МИЛЕТА ЈАКШИЋ

ИЗ МОЈЕ БЕЛЕЖНИЦЕ

Приредила
Зорица Хаџић
 ВA ВРЕМЕ ДРАГИЈЕ ВЕСНИ
Писах за време драгије весни
појуштим же словејам с кукавицеју.
Запис непознатог писца

Кад прелисташ књигу ову,

К’о сухо јесење лишће
Замирисаће пролеће једно
Давних времена;
У сваком њеном слову
По један горски цвет.
Писах је, кад је
У моју клет
Планински ветар улет’о,
А зелен гај са својом птицом,
Славујем и кукавицом,
Веселили ми слух
И крепили ми дух
За ово дело свето.

Славуј је прижељкив’о,
А ја сам заптив’о
У слова све мирисе,
Све цвркуте и звуке
И затварао их
У књигу ко у ковчег.

Кад је отвориш,
Осетићеш душу
Ишчезлих мириса,
Сенке умрлих цвркута
И глас хвале
Коју је Богу теп’о
Смирени један писац,
Који је давно пеп’о.

Милета Јакшић
 „ЉИЉАНИ ПОЉСКИ“ МИЛЕТЕ ЈАКШИЋА

„За разумевање једнога песника од примордијалне важности је познавање

историје и друштвене атмосфере у којој се он кретао – људи с којима се дружио,
жена које је волео, кућа у којима је становао, предела кроз које се кретао.
Иконографски документи каткад више но издавачеве пропратне речи тумаче
текстове и њихове писце“,1 написао је својевремено Милан Кашанин поводом
рукописне заоставштине Лазе Костића. Данас овакво становиште у проучавању
књижевности представља анахронизам, међутим, ако се оно посебно односи и
примењује на књижевнике чије је дело потцењено, маргинализовано или олако
категоризовано, дешава се, управо иза кулиса историје и иконографије једног
времена, ново вредновање и позиционирање одређених личности.
Милета Јакшић је за живота доживљаван првенствено као песник. Када је
реч о његовом прозном раду можемо да кажемо да се, за живота писца, па и након
смрти, углавном радило о маргинализацији (приповетке)2 или потпуном незнању
(роман, драме, књижевност за децу). Наиме, творци главних токова књижевности у
првим деценијама двадесетог века, пре свих Јован Скерлић, нису осећали
полифону природу књижевности (како у опусу појединца, тако и у укупном
прожимању дела које одређују један период). У фокусу критике тог периода
1
Видети у: Милан Кашанин: „Сведочанства о Лази Костићу“, Зборник историје књижевности,
Одељење литературе и језика, књ. 6: Лаза Костић, ур. академик В. Ђурић, Београд, САНУ, 1968, стр.
233–400. Наведено према: Милан Кашанин: „Поговор“ у: Лаза Костић, Дневник. Ишчекивано и
дочекано, Народна књига, Београд 2000, стр. 94.
2
Тек пола века након смрти Милете Јакшића указано је на њега као на значајног приповедача. О
његовим приповеткама афирмативно је писала Светлана Велмар–Јанковић. Такође, прозом Милете
Јакшића бавили су се Васа Павковић и Милица Томовић.
налазили су се пре свега програми и манифести литерарних кругова, као и
најдоминантније жанровске црте у опусима аутора. Самим тим је оцена, селекција
и периодизација књижевности, била у многоме поједностављена.
У случају Милете Јакшића свођење његовог рада на поље поезије потиснуло
је стваралаштво у другим књижевним родовима и врстама. Уопште, као да је
постојала жеља да се што пре сузе и одреде његови литерарни домети. На пример,
Јован Скерлић је у Историји нове српске књижевности оставио афирмативну
белешку о поезији Милете Јакшића, називајући га заједно са Вељком Петровићем
„најбољим песником старе Војводине“. Међутим, Скерлић је на истом месту
његову поезију одредио и као прошлост (предводници најновије поезије за Јована
Скерлића били су Јован Дучић и Милан Ракић). А када је реч о прози (коју Јакшић
објављује од самих почетака паралелно са поезијом), Скерлић је потпуно
занемарује исписујући тек две реченице: „Милета Јакшић има и једну свеску Прича
(Мостар, 1900). Приповедачки рад доцније је сасвим напустио.“ Оваквих примера
„обележавања“ има много више, случај Милете Јакшића, нажалост, није усамљен.
Књижевна критика покушавала је да што пре дефинише пребрза, бурна дешавања
на пољу књижевности, нарочито у резовима након Првог светског рата, и због тога
у неким случајевима чинила грубе превиде.3
Због свега наведеног, Кашанинова тврдња чини се драгоценом. Потреба да
се, уколико је могуће, завири у рукописну заоставштину потцењених писаца,
најважнији је траг целовитијег сагледавања развоја наше књижевности.
Рукописна заоставштина Милете Јакшића, која се чува у Рукописном
одељењу Матице српске, пружа изузетну прилику да уђемо у пишчеву књижевну
радионицу и да уочимо, пре свега, тематску, стилску и жанровску разноликост
његовог стварања. У рукописној заоставштини могу се пронаћи основни
предлошци његовог књижевног израза, као и пресек различитих интересовања у
књижевности. Рукописи пружају могућност да пратимо генезу песама, али и
приповедака, драма и романа, откривамо расположења, слабости, пратимо

3
Ново читање поезије Милете Јакшића започиње тек појавом књиге Драгише Витошевића Српско
песништво 1901–1914, Београд 1975.
лектиру, догађаје које је писац доживео, интимна размишљања. Читајући сачуване
рукописе у прилици смо и да, у одређеним случајевима, у потпуности
реконструишемо сам чин књижевног стварања и тако јасније дефинишемо границу
између Јакшићевог живота и литерарног опуса који је иза себе оставио.
Сачуване бележнице Милете Јакшића жанровски су хетерогене. У њима
наилазимо на дневничке записе, скице за приповетке, песме, драме, концепте за
роман. Такође, у оквиру ових свезака налазе се и Јакшићеви преписи из лектире.
Између бележница постојала је више него очигледна разлика – док је у неким
свескама на брзу руку записивао грађу, сећања и размишљања, стихове и строфе,
прецртавајући редове или читаве странице, постоје и бележнице у које је
брижљиво преписивао сређене, најважније делове из других бележница. Самим
тим, јасно је да су у процесу књижевног стварања белешке Јакшићу представљале
веома важно средство.
Бележнице Милете Јакшића, свеске различитог формата и боје, исписане су
руком писца и до данас је сачувано укупно тринаест свезака: из 1887, 1888, 1902,
1915, 1916, 1917, 1918, 1920 и 1923. године, али у оквиру ових свезака има и записа
насталих након 1923. године. Места бележења су Српска Црња, Нови Сад,
Темишвар, Вршац, Лединци и Београд.
Поред ових бележница, којима ћемо се у раду подробније бавити,
поменимо да су сачуване и бележнице које су Милети Јакшићу служиле за
вежбање у страним језицима – француском и руском. Уз ове бележнице налазимо
и свеску на којој пише „Serbica“, започету 1897. године у којој се налазе изводи из
неких наших народних бајки. Међу овим свескама, под истом сигнатуром, чува се и
бележница у којој се највећим делом налазе и Јакшићеви преписи из лектире
(Шилер, Шекспир, Гете, Русо...) али у њој има и неколико оригиналних записа. 4

4
Ове записе Милета Јакшић ће унети у „Велику бележницу“ (види напомену бр. 9). Ова свеска је
интересантна јер се у њој налази песма „Песников празник“, посвећена критичару Љубомиру
Недићу. Иначе, наведене четири бележнице су у тврдом повезу и чувају се под сигнатуром М. 10.
512.
Сачувана је и бележница у којој је Милета Јакшић записивао имена претплатника
на његову прву песничку збирку објављену 1899.5
Хронолошки, према почетку бележења, најстарије сачуване бележнице су
из 1887. односно 1888. године, времена када је Милета Јакшић био ученик Српске
велике гимназије у Новом Саду. Из ђачког раздобља Милете Јакшића, сачуване су
две свеске писане у Српској Црњи и Новом Саду. 6 Жанровски, ове свеске
представљају дневнике вођене од 3. августа до 2. децембра 1887. године (прва
свеска), односно, од 16. децембра 1887. до 26. фебруара 1888. године (друга
свеска). У овим дневницима Милета Јакшић је најчешће писао о школским
обавезама и згодама, дружењу и прочитаној лектири. Поред дневничких записа,
који преовлађују, у овим свескама се налазе и вежбе из страних језика, вежбе из
математике, стихови и концепти за приповетке. Ови дневници су, што није редак
случај ни у осталој рукописној заоставштини овога писца, прошарани и његовим
цртежима.
Поред тога што ђачки дневници отварају могућност да се боље упозна овај
период живота Милете Јакшића, интересантни су и због тога што је он у њих
бележио и младалачке погледе на књижевност, утиске о прочитаној лектири, као и
своје ране списатељске намере. По дневничким записима види се да је Милета
Јакшић као гимназијалац са великим одушевљењем, али и са дозом критичности,
најчешће читао дела немачке књижевности. На пример, одушевљено је читао и
анализирао Виландовог Оберона (запис од 26. октобра 1887), или, пак, размишљао
о Хајнеовој љубавној поезији са жељом да га „за уши вуче“.
Слободно време, према дневничким записима, Милета Јакшић је волео да
проводи у осами, читајући. За време боравка у Црњи, крадом је одлазио у парк
како би „читао и штудирао“ Хајнеа и Хелтија (6. новембар 1887).
У периоду док је писао ове дневнике, Милета Јакшић је већ иза себе имао
неколико објављених песама и приповедака. Тако на страницама ђачких дневника

5
Бележница се чува под сигнатуром М. 10. 526.
6
Ђачки дневници се чувају под сигнатуром М. 10. 535 у Рукописном одељењу Матице српске.
налазимо и на његове „пробе пера“: стихове и скице за приповетке. 7 У
бележницама из каснијих година, концепти овакве врсте биће присутнији у много
већој мери. Дакле, Јакшић се истовремено развијао и као песник и као приповедач.
Из дневника можемо закључити да је у свом, ђачком, окружењу Милета
Јакшић већ важио за песника. Пријатељи су му давали своје песничке покушаје на
оцену и о томе налазимо јасне трагове у овим дневницима.8
Није нужно по сваку цену у овим, раним записима Милете Јакшића, тражити
поетику писца иако ће, чини се, он остати доследан неким својим ставовима о
књижевности и касније, у зрелим годинама: „(...) Песници! Створите ми оно, што ће
за навек остати лепо, што ће моћи читати сваки, и чему се може свако
одушевљавати! Немојте тужити да вас свет жали и да вам се диви, како сте ви
духови и како сте бедни, певајте, па жалите ви свет, сликајте га, покажите му
огледало. О, колико међу песницима има песника?! Кад би вас узео на велико
решето. Ако си што изгубио, тужи неко време, та се затим надај, и ради, да веће не
изгубиш. Већа идеја треба да је претпостављена малој“ (запис од 26. октобра 1887).
Ови, рани дневници стога представљају први степеник у трагању за поетиком,
односно, аутопоетиком Милете Јакшића.
Док у ђачким бележницама Милете Јакшића доминирају дневнички записи,
у каснијим бележницама су много присутнији делови текстова других аутора,
цитати, наводи као и његови коментари. На дневничке записе наилазимо и у
каснијим бележницама, иако то неће бити записи у којима је у првом плану
Јакшићева личност, већ је у њима значајнија тема, повод размишљања и
бележења.

7
„ (...) Намислио сам да пишем једну приповетку из ђачког живота. Грађа ми је готова, и мислим да
ће ми испасти за руком, јер одавно нисам ништа веће писао у прози осим неколико приповедака за
децу у дечијем листу 'Невену'“ (12. новембар 1887). (...) Хоћу да пишем неке приповетке, управо
слике са села Сумраковца [Српске Црње] под називом 'Сумраковачко племство'“ (17. новембар
1887).
8
„Дао ми је своје песме, покушаје, Влада Димитријевић. (...) Не могу казати да му стихови немају
вредности. Из амбуља од дивног српског језика просијава каткад лепа мисао. Но целу мисао квари
скроз непознавање српског језика и ружна форма.“ (30. децембар 1887). Неколико година касније,
1900, критичар Љубомир Недић, поред многобројних примедби које је упутио на рачун његове
поезије, замерио Милети Јакшићу и на лошем језику и лошој форми: „(...) протестујемо у име
српског језика, у име укуса, у име поезије, у име здравог разума“.
 Следећа, према почетку бележења сачувана бележница, започета је у
Темишвару 1902. године.9 Милета Јакшић ју је називао „Велика бележница“ и
извесно да је у њу уносио записе и много година касније. Ова свеска имала је,
несумњиво, веома важно место у његовој књижевној радионици, иако му је
првенствено служила да у њу преписује делове из лектире (преписи Његоша, Таса,
Гетеа, Ренана, Толстоја, Франса, Шопенхауера, Лотија, делова Светог писма,
народних мудрости, латинских сентенци итд), па у њој има најмање оригиналне
грађе. Милета Јакшић ју је, неретко, попуњавао на немачком, француском,
старогрчком или руском језику. Ова бележница значајна је, између осталог, због
тога што у многоме разбија предрасуду о духовној чамотињи Милете Јакшића. 10
Док ова бележница открива лектиру и велику ширину интересовања Милете
Јакшића, следеће сачуване бележнице, према времену настанка, сведоче о једној
од његових неостварених намера – роману. Трагове рада на незавршеном Роману
усамљена човека као и фрагменте романа налазимо у две сачуване бележнице из
1915. године.11 На корицама ових свезака налазе се и ознаке писане руком Милете
Јакшића – „свеска I“ (1915) и „свеска II“ (од октобра 1915). У свесци означеној
бројем I, само се на неким страницама налазе записи намењени роману, јер је она,
највећим делом, опет испуњена преписима из лектире (Бергсон, Чехов,
Љермонтов итд).
Другу, значајнију свеску, Милета Јакшић ће споменути у писму упућеном
вољеној Зорки 14. октобра 1915. године: „(...) Ја сам начинио неку бележницу и, од
октобра, скоро сваки дан уносим у ту белешке: мисли, опажања о људима и
стварима разне ситнице, подробности, анегдоте, описе, све што мислим да би се

9
Реч је о свесци великог формата у тврдом, црном повезу. Пагинација је 1–400, и исписана је руком
писца. Неке странице недостају док су неке празне. У овој свесци се налази и недовршен садржај
исписан пишчевом руком. Бележница се чува под сигнатуром М. 10. 538.
10
Ова предрасуда везана је несумњиво за дуго пишчево бављење у родној Српској Црњи – у случају
Милете Јакшића духовна чамотиња се поистовећивала са животом у малом месту. Из сачуване
преписке али и из бележница Милете Јакшића јасно се види колико је и шта је све читао.
11
Две свеске средњег формата, у меком повезу, које се чувају под сигнатуром М. 10. 539. У свесци I
странице нису нумерисане (укупно 45 страница). У другој свесци сам писац је извршио нумерацију
(1–38), с тим да неке странице недостају.
могло употребити као материјал за роман (...)“12 У овој бележници наилазимо,
дакле, на највећи део грађе за Роман усамљена човека. На основу сачуваног
рукописа романа али и захваљујући сачуваној бележници, можемо склопити
фрагменте и наслутити даљи ток збивања у овом недовршеном делу.13 Из његове
преписке знамо, да је рад на Роману усамљена човека Милета Јакшић започео
1912. године и са прекидима му се враћао до 1917. године, када ће у једном писму
написати да је „роман заспао и то тако тврдо да се не пробуди“. Сиже романа
Јакшић је желео да изнесе кроз лик резигнираног, отуђеног човека у
малограђанској средини, у чијем животу се појавом једне жене изненада све
мења, јер могућност његове везе са њом обнавља конфликт са репресивним
чиновничким системом власти.
Преписима из лектире Милета Јакшић је испунио и три сачуване свеске из
1916, 1917. и 1918. године. На корицама прве стоји ознака да се ради о свесци под
бројем III и година „1916, 1917“.14 Ова свеска је, најчешће, испуњена преписима из
Ренана и Толстоја. Сличним изводима из лектире (Толстој, Ренан, Мопасан)
испуњене су и друга свеска (редни број IV „Април 1917 – Април 1918“), 15 односно,
трећа („Април 1918 –“свеска V).16 Између ових преписа који јасно упућују на
доминантан утицај Ренана и Толстоја, наилазимо поново и на дневнике из јуна и
јула 1918. године, које ћемо пронаћи и у другим свескама започетим исте, 1918.
године. Отварање питања утицаја на прозу Милете Јакшића, посебна је, и до данас
недовољно истражена тема. Остаје питање откривања правог порекла фантастике,
ониричног и оностраног, најприсутнијих чинилаца у Јакшићевој прози.

12
Видети: Судари Милете Јакшића (преписка), прир. М. Ненин и З. Хаџић, Нови Сад 2005, стр. 164–
167.
13
Роман је сачуван у препису супруге Милете Јакшића, Зорке Јакшић под сигнатуром М. 10. 511. По
сачуваном препису види се да је на њему писац накнадно интервенисао. Такође, сачувани су још
неки концепти за роман исписани руком Милете Јакшића. У бележници из октобра 1915. године
Милета Јакшић је насумице писао фрагменте, којима је накнадно додао редне бројеве. Сачувана је,
такође, бележница у којој је Зорка Јакшић преписала ове фрагменте (М. 10. 533) поштујући те редне
бројеве а у којој је Милета Јакшић касније додао још неке записе намењене роману.
14
Свеска је средњег формата у меком повезу, чува се под сигнатуром М. 10. 540. Нема пагинације
(укупно 34 странице).
15
Средњи формат, меки повез, без пагинације (укупно 39 страница), сигнатура је М. 10. 540.
16
Средњи формат, меки повез, без пагинације (укупно 36 страница), сигнатура је М. 10. 541.
 Интересантнија је и жанровски разноврснија бележница на чијим корицама
стоји да је започета 1918. године, без прецизније ознаке месеца настанка. 17 У овој
бележници наилазимо и на записе из каснијих година: 1919, 1920, 1924, 1925, 1929.
и 1930. године. У њој се, поред дневника Милете Јакшића, налазе и анегдоте о
Ђури Јакшићу, запис о Лази Костићу, успомена на сусрет са Војиславом Илићем у
Новом Саду. Милета Јакшић ће у ову бележницу записивати зреле погледе на
књижевност и уметност. Издвојићемо његово размишљање о слободном стиху:
„Песма у слободним стиховима није песма. Она може бити појезија али није песма.
Слободни стихови су неорганизована појезија, расута, разуларена, разобручена ако
се може тако казати. Задатак песме је да појезију стегне у ритам, да јој да чврст
облик, да је веже у строфе и окује у њима. Као што један неуобличен [изнад:
аморфни] блок камења није кип тако песма у слободним стиховима није песма.
(...)“
Можемо се запитати да ли је овај запис у складу са поетиком Милете
Јакшића, или представља унутрашњи сукоб у развоју његове стваралачке личности,
имајући у виду чињеницу да је писао песме у слободном стиху. Познато је да је
управо слободан стих у његовој поезији био један од аргумената којим се његово
песничко дело одредило као један од стубова српске модерне поезије.18
Судећи према појединим записима из ове бележнице Милета Јакшић је
остао веран неким својим гимназијским размишљањима о књижевности. Још као
гимназијалац писао је да песници треба да сликају свет, да му покажу огледало,
међутим, тој миметичкој природи придодао је и нови критеријум – истину: „Писци
треба у својим делима да нам дају да видимо истину, истину о животу, о људима.
Они нам међутим дају живот гледан кроз призму свог темперамента. Дају нам
лажну слику. Оставите и призму и свој темперамент на страну и дајте нам чисту,

17
Средњи формат, тврд повез, без пагинације (укупно 59 страница), нису све странице испуњене.
Чува се под сигнатуром М. 10. 540.
18
„У љубавној лирици најчешће слаб стихотворац, Милета Јакшић већ у овој збирци има ону
познату Летњу ноћ коју је Богдан Поповић унео у своју Антологију и која свежином песничких
слика и у оно време врло ретког слободног стиха у Песмама из 1899. године делује као пријатно
изненађење, скоро откриће“, написао је Драгиша Витошевић. Видети: Драгиша Витошевић, „Весник
и жртва (Милета Јакшић)“, Српско песништво 1901–1914 (I), Београд 1975, стр. 137.
вашим темпераментом незамућену истину. Гледајте непосредно, посматрајте
јасно, спокојно, просто као Христос, као Толстој итд. Истина се само тако
саопштава. Христос је говорио вечне истине тако као да их не говори он него да
истина, на његова уста, сама себе открива и саопштава се људима.“
Размишљао је и о томе шта је циљ књижевног дела: „Књижевном
производу не може бити сврха лепота (естетска наслада), као што у храни (јелу
једном) не може бити сврха наслада, уживање него одржавање организма.
Естетска средства: леп стил, живописност итд. не могу бити сврха једном
уметничком делу, него средство да се једна идеја, морална, философска, јасније,
рељефније изрази. Безидејност у уметничком делу са свима могућим лепотама је
лепа шарена кутија али празна.“
Када говоримо о записима Милете Јакшића из ове бележнице који се
односе на књижевност, интересантно је навести и његово мишљење о писцима
који се тек појављују на књижевној сцени. Запис који следи, подстакнут је појавом
нове, послератне, генерације књижевника: „Јављају се такозвани 'млади' у
књижевности. Али на што то надевање имена самом себи? Је ли то програм,
школа? На што и програм? Једини програм писаца може бити тај да се добро пише.
На што тај назив 'млади'? Јесу ли Омир, Гете, Толстој, Пророци у библији стари?
(...)“ (запис од августа 1919. године). Не можемо знати на кога Милета Јакшић у
овом запису тачно мисли, ипак, ако овај запис упоредимо са једном забелешком са
негативном конотацијом19 који смо пронашли у његовој заоставштини, а који се
тиче дела Мирка Королије, Тина Ујевића и Станислава Винавера, можемо
наслутити да је критичност Милете Јакшића према новијој генерацији књижевника
била мотивисана не само неслагањем са језичким, стилским и идејним особинама
стваралаштва млађих песника, већ и лаганим заузимањем конзервативнијег става
према књижевности уопште.
Гледишта на књижевност Милета Јакшић је записивао и у бележницу
великог формата и тврдог повеза на чијим корицама стоји само ознака „Бележница

19
Овај кратак запис се налази на посебној, похабаној хартији и писан је графитном оловком. Чува се
у Рукописном одељењу Матице српске под сигнатуром М. 10. 505.
II“, а на првој страници „1918 –“. 20 Овој бележници, као и бележници започетој у
Темишвару 1902. године, Милета Јакшић је придавао посебну пажњу. Она садржи
обиље оригиналних записа који су Милети Јакшићу често користили као грађа за
књижевни рад. У оквиру ове бележнице налазе се, такође, и његови дневнички
записи. Они, међутим, нису писани у континуитету и не представљају дневничке
белешке у класичном смислу. Унутар ове бележнице налазе се и записи које је
писац распоредио тематски: „Из хришћанске симболике“, „Празноверице код
сахрањивања мртвих“, „Ратарска кућа“, „Народне празноверице“, „Епиграми“...
Бројне записе из ове бележнице можемо препознати у каснијим прозним
радовима Милете Јакшића. Погледајмо, овом приликом, само фантастичну
приповетку „Мистерије“ за коју се фолклорна грађа коју је користио у целости
налази у овој бележници. Милета Јакшић је, наиме, од разноврсних елемената о
народним веровањима сачинио ову приповетку. Лако се у њој могу препознати у
делови Јакшићевих записа из бележница о вилама, вилином колу, ђаволу. Такође,
у приповетку су уткани и записи о Тодорским коњима: „Тодорски коњи, Тодорчићи,
хроми коњи. Изгледају као обични коњи и потковани су. У њима је нечиста сила.
Они се јављају и иду у вече и ноћу целе Тодорске недеље то јест прве недеље
Ускршњег поста до Среде друге недеље. Зато се целе те недеље леже рано и не
пали се свећа. Ако Тодорчићи нађу у вече или ноћу кога на сокаку, газе га. Да би се
сачували од њихове напасти људи, а нарочито жене узму чешањ бела лука и мажу
тиме табане, лактове и чело, тако исто и деци, на беле покладе у вече. Тај лук
којим се намазали, мећу га у лонце међу остало цвеће или жито којим се кити гроб
Христов. Када при целивању плаштанице која жена осети и каже да мирише бели
лук ('јух! лук!') – то је вештица. “
Милан Кашанин је сматрао да је Милета Јакшић у приповеткама, за разлику
од песама, био врло „хладан и срачунат“, као и да су приповетке аутобиографске. 21
20
Бележница је великог формата у тврдом повезу. Пагинација је пишчева: 39–399. Прве странице су
искидане а поједине недостају. Ова бележница садржи дневнике и записе Милете Јакшића од јуна
до новембра 1918. године, од фебруара до јула 1919, новембра 1920, маја и јула 1921, и из 1922,
1923. године.
21
Видети: Милан Кашанин, „Милета Јакшић“, Сусрети и писма. Пронађене ствари. Мисли, Београд
2004.
Приметио је, такође, да су Милетине приповетке, настајале као „разрађене
забелешке“, што и сачуване бележнице потврђују, међутим, сам закључак о
аутобиографском и непосредно доживљеном карактеру прозе није потпун.
Кашанин ће приметити да Милету Јакшића интригира примитиван, празноверни
свет, што је неспорно, међутим, тај свет није увек био део његовог непосредног
окружења и искуства. Милета Јакшић је често, из бележница се то јасно види,
сакупљао, преузимао невероватне анегдоте и тако формирао структуру своје
приповетке. Мада је у одређеном броју приповедака користио сопствена искуства,
то није апсолутно правило његовог приповедања, на шта указује и припрема
приповетке „Мистерије“, у целости сачувана у бележницама. Дакле, грађа за
приповетку „Мистерије“ употпуњује Кашанинову тврдњу, али и указује да је
Милету Јакшића у неким случајевима више интересовао живот других,
примитивизам и сујеверје окружења, него властита искуства.
Дакле, уочљива је чврста веза између записа који се налазе у бележницама
и Јакшићеве приповедне прозе. Пажљивим читањем записане грађе и дневничких
записа можемо утврдити на који се начин оне инкорпорирају у дело. 22
Лако се, такође, може уочити веза између одређених песама Милете
Јакшића и записа из бележница. Поједине песме развиле су се из свега једне
реченице, ембриона, попут, на пример, песме „Пролеће на пијаци“, која је изникла
из следећег записа: „Магарац вуче мала кола, а за увом му кита расцветалог
јоргована (и њему је пролеће)“. Ова песма, објављена у Годишњаку Матице
српске 1935. године, гласи овако:
22
Наилазимо у бележницама и предлошке за следеће приповетке: „У огледалу“, „Глад“, „Нечиста
кућа“, „Стадо“, „Дубок је корен“, „Светац који не помаже“, итд. Такође, понека пишчева
размишљања дата су у дужем облику као делови појединих приповедака („Дубок је корен“,
„Стадо“).
Ево примера како ти предлошци изгледају: „У једној кући славила се слава св. Пантелије.
Гости су седели у соби, јели, пили и веселили се. Мало једно дете пузило је пред кућом. У то дође
крмача и начне дете. Дете је после умрло. Тада рекоше у тој кући да не славе више св. Пантелију,
јер то није добар светац, он је немаран, злобан, завидљив. Зашто није чувао дете док су они унутри
јели, пили и веселили се у његову славу. Одбацише дакле св. Пантелију и узеше за домаћу славу св.
Кирјака Отшелника (најближи по датуму св Пантелији) “ (Бележница II, започета 1918, стр. 56). На
маргини је Милета Јакшић записао: „употребљено у новели Св. Кирјак Отшелник “. Ова новела је, у
коначној верзији, имала наслов „Светац који не помаже“.
 Пролеће... Врева у пијачне дане
Производе ране
Од јутрос пиљар на продају згрће:
Мирише млада зелен, свеже поврће..

Јер Земља–мати угађа

Желудцу деце своје
И рађа плодове, рађа...
Велике гомиле стоје:
Пуно је корпи свега, пуно врећа –
Најзад и цвећа, раног цвећа...

И магарета, ено, однекуд...

Упрегнут у неко сандуче,
Препуно зеља, разна корења,
Колица мала покорно вуче,
И не застаје, корак не мења,
Него усрдно тегли, тегли... иде...

Кад га свет виде

Зауставља се, обзире, стаје –
Радозналост! Шта је, шта је?
„А–а ..! Сивоња...! “
Заграја гомила раздрагана,
Када га спази, тог пролетњег дана,
Закићена за огромним ухом
Великим гроздом плавог јоргована...

У овој бележници наилазимо још и на посебно интересантне описе

унутрашњег изгледа ратарских кућа у Црњи у којима је Милета Јакшић као
свештеник често боравио. Овим записима је тако сачувао слику једног прошлог
времена. Сличне описе препознајемо и у неким његовим приповеткама („Светац
који не помаже“). Такође, ови записи ће Милети Јакшићу истовремено послужити и
за извештаје које је као црњански свештеник сваке године слао „Пречасној
Конзисторији“ у Темишвар.23

23
Извештај Милете Јакшића „Пречасној Конзисторији“ чува пишчев унук, Бранко Никезић а објавио
га је Владимир Миланков. (Видети: Владимир Миланков, „Један запис Милете Јакшића“, Улазница,
год. XXII, бр. 116–117, Зрењанин 1989.) Милета Јакшић је, дакле, сакупљену грађу користио двојако
– користио ју је за своје књижевно дело али и за извештаје Конзисторији. Тако у овој бележници
наилазимо на запис који то потврђује: „Саставио сам извештај зa конзисторију о празноверицама
које постоје код сахрањивања мртвих, управо груписао и довео у неки систематски поредак
материјал, разбацан по својој бележници“.
 И у овој бележници наилазимо на ставове Милете Јакшића о књижевности и
уметности који могу да послуже као конкретизација етичких и естетских
претпоставки његовог стваралаштва, обзиром да он никада није експлицитно
донео своја гледишта на књижевност.
На наредној бележници стоји следећи натпис: „Бележница 1920 – Н. Сад“. 24
Ову бележницу Милета Јакшић је користио и после 1920. године, о чему сведоче
године испод појединих записа. Многе од ових бележака су преписане у претходно
поменуту бележницу, па ћемо из ове бележнице издвојити само један
интересантан детаљ. Познато је, и та је чињеница незаобилазна када се говори о
Милети Јакшићу као песнику, да је његову прву збирку песама Љубомир Недић
дочекао „на нож“. Међутим, непознато је да се он, на специфичан начин, у
бележницама „светио” неправедном критичару. 25 Стога, у његовим бележницама
наилазимо и на приличан број стихова и до данас необјављених епиграма који
садрже жаоке упућене како књижевним критичарима тако и бројним
стихотворцима. Такође, у овој бележници има стихова који јасније осликавају
положај Милете Јакшића у књижевности његовог времена:

„Кудиоци су ме вијали
На мртво испребијали
И с Парнаса ме свукли –
А ови повољног мњења
Они из сажаљења
С похвалама дотукли“26

Последње две бележнице немају ознаку настанка. 27 Међутим, према првим

датираним натписима можемо утврдити да су писане током 1923. године и
касније. У првој од ове две бележнице преовлађују стихови и краћи записи. На

24
Свеска малог формата у тврдом, црном повезу која се чува под сигнатуром М. 10. 537. Странице
нису нумерисане (укупно 79).
25
Видети напомену бр. 4.
26
Испод стихова стоји датум и место настанка: 12. фебруар 1925. године, Нишка 56, Београд.
27
Свеске су малог формата у тврдом, бордо повезу. Прва, већа, свеска има нумерисане странице 1–
115. Поједнине стихове и записе у овој бележници Милета Јакшић је нумерисао. У другој
бележници не постоји пагинација (укупно 40 страница) и записи нису нумерисани. Свеске се налазе
под сигнатуром М. 10. 536.
њеним страницама видљива је преокупација природом и тишином, („Моја је песма
кћи тишине / У тишини зачета – / У тишини се откривају / Божје тајне. / У тишинама
се чује говор вечног Духа“) која је уосталом видљива још од првих сачуваних
бележница, а уткана у целокупни песнички и прозни опус Милете Јакшића. Бројни
описи и слике природе, расуте фразе, различите варијанте једне песме откривају
начин на који он обликује песму и ствара одређене песничке слике, ритам.
Значајно је и то да се у овој бележници налази и иницијација драме Урок, драме на
којој ће Милета Јакшић радити до смрти.
Друга свеска, пак, указује да се бележнице Милете Јакшића могу
посматрати и као сведочанства његових неостварених намера. Поред тога што је
планирао да сачини збирку својих проповеди из ове бележнице сазнајемо да је
намеравао да састави антологију Доситејевих басана за децу, антологију песама за
децу (желео је да у њу уврсти песме Ђуре Јакшића, Лазе Костића, Војислава Илића,
Јована Дучића, Јована Грчића Миленка и других), направи избор Христових прича
(парабола) за децу, састави антологију заборављених, непознатих, игнорисаних,
потцењиваних писаца, итд. Интересантно је да је Милета Јакшић и даље
размишљао о слободном стиху: „Песме писане слободним, разузданим стиховима,
то су неукоричене књиге, које ће се расути пропасти! Кад – тад... “.
Коначно, бележнице, у целини, могу да доведу у питање неке записе
посвећене лику Милете Јашића. Наиме, савременици су оставили слику о Милети
Јакшићу као равнодушном, одсутном, несигурном и слабом човеку, угашеног
погледа и мрког лица које је показивало да се није умео радовати ни себи ни
другом, који је тешко склапао нова познанства. Милан Кашанин је зажалио што
приликом сусрета са Милетом Јакшићем није имао прилике да чује ни његове
идеје о књижевности, ни мисли о човеку и свету. Срећом, неке идеје и мисли
Милете Јакшића су остале сачуване у његовој рукописној заоставштини и пружају
нам могућност реконструкције његовог дела. Да посредно, преко његових избора
из текстова других аутора, оригиналних записа и натписа на маргинама, сазнамо
нешто више о укупности његове стваралачке личности.
 Бележнице у великој мери могу послужити и као допуна биографије Милете
Јакшића. У сваком случају, промениће слику о њему као писцу који је проживео
миран, монотон живот, без трзавица – у бележницама постоје подаци о
Милетином хапшењу за време Првог светског рата али и запис и о томе да су му
претили убиством: „6 Новембра [1918.] т. р. била у селу буна, одводили из
спахилука краве, свиње итд. Дошла војска и убила 6 људи. Мени претили убиством.
(Описати)“. Увид у рукописну заоставштину Милете Јакшића разбиће, дакле, и нека
уврежена мишљења о његовом животу.
Ако се вратимо на Кашанинову мисао којом смо започели текст и сачуване
бележнице Милете Јакшића покушамо да употребимо као важан документ у
анализи његовог литерарног опуса, можемо да дођемо до другачијег закључка.
Иако га је критика обележила као значајног песника на прелазу из XIX у XX
век Милета Јакшић је, бележнице то показују, са истим интересовањем током
читавог живота писао прозу, а пред крај живота и драме. Исписивао је прозу у коју
је стално покушавао да интегрише фолклор, мистику, ирационално, паганско,
онирично. Чини се да је овакав концепт настао као резултат мешања његовог
религијског и рационалног осећања (такав утисак остављају и бележнице
прочитане у једном даху). Јакшић је у прози најчешће покушавао да повеже
отуђеност ликова са надискуственим или ониричним елементима приче. Међутим,
управо по тој константној отуђености и усамљености ликова коју прати прожимање
са сновима или фантастичним светом, Милета Јакшић је, као прозаиста, припадаo
кругу модерниста у првим деценијама XX века, и поред тога што је његово дело
било неправедно занемарено.
На крају, када је реч о бележницама као књижевноисторијској грађи у
већини случајева, већ након првог читања, може се уочити свест аутора бележница
да ће се његове белешке читати у будућности или потпуно супротно, бележнице
представљају простор интиме, сведочење о стваралачком поступку које је аутор
наменио себи самом. Рукописна заоставштина, у сваком случају, служи као мера
аутентичности у животу писца. Након читања бележница Милете Јакшића, јасно да
је реч о крајње интимном сусрету са писцем који није остављао места пози како у
свом књижевном раду, тако и у записима који нису били намењени објављивању.
Бележнице Милете Јакшића, нарочито позне, показују образованост, радозналост,
висок ниво критичке свести. Указују и на промењиву поступност у селекцији и
организацији тематске грађе за прозна дела, као и одступања од одређених
формалних начела (попут слободног стиха) када је реч о поезији. Дакле, могуће је
изнова сагледати дело Милете Јакшића анализом његових сачуваних белешки, које
представљају само један део његове необјављене, богате рукописне
заоставштине.
У сваком случају, у овим бележницама налазе се расути „Љиљани пољски“ 28
– записи који ће, надамо се, открити једног другог Милету Јакшића.

