Антологијска едиција

ДЕСЕТ ВЕКОВА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

МИЛЕТА ЈАКШИЋ

Приредила
Зорица ХАЏИЋ

Издавачки центар Матице српске

Нови Сад

1
 САДРЖАЈ
ПРЕДГОВОР
Зорица Хаџић
Случај Милете Јакшића

ПЕСМЕ
Привиђења
Ствари које су прошле
Ова тишина
Бог тихи
Несаница
После болести
Живот
У магли
Из дневника
Метаморфоза
Ведро јутро јарко сунце носи
Мој завичај
Пљусак
Велика тишина
Самоћа
Облаци
Једно јутро
Тишина
Усамљена кућа
Поноћ је... Месец
Међу горама
Једног пролетњег дана
Пролази живот
Ћутати
У гори јесен стоји
Јесењи ветар
Тихи ветар када поремети
На брегу
Рано јутро
Јесењи дан
Повратак
Зимски осећај
Март
С ветром

2
Тренутак среће
Шетња у ноћи
Летњи дани
Вила
Nocturni flores
Скупи тамне власи
Летња ноћ
Очекивање
Ноћни гласови
Бурна пролетња ноћ
Пред подне
Болестан дан
Време
Погреб
Тајна
Прошлост
Буба
Пролетње јутро на селу
Жабе
Сеоски песник
Весело је
Песник и песма
Песников празник
Старим путем
Лубања
Савет музи
Рђави тренуци
Без посла
Песникова биста
Данас
Вече
Славуј
Ноћ
Утеха
Ветар позне јесени
Новембар
Позив
Тишина
Мој пријатељ и ја
Дон Кихот
Жеђ Краљевића Марка
3
 Под кулом цара Лазара
Наш пораз
Магдалена
Мирјам
Маријин вео
Голгота
Аз јесам земља
Стари записи
Јован Пустињак
Дрен
Зова
Равница
Крајње куће
Стадо
Старост
Живот
Сутон
Вече

ПРИПОВЕТКЕ
Црно маче
Ах, Матилда!
Даћа
У огледалу
Мистерије

ХРОНОЛОГИЈА
СЕЛЕКТИВНА БИБЛИОГРАФИЈА
О МИЛЕТИ ЈАКШИЋУ
Миливој Ненин
Дубока збиља огромне тишине
Светлана Велмар Јанковић
Милета Јакшић, приповедач

4
 СЛУЧАЈ МИЛЕТЕ ЈАКШИЋА

„Саставити Антологију заборављених, непознатих, игнорисаних, потцењиваних“,

била је једна од неостварених намера Милете Јакшића (1869-1935). 1 Када би се данас
састављала једна оваква антологија, значајно место припало би делу самога Јакшића који
је у српској књижевности помирљиво и тихо носио улогу „песничке Пепељуге“. 2 Тешко је
у српској литератури пронаћи писца којем је сплет околности и животних прилика мање
ишао на руку од њега. Рођен и одрастао на периферији, ушао је у књижевност заклоњен
сенком славног стрица Ђуре Јакшића. Та сенка пала је на књижевно дело Милете Јакшића
и пружала му дебели хлад. Поређење са стрицем било је неминовно, а резултат тог
поређења предвидив – најчешће се завршавао на штету синовца. На самом почетку
књижевног стварања Милета Јакшић био је отписан оштром критиком Љубомира Недића
и тако, за живота, остао изван свих видокруга, осуђен да носи „терет потомака великог
имена“,3 потцењен и заборављен. Милета Јакшић и његово целокупно дело, предуго су
били скрајнути и ћушкани у буџаке српске књижевности.
Ако бисмо поредили Ђуру и Милету Јакшића, одмах би се испречила разлика у
њиховим карактерима. Са једне стране имамо горког, свадљивог и незадовољног Ђуру, а
са друге повученог и тихог Милету Јакшића. Ту је, наравно, и неизбежна прича о Банату,
родној Српској Црњи из које су обојица отишли – Ђура хитро и одлучно, Милета споро и
тешко. На животном путу недаће су их бацале на различите стране. И један и други су, у
два наврата, одлазили у Беч на школовање и враћали се незавршеног посла. Ђура се у
потрази за егзистенцијом потуцао по србијанским селима да би се, неколико година пред
смрт, скрасио у Београду. Пасивни Милета Јакшић је много теже, спорије и болније
прекидао везе са родном Црњом.4 И он је као и његов много познатији стриц животни круг
затворио у Београду.5
1
Милета Јакшић, Из моје бележнице, прир. Зорица Хаџић, Академска књига, Нови Сад 2010, стр. 252.
2
Тако је Вељко Петровић одредио позицију свог пријатеља Милете Јакшића. Видети: Вељко Петровић,
„Милета Јакшић“, Летопис Матице српске, год. CX, књ. 345, св. 3, мај – јун 1936, стр. 269-276.
3
Видети претходну белешку.
4
Највећи део живота провео је у Српској Црњи. Данас Српска Црња слави дело Ђуре Јакшића, а о Милети
Јакшићу једва нешто да се зна, иако је он, а не Ђура, у Црњи провео највећи део живота и овековечио је у
свом делу.
5
У листу Време вест о смрти Милете Јашића била је објављена под овим насловом: „Смрт синовца великог
песника-сликара Ђуре Јакшића, песника Милете Јакшића“. Као да Милета Јакшић ништа друго у животу
није био него синовац прослављеног књижевника који је и сам писао стихове. Милета Јакшић је, чак,

5
 Таленти Ђуре Јакшића били су и таленти његовог синовца Милете. Чини се да су
други гледали Милету тражећи у њему Ђуру Јакшића.6 Само што је код Ђуре све било
еруптивно и нагло, а код Милете Јакшића тихо и споро. Тако су и упамћени у
књижевности. Док је Ђура махао ханџарима, Милета је бежао у тишину и опчињен
природом у њој проналазио мир и спокој. У српској књижевности Ђурино дело уграђено
је у канон, док је Милетино остало у сенци без ваљаног разлога и оправдања. Сада
долазимо и да највеће разлике између Ђуре и Милете Јакшића. Ради се о њиховом
књижевном делу. Појава млађег Јашића била је много значајнија и пресуднија. Он је био и
„весник и жртва“ модерне српске поезије. 7 У својим стиховима предосетио је и наговестио
„златни век српске поезије“. Најавио је талас песимизма који је обележио српску поезију
почетка ХХ века. Јакшићев песимизам спаја се са песимизмом Симе Пандуровића,
Душана Срезојевића и Владислава Петковића Диса. Са друге стране, Јакшићева поезија
није била непозната ни Јовану Дучићу, Милану Ракићу и Алекси Шантићу. Напротив.
Милета Јакшић у младости није бежао од слободног стиха иако је, бивајући старији,
постајао све конзервативнији у погледу песничке форме.8
Животни пут Милете Јакшића није био лак. Рано је остао без мајке. О њему и
сестри старао се отац.9 Учио је гимназију у Новом Саду, али због слабе оцене из
математике поновио је разред и матурирао у Осеку. Затим је уписао Богословију у
Сремским Карловцима. Отишао је у Беч на Филозофски факултет, али отац није могао да
финасира његове студије. У Монашкој школи, при манастиру Хопово, шест година је био
наставник српског језика, историје и омилитике. Јурио је за гологлавим Лазом Костићем
сахрањен у Ђуриној гробници. У истој гробници сахрањена је и супруга Милете Јакшића Зорка и њихова
ћерка Емилија.
6
Тако је и млади Душан Васиљев упознавши Милету Јакшића 1917. године у Црњи на некој слави писао
пријатељу: „Са нама је ручао српски песник Милета Јакшић, потомак једног од највећих и најдаровитијих
песника славнога Ђуре Јакшића“. Забележена је и анегдота да је Васиљеву том приликом Милета у шали
рекао да „прави Србин не може бити против алкохола“, и да је Васиљев на тој слави послушао Јакшића „и
ако се уверено и ватрено раније загревао за идеју трезвењака, једино да би тиме доказао како је прави
Србин“. Наведено према: Драгиша Васић, „Живот Душана Васиљева“, Српски књижевни гласник, књ. XXVI,
бр. 8, 16. април 1929, стр. 573-579.
7
На то је први јасно указао Драгиша Витошевић у незаобилазној књизи Српско песништво 1901-1914 I и II,
Вук Караџић, Београд 1975. Видети поглавље „Весник и жртва (Милета Јакшић)“ на странама 135-146.
8
Колико млади послератни књижевници нису имали слуха за дело Милете Јакшића толико ни он није имао
разумевања за њихов књижевни рад, што сведоче записи из његових бележница.
9
Унук Васе Стајића, Растко Швалба, на моје питање о односу Стајића и Јакшића, забележио ми је у једном
писму и анегдоту коју је из детињства запамтио: „За боравка у Карловцима чешће се спомињала реченица:
'Оћеш Милета, оћеш.' Наиме како је Милетин отац био удовац сам је кухао, а није томе био вичан. Тако је
најчешће правио кајгану: Питао би Милету да ли хоће кајгану, а кад би се овај намрштио, сам је отац
одговарао: 'Оћеш Милета, оћеш'.

6
по фрушкогорским манастирима, разговарали су о књижевности, о Змају, о писцима које
читају.10 Након затварања Монашке школе, 1899. године, поново се обрео у родном селу.
Почетком 1901. године, добио је место чиновника Конзисторије у Темишвару.
Незадовољан, након две године вратио се у Српску Црњу. Отишао је, по други пут, у Беч
1903. године како би наставио студирање. Исте године, због очеве смрти, примио је у
родном селу свештенички чин као неожењен, мирски свештеник. Невољно је наставио
породичну традицију – и деда Дионисије и отац Јован били су свештеници у Црњи. У
Нови Сад прешао је 1920. године када је почео да ради као библиотекар Матице српске.
Следеће године, „отишао је у безверје“, скинуо мантију и оженио се осамнаест година
млађом учитељицом, прелепом Зорком Андрејевић. Имао је педесет и две године. Након
тога, дошао је у Београд где је службовао у Министарству социјалне политике. У Београду
је умро 1935. године. Писао је поезију, прозу, драме. Поред тога је преводио и бавио се
књижевношћу за децу.
Књижевном делу Милете Јакшића дуго се није поклањала заслужена пажња.
Антологичари су, узмимо њих за пример, демонстрирали неразумљиву нетрпељивост када
је поезија Милете Јакшића у питању. Иако има и изузетака, састављачи антологија често
су обилазили његове стихове. Уколико су поједине песме и узимали у обзир, показивали
су нетрпељивост према књижевнику тако што су наводили погрешне податке о писцу,
број његових песничких збирки или године њихових објављивања. Отуда се испоставља
да су озбиљном и нимало лаком послу антологичара прилазили крајње површно, а песме
Милете Јакшића преузимали, на пример, из збирке која не постоји! А Милета Јакшић у
свом опусу има песама које заслужују место у свакој антологији. 11
Сва ова нетрпељивост и инертност, демонстрирана са разних страна, ишла је на
руку једном аматеру стихотворцу оскудног дара и велике храбрости који је, искористивши
општу незаинтересованост за Јакшићево дело, а интуитивно наслутивши колико у њему
има добре и праве поезије, потписао његове стихове својим именом, парадоксално одајући
крађом признање нечитаном писцу! Данас је, захваљујући увидима и превредновањима
Иванке Јовановић, Драгише Витошевића, Светлане Велмар Јанковић, Бошка Петровића,

10
Лаза Костић и Милета Јакшић су се и као књижевници уважавали о чему сведоче Костићева писма
Јакшићу и белешка о Лази Костићу сачувана на страницама Јакшићевих бележница.
11
У новијим антологијама, Милете Јакшића једва да има. У једној, новијој, која би требало да представља
песнике Новога Сада, нашли су се и они који су кроз Нови Сад у путу пролазили, али Јакшића нема.

7
Миливоја Ненина, Васе Павковића и Милице Томовић, позиција Милете Јакшића у
српској књижевности значајно измењена.
Забележено је да је Милета Јакшић био ћутљив, мрзовољан, несналажљив. Нема
сумње да је такав био у очима оних који га нису добро познавали. 12 Живео је повучено,
одвојен од света и књижевних збивања. На места окупљања књижевника ретко је залазио.
Страно му је било залагање за лични интерес и вођење књижевне политике. Настојао је да
оде из родне Црње, а када би то и учинио није проналазио жељени мир и спокој. Дошавши
у Београд није могао да се снађе и прилагоди, почео је да побољева и све више да се
повлачи у себе. У Београду, у средишту књижевних збивања, упорно је тражио оно што га
подсећа на родни Банат. Макар то било парче неба. 13 Пријатеље није бирао према
позицијама на којима се налазе, није их мењао него је остао до краја живота веран истим
људима. Остављао је утисак „усамљена“ човека. Чини се да се и сам својски трудио да не
буде примећен.
Још од ране младости преиспитивао је свој таленат и био несигуран у себе.
Говорило се о његовој духовној чамотињи. Колико се само грешило! Трагове Јакшићеве
разноврсне лектире и размишљања о књижевности и животу проналазимо у његовим
бележницама и дневницима.14 Он се није јавно разметао и парадирао својим ставовима у
жељи да засени и да очара – све је бележио на папир водећи разговоре са самим собом и
поверавајући се дневницима. Његове бележнице и дневници јесу узбудљиве ризнице које
откривају богат унутрашњи живот писца и путоказ су за налажење његове лектире и
упознавање његове личности. Захваљујући бележницама и дневницима можемо да видимо
писца за радним столом, или у шетњама у природи, пратимо шта га занима и проникнемо
у зачудан свет његове књижевне радионице. Контуре и утисци преточени у његово дело
сачувани су на тим страницама. Кога је све читао Милета Јакшић! И на којим све језицима
је писао и читао! Читав тај шарен и узбудљив свет Јакшићеве књижевне радионице
одвијао се и пулсирао далеко од туђих очију и публике. „Ја нисам пасиван, ја сам
12
Милан Кашанин је сећајући се ретких сусрета са Милетом Јакшићем забележио: „Ни изгледом, ни
покретима, није чинио на посетиоца привлачан утисак, нити је речима изазивао радозналост у саговорника .
Његов угашен поглед и мрко лице показивали су да се не уме радовати ни себи ни другом. Осећајан у
песмама, Милета Јакшић је у сусрету с новим људима био равнодушан, скоро одсутан. Немарно одевен,
немарно се и држао, немарно и говорио.“ Видети: Милан Кашанин, „Милета Јакшић“, Сусрети и писма,
Матица српска, Нови Сад 1974, стр. 66.
13
„Као окрњак (исечак) разбијеног плаветног стакла стоји нада мном парче неба. (Беогр. 18. XII 23, стан
Сарајев. 50)“. Тако пише Милета Јакшић у већ помињаној књизи Из моје бележнице на страни 242.
14
Дневници и бележнице Милете Јакшића штампани су у књизи Из моје бележнице.

8
енергичан у трпљењу“, написао је за себе на једном месту, као да је јунак из неког руског
романа. Међутим, када је реч о његовом књижевном делу Милета Јакшић јесте био
пасиван. Није водио рачуна о својим хартијама, губио их је, није чак чувао ни податке о
томе шта је све и на којим местима објавио. Тако су предуго остале непознате његове
песме и приповетке расуте у разним часописима. Чини се да је и сам на њих, временом,
заборавио.
Његов улазак у књижевност био је у време похађања новосадске гимназије. Прве
песме и приповетке објавио је у Невену Јована Јовановића Змаја. Новосадско окружење и
књижевна атмосфера некадашње „Српске Атине“ погодовала је Јакшићевој књижевној
жици.15 Становао је једно време у дому професора и књижевника Јована Грчића, стасавао
загледан у окружење нешто старијих Тихомира Остојића и брата од стрица Милутина
Јакшића. Био је и члан књижевног гимназијског друштва, други су му доносили радове на
читање и оцену.16 Објављивао је песме под псеудонимом Пушкиновог јунака – „Ленски“.
Његови стихови штампани су у Јавору, Бранковом колу, Стражилову, Летопису Матице
српске... Критика га је запазила и пре него што је објавио прву песничку збирку. На
размеђи XIX и ХХ века, концем 1899. године у Кикинди, штампао је прву збирку песама.
Ништа није наговештавало да ће му критика врло брзо посећи крила и да ће се повући у
тишину.
Учинио је то Љубомир Недић. 17 Подстакнут похвалама прве Јакшићеве збирке
решио је да је другачије прочита. Пошто је критичар утврдио: „Војислав је испевао
лабудову песму Српске Лирике“, у поезији Милете Јакшића проналазио је бесмислице,
луде птице, нелогичности, недостатак осећања, баналности... Читајући поезију Милете

15
Ипак, животне прилике нису биле лаке. Милутин Јакшић у једном писму из 1884. године упућеном
Тихомиру Остојићу, описује како су Милета и његов брат од стрица, Васа, живели: „(...) Квартир је доста
незгодан, јер је тескобан. Собе две отворене и греју се из кујне. У ђачкој соби Милета Васа Душан и онај
мали Молац а врло често и син твоје ујне те не могу да уче ништа него се непрестано разговарају, кикоћу и
узнемирују један другога. У авлији је свињац, за који је – из здравствених обзира – било утаначено почетком
године да се уклони оданде, односно да се у њему свиње не држе. Осим тога нема довољно надзора, јер
Милета и Васа већину слободног времена проводили су у једном ђачком друштву, у коме се певало, играло,
спрдало, пушило, пило итд. Ишли су и једном код Црногорца где их је директор ухватио и добили обојица
по законих владање. Милета се шта више у новије време био помешо и у једно социјалистичко друштво.
Учили нису готово ништа. Том је последица, да су у студијама рапидно тргли натраг. Васа је добио два
довољна, Милета из математике недовољно и само једно врло добро.“
16
Трагови његовог најранијег размишљања о књижевности сачувани су у ђачким дневницима, вођеним за
време гимназијског школовања у Новом Саду.
17
Сва даља помињања Љубомира Недића имају у виду критику „Песме Милете Јакшића“, Зора, год. V, бр.
VI, 1. јун 1900, стр. 207-215.

9
Јакшића лупом је тражио мане и жмурио на све врлине које су красиле његове стихове.
Ништа није похвалио. Вређао је и потцењивао. Зловољни критичар као да је имао пик на
све што је долазило из прека, претходно је пронашао мане Змају и Лази Костићу. Ту
„лудост од поезије“ коју је Недић нашао код Лазе Костића, препознао је и код нашег
песника, а за Јакшићеве „родитеље по греху“ одредио је Војислава и Змаја, јер их је, по
Недићевим речима, песник највише подражавао. Недић је критику Јакшићеве збирке,
најпре одбијену у Летопису, а потом објављену у мостарској Зори, писао под видом да јој
да шири смисао и да Јакшићеве песме буду „повод писању, а прави предмет, и ако
посредно, данашњи српски песници у опште“. Међутим, истина је да је само Милета
Јакшић био смртно рањен и обележен као стихотворац. Да ли је потребно истицати да је
Недићева критика жестоко погодила Милету Јакшића? Није познат сличан пример писца
кога је критика тако немилосрдно одбацила и зауставила као што је њега. Намеће се
паралелизам са Скерлићевом оценом Дисове поезије или са Стајићевим читањем песама
Алексе Шантића.18 Неправедна, подцењивачка и злурада критика Љубомира Недића,
учинила је да Јакшић падне као громом оборен, осетивши врло рано сво лицемерје
књижевне чаршије. Усмена супротстављања и негирања Недићевих оцена која су долазила
до Јакшића, нису била довољна сатисфакција, јер су многи обећавали, али се нико није
латио пера да се критичару јавно супротстави и отворено, без ограда, стане у одбрану
песника.19 Утисак је да су сви осетили олакшање јер Недићево перо није њих погодило.
Јер, како је Недић читао Јакшића тако је могао да прочита и било коју другу песничку
збирку Јакшићевих сувременика. (Сетимо се како је Лаза Костић читао Змајеву поезију и
запитајмо се да ли би се на такав начин и Костићева поезија могла прочитати.) Наравно је
да је прва песничка збирка Јакшићева имала и своје мане, могао се препознати у њој
утицај романтичарске поезије, сметала је употреба деминутива, неселективност у избору
песама... Са друге стране, у овој збирци нашао се и приличан број веома успелих песама.

18
Скерлићева грешка у оцени Дисове поезије и данас иде испред свих великих ствари које је он урадио за
свога кратког живота. Иза негативне оцене поезије Алексе Шантића из пера Васе Стајић стоје многе
ванлитерарне околности. О свим тим везама писала сам у књизи Тиха пристаништа Милете Јакшића, и у
тексту „О Алекси Шантићу, Васи Стајићу и Београду који је 'мазио' Мостарце“ објављеном у зборнику
Песничке теме и поетички модели Алексе Шантића.
19
И Јован Дучић, у чијим песмама има позајмица од Милете Јакшића, спремао се, наводно, да одговори
Недићу. Ништа од Дучићевог одговора није било. У књизи Моји сапутници, пишући о Јакшићу, поменуо је
да је Недићева критика била плод личне пакости и да је Јакшић бацио мач под ноге непријатеља и повукао
са арене као човек удаљен из борбе. И Васа Стајић је писао да се Милета Јакшић више борио примањем него
задавањем удараца.

10
Своју критику Недић је завршио протестом: „протестујемо у име српскога језика, у име
укуса, у име поезије, у име здравог разума“. Тај протест имао је далекосежне последице.
Од његове критике се на поезију Милете Јакшића гледало другачијом оптиком. Неправда
се није могла исправити. Није помогло ни што је Антун Густав Матош указивао да је
збирка Песме Милете Јакшића „најмодернија српска пјесничка књига“ и да су Јакшићеви
слободни стихови нису мање јаки и звучни од уштирканих Војислављевих. 20
У нашој књижевној историји можемо да нађемо прегршт готових, преузетих судова
о Милети Јакшићу и његовом делу, донетих захваљујући инерцији проучаваоца који су их,
без провере, преносили из текста у текст. Записано је да је песник после критике
Љубомира Недића неколико година ћутао. Ове непроверене и нетачне тврдње ухватиле су
дубок корен. На њих ћемо наићи у готово свим текстовима о Милети Јакшићу.
Било како било, након што се Јакшић, ошамућен од удара Недићевог пера,
придигао и освестио, видео је да му ништа друго не преостаје но да сам одговори
критичару. Одговор у стиховима, песму „Песников празник“, послао је Ристи Одавићу за
Нову Искру. Поново није имао среће. Не мислимо, овога пута, на то што је овај Јакшићев
одговор на објављивање чекао више од једног века. 21 Него што је касно стигао у
Одавићеве руке – убрзо потом Љубомир Недић је преминуо и више није имало смисла
одговарати мртвом критичару. Не знајући за овај одговор, сви који су се у радовима
дотакли Милете Јакшића, писали су – и грешили – како је песник после Недићеве критике
неколико година ћутао. Наговештај Јакшићевог повратка налазили су у песми „Старим
путем“ из 1907. године, где песник каже:
Музо, крајње је време да почнемо
У компанији опет занат стари,
Три је године почивања доста
А и у свету друкче стоје ствари:
Наш критичар је – то ти је познато –
Умро и лепо ћути у свом гробу;

20
Матошева критика објављена је 1901. године у часопису Живот. Иако је касније објављена, написана је
годину дана пре Недићевог текста.
21
Стихове написане као одговор Милете Јакшића Љубомиру Недићу пронашла сам у личном фонду Ристе
Одавића који се чува у Архиву Србије под сигнатуром V, 66. Jедна варијанта сачувана је у Јакшићевим
бележницама. Објављено је и писмо Милете Јакшића Одавићу у коме се интересује да ли ће песма
„Песников празник“ бити објављена.

11
 Он, кажу није, могао поднети
Литературе данашње ругобу;
Није, међутим, тачно да је Јакшић неко време престао да објављује поезију након
Недићеве критике. (Наставио је да објављује и поезију и прозу.) Чак и ова чињеница
довољно говори о томе да је у тумачењу места Милете Јакшића у српској књижевности и
његове поезије доста тога било обележено површношћу. Тако нико није приметио још
суптилнију референцу, опорији песников одговор на Недићеву критику у песми „Лубања“
објављен исте 1907. године када и песма „Старим путем“. Овде је више него јасна веза са
Недићевом критиком. Гробар је на старом гробљу ископао лобању која изговара „про –
тес – ту – јем“, што се понавља као рефрен песме. У овој песми која говори о тријумфу
живота над смрћу, Јакшић описује гробара који ће, не обазирући се на упорне протесте,
равнодушно сести на лобању и наставити да једе, иако мртва уста настављају да
протестују. У стварности, Милета Јакшић као песник био је сахрањен.
Најоданији поштовалац дела Милете Јакшића, и његов својеврсни ментор, био је
Васа Стајић. Међутим, ни та дубока оданост Стајићева, имајући у виду његову позицију
кроз време, можда није увек ишла на руку књижевној афирмацији Милете Јакшића. Могло
би бити да јој је, у одређеним периодима, и сметала. Стајић, гледајући како се „светлост
скрива под посуду“, ушао је и у сукоб са београдском критиком. Колатерална штета у том
сукобу био је Алекса Шантић. Замерајући Шантићу, Стајић као да је одговарао покојном
Недићу, истовремено се супротстављајући Скерлићу и Београду који је „мазио“ Мостарце,
а није прихватао све оно што долази из уморне Војводине. Није помогло. Милета Јакшић
никада није постао миљеник универзитетске критике. Васа Стајић му је до смрти остао
веран и посвећен.22
Проблем у рецепцији песничког дела Милете Јакшића био је и у томе што се дуго
чекало на његову другу збирку песама. Стицај околности условио је да ту другу збирку,
спреману за Матицу српску, осујети Први светски рат. Није пристао на позив Јулија
Бенешића да збирку објави у Загребу 1917. године. Малодушан је, пише пријатељу:
„Вреднован сам као одрт јарац у трку“. 23 Другу збирку штампао је у плавим корицама
Српске књижеве задруге тек 1922. године. Прошла је готово неприметно. Са много елана
22
Дирљиви су тамнички дневници Васе Стајића вођени за време Првог светског рата из којих се види
колико га је поезија Милете Јакшића крепила и снажила у годинама које је провео самици. Васа Стајић је
неколико пута писао о Јакшићу, старао се за његово дело, настојао да објави његова сабрана дела, анимирао
је друге да о њему пишу...

12
спремао је, 1930. године, издање својих сабраних дела као одговор на позив „Народне
просвете“. Међутим, његове књиге нису штампане: „Као и толико пута, он ни тада није
имао среће. (...) Штампан је био и ко треба и не треба. Милета Јакшић није.“24 Тако је
Јакшић као песник, од 1922. године своје песме објављивао и расипао по књижевним
листовима, таворећи на периферији књижевног живота.25 Избор из поезије за децу објавио
је у својој Дечјој збирци песама и прозе 1929. године.
Између два рата његова поезије једва да је била читана. Да ли су песници
модернисти, нова послератна генерација, знали да код Милете Јакшића могу да виде како
гамижу звезде, чују како жабе крекећу, прочитају песме у којима је лексика другачија,
неочекивана („пих, какво је време“)... Да ли су знали за његов слободан стих? Предвођени
предрасудама одбацивали су га, држећи се Недићевог одређења, посматрајући га као спој
Змаја и Војислава Илића?26 Верујемо да би и за њих било велико изненађење што у
поезији тананог Милете Јакшића не би наишли на декор и штимунг карактеристичан за
корифеје прве песничке модерне. Нема код Јакшића клавира, салона, балова, конфета,
салона... Нема позе и усиљености. Он не пева као Дучић о слави некадашњег барокног
Дубровника већ се окреће селу. Да ли је због тога третиран као мање вредан песник?
Природа доминира у његовим стиховима. Све се у његовим песмама спаја са природом.
Писао је да „све природне појаве: небо, звезде, јутарња и вечерња црвен, цвеће, биље,
животиње, увек и у раним својим односима и душевним стањима постају симболи знаци

23
Избор из Јакшићеве преписке објављен је у књизи Судари Милете Јакшића коју су приредили Миливој
Ненин и Зорица Хаџић.
24
Тако пише Милан Кашанин у већ помињаној књизи Сусрети и писма.
25
Избори из Јакшићеве поезије које су сачинили Бошко Петровић, а затим Миливој Ненин имају важну
улогу у превредновању његове позиције у српској књижевности. Не само Петровићеви и Ненинови избори
него и њихови текстови имају важно место у превредновању Јакшићевог дела.
26
Млади Милан Кашанин пише 18. децембра 1917. Васи Стајићу о својој лектири: „Комбинацију Змаја и
Војислава у једној личности никако не могу да замислим. Уосталом, нама не требају мешавине старих, него
потпуно нових људи“ (РОМС, инв. бр. 8. 236). Исказ о комбинацији Змаја и Војислава написан је извесно
под Недићевим утицајем. Интересантно је, међутим, пратити промену фокуса Милана Кашанина и његовог
вредновања Јакшићевог дела. Најпре је у тексту „Писци из Војводине пред рат и после рата“ објављеном у
Летопису 1925. године, Кашаниноо Јакшићу написао: „(...) уз то скроман, тих, повучен, немајући за собом
ни критичаре, ни професоре, ни људе од политике, – М. Јакшић ни до данас није добио све признање, нити
је видео утврђену своју пуну вредност. То је, међутим, прави песник, топао, искрен, племенит, без
афектације и ненакинђурен, каквих је мало у данашње време“. На крају, са још веће временске дистанце, у
књизи Сусрети и писма Кашанин пише: „Ако је тачно да је Милета Јакшић, често, нечитљив и непотребан,
тачно је и то да је он, не мање често, незаменљив. Не само поједине његове песме – Вече, Повратак,
Самоћа, Ствари које су прошле, Бог тихи, – него и претежан део његових циклуса Мртво лишће, Велика
тишина, Мој завичај и Легенде, иду у најлепше лирске песме написане на српском језику.“

13
преображења људске душе.“27 У природи су тренуци среће, лепота природе може и мрачне
слике да обоји пријатним осећањима. Природа је прибежиште у којем песник тражи и
проналази лепоту. Јакшић је својеврсан и особен пантеист. „Дух ми се свуда са природом
спаја“, он пева најављујући осећање које би блиско било и појединим међуратним
песницима. Пошто му је још од ране младости јасно било да се не налази све у књигама
(„живот се не може из књига штудирати“), он учи од природе, посматра је опчињено и
стапа се са њом. Одлазак у природу је и подсећање на детињство и мелем за ране:
„Обилазити поља и ливаде / место где нам је прошла младост наша“ („Прошлост“).
Бежећи од света, најлепше је певао о природи и тишини. 28 Бога је, овај свештеник који је
због љубави скинуо мантију, осећао у природи, у лепоти, у трептају листа, у складу и
хармонији. Присуство људи и њихов глас могао је само да поремети склад и хармонију.
Код њега се не може говорити о песничкој пози и додворавању читалачкој публици.
Најбољи је и најупечатљивији на оним местима где је тешко ухватљив, безвремен,
посредан... У оваквим песмама наћи ћемо правог песника. Оне иду у ред најлепших
песама у српској поезији. Ноћ је у његовим стиховима време за љубав. Бога је видео у
малим стварима, у свему што нас окружује. Смрт је тихо пристаниште. У својом
најлепшим стиховима Јакшић даје искрен и аутентичан доживљај природе. Није бежао ни
од доколице и доколичарења, толико потребних и за уметничко стварање. Своју песничку
музу прогласио је најближом сарадницом, готово ортаком у слабо исплатљивом послу
писања стихова. Музу детронизује и обраћа јој се са добром дозом самоироније.
Истовремено, он је и песник халуцинација, привиђења. Јакшић је и песник метаморфоза.
Хумор је једна од карактеристика његових стихова, али није ту реч о оном усиљеном и
натегнутом хумору. Он се од срца осмехује, радује и препушта малим стварима, примећује
ситнице, у њима проналази источнике својој поезији. Све његове песничке метаморфозе
изненађујуће су и подстицајне: он пева о славној прошлости српског народа, о Косову док
је истовремено спреман да сасвим депатетизује Марка Краљевића. Зна да се подсмехне и

27
Навод је из једног предавања Милете Јакшића. Видети у књизи: Тиха пристаништа Милете Јакшића, стр.
369.
28
Миливој Ненин истичући тражење тишине у Јакшићевој поезији каже: „упоредићемо тишину песника
друге половине ХХ века са Милетином тишином, односно са Милетиним тражењем тишине, па ћемо видети
колико је наш песник аутентичан. Мада се плашимо да то поређење песници ХХ века, велики српски
песници, не би издржали“. Видети: Миливој Ненин, „Дубока збиља огромне тишине“, Ствари које су
прошле, ДОО Дневник – новине и часописи – Библиотека Матице српске, Нови Сад 2003, стр. 54.

14
природи и себи („Без посла“), стављајући себе у позицију сеоског песника. 29 Жабе које
крекећу у његовој поезији као да најављују појаву Душана Радовића.
У великом броју песама које је Милета Јакшић написао тачно је да се могу
препознати утицаји романтичара, али је исто тако тачно да је он у својим стиховима давао
импулс корифејима српске модерне. Колико има позајмица од овог скромног сеоског попа
из Баната у њиховим стиховима неопходно је да се запитамо. Одговор би нас изненадио.
Посматрајући целокупан књижевни опус Милете Јакшића намеће се још један
проблем. Читав његов рад на књижевности перманентно се сводио и сужавао искључиво
на песнички опус. Као да се дуго времена није помакло од суда Јована Скерлића записаног
у његовој Историји нове српске књижевности, где је Јакшић истина вреднован као
значајан и вредан песник, док је његова проза сасвим маргинализована: „Милета Јакшић
има и једну свеску Прича (Мостар, 1900). Приповедачки рад доцније је сасвим
напустио.“30 Није потребно пребацивати Скерлићу, јер он то није могао знати. Али,
Милета Јакшић је ушао у књижевност прозом и завршио је свој пут збирком приповедака
Мирна времена. Значајан прозни опус открива да Милета Јакшић није био само песник
него да је био добар приповедач. Он је писао и приповетке, драме и дела намењена деци.
Све ове области његовог књижевног деловања биле су дуго скрајнуте и непознате. Поред
две већ поменуте књиге песама објавио је и следеће збирке приповедака: Приповетке
(1900), Црно маче (1921), Легенде и приче за децу и одрасле (1931), Мирна времена (1935),
као и две драме, од којих је Сунчаница (1929) намењена деци. Фрагменти драме Урок
излазили су у Летопису Матице српске од 1927. до 1935. године, а као целина објављена
је постхумно (2010), исте године када и његов Роман усамљена човека.

29
Проблем у рецепцији и разумевању Јакшићеве поезије јесте у томе што је овај књижевник објавио само
две збирке песама, у великом временском размаку. Указује се као још већи проблем и то се мора имати у
виду када се говори о анахронизму у поезији Милете Јакшића, време када су песме настајале. Наиме, у
збирци песама из 1922. године, објављене су и старе песме настале у последњој деценији 19. века.
Карактеристичан је пример Јакшићеве песме „Сеоски песник“ која је штампана још 1894. године. Исидора
Секулић, незнајући када је ова песма настала, чита је погрешно као врсту Јакшићевог „самоизмирења са
сеоским животом, и са сеоском поезијом коју не прате ни слава ни критика, која, другим речима, није много
позната преко граница парохије и среза“. Текст Исидоре Секулић „Ка лику Милете Јакшића“ објављен је у
Летопису Матице српске 1946. године. Иначе, Миливој Ненин је показао да је Исидора Секулић невољно
приступила писању текста о Милети Јакшићу како би угодила Васи Стајићу. Видети: Миливој Ненин,
„Окрњени мит“, Ситне књиге, ДОО Дневник – Новине и часописи, Нови Сад 2007, стр. 183-191.
30
Узгред, своју белешку о Милети Јакшићу Скерлић започиње означавајући га као синовца Ђуре Јакшића.
Навод Скерлићев преузет је из следећег издања: Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, прир.
Јован Пејчић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1997, стр. 361-362.

15
 Чини се да његови сувременици нису ни хтели ни настојали да сагледају сва
вишегласја Јакшићевог дела. Учињени су, у том смислу, груби превиди. Приповедач
Милета Јакшић је право откриће за љубитеље добре књижевности и заслужује значајнију
пажњу. Његов књижевни опус дуго је чекао на превредновање. На то је указала Светлана
Велмар Јанковић својим избором из његових приповедака. 31 Јакшић је истовремено почео
да пише и поезију и прозу, али као прозни писац дуго није постојао и био примећен. Читав
прозни опус Милете Јакшића је полифон и чини га преплет фантастике, фолклора, факта и
фикције. Метаморфозе Милете Јакшића као писца карактеристичне су, јасно је, у свим
областима његовог стварања. Поједини критичари су Јакшићеву прозу сводили искључиво
на аутобиографско приказивање.32 Ово одређење је преуско. Истина је да се поједине
приповетке могу везати за одређене периоде његовог живота: школовање у Новом Саду,
службовање у Темишвару, време док је био свештеник у Црњи... Важније је, ипак, истаћи
да је у приповеткама Милета Јакшић модеран и тематски разнородан. Често је почетни
импулс за своју прозу проналазио у стварности, и то се може пратити захваљујући
његовим бележницама. Ипак, иако поједине приповетке имају анегдотски предложак та
чињеница не умањује њихову вредност. Врстан етнолог, Јакшић један део своје прозе
темељи на народним веровањима, празноверицама... Слика сеоског живота и сељака у
његовој прози није ни близу идиличној. Јакшића интересују људи са маргине, иноверци,
врачаре, чудаци... Својом критиком неће поштедети ни свештенике. 33 Интересантно је да
се Јакшић у својој раној прози интересује за модел усамљеног и отуђеног човека. Његови
јунаци су изопштени и несхваћени. Осећају снажан страх од жена. Јакшић се окреће
унутрашњем животу својих јунака и та места откривају га као модерног приповедача. Две
приповетке у његовом прозном опусу структуриране су као дневнички записи отуђених и
неснађених људи. То су приповетка „Из дневника јадног Тимотија“ 34 и антологијска „Ах,
Матилда!“ која као да најављује Јакшићев недовршени Роман усамљена човека.
Јакшићеви јунаци тешко се сналазе у стварности и осећају страх од људи и нечистих сила.
Они су људи растројених живаца, неретко склони халуцинацијама. Окренутост ка
31
Видети: Милета Јакшић, Нечиста кућа, прир. Светлана Велмар Јанковић, Просвета, Београд 1985. године.
32
Тако их је посматрала Иванка Јовановић у својој докторској дисертацији објављеној под насловом
Милета Јакшић у издању Матице српске 1969. године.
33
Избор из Јакшићеве прозе сачинио је и Васа Павковић, фокусирајући се на приповетке о свештеницима и
пастви. Видети: Милета Јакшић, Светац који не помаже, прир. Васа Павковић, Рад, Београд 2004.
34
Приповетка „Из дневника јадног Тимотија“ објављена је у Јавору 1891. године, у неколико наставака.
Никада није прештампана.

16
унутрашњем животу јунака чини да он као приповедач у своју прозу често интегрише
онирично. Светлана Велмар Јанковић указала је на рану Јакшићеву приповетку „Божитњи
сан“ коју Јакшић није уврстио ни у једну приповедну збирку. Поменута приповетка
објављена је у новосадском Бранику 1891. године и писана је „на начин од којег се не би
одрекли ни наши најортодокснији надреалисти“.35
У раној прози, као уосталом, и у поезији Милета Јакшић интуитивно наслућује
нове теме и елементе модернизма. Међутим, сличан се проблем у рецепцији понавља као
и са његовим стиховима. Неке од веома успелих приповедака остале су у периодици. Са
друге стране, приликом размишљања о њима, и уопште о значају Милете Јакшића у
српској књижевности, мора се водити рачуна о тренутку њиховог објављивања. На
пример, будући да их је касно сакупио у збирку оне могу деловати анахроно и изгледати
као подражавање. Али није тако! Написане су много раније. И у прози је Милета Јакшић
био весник. Његово дело се мора имати у виду када се размишља не само о стубовима
модерне српске поезије него и прозе! Но, Милета Јакшић у српској књижевности нема
само књижевноисторијски значај. Проза Милете Јакшића, по размишљању Светлане
Велмар Јанковић формира утисак да „заборављени писац Милета Јакшић изгледа, уколико
време више пролази, све сложенији и занимљивији, баш као корњача која добија трку“.
Коначно, чини се да књижевник Милета Јакшић стиже на циљ и да је дошло време
да књижевна „пепељуга“, стресе са себе тишину и стане равноправно уз остале добре
писце српске књижевности. Јер то заслужује.

35
Видети: Светлана Велмар Јанковић, „О 'описима' сна у прози Пере Тодоровића, Илије Вукићевића и
Милете Јакшића“, Српска фантастика. Натприродно и нестварно у српској књижевности, САНУ, књ.
XLIV, књ. 9, 1989, стр. 377.

