ЈОВАН ДУЧИЋ: ПОДНЕ

Над острвом пуним чемпреса и бора,

Младо, крупно сунце пржи, пуно плама;
И трепти над шумом и над обалама
Слан и модар мирис пролетњега мора.

Љубичасте горе, гранитне, до свода,

Зрцале се у дну; мирно и без пене,
Површина шушти и целива стене;
Свод се светли топал, стаклен, изнад вода.

Прах сунчани трепти над испраним песком,

И сребрни галеб понекад се види,
Светлуца над водом. И миришу хриди
Мирисом од риба и модријем вреском.

Све је тако тихо. И у мојој души

Продужено видим ово мирно море:
Шуме олеандра, љубичасте горе,
И блед обзор што се протеже и пуши.

Немо стоје у њој сребрнасте, родне

Обале и врти; И светли и пали
Младо, крупно сунце; И не шуште вали –
Галеб још светлуца. Мир. Свуда је подне.

У школским свескама запишите:

Песма „Подне“ објављена је у збирци песама „Песме“, у циклусу „Сенке по води“. Ово је
описна лирска песма. Песник приказује детаље са острва у једном пролећном дану. Осим
слике острвског пејзажа у песми су исказана и осећања и расположења самог песника.
Песник говори о унутрашњем миру и стапању с природом, о усхићењу и одушевљењу.
У прве три строфе насликан је пејзаж острва на мору у једно сунчано подне. Слика је
дата низом мотива, као што су: острво, сунце, море, горе, свод, песак, галеб, хриди... Песма
изазива утисак чистоте и бесконачности. Слика мора у песми пуна је разноврсних, на
необичан начин помешаних утисака светлости, боја, мириса, тишине...
Песник је користио епитете, персонификацију, метафору, ономатопеју, синестезију...
Песма је испевана у дванаестерцу. Дванаестерац је стих који се састоји од дванаест
слогова. Уколико има цезуру (паузу) после шестог слога, назива се симетрични
дванаестерац (6+6) или александринац.
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12.
Све је та ко ти хо. // И у мо јој ду ши
Ритмичке и мисаоне целине се подударају, сем у два стиха. У описним песмама стихови
су дуги. Понекад је песнику и тако дуг стих тесан, па започету слику или мисао преноси у
наредни стих. Тај поступак назива се опкорачење и њиме се постиже посебан ритмички
ефекат.
Рима је обгрљена.
Идеја: – Срећа – то је бити с природом, гледати је и с њом разговарати. (Л. Н.Толстој)