Зорица Хаџић

28
У бележницама Милета Јакшић је оставио и овај запис: „Путујем на колима. Поља су лепа, зелена,
свуда пољско цвеће, много цвећа. Народ гледа с незадовољством на то цвеће које му је прошарало
усеве. Али то су они 'љиљани пољски', што хоће да обрате пажњу на себе, да одврате људе од тога
да мисле само на хлеб. То је цвеће симбол оне Христове мисли да човек не живи само од хлеба. Дух
узима свој процент од тела. Зар је цвеће непотребно? Милијаде ситних животињица живе од тога
цвећа – нарочито пчела. А зар око не ужива у том шаренилу, дивећи се бескрајној оригиналности
природе и њене стваралачке снаге?“ Иначе, у бележницама постоји траг да је Милета Јакшић
намеравао да збирку својих проповеди назове „Љиљани пољски“.
 ЂАЧКИ ДНЕВНИЦИ

Дневник за год 1887/8

бележим ја.

3. Августа (15 Aвг.)

Одавна сам хтео, да пишем дневник, али сам се увек скањивао и мислио да
је то застарио обичај. Али пошто сам ја доста консервативна духа, не само по
карактеру, него и по начелу, тим пре треба да пишем дневник. Међутим могу
сaветовати и наше прогресисте, да је ипак добро задржати неке старе обичаје, као
нпр. писање дневника. Па сад послушали ме или ме напротив не послушали, ја ћу
да пишем дневник. Жао ми је само, што нисам пре почео да пишем бар би се сад
имао чему смејати. Но међутим даде се то ипак извинити. А ево како. Кажу да
људи, који се много смеју, врло се угоје. Ја како сам дакле слаб, могао бих се данас
ужасно угојити, кад би прочитао дневник од пре три четир године, јер, наравно, да
би ми оно смешно изгледало, што сам пре четир године писао. Ја бих данас био
дебео, ако не здраво, а оно као дебели Никола, бог да му душу прости! А у
дебелим људ[и]ма обично мали дух почива. Ето, то је узрок зашто нисам писао
дневник пре тога. Из тога је конзеквенција, да у чича Ђорђу Циганину врло велик
дух почива, јер је он врло слаб. Ко зна!? Но да се махнем извињавања јер
напослетку, коме се извињујем него самом себи. И сад ми је савест мирна.
Данас сам доста доцкан устао, јер сам се ноћас чешће будио и то све од
ларме, коју су дизали Сумраковачки бећари. Морам признати, да их има доста
овде у Сумраковцу [Српска Црња]. Али се ипак не морам баш тако љутити што су
ме пробудили иза сна, јер сам чуо врло лепу арију, што ју је један од њих певао.
Налик на оно бранково: „Лисје жути“. Пратио га је Жива ћорави. Врло је добро
изводио триле. И звуци се ти разливали као мед, по тихој и студеној ноћи. Доста
добро уме тај Жива да свира. Само кад сам близу њега, онда то мало крешти, а
иначе из далека божанствено! Затим сам чуо гајде, но врло је лабаво свиро,
јамачно је био пијан и сам гајдаш. То ми је врло жао! Затим је настао врло
ратоборан акат. То јест пријатељи се почели ужасно дерати и врло деликатним
именима називати. Затим се чупали. Ал то ме већ није тако занимало, те с тога се
окренем на другу страну и заспим. Даље не знам шта је било, тек у седам сахата се
пробудим. У собу уђоше два малише Стојан и Кајица. И почели ме врло пажљиво
будити, а ја сам међутим већ био будан. Они су скакали по новом патосу.
Слушкиња дође и изнесе их напоље, којој је (мимогред буди речено) врло
развијено естетичко чуство, изнесе их да не капају патос.
Ја устанем и нисам се одмах обукао, него по обичају дођем на прозор да
видим какво је време. Ноћас било мало кише, али врло мало, па ипак је ваздух
провејан студеним ветрићем и оне омаре нестало. По плавом небу пловили
шарени облачићи, те чешће заклањали сунце, које је данас необично благо сијало.
Па и јесен је ту.
Пред бирцом стала кола. А у њима два чивутина. Продају разно посуђе за
перје и крпе. Дошле жене и донеле, која крпа која перја, па дају чиви, а чива... ух
не могу даље! Ја врло мрзим чивуте. И одавно гледим, како да се њима осветим. И
данас употребим згодну прилику, тј: одем са прозора, да их више не гледим, јер
нису достојни, да и посматрам. Аца Марић би ме због тога само сажаљевао. Али
шта ћу му, кад сам ја ватрен антисемиста.
После тога падне ми на памет, да би згодно било, да пишем дневник. И
одушевљен том замишљу обучем се и ватрено умијем, и онда сам гледао, да што
више доживим догађаја. На селу може човек врло много догађаја доживети, само
кад хоће. Та у Сумраковцу на сваком кораку можеш доживети по један догађај. С
том намером одем код Јеле. И већ сам се радовао, како ћу млого што видети и
напрезао сам очи, да само што видим. Погледам на сламу и видим како једна
кокошка врло вредно чепрка. Аха, један догађај помислим у себи! И веома сам се
обрадовао. Затим узмем грудву и хитнем се. Кокошка слети с дреком с камаре. И ја
осетим у себи оно чуство, које сваки човек осети кад учини какво добро дело. тј:
осетим како сам задовољан. И у том задовољству насмешим се. Мора да сам врло
лепо изгледао, сигурно ми тај осмејак стајао као осмејак првој зорици кад
задовољна стера мрак са грешне земље. Али дао бог није ме нико видео. Рекли би
да сам сујетан. А ја се врло једим, кад ми то когод каже. Једанпут, кад сам се први
пут обријо, рекне ми неко да сам сујетан. А ја знам зацело да нисам. Од то доба се
чувам таких примедаба. Међутим се уозбиљим и пођем, да доживим још који
догађај. Уђем у собу кад тамо дар–мар! Изнели ствари напоље, а ја запитам шта је
то. Кречи се, рекоше. Но, та ипак догађај! помислим у себи, али доста незнатан.
Зато просто бележим: „Код Јеле се крèчи.“ Мислим да не треба да кажем како је
то, јер сваки зна. Премда би се о кречењу ипак доста могло говорити. За данас је
доста догађаја. Јер кад би ја о сваком догађају толико писао, онда би ми требала
ужасно дебела књига. Зато се вратим кући, уђем у собу и трудио сам се, да више
данас не доживим догађаја.
За данас доста.

4. Августа (16 Aвг.)29 Данас сам опет доцкан устао, јер сам нешто сањао врло
занимљиво, но не могу да се сетим шта. А најпосле, шта ме се и тиче. Устао у 7
сахата. Дан је ведар био и врућина ће бити велика. Затим био код Јеле. Она
окречила собу и сад намешта слике. Нема нимало укуса. Код нас био чика–Марко.
После узмем новине „Tagblatt“ и пођем Милутину но у парку се сретнем са
Рапавим. Назовем ну немачки добро јутро и пођем брзо Милутину, само да ме не
запита што. А на несрећу запита ме, колко ћу још седети овде у Сумраковцу. Noch
zwei Wochen!30 – одговорим збуњено. Ich auch.31 – рече он. Ја га збуњено гледам, у
опште ја се врло лако збуним, мај, ко да никад нисам видио Швабу. А он ме на то
запита, у коју ћу школу. [нечитко, на немачком] Он ме запита шта ћу после. А ја му
кажем да ћу учити [нечитко, на немачком]. Он бајаги одобрава, а видио сам да не
разуме. Поцрвенио и засузио. „Образ гори, с царем се говори“. Помислим ја. Но

29
Сва подвлачења су Јакшићева.
30
Још две недеље!
31
Ја такође.
онда одмах увидим да ласкам себи, а то не ваља, зато се енфелујем и одем
Милутину. А он седи на канабету и чита Жоржа Брета „Јогунџију“ и вели да није
Тургењевски, ал ипак занимљиво, но превод ништа не ваља. Превео Бранко
Мушицки. Он мане читање и разговарали смо се о томе, како ће ми он изабрати
штогод да преведем, па ћу превод продати и за то добити књига место новаца. А и
шта ће ми новац, па ја нисам материјалиста. Премда ипак није згорег имати коју
мангуру у џепу на добре цели. Ја се уздам да ћу превести што ми даде. Кад сам
излазио из собе причкинуо сам Хануми реп. Врло је тужно цикала. За данас доста.
‫٭‬
‫٭‬ ‫٭‬
пластичка појезија. Пре Бранка је наша лирика била огрезла у имитацији
класика, и када се привидно отворише очи нашим песницима, онда су опет пали у
други extrem, у екстрем романтички када су се предавали и уживали у осећајима
пастирским. И то су доба сахранили једном за навек Бранко и Његуш. Његуш као
озбиљан песник и родољуб, а Бранко као изврстан лиричар.
перспектива покренуше неки словенски листови питање да ли сви словени
могу једним језиком говорити и једном азбуком писати. Да сви Словени пишу
једним језиком готово је немогуће, али да једном буквицом пишу, то већ лакше.
Али је питање којом? Ћирилицом пишу 60 милијона Словена, дакле.
минуцијозна савесност, савесност, којом је нешто урађено тако, да се у
најмању ситницу улази и савесно се изради.

Школска година 1887/8

26 Октобра (Петковача.) Требало би да се извиним што нисам до сад

писао дневник, ал нема смисла извињавати се пред самим собом. Ја и моја савест
смо пријатељи. Што ја знам, то и она зна, и другоме о томе рачуна и не дам. Главно
је то, да до сад нисам писао дневник, а од сад се заверавам, да ћу га редовно
писати. Дакле да почнем. Данас нисам био у цркви, јер су ми подеране чакшире.
Уосталом то баш није тако знаменито, ал су чакшире биле главни фактор, да не
идем у цркву, него да останем код куће и да учим и читам. Синоћ сам баш довршио
тј. прочитао Виландовог „Оберона“. То је врло знаменито, у целој дојакошњој мојој
лектири, јер нисам до сад још прочитао тако велики епос на страном језику као што
је „Оберон“. Прво ћу да напишем кратак извод о животу Виландову, о том једном
од највећих песника из Клопштокове епохе а из времена пре Шилера и Гетеа.
Ако се Немци имају и чим већим подичити, а оно се зацело морају подичити
што им је осамнајсти век родио такога човека, који ће диктирати и дириговати сву
књижевност што се тиче немачке појезије. Он их је извукао из блата француског, у
који су били загазили, он им је показао и расветлио пут, којим ће доћи немачка
муза до сувременог развитка модерне и праве појезије. Тај човек је био Клопшток,
права песничка душа која се узвишавала својом фантазијом над хладним и
педантним бенетањем француских песника. Узори су му били Енглески песници
који су на фантазију полагали сву вредност појезије. Клопшток је показао својом
„Месијадом“ којим путем ваља поћи, и повукао је за собом читаву поворку
песника, који су истим правцем ударили.
Један од следбеника Клопштокових и од највећих песника тога доба јесте
Христоф Мартин Виланд који се родио 5. Септембра 1733. год у Оберхолцхајму.
Учио је у Тибенгену права, али се више занимао филозофијом, језицима и
литературама. Прве му песме написане су по начину Халера и Хагедорна, али се
доцније осећао утицај Клопштокове музе: претерана побожност и егзалтирана
сентименталност. Пошто се упознао са француском литературом а особито
појезијом, пошао је странпутицом. Окануо се сентименталности и побожности и
почео је најодушевљеније да уздиже Анакреона и Анакреонтичаре, које је пре тога
најжешће са библијског гледишта нападао. Постао је присталица Епикура и прешао
у његово „блажено стадао“. Доцније је почео озбиљно да ради, и та метаморфоза
чини трећу перијоду свога живота. Непрестано је радио. Био је у пријатељству са
највећим песницима 19ог века са Гетеом и Шилером. Они су га подстицали и он у
раду сврши течај свога живота у Вајмару 20 Јануара 1813. године.
 Може се рећи да је Виланд прешао све фазе ондашњих праваца.
Писао је моралне песме хоћу рећи дидактичке, писао је романе и шаљиве
приче, које су често прелазиле границе пристојности и ћутале естетику, и најпосле
писао је у последње време и озбиљне приче своје.
Његове песме спалила је немачка омладина као неморалне песме.
Најсавршеније му је дело и чедо песничке фантазије „Оберон“ дело
написано у 12 песама. Материјал је вештачки распоређен, карактери су дивни и
јасно индивидуалисани, дело му је пуно радње и окретности. Језик је лак, обичан и
разумљив, а техничка израда ремек. Ја још нисам читао тако диван епос као што је
„Оберон“. Мада је дело пуно фантазије и невероватних догађаја. Та сам Оберон је
као неко створење или „суштаство“, које не може постојати, које само загрејало
срце и божански осећаји родити могу. Оберон као дух игра као неку улогу Deus ex
machina. Он управља судбином Хиона и Аломанде, и отказује им помоћ и страшно
их кињи и мучи, кад су му прекршили заповест. Али карактер Хионов и карактер
Аломанде. Љубав је силна, она занесе, ал она човеку улива и наде у срце, она га
крепи, да истраје док капи крви траје, она га нагони да преплива сиња мора, да
прегази преко гора и стена да леди ватру а крепи га надом, да ће своју циљ и
достићи. Где је љубав, ту је и нада. Како ли су дивно оличене ове две врлине у
самоме главном јунаку епоса овога у Хијону и Алманди. Он је могао постати
господар над великом земљом Турском, да је хтео да прими љубав Алмандорину.
Могао је, ал она силна морална снага, која се у свакоме карактеру опажа, та
морална снага и помисао, да је Алманда толико трпила ради њега, и он да је сада
изневери, та морална снага га је одражала и он је и на ломачи остао веран својој
љубавци, којој је цео живот свој посветио. И врлина је била награђена. Они су
спашени и сретно су живели.
Они страсни тренуци, кад Хијон очаран лепотом Аломандином пада јој на
груди и жарко је љуби, они узвишени страсни мотиви, она нехотична и
инстинктивна резигнација, која је наступила код Хиона, ти тренуци су вештачки
описани.
 Кад описује буру, штил му је страшан, громовит и подсећа те на псалме
Давидове. Кад описује љубав и нежно миловање, стих му је мек и умилан као
сребрна фрулина свирка, кад је кроз тиху месечину и пролетњу ноћ чујеш. Онај
лаки хумор, који те у свакој песми после великих тренутака освежава онај свечани
штил, кад описује ноћ, кад описује тропске пределе, кад описује вече афричкога
неба, све то доприноси, да је овај спев најсавршеније чедо песничке маште,
појетичке истине и дивне технике. Гете је свој суд изрекао о овој песми. Док год
појезија буде појезија, злато, злато, кристал кристал, дотле ће се Оберон сматрати
као ремек дело песничке вештине. Ја се ш њиме слажем. За данас доста.

27 Октобра. Данас душе јесењи ветар. Лишће је доста пожутело и са сваким

јачим потресом беснога и студенога ветра тужно се одбије по који суви листак од
своје гране и падне на прљаву земљу, те га људи немилостиво газе, баш као што
човек губи лепе наде пролетње. Кад наиђе бура живота, одбије се од њега и
одлети у недоглед, и тек у успомени живи. Но да ли је нада за навек умрла? Да ли
су они снови за којима је човек као за сенком својом ишао, да ли су сви ти снови
пуста обмана? Да ли се изгубљена нада никад неће наћи? О, кад се душа ослободи
телесних окова, што је прикивају за прљави земаљски прах, кад се слободно вине у
небо, можда ће у последњем делићу небеске сфере наићи на оне наде и на снове,
за којима је за живота толико лутао. Необично утиче јесен на човека, она му јавља
да се не нада ничему, него да се спрема за грознију и ужаснију зиму, кад се ничему
надати не сме, него кад ће само од успомена живити. О, хоће ли пролеће доћи.
Пролеће младости и љубави? Ал ја се тешим.
Минуће живот овај А облак наших јада
У тужни заборав, Над гробљем ће да плива
И шњиме све ће редом Љубави наше цветак
И спомен овај сав. Вечито да залива.
 Хотимице хоћу да се опростим ових осећаја, што ме подсећају на
Војислављеве елегије.
Данас сам купио Бијогерове песме. Фале га, да је песник првога реда. Али
колико сам ја видио летимице посматрајући његове песме, чини ми се да никога
другог не могу занимати, осим Немца. У осталом рећи ћу свој суд док их прочитам.
Песници! Створите ми оно, што ће за навек остати лепо, што ће моћи читати сваки,
и чему се може свако одушевљавати! Немојте тужити да вас свет жали и да вам се
диви, како сте ви духови и како сте бедни, певајте, па жалите ви свет, сликајте га,
покажите му огледало. О, колико међу песницима има песника?! Кад би вас узео
на велико решето. Ако си што изгубио, тужи неко време, та се затим надај, и ради,
да веће не изгубиш. Већа идеја треба да је претпостављена малој. Јест, ја говорим
тако, а друго радим. Друго радим, ја нисам конзеквентан! То што и ја почињем да
певам (а можда и крештим, ко то зна! Међутим ја сам уверен, да добро певам.) О,
та откад сам њу изгубио, она ми је у памети. Кад ујутру сине слабо сунце јесење,
бледи зрак ми лебди на прозору, а ја се сетим, та можда и на њеном прозору
лебди бледи зрак и игра јој на бледом челу, да је пробуди, о, ал ње нема и зрачак
тужан зађе за облак. И благи ветрић лелуја завесе, о та можда би да јој пригрли
влас, али кад је не нађе, он онда тужно зајечи, и ја све то чујем, и још је
престављам онако, како сам је последњи пут видио, бледу, на образу још је
лебдила тавна румен, коса се уморно привинула уз бело чело, она ми је пружила
руку малаксалу а благе очи (о, оне очи нећу заборавити) гледале су сузно у мене...
она ми је пружила цвет. Млад као она. И тај је цвет увео шњоме заједно. О, како је
тужно било то доба. О, тешко је оставити земљу у пролеће. О, она је умрла, а
пролеће је још остало онако љупко, свеже, младо. Још ми је ту цвет, пожутио је,
увенуо, расуо, као што су наде моје увенуле, и расуле се...!
А љубав? О, љубав је одавна сарањена. И ја кад би наново љубио без наде,
онда би по Хајнеу био – магарац. Хајне! Хајне! Како ли мрзим тога егојисту,
највећег егојисту на нашој планети, па ипак кадгод морам да се шњиме слажем. Не
слажем се шњиме само дотле, док избаци што опште, што за сва времена важи, ал
кад пређе на специјалну своју личност, онда не могу да га трпим. Целе сам га
факације читао. Занимао ме је својим дивним лирским песмама. Ту ти је описана
читава историја његове љубави, но међутим таку љубав проводити какву је Хајне
проводио, то значи као кад се размажено дете игра са својом играчком. Накаради
је, али другом не да. Хајне љуби страсно али аристократски. Он продаје своју
љубав, ако ћеш ми фалити песме ја ћу те волети, ако не, онда те нећу волети. У
најозбиљнијем тренутку, када страст своју описује пређе у титрање или сликова
или целе песме. Кад мислиш да ће избацити божанствену искру, а он заврши
карикатуром. Чувајте се ви каламбуристе! Ви мислите, да сте иза шекспирова репа
узнели се под небеса. Ви мислите да сте генији и да сте тајанствени и оригинални
духови, ако скујете неколико тричавих каламбура. Ти ће вам каламбури доћи ваше
душевне главе, или ће вам обрезати душевне уши, те ћете много изгубити од свога
уважења. Дабоме лако се сада њима ширити, та нико неће да устане на досадањег
генија, и да му појезију сруши у прашину. Ко би се смео дрзнути у освештанога
генија!
Ја сам далеко отишао. Да се вратим своме Хајнеу. Већина његових песама
поникле су из снова. Зајиста мала гаранција за реалну основу тих песама. Из
живота дај ми штогод.
Хајне је час болан, час прелази границе пристојности и естетике, најпосле не
верујем, да није и она његова славна изрека о себи из чисте сујете потекла.
„Ја сам кисео купус запржен амброзијом!“
Лаку ноћ Хајне! Лаку ноћ. Још ћу те ухватити који пут за уши! Лаку ноћ. Па
лепо спавај, а и ја се баш сада спремам. Опрости што те потежем из гроба. Ал да си
био обичан човек, ко би и мислио да те сад дира. Тражио си славу, а гле шта си
дочекао, да те ја, који се тек ватам за реп Пегазов, за уши вучем!
Нечувен пример непризнавања аукторитета.

28 Октобра. Обећао сам, да ћу још мало да излажем своје мисли о Хајнеу,

али ћу ипак данас да ћутим. Другом приликом, кад га ушчитам, онда ћу уједно и о
њему говорити и изложићу мисли о његовој појезији. Данас је време мало
попустило, те је данашњи дан личио на први пролетњи дан. Ја сам га похвалио, али
право каже народна пословица: не фали дан пре вечера! Јер је у вече почела да
пада она хладна јесења киша. Свеједно! Ја ћу зато ипак, да пишем дневник.
Занимљиво је то писати дневник, кад имаш материјала. Тако нпр. могу
забележити, да сам данас говорио „Историју мађарске државе“ и знао сам добро.
Можда би добио и врло добро, али млого зависи од онога, ко с тобом говори.
Данас је нпр. са мном говорио С. Змејановић alias Гога и наравно није ништа знао,
те сам с тога и ја добио лошију класу. Али шта ћу, кад ми је тако судбина одредила,
да са Гогом говорим (та њега се свако клони) Ал ја не могу да утечем, ја шњиме
морам говорити. После подне сам имао математички пензум, па нисам ни један
пример написао, управо израдио, и онда сигурна секунда! Ех, та кад сам боље
добио. Радио сам један пример, баш из логаритама, па ми резултат изишао нула.
Та куд ћеш савршенији и чистији резултат! И тако то је најважније што сам данас
радио. Г. Грчић32 ми дао да препишем двапут једно Толингерово коло. Ух, кад
помислим: двапут! Уосталом, не очајавај, драги мој, и веће си ти штрапаце поднео,
него што је писање нота. Али најзнатније јесте то, што ме данас мрзи да пишем
дневник, шат сутра више догађаја доживим. Збогом, лаку ноћ!

29. Октобар. Данас је умро Љубомир Николајевић ученик 3ћег разреда

српске вел. гим. новосадске, сутра ћемо га отпратити на гробље. Данас нисам
могао ништа радити, морао сам преписивати ноте г. Грчићу. Шетао сам се по цик–
цаку, и лишће све знатније (доста прозајична реч) опада. Требо сам казати: лети ка
своме гробу или нагли своју у пропаст. После сам читао Матисонове песме.
Приличан песник. Други пут ћу више о њему прозборити. После тога сам чинио:
Аусфлуг in dunkle Nacht.33

32
Јован Грчић (1855–1941), историчар, писац, професор новосадске гимназије. Милета Јакшић је
током школовања у Новом Саду извесно време биo код професора Јована Грчића на стану.
33
Излет у тамну ноћ.
 30. Октобра (Недеља) Данас нисам ништа важнога доживео, с тога нећу
имати ништа новога забележити. Данас смо пратили тога ђака. Дан је био леп. По
небу је летила бела свила, навесница лепших јесењих дана. Ваздух је био умерен.
Она студен блага, коју је лахор провејавао зраком, чувала те је од жеге летње, а
благи зраци јесењег сунца будили су иза сна заспалу природу. Све је дивно било. И
оно плаво, зрачно и бескрајно небо разлевало се по сферама тек тамо где се земља
с небом додирује, благо плаво небо побледило је. О, све је тако дивно било, а онај
који је умро, тај све то није видео, није осетио, његове су очи за навек склопљене,
и његова уста за навек занемела да може и речицу прословити у славу божју. Зато
смо се у цркви ми за душу његову молили. Дивна је и тужна „Песма од растанка“
шестог гласа! Изишли смо из храма. Гомила света, не која је жалила за изгубљеном
душом и животом, већ, која је из пусте радозналости измилила, да види јел леп
мртвачки сандук, да види има ли много венаца и тд. пуких формалности, та је
светина гледала нема, глупа и хладна. О, шта сам ја у тај мах осећао.
Ал доста. Лаку ноћ. Бог да му душу прости!

31 Октобра. Данас смо имали предавања цели дан. Дакле шест сахата у
школи. Први сахат смо имали историју. Ја сам је говорио. А остали, што до сад нису
говорили историју ти су данас говорили. Познато је како Савковић пита. Ал данас
ме је очарао. Тако је лено гледао у књигу, као да гледи у какав кинески часопис
(премда је њему и мађарски језик доста кинески.) Они што су говорили они су
говорили шта хоће, а њега мрзи и мислити. Дође други сат Дера. Он нас је
одушевљавао драгим са Хорацијем. Трећи час дође Матић и разлагао нам је
логику. А четврти Ћирић. И ја сам говорио Катихизис (знао сам добро.) После подне
је Марко излагао своје назоре о нашим приликама друштвеним. А други час
успавао нас је Лекић са својом педантном анализом, а Омирови јунаци стоје као
лутке на конопцу, а упоређивање са нашим народним песмама? Ех, ко би се још и
тиме бавио! Јесам ли профитиро штогод у школи? Јесам као и обично. Данас нисам
могао да читам немачку литературу, те сам се јако једио. Морам признати да сам
од неко доба врло нервозан. Други ћу се пут пазити. Доста. Лаку ноћ!

1. Новембра. Данас ми је сасвим обично протекао дан. Најнеобичнија појава

била је данас, што сам говорио математику и знао. (Port tot bugeros). Данас нисмо
имали гимнастике. Ишли смо да се шетамо. Увече сам читао песме Николе Ленаца.
Други пут више о њему и о његовој појезији.
Намислио сам, да пишем једну приповетку из ђачког живота.
Толико доста за данас! Лаку ноћ!

6. Новембра. Као што се види, 5 дана нисам писао дневник, али нисам ни
имао шта писати. Нисам читао немачки одавно него сам узео да прочитам
„Стражилово“, јер до сад нисам имао прилике, да се дочепам, те да пратим сву
нашу лепу књижевност. Од сада морам како–тако дочепати се наших листова па ма
од куд било.
Целе факације крадом сам одлазио у Сумраковачки парк, те сам тамо читао
и штудирао Хајнеа и Хелтија. Заиста ти је дивно место за штудирање тај
Сумраковачки парк. Око мене је била свуда тишина. Људи су сви били на радњи, те
ми није сметала зврка кола. Дани су били већином лепи и дивни летњи дани. На
небу ни облачка, омара и врућина, ал под ладом дебелих и лиснатих багренова
могао сам без бриге сневати о благим данима пролетњим, јер је око мене свуда
била свежина. Свежина ваздуха, младости, пролећа и љубави. У шумарку је
цвркутала птица, а ситно лисје јеловог грања тихо и тајанствено је жуборило, кад га
је лахор пољубио својим благим и свежим пољупцем. Трава је свијала прамење
своје при најмањем додиркају лахора. А што је најпојетичније Шепра 34 је хркао у
трави......... И ја сам седио у хладу једног жбуна, поред мене су били моји
пријатељи Хајне и Хелти.
О Хелтију није нашла немачка литература за добро ни за нужно ни за
вредно, да забележи, кад се родио, ни да у три речи критише његов кратак рад на
34
Шепра је био црквењак у Српској Црњи.
појезији. Та да, да су Немци тако сиромашни у песницима као ми, и да им је Хелти
био једини лирски песник, они би га могли и уздисати као првог лирског песника.
Но наравно обично сунце својом светлошћу не да другим звездама да светле –
таки песници, који су мало продуктивни, о њима се и не говори много, а још је
природније то, што је Хелти врло рано умро. Но у том књижевном мору, где се
само сомови и моруне шире и гутају остале рибице, ја ћу да узмем једну незнатну
рибу, и да о њој прозборим коју реч.
Не знам где се Лудвиг, Хајнрих Христоф Хелти родио, знам да је умро 1776
године.
Он се увршћује у оне песнике, који су били из Клопштокове школе из
сентименталне перијоде. Као што то обично бива, кад се појави нов геније, те
начини ма какву епоху у књижевности нађе се ту имитатора, ентузијаста, те пођу
његовим трагом, као сенка истога. Напред сам већ рекао, да је Клопшток начинио
епоху у немачкој појезији. Ту се начини одмах, који ће код генија тога поћи у
школу, да исто онако певају, да истим правцем пођу. Међу њима је био Виланд,
који се доцније еманциповао од оца свога и пошао другим путем јер геније не
познаје граница ни обзира.....
Склопљен буде „Гетиншки савез“. Он је био дуго центрум свију млађих
песника, у њиховим, Лирзеналманаху износили су дуго песници своје умне
производе. Међу тима песницима био је и млађани Хелти, човек благе нарави и
пун појезије. Он је врло рано умро, те дабоме, није могао доћи и у оно доба, кад
песник са друкчијег гледишта посматра појезију, кад размишља, којим му правцем
треба ударити. И с тога општег погледа појезије не сме се критиковати рад
Хелтијев. У првим радовима човек се увек мора угледати на старијег генија или
песника, који је епоху створио јер би иначе закржавио. Ниједан геније није постао
одмах геније а међутим могао је бити таленат. Он се морао угледати на старијег,
али не компиловати мисли његове. Ја бих волео видети песника, који [је] постигао
захтеве модерне појезије одмах и постао такорећи геније. Но, тога нема. Јер би
остао укочен нити би се даље одмакао од укочености и кинеског застоја римских
песника. С тога правдам Хелтија с те стране. Он се у првим и млађаним својим
годинама угледио на Клопштока као узора и као онога, који је епоху начинио.
Хелтијеве песме морамо посматрати са тога гледишта. У његовим песмама веје
сентименталан дух религијозности. Он пише химне богу. И у тим песмама штих му
је доста свечан, мисли су му доста аскетско–религијозне и карикатурно
сентименталне. И као таким песмама имао је тенденцију, да пробуди и у публици
побожност, благост и милосрђе – али не смемо се враћати у средњи век! – Те
религијозне мисли нису здраве, него болесне, а друштво не сме патити од оне
болести од које песник пати! Иначе песме немају никакве вредности, или што би
наши радикали казали да је боље појести једну кобасицу него прочитати целу
појезију Хелтијеву.
Химне месецу и сунцу одликују се песничким полетом, и дивним фигурама
но не дубљином мисли. Штил му је у описивању врло добар, пределе износи
дивно и доста реално, но што се тиче мисли, доста оскудева.
Истина он се уздигао на песнички крили ван ове земље, и ван блата
земаљског, и он све јури за словима, тражи мира, тражи мај и – смрт........
Истина је, да песници не могу увек на земљи (бар у духу) да живе, али се
песник од људи не сме уздићи, и народ заборавити. Осим ода, писао је Баладе,
Идиле, песме, елегије и мешовите песме. Елегије су му егзалтирано сентименталне,
тако да их своди већ на карикатуру. Хелти је био песник, но је требало времена, да
се дар развије, али смрт га уграби у цвету живота и ш њиме однесе сву наду у
доброг и будућности имајућег песника, он увену као цветак с пролећем, или
прекину као глас славуја кад суморна јесен дође. На твоме гробу цветаће ружица,
славуј ће тужити за тобом, и природа ће немо и тужно гледати у непомичан гроб, и
плакаће, она те неће оставити, коју си тако истинито и силно љубио....
За данас доста. Лаку ноћ!

7. Новембра. Данас је субота. После подне нисам ништа радио, осим што
сам научио за фторник немачку литературу; после тога сам био на певању nota
bene г. Грчић не уме да удеси вијолину, с тога нисам ништа научио. После тога сам
био на певању певачког новосадског друштва. Певали су службу [нечитка реч], али
ми се скроз није допала.
За данас немам материјала да пишем. С тога доста! Лаку ноћ!

6. Новембра.35 Данас видох чудо невиђено. Наши драги радикали

радикално куришу и тиме унапређују јаван морал. Тако нпр. јаван морал мора
коракнути унапред, пошто је Сава као вођа радикала, курисао пуна три сата на
прозору једне девојке, и пиљио у њу као маче у жижак. Тиме је хтео дати пример
либералима и да им покаже пут (наравно трњем обрастао), како се
најрадикалнијим начином свако зло од народа може отклонити, и како се женске
еманципавају од једностраности свакидашњег живота њихова. Апостоли су
неописаном ревношћу настојавали око тога. Стога и видимо, да се те женске
формално не разликују од осталих, али – материјално. Па ипак човек мора да се
држи неких формалности, а тако исто и геније. Геније дабоме не може ићи
голишав, а еманциповане женске на пример задрже неке невине навике или још
боље да кажем формалности, као: оговарање, безобразно церекање, кад поред
њих прођеш итд. Оне женске, које су некад биле Браниковкиње, те су – опчињене
неописаним говорничким даром и силом убедљивом – сада су те постале
Заставашкиње.36 Дабоме да је ту тешко ишло начело променути код једне женске.
Ту си неколико пута требао истрести се и званично рећи: „Зар женске немају права
као и мушки? Или зар су нама наодмет таке женске, које ће .....“ и ту га је опет дуги
нестрпељиви апостол прекинуо (г. А.). А оне наравно, да не кажем, да им је
ласкало, нити да су кокетирале, оне су свом силом своје слободне воље одбациле
са гнушањем тако конзервативна начела, која су до тога часа исповедале. Г.
апостоли задовољно са палмовом гранчицом и у душевним тријумфалним колима
отишли су задовољни кућама својима, радујући се зар у срцу, да смо изгубили
неколико оваца (а они стекли неколико магарица.) Једна се „плава чарапа“ бацила

35
Датуми су исписани овим редоследом.
36
Односи се на листове Браник и Застава који су излазили у Новом Саду.
на појезију, ох, грешио бих, кад би казао, да из сујете, него просто зато што је у њој
та божанска искра одавна тињала, док је није Аца својим прљавим дахом
распирио, та зато песме и заударају на подлост, и на лаж на измајсторисане
осећаје и на кобну политику. Украј ви љубавни песници, који јаучете при „бледој
месечини“, који се занимате са тако конзервативним осећајима, као што су изливи
љубавни! Украј ви, који елегије пишете, који увек блудите и тумарате за сенком
неком, као ждребе за рудом, украј, ваше су сузе погане, ви се не бринете за
човечанство, ви се не бринете за напредне мисли, ви не славите дух напретка и
светлости! Украј! Вас треба у онај буџак, где седи костур од естетике, где лежи
затрпана вера и народност и сви виши осећаји претрпани социјалним брошурама!
Украј сви! Дижите славолуке цветне, китите пут, појте, јер ево иду звезде, узданице
наше: Јанко, Иванић, Вукица, Јаша, Јоца, Сава, сви иду да пресеку Гордијев чвор, те
да ослободе Балкан!
Не очајавај Србине, треба да читаш „јавор“, па да видиш, шта Рада Кошутић
пише! Е, да боме, ал ти не чујеш и не видиш јер немаш Јавора и Рада ваљда није
пао на теме, да иде па да ти доноси Јавор. Не очајавај народе! Поби све елегичаре,
исеци Змаја, подери и раскидај Ђулиће, па ћеш се ослободити јер Радине фразе
морају послушати све велесиле. Чак и Бизмарк стрепи!
Доста је, наставићу. Лаку ноћ!

7 Новембра. (Митров–дан.) Данас смо били у Ајмашкој цркви. Владика је

служио, запопио једног и поп Балту запротио. Нечувен атентат на народна права!...
Лаку ноћ!

12 Новембра. Данас сам научио три штудије за понедељак, а остале ћу

сутра. Купио сам песме Шамисоа. Доцније ћу више о њему говорити.
Намислио сам да пишем једну приповетку из ђачког живота. Грађа ми је
готова, и мислим да ће ми испасти за руком, јер одавна нисам ништа веће писао у
прози осим неколико приповедака за децу у дечијем листу „Невену“. Иначе могу
рећи, да нисам ништа писао за пуне ове четир године, осим неколико лирских
песама, које нигде нисам штампао. Не смем да се усудим, јер и сам осећам да сам
неспреман! Мада код лирских песама не треба бог зна колко штудије, ипак! Јер ми
Срби нећемо никад имати ништа савршено, докле год се човек озбиљно не ода на
штудију. Нама се чини, да оном, који хоће да пише лирске песме, треба само да је
заљубљен, да зна здељати неколико срокова и онда је песма готова. Таки песници
прођу као и обично тј: ограничени су само на лирско песништво.
Но међутим, те песме обљутаве и самој публици. Најпосле шта бива ш њима. Од
божанствености соком и мирисом тих песама, мажу колима точкове тј. хоћу да
рекнем да му отпадне душевна глава, и онда може ићи у просјаке. Изиђе из моде,
као и што је ушао у моду. Први од таких песника био је Бранко Радичевић.
Дакле почећу приповетку из ђачког живота.
За данас доста. Лаку ноћ!