17
ПЕСМЕ

18
 ПРИВИЂЕЊА
Ко мутан призрак гигантскога зида
Јесења магла видик ми заклања,
Поглед ми прекида:
Једва назирем сенке црна грања
Тамна обличја џбуња, голог прућа –
А где је село? Ни цркве, ни кућа!
Све грезне, тоне у магли, тишини.
Људи се крећу ко безгласне сени
У том поводњу – тако ми се чини
Да се у царству тајанственог дима
Ти људи само привиђају мени –
Дâ, они мени, а ја опет њима.

СТВАРИ КОЈЕ СУ ПРОШЛЕ

Ствари које су прошле, где су оне?
Скривено од нас у даљине сиве
Све што је било добро, лепо, мило –
Ствари које су прошле да л᾽ још живе?

Да ли нам прошлост даје живота

Кад из давнине драга слика њена
Сијне кадикад у дубокој ноћи
У сну – у трагу наших успомена?

Можда у свету негде, непозната

Изван живота има светлост нека
Круг, у ком траје оно што је било
С прошлошћу нашом која на нас чека?

Ствари које су прошле, где су оне?

19
Ако су живе, ако их још има
Видећемо их кад прођемо и ми,
Када будемо једном дошли к њима.

ОВА ТИШИНА
Ова тишина долази од магле...

Ко привиђење лака, млечно – бела,

Она силази с тајанствена виса:
Предео гледа иза њена вела
Ко бледе црте старог живописа.

Она се тихо, нечујно комеша

Пуна ћутања и ледене језе,
И о предмете миријаде веша
Иглица којим ту тишину везе.

Она све боје брише, звуке гута...

Без покрета се под њом гране сагле:
Све ћути, стоји када она лута...

Ова тишина долази од магле.

БОГ ТИХИ
Стубови букве и јеле вити,
Тишине глухе зачаран круг,
Невидљив бедем као да штити
Божанству тихом посвећен луг.

Место ћутања, дубоких снова,

Небеског мира, усамљен кут,

20
Нескладом бурним људских гласова
Неоскврњен, још истакнут.

Камен и дрво с лиснатим џбуном,

Нема је стража около ње,
Понекад детлић челичним кљуном
На врати куцне тишине те.

Као да свето ћутање куша,

А затим опет још дубљи мук,
Мир је, све ћути – Бог тихи слуша.
Тишине вечне једини звук.

НЕСАНИЦА
Ослушкујем жубор свога крвотока,
Ноћ је глува... само с времена на време
Чујем усамљен лавеж будног псета
Ко мукло јецање ове ноћи неме.

Зна л’ он да га слушам, да пред собом видим

Два његова добра, сузна, верна ока
И да мене боли та његова туга
Несвесна и тамна као ноћ дубока.

Да, шта њега мучи, предзнаци и слутње,

Привиђења што их помрчина ствара –
Какве слике грозе његовој несвести
У свету химера, сенки и утвара

Он не зна... Тако ће кад једном однесу

Моју сенку јадну, тело моје ташто

21
У сутону тужном своје тамне душе
Заплакати можда не знајући зашто.

ПОСЛЕ БОЛЕСТИ
У грозничавом сану у бунилу
Видео сам је, близу ми је била;
Стала је мирно крај постеље моје
Дотакнула ме дахом црних крила.

По бледој, хладној, тужној руци њеној

По једној строгој на челу јој црти,
Ја сам њу позно, јест то она беше –
Она, смрт сама, ил анђео смрти.

И, док је тако стојала крај мене

Лепа и мирна, нема, без покрета –
Ја сам добио свест новог живота
И осетио чар другога света

Беше л то живот што га смрћу зову

И што нам вечним уништењем прети –
Живот без бола, рана и увреда
И њим живети је ли то умрети?...

Дȃ, сад кад сам опет амо враћен

На мутну светлост земаљскога дана
У старе борбе – ја носим у души
Сакривен спомен виђених тајана.

И док задајем и примам ударце

И док ме ране отроване пеку –

22
Спокојну храброст ја у срцу имам
Дубоку веру, утеху далеку:

Кад се за мене буре земне смире

И ја из њиних вртлога испловим
Да ни уздаха не пустим из груди
Ил сузе једне за животом овим.

ЖИВОТ
Мени се чини да већ дуго живим –
И ја сам свестан тога, добро знадем
Да ово време што га траћим сада
Од туђих дана закидам и крадем.
Да... одавно сам требао свршити...
Што живим, то је погрешка случајна
Грабљиве смрти, – и, што гледам сада
Требаше за ме да остане тајна.
Ал каква тајна!... Све што сад бива
Било је пре, и биће после мене –
И свет и живот бесмислена глума
Не вреди за ме паре пребијене:
С досадом чекам крај њезин да видим
И не надам се ничем новом, ретком –
Невешти автор те рђаве игре
Мого је одмах свршити с почетком.

У МАГЛИ
Тежак се облак с планинског гребена
Ваља у долину –
Около ћути страва злог времена...
Кроз горску тишину, –

23
Ко зна од куда... из планине пусте,
Из убога села
Притајивши се, ко тиха запевка
Звона узаврела
Плачу за неким... Као хладан покров
Онамо се краде
Вечерња магла... О, та шта је живот,
Шта су пусте наде!
Можда ће тако наскоро слушати
У даљини неко,
Кад твоја звона за тобом заплачу
У магли далеко...

ИЗ ДНЕВНИКА
Неколко лепих фебруарских дана.
Кад на пригревак људи измиле –
(У хладу још се бели слана:
Ноћи су ведре и студене биле) –
Излазио сам сунцу да се подам...

Са јужне стране крај црквеног зида

Ту стојим или полагано ходам...

Са мном, оставив пукотине, рупе,

Зимња склоништа, зачкољице своје,
И оне, муве, на сунцу се купе
Из мемле, мрака и плесни:
Миле по зиду ил буновне стоје –
Још смо ко слепи, болни, траповесни...

Пригрева сунце, млак ветар ћарлија...

24
Кокоши оне што на сунцу леже,
Те муве овде мисле сад што и ја –
Нас једно исто осећање веже:
Заједно смо се на окупу нашли
На једном месту звер, инсект и птица,
Сви смо на благи пригревак изашли
Сунчева деца – једна породица.

МЕТАМОРФОЗА
Сневам да сам заспо у пољу
Зими. Џбуње беше голо, наго;
Белила се поља, снег је вејо
На мене се бео покров слаго.
У тишини сва божја створења
Као да за одмором грабе:
Испод леда спавале су воде
Испод земље гуштери и жабе.
Ћутали су пупољци под кором,
Загрливши у сну једно друго
Спавао сам и ја са природом,
Спавао сам тврдо, слатко, дуго.

Сневам да сам прен’о се иза сна:

Неко снежни покров трже с мене,
Топло сунце грôтом се смејало, –
Џбуње пупча, поља се зелене.
У около хиљаду гласова
Уз шуштање набујалих вода:
Узаврели вивци, дошле чапље,
Стоји крекет жаба, клепет рода...

25
Шта је ово? И уместо много
У памети мисли да премећем
Напех плућа од силне радости
Да запевам? Не, – да закрекећем.

ВЕДРО ЈУТРО ЈАРКО СУНЦЕ НОСИ

Ведро јутро јарко сунце носи,
Мислиш часком јесен се притаји,
Џбуње трепти у ноћашњој роси,
Бистра кап се на увелку сјаји.
Стоји шума ко увела кита,
Неми, вене од потајна јада,
Кроз долину златан поток хита,
Боно лишће и без ветра пада,
Па шапуће међу собом немо
Када тихо с дрвета полети:
Дивна јутра!... ајде да умремо –
У том сјају слатко је умрети.

МОЈ ЗАВИЧАЈ
Припека. Бескрајна рȃван...

Далеко на југу пењу се,

Расту облаци као планине.
Кадикад тамо блесне муња
Праћена дубоким звуком
Потмуле грмљавине
Ко глуха топовска паљба.
Тутањ далеке битке.

А овде, где ја стојим –

26
Тишина... ћутање
Зелених поља
На грдној омари.

Нигде жива створа...

Пуца од суше
Бела земљина кора;
Мирише спарена трава
Врућ задах покошена сена.

Далеко негде у хладу

Мршавог дрвећа
Полегла дакћу стада:
Све заклона тражи
Од убиствене жеге.

Ни даха.

Трепери усијан ваздух

Као блистава пучина
Пролетњих вода...

Незаштићена од самртна жара

Бласају се околна села
С крилатим ветрењачама.

Тишина.

Тромо пролеће један лептир

Крај мога уха, – Чујем му удар крила.

27
Потмуло грми у даљини.

ПЉУСАК
Бурне, обилне сузе из облака
Што је у лéту наишо случајно
Пролиле су се доле. На западу
Ко умивено трепти сунце сјајно.

На сваком листу капље се стаклене;

Мирише душа земље, дах озона,
Влажна прашина; чује се од некуд
Радосно певање вечерњих звона.

Ко да је неки грозни терет мино

Од кад је онај црни облак плакô,
Чини се да је после тешких суза
Великом срцу света, лако, лако.

ВЕЛИКА ТИШИНА
Прохујали су давно летњи дани.
Жалост некаква тиха и потмула
У пољу ћути. Сунце. Али јесен
Мртвим је лишћем путање засула.
Пажљиво газим да га не повредим
Застајкујући на путу познатом:
Како је лепо сунце, како сија
Клонулим жаром ко студеним златом!
Чује се каткад рапав глас гаврана
Из поља негде са црног орања
Као питање бачено у простор

28
Над загонетком мучнога ћутања –
Ал одговора нема... Спи природа,
Мир над њом веје озго са висине –
И гавран ћути немо опоменут
Дубоком збиљом огромне тишине.

САМОЋА
Јесење вече; још се не пали
Свећа, ал’ сумрак мени не смета –
Имам и друштва: гле, попак мали,
У зиду цврчи: гле, жива света!
Распево се крај топла банка –
Ал’ жалостиво глас му се тресе,
Песмица му је слаба у танка –
Ох, све се бојим, откинуће се...
На пољу хуји ветар... из зида
Попак умуко, – ћути све живо –
Тако!... последњи кончић се кида,
Што ме је с живим светом везиво.

ОБЛАЦИ
Облаци источни, крилати лабуди,
Вас пре сунца мајка Зорица пробуди,
Росом вас умије, златом вас позлати
Ветар вам поклони да вас небом прати,
С ветрићем под крилиʼ изнад доља, гора,
Прелећете царства, пустиње и мора.
Кад нада мном стану ваше лаке сени,
Ви надмете груди па зборите мени:
Ми видимо лепше шуме и пољане
И шире ливаде цвећем засејане,

29
Вити брег од хумке где орао седа
Врх планински, што се догледати не да
Лепше цвеће – тако ви зборите мени –
Од турчинка што се у житу црвени…
О, ташти облаци, не питам вас за то –
Него јесте л’ игде вид’ли лепше злато?
За то лане, што ми виси око врата
На част вам лепота мени непозната!

ЈЕДНО ЈУТРО
Пробудило се доцан кишно јутро
Тужно и мутно. Улице каоне
Освануле су пусте. Немо ћути
Дремљиво село што у мочар тоне.
По злу времену једва се пробија
Слаб удар звона негде у даљини
К᾽о успомена. Звук кише и ветра
Царују само у овој тишини,
И у мртвилу целога дана тако
Пролази време и киша ромиња.
Као костурница влажна стоји село
И свака кућа к᾽о мртвачка скриња.
Док с хоризонта, к᾽о бурни таласи,
Густи и ниски, ветром узвитлани,
Облаци иду као свод огроман
Што се надвија да село сахрани.

ТИШИНА
Тишина, тишина ни од куда јава
Снег од јутрос башту тио завејава.
Сахрањује лехе, из покрова бела

30
Мило се зелени мала вита јела
Као из даљине из прошлости неме
Што је годинама завејава време
Што ме ти поздрављаш и гледаш ме дуго
Као да се прашташ – све је равно дуго.

УСАМЉЕНА КУЋА
Она тамо сама кућица у пољу
Изгубљена, изван друма и путева,
Што у сметовима белим затрпана
У пуст видик гледа и о нечем снева –
Изгеда ко да је прогнана из села
Или да је нека мисо ту довела.
У њој човек један целе зиме гледа
Беле магле што се полагано крећу
И блуде ко у сну: слуша глас мећава,
Зимњих бура што му колебу облећу –
Ко зна шта ли њега из села домами
Да се у тој пустој равници осами.

Он отуд посматра, гледа мртву земљу

Коју обавија бео покров смрти:
Ухом лови задње гласове живота
А оком на мутној хоризонта црти
Ко сиве костуре низ голих дрвета,
Далеке утваре ишчезнула света.

Свуд је тихо, бело... све је чудно тако

У около, куд год нем поглед обрати,
Ко да је пренесен у царство чудеса:
Преображен гледа предео познати,

31
Преображен и он себи самом бива:
Под копрену белу што земља покрива

С прошлошћу природе сахрањује и он

Старе успомене; ново доба сања
Другу једну земљу; назире у духу
Једну белу зраку далеког свитања
Кад ће свет у новим бојама да плане
Зора нових мисли у њему да сване.

Ћути и нада се – и његове наде

Убиствена студен на смрт не обара:
Слути нови живот што се у дубини
Земље – у дубини њега самог ствара...

Ћути замишљена кућица далека

И човек у њојзи што пролеће чека.

ПОНОЋ ЈЕ... МЕСЕЦ –

Поноћ је... месец крадом завирује
У моја окна, сетно ме погледа,
Бела му светлост на зиду мирује,
На мојим грудма једна зрака бледа –

Тужна као спомен прошлости у тами

Што ме похађа у гробној самоћи:
Њу шаље месец да мене измами
У тајне шетње по чаробној ноћи.

Где страдалнику ко у прошле дане

Мрак тајанствени мек загрљај спрема,

32
И срце снажи, вида бол и ране
Ноћ пуна хлада, росе и мелема.

Ал’ је преболо страдалник, бол спава

У мртвим грудма, дубоко у мени, –
Тако поноћни месец обасјава
У мрачној шуми гроб заборављени.

МЕЂУ ГОРАМА
Листају шуме, гајеви зелени,
Кукавица се чује већ у гори,
Славуј цвркуће у сумрачној сени
У хладу бистар поточић жубори.

Све буја: лист и трава; цвеће цвета, –

Маховином се кити суро стење,
Бршљаном давно умрла дрвета –
Како пролеће милује кићење!

Куд крочим само, цвеће ми се нуди,

Ниче крај мене, преда мном га има,
Њим и ја китим своје пусте груди:
Сад је пролеће и по гробовима.

ЈЕДНОГ ПРОЛЕТЊЕГ ДАНА

На горском пропланку старо гробље стоји.
Оронуле хумке и крст још гдекоји
Време тихо крњи, снегови и кише –
Њих одавно нико не похађа више:
Гдегде дивља воћка по гробови стари
Тихе сенке шири, тугује, стражари.

33
Пролеће је. Трава буја, цвета цвеће,
Благи поветарац гробове облеће,
Уоколо гора листа, живот, врева,
Звижди кос у шуми, славуј кликће, пева,
Ал’ данас на гробљу гробар копа, ради,
За старог монаха вечну кућу гради.
Ено, из долине у побожном реду
За црним ковчегом пратиоци греду,
Звона звоне, али за старца монаха
Нико суза нема, јаука, уздаха;
Ко да их од смрти нека страва хвата:
Свак одвраћа мисо од умрлог брата,
Свако сунца тражи, а око напаја
Брегом долом, пуним сунчанога сјаја.
Звона брује: звуци светли и весели,
Ко да се разлећу голубови бели:
– Сунца дајте, сунца! – гучу и жагоре,
Гњурају се, топе у сунчано море...

А кад тако спровод стиже већ до брега,

Опојаше старца, у гроб спустише га –
Две, три грудве, хумка. Вечна памјат трижди,
И повратак с гробља. Кос у шуми звижди.
Људи се радују збаченом бремену,
Разговор се води о красном времену,
Јер куд поглед бациш, све цвета и сија,
Ко зелен пупољак земља се развија. –
А на гробљу славуј пева слатку ноту
О сунцу, о цвећу, – о вечном животу.

ПРОЛАЗИ ЖИВОТ

34
Ветар је задње лишће разнô,
Мраз га поскидô љут:
Грање је голо, црно, празно,
Го је на џбуну прут.

Мртвим је лишћем засејала

Зима напуштен врт,
Гробна тишина ту је пала
Где ћути жута смрт.

Ко гробница је моја соба,

Тишти ме ниски свод –
Мир је... у миру глува доба
Ја чујем неки ход:

Мистично шуме тихи звуци,

Тајанствен куца сат,
Бију часови и тренуци,
Минута неми бат.

Шапће поворка тужна њина,

Пуни ми узан круг,
Шапат им слушам ја, тишина,
Немили ћутљив друг.

О, дани, дани, друзи лоши

Што гасе моју крв –
О, време што ми срце троши
И гризе га кô црв...

ЋУТАТИ

35
Твој бол? Ћутати. Страдати... ћутати.
Гле звезде, оне од искони туже
У бескрајност небеских простора
И ћуте, вену тихо као руже.

Плач усамљени ветра у пустињи

Што вечно лута – ко му тугу слуша?
Знаш ли за ропац непознатих бића,
Чујеш ли неме сузе људских душа?

Знаш ли кад негде, ником непотребно

Ко цвет одбачен једно срце клоне?
Глас твога бола, то је звук изгубљен
У муклом, вечном болу васионе.

У ГОРИ ЈЕСЕН СТОЈИ

У гори јесен стоји. Већ се жути
Дрво у шуми, гора још не спава,
Будна је, али тако боно ћути:
Нигде птичјега цвркута ни јава,
Без жубора се нем поточић креће,
Тајно га јесен иза горе гледи,
Он њу осећа, њу види дрвеће,
Пред њоме вене трава, лишће бледи.
И неми јад тај сред горске тишине
Падне на срце пуно тајне сете,
Кад се над тобом сув листак откине
Па ти се тихо у косу уплете.

ЈЕСЕЊИ ВЕТАР
Је л поманито данас ветар

36
 Те плаче, звижди, звони,
Сметове лишћа с пута диже
Небом облаке гони.

На пољу живе душе нема

У кућу свак се склања –
Кроз ветар чујем људску песму –
Коме је до певања?

Слепац некакав путем иде

С вођом, пева и проси,
Глас му је ветар дохватио
Витла га, собом носи.

Кроз хуку ветра отима се

Слепачке песме јека
Ко болан вапај људске беде
Слушам је из далека...

У природи се нешто збило

То ветар овај каже –
Како се чудно плач му дивљи
С јауком људским слаже –

И како туга обузима

Душу од овог склада:
Од песме бола у природи
Са песмом људског јада.

ТИХИ ВЕТАР КАДА ПОРЕМЕТИ

Тихи ветар када поремети

37
Покој шумски, са дрвета кане
Жути листак, и к мени полети,
Треперећи на груди ми стане:
Ко да ми је озго птица мала
Кад у јесен постојбину мења,
Златно перо из крила послала,
Да ми шапне: Збогом до виђења!

НА БРЕГУ
Како ли је тихо! У сјају сунчану
Дремају дубраве. Гора невесела
Слукти: тихо гуди на ведроме дану
Звоно у даљини, из планинског села.
Ту, где стојим нема грма ни суварка,
Голет једва даје живот бедној травци –
Тихо је... на вису ветар само ћарка
Летају лептири, и грају скакавци.
Далеко, на југу видокруг се праши,
И дими се раван; села расејана
Као беле птице на зеленој паши
Блистају кроз маглу сунчанога дана.
Глухи глас петлова, ветрић из даљине
Попне се до мене када на пут пође,
Трепти у ваздуху, по голети мине,
На ухо ми шапне, по коси ми прође,
Провлачи се кроз трн, ил травку облеће,
Стане ко да нешто и он ослушкује,
Час ми опет ухо на срдашце меће
Ка да би хтео жеље да ми чује,
И весело оде – куд се сада дева?
Гора ћути – ћути равница голема

38
На њој мирна села; тисућу путева
Што спокојству воде, тек мог пута нема.

РÂНО ЈУТРО
Бели се Исток. Спаваћиве сени
По гори ћуте. Дубоко на Југу
Ко далек пожар зора се румени,
И једва светли тамном видокругу.
Ближе, у мраку тихе равни леже,
Ноћ задоцнела још на њима спава;
Тамо ко меко сребро се растеже:
То јутро беле магле размотава.
Гасну звездице. Само врх шумарка
Јутарња звезда сја нетренимице –
Зорин ветарац од Истока ћарка;
Чујем бојажљив гласић будне птице,
И како детлић по дрвету кује
У глувој шуми. Тајанствено миче
Врхове храшће. Из доље се чује
Звонце, и како пето кукуриче.
Оризонт расте – звезда је пресјала,
По трави бела роса је полегла:
Са планине је прва зрака пала,
И шумска стабла пурпуром ужегла.
Сен прогорева на брдском гребену,
Брзо се мрак у провале увлачи
У тиху дољу, хладом наливену,
Јутарњи жамор бива мало јачи.
Већ хладно сунце стоји на планини,
Под росом трепте шумице увеле –
Тихо се дими село у долини,

39
Јутро отвара очи невеселе..

ЈЕСЕЊИ ДАН
Мокра брда, мокри лузи,
Кишица ромиња;
Јутро ћути, трава сузи,
Дан јесењи тиња.

Мрачно подне, магла леже

На долине неме, –
Дан се љути и протеже:
Пхи, какво је време!..

ПОВРАТАК
Зима. Сумрак. Снегом предели засути,
Нигде црне пеге на белој равнини,
У тишини зимској седо поље ћути,
И го, црн шумарак у мутној даљини.
Једно дрво, обасуто цветом белим
Зебе украј друма, цветове му леди
Студен ветар, – на гранама невеселим
Ко црни плодови јато врана седи.

Напред, у сумраку кућице се виде –

Моје село. Над њим скромно, невисоко
Тороњчић се диже, на сусрет ми иде
С поцрнелим сатом, као мрачно око.
С тихим добро дошо завичај ме прима
У зимној вечери сред снега и леда –
Минух покрај гробља, с белим хумовима,

40
Освртох се – гробље ћути, за мном гледа.

ЗИМСКИ ОСЕЋАЈ
Ја умирем негде на далеком путу,
Куда не пролазе ни вуци ни људи,
Изнад мене небо сипа маглу љуту,
И ледени ветар злобну песму гуди.

На снежноме одру бескрајно широком,

Где сметови расту ко големи хуми
Ја ухом дознајем и опажам оком,
Како преко земље риза смрти шуми,

Како у очају живот људски гине,

Како моја крв се леди, срце кочи
Уз вијање гладно вука из даљине,
И вреву гаврана, што ми кљују очи.

МАРТ
Пустило јару мартовско сунце
Ко ужарена пећ
И зелен мами – пробија земљу
Зумбул и лала већ;
Покрај ограда листала зова
Пупчао јоргован –
У дворишту се ракољи кокош
Петô поздравља дан –
Пролеће! Пролеће!

Осмехује се зелено поље,

Чује се шевин клик;

41
Плаве се шуме у танкој пари
И далеки зреник,
Над младим житом ветар ћарлија
Њиха будући клас, –
Размилели се радени – чујем
Орача бодар глас –
Пролеће! Пролеће!

Шта то шапуће на уво мени

У пољу ветар тај,
Шта топи, таје у мојој души
Сунчани овај сјај?
Ко вес’о жагор што раним јутром
Разбуца тежак сан,
Мелодично се у души буди
С песмом радостан дан –
Пролеће! Пролеће!

С ВЕТРОМ
Ја бих далеко некуд
Пролеће када гране,
Даље од завичаја
У земље туђе, стране.

Дува у пољу ветар

Пун силе разуздане
Из непознатих страна
У непознате стране.

У бурном ветру томе

Што преко поља леће

42
Миришу туђе земље
Мирише страно цвеће.

Нове милине дишу...

Далеко с ветром овим
Што путује крај мене
Ја бих да летим, пловим:

У чаробну туђину
Где нико знао не би
За мене, – где бих дошо
Непознат самом себи

И даље... као облак

Што с ветром пут свој мења,
Никада сит промена
Никада сит летења.

Ал заман ветар срце

Жељама лудим пуни
И залуд буди уздах
На болној, сетној струни...

Ја бих далеко некуда

Пролеће када гране,
Даље од завичаја
У земље туђе, стране.

ТРЕНУТАК СРЕЋЕ
Знам да ће славуј што сада пева
С песмом умући у своје време,

43
Доћи ће јесен, отић’ће птице
Поље и шуме остаће неме.

Угасиће се зрака сунчана

У тужној зими пре нег што трене
На млада поља, и усахнуће
Зелено море, цвет ће да свене.

Младост ће проћи, године тешке

Оптеретиће, слабачка плећа –
Проћи ће живот; варљива нада
Никад не држи, што нам обећа.

Али ко сада верово не би

Песми што птица у шуми вије,
Сунцу што сија? Ко не би реко
Да младост наша бескрајна није?

Све пева, дише, слатко мирише

Уздише ветар, шапућу гране, –
Пусти пролеће ма за тренутак
Нек нас усрећи, нек нас обмане.

ШЕТЊА У НОЋИ
Зриче попак украј зовина коренка,
Други му се јавља у дубокој ноћи,
Са мном никог нема, само моја сенка
Ступа поред мене у шумској самоћи.

Зрак месечев дрхти кроз клонуле гране

И тихо испреда сенчице и мреже,

44
Што нечујно слећу сребром испреткане
И прострте мирно на путањи леже.

Заспао је славуј у мрачној дубини,

Не чује се бахат ни мојих корака,
Само песма попка у овој тишини
И бојажљив шапат младих огранака.

И опет бих натраг до рујна осванка,

Да не сметам миру што га поноћ ствара,
Јер са страхом слутим, да дух благог санка
Дубоко у шуми негде се одмара.

ЛЕТЊИ ДАНИ
Бесно је сунце васцелог дана
Огњеним пљуском земљу тукло:
Сунце је црне сенке жегло,
Све се у бекству некуд повукло –
Ал сад је сунце уморно легло...
Тиња... огњене ране га тишту –
Ко жеравица на свом згаришту.

Тада лагано са свију страна

Земљу обави копрена сура,
Кад охрабрене сенке измиле
Са дна провала, мрачних гудура,
Где су у страху скривене биле –
И жар се гаси и жега мине
Од њих, од росе и месечине.

ВИЛА

45
Она игра сред шумарка
Листом, цветом окићена,
Мирисом јој тело ћарка
Росним дахом коса њена.
Тајно у сред полумрака
Уз брујање шумских буба
И уз вреву славујака,
Звиждук коса, гук голуба
Скаче, маше голом руком
Ил’ се брсне гране прима,
Виси тако, вије струком,
Игра, плива на звуцима
Часом ногу доле свија,
Сањива је травка чује,
Пробуди се, струк извија
Да јој прсте омилује.
Мени приђе изненада,
Сребрно ми ближи лице,
Загрли ме хладна, млада
И ко росне јагодице
Додирну ме уста њена,
Па ме љуби, дах ми пије
Кратког часа једног трена –
Ја се макнем – ње већ није –
Руке пружам, за њом лећем,
Тајни огањ мене тресе –
Она лети за дрвећем
Тапше, игра и смеје се...

NOCTURNI FLORES
I

46
Ноћ је. Сама је кућица твоја
У пустој гори, где вију гнезда
Орлови. Над њом као мравињак
Гамиже небо од сјајних звезда.

Око поноћи, кад све занеми

На кућицу ти небо наслања
Звездице сјајне, као да спушта
Плодове златне са родна грања.

И ја се тада к теби украдем

Блудим по мраку, гором се верем
Да тајно љубим очице твоје
И да злаћене звездице берем.
II
Поноћ је глуха, у гори немо
По шумама се птица не буди, –
Уска је стаза куд ми идемо
Образ уз образ, груди уз груди.

Пред нама густо грање се плете –

Крчећи пут кроз шипраге мирне
Тргнеш се кад те гранчица смете
И росан лист ти образ додирне.

Па се приљубиш уз моје лице,

Ал’ када сретнеш пољупце моје
Тргнеш се опет – тад нехотице
Листак додирне образе твоје.

Не да ти мира несташна грана

47
 Нудећи своје лиснате венце
И љубим те до белог дана
Час она, час ја, све наизменце.
III
Дубље и дубље, ниже и ниже
Стрменом стазом незнаној мети,
За нама немо гора се диже
Ко црн исполин што небу прети.

Како ли хладом провала дише!

Мрак је около, сплело се грање,
Ни неба нема, ни звука више:
Гробна тишина, страшно ћутање.

Да л’ ти од студи удови стрепе

Те трептиш ко лист ил’ срна плаха?
Што у мрак шириш зенице лепе
И пријањаш ми од тајног страха?

Та, гле, љубави звездицу малу

Кроз густо грање што озго пази,
Она нас прати у ту провалу
Ко нема стража по глухој стази.
IV
Да л’ те стра’ хвата на тој висини?
Доле спавају сумрачне горе,
Све ћути близу и у даљини
Куд оком пређеш неме просторе:

Умукао је попац у трави

У ваздуху се кресница гаси

48
Славујак дрема још у дубрави
Дубоко ћуте живота гласи.

Из села нема још кукурика

Зора не бели, још неће доћи
Далеко само с равног видика
Кроз бледи сумрак звездане ноћи

На тамној црти трепери јасно

Крвави пожар: у глуво доба
То ноћас месец споро и касно
Диже се као вампир из гроба.
V
У немој гори на месечини
Самоћно снива црквица стара
Крај ње на зиду граната буква
Поноћне сенке тихо одмара.

Нигде шапата, нигде покрета –

Осећаш како срце ти куца
На небу трепте далеке звезде
И крст на кули тихо светлуца.

Тек каткад узвик из горе дође

Из густих шума, немих дубрава
Као да човек у помоћ виче
Ко да се крвав злочин дешава.

То сова плаче... и опет мирно

Онамо од куд јаук се оте –
Светиња ћути, звезде трепере,

49
 Дубрава таји ноћне страхоте...
VI
Видиш ли тај гроб, што онде ћути
У вечном мраку горскога хлада
На њему трепте ружице беле:
То зрак месечев кроз грање пада.

Закопан лежи ту један монах.

Усамљен беше целога века,
Никога нема, да му походи
У пустој гори гроба далека.

Кад је живео, када је умр’о

И да л’ је за њим ичије око
Кад заплакало – то нико не зна;
Прошлост је нема, ћути дубоко.

Само у доба зимњих мећава

Над њим се ори ветрова хука
А кад с пролећа гора олиста
Кукавица му над гробом кука.
VII
Високо, више! Да ли осећаш
Силовит ветар ко струју јаку
Што нас подиже? Под нама доле
Дубоко земља тоне у мраку

Ко мрачна кугла. Неста равнина

Провала, шума, потока, брега
На мрачној земљи само се бели
Колеба твоја ко мрва снега –

50
Сад и ње неста. Струја нас диже
Као две сенке даље летимо.
Ветар нас гуши, глухну нам уши –
Заспале звезде пролећу мимо.

Неста и звезда. О, где смо сада?

Над главом пусто, пуста подножја,
Нас двоје сада насељавамо
Та празна, мртва пространства божја.

СКУПИ ТАМНЕ ВЛАСИ

Скупи тамне власи ти раскошна ноћи,
Склоп᾽те очи звезде; цвеће мирно буди, –
Мени ништа неће заменити моћи
Кад ја тихо клонем на њезине груди,
И диже ме талас и силе ми стрепе
И лије се мирис с косе лица бела,
Видим тако близу две звездице лепе
Ко да небо стоји врх мојега чела...

ЛЕТЊА НОЋ
Од куд долазиш разблудна ноћи
Те влагом мире твоје тамне власи?
Да ли из хладних струја океана,
Где си пламен летњег дана
Провела на груди
Воденог духа? –
И сад се дижеш... у твојој коси
Горе корали, сија се бисерје;
Ризе су твоје обливене

51
Светлошћу благом и дахом морске траве
И груди мирисаве
Росне и меке
Ко лабудово паперје...
Заштитнице добра!
Љубавник се теби клања,
А ти га благосиљаш
Сањива, уморна од миловања...
Ноћи! Не тони скоро у морске струје:
Ја љубим
Под твојим окриљем благим.
Злато ми спава на руци,
Драга ми спава, склопила је очи...
Продужи власт ноћи чаробна. –
Скоро ће зора доћи
Већ дишу јутарњи лахори
И ја нећу моћи
Поцрпсти богатство сласти
Којим су препуњене
Усне и груди њене.

ОЧЕКИВАЊЕ
Тихо је… дођи! Поноћ дише мразом
Ни дуси не иду завејаном стазом,
Ал ти ћеш пута по сметови знати
Кораку твом ће жудња знања дати –
Тајно ко звезда кад небом полети
Врх бела снега доћ’ ћеш милој мети.

Пролази време… Ти се не бој мрака,

Звезде се гасе сред снежних облака, –

52
Јака је тама, бели снег је јачи
Плећи је диже да ти пут означи
Сумрак се блиста – моја соба мала
Од твог би лица тако засијала.

Дођи, ах, дођи... од кад ниси била

Нада се моја скоро угасила,
Не дише тобом плачна полутама –
Везана песма на мојим уснама
Теби се нада, кроз сузе се смеши –
Ходи и песму пољупцем одреши.

О још те нема, – а пролазе сати,

Ветар се диже и лупа на врати,
На стару кулу враћају се еје,
Псето завија и мећава веје, –
На окна лупеж ветар ми улеће:
Будало, спавај! – Она доћи неће!

НОЋНИ ГЛАСОВИ
Ослушкујете л’ гласове у ноћи
Докле нечујно пролазе минути,
Кад на поноћном небу звезде заспу
И кад у глуво доба све заћути.

Кад покривену мраком и тишином

Земљу на црном крилу поноћ нија –
И као мирис ил’ сенка из таме
Са болне моје душе се извија

Мисô о вама и чежња за вама:

53
Преображену ову мисô чудну
Што ко утвара занесена лута
И налази вас о поноћи будну

Осетићете с тугом и немиром

Уз далек поздрав срца које љуби
Ко ноћне птице крик жалостив што се
У пределима тавне ноћи губи.

БУРНА ПРОЛЕТЊА НОЋ

У бунилу, у тлапњи, целу ноћ
Слуш᾽о сам како ситна, хладна киша
Набија прозоре моје,
Како се с крова у олук слива
И онде жубори
Дремљивим, воденим звуком
Уз жалостиву песму
Севернога ветра.

У башти, у бурној ноћи –

Тамо се рве с ветром
И чисто у помоћ зове
Моје дрво најмилије
Давно израсло и улистало, –
И ја бих скочио
Да га одбраним
Од мрачне силе што на њ јуриша.
И у стрепњи да га ветар не озледи
Да му стабло не сломије,
Ја не знам од куда ми
Паде на ум ти...

54
И неки немир, слутња нека
Разбијала ми сан, –
Јер знам да сам те оставио
Слабу и болну,
С пресахлом сузом у оку
На тужном растанку...
Тада ветар духну на сав мах
К᾽о да ће ми кров са куће да разнесе,
И у пустој ноћи стравично одјекну
Његово дивље „јао“.
Онда и псетанце моје у ходнику
Стаде и завија
Слутећи несрећу неку.
С трепетом у срцу, уздрхталом руком
Ужегох свећу:
Пламичак њезин затрепта
Па се притаја као да умире, –
И за час наста гробна тишина.

Погледам на сат:
Сат је на зиду стао...

Пред зору заспим.

А кад се пробудих,
Огрануло је давно било сунце
И тихо, сјајно јутро.
На мокром жбуњу, на сваком листу
Дрхтале су светле капи
К᾽о алемови.
И, као још у страху од ноћашње буре,

55
Ћутаху птице
Отресајући крилца.
И кроз отворен прозор
Гледаше ме преплашено
Немо јутро:
Сузан врт
И небо чисто, високо
К᾽о огромно, плаво
Бистро око.

ПРЕД ПОДНЕ
Ближи се подне, сунце ће припећи –
Сад је најбоље ту под дрво лећи:
Нада мном висе гранчице зелене
Дубока сенка ћути око мене.
А летње сунце жеже немилице,
Не дишу под њим поља, ћуте птице –
Ни гласка нема; каткад зуцне мува.
Ил’ ветар, када преко поља сува
Од сунца бежи, шушне међу грањем,
Преврће лишће с тихим шапутањем
И умири се, кад нађе
Захлађе, –
Ко лена мисо што слатко задрема
Кад се посла нема.

БОЛЕСТАН ДАН
Заразила ме туга дана
Црне, суморне зиме,
Бол загонетан, нем и дубок
Мучи и мене с њиме.

56
И док лагано, тромо теку
Ти болнички минути,
Великим сузним својим оком
Дан ме гледа и ћути.

Не тужећи се једно другoм

Ми се гледамо немо,
У очима нам израз патње,
Ћутећи болујемо.

ВРЕМЕ
Легле су давно горе, нигде гласа,
Земљу прихваћа ноћ на груди меке,
Глухо је доба – ћути лавеж паса,
Сањиво звезде трепере далеке,
Поноћ је... хуји нејасно и чудно
Ко тајни вал по грудма ноћи неме,
Све спава, али има нешто будно:
То неуморно жури, тече време.

ПОГРЕБ
Од куд вечером
Та тишина бôна,
Уз тихе звуке
Удаљених звона?

Поље је немо
Далеко у кругу
Као да таји
Дубок бол и тугу...

57
Један је спровод
Туда прошо тио –
Спровод је тужан
И тајанствен био.

Вечерње сенке
С расплетеном косом
Прошле су туда
И сузиле росом;

Ноћни су дуси
Мртав дан однели
Далеко тамо
Где се Запад бели...

Сад се враћају...
Мрак је, звона стала –
Погреб је свршен,
Ноћ је давно пала,

Тихо крај мене

Уз стазе и путе
Пролазе сенке,
Пролазе и ћуте.

ТАЈНА
С гробљанске капеле јецало је звоно,
Кад на црна врата у гробље унеше
С појањем и плачем у скрињици белој
Самртника, – покојник детенце беше.

58
Било је с пролећа. Пчеле су на сунцу
Зујале, по гробљу вишња је цветала:
И као сузама белим, цветом њеним
Покапана беше спремна рака мала.
А док се разлего плач и птичја песма
И опело тужно, суморно и свето,
Лептир један мали, влажан, тек излежен
Нејаким крилима скрињу је облето.

Најзад, као кад бездан за навек прогута

С брега одроњену белу грудву снега –
Ковчежић спустише у мирисну раку
Па гроб заронише и побусаше га
А лептир, он живо затрепта крили,
Одби се у страну, незнано у коју...
Није ли то дошла можда мала душа
Да испрати у гроб чаурицу своју?

ПРОШЛОСТ
Обилазити поља и ливаде
Места где нам је прошла младост наша;
Цвет угледати познат из детињства
Ког се дркћући страсна рука маша;

Опијати се мирисом прошлости,

Кад душа тражи опет да просања
Слатку горчину негдашњих болова
Помрлих давно младих осећања;

Оживљавати срце остарело,

59
Сломљено у живота боју љутом,
Дозвати сени милих да нас прате
Као утваре нашим старим путом –

То је устати из таме и гроба

И срцем, где још бол тиња и дрема
Видети часком светли сан живота
У ком нас беше а више нас нема.

БУБА
У башти пуно је сунца,
Кајсија цвета, пчеле зује...
На клупи он седи
И кашље сухим, безвучним кашљем –
Он ће под земљу скоро.
Немоћно погнуо труп и главу
И опустио мршаве руке,
С последњом надом предао се сунцу
Да га огреје, живота му да,
Гледа у земљу... загледао се
У једну бубу, малу бубицу
Што је баш сада, пробуђена сунцем
Измилила;
Па сметена изненадним
Обиљем сјаја и топлоте
Потрчи тамо, потрчи онамо –
Застане часком, крилца протегне:
Живот, живот!

„Подигао си полумртву биљку,

Ниси је убио зимус, –

60
Повратио си снагу
Пчелиним крилима,
Да милом зуком потреса ваздух,
Да ме растужи радошћу живота
Који ме оставља...
Ох, – улиј у мене макар капљицу
Тога живота, што се разлива
Около мене. Дај ми, позајми
Од пчеле, од црва, од мрава
Да живим – јер њих би нестало
Ко росе, која нит᾽ знаде
Како се роди, ни како умре –
А ја умирем свесно –
Неисказан бол!...
Или, најпосле, –
Узми од мене разум
Па ме претвори у ову бубицу,
У бубицу ме претвори
Да живим! Само под земљу –
Под земљу не!“

Тако се моли он, –

Моли се... и поче кашљати
Сухим, безвучним кашљем –
Он под земљу мора.

ПРОЛЕТЊЕ ЈУТРО НА СЕЛУ

Куће трепте у јутарњем сјају,
По крововима маховина гори
На прозорима окна; врапци грају
Рог говедарев весело се хори.