Синестезија је стилска фигура којом се представљају чулни утисци на тај начин што се
осети једног чула изражавају доживљајима другог чула (мирис, укус и глас објашњавају се
помоћу слике): слан и модар мирис пролетњега мора; хладне и топле боје; танак глас,
хладан поглед, глуво доба, гладне очи...
 БЕЛЕШКЕ О АУТОРУ
Јован Дучић је најзначајнији песник српског модернизма
и најзначајнији лиричар златног доба српске књижевности.
Највећи филозоф међу песницима и највећи поета међу
филозофима, био је најмаркантнија личност српске
књижевности у првим деценијама 20. века.
Тачан датум рођења Јована Дучића још увек је предмет
расправе.
Претпоставка је да је рођен 5. фебруара 1871. године у
Требињу, као и његови књижевни другови Алекса Шантић и
Светозар Ћоровић.
Рођен је у сиромашној сељачкој породици, у подножју
брда Леутар у селу Подгливље, у каменој кући на спрат.
Од те куће данас постоје само зидине и чемпрес испред
врата.
Дучићев отац Андрија, који је био трговац, погинуо је у
Херцеговачком устанку 1875. године. Дучићева мајка Јованка
је имала двоје деце из првог брака са Шћепаном Глоговцем – Ристу и Соку, док су Јован и
Милена њена деца из другог брака, са Андријом.
Јован Дучић је основну школу завршио у Требињу, али се са мајком након тога, због
тешких услова за живот у Требињу, сели у Мостар, где је живео његов полубрат – Ристо
Глоговац.
Ту је Јован уписао средњу трговачку школу, а пошто је живео са полубратом, помагао
му је у трговачкој радњи коју је имао.
У Херцеговини су гусле представљале основно образовање сваког Херцеговца, па је на
тај начин и Јован стекао знања о Требињу, старој Травунији, Дубровнику, Млечанима и
Турцима, али и о хајдуцима и ускоцима.
До краја живота је о својим земљацима мислио и говорио само најлепше, а једном је
написао:
„Вјерујем да су од свију људи у нашој земљи, Херцеговци по природи најучтивији,
најмање склони сплеткама. Њихова убога покрајина направила их је скромним, побожним и
умереним…“
Године 1886. Дучић је објавио своју прву песму „Самохрана мајка” у Сомборском листу
„Голуб”. Када му је умрла сестра Милена 1887. године, Јован је написао песму коју је њој
посветио:
„Спусти се благо вече,
Умукли птичији гласи,
А на твом гробу, сејо,
Пошљедња с зора гаси
Па суши чисту росу
На гробу што се сије;
Мајчине сузе то су
То бистра роса није...“
Своје песме објављује у новосадском „Невену” и часописима „Босанска вила” и „Нова
Зета”.
Жељан даљег школовања упућује се у учитељску школу у Сарајево где 1890/1891.
године завршава прву годину учитељске школе, да би другу и трећу завршио у учитељској
школи у Сомбору.
Учитељску школу је завршио 1893. године. У току школовања посебно се заинтересовао
за учење о матерњем језику, историји и књижевности. Исте године када је добио диплому
учитеља, постао је учитељ у Српској основној школи у Бијељини.
 Због свог вредног рада и истицања као национиалног радника, упао је у очи полицији
која је у мају 1894. године претресла његов стан, а пре тога су га оптуживали и за ометање
јавног реда и мира.
Када су упали у Дучићев стан, полицајци су пронашли две песме: прва је била „Ој
Босно”:
„Мученице света…
Пркосећ бури грдних вјетрова
Што т’ зимом бију чаробну груд,
Ти носиш терет ропских окова,
Ти носиш судбину и удес худ...“
а друга песма коју су пронашли била је „Отаџбина” у којој каже:
„Не трза те ужас бједе,
нит’ те трза ужас рана,
Мирно спаваш мила мајко,
тешким санком успавана.
Зарудиће љепша зора,
Љепшем добу сванут дани...“
Земаљска влада у Сарајеву је забранила Дучићу да ради као учитељ у Српским
школама на простору Босне и Херцеговине, али и поред те забране 1895/1896. године Јован
се запослио као учитељ у Српској православној школу у Манастиру Житомислићу код
Мостара.
Када су власти сазнале за то забраниле су му рад, а Јован је својом вољом одлучио да
ће напустити учитељски позив.
Убрзо је са Алексом Шантићем створио књижевни круг и покренуо часопис „Зора” који је
представљао образовно-забавне новине у којима су се могли наћи чланци и расправе о
књигама, сликарима, догађајима у култури и слични текстови.
Дучић је био сарадник и преводилац, па је на српски преводио дела Пушкина, Додеа,
Љермонтова, Меримеа, Хајнеа.
Лист „Зора” је први пут изашао 15. апрла 1896. године. До краја децембра 1901. године
излазио је два пута месечно.
Јован студије уписује у Женеви, на Филозофско-социолошком факултету. У том периоду
највише времена проводи изучавајући француску књижевност, а захваљујући стипендији коју
је добио од српске владе, имао је прилику и да неколико месеци живи у Паризу.
Почетком лета 1904. године, стиже у Београд и састаје се са раније познатим друштвом:
Скерлићем, Станковићем и Ракићем.
Септембра 1904. године на сцени Народног позоришта у Београду изведена је
премијера Јованове драме „Крунисање Душаново“.
У истом периоду када се у Београду изводила драма „Крунисање Душаново”, у Берлину
је објављен циклус Дучићевих песама, преведених на немачки језик.
Три године касније, 1907. године, Дучић се запослио у Министарству иностраних дела,
где је обављао посао писара.
Био је опседнут светом, нарочито великим и умним Западом. Бавио се дипломатијом и
као амбасадор живео је у Софији, Атини, Риму, Мадриду, Женеви, Будимпешти, а када је
избио Други светски рат, отишао је у Америку, у град Гери, Индијана, где је живео његов
рођак Михајло.
Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноису (чији је
оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци.
За то време писао је песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем
ситуације у Југославији и страдањем српског народа.
Због тзв. „Женевске афере”, Дучић је 1927. године пензионисан.
Разлог томе било је навођење госпође Вогел да је Дучић окаљао углед њене породице.
Наиме, Дучић је био гост породице Вогел, где је био омиљен и постао је, наводно, као
члан породице.
После пет месеци, када се ћерка госпође Вогел породила, господин Жан Дучић, како је
она рекла, побегао је. Након тога, породица је претила да ће повести судски поступак како
би се доказало да је Дучић отац детета и како би га натерали да га призна. Овај скандал је
одјекнуо целим светом, па се о томе писало у новинама широм планете. Међутим, ово је све
била намештаљка, јер је Дучић само пет месеци био у кући породице Вогел, а Антоанета
Вогел се за то време већ породила, чиме је било доказано да то не може бити његово дете.
Ускоро је Дучић успео да докаже да је Антоанета ипак била „лаког морала”.
Без обзира на све, остао је без посла, а касније и без редовне службе.
Умро је 7. априла 1943. године од шпанске грознице и упале плућа, док је био у Герију.
Дучићеви посмртни остаци су пренешени у порту српског манастира Светог Саве у
Либертивилу у Сједињеним Америчким Државама.
Дучићева последња жеља – да буде сахрањен у Требињу – остварена је тек 22. октобра
2000. године.
Прва збирка песама Јована Дучића изашла је 1901. године у Мостару у издању новина
„Зора”. Након тога је 1908. године, у издању Српске књижевне задруге, објавио другу збирку
песама, а две књиге – стихове и песме у прози „Плаве легенде” и „Песме” објавио је у
сопственом издању.
Од његових прозних дела – есеји, студије, путописи, издвајају се: „Благо цара
Радована” и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.
У српску поезију унео је дух француског парнасизма и симболизма. Најпознатији
песнички циклуси су „Царски сонети”, „Дубровачке песме”, „Јадрански сонети”, „Сенке по
води”, „Душа и ноћ”, „Јутарње песме”, „Сунчане песме”, „Вечерње песме”, „Песме љубави и
смрти“.
Угледао се на француске песнике из редова парнасиста, постао је један од највећих
заговорника ларпурлартизма , према ком песма мора да постоји ради песме, да буде чиста
и узвишена, не да постоји како би нечему користила већ ради лепоте. Два основна мотива
његове поезије су природа и љубав – пуно меланхолије, јавља се мисао о растанку,
пролазности; суморна расположења, уздаси, туговања, јесењи пејзажи. Последња књига
„Лирика” изашла је месец дана након његове смрти.
Јован Дучић је на јесен 1893. године упознао Магдалену Николић, која је тада тек
завршила трговачку школу. Убрзо – 5. новебра исте године, тајно су се верили. Када је
Дучић морао да оде у Мостар, где је био учитељ од 1895. до 1899. године, наставио је да се
дописује са Магдаленом. Део њихове преписке је сачуван, а међу сачуваном преписком
налази се и писмо које је Алекса Шантић послао Магдалени 6. априла 1901. године у ком је
моли да помогне у прикупљању претплате за своје „Песме”.
Сачувана преписка између Дучића и Магдалене поседује Љиљана Лукић, професор у
пензији. Она наводи да је Дучић кратак период провео живећи у кући Магдалене Николић, у
којој је она становала са својом сестром. Након што је раскинула са Дучићем, Магдалена се
зарекла да никад више неће напустити своју кућу.
„Као каква романескна хероина, живела је од успомена и једине срећне тренутке
налазила је у читању писама и песама човека кога је волела“, закључила је професор Лукић.
Магдалена је желела да се након њене смрти на њен споменик уклешу речи – „Мага
Николић-Живановић, 1874-1957, сама песник и песника Јова Дучића прво надахнуће“. Ове
речи и данас стоје на споменику на бијељинском гробљу.
Јован Дучић је био у вези са Јованком Јовановић, са којом је имао и ванбрачног сина
Јовицу који се у младости убио...