13 Новембар. Данас ми стиже глас, да се Ђура Хаџић убио. Та ме је вест

доста потресла, а из простог разлога, што је штета, да тако млад и даровит човек
пропадне. Зашто се убио још се зацело не зна. На хартији, коју је иза себе оставио,
написо је отприлике ове речи: „Пошто нећу ником да будем на досади, а живот ми
је додијао, нити имам какве будућности, с тога се убијам. Не жалите ме!“ Свакако
је била глупост, да се убије. То је доказ, да је у том човеку мали дух почивао. Та
човек би могао наћи за себе заслуге у овом широком и белом свету, те ником не би
био на досади. Али ни један човек не сме рећи, да нема будућности.
Необичан је човек био тај Ђура.
У њему се рано развио дар за сликање и појезију. Од њега би се имао човек
млогому надати. Али је све пропало. Почивај мирно последњи идејалисто! Над
твојим гробом ће вечито зујати песма славујева и певати о вечитој љубави, коју си у
животу сањао. Није могуће, да небо неће пролити сузу над твојом хумком. Није
могуће, да у јесењој и мрачној ноћи, кад ветар духне и залелуја траву суву, тај
шапат ће бити туга највећа елегија твога
 јаднога генија!
Данас нисам могао ништа више писати, и то због те жалосне вести. Лаку
ноћ! Доста за данас!

14 Новембра. Данас је био облачан дан. Саранили су Ђуру Хаџића. На опелу

смо били ми ђаци кад смо изишли из школе. И тиме (чини ми се) смо понизили
Пушу.37 Синоћ сам превео једну песмицу лирску од Шамисоа.
Лаку ноћ!

16 Новембар. Синоћ сам био на свецу код В. Миросављевић. Весеље је

текло у свом реду. О политици се није разговарало, а то је главно, ако хоћеш да ти
светац прође у миру, и ако хоћеш да не умреш слушајући старе фразе и стварне
доказе о родољубљу појединог из друштва. Но међутим било је ту свакојаких у
друштву. Једном речи друштво је било шарено. Један је седио мирно и озбиљно
наслоњен на своју сопствену руку и посматрао је ово друштво са вишег гледишта.
Дошао је овамо не из убеђења, да се треба светац прославити, већ ради просте
формалности, које се ни узвишени људи не могу еманциповати. Једном речи
сажаљевао је предрасуде овога поквареног света. И по његовом мишљењу ни
један предмет на овој светковини не заслужује његову високу пажњу, осим
ћурчијег печења и добра црна вина. Један је седео на либералној столици. Он је
одушевљено избацивао стереотипне досетке и нестрпљиво се мигољио на својој
столици проклињући варварску природу својих садругова, те се његов глас није
могао чути. Сваког је уверавао, да човек без начела јесте животиња, животиња,
господине мој! И да таки човек лута по мраку глупости и несвести и тима подоб.
И кад настане онај славни интервалиј међу мислима, испуњен са милијон
„овај“ и кад настане још грознији застој у даљем току мисли, тада би завршио са
оним славним и узвишеним завршетком: „Да бог нас поживи, да будемо народу на
дику и понос, да, мој господине!“ Тада се празнина мисли накнади чашом вина.

37
Васа Пушибрк (1836–1917), директор Српске велике гимназије у Новом Саду.
Оно пријатно осећање, што се „задовољством“ назива, преотме у њему маха, и
онда са стране гледа, дали су речи његове упливисале на оне који га уважавају.
Један је опет седео врло фино. Био је готов, да каже коме он светско
„пардон!“, ако је нпр: кога испод астала случајно очепио. Нервозно је поцрвенео,
кад би га когод пецкао, било због његовог „ропског понашања“ или просто због
конзервативности. Но он је одмах са церемонијалном својом речитошћу умео да
одбије тако насртљиве нападаје. Тај нервозитет поникао је отуда, што се исти
сасвим случајно заљубио, те после прешао из епикурејског стада у Грчићево.
Занимљиве су те метаморфозе, мада доста споро иду. Ал је тешко наићи на прави
узрок и уопште на процес те појаве. То за мене остаје скривено. Други је опет седео
мумлајући неку песму. Човек поштен но не од користи. Осим тога бавио се са
стиховима, радо их чита, па и пише, но стихове таји, ко змија ноге. Иначе је био
збиља уображен у своју песничку природу. Често је вукао као кљештима осећаје и у
један мах, мал није отишао у Италију. С тога је постао нервозан и хипокондриста,
што му је врло сметало његовој веселој нарави и епикурејској природи. Вечито је
заљубљен, доста једе и млого пије. Пише романе у стихови и то тендецијозне,
иначе је пријатељ свом народу. Један је био егзалтирана луда. Један је опет седео,
и врло добро имитовао наше сељаке кад се разговарају. Иначе човек, који већ дуго
учи средње школе и који је доста глупав, но поштен, али без користи.
Пало је ту доста здравице и то језгровитих ал у језгри вода (sic!)
Доста за данас. Лаку ноћ!

17 Новембар. Данас сам био код стрине. Тамо је била и гђица Гр. врло
пријатна девојка, а при том и дивна. Нисам заљубљен у њу, ал је волем. Ја уопште
волем све лепе девојке. То је од мене лепо, што признајем, јер је доказ, да сам
искрен. Но наравно лако је бити искрен пред собом. Уосталом то су споредне
ствари. Пријатна, лепа девојка? Хеј, Србина, шта ти то радиш, ти си канда почео са
Амором да се шалиш. Неки називају Амора, несташком, ђаволаном, а ја ћу да га
назовем глупаном, безобразником, и свињом. Зашто, то је моја ствар.
 Хоћу да пишем неке приповетке, управо слике са села Сумраковца под
насловом: „Сумраковачко племство“ Као прву слику узећу Шепру, славнога Шепру.
Доста за данас. Лаку ноћ!

18 Новембра. Сутра нема школе тј. сутра је имендан царице Аустријске, а краљице
Угарске, и с тога у славу њену нећемо имати школе. То је врло паметно од ње, а
уједно је паметно и од околности, што баш случајно сутра нема школе. Имаћу
више времена да читам и да радим. Реткост је, да имам кад времена, да тако без
бриге читам и радим кад знам да сутрадан има школе. С тога сад на посао!
За данас доста. Лаку ноћ!

Шта ми срце стеже, шта ми мори груди

Те сам јадан, тужан побего од људи,
На пољу се вије густа магла сива,
Те се у даљини у недоглед свија,
Само мени тужном још се прошлост снива,
О, преда мном само златна слика сија,
Ој прошлости само кад се срце сети
Тад би некуд моја душа да одлети,
Где вечито лето у дивоти сија,
Где лиснато грмље своје гране свија,
Где сам увек слушо шапутање мило,
Како брсно грање умилно ромори,
И где славуј песмом ружи својој збори,
Ил лахорић благи, благе нојце крило,
Кад лелуја грање или цвеће мило,
Ил где лахор бледи својој збори ружи,
Ој за тобом село, срце моје тужи,
О, и ти си пусто мило моје село,
И над тобом небо мршти своје чело,
Из мутног облака ситна киша пада.
Ал још мислим није издала те нада,
Да ће једном доћи то мило пролеће,
Да ће опет једном поникнути цвеће,
Да ће опет славуј да запева ружи,
Ој за тобом село, срце моје тужи!
‫٭‬ ‫٭‬
‫٭‬
У даљини магла повила се густа,
Пољана је нема, а ливада пуста,
А зелена трава сад се тужно жути,
А кад ветар духне, тад ће уздахнути,
„Где си лишће лепо, и ти цвеће свело,
Заједно са стадом лето вас однело.[“]
Тако трава тужи, ветар јаче хуче,
А грање се свија и већма јауче,
А над нашим селом, и на дому милом,
Тај јесенски ветар јаче хуче крилом
А са лишћем сувим студен ветар збори,
Па му ласка, лаже, док га не обори,
Па га носи онда далеко далеко,
Можда би и даље, не да не би смео,
Одно би га можда чак у друго село.
Али неће дуго, него ту га свали
Да направи више посла баба Сари
Од лишћа се прави баш читава хрпа,
Баба Сара чисти, а ветар затрпа,
Тако баба Сара с ветром има рада,
Ал бар да је млада, онда ни по јада.
Ал хоћу ли смети сад у собу ући,
(Издахнућу боже, срце ће ми пући)
У прочељу старом светна слика сија,
Та велика слика, светог распетија.
Ал позлате нема, па ни баш од лека
(Хеј та има слика један и по века)
Ал слика је лепа, макар да је стара,
То је собом донела моја баба Сара.
С једне стране стоји кита жута смиља,
А са друге стоји мирисна босиља.
И мирис се свети по собици шири
Те на свето нешто цела соба мири.
И кандило једно метла баба Сара,
Па вечито кврца и тихо пуцкара.
А за столом старим мили отац седи,
У дебелу неку књижурину гледи
Ал како се задо, како се замето,
Мислим да ће бити писмо свето,
На челу му старом урезане боре,
Хеј те старе боре, годинице зборе,
Па кад му се хитра, брза мисо суне,
У млађано доба, у то доба давно,
И сада прича приче из те страшне буне,
Како је то лепо било доба славно,
При тој причи око мргоди се тавно,
Јер се сети онда на звери Маџаре,
Како су се дигли, да земљу сатаре.
Та се тада сети робовања свога,
Ал тада му речцу стари Шепра узе,
Јер та прича може да натера сузе.
Ал сад седи само, и тихано ћути,
Ал ће тада једном тај мир прекинути
Шкрипа од тих врата и од неког бата,
Нешто збори с бабом, то је дошо неко,
Тако је мислио, па је онда чеко,
Ал у собу уђе стари чича Шепра,
И радосним лицем „добарвечер“ рече
Шта је имал писмо, од милога сина,
Ал замуцо чича „има, има, има.“
„Ајде добро, Шепро, ид донеси вина,
Али из онога, што је поред врата.“
И онда поче отац тек писмо да чита,
А очима мрда, као баш да пита,
Шта је је ли здрав још, јел већ момак посто.“
Али писмо каже да још доћи неће
Док не сине сунце и мило пролеће.
„Е па ништа, ништа“ старац себе теши
Нек је само здрав он, а то му не гине,
Да тек кући дође, кад пролеће сине.
Тада Шепра с вином из подрума дође,
Нестрпљиво стаде па је онда пито,
Шта има у писму, што је отац чито,
Је л већем нарасто, ваљда је већ момак
Ваљда браде има, а можда бркова,
Аој хуља једна, сад ће се понети
Да на кулу иде, па да вата сова“
Тако чича пита, а отац му збори,
 Све што пише писмо, ама све по реду.
А на пољу тамо јоште ветар душе,
А отац и чича напунише гуше,
Па су онда чаше и боце налили,
И у здравље сина на искап су пили,
Ал се раздрагаше душе њине старе,
Па су онда пели кондаке, тропаре.
А у буџаку пећ се диже сиња,
И у њојзи потом јоште зрачак тиња.
Мачак јоште преде, а све друго немо,
Само чича Шепра јуначки задремо.

20 Новембра Синоћ сам био код Николе Тхеодоровића на свецу. Било их је

тамо пуно. С брда с дола сакупљена „свесна омладина“ да претресе стару сламу, и
сада се држала свога обичаја, који код омладине никад из моде изићи неће, а
наиме: наздрављало се! викало се! Напијало се у здравље Милетића и певало се у
његову славу. У ђору је сваки радио за народ, а кад се истрезнио он је – спаво.
Карактеристично је то код српске омладине. Не знам да ли је то и код стране
омладине. Ако је тако, онда је – . Јоца је са неке висине наздрављао Алексићу као
неаристократу. Уопште ми се Јоцина начела врло не допадају, ако он уопште и има
начела. У његовој је глави прави хаос, који редовно настане после површне
штудије. Јер после тога обично настане у души борба. Па ако та борба дуже траје,
она учини, да човеку живот постане несносан, и он постане онај мрачни руски
песимиста. Код Јоце мислим да је борба свршена или бар он тако мисли. Он је
Србин, хуманиста, Туркофил, антропофил, Русомрзац и уједно као из неке беде
Русофил, Назарен итдитд. Све ћу му допустити, али му нећу допустити, да он
Алексићу каже, да је Алексић народњак и ако има леп капут (sic!) (ко је још са тога
гледишта посматрао људе) и многе глупости. Ја мрзим Алексића и мрзићу га док
ме траје. Не зато што је аристократа (њих треба сажаљевати). Та у ђачком животу и
нема и не може бити аристократа, Јоца спомиње не знам какви ђачки друштвени
живот. Та ми и немамо услова, да развијемо читаво друштво. Ubi mens?38
За данас доста! Лаку ноћ!

21 Новембра Умро Иванић у вече у 6 сати.

Данас нисам ништа радио. Научио за сутра лекцију и иначе нисам ништа читао.
Лаку ноћ!

22 Новембра. Био сам данас у позоришту, давала се „робијашева ћерка“

превео Јован Грчић. Превод је добар. Ружић је своју улогу одиграо уметнички.
Вујићка такођер. Остали добро итд.
Лаку ноћ!

23 Новембра. Данас нисам ништа важно доживео, мада сам тражио

прилике да доживим. Пишем „мемоаре“.
Лаку ноћ!

24. Новембра. Данас нисам био после подне у школи, нешто сам болестан
био. Почео сам да пишем слике са села.
Лаку ноћ!

27. Данас сам врло егзалтиран. То се обично код мене појављује, кад
неуредно живим. Тако нпр: синоћ сам био у позоришту. Парче је написано рђаво, и
ја сам савршено очајан дошао кући, и заклео се, да нећу ићи више у позориште
ићи. Наравно да сам се ја зарекао у љутини, а у истини, кад сам дошао кући, онда
сам већ закључио, да ћу ићи само на лепа парчад.
Данас нисам ништа радио, зато и немам шта да пишем. Но ипак ћу нешто да
забележим.

38
А где је ту мисао?
 Данас сам учио логику, и уједанпут дође ми Никола Теодоровић и Сава
Путник. Сава оде. Остане само Никола.
Међу осталом запита ме Никола, зашто ја нећу да се упознам са женскима.
Под женскима разумевао је он Вукицу Бичанску, Чупићеву и никога више. А кад
сам му казао, да нећу да правим познанства у ово „озбиљно“ време, он ми рече, да
би оне волеле!
О познанства! Та ја се још ни ским не познајем. Ја сам остао као дивљи цвет
под грмом, и нисам осетио сунчева зрака, нисам чуо песме славујеве. Ја сам из
прикрајка гледао на свет, па сам плакао за њим, дрхтао сам, али нисам смео, да му
приђем ближе, да га загледам, да му скинем маску са лица. О, и боље. Како ли би
се разочарао, како ли би се снови разишли као дим од ветра. Ја сам свет љубио, јер
га нисам познавао.
Боље. Разочаран, побегао би у ћелију из које се не би повратио. А сад
слушајући друге, где ми шаљу извешћа, идеалишем га. Но при свем том ја сам
очајан, несрећан – са љубави. То нисам још никоме признао, нити ћу признати
(осим ако ко овај дневник не ухвати.) Одавна је то било. Али ми је та љубав
оставила дубока трага у души мојој и нарави. Сад сам очајан и сентименталан и
мрачни мрзисвет. Колико ли сам пута мислио, да се убијем. Та грозна мисао
изашла ми је из главе ове године, кад сам помислио, да је широк свет, да могу
блудити по свету сам – као бледи месечар.
Али шта осећам опет? Шта ми ону жицу дира која је толико дрхтала, а одјек
јој се чуо у мојим песмама? Шта ми опет душу дира. Осећам опет неодољиву силу,
која ме вуче старој будалаштини. О, будалаштино, о љубави, твоји су први залогаји
слатки, а последњи загорчају ти часе последње, та си очај и вечита туга. Ја осећам
опет твоју силу, где ме као магнет привлачиш себи и ја као бесан и луд идем за
тобом, мада се отимам. Ох, мани ме се! Не можеш ме отети, не дај се јуначе! О,
јунаштво и енергијо, тебе је љубав победила. Вама је на вратове стала љубав, као
аждаси. О ропско племе, из кога сам ја поникао!
 30 Новембра Данас сам цело после подне учио за сутра лекцију и научио, те
сад без бриге могу писати дневник. Истина ово није као неки дневник, па да
бележим догађаје, што се дневно догађају, него просто бележим оно, што ми на
памет дође. Данас нисам способан, да пишем. Зато нећу којешта ни да пишем.
Доста за данас. Лаку ноћ!

1. Децембар. Нов месец, нове мисли, нове муке, нове ципеле (би ми
требале.) Уосталом, то је све старо! Пуша ми не да, да идем у позориште. То је
глупост. Међутим свеједно!
Доста. Лаку ноћ!

2. Децембар. Данас ми опет говори Н. да се упознам са женскима. Дуго сам

ја то промишљао, да ли да се упознам. Зашто управо оне то захтевају? Да ли је то
из радозналости или из простог женског ћефа, да и мене ухвате у вигове, па после
се ја могу копрцати. Њих су већ упознале, па сад су их изгустирали, па тако ће и
мене бацити, кад ме се сите „накритикују“ – бациће ме, као што сељак баци
подеран опанак. Он им је наравно причао, како је то „женијалан младић“. А кад
оно, ја сам обичан човек, можда обичнији, него остали људи. Да ли оне заиста
захтевају да ме упознају, или Н. мени ласка, да се оне „једе“ што нећу да се
упознам, или најпосле сам Н. – лаже. Ја не знам.
Резултата ове моје расправе или борбе, нека буде: НЕ!
Доста за данас! Лаку ноћ!

На гробу
Све време даље иде
Пред собом руши све,
И све се губи, вене,
Још љубав само не.
 Ах, у овај сплетак тужни
Што га брата теби даје,
Уплео сам крв и сузе
Мог живота боле, ваје.

О, с тобом ми злато моје

Све ми с тобом у гроб паде
Радост прва, живот душа
И увео сплетак наде.

Ево тужно ово цвеће

На гроб ти га љубав меће,
Други цветак увенуће,
Али ово никад неће.

‫٭‬ ‫٭‬
‫٭‬

Ова ружа бела тужна

Што је више самртника,
Па ме сећа прошлих дана,
Њена блага, бледа лика

Ох како је сунца блага,

Сјајне зраке тихо љубе,
Руменилом купају је,
И круницу белу рубе.

А та сјајна капља росе

Што се слива на цвет бео,
То је душо суза моја,
Моја крв и живот цео

Тебе нема, нема више

Ти прерано свело цвеће
Твоје очи угаснуле,
Неће видет премалеће

Сунце сија. А ја плачем,

Бели данче већем свано,
А ја зоре, сунце немам,
Сунце моје закопано.

?
Очи ми блуде немо.
У тиху тавну ноћ,
А сита шуји лако
Разлива своју моћ

И поноћ нема ћути

У дубок тоне мир,
Још звезда једна прну,
Утону у свемир

А у шумарку јеца
Славуја сетан пој
И гласак тужни још
По ноћи тиханој.
 Ветрић ћарлине, стресе
Росицу плавомиљ
Ах што ми сузе теку
Уз лице свеудиљ?

25 Јуни 87.

16 Децембар.39 Искинуо сам случајно листове прве мога дневника, а могао

сам их и хотимице искинути, јер је у њима садржај врло глупав био а притом
очајан. Ја не знам узрок зашто сам био тако очајан, ал свакако није добар знак.
Психологија препоручује лепе вештине за лек од очајања. Као што су: појезија,
музика, бављење са науком. И ја ћу сада свим срцем да пригрлим те вештине, које
су заиста лепе и племените и ако се њима бавим, никада нећу сићи са пута правог
и моралног.
У недељу се представљао „Каврга“ позоришна игра с певањем од Јована
Грчића, музика од А. Милчинског.
Ретка је појава било то позоришно парче. На драмском хоризонту по целој
културној Европи навукли се баш тешки облаци, који су претили, да ће настати
вечита јесен... Стагнација и кинеска укоченост није се показала само код већих
39
Друга свеска ђачког дневника Милете Јакшића.
народа и сретнијих, него и код малих, као што је наш Српски народ. Изгледало је
као да смо стали, а на нашим позорницама млатила се стара француска, немачка и
чивутска слама... Ми смо гледали и Пита и Фокса, Дебору, Фауста, и пред очима
нам је изгледало, да смо час у Француској, час у Енглеској, час у Вајмару, а
заборавили, да смо у сред Новог Сада српске Атине, средишта политичког и
књижевног покрета. Као да ми немамо српских оригиналних позориштних
представа, нег смо таки умни богаљеви, да на бини не можеш чути српског имена,
српског друштва и осећаја. За нас је наравно застарио и Стерија и Ђура Јакшић и Л.
Костић и К. Трифковић, нас глумци кљукају којекаквим туђим будалаштинама.
Но ми смо се за часак развеселили, кад нам је допрло до ушију, да ће се
нова оригинална Српска драма представљати. Чуло се да је Ј. Грчић написао
„Кавргу“ из нар. живота. Сваки се крстио и чудио, откуд да Грчић напише што из
народног живота кад није никад ни био у народу и запушавао нос од мириса од
кожуха.
Сумња нам је била основана. Били смо и видели. Грчић је тотално пропао и
дело му је испод критике.
Све се критике љуто окомиле на то дело и препоручују Грчићу, да никад
дело и не износи на позорницу.
Не велим да Грчић нема талента али нема штудије. Огромне штудије треба
ту. Живот се не може из књига штудирати.
То је била звезда, која је набрзо потавнила, облаци се наново навукли и
настала је тужна и суморна јесен....

23 Децембар. Одавно нисам писао дневник, узрок је томе, што сам имао
млого важнија посла. Одсад нећу ваљда имати толико посла, те ћу редовније моћи
писати мој дневник. Али извинућу што данас нисам расположен за дневник. За
данас доста. Лаку ноћ!
 24 Децембра. Данас смо имали певање и прилично иде, може се човек
надати, да ће добро испасти беседа. Но ипак ја нисам тако одушевљен за ту ствар,
као што сам некад био. Шта је беседа? Састану се неколико стотина људи, да чују
шта су ученици срп. вел. гим. научили, проиграју се тамо, и дођу мамурни кући, па
су зловољни, беседа била па и прошла. Ми не постајемо славнији, ми остајемо
стари папагаји, али је главно, да се извршила формалност. Материјална корист је
ту. Новац иде на сиромашне ученике. Новац се дели на лицемере, који ће доцније
да буду денуцијанти. О људи лудих. О, телади!
Доста за данас. Лаку ноћ!

30 Децембар. Дао ми је своје песме, покушаје, Влада Димитријевић. Скоро

је постало правило психолошко (које наравно има изузетака) да човек кад дође у
младићке године почне да певуца, цврчи а каткад и да запева. Мотиви су
различити. Или настане нешто налик на сујету, или се човек заљуби. А ретко је да је
икоји песник почео другим тоном, него је садржај чисто лирски. Ако је кадар да
скује неколико стихова и срокова, онда је уверен да је песник. И тада почне да се
као песник и влада.. Нпр: занемари штудије, пренебрегне дужности, почиње да
прави авантуре али најгоре је то, што човек тада и сам осећа, да је све то
накамамљено, измишљено, лажно и да је пука тежња за оригиналношћу. Он се у
себе заљуби. И дуго треба борбе, док се не разочара, те, или пође другим путем
или просто пропадне, те изгуби и оне способности којима је заиста снабдевен био.
Но рекох да је тешко то разочарање. Треба јака спољашња снага да лупи по тој
образини. Нпр. деси му се малер, те не може да искаже ни један стих, или се усуди,
те пошље уреднику каквог листа своју песму, онај не прими. Нада му пропадне,
онда се све те наде разиђу, и једино га може још сујета одржавати у уверењу свом
о песничком дару.
Тако је и са Владом Димитријевићем. Ја још не смем начисто да изречем
суд о том атому у мору мојих другова. И то не смем дотле учинити, док заиста не
упознам тога човека. Но ипак ћу ја њега, ако не савршено, а оно површно да
оценим, бар по мом посматрању и мом поуздању у посматрачки дар.
По ацином описивању ја сам мислио, да је он геније. Но у ацину оцену не
сме нико тако поуздано веровати. Нешто сам и морао да верујем. И морам
признати – о слабости моја! – да сам поверовао ациним речима, те сам почео још
да мрзим истог Димитријевића. Да мрзити непозната човека. Сећам се, да сам
једаред хтео, да се потучем ш њиме. О, да варварске наваде, о да животињских
манира!
У осталом то је одавна било. Човек мора каткад да се гнуша својих дела и
лудорија.
Но кад сам видео и увидео обично ацино моментовано одушевљење у
свему, онда сам почео хладно да размишљам. Аца се ш њиме просто зато слизао,
да би извукао користи за себе или да задовољи своју луду сујету, које се никад
еманциповати неће.
Све је то прошло. Tempora mutantur et nos mutamur in illis! 40 Аца је прешао у
епикурејско стадо и руши све, што би сметало „слободном и природном развитку
човечанства“. Он није више онај стари, он је „човек“. Он је стао да напада на
Димитр. и да му просто износи све мане које га красе (као што би он хтео
саркастично да примети.) Но ја сам се међутим о противном уверио. Ја сам се
уверио, да Влада није таки човек.
Он није без дара и без талента. Доста је начитан и укус му је чист и
непомућен. Он је у неким приликама ентузијаста, ма колико га исмевали наши
„радикали“. Он се заноси за оним, што је лепо и племенито, али је сиромах пао у
други екстрем. Он је почео да угушује глас свога осећања, тежећи, да о свему
реално суди. Не угушуј глас савести своје, већ ради како осећаш – то је моја девиза.
Он није човек ни лукав ни препреден, ни ласкавац и лицемер. Он је искрен.
Ја волим таке људе. Шта више, што је врло ретко – да дивна чуда! – у њему нема
сујете. Или ако има, он уме фино да је сузбије, да не изиде на површину. А ја из
дна срца мрзим човека сујетна!
40
Времена се мењају и ми се мењамо у њима.
 Пре неки дан донео ми је своје умне производе у стихови. Не могу казати да
му стихови немају вредности. Из амбуља од дивног српског језика просијава каткад
лепа мисао. Но целу мисао квари скроз непознавање српског језика и ружна
форма. Много то чини. Место дивне музике језика, којим треба ваљано владати у
песми, изиђе нечувена дисхармонија, место лепе форме, која често може да
занесе кад је добро употребиш (ја бих форме делио на толико врсти, колико врсти
појезије има) луташ у песми, као по развалинама старога замка каквог, али те ипак
освежава лахор, дивља ружа те крепи мирисом а фантазија те уљуља у најлепше
сфере од лепих каткад мисли. Не може се рећи, да нема поетичне жице, али што је
главно код њега: нема штудије. Штудије песника, штудије форме и српског језика.
Ја ћу га гонити да и даље ради. О, да је више енергије!
Dixi!
Лаку ноћ!

О Марку Краљевићу.
Син српскога краља Вукашина, и кад му је отац погинуо у боју на Марици,
Марко добије државу Маћедонију, а столица му била Прилип. Погинуо је 1394 год.
у Влашкој на Ровинама кад је помагао султану Бајазиту против војводе Мирчете.
Али народ верује да Марко није мртав, но да ће опет доћи међу Србе.
Марко је онда био млого јачи од тадашњих људи, У његовом буздовану
било је шездесет и шест ока. Он је узео суву дреновину од девет година па кад је
стиснуо из ње искочило неколико капљи воде. Без вина није никуд могао ићи, нити
је могао предузимати какво дело или одважити се на јуначка дела. Али је могао
млого да попије јер је био необично јак. О његовом Шарцу има много прича. Неки
веле, да му га је поклонила вила, неки опет, да га је купио од кириџијâ (Мени се
боље допада прва верзија).
О његовој смрти има разних приповедака. Од четир верзија има три
вероватне. Једни веле, да га је у селу Ровинама убио каравлашки војвода Мирчета
златном стрелом у уста, кад су се Турци били са Каравласима; други казују, да му се
у таквом боју заглибио Шарац у некаквој бари код Дунава и да су онде обојица
пропали; у неготинској Крајини приповеда се, да је то било у једној бари близу
Неготина испод извора Циричине. Тамо су и сад зидине од старе цркве за коју
говоре, да је било на гробу Маркову. Трећи кажу, да је у том боју толико људи
изгинуло, да су по крви пливали коњи и људи, па Марко онда пружио руке небу и
рекао: „Боже, шта ћу ја сад!“ Бог се смиловао, па га пренео у једну пећину, у којој и
сад обојица живе, он забô сабљу у греду, или ударио у камен, па тамо спава. Пред
Шарцем стоји мало маховине од које помало једе, а сабља све помало излази из
камена или испод греде, па кад Шарац маховину поједе и сабља испадне онда ће
се и он пробудити. Други веле, да, кад је видео пушку, узме пушку и пробије себи
длан, па рече: „Сад не помаже јунаштво, јер најгора рђа може убити најбољег
јунака!“ (Вардар календар)

13. Децембар. Ружно време. Снег је падао цели дан, али је био ипак врло
влажан. Мислило се да ће ова зима дуже трајати, јер је почела ваљано да стеже. Но
дао бог попустила је. Снег се почео топити, са кућа је спао бели чаршав и сад се
могу надати да ће наступити лепи дани. Лепи дани? Шта се мене тичу лепи дани?
Та ниједан створ осим човека не жели боље дане. Може бити зато не жели, што
нема те способности. Но међутим цело човечанство нека знаде, да га жеље
упропашћују, па нека онда мисли, да ли је боље имати жеља или не. Гледам јато
врабаца на грани. Накострешили се, жмиркају, па можда и уживају. Препоручујем
човеку да се и он накостреши, нека жмирка и ужива. Ја сам сео, па то радим осим
последњег глагола. Узео сам перо и мастило (тако обично раде они, који хоће да
пишу) накострешио сам косу, жмиркам и гризем нокте. О чему ћу да пишем? Хоћу
ли да опишем своју прошлост? Ах, она је сувише сентиментална, а наша читалачка
публика не мари за трогателне ствари. Баш ћу о том да пишем. Хоћу да ласкам
публици, да видим како ћу проћи. Дакле да почнем.
Поштована публико! Не узмите ми за зло, ја се не сећам кад сам се родио.
Кажу да сам се родио у сретан дан, кад ми је деда добре воље био и онда ме је
пољубио. Да сам се дерао на сва уста (још онда се видело да ћу бити врло дрзак).
Сутра ћу наставити.

Дневник.
Нашао сам међ старим хартијама неколико листа, који беху од старости
пожутели а на гдекојем беше и искинуто парче, вредни мољац и зуб времена хтели
су да учине своје, да их нисам од очевидне смрти избавио. То је био неки дневник,
но име није забележено, чији је био, па опростите, што потежем тако остарелу
ствар и што јој нарушавам мир.
* *
*
Био сам већ близу мога села. Кочијаш, који ме је носио на два мршава хата,
изгледао је врло јадно створење, но ипак весело и рекао бих лукаво. Изношен и
искрпљен дороц био је помешане боје која је била међу жутом и црвеном. Његове
мале и сиве очи зверале су на све стране и неповерљиво гледале у мене, мора да
је сумњао у мене, кад ме је сваки час погледао и мерио од главе до пете. Његови
бели и ретки брци изгледаху као настрешница и беху нешто пожутели од силна
дувана. Кад бих се нашалио мало, он је искезио своје ситне и црне зубе, међу
којима предњи беше издубљен да би лакше његов кратки камиш од вишње могао
стати. Сваки час је трзао узде, а његове „ластавице“, као што их називаше пренуле
се као иза тешкога сна. Сваки час је викао на коње: Ђи рано, полагано, ђи, ђи! Ето
села, нећемо још дуго!
– Чича Пахомије, дед мало брже – рекох му.
– Та не мож, госино му тане –
– Шта не мож’, зар не видиш, да ћемо покиснути –
– Ех покиснути, ђавола – промрмља он кроз зубе.
Мада беше летњи дан, ипак духну са истока хладнији ветар, који је
наговештавао кишу. Са свију страна скупљали се густи и црни облаци и ваљали се
према зениту. Само је над нама стајало и сјало жарко сунце. Из далека је севала
муња и ја и мој Пахомије могли смо се надати злу времену. Он погледа у облаке,
диже горе главу и сумњиво заврти, натуче шешир на очи, метну узде на левчу,
пљуцне на страну и узме кресиво да припали лулу.
– Право кажеш – биће кише! –
Ја му ништа не одговорим. Моје су мисли блудиле на сто страна. Ја сам из
далека видео село, у коме сам се родио и изгледаше ми сад за десет година
одсуства још јадније и суморније. Између високих јабланова и топола, чије се
лишће белило спрам сунца, провиривале су мале и радне куће сељака. На њима је
расла маховина, димњаци беху разорени, а плотови, које су краве изгризле,
нахерили се на једну страну, прљаве и брбљиве гуске прелазиле преко њега
тражећи хране у коровинама. Жути гушчићи пловили по прљавој и устајаној бари,
по којој се ширила зелена сочивица. Чуо сам из далека звуке нехармоничних звона,
који се осамљени разлегали по загушљивом и запарном ваздуху. Ти су ми звуци
често будили сузе из очију, кад ми је моја мала сестра умрла. На незграпном и
несиметричном торњу беху четир велика сата, који никад нису ишли, и рода
стајала на једној нози поврх крста.
Све ми то изгледаше суморније, него пре, кад сам весео и задовољан као
дете ишао са осталом децом по барама, мотао гуске итд. Сетио сам се и оца. Мора
сиромах, да је врло остарио, и једина му је жеља била да му донесем дувана, кад
се вратим са школа. И неће се преварити, можда ће га то већма обрадовати него ја
сам, мати ће пасти у несвест, а сестра ће плакати три дана од радости, мој мали
брат запиткиваће ме сваки час, а Шепра ће да искези зубе и да се смеје, па да ме
хвали, како сам нарастао.
Но куд сам ја забасао. Мисао је често врло смела, хоће да престави и оно,
што је фактично сасвим друкчје. Нећу више о том да мислим – видићу.
Из мисли ме трже мој чича Пахомије, који је очајно викнуо на коње, да брже иду.
– Хо, хо –
– Шта је –
– Испала чивија
 Коњи стадоше. Чича Пахомије застења, сиђе с кола и опсује нешто. Коњи
пођоше, да једу траву а ја погледах на облаке, који су све гушћи бивали и покрили
сунце, из неба почеше да падају крупне капљице на прашину. Чича Пахомије се
врати зловољан, није нашао чивију.
– Па како ћемо без чивије? – запитам ја.
Он се почеша по глави и промрмља нешто. Узе бичање и откр’а парче, па
задену нешто место чивије.
Пођосмо опет. Он удари коње бичањем, јер они беху највише криви што се
чивија изгубила.
Увераваше ме да ћемо за неколико минути бити у селу. Ја сам му веровао.
Ја сам се опет дао у мисли. Ван села беху њиве, а на њима се лелујало једро
и зелено жито. Горник ишао с пушком о рамену и гледаше у мене па најзад зевну.
Није се мој кочијаш преварио. За неколико минути бесмо већ у селу.
Издалека сам видео крст велик од мрамора. Око њега беху засађене јеле, којих пре
није било. Јамачно их је мој отац засадио, јер он беше страстан баштован, но иначе
непрактичан и без укуса. Око ограде, која беше код крста, беху засађени велики
дудови, најпопуларнија храна на свету. Тма гусака лежаше у хладу од дудова, и
стрпељиво чекаше да отпадне који. Око њих беше нечисто. Са гускама беху
помешана деца, бела, дебела и прљава. Кад сам завио за први ћошак изишао је
пред дућан „Дебели Никола“, и кад ме је видео, грацијозно (као што он мишљаше)
но незграпно поклони се и зажмури, јамачно ме није познао (он се сваком путнику
јавља).
Стадосмо пред кућу. На прозору од куће погледа нека седа глава, затим је
нестаде, опет дође и погледа, и полети као муња на улицу.
То беше мој отац. Сиромах како је оседео!
Он изиђе са лулом, баци је на страну, подиже је опет, брада му задрхта, а
очи се наводниле. Он је силом уздржавао се од узбуђења.
– Гле, ти дошо, а ја овај... – он застаде.
 Ја искочим из кола и са тавним осмејком, пољубим га у руку. Он ме страсно
пољуби у чело и погледа ме затим са осмејком. Хтеде рећи нешто но реч му запе, и
он се задовољи тиме, што ми отресе леђа од прашине.
– О, та не би те позно! Како си нарастао, па гледај брци, ама што си тако
слаб. Е, дед, овај чича–Пахомије, каколи се зовеш, уђи унутра, да – та ево сад ће и
мати доћи. А ја баш данас мислим, петао кукуриче, биће гостију, мада знаш, да сам
ја еманципован (он тешко изговори ту реч) од тих предрасуда. Ал шта ја брбљам.
Него дед хајд унутра, па се мало уми. –
Ја сам се само смешио, видећи његово узбуђење, и слушајући, како скоро
сваку другу реч гута.
Његови бледи образи зажарише се, очи му беху нешто мутније, а рука му
задрхтала.
Затим се насмеја, испрси се и нежно ме тапне по рамену и ми уђосмо
унутра.
Пред нас изиђе гаров и залаја на мене.
– Шибе гаров, гле, зар не познајеш Мијушка е наравно, ко би те познао. Хајд
унутра. А мати и не зна, да си ти дошао, сад ће бити плача и лелека. Него, овај, уђи
ти у собу, па ја ћу њој онако издалека да почнем о теби. Знаш, не ваља изненада...
Ја уђох у собу у мишљах о томе, како се мој отац брине за матер да не
плаче, а већ овамо, једва се он сиромашак уздржао од плача.
У соби ниској и тавној не беше ничега, осим два кревета, висока и укусна. На
зиду висила слика распетија а до ње одмах слика мога деде. Она беше врло
погођена и мени се учинило као да се и он мени зачудио, јер је он умро, кад је
мени било десет година.
У соби вејао мирис од босиока и тамњана. А на зиду куцао велики незграпан
сахат. Мени је изгледало, као да сам у туђој кући.
Мало затим пошто сам разгледао намештај у нашој малој и скромној
собици, чујем још из далека јецање.
 фебр 26 (Субота) 1888 год. Пази да се не затрчиш. Немој викати да се не
бојиш смрти, јер не знаш, кад ће доћи. Па ако раније дође, ти ћеш бити изненађен
и очајан, плакаћеш – па ћеш се бламирати. Светина ће ти се смејати, јер те неће
разумети. Заман вичеш: „Ја се нисам надао!“ Најгоре је, кад постанеш објектом
критике масе, јер ће те сваки сваки друкчије схватити, и каква ти је корист живота.
Закључак се може овако извести: Шта ти је цел животу? Вараш се ако мислиш да
имаш цели. „Ја радим за народ!“ вичеш одушевљено. „Добро, добро драги мој
идеалисто, ти радиш за народ на штету другог народа.“ Твој ће те народ узносити, а
други ће казати да си егојиста и филистар. Како то прија? Ти си вечита
контрадикција, а данашње уређење је грозна иронија. Ти немаш цели у свом
животу. Знаш ли шта ти је цел? Од живота немаш се ничему добром надати. Живот
је болест. Последица те заразне и најраспрострањеније болести јесте – смрт. Живот
није обична болест. Та болест има цели, цел јој је – смрт. Куд се год окренеш,
видиш за собом смрт. Смрт пред очима, смрт за леђих, и ти опет не мислиш на њу.
Колико је њих до сад умрло, па опет се страшно изненаде, кад осете њен загушљив
задах и њене хладне руке. Па и у том последњем тренутку ти се ипак надаш. Како
ли је слатка нада! Бар да се и у гробу можеш чему надати. Ти живиш од наде, па ти
брзо прође време а нада ти се савршено неће испунити. Зачудиш се кад видиш, да
ти је близу смрт. Ако хоћеш брзо да умреш, а ти се надај. А ако нећеш да се надаш
биће ти време дуго, па ћеш опет зажелити смрт. Свакако – смрт. Но ја волијем да
ме смрт не изненади, па зато можеш да одредиш време, кад ћеш да се убијеш.
Зашто да живиш, кад је живот монотон. Желиш што дужи век. А знаш ли ти
да ако проживиш 70 година, ти треба да све те дане окупиш, па кад добро
проучиш, шта си радио за то време, видећеш, да си све то могао проживити за
недељу дана. За 7 дана можеш се науживати, најести, напити, наљубити (и оно
друго), написати један роман, или ако си песник можеш написати 100 елегија,
можеш добити ловоров венац, можеш славити 50годишњицу свога књ. рада,
можеш бити и посланик на сабору земаљском, можеш бити и уредник каквог листа
и као такав да уживаш поверење народно итд. и најпосле да умреш, то ти је
последња тачка твога животног програма. Морам признати да је то врло комична
или трагична тачка. Ти си одиграо своју комедију. Јер није истина, да је живот
трагедија. Ти се бориш за смрт, и њоме се награђујеш, а кад ће доћи катастрофа?
На то питање не умеш да одговориш. Онда смрт није – смрт. Иза такозване смрти
мора доћи катастрофа, а то је непојмљиво.