61
Изнад села се високо надвило
Плаветно небо. Тихо се покреће
Млак поветарац, таре слабо крило
О сјајно џбуње, сунчано дрвеће.
Путем се гега породица жута
Малих гушчића чупкајући траву –
Гле комшиница млада преко пута
Међ завесама већ помаља главу,
Још је санана, топла и сва бела,
Сјају јој голе руке до лаката –
Сунце јој брише сан ноћашњи с чела
А сан јој беше: заљубљени ћата.
Стоји, смеши се, у мисли се дела
И на прозору цреп с цвећем посматра
Где се од ноћас расцветала лала
Црвена ко ватра...
Мисли, смеши се кокетна и лепа,
Затим најлепши пупољак из црепа
Сломије брже
И кроз прозор врже:
По свој прилици намењује ћати
Кад туда прође пункт у осам сати, –
Па је нестаде...

Ено, ћата иде, –

Кад дође ближе,
Цвет на стази виде
Па га брзо диже –
Срце му скочи у грудма потајно:
То није случајно!
Целива цвеће неколико пута

62
И у рупицу метне од капута,
Па весо оде, надежда га греје, –
Из прикрајка се она смеје, смеје...
Узалуд канда ћати нада цвета,
Њега исмева сеоска кокета.

Међутим зује пчеле

Цвета воће;
У комшилуку муче младо теле
И негде громко кокошка какоће,
Као да на знање целом селу даје
Да је снела јаје.

ЖАБЕ
Рано ветар с југа пирн’о
Још је мирно
Све;
Испод леда
Жаба гледа:
– Кре?

Сунце сија а снег лопи

Лед се топи
С реке,
Опет куша Крекетуша:
Кре – кре?

Жедно сунце виче: воде!

Па лед разби и лед оде
Са баре и реке;
А бабура Кону гура:

63
 „Е, сад: кре – ке – ке – ке...“

СЕОСКИ ПЕСНИК
Шта ће мени суво злато,
Кад ме цело село храни –
Ризнице су моје празне,
Џепови ми подерани.
Кроз капу ми кика вири,
Капут ми је сама дера –
Ал то мени лепо стоји,
То се мени не замера,
Јер су славна моја дела,
Ја сам песник целог села!

Је ли свадба ил свечарство
Или избор или даћа,
Без песника не мож’ проћи,
Свуд ме зову добра браћа;
Гутнем само две чашице,
Надахнуће тад ме шчепа.
Онда бацам... не знам ни сам...
Стих за стихом к’о из џепа –
Та славна су моја дела,
Ја сам песник целог села!

Ја сам свест мога села,

Која никог баш не штеди,
Крпим сваког, когод скриви,
Па и себе (то баш вреди!).
Свак је зато према мени
Тако љубак тако мио –

64
Јер иначе: пуче песма,
Та одмах би спеван био!
Еј, славна су моја дела,
Ја сам песник целог села!

Ви појете по градови,
Који с даром ко без дара,
Ви стрепите дању, ноћу
Од лукавих критичара –
Ајд на село! Ман’те славу,
На селу вас свако штује,
И храни вас и поји вас
Нит вас кадгод критикује –
Зато су ми славна дела,
Што сам песник мога села!

Шта је Прнас и Хеликон!

Кад маџарац почне сећи –
Ја беспослен извалим се
На подножје моје пећи.
Мислим тако, мисли светле
Ко креснице летње ноћи,
Пушим лулу и уживам
Задовољан у самоћи:
Како су ми славна дела,
Јер сам песник свога села.

ВЕСЕЛО ЈЕ
Весело је младо јутро
Птице дижу грају,
Шума листа, трава гори

65
 У сунчаном сјају.

На мом крилу започета

Тужна песма стоји,
С белог листа гледају ме
Црни јади моји.

Нада мном се ветрић наго

Па у строфу вири –
„Веселије!“ шапну, духну
Па листак отпири...

ПЕСНИК И ПЕСМА
Не копкај силом пером по срцу!
Нема ли цвета – није му време –
Храни заметак брижно у грудма
Ко добра земља пшенично семе.
Ако је твој Бог хтео да будеш
Земаљски цветник рајских цветова,
Унео ти је небеску прегршт
У врело сунце пре свих векова,
Треба л’ да рађаш, зашто се бринеш?
Он ће послати Духа с далека,
Да цвет потера – травка не ниче
У зимње време, већ сунце чека.
Па кад врх тебе Геније слети,
И златним крилом крај тебе дуне,
И положи ти чаробну руку
На пуно срце и груди пуне,
Пупа ће пући –
Не копкај, чекај! Немирно дете

66
У пупи цветне листке размеће,
Па ено цветак у врту куња:
Лептир га неће, пчела га неће.

ПЕСНИКОВ ПРАЗНИК
– дру Љуб. Недићу –

Е, сада паси Пегазу мој,

Пландуј у миру –
На страну песму, на страну лиру!
Сметнусмо с врата голему бригу,
Свршисмо дело, издасмо књигу,
Прођоше многе године посне –
Ево ти сада травице росне,
Горска те врела напитком нуде
То нека теби хонорар буде –
Мени, појети, песничка паша:
Корица хлеба и винца чаша –
Преда мном боца и пехар стоји
Награда скромна читача моји’ –
Нећу да певам, нећу да стварам
Баш хоћу малко да се одмарам...
Паси ми, паси, коњицу лепи
Травица росна нек те окрепи, –
А светли празник нек нам не квари
Критичар онај, наш крвник стари
Што све за нама чепа и каска
И незадовољан, псује и праска,
И ако живи псина опака,
Од наших мрва и отпадака –
Бог би га знао
Зашто је тако љутит и зао...

67
Ал’ данас ипак, враг нек га носи
Није у реду да крај нас проси:
Пошто имамо стихова доста
Прихватићемо незвана госта.
Да не би скапо од љуте глади
Књигу му бацих нек се наслади,
А он је прво дрљо и брљо
Шаро и паро,
Олајаво је и оговаро
И замеро јој... знаће га ђаво:
Ништа му није добро ни право...
И сад већ не зна та смешна луда
Шта ће од чуда
Већ књигу гризе, њоме се гуши,
Жваће је, глође, све се пенуши,
Рига, повраћа, сам јед излива
И место дебљи слабији бива –
Ах, кад га гледам дође ми жао
Не знам шта бих му за јело дао?
Да л’ амброзије ил птичја млека?
Његовој глади зар нема лека?
Баш имам вољу да частим њега
Ал’ је пробирач велик од свега!
Кажи ми дакле коњицу само
Шта да му дамо?
Ал’ Пегаз ћути, ништа не збори
И само пасе; пасе и т... [торе]
И љутит стреса главурду стару:
„То критичару, то критичару!“

СТАРИМ ПУТЕМ

68
Музо, крајње је време да почнемо
У компанији опет занат стари,
Три је године почивања доста
А и у свету друкче стоје ствари:
Наш критичар је – то ти је познато –
Умро и лепо ћути у свом гробу;
Он, кажу није, могао поднети
Литературе данашње ругобу;
Најзад, кукавац, реши се да умре,
Зато му наша књига на ум паде
И, прочитав је, као смртном цевљу
Погођен, одмах Богу душу даде. –
И, ето због тог несретног случаја
Три сам године био у жалости,
Али као и свака и та жалост прође –
Ја сам жив и здрав – њега Бог да прости!

Но, када су ми мртви на ум пали, –

Пре него шт се на пут стари кренем –
Са захвалношћу, са жалошћу тихом
Још један сад ћу гроб да споменем
И да походим. Он није далеко:
У старом гробљу, одмах иза села,
Смерно се диже крст мали на њему,
Око њега се дивља трава сплела;
Скромна ограда око гроба стоји,
Да од гажења, тлачења га спасе,
Од људске стопе, од стада оваца
Што небрањено по гробови᾽ пасе:
Јер разграђено стоји бедно гробље
А млада трава у пролеће рано

69
Нађика јако, њој прија то место
Од памтивека сузама капано...

Пролази време, лета и јесени,

Суморне зиме, дан за даном бежи,
И ево ту су три године, како
Друг наш искрени у том гробу лежи –
Већ трећа јесен! На вишњи крај гроба
Трећи пут лишће почиње да жути
И птица једна, мислећи о смрти
На црној грани невесело ћути; –
Коме да пева? Друг је одлетео,
И она песму на дну срца скрива; –
Како да певам у животу овом
Где песми мојој он се не одзива?...
Ја не знам где је она тајна снага
Што диже малој птици слаба крила –
Његова душа, део моје душе
Крепост је мојој младој песми била...

Гле, сутон пада. А вечерњи ветар

По гробовима блуди, лута, тражи,
И чини ми се, да се моје душе
Његова косну да ми бол ублажи;
И ја осећам... и као да чујем
Речи утехе моме слуху јасне
У овом часу, кад мрак покрива
Далека поља. На запад што гасне
Излази једна звезда и трепери
Као да ми позив из вечности шаље
Да храбро ступам стазом свог живота

70
С тобом до смрти... Друже, ајдмо даље!

ЛУБАЊА
Рано од јутрос чича Сима раку
За неког копа;
Гробље је старо,
Костима је засејана
Свака стопа.

Пролетњи дан. Весело сунце,

Облаци бели –
У селу грају петлови
На гробљу птице...
Лагано старац од часа на час
По ашов влажне земље избаци
С комађем трулих чамових дасака
И жутих костију, –
Док, најзад, с једним ашовом земље
Из дубоке јаме лубања излети
И с тутњем у траву паде,
Трипут се преврте
И стаде:
„Нитковлук!.. Протестујем!“

Међутим с муком гробар стари

Потрбушке из раке измили, –
Устане па се од земље отресе
И торбу потражи:
Гладан је, време је доручку...
И обзирући се где ће сести
Јер је трава росна, –

71
Лубању спази, празну торбу метне
На њу – затим се посади
И поче да жваће...
„Про – тес – ту – јем!..“

САВЕТ МУЗИ
Смрт може мене снаћи једног дана...

Не плачи, јер је глупо сузе лити

Због оног што ће неминовно бити:
Смрт ће ме, велим, једног дана снаћи
Теби ће доћи и опет голаћи,
Појете какве, да те после мене
Ишту, – њима требају тако храбре жене
Што без роптања и без приговора
Гладују кад се гладовати мора...
Јер њим је живот псећа каријера,
А слава – пуста, лажљива химера.
Ту јадну славу само они цене
Који не знају за горчине њене
Нит је плаћају убошким животом –
Ал доста о том...
Једно ти кажем: појета се прођи –
Дође л трговац – за трговца пођи.

РЂАВИ ТРЕНУЦИ
Сиромашан враћам се из шетње,
Пошао сам да идеја просим –
Природа је данас шкрта била:
Скуњен идем, празно срце носим.

72
Студен ћух је пирио с истока,
Жуто сунце сур је облак скриво,
Посукнуло поље је ћутало –
Нико му се није одазиво.

Суморна је дремала природа:

Другдаш вољна, много разговорна,
Ћутљиво се повукла у себе
Злобној зими, понизна, покорна.

А када је из мутна облака

Кап гдекоја почела да зврца,
Покорно се и ја вратих кући
Без песама, скуњен – празна срца.

БЕЗ ПОСЛА
Мрзовољан сам, све ми је на сметњи
Од неко доба; више ни у шетњи
Већ не уживам: губим сасвим вољу
Да беспослено врљам по том пољу...
Па ипак, ево, чепам стазом истом
По мекој трави, на ваздуху чистом.
Крај мене жито вретени се, класа
Као паучина поље се таласа
Под мајским сунцем што, одозго пече –
Природин живот старим током тече:
Лепоте њене вечне су и сталне
Зато су ваљда и тако баналне –
Куд год погледим све то па то свуда...
Ах, та да ми је утећи ма куда
Да се откинем ко са ланца псето

73
И не дочекам опет овде лето,
Да се уклоним од жетвене јаре –
Ал како? С чиме? У џепу ни паре!
Пет сам месеца већ без занимања
И без зараде – баш ме судба гања!
Па кажу: певај, лепоти се диви...
Ах, та од лире се врло танко живи.

Ипак су згодна поља, њиве ове

За вагабунде и друге празнове:
Јер осим поља, пространих ливада
Има ту шума, дубокога хлада
Па када сунце стане јаче пећи
Склониш се тамо, имаш где прилећи.
Од памтивека, незнаних времена
Гавана једног ово је домена,
Земљом је богат тај господин седи –
Ја од те земље немам баш ни педи
Додуше ипак не бих рећи смео
Да у њој немам и ја неки део,
У неком смислу, ту сам газда и ја:
Гле, када сунце топлије засија,
Снегови оду и воде нарасту
А југ догони чапљу, роду, ласту;
Кад у около поље озелени
И младим, новим лишћем одевени
Шумарци стоје и врбе крај бара,
А раздрагане од пролетња жара
По ритовима закрекећу жабе –
Ја суверено право имам џабе
Да у његову спахилуку бивам

74
Да у природи раскошној уживам
И да ваздуха дишем колко хоћу,
Да у шумама потражим самоћу
Па о пролећу, срећи медитирам
Да сав песнички приход себи збирам
(Тај је уговор међу нама сталан
Ја сам му зато веома захвалан.
И он, коректан ко што је у свему,
За део који не припада њему
Боже сачувај да се кадгод маши:
Од поезије он се чак и не плаши
А камо л да ми у мотиве дира –
(Спази л идеју – бежи без обзира...)

Еле кад мојој жетви приспе време

Када за песме дозревају теме,
Ја онда лутам, трчим или стојим
По целе дане трудим се и знојим...
Ал док се тако по пољима клатим
Да мотив који, идеју ухватим;
Докле крвнички на посо прилежем
Да цвет поетски у китице вежем
Док росу хватам, чар природе скидам, –
Кад поезију у строфе узидам –
Тек онда видим шта ми мука вреди:
На трговима нико и не гледи
На мој артикл – свако ми се смеје:
Хе!... поезија... утисци... идеје! –
Ах, од песама што их песник спева
Боље пролази и његова плева.

75
ПЕСНИКОВА БИСТА
Из комада студена мермера,
Сивога к᾽о јесен,
Чаробно длето уметника
Изазвало је у камени живот
Његово попрсје.

У парк пренесен
Под стару брезу,
Усамљен, непомичан стоји
С изразом скамењена бола
Поет јесени жуте. –

Октобар. Тишина. Птице ћуте.

Тих ветар брезове гране покреће,
Просипа лишће на њега,
Што га облеће
Као рој посмртни његових мисли:
Мисли јесење, мртве, жуте.

Тишина. Птице ћуте.

ДАНАС
Данашње сунце топло је и благо,
Леп јесењи је дан јутрос ограно –
Мокро од росе лежи мртво лишће –
Мир је около, тужно и свечано.

Као на погребу када нема плача

Нити запевке која срце пара:
Први тренуци бола када прођу,

76
 Када се жалост у тугу претвара –

Када све чека тихо, погружено

Да покојника у скрињи понесу
А благо сунце сипа мртво злато
Као позлата на мртвачком лесу.

ВЕЧЕ
На западу тиња и мре светлост бледа
Ко далек одблесак задњега погледа

Што га шаље света угашено око –

Дан сахрањен лежи у гробу дубоко...

Та блага тишина вечерњих сутона

Овај плач у нама тајанствених звона

Што смрт дана прате; то је жалост душе

Туга снова што се полагано руше,

Умирање жеља, којих је све мање,

Угушене сузе, горко одрицање.

То су мртве сенке нада и обмана

Нестајање наше тихо сваког дана;

Ток жалостив којим тече живот цео

Талас за таласом, кад део по део

Од нас време носи да сахрани собом –

Наша нема туга над сопственим гробом.

77
 СЛАВУЈ
У дубокој ноћи стари парк је слушо
Како будан славуј своју чежњу пева;
На заспалом џбуну тихо је дрхтала
Месечина бела, туга месечева.

Далеко од некуд, на тајанствен позив

Скупљале се тамне сенке око мене:
Успомене што су из прошлости дошле
Као у црнини тужне, бледе жене.

Оне прилажаху тихо и без речи

Ко дубока мисо кад ћути и сања,
Као дуси мртвих што су залутали
На место из бледог, далеког сећања.

И док је дрхтала бела месечина

И јецао славуј у ноћној тишини
Тихо су плакале са мном успомене
Као тужне, бледе жене у црнини.

НОЋ
Ноћ дубока... поноћ као гробље мукла,
Из белог облака ко бледа светиња
Месец је расипо жалостиву светлост –
Мир је... глуво доба, доба аветиња.

Излазити тада сȃм тек полубудан,

Поведен нагоном бледог месечара,
Као сенка ући међу тихе сени,

78
 У збор тајанствени поноћних утвара –

То је подићи се над овим животом,

Све земно од себе као прах отрести,
Тихо коракнути на међе вечности,
Примити садржај нове једне свести

И тек се нејасно сећати живота –

Кад с врхунца снова, далеке висине
Над прошлошћу лежи твоја бледа мисо
Ко студена зрака мртве месечине..

УТЕХА
Плакати – на што? Те сузе – чему?
Та краја мора да буде свему.

Ствари су људске краткога века –

Твој узвик бола нема одјека.

Срећа! Биљчица врх голе стене

Што тек проклија и одмах свене:

Темеља нема химера пука

Виси о танкој жици паука...

Проникни појми тајну дубоку:

Ништа не стоји, све је у току, –

Теку, пролазе ко речни вали

Твоје радости, твоје печали –

79
Часком се јаве па опет роне –
Почекај па ћеш и ти куд оне:

Где ћути прошлост и снови стари,

Куд све одлази, људи и ствари, –

Одакле нема гласа ни јава

У мир коначног заборава.

ВЕТАР ПОЗНЕ ЈЕСЕНИ

С поља се чује плач јесени:
У црну харфу гола грања
Удара ветар ко помаман
Арију дивљег очајања.

Једно велико јато врана

Ко црно ткање црне мреже
Подухваћене ветром, што је
Диже и спушта, купи, стеже –

Граби да стигне испред ноћи

У црне шуме, у заклоне:
Поља су пуста, преко њих се
Ветрови хладни само гоне.

Вече... па ноћ, ноћи без краја:

Ко свод тамнични мрак се хвата
Нада мном; слушам: ветар негде
Незатворена треска врата.

И још дубоко у ноћ бурну,

80
 Плач се разлеже песме исте:
Целу ноћ рида црна харфа
Полуделога харфонисте.

НОВЕМБАР
Поље. Оскудна светлост мутног дана,
Видокруг нем и празан; ветар блуди
По стрњикама. Глас једног гаврана
Што на југ лети. Зима близу. Студи,
Дрвеће голо, – на црноме грању
Дркћу остаци лишћа, бедних траља,
Бусење, коров по пустом орању
Ветар љутито размеће и ваља.
Под ударцима дрвеће се гиба, –
Сила што лету зелен накит узе
Лети ми у коб, по лицу ме шиба
И на очи ми натерује сузе,
А плач на болној у грудима струни:
Да, то је време што с пролећа гради
И мами живот, душу надом пуни
И у пољима росно цвеће сади –
А после злобно сатирати стане
Сопствен рукосад: кида, чупа, коси
Лишће и наде, и носи их носи –
Остављајући болове и ране.

ПОЗИВ
– Ник. Николајевићу –
У закутак тихи лисног винограда,
Кад још Север хладни бурама не грози,
На пригревак тужни јесењега сунца

81
Кад лист поцрвени као крв на лози, –

Међ’ крвавим лишћем гроздови мирисни

Дозревају мирно у тишини бôној,
А бојажљив глас ни птице нити зверке
Не ремети покој души мисаоној, –

Дођи тада, ходи, да се насладимо

Мирисом вењења, сунца позним сјајем,
Ћутањем природе, великог јој срца
Последњим пред зиму, тајним откуцајем.

Како годи мени то мучање грдно,

То спокојство што се око мене шири;
И мене су прошле жеље, прошле наде:
Дух ми се с животом и са смрћу мири,

Прошла ме је младост ко природу лето,

Мирно ми је срце, без бура и немо,
Не плаши ме старост, кад на измак дође
Трен времена што га животом зовемо.

Кад смрт дође да ме на одмор позове

И гроб ме прихвати ко постеља мека
Уснућу спокојно ко природа ова
Што с осмехом благим смрт у зими чека.

ТИШИНА
Тишина, тишина ни од куда јава
Снег од јутрос башту тио завејава.
Сахрањује лехе, из покрова бела

82
Мило се зелени мала вита јела

Као из даљине из прошлости неме

Што је годинама завејава време
Што ме ти поздрављаш и гледаш ме дуго
Као да се прашташ – све је равно дуго.

МОЈ ПРИЈАТЕЉ И ЈА
ОН
Ох! како ти је уска соба ова!
Прозори мали, светлост тужна, сура, –
Слушам: једнако капље с ниска крова,
Напољу вече, киша, јеца бура.
У лапавици, блату, и мочари
Тече твој живот: јад и мрзост свуда –
Ајдмо одавде пријатељу стари,
Далеко... у свет, у живот – ма куда!
ЈА
У свет? У живот?... Мене језа хвата
Од људске вреве, од тишме и града –
Завичај мој је овде усред блата,
У оскудици сјаја, усред јада.
За мене друге лепоте су стране
И неприродне – знам ја људе оне:
Када зазими, снег вејати стане,
Уметнички га измеђ себе гоне, –
Од зимње чаме лек у друштву траже
Од глухог доба ноћи подне чине:
Досаду своју како знаду блаже
Градећи хуку од ноћне тишине.
ОН

83
Па ко и мари за те овде ноћи
Жалосне, црне, без гласа, без сјаја:
Ти ћеш умрети у својој самоћи
Не мичући се из свог завичаја.
ЈА
Ја ћу живети и умрети по том,
Животом својим сви смо Богу криви, –
Ал’ ћу живети истинским животом
Биљке, дрвета што у пољу живи.
У променама радости и туге
Живот ми беше и опет ће бити:
Јер после кише ено сјајне дуге
А после зиме цвеће земљу кити.
Но било лето или тужна зима
Ил јад ил радост, живети ил мрети,
Уз пркос свему, незгодама свима
Ја умем све то једнако поднети.
Ко храст, изложен навалама буре,
Јуриш ветрова што одбија снажно
Тако ја тугу, дан јесени суре,
Досаду зиме подносим одважно.
И не то само – већ тражим милине
У том, чега се други људи боје:
Поноћ и страва гробовске тишине,
Самоћа, чама – све је, све то моје.
Кад ветар плаче и ја тужим с њиме,
Кад дани чаме, чамим с њима и ја,
Умирем скупа с ружама сред зиме,
Будим се, кликћем кад сунце засија:
У тихом жару пролетњега сјаја
Крв ми се загрева, срце живље лупа

84
Дух ми се свуда са природом спаја,
Са зимом, смрћу кад она наступа...

Твој разлог, дакле, неће ме се таћи –

(Зечеви гину ту где се и коте)
И ја одавде нећу се ни маћи –
Немаш ти срца за ове лепоте.

ДОН КИХОТ
Дон Кихоту је зима додијала,
Одвратно време спавања и мира,
Жељан је врло каквих авантира...
Нестрпљив тако по замку хода
И слуша ветар пролетњи где звони
Напољу, и гони
Последње трагове зиме –
Ха! Он ће да се огледа с њиме!
Јер витез – олуј све дрскији бива:
Тарабе му руши, кућу му открива, –
Тај га на мегдан просто изазива!
Дон Кихот брзо шлем на главу наби
И оружје зграби
Па ван излети без слуге, без хата
Да се с ветром мери,
Из прикрајка се негде Санчо цери
За трбух се хвата:
Е, сад ће да буде!..
А деца нека блену па се чуде:
Како дивно витез бојним копљем влада
Како га вешто
У нешто

85
Забада.

ЖЕЂ КРАЉЕВИЋА МАРКА

Легенда
Краљевић Марко вино пије,
Грдне бокале празни,
Матори витез, крезуби Марко
Пијан је па булазни.

Хвали се чича, да је кадгод

Велики јунак био, –
Ал᾽ пијаница то је и сад,
Пије к᾽о што је пио.

Он пије дању, пије ноћу,

Легени су му мали,
Пије к᾽о гуја, к᾽о аждаја
И једнако се хвали.

Он је попио царевину,
Од када жеђцу вида –
Он већ и рите с тела даје
Доламу с леђа скида.
Сад већ и нема шта да прода,
Прод᾽о је све до гаћа –
Вина му нико више не да,
Јер нема чим да плаћа.

Заложио би напослетку
И коња свога Шарца,
Ал᾽ коме треба сенка ова

86
 Што личи на комарца?

А мач и топуз, старо гвожђе,

Давно их рђа ждере –
Пио би Марко – ал сад нема
Ни пара а ни вере.
–
Пијани просјак друмом чепа
У туђем негде крају;
Чобани неки смеју му се,
За њиме вашке лају.

Вагабунд један селом иде

За собом подсмех чује –
Матор је, не мож᾽ да се брани
Већ само грдно псује.
–
Чији то леш у пустом пољу
Јесење топе кише? –
Краљевић Марко онде труне,
Жеђ га не мори више.

ПОД КУЛОМ ЦАРА ЛАЗАРА

Ко труп огроман мрачног исполина
Ког су ломили громови и буре
Многих столећа, – онде, на видику
Још стоје њене развалине суре,
И као испод изумрлих дебла
Што трајно струји сок животних сила:
Нови Крушевац око ње је нико
Ко младо шибље из дубоких жила

87
Када избије око трошна пања...
Али далеко иду мисли њене:
Као да мутне успомене збира
По временима даљним растурене.

Што ме је тако моје срце вукло

Да јој приступим? О, доба детиње!
То што сам некад у сну гледо само
Сад будан сањам крај ове светиње,
Вече је. Градска врева се стишава,
Док једна птица преноћишта тражи
У развалама – она се увија
Мраком и ћути – црн гигант на стражи.

Газећи преко гомиле камења

Што тупо звечи ко мртвачке кости,
Лагано ступам да мир не реметим
Тај сан дубоки далеке прошлости,
Пусто и мртво... Ах, зар никад нема –
Кад поноћ земљу у црн плашт умота –
Да се пробуди шапат, слаби одјек,
Глас ишчезнули негдашњег живота!
Зар та зидина није сачувала
Под тешком плочом вечног, гробног мука
Да ми се јави, слух ми обрадује
Тужан остатак макар једног звука?
Ништа... Но, можда у поноћно доба
Кад месечина сенке изазива
И под заклоном ових развалина
Мрак тајанствени духове сакрива:
Сен Његова се лагано докраде,

88
Страшан, сав крвав ко онога дана
Када је пао у облаку праха
Обливен крвљу из седамнајст рана –
Дође и блуди око развалина
По месечини док град доле спава –
Застаје, гледа забринут и тужан
И са уздахом опет ишчезава...
Ноћ и тишина... Мрачна кула ћути
Слуктећи како час за часом гони –
Затим падање са потмулим тутњем:
То се камење с њена врха рони, –
Она потајно за утваром плаче
Већ пет векова, – и нико не слути
Да су то сузе, и да ће се једном
У тим каменим сузама расути.

НАШ ПОРАЗ
Разочарани, малаксали борци,
Ти укроћени, мекушни слабићи
Што ко лешине ропски ваздух куже –
Ох, без гађења не можеш им прићи!
Зашто не умру, па у раку с њима,
На сраман погреб нек им се не звони –
Од њих удара отровна зараза –
Затрпајмо их, за црве су они...

А ми остајмо – јест ми огорчени,

Спомен пораза свога ми ћемо крити
Као светињу: драгоцено семе
Будућих буна он ће нама бити.
Нек угњетана душа злобом јача,

89
Ћутљива нека нове борбе снева
О победама машта, тријумфима
Кад једном дуне бура нашег гнева –
И ми будемо ко заробљен тигар
Ком случај врата од тамнице даде
Што, брз ко муња, кротиоца свога
Ноктима страшним кида на комаде.

МАГДАЛЕНА
Сврши се најзад крвава драма...
Свет се разиђе...
Никог не беше:
Онесвешћену Матер однеше –
Крај Распетога оста сама
Од Њему верних људи и жена, –
Она, грешница, Магдалена.

Крај његових је ногу клекла –

Румена крв је из њих текла...
Некад је на њих скупоцен лила
Нард,
А сад им грдне ране мила
Очајних суза горком росом,
С њих отирала својом косом Крв...

Најзад јој стражар приђе ближе,

Опомене је да се диже
И отера је сузну, бледу...
Ал одједном на путу
Докле још беше на догледу,
Кад су на њену косу жуту

90
Заходног сунца зраке пале –
Он опази где носи
Црвене руже у златној коси
Грешница из Магдале.

МИРЈАМ
Лагано прође, споро, век за веком...
Стоји кладенац из древних времена
Са разваљеним каменим осеком,
Рочиште лепих назаретских жена.

Вода његова још је она иста,

Бистра, чувана у земљи дубоко...
Она оданде гледа, живо блиста
Као велико, тајанствено око.

Некад виђаше лепу једну жену –

– Од онда прође много, цела вечност –
Кад долазаше с урном на рамену
Да црпе бистру, животворну течност.

С њом често беше дечко један мали

С крупним очима, питомим погледом –
Чим они дођу, друштво се разгали,
Све живне благом веселошћу редом:

„Мирјам, како си лепа!... Дечко мио

Како је питом!.. Тако лепо гледа...“
И све би затим уздахнуле тио
Што њима таку Бог лепоту не да...

91
Ал од то доба због доброте њине,
Што нису биле од зависти слепе,
Мирјам им даде дражи и милине
И драгоцени дар да буду лепе...

И сад, кад сунце за планине зађе,

Прошлост се враћа из даљине сиве,
Кад се Назарет у сутону нађе
И старе приче, легенде оживе, –

Када се купе жене ка студенцу,

Мирјамин фантом у сумраку бледом
Тио приступа њином лепом венцу
И уз њу дечко с питомим погледом.

МАРИЈИН ВЕО
Пре но што ће је скрити
Небеске дубине, сјајни облаци,
Као последњи поздрав земљи
Она свој вео девичански баци...

Четири ветра дохватише

Свлено ткање беље од снега, –
Сваки је за се хтео
Драгоцени њен вео, –
И, бијући се, поцепаше га
У кончићу и влакна,
Па у бурноме лету
Расуше га по свету.

И сад, у благе јесење дане

92
Кад ћуте поља, њиве узоране,
На тихом сунцу када шума руди –
Та по ваздуху свила бела, снежна
Што тајанствено лута, блуди
Ко ваздух лака, нежна
Као да је рука неземаљска прела:
То су остаци Маријина вела.

ГОЛГОТА
Мрачно је небо. Месец крвави
У поноћноме тиња облаку, –
Ко тежак уздах шапће у трави
Ветар. Голгота спава у мраку.
Црно је небо, ни звезде нема, –
У грозничавом бунилу дрема
Планета стара:
Грех на њој тешка крила одмара...
Тама је пала…
Суморно ћуте троја вешала
У глухо доба тишине мртве –
Празна и црна, –
С њих су недавно скинуте жртве:
Два разбојника и Божји син –
Два дивља трна
И један крин...

Јутро је, ал још свитања нема,

С јерусалимских тврдих бедема
Још се не диже тама немила:
С Истока нема танког бледила
Зоре, веснице блискога дана, –

93
Још лежи ноћ ко прикована,
Ко црна крила мртва гаврана.

Са страхом, с тешком слутњом у груди

Забринут народ лута и блуди
По улицама,
Тиска се, врви
Около Храма
Ал не на принос пасхалне крви,
Већ да молитвом наду окрепи:
Хоће л сванути? шапће и стрепи...

Ал’ каква оно утвара бледа

Међ народ ступа? Народ се згледа:
Ко је и шта је?
Нико је не зна, нити познаје.
Ко дух, ко авет поноћних снова,
Ил’ из пророчких да је гробова:
Брада се вије, прамење бело,
Занесен поглед, дуго одело,
Погледом густу таму прожиже,
Дршћући руком вео подиже
Са будућности срамне Голготе, –
„Христос васкрсе!“ пуно страхоте
Глас му захори…
Голгота гори!
Над њоме пламти Ускршња зора,
А на њој Црква ко златна гора,
У руменоме сјају се купа, –
И к њојзи ступа
Свет будућности с далеких страна...

94
Под плавим небом дивотна дана
Грми и звони,
Гмижу тисуће и милиони –
„Христос васкрсе!“ ваздух колеба
До краја мора, земља и неба…
Ал за час само... и мрак се густи
На земљу спусти.

И пред страхотом божјег виђења,

Што румен лица с бледилом мења,
Јуда се прахом по глави посу;
Чупајућ косу, –
Груди бијући
И крвав поглед к небу шиљући,
Сруши се, клече:
„Проклетство!“ рече...
Дрма се, пуца Храм Соломона
Од грмљавине Ускршних звона...

АЗ ЈЕСАМ ЗЕМЉА
Умреће све што се роди:
Земља по земљи ходи...
Ти, шака земног праха,
Жива од оног даха,
Што га у мртве Бог дуну твари,
Матери земљи дуг врати стари –
Не горди се, не понеси,
Јер прах и пеп᾽о јеси...

Умире све што се роди:

Земља по земљи ходи...

95
Буди од мрава нижи, –
Ал дух високо дижи:
Смртног тела слава је ташта,
Жалити немаш за чим ни рашта –
Над прахом се узнеси,
Јер дух бесмртан јеси...

СТАРИ ЗАПИСИ
I
Зима љута... твореше ми мастило јако камен.
Зима љута...
Кроз залеђена окна
Ћелије моје
Ледени пламен
Белога колута
Зимскога сунца из магле
Огрева мене...

Мастило јако камен...

Празни листови
Од књига стоје, –
Чекају докле
Топлотом даха свог
Отопим мастила худу кап,
Што се на перо хвата
Ко црна суза,

Братије и оци,
Чувајте књигу ову:
У сваком њеном слову

96
Што пред вама стоје
Има по један део
Бесмртне душе моје.

ЈОВАН ПУСТИЊАК
1. Ribes rubrum.*
Сурови аскет што је место круха
Јео скакавце – што је уништаво
Плот многострасну, за живот духа,
У пустињи је на камену спаво.

Ал и камен му беше ложе меко...

Једанпут простре тело своје голо
На џбун некакви јалов, трње неко
Што га је пекло, ко иглица боло.

Па кад постељу трновиту ману,

На њој остави крви своје росу –
А кад сунце грану,
Трн се црвеним, слатким плодом осу...
* Рибизле

2. Cicindela lampiris.*
Бубици једној клонуше крила
У лету (жега је била) –
Те паде на путању
Куд ће Он проћи...

Он је сретне
И сажали се на њу...
И, да је склони, узе је, метне

97
На цвет пустињски украј пута,
Цвет што је нико из песка жута.

И кад жега дневна мину

И паде вео ноћи црне –
Бубица с цвета прне
И као бледа варница сину.
*Кресница

ДРЕН
Кад се још црни џбуње, сва дрвета,
Ко грм позлаћен из бајки и прича,
Он, златна труба, звук првог поклича
Што гору буди – ено први цвета.

Док још спаваше дубрава и лука,

Њега је Главаш дукатом дариво
Кад се по мрачним гудурама скриво –
Грмен слободе, цвет старих ајдука.

Њима се крепи снага и обнавља:

Девојка млада њим се прво кити,
У воду баца, којом ће се мити
Цвет његов, симбол крепчине и здравља.

Под кишом, њему само што је дата

Он стоји погнут и на њега лопи
Сунчано цвеће и кропи га, топи
Ко сјајним пљуском растопљена злата.

ЗОВА

98
Она отима росу и сунце
Другим биљкама с тим хладом њеним...
Данас је хтедох да је посечем
Да је искореним.

Одвратише ме да то не чиним...
По речима њиним
Зова је одувек била
Нечисто дрво чобаница вила:
Често их виђаху онде где стоје
Како чешљају златне косе своје...

Ја, уосталом осетим, понекад

Тај страх мистични људи и жена –
Дрво је можда посвећено било
Божици каквој паганских времена.
Рано с пролећа она прва листа,
Тајно скровиште вилина гњезда
А кад процвета, она заблиста
Мирисним китама ситних, белих звезда...
Замишљам да су некад жреци њини
Док се тамјан пали
Божици бело цвеће жртвовали
Ноћу, на месечини...

И оставих је нек стоји,

Нек се и даље у њој виле крију,
И да сам осетим мистерију,
Побожну језу предака своји,
Кад жреци под њом врше обреде
Крај месечине бледе...

99
 РАВНИЦА
Слободна ти си, неокована
У бесконачности твојих даљина
Ропским ланцима планина –
Ти, где бели хлебови роде...
Где ветра-луталицу, твог брата,
Вртоглавица хвата
Простора и слободе...

Мене је човека-роба,
Кињила завист
И злоба, –
Ненавист
На твоје степе без међа, без оквира,
На ветар што слободно бира
Путеве своје...
Лети куд га је воља
И, у пролазу, блажен, милује поља
Што их сужањ оре,
Кад плима твојих усева набуја,
Кад се залелуја
Пшенице златно море...
Али, кад Трифон, дрвени сужањ,
Бунтовник, бачен на дно Ада,
Пакао развали,
И када
Стари свет
Неправде зали
Пепео и лава –
Кад запеваше буре

100
У разузданом лету
По целом свету
Објаву људских права –
Ја, ево, стојим
Слободан на твом тлу
И кликћем ту
– Са ветровима твојим,
С јастребом, с шевом твојом птицом,
Са сваком дивљом зверком
Што у твом крилу се плоди
С тобом великом равницом –
Велику Химну Слободи.

КРАЈЊЕ КУЋЕ
Кућице бедне
На крају села
Мале и неугледне...
Ту, где је оскудица
Своје гнездо сплела
И природа је неправедна била
Па им лепоте одрекла своје:
Бедни кућерци стоје
И гледе, гледе целога века –
Докле пролеће негде блиста –
Како из јама и јендека
Коприва расте, коров листа,
Биљка презреног сиромашког краја
А мирисом их горким запаја –
Њих што терет свој сносе и ћуте –
Дивља, опора душа апте и кукуте.

101
СТАДО
Кроз тесне улице, градом,
Прошо је пастир с овчијим стадом.
Ко набујала река
Сиво се крдо таласало
С мирисом вуне и млека
Крај мајке овце игра јагње мало –
Дигла се граја, стада тужна блека
Бучном улицом загушљива града
Прође тих ветар зелених ливада
С мирисом траве бујних сенокоса
Свежином јутарњих и вечерњих роса,
Са тишинама звезданих ноћи
С блаженим миром у пољској самоћи –
И сан мој о лепшем животу неком
Са чежњом за њом, равницом далеком.

СТАРОСТ
Повратак једног безбрижног дана
Мога детињства – колика срећа!
Старост, у горак живот изгнана
Њега се с болом и тугом сећа...

Потражио ме с пролетњим даром

С птичијим цвркутом и росним цвећем –
Ја га загрлих с детињим жаром,
И притисках га к срцу горећем.

Он ме гледаше пун тихе сете

Кроз успомене... Ко да тек слути
У болном старцу негдашње дете,

102
И око му се сузом замути –

Па кану тио кап горке росе,

Кад пође да се у вечност скрије,
На трнов венац седе ми косе –
И оде... он ме позно није.

ЖИВОТ
Твоје је јутро које те пробуди
Твој дан је који судба ти досуди –

Њим своју жељу за животом сити

Јер не знаш сутра хоће ли те бити.

Вечних времена далеко пространство

Бог штеди, чува за све човечанство,

Бесконачност је у његовој руци,

Од ње су наши малени тренуци.

Што нам је живот треба да познамо:

Вечног живота ситне мрве само.

СУТОН
На Западу је свршен обред свет:
Догорела је ломача дана...
Под бледим небом пут једног гаврана,
Далекој шуми заклоњен лет, –
А за њим вече... и свуда, широм
Умор и чежња за сном и миром...

103
Лагано сутон засипа Град:
Умрлог дана спаљено тело
У пепелу је вече разнело
Уз тихе росе нечујан пад –
И, док ломача далека тиња,
Пепељаст сутон дажди, ромиња:

Дан слаже студен пепео свој

На Земљу к᾽о у урну голему...
Горе, у славу и помен њему
Изгрева звезда пламених рој:
Над урном тиха ноћ се надвила
С надгробном тугом безброј кандила...

ВЕЧЕ
Заходног сунца коси зраци,
Клонули, жути, ко умирући.
Вечерњи ветар каткад добаци
Залутао акорд погребног марша:
Некога прате вечној кући.
Сутон. Жалостив ветар суморно
Душе. Мира је нашло
Све што је болно, уморно:
Ветар је стао. Вече. Сунце је зашло.