Св. Сава I
Бадње вече.
Стегнула је зима аој мили бого!
А снег је навејо (та како је мого)
Завејана стоји сада стаза свака
Завејао снег је баш чак до чланака.

А северац дува па те чисто брије,

А то грање суво гране своје свије,
Па ко да баш плаче тако тихо тужи,
Ал северац дува све ће да сасуши.

Ситан снежак веје (да терета сиње)

А на грани свакој наслагано иње,
Ал кад ветар дуне, аој чуда тада,
Иње се затресе па на земљу пада.

Тешко ли си оном, ко је сад на путу,

(То јест осим ако има добру бунду)
Тај тад може лако отићи без носа,
Ал зими је добро макар да је боса.
Зима нам обукла дебело одело,
Па онда је дошла и у наше село,
Надали се људи, ал је нису звали,
Па су је и опет лепо дочекали.

Текем у једанпут ево нашег госта,

(Ах баш у невреме сред божитњег поста.)
Текем у једанпут: зима, зима, зима,
Упал [песма се овде прекида]

Ноћ

Санано крило ноћи

На земљу пушта лет,
У сну се земља љуља
И ш њом уморан свет.

И јато звезда саних,

Жубори тајни збор,
И бледи месец плови
На небу плавом гор’.

И ноћ је чаробна свела

Бескрајне таме хлад,
А славуј песме миле,
Раскива слатки склад

И ја бих вечно слушо,

 Славујске песме моћ,
И гледо из неба како
Слатка се спушта ноћ.

Свирач.
– црта из сеоског живота –

Било је летње вече. На беличастом западу изишла гдекоја звезда, а небо се још
руменило од последњих сунчаних зракâ. Беличасти облачићи путовали нечујно
западу и њих полако нестајаше у мирисном и загушљивом ваздуху.
Ваздух је мирисао на прашину, која је стајала непомично на једном месту и
златила се кроз румен сутон.
Гдекоји голуб пролеташе као муња тражећи своје скровиште, а слепи
мишеви несносно цвркутали. Керови лајали, теоци и краве, које су истом дошле са
паше мучали, решета зврјала и то се све слило у неку чудну хармонију. Тако је било
у селу, а на ливадама и лединама спустило се тихо вече. На багрену стајао кобац и
оштро гледао у даљину, најзад рашири велика крила и одлете право сеоским
виноградима. На миришљавој трави летили су скакавци и зрикавац и комарац
надметали се у својој песми. У долини се спустила прашина, а блага роса почела да
пада на опрљену и ретку траву. Загасито плаветнило разлило се по небу, које је
било мирно и уморно, као болесник, кога је дуго мучила пролетница.
Кроз црне масе од лишћа провиривале су сеоске кућице, а тик до села беше
се разлила велика баруштина, у којој су становници њени певали своје нотње
песме.
На крају села беше мала и опала кућица. Кукута и коров допирали су чак до
неједнаке стреје, која беше маховином и кисељаком обрасла. Избушени зидови
били су станишта врабаца и мишева. На разореном димњаку видили се трагови од
гнезда родиног, а сад су вирили остаци од непечених опека. На забату се избечила
ужасна јама, од тавана, на коме се ширила паучина и коров.
 Кућа ова беше добро некога Васе Брандибура, о коме је предање сачувало
разних анегдота, које никако нису за јавност. Међу тим анегдотама има врло
мрачних, у којима се слила дивно истина и појезија. Исти Васа профућкао је све
своје имање док није скончао. Иза њега је остала баба – наџак-баба и дете.
Васпитање му је врло неправилно било, какво се тек може замислити код сељака.
Још се није добро спустио мрак, кад из куће истрчи дете женско.
Неразвијено тело било је сувише младо, малене и прљаве ручице голе до лаката
спуштаху се низ колена. На белом и глатком лицу не беше румени. Усташца беху
румена као трешња, а прљаво и глатко чело беше покривено са плавим густим и
неједнаким витицама. Очи у којима се слила веселост, младост и туга, тужно су
вириле испод дивно узвијених танких обрва. По свему се могло видети да је
несретно.
Из авлије чуло се несносно крештање наџак бабе и јасно мрмљање њено.
– Гледај ти ње! Јуче сам је из прашине извукла да не цркне од зиме и глади,
а она ми лепо враћа. Бештијо једна, огрзине и жито ниси могла скупити а умеш да
ждереш мој хлебац. Ох и душу ћеш ми изести! –
Девојче пребледи. Велике и сиве очи подигла је небу, и сузица горка
светлила се као драги камен.
– Само да браца дође... прошапута она тихо и склони се под прошће од
тулузине. Ноћ се све већма спуштала. На небу изронише силне звезде и трепетаху у
својој бледој светлости.

I
Кроз лисно грање поточић се слива
И нежан млади ту је нико цвет,
А у шумарку болно чедо снива
Ту лахор љупки зауставља лет,
О, снивај, снивај болно чедо моје,
Гле како сањив ћути љупки свет,
Па венац ружа краси чело твоје,
И нежног крина уплетени сплет,
И небо плаво над тобом се сјаје,
У сан те љуља малих тица кор
О небо теби све милине даје,
И сунце жарко над тобом гор.
Анђелске песме над главом се хоре,
А око тебе миран цео крај,
И као сиње разливено море,
О, све ти пружа плавог неба рај.
Над тобом, слушај, песмице се роје
О, снивај, снивај болно чедо моје.

II
Још видим само како лако дише,
И бледо чело, узбуркану груд,
И сањив бршљан како грану нише,
И тужни жубор поточића туд.
Ал око моје грозне сузе рони,
Ја хладне смрти чујем страшни ход,
Из села малог тужно звоно звони,
И неба плавог отвара се свод,
Ох, није, није, чини ми се само,
Да звона тужна одјекује крик,
Далеко, јесте, у дубини тамо,
Славуја малих разлеже се лик.
Кроз мрки понор чујем шапутање,
Ко тужна песма разлеже се пој,
Ох, није, није, та то вито грање,
Кроз мирну гору шири шапат свој.

III
Ах спава, спава јоште се не буди.
А ево тиха већ је пала ноћ,
Ал моје боне, ломне моје груди,
Страве и грозе јоште тресе моћ.
А сунце златно зашло је веће,
И благе ноћи повија се хлад,
А роса пада на траву и цвеће
На моје срце само туга, јад.
С камена сивог капљице се роне,
А од милине трепти нежан цвет,
А месец бледи иза брда тоне,
У друге краје и у други свет.
На трави нежној листак сенке шара,
А гора хуји у милини тој,
А славуј ружу песмом разговара
И глас му јечи по ноћи тиханој.
О спавај, спавај боно чедо моје,
Кад зора сине бићеш опет здрав,
О, снаго рано, мило чедо моје,
О, сунце неба, и мој свете сав.

IV
У тамној гори, гдено листак шири,
Свој тихи мирни тајанствени шум,
Ту смиље жуто тако тужно мири,
Ту мени, скроман, подиже се хум.
Где поток тужни своје капље слива,
Ту грмља лисног стоји густи ред,
Ту боно чедо вечни санак снива,
А мајка над њим, неми камен блед.
А ветар тужно о чедашцу збори,
Ту вечно поји тих славуја лик,
Над гробом чеда у самотној гори
Још мајка стоји камен споменик.

V
Мајчине очи туде сузе лију,
И поток читав ромори кроз хлад,
И звуци лете кроз горицу тију
О, знам о чему ромори им склад.
Љубав је вечна шапће лисно грање
А небо плаво опет збори то,
И лишћа тихог нежно уздисање,
И славуј пева тужно – умилно.

И тако мајка нада чедом бдије,

Бледо јој чело, расплетена влас
Ох она чује посред ноћи тије
Паклене сумње непознати глас.

У ноћи...
Шта шуми то по ноћи тиханој,
Јел рајске слутње непознати глас,
Ил анђо љупки шири тихи лет,
Па слеће доле да утеши нас

Ил суза поток ромори кроз вале,

Кроз ноћне сенке и тај црни хлад,
Ил тице рајске на грмље су пале,
Те тако чујно разлеже се склад.

Ко и сад да чујем како звона звоне,

А звук им тужан ко да значи смрт,
О, дал ће нићи цвеће мило моје,
Кад једном божји зазелени врт.

Са гробља немог ко да мирис веје,

Љиљана нежног, љубичице свеже,
О! крик радости то већ виш неје,
– У гробу давно цветови ми леже. –

У гробу давно цветови ми леже,

И, заман очи горке сузе роне
О, све је прошло у заборав тамну,
Још само чујем како звона звоне!....

Лаза
– прича –
 Била је већ дубока јесен. На сивом небу гонили се мутни облаци без кише, а
ветар, који је до сад топло дувао, окренуо је ону ладну страну и лелујао жуто
лишће на јавору који беше пред нашом кућом. Вране са грактањем спремале се
некуд у даљину. Све, и жуто лишће и мртво небо и сунце, које је тињало кроз
облаке, и сељаци, који су обично досад у кошуљи ишли а сада метнули кожух и
блато, које је било по улицама сећало те на јесен. Нисам ни знао, да ћу се кадгод
сетити баш те јесени у свом животу, али канда се већ и мени јесен приближује,
моје су косе оседиле, нада мном се свило мутно небо, моји су цветови у гробљу
увенули, само ја стојим на пустоши без живота и пролећа, као стари храст, или као
цветак под растом, на који никад није пала блага росица, нити је икад опазио
сунца, него ту вене и наскоро увенуће.
Уосталом.... ја нећу о себи да вам причам, то је несносно. Хоћу да се сетим,
једног цвета, који можда није мирисао, и преко кога су људи онако ћутећки и без
знака чуђења или сажаљења прешли.
Има лепа цвећа без мириса, има ружна цвећа па лепо мирише.
Јадни мој Лазо!... Ти си био цветак таки, али бог ће га знати, зашто си ти
управо тако рано увенуо, да ли је била судбина, или су те људи упропастили.
Ја се тебе још сећам, мада си ти већ давно у гробу, на ком ниче трава. На
твојој могили никога нема, да сузу пролије, нити ће ико венац метнути на твој
скроман и бели (можда већ скрани крстић.), када сине лепо и младо пролеће, само
ће славуј певати и природа над тобом шуморити песму о вечитом миру. Али ја те се
сећам, и ја ти у духу мећем венац и велим ти: Мир нека је твом телу!
Као што рекох била је јесен. Мој Лаза седео је у собици и као што дотле
беше замишљен, сад га баш већма обузеле мисли. Изгледаше као да се никад из
њих неће исплести, или као да мисли о нечему, што ће учинити епоху у његовом
животу. Међутим он није морао премишљати, јер његов живот какав је био од
почетка, такав и до краја, само на крају са малим изменама. Чудио сам се, како је
могао да издржи тако монотон живот. Он је мислио, да тако мора бити све, што је
на свету, и да је то тако бог уредио. Оде по сламу, да се заложи пећ, а кад донесе,
он донесе, да достане за два дана, после иде да намири коње и најпосле узме
своје егеде, седне на креветац па свира дуго дуго... Кад свира, тада га нико није
смео узнемиравати. Ако хоћеш, дођи па слушај, али немој га ништа запиткивати,
немој га ни хвалити, ни кудити, немој се ни чудити ни дивити, јер ће одмах
оставити, погледаће те презриво и отићи куда промрмљав нешто.
Зовнем га тада у собу. Он дође. Кад улази, а он тако нечујно улази, да
мислим ваздух је ушао. Насмеши се и окреће шешир у руци или кида какав конац
на кошуљи.
– Што сте ме звали? – упита он најпосле, дотле је само ћутао, и кад сам га
понудио, он је сео удахнувши и расејано погледавши по соби.
– Где су ти егеде? –
– Што? –
– Кажи само где су? –
– У другој соби –
– Донеси –
Он се није мако. Почеше се иза врата и малко намргоди. Знао је, да хоћу да
ми свира, па му је било малко неугодно.
– Што да донесем? – запита најпосле.
– Та донеси кад ти кажем – рекох мало љутито.
– Па... донећу. Ал ја... овај... мислим, како, шта ће вам егеде, кад вам је пре
по године милостива... госпођа умрла –
– Та мани се тога – само донеси –
Он заврти главом и пође. Помислио је за јамачно, да баш ни мало нисам
марио за своју жену, и да се нисмо баш на једни коли возили. Најпосле је
помислио, да није једна „госпођа“ на свету и да се „господин“ могу још једаред
оженити.
Лаза уђе и метне егеде на кревет.
– Хајд, удеси, па ми свирај –
Он се устезо и вазда удешавао
 – Готово је – рече најпосле.41

*
Кадгод бих га погледао, било је у тим очима и страшног и рђавог, беше и
доброте, но врло ретко. Кад је он добре воље, онда је цело двориште весело.
Кокошке весело какоћу и слећу на шупу на камаре, петао се кочопери и кукуриче
као луд, керови лају, мачке маучу и вуку му се испод ногу, преду, као да знају да
сутра неће бити тако. Он седне на клупицу у дворишту, скине свој шешир (ако је
лето.) па онда виче: Какоћите, лајте, кукуричите, јер нећете дуго!“
Онда и мене огреје зрак његове милости, он ме позове и метне ме на колено, па
ми каже да певам. Ја тада певам, мада ми не иде од срца, јер знам лако, да чика не
може лако да пређе у екстрем. Зовне стрину
– Марија! Овај Мијушко биће ми украс мој, биће красно момче, баш на
мене. Он ће ми некад водити целу кућу, моја десна рука. Красно момче!
Кад се нађори, онда је увек добре воље. Сва несрећа је била у том, што чика
није увек пио вина. Било је само у ванредним приликама. Кад дође кнез или попа
или тако когод.

Гине.... вене...
Ој знаш ли, чедо, ону песму тужну,
Што сузу горку у очима креће,
О, ја је знадем, па је брижно чувам
Ко чарно моје неувело цвеће.

Кад ветар тужан кроз јесен суморну,

Бршљана нежног суве гране крене,
Ја чујем шапат, како тихо збори,
Све оно тужно: гине, гине.... вене!...
41
Прича се на овом месту прекида.
И небо плаче кроз облаке сиве,
И киша сипи на траву, на мене,
Ја свуда чујем ону песму тужну
Ох тако бôно: гине... гине... вене!

Ој све ће проћи ко пролетњи санак,

И сво ће чарно увенути цвеће,
Ал љубав моја нада тобом леће,
Ох она никад увенути неће.

Кад поноћ црна на земљу се спусти,

И тамом својом обавије мене,
Све она песма дршће ми на усти,
Ох, тако боно: гине, гине... вене!

Ој често гледам твоје лице мило,

Ко цветак бајни хоће да увене,
Ја чујем ноћи глас шумори крило
Ох тако бôно: гине... гине...вене!

Далеко, далеко у прастаро време,

А у крилу дивне равнице големе,
Где се тичија песма никад не хори,
Дизали се сјајни вељи царски двори.

Пролеће је мртво, поток не ромори,

Нит се славуј диви невестици зори,
Само усред неме и тихане ноћи,
Бледи месец светли у тужној самоћи.

И као урвина разорена храма,

Остала је тужна развалина сама,
Али време лети све полако руши,
Као да ће и сам спомен да угуши,

Слушај жубор листа, што лахора крило,

У јесенској ноћи залелуја мило,
Слушај само слушај пољупци уздаси
И тихо јецање, и очајни гласи.

Дал то анђо плаче за прошлошћу тавном

Ил се когод слади успоменом давном,
Или славуј тужи за увелим цветом?...
... Тишина је мртва овладала светом.

А ноћ се разлила ко пучина сиња

У даљини само бледи месец тиња,
Врхови топола једно друго љубе,
Па се у висини у недоглед губе.

И јесењи ветар жуто лишће нија,

А грање се суво полако превија,
И као дивна сенка анђеоских крила
Ноћ се око земље тако тужно свила.
Слушам тужну причу из минулих дана,
И жица ми јекну срца уздрхтана.
Слушам бајку стару, што ју прошлост скрива,
Па ми се све чини, ко да ми се снива.

*
Шта је зора бајна, шта је бела вила?
Бранковићка Мара дивнија је била,
Хај, дивна је зора, кад тихо заруди,
Па у жару своме пролеће разбуди,
И диван је анђо, и дивна је вила
Али лепа Мара дивнија је била.

Сме ли касти когод да је лепша зора,

Када се разлије изнад плавих гора,
Ох њена је румен млого лепша била
Што се по ланити пребели разлила.

Као ватра жива њено око црно,

Хај млоги је јунак до сад посрн’о
И млоги је јунак погледати хтео
(И када би хтео неби баш ни смео.[)]

Са онога виса из царских палата,

Гледало је чедо врана силна јата,
Слушало је гласа свилоруна стада,
И шарене цветке зелених ливада.
Када пастир пева песму пуну чара,
Плакала је тајно лепотица Мара,
Ко што бура силна цветиће уништи
И њено срдашце сињи терет тишти.

*
Грануло је премалеће.
Са висова тавних гора,
Разлила се љупка зора
Па се вину у долину
И онда просу шарено цвеће,
Са висина лахор веје,
У долини стада блеје,

Грану премалеће. Са висова гора

У долину вири невестица зора,
А сунашце јарко јако се занело
Па са плавог неба посрнути хтело.

Ох често тако у пролетњој ноћи,

Кад бледи месец сија у самоћи,
У тихом ладу од зелена грања
Невина ружа у градини сања.

И славуј пева разлеже се гора,

И глас му слатко кроз ноћицу бруји,
А од милине поточић ромори,
И звезде трепте и дубрава уји!

Па често мислим, дал га чује она

А уздах лети са срдашца бона:
Чујеш ли чедо, где си моје злато,
Под земљом давно лежи закопато.

И сузне очи гледе небу горе,

Около свуда горица је тија,
Још у даљини ти се звуци хоре,
Дубрава шуми... и блед месец сија.
 ПЕСНИКОВ ПРАЗНИК
– дру Љуб. Недићу42 [прецртано] – једном критичару

Е, сада паси Пегазу мој –

Пландуј у миру –
На страну песму, на страну лиру!
Сметнусмо с врата голему бригу,
Свршисмо дело, издасмо књигу,
Прођоше многе године посне –
Ево ти сада травице росне,
Горска те врела напитком нуде
То нека теби хонорар буде –
Мени, појети, песничка паша:
Корица хлеба и винца чаша –
Преда мном боца и пехар стоји
Награда скромна читача моји’ –
Нећу да певам, нећу да стварам
Баш хоћу малко да се одмарам...
Паси ми, паси, коњицу лепи
Травица росна нек те окрепи, –
Наш светли празник нека не квари
Критичар онај, наш крвник стари

42
Стихови ове песме налазе се у бележници која се чува под сигнатуром М. 10. 521. Песма је
одговор Милете Јакшића на негативну критику Љубомира Недића објављену у мостарској Зори
1900. године.
 Што све за нама шантуца, каска
И вечно гунђа, псује и праска,
И ако живи псина опака,
Од наших мрва и отпадака –
Бог би га знао
Зашто је тако љутит и зао...
Ал’ данас ипак, враг нек га носи
Није у реду да крај нас проси:
Пошто имамо стихова доста
Прихватићемо тог намет–госта...
Да не би скапо од љуте глади
Књигу му бацих да се наслади –
А он је прво дрљо и брљо
Шаро и паро,
Олајаво је и оговаро
И замеро јој... знаће га ђаво:
Ништа му није добро ни право...
(И сад већ не зна та ретка луда
Шта ће од чуда
Већ књигу гризе, њоме се гуши,
Жваће је, глође, све се пенуши
Рига, повраћа, сам јед излива
И место дебљи слабији бива –)43
Ах, кад га гледам дође ми жао
Не знам шта бих му за јело дао?
Меда ил млека?
Његовој глади зар нема лека?
Баш имам вољу да частим њега
Ал’ је пробирач велик од свега!
43
Строфа стављена у заграду прецртана је у рукопису.
 %
Кажи ми дакле коњицу само
Шта да му дамо?
Ал’ Пегаз ћути, ништа не збори
И само пасе; пасе и тори
И љутит стреса главурду стару:
„То критичару, то критичару“
ВЕЛИКА БЕЛЕЖНИЦА
(Темишвар 1902 – )

La branche sur le chêne –

(На храсту ћуте –)
(на француски превео Васа Стајић)

La branche sur le chêne se tait si doucement

Quand la feuille s’echoit sans la brise du vent
Impressibles tonjours contre toute douleur
Elles ne sont troublés dans leur triste langueur

Tous mes espoirs ainsi le sort a renversé

Des a main trop cruelle; et mon âme est resté
Sans soupir inutil comme la branche qui meurt
Impossible toujours contre toute douleur.
Mileta Jakchitch.

Имена и надимци: Рида Кајгана, Ранисав Лудаја, Раница Гибаница, Сима

Ваљушак, Драга Резаница, Нића Киселица, Вића Чорба; Таца Гусак, Драга Патак,
Јоца Кокошка, Каритан Врабац, Мита Петлић, Н. Препелица, Милан Рода, Н.
Голубица; Среја Риђа, Бранко Курјак, Сима Гаџа, Глиша Зец, Сима Штука, Андрија
Клепетуша, Живко Попик, Н. Џомба, Младен Прдин, Милан Чоканац, Јеца
Глодалов, Ђера Пиштољ (мала пушка), Мита Гаће, Мита Погача, Ива Колач, Милош
Прцаљ, Светозар Шушак, Јефта Мућак, Сима Порка, Анта Цврчалица, Мита Губер,
Ника Шњепац, Марко Варзилов, Јеца Меџа (медвед), Васа Рчак, Мита Мекани, Јоца
Попара, Макса Бубица, Урош Гвоздењак.

Nr 1. Карактерна цртица. Старији човек, пати од сушице. Богат је, има

неколико салашева. Ни с ким се не дружи, нити се коме јавља кад пролази улицом.
И зими и лети иде у бундици са подигнутом огрлицом, са сунцобраном било кише,
ветра или сунца. Воли ситну живину. Насађује квочке. Разговара се радо са
куварицама и пиљарицама. Шали се, задиркује их и оне њега. – Кад му је брат
једном узео каруце да се извезе некуд, из каруца искочи кокошка која ту леже да
снесе. Он се издере на брата: како може дирати кола кад види да у каруцама хоће
кокошка да снесе.
Nr 2. Константин Томић био је свештеник од старе багре. Волио је врт.
Једанпут му дођоше у госте шогорице (сестре његове жене). Оду у врт да се
прошетају. Али се К. Т. то није допало јер би му могли, бој’се, оштетити лозу у врту,
коју је он најбрижљивије неговао. Зато се прикраде до тарабе па поче бацати
грудвице на своје гошће. Гошће се освртале, па кад су виделе да грудве од некуд
непрестано падају, оне се упуте из врта напоље. Он међутим побегне и дочека их у
соби, где су му оне испричале шта их је снашло. Он се као љутио и врло озбиљно
саслушао њихову причу. – Радио је и сасвим обичне послове. Тако је нпр. чистио
шталу, спремао двориште, носио жито да пере на оближњу реку. Имао је само
једног коња, па кад је долазио у госте у оближње село свом другу свештенику, он
је, да не би коњу тешко пало, узео само предњи трап од кола, сео на јермац и тако
је улазио, са висећим ногама, у село.
Nr 3. Поп Танасија Замуровић имао је обичај да где год дође, спрема.
Изнесу му хотимице, када нпр. дође у дућан на разговор, еспап и разметну по
тезги, а он у разговору све то спрема и односи, и ако није свестан да то чини. У
разним посетама он све ситније ствари узима и трпа у џеп (несвесно) а кад дође
кући, онда се сећа од куда је шта узео и шаље слугу да разнесе све куда треба.
Nr 4. Чича Мита Живков, пудар, беше човек врло ћелав. – По крајевима
лубање имао је нешто седих власи, које га до слепих очију украшаваху као сребрн
венац. Лети се скупе комарци на његову ћелу, а он руком превлачи преко темена и
чује се само како комарци прште. Он је спавао на голој земљи. Голим трбухом
прући се и са особитим задовољством вели: „а–ха, сало ми расте!“ Био је пре тога
гуљаш и чувао је гуљу по ритовима и пустарама. –
Nr 5. Власта певац волио је увек да говори „божанствено“ из цркв. књига.
Када се вози, а он тепа коњима н. пр. „Јанчи, та ти идеш по образу крепости!“
Nr 6. Чича Р. С. хтео је једанпут ноћу да краде детелину али место детелине
накосио је младу кудељу и место детелине донео кући кудељу. – Његов син В.
украо је једанпут овас, али када се некуд забавио, Шепра му из вреће изручи овас
па натрпа земље – када се В. вратио кући имао је шта и видети...
Nr 7. Отац Вартоломијица Мали гони жабице из цркве усијаним ватраљем
па како коју пригњечи а он вели: [„]печат дара духа свјатаго.“
Калуђер Шаренкапа.
Nr 8. Descriptio diei majalis44 (2. мај п. р.) Одјутрило је. Мајина је. Небо се
подмлађује белим танким облацима. Доле у шумарку буја густа, висока трава.
Изретка душе ветар и доноси топао мирис од копривина цвета. У трави зуји пчела.
Међу сурим стаблима безлисног багрења зелени се зова са бледим провидним
листом. Лишће је бледо тек полуразвијено. На шумском крају цвркуће усамљена
птица. У долини у пољу види се јарка пруга златне репице.
3 мај п. д. Descriptio ruris.45 Подне је, небо је високо, прозрачно плаво. Над
далеким хоризонтом, ниско, јављају се размазани бело облаци без контура, без
облика. Дува млак, неједнак поветарац, у даљини једва приметно окреће се крило
од ветрењаче. Блиста се непрегледна валовита пучина модрог жита као сребрне

44
Опис мајског дана.
45
Опис села.
трепетне крљушти. Над тим се гоне непрекидни таласићи загрејаног ваздуха. По
јендецима цвета вишња. Глуво и ретко чује се шевин цвркут. У даљини трепери fata
morgana. На обзору бледе ките безлисног багрена, међу њима дижу се густи, тамни
силуети стројног јаблана са дркћућим стаблима. Виде се до основе цркве
оближњих села, све плива и трепти у узнемиреним таласима чаробнога водоплава,
одоздо одсијавају обратне слике.
Post meridiem.46 Преда мном се црни орање. Њива омеђена зеленим
јендецима, на њима је багрење. Fata morgana је у јеку. Удаљен шумарак трепери
огрезао у ражареном ваздуху. У страни пасе стадо оваца са погнутим главама. Чује
се монотоно и одмерено укање жабаца из устајалих бара. Из жита се чује пућкање
препелице. Ветар дува слаб и на махове. На махове зашушти висока трава, џбуње и
шибље окићено младим листом. Чује се хајкање орача. Мршави коњи пасу по
јарковима са спуштеним чупавим главама и искрзаним реповима. Око мене
мирише тешко мајкина душица. Усхићено пева шева. –

4. мај. Јутро је. Небо је превучено сјајним, танким паучинастим облацима.

Дува југоисток. Пода мном је густа трава, она трепери и дише оштрим, љутим
мирисом. Нада мном шуште високе тополе. Ја сам у њихову тешком хладу. Негде
весело цвркуће птица или славуј громким својим гласом – и одлети. Преда мном и
иза мене дижу се замршене групе топола са вијугавим белим, моћним стаблима,
на њима трепери сребрно наличје младога листа. –
Пашњак са кратком бледо зеленом травом, обасјан сунцем и окружен
лисним и безлисним дрвећем. Где где на зеленом пољу групе са неколико дрвета
китњастих, округлих круна и загаситим маснога лиснога сјаја кадивеним лишћем.
Гранате тополице са ниским стаблима. –
Уска алеја са белом, врло уском утрвеном стазом. С обе стране јендек
засађен густо стројним и лисним дрвећем. Мирише густа трава. Дркћу сенке од
лишћа на стази, ветар их љуља. Пева славуј. Пијуче нека птица кафене боје са
ситним, црним очицама. Шкрипи грана од ветра.
46
После подне.
 6. мај. Ведар, сунчан дан. Дува југоисточни ветар. Око мене је неуређена,
млада неизрасла шума. Разнобојно џбуње. Багренак са сјајним жутим лишћем. Од
свега одударају мале, тамне мркозелене групе стројних борова. Прижељкују
славуја, звижди кос, гучу дивљи голубови. Плави се јоргован препун цвета. Из
тамног лишћа блиста се зовин цвет. Борови са својим висећим лишћем. Доле је
сила јесењега плода, звижди оштро грање. Борићи су прави као свећа са својим
хоризонталним грањем. Иза шуме јарко се сјаји репица. Ветар доноси њен јаки,
медени мирис. У долини, трепти fata morgana. –
9. мај. Густа и замршена трава, запињем у њој. Даље према мени врбе и
тополе, наклоњене над мирним огледалом воде, њине зелене, бистре (прозрачне)
слике огледају се тамо. На тополи звижди жут кос са црним крилима. На води
брбљају гушчићи. Патке се гњурају и трће. Жабе крекећу. Ласте лећу меко над
водом и у лету заустављајући се умачу ноге.
10. мај. Небо је доста облачно али сунце сија. Ветар не дува ни мало. Жито
трепери без шŷма. Тишина је глува, само што се јасно чује шевино цвркутање.
Каткад духне ветар, нада мном глуво зашушти багремов врх.
18. мај Ових дана било је кише. Сунце је на заходу. Поједини мрки одељци
облака разилазе се у чистој лазури. Свеже миришу поља, на јендецима дише
покошена трава. У шуми је тихо и тамно. Кроз дрвеће допиру трептави зраци
заходног сунца што блиста као ковано (Тургењев?) злато. Дрвеће је густо олистало.
У густој до колена високој трави сањиво зриче попац. Зацвркуће птица. Из далека
пућка препелица. –

1. Вече. Залази сунце за тамним шумарком. Враћају се раденици из поља.