104
ПРИПОВЕТКЕ

105
 ЦРНО МАЧЕ

У мом крају нема планина обраслих хладовитим шумама, ни питомих брежуљака

где роди винова лоза; нема зелених пропланака, одакле се пружа изглед на далеке равни
засејане селима, на величанствену реку, што лагано тече међу оброњеним обалама,
зараслим ниском шумом врбова шибарја, са дремљивом тишином, коју понекад прекидају
гласови дивљих патака или вивак трома лета својим болесним криком – свега тога нема
код нас; бескрајна, монотона, без вода, без брега и долина, плодна до душе, простире се
велика равница, докле ти поглед допире. Путујући по њој, душу ти обузме туга, клонеш,
губиш наду да ћеш икад стићи онамо, куд си наумио. Лети, чим сунце мало одскочи, у
даљини затрепери ваздух, таласа се као чаробно море, у ком се огледа обрнута слика
звоника из најближег села и кудраво дрвеће; каткад се овде-онде изненада подигне
високи, сиви ступ праха, што га са друмова и путева исуче немирни ветар лутајући по
широким пољима; а после, када и то ишчезне, пред тобом опет стоји равница, тужна,
далека, празна као вечност.
Кад се после дуга пута по омари и жези приближиш каквом селу, изненадиће те
велики воћњаци, густи као шума каква, и у том хладу има нешто и винове лозе – то су
наши виногради. Лоза ту слабо прти, али зато расту ораси велики као кубета каквих
џиновских византијских цркава; високи, вити јабланови као шиљасти торњеви готских
катедрала, а затим крушка, трешња, вишња, бресква. Пријатно је заћи у хлад тога дрвећа
кад прижеже летње сунце, или потражити склониште од непогоде и мрачне ноћи, кад у
селу немаш знанца а не да ти се да стигнеш онамо, куд си наумио.
Путујући пре неколико година зашао сам у такву шуму. Било је у половини
августа, вече се приближило, али запара беше ужасна. Нисам се смео одважити на даљи
пут. Торба ме је жуљила, ноге гореле и отештале а груди ми притискивала омара и жеђ.
Поред тога беше у изгледу бура; сунце је зашло за црн облак, расипљући дубоке млазове
црвених зракова, исток беше као пепелом замазан а муње просијаваху једна за другом.
Хвалио сам случај, што сам амо стигао, јер сам поуздано знао да ћу наићи на каквог
старца поред колибе покривене спареном кудељом, или на гомилу деце пгго леже крај
ватре и певају тако јако, као да би да изазову ехо, који је равница прогутала. Беше време
кад се чувају виногради. Стигавши у ово зелено пристаниште, успорио сам кораке, скинуо

106
шешир, али сам залуд тражио свежине, јер и ту беше запара. Пролазио сам уском стазом,
крај које је ижђикала кудеља и гушила ме својим љутим, тешким мирисом. У ваздуху
замириса дим запаљеног сухог, лозиног лишћа. Тик испред мене прну препелица летећи
ниско и звиждећи оштрим крилима.
Улазећи дубље у честац, уједанпут се нађох на малој чистини и недалеко од мене
указа се ова слика: покрај пута буктала је ватра а на њој праскала суха винова лоза; према
ватри седео је некакав старац и ватру подстицао, а даље од њега лежала у брљи мршава
свиња везана узицом за колац пободен у земљу. Предњу страну старчеву осветљаваху
црвени, узнемирени пламенови, он трепташе тако да нисам могао разабрати какав је.
Приближујући му се, под ногама ми зашушта суво виново лишће. Псето једно, налик на
ласицу зарежа, лану пакосно, промукло, затим се загрцну и закашља тресући њушком.
Старац подиже главу, наже се напред и тако скупи лице, као да хтеде лицем а не очима да
прозре сутон.
– Добар вече, стари!
Он не отпоздрави, него ме унезверено погледа мутним очима.
– Куда, ако бог да?
– Путујем, па сам, ето, залутао овамо, а ноћ ме ухватила...
– Из далека идеш?
– Не баш ... могу лʼ преноћити код тебе?
Старац уједанпут спусти очи, погледа ме са стране, намршти се и заврте главом.
– Код мене? ... Ваљда видиш... и показа руком на колибу, налик на псећи кућерак, у
којој би се ипак, за невољу, двоје могло сложити.
Мени се по свему чинило да је старац неповерљив, мрзовоља, да нерадо прима
госте, али не имадох куда, јер се приближавала непогода.
– Тешко да неће бити олује.
Старац се узнемири.
– Шта-а-а? отеже он и упре поглед у непровидну даљину. – Аја, неће бити олује...
– Али сева, рекох му, да га уверим.
Он не одговори ништа, само ме измери од главе до пете.

107
 – ’Ајд, остани... ал’ чекај! Велиш сева? рече он живо и забринуто, па се поче
освртати. – Мишо! Записка он уједанпут промуклим, танким гласом, каквом се нисам
надао од њега.
На крову од колибе нешто шушну а затим ситно замијука маче. Погледах онамо,
куда је нетремице гледао старац, и видех где с крова силази као утвара, мала, црна сенка,
како пажљиво гази по сухом лишћу, како застаде на ивици стрехе, па онда скочи доле и у
одмереном каскању дође до старца, мичући крајичком дугачког усправљеног репића.
После стаде, пажљиво се загледа у лице старчево, крупне жуте очи севнуше му према
ватри, па онда поче отварати своја црвена уста са белим, оштрим зубићима.
– А куд се ти скиташ? А? Где си био лоло, а? Оставио си деду самог? А, хоћеш
хуљо црна, да ти деда да мало сирца, а?
Маче пође к њему, стаде опет па записка отегнуто, жалостиво.
– Хоћеш! О, о!
Старац узе торбу, напипа у њој сир и пружи мачету једну малу грудвицу. Маче се
тихо приближи, пажљиво омириса сир, мрдајући њушчицом, затим га опрезно узе па га
поче гристи и жвакати мрморећи и, као, претећи.
С напрегнутом пажњом, с љубављу и насладом посматраше старац маче како једе,
а кад ово поједе, поче му опет говорити и тепати:
– Но, је л’ добро? А? Ти би, обешењаче, још? Ал’ ти не дам, ниси се владао добро...
скиташ се...
Маче га опет пажљиво гледаше облизујући се својим оштрим, црвеним језичићем,
затим, наједапут, замаха репом, поче громко прести, притрча старцу и поче му се чешати о
колена...
– Кајеш се... неваљалче... кајеш се, лоло... говораше старац као у заносу
промењеним гласом, у ком беше усхићење помешано са сузама. Он га нежно узе у
наручја, притисну га под браду пуштајући неке животињске гласове налик на медвеђе
мумлање, стаде га љубити, миловати по кичми а размажено маче увијало се, трло главу о
његову браду, завлачило му се под пазухо.
– Лепо маче, рекох, да га одобровољим.
Старац ме изненађено погледа, као да се тргао из заноса и намршти се.
– Лепо маче, понових ја, да га не уречем!

108
 – Паметно маче, поправи ме он ударајући гласом на реч „паметно“ па ме мрко
погледа.
Он га престаде миловати, дохвати неколико сувих гранчица, изломи их и баци на
ватру. Миша се наједанпут смири, смота се у клупче, леже на старчево крило, зажмури и
поче прести спокојно и равномерно.
– А откуд теби, деда, то маче?
– Откуда? рече он расејано и поче слуктити.
Из даљине се зачу дубок звук као од најдебље жице на контрабасу, а мало затим
зашушта лишће на врховима високог јаблана па се опет смири. Ватра се зачас пови на
страну, али одмах поче и даље мирно да гори.
– Грми! рече старац, крстећи се.
– Биће олује, приметим и погледам нехотице на колибу.
– Биће... одговори он озбиљно, тури Мишу у рукав од капута и устане.
– Куда ћеш?
– Идем да видим облаке.
Старчева се фигура изгуби међу стаблима од дрвећа. Завирим у колибу. Она беше
врло бедна, али у оном случају без сумње боља него ма каква палата. Под беше застрвен
сламом. У једном куту беше гомила лука. На полици жижак и крчаг с водом, испод полице
висила је о дрвеном чавлу кесица са семеном од краставаца. Ваздух је у колиби мирисао
на труле диње. Узмем своју торбу, унесем је у колибу и обесим о клин. Али кад се маших
крчага, да се напијем воде, зарежа на мене из сламе псето налик на ласицу, издиже главу и
погледа ме својим пакосним очима, затим јамачно познавши госта, ућута и само надимаше
бокове.
Напољу се разви шум и пролог песме, коју је ветар удешавао. С интересовањем сам
гледао почетак буре, која је овде морала бити врло шумна. Између шума и првих слабих
јаука ветра зачух из даљине некакав неразговетан узвик, чије је консонанте ветар
надзвиждао и разнео. Мало потраја и клицање се опет понови. Мене обузе слутња и
неспокојство.
Погледах на врата, која беху врло трошна и изиђох напоље. Старац се враћао
однекуд. Лице му беше равнодушно.
– Шта, хоће ли бити што? запитах га.

109
 – Биће олује, али не одмах, рече он, и седе на своје место, извади испод кожуха
фрулу, принесе је устима, али је опет остави.
Ветар је за тренутак престао и наста потпуна тишина.
Из даљине се зачу опет узвик, али сад сасвим јасно, разговетно чух како један
мушки глас викаше „рчак“! а затим више дечјих гласова „рча-а-а-ак“!
Погледам зачуђено у старца, али он сагао главу и поцрвенио. Вика се често
понављала. Старац на један мах тресну фрулом о земљу, подиже главу; очи му испале, на
ћелавој глави набрекоше му жиле, затим разјапи своја скоро безуба уста, па се грозно
продера:
– Да вас ђаво носи-и-и!
Његов промукли но силни глас одјекну а као ехо његов захори се грохот и пакосни
смех деце.
– Кога то зову? запитах радознало.
– Ех, кога!.. Мене! Бог нек им за то плати! рече он уморним гласом и спусти руке у
крило тако немоћно, као да је оним ускликом исцрпео све своје старачке силе. Он тужно
махну главом и саже је.
Старац није личио на пакосног рчка, али у овом тренутку учини ми се заиста као
мокар рчак, ког су мало пре водом истерали из јазбине.
– Тако су ме прозвали, рече он немоћно, с резигнацијом. Људи су, али немају
душе... Но, нек иду с богом! Он нек им за то плати!
Његове ситне помућене очи као да су тражиле нешто по земљи; ватра, која се
гасила, осветљавала му је половину ћелаве главе, жватао је својим безубим устима, кости
на лицу мицале се испод бледе увеле коже. Скупљао је своје ситно тело, као да га језа
хвата.
Опет се покренуше врхови јабланова. Погледах горе. У том тренутку муња тако
севну да осветли целу шуму, стабла од дрвећа могла се разазнати чак до краја, где
почињаху опет бескрајне пољане. Одмах затим пуче гром и одјекну хорећи се час
громкије час слабије, протегнуто, док се не заврши дубоким звуком, који ми промили кроз
цело тело.
– Ево је! рече старац, као да се тргао из дубоких мисли. Улази у колибу! Припали
жижак, па затвори врата.

110
 Уђем у колибу и запалим жижак. Жута светлост обасја обронуле зидове од набоја
превијајући се тамо-амо. Затворио сам врата, запео узицу за клин од довратка, па сам
ишчекивао шта ће да буде. Напољу тужно зајаука ветар. Око колибе поче шумити и
кршити се; ветар је од времена на време налетао тако силно, као да ће однети колибу.
Старац се задржавао напољу око колибе, тражећи нешто.
– Деде, улази брже!
Нико се не одазва.
Погледам кроз рупу кроз коју беше провучена узица: ватру разметаше ветар на све
стране и прве крупне кишне капљице почеше прштати по растрвљеном ватришту. Али
старца не беше онде. Куд се део? Хтедох отворити врата да га вичем, али се побојах да се
жижак не угаси, а жигица нисам имао.
– Моје маче! зачух иза колибе загушљив глас старчев.
Ја почех слуктити.
– Моје маче! зајаука он тужно.
– Та мани врагу маче! дрекнух, што сам игда могао. „Изгубило му се маче – важна
ствар!“ помислим у себи и почнем се љутити. Ветар задрма силно трошна врата, ја их
отворим, помисливши да је старац. Уши ми заглухну јака грмљавина помешана са
фијукањем грања; старац изненада искрсну пред вратима са усплахиреним лицем, и као
ван себе баци ми пред ноге дороц, па га у тренутку нестаде. Затворим брзо врата, да их
ветар не однесе – жижак се срећом није угасио. Над колибом јаукао јаблан болно и
отегнуто. Но то све изгледаше, као да је предигра, после које ће тек доћи прави хаос. Из
даљине је трештало, као да силна кола јуре. „То је лед! Али где је старац?“
Од њега нисам чуо више гласа. Једанпут ми се учини да се из даљине оте крик:
„Мишо!“ али се и то изгуби у хуци ове бурне ноћи.
При једном особито силном треску грома, извуче се из сламе псето, приближи се
вратима, седе на стражње ноге, диже главу увис и тако тужно поче урликати да ме свега
језа прође.
– Пс, пс! куцу! почех га утишавати, али неутешно псето, растужено што му госе
нема, не хтеде обрнути главе на мене.
Проклињао сам и час кад сам наишао на ову неприлику. Мртав уморан, не могох
ока склопити. Сваког часа могао сам очекивати да ветар разнесе колибу. Прође читав

111
сахат. Псето ми се поверљиво приближи. Узех га у крило, помиловах га, а оно ме тужно
гледаше својим помућеним жалосним очима, затим зарони главу под моју руку и ућута.
Кад сам га после пустио, стаде оно пред мене, загледа се, као да ме хтеде питати: „где ми
је госа?“ а затим прође по колиби њушкајући, па опет оде на врата и стаде да лаје.
Напољу је непрестано беснела бура. Ветар се умерио, лед, који је с почетка падао,
престао је, али се зато спусти бурна киша. У један мах духну ветар, врата се отворише с
треском, свеж и миришљав ветар јурну у колибу и угаси жижак. У колиби се склопи мрак.
Кад сам затварао врата, севнула је муња тако јако да сам могао распознати гране дрвећа. У
даљини међу стаблима, видео сам у том тренутку старца, где је пружио напред обе руке у
највећем бегу, остатак седе косе на потиљку кидао му ветар, а он се спотицао и падао
преко пањева и чокоћа. Та тренутна слика остала ми у памети, и испуни ме неугодним
чувством.
Али, шта сам знао да радим? Сати пролажаху, а старца нема да дође. Прућим се на
сламу и склопим уморне очи. Ветар престаде заједно са кишом и наста обична тишина.
Кроз отворена врата струјала је свежина. Над колибом је тихо шуштао јаблан и кишне
капљице падаху са оближњег дрвећа и са стрехе од старчеве колибе. Псето је лежало
поред мене и од времена на време подрхтавало. Задремах. Ноћашњи догађаји почеше се
бркати по глави и напослетку заспах као заклан.
Кад сам се пробудио, освануо је свеж, сунчан дан. Поред мене је лежао старац,
будан. Он ме погледа црвеним, запаљеним очима. Умотан у дороц дрхтао је, као да га је
грозница тресла.
– Јеси л’ нашао маче? било ми је прво питање.
Он махну главом да није и јекну. На лицу му се изразише све муке, што их је
препатио. На ногама му не беше опанака, изгубио их, а саме ноге му беху израњене; на
лицу му беше неколико греботина, хаљине мокре и каоне.
Ја га нисам умео тешити. Узео сам торбу с клина и пошао на пут.
– Збогом, стари, и хвала на ноћишту.
Старац застења и диже се да ме испрати.
– Наћи ћеш ти друго маче, рекох му при растанку.
Он махну руком, окрете се на страну и тако остаде.

112
 Јутро беше свеже и светло. Ја пођох просеком. Са свију страна одисало је
растворено биље. Кишне капљице блистале се према руменим зрацима јутарњег сунца
што је провиривало кроз умивено лишће густога ораха. Негде је весело звиждао кос. Кад
сам изишао на крај винограда, осврнуо сам се. Старац је још онако стајао мислећи о свом
губитку, и на овом веселом, јарком дану, када се с дрвећа разлегала птичја песма, само ми
он изгледаше несрећан и страшно усамљен...
АХ, МАТИЛДА!
– Из једног старог дневника –
13. март 190...
Нема ни пуна три месеца како сам се као чиновник настанио у овој лепој, чудној
вароши, коју сам до сада видео свега једанпут, давно, још у свом детињству – а већ сам у
последње време почео бивати незадовољан.
С почетка сам се добро осећао: био сам толико задовољан да ми се та нагла,
неочекивана промена душевног расположења учинила одмах сумњивом.
Моје добро расположење долазило је отуд што сам отишао из места у ком сам до
тада био у служби, што сам најзад успео да прекинем све везе са тамошњим пријатељима
и познаницима (с њом нарочито), којих сам, из многих разлога, био сит, пресит.
Ником се, разуме се, не јављам, нити ме се оданде ко сећа. И мада ме од њих
растављају само четири сата путовања железницом, мени се у почетку чинило да ме дели
неизмеран простор, океан: чинило ми се да сам оданде тако далеко и да сам овде тако
добро сакривен, као кривац који је од казне побегао међу антиподе: толико је силна била у
мени жеља да се оданде уклоним и тврда одлука да се никад не вратим.
Но моја сумња није била без основе: немир, који ме понекад обузимаше онда када
сам с радошћу осетио да сам стекао мира и задовољства, као да је био оправдан. Мере
опрезности нису помогле ништа. Мој је мир поремећен... није ми добро, нестрпљив сам,
незадовољан, истина не у већем степену, али се бојим да је клица мога незадовољства ту
као клица неизлечиве болести.
Нерасположен сам... и ја од јутрос непрестано истражујем узроке том свом
нерасположењу. Глава ме не боли – здрав сам. Познанства нисам стекао, нити га тражим,
избегавам га нарочито: чувам га се као јемства, бојим га се као дуга... А стари су
познаници далеко... Но може бити да је страх баш од старих познаника узрок овом мом

113
необјашњивом душевном неспокојству. У последње време све ми се једнако чини да се ти
моји стари познаници крију ту негде у вароши, вребају ме, смишљају начин како да ме
ухвате – и ја слутим, осећам њихово присуство; чини ми се да се некако уједанпут
смањило растојање између мене и њих и да ће ме они једнога дана изненадити, као што
ловци набасају на звер која се у грму скрила.
Повод тој мојој бојазни дао ми је један непријатан случај, који ми се десио пре неко
вече у рестаурацији где се храним. Те вечери, не знам зашто, били су у тој скромној,
тескобној крчми, заузети сви столови. Морао сам, хтео не хтео, сести за туђ сто, те сам
тако, сасвим преко воље, упао међу непознате људе. Прелетевши брзим, крадимичним
погледом цело друштво, које изгледа беше врло мешовито, опазим једног старца, који ми
дође познат. Учини ми се, као да сам ја тога омаленог, дежмекастог старчића, који је
непрестано брбљао, некад негде видео. Познајем га канда, и по дебелом златном прстену
са крупним смарагдом, на кратком затупастом кажипрсту; познајем га, чини ми се, и по
капуту са широком огрлицом од зечјега крзна; дође ме као да га знам и по предмету
његова разговора: стари се кицош наиме хвалио својим успесима код жена, причао своје
љубавне авантуре. Сви су знали, да он то лаже и смејали му се, али су га непрестано
дражили да и даље приповеда – и он је настављао, измишљао невероватне ствари, и,
заваливши главу, као у неком заносу, широко отварао своја велика, безуба уста, жмиркао
влажним, светлим очима, грцајући од похотљива задовољства и пропраћајући своју
анегдоту одвратним гестима.
Друштво га уједанпут прекиде, а старац се некако жалостиво насмеја, ућута и
загледа се у мене, не слушајући разговор који постепено пређе на најразноврсније
предмете. И док се ту говорило, колико се сећам, о бравама, разним системама локота, о
лопову Папакости, о календару, о Калкути, о Сакунтали, која је пре неко вече била
приказивана у варошком позоришту, о лотосу и његовом као „трбух у папагаја“ меком
листу на ком је Сакунтала ноктом писала љубавно писмо свом краљевском драгану; док
су у другој соби певали неки пијани Немци: „Хе, ду алте Куни-гунде!“ – мени биваше све
нелагодније. Ћутао сам и мучио се, стиснувши се на свом уском месту, не знајући куда
главу да склоним од погледа сумњивог старца, који не скидаше с мене очију. Где сам ја
њега само видео? Но, ма колико да сам дубоко претресао своје успомене – нисам га се
могао сетити. Или сам ја уобразио да сам негде с њим био или је он, може бити, само

114
налик на каквог, мог већ давно заборављеног познаника – и обратно, можда и он само
мисли да мене познаје. Како је да је, тек мени поче бивати мука, стадох се нестрпељиво
врпољити на свом месту. Обли ме зној. Трудио сам се да не гледам у њега, али сам, и не
гледајући га, осећао његов упоран поглед. Старац се уједанпут диже мало са свог места и
наже преко стола: „Ви сте, ако се не варам...“ Ја хтедох јаукнути, промуцам, силно збуњен,
некакво туђе име и побегнем из крчме.
То је, ето та непријатност, због које сам можда нерасположен.
Или моје нерасположење долази отуд што је данас недеља. Та ме недеља
раздражује као и сваки нерадни, празнични дан са звоњењем звона, жагором, тиском у
препуним трамвајима, ваздухом засићеним парфемом – та будоарска атмосфера!
Нарочито ми тешко пада недеља после подне. Посла немам, друштва немам,
осећам се као изгубљен, усамљенији него икад. Сав је свет нагао у паркове изван града,
свак се пожурио да ужива те кратке, пролазне тренутке апсолутнога одмора. Трговине су
затворене, улице празне, као да се цео свет уједанпут као неким чудом пренео из вароши
на место вечнога празновања, где га ништа не може подсетити да ће одмах сутра, кроз
који сат, осванути дан са својим ситним, смртно-прозаичним бригама и трудом око хлеба
насушног.
Отишао сам и ја онамо. Топло је, осећа се пролеће. Сунце је ојачало, сија и греје.
По бедемима старога града зазеленела је трава, диже се топао дах пробуђених сокова;
међу сурим стаблима дрвећа осмехује се жбун зове и јоргована бледим зеленилом, као да
је невидљива рука сликарева тек окушала своју кичицу, повукавши неколико благих
зелених потеза. Људи, жене, дечица, обучени у лакше одело, размилели се по стазама,
поседали по клупама. Младе девојке запурених образа, забављају се с младићима. Шетачи,
гологлави, иду полако, леним, разнеженим кораком, застајкују, обзиру се, разгледају
напупеле кестенове и платане: све се нада, очекује нешто неисказано пријатно, све је
обузето узбудљивом радошћу, опијено пролећним ваздухом, као новим вином.
И на мене прелази то узбуђење, то болно-пријатно неспокојство живаца, и ја
чезнем за нечим и бојим се, стрепим од нечега... Можда је пролеће што је већ ту, узрок
мом чудном расположењу? И то је мој стари познаник, с којим ћу се и овде срести – али се
од њега не могу сакрити, као што се не могу сачувати од сунца, месеца, звезда, тих

115
страшних мистичних сила, које владају над нама, свуда нас прате и управљају нашом
судбином.
16. март
Не допада ми се ни стан. Никако да се навикнем на њега, да се осетим као код своје
куће. Кућа је иначе врло мирна, тиха, али ми је та њена тишина неугодна, сумњива некако.
Њих три душе: мужа жена и кћи станују у суседној соби, од које ме растављају само врата
са стакленим окнима, застрвена завесом.
Он је стар, паралитичан и иде на штакама. Његова жена, средовечна дебела госпа,
пријатна је, пажљива, угађа ми што више може. Кћи им је старија девојка, мршава, ружна,
са плавим котуровима испод очију, али по њеном звонком, симпатичном гласу, који чујем
из њихове собе и који ми се увлачи у душу, рекао бих да је лепотица. Никад још нисам
разговарао с њоме.
Ноћу је у тој кући тишина као у гробу. Када се око девет часова увече враћам у свој
стан, ја од неког доба са страхом улазим у собу. Чим ступим на врата, мени се чини да ћу
неког наћи ту, да ће ме изненадити каква непријатна, ужасна ствар. Страх мој долази
можда и отуд, што се у кући очекује да ће старца и по други пут ударити капља, да ће
изненада умрети. Увек претрнем, ако после девет часова, када они обично већ спавају, код
њих случајно гори свећа. Да није умро старац? Зауставим дисање и слушам... Није... али
неће дуго ни потрајати... Други пут опет страхујем, да ћу, кад се једном увече вратим
кући, видети мртва старца на мом столу или чак у мом кревету... Старац међутим живи, и
мада, како ми рекоше, већ полако и оздравља, мене ипак стално мучи то непријатно
осећање очекивања његове смрти.
Све је чисто, опрано, убрисано у мојој соби, мирише у њој као у шуми и кад се
вратим увече из звања, затечем сваку ствар на свом месту... Али чим укрешем жигицу па
се у прочељу, у великом огледалу, укаже моја јако осенчена, нејасна слика – ја се
препаднем... Је ли то моја или слика другог кога који се ту негде сакрио? Упалим свећу и
погледам свуда по соби. Нема никога. Иначе, све је на свом месту, ништа није помештено
ни поремећено... Над огледалом велика лепеза као раширен паунов реп; на једном зиду
барељефи од бронзе, портрети, крупније и ситније фотографије... Размештена бела
постеља. Мртва тишина... Али зашто је мени та тишина сумњива? Да није као друга
тишина... тишина ова хуји, шишти, пишти... и мени се учини да је то отуд, што су све те

116
слике, сва та мени непозната лица, дотле док ја нисам дошао, шапутала, разговарала се, но
чим сам ја ушао, све се као на дат знак ућутало, занемело, само је остала тишина и у њој
оно тајанствено шуштање, као одјек њихова крадимичног шапутања... После узмем свећу,
принесем је тим фотографијама, пажљиво их разгледам, али не опажам никакве промене
на цртама тих ликова: сви су непомични, укочени. Старац и баба, окренути лицем једно
према другом, ћуте, не гледајући једно у друго. На лицу онога младића – можда је умро,
кад му је портрет тако повештао – онај исти горд, претенциозан израз. Девојчица се исто
онако смеши – али је зацело умрла, јер крај ње стоји венчић плаве косе, везан избледелом
ружичастом трачицом. Сва та лица, која су све до овога часа можда мењала своје црте,
говорила, осмехивала се, плакала – у оном тренутку кад ја ступим у собу укоче се, занеме,
и настаје тишина, таква тишина, да се јасно чује избијање сатова из комшилука.
20. март
Дакле, ето шта је!... Пронашао сам! Писмо... писмо од ње, које сам затекао синоћ на
ноћном столу – писмо које сам стално с великим неспокојством очекивао као укор и казну
– то је писмо било главни узрок мом рђавом душевном расположењу откако сам овде.
Осећао сам то али сам себе заваравао, не смејући да признам. Писмо од ње!... А зашто?
Нашто? И докле? питам ја. „Нећеш више!“ рекох тако гласно, да се неко промигољи у
кревету у суседној соби, а затим се на стакленим вратима одонуд малко помаче завеса.
„Зар није доста било?... Доста је!“ рекох у себи одлучно, осећајући некакав силан прилив
енергије – нећу га читати... ни отварати га нећу – него ћу ево овако... Писмо бацим у пећ,
потпалим га и спалим... Одахнуо сам и би ми лакше после тога. Осетих се слободан,
осетих се здрав, као да сам једним одлучним покретом руке ампутирао болесни део своје
душе... Шта би она рекла на то? Не тиче ме се више! Немилосрдан је можда и страшан мој
поступак – али шта ћу! Das Leben macht uns alle brutal! – рекао је некакав поета.
28. март
Има већ неколико дана, како ми је сасвим добро. Немам халуцинације, не
узнемирују ме никакве фантазмагорије ни слутње. Идем уредно у звање, задовољан сам у
својој малој, интимној соби, која је одељена од осталих званичничких просторија. Ретко се
виђам с ким од колега-чиновника, осим кад имам с њима службена посла. Они ме и не
гледају баш најбоље. Зашто?... Ја то и волим, уосталом. Но може бити зато, што по цео дан
ни с ким не проговорим реч, код мене каткад попушта ревност у послу, па ме спопадне

117
чама. Седим тако по читав сат, тупо гледам пред собом, зевам, обузима ме језа и дремеж,
мисли ми се расејавају, мноме овлађује досада, и опет некакво неспокојство. Устајем,
проходам се по соби, станем на прозор и гледам пролазнике или гледам на низове прозора
од трокатнице преко пута.
На једном од прозора у партеру виђам свако јутро некаквог кицоша кудраве косе;
он по читаво пола сата стоји пред огледалом, које скида са зида и прислони на окно па
глади, заврће своје брчиће, цеди бубуљице на лицу, градећи при том болне гримасе;
поглади обрве, удаљи се малко, па се тако издаље посматра, опет се приближи и обрће
према огледалу час један, час други образ, мења израз лица, намршти се, насмеши,
уозбиљи се. При том његову улепшавању, дотеривању, присутна је каткад некаква висока,
црномањаста, ружна женска; она га увек на крају пољуби у чело, што без сумње значи да
је све у свом реду. Затим их нестаје с прозора. Ко су и шта су – не знам, не тиче ме се.
Примећујем, иначе, да се у тој кући често мењају укућани. Стара лица ишчезавају,
јављају се нова, а после краћег или дужег времена нестаје ових и долазе друга. На једном
од прозора на другом спрату, појављује се одскора некаква женска, девојка ваљда, с
бледим, мршавим лицем, окруженим густом плавом косом. Она је често на прозору,
помаља се до појаса, наслони се, гледа овамо, онамо. Каткад јој поглед падне доле на
мене, а кад нам се погледи сукобе, она се, не знам зашто, насмеје, па се нагло уклања с
прозора. Ко је и шта је – не знам, слабо ме се тиче.
Дуго ми је време... досада, чама. Не ради ми се. Акта стоје на гомили нетакнута.
Али све то прође, кад искуца последњи службени час. Онда се ужурбам, чисто
летим из звања, као да се бојим да ме ко не задржи, и, кад изиђем на слободан ваздух, ја
одахнем и дишем нагло, пуним грудима, као да сам утекао из простора, одакле су потајно
исцрпли ваздух. Па онда лутам...
Изиђем из вароши, пентрам се, врљам по оброњеним, запуштеним бедемима
градским, покрај шанчева зараслих трском и шеваром. Ветар меланхолично дува туда,
навејава романтична осећања, прелази преко трске и она шушти тихим, отегнутим шумом.
Из вароши допире потмула хука, клопот кола, котрљање електричног трамваја, што мумла
и јечи као рањена звер и злобно пишти, сиче као змија.
Кад падне мрак, враћам се у варош, лутам по улицама препуним света: шетају се
грађани, војници, даме у чаробним тоалетама. Над високим кућама што се скоро састале у

118
врху, трепти као кадифа црно небо засејано ситним звездама као бледим сјајним
варницама. Вечерњи ваздух што веје озго и слива се с кровова у уске улице, измеша се с
мирисом парфема па годи, пријатно узбуђује нерве. Тих, уздржан разговор шетача, мек,
ваздушаст ход дама, измена сенки и беле електричне светлости, што плива по њиховим
непознатим лицима тако да тек наслућујем мистичну лепоту њихову, изненађује ме,
очарава... И тако идем, застајкујем, посматрам, разгледам. Волим гледати непозната лица
и бити непознат.
Или одем у тамне алеје, зађем дубоко у усамљене делове паркова, застајем,
предомишљам се и полазим насумце даље без сврхе. Пређем мост над заспалом реком у
којој дрхте раздробљене слике електричних пламенова, као поломљени стубови чаробне
речне палате. Крај обала црни се масив огромних врба и одбија се од тамног неба, а према
бледом, угашеном западу као црн џин усправио се димњак неке фабрике, са дугачком
перјаницом дима, непомичног у тихом ваздуху. И онда се враћам мртав уморан у глуву
улицу предграђа, у свој тихи стан, легнем и не могу дуго да заспим.
12. април
Време је стално лепо. Не могу ништа да радим. Немиран сам нешто. Тако ми је
увек с пролећа.
Често се украдем из канцеларије већ око десет сати пре подне, попнем се на
градске бедеме па посматрам околину: како се далеко у кругу, чак тамо, где се као фантом
назиру плаве контуре неких планина, зелене сенокоси, беласају се ритови које облећу
вивци, црни ђердани дивљих патака, а чавке ту близу, весело кличући, граде гнезда у
бедемима. После легнем на траву, сунчам се као гуштер и тек када са свих цркава заграје
звона и војничка труба засвира, оглашујући подне, враћам се у град.
Шеф подозрева нешто. У почетку ме је хвалио а сада ништа – ћути и посматра ме
као у недоумици. Он је, без сумње, опазио код мене некакву промену нагоре, али, као
добар либералан човек, још неће да ми замери, неће још из извесних педагошких разлога,
ваљда, да ме опомене. Подозриво ме гледе и писари, када ради посла у архиви прођем
кроз њихове собе.
Осећам болове у крстима. Нисам требао лежати на трави. Рано је још.
14. април

119
 Изостао сам већ много пута из канцеларије. Изостанке сам обично могао да
оправдам, али има доста и неоправданих, а највише их има за које нико и не зна. И данас
бих био одсутан, али данас пада киша, те немам куда. Седим, но ништа не могу да радим.
Као да сам се одвикао од посла. Немам воље. А можда ће воља доћи, док само преболим
пролећну кризу.
Гледам кроз замагљена окна, по којима клизе кишне капи. Кроз мокар прозор преко
пута на спрату, као кроз мрежу назирем главу оне девојке – мислим да је девојка.
Незгодно је то што сам ја ниже од ње, те морам да истежем врат кад хоћу да је видим
боље. И она погледа каткад овамо. Навикао сам на њу, па ми је замука кад је не видим.
Дешавало се да је каткад нема тамо, и онда сам узнемирен, зловољан. Боље би било мање
гледати онамо…
Доиста, шта она ради онде? Нагиње се над некаквим ручним, женским радом,
везом или швом. Је ли сама, или има још кога? Има ли родитеља? Браће? Сестара? Шта су
јој родитељи, ако их има? Без сумње да је сирота... Како јој је име?
Та и таква, понекад још и чуднија питања намећу ми се, гледајући је тамо, па се
онда упуштам у нагађања, свакојаке конјектуре... Понекад се разнежим... долазим до тог
сентименталног поетичног закључка, да има старе родитеље, да су они врло красни и врло
сиромашни људи, да је она јединица, да у њеној скромној девојачкој соби веје тишином и
неисказаним мирисом невиности. Онда ме обузме жеља да се неопажено прикрадем у ту
њену собу, да тихо, као ваздух, прислоним ухо на њене ланене косе, и уздржавајући
дисање, да ослушкујем ход њених добрих, детињих мисли, нечујан као ткање златне
паучине, док она гледа у свој рад и док се њени танани прсти, бели као шипчице од
слонове кости, крећу по ђерђеву... и тако, отприлике даље, у том смислу... Али, шта ја то
фантазирам? Шта се заносим? Можда све то није ни близу тако. Зашто не могу нигде да је
видим изблиза на улици, у парку? Уосталом, треба се оканути свега тога, и, што је главно,
мање гледати тамо... Гле! подигла је главу, погледала овамо... секну ме нешто у срцу,
тргох се као да ми је на главу пао плод с какве воћке; погледала ме, насмешила се, устала
и уклонила се с прозора. Зашто се она увек смеје, кад ме погледа? Зато, што истежем врат?
То мора да је смешно. Где је? Не враћа се... кажем: не гледати тамо.
Дуго ми је време, киша непрестано пада, покушаћу да што радим.
17. април

120
 Синоћ се изведрило. Указао се млад месец. Лутао сам по улицама, али ми шетња
није годила... Чудновато је да се та девојка никад не показује међу светом, никада је не
видим на улици.
После вечере шетао сам се опет, али мада волим да сам сам, ипак ме око осам сати
обузе жеља да нађем друштва, једнога човека макар. Али кога?... Завиривао сам у оне
опскурне кафане другога и трећега реда, где долази мешовита публика: ситна буржоазија,
радници, сељаци. Паде ми на ум наш канцелиста. С њим бих, чини ми се, могао провести,
утући једно пола сата пре него што одем у свој стан да легнем. Он ми је некако
симпатичан, увек ми се љубазно јавља, услужан је.
Нађем га доиста, обрадовао сам му се као каквом старом, давно невиђеном
познанику. Он се изненадио када седох за његов сто, подигао се мало с места, нагнувши се
и конфузно примајући моју руку коју сам му некако радосно пружио. И ја сам се додуше
збунио. С тим човеком ако сам до сада коју реч проговорио, наравно службено само, и
зато, кад сам сео, нисмо знали како да почнемо разговор. Трудио сам се иако ми је то
тешко полазило за руком, да будем према њему неусиљен, не бих ли га мало охрабрио. Но
он се снебивао, врпољио се на својој столици, тро руке и говорио „м– да!“ Он очевидно
никако није могао да појми ту неочекивану промену у мом понашању према њему, коју
уосталом ни ја самом себи нисам могао да објасним.
Беше то старац дуге, беле браде, блед, мршав као скелет, који се љуљао од
слабости и глади, када дуне јачи ветар, јер је покрај своје малене плате волео и да се карта.
О својој прошлости, пре бирократске каријере своје, ћутао је упорно, али је, чини се, и он
морао имати кадгод бољих, срећнијих дана. Из тога времена, изгледа, остало му је некакво
отмено кретање, држање пропалог патриције, некаква извештачена важност, којом је
тежио да изазове поштовање круга у ком се кретао, међу својим партнерима, који су га
иронично називали секретаром – „хер Секретар!“ Он ту иронију није опажао и као да се
хранио и одржавао у животу том илузијом. Све што сам о њему знао било је то да је
удовац, а о другим његовим породичним приликама нисам ништа чуо, јер он сам о себи
није говорио никад а нико га никада није ни питао.
Наручим вина. Старац је слабо показивао вољу за пиће, јер, по свој прилици, није
ни вечерао, али ипак сркнувши мало, разгрејао се и почео причати о стварима, које ме
нису ни најмање занимале... Запитам га да ли познаје кога у великој трокатници преко

121
пута од нас. Рече ми да је и сам одскора ту, да се укућани често мењају, и да их слабо
познаје. Навалих даље с питањима. Напослетку му, околишући, бојажљиво споменух
девојку, коју виђам тамо. Старац затрепта очима, начини усредсређено лице, замисли се и
после неколико тренутака, одричући главом, одговори да је не познаје.
Заћутасмо... Мени уједанпут би досадно и неугодно његово друштво... Док смо
ћутали, осетих да ме загледа некако са стране, подозриво, као да хоће добро да ме
расмотри; гледао ме је радознало као човека, о ком се чешће говорило и говори у
интимном, поверљивом друштву, тамо у канцеларији, међу њима. То његово посматрање
збуњивало ме, јер га канда нисам опазио пре него што сам запитао за ону девојку, па сам
отуд закључивао, да то његово чудновато гледање стоји у вези са мојим интересовањем за
ону девојку: он се, наиме, ваљда досећа, да сам послове због ње занемарио... а да сам
посао забаталио, познато је свима.
И мени овај човек дође као неки тајни агент, детектив, од ког ме ухвати страх.
Покајах се што сам тако далеко забасао са својим питањима.
– Данас није могао да се нађе један акт – прекиде он ћутање, изговоривши све то
тако некако бојажљиво, као да он сам не би рекао да му није други неко наложио да ми то
каже. И он се, како ми се чинило, збунио, што је то казао тако непосредно, некако с неба
па у ребра не нашавши згодна прелаза на тако деликатну ствар.
– Какав акт? – упитах га, а реч ми запе у грлу. Знао сам да се и тај акт изгубио или
забацио мојом кривицом, јер сам већ одавно опазио да ми нестају службени списи.
– Некаква акта – одговори секретар, гледајући у страну – шеф се јако љути.
– Хм! Чудно... мислио сам, гледајући расејано у забринуто лице „секретарово“.
Куда се девају та акта доиста? О том сам чешће размишљао у последње време, завирујући
у архиву и посматрајући мучаљиве дењкове исписаног папира: на највишим полицама
стоје најстарија акта по којима је попао прах са задахом смрти, на којима је мастило
избледело, а слова изгледају као сасушени, жути, пресовани црви. Они који су их писали,
давно су земља и пепео, а сами списи, лепо сложени и повезани у снопиће као на вечни
покој, леже у својим фаховима, сваки у свом саркофагу, као у римским катакомбама. Њих
нико не дира а ни они никог – то су најбоља акта. Али има млађих и сасвим младих
несталних, бујних, свежих аката. Они ми задају много главобоље. Ту су разни извештаји,
молбе, жалбе, тужбе, па изјашњења на тужбе, па противизјашњења, па записници бурних