Прашина се диже те изгледа као да цело село гори а сунце тоне као дивљи цар
освајач, што је оставио за собом ватру те сад и сам скончава међу сурим западним
облацима као у згаришту.
2. Стари раст рве се у шуми с олујом и одолева, али црв, који му корен
подгриза, тај ће га срушити, – тако и ти, којега нису сломиле незгоде у животу, –
љубав те сломије, коју си удахнуо једног пролећа.
3. Сунчев догађај. Сунце се рађа, па свечаним кораком пење се на свој
престо и зрак од његове зенице допире у најудаљеније крајеве васијоне и грми
песма његова: „мој је цео свет!“ .
4. Јесен. Дан склапа уморне очи, сунце жмири као да дрема, стари орах
уздише као старац, који жали за младошћу, ветар му скида лишће а он се предао
као да га за погреб спремају.
5. У винограду. Сунце залази, кос звижди на ораху старом, зефир се игра са
ластицом. Сунце залази, прати га свечана тишина поља. Нема више младе
сусеткиње у црвеној марамици, која је вихорила као весела застава љубави. У
празној колебици нема више ластиног гнезда – ласта на цвркуће. Сусеткиња се
удала, гнездо су покварила деца. Излази месец а сунце залази, гаси се као
жеравица у пепелу на огњишту, пошто је весеље прошло.
6. Јеси ли видела птичиће на грани кад опазе из далека још где им мати
носи храну, тако заигра срце моје у грудима кад опази тебе и нада се осмеху твом.
7. Небо се мути, тихо поље ћути; на опалама лелуја ветар зелен бокор;
позни пољски цвет расцветао се као што љубав која је умрла ускрсне у песми као
успомена младости.
8. Ноћ. Месечина хлад баца, тихо је: чује се само свирка птица. На тамном
небу, далеко, сија звезда, и, колико је далеко та звезда, опет нам сија; тако и
спомен на тебе, мада су нас раставиле дуге године, опет ми срце покрене, као
ноћни ветар у тајности што покрене лист.
9. На брдској ливади грају скакавци. Под сунцем леже тихе шуме, не чује се
ни цвркут птица, само усамљено грактање гаврана; равница лежи у плавој сенци.
Два, три облачка дижу се с хоризонта. Чује се из горе усамљен звон клепке, то
негде, у планини пасе стадо.
10. У шуми. Тихо је. Јесење златно сунце прошарало је шумску полутаму –
нигде птице као да су на тајанственој харфи природиној попуцале све жице. Ћуте
храстови као на стражи где је лето закопано, али које ће опет да ускрсне. Опада
лист с проседог рашћа и шушне кроз ваздух, или доле падне жир, па је опет мир.
11. У планини. Хвата ме страх у усамљеној планини. Шушне л само, чини ти
се, да је звер. Мрак гледа у тебе отвореним тајанственим очима и мучаљива стабла
као мрачна стража чува планинску тајну и све је тако страшно, свето, загонетно.
12. Ја сам као стари храст. У шуми поју птице, веселе зелено дрвеће. Младо
храшће обгрлио је око струка бршљан као нежна женска рука, само суви храст на
ком нема листа зелена оставиле су птице, нити се бршљан око њега савија. –
13. Смирићу се, кад ме закопају; за мном нико неће зажалити, само ветар у
пролеће, када стигне до мог гроба питаће се: где је онај тужни момак, с ким сам
друговао, који ми је песме пево и чије сам песме, слатке и тужне, као мирис од
босиока, разносио по свету. –
14. Кад ме зарију у земљу нико неће зажалити. Само она, на чијим сам
грудима често био као драгоцени накит, кад чује да га је изгубила, мора уздахнути.
15. Вече. Тишина... На ружичастом западу прогледала је вечерњача и трепти
златним трепавицама. Тихо је, у трави се чује бојажљив гласић попца.
16. Чудна ноћ. Легле су давно планине на починак, као мрачни гигант. На
зажареном западу прогледала је вечерњача звезда и трепти усамљена својим
златним трепавицама. Поникао је мрачни гај, бојажљиво се јавља попац из траве и
из мрачне шуме позна песма славујева. Са ниског хоризонта излази округо месец
из магленог вела. Спавају врхови планински у плавој месечини, тихо је, сва
природа као да је преображена – чини се као да хуји потмула, непојмљива за
људско ухо јека: благословено име Његово од сад па до века!. –
17. Младост. Младост је моја прошла, као мутан поток у јесен. Небо је било
цело време суморно и тек може бити на увиру да ће да га обасја нада, као што се
се сунце укаже на заходу облачног дана и обасја сузну природу – уклања се па
зађе.
18. Срећа. Срећа је призрак, блудећи огањ за којим људи иду – огањ се тај
највише налази ноћу по гробовима где леже сви они, које је срећа у животу
преварила.
19. Тихо шушка ветар по шипрагу. Планине су тихе. Шуме су зарудиле. Чује
се кадгод сетан звон клепке из даљине. Високо над шумама кликћу орлови и
надлећу се – ветар их заноси. –
20. Позно устаје сунце, и гледа у мртве долине, а тако и седа. Сетно жубори
поток, лист опада без ветра. Орлови се само сунчају, у висини чује се њихово
жалобно кликтање.
21. Сунце је обасјало уску, дубоку долину. Средином тече поток. С обе
стране на планинским боковима висе тамне шуме. Долина мами зеленилом као
раширени загрљај. Легао бих као дете у њено крило па озго да ме сунце греје а над
главом да шуми стара буква као стара дадиља уз колевку да ми прича бајке и да
пева песму успаванку. –
22. Ветровита је ноћ, олуј се ломи по шумама, ветар заноси из даљине
крик јејине. На столу дркће жут пламен на свећи, ветар говори нешто у пећи. Поноћ
је. Све спава. Спавају драги познаници, разметнути у даљини, спавају мртве
успомене, само мене сан бега, ја само бдим ко жалосни месец што бди кроз мутне
облаке над гробовима. –
23. Ноћ је, долина неми, около спавају горе као мрачни бедеми. Тихо је.
Горе звезде сјају, из далека чује се лавеж пса. Ветрић се помакне и лишћа такне:
чује се уздах. Цветови отварају чашице и миришу јако, шума дише хладом. Провале
расклапају наручје. Чује се земљин уздах, види се живљи трепет звезда и од неба
до земље осећа се чежња, љубав, – жеља да се споји оно што се никада спојити не
може (небо и земља).
*
Умро човек; окупали га, опремили и положили на сто па се повукли у другу
собу на „тајну вечеру“. Жена тога човека украде се и оде к свом љубавнику да му
јави радосну вест да јој је муж умро. Око поноћи човек, који је само био обамро,
пробуди се и уђе у собу где су људи вечерали. Сви се упрепастише мислећи да је
мртвац устао. Он их охрабри и седе ш њима да поједе „своју даћу“ као што сам
рече. У то доба врати се жена његова од свог љубавника и када виде свога мужа
жива а њу од страха и изненађења удари капља те на месту умре. (истинит
догађај.)
[на маргини стоји: употребљено у причи Новчић]47

*
На путу, у железници. Попадија, млада, стасита, снажних, робустних рамена
и груди, смеђих, буљавих очију, великих, правилних уста са црвеним, влажним
уснама и јаким, честим зубима, разговорна, глупа, наивна прича ми о свему и
свачему и то врло гласно изазивајући осмехе код остале публике која се загледа и
шапућући чини примедбе на њен рачун. Највише с неким одушевљењем, говори о
избору пароха у једном месту где се и њен муж тражио али међутим добио само
један глас, и ако је господин сресолгабиров наложио месном бележнику да се
заузме за њега. Па опет! ... То што је добио само један глас може се протумачити
само тиме, што је таст противничког кандидата, богат паор, у очи избора частио
бираче... „То се, господине мој, јело и пило, свирало, банчило – а прва недеља
часнога поста – молим вас! Је л то ред?.. Јер ја, знате, строго постим, нарочито и
увек у среду и петак. Кад сам једаред била на манастирској слави, а тај дан био
баш петак, никако нисам хтела да мрсим за трпезом. Његово
Високопреосвештенство ми говори да само једем, али ја нећу. Госп. Епископ
наваљује, каже ми да слободно мрсим, а он узима грех на своју душу. Ал ја не.
Онако ми је госп. Епископ и ставио на узор другим попадијама. – Дакле то, што се у
пост частило мислим да може бити разлог да се избор уништи, зар не? Молим вас,
то је шкандал! А осим тога, ружно се, гадно се компетовало против мог мужа па –
помислите само – и против мене! Дâ-â-â... Ја, знате, мислим, наравно... то је
дискретна ствар... причало се, молим вас, да је мени хофирао један калуђер који је
сада Епископ. У осталом ја мислим, а и сваки, ко иоле хоће да је праведан, мора
појмити, да је то моја ствар, лично моја ствар... сасвим приватна ствар моја и
његова. Шта се то, најпосле, кога тиче... Али тиме се кортезовало, као, ми ћемо ту
47
У коначној верзији прича има наслов „Стадо“.
само неко време остати ако мој муж буде избиран, па ћемо после отићи у епархију
онога Епископа који је мени некад хофирао... Молим вас таке ствари. И то је ушло у
протест против избора.. дâ..! Па и иначе... што се богослужења, појања тиче... мој је
муж грлат, особито служи, ванредан церемонијал. Сам г. прота рекао је моме мужу
кад је једанпут служио у катедрали: „ Но оче С... вама што се службе тиче, мора
човек шешир скинути! – Но ја се унадам да ће избор бити уништен, јер мој муж
има велике протекције!

БЕЛЕЖНИЦА 1918 –

1919.
 Март

Имамо своју, велику државу. Имамо управу, места много – људи мало.
Гимназија има–нема професора. Администрацију имамо – нема административних
чиновника. Чак и поп Н. мисли да би могао бити професор или солгабиров. Он,
вели, зна законе. „Ако се деси крађа – тражим параграф где се говори о крађи –
Ако је kihágás48 – тражити параграф о kihágásra” – „Па ти ниси слеп” рекао му је
један фишкал ком је поп Н. то говорио. (Грађа)
*
Уздизати се духом над вулгарношћу свакидашњег живота, интензивно
мислити о високим идеалним стварима држати мисао над „реалношћу” – јесте
једина реалност, једино задовољство у овом животу (Анатол Франс мислим да је то
рекао – од прилике)
*
Жена грешница и Исус. Парабола о видовњаку и духовнику: ко је више
љубио више ће му се опростити. Марија Магдалина.
*
„Свет” треба презирати – то је услов за велике ствари и велику
оригиналност.

Април
Онај који никад није пушио не може знати каква је срећа и блаженство кад
се остави пушење – чини ми се то је рекао Толстој или Чехов – али и ја то сад
кажем и потврђујем.

Јули
Радим, довршујем Писмо из манастира, – рестанцију од пре 20 година.
Полази за руком. Уплетена прича о жени која се претворила у жалосну врбу.
48
Кривично дело.
Изгледа као плагијат из Овидијевих метаморфоза. Плагијат? Pareant qui ante nos
nostra dixerunt!49 – Мало се тешко ради avec [две нечитке речи] horrible. Otava
rima. Откуд сам у ту упао? Али човек не зна у какву ће строфу забасати кад почне да
ради; изгледа да то не зависи од нас.
*
Стара јудејска легенда каже да је Бог Нимроду због гордости а цару Титу
због тога што је разорио Јерусалим за казну послао мушицу у нос, која им је
одмилила у мозак те су помахнитали. Легенда не казује али је вероватно да се у
оно доба није нашао нико да им истера мушице уз главе. Модерни Нимрод, бивши
цар Виљем, такђе, велики ловац пред Господом, коме је такођер ушла мушица у
нос а из носа у мозак, те је помахнитао, сретнији је од својих колега претходника
јер се нашла једна међународна оператерска комисија која ће покушати да му
мушицу изваде из мозга и доведе га до памети што ће јој без сумње и поћи за
руком. (За новине)

Август
Јављају се такозвани „млади“ у књижевности. Али на што то надевање
имена самом себи? Је ли то програм, школа? На што и програм? Једини програм
писаца може бити тај да се добро пише. На што тај назив „млади“? Јесу ли Омир,
Гете, Толстој, Пророци у библији стари? По времену ваљда све што је добро писано
је изван времена (и простора) писано је sub specie и ubiquitatis [нечитка реч]. А ако
„млади“ хоће нову моду, то само значи да хоће пролазно. Или хоће новим именом
под новим етикетом да обрате пажњу на себе? Пишите господо па ћемо вас већ
видети.
*
Магарац је у Езоповим фабулама симбол глупости. Пренесен у хришћ.
религиозну етичку област, магарац постаје симбол бестијалитета, грубе
чувствености. Грци посматрају све с интелектуалног гледишта – хришћани с религ.
етичког.
49
Нека пропадну они који су пре нас рекли наше.
 1920 Јуни

„Читав Јордан суза“

„ райское благоухание человеческого рода “
*
Мученици, по речима Тертулијана, „лете на смрт, као пчеле на мед“
*
Сунчев је диск облаком скрива
Ал јутарњи облак крвљу облива
Навешћује га
*
У рани час у зорин крик
Чује се петлов кукурик

1924 Октобар

Није ми споредно хоћу ли јести што или не, али ми је постало сасвим
равнодушно и споредно шта ћу јести. Од чег сит од тог дебео, а трбух нема пенџер
– каже народ.
*
Робовање рђавим навикама горе је него Турско или татарско ропство.

1925

Писати јасно и просто – то правило не [нечитка реч] данашњи наши писци.

Писати нејасно и замршено, запетљано – испаде да је њино правило. Они пишу да
често нема ни репа ни ушију – тако као кад би се све речи из речника просуле на
једну гомилу – прво би их требало размрсити, довести у ред да се од тих добије
неки смисао.

Анекдоте о Ђури Јакшићу50

1. Деца заџакала. Најпосле Баба Матоји досади па викне: децо! Ко се јави да

се поблесави! Сва деца ућуте, а и она. Ђура долази код ње па мумла, зуји око њене
главе, она га одбије али не сме да отвори уста: м! м! Ђура мумла и даље, она на
послетку не може да поднесе него отвори уста и псује, псује. Деца се смеју, тапшу а
баба Матоја се поблесавила!
2. Недеља. Ђура у соби пише. Долази му отац и зове га да иду у цркву: Ђура
пише даље. Отац га опет зове у цркву и да мане писање. Ђура се уједанпут
испречи: П....м вам у цркву! Отац се расрди и зграби читав дењак хартија Ђуриних
са стола, оде па их баци у нужник. Остала деца оду и изваде дењак сламним
кључем из нужника.
3. Ђура намалао портре свог оца у великом формату и свештеничком
орнату. Једном се посвађа с њим, узме нож па исече сву слику.
4. Ђура учи свог млађег брата Јоцу да црта. Све је ишло добро док није
дошао до – ува. Јоца погреши једанпут и други и трећи пут. Ђура га – ћуши. Јоца му
опсује матер и побегне. На том се свршило учење. Нестрпљив учитељ а ђак тако
исто.
5. 1848. год. у револуцији ишао је у рат и Ђура. Онда му је било 17 година. У
битци код Мокрина, Срби буду разбијени. И Ђура је бегао кући – у Црњу. Он и још
један Црњанин, бежећи кући, опазе неколико хусара на коњима где јуре према
њима. „Сад смо пропали!” рече Ђура „него се ти учини као да бежиш а ја те гоним”.
Тако ураде. Ђура је имао маџарско јапунџе а знао је маџарски као маџар. Стигну их
хусари. Од Ђуре помисле да је Маџар. „Шта то радиш?” „Па ето јурим то рацко
псето да га убијем”. „Тако, тако” рекоше хусари и оду. Ђура је гонио Црњанина док
нису ушли у кукурузе а онда, без опасности, ишли су даље, док нису стигли кући.
50
Ђура Јакшић био је стриц Милете Јакшића.
 6. Ђура је портретирао и црњанске Швабе. Нарочито му се допао мали
дечко Ханс – кад се смеје. Ханс је седео као модел, а Ђура га сликао и говорио му
непрестано: „Ханс, лах!” Ханс се смејао док се смејао, а онда му досадило па почео
плакати.
7. Кад се Ђура бавио у Црњи, узимао је дуван на вересију од Милана
Гавриловића трговца. Задужио му се па није могао да му плати него му наслика
војводу Книћанина као фирму и тим је платио дуг за дуван.
8. Кажу да Ђура није могао, одбијао је да портретира људе које није марио
или му се нису допадали.
9. Баба Матоја је мрзила кад јој ко броји гушчиће или ћуриће. Ђура је волео
да је секира и бројао ћурке њој у пркос.
10. Ђура је испраксиран. Дођу му у госте, кад је он био у Н. Саду, из
Карловаца, браћа Јоца и Венјамин који су тамо учили гимназију. Ђура да их угости
купи за ручак – четир киле говедине – за њих троје!
11. Од оца сам слушао да Ђура није био алкохоличар. У друштву, кад
наваљују на њега да пије, често би плакао што га толико нуде.
12. Покојни прота кикиндски Ђорђе Влаховић говорио је како је Ђура био
ћутљив у друштву и „глупав” и да нико не би рекао да је „женијалиста”.
*
Аутомобил јури и: лаје, кевће, звижди, јауче, урла, заурлава, пишти, квечи,
крешти, грокће, крекеће, мекеће, мауче.
*
Н. Н употребљава у својим причама много праскавих речи. Оне прште и
прскају као жабице ([нечитка реч]) од којих се човек прво плаши као од бомби и
после види да је то само пародија бомби – шала то јест.

*
Лаза Костић Долазио у манастир Хопово кад сам ја тамо био проф.
монашке школе – често са Симом Матавуљем. Лаза је волео да се карта. Волео је
добро да једе пио је само у вече, после ручка не. После рибе пио је и у подне јер,
рече: „Maledictus piscis in tertia aqua”.51
Шетао сам се с њим по бреговима. Он јури кад иде, једва га стижем. – Спава
до 11 сати зајутра па се онда лагано умива, облачи – до подне. Неговао је своје
тело.
Ишли смо једном у Раваницу о Видову дн. из Хопова. Ја с њим на колима.
Лаза гологлав. Заборавио шешир у Хопову. У Раваници седио напољу и дремао под
једном крушком. Питам га шта је радио док ја нисам био с њим. „Седио под овом
крушком, дремао, ветар ми пири у нос па ми то годи. Сад да ми ко донесе овамо
ручак, дао бих му девет форинти”.
У то је доба преводио Ричарда ІІІ, Шекспира. Читао је много, писао није
ништа. Говорило се да ради једну трагедију (драму) али није.
Кад је изашла моја легенда о Христу у Бр. Колу, писао ми једну карту и у њој
похвалио ми песму једним каламбуром: „ваша легенда cum delicio legenda”.
Кондолирао ми кад сам му послао [нечитка реч] о смрти мог оца.
Послао ми своју књигу о Змају са посветом: „Милети Јакшићу
– Лаза Костић”.
За Змајеве Снохватице рекао је једанпут да у њима нема ни „два процента”
појезије.
Лаза је у друштву, за трпезом и иначе врло мало говорио. Увек разбарушен,
повучен, концетрисан у себи, изгледао је као да дрема и да га се спољни свет
ништа не тиче. Мрзио је политику. Мрзио нашу нацијоналну претенцијозност. У
Босни, кажу, народ је био потчињен није своје српство смео нигде да манифестује,
чак ни натписе на својим народним установама није смео истицати. Лаза је
говорио индигниран да је то лаж. Он је, вели, видео да на српским школама и
натписима напољу стоје слова велика као тај торањ! (од хоп. цркве) –
Велико друштво ту је и Тихомир Остојић. Тихомир сео за хармонијум и
свира. Лаза дрема или спава. Неко обрати на то пажњу. Лаза се трза из дремежа и

51
Проклета је риба у трећој води. (Прва је вода у којој риба плива, друга је она у којој се опере или
кува, а трећа би била када бисмо иза рибе пили воду. Дакле, после рибе треба пити вино.)
оправдава своје дремање тим што вели [нечитка реч] Шокаца музика успављује.
Дошо к мени у ћелију. Код мене на столу Adjudantenritte песме Detleva v.
Liliencron-a. Он узео књигу и рече да је то један од најбољих модерних немачких
лиричара.
И Сима Матавуљ је с Лазом долазио често у Ман. Хопово. Матавуљ се
обично повлачио у какву собу и тамо писао. Једном смо путовали заједно из Хоп. у
Н. Сад. Ја се загледао у зелене брегове око нас, а Матавуљ ће рећи: „Ви волите
природу. Дођите једном у Далмацију да вас ја поведем да тамо видите природне
лепоте..“
Матавуљ једном прича како кнез Никола и Јов. Суботић воле да цитирају
једно другом своје стихове. „А знаш како сам ја рекâ у оној мојој пјесми... говори
кнез Никола. „Да – одговара Суботић а знаш како сам ја лијепо кáзâ у оној пјесми.

*
Војислав Илић. Био у Н. Саду кад сам био гимназиста VII разр. Он је одсео
у хотелу Фабри. Ја и Васа смо били код њега. Читао нам, преводио врло течно
Љермонтовљеве песме: выхожу один и в полдневный жар. Пред вече дошао М.
Савић и брат Вој. Милутин. Опили се сви Војислав био слаб на пићу, одвели смо га
у собу. Мицу52 смо после однели кући.
*
Неки филозофи и астрономи кажу да васиона има краја. Али ја то не могу да
замислим. Пре могу замислити бескрајност него крајност васионе. Ако је васиона
крајна, онда се ја даље питам а шта је иза тога краја? На то питање нема и не може
бити одговора, али је питање оправдано, осим ако се не мисли да је број небеских
тела ограничен, а простор бескрајан.
*
Писци треба у својим делима да нам дају да видимо истину, истину о
животу, о људима. Они нам међутим дају живот гледан кроз призму свог
темперамента. Дају нам лажну слику. Оставите и призму и свој темперамент на
52
Надимак Милана Савића.
страну и дајте нам чисту, вашим темпераментом незамућену истину. Гледајте
непосредно, посматрајте јасно, спокојно, просто као Христос, као Толстој итд.
Истина се само тако саопштава. Христос је говорио вечне истине тако као да их не
говори он него да истина, на његова уста, сама себе открива и саопштава се
људима.
*
Књижевном производу не може бити сврха лепота (естетска наслада), као
што у храни (јелу једном) не може бити сврха наслада, уживање него одржавање
организма.
*
Естетска средства: леп стил, живописност итд. не могу бити сврха једном
уметничком делу, него средство да се једна идеја, морална, философска, јасније,
рељефније изрази. Безидејност у уметничком делу са свима могућим лепотама је
лепа шарена кутија али празна.
*
Говори се и пише да човечанство иде путем прогреса. Под прогресом се
обично и скоро искључиво разуме материјални прогрес, техничка култура:
машинизам, хемијски проналасци. Човечанство дакле напредује у том погледу, то
је тачно, али је то само констатација. Да ли је тај прогрес добро или зло то је
питање. Проналази се нов систем аероплана. Ту су талкови, ту су хемијска средства
којима ће се водити будући ратови. Кад се то узме у обзир онда је и вредност те
културе проблематична. Она води пропасти. Та ће култура да унизи свог творца –
човека.
*
Песма у слободним стиховима није песма. Она може бити појезија али није
песма. Слободни стихови су неорганизована појезија, расута, разуларена,
разобручена ако се може тако казати. Задатак песме је да појезију стегне у ритам,
да јој да чврст облик, да је веже у строфе и окује у њима. Као што један неуобличен
[изнад: аморфни] блок камења није кип тако песма у слободним стиховима није
песма.
Појезија, материјал појезије расут је свуда око нас. Задатак уметности је да
из тог хаоса одабира излучује елементе појезије и формира их у чврсте, одређене
облике (калупе)
Слободан стих хоће да правдају променом емоције расположења у једној
истој песми, али се та промена може изразити у једном исто метричком оквиру,
броју слогова, јер постоји унутрашњи ритам, који не зависи од броја слогова
спољашњег ритма (то од прилике)
*
Лепоту треба излучити од непотребних састојака као што се злато испира,
издваја од осталих неплеменитих руда. Лепо и ружно налази се измешано као
добро и зло.
*
Г. Лебан види да ми о животу Христову не можемо ништа знати из
јеванђеља, јер је најстарије јеванђеље – Марково – написано на 50 година после
Христове смрти.
Исто су тако нетачни каже он документи посланице Павлове, јер Павле није
лично познавао Христа него је говорио о њему по традицији и својој посланици.
Ово је сасвим нетачно. Павле је могао црпсти своје знање о Христу из прве
руке од ап. Петра и др. ученика, који су га лично познавали и били с њиме сваки
дан. Како неко може и свесно да говори нетачности и изврће чињенице да би само
доказао своју тезу!

1929 Дец.
Поманитали, дивљи фијуци
Ветра што дрма, оџаке љуља
Као нескладна писка и звуци
 Из отежаних, лудих оргуља.

1930
фебруар
Све што није по њиховој норми – то је абнормално.

У хладу
Сунчани зрак је на трави блисно
Кроз грање густо и многолисно.
 ВЕЛИКА БРАОН БЕЛЕЖНИЦА

Дневник 1918 – Јуни

1. Утилитаристе, људи позитивни, рeални, егоисте кажу да је обсервација

закона љубави „сентименталност“. Но то је сасвим једно практично правило
психичке хигијене. Ако хоћеш да си физички здрав држи се правила телеснога
здравља; ако нећеш да пореметиш, нарушиш мир и спокојство душе не обуздавај
закон љубави. Грех, грешење против здравствених правила има за последицу
болест тела, грех против етичког закона љубави има за последицу болест душе.
Аналогија је потпуна и стварна – не само формална.
2. Не треба силом тражити мученички венац, вели један владика, – јер је то
знак таштине. Но тражио га или не тражио, сукоб истине и лажи доноси увек
мученички венац борцу за истину. А оно је само софистичко правдање личнога
кукавичлука и полтронства.
3. Све је релативно. Горки мирис апте и кукуте није леп, али изазива извесне
асоцијације и душевна расположења: меланхолију, успомене на детињство,
прошлост итд. Зато је тај мирис за мене лепши (садржајнији, значајнији) него и
најлепши (апсолутно узевши) мирис необичног, егзотичног цвета, који ће у мени
пробудити највише радозналост и дати ми чулно задовољство. Отуд је пољско
цвеће увек лепше него и најлепше цвеће однеговано у стакленој башти. Ништа
само по себи није ни лепо ни ружно. (Глас гавранов није ружан).
4. Прођох поред гробља. Гробље је запуштено, нема путање, крстови отрули
исхерени, све је обрасло травом ишараном пољским цвећем: турчинком, лепим
човеком, где где се види дивља ружа, трандафил итд. Мени такво гробље потпуно
одговара Христовој идеји да је „дух све, а тело ништа“, више изазива осећање
таштине земаљскога живота, пролазности, него оне варошке „некрополе“ са
луксузним споменицима, тешким гранитним плочама којима би смрт требала да
буде маскирана и улепшана. То су „окречени гробови“, који својим лепим
спољашњим изгледом неће сакрити ругобу и ништавило своје садржине.
5. Земља је анорганско биће, мртва материја – кажу. Али како онда може
давати живот свима органским бићима: биљци, животињи, човеку?
6. „Ко се мача лаћа, од мача ће погинути“. Морал: не убиј. Рђава
интерпретација. Јер ако постоји закон одмазде за нарушавање склада у моралном
свету, онда се ја не могу ослободити тога да мене тај закон или законодавац не
узме за своје оруђе и тури ми нож у руке и помоћу мене успостави хармонију.
Претпоставља се да је и оно човек од чијег ће мача погинути онај који се мача лаћа.
Него: не лаћај се мача ради насиља, јер ћеш, по вишој наредби, погинути од мача
онога који брани своје право на живот – и даље, у опште не нарушавај етички
закон. Због греха јеврејског народа дошли су на њега Вавилоњани, Асирци,
Египћани, Перзијанци, Римљани; „грехь ради нашихъ“ (Срба – новог [нечитка реч])
наишли су на нас Агарјани као оруђе божје освете (моралног закона) за наша
безакоња.
7. Писати „како говориш“ не треба само у смислу фонетичког правописа,
него и у смислу синтактичком, стилистичком, – то јест, не мора све бити
синтаксички правилно у погледу реченичне конструкције, аранжмана речи, или
стилистички све беспрекорно, углађено, полирано, цизелирано, – него онако „како
говориш“: каткад испрекидано, испреметано, са инверзијама, нетачним
изражавањем, муцањем: тако писање било би природније, искреније. Јер се често
стилистичка углађеност, грација, елеганција, која је каткад, врло често
„кокетерија“, афектација постиже на рачун природности и искрености. У том
погледу имају футуристе нешто и право.
8. Тајна лепоте једнога лица јесте у односу појединих црта и делова тога
лица, тела, међу собом, али какав је и у чему је тај однос, то је оно што је немогуће
анализовати, ни дефинисати. Могу на једном лицу да буду лепи поједини делови:
лепе очи, нос, уста, чело итд., али ако ти делови нису у оном односу једно према
другом, који даје утисак лепоте – лице неће бити лепо. Лепота је заиста мистерија.
9. Неки наши епископи посте, уздржавају се од месне хране, држе пост у
обичном смислу речи. Међутим не уздржавају се и у свему другом: имају
несразмерне и противне евангелском духу велике дотације, возе се на
четворопрежним каруцама, носе свилене хаљине, златне ланце и крстове. И зато
онај пост није искрен и прâви, можда је пост само из хигијенских разлога а не из
религиозног погледа на свет и живот. Јер пост, кад је пост из етичко–религиозних
(филозофских) мотива, он мора наћи израза и у свему осталом. Јован Пустињак
пости, храни се скакавцима и дивљим медом, али носи и одело од камиље длаке и
кожни појас. Ту је свестрано изражено и његово стање духа, његов менталитет:
супериорност духа над материјом. – „Шта се изашли у пустињу да видите. Трску
коју ветар колеба?“ говори Исус за Јована. „Или човека у меке хаљине обучена?
Гле! Они који носе меке хаљине налазе се у царским дворовима. (тамо их тражите)
– али вам кажем да ниједан човек рођен од жене није већи од њега“.
10. Осуђују аскетизам, квијетизам, контемплативни живот, пасивност људи,
који не раде практично на добру свога ближњега. То је површно схватање. Аскета
на свој начин помаже ближњима, васпитно делује на њих тиме, што сам собом,
својим животом представља јачу религиозну мисао и тиме већ утиче на религиозно
просвећивање људи. И једна лепа, уметничка слика, којом је изражена каква
религ. морална мисао (пошто је уметност моћно васпитно средство) делује на мене
у том правцу а камоли човек аскет као жива инкарнација евангелског идеала
сиромаштва, самодрицања итд.
 11. Замерам Н. што чита Јокаја, Миксата. Он то чита додуше да се забави и
разоноди, премда ја не бих ни за разоноду изабрао те писце. Али de gustibus... 53
Сваки тражи лектиру која му конвенира, према укусу, степену развитка итд. Ја н.
пр. већ одавно не могу више да читам књиге које само забављају, ако иначе у
њима нема каква морална идеја. Толстој има право.
12. Гроф Н. је, веле, демократа, међутим задржава свој велики спахилук.
Његови феудални класни интереси морају доћи у сукоб са начелом демокрације,
која садржи у себи идеју једнакости. Сумњам у искреност његове демократске
политике. У Толстоја не сумњам. Али Толстој је, веле, фантазија зато што се
одрекао имања. Онда је фантазија и Син Човечји и сви светитељи (Јероним вели:
„Omnis dives iniquus aut heres iniqui”54), који се одрекли земаљских добара и пошли
за њим; да остваре евангелски идеал. Ко не схваћа Толстоја, не разуме ни
евангелије. Не примам Толстоја en blоc, али Евангелије треба примењивати,
колико је год могуће, на све односе људског живота, друштва.
13. Средњи век – религиозни романтизам: аскетичан у екстравагантним
формама (столпништво) према тадањем укусу. Данас – религиозни реализам,
симплификација: аскетизам у обичним формама али с истим идејама. Симболи и
облици се мењају, идеје остају.
14. Јован Пустињак пости – Исус не пости. Онде пропис – овде слобода. Исус
је либералнији, радикалнији, јер полази од корена ствари: „дух је све, тело ништа
не помаже“. Ако на тој основи будете изграђивали свој живот не треба вам
никакав пропис, ограничења, забрана и тд. Живот ће се, према оној основи сам од
себе удесити да буде најбољи.
15. Конз. хоће да казни свештеника Н. губитком места, јер је државна власт
захтела да Конз. против њега поступи у свом делокругу зато што је Н. био затворен
и интерниран за време рата. Конз. мора, вели, то учинити зато, што би иначе држ.
власт мислила да је Конз. солидарна с њим, да конспирира итд. Но Конз. не рачуна
да ће и народ помислити да и она конспирира са насилним режимом држ. власти

53
De gustibus non est disputandum. О укусима не треба расправљати.
54
Сваки богаташ је или неправедан, или наследник неправедног (човека).
против народа ако тога свештеника казни. Конз. правда свој поступак интересима
опстанка цркве, само што заборавља да је црква онда и тријумфовала кад је била
гоњена, а не кад је учинила компромис са државом и постала јој помагач па
санкционише свако њено насиље.
16. Народ није кадар ништа, никакво добро хумано дело да учини по својој
иницијативи. После првога одушевљења (примање бос. сирочади) он клоне, зато,
што се држава увек мешала у његове послове и туторисала му, убила му дух
иницијативе, тако да он и кад чини добро, не чини то спонтано него par ordre
supérieure.
17. Фразе, општа места, кад се пишу или изговарају не прати никакво
осећање. То је нешто стереотипно, конвенционално. Онај који је први изрекао или
написао лепу реч, тај је и осећао. Доцније је то постала „фраза“, која се механички
употребљава – празна реторика.
18. Бесмисленост титула. „Светост“. Лажна светиња треба ту титулу – прâва
не. Патријарх је светост – Исус просто „господ“ – господин. Лажна величина треба
предикате и титуле. То је потребно ради народа: опсенити га спољњим блеском да
не би завирио у унутрашњост и угледао празнину. Треба народ опчинити,
хипнотизирати га, давати му илузија.
19. Матурантски штап и с њим у вези пива, лумперај. Он је више симбол
физичке него интелектуалне зрелости – израз буржовског менталитета – опомиње
на сцену у Фаустову Auerbach Kеller-y: Uns ist ganz kannibalisch wohl als wie
fünfhundert Säuen!55 Време би било да се то изобичаји.
20. Током времена изгледа нам као да они који су некад живели, родитељи,
пријатељи итд, нису никад у ствари постојали, него да је то била обмана наших
чула.
21. Саставио сам извештај зa Kонзисторију о празноверицама које постоје
код сахрањивања мртвих, управо груписао и довео у неки систематски поредак
материјал, разбацан по својој бележници. Упало ми је у очи ово: народ верује да се
душе умрлих још 6 недеља баве код куће и около ње, лутају око стреха и јављају се
55
Ми се осећамо одлично, као петсто крмача!
као привиђења – Исус се 40 дана после смрти јављао својим ученицима. Душе
умрлих после 6 недеља одлазе – Исус после 40 дана узноси се на небо. Душе
умрлих једу и пију – Исус једе пред ученицима. Аналогија је скоро потпуна. Ја сам
после смрти свог оца, дуже времена имао халуцинације: чуо му глас, кашљање
итд. – Мртви се привиђају: видели су их где иду с гробља кући. Није ли Христово
васкрсење – привиђење, визија?
22. Народ поред црквене вере има и своју религију ван цркве, своје обреде,
свој култ, практику паганске религије коју још није заборавио.
23. Н. пати од мегаломаније, а пошто његова мегаломанија има сасвим
мали, скучен круг у сићушним сеоским приликама, то он пати управо од
микромегаломаније! (за студију)
24. Mали трговац у селу. Био с почетка манастирски ђак, после келнер и
најпосле отворио дућанац у селу. Оженио се. Ишло му добро. Скупио доста новаца.
Тврдица, ћифта, егоиста. Сељацима прича радо о свом животу у манастиру. Хвали
се како је био уважен код калуђера. Истиче своју ученост. Долази каткад у цркву и
поје. У разговору нeпрестано уплеће: „од прилике“. „Ја, од прилике, одем...“ – „ја
баш сео, од прилике, да ручам“. Иначе крије да је стекао. Тужи се на рђав пазар, на
вересију, ламентира увек. Увек се „једи“, ма због какаве ситнице, „штете“ какве,
боји се „штете“.. Мисли да му сви злобе што напредује. И тако даље.
25. Власт доноси законе, да боље маскира своја безакоња.
26. Мени је прстен смешан и глуп украс. Жене нека га носе. Н. је човек па
носи прстен али га носи озбиљно и с убеђењем, а то је довољно да и ја признам да
то тако треба и да немам ништа против његова прстена.
27. Питање ко ће бити патријарх управо је питање ко ће бити поседник
Даља. Но, али то није разлог да се због тога узбуни сав народ... Избори, скупштине,
сплетке, лумпераји и тд.
28. Снаха отровала свекра. Свекар био пуст човек. Једанпут јој показао....
човек од 60 година! Најпосле да га се опрости мећала му у ракију отров. Признала
то на исповести. Слепа је већ 17 година и суши јој се једна нога – мисли да је то
казна божја. Каје се. (За роман)
29. У старије време музички инструмент народни био је фрула и гајде –
осећања су била једноставна. После превлађује тамбура и сада хармоника –
осећања су комплицирана и отуд ваљда потреба за полифонијом.
30. Напољу је мутан, кишновит дан. У цркви сутон, сиво, монотоно, тужно,
при том влада пети глас. На престолу жалостиво горе и сузе две свећице. Над
дарохранилницом Крст, Распеће, испод њега од дрвета изрезана лубања, шупље
очи гледају дубоким, празним погледом. (Штимунг за роман)
31. „Слободни мислилац“ – плеоназам. Мислити се може само слободно. Ко
не мисли слободно, не мисли никако.
32. Често од развратника постаје аскета. Les extremes se tuchent.56
33. Васкрсење у телу. Како? Да ли ће, на пример, сви васкрснути у оним
годинама живота у којим су умрли? Да ли ће наставити своје послове онде где су
их прекинули? И безброј сличних питања. Ако ће васкресење бити у телу, онда така
питања нису неумесна ма колико да су чудновата, скоро комична. Исус је врло
мало о том говорио, или је мало забележено. Но и по оном што је рекао о
васкрсењу мртвих јасно је да је то духовно васкресење. „Тада се неће ни женити ни
удавати него ће бити као анђели на небу.“ Анђели су су духовна бића – ergo?
34. Аскетизам се јавља као реакција материјализму. Живот човечанства
креће се увек међу екстремима. Никад у хармоничној средини.
35. Живот вечни – безвремени. Време осећамо само онда, кад осећамо
какав бол, чежњу, досаду. Створити себи тако душевно расположење, у ком нећеш
осећати немир, бол – не осећати време, то је живот вечни. А да тај живот без бола,
живот безвремени, вечни стечеш – врши заповести, етички закон (Је л’ то тако?)
36. Народ верује да је душа материјално биће, она има физиолошких
потреба, да једе и пије. Народ је толико сензуалан, да не може да се уздигне до
духовног схватања... Човек је у први мах толико поражен, ожалошћен и збуњен
фактом да је некога, ког је сваки дан гледао, за навек нестало да прва три дана не
56
Супротности се привлаче.
може то да појми, него мисли, осећа да је покојник још ту, али време лагано
ублажава жалост. Три дана душа се још бави у кући. Али после већ почиње
деловање времена, жалост се блажи, човек се мири с мишљу да је неког нестало,
али жалост још, и ако ублажена, траје (по искуству), од прилике 6 недеља. Према
томе како жалост пролази – душа се постепено и полако удаљује из куће, налази се
ван куће, около куће, испод стрехе. После 6 недеља душа није више ни око куће,
она одлази – постаје успомена. После пола године чини се покојнику помен, као
што се бол од ране каткад враћа. Тако и после године дана.
37. „Шта радиш, како си?“ питам нашег ратара. „Па, ето дувам да се не
удавим“ одговара он.
38. Узети један сталан правац мишљења, осећања, не колебати се, не
подавати се случајностима, сугестијама своје средине. Лађа се мора љуљати кад
таласи наваљују, али крмар нека пази на компас – правац. Таласи – то су искушења.

Јули

38. Духовно општење (из даљине) с људима боље је него општење из

непосредне физичке близине. Близина је каткад непријатна: из близа се виде
недостаци јасније, види се све оно што је код ближњега антипатично што смета
нашем самољубљу, као што се и на најлепшем лицу виде погрешке, мане кад се
изблиза мотри.
39. Евангелије... Предање. Више се држимо предања и поштујемо га него
евангелија: Ми смо онде где су били фарисеји Христова времена. „Преступамо
заповест божју за људско предање“. Тако би и нама данас Христос пребацио. Наш
лажни однос према Христу маскирали смо тиме што се називамо његовим именом.
40. Ми нисмо налик на апостоле и друге мученике кажете ви, и то је истина.
Али сте врло налик на оне који су гонили апостоле и мученике – а о том и јесте
разговор.
 41. Био је сиромах човек, после постао касапин и обогатио се за време рата.
У последње време натакао златну бурму на прст. Кад муштеријама сече месо, а он
га положи на тезгу па га тапше и глади да муштерије виде златну бурму. (за студију)
42. Божанско поштовање окружило је некад Сина Човечјега нимбусом –
данас Га поштују због нимбуса. (не знам тачно шта сам хтео рећи.)
43. Облачити Сина Човечјега у архијерејско одејаније, метнути му митру на
главу – бласфемија је, груб антропоморфизам. Он би се сам највећма
скандализовао. Лишити га свега материјалнога, дати му најскромније одело,
истаћи дух у њему – то је најдостојније њега. Али се то не схваћа.
44. Код Шваба из Немачке, у њихову говору има нешто врло антипатично:
гласови им иду из грла, само вокали без конзонаната. Има ту нечега дивљег: грло
недисциплиновано, неартикулисано као у животиња.
45. Село. Последња кућа, затим гробље са високом обалом, бујним,
зеленим живим плотом, рудине, празна места обрасла травом. Тужно.
46. На Петров дан излазе жене на сокак са јабукама (петровским) у чанку и
деле их деци, мртвима за душу. У чанку треба да има воде и јабуке да се узимају из
воде (за фолклор)
47. У поноћ нашао се један голуб у кујни (ноћио ваљда на оџаку, па кроз
оџак доле) Жена га ухвати али јој он излети из руку. Покрије га ситом, али њега
нестане испод сита. Жена верује да је то нечист (ђаво) и од страха се разболела и
легла у кревет (нар. празноверице)
48. Из освете пресекли крави жилу на нози (сељачка освета.)
49. Бирташ из пакости потказао финансима ковача да крадом пече ракију и
продаје. Финанси пођу из општине званично са поткнезом, који их намерно
одведе к другом ковачу те тамо, наравно, не нађу ништа. Финанси дођу к бирташу
и кажу му да код ковача нису ништа нашли али међутим случајно наиђу код
бирташа на кријумчарен дуван, узму му га и оглобе бирташа (ко другом јаму
копа...)
 (Још о ракији) Строго је забрањено пећи ракију али су сељаци измислили
казан за печење ракије који се може преносити – покретан казан па пеку ракију ма
где: у пољу, у винограду итд.
(Још о ракији) Кад су финанси једанпут дошли да по селу траже крадом
печену ракију, неко је изнео на поље, ван села, пола акова ракије и сакрио
буренце у јарак. Постави Аркадију Голубицу да чува. А Аркадија седи код јарка,
пије ракију на цев, после маше руком и другима које види у пољу да дођу и тако
попију сву ракију.

Август

50. Живот људски у прошлости био је сав спољашњи – отуд на пр. она љубав
према раскоши, спољном блеску, шаренилу у ношњи итд. Данас се живот људски
иако постепено (али приметно) повлачи у унутрашњост, постаје духовнији:
спољашњост се занемарује, модерни човек постаје све равнодушнији према њој.
51. Ако је на Божић млад месец, умираће све млади људи и жене (те
године?) (фолклор)

Септембар

52. Paradis (Рај) је стара реч, коју су Јевреји као и сви оријентални језици
позајмили од Перзијанаца, код којих је означавала паркове ахеменидских царева.
(Ренан)
53. Аскет Бану живео је у пустињи обучен у лишће од дрвећа, хранио се
биљем и дивљим плодовима, прао се и дању и ноћу водом ради очишћења.
Jerusalem était une ville de pédantisme, d’acrimonie, de disputes, de haines, de
petitesse d’esprit.57 – Renan (добра карактеристика)
54. Ексорцизам против наступа
57
Јерусалим је био град педантерије, огорчености, свађа, мржњи, ускогрудости.
 „Стук наступ!
Камена ти трпеза,
Рогозна ти вечера,
Сито ти на очи
Кошница на главу“ (фолкл. материј.)
55. Каткад врло живо осећам сажаљење (љубав?) према свему живоме:
према људима, животињама, и оним најситнијим. Разлог тога мога осећања
неодређен је, нејасан: жалим их што се муче, што се напрежу и страсно хоће да
живе, дирљиве су при том њине алире, гести, црте лица итд. Женина брига за
тоалету, украсе, жеља за допадањем.
56. На жел. станици. Чекам влак. Ту је и један мaђарски џентри; био је негде
у лову па се враћа кући. Пушка му је у некаквој кожној самарици, крај њега торба у
којој му је ловачки костим; држи на врпци везано неколико убијених фазана,
шљука као трофеј.
57. Војник за време рата у поморској служби пише писмо кући у стиховима,
слути да ће погинути и своју смрт, гроб представља овим речима:
„Кућа ми је од зелене траве
Рибе гмижу око моје главе.“

58. Баба Д. седи на сокаку испред куће и преде. Уједанпут види где пролети
горе у ваздуху мачка, без крила, без ногу, без репа и мисли да је то колера
(међутим био је то пчелињи рој.)
59. У селу влада зараза (шпанска грозница). Народ верује да неће престати
донде, док се плугом, у који треба упрегнути три јединице (девојке) не узоре око
села.
60. Епископ саветује свом свештенику да се не бави политиком него му
препоручује да чита Аристотелову Метафизику. Међутим он сам (Еп.) не чита
никакву метафизику него се бави политиком (као члан магнатске куће) магнатском
политиком, а уз то још и оснивањем новчаних завода, финансијском струком.
 Новембар
61. – 6 Новембра т. р. била у селу буна, одводили из спахилука краве, свиње
итд. Дошла војска и убила 6 људи. Мени претили убиством. (Описати)

1919.

Фебруар

62. Трава Лисац ниче већ на 6 недеља после Божића; ма земља била како
смрзнута, он снажно тера и земља пукне. Лисац има дугачко, узано лишће као
љиљан, и на листу црвену пегу: то је крв Христова која је капала на траву кад су га
водили на смрт. (за збирку Легенде)
63. Христос на путу са апостолима сврће у шуму да се одмори. Пролеће је у
шуми певају птице. Кад се одморили дижу се и полазе даље, наилазе не далеко од
шуме, у пољу ратара. Ратар је невесео. Пита га Исус зашто је невесео. Он одговара
да је невесео зато што у шуми певају толике птице, а њему нема ни једна да пева.
Исус узме онда грудву и држећи је на длану благослови је (?) од грудве се створи
шева и прне у вис и поче да пева. Шева је земљине боје јер је постала од грудве.
(За збирку: Легенде)
64. Библију многи не знају читати јер је у њој језик трасценденталан и
мистичан.
65. Музика изазива le sentiment de mystère de la vie. Али шта је та мистерија
живота?
66. Qui vit peu, change peu.58 – A. Frans
67. Господар–Ђура, човек мали, грбав, стар тргује са свињама и кљуканим
гускама. Обогатио се. Лепо се наместио, има раскошно меблиране собе, има
послугу, куварицу, собарицу. На кажипрсту десне руке носи масиван златан прстен
58
Ко живи мало, мало се и мења.
са великим зеленим каменом. Свиње храни само гушчјом крвљу. Он седи на
наслоњачи од плиша, гледа у крваве свиње, броји крваве банке а помало је и сам
крвав од свега тога. – Тип човека парвенија, који је изишао из крвавог хаоса
светскога рата. (за студију)
68. Бележник [изнад: у Црњи Божин / у Вршцу код еп. др. Летића старији
син постао свештеник] храни много свиња. Цело двориште у општинској кући
претворено је у свињац. Око 70 комада великих свиња грокће, гуди ту. Смрдљива
атмосфера. Пре некако продао је 5 ком за 7000 ф. Посејао је 1 ланац сирка, трговци
му за то нуде 6000 фор. Али новаца никад није доста. Он осећа да треба оправдати
пред светом то тражење за новцем па уверава сваког да има много трошкова, јер
школује два сина у гимназији а школовање је скупо, елегантно школовање,
наравно: стан код директора, одело по фасону – 700 фор. за њих двоје) и тако
даље. Но многи не знају како је мутан и прљав извор те елеганције, (но, и
најлепшем је цвету корен у прљавој, ђубровитој земљи). Та елеганција прима своју
храну и сокове од туђега зноја и суза, од неправде, злоупотреба власти и тд. При
анализи хемијских састојака те елеганције могло би се то констатовати. (за студију)
69. У једној сељачкој кући икона св. Николе, у позадини црква, на торњу
цркве те сат. Над иконом на клину о који је икона обешена висе свезане врпцом
за петељке две дуње.
70. У сељачким кућама често се налази ова слика: дете се игра на путу, из
далека јуре некакве кочије с бесним коњима, дете је у опасности, али сиђе
хранитељ, златне косе, у плавом оделу, с белим великим крилима нагнуо се и
пружа руку да дете уклони с пута. – Затим опет исти мотив: дете прелази преко
неког мостића да подигне лопту која се на мост откотрљала, испод моста тече
поток, опасност је да ће дете пасти у воду, али се над њим нагнуо анђео хранитељ
и чува га. – Или опет то: Дете испустило лутку у воду па се нагнуло с неке клупе и
прутом хоће да дохвати лутку – анђео хранитељ га чува да не падне у воду.
71. Кад настану илинске врућине, кад се ваздух усија и изазове фата
моргану, земља побели и кора јој пуца, народ каже да земља зре.
 73. Н. школује два сина у гимназији и на њих много троши. Скупоћа велика.
Елегантно школовање. Гимназисте се хране у господском пансионату. Старији,
пошто је слаба здравља, глинџа, станује у некаквом скупом хотелу да му не смета
пансионатско друштво. Обоје су одевени по најновијој моди, шетају се
шпацирштаком и у рукавицама и почињу добијати типичан изглед маџарских
џентрија. Имају џентријске навике, трче на бициклу, играју фот-бала, пуцају из
флобара на птице у порти итд. Госпођа мама шета се с њима испод руке (она у
среди), врло је поносита и пријатно узбуђена, занесена као између два курмахера.
(Види бр. 68) Млађи је већ огрубио, има мале науснице. Мама му тепа „с’атки
бикови твоји“. [запис на маргини: Бележник Божин у Црњи, његови синови и жена]
74. (из лектире) La religion c’est l’aspiration au monde ideal. (Renan) Ministère
pastoral, cette intime familiarité des âmes, en dehors des liens du sang. (Renan) –
Familiarité engender mépris.59
75. О, passi graviora, dabit Deus his quoque finem. 60 То треба имати на уму
сада.
76. L’ère de la mediocrite en toute chose commence. L’égalité engender
l’uniformité, et c’est en sacrifant l’execllent, le remarquable l’extra ordinaire que l’on se
débarasse du mauvais. Tout deviant moins grossier, mais tout est plus vulgaire. – Amie 61
77. (Из лектире) Ако смо деца божја, онда су људи браћа, а међутим грозни,
животињски, небратски поредак ствари у свету, који људи одобравају приморава
нас да цео свет морамо сматрати да је махнит. – Толстој (Дневник)
77. Toute réunion d’hommes est toujours inferieure aux elements qui la
composent (Senatores boni viri, senatus autem bestia)62 – то је због реглемонтирања.
78. Ако је савест присуство Бога у човеку, онда је непотребно а и немогуће
подсредство између човека и Бога.
59
Религија је тежња ка идеалном свету. Свештеничка служба, та интимна блискост душа испред
крвних веза. Блискост рађа презир.
60
Ви што трпите оно што је тешко, даће Бог и томе крај.
61
Доба медиокритетства почиње свуда. Једнакост рађа униформисаност, а све на штету одличног,
изузетног, изврсног којег се одричемо као ружног. Што су мање груби, више су вулгарни.
Пријатељица
62
Свака људска заједница је увек инфериорна у односу на елементе од којих је састављена.
(Сенатори су добри људи али је сенат зверињак.)
 79. Posui custodiam ori meo.63 – Яко злато искушено въ горнилъ [нечитка
реч]. – Тако је сад...
80. La vérité sort plutôt de l’erreurs que de la infusion.64 – Bacon.
81. La régle fondamentale du style est d’avoir uniquement en vue la pensée que
l’on veut inqulqer et, par, conséquent, d’avoir une pensée65 – Renan
82. Ce qui est vieux, doit rester vieux; comme tel, il est respectable: rien de plus
choquant que devoir l’hommew d’un autre âge dissimuler ses allures et prendre des
modes des jeunes gens.66 – Renan
83. Il est très difficile de prouver qu’on dis l’etre ie ne l’est plus. 67 – Renan
84. Жандарски стражмештар хвали се да је он Бог у селу. Али осим њега има
их још који мисле да су богови: бележник, плајаш (овај последњи minorum gentium)
тако да село погледа као неки мали Олимп, неко средиште политеистичког култа.
85. Свети Трива (1. фебр.) – угарак у земљу то јест земља почиње да бива
топлија – каже народ.
86. На Богојављење не ваља месити колаче. Једној се жени колачи
претворили у два слова која није могао нико да прочита – и уста јој се искривила
(нар. празноверица)

Март

87. Пролетило неколико луфтбалона а чича Сима се удивљено пита од куда

је то. То су вели, измудрили „филозофци“, али он мисли да је тога било и пре
потопа, па су сад пронашли, јер, иначе, како би се то пронашло да већ није било?
88. Гледали вршаћу машину како врше а чича Жива се диви како је то
људски ум измудрио. Разговор прелази на друге, новије изуме. Чича Жива се
63
Поставио сам стражу својим устима.
64
Истина пре долази из заблуда него од конфузије.
65
Основно правило стила је имати стално пред собом мисао коју желимо да упијемо, што значи да
треба имати мисао.
66
Онај ко је стар треба да остане стар, као такав заслужује поштовање; ништа не шокира више него
видети старог човека који заварава трагове и облачи се по моди младих људи.
67
Ништа није теже доказати од скромности, оног тренутка када то устврдимо, престајемо да будемо
скромни.
нарочито диви фотографу. Појмљиво му је што из неке справе могу да излазе
звуци (свирка) али да људски гласови и говор оданде излазе – то не може да
схвати. „То је – вели оно што пише у књигама да ће доћи време кад ће иконе
проговорити.“
89. У једној кући славила се слава св. Пантелије. Гости су седели у соби, јели,
пили и веселили се. Мало једно дете пузило је пред кућом. У то дође крмача и
начне дете. Дете је после умрло. Тада рекоше у тој кући да не славе више св.
Пантелију, јер то није добар светац, он је немаран, злобан, завидљив. Зашто није
чувао дете док су они унутри јели, пили и веселили се у његову славу. Одбацише
дакле св. Пантелију и узеше за домаћу славу св. Кирјака Отшелника (најближи по
датуму св Пантелији) [запис на маргини: употребљено у новели Св. Кирјак
Отшелник68]
90. Неки је приповедао како је једне године вода ушла у цркву. У тој се води
појавиле грдне рибе. Једна је риба хтела да уђе у цркву али је била тако велика да
се заглавила на цркв. вратима. Сељаци ухвате ту рибу и раскалају је и у њој нађу
нову младу, убрађену како седи и шије. (Грађа)
91. Верује се да камен расте. Али од Христова времена више не расте зато
што га је Христос проклео када се једанпут спотакао о један камен.
92. Божитњи пост. Два малишана, Јоца и Ђока, иду и хвале се шта је ко
ручао.
– А ја сам јео...мај – вели Јоца, мочио сам леба у сирће...
– То је кислело.. вели Ђока
– Тако је слатко...одговара Јоца – тако је слатко...знаш.
– А ја сам јео.., вели Ђока – а ја сам јео ташке с рогачом.. Ујна вели: једи
Ђоко! А баба каже: доста Ђоко! Распаћеш се.. а ја јем, па сам изео три парчета...
тако велика – и заокружи руком у ваздуху.
– А ја мочио у сирће... у чашу.. а нана каже – доста Јоцо, невоља те газила,
мочио си сирћета за крајцару, изгришће ти црева – доста! .. а ја: мочи, мочи, мочи!

68
Коначан наслов ове новеле је „Светац који не помаже“.
– (ту Јоца поче викати на сав глас) па кад сам све измочио а ја оно што је остало у
чаши попијем.
Оба малишана иду даље и из далека се чује како Јоца виче: мочи! мочи!
мочи! И Ђока се смеје све се разлеже. (Ухваћено sur le vif.)
93. Ж. Р. био је велика тврдица. Од уста је откидао само да новаца стече.
Храна му је била једно барено јаје на дан: пола поједе у подне, а пола у вече. Свећу
није никад купио него је горео жижак. Једну је капу носио 28 година тако да се сва
излизала. У тој је капи и сахрањен. Свиње је хранио па месо и маст продао, а
заклао би овцу, осушио месо у оџаку и то би јео о већим празницима. Веле да је
имао банку хиљадарку коју је увек носио за овењачом та кад дође у бирц (кад су
какви алвалуци или има ко да му плати, јер сам не би никад потрошио на пиће) а
он извади хиљадарку из овењаче, показује је друштву хвалећи се. Деце није имао.
Кад је умирао изјавио је жељу да види хиљадарку. И кад му бољку излечише, а он
је узе, развије је и дуго је гледао, затим му клонуше руке и умре. Новац тај
наследили су његова два рођака, оба пијанице који је брзо шћердаше.
Н. Н. био је такође тврдица. Кад огладни а он одсече парче хлеба и оде на
таван да једе сланине, што је тамо била обешена. Стоји дуго и предомишља се:
жао му је да „штети“ сланину и док се премишља хоће л не ће л, једе полагано
хлебац док га не поједе и онда већ не може јести сланину (без хлеба). – И овај је
био без деце па му је имање наследио рођак, који је после упропастио и своје и
наслеђено.
94. – Ти опет променио кућу – рекох једном човеку који се двапут селио.
– Па, ето, опет.
– Ал сад се ваљда нећеш више селити?
– Па још једаред господине – вели он (т. ј. у гробље, кад умре)
95. У старешине снаха крала жито и носила Чивутину. Кад год пође на воду,
а она килове напуни житом и прода Чивутину. Старешина то опази али ћути. Кад се
једно лето жито вршило, домаћин скупи жито на гумно у једну гомилу па позове
снахе да дођу на гумно: свакој да лопату (њих седам снаха било) а он сам стане на
сред гомиле жита па стане лопатом расипати жито на све стране а снахама рече да
жито лопатама купе. Он расипа а оне купе и никако да скупе. Снахе обли зној
купећи жито, док се једна не усуди да га запита та шта то ради.
– Хоћу да вам покажем, рече он, да њих седам не могу окупити (стећи) кад
један расипа. Онда се снахе досетише да домаћин зна да је једна од њих крала
жито.
96. Човек, место да живи, он се непрестано стара да стече услове за живот
(имање, удобност, богатство) – у том га живот пролази. А где је живот?
97. Човек више воли животиње него људе зато што животиње не вређају
његов егоизам, таштину и самољубље.
98. Људи тако воле чудеса, да данас већ нису задовољни ни с онима која је
чинио Син Човечји, јер сада и обични смртни помоћу хипнозе и сугестије чине
слична чудеса: дају, на пример; слепима вид и т. д. Данас ће се људи још једино
моћи дивити шварцкинстлерима, кинематографским немогућностима и
бесмислицама и Кирки, која је људе претварала у свиње.
99. Воља Апсолутног Бића оставља да Његов Дух веје где хоће и не даје га
нама људима на меру, већ га даје неком много, неком мање, неком ни мало: тако
је бог основао сталеж духовнога племства и то је једина и права аристокрација, по
милости божјој, то племство треба поштовати. Али људи, који при деоби духовних
дарова остадоше сасвим лишени Духа, приграбили су, као компензацију земаљска
добра па су тако створили материјалну аристокрацију која је лажна и коју не треба
поштовати.
100. Наша је црква претрпана разним симболима; гротескно епископско
одјеаније нарочито је симболично, надбедреник означава мач, анфор изгубљену
овцу, јарам законски, златан крст, крст Христов и тд. Али кад би Епископи место
симбола ствари узимали на себе саме ствари које ти симболи означују: дакле, овцу,
човека грешника или прави јарам, понели прави крст, натоварили на себе стварне
терете а не њихове симболе не верујем да би се ико отимао за епископско
достојанство.
 101. Поп Тима је сиромах, има много деце па мора сам да ради свакојаке
послове: носи, на пр. жито на Бегеј да га пере, сам поштива кућу и тако даље. Има
једног коња и кола, на којима нема дрвчаника него место њега употребљава
оклагију. (Грађа)
102. Пробудила се ноћу кћи па плаче. Пита је мати зашто плаче, а она јој
каже да је видела покојног Бабу у сну како јој рече да би пио ракије. „Купићемо
кћери ракије“, теши је мати. „А кога ћемо звати“ пита кћи. „Па ја тебе а ти мене па
ћемо пити нама за здравље а Баби за душу а све у нашу гушу“ – одговори мати.
(Грађа)
103. Поглед целомудрене жене може да буде опаснији од очију какве
бестиднице.. Јов. Златоусти
104. Млад монах преписује свете књиге, иницијале украшава анђеоским
главама. Главе, лица анђеоска сва су налик на лице девојке, коју воли. (Мотив)
105. Господ је казао: истину говори, право ради па се никог не бој, мирно
ћеш спавати.. Ја читам Свето Писмо... Богатство?.. Богатство је мир...Мој син је
погинуо у Америци. Била олујина па се на њега срушила кућа од три ката. .. А ја сам
му говорио да не иде у Америку. Како је мој отац живио, како ја живим. Тако ћеш и
ти. Али лакомство! Хоће да се обогати! Што му сад богатство... пре је било
сиромаштво па су људи били веселији, сад су богатији а жалосни су! Ево овај рат...
однео им синове.. шта ће ти имање? Али је све то Божја воља. Господ то хоће.. Ја
имама хлеба и то ми је доста. Господ је казо: не брините се много.. данас је данас,
а сутра је сутра“ (То ми је говорио бивши Назарен због пијанства искључен из наз.
заједнице. Напит је, очи му се наводњавају, и увек, при речи „Господ“ њега као да
подилазе жмарци, обузима га некаква језа, нешто га у носу голица, он жмирка и на
очи му навиру сузе)
106. Живети значи разочаравати се. Мислити значи све јасније сазнавати
многосложност живота и као резултат те многосложности, убиствену спорост и
тешкоћу нашег развића (Туђе – из лектире)
 107. Тип такозваних првих ђака, наших нижих, средњих и виших школа
познат је свима. То су младићи са изврсним памћењем и с изванредно пасивним,
лењим умом. С огромном вредноћом и без и најмањих знакова живе духовне
радозналости. Они знају да је граматика руководство к правилној употреби речи у
говору и писму, а ни два реда не могу написати без грешке. (туђе – из лектире)
108. En tant, d’art tout doit servir a l’ornament – mis tant ce qui est mis s’expris
par l’ornament est mauvais. (Renan)69
109. (Из „житыя святыхь“) – [нечитка реч] Мойсей Угринь (26. јули) и Јоаннь
(18. јули). – Мојсеј је био родом из Угарске. Пољски краљ Болеслав заробио га и
бацио у тамницу. У Пољској га је видела нека знатна и богата удовица, лепа и
млада и успалила се жељом плотске похоте за Мојсијем, који је такођер био леп и
млад. С почетка га је много наговарала на грех обећавајући му да ће га избавити из
окова и учинити великим човеком. А када се овај блажени није дао навести на
грех, удовица га откупи, одене га у богато одело, хранила га слатким јелима и т. д.
али Мојсеј не попусти. Онда је заповедила да га бију. После се жалила и самом
Болеславу не непокорност Мојсејеву али ништа није помогло. Покушавала је лепим
да га задобије, после ружним, и тд. Али је он све то поднео. – Св. Мојсеј својим
молитвама и после смрти помаже да савладају похоту плоти свима који му
прибегавају вером и молитвама. (Грађа)
Умети ћутати теже је него говорити. Ја знам да многи говоре зато што не
умеју ћутати. И зато мудар је онај који уме ћутати. – Св. Амвросије Медиолански
Ћуталице: Јоаннь Молчалникь, Исихий Безмолвникь, Никонь Сухий.
110. Из народне појезије:
Турчину душа задише
На горку каву и дуван
-----------------
Овчару душа мирише
На свакојаке травице
На зелен здравац планински
69
У суштини, свака уметност мора служити украшавању, утолико мање уколико су украси оног који
се изражава лоши.
 На бел босиљак градински
*
Стара баба родила ђавола,
Повила га у купусно лишће
А повојчић од беле лозице
А љуљчица бела папучица
*
Хоћеш Миљо моја бити?
Нећу, нећу твоја бити:
Створићу се јаребицом
Завући ћу се у трњак
А ја Миљо зелен гуштер
Завући ћу се у трњак
Уватићу јаребицу
Сломићу јој кобилицу
Па ти мораш моја бити. (Саватије Грбић. Обичаји народа српског у
срезу Бољевачком)
111. Треба умети не мислити да би се научио мислити (не мислити о
ситницама, трицама итд) Индијски проповедници
113. Назарет. Опкољен с 3 стране каменитим брдима, с четврте стране
отворен је према Ездрелонској долини која улази као море траве у залив. Низине
засејане јечмом. По брдима пасу козе. У даљини се плави гора Тавор, обао као
дојка. Међу брдима назире се Јордан на истоку. На западу се види брдо Кармил, на
северу Јеронон у „белом бурнусу“ = снежном огртачу. У марту и априлу поље се
оспе цвећем сјајним, шареним: ту је турчинак, различак, красуљак (овчица); ту су
птице: грлице, витке и живе, плави кос, који је тако лак да се под њим не савије
трава кад на њу стане; шеве. У потоцима корначице; даље роде. – Куће мале,
четвртасте од камена. Јосифова кућа. Нема прозора, светлост улази само на врата.
Свега једна соба, која служи и за радионицу и кујну и спаваћу собу. Намештај:
асура, неколико јастука доле, једна или две вазе од иловаче и шарен сандук. По
баштама кипарис, смоква, винова лоза која се пуже по зиду, гранат. Путање,
сокаци поплочани каменом. На средини града студенац, где се концетрисао некад
живот и веселост. Женске су лепе. Лепота њина – дар Девице Марије – сирски тип.
Марија је долазила ту (са Исусом дечком) сваки дан на воду са урном на рамену.
(за библ. мотив)
114. Ренан каже да не стоји оно Соломоново да је све таштина, јер, вели,
има на земљи много ствари које нису таштина, интелектуални рад, рад на науци,
откривање нових истина. Али мени се чини да Соломон има право и да се баш
напрезањем интелекта а још више осећањем долази до те крајње, коначне истине
да је све таштина. Ренан је гледао ствари са тачке гледишта члана француске
академије наука, а Соломон гледао из космичке перспективе из које и сама земља
изгледа као зрнце праха а камоли људске, земне ствари.

Април

115. Није страшна смрт него је страшан страх од смрти – страх од страха
смртног.
116. Le visage moral n’est pas fisé comme, le visage phzsique modifié seule la
longue accumulation des anées, idée du mieux est pourtons le mozen de réaliser le
mieux temperament et caracter.70 Alfred Furllen. Préface
117. Кад самртника износе на авлију посипају му самарицу житом.
118. Н. је пронашао критеријум добра и зла: добро је кад човек има већу
плату да може „господски“ живети а зло је кад има малу плату.
119. Поводом рђаве појезије која је преплавила лист Слогу, написао сам ове
стихове:

I Епиграм

70
Морални лик није тако сталан као физички кога мења само дуго нагомилавање година; идеја
бољег је нарочито средство да се схвати оно што је добро.
 Да плодна времена!
Појета све више
Као печурака
После многе кише.

Добродушни Пегаз
Ко последња рага
Сваког стиходелца
Прима – место да га, –

Пре нег што се попне

Да на њему језди, –
Ритнувши се лупи
Копитом по звезди

II Епиграм
Врема пуно свраба
И појетског жара
Јечи крекет жаба
Из књижевних бара.

120. Осуђују Донжуанство, међутим анимални, природни, телесни човек

какав је и данас јесте – Дон Жуан: gorille lubrique – његова похотљивост, lubricate
sans doute. Човек је од природе полигамиста. Кад се у човеку развила свест јавило
се сазнање своје духовности, он се све више удаљавао од свога животињства –
постао је моногамиста. Да ли сексуални нагон код човека културом слаби, да ли ће
се најзад и угасити? То би била старост а можда и смрт човечанства, сливање са
апсолутним Духом. Аналогија код човека као индивидуе: младост, силан сексуални
нагон, зрелост, малаксавање, старост, гашење полног инстинкта и тд. Интересантно
би било знати да ли се човек у прехисторијско време више бројно множио него у
хисторијско културно доба.
121. Револуција, преврат, бољшевизам – одвратне појаве! Али људско се
друштво препорађа, сада је in status nascendi. Гнусне појаве што прате тај
препорођај човечанства имају аналогију у физичком рођењу човека – индивидуе:
крв, слуз, физијолошка прљавштина. Али извесне неестетичности прате свакако
стварање: погледај уметников атеље – кртог, хаос, неред; песников концепт –
макулатура! И тако даље.
122. Скромност! Nur die Lumpen sind bescheiden. 71 Скромност је врлина пред
Богом, али пред људима већином не; пред њима је она слабост. Иначе је она, у
извесним приликама, повлачење у себе, бегање и злочин пред Богом, који тражи
од нас да чинимо своју дужност: руководити људе на путу к бољем животу,
моралном усавршавању – наметнути се треба људима.
72
123. Jésus – plus versé dans les choses du ciel que dans elles de la terre. –
каже Ренан. Он не може поред свега силног респекта према Исусовој личности да
не иронизира с његовом непрактичношћу у животу, с његовим непознавањем
живота и света. Разуме се да је тако како Ренан каже, али се то о Исусу може рећи
и без ироније, јер је царство божје царство духа, где ни не треба никакве
окретности и верзираности вулгарног човека.
124. Astra regunt homines, sed Deus astra regit.73
125. Hysteria muscularis – болест Мухамедова (Schonlein)
126. Мазање уљем главни „проседе“ оријенталске медицине – код нас –
ракија!!
127. Les chagrins sont à la mesure du cour qui le sent. 74 (Jules Lemaitre)
128. Неко је рекао да волије католичку цркву зато што има оргуље.
Религиозно осећање заиста најбоље може да изрази музика. Религија је (Ренанова
дефиниција) однос ефемернога бића – човека према бесконачности, а музика која
71
Само су ниткови скромни.
72
Исус – вичнији стварима неба него стварима земље.
73
Звезде владају људима али Бог влада звездама.
74
Туге је онолико колико је срце које осећа.
изазива неодређена осећања можда може да изрази неодређене, непојмљиве,
мутне дубине бесконачности.
129. Чича Аца је болестан, лежи у кревету. Кћи његова звала ме да му читам
разрешну молитву. Сиромаштво је, треба ићи на рад, старца нема на коме да
остави, жели му да умре. Одем. Старац покривен перином, не видим га. Кћи
склања перину с њега. Он, сав сед ко овца, згрчио се, лежи окренут зиду. Пита: ко
је? Ја се наднесем над њим, кажем му ко сам, он се окрену мало, гледа ме мутним,
бесвесним очима, смеши се, али као да ме не познаје, не досећа се – опет спусти
главу, окрене се к зиду. Очитам молитву. После пита: је л добро? Не разумем
његово питање. Кћи каже да он то трабуња, говори иначе каткад и спомиње мртве
– знак да ће умрети. – Пре, кад сам му сахранио бабу, плакао је старац, осиротео је
– ко ће њега да гледа? Сад је дошло да је свима на сметњи, сви му желе смрт.
130. Мисао је нешто нематеријално, осећање такођер и зато никаква реч
као материјалан, чулан изражај, једне мисли или осећања, не може им дати
завршен, коначан облик, јер дајући им облик тиме већ ограничава оно што је,
будући нешто нематеријално, духовно, безгранично. То је кадра да изрази само
музика – у неколико.
131. Деца, генији, луде – једна категорија. Код њих нема ничега
конвенционалнога, они су у страни, изнад свега конвенционалног,
традиционалнога, код њих је све првобитно, спонтано. (од прилике то)
132. Partout scintillent les couleurs,
Mais d'où vient cette force en elles ?
Il existe un bleu dont je meurs,
Parce qu'il est dans les prunelles.

Tous les corps offrent des contours,

Mais d'où vient la forme qui touche ?
Comment fais-tu les grands amours,
Petite ligne de la bouche ? (S. Prudhomme)75
75
Свуда трепере боје,
 Одговор на ово питање нашао би се у Шопенхауеровој „Метафизици полне
љубави“.
133. Старица од 90 год, тужи се како је бележнику прела вуну (фино, танко)
за 9 фор. а он јој није платио – радила је 40 дана (Грађа)

Мај

134. Зашто смо тако осетљиви на погрешке у свом оделу и спољашњости:

ако није у реду коса, ако није лице умивено, ако руке нису чисте и опране – а
нисмо осетљиви ако нам је мисао аљкаво обучена, прљава, неудешена, није
пристојно костимирана.
135. Угњетавање је потребно у делу људскога прогреса: да нема угњетача не
би било угњетених, а да нема угњетених не би било реакције и отпора против
притиска, тираније и човечанство не би пошло напред. Угњетач је потребан,
неопходани фактор прогреса.
136. Несумњива је истина да је неко дело боље читати у оригиналу, него у
преводу; у преводу се не могу превести све особине једнога дела и једнога језика
нарочито, у други језик. „Горски вијенац“ немогуће је превести. „Виђи врага су
седам бињишах, су два мача а су двије круне[“]. Не може се наиме превести звук,
timbre тих речи, боја тона. Једну исту мелодију свира флаута и труба – али је велика
разлика у боји тона. Као што има боја тона тако и има боја речи.

Али одакле добијају ту снагу

Постоји оно плаво од којег умирем
Зато што је у зеницама.

Свако тело нуди своје обрисе

Али одакле долази облик који дира?
Како доживљаваш велике љубави
Ту малу линију око усана? [Из песме „Душа“ Сили Придома]
 Јуни

137. Они су енергични – ја, кажу, нисам. Њихова је енергија у том што чине
насиље, а моја је енергија у трпљењу. Мој принцип и метод моје борбе против
насиља је трпљење, тим ја мислим да победим, – ја дакле нисам пасиван, ја сам
енергичан у трпљењу, моја је енергија активна и ако изгледа пасивна. Ковач удара
по наковњу, наковањ трпи, али ако чаканац прсне, победио је наковањ.
138. Телесни људи не могу да схвате насиље учињено над Христом, убиство
извршено над њим – нарочито не разумеју фразу да је он смрћу победио смрт, да
је смрћу онима у гробовима даровао живот и ако они ту фразу увек понављају не
схватајући њен прави смисао. Свакако је он победио духовну а не телесну смрт а
живот је дао не телесима у материјалним гробовима него је ослободио душе из
духовних тамница и гробова. Хришћанство је култ духа и све се мора схватити
духовно али је чудно да је црква могла најважнији домет ускрснућа Христова дати
тако грубо материјалистички смисао. То је доказ како је цркви тешко да се подиже
на висину чисто духовног схватања јер не може да прегори смрт тела.

Јули
139. Из хришћанске симболике.
1. Паганско веровање да у летњем подну када сунце припече и све клоне
има нечега демонског – тада, веле, и богови спавају. (Пан – шумски бог)
2. Месец, владар ноћи, чаробник. Месец има штетан утицај на људе,
приписује му се демонска моћ и чар.
3. Јутарња звезда, весник светлости и живота – симбол Марије, Христа;
вечерња звезда, Луцифер – ђаво који доноси ноћ греха и смрти.
4. Мушица је, у јудејским легендама, у служби Бога, коју он шаље да моћне
владаре казни и да их посрами свешћу о њиховој немоћи. Једна је мушица
Нимроду ушла у нос као казна за охолост, друга Титу за казну што је разорио
Јерусалим, а из носа му је домилила у мозак те су помахнитали. И у хришћанским
легендама мушице су у служби светитеља. Светитељи својим молитвама буде,
подижу страховите ројеве мушица које натерају непријатељску војску заједно с
елефантима и коњима у бег.
5. Ружа – симбол љубави, посвећена Марији као матери љубави и милосрђа.
Ђаво као симбол мржње не трпи мирис од руже – бежи од њега. – Из крви
Спаситељеве ничу и цветају руже љубави. Душа се упоређује с пчелом која лети на
рану Исусову на ребрима као на медену, слатку ружу. – Из крви мученика ничу
руже. – Док је Ева била невина, ружа је била бела а када је згрешила и први пут
поцрвенила због греха, и ружа је постала црвена.
– Sacrymae div. Magdalenae; беле се руже зову Магдаленине руже, јер су, пређе
црвене руже, од Магдалениних покајничких суза побелиле.
6. Св Магдалена – персонификација кајања и испаштања. Она је после смрти
Христове, гоњена од Римљана, на лађи с Лазарем и Мартом доспела у Марсељ.
Лазар је ту био епископ, Марта је основала један манастир а Магдалина је отишла
у дивље планине и испаштала у једној пећини. У Aix-у и сад показују њену лубању
на којој је кожа на оном месту, где је Христос додирнуо, и сад свежа, а одржала се
и плава коса њена којом је утрла Христове ноге кад их је облила миром. –
Магдалина је патрон свију грешница које се кају, нарочито оних које су много
љубиле. Отуд се блуднице–покајнице зову Магдаленете. Ред Магдаленета
основан је у 13 веку, у њега су примане само пале девојке. А оне, које не држе
завета, народ, за казну, меће у бледи месец и гледа у пегама на месецу
Магдаленине сузе.
7. Псето – симбол верности. – Легенда: Мртво псето лежи на путу. Сви
људи запушавају нос и грде стрвину. Али Христос у својој благости хвали лепе беле
зубе у мртве животиње.
8. Љиљан међу трњем – симбол Дјевице Марије.
9. Паун – симбол бесмртности јер му, верује се, месо не труне. – Један
побожан слуга обратио је свог грешног господара са једном параболом о пауну.
Када га је господар послао да купи магарца, он се врати без магарца бранећи се да
није нашао магарца с пауновим репом. „Али“ рече господар „па зар и има магарца
с пауновим репом?!“ – „Нема“ одговори слуга „али као што нема магарца с
пауновим репом исто тако нема ни грешнога, рђавог живота са добрим
свршетком“.
10. Паук – симбол злих нагона који одасвуд нађе отров (јед). Као антитеза
пчели која одасвуд сиса мед. – Ткати паучину зове Исаија узалудан, рђав посао.
Напротив, она сребрно–бела свила у лето јесте, по народном веровању, последњи
остатак од влакана и конаца, у које је бели вео Маријин, кад је при њену вазнесењу
на небо, падао, ветар поцепао и расуо. – Паукова мрежа у легендама често служи
светитељима, који су побегли у пећину, као заштита од гонилаца. Паукова мрежа
разапета је на улазу у пећину, сакрива их.
11. Новац, средство за навођење на грех, дакле у служби ђаволовој.
Дивинизирани новац сâм, идол новца јесте ђаво. „Не можете служити Богу и
мамону (новцу, богатству, ђаволу)“. Отуд се апостолима забрањује да не носе
собом новца, просјачким редовима да не смеју имати новаца, нити га се дотицати.
Па и онај новац који се у доброј намери поклања цркви треба одбити ако је с
неправдом стечен. Св. Клетус римски епископ из првога столећа, буде позван к
цару, који му заповеди да узме из његове ризнице колико хоће новаца да сазида
цркву. Али му Клетус рече: „Боже сачувај да ја узмем новац на ком је крв
сиротињска“ Цар се на то ражљути, али Клетус сломије један комад новца и гле, он
беше пуна крви. – У нашем народним празноверицама, кад ђавола хоћеш да
одагнаш од себе ваља му бацити крајцару (која симболише новац).
12. Св. Агатон побегао је у пустињу да не види више ни једног човека како
му се не би дала прилика да се љути, јер је био човек љутит, склон пороку гнева.
Али му се у пустињи разбије крчаг и он се опет љутио. Тиме му је Бог доказао да од
тога порока не може никад побећи ако га својим сопственим кајањем,
испаштањем, напором у себи не искорени.
 13. Фабула: Кад је врлина једанпут спавала, дође грех (порок) па јој узе
плашт њен и од то доба мећу греси (пороци) плашт врлине на себе. ([нејасно, на
немачком])
110. Из једне старе бележнице:
1. „Sie glauben nicht wie vie Lob wir vertragen können“76
2. Натпис: In tempestate securitas77 – Брош: совина глава са бисерним
очима
3. Друштво у једној рестаурацији: трговац, деловођа у пиварској
радњи, један што чисти бунаре, један што продаје кантаре и један шнајдер.
Друго друштво: Један глувак и један шаљивчина забављају друштво
шаљивим стиховима. Сви се смеју. Један се смеје као да подвикује, један као да
јеца, дама у наочарима кад се смеје скида наочари јер би јој иначе спале. Један се
смеје као кад гвоздена полуга падне о камен, један се смеје тихо тихо, безвучно,
један лицем.
У кафани нижега реда. Дремљиви кафеџија. Неиспавани ћутљиви
музиканти. Дремљива лампа. Два пијана радника – један с торбом. Нафарбана
касирка.
4. Имена: Макса Бундевин, црквењак у Дињашу, Панта Мендсбаба у Сиригу;
Гаја Папашка, Моја Брадаш, Јефта Крадигаћа.
5. Један владика приповеда за трпезом и, као хвали се:
„Ја тако у магнатској касини и у либералном клубу.... “
„Ни Његово Величанство не воли сецесију...... “
„А шта ви ту којешта решавате! – Тако ја с њима разговарам (с министрима
то јест)
„У Лондону сам држао у десној руци милијон фунти штерлинга....“
6. Мелодраматско самоубијство: Млад Шпањолац, отишао на концерт
Domenkapelle, тамо је пио у славу свог имендана сект, заповедио да се свира
Шопенов мртвачки марш па се онда убије.

76
Не верујте, колико хвале можемо да поднесемо.
77
Сигурност у олуји.
 7. Черноратек, човек који је имао 10.000 фор. годишњег прихода, пропао,
сада има некакво скромно звање. „време свог богатства избрисао сам из свог
живота. Нисам луд да се убијем.“ О себи говори у трећем лицу: „ал Черноратек....“
8. Из [нечитка реч]. Тужба: Шандор Бешлин виче „са урликом нечовечним“.
– „Он је потписаног у отвореној седници као председника у трбух штапом ударао.“
– Дела су његова до сада у колико се потписани сећа: као председник ове општине
за уши је извучен из седнице напоље.
9. Стихови по измаланим зидовима једне рестаурације (у Бечу)
„Aus Reben
Fliesst Leben“
*
„Oha!
Sprach Noa’“
*
„Gаmbrinus war ein weiser König
Er sagte: trinkt nicht zu wenig.“78
10. Натпис на једној гробној плочи у Манастиру Хопову: „Земло, зинувши
прими оть тебе сазданыхь руком божием. Духовная наша братия испостницы, не
забудите нась эгда молите сь на зраще нашь гробь. Помилуйте нашу любовь и
молите Христа за упокой душы нашя сь праведными “ 1794.
11. Имена из једне старе читуље у ман. Хопову:
Раденко, Ђурђија, Јовишко, Ђурђијана, Вуја, Паунка, Стајка, Лиљана, Стаја,
Велика, Каранфилија, Купина, Стојко, Гакиња, Анока, Станика, Чоча, Милинка,
Деспина, Вруша, Велика, Величка, Стамат, Радош, Франка, Саранфил, Маламатија,
Вучета, Лика, Весела, Лукија, Стамена, Романија, Никша, Умиљена, Јагода, Мирјана,
Калија, Божица, Јовић, Добросав, Драган, Мирчета, Крунија, Калина, Радусина,
Ћирко, Радич, Достана, Венета, Везиља, Кандакија, Угрин.
111. (Наставак из хришћ. симболике в. бр. 139)

78
Из чокота / тече живот // Опа / Рече Ноа // Гамбринус је био мудар краљ / Рече: не пијте премало.
 14. Вера. Најпростији симбол вере јесте крст на стени (тврда вера) – кадикад
венац од ружа на крсту.
15. Звона. Звона чувају стражу над вернима. – Кад су зазвонила прва звона
и одјекнула кроз шуме паганске Немачке, Енглеске, Скандинавије и тд, уплашени
незнабошци мислили су да чују глас непознатог Бога, испред кога су пагански
морали да бегају. Ту је можда корен веровању да звук од звона прогони ђавола а
нарочито олују, град итд. На великом звону у Ерфурту написано је: Ich haisse
Sussanne und triebe die Teufel von danna.“79 – Вештице се предају ђаволу пошто
састружу мало метала са освећеног звона и баце у воду говорећи: „Као што се тај
метал неће никад спојити са звоном, тако се не спојила моја душа опет с Богом“. –
У легендама се често говори о звонима која само звоне пред какву несрећу, пред
смрт папе или каквог свештеника итд.
16. Авељ – први праведник на земљи који није грешио као његов отац Адам,
није оставио деце за собом, убијен од брата савог Каина. – важи као прототип
свију свештеника и мученика.
17. Вечерња црвен – симбол мученичке крви из које ће се родити победа
хришћанског сунца.
18. Њива – симбол жене (плодности) – симбол душе (као плодне или
неплодне њиве на коју пада божја реч); симбол препорођаја; у том симболу
гробље се зове божја њива. Мртви чекају под земљом своје васкрсење као
посејано семе – усев.
19. Amor. Први хришћани у Риму употребљавали су старе и познате слике и
прилике да их на сасвим невин начин употребе у новом и чисто хришћанском
смислу. Тако је и са малим богом љубави. У време Ренесансе уведен је и са
осталим паганским приликама и Амор опет у цркву. Италијански сликари почели су
да у своје слике уносе кокетни несташлук паганског Амора, а француски су сликари
отишли још и даље. Често је и Христос–дете схватан као Амор. – Озбиљније и
чистије изгледа упоређење Спаситеља са Амором у односу према Психи. Већ је
незнабожац Апулеј схватио Психу као људску душу, која је љубављу (Амором)
79
Зовем се Сузана и терам ђаволе одавде.
пречишћена и после љутих искушења награђена. То се могло применити на однос
душе ка Христу. Отуда се већ на старим хришћанским саркофазима поред Амора и
Психа украшена лептировим крилима.
20. Котва је симбол наде. Котва као симбол наде у смрти. Често се налази
на гробовима у катакомбама.
21. Јабука, због своје примамљиве боје – сласти, она је симбол сваке чулне
дражи и греха. Отуд латинска игра речи: malum=јабука и malum=зло. На старим
језуитским сликама често се налази јабука у руци Смрти (скелета). – Змија често
има јабуку у устима. Св. Дјевица ступа ногом на змију, која држи јабуку у устима. –
У Русији се не смеју јабуке продавати док се у цркви не освете; мисли се дакле да у
јабукама има нечега демоничког што треба прво растерати.
22. Васкрсење. Симбол непропадљивости јесте Паун јер се мисли да му
месо не труне. – и Саламандер јер живи у ватри (то тај је [нечитка реч]). – И
природа слави сваке године у пролеће празник васкрсења, које служи као
симболична подлога за празник васкрсења Христова. Ускршња јаја су симбол
гроба из ког живот излази.
23. Дрво. Сво дрвеће с поштовањем поклонило пред Мадоном, – само
јасика, сувише охола, није и зато мора непрестано да дрхће и трепери. При бегству
у Египат дрвеће је само спуштало своје гране да би Христос дете могао брати
плодове.
24. Сахрањивање. Бршљан на гробу значи непропадљивост тела. Кипарис
сматра се као симбол смрти јер кад се једанпут посече, не тера више.
По једној јудеској легенди Адам је научио од једног гаврана који је сахранио
другог гаврана, како да сахрани Авеља.
25. Крв – симбол живота и душе. Јудеји нису смели јести крв, јер би тиме
јели душу. Лични дух живота оптужује у крви убицу. – Најпосле, најплеменитија
жртва јесте жртва у крви. – Христос пролива своју крв за људске грехе. Отуда
следује опет светиња крвног савеза (завета=Blutbund). – Крваво крштење
мученика или крвних сведока јесте подражавање божанске жртвене смрти у том
смислу што хероји и верни иду у смрт за својим вођом, или је уједно и примање у
више крвно племство светитеља. – Ова се симболика у обратном смислу понавља и
у култусу ђавола. Као што се крвни савез с богом проливеном крвљу мученика и
проглашавањем најсветије крвне жртве установљава тако и безбожник чини савез
с ђаволом само онда када му се предаје својом крвљу то јест својом душом.
26. Испаштање (кајање) – Атрибут контемплативног кајања јесте мртвачка
глава. При том треба мислити на пролазност земаљскога. Суха винова лоза постала
је симбол кајања, јер с пролећа плаче. Смисао је: из суза кајања излази плод
поправљања.
27. Кипарис, мртвачко дрво; на југу, где он и расте, сади се на гробовима,
што су радили и пагани. Он значи смрт, јер не тера када се једаред посече. Неки
кажу да његово дрво никад не труне. Неки га зову дрветом праведника, јер му
лишће никад не опада. Негде верују да онај који нађе опао лист од кипариса, остаје
вечито млад, али, кажу, још ни један лист никад није опао. Због свога односа к
бесмртности налази се насликан на хришћ. саркофазима.

Август
112. (Наставак из хришћ. симболике в. бр. 111)
28. Јаје – симбол васкрсења. Христос је на ускрс изашао из гроба као пиле из
јајета, у ком лежи сахрањено. И у паганско време су у употреби јаја као симбол
биља и животиња које се враћају у живот.
29. Храст. Легенде казују о великом броју старих храстова у којима се
нашла чудотворна икона Богородице, којима је народ ишао у хаџилук. Вероватно је
да је с овим хришћ. култом Марије наметнут старији култ храстова код Немаца и
Словена пошто је народу навикнутом да посећује стара света дрвета пружен
достојни предмет поштовања.
30. Гуштер, животињица која се радо сунча, према томе симбол
светлости, те се меће као украс на хришћанске светњаке. – Кажу да гуштер, када
остари и ослепи, пружа главу из земље док је сунце не огреје, па онда опет
прогледа. „Тако треба човек који има на себи стари грех, да се обрати Христу, који
је истинито сунце.“
31. Једнорог – у хришћ. симболици ова фабулозна животиња значи Христа.
Веровало се наиме, да се ова страховита и неукротива животиња не да ухватити од
ловаца, али кад види какву девојку, легне јој сасвим мирно у крило и заспи. То се
односило на божанско свемогућство, које је у крилу једне девојке постало човек.
32. Бршљан, – симбол верности и вечнога живота, јер је увек зелен и зато
се сади на гробовима.
33. Земљотрес. У неким нар. причама потреси земље приписују се Сатани
који је у дубинама везан. Ово схватање је у вези са старијим паганским схватањем
по ком се везани зли Бог Тифон лежи испод Етне и избацује вару из свога ждрела.
34. Земља. Грудва или шака земље јесте симбол човека, јер је од земље
начињен и мора опет у земљу. – Легенда: Бог је послао анђела Гаврила да му
донесе земље, да начини човека. Земља га је молила да ништа не узме од ње и
анђео је мане. Бог пошље анђела Михаила, па анђела Исрасиела али ни они не
донесоше земље. Тек кад је послао анђела Смрти, овај узме прегршт земље и
донесе је Богу који од ње начини првога човека. По томе је већ прва клица и
материја људи лежала у руци Смрти.
35. Магарац је нечиста животиња. При уласку свом у Јерусалим Христос
узима најпрезренију животињу ради контраста. Таман крст на леђима магарчевим
долази од Христа, тај је крст постао онде тек када је Христос на магарици јахао.
Магарац је често симбол телесности, грубог чулног човека. „Магарца богато хране
и негују, док сирота душа гладује.“
36. Јасика. Сва се дрва поклонила Христу само јасика није хтела, зато јој за
казну лишће непрестано дрхће. Због тога неуморног треперења мислило се, да
путник који собом носи штап од јасике, никада се не умара.“
37. Ева. Атрибут Еве је јабука, затим смоков лист, најпосле преслица (јер је
морала прести кад је истерана из раја а Адам копати) – Ева се често упоређивала са
грчком Пандором, која је из љубопитства отворила кутију, коју јој је било
забрањено отварати а у којој су била затворена сва зла, те је тиме упропастила
свет. – По једној старој легенди Ева је већ била родила много деце кад је Бог
посетио једанпут да је види. А она од стида што је имала толико деце међу којима
је било и ружне, сакрије најружнију децу и покаже само лепу. Бог им милостиво
подели будућа достојанства и богатства сталежи. Најзад пронађе он и сакривену
децу којима није ништа остало осим сиромаштва и беде најнижих класа.
38. Смоква. Место јабуке сликала се често смоква као дрво познања у рају.
Могуће је да се при том имало у виду еротично значење које је смоква имала код
античких народа. Смоков лист је Адаму служио као прво одело, па се отуд ваљда за
дрво познања сматрала смоква.
39. Молитва. – када се један псалам чита натрашке и између сваке речи
умеће име непријатеља, може се непријатељ уништити.
40. Рођење. Једна талмудска фабула објашњава плач детињи овако: Пре
него што ће дете да се роди, анђео га води у рај да му покаже дивоту, коју смо
изгубили Адамовом кривицом. Када се деца роде, у њима делује болан утисак
изгубљенога раја, те зато гласно плачу.
41. Костур, персонифицирана смрт. – На средњевековним играма мртвих
(Totentänze), игра смрт као скелет с папом, с царем, са свима сталежима, половима
од старца до детета и просјака. То је хумористична напомена о пролазности свега
земаљског и о дужности да се увек за времена обрати Богу.
42. Стакло или кристал је симбол најчистије светлосне материје, дакле
небеског елемента. Даље је и симбол неоскврњеног зачећа у толико што се у
стаклу сваки предмет огледа а да не бива повређен. Отуд се на сликама често пред
ногама св. Девице – меће цветан струк љиљана у провидном стаклу. – Као патрон
стакла сматра се св. Одило, јер је празне чаше пунио вином а разбијене чаше
неким чудом учинио да буду целе.
43. Петао – прастари симбол светлости (златан петао, Сунце) и ватре
(црвени петао), не само због своје боје, него нарочито, што кукуриче пре сунчева
изласка и наговештава светлост. Отуда се на торњеве меће златни петао. Он значи
и Спаситеља, који из ноћи изводи на светлост. Петао се налази на старим хришћ.
гробовима, јер он у мраку гроба навешћује зору васкресења. Атрибут Петра је
петао=симбол покајаног грешника.
44. Зец – живот хришћански упоређује се са животом зеца, јер је напрестано
гоњен. У једном манастиру у Швајцарској намолована су три зеца, који су тако
намештени, да је десно уво једнога зеца уједно лево ухо другога тако да сва три
зеца имају само три уха – то треба да представља св. Тројицу.
45. Hexensabbath. Иако је Hexensabbata првобитно био произишао из неке
паганске светковине пролећа, ипак је он постао у хришћ. народном веровању
светковина пакла, намерна антитеза против хришћанства. Ђаволу је на
Блоксбергу подигнута формална црква. Ту бива самоспаљивање ђавола у облику
јарца, дељење његова пепела треба да је имитација крвне жртве Христове и
многих других церемонија Хексенсабита сачињава једну одвратну пародију
хришћанског, нарочито римо–католичког култа. Ђаволу се служи формална
литургија. За време те службе вештице се плазе, откривају се непристојно, иду
натрашке к олтару и све раде натрашке и из прдачине. Подиже се црна хостија као
у католичкој бела. Пре службе бива исповест, при којој вештице с гордошћу дају
ђаволу своја бесрамна дела, а он их позива да и даље нова срамна дела чине. За
свету воду служи им јарчева мокраћа, којима се све вештице кроте. Вештице при
трпези једу с ђаволом заједно најодвратнија јела, које су за њих деликатеса, као
што је месо од ископаних лешина, од обешених, стрвине, чак су и родитељи
доносили своју децу да их испеку на ражњу и ждеру. – Све је ово у вези са
опадањем црквене вере и морала. Свештенство је било раскошно и покварено,
незнабоштво је устало из гроба, тражиле се старе паганске вештине: некромантија,
алхимија, магија да опет оживе, њима се служили да дођу до раскошног, чулног
живота, дворови и универзитети па и црква били су њиме заражени (бајка о
Доктору Фаусту). Уопште што се свет више одвраћао од Бога, више је тражио
ђавола. Не само оне старе жене (вештице), него и отмени људи, научењаци,
кнежеви призивали су зле силе, да им набаве злата (камен мудрости), времену
срећу, славу и победу, или да им непријатеље униште. Spieles, Freischüfren,
Schatzgröber, Goldmacher, Gasprausber = und Teufelsbeschöner били су на дневном
реду те се трудили да помоћу пакла без труда прибаве себи оно, што би иначе
требало напора.
46. Вазнесење – на старијим сликама представљено је вазнесење са две
ноге, које вире из облака. – Вазнесење Маријино. На старим сликама излеће душа
из уста Марије на умору, у облику малог детета, које прихвата Исус да га носи на
небо. На једној слици у Св. Данилу, Марија се узноси на небо сасвим гола као
Венус.
47. Јов персонифицира људску природу у њеној слабости и немоћи према
Богу, али уједно и преданост вољи божјој. На старим хришћ. гробовима
катакомбама налазимо га како седи на ђубрету го, поред њега зла жена, која држи
нос запушен руком. – Некаква трава на Оријенту са семеном као бисер зове се
Јовове сузе.
48. Пастир. Симбол Христа, доброга пастира и његова апотеоза – рђав
пастир, најамник који упропашћује стадо. Једна стара швајцарска песма каже: У
старо време када је владала простота беше дрвен штап а златан пастир, а сада,
кад је свет постао мудрији: златна палица (штап), и дрвен пастир.
49. Рог – симбол снаге и достојанства. „Возвисы рогь [нечитко]“
50. Хостија Hostia (крвна жртва, пасхално јагње) фигуративно пале за
Облату (oblatus ponis), у цркву пренесен хлеб, који се постепено умањивао до
малога круга. – тело Христово како је хлеб или хостија могла постати од тела
Христова представио је то доцније груб хумор, у ком се крила јеретичка сатира, на
многим сликама. Тако на пример на једној старој слици у Вормсу окрећу апостоли
један ручни млин, у који бацају Христа, а доле излази хостија. – На једној опет
слици гази Христос у муљ а доле испадају хостије.
51. Јован Крститељ. Рогач, дрво, било је у почетку неплодно, али је
уједанпут пустило махуне за јело, да храни Јована у пустињи. – Рибизле биле су
такође неплодан џбун, али је уједанпут дало плодове када је Јован једном лежао и
спавао на трњу и трн својом крвљу обојио. – Кресница је постала светла кад је
једном Јован у пустињи узео у руку и метнуо на један цвет, да је не би ко згазио.
52. Јона. – О великој риби (киту) казује мухамеданска легенда да је он Јона у
њену трбуху био три дана и три ноћи, сакривен у трострукој ноћи: „у киту, у мору
и у ноћи“. По једној рабинској фабули светлио му је бисер.
53. Јуда. – У књизи Толедот Јешу Христос се описује као опак чаробник, а
Јуда као од Бога послати племенити борац против њега. И по науци хришћанских
Офита Јуда је био једини добар апостол, јер је он у доброј намери издао Христа, да
кроз њега изврши дело искупљења. По истој науци и змија је била света
животињица, јер је проузроковала греховни пад а са њиме и спасење.
54. Девица. Физичко девичанство узима се као симбол психичке чистоте и
невиности. Она је имала и у мишљењу незнабожаца нечега светога и веровало се
да има магичну силу. Отуда девица Веспамска код Римљана. – Манихеји су
тражили девичанство од чланова своје секте.
55. Златно теле, које је Арон начинио, док се Мојсеј бавио на Синају,
представљало је египатског Атиса. У злату је симболизиран спољашњи сјај и
раскош, у телету животињско у ограничено у незнабоштву. Оно исто што и данас
масу заводи и опсењује.
56. Свећа. За култ светлости у цркви потребан је восак као најчистији
продукт животињског света. Восак значи чистоту човечје природе, светлост
божанску, природу Христову која у њој делује. Горење свеће је симбол жртвене
смрти Христове. Употреба свеће у свима црквеним свечаностима, при рођењу и
погребу има смисао „ходања у светлости“. Оном који умире даје се свећа у руке
као симбол светлости, која треба да му светли у гробном мраку.
57. Дете. Мало, бесполно дете јесте симбол душе. На старим сликама које
приказују смрт Маријину, излази из њених уста дете, које прихваћа Христос. –
Душа умирућег Ирода такође се јавља као дете, које ђаво узима. – Дете је даље
симбол невиности, рајске чистоте као и будућег блаженства.
 58. Црква. Најстарије цркве опомињу још на катакомбе, на подземне
пећине, у које су се крили први хришћани, те су цркве јако зидовима ограђени
простори, намерно мрачне, као гробови.
59. Угаљ. Симбол ускрснућа у телу, јер и ако лежи дубоко и хиљадама
година у земљи, ипак остаје непромењљив. – Живо угљевље служило је за мучење
светитеља а и за кушање невиности. Света Агнофлетис носила је за доказ своје
невиности живо угљевље неповређена у свом крилу.
60. Глава. Главе с крилима које лебде у облацима значе анђеле, јер анђели
немају земаљско тело него само дарове духа, који се манифестује у глави и у лету.
61. Крст. – Legenda aurea казује о крсту ово: Адам је понео собом из раја
једну грану са дрвета живота. Сит је ту грану посадио, из ње су изникла три стабла
спојена уједно (симбол Тројице). Мојсеј је од тог дрвета одломио себи штап.
Соломон је дрво посекао да од њега начини ступ за своју палату, али је дрво било
или сувише кратко или сувише дугачко и зато га поставе за ћуприју преко једног
потока. Само је царица Савска познала порекло дрвета и значај те није хтела прећи
преко њега предвиђајући, да ће Јудеји због тога дрвета пропасти. Из тога је после
дрвета начињен крст Христов. Legenda aurea казује даље, да је крст израстао из
четир дрвета, доле је био кедар, у средини кипарис, горе маслина, оба крака палма
и т. д. – У опште основна је мисао да је крст Христов био начињен од дрвета
живота.
Крст као симбол свега радијалнога пушта своје зраке у све правце кроз
сфере света и важи према том као божанска сигнатура и освешћење свега
просторнога. Тако се крст схваћа мистично као симбол вазнесења.
62. Кристал – због своје прозирности често идентичан са стаклом. Зато што
је увек чврст и хладан па ипак кад се метне на сунце, може свећу да упали, кристал
се упоређује са увек чистом девицом Маријом из које је истинита светлост рођена.
63. Кукавица. По једној народној бајки Христос узалуд молио од једног
пекара леба, само се пекарева жена и њезине три кћери смиловале и дале му
један хлебац. Зато претвори Исус пекара у кукавицу. Кад кукавица кука после
Ивањ- дана, показује скупоћу. Њено перје боје као брашно одговара овом
схватању.
64. Пољубац. Пољупцем су многи светитељи лечили многе болести.
65. Лабиринт. Симбол света са својим странпутицама и искушењима. Душа
блуди кроз лавиринт овога света, а наука божја је Аријаднин конац, који је изводи
на прави пут.
66. Јагње. Симбол Спаситеља као жртвеног јагњета, закланог за грехе света =
Пасхално јагње. – Праведници се називају јагањцима и разликују се од јагањаца–
грешника. Веровало се да се ђаво може претворити у облике свију животиња осим
у јагње. Јагње је симболичка противност свињи. Док се јагње удостојило да буде
симбол самога Бога, свиња је она животиња у коју ђаво најрадије улази – отуда
народно веровање да је добро кад се сретну овце, а рђаво и зло кад се наиђе на
свиње.
67. Порок. Неизмерни број порока редуцира се обично на седам главних
порока према седам главних врлина и дарова Духа светога. То су: ira, superbia, gula,
invidia, venus, avaritia, pigritia. Пороци се често на слици приказују како јашу на
животињама, чији карактер одговара њиховој суштини. На знаменитом
регенебуршком тепиху гордост седи на коњу, гњев на вепру, похота (полна) на
медведу, непостојаност на магарцу. Прождрљивост на лисици, тврдичлук на
курјаку, мржња на аждаји. Али долазе и [нечитка реч] животиње као симболи
порока: лисица као симбол лукавства, тигар као симбол свирепости, мајмун као
симбол бестидности. – Седам порока често се схваћају као друм, широк пут који
води у пакао. – На једној слици ђаво се игра с човеком да му добије душу. Међу
ђаволовим фигурама шаха сам Сотона је краљ, похота (полна) краљица, леност,
гњев, гордост, тврдичлук, неверовање јесу официри, сумња су паори. Међу
шаховским фигурама човека душа је краљ, религија краљица, а нада, вера, мир,
кротост, невиност, љубав су официри а молитва су паори.
68. Хришћански народи виде у пегама на месецу, Магдаленине сузе, а шта
су видели стари пагански Јелини? Без сумње друго што. Природа и васиона је
књига исписана хијероглифима који се у разна времена различито читају.

*
Христос је револуционирао не само друштвене односе него је изменио дух,
менталитет и машту људску. Паганским симболима дао је нов смисао. Паганска
Психа, лептир постају симболи душе. Стари симболи модификују се и добијају нов
смисао као што се од материјала напуштених, разваљених храмова градиле цркве.
*
Има људи који почињу радити свој посао у одређен час и раде га до
одређеног времена. Пре и после тих одређених часова, они имају времена и за
друштво, за разговор, разоноду итд. Има опет људи који немају одређеног
времена за свој рад – они раде увек. Таки људи уопште немају времена за
друштво, разговор итд. Друштво им смета, у разговору су расејани – они увек раде,
мисле, то јест.
*
Путујем на колима. Поља су лепа, зелена, свуда пољско цвеће, много цвећа.
Народ гледа с незадовољством на то цвеће које му је прошарало усеве. Али то су
они „љиљани пољски“, што хоће да обрате пажњу на себе, да одврате људе од тога
да мисле само на хлеб. То је цвеће симбол оне Христове мисли да човек не живи
само од хлеба. Дух узима свој процент од тела. Зар је цвеће непотребно? Миријаде
ситних животињица живе од тога цвећа – нарочито пчела. А зар око не ужива у том
шаренилу, дивећи се бескрајној оригиналности природе и њене стваралачке снаге?

Дневник 1920. Новембар (Нови Сад)

У кафани... Ми убијамо време, јер је време наш непријатељ. А време је

живот – живот је наш непријатељ. Живети значи мислити – мисао је наш
непријатељ. Убијати време, мисао, живот, то је, изгледа, сврха живота. Оруђа:
карта, мај, чаша, жена, музика и тако даље.
*
Војник, у борби, смртно рањен куршумом у груди. Друг његов хоће ножем
да му расече кошуљу да му извади куглу. „Немој кошуљу сећи – нова је!“ каже он
и умре.
*
Јесен. Мочварни, речни предео са оголелим врбацима. Над водом тромо
узлећу бели вивци – слећу на воду као велике пахуљице снега.
*
С оголелих топола и јаблана
узлећу с грактањем јата вранâ.
*
Јеврејка са сањалачким оријенталским очима, поглед као превучен тамним
прозирним велом.
*
Ваш у Христу брат
И сваком добру рад
или:
Ваш у Христу прељубезни брат
И сваком врлом добру рад – (тако се потписивао поп Гига Чолаковић из Кларије на
својим службеним актима)
*
Калуђер што волије три шешира (рестаурација код три шешира) него
митру.
*
Теорија и пракса. Долази сиромах интелигент да тражи службу у вароши,
похађа познатог социјалисту Н. и тужи се да два дана није ручао. Сиромашак има
прљаву кошуљу. „Шта се мене тиче што ти ниси ручао“ мисли социјалиста–
господин гледајући прљаву кошуљу на сиромаху, и не задржи га на ручак.
*
У позоришту. Разговор између двеју младих девојака – шипарица. Једна
седи преда мном, друга поред мене. „Јелице“ говори ова крај мене оној другој
„имам нешто да ти кажем... шта сам оно хтела сад ти причам? Да! Јавио ми се знаш
онај (салутира) и тако гранд!... а ја ништа... не обзирем се... А била сам у
кондиторалу, тамо је био он. Дошао код мог стола, сео... и платио ми. Ове недеље
нисам ништа платила. Зато сам и могла да дођем у позориште.“ и тд.
*
Течно лако говорити значи говорити површно. Дубоке се мисли изговарају
мучно, тешко, као да се кидају, отимају из дубине. Површном човеку мисли су на
језику – дубоком човеку у срцу. – Зато онај говори лако, течно, – овај тешко и
муцајући.
*
Почетак пролећа. Младо, бледо зеленило тек олисталих врба, као да су
бескрвне, болесне.
*
Комад западног сунца над једним кровом
*
Рускиња – избеглица, жена једног капетана; мала, лепушкаста, бледа,
мршава, са набијеним грудима (има дете), преплашена, јадна, – долази у
Библиотеку да тражи рада. Ту се десили неки млади људи. Погоде је за рад у библ.
да чисти, претреса књиге и листове. Она одлази. За њом смех, примедбе; сви се
зацрвенили од узбуђења, ржу као ждребци – то место сажаљења и тд.

1921
Мај
 Музи
(кад нисам могао постати професор)
Памети имаш, ниси без дара
Али те гони судбина горка
Што немаш осам семестара
Те не мош бити професорка.
Немаш спреме, ни факултета –
Ал обуставимо ток наших сузâ –
Буди што можеш: ја појета
А ти ко и пре: моја муза.

*
Гледам Маџарску на географској карти. Како је мала! Надута жаба је пукла
па спласнула: изгледа сада као кртица, као спувана свињска бешика. Не говорим
ово из нацијоналне мржње према бившим угњетачима, него што мрзим сваку
мегаломанију па и нашу Српску.
*
Аероплан лети на висини од 7000 метара. Страшна висина! Као кад би
мушица летела на 7 мет. висине па мислила да је постигла рекорд! – Шта су 7000 м
према бесконачности васионског простора. 7000 м. је исто што и 7 м. према ∞
*

Заход сунца
Црвени сунчев диск на једном крову

*
Седим крај залива, код канала на обали. Доле, у полукругу посадили се
пецари, пецају рибу, ћуте, опружили трске, удице загњурене у воду – седе као
очарани, непомични, дуго, стрпељиво... Страст!..
Тихо, пред вече. Ветра нема, али површина воде подрхтава, љуљка се,
трепере таласи, сенке као да изражавају неку радост, добро расположење због
лепе, тихе вечери.
Дунав је надошао, израстао је, пун као око, као да је у напону снаге, као да
и он цвета.
На супротној страни реке, сабио се црни масив великих топола, олисталих,
са спуштеним китњастим гранама оптерећеним зеленим листом, сочним и тешким.
Даље Варадин на стени која је озеленела, па онда таласаста контура Фрушке
Горе са кудравим, густим шумама, јасна, чиста у вечерњем прозирном ваздуху –
пластична као да је руком можеш дохватити, омиловати јој тело; виде се све црте и
линије њене физијономије: брежуљци, благи, округли као дојке, па осенчене
долине, нагиби, увале и тд. Све то обасјано тихим предвечерњим сунцем.
Крај обале чамци, већи, мањи и с њих пецају рибу; деца такође. Неколико
патака плове по заливу.
На небу неколико малих, расплинутих као још чешљана вуна, жутих и
љубичастих облачића, непомичних; њин одблесак нечујно пада на уздрхталу воду
као киша од љубичица
*
Треба решавати сексуални проблем, проблем овај проблем онај... Ми прво
сами завежемо и замрсимо па онда треба дрешити.
*
Жалостиво укање жабаца из рита.
*
Ритска птица (врабац?) пева у трсци, цвркуће некаквим рапавим, металним
гласом као да шкрипи.
*
Дува северни ветар, вода у Дунаву је узнемирена. Црни се као узорана
њива.
 *
Ефемера (водени цвет) над водом – Тиса.
*
У шетњи свратим каткад у јевр. Синагогу. Мене Синагога више опомиње на
Христа него црква. Он је учио у Синагогама – замишљам га на катедри где тумачи
Писмо – никад га не видим и не могу да га замислим у цркви, коју Он није ни видео
ни посетио.
*
Запис у примедби у протоколу умрлих:
„Оть преболне любови у фантасий сораджикомь отрова се“ (једна девојка)

1922 (Београд)
Јануар – Децембар

У берберници. На најугледнијем месту у прочељу портре Карла Маркса,

уоквирен, великог формата, као икона.
Затим пирамида буржоаског друштва:
1. На врху пирамиде огромна кеса пуна злата са натписом на страни:
капитализам.
2. Испод кесе Цар и министри – натпис: Ми управљамо вама
3. Испод њих Свештенство – натпис: Ми заглупљивамо вас
4. Ниже њих Војска – натпис: Ми пуцамо у вас
5. Буржоазија: Ми једемо за вас
6. Доле са свим Раденици и ратари погрбљени носе, као темељ целу
пирамиду. На земљи лежи мртво дете. Натпис: Ми радимо за све – ми
хранимо све.

*
 Реч: „Тражи буву у црну керу“ (кад се тражи какав чиновник у каквом
надлештву, то јест: сви су једнаки па не можеш да их разликујеш и да нађеш
кога тражиш – каже Банаћанин)
*
„Ти мене држиш за чорбу од бурага“ (за нешто без вредности, за
ништавило)
*
Сјајни ми облак засењује очи
Сам стојим овде на зеленој плочи
*
Озелениле врбе украј воде
Откривају се далеке равни
Полеће чапља, крилата рода –
Предео водоплавни
*
Подметнула је гора сунцу плећа
Одежду белу снега мења
Види се пеге зелена бусење
*
Шевина песма – дроби се ко сребро и пада на жито – на усевима трепти
роса – је л роса то ил бисер шевине песме? Ко звучно сребро – ко звучне капи
растопљена сребра.
*
Пут. Брда, долине, брза планинска речица (зелена). Добијаш вољу да
омилујеш брежуљке, да легнеш, скотрљаш се у долину ваљаш; да скочиш у реку –
радост.
*
„Ја сам атом Бога“ – рекао је Толстоју један умоболник у лудници
*
 Приморје: алоје, палма, кипарис, олеандер, рузмарин, смоква, ловор
*
Баба Рокса приповеда...
„Гледај Боже с тавана
Како играм снајама
За мочу
За мочу!...[“]
*
Зима. Дебео снег. Птице куњају, накострешене на дрвећу, ножице им зебу.
Отварам прозор да уђу да се огреју. Неће – боје се човека. Некад, у рају, били су
блиски једно другом човек и животиња. Човек се покварио, погордио – мисли да је
нешто више од животиње – и оне су га оставиле, отуђиле се, боје га се. Требало би
успоставити старе односе.
*
Довољно је да усвоји понашање, алире, иступање с апломбом и
самопоуздањем човек чије унутрашње особине: моралне и интелектуалне, иначе,
не оправдавају то понашање, па да он свету импонира као онај, који те квалитете
доиста има. И ту смо ми жртва илузија, сугестија.

*
Да би се оправдало убијање животиња (лов) и храњење њиховим месом,
наводи се као разлог то што би се животиње иначе прекомерно умножиле те не би
било места за њих на земљи а то би била за људе опасност. Међутим шеве и ласте
нико не убија па се оне опет не умножавају у бескрајност. Природа је и ту
поставила границу: ту су болести, заразе, смрт.
То исто важи и за човека кад хоће да се оправдају ратови.
*
Кад Бог дељаше земаљска блага.
Ја не знам куд сам се дево –
Зато ми, ваљда, и није пуно
Увек свако црево.
*
Прво те збуњује кад о теби не говоре. После те збуњује кад о теби говоре.
Најпосле те не збуњује ни кад говоре о теби ни кад не говоре – постајеш
равнодушан. То је најбоље.
*
Пећина једног анахорете (у Лединцима)
*
Развалине једне цркве стоје на стрмом брегу. Кула окрњена, стрчи у вис,
зидова нема, доле стоје хрпе цигаља. Она стоји као костур једнога огромног бића
из ког је изишао живот. Давно су ишчезли звуци звона којима је призивала на
молитву верне – више не звони, умукнула је давно, а нараштаји које је призивала
изумрли су. Доле стоји нова, млада црква као изданак оне старе у развалинама.
Ова млада звони – млади нараштаји одлазе у њу на молитву – Вечити круг: живот
и смрт, смрт и живот (Лединци 1924)
*
Исус, вођа бунтовних гомила.
*
А. Министар може бити сваки магарац.
Б: Па зашто ти ниси министар?
А. Зато што нисам магарац.
*
А. За писање аката није потребна никаква способност.
Б. Па зашто ти не умеш да пишеш акта?
А. Зато што сам човек од способности
*
Кафана „Код Земљотреса“
*
 Албумским песницима
Добре су мисли ваше
И лепе жеље многе
Ал вам стихови рамљу
На све четири ноге.
*

Својој жени у албум

Моја мала женица
Оштра је ко треница
*

Исусова жетва
... То неће бити скоро
Јер време иде споро:
Тисуће лета хода
Од семена до плода...
*
Музика деморалише – Толстој
*
У ресторану за столом један стари, отмен господин, моли од осталих гостију
остатке од јела, купи их и завија у папир – за своје псето.
*
Женска имена за либрето узети из старе хоповске читуље –
средњевековни колорит (види Велику Бележницу).

Што је темељ једној грађевини то је бас музичком делу, на њему се зида

зграда музичког комада, остало је украс итд.
*
Маџарска песма: дугачки, жути, отегнути болови.
*
Футуризам у сликарству, појезији – не разумем – значи: не ваља. Али они
доказују да ја не разумем. – Кувар ми изнесе јело, ја не могу да га једем – не ваља.
Он доказује да је јело зготовљено по најмодернијим рецептима куварске вештине.
Може бити, али ја то јело не могу да једем, значи – не ваља!

*
На даћи један говорио: „Е, тако! Оно што је ваљало Бог узме себи а ја и ви
господин’ попо, живићемо сто година!“
*
Декалог је једна систематска ограничена целина – ако се повреди један
члан, повређен је цео систем, поремећен цео организам.

*
Све се враћа теби. Кад би камен који бациш у извесном правцу на земљу,
обишао сву земљу уокруг вратио би се теби с противне стране и погодио те. – Тако
је и у моралном свету: враћа се како добро тако и зло. Свако твоје дело чини тај
круг и само што је тај круг кад мањи кад већи. Има кад твоје дело не пређе тај круг
за твог живота, него погађа твоје потомство као твоје продужење. Зашто је тај круг
кад мањи кад већи – то је тајна.
*
Песници су (ван живота) над животом – они су увек на аероплану, гледају
свет из птичје перспективе. Они се рђаво налазе доле у детаљима живота –
невешти су и глупи. Они воле целину, живе у целини не у подробностима. Рђаво се
осећају у организацијама, у службама, у ситном раду. Они траже смисао целине,
смисао живота, који се може схватити, обухватити само из дистанције, одакле се
предмети, скуп предмета, живот, види у свом тоталитету. Они хоће и траже слику
живота.
*
Сунце залази – вечерњи ветар. Мртвачки марш. Неког носе у гроб. Престала
музика. Спуштање у гроб. Сунце зашло.
*
Ту је био С......... [Стојановић] Мита
Што је надут ко жабац из рита
Кад говори сипа жуч и пелен
Ко рис љут је, као гуштер зелен
*
Сву ноћ је плакала киша у олуку – жалостив звук јесењих суза.
*
Све радости брзо пролазе – досада остаје као мамурлук после пића.
*
С вашара. „Уделите браћо! Ја сам се преварио у рачуну: наследио сам
седамдесет хиљада па сам мислио: седамдесет хиљада, седамдесет година, али
хиљаде отишле а године остале.“
*
Старац проси: „Уделите браћо ја немам ни оца ни мајке“
*
Презиме: Оцокољић (Vatermörder)
Кољивратић
Једна душа (после смрти). – Asia est terra...

1923
 Ствара, израђује човек целог века у себи тако расположење које треба да је
темељ његова душевног живота. Чврстоћа, непоколебљивост, равнотежа =
απάθεια стојичком смислу. Кад то постигне, онда се може рећи да тек почиње да
живи. То бива после много криза, доцкан, али није никад доцкан, ма то било две
недеље пред смрт. Више вреди добро умрети него добро живети а рђаво умрети...
Последњи часови су одлучни за живот.
*

Санаторијум за туберкулозну децу

(Апел на Србе у Америци)
За болне, жуте пупољке
Нашег народног дрвета
Да му се крв поврати –
Помозите, дајте му хране, сокова,
Они ће донети цвет и плод –
Плодови нека буду здрави –
*
Знате ли ону бледу децу?
*
Да им се крв поврати,
То није лишће што јесен омлати
Већ бољка – смрт пре рока.

*
Наслови: 1. Мали људи. 2. Моји људи. 3. Мала браћа. 4. Моја браћа. 5.
Мале приче. 6. Ситне приче. 7. Иверје. 8. Сутонска обличја. 9. Скице. 10. Силуети.
11. Крупни потези. 12. У сутону. 13. Моје стадо. 14. Из сутона. 15. Зачаран круг. 16.
Из мог завичаја. 17. Зелени круг (обруч). 18. Мали свет. 19. Мирна времена. 20.
Низине људске. 21. Из моје бележнице. 22. Из мога сећања. 23. У време оно.
 *

То костур једне трешње..

Бори се с ветром што дува све бешње.
Вече..
Чујем клепет грања
Као кад мртвачке кости звече. [прецртано]

*
Има људи сувише здравих. То се огледа код њих у свему: преливају се,
претерују. Склони су хиперболи, измишљају много, лажу, преувеличавају, много
говоре. Ако су уметници: прелазе меру, немају осећања мере. Увек певају с по тона
више. Несносни су – нема досаднијих људи од људи врло здравих.
*
Пок. прота Влаховић чита по цео дан новине у читаоници па заборави које је
новине читао него их прочита наново и сећа се нешто да их већ читао. Да се не би
више бунио, он на сваки број који је прочитао напише: проч.

*
Жалостив мотив хармоника јеца
Крај пуна месеца
*
Мирне и тужне обале Тисе. – Водени цвет – ефемера.
*
Велика утвара: свет.
*
Ко црн пепео засипа сутон град.
*
 Ја сам пут и истина и живот.
Глас је мој тих да би га
У вреви могли чути. [на маргини стоји: религ. мотиви]
*
Ја сам у свету ал’ нисам од света.
*
Звездани прах расут по васиони
Зрнце космичког праха – Земља.
Завитлан прах невидљивом руком
У исконском једном поретку вечности –
Звездани ројеви.
*
Да омиришем поља твоја.
*
Земља нам даје мирисе своје.
*
Опора, горка душа апте и кукуте.
*
У канцеларији на другом спрату с прозора видим комад пејсажа: гомилу
кућа што се сунчају, реку, дрвеће, таласасту црту далеких брда – све као да је стало
да се огреје, све се сунцу дало...
*
Волим крајње сеоске куће, мале, сиромашне. Оне гледају у ливаде и поља,
прве виде пролеће кад замирише из јама и јендека олистали коров, опора горка
душа агпе и кукуте. – Ја бих да живим у тој малој кући, на крају села.
*
Мраз је додирн’о моје власи
Старости здраво да си!
 *
По небу бели облаци ходе
По земљи пузе сенке њине;
Блистају пролетње воде,
Плаве се даљине.

*
Трешња.
Као невеста под својим велом
Сва је у белом цвећу,
Ветрићи, пчеле је облећу
А она расипа обиље, меда и цвета

Је ли то онај скелет
С црним голим костима
Зимус?
А сад жива и сања
Празник свога цветања.
Кад се у бео цвет умота
Слави васкрс новога живота [прецртано]
*
Ја и народ. Веза Ја сам цвет – ти корен. Цвет и плод нема живота осим из
корена. – а корен нема плода осим из цвета – веза... Зашто се туђимо?
*
Ко попрскано зеленом кишом
Џбуње се осуло пупољком
*
Зелене аде и врбаци
 Мала острвца што вире из вода
Што су их разлиле надошле реке
Шеталишта дугоногих рода
*
Дунав
Велика река у недоглед тече,
Лаган је њезин величанствен ход, –
На грудима јој мили један брод,
Крилима бије, кљуном воду сече.
*
Решето
Је л то што пишете плодно зрно
Или је плева и слама
Време ће казати нама...
Јер време има огромно решето
Па тресе и веје
Све ваше списе, књиге, идеје.
Кроза њ испада све што је ситно,
Остаје само крупно зрно житно –
Друго су плева, очинци, грах
И прах
Што га ветар разнесе...
А време решето своје дрма, тресе… тресе...
*

Златни појас репице у цвету.

*
Распустио је кестен зелене лепезе.
*
 Новине доносе само црне стране нашега живота: политичке свађе, крађе,
разбојништва, самоубиства, оцеубиства, прељубе, силовања, инцесте, проневере,
хохштаплерства. Тако наше новине па и оне најбоље изгледају као скандалозна
хроника, као клинички билтени болеснога друштва нашег.
*
Човек, док је млад, отвара се свету, тражи друштво, тражи утиске, прима
знања, туђа мишљења, преживљава то у себи, прерађује док се не кристалише
његово мишљење, поглед на свет и т. д. – Затим се закључава, не прима више
ништа с поља и из друштва, па онда више и не тражи друштво већ остаје сам.
*

Шнајдерски позив на збор:

„Ситуација у којој се наш положај
налази, више је него озбиљна“

*
Крађа туђих мотива! Плагијат!... Нема својине у идејама! Идеје, мотиви
опште су добро... Pareant qui ante nos, nostra dixserunt! 80... Главно је да ти даш
старим или туђим мотивима нову обраду, нов детаљ, своју личну нијансу, да их
асимилујеш па онда репродукујеш. Иначе би и то био плагијат кад сликар слика
пејсаж из природе – погледа с природе, копира, „плагира“ природу.

*
Француз је састављен само од два основна елемента: ватре и ваздуха –
ватрен је и лак.
*
Волим сиромаштво као принцип. Сиротињу не волим зато што би она да
заузме место богаташа. Сиромаштво волим као што га је волио Христос, Буда,
Соломон, Мухамед, Франц Асишки. „Не дај ми ни богатства ни сиромаштва да не
80
Нека пропадну они који су пре нас рекли наше.
бих наједивши се рекао: ко си? Него ме храни хлебом по оброку мом (Соломон)
„Дај ми Боже да умрем као сиромах (Мухамед). Супериорност духа над Материјом.
Али која сиротиња тако мисли?
*
Генијалне мисли, интуиције просечни људи не примају, боје их се. Геније
отвара пред нама бездане пред којима нас хвата вртоглавица и зато их се клонимо
а генија проглашавамо за луду, истине његове за парадоксе. Међутим, све су
дубоке истине парадоксалне. Људи те истине слуте али их прикривају својим
истинама, јер кад би признали те истине, настао би преврат у њихову животу и
навикама а то они неће. Зато они оне геније што откривају дубоке темеље нашег
моралног живота, проглашују за луде абнормалне. Они су међутим пророци,
јасновидци, они су глас Бога, труба што објављује непосредно гледање и
сазнавање истине.
*
И у најтежим ситуацијама, као у најтежим болестима има олакшања. Зло и
добро увек су помешани и ако не у једнаким сразмерама. Nulla res ab omnia beata 81
– каже се. Nullum malum ab omni parte malum82 – могло би се рећи.
*
У народним скаскама Индијанаца Јужне Америке корњача свира у фрулу
начињену од јелење или јагуарове кости. Корњача је „добар човек“, није зла. –
Стење, реке говоре. – Памуков џбун. – Папагај стражари. – Слепи миш. – Талисман:
брдски кристал. – Амтатар. – Кашири: опојно пиће из маниока. – Биберов џбун. –
Банане. – Рода. – Колибри.
*
1914. год. на путу у железници записао сам ово: Влак застаде код једне
мале станице. Пепељаста завеса (копрена) јутарњег сутона дизала се полако и
откривала једну малу цркву и групу убогих кућа – предео који је још дремао у миру

81
Ниједна ствар није срећна по свему.
82
Ниједно зло није са сваке стране зло.
ранога јутра, тужан и росан. Испод њега блеснула вода, која се будила као бледе,
тужне очи.
*
1914. год. записао: Шта су наши бедни људски гласови радости, бола, срџбе,
према хујању твојих бура о море! Глас комарца.....
*
1914 г................ Море се шири вечито немирно, жамор и говор његов је
загонетан – твој поглед сетан. – Моја је мисао била исто тако велика и немирна,
али као што се таласи морски ма колико да су тражили даљине за своју неизмерну
чежњу, ипак враћали, заустављали се и изумирали крај обале, тако се моја далека
мисао што је у чежњи својој тражила пространства, враћала и умиривала крај
твојих ногу.

Празноверице код сахрањивања мртвих

Кад ко умре, сандук (самарицу, лêс) у који ће самртника полагати, прво
окаде тамјаном и метну у њега неколико чешњева бела лука да се покојник не
вампири. После, докле год самртник лежи у кући, треба пазити, да испод леса не
прође псето, мачка или кокошка, да би душа покојникова имала мира. Мртваца
ваља и „жигосати“, то јест, избости му усијаном чиодом или клином знак крста на
телу: врату или руци (негде, како сам слушао самртнику боду табане усијаним
кључем којим се чупа слама) да би му „душа била мирна“, да се, то јест, не враћа
кући, да никог у сну не узнемирује или да се не привиђа, јер су виђали да се
покојник враћа кући с гробља. Каткад, не зна се зашто, мећу самртнику срп на
трбух (коса, срп, као симбол смрти, жетва у пренесеном смислу?)
Кад покојника, ради опела, износе из собе пред кућу, треба неко од
домаћих, обично које дете „по закону“ да ухвати руком за лес и мало га извуче зато
да други из те куће не умру.
 Код самртника носе кроз село на гробље, онда се у кућама у оним сокацима
којим је самртник пронесен, пијаћа вода из судова баца напоље јер кажу да је
самртник у тој води опрао ноге.
За време спровода жене целим путем наричу, запевају за покојником. У тим
нарицањима долазе често и ови стихови:
А тамо је (у гробљу) село невесело.
А тамо су (на другом свету) црни Арапини(!)
У једној песми рускога песника Некрасова, Влас, руски мужик који је много
грешио у животу па, да би грехе загладио, у старости пошао по свету да купи
милостињу за подизање цркве – сања пакао, где између осталих страхота:
Ефиопы видом черные
И как углие глаза
муче и пеку грешнике. Ово је песник без сумње узео из руског народног веровања,
а према оним што се у нашим народним запевкама спомињу црни Арапини
(Ефиопы?) може бити да је то и прастаро, свима Словенима заједничко веровање
из незнабожачких времена. Зна се, уосталом, да у свим тим празноверицама,
обичајима, мистеријама, обредима нарочито у радњама које су у вези са култом
мртвих којима се давно заборавио смисао и значење, те се данас образлажу оним,
стереотипним „тако се ваља“, има много паганских елемената.
Кад покојника спусте у раку баце му по крајцару да плати таксу за превоз у
други свет. Гробар који прихваћа лес гледа да који од тих новчића затаји и себи
задржи. Кажу, да у неким местима, жене које имају љубавника скупо откупљују те
новчиће од гробара, често се већ унапред с њим договарају и погађају јер мисле,
кад такав новчић имају код себе да им мужеви неће ништа видети, ништа чути и
знати као што мртвац ништа не види, не чује, не зна.
Ако је покојник дете, онда жене на повратку с гробља метну матери детињој
мало гробљанске земље за врат да га не снева ноћу.
Ако је дете женско, одрасла девојчица или девојка на удају, жене и девојке,
које су покојницу испратиле, излазећи из гробља, ушчупају мало траве и остављају
на гробљанским вратима, задевају у пукотине од капије и тд.
После погреба у кући, из које је самртник понесен, оставља се увече на
прозору парче хлеба, чашица ракије и чаша воде, да покојникова душа која се још
ту налази, не буде гладна и жедна. Сутрадан види се како је од ракије и од воде
мало отпијено. Остатак уделе оном ко први зајутра прође сокаком (свињар). Тако
се ради три дана узастопце. Народ у осталом верује да се душе умрлих читавих
шест недеља задржавају код куће, лутају около стрехе с тога се за све то време у
извесне дане пали тамјан и тиме каде собе нарочито ходник испред куће под
стрехом.
Другога дана после погреба опреме какво дете, обично девојчицу (дете
зато што су деца „чиста као анђели“) са једним крчагом или бокалом, уз који се
привеже једна свећица а унутра се метне јабука и један новчић, те то дете сваки
дан иде на бунар и носи воду кући где се пије за душу покојникову. Тако се чини
све до на три дана пре него што ће се навршити шест недеља. Онда иста девојчица
иде по воду са два крчага уз које се привеже по једна свећица, који струк цвећа са
по једном јабуком, лимуном или поморанџом на сваком крчагу, те три дана
узастопце разноси у тим крчазима воду у седам разних кућа.
Кад се наврши шест недеља бива некакво велико, свечано изливање воде за
покојникову душу. Ако је покојник волио нарочито какву воду из извесног бунара,
онда се вода за изношење узима из тога бунара па се крај њега врши и обред
изливања воде из оних крчага, у којима је пре тога ношена вода по кућама. То се
ради овако: старија каква жена (жена код које је престала менструација) донесе на
лице места један колач (ако је пост, колач мора бити постан, умешен као хлеб),
комад чиста, бела, још никад неупотребљена беза (српског платна), две или четири
свећице, нож и један прут. Пре него што ће обред почети прекрсти се, па онда
простре платно по трави (поставља трпезу покојнику), на четир угла тога платна
забоде у земљу по једну свећицу и упали их: на без метне колач, затим метанише
и говори молитве које зна: Оче наш, Богородице Дјево, Вјерују – па онда лагано
излива на платно 42 крчага воде које јој додаје исто оно дете што је носило воду по
кућама. А да се не би смела у бројању, јер се тачно 42 крчага сме излити, то јест
онолико, колико је за три дана у седам кућа однесено воде (за 3 дана, по 2 крчага у
седам кућа = 42 крчага) – узме прут, па чим излије крчаг воде а она ножем зареже у
прут. Вода се цеди кроз платно да буде чиста, ненатруњена и пријатна
покојниковој души. За покојника је добро, ако неко од пролазника заиште да се
напије те воде коју изливају. Прут на ком се бележи број изливених крчага воде,
однесе се после на покојников гроб и забоде код крста. Колач се подели
сиромасима а тако и јабуке које су биле на крчазима, и кад се све то сврши, верују,
да покојникова душа има за целу вечност доста хлеба и воде.
*
О задушницама не ваља радити обичне, свакидашње послове: не ваља се,
на пример ни чешљати или мести собу и кујну, да се косом или другим којечиме не
натруни оно јело и пиће што ће се делити мртвима за душу.
*
На дан 40 мученика (9 марта) обичај је да се уноси погача и дели мртвима за
душу. Тога дана изиђе ко год пред кућу на сокак, ломи погачу, целива комад и
дели га пролазницима. Тога се дана не ради, него жене иду на гробље и саде по
гробовима цвеће: дивље руже, перунику, трандафил, калопер и тако даље.
*
Ратарска кућа.
Соба. У прочељу свечарска икона. Горе на једном углу од иконе обешен
нечији нов шешир. Доле, у оквиру, заденуте ситније фотографије, анзихтскарте. У
многим кућама, на саму икону, преко светитељске фигуре прилепљена је каква
шарена хартија, колорисана вињета, или, најчешће, реклама, проспект
паробродарског друштва за превожење путника у Америку: море, океанска лађа и
портре Фр. Мислера. С једне и с друге стране иконе висе ките босиљка, доле џепни
сат, наочари, маказе и т. д. Испод иконе заузима место „долаф“. На њему стоје као
украс, поређане чаше, шољице, па какво апотекарско стакалце, порцеланска
теглица, где где празне боце од сифона, сјајно олушан пеглајз и хармоника. Са
једне гредице виси пар лепо увиксаних свечаних чизама те изгледа као да је неко
кроз таван спустио ноге у собу. Понегде су чизме обешене испод стола. У многим
кућама, у стојаћој соби, по равовима стоје нови амови и уздице, а са гредица виси
свечано женско руво. У сасвим сиромашним кућама, у новије време, често ће се
видети над прозорима попречне завесице од шарене хартије са натписом: „egy jó
szakács jó orvos!“83 У једној кући на кревету, стоји бео јастучић са извезеним
планинским пејсажем: јутро, сунце се помаља између два брежуљка, доле петао у
напрегнутом ставу, кад кукуриче, испод њега извезене речи: „Устај, лоло, свануло!“
Иконе и слике: Народ врло воли, има управо страст да сликама украшава
своје станове. Прво, почасно место заузима скоро увек, свечарска икона: она је у
прочељу. Обично су то производи сликара који немају ни појма о сликарској
уметности. Слике су им гротескне карикатуре људских обичаја, без пропорције, без
нијансирања, без перспективе – онако, како би сликала деца или дивљаци. Те се
иконе налазе и купују на вашарима. Па и ако се са уметничког гледишта сасвим
рђаве, оне ипак, ваљда зато, што су светитељи на њима врло мало налик на људе,
чине на наш народ извесни, мистеријозни утисак светиње, а и ми сами, пошто смо
од детињства на њих навикли, те у њима видимо у неку руку традиционалне
типове простонародне иконографије, радије их гледамо него оне стране, католичке
репродукције слика којима су преплављене наше ратарске куће.
Ту је, на пример, Das Leben der Jungfrau Maria. У средини Мајка Божја, около
ње венац минијатура, које приказују поједине моменте њена живота, као
илустрације каквог средњевековног романа, апокрифног житија.
Ту је, даље, једна девојчица у дугој, белој хаљини опасана плавом траком, с
ауреолом око главе, успијена, са спуштеним доле очима, у преподобној атитуди –
стоји између два цветна бокора црвених ружа, под њом написано: Siehe, ich bin ein
Magd des Herrn.
Па онда: Erlöser der Welt. Христос као дете с огромном главом, коврчасте
косе, са старачки збораним лицем, необично дугачким носом, полупрофилом
дегенерика – идиоте у опруженим рукама држи плаву куглу – свет. Затим, као
83
Један добар кувар је добар лекар.
пандан овој Kind Johannes. У наручју му је мало јагње, левом га руком (ради
идиличности) држи за уво.
После: St. Antonius von Padna са огромном тонзуром, држи у наручју дете –
Христа.
И даље, редом: Kommet zu mir Alle; Marias Krönung; St. Josef (Јосиф и дете –
Исус); St. Anna (Ана и дете – Марија); Maria Hilf; Die schmerzhafte Mutter
Најзад слика страшнога суда: Der jüngste Tag
Горе је небески трибунал: Господ Саваот, Исус Христос, анђели, светитељи у
белим дугим хаљинама, у сјајној белој светлости. Доле, испод тих, паклена
фантазмагорија: зија црна, дубока провалија, ад, мрак, дим, потмули пламен; у њу
анђели огњеним мачевима гоне грешнике, који стрмоглавце падају доле. Тамо их
дочекују некаква чудовишта у облику грдних змија, аждаја, па страшни, гадни,
рогати и брадати ђаволи са гвозденим вилама, трозубцима и т. д.
По неким кућама, али то већ ређе, видеће се и минијатурни, као играчке,
кипови: Јосиф, Марија, Исус и т. д.

Народне празноверице:
1. Вихор. Вихор (вијор) је нечиста сила. Кад вихор човека ухвати, може да га
лиши слуха, говора, снаге. – Једанпута негде, у неком селу вршили жито на гумну.
Једно мало дете седело је даље од вршаја са гроздом у руци. Наиђе изненада
вихор и подиже дете са собом, горе. Сви лепо гледају како дете вихор диже и како
дете заједно с вихором ишчезава горе, у висини. После неколико тренутака појави
се од од горе вихор заједно с дететом и лагано га спусти на исто место где је дете
пре било: грозд му је у руци, али је дете онемило, оглувило и изгубило снагу у
ногама. [на маргини стоји: Употребљено у песми Легенда о глуво-немој].
То дете је после мати носила по врачарама, по црквама и манастирима, али
му ништа није помогло. Најпосле однесу га у некакву планину на један извор где се
испод земље чује како се служба служи и ђаци поју. Мати му улије водице с тог
извора у оба уха и дете прочује, исто тако добије снагу у ногама када га је у воду
замочила, али моћ говора дете није добило зато што су заборавили да га напоје с
тога извора. Кад га је мати због тога доцније носила опет на онај извор, –
тајанственог је извора нестало и тако је дете ком је сад око 40 година (женско)
остало и до данас немо.
За вихором у онај ступ прашине ваља бацити нож, ако нам је при руци: нож,
веле, остане крвав.
Вихору се треба уклањати с пута.
2. Тодорски коњи, Тодорчићи, хроми коњи. Изгледају као обични коњи и
потковани су. У њима је нечиста сила. Они се јављају и иду у вече и ноћу целе
Тодорске недеље то јест прве недеље Ускршњег поста до Среде друге недеље.
Зато се целе те недеље леже рано и не пали се свећа. Ако Тодорчићи нађу у вече
или ноћу кога на сокаку, газе га. Да би се сачували од њихове напасти људи, а
нарочито жене узму чешањ бела лука и мажу тиме табане, лактове и чело, тако
исто и деци, на беле покладе у вече. Тај лук којим се намазали, мећу га у лонце
међу остало цвеће или жито којим се кити гроб Христов. Када при целивању
плаштанице која жена осети и каже да мирише бели лук („јух! лук!)“ – то је
вештица.
Једна баба прича како је једно вече прве недеље поста седела на кревету у
помрачини – свећу није палила због Тодорчића. Била је месечина и она је кроз
прозор јасно видела коња како се чеше о зид. Устане, запали свећу, забоде нож и
виљушку унакрст у астал, метне мало тамјана и једну крајцару – онда, вели,
Тодорчићи не могу да науде. Сутрадан је видела траг од поткованих коњских
копита под прозором.
На Тодорову Суботу обичај је да се сви у кући, деца и одрасли, па и старци,
измију. У воду којом се мије мећу цвет од дрена да би били здрави као дрен. Тај
дан девојке оплету косу у курјуке, уплећу у њих траке и носе цео дан курјуке
спуштене. Тога дана девојке ваља да повуку коња за реп, да би им коса била
дугачка. Тај се дан не ради.
 3. Виле. Оне се зову још и Лêпе за то што су лепе, беле. Видели су вилу како
се чешља и кажу да има дугачку, златну косу. Виле нису непријатељи људима и
хоће да им само онда нахуде, кад их људи увреде, нагазе на њихово коло итд. На
лединама се често могу наћи некакви кругови, по чијим је крајевима трава већма
нарасла. Те изгладају као широки, повећи обруч. То су, кажу, вилина кола и људи
се јако чувају да у те кругове не ступају ногом, јер их може зло да снађе.
Виле задају ране и видају их. – Има крај једне шуме у неком спахилуку (код
Турске Кањиже) три грдна јасена са гранама спуштеним до земље. Онамо носе
болеснике за које се мисли да су нагазили на вилино коло, да их виле које се тамо
скупљају, исцеле. Болеснике полажу на гране од тих јасена, поврх болесникове
главе простиру чист још неупотребљиван комад беза, на без метну омању, на ватри
печену погачу, стакло ракије и воде. Око поноћи чује се у шуми хука, ломи се грање
и крши и отпада лишће. То одлазе виле на рочиште код три јасена. Оне силазе к
болесницима, па ако зајутра нађе да је погача начета, значи да су виле узеле од
погаче и да ће болесник умрети, а ако су отпиле од ракије или воде, болесник ће
оздравити. После тога виле опет одлазе и опет се чује хука у шуми и лишће
отпада. То лишће зајутра покупе и мећу у воду у којој купају болесника. Болесник
не сме нипошто казати што је видео ако хоће да оздрави. –
Једном ковачу (из Мокрина) букнула нога у листовима. Лечили га доктори
али му нису помогли помоћи. Онда он чује за ово место те се крене да окуша
срећу. Болесници се ту обично купе у очи већих празника – онда долазе гомилама.
Он је дошао у очи једне недеље и онда се десило да никог од болесника није било,
осим њега. Сео је под дрво и врло му је мучно било што је сасвим сâм. Смркло се.
Њега ухватио страх и сан му никако на очи не долази. Седећи тако бројао је ударе
сата са сеоске цркве и што се већма приближавало глуво доба ноћи, поче све већи
страх да га хвата. Ноћ је тиха, летња – не миче се ни лист на дрвету. А кад најпосле
изби три четврти на дванајст чује тако грдну хуку из далека као да се сва шума
тресе. Виле су с том хуком дошле и облећући јасенове витлају се као вихор уокруг.
Њих он не види само му се пред очи спусти као бела магла и он паде у сан или у
несвест. Кад је дошао к себи већ је свитало и он је осетио да му је лакше. – Кад
виле одлазе кажу да се чује њино неисказано лепо певање које ишчезава у
даљини. [на маргини стоји: употребљено]
4. Врâч. Врач се зове још и пророк. – Болесна жена, астматична, тужи се на
тешко дисање и како јој ноге малаксавају. Ишла је к једном врачу (пророку) у
Кикинди. Он је гледао прво у звезде па је оданде добио знак да гледа у неку књигу
из Јерусалима те је пронашао да је та жена зато болесна што је у очи Петка месила
хлебац па је тиме увредила св. Петку (Параскеву). Врач је то погодио по том што му
се, вели, јавила св. Петка са лопатом у руци, којом се меће хлеб у пећ, са наћвама
на леђи и саџаком на глави. Св. Петка због тога жену ноћу гњави, гуши те је од тога
болесна. Преписао јој је овај рецепт: да пости 13 петака, односно да једноуди т. ј.
ништа да не једе од Четвртка у вече до у очи Суботе. Даље, да иде у неки сремски
манастир (не каже у који), тамо се у гори над једним извором јавља св. Петка. Од
воде с тог извора нека узме и нека том водом пере леђа, груди и главу, а ниже
делове тела том водом нипошто да не пере – и оздравиће. – Један је врач човека
који му је дошао да га излечи од некакве боље; вукао на брани по својој авлији о
поноћи. [на маргини пише: употребљено]
5. Вештица. Народ верује да вештице једу децу. Једном су човеку умирала
мушка деца: женска деца заживе (има их петоро) а мушко чим се роди, умре те
посумњаше да их вештице једу. Једанпут му се роди мушко дете у кошуљици (та је
кошуљица танка као паучина). Жене узеше ту кошуљицу и метнуше је у суд на
огњишту да се кува – онда, кажу, мора доћи она жена (вештица) која децу једе у
облику мачка или кокошке да окуси од кошуљице. И доиста, кад метнуше
кошуљицу да се кува, дође једна мачка и скочи на огњиште. Жене ухвате мачку,
стрпају је у врећу и врећу вежу: кад око једног сата после поноћи – време када се
вештице опет претварају у жене и одлазе кући – поче она мачка у врећи да расте,
да бива све већа, све већа, док не испуни сву врећу. Онда одреше врећу и угледају
рођену куму која је дете крстила. Тако дознаше да је кума која је децу крштавала,
децу и јела. Казаше је мужу а човек је ухвати и сикиром јој расцопа главу. (?!)
 Жену једну о којој се говорило да је вештица видели су једанпут голу где
копа благо крај зида једне куће.
Вештице се састају ноћу на раскршћима, по путевима и увратинама.
Вештица не може да поједе свако дете – дете које има „јаког анђела“
(хранитеља) не може вештица да поједе.
Има и вêштаца; они имају реп. Детету које се роди у кошуљици, ту његову
кошуљицу метну под пазухому и онда је то дете вештац.
Вештице јашу људе, али има људи које вештице не могу да узјашу. – Један је
мајстор имао два калфе, који су спавали заједно у једној соби. Један од тих био је
слаб као да су га гује пиле. Када га је мајстор једаред упитао што је тако слаб, поче
му он приповедати како сваку ноћ долази к њему некаква жена (вештица), заузда
га, узјаше га па га по целу ноћ тера по пољу па чак и у друга села. Онда се мајстор
поче распитивати шта то може да буде како би опростио свога калфу и своју кућу
од те напасти. Нађе једног човека који му рече, да он сам мајстор легне на оно
место где му спава калфа, па кад вештица по обичају