122
сеоских скупштина – и тако даље – ко ће их све изређати. С њима имам често посла, па се
од неког времена више пута дешава, да умакне ми испод руке.
Тражећи какав нестали акт и мислећи више о актима уопште него о оном који
тражим, ја се каткад упуштам, између осталога, у овакве дигресије: како би изгледало кад
би све те речи, место што су исписане на папиру, биле као живе речи ухваћене у нашу
архиву као у какав џиновски фонографски апарат, па ја, на пример, само шклоцнем
бравом на вратима, а фонограф почне да функционише: каква би то силна музика била,
грандиозна симфонија, у којој би без сумње доминирао глас (да је случајно био ухваћен у
фонограф) онога скупштинара, који је према једној тужби у скупштинској седници викао
„са урликом нечовечним“... Против таквога урликања у скупштинама, требало је
предузети строге мере, али се акт о томе негде забацио – и ја га сад тражим.
Акта! Акта! мислио сам полазећи кући, а слика оне девојке сину ми пред очима,
потискујући моје бриге о службеним списима. Обузе ме језа и зевање... Шта је мени то?
Да нисам заљубљен? Опет зар?
21. април
Гледам по цео дан на прозор. Данас опазих тамо некакву космату главурду,
обраслу у црну браду... Ко је то? Глава та погледа овамо па је нестаде, а појави се она,
погледа на мене па се брзо окрете, као да се срди. Зашто? Уосталом, што мање гледати
тамо, а још боље никако и не гледати... Таман то помислим, а већ после неколико
тренутака неодољиво гледам опет онамо... Шта је то?
24. април
„Тако се не амтира!“ рекао ми је јутрос шеф сав задихан и по његову узбуђењу
видео сам да ми је казао оно што га је давно мучило. „Где је тај и тај акт?... Тако се,
господине мој, не може... Ви забацујете списе!... Акт је света ствар! Тако се не званичи!...
Ви доводите у питање егзистенцију свију нас!“ И онда се овај добри човек окрете, па
љутито корачајући, оде на своје место. Доиста, ништа није тако дирљиво, него кад се
добар човек љути. Би ми га жао. Протоколиста, међутим, намигну на канцелисту,
дијурнисте се крадом погледаше, неко се накашља. Ја сам ћутао. Сав сам претрнуо у
почетку, али не због прекора да се мојом кривицом губе акта, јер то може да се деси, већ
из страха, да ми се не рекне да акта нестају стога што ми је некаква женска заврнула
мозак. Но то ми се није казало просто зато што то ваљда нико и не зна, осем можда

123
„секретара“, који је тек само нешто наслутио из нашег разговора – али више неће ништа
дознати. То треба тајити. Главно је да шеф не зна – и ја сам после његова укора задовољан
и радостан у души, а намрштен бајаги од гнева што се списи губе, отишао у своју собу и у
архиву, да их тражим. Преметао сам, тражио, расејано превртао фасцикле, и, по свом
обичају одскора, све се дубље упуштао у студију о актима уопште.
Акт је света ствар! каже шеф. А ја велим да је акт жива ствар! То је резултат мојих
студија о њима...
Та акта, доиста, као да нису акта, већ некаква жива створења. И ма како да су
различита по садржини, по старости и по том каква су их лица писала – она сва имају
једну заједничку црту: да се шале, да се сакривају! Одавно сам ја то већ опазио.
Најозбиљнији, иначе, акт уједанпут подетињи, па прави шалу с тобом: сакрива се!
Тражиш га и тражиш – нема га! Пођеш у потеру за њим, хваташ га, ловиш га, сав се
ознојиш од муке – нема га!... Завукао се негде, смеје се оданде, хоће срце да му пукне како
се уздржава да не прсне у гласан смех – радује се као дете кад се игра жмуре. Сутрадан,
или после једног сата, дођеш опет да га тражиш и, мада си изгубио већ и последњу наду да
ћеш га наћи – смотриш га на столу, ту, под носом: лежи сасвим озбиљан, нем, као да
ништа није ни било. Откуд он ту? Чудно!
А можда та акта ноћу излазе, провлаче се кроз разбијено окно на прозору од наше
архиве и иду, тумарају, састају се с другим актима из туђих надлештава, посећују једно
друго и не враћају се често по неколико дана. Има их и таквих, која се никад и не врате.
Уопште, изгледа да она не умеју паметно, умерено да се користе слободом, коју им дајем
кад им дрешим окове и ослобађам из фасцикла. Злоупотребљавају моју доброту. Њих
треба одмах после употребе натраг у фасцикле, у ропство. Није за робове слобода... Е, али
нестају и фасцикли! Једанпут сам ушао у архиву, увече, кад никог није било у звању, па
сам се страшно препао. Мачка једна, која се кроз разбијено окно увукла у архиву,
поплашила се кад сам ја ушао, па је брзо искочила кроз окно напоље. Само је питање да
ли је то била мачка!
Колико год да је непријатно то ,,губљење“ службених списа, мене све више занима
тај мистични живот аката, о којима се обично мисли да су мртви папири.
29. април

124
 Заверио сам се, да ни на шта друго не мислим до то, да будем добар, тачан,
примеран чиновник. Ваља чувати хлеб.
Ту моју чврсту намеру пореметио је један сан, који сам снивао ноћас.
Сањам, као, нашао сам се ноћу сам у парку на клупи, на којој обично седим.
Месечина је, видно као на дану. Парк је био пуст, алеје мртве, нигде живе душе. Као црн
кров, наднесен нада мном, склопиле се, чврсто спеле лиснате гране старих платана и
храстова; жбуње је стојало као очарано – нигде ни најмањега покрета, све је непомично
као у најдубљем сну. Ја са страхом слушам ту гробну тишину, осврћем се, нећу ли где
угледати жива човека – нигде никог. Уједанпут, као разливање воде која је провалила
насип, као олуј који долази с краја шуме, зачу се у најудаљенијем делу парка шум. И тај
шум постајаше све чујнији, јачи. Над мојом главом поче да се размиче грање и широко
лишће стаде да се креће, све брже и брже, стаде да лепеће као миријаде тајанствених,
црних крила, само од себе, јер се ниоткуда не осећаше ни дах ветра: изгледаше као да
свако дрво, цео парк, снива да лети.
Усплахирен, збуњен, освртао сам се на све стране и опазим где под једном групом младих
борова, бела као на дану, Венерина статуа поче да се креће. Њен бели вео стаде на вихори
као на ветру, њена лепа, античка глава обливена густим таласом плаве као злато сјајне
косе, помаче се, и њено лице, исто као лице у оне плаве женске на прозору, насмејано,
обрте се према мени и она ме гледаше подижући своју голу, мраморну руку и машући на
мене некаквим белим предметом.
Шта је то? Марамица?... Срце ми нагло бије од радости, од неког болног усхићења,
дах ми се прекраћује, пружам руке, хоћу к њој, али не могу да се помакнем с места. А она
се већма нагиње к мени, једну ногу спушта с постамента, и промењена у лицу,
преплашена, као да слути неку несрећу, са очајном жељом да ми помогне, маше све већма
оним предметом у руци, као да би хтела да ми га преда – али ни она не може да се
помакне... Ја тарем очи, гледам у онај бео предмет – акта! Читав дењак аката, по свој
прилици изгубљених аката...
Тргао сам се иза сна, мокар од зноја, са јаком главобољом, несвестан још где сам и
шта је са мном, са јасним, у мом памћењу дубоко урезаним визијама свога сна, којих
никако не могу да се отресем. Још нисам начисто је ли то био сан. Па и ако је сан (шта би
могло друго бити!), то он мора ипак да значи много. Али шта може да значи? Она – и

125
акта!... Какве везе могу имати та глупа акта с њом... с том... с тим створењем, које – страх
ме је признати самом себи – волим. Зар опет! Авај! У помоћ! У помоћ!
4. мај
Премишљам непрестано о том сну. Сваки дан понављам у успомени сваку
подробност и мада сам иначе због несвршених послова, због изгубљених списа свагда
ишао у звање као јагње на заклање, ја од оно доба увек журим, да што пре стигнем онамо
и по читаве сате стојим код прозора. Са неописаном чежњом, са надом и зебњом у
уздрхталом срцу, пропињем се на прсте да је видим на прозору – али ње нема... Зашто?
5. мај
Не видим је ни данас тамо... Шта је то? Где је она? Како ми је тешко, што је не
видим!
6. мај
Ни данас је нема... Нема је већ недељу дана тамо; више од недеље дана, тачно
читавих тринаест дана нема је да се појави, као да је отпутовала куда, одселила се, умрла.
По читаво пре подне чекам је, а после подне идем, тумарам, тражим је... но где да је
нађем? Кога да питам? Никог не треба да питам... одмах ће посумњати. Ћутати – трпети...
надати се! Можда ће се вратити!
15. мај
Често је сањам, скоро сваку ноћ. Но има већ четири ноћи како је нисам сањао, па
ни ноћас не. Нема је на прозору, одселили се ваљда. Дакле, растанак је требао да значи
онај сан ... И ја се већ сада помало навикавам на то да је не видим тамо. По старој навици,
гледам каткад онамо. Јуче сам погледао и видео неко обријано лице: нов укућанин, глумац
какав... па сад више не гледам. Почео сам је помало заборављати. У души ми је тихо и
тужно. Радим свој посао.
Али шта ми би уједанпут? После подне, око четири сата дође ми силна жеља да је
видим, да је видим или... Украдем се из канцеларије, одем у парк с надом да ћу је зацело
срести.
Шетао сам се, прошао по свима стазама брзо, па онда опет лагано, седајући,
премештајући се с клупе на клупу, али ње нигде. Тада ми се деси нешто што ми даје
повода мислити да сам сишао с ума.

126
 Спавао сам па сам се уједанпут тргао иза сна. Јесам ли доиста спавао? Мора да сам
спавао. Седећи на клупи, под великим кестеном, на својој клупи, осетим пријатан умор,
малаксалост у целом телу, нарочито у глави... Уједанпут ми се учини да ми се мозак топи,
раствара, испарава на сунцу које у тај мах продираше кроз кестенове гране и моја глава
лагано клону као празна мехуна и ја заспах тврдо, као да сам умро ту, у парку, на клупи.
Али може ли се у сну тако јасно видети и осетити оно што сам ја видео и осетио за то
време, које ми је, као што ја мислим, прошло у спавању. Сећам се свега што ми је рекла,
сећам се и још чујем њен убрзани, страсни шапат, сећам се и још и сад осећам стисак њене
руке, осећам бол у руци из које ми се измакла њена рука – боли ме и тишти и ја грчевито
пружам ту своју руку у ваздух, хватајући њен фантом. Зној ме облива, сав дрхћем.
Грозница? Врућица?
Откуда и како – не знам; знам само толико, да се за један тренутак нашла код
мене... онемио сам, усне су ми дрхтале, нисам могао ни речи проговорити; њене су руке
дрхтале, била је сва бледа, једва чујним шапатом рекла ми је нешто... приљубила главу уз
моје груди – и онда се нагло одвојила од мене, нестало је, одлетела и као да је вихор
однео.
Нисам имао времена да се разаберем, све се то десило у једном тренутку, али тако
јасно, тако живо, да и сад још не могу да се приберем од те изненадне среће, од милина,
које навалише на мене као јак, кратак пљусак.
Скочио сам с клупе као еластичан. Почео се хватати сумрак. Свет је пролазио по
стазама, освртао се, и гледао ме као неко чудо. Зверао сам, нећу ли њу видети где међу
светом... Ево је! Је л’ оно она? Боже!
С ким то иде? Са једном постаријом дамом! С матером? Дакле то није био сан?
Дође ми да викнем; неодољиво, незадржано хтедоше у једном махнитом крику да јурну
као бујица моја осећања – али сам се уздржао. Не! проћи ћу само крај ње... познаћу по њој
да ли је то доиста било... Са стиснутим песницама, са напред опруженим рукама
заустављао сам своје кораке, задржавао дисање, стиснуо усне и прошао поред ње
љуљнувши се у страну, као у епилептичном наступу... Па шта је сад то? ... Она је прошла
равнодушно крај мене, није ме ни погледала... Па то и није она! рекох гласно и застадох
осврнувши се за њом. Није она! Можда је само налик на њу! Ја од сваке женске особе с
плавом косом, мислим да је она. Додуше ја њу нисам никад ни видео из непосредне

127
близине... Па где је она? Шта је то? Зар је то био сан? ... Обиђох цео парк, али је не нађох
нигде. Па како се онда могло десити ово? Је л могуће да сам ја то сањао? Јесам ли ја при
свести? Зар ја више не разликујем сан од јаве?
Мозак ми се врти, мислим, мислим и никако не могу да објасним себи овај
мистериозни, чудни случај.
Да питам кога? Али коме могу поверити такву ствар? То се не казује лако ни
најприснијем пријатељу. Па ипак би требало коме да саопштим то, макар и не као свој
лични доживљај, него онако... уопште... као пример халуцинације... или тако што.
Да запитам секретара? Али шта тај глупи старац зна? Ипак пођох да га потражим,
одох до рестаурације где сам га нашао први пут. Од оно доба нисам разговарао с њим –
тамо га није било. Завиривао сам у кафане, у пиваре, у сутерене и једва га нађем у једној
малој кафаници за карташким столом. Приђем му лагано с леђа, поздравим га задихан,
усплахирен. Он ме погледа преко наочари и, загледав се пажљиво у мене, упита ме што
тако рђаво изгледам. Његово ме је питање збунило и уједанпут ми дође тешко, стидно, да
га тако што питам и још пред његовим партнерима.
– Шта је мени? мислио сам, идући кући. Да то није била халуцинација? Да није
слабост живаца? Да ја нисам болестан?
– Шта ће то бити са мном? Шапутао сам, стојећи пред капијом од куће, у којој сам
становао. Има већ два сата како лутам, уморан сам, требало је лећи али се нисам могао
одлучити да уђем у свој стан – он ми је постао одвратан у последње време. Да одем у
кафану? Омрзнуо сам и њу.
Време је пролазило, настајаше ноћ тиха, топла, али је ова, иначе дремљива улица,
била још будна. У комшилуку ту и тамо, испред куће седели су људи, жене; чуо се
разговор и гласно зевање, док се, најзад и тај свет некако неосетно не разиђе. Капије се
закључавале, те наста тишина каква може да буде у овако забитим крајевима предграђа.
На једној цркви, далеко негде, избијао је сат; њему се, као на тајанствен сигнал, одазивали
сатови са ближњих и даљих цркава. У кући преко пута искуца ситно, ужурбано десет сати.
У празној улици одјекнуше кораци једнога пролазника па се изгубише иза угла. Једна
мачка претрча преко пута.

128
 Осетих се усамљен, остављен; на срце ми се навалио терет, у грлу ме пекла
горчина. Знао сам да са устрепталим нервима, узнемиреним срцем нећу моћи заспати. Али
шта да радим? Пођох насумце, без циља.
Упутим се улицом; где је напред, на једном углу, усамљено сијала електрична
светиљка, непомичним пламеном, као да се негде загледала. Завијем за угао, пођем уз
канал, којим је испресецано предграђе. Вода у каналу беше мирна, црна, дубока. Преко, на
другој страни, сасвим уз обалу, као из воде израсла је некаква стара зграда. Огромна сенка
ове напуштене, порушене грађевине са које је спао леп, те се виделе голе цигље као кости,
с којих се сљуштило месо, покривала је скоро сву ширину канала. При слабом осветљењу
видело се како при дну зграде вода подрхтава: водени пацови излазили су из рупа ове
развалине, пливали по води и узнемиравали је. Из великих, црних пролома, као из очних
шупљина гигантске лубање, где су некад били прозори, излетали су слепи мишеви.
Ишао сам напред. Нисам сретао никог. Понегде само, под капијама стојали су
љубавни парови, чврсто приљубљени, као срасли једно уз друго, непомични, неми као у
дубоком сну. Електричне сијалице бивале су све ређе, њихови пламенови једва су тињали,
као да хоће да заспе – а после их нестаде.
Наста помрчина, коју су осветљавале само звезде. Забасао сам у сасвим непознат
крај. Појавише се ниске кућице, покривене трском, са забатом од дасака – жалосне,
шћућурене, као заспало јато птица.
Нисам овуда никад ишао... Застанем. Куд сам ја то, залутао?... Глува тишина. С
неба се откиде једна звезда и паде за хоризонт, оставивши за собом сјајну полукружну
линију од бледога фосфора.
Хтедох се вратити натраг, кад, ослушкујући тишину и своје срце које је лупало,
уједанпут допреше до мене звуци музике, нејасни, удаљени. Од времена на време
забрујали су дубоки тонови контрабаса. Свирка је та била као у земљу сахрањена,
долазила је из некакве подземне крчме, као из гроба. Жеља ме повуче онамо, потреба
друштва, ма каква друштва. Свирка се чула све јасније и каткад се, изненада, као
ослобођена отимала напоље, у ноћ, кад би неко, улазећи у крчму, отварао врата: виолине
су цикале, акорди хаотични, замршени, изражавали су некакав мутан, неразумљив,
очајнички бол. Маџарска песма. Она ми за тренутак изазва визију пустаре и чарде у којој
заљубљени бећари разбијају своје дертове.

129
 Уђем унутра, али се одмах покајах. Крчма је била пуна љуте одвратне воње од
дуванског дима, рђаве ракије и вина, којим беше уполивана тезга на којој се точило пиће.
При слабом осветљењу једва се распознавале физионимије непозната света. То су могли
бити понајвише радници, кочијаши, па онда сумњива лица, кесароши можда који су ту,
склоњени од полиције, трошили своју зараду.
Хтео сам се вратити, но када се окретох, угледам за једним столом – секретара! Он
ме није одмах видео, а када ме спази и позна, његово се бледо, мртвачко лице издужи, он
се избечи а из уста му изиђе једно зачуђено, изгладнело, изнемогло: „О-о-о?“ Запрепастио
сам се када сам га видео. Откуд он овде? Зар он и овамо долази? Старац је уз то био и
пијан, али изгледа, више малаксао, него пијан.
Седео је сам. Пре тога је, без сумње, имао друштва с којим се картао, али су га
партнери, пошто су га прво опили па опљачкали, оставили и отишли за други сто. Пођем к
њему. Он се с напором диже са свог места да ми изиђе на сусрет, пође к мени али се
забатрга и задржа о мене, ухвативши ме испод мишице својом коштаном руком, од које ме
прође језа. После се сруши на столицу, саже главу и машући шоме, смејао се безгласно,
зацењено, тако чудно некако, као да плаче. „А ви... а ја... ето!“ Замуца он и лупи обема
шакама са раскреченим прстима по столу који беше уполиван вином.
Неко се од публике за другим столом засмеја грубим, гадним смехом који пропрати
страховити кашаљ.
Наручим вина и почнем га жедно, жудно пити. Вино ме загреја и охрабри да
потакнем разговор о мистериозном случају што ми се десио у парку. Почех издалека. Али
се показа да је старац неспособан за разговор. Старац и не слушаше шта ја говорим.
Изгледа као да се напрезао, купио снагу да нешто каже. „А ви треба да се жените!“ извали
он уједанпут тако неочекивано, као да ме ошину муњом, и лупи шаком о сто. Откуд то
сад?... „Шта велите? Зашто да се женим? Откуд ви то мени...?“ Заокупих га питањима. „Н-
да!“ настави он, лупивши песницом о сто – „време је... ја бих сватова... да играм...!“ па се
засмеја онако, као да плаче.
Шта он то трабуња? мислио сам изненађен и, не знам зашто, обрадован. Зна он
нешто... Откуд му паде на памет мисао да треба да се женим?... Лагано само, казаће он
све... он ће и нико други размрсити конце у које сам се уплео.

130
 И онда ме обузе таква нежност према њему, да га хтедох загрлити, ижљубити,
обећати му новчану потпору од своје стране и хиљаду других немогућних ствари, али
место тога, ја уједанпут викнух некако неприродним, смешним гласом, од ког ме обузе
стид, на музиканте да дођу ближе. Они засвираше, а старац поче лупати длан о длан и
намести уста да звижди. Но да ли зато, што није умео звиждати, или што од слабости и
клонулости није могао да скупи усне колико је потребно – тек из његових уста не изиђе
никакав звук. Кад је видео да звиждање не иде, а он завали главу и поче нешто да пева
слабим гласом, но одмах престаде, очајно затресе главом, скупи лице као да се јако
окиселило и с таквом резигнацијом одмахну руком, као да је хтео да је отресе с рамена и
баци међу свираче: „Прошло!“ рече и спусти главу, па као да се замислио или задремао,
оста тако неколико тренутака. „Ни бриге вас господине Н!...“ рекох му, тешећи га. „Него,
шта ви то рекосте, да треба да се женим? А где ми је девојка? Реците!“ Старац нагло
подиже главу, погледа ме узверено, као да ме је први пут видео.
– Шта велите?
– Казали сте ми да се женим. Знате ли ви какву девојку? А?
– Ко? Ја казао – одговори он расејано склапајући своје мутне очи – ништа ја не
кажем... ништа не знам... не тиче се мене ништа... н-да! – и положи главу на руку
наслоњену на столу, па уједанпут заспа. Ја се сав накострешим од љутине. Почнем га
дрмати за раме, вући за косу. Онај код другог стола, где се картало, засмеја се опет
ружним, грубим смехом. То ме још већма раздражи. Дође ми да старца ишћушам: заспао,
а нисам ништа дознао!
Каква је то глупост од мене! мислио сам враћајући се кући, љут на самога себе.
Ништа старац не зна, нити може знати. Шта ја хоћу управо од тога човека? Требао сам га
још само ћушити, па да ми се онај тамо багаж у крчми још више смеје...
Ноћни ме ваздух освежи, у мени поче да говори разлог. Ама човече! Та све то: и
твоја неуредност у служби, и губљење списа и истрага због тога, која је, како чујем, у
изгледу – све то долази од твоје бесмислене страсти, то се одмах позна... не треба у том
погледу „секретар“ нешто нарочито да зна, већ је он споменуо женидбу онако... уопште...
као нешто конвенционално, што се обично говори младим људима Да!... И мени изиђе
пред очи слика старчева, како спава крај стола, те се покајах што сам га оставио сама у
оној крчми.

131
 Али – зашто сам ја управо ишао кући? Дужност би ми била доиста, да старца
некако склоним, савест ми то налаже. Али не! Шта ме се најпосле тиче! Не, не! Најбоље је
отићи кући и лећи.
Пођем напред, но после неколико корака застанем... Ама шта ћу код куће? Та мени
се не спава... а што је главно, мени се све једнако чини да ћу њу негде видети. Како и где?
Где да је видим сад, ноћу, после поноћи? Ниси је никад могао да видиш ни на дану и тамо
где се свет највише налази, на корзу, у парку – а камоли овде... ноћу!... О том не треба ни
мислити. Па ипак морам се вратити, старца ради, да видим шта је с њим, не могу га
оставити тако. Покушаћу да га сместим у крчмареву собу, на диван, ако не на кревет. То
изискује колегијалност, хуманитет најзад тражи од тебе то... Хуманитет? Лажеш. Лажеш
ти самом себи и обмањујеш сама себе! Признај! Ти си увртио себи у главу да ћеш њу
видети и зато би да се враћаш, да луташ, да тумараш бог зна куда и докле. Теби је
потребан какав романтичан сусрет, необичан, немогућ... негде – неодређено где... А и што
се старца тиче – и ту лажеш! Није теби до њега и његове судбине, већ би ти објашњења о
оној жени, које од њега и иначе не би добио а камоли сад кад је пијан као чеп ... Иди кући!
Али ма како да ме је савест укоравала и ма како да су јаки били разлози разума
против моје намере да се вратим натраг, ја ипак, неодољиво, с некаквим неодређеним
мутним надама да ће се овај замршени сплет од илузија, снова и реалности некако
размрсити, јер се овако не може издржати – пођох одлучно натраг. Али кад сам се
окренуо, спазим да сам забасао у некакву другу улицу и да се враћам сасвим непознатим
путем... Поче лутање. Тумарам четврт, пола, читав сат. Напослетку натрапам на улицу,
која ме је први пут одвела до крчме. Убрзам кораке. Не знам тачно колико је времена
прошло док нисам нашао пут, али ми се учини као да је уопште већ доцкан, да је крчма
затворена, те скоро потрчим спотичући се по неравном, разривеном старом тротоару.
Стигох сав задихан. У крчми је још било друштва и, канда, више него пре.
Застадох да одахнем. Не уђох одмах. Обузе ме некакав страх, стид, шта ли, те прво
пажљиво ослушнух на вратима. Изнутра се чуо смех, кратак, на махове, груб смех, па онда
некакав висок, плачевни женски глас, а затим стењаше... као јечање рањеника. Шта је то?
Бојажљиво одшкринем врата, завирим унутра и видех овај призор: секретар је лежао на
земљи и стењао блебећући нешто, из чега сам могао разабрати само једну реч, једно
женско име: Матилда. То се име односило на некакву женску, која је, окренута мени

132
леђима, те јој нисам могао видети лица, трзала из све снаге, вукла секретара за руку,
покушавајући да га подигне са земље. Старац се отимао, бранио, бацакао, не хотећи
никако да устане. „Тата... али слатки тата, устани!“ молила га је она кроз плач... „Дакле
кћи! Матилда... Хм!... Није ружно име“ помислих у себи с ироничним осмехом у души.
„Маните га нек спава – види се: допада му се кревет“ рече један из гомилице, која се
наслађивала овом сценом и која прште у смех на ову примедбу. Кћи га опет повуче свом
снагом за руку и подиже га мало од земље. „Та хоћеш устати!“ цикаше она кроз стиснуте
зубе, али старац ипак претеже, звекну главом о патос и оста непомичан као мртав.
Матилда се заплака пригушеним, тужним плачем покривши очи рукама. „Умро! Па без
свеће!“ примети онај исти из гомиле, који је, очигледно, важио у друштву као шаљивчина,
те се сви морали смејати, ма шта он рекао. На последњу његову примедбу која је некако
прошла неопажена, не насмеја се додуше нико, али када је почео да поје „со свјатими
упокој“... наста свеопшти, громогласни смех. „Та ово се више не може поднети“ плакала је
Матилда. Мени се уједанпут стужи. Хтедох јурнути напред, да сам узмем старца у
наручје, када се на сцени појави нова фигура. „Васо, та докле ћеш гледати да тату тако
понижавају?“ Човек кога она ослови овим именом, беше некакав џин, са густом, црном
брадом и великим ожиљком преко чела, без сумње њен муж. Он је дотле стојао у страни
код келнераја и од времена на време приносио устима фићок с ракијом и каткад с
презрењем погледао час на Матилду, час на старца, час на гомилу, којој је, очевидно, хтео
дати времена да ужива у овој сцени, па да онда на крају покаже да без његове помоћи не
може ништа да буде. На Матилдин позив он се најзад помаче, коракну напред, саже се и
растави старчеве ноге, затим се назатке намести међу њима као међу рукуницама од
таљига и чучне. Међу гледаоцима наста огромно интересовање, кретање. Чак се и ја
осмелих, па се помакох напред да видим шта ће да буде. Загледах бојажљиво у женску с
именом Матилда. Приђох још ближе. Друштво ме тек тада опази. Сви обратише погледе
на мене заграјавши: ,,А– а– а! ево му колеге!“ „Господине, шта учинисте од њега?“ рече
ми она с прекором. Ја је погледах забезекнуто. Је л’ могуће! Та то је она!... Боже! Та она је
његова кћи! и удата... и... Матилда уз то!... Та је л’ она то?... Она... она несумњиво! Она!
Па његова, секретарова кћи! Дошла да га води кући. Моја се слутња испунила – ох, какав
глуп састанак! И прва њена реч па прекор! Неко ме је очигледно оклеветао док нисам био
ту, да сам ја старца опио. „Како сте га могли оставити!“ настави она и у очима јој блесну

133
мржња. Али ја нисам слушао шта је она говорила даље, нити сам више разумевао смисао
њених речи – ја сам је само гледао и оно што сам тачно опазио, беше на моје велико
запрепашћење то, да није лепа, да није млада, да је управо далеко од оне, коју сам ја видео
гледајући ову из далека, кроз призму своје глупе страсти.
Па ипак, пренашајући на њу црте слике коју бејах сам о њој створио – то мршаво,
узано, воштано лице са жутим, ситним пегама, па фина, танана линија носа као сеченице
од ножа, па онда тај трагични патнички израз лица – све то беше, требало је да буде лепо.
Али она, она... његова кћи! И ја то нисам могао да дознам због своје невештине, глупости
своје! И уз то удата за оног клипана, ког сам каткад виђао на њену прозору, и не слутећи и
управо одбијајући од себе свом снагом претпоставку да би јој то могао бити муж, само да
ми не ремети моју илузију о њој.
Он уједанпут викну крупним медвеђим гласом да старца дижу. На то се сви
присутни као на команду сагоше, тргоше немилосрдно старца са пода и бацише га на леђа
зету, пребацивши му омлитавеле старчеве руке преко рамена, које онај незграпно повуче,
прекрсти их некако као да их веза на својим грудима, а затим се подиже без по муке и
понесе старца као перце на својим леђима из крчме. Узвици дивљења испратише га на
врата. „Како је то страшно!“ рече ми Матилда при поласку, искрививши уста на плач, при
чему јој заблисташе два златна зуба... Па то она зар?... Мени се стеже срце. Стајао сам
нем, збуњен, непомичан са помешаним осећањем сажаљења и горчином разочарања
гледајући за њом, док је излазила из крчме. Сви пођоше да их испрате. Остадосмо ја и
дремљиви крчмар, који не беше радознао на овакве сцене, јер их је чешће виђао. „Добар
човек, али слаб на пићу.“ И још је крчмар нешто говорио, али га ја нисам слушао. У мени
је плакала некаква горка, бесна жалост. Клупче се разрешило, свршено је све! рекох у себи
и осетих потребу, силну жељу да пијем, да саспем у грло ватру какву, отров, абсинт – па
уједанпут дрекнух очајним, мени самом непознатим гласом, срушивши се на једну клупу:
„Шнапс!“ А затим ми се оте један болан крик: „Ах, Матилда!“ У крчми наста тајац за
тренутак. Сви се обазреше и погледаше ме зачуђено, али, када шаљивчина, ком никаква
ситуација на свету није била толико трагична да не би у исти мах могла да буде и
комична, понови са ироничним патосом: „Ах, Матилда!“ – прснуше сви грохотом у смех,
који ми и сад још звони у ушима, као смех судбине.
Без датума

134
 Данас сам био у звању. Сви зинуше од чуда када ме видеше, сви изменише значајне
погледе и завртеше главама не рекавши ништа. Неко се накашља.
Један се писар диже и оде у другу собу, одакле после неколико тренутака изиђе
шеф, који ми приступи некаквим свечаним ходом и у општој тишини, чврстим гласом,
гласом неумитне судбине, прочита ми акт, у ком је стојало, да се због неспособности,
крајње неуредности, и нарочито због губљења важних списа, отпуштам из службе.
Ја сам ћутао у тупо бленуо у велику, сјајну ћелу свог шефа, који се чврстим,
важним кораком враћао у своју собу, затворивши врата за собом.
У свечаној тишини, која се никако не прекидаше, ја учиних један општи нем
поклон свима редом обрнувши се, однекуд, на једној нози и после неколико тренутака,
нађох се на улици.

135
 ДАЋА

Једне године, некако у лето, разболео се мајстор Тома, боловао ту јесен, вукао се
целе зиме, па најпосле умро; заклопио је занавек своје очи, управо око, јер је само једно и
имао – једно киклопско око, које је тишало мутним сјајем испод густе, проседе обрве, као
угашено зимско сунце кроз суре облаке. Умро је тамо, на крају села у својој ,,бугарској“
кућици, коју је он сам саградио од земље и блата, као што ласта гради себи гнездо.
Дошавши поодавно овамо однекуд из света, сам, без жене и деце, он је као самац и умро:
немајући никога од рода, нико га у тај мах није ни дворио, нити је кога било да му
придржи самртну свећу. Укућанин његов, мајстор Петар, такође дошљак, који је с Томом
у једној соби становао, јер више соба у кући није било, отишав послом у суседно село,
оставио је болнога Тому на комшиници, баба Рави, али баба Рава, пошто мајстор Тома
беше убоги сиромах, не надајући се никаквој награди за своју дворбу, или бар каквој даћи,
у случају да Тома умре, походила је болесника само једанпут.
На неколико дана пред смрт Томину – било је крајем марта – после дуготрајних
киша и лапавица, настаде топло пролетње време. Тако и то јутро, када је Тома умро,
освануо ведар дан. Са угасито плавог неба весело трепераху широки зраци пролећнога
сунца као златна, топла крила, загревајући хладну и влажну земљу; у селу кукурикаху
петлови; са накиснулих тршчаних кровова и ђубришта тихо се дизала пара; по оградама
напупио живи плот и зова; около јендека, пуних мутне воде и око бара на крају села
потерала врба, на излазу зелењаше се трава и под јаким сунцем мало синуше прве бледо-
зелене боје пролећа; мајстор Томина гуска, не добивши то јутро свој обичан оброк љусака
од кромпира, подиже грају, довикујући се са гускама из села, као да је хтела да објави
смрт Томину, само што њено необично, преплашено гакање нико од пролазника није
разумео.
И ко зна кад би се дознало за Томину смрт, да тога дана не дође кући из другога
села мајстор Петар, са неколико папирних форинтача за овењачом. Путем, журећи се
кући, Петра је одушевљавала помисао како ће Тома да се обрадује када му покаже зараду,
јер због тешке болести Томине, којега је Петар морао дворити, а и због ружна времена,
када се нигде ништа није могло зарадити, већ им је давно било понестало новаца,

136
заједничких новаца, те Петар, чим се указало лепше време и чим је опазио да је Томи мало
лакше, оде на посао.
Њих двојица, као мајстори самоуци, подмиривали су све потребе у селу и околини,
а таквих потреба било је увек: они су правили капије, тарабе, валове, колевке, мртвачке
сандуке, копали су бунаре, зидали куће, лепили таване итд. итд. И све што би заслужили,
било је заједничко. Обојица нежењени и женомрсци, на које су сељаци, као на дошљаке, с
неповерењем гледали, презирући их помало иако нису без њих, тако рећи, могли бити –
они се уортачили, сродили се и живели у заједници, у једној кући, у једној соби.
Бескућника Петра примио је Тома у кућу бесплатно, нити му је кад на ум падало да од
њега иште кирију.
Еле, када Петар ступи у кућу, затече Тому хладна и непомична на кревету. Петар застаде
збуњен с почетка, обазре се, не зна ни сам зашто, по соби, као да је тражио смрт негде у
буџаку, ухвати још једанпут Тому за руку, затим му подиже капак на оку, које не погледа
у њега, већ некуд ван њега, па се опет заклопи. Онда Петар скиде капу и, као преварен у
нади, хукну, баци капу за пећ и готово гласно рече: „Умро је!“
Мајстор Петар је знао и надао се да ће Тома умрети, али Тома умре баш онда кад се
Петар најмање надао. И тако када се најзад потпуно уверио да је Тома доиста мртав, Петра
наједанпут обли хладан зној и он се од нечега поплаши, па хтеде истрчати из куће на
сокак да ма коме јави или бар људима довикне да је Тома умро, јер је осећао јаку,
неодољиву потребу да то коме било саопшти, надајући се да ће та вест људе тако
поразити, као да би им јавио да црква гори, или да се друга каква јавна, општа несрећа
догодила; хтеде преко зида да викне комшију, с којим није живео у љубави, нити је с
њиме говорио – али се опет врати, па, сетивши се најпосле да Тому треба сахранити и да
за то треба некакве припреме учинити, истрча гологлав и усплахирен на сокак и пође у
село, не знајући ни сам куда.
Међутим, по сокацима, пред кућама, на пригревку стојали су, седели и лежали
људи – све је њих из мрачних соба измамило топло сунце. Неки од њих, који опазише
Петра где иде гологлав, упиташе га ко му је умро, али зачудо, све те људе што се предаше
утицају пролетњег сунца, Петрова вест не само да не порази, већ кад им Петар одговори
да је умро Тома, они расејано погледаше у њега и наставише свој питоми, весели
пролећни разговор; а један међу њима, који је лежао потрбушке, издиже главу и чкиљећи

137
на једно око, дремљиво гледну у Петра, па брзо, намичући шешир на очи, намести се опет
онако, како би га сунце могло боље пећи у врат и у леђа, као да је хтео рећи: „А шта ме се
тиче! Сунце греје, а ја сам жив!“
Успут, враћајући се из општинске куће, где је од кнеза замолио две старе
општинске даске да начини Томи мртвачки сандук, Петар сврне у крчму, купи повеће
стакло ракије, оде попу да му јави за смрт Томину, нађе црквењака па му рече да Тому
огласи у велико звоно и да подуже звони и, када мало затим у непомичан ваздух
пролећнога јутра као звучан камен на мирну водену површину, паде тежак, дубок звук са
торња сеоске цркве, а мајстор Петра такну нешто у срце, звук му тај испуни груди неким
немирним али свечаним осећајем и он, крстећи се широким замахом руке, нађе се у
великом и важном послу, спремајући се да Тому погребе. Два-три дерана, који се у тај мах
десише на сокаку, отрчаше у цркву да помогну звонару звонити. Трговкиња Мара изиђе на
дућанска врата, осврћући се радознало и тражећи некога да запита, ко је умро. Обративши
великим звоном, које оглашаваше Томину смрт свечаним звоњењем у три дуга размака,
пажњу целога оног краја на смрт друга свог, Петру паде с душе неки терет, он се ослободи
некога тешког и нејасног страха који га обузе у тренутку, кад се уверио да је доиста
изгубио свога ортака и пријатеља. „Све што сам зарадио, нек иде на његову даћу!“
говорио је Петар у себи одлучно, са узвишеним осећањем пожртвовања, посматрајући
људе, мимо које је пролазио кад се враћао кући и опажајући да су сви упрли очи у њега
као да су ипак најпосле појмили значај Томине смрти, па нису више равнодушни као у
почетку, већ га гледају ћутећки, са неком тихом, жалостивом озбиљношћу, погледима
којима изражавају немо саучешће Петру. Тако је то бар Петру изгледало, јер му саучешће
и пажња људи беху некако потребни.
Код саме куће застаде он гомилу дечурлије, која се искупила и пентрала на
прозорчић, завирујући радознало и са страхом у мрачну, жалосну собицу где је Тома
лежао мртав на свом кревету. Чим деца угледаше Петра, распршташе се као поплашено
јато врабаца, а када беху подаље од Петра, зажагорише опет као и врапци, када падну на
други џбун. Петар је чуо весео, сложан кикот, јер неко од деце довикну Петру погрдно
име Томино, којим су га за живота у смешну јарост доводили, али Петру сада не паде на
ум да се по свом обичају на децу наљути и да их појури, јер је децу исто тако мрзео као и
жене, већ са готово нервозном журбом приону да зготови мртвачки сандук свом умрлом

138
другу, очекујући непрестано да ће људи, који се звоном узбунише, нагрнути у кућу, а
дотле треба да је све готово. Узме дакле конопац па измери Тому, одеље старе даске те
дођоше као нове, исече их, слупа од њих самарицу и, пијуцкајући ракију, осети прилив
енергије и чак неке мутне, узбуђене радости, опреми Тому и положи у сандук сам, без
ичије помоћи. После тога оде до гробара, замоли га да ископа раку, обећавши му ракије;
наиђе у повратку на бабу Дивну где седи на пригревку; њено мрко, старо лице обасјало
пролећно сунце, те оно дође као лице у мумије, коју су онај час извадили из
хиљадугодишњег мрака. Петар је бојажљиво замоли да дође, да се нађе око покојника.
Иако је мајстор Петар мрзио жене уопште, а старе жене нарочито, држећи о њима да су
вештице и отровнице, мислио је ипак да без жене, а нарочито без баба, не може бити
ниједан самртник; – оне су ту неизбежне, као што су неизбежне муве, црви и вране код
стрвине. Али му оне сада не само беху преко потребне да би се, обичаја ради, нашле око
самртника, него он осећаше потребу да и њега окружи што више људи, па их услед тога
позиваше, страхујући чисто да ће му позив одбити, позиваше их кротко, осећајући неку
братску, хришћанску наклоност према свима људима и уверавајући себе да је његова
мржња претерана и неоправдана била.
Мало-помало па се по селу рашчуло за смрт Томину, а вест да ће бити много ракије
и да Петар, осим тога приређује баш праву даћу, примише у комшилуку са чуђењем и
неверовањем. И скоро све старе жене и бабе из комшилука, а неке и издаље, које су већ и
сметнуле с ума да је у селу живео неки Тома, упутише се његовој кући.
Подигла се прва комшиница, баба Рава, обукла црну хаљину, повезала се црном
марамом с белим бобицама, скрстила руке и ушла у авлију, клањајући се и љуљајући се са
стране на страну, као нека покајница, па уздахнувши неколико пута, рече Петру, који је,
гологлав и свечано, као да прихвата свечарске званице, дочека на прагу од куће.
– Леле мене, дакле умре Тома? и погледа Петра погледом пуним саучешћа, као да
је Петар услед Томине смрти остао сироче.
Петра чисто дирну израз тога њезинога погледа.
– Ето умре... без свеће... бог да га прости, одговори Петар уздахнувши и понуди
бабу ракијом.
Баби се учини да то Петар њој пребацује, што се као комшиница није могла наћи
Томи на умрлом часу.

139
 – О, ко би се над’о, ко би се над’о, одговори она узнемирено, извињујући се уједно,
жалостиво уздишући и љуљајући се – тако изненада, тако изненада!
И баба нагне боцу с ракијом, гутне два-три гутљаја па се намршти, купећи своје
смежуране усне, као да је хтела рећи: „Та мани збогом ту ракију, нисам ја за то дошла“
– Сви ћемо тамо, сви ... говораше Петар као за себе и, уздахнувши, погледа
расејано некуд у страну, па пропусти лагано жену у собу, где је самртник лежао.
За баба Равом дођоше и друге жене са скрштеним рукама, клањајући се и љуљајући
се са стране на страну, као по неком пропису и рекоше тихо и све у један мах:
– О, о, дакле умре мајстор Тома? Тако изненада, тако изненада!
– Умро је, бог да га прости... без свеће, одговараше Петар једно исто, па пропусти
жене у собу.
А баба Рава, која је прва дошла, окади мртваца тамјаном и у собици се разли јак,
загушљив мирис од чамових дасака, воштане свеће и тамјана, те соба доби мирис и
свечано-тужни изглед самртничке собе.
Онда жене тихо, као да свршавају неки обред, окружише мајстор Тому и с једне и с
друге стране, седећи на двема дугачким шареним клупама и разговарајући се уздржано,
полугласно, као да не би узнемириле самртника у његову вечиту сну, завириваху у
покојниково лице и хваљаху његове врлине. Од времена на време, жене се обређивале
ракијом, нуткајући се и одбијајући од себе бардачић, као да хтедоше рећи: „Та де, баш ми
је сад до ракије!“
У тескобној соби била је тишина, као у капели; само се чуо шапат жена и прштање
пламена од воштанице, која је, забодена у лончић са житом, горела непомичним,
дугуљастим, црвено-жутим пламеном чело главе покојникове, трептећи каткад као око у
које налеће мушица; у соби као у нетакнутој црквеној тишини, споља би се чули јасни
дечји гласови и цвркут врабаца на багрену, пред Томином кућом.
А Петар, када виде да се жене преко његова очекивања искупиле и да му својим
доласком указаше пажњу и дадоше утехе, доиста се утеши, али не за случајним па ипак
нераздвојним другом својим Томом, јер оно што он осећаше услед Томине смрти не беше
жалост за њим, већ неки немир, нејасан страх, због којега му је мучно било сам остати са
покојником, страх може бити од оне тајанствене сенке, коју је назрео или уобразио да је
видео у буџаку онда када је први пут ступио у кућу и угледавши мртвог Тому, образрео се

140
по соби као да се увери да ли је кога било код Томе када је умирао. И услед те пажње, коју
му жене указаше, крај свега тога што су знале какво мишљење има Петар уопште о
женама, Петар је држао да је обвезан да их нуди ракијом, да облеће око њих да им уштеди
сваки труд и посао око приређивања даће, па зато подстицаше ватру на огњишту, псоваше
и ућуткиваше децу која се искупила и једнако осећаше кривицу своју пред женама, које су
из хришћанске дужности умеле да савладају осећање увреде, због Петрова пређашња
понашања према њима. Тако је осећао и мислио мајстор Петар.
Прође неко време. Међу женама настајаше живљи разговор. У кујни, на огњишту, у
великом бакрачу поче клокотати месо спремљено за даћу и мирис његов брзо се рашири
по кући и продре у авлију, па и на сокак. Увлачећи се у нос женама, мирис тај пробуди
немир и нестрпљење у њима, чулну радост у њиховим утробама; оне се почеше врпољити.
Осетивши тај мирис, оне уједанпут ућуташе, згледнуше се и, кријући једна од друге исти
осећај и исте помисли, оне усиљено и све у исти мах наставише разговор.
Прође сахат, два а свет се поче све више скупљати: дођоше и звани и незвани. Неки
само сврнуше, завирише, па одоше. Неки дођоше из подсмешљиве радозналости, а највећи
део дође на даћу. Око подне беше пуна соба, кујна и авлија. Неки извириваху преко
комшијског зида.
Петрово расположење поче се мењати, он се узнемирио и ужурбао; разбарушен,
ознојен, збуњен, провлачио се он кроз гомилу дечурлије, Цигана, просјака и богаља, из
собе у кујну и обратно, па онда на авлиска врата, извириваше на сокак, ишчекујући
свештеника; но време је пролазило, подне је превалило а свештеника никако нема. Али
Петра не узнемириваше толико то што свештеник још није дошао, колико га је поплашила
та гомила, кроз коју се он провлачио, гомила прљаве деце која дођоше на даћу са дрвеним
кашикама у руци, тупа лица просјака, који већ три сата чекају, а чекали би бог зна докле за
комад хлеба, за гутљај чорбе или ракије, гомила, која није дошла из „поштовања према
покојнику“ у као што се то вели, већ руља, која није познавала ни Тому ни Петра, гурајући
се напред и назад, потискујући и чепајући једно друго, гомила је носила собом и Петра, и
он наједанпут паде духом, осетивши да је он у тој гужви последњи, јер досад, док друштво
беше мање, указивала му се, бар тако Петар мишљаше, нека пажња и неко саучешће као
покојниковом најблискијем другу и мало те не сроднику, или као човеку коме се у кући
жалост десила, а сада нико и не обраћаше пажњу на њега. „Шта је то?“ мислио је он

141
бришући рукавом знојаво чело. „Зашто је толики свет овамо нагрнуо... неће бити доста за
све... Биће свађе и отимања... Ружно... Ларма као у крчми“, настављаше он своје мисли,
слушајући из собе све живљи разговор, па чак и псовку међу женама. „И смеју се“,
примети Петар са страхом. „Мртав човек лежи на столу, а оне се смеју... Коме? Мртвом
човеку? Код другог самртника, знам, плаче се, а овде се смеје.“ Ушавши узбуђен у собу,
Петар се упрепасти, када крај њега прође баба Рава, псујући и ћушкајући дечурлију око
себе, гурајући и Петра у слабину својим оштрим, мршавим лактом. Изгледаше као да је
она на себе узела дужност да начини реда међу светином, и отуда она галама, псовке и
смех, који је Петар малочас чуо. Али њу Петар једва познаде, јер на њеном лицу неста
пређашњег израза скрушености – она гледаше блесасто, пијано, и гледајући у Петра и
очевидно не познајући га, рачунаше и њега међу оне, који неред праве па крешташе на
њега: „А шта ћеш ти овде? Ко те је звао? Напоље, ко нема посла!“ „Та је пијана“, помисли
са ужасом Петар, „пијана као земља”, говорио је он у себи, сав блед, не разумевајући
каква се то промена међу женама дешава. Као маторе кокошке кад кљуцају пилиће и
младе пилке, бојећи се да им не отму зрно, тако се сад оне згрануле на децу, гонећи их
напоље, да не би морале с њима делити даћу.
Међутим је Тома непомично лежао у тој жедној и гладној гомили, која је једва
чекала да се његово мртво тело одатле уклони. На њега се нико више није обзирао, али му
ипак оставише мало места, оставише га из невоље да ту лежи као оправдање, као прост
titulus bibendi... Поглед Петров паде на Тому. И Петру се учини да Тома осећа свој
незгодан положај и да је због тога огорчен и да му се то огорчење види на мртвом лицу.
Она дубока и страшна бора међу његовим обрвама, говорила је да је он огорчен. „Он
мртав, а оне се веселе“, мислио је Петар с болом и злобом у срцу. „Оне пију, отровнице“, –
Петар не доврши мисао, али му срце прекипи и он хтеде скочити да од жена отме ракију;
учини му се да је то ракија коју је покојни Тома требао попити, јер је купљена за
заједничке новце, од крваве зараде њихове. И то је неправда: оне, које је Тома за живота
мрзео, пију ту ракију, па бар да пију за покој душе његове, већ, нагињући бардак, гледају у
мртвог Тому и чини му се, намигују једна другој, као да се ругају покојнику и пркосе му, а
Тома не може да се макне, не може да их спречи, да му тако рећи испод носа не потроше
његов оброк. Него, она дубока, страшна бора међу Томиним обрвама зове у помоћ, на
освету, „Да их растерам!“ помисли Петар и заборави на своје обновљене братске осећаје

142
према мрским женама, заборави на страх од оне страшне црне жене, која је украла Томину
душу у тренутку када код њега никога не беше, страх од оне сенке, која га је цели дан
вребала, а која му није могла нахудити само због светине, коју је нарочито зато и окупио
око себе.
И тако Петра обузе опет она стара мржња, која му порасте у грудима, да је једва
дисао; он подиже руке са стиснутим песницама, али му руке саме падоше, па осети опет
своју немоћ, страх од оне аветиње, од које га је само галама око њега штитила.
Око два сахата после подне дође најпосле и свештеник са старом похабаном
одеждом под пазухом, са угужваним десним образом од спавања после ручка; с једним
ђачетом дремљиво очита опело, прели самртника вином, људи покрише сандук поклопцем
и спровод се крену на гробље. Спустише Тому у раку, навалише на њега грдну масу
промрзле, влажне земље, пободоше му чело главе велики крст, запечатише му хумку
бусеном увеле траве, па га оставише.
Идући на гробље, па враћајући се с гробља, Петар се међу пратиоцима осећао
сасвим усамљен, сметен и изгубљен. А када је дошао с гробља кући и не затече Тому у
кући, њему западе у душу, као камен, терет неки.
Жене пак и не чекајући да их Петар понуди, навалише на месо, отимајући се о
делове заједно с децом и Циганима око велике чиније тако да су Петру дошле одвратне те
бездушне жене са црвеним, пијаним лицима, као да се напиле људске крви и најеле
људска меса, као да су самог Тому појеле, јер јеђаху на оном истом столу, на ком је
малочас покојник лежао. И тако се оне наједоше и напише се за душу покојног Томе, и
ракија најпосле овлада њима и поквари им на лицу израз притворне жалости и
скрушености, израз, који су оне још код куће наместиле и, чувајући га с тешком муком,
изашле с њиме пред Петра и обрадовале га помишљу да ипак има у људи саучешћа према
сиромасима и да ће бити учешћа у жалости, када буде да и он умре. Али тога израза неста
сада на њихову лицу: црте им се расплинуше од ситости јела и пића.
Посматрајући све то, Петар се разочаран уклони тихо из куће, оде уврх авлије, па
седе на полуобрушен зид и осећајући тиху језу, беспомоћно се предаде у наручје оној
тајанственој сенци.
Из куће се чули пјани, замршени гласови: свађа, па песма, па опет псовка. Али
Петру се чинило да све те ружне гласове слуша из неизмерне даљине, која га је

143
бесконачним простором растављала од њих, од живих; дође му као да је он покојни Тома
и као да невидљиво, само духом присуствује својој даћи и слуша како се ругају његову
мртву телу, али је он мртав и нема снаге да устане и да их оштро укори. И Петар се стресе,
те га наједанпут ухвати велики, неодољив страх, а сад је већ уверен био да нема за њега на
свету блиске, добре душе да га од тога страха ослободи и утеши – страха од самачке,
тешке смрти.
Утонуо у црне мисли, Петар и не опази да је галаме нестало, да се већ и сумрак
почео хватати.
На западу је тињала последња румен заходнога сунца. Петра обухватаху хладне,
невидљиве руке мразнога вечера. На тамном небу ницаху звезде. У оштром вечерњем
ваздуху осећао се мирис дима из сеоских оџака, јер још не беше прошло време последњих
мразева. Тешким кораком уђе Петар у собу, у којој беше мрак и тишина, немила тишина
собе из које је малочас изнесен самртник. Петар осети да је сам, сам као у гробу.
Са затвореним очима лежао је Петар на хладном банку од пећи. Тома је умро, сад је
на њега ред – мислио је Петар. И њему се чинило да је већ у гробу; управо, он је силно
желео да је већ погребен, јер га спопаде страх за тело, кад умре. „Тома је умро и ја сам га
сахранио, а ко ће мене сахранити? Ниједне душе неће бити, да се на мене сажали.
Наругаће ми се већма него Томи...“ И у Петру почеше да се рађају необичне мисли,
мрачни планови не о самоубиству, већ о свом погребу, који не би људи извршили, који би
он сам над собом извршио, када би на пример поткопао зид у својој авлији па га подупро,
па када му дође смртни час а он да легне под тај зид и умирући да гурне подупирач, зид да
се сруши па да га затрпа – али тај начин учинио му се немогућ. „Али, зашто Бог, када нам
већ узима душу, не узме и тело, него га оставља земљи, поверава га бездушним људима да
му се наругају?“ Тако се питао Петар, затварајући очи и грчећи се на банку, али ни на
једно питање ниоткуда одговора, само мрак и мучна тишина... На мутном прозору, кроз
који продираше сутон ноћни, задрхта зрак вечерњаче звезде. Споља, близу над кућом,
зачу се злослутно крештање совино. И преврћући се у мукама и желећи да га нестане, да
ишчезне, у његовим грудима поче срце глухо да јеца. Петар стаде да плаче горким,
невидљивим сузама не само за изгубљеним другом својим Томом, већ и за собом,
оплакујући уједно судбину, горку смрт човека самца, који умире без игде икога свога, без
смртне свеће.

144
145
 У ОГЛЕДАЛУ

Баба Савета лежи од неколико дана болесна у постељи: једна јој је страна узета,
језик је изгубила – не може ништа разговетно да каже. Капља.
Код бабе нема никога од родбине. Једна девојчица из комшилука је послужује.
Девојку је страх од бабе; баба је заборавила имена стварима: кад хоће, на пример, воде,
она иште маказе – као да није при чистој памети.
Баба Савета је остала удова без деце пре двадесет година. Муж јој је умро од
водене болести. Он није ништа радио, него је по цео дан седео на једној ниској клупици
која је сва била излизана од његова седења, пио вина из малог, крњег бокала, ћутао,
бленуо и пушио лулу – с лулом у зубима је и умро.
Просјаку није уделио никад ништа, једино је сваке недеље давао једној старој
Циганки багова.
Некаква врачара у селу, која је падала у каталептичан сан и у том стању виђала
ствари које нису могли да виде остали смртни, видела га је, кажу, на другом свету како
седи за трпезом с великим друштвом, и, док су пред другима стајале све неке лепе ствари
за јело, пред њим су биле велике гомила багова, истресине из његове луле, јер ко што дели
за живота њим га хране после смрти на оном свету.
Баба Савета је била вредна и тврда жена, па је скуцкала лепо имање.
Док је била млађа и у снази, виђали су је, кажу, пољски чувари ноћу у туђим
кукурузима, у скутама с расплетеном косом. Она је тамо нешто шушкала, крхала... иако се
не зна поуздано да ли је баш она то била, та утвара у белим скутама с расплетеном косом,
јер јој се чувари нису смели приближити.
Како било да било, тек је она скупила лепо имање, штедела, чувала, откидала од
уста, гладовала и жеђовала, и бојала се лопова.
Последњих година почела је поболевати и чешће ићи у цркву. Најзад је стаде
спопадати страх од смрти и брига шта да ради с имањем, коме да га остави.
Иако беше вредна као кртица, престала је да ради теже послове, онемоћала је –
само је неговала своју башту.
Пре годину дана узе некакву своју родбину у кућу да је служе и гледају, па да им
остави имање после смрти. Али се родбина показа незахвална, и баба се горко жалила:

146
како је не слушају, не обзиру се на њене жеље, не поштују је, вређају – чак су, каже, хтели
да је туку – жалила се сваком, а највише свом пароху, јер је у њему, у последње време,
имала највише поверења. Напослетку, поквари уговор с том родбином, истера их из куће,
и опет остаде сама.
Страхујући све више од смрти, приљубила се попу свом душом као поузданом
путевођи у вечни живот, о ком јој је он много и лепо умео да говори; обећала му леп дар,
сјајну одежду, и, најзад, у самртном страху, после дуга размишљања, колебања и суза,
завешта њему, пароху, и све имање.
Тешко беше старици да остави овај свет. А највише јој беше жао баште, коју је
волела и неговала с љубављу, нежношћу и страшћу: цвеће, воћке, она два велика чокота
испод стрехе, који су расплели своју лозу с крупним, зеленим листом дуж целе куће,
увијали је око стубова, премрежили цео ходник, а у јесен пуштали своје тешке, плаве, и,
као ћилибар, жуте гроздове – а нарочито кактусе и велике, гранате леандре са ружичастим
и белим цветовима.
Кад се разболела, није могла бити без пароха ни једнога дана, захтевала га је сваки
час да је теши, да јој чита молитве за здравље. Попу је то већ дотештало. Најзад јој
препоручи да прими Свету Тајну, али се баба бојала да не умре ако се причести. На
попово наваљивање пристала је, ипак, да узме причест, но под условом да јој се чита
молитва за оздрављење. Није никако веровала да ће умрети.
Тога дана дошао је поп с црквењаком. Поп је био мишљења – и то мишљење беше
оправдано – да баба не може оздравити, и зато се још код куће одлучи да јој не чита
молитву за здравље, него молитву „на исход душе“. Време је већ и да умре, уосталом.
Свеједно – баба и тако неће разумети смисао речи, па јој може читати шта хоће.
Беше леп пролетњи дан. Врата бабине собе отворена широм, због свежег ваздуха, а
и због тога што се у великом огледалу у прочељу видела баштица са цвећем, расцветаним
кактусима у великим глиненим лонцима и леандри у дрвеним кадама. Тако се баба
наслађивала својом баштом, гледајући је из своје постеље у огледалу.
Баби је дошао, нема сумње, последњи час. Тако је мислио поп. Зато је повео собом
црквењака и рекао му да остане напољу и да добро пази да ко из комшилука не уграби ову
прилику па да односе цвеће из баште, јер су на бабино цвеће сви били бацили око... и
уопште да ко што не спапши док он не дође у посед имања.

147
 Поп поче да мрмља молитву изговарајући разговетно и с уздахом само по неке
речи и фразе којима је мислио да учини утисак на старицу... „Јеј, Владико, Господи...“ Али
баба уједанпут страшно избечи очи обрнувши укочен поглед у страну, поче да се мршти,
да издаје неартикулисане гласове који, очевидно, изражаваху велико узбуђење,
негодовање, гнев; стаде да се отима и очајнички напреже да се подигне на лактовима у
постељи... „Ка... ка... ка…“ – „Шта она то?“ мишљаше поп не прекидајући молитве, то је
ропац... агонија…“ – „Ка... ка... ка...“ – „Који је то ђаво?...“ питаше се поп, па се и он
обазре онамо куд гледаше баба, и опази у огледалу како црквењак ужурбано узима,
склања лонце с кактусима и леандре, преноси их на једно место, на гомилу. Баба је
познала црквењака. „Пљачкају“, мишљаше она и на очи јој ударише сузе, „развлаче... па и
он..„Магарац један“ помисли поп приметивши шта црквењак ради, затим настави
молитву: ,,Повели да разрјешитсја от уз плотских и грјеховних... сад је нашао то да ради,
будала... и прими в мир душу рабу твојеја Јелисавети...“
И поп хтеде да бабу причести, али она хукну, окрете главу од попа, тешко дишући,
отимајући се из све снаге да не прими причешће, и издахну.

148
 МИСТЕРИЈЕ

Далеко, на полукружној црти велике равнице, испод хоризонта, као на рубу

огромног зеленог диска, видела се у сутону силуета једнога торња, труп једне ветрењаче
са четворо непомичних крила, и црн масив велике шуме.
Све то беше оштро оцртано, као усечено у зажарен запад, на месту где је сунце
зашло.
Пред вече се зауставише крај оне шуме једна кола с путником који је још јутрос
рано пошао онамо, и, стигавши најзад, сишао с кола, скинуо пртљаг, опростио се до сутра
с кочијашем који отиде у село да преноћи, а сам остаде крај велике шуме у којој се, на
дану растурене сенке, скупљаху на ноћиште.
Путник беше болесник, ковач из нашег села, који је на све стране тражио лека
својој болести, и, не нашавши га, чуо најпосле за ову шуму.
Још као дечко запатио је некакву бољу у ногама, осећао малаксалост, немоћ.
Врачаре и пророчице су говориле да је нагазио на вилино коло.
Он се доиста сећа да је једне ноћи као шегрт, пасући мајсторова коња у ливадама,
на месечини, набасао на некакав круг као зелен обруч, на чијим је крајевима трава већма
израсла, и чим је крочио у тај круг ноге му се подсекле, осетио немоћ и сео.
После му букну једна нога у листовима. Тражио је лека по докторима, црквама и
манастирима. Био је и на једном извору у некаквој планини, где се испод земље чује како
се служба служи и ђаци поју, али му све то ништа није помогло.
Најзад је дошао у ову шуму.
Шума је била на гласу са своја три велика, стара јасена, где се у глуво доба ноћи
састајале виле на рочиште и видале ране, лечиле разне болести онима који би ту долазили
да потраже лека.
О великим празницима болесници су долазили у масама. Он је дошао једне недеље,
пред Духове, кад никог није било.
Сишао је с кола, обазрео се око себе. Обузе га тишина поља и ћутање велике шуме
са тихим шуштањем старих јасенова који спуштаху гране до земље.

149
 Он разгледа сва три јасена, и код средњега, највећег дрвета, изабра једну лепу,
лиснату грану која се као каква постеља прострла по земљи. На ту ће грану после требати
да легне.
Он седе крај гране, узе торбу, раздреши је и извади из ње једно стакло ракије и
стакло воде, извуче затим комад брижљиво савијеног, чистог, белог, још неупотребљеног
беза, и, најзад, једну омању, на ватри печену, погачу.
Развије платно, простре га по трави, и на платно стави боцу с ракијом, стакло с
водом и погачу.
Све је он то чинио лагано, пажљиво, као да врши какав обред.
Виле, кад дођу, узеће од тога што хоће. Ако буде среће те узму од ракије или воде,
болесник ће оздравити, а ако узму од погаче – неће.
И он седе да чека.
Испред њега на неколико корака изашао из жита зец, подигао се на стражње ноге,
загледао се у њега стрижући ушима и мрдајући губицом, па се лагано врати у жито.
Мало после искрсну однекуд тркуница, усправи се као кочић па шмугну у једну
јаму.
Негде у житу пућпурикала је препелица.
И опет тишина поља пред њим и шуме позади њега. Време је пролазило.
Настаде ноћ.
Он је слушао избијање црквенога сата из села, тајанствене, удаљене ударе четврти
и часова.
Слушао је с напрегнутом пажњом да се не би помео и забројао, јер је, мишљаше,
требало да спреман дочека поноћ. Спреман? Како? Није ни сам знао.
Он је спремио све што је требало за њин долазак, а оне ће, виле, несумњиво доћи и
без његова бројања четврти и часова, јер оне тачно знају своје време, поноћ, ни пре ни
после, али је он био нестрпљив, радознао, иако га је био и страх. На свој бол је заборавио,
није га ни осећао.
Изби три четврти на дванаест. Сад ће! Није далеко тај тренутак.
И њега прође језа, мистични страх, и у последњем тренутку зажеле да се тај њихов
долазак одложи, па га онда опет обузе силна жеља да оне дођу већ, да их види, иако су му

150
говорили да их неће видети и да ни не треба да их види. Шума ће да зашушти кад оне
дођу, и по том ће знати да су ту.
Али сад, пред њихов долазак, још више него досад, тишина беше савршена: ни лист
да се мрдне, ни бубица да пролети или комарац зазуји. Све је безгласно, непомично, као
очарано.
Но не прође ни неколико тренутака, кад се из далека зачу шуштање.
Он се трже па се брзо опружи по јасеновој грани, баци са стране летимичан поглед
на прострт комад беза и остало: све беше ту.
Шум биваше све јачи, све ближи, док се са свих страна не заљуља дрвеће, шума се
усталаса, узбурка, затресе, настаде хука, ломљава грања, као у великом олују.
Задрхташе и јасенови, устрепта лишће. Ево их, ту су, дошле су, па завитлавају своје
коло као вијор уокруг.
Он чује, обамро од страха, како се над њим заошијава, уврће тешка, лисната круна
огромног дрвета, како се гране крше, лишће отпада и засипа по рукама, али њих не види.
Само му се спусти бела магла на очи и он пада у занос, сан, несвесност.
У том сну, после, осећа како се јасен смирио и шума се утишала, настала тишина, и
чује само још како из велике даљине допире њихова песма, тиха, лепа, какве он још у свом
веку није чуо.
Кад се пробудио било је три сата.
Свануло беше увелико.
Он се прене, исправи се, и седећи на свом месту протрља очи и обазре се око себе.
Около њега, на њему беше много опалог лишћа, погача беше неначета, а од ракије и воде
малко отпијено.
Он с радошћу осети да му је лакше, па весело, бодро устаде на ноге, и покупи
лишће које беше опало. То ће лишће после метати у воду у којој треба да пере ноге, па ће
га болест сасвим проћи.
***
Ову чудну историју причао је ковач увече на Беле покладе у својој ковачници, која
беше сва гарава и мирисаше на угаљ, али се у њој радо скупљаху ближе и даље комшије
на поседак.

151
 Кад је ковач завршио своју причу, настаде ћутање. Прича је очигледно учинила
дубок утисак на слушаоце.
– Ја, браћо, у то не верујем – прекиде ћутање општински писар, који се ту десио.
Филозоф од три семестра, он се једних ферија, као сиромах ђак, због зараде,
закачио у нашем селу за општину, заузео ту место писара, па ту и остао.
Као човек школован, напредан, атеиста помало, он се ревносно, кад год му се дала
прилика, борио против заблуда и празноверица у народу, али сада и сам беше мало
поколебан мистериозним случајем који је испричао ковач. Ковач је био човек истинит,
прилично интелигентан, а после, он је био очевидац, класичан сведок, човек који је
испричао евој лични доживљај!
Нисам ни ја веровао – рече ковач – али сада, господине, верујем.
– То је сугестија настави писар снисходљивим осмехом – ви сте о том много
слушали, много мислили, па уобразили...
– Господа не верују ни у шта – прекиде га неко љутито.
– Ви ни у Бога не верујете – примети други.
Сви погледаше у писара.
Настаде кретање. Друштво уједанпут оживе. Многи се умешаше у разговор. Поче
препирка. Једни су веровали, други не, а остали су само ћутали и с великом пажњом и
радозналошћу слушали разговор.
Неки од оних који су тврдо веровали, потврдише под заклетвом да тога има, и
почеше наводити случајеве које су сами доживели.
Један исприча како га је сам Он – ђаво то јест – смотао под неку ћуприју када је
једне године, у зиму, ишао с колима у Ердељ да купи жита. Клео се при том да није ни
окусио ракије.
Писар се насмеја, али не каза ништа.
– Смејте се само – рече други, па опширно исприча како се код њега једне ноћи
нашао голуб у кујни испод оџака. Жена његова ухвати голуба, али јој голуб излети из
руку; она га опет ухвати и поклопи ситом, а кад је после подигла сито, голуба не беше
тамо. Одмах је било јасно да је то био Нечастиви. Жена му се од страха разболела, пала у
кревет, па ни данас није читава, а он се одмах, срећом, досетио, побегао у запећак, скинуо
чакшире и навукао их наопачке. То га је спасло.

152
 Писар се грохотом насмеја.
То још више раздражи оне који су веровали. Настаде граја. Разговор пређе на
вештице.
У селу је било доста вештица. Баба-Рокса на пример. Њен је случај занимљив. Сама
се издала да је вештица када је једном целивала Христов гроб.
Наиме, онај чешаљ бела лука којим се на Беле покладе маже чело, дланови и
табани против вештица и тодорских коња, забоде се после у земљу да никне, па се после
меће у лонце међу цвеће којим се украшава Христов гроб. Која жена при целивању осети
његов мирис и каже: „Јух, лук!“, то је вештица.
„Тодорски коњи!? Каква је то опет лудорија?“ помисли писар уздржавајући се од
смеха.
Многи од присутних знали су понешто да кажу о тим тајанственим коњима. Ти
коњи почињу увече на Беле покладе да иду по селу и да газе сваког на кога наиђу. Зна се
за неке људе и жене које су газили тодорски коњи. Они и сад могу да покажу печате од
њихових копита на својим леђима.
На крају узе реч писар. Чим поче он да говори, многи устадоше и одоше из
ковачнице.
Он је говорио да су све то празноверице и бапске приче. Говорио је, малко загрејан
вином, ватрено и речито као народни просветитељ, обраћајући се највише ковачу, али
када се у један мах обазрео, изненади се кад виде да у ковачници не беше никог осим њега
и ковача. Сви се други лагано и као кришом извукли и разишли кућама због тодорских
коња ваљда.
Пође најпосле и писар, али пред полазак још једном с убеђењем понови да је
ковачев случај плод сугестије, узбуђене маште, но за утеху ковачу додаде да је његова
прича бар поетична, а ове остале су глупост и наивна детињарија, нарочито она последња
о тодорским коњима.
Ковач је ћутао и само се некако жалостиво смешио због писарева неверовања.
Растадоше се.
Писар пође кући.
Беше ноћ. Месечина као дан.

153
 Иако не беше касно, по сокацима беше тишина и нигде ниједног пролазника. Нигде
светлости на прозорима, ни псећег лавежа, ни петлова кукурика. Као да је све изумрло.
Писару се врзле по глави све те приче које је вечерас чуо.
„Откуд је могла само понићи празноверица о тодорским коњима?“ мишљаше он
идући средом пута ради сигурности од паса. „Свети Теодор по свој прилици лежи у свом
кивоту у каквом манастиру, увијен у брокат и свилу, украшен колајнама, златним и
сребрним новцима, и чини чудеса онима који у њих верују“, мишљаше он даље иронично,
„али његов бесмртни коњ!..“
Писару беше мучна ова, како му се чинило, неприродна, празноверна тишина, овај
глупи страх од тодорских коња или ,,тодорчића“ како их још зову.
Једна страна улице беше обасјана месечином, а друга покривена до половине
мрежастим сенкама багрења.
Идући лагано путем, он је сваки час погледао онамо у тамни засенак месечине, па
му се час чинило да неко пролази поред кућа, застаје, сакрива се у врата, час му од какве
кладе испред кућа изгледаше да се неко опружио, час да се неке сенке мичу, ходе, лелујају
се, изникну изненада однекуд из ваздуха, из земље крај пута, и лаке, прозрачне ишчезну и
узнемирују машту.
„Ето“, мишљаше он „и то је извор многих празноверица: та месечина, несрећна
месечина.“
Прође поред суваче... „То је нарочити центар нечистих сила“, настави он своја
размишљања, одатле су виђали где излази ђаво у облику мачке, овце, кокошке, бурета што
се само од себе котрља...“
Уједанпут – он ни данас не зна откуд ни како – крај њега, преко њега, не сећа се
тачно, пролети, прелети коњ, сенка, фантом од коња, притиште га као ваздух, као лак
замах ветра, и он се занесе у страну и чучну да не би пао.
Срце му је силно лупало.
Да нису то ти коњи?
Он скочи и пође мало брже заустављајући своје кораке с почетка, као да га беше
стид да бежи, али га затим неодољиво, против његове воље ноге понесоше, па у паничном
страху поче бежати, и у бегу, великим скоковима, лаким као да лети, стиже кући, рупи у
свој стан, закључа врата, па се скљока на кревет сав задихан од страха и умора.

154
 Свећу није смео палити, већ, седећи на кревету и дошавши мало к себи, стаде
размишљати о овом чудном случају, подвргаваше га строгој анализи, трудећи се да га
објасни разлозима разума.
– Сугестија... – закључи он механички, осећајући да би ствар требала темељитијег
објашњења; наравно... шта друго може бити?... Халуцинација...
Размишљање му прекиде некакав шум, топот. Срце му опет залупа. Он ослушну не
дишући. Тишина. Месечина улажаше кроз прозоре у његову собу и обасјаваше је тако да
се предмети у њој могли распознавати.
Опет шум, топот, сада много јаснији, ближи, код прозора. И он лепо чу коњски
бахат, а мало затим крај прозора прође коњ, застаде, погледа на прозор, и оде даље
чешући се о зид.
Филозоф нагло одскочи од кревета, дрхћућим рукама извуче из фијоке од стола
нож и виљушку, па их забоде у сто унакрст. То је био начин да се напаст одагна.
Он леже најзад у кревет, и гледајући у месечину размишљаше о случају који је
доживео и о причама што их је вечерас чуо: „Има ту неки ђаво...“
Сутрадан, а ни после, ником није причао шта му се десило.

155
 ХРОНОЛОГИЈА
*
СЕЛЕКТИВНА БИБЛИОГРАФИЈА
*
ПРИРЕЂИВАЧКЕ НАПОМЕНЕ

156
 ХРОНОЛОГИЈА

1869.
Рођен је 29. марта (по старом календару) у Српској Црњи. Отац му је био црњански
свештеник Јован Јакшић (1840-1903) који је у браку са Емилијом рођ. Грујић (1848-1876)
поред најстаријег Милете, имао и ћерку Кристину (1871-1887) и сина Милана (1874-1876).
1880–1899.
Завршио је основну школу у родном месту и уписао Српску велику гимназију у Новом
Саду. Тешко му је пало одвајање од родне Црње. У Новом Саду заједно са братом од
стрица, Васом Јакшићем, најпре станује код професора Јована Грчића, а касније код мајке
Тихомира Остојића.
Прве радове објављује у Змајевом Невену, међутим, није прецизно утврђено о којим је
радовима реч. У Невену излази приповетка „Миша квариша“ Милутина Јакшића у којој је
Милета главни јунак.
Осми разред гимназије поновио је због слабе оцене из математике. Матурирао је у
Краљевској великој гимназији у Осијеку, 1889. године.
Православно богословско училиште у Сремским Карловцима уписао је 1889. а завршио
1893. године.
Почиње да објављује поезију у Јавору, Стражилову, Босанској вили, Бранковом колу,
Зори, Летопису Матице српске. Потписује се и псеудонимом Ленски. (Касније је
користио псеудониме Redivivus и Quidam).
1893.
У октобру одлази у Беч где уписује Филозофски факултет. На једној карти упућеној
Тихомиру Остојићу пред одлазак у Беч, Милета је написао: „Збогом Тихомире, ја нисам
више роб!“ Услед лошег материјалног стања, у Бечу се задржао свега неколико месеци.
1896.
Провео је три године као наставник српског језика, историје и омилитике у Монашкој
школи при манастиру Хопово (од 31. августа 1896. године до 23. децембра 1899. године).
Након затварања школе вратио се у Црњу. У том периоду упознао је Васу Стајића који му
је био један од најближих пријатеља.

157
 1899.
Објављује прву збирку Песме у издању штампарије Јована Радака у Великој Кикинди.
1900.
Милан Савић је одбио да у Летопису штампа критику Љубомира Недића на прву збирку
Јакшићевих песама. Критику је прихватила мостарска Зора.
Објављује збирку приповедака Приче у Мостару 1900. године.
1901 – 1904.
Одлази у Темишвар где је на месту привременог бележника Епархије Темишварске од 25.
јануара 1901. године до 4. фебруара 1903. године. Сарађивао је у листу Коло Данила
Живаљевића. На тој сарадњи ће му многи замерити.
Незадовољан животом у Темишвару вратио се 1903. године у Српску Црњу. Исте године
је, по други пут, отишао је у Беч са намером да настави студирање. После очеве смрти,
1903, вратио се у родно место.
Од 1. јуна 1904. године свештеник је у Српској Црњи. На том месту остаће до 19.
септембра 1920. године.
1909–1919.
Сарадњу у Српском књижевном гласнику започиње 1909. године.
У Српској Црњи упознао је осамнаест година млађу учитељицу Зорку Андрејевић.
Богдан Поповић изабрао је четири Јакшићеве песме за Антологију новије српске лирике
(1911): „Летња ноћ“, „Весело је“, „Голгота“ и „Песник и песма“ која је и завршна песма у
Антологији.
Намеру да објави другу збирку поезије у издању Матице српске осујетио је Први светски
рат. Одбио је 1917. године позив Јулија Бенешића да објави збирку у Загребу.
Ратне године провео је у Српској Црњи.
1920–1923.
Прешао је у Нови Сад 1920. године где је примљен на место библиотекара Матице српске
(од 24. августа 1920. до 12. априла 1921. године). У Новосадској мушкој гимназији
постављен је за суплента катихету 18. априла 1921.
Напустио је свештеничку службу и оженио се Зорком Андрејевић 14. новембра 1921. у
Новом Саду, кумовали су им Васа Стајић и Жарко Васиљевић.
Објавио је 1921. збирку приповедака Црно маче у Панчеву.

158
Прешао је у Београд. Покушао је да добије место секретара I класе у Министарству
просвете. Одбијен је јер није имао задовољавајућу школску спрему. Примљен је на место
секретара Министарства социјалне политике 19. новембра 1921. године. Пензионисан је
10. априла 1923. године.
Другу збирку Песме објављује 1922. у плавом колу Српске књижевне задруге. Био је
незадовољан начином на који је збирка уређена. (На полеђини збирке није стајало име
писца!)
1924–1925.
29. априла 1924. године Милета и Зорка Јакшић су добили ћерку Емилију – Цуцу. Јула
месеца исте године почео је да пише либрето за оперу Урок, на којем ће радити до смрти.
Радио је као архивар у Академији наука 1925. године и на том месту остао до децембра
наредне године. Склопио је црквени брак са Зорком у Београду.
1929–1932.
Објављује Дечју збирку песама и прозе (Нови Сад) и драму за децу Сунчаница (Београд).
Приређује и две збирке поезије за децу: Дечја збирка песама Јована Јовановића Змаја и
Дечја збирка песама Војислава Илића (Нови Сад).
Геца Кон је 1931. објавио збирку Легенде и приче за децу и одрасле.
Објављен је, 1932. Јакшићев превод Толстојеве књиге Пут у живот.
1935.
Збирка приповедака Мирна времена штампана је у издању Српске књижевне задруге.
На Митровдан, 8. новембра 1935. године, Милета Јакшић умире у Београду. Сахрањен је у
Београду у гробници стрица, Ђуре Јакшића.
Милетина ћерка, Емилија Цуца Јакшић у браку са Марком Никезићем добила је синове
Бранка и Зорана. Погинула је у саобраћајној несрећи 29. новембра 1949. године. Зорка
Јакшић, супруга Милете Јакшића, умрла је 15. фебруара 1965. године.

159
 СЕЛЕКТИВНА БИБЛИОГРАФИЈА
1. ПРВА ИЗДАЊА
1899.
1. ПЕСМЕ / Милета Јакшић. – Велика Кикинда: Штампарија Јована Радака, 1899. – 186
стр.
1900.
2. ПРИЧЕ / Милета Јакшић. – Мостар: Пахер и Кисић, 1900. – 83 стр.
1921.
3. ЦРНО МАЧЕ / Милета Јакшић. – Панчево: Напредак, 1921. – 141 стр.
1922.
4. ПЕСМЕ /Милета Јакшић. – Београд: Српска књижевна задруга, 1922. – 194 стр.
1929.
5. ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА И ПРОЗЕ / Милета Јакшић. – Нови Сад: Матица српска,
1929, – 56 стр.
6. СУНЧАНИЦА: Чаробна игра у три чина / Милета Јакшић. – Београд: Главни одбор
Подмлатка Црвеног крста, 1929. – 52 стр.
1931.
7. ЛЕГЕНДЕ И ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ И ОДРАСЛЕ / Милета Јакшић. – Београд: Геца Кон,
1931. – 61 стр.
1935.
8. МИРНА ВРЕМЕНА / Милета Јакшић. – Београд: Српска књижевна задруга, 1935. – 179
стр.
2005.
9. СУДАРИ МИЛЕТЕ ЈАКШИЋА [преписка] / Милета Јакшић; приредили Миливој Ненин
и Зорица Хаџић. – Нови Сад: Матица српска, 2005. – 417 стр.
2010.
10. ИЗ МОЈЕ БЕЛЕЖНИЦЕ / Милета Јакшић [дневници, бележнице, Роман усамљена
човека]; приредила Зорица Хаџић. – Нови Сад: Академска књига, 2010. – 336 стр.
11. УРОК. ФАНТАСТИЧНА ДРАМА / Милета Јакшић; приредили Зорица Хаџић и Срђан
Радаковић. – Београд: Алтера, 2010. – 139 стр.
2. ИЗАБРАНА ДЕЛА

160
 1984.
12. ПЕСМЕ / Милета Јакшић; приредио Бошко Петровић. – Нови Сад: Матица српска,
1984. – 217 стр. [друго издање 1989.]
1985.
13. НЕЧИСТА КУЋА / Милета Јакшић; приредила Светлана Велмар Јанковић. – Београд:
Просвета 1985. – 295 стр.
2002.
14. ХРИСТОС НА ПУТУ / Милета Јакшић; приредио Тиодор Росић. – Београд: БИГЗ
2002. – 75 стр. [друго издање: Горњи Милановац: Прима 2018. – 64 стр.]
2004.
15. СВЕТАЦ КОЈИ НЕ ПОМАЖЕ / Милета Јакшић; приредио Васа Павковић. – Београд:
Рад 2004. – 105 стр.
2005.
16. ВЕЛИКА ТИШИНА / Милета Јакшић; приредио Миливој Ненин. – Пожаревац:
Едиција Браничево, 2005. – 146 стр.
2013.
17. ПЕСМЕ / Милета Јакшић; приредио Миливој Ненин. – Сремски Карловци: Каирос,
2013. – 216 стр.
2017.
18. АЗ ЈЕСАМ (КА САБРАНИМ ПЕСМАМА) / Милета Јакшић; приредила Зорица Хаџић.
– Ново Милошево: Банатски културни центар, 2017. – 483 стр.
3. СЕЛЕКТИВНА ЛИТЕРАТУРА
19. БЕШИЋ, Ален
„Nocturni flores“ Милете Јакшића / Ален Бешић
У: Књижевна критика. – XXVII (1998). – стр. 77–84.
20. ВИТОШЕВИЋ, Драгиша
Весник и жртва (Милета Јакшић) / Драгиша Витошевић
У: Српско песништво 1901–1914 I / Драгиша Витошевић. – Београд: Вук Караџић, 1975. –
стр. 135-146.
21. ДУЧИЋ, Јован
Милета Јакшић / Јован Дучић

161
У: Моји сапутници. Стазе поред пута. / Јован Дучић. Београд: Мандарин, 1999.
22. ЂИЛАС, Гордана
Библиотека Матице српске и Милутин и Милета Јакшић / Гордана Ђилас
У: Годишњак Библиотеке Матице српске. (1998). – стр. 59–82.
23. ЖУПИЋ, Станислав
По милости божјој пјесник Милета Јакшић. (Разговор поводом
шездесетогодишњице пјесниковог живота) / Станислав Жупић
У: Записи. IV, 6 (1929). – стр. 327–333.
24. ЈАКШИЋ, Стојан
Милета Јакшић / Стојан Јакшић
У: Зборник Матице српске за књижевност и језик. II (1954). – стр. 228–230.
25. ЈАНКОВИЋ ВЕЛМАР, Светлана
Милета Јакшић, приповедач / Светлана Велмар Јанковић
У: Милета Јакшић, Нечиста кућа, прир. Светлана Велмар Јанковић. Београд: Просвета,
1985. – стр. 243–292.
О „описима“ сна у прози Пере Тодоровића, Илије Вукичевића и Милете Јакшића /
Светлана Велмар Јанковић
У: Српска фантастика. Натприродно и нестварно у српској књижевности, XLIV, 9, (1989).
– стр. 369–382.
26. ЈОВАНОВИЋ, Иванка
Милета Јакшић / Иванка Јовановић. Нови Сад: Матица српска, 1969. – 179. стр.
27. ЈОКИЋ, Јасмина
Фолклорни елементи у приповедачком опусу Милете Јакшића / Јасмина Јокић,
Зорица Хаџић
У: Књижевност и језик, 66, 2, (2019). – стр. 281-297.
28. ЈУРИШЕВИЋ, Миодраг
Књижевно дело Милете Јакшића / Миодраг Јуришевић
У: Летопис Матице српске, 141, 395, 4, (1965). – стр. 335–359.
29. КАШАНИН, Милан
Писци из Војводине пред рат, и после рата / Милан Кашанин
У: Летопис Матице српске, XCIX, 303, 1, (1925). – стр. 39–44.

162
 Милета Јакшић / Милан Кашанин
У: Милан Кашанин, Сусрети и писма. Нови Сад: Матица српска, 1974. – стр. 65-82.
30. КОНСТАНТИНОВИЋ, Радомир
Милета Јакшић / Радомир Константиновић
У: Биће и језик 3 / Радомир Константиновић. Београд – Нови Сад: Просвета – Рад –
Матица српска, 1983. – стр. 191-238.
31. КОРДИЋ, Синиша
Поводом песама Милете Јакшића / Синиша Кордић
У: Летопис Матице српске, год. CII, књ. 316, св. 3, 423–426.
Милета Јакшић: Мирна времена / Синиша Кордић
У: Српски књижевни гласник, XLVI, 7, (1935). – стр. 541–544.
32. ЛАЗАРЕВИЋ, Бранко
Једна књижевна рехабилитација / Бранко Лазаревић
У: Ново време, 2, 192 (1910). – стр. 1-3.
33. ЛЕОВАЦ, Славко
Милета Јакшић / Славко Леовац
У: Славко Леовац, Портрети српских писаца XIX века. Београд: Српска књижевна
задруга, 1978. – стр. 379–389.
34. ЛЕСКОВАЦ, Младен
О Милети Јакшићу / Младен Лесковац
У: Војвођански зборник, (1938). – стр. 41–47.
35. МАКСИМОВИЋ, Бранко
Писма Милете Јакшића Јовану Максимовићу / Бранко Максимовић, прир.
У: Зборник Матице српске за књижевност и језик, 34, 3, (1986). – стр. 497–502.
36. МАТОШ, Антун Густав
Милета Јакшић / Антун Густав Матош
У: Живот 3, 2, (1901). – стр. 47–53; 3, 3, – стр. 79–85.
37. МИЛАНКОВ, Владимир
Јакшићи из Српске Црње / Владимир Миланков. Нови Сад: Матица српска, 1997. –
361 стр.
38. МИЛУТИНОВИЋ, Коста Н.

163
 Милета Јакшић / Коста Н. Милутиновић
У: Летопис Матице српске, 109, 344, 2 (1935). – стр. 3–19.
39. МИТРОВИЋ, Милорад Ј.
Милета Јакшић. Песме / Милорад Ј. Митровић
У: Звезда, I, II, (1900). – стр. 224 –231.
40. НЕДИЋ, Љубомир
Песме Милете Јакшића / Љубомир Недић
У: Зора, V, VI, (1900). – стр. 207–215.
41. НЕНИН, Миливој
Дубока збиља огромне тишине / Миливој Ненин
У: Ствари које су прошле / Миливој Ненин. Нови Сад: ДОО Дневник – новине и часописи
– Библиотека Матице српске, 2003. – стр. 44-69.
Васа Стајић о Милети Јакшићу / Миливој Ненин
У: Васа Стајић – мисао и дело, зборник (2008). – стр. 52–59.
42. НИКОЛИЋ, Милоје Р.
Писма Милете Јакшића Ристи Одавићу / прир. Милоје Р. Николић
У: Зборник Матице српске за књижевност и језик, 21, 1 (1973). – стр. 193–195.
43. ПАВКОВИЋ, Васа
Приче Милете Јакшића о пастирима и стаду / Васа Павковић
У: Милета Јакшић, Светац који не помаже; приредио Васа Павковић. Београд: Рад, 2004. –
стр. 101–102.
44. ПЕТРОВИЋ, Вељко
Милета Јакшић / Вељко Петровић
У: Летопис Матице српске, CX, 345, 3, (1936). – стр. 269–276
Један књижевнички састанак / Вељко Петровић
У: Вељко Петровић, То су они – то смо ми, прир. Бошко Петровић. Нови Сад: , Матица
српска, 1970. – стр. 198–202.
45. ПРОТИЋ, Јован
Пјесме Милете Јакшића / Јован Протић
У: Нада, IV, 4, (1900). – стр. 59–60.
Милета Јакшић / Јован Протић

164
У: Моји савременици / Јован Протић. Сарајево: И. Ђ.Ђурђевић, без године. – стр. 120-134.
46. САВИЋ, Милан
Милета Јакшић. Песме / М. С–ћ. [Милан Савић]
У: Летопис Матице српске, 201, 1, (1900). – стр. 188–189.
Милета Јакшић. Приче / М. С–ћ. [Милан Савић]
У: Летопис Матице српске, 205, 1, (1901). – стр. 107–108.
47. СЕКУЛИЋ, Исидора
Ка лику Милете Јакшића / Исидора Секулић
У: Летопис Матице српске, 120, 356, 1-2 (1946). – стр. 125-132.
48. СТАЈИЋ, Васа
О лирици Милете Јакшића / Васа Стајић
У: Слога, IV, 2, (1908). – стр. 294; IV, 3, (1908). – стр. 296.
Наш песник / Васа Стајић
У: Српско коло, календар (1923). – стр. 63.
Један песник Војводине / Васа Стајић
У: Покрет, I, 3, (1924). – стр. 34–36.
Једна шездесетогодишњица / Васа Стајић
У: Летопис Матице српске, 320, 1, (1929). – стр. 1–7.
Милета Јакшић / Васа Стајић
У: Српски књижевни гласник, XLVI, 7, (1935). – стр. 507–515.
49. ТОМОВИЋ, Милица
Приповедни свет Милете Јакшића / Милица Томовић. Београд: Чигоја штампа,
Београд 2008. – 165 стр.
50. ХАЏИЋ, Зорица
Белешка Милете Јакшића о Лази Костићу / Зорица Хаџић
У: Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, XXXII, (2007). – стр. 619–623.
Рукописне заоставштине Ђуре и Милете Јакшића / Зорица Хаџић
У: Летопис Матице српске, 184, 482, 6, (2008). – стр. 1442–1450.
„Љиљани пољски“ Милете Јакшића / Зорица Хаџић
У: Милета Јакшић, Из моје бележнице, прир. Зорица Хаџић. Нови Сад: Академска књига,
2010. – стр. 7-25.

165
 Тиха пристаништа Милете Јакшића / Зорица Хаџић. Београд: Службени гласник
2021. – 414 стр.
51. ЦАР, Марко
Пјесме Милете Јакшића / Марко Цар
У: Зора, V, I, (1900). – стр. 35–37.

166
 ПРИРЕЂИВАЧКЕ НАПОМЕНЕ

Избор из поезије Милете Јакшића вршила сам имајући у виду његове три збирке
песама Песме (1899), Песме (1922) и Дечја збирка песама и прозе (1929) као и све што је
објавио у периодици и што је сачувано у његовој рукописној оставини. Милета Јакшић је
од прве до друге песничке збирке вршио извесне измене у насловима песама или
појединим стиховима. (О тим изменама детаљно сам писала у напомени књиге његових
сабраних песама Аз јесам.)
Песму „Песников празник“, посвећену Љубомиру Недићу, преузела сам из
рукописа.
Проза Милете Јакшића донета је према његовој последњој збирци приповедака
Мирна времена (1935), изузев приповетке „У огледалу“ која је преузета из књиге Нечиста
кућа коју је приредила Светлана Велмар Јанковић.

167
О МИЛЕТИ ЈАКШИЋУ

168
 Миливој Ненин
ДУБОКА ЗБИЉА ОГРОМНЕ ТИШИНЕ

Оно што о Милети Јакшићу данас знамо јесте да је готово заборављен песник – и
од критике и од читалаца. У новијим антологијама српске поезије скоро да га и нема, 36
његове књиге се не прештампавају, о њему се не пише, књижевне награде не носе његово
име... И ту долазимо до парадоксалне ситуације: он, који је негде пре три деценије
рехабилитован,37 као да више не постоји. Као да се том рехабилитацијом његова судбина
завршила, и као да је његово песничко дело одложено у страну. Наравно, понеки залутали
текст увек постоји. Можда је то судбина и ове наше приче о Милети.
А пре те рехабилитације Милета Јакшић је постојао најпре као пример учињене
књижевне неправде и критичари су, понекад, узимали перо у руке не би ли се на ту
неправду осврнули. Неки писци су, пак, обећавали како ће узети перо у руке... Тек,

36
Ако погледамо три најзначајније антологије српске поезије (Богдана Поповића, Зорана Мишића и
Миодрага Павловића) видећемо да је Милета у првој присутан са четири песме, да га у другој нема, а да у
трећој има једну песму (Ствари које су прошле). У Песничком зборнику Јована Максимовића из 1900/1902.
године, Милета има 21 песму (Дучић 4, В. Илић 6, Ђура Јакшић 11, Шантић 11, Змај 29). Код Јосипа
Милаковића, пак, присутан је са шест песама. И антологије до Другог светског рата, које долазе после
Поповићеве антологије, не заобилазе га. Војислав Илић Млађи је одабрао 13 песама, Андра Жежељ у својој
Антологији новије југословенске лирике из 1932. године узима пет Милетиних песама; но, смешта га у другу
половину XIX века. У другом издању, пак, из 1939. године, које је допуњено и проширено, места за Милету
Јакшића нема. У антологији југословенске лирике коју су 1922. године сачинили др Мирко Деановић и Анте
Петравић у Сплиту, Милета има четири песме.
По свој прилици последња антологија у којој је Милета снажно присутан је она с краја Другог
светског рата, коју је саставио Светислав Стефановић. Ту Милета има 23 песме. (Стефановић је одабрао
Милетине уистину антологијске песме, али и оне које су величале сеоски живот – што је било у функцији
Стефановићевих тадашњих политичких идеја).
После Другог светског рата његове песме једино залутају у понеки избор. (Иначе, једно је извесно:
тамо где су родољубиве песме овог песника не треба тражити. Наиме, он је први песник који је „победио“
Турке).
У едицији „Српска књижевност у сто књига“ није добио посебну књигу, мада је у књизи Песници, I,
добио највише простора.
37
Видети у књизи Драгише Витошевића Српско песништво 1901-1914, I и II, Београд 1975. Поглавље:
Весник и жртва. Витошевић уочава да је Милета Јакшић први српски песник који не пева роду већ само
драгани и природи. Истиче, при том „целу лепезу различитих даровито наговештених могућности“: стихове
ретке једноставности и непосредности, свежину и смелост песничких слика, успешан слободан стих,
разорни зрачак хумора, увођење „прозаичних“, приземних тема и израза... Подвлачи неусиљеност и
живост... Каже да је Милета део природе о којој пева... Ту је и утанчан слух за маленкости... Уочен је и
Милетин нов начин поређења: материјално се пореди са нематеријалним.
Осврће се и Витошевић на Недићеву критику. Каже да је „најбољи српски лиричар у том часу“
после те критике био „жив закопан“. Он који је наслутио нове, европске правце и кретања, пао је у име те
исте Европе.

169
Милета Јакшић је постојао. Поезију нашег јунака, данас, као да је почела да прекрива
тишина – иста она коју је непрекидно тражио. Из те, помало необичне перспективе,
покушаћу да напишем топао текст о Милети. Не толико да се сложим или не сложим са
онима који су писали о њему, колико да поређам чињенице, оним редом који је смислен, и
да поново прочитам оно што се понекад подразумевало. Дакле, причу о Милети морам
испричати онако како се приче и причају: не од почетка ка крају, нити од краја ка почетку,
већ имајући најпре у виду целину.

*
Милета Јакшић је, као већ познат песник, прву збирку објавио 1899. године у
Кикидни. И одмах морамо одвајати битно од небитног. А сасвим неважан је текст од једва
пола странице који је написао и на самом краjу Летописа Матице српске објавио Милан
Савић.38 То је више узгредна белешка о појави књиге неголи књижевна критика. Сем
указивања на хуморан тон у Милетиној поезији и неког благонаклоног приступа – ту нема
ничег. Потпуно је другачији текст Марка Цара39 о тој истој књизи. Ту већ имамо елемената
за причу о томе како је тај текст Марка Цара изазвао тадашње прво перо српске књижевне
критике на оглашавање. Две ствари ћемо одмах издвојити: прво, да Љубомир Недић, јер
он је то прво перо, свој текст објављује у истом часопису у ком је свој приказ објавио
Марко Цар, и друго, у тексту се у вредносно негативном контексту цитирају они стихови
које је Цар наводио као успеле стихове. Истичемо, дакле, полемичност Недићеве 40
критике.
А и један и други текст настају у некој готово граничној ситуацији. Наиме, почетак
XX века је на самом прагу, а српска поезија, по Љубомиру Недићу, после смрти Војислава
Илића више нема ниједног великог песника. Са друге стране, и Марко Цар пише из
извесне нелагоде. Он, пак, осећа да је крај поезију близу и „тврди“ да се 2000. године,
дакле данас, у тренуцима док настаје овај текст, поезија више неће писати. У том простору
тражења места за постојање песника и поезије настала су и сукобила се два текста. Отуда
и неки виши циљеви, да тако кажемо, и неко другачије читање. Није у питању Милета
Јакшић, већ је у питању српска поезија, као да узвикују и један и други.

38
Летопис Матице српске, 1900, књига 201, 188-189.
39
Зора (Мостар), 1900, V, 1, 35-37.
40
Зора, 1900, V, 6,207-215.

170
 Љубомир Недић отворено пише да у Милети види само представника читавог
једног кола млађих песника наших, дакле, он је само повод, а прави предмет је „данашње
српско песништво“. А то српско песништво је у тешком стању. Уз мало подсмеха, мало
тражења бесмисла, указивања на то да песник нема „правог истинитог осећања“, те уз
понеки цитат – као пример несретне песничке слободе – Љубомир Недић завршава овај
текст „протестом“: „И зато ми против тих слобода протестујемо; протестујемо у име
српскога језика, у име укуса, у име поезије, у име здравога разума“.
За овај Недићев текст Светлана Велмар Јанковић, и не само она, с правом каже да
је један од најоштријих критичких текстова икад написаних на српском језику.41
Текст Марка Цара, рекли смо то већ, претходио је Недићевом тексту. И отуда оно
што је написао о Милети као да и није написано, као да је затрпано Недићевим текстом.
Поред приче о томе да су песници деца („недорасла дјеца у колу већ маторијех људи“),
Марко Цар тврди да је Милета „прво име буколичког пјесника данашњег Српства“.
Истакао је Цар утицај Војислава Илића на Милету Јакшића – што Недић неће доводити у
питање; али ће Недић с правом истаћи Змајев утицај. 42 (Мада се одмах на овом месту мора
нагласити оно по чему је Милета надишао Змајев утицај, а то је најпре способност
аутоироније). Но, оно што је Марко Цар видео и што захтева пажљиво читање јесте
уочавање божанстава којима се клања наш песник: „јарко Сунце и разни облици мајке
природе“. Указујемо овде на уочавање тих „божанстава“ јер ће у Милетиној поезији
касније постојати „отклон“, да тако кажемо, од тих божанстава. Наиме, напуштаће Милета
јарко Сунце, од Сунца ће остати само – умало нисам написао месечина – али, таква реч
изведена од именице Сунце овде би пристајала. Сунце, дакле, више неће бити божанство,
али је неизбежно присутно у тренуцима кад Милета хоће да каже своју истину о свету, кад
хоће песнички да уобличи ту просту чињеницу – бити жив. (Кад хоће да забележи голо
постојање). То је, чини ми се, оно по чему се Милета издваја у кругу српских песника. (То
Сунце које се, на гробљу, одбија од ашова, у тренуцима кад се млад живот прекинуо, само
је Милетино Сунце). Но, интересантније је приклањање једном другом божанству. Сам
Милета ће га, четврт века касније, назвати „Бог тихи“. Наиме, Милета ће тражити,
буквално тражити, тишину. Нећу да кажем да он није тих песник, да се из његових песама

41
У поговору књизи приповедака Милете Јакшића Нечиста кућа, Београд 1985.
42
Змајев утицај се понекад види и у дисхармонији између (суморне) теме и (веселог) ритма. То је, на неки
начин, Змајев проблем српске поезије, који Милета понекад није могао да надиђе.

171
не чује тишина, али ми се чини да је пресудније то велико тражење, грчевито тражење
тишине. А да би се дошло до тишине, мора се чути и звук. Од напуштања тог звука до
тишине је нешто што можемо назвати еволуцијом нашег песника. У првој књизи, дакле,
Марко Цар је уочио те Милетине звуке и посебно их издвојио: „Звона брује: звуци светли
и весели / Кʼо да се разлећу голубови бели“. Значи, звуци су светли, готово се виде и, оно
што је битно, у том пролетњем јутру, весели су. Готово скакућу. И ту сада долазимо до
приче о Милети као сликару који приказује ствари онако како се рефлектују у његовој
души. Цитира Марко Цар примере којима поткрепљује ту своју тврдњу. А управо за те
„сликарске“ моменте Љубомир Недић неће имати разумевања: „то нити су песме, ни
описи“. Дакле, наш песник је био нападан управо тамо где је био „најрањивији“ – у
простору несигурности и тражења. А када се свему томе дода Недићева тврдња да Милета
нема својега стиха, и када Недић удари на кључни циклус Nocturni flores43 онда је јасно
због чега овај текст на неки начин, по жестини, стављамо испред оног чувеног
Скерлићевог текста о Дису.
После тог Недићевог текста Милета Јакшић, наводно, више не пише. Или не пише
три године. Или пише, а не објављује. Све верзије су се могле чути.
Од тада се редовно уз Милетино име јавља и име Љубомира Недића. 44 Као да су
срасли. И сви каснији текстови, на неки начин, одређиваће се према тој критици. Посебно
је занимљива теза коју је 1910. године поставио Бранко Лазаревић. 45 Цитираће овај
Скерлићев ученик Милетине стихове објављене у Бранковом колу, дакле, између прве и
друге књиге, и изрећи ће потпуно погрешну тврдњу како је наш песник опростио – не
знам коју пригоднију реч да напишем Љубомиру Недићу. Међутим, ти стихови – касније
ћемо их и цитирати – показују нешто друго. Имао је Милета Јакшић и велике тренутке
аутоироније – и по томе је супротстављен таштим и крупним речима српске поезије с
почетка XX века – али у том тренутку се Милета и обраћао Љубомиру Недићу. Чак се на
неки начин обраћа и помало грубо – јер песма је упућена мртвом човеку – туђој смрти.
(Као да човек није умро већ је кукавички побегао са бојног поља...)

43
О циклусу песама Nocturni flores инспиративан текст написао је Ален Бешић. Видети: Књижевна
критика, пролеће-лето 1998. године.
44
Теза Радомира Константиновића (Биће и језик, књига VII, Београд-Нови Сад 1983) је да је кључ
Милетиног опстанка у литератури неспоразум са Недићем.
45
Ново време, 15. VII 1910, 197.

172
 Међутим, оно што је важно за нашу причу: Милета ни тада није завршио са
Недићем. Овај је увек ту негде у близини његове поезије. Прецизно пише Драгиша
Витошевић да неке „преправљене“ Милетине песме изгледају као да их је Недић
исправљао из гроба. На пример, ако песник у првој књизи напише да су звезде дрхтале, а
после то преправи у безизражајно трептале, онда ми ту видимо Недићеву руку. (Сува
логика која се не може довести у питање).
Али, вратимо се на трен Лазаревићевом тексту. Он јасно зна шта хоће – чак и у
наслову текста то истиче – па ипак у томе не успева. Одговор – због чега није успео,
једноставан је. Не може се рехабилитовати песник (открио сам и наслов: Једна књижевна
рехабилитација) са мером у руци и млако. Клатно се мора заљуљати до краја, на другу
страну, да би се после зауставило на средини. Отуда је Бранко Лазаревић исписао
несретан текст. Мада тај текст, ако се занемари погрешна интонација, има и
интересантних места. Текст се више држи као отпор Недићу (замера му хиперлогичност за
коју каже да је сува и осредња, као она коју предају Немци) неголи као афирмација
Јакшића. Скренули смо већ пажњу на Лазаревићева погрешна читања. Прво је погрешно
читање мотива за писање о Милети. Помиње две афирмативне критике (Марка Цара и
Милана Савића). Но, та теза је, то смо већ показали, само делимично тачна, јер оно што је
писао Милан Савић тек је узгредна белешка. Друго што Лазаревић погрешно чита је песма
Старим путем46 у којој се Милета отворено подсмехнуо Недићу. (Ако то није подсмех, ја
не знам шта је подсмех). Бранко Лазаревић, пак, рекли смо већ, тврди да је у тој песми
Јакшић великодушно опростио Недићу (кога је ценио!). Цитираћемо део песме где Јакшић
позива музу да наставе „занат стари“:
Наш критичар је – то ти је познато –
Мртав, и лепо ћути у свом гробу;
Он, кажу, није могао поднети
Литературе данашњу ругобу;
Најзад, кукавац, реши се да умре,
За шо му наша књига на ум паде,
И прочитав је, као самртном цевљу

46
Константиновић за песму Старим путем каже да је нађена у Милетиним хартијама, да би је потом
цитирао из књиге песама из 1922. године. Но, прави и грубљу грешку кад тврди да је Милета био секретар
Матице српске!

173
 Погођен, одмах Богу душу даде.
И да не цитирамо више. Ако би се ова песма читала без те ироније упућене Недићу, било
би то сасвим погрешно читање.
Оно, пак, што је интересантно у Лазаревићевом тексту је да он чита нове Милетине
песме и да на њима хоће да покаже да је песник жив. За те нове песме каже да су по
предмету „врло бизарне и пикантне, ненамерно немарне, и садржином и обликом
раскалашне у лепом смислу“. Од тих песама (Анахореша, Дон Кихош, Лубања) каже да је
Лубања „изванредно добра“. Међутим, Бранко Лазаревић истиче и Јакшићево гледиште на
свет. Каже да је оно „скептично, врло често цинично, подругивачко и увек дилетантско“.
(Чини ми се да овде дилетантско значи: чисто, наивно...) Но, чуди онда како Лазаревић
није имао слуха за подругивачки тон у песми Старим путем. То је оно што збуњује.
Милета, по речима Бранка Лазаревића, полази од тезе: ко се свету не смеје ризикује да
буде исмејан од њега. Пореди га и са Ћурчином: гледа на ствари ноншалантно и иде ван
колосека којим иду други. Као успеле још истиче хуморне песме Жеђ Краљевића Марка и
Мојој музи. (У овој другој песми се саветује музи да, када он умре, она не пође за песника,
већ за трговца).
Али, сјајно је уочио Милетину статичност, или непокретност, или мртвило, већ не
знам како то да именујем: каже да Милета на свет гледа „полузатвореним очима и с малим
осмехом на уснама“. То јесте Милета! Бити жив, постојати – а учествовати у животу
једино толико да си жив! Радомир Константиновић бележи да је прави простор Јакшићев
„између постојања и непостојања“, потом каже да се ту „не живи већ преживљава“, даље
помиње „величину постојања“ до које је дошло сопственим умањивањем... Но, ту није
крај. Још читамо о томе да Милетина мистика „јесте непатетична и немислећа тиха слава
постојања“, да бисмо прочитали нешто и о „сензацији чисте радости постојања“...
Проблематична је и Лазаревићева опаска поводом песме Погреб. „Он ће бол који је
изазван једним непознатим погребом, пантеистички да схвати, он ће себе да разлије ван
себе, и да каже...“ Није битно шта ће даље Милета, по Лазаревићу, да каже. Мени се чини
да код Милете Јакшића нема разливања, он себе не разлива ван себе, он пре скупља свет у
себе, у једну тачку. Он тражи једноставну истину, он хоће ту истину да нам каже: жив сам.
Ништа више. Отуда тај погреб завршава уз Сунце које бљешти на лопати оних који
затрпавају гроб. Дакле, чини ми се да код Милете пре можемо говорити о скупљању

174
неголи о разливању. И Исидора Секулић је имала слично опажање: „Јакшић се слива,
пасивно слива. На фебруарској пригревици слива се са бубицама у сунчеву децу“.
Сем ових песама из новог, другог, периода Милетине поезије, Лазаревић је
поменуо и неколико песама преко којих је Недић прешао ћутањем. По Лазаревићу су то
песме: Ноћ на реци, неке песме из циклуса Nocturni flores, Летња ноћ, После кише,
Празна кућа, Весело је..., Жабе (ту песму посебно истиче) и Пред подне. На крају ове
млаке рехабилитације Лазаревић одређује место Милете Јакшића у српској поезији. Одмах
је ту иза Дучића, Ракића, Шантића и Симе Пандуровића.
Више као рехабилитација делује Матошево супротстављање Недићу. Али, имамо и
нешто што је „претња“ рехабилитацијом. Наиме, Вељко Петровић је двадесетак година
обећавао да ће написати текст о Милети! 47 И „претњу“ је испунио.48 Но, Милета више није
био жив. Место Милете Јакшића, по Вељку Петровићу, јесте место песничке Пепељуге.
(Ако бисмо одатле, случајно, почели текст, јасно је да би зла маћеха био Љубомир Недић.
Али, замислимо онда и место Вељка Петровића у читавој тој причи. Или, боље, запитајмо
се шта би се десило са Пепељугом да је петао почео да лупа крилима над коритом када
никога није било у близини).
По Вељку Петровићу, вратимо се из бајке у стварност, Милетина несрећа је терет
великог имена – он је био братић великог Ђуре Јакшића.49 Друга ствар која Милети није
ишла у прилог јесте чињеница да крај у којем је живео више није духовно средиште
српског народа: Београд је врховни судија, пажња је усмерена на Босну и Херцеговину, а
мало на Стару Србију и Македонију. Има Вељко Петровић и свест о томе шта је то
„књижевна политика“, а стварање књижевних репутација види као државну политику. А
сам Милета као карактер и темперамент мало је учинио за своје песничко име – побегао је
у Хопово, а после у Црњу као „бели монах“ и није га интересовало ко у Београду дели
рангове. (Морамо имати у виду да то ипак пише Вељко Петровић, који, како смо видели
из књиге његових писама, никад није био задовољан рангом који је имао).
Говори даље Вељко о Милетином практичном несналажењу у животу. (О
Милетином „сналажењу“ у животу проговорићемо касније). Сада смо са Вељком стигли
47
Видети књигу: Вељко Петровић, Писма 1904-1967 (приређивачи су Соња Боб, Стојан Трећаков и
Владимир Шовљански), Нови Сад 1997.
48
Летоиис Машице сриске, 1936, 345, 3, 269-276.
49
Ако би се пажљиво упоредиле две песме истог наслова (Вече) чини ми се да би терет великог имена почео
да притиска Ђуру Јакшића!

175
до Милетине поезије. Наш критичар тврди да је Милета Јакшић песник уметник и да је
први настављач Војислављеве велике реформе. Али, разлика, међу њима постоји. Војислав
је био свечан, стоји на висини, у искреној пози узвишеног уметника, „а Милета се по
својој природи баш као шева, по закону мимикрија изједначавао с појавама, утапао се у
њих“ (подвукао М. Н.). Али, по ономе што је све то уметнички саопштавао, наслеђује
Војислава, а Милетин значај је у „симболичном“ нијансирању. То нијансирање постиже
различитим средствима: „понекад набраја чисто натуралистичке подробности, понекад
самим предметом, којипут обртом, динамиком радње, а којипут епитетом који, на томе
месту, није само украс“.
Уочава Вељко Петровић и онај кончић који спаја човечју душу са светом (танану и
јасну свирку скривеног попца); али, што је битније, Вељко Петровић истиче, поред песме
Ноћ (коју је већ Богдан Поповић уочио и уврстио у своју антологију српске поезије – тамо
живи као Летња ноћ) и песму Бог тихи и у целини је цитира. Ту се сада наш текст грана
на две стране.
Прво је прича о песми Бог тихи, која није присутна у антологијама српске поезије.
Али, оно што је занимљиво јесте да ту песму, у целости такође, цитира и Славко Леовац. 50
Међутим, Леовац не помиње Вељка Петровића ни у фусноти. (Макар оно: ето, ту песму је
уочио и Вељко Петровић). Оно, што још збуњује у тој причи – ако то није пука случајност
– јесте и податак да Леовац у једном другом тексту, поводом Јована Дучића, такође
прећуткује Вељка Петровића.51
Кад смо већ поменули Дучића, дотакнимо се сада и другог тока овог нашег текста.
Опште је место Дучићева теза о неколико великих песничких тема: Бог, Љубав, Смрт. И
ту сада долазимо до места Бога у Милетиној поезији. Он је у једном периоду свога живота
био свештеник и логично би било тражити присуство Бога у његовој поезији. Дучић, пак,
каже да Милета, као и Мушицки (такође у мантији), није унео „присуство Божје у своје
духовне кризе и сукобе са животом“.52 Но, да ли је Јакшићева поезија без Бога? Бог његове
поезије је управо Бог тихи, или прецизније Бог тишине, а тишина – као свет тог Бога –
јесте оно што је Милета тражио својом поезијом. (О томе зашто је тражио тишину
50
Портрети српских писаца Х1Х века, Београд 1978.
51
Славко Гордић у књизи Огледи о Вељку Петровићу, Београд 2000, пише да Славко Леовац у књизи Јован
Дучић и његово књижевно дело, Сарајево 1985, не помиње Вељка Петровића међу Дучићевим критичарима и
тумачима.
52
Моји сапутници, Чикаго 1951.

176
проговорићемо касније). Нећемо бежати од могућих поређења – упоредићемо тишину
песника друге половине XX века са Милетином тишином, односно са Милетиним
тражењем тишине, па ћемо видети колико је наш песник аутентичан. Мада се плашимо да
то поређење песници друге половине XX века, велики српски песници, не би издржали.
(Да их ипак оставимо на миру)? Јер, тишина у Милетиној поезији је таква да се чује
сопствени крвоток, а лепет крила лептира, пак, као да призива грмљавину у даљини. И то
је та прича о тишини, али и прича о детаљу у Милетиној поезији. Похвале упућене нашем
песнику тичу се смисла за детаљ. Али, да ли постоји смисао за детаљ издвојен из целине?
(Детаљ је ту и поглед на свет: „са дрвета“ – пазите – „кане листак жути“). Детаљ је тек
нешто што је у дослуху, у складу са целином. Детаљ код Милете појачава оно што је
његово велико тражење – тишине, најпре. Онај детлић у песми Бог тихи заправо није пуки
детаљ већ исходиште из читаве песме о тишини. А и „развој“ или „смер“ Милетине
поезије иде од неког напуштања звука (који се у почетку готово може опипати и видети)
да би се, на крају, тражила апсолутна тишина. И долазимо до једноставног питања, које се
само наметнуло: зашто наш песник тражи тишину? И улазимо у простор метафизичког у
Милетиној поезији. Долазимо до онога по чему Милета јесте не настављач Војислава
Илића, већ претходник Владислава Петковића Диса. Он тражи тишину не би ли чуо
„ствари које су прошле“. Он тражи ствари којих више нема: тражи звук прошлих времена.
Отуда страх од свеопште тишине (који је уочио Славко Леовац) код песника који је
тражио тишину! Он тражи исте оне ствари које ће неколико година после њега, или
заједно са њим, тражити и Владислав Петковић Дис. Унеколико то је и теза Драгише
Витошевића, човека који је уистину извршио превредновање и већ више пута помињану
рехабилитацију Милетиног песничког дела.
Дакле, до седамдесетих година XX века, до Витошевићевих анализа српске поезије,
Милета је у сенци. Но, нисмо се довољно задржали на Милетином месту у време
појављивања прве књиге. Једини текст који је био са друге стране Љубомира Недића, а да
је имао тежину, био је текст Антуна Густава Матоша. 53 Оно, пак, што је ту интересантно је
да је Матош поштовао Љубомира Недића као критичара. Наравно Матош зна за Недићев
текст, али га то не спречава да понуди потпуно другачије виђење.

53
Живот, 1901, III, 1, 47-53 и 279-285.

177
 Понавља Матош оно што је већ познато, да је „песнички претеча и једини учитељ“
Милете Јакшића – Војислав Илић. Но, уочава и разлику: „Војислав је објективан реалиста
нереалности. Милета Јакшић је субјективан реалиста познатог околиша...“ Јакшићев је
субјективизам унутрашња предност, односно развитак према Војиславу. Кључне тезе
Антуна Густава Матоша су о споју разума („У Милете Јакшића одвише је развијен мозак,
одвише му је будна анализа“) и споју дечије наивности. „Ако је то геније, кад се поред
јаке аналитичке разумне снаге задржава дјечија наивност, кад култура не убија својства да
се асимилирате са сваком, па било и најнеугледнијом ствари или појавом онда је г. Милета
Јакшић одиста човјек генијалан“.
Цитира Матош и Милетину антологијску песму Летња ноћ као пример песме у
слободном стиху. Оно по чему ће се Матошев текст памтити је и истицање песме Жабе;54
но, Матош каже да ту песму не би могло испевати дете, већ жаба. У сваком случају, пре
Првог светског рата једини релевантан текст који доводи Недићев суд у питање је овај
Матошев.
Милета Јакшић је, пропустили смо то да кажемо, објавио две књиге поезије. Прву,
из 1899. године смо поменули, а на неки начин смо поменули и другу (као пример
несретног преправљања песама), из 1922. године.55 Међутим, о Милетиној поезији се
писало најпре после појаве прве књиге и после његове смрти. (Постоји нешто што је
извесна празнина – уз понеки изузетак). Од текстова објављених после прве књиге не
смемо заборавити критику Милорада Митровића,56 која се појавила непосредно после
појаве Недићеве критике. (Милорад Митровић очито зна за Недићеву критику, али, по свој
прилици – посредно). Митровићев текст је најпре одмерен. За разлику од Матоша, он код
Милете Јакшића види првенствено оне песме које ничу у часу инспирације (не види
„аналитичку разумну снагу“). Истиче и да је хоризонт Милетине поезије врло узан: уочио
је Митровић одсуство песама о домовини, човечанству, нацији... „Ну, и ако је делокруг

54
После Матоша Константиновић је тај који велича појаву песме Жабе. Истиче Јакшићеву способност за
универзалну симпатију, његово савршено игнорисање сваке хијерархије по вредности... Каже да је песма
Жабе нешто с друге стране антологије, али ту чита „величину досегнутог тренутка“. Живот је ту изван
времена: нема прошлости нити будућности. По Константиновићу та песма је „мали револуционарни удар у
поезији“.
Ако је војиславизам на неки начин умирање детињства, онда је Милета Јакшић пауза у тој агонији
„магновени тренутак ведрине“ – још увек смо код Константиновића.
55
Прву књигу је објавио приватно у штампарији Јована Радака у Великој Кикинди, а другу у издању СКЗ у
Београду. Иначе, пропустили смо и Јакшићев псеудоним: Ленскиј.
56
Звезда, 1900, 1, 224-231.

178
ових песама тако скучен, већина је њих особите лепоте“. Код Милете су „многе и многе
песме чисто песме“. Митровић издваја седам песама: Вила, Јесењи дарови, Весело је,
Ноћна тајна, Самоћа, Лешо и зима, Голубу и Ноћ. (Наравно, Милорад Митровић није
Матош – та Ноћ није антологијска Лешња ноћ). Иначе, каже Митровић и које песме је
Милета Јакшић морао изоставити: Окови и Жртва. При том у целости цитира песме Вила
и Ноћна тајна. И осврће се на Ноћну тајну. „Чуо сам од једнога пријатеља како један од
наших познатијих критичара прави шалу са овом песмом, вели: да му онај славуј изгледа
хипнотисан. Ништа није лакше него на рачун ма које песме направити виц, само је питање
да ли је тај виц уместан. У овом случају је неуместан и усиљен. Хтело се пошто-пото
исмејавање, али се није успело“. (Морам признати да ми ово „чуо сам од једнога
пријатеља“ изгледа као мистификација).
Уочиће Милорад Митровић и извесне нелогичности. На пример у песми Голгота
Исус је код Милете разапет на вешалима. (Прецизности ради: Милета помиње вешала, а
не помиње да је Исус разапет). Изнеће Митровић и замерке сликама које ако се буквално
разумеју изгледају бесмислене. Ту помиње песму VII из циклуса Nocturni flores и понавља
оно што је Недић уочио и чему се подсмехнуо: да се из висине не види ништа сем
„колебе“. (Чувено Недићево поређење са бабом која не види торањ, али види иглу на
торњу).
Крај Митровићевог текста поново нас доводи у недоумицу – да ли је упознат са
Недићевом критиком посредно или непосредно; каже да код нас има и таквих критичара
„који немају, или неће да имају, чуство за оно, што је узвишено, лепо и добро, већ само за
оно, што не ваља, и по томе последњем изричу – суд“. А Митровић има у виду да је свега
неколико песама са погрешкама док је са друге стране „више од стотину, безмало
беспрекорних песама“ и то је превагнуло.
Овај Митровићев текст је мање познат и можда смо га могли и занемарити. 57 Али,
интересантан нам је по једном детаљу – по ономе што Милорада Митровића збуњује.

57
О Милети је неколико реченица оставио и Драгутин Илић у тексту Новије пјесништво у Срба. Као
најзначајније српске песнике („са највише једрине и пјесничке маште“) помиње Јована Дучића и нашег
песника. Но, замера му што је удаљен од метежа, од правог живота, где „бори, губи, пада, устаје“... Плаши
се да „овај симпатични таленат“ не закопа манастирска самоћа. (Дакле, Милети замера што је Милета!)
Видети сарајевску Наду за 1900. годину, бројеви 16, 17, 18 и 19; стр. 247-250, 262-263, 275-277 и
291-293.

179
Ипак су он и Милета Јакшић два потпуно различита песничка света. Пише, наиме,
Митровић о Милетином стиху и цитира стихове:
Јесење вече; још се не пали
Свећа, ал сумрак мени не смета.
Дакле, Митровић своју збуњеност не крије: „Покушајте да ту нађете какве
мелодије, или да то читате као стих а да не пореметите природни ток реченице. Изгледа
ми као да се тиме хтело нешто ново, само што ово ново није и добро, или бар није
довољно облагорођено“.
Милетин стих ће бити и предмет једне полемике, наредне, 1901. године. И
Светислав Стефановић ће у стиховима нашег песника тражити мелодију, а неће је
налазити. Он који је тражио „више слободе стиха“ није имао разумевања за Милету
Јакшића почетком XX века. Наиме, Радивој Врховац се у тексту Реч две о Недићевој
критици58 осврнуо и на Недићеву критику песама Милете Јакшића. Посебно је огорчен на
оно што Недић пише о језику: „то је испод сваке критике“. Цитира Врховац при том
Јакшићеве стихове и пита се шта би тек Недић рекао да је видео Стефановићеве стихове у
првој свесци Летописа Матице српске за 1901. годину; кад му ови Јакшићеви сметају.
(Задржао се Врховац успут и на песми Ноћна тајна за коју каже да је једна од најлепших
Милетиних песама, док је ту песму Недић прогласио „причом о једној лудој птици“).
Светислав Стефановић се вероватно осетио прозваним и реаговао је у Бранковом
колу текстом Две крупне ситнице:59 „Недавно је госп. Врховац рекао госп. Недићу да нема
уха за неки ритмични једанаестерац Милете Јакшића. Врховчев приговор је неоправдан,
јер читајте оне Милетине стихове у прози, како сам их ниже исписао, па не верујем да ће
ико рећи да је то ритмичан једанаестерац: 'Над сеоцем се високо наднело плаветно небо; /
тихо се покреће млак поветарац, таре слабо / крило о сјајно џбуње, сунчано дрвеће'. Ове су
речи ритмичне док су у стиху, док их читате као стих, макар и противно свим правилима
граматике, синтаксе, акцентуације итд. И у том је, мислим, погрешка. Речи се не смеју
подвргавати спољашњој форми зарад мелодије мелодија мора бити у њима, у речима, у
избору речи, макар и не био у свима стиховима исте песме једнак број стопа“.
Нећемо се задржавати више на овој полемици којој је Милета само повод –
исписали су и Врховац и Стефановић још по један текст. Десетак година касније
58
Бранково коло, 1901, VII, 275, 314 и 343.
59
Бранково коло, 1901, VII, 509-510.

180
Стефановић се противи тежњи критике да „укрућивање, скамењивање нашег стиха
истакне као савршенство“. То он види као „импотендију мртвог правила да окује живу
природу“. И као пример те импотенције истиче Љубомира Недића и његов грех према
Милети Јакшићу и покушај да се покаже „да Милета нема појма о стиху и мелодији
стиха!“
И даље пише Стефановић у том тексту који је, показала је то књижевна наука,
утицао на Црњанског: „Ја сам у своје време узео у заштиту Милетин стих, и запао тада у
једну не врло успешну полемику. Како је ствар текла и како се свршила, не сећам се
тачно, но мислим да сам и онда као и сада могао заступати само једно мишљење: више
слободе стиху, пуну слободу и у погледу ритма, покрета, мелодије; и у погледу нашег
очајно сиромашног слика“.
Стефановић је те године, док пише овај текст, помало забораван и далеко од својих
књига и текстова, но, видимо како тада доживљава Милетин стих: као пример тежње за
више слободе стиха.60
Пре него што се дотакнемо Јакшићеве биографије и неравнина те биографије,
задржаћемо се, на трен, на текстовима „равничарских“ писаца о њему. Ту мислимо на
текст Младена Лесковца и на оно што је о Милети писао Васа Стајић.
Младен Лесковац61 тврди да Милета Јакшић није био велики писац – али и каже да
му је учињена неправда која се ничим и никад не може оправдати и поправити. Позива се
Лесковац на Бодлера који каже да треба тражити реч коју песник најчешће користи како
би се лакше „прочитао“. И Лесковац код нашег песника не види кључну реч – види само
романтичарске теме. (Можемо се, наравно, задржати на ноћи, за коју ће Радомир
Константиновић рећи да је готово нема у Милетиној поезији; што је и тачно и није тачно.
Наиме, нема романтичарске ноћи, али има једна велика ноћ као могућност или као
поприште тишине. У ноћи се све утиша и отуда ноћ заокупља Милету Јакшића. Има читав
низ Милетиних песама о ноћи као главном јунаку песме. Но, на то ћемо се касније
вратити). Интересантнији је за нас Лесковчев „антологијски“ избор. Издвојио је следеће
песме: Шешња у ноћи, Несаница, Ноћ, Јесењи ветар, Ова тишина, Пусша кућа, Мој
завичај, Голгота, Буба, Ствари које су прошле, Уншитена песма, Сеоски песник и још
неколико. (Ово „још неколико“ исписује Лесковац). Помиње још и песму Живот за коју
60
„Више слободе стиха“, Босанска вила, 1913, XXVIII, 19 и 20, 257-258.
61
„О Милети Јакшићу“, Војвођански зборник, Нови Сад 1938.

181
каже да му ју је открио „можда најбољи познавалац“ Милетине лирике. Истиче Лесковац
скоро „злоћу“ у моћном почетку те песме.
Младен Лесковац, значајан и по ономе што је покренуо многа питања, оставио је и
нама један задатак. (Можда и нерешив). Наиме, истиче као вредну песму Ноћ – а песама са
тим насловом има више. (Исти онај Лесковац који каже да код Милете не постоји кључна
реч).
Ако занемаримо недоумицу пред коју нас је ставио Младен Лесковац, можемо
констатовати да је његов избор Милетиних песама убедљив. Но, да ли се поткрала нека
песма коју је Лесковац пропустио да издвоји? Прво нам на памет пада циклус Nocturni
flores. А потом нам се чини да је Лесковац пропустио да издвоји као антологијску ону
песму коју у целости цитирају и Вељко Петровић и Славко Леовац. То је песма Бог тихи
из 1924. године. То је Милетина велика тема. Шума као храм у којем живи Бог тишине. А
понекад само на врата те тишине куцне детлић „челичним кљуном“ – тишина је ту једини
звук. Он који није имао чуло мириса, 62 тражио је тишину – обамрлост још једног чула.
Бити жив без чула! Забележити голо постојање. (Узгред, ако се читају наслови Милетиних
песама може се лако уочити да наш песник користи мали број речи за наслове својих
песама. Наиме, не само да се неки наслови понављају, већ се често већина наслова обрће.
Речи које се најчешће понављају су: тишина, ноћ, ветар, вече... Видели смо већ коју је
грешку начинио Лесковац. Но, то је подстицајна грешка која нас приморава да тражимо
песму за коју мислимо да се одлучио Лесковац. Могуће је да је лако открити Лесковчеву
Ноћ – то је вероватно она коју је Богдан Поповић узео у своју антологију – но, видимо да
постоји још једна песма са тим насловом која заслужује пажљиво читање).
Чешће него други песници Милета помиње реч ветар. Какав је ветар Милетине
поезије? Ветар може да буде млак, да ћарлија (понекад по младом житу ћарлија), ветар је
тај који иде у непознато; ветар је тај који откида последњи листак као какав весник смрти;
ветар је тај који депатетизује (лупа на окна „лупеж ветар“ – „будало, спавај! – она доћи
неће“); постоји и ветрова хука... Дакле, као и у других песника ветар има више лица: или
се помињањем ветра призивају закони природе или се призивањем ветра остварује блага,
хуморна нота... Некад је тај ветар и ветрић... Али је ветар код Милете и велики гласник

62
Године 1916. је испао из кола, угрувао се и после тога више није осећао мирисе!

182
природе – а природа је код Милете и оно што је прошло. Отуда се глас ветра ослушкује –
хоће ли донети глас о стварима које су прошле?
Неће бити погрешна тврдња да Милета живи у складу (или мирењу) са природом.
Поједностављено речено, он живи животом годишњих доба. (На пример у песми Рђави
тренуци кад се природа повуче у себе, „злобној зими понизна, покорна“ и кад из мутна
облака почне кап „да зврца“ и песник се покорно враћа кући „без песама, скуњен – празна
срца“. Дакле, можемо рећи да је Милета описивао и тражио велики ред природе: законе те
исте природе... да је ту велику природу „умањивао“ до човековог живота; односно
упоређивао је живот природе са животом човека (да ли је понекад у питању и обрнуто
поређење)... Ту је, у том великом тражењу реда, његова сличност са Вељком Петровићем
(мада Милета не тражи антејску снагу сељака који из земље црпе снагу – у Милетиној
поезији је снага небитна: чућемо и причу о његовом пејзажу без човека; у сваком случају
тај човек није моћан...) Али, зашто не рећи и то: кад нађе законе и ред у природи, Милета
остаје на нивоу општих места; на пример – оно, већ потрошено, да је пролеће живот, а
зима смрт и томе слично.
Међутим, кад видимо Милетино тражење тишине, долазимо до његових
најубедљивијих песама; долазимо до аутентичне запитаности. И кад имамо тврдњу, као у
песми Живот, да се све понавља, да живот иде у круг (учини нам се да се песма могла
завршити одмах на почетку), Милета и у том кругу, у том понављању тражи ствари које су
прошле. Није то пуко испразно тражење или питање; тим тражењем Милета дише. То је
једноставно најбољи Милета Јакшић – и ту негде се он разилази са Вељком Петровићем –
отуда Вељко и хоће и избегава да пише о Милетиној поезији.
„Испустио“ је Младен Лесковац податак о томе како му је на песму Живот скренуо
пажњу можда најбољи зналац Јакшићеве поезије. При том није открио име тог зналца.
Данас се то чита готово као загонетка, међутим, до Другог светског рата то није било тако.
Знало се да је највећи зналац Милетине поезије Васа Стајић, који је своје виђење
Милетине поезије оставио расуто у више текстова.63 (Тешко их је све и пописати).
Понавља и Васа Стајић неколико општих места о Милети. Једно од тих места је и
да је био скроман борац који се више борио примањем него давањем удараца. Но,

63
„Наш песник“, Српско коло, Народни календар за годину 1923; „Један песник Војводине“, Покрет, 1924, I,
34-36; „Једна шездесетогодишњица“, Летопис Машице српске, 1929, 320, 1-7; „Милета Јакшић“, Српски
књижевни гласник, 1935, 7, 507-515.

183
потражићемо она места у којима Стајић нуди другачије виђење Милетине биографије.
Каже да је смрћу постигао више него својим књигама – постигао је то да се о њему говори.
Милетину биографију Стајић (сасвим супротно Исидори Секулић) 64 тражи у
литератури и то најпре у његовој прози. Даље, Стајић потпуно другачије тумачи и
Милетино ћутање: то што Милета није писао три године је отуда што је био ван села.
Уочава Стајић да Милета опева и природу без човека, а истиче да је Милетино схватање
света прими тивно, „могли бисмо рећи прелогичко“.
Али, кључна ствар коју истиче Васа Стајић је средиште Милетиног „бивања“ – а то
је велика тишина. Цитира Васа Стајић стихове песме која се завршава „дубоком збиљом
огромне тишине“ – и каже да у средишту онде Бог тихи слуша „Тишине вечни једини
звук“.
Уочиће Стајић и Милетин „драгоцени и ретки дар хумора“ – ту способност да и себе не
издваја из општег тока живота: дар да се смеје и себи и другима. (Можда је ту кључ једног
другачијег читања Милетине поезије – једног дела те поезије, наравно).
Задржимо се сада на неравнинама Милетине биографије, на оном што би било пут,
да се послужимо речима Исидоре Секулић, „ка лику Милете Јакшића“. Рођен је у Српској
Црњи 29. III 1869. После основне школе у родном месту (која траје три године и на
немачком језику је), одлази у гимназију у Нови Сад. Прву песму Ево нам пролећа
објављује у Невену, 1884. године. Морао је да понавља осми разред гимназије због слабе
оцене из математике, те напушта Нови Сад и матурира у Осијеку (Краљевска велика
гимназија) 30. јуна 1889. године. После тога против своје воље (двоумио се између
филозофије и медицине) стигао је у сремско-карловачку Богословију, коју је завршио
половином 1893. године. Потом имамо први одлазак у Беч (Филозофски факултет), у јесен
1893. године. Но, после неколико месеци из материјалних разлога морао је да се врати у
Црњу. По Иванки Јовановић,65 Милета се као наставник у Монашкој школи у Хопову
запослио 31. августа 1896. године. Школа је престала са радом 1899. године, отуда чуди да
се помиње шест Милетиних година у Хопову. (Тамо је предавао српски језик, историју и
омилитику).
По затварању школе поново је у Црњи. После више од годину дана проведених у
Црњи од 25. јануара 1901. године је конзисторијални подбележник у Темишвару. Остало
64
„Ка лику Милете Јакшића“, Летопис Матице српске, 1946, 356, 125-132.
65
Иванка Јовановић, Милета Јакшић, Нови Сад 1969.

184
је забележено да је за тај посао незаинтересован, но почетком 1903. године је одликован
као секретар Конзисторије у Темишвару орденом Св. Саве IV реда. Убрзо после тога даје
оставку на службу и враћа се у Црњу. Исте, 1903. године поново је у Бечу и поново
уписује исти факултет. Отац му умире 7. XI 1903. године и Милета се, опет, враћа у Црњу.
(Престаје моћна заштита у животу; наиме, по речима Стојана Јакшића, 66 Милета је био под
будном заштитом оца). Прима свештенички чин као нежењен мирски свештеник и од 1.
јула 1904. године изабран је за сталнога пароха бивше очеве парохије. Милета, кога памте
као свештеника, никада и није пожелео да буде свештеник; или, прецизније, одгађао је то
до последњег момента. И свештенички позив је напустио чим се за то указала прва права
прилика. На скупштини Матице српске, одржаној 2. IX 1920. године, изабран је за
библиотекара Матице српске. (Од 18. IV 1921. до 19. XI 1921. године предавао је у мушкој
гимназији у Новом Саду – поред библиотекарског посла). Гордана Ђилас67 као датум
„када Милета Јакшић даје оставку на место библиотекара и одлази у Београд за секретара
у Министарству за социјалну политику помиње 3. 1. 1922. године. Пензионисан је 1923.
године – после тога се повремено запошљавао... Умро је 8. XI 1935. године. (Можемо
приметити да је био савременик и Војислава Илића и београдских надреалиста).
Дакле, биографија која је мањевише обична биографија; ако је нешто
„неуобичајено“ у тој животној причи, онда је то Милетин свештенички позив. (Али,
видели смо да се за тај позив определио кад већ није имао другог избора).
Наравно, живот у Српској Црњи ударио је снажан печат на биографију Милете
Јакшића. Због тог живота у Црњи – повезујући га са Милетином поезијом – Радомир
Константиновић пише о Милетиној мрзовољи, неамбициозности, безвољности, великој
пасивности... Каже да је утонуо у дремеж, да је неизлечиво спор, лишен сваке јаче
таштине... Све то Константиновић обрће и појачава: помиње мрзовољну успореност,
„полупробуђеност у којој дух још не стиже“ ни до своје воље; све што се догоди; догоди
се између два таласа мрзовоље... Константиновић као да следи Милана Кашанина, 68 који
говори о Милети Јакшићу као сигурном песнику, а „несигурном слабом човеку“. Помиње
Кашанин Милетину немарност у одевању, у држању, у односу према штампању својих
књига... Истиче Милетину равнодушност и одсутност. Ту слику о Милети појачава и
66
Стојан Јакшић, „Из мојих успомена“, Зборник МС за књижевност и језик, 1954, 11,728-730.
67
Гордана Ђилас, „Библиотека Матице српске и Милутин и Милета Јакшић“, Годишњак Библиотеке
Матице српске, 1998.
68
Сусрети и писма, Нови Сад 1974.

185
његова биографија без неравнина... Али, потреса у Милетиној биографији је било, и то
таквих потреса да је требало бити слеп да се ти потреси не виде. Да ли човек са потпуним
одсуством воље мења живот из корена у педесет и некој години живота? Милетино
напуштање Црње и женидба Зорком Андрејевић – која је више од седамнаест година
млађа од њега – нису пуки биографски детаљ, већ корак човека који свој живот жели да
има у рукама.69 Напушта свештенички позив потпуно спреман, како сам каже, да оде у
безверје: то сигурно није човек „поплављен“ мрзовољом. Против те животне мрзовоље
најпрецизније пише Светлана Велмар Јанковић, која је, узгред, једина уочила „потез који
је можда последица драматских унутарњих збивања“. Она је завирила у Милетине
бележнице, дневник, писма и показала нам једног, најпре живог човека. Можда у читавој
овој причи о Милети недостају имена људи са којима је био у присном контакту.
Задржаћемо се првенствено на књижевницима. Најпре, Јован Грчић и Тихомир Остојић.
(Но, можда су животне околности ту двојицу књижевних историчара довеле у Милетин
живот). Сведоци на венчању су му Васа Стајић и Жарко Васиљевић; пријатељи су му
Вељко Петровић, Јован Максимовић и да не набрајамо више. Прву књигу песама шаље
Јовану Дучићу70 у Женеву, Антуну Густаву Матошу у Париз и Лази Костићу у Сомбор... О
Милетиној заинтересованости и будности сведочи и писмо Лази Костићу из 1902.
године,71 писмо у којем се распитује за Књигу о Змају. Јован Дучић би се – ја додајем и
Милан Кашанин и Радомир Константиновић – изненадио, каже Светлана Велмар
Јанковић, када би знао које и какве је књиге Јакшић набављао. Читао је у оригиналу руске,
француске и немачке писце, а у преводу енглеске и италијанске. Сигурно је био зналац и

69
Фотографија на којој се налази Зорка Андрејевић може се видети у књизи Владимира Миланкова Јакшићи
из Српске Црње, Нови Сад 1997.
70
Занимљива је полемика између Бошка Петровића и Драгише Витошевића, на којој се тек сада задржавамо.
Наиме, Бошко Петровић је у тексту „Лектира“ (Летопис Матице сриске, 1963, 391, 1), показао да је
Дучићево Спавање воде готово истоветно песми Милете Јакшића Време. (Јакшићева песма је из 1899.
године, а Дучићева из 1903).
Драгиша Витошевић је, пак, у тексту „Виторог се месец заплео у грању...“ (Летопис Матице
српске, 1963, 392, 3) ту сличност тумачио духом тадашњег доба, стила и уопште начином певања.
Као што видимо, завиривање у Јакшићеву бележницу даје за право Бошку Петровићу. Јован Дучић
је очито имао у рукама Јакшићеву књигу непосредно после објављивања.
На ту полемику, не помињући Витошевића, Бошко Петровић се вратио у „Накнадној напомени“ уз
текст „Лектира“ (видети Сабрана дела Бошка Петровића, осма књига) признајући да му је у Јакшићевој
песми Повратак из поља промакло једно место. У питању је строфа која се завршава стихом: „Над њиме
тихо блиста месец виторог“.
Касније се, тек, тај „виторог“ месец заплео у грању – али у Дучићевој поезији.
71
Рукописно одељење Матице српске, Инвентарски број: 10.200.

186
латинског језика. Омиљени писци су му Толстој и Ренан. Читао је добре писце, али
углавном из XIX века, закључује Светлана Велмар Јанковић. Стојан Јакшић, пак, каже да
је Милета читао и на мађарском језику. Можда читаву ову причу о Милетином учешћу у
сопственом животу и месту које је имао можемо зачинити једним податком који дугујемо
Гордани Ђилас. Наиме, „На седници Књижевног одељења 23. септембра 1919. (године)
гласало се о листи чланова из 1914. Од могућих десет Милета је добио свих десет гласова,
испред Васе Стајића (8) и Вељка Петровића (9)“. (Ово јесте податак за фусноту, али и
овако морамо бранити скромност Милете Јакшића; скромност на коју очито наша култура
није навикла).
Наравно, кључно питање сада је како „изићи“ из текста о Милети. Како га
завршити? А не задржати се сувише на ономе што су о Милети писали Јован Дучић,
Милан Кашанин, Исидора Секулић... Истина, понекад нам је битнији неки залутали текст,
неког мање познатог писца који уочава неки детаљ, открива нову песму... Знам потпуно
јасно шта хоћу овим текстом: да покажем да Милетин значај није само историјски значај,
већ да је Милета песник неколико антологијских песама и да је вредност његових песама у
најмању руку једнака његовом историјском значају. (Дакле, хоћу да имам у виду „развој“
српске поезије као што га има у виду Драгиша Витошевић, али и да посматрам Милетине
стихове у неком „безваздушном“ простору).
Већ сам, унеколико, издвојио кључне Милетине песме кад сам наишао на песму
Вече – тиху, смирену, у контексту његове књиге чак неприметну песму. А наишао сам на
њу, и обрадовао јој се као познанику у непознатом граду, у антологији српских песама о
смрти Последњи гост, коју је приредио Стојан Трећаков.72 (Исту ту песму је већ посебно
издвојио и цитирао Синиша Кордић, 73 касније Милан Кашанин, исто тако и Славко
Леовац!)
Не смемо заборавити ни текст Миодрага Јуришевића, 74 ни текст... Једино тако
безболно и смирено можемо напустити Милетину поезију. Витошевић је помињан узгред,
а управо је он понудио другачије место Милете Јакшића у српској поезији прве модерне.
Константиновић, пак, један од највећих зналаца српске поезије XX века, помињан је

72
Стојан Трећаков, Последњи гост, Нови Сад 1994. Иначе, Трећаков није уврстио Милетину песму После
болесши, која у тако замишљеној антологији, пре свих Милетиних песама, заслужује место.
73
Синиша Кордић, „Поводом песама Милете Јакшића“, Летопис Матице српске, 1928, 316, 3, 423-426.
74
Миодраг Јуришевић, „Књижевно дело Милете Јакшића“, Летопис Матице српске, 1965, 395, 4, 335-360.

187
једино у „спорним“ ситуацијама. Не смемо заборавити ни читање Предрага Палавестре. 75
Шта рећи још а да не буде понављање?
Исидора Секулић нас приморава на другачије размишљање о поезији нашег
песника. Наиме, она истиче у први план оно о чему Милета није писао. И ми одједном
видимо простор Милетине поезије – тражење неке елементарне лирике. Јесте ту човек
присутан, али не плодовима свога рада (сликовито то показује Исидора Секулић), већ
својом зачуђеношћу пред величином природе, или пред њеним, да банализујемо, тајнама.
Светлана Велмар Јанковић пише о томе да је „песник сав предан томе да слути дахове
природе и да их казује као једноставно откровење, чисто у својој тајни...“ (Са једне стране
Милета тражи простор своје поезије, а са друге стране лута у тражењу средстава којима ће
тај простор омеђити – отуда несклад и оно што збуњује у његовој поезији. Са треће
стране, пак, имамо и велик број слабих песама које отежавају проходност кроз његову
поезију). Отуда и слика коју нам о Милети нуди Дучић: као о човеку који је залутао.
Можда овај текст завршити речима, извученим из контекста, наравно, што их је
изрекла Светлана Велмар Јанковић: „...изгледа да бављење Јакшићем изазива на
недоследности“. А управо на недоследностима је саздан текст Милана Кашанина о нашем
песнику. На почетку тог текста каже како се од свих писаца, које је упознао, Милете
најслабије сећа, па ипак га то не спречава да доноси готово одсечне приказе његове
личности. Наравно, не смемо заборавити да је Кашанин Милету срео тек у Београду.
Говори о Милетином угашеном погледу и мрком лицу које се није радовало ни себи ни
другима. И он као и Константиновић говори о тромом животу и спорим замислима нашег
песника. За велику разноврсност Јакшићеве версификације каже да је настала из отпора
дисциплини пре него из стваралачког импулса. Да ли да Кашанина подсетимо да време
дисциплине у српској поезији почиње у време када Милета Јакшић већ има објављену
прву књигу поезије? Каже даље и да је Милета „ребелан на учење и интелектуални напор,
као и његов стриц Ђура Јакшић“. Но, Светлана Велмар Јанковић је показала колико је та
оцена произвољна. Понавља Кашанин и општепознату тврдњу: „Песничког талента је у
њега било – и каквог! – али није било воље и енергије“. Кашанин тврди да га је
упропастила Српска Црња и да је био „поводљив и слаб човек“. (Да ли слаб човек мења

75
Предраг Палавестра, Историја модерне српске књижевносши, Београд 1986.

188
живот у педсет и некој години живота)? То што се држао даље од Српског књижевног
гласника главни му је грех: „Као да му је свеједно да ли се о њему говори или ћути“.
Но, има Кашанин и једно прецизно опажање; при сусрету са природом Милету не
привлачи њен спољашњи изглед, него и њено биће: „он је не слика и не прича о њој, већ с
њом живи“. Ту реченицу смо, очито, тражили.
Уочава Кашанин, с правом, јаз између добрих и лоших песама; али уочава и велике
Милетине песме: Вече, Повратак, Самоћа, Ствари које су прошле, Бог тихи – и претежан
део његових циклуса Мртво лишће, Велика тишина, Мој завичај и Легенде. Каже да те
песме „иду у најлепше лирске песме написане на српском језику“.
Лепа реченица за излазак из текста о Милети Јакшићу. Уз једно подсећање: у
циклусу Мој завичај истоимена песма, али је ту и песма Пљусак, у циклусу Велика
тишина је и песма Ова Тишина... Ништа не додајем Кашанину, само хоћу прецизно да
издвојим оно што је велико у српској поезији и што је надишло историјски значај.
Причу о историјском значају Милете Јакшића (весника и жртве), већ смо чули –
зашто је понављати.
(Миливој Ненин, „Дубока збиља огромне тишине“, Ствари које су прошле, ДОО Дневник
– новине и часописи – Библиотека Матице српске, Нови Сад 2003, стр. 44-69)

189
 Светлана Велмар Јанковић
МИЛЕТА ЈАКШИЋ, ПРИПОВЕДАЧ

[...] Данас мало ко зна да се о Јакшићу, као песнику, није мало писало и да су
писали они који су прва имена наше књижевности. На једној страни стоји Љубомир Недић
са својом пристрасном, жестоком, негативном оценом прве песничке збирке Милете
Јакшића, Песме, из 1899. године; на другој, да поменем најистакнутије, Марко Цар,
Матош, Драгутин Илић, Милорад Митровић, Јован Дучић, Бранко Лазаревић, Исидора
Секулић, Младен Лесковац, Милан Кашанин, Радомир Констатиновић. Богдан Поповић
своју Антологију завршава песмом Милете Јакшића а Скерлић, у својој Историји, каже за
њега да са „Вељком Петровићем то је до данас најбољи песник старе Војводине“. У
„Бранковом колу“, крајем децембра 1899. године, дакле баш уочи новог столећа, Алекса
Шантић објављује песму чији је наслов „Милети Јакшићу“ а поднаслов „Кад сам прочитао
прву књигу његових песама“. Шантићева песма, пуна одушевљења, патетична је и слаба,
али изражава умногоме прихваћено уверење да са Милетом Јакшићем српска књижевност
добија песника од будућности. Има код Шантића један видовит полустих у последњој
строфи. „Не бој се мраза!“ упозорава песник из Мостара песника из Српске Црње, као да
слути претњу која се надвија над Јакшићем, и која ће се убрзо остварити кад Љубомир
Недић изрекне своју немилосрдну оцену. Недићев суд је, по мишљењу свих који су
познавали Јакшића, нагнао песника у трогодишње ћутање и, вероватно, учврстио у њему
потребу за бекством у усамљеност. Мраз га је, дакле, ипак ошинуо, упркос упозорењу.
Кад се расправља о неправдама у нашој новијој књижевности, увек се расправља о онима
које је Скерлић нанео Дису и Исидори Секулић а никада о оној коју је Недић нанео
Милети Јакшићу, иако је и она велика и са последицама. Али и пре Недићеве оцене,
последњих година прошлог века, и после те оцене, првих година овог, име Милете
Јакшића помиње се упоредо, то никако не треба губити из вида, са именом Јована Дучића;
при том помињању, имена оба песника имају углавном исту тежину. Матош је чак био
склон да поезију Милете Јакшића унеколико претпостави Дучићевој. Кад је у „Бранковом
колу“ 1902. године оцењивао прву Дучићеву збирку Пјесме, он је овако сагледао
супротности између ова два песника:

190
 „Ако Дучића дефинирам, у главноме, као ученика, боље имитатора В. Илијћа и
романтика у Bürger-Uhlandovoj манири, дао сам главне контуре облика и садржаја великог
дијела Пјесама. Он се дојму Војислављева стила никада није отео, није оригиналан као
Милета Јакшић. Пјесме као Жабе нема у тој колекцији. М. Јакшић се из Војислављевих
елегијских, клеропскир вртова и са лажно класичних жртвеника, из оних чудних хорова,
из којих се ори пјесма, звуче пехари и звучни кимвали, М. Јакшић се из тог полуреалног и
полуимагинарног, полукласичног и полуромантичног свијета враћа у своје драго банатско
село, пуно сунца, бијелих гушчића и бијелих дјевојчица, говори просто, некићено,
сељачки, од срца срцу, док Дучић тепа у патосу учитељеву и, мјесто на село, иде у Париз.
Јакшић |е Војислављев академски пејсаж обогатио, натурализовао. Дучић га огољује, још
га више апстрахира, алегорише, дакле осиромашује, док му је манира, метода, израз тако у
духу Војислављеву, да је сасвим неоригиналан и сувишан.“
То што је Дучић уместо на село отишао у Париз брзо ће се показати као његова
предност, као што ће се приказивати као недостатак што је, уместо Париза или Беча,
Јакшић одабрао своје село. Али, предности и недостаци знају да измене своја места на
лествици вредности, нарочито кад се посматрају из временске удаљености. Дучић је тежио
томе да постане, на сваки начин, „homme du monde“, и постао је; Јакшић не само да томе
није тежио него се, верујем, тога јако плашио. Несумњиво да је боравак на страни гонио
Дучића да непрекидно негује свој дар и своју Форму, али је то покушавао и Милета
Јакшић, колико је то умео и могао, у Темишвару и у Српској Црњи. Највеће и најбитније
разлике између Дучића и Јакшића не треба тражити само у начину на који су они
проводили своје животе, него у природи њиховога дара који, по свој прилици, није био
већи код првога него код другога, али је био и друкчији и друкчије мотивисан. Касније,
кад су им животи одмакли, Дучић је могао о свом сапутнику Јакшићу да каже, са
одстојања и са висине који нису претерано пријатни: „Овај песник у коме је, неоспорно,
била једна видна златна жица лирског талента, прошао је овако између људи као човек
који је погрешио улицу, и који се никад није нашао онде куда је био кренуо. Залутао је у
свом сопственом животу, као што други залутају у туђем граду.“ При том је Дучић,
песник који је створио и ове стихове: Искушитељу, пун сам страха, / По беспућу и блату
стида; / Смрзавам од твог топлог даха, / У тми без свести, злу без вида. – чудно губио из
вида да је Јакшић можда био од оних стваралаца којима је дато да погреше улицу и да

191
лутају по сопственом животу, увек ближе анонимности него слави, несрећи него срећи,
губитку него добитку. Славном кнезу песника данас се више не може поставити питање о
томе да ли је, за неког ко покушава да измуца неизрециво, баш предност ако увек успева
да одабере праву улицу и никад не успе да упозна смисао лутања? Ако, уопште, има
таквих. Али одговор на то питање, не одвише скривен, може се и те како наћи код Дучића,
нарочито у његовим „Вечерњим песмама“: ту он добро зна да су лутања неизбежна. Има, у
Дучићевом кратком напису о Јакшићу, доста хладном и снобовски ученом, још једно
погрешно наслућивање Јакшића: Дучић је био склон да га види као духовно запарложеног
црнорисца који је био „песник декадент и не знајући за декадентску школу која је онда
увелико цветала у Паризу“. Јакшић се, како се открива у његовим бележницама, а и у
писмима, трудио да се не препусти духовној чамотињи која га је вребала а успевала
понекад и да га увреба. Дучић би се изненадио да је знао да је Јакшић набављао књиге са
стране и да се вежбао у страним језицима. Читао је, у оригиналу, руске, француске и
немачке писце, у преводима енглеске и италијанске. Карловачки ђак и богослов, морао је
бити и добар зналац латинског. Његови дневници су пуни навода из класичних писаца,
већином на латинском, али и на старогрчком; много је преписа и из модерних писаца. 76
Код Јакшића се један поред другог наводе Марко Аурелије и Анатол Франс, Соломунова
Књига мудрости и Ернест Ренан, Плутарх и Толстој, Епиктет и Карлајл, Јован Златоусти и
Ниче, Паскал и Бергсон, Конфучије и Торо. Од француских песника записивао је, на
оригиналу, и Бодлера, и Леконт де Лила, и Албера Самена и, једном или двапут, Верлена.
Малармеа и Рембоа, или Лотреамона није спомињао, али да ли их је спомињао Дучић?
Ако је веровати Ремију де Гурмону, а свакако му треба веровати, крајем прошлог века и
почетком овог ни у Паризу, сем у кругу зналаца и међу припадницима другог и трећег
таласа такозваног симболистичког покрета, први и једини прави декаденти, „проклети
песници“, нису, сем Верлена, били ни одвише познати, ни много испитивани. Ако их
Јакшић не спомиње, то је стога што их вероватно и не налази у добрим али
конвенционално састављеним антологијама новије француске поезије које му долазе до
руку. Од прозних писаца, такође француских, доста је места из Флобера, Мопасана,
Франса, Лотија, Буржеа. Ипак, рекло би се да су Јакшићеви омиљени писци Толстој и
Ренан. У Јакшићевим дневницима много је исписа, на руском, из Толстојевих дневника, и
76
Видети рукописсе под бројевима М. 10. 583 (Бележница I, 1902), М. 10. 539 (Бележница, 1915, I и II св.),
М. 10. 540 (Бележница, св. IV и св. V; Бележница II, 1918).

192
то из дневника које је Толстој водио пред крај века; само је нешто мање навода, на
француском, из Ренана. Милета Јакшић је читао без великог реда, али је читао углавном
добре писце и углавном писце XIX века. За најприснија дружења, без двоумљења,
одабирао је највеће. Из преписке се види да га је Достојевски занимао, а Толстој обузео;
да се Франсу дивио а Ренану предавао; Бергсон га је узбуђивао, Чехова је ишчитавао. Од
Мопасана је одабрао ону изванредну фантазмагоричну његову приповетку „Le Horla“: ту
је приповетку преписивао, на француском, у свој дневник. Док је живео у свом банатском
селу у коме није, као Дучић, видео ни радост ни богатство, ни брзе коње ни снажне жене,
Јакшић је настојао да не изгуби сасвим везе са духовним и интелектуалним настројењима
свога доба. Они који су били уверени да овај попа види само идилични сеоски пејсаж, са
гушчићима, барама, жабама, месецом и ветром, кишом и гранама, без човека, нису били
сасвим у праву. Поред овог пејсажа, и у њему, Јакшић је ослушкивао речи својих великих
савременика, али и оних који су им претходили из прошлости, далеке и мање далеке;
слушао је, слухом изоштреним за поруке таме, и говор људи који су га окруживали, као
странци, али о томе ће бити речи касније. Можда он у својим настојањима није био брз,
него спор и свој, али ни модерни математичари не дају предност Ахилу, него корњачи, ако
у тој трци уопште неко може да има предност. Не изгледа да је Милета Јакшић икада
одвише био обузет духом агона; ако је у њему, док је био млад, и било нешто од тог духа,
критика Љубомира Недића била је, изгледа, довољна да га сатера у мишију рупу
Јакшићеве интимне личности. (Ако је тако, онда тај дух и није био прави.) Али да
останемо код поређења које ми се чини да није 
сасвим неодговарајуће: у нашој књижевности, Милета Јакшић је корњача која тек сад
стиже на циљ.77
Јакшић је 1899. године издао своју прву збирку песама, у Великој Кикинди, а 1900.
прву збирку прича, у Мостару. О песмама се доста говорило у то доба, о причама се није
говорило готово никако.78 Као песник Милета Јакшић је, оспораван или хваљен, ушао у
нашу књижевност и остао у њој; као приповедач готово да није ни забележен. То је још

77
Читаоцу скрећем пажњу на избор песама које је одабрао и нов распоред им дао Бошко Петровић: Милета
Јакшић, Песме, Матица српска, Нови Сад 1984. Нов распоред, загонетнији песник.
78
У „Звезди“ за 1900. годину (II, 490), непотписани аутор кратке белешке, вероватно Јован Скерлић,
саопштава да Јакшћева књига Приче садржи три приче и наводи њихове наслове. Затим додаје: „Прва је
хумористична, друга углавноме опомиње на Гогољеве сатирично-алегоријске приче, а на трећој се увелико
опажа утицај Мамина Сибирјакова“.

193
једна необичност у необичној Јакшићевој књижевној судбини. Песме су се појавиле у
последњој години столећа које је протекло, приче у години која означава прелом два века
и прву годину столећа што долази. Овај редослед у објављивању вероватно је више удесио
господин Случај, онај непредвидљиви Буца комедијант како га је назвао Милош
Црњански, него нечија намера, али би се данас у том редоследу могао пронаћи и известан
симболичан смисао. Као песник, Милета Јакшић као да често из деветнаестог века слути
двадесети; као приповелач, он је добро закорачио у тај нови век. Изгледа да се у том
повученом сеоском пароху притајила стваралачка личност са два различита лица: песник
сав предан томе да слукти дахове природе и да их казује као једноставно откровење, чисто
у својој тајни; приповедач загледан у човека и мало згранут од тог загледања јер се, под
Јакшићевим погледом, човек открива као нечиста и злокобна тајна. Ову двострукост
Јакшићеве стваралачке личности први је и, мислим, једини, сјајно описао Милан
Кашанин, који је овако тумачио однос овога песника према природи:
„При сусрету са природом, Милету Јакшића не привлачи само њен спољашњи
изглед, него и њено биће, које има своје среће и несреће, свој живот и своју смрт, – њега
интересује њена судбина која је слична човековој и која је слична његовој. Он воли
природу не због тога што је учен природњак, или што би био филозоф пантеист, већ зато
што је сам. Не могући се сјединити ни са ким међу људима, он се сједињује с њом – он је
не слика и не прича о њој, већ с њом живи. Нико у српској поезији није тако као Милета
Јакшић усамљен са природом и не стоји лицем у лице с њом, као пред Богом.“
Чини се да је Милан Кашанин друкчије разумео Јакшића песника него Исидора
Секулић и да га је добро разумео. Исто је тако добро, иако са мање добре воље, разумео
приповедача:
„Спољашњи свет приповедача Јакшића је сасвим друкчији од унутрашњег света
Јакшића песника. У његовим причама нити су осећајни и хумани људи, нити је хуман и
осећајан њихов писац. Ражалошћен над собом и осетљив кад је реч о њему, Милета
Јакшић је бруталан и свиреп кад говори о другом. Његова прича Даћа, и по сценама и по
тону, једна је од најбруталнијих слика у нашој наративној прози. Изједначујући се са
суровим личностима о којима прича, писац се не снебива да каже како један старац мисли
да су старе жене неизбежне око самртника 'као што су неизбежне муве, црви и вране код
стрвине'. Кад пише приповетке, песник Милета Јакшић је натуралист са наглашеном

194
склоношћу ка морбидном. Ничије сеоске приповетке нису у нашој књижевности тако мало
идиличне као његове.“
Кад тумачи Јакшићеву приповетку „Ах, Матилда!“ Кашанин, не само са искуством
писца и есејисте, него и историчара уметности, наученог да распознаје елементе нових
облика и облика новог и тамо где се не претпоставља да се могу наћи, овако прониче у
Јакшића:
„Јакшићева прича је исповест отуђеног (тако се то, мислим, данас каже),
усамљеног човека, који има халуцинације и страх од свега, и од себе самог. Он не зна да
ли је сањао нешто или му се то на јави чинило, и не разазнаје непозната лица од познатих.
Шта њега све не узбуђује! Присуство сумњиве тишине која хуји; утисак да су лица на
сликама на зиду пре његова уласка разговарала и, чим је он ушао, заћутала: сопствено
лице у огледалу, када не зна да ли је то он или неко други који се у стану скрио; његов сан
у парку, у којем му се у један мах чини 'да свако дрво, цео парк сања да лети'. И шта њега
у животу све не збуњује и шта њему није све тајанствено! Канцеларијски посао, градски
живот, жена у коју се заљубљује, њен отац, њен муж. Поштоваоци Сигмунда Фројда и
Франца Кафке, писаца за које Милета Јакшић сигурно никад није чуо, откриће у овој
аутобиографској причи драгоцен материјал за психоанализу.“
Обе стране своје стваралачке личности Јакшић је, зачудо, испољио у исто време:
приповедач се огласио кад и песник, 1891. године, али то као да нико није чуо. У
божићном додатку новосадског листа „Браник“ од 24. децембра 1891. (5. јануара 1892.)
објављена је Јакшићева прича „Божитњи сан“, вероватно прва проза коју је штампао.
Иако сам уверена да је проналажење битних обележја једнога писца у његовим првим
радовима углавном конвенционалан и не много инвентиван истраживачки посао, изгледа
да га у овом случају не могу избећи: та Јакшићева, можда прва, причица у празничном
новинском додатку, невешто али даровито написана, заиста садржи неке суштинске
тематске компоненте Јакшићевог приповедања, ове:
а. он или ја, покретач и носилац збивања, субјект приповедања, усамљен, обузет
страхом, у потпуности је супротстављен другима, за које осећа да га егзистенцијално
угрожавају:
б. други, то су сви који припадају спољашњем свету, свету људи; они самим својим
постојањем оличавају претњу насиљем и злом;

195
 в. сан као простор који омогућава дубља сазнања а и нејасне границе између
постојећег и непостојећег; подразумева слике надреалног и фантастичног;
г. стварност фантастичног. [...]
(Светлана Велмар Јанковић, „Милета Јакшић, приповедач“, поговор у: Милета Јакшић,
Нечиста кућа, Просвета, Београд 1985, стр. 243-292.)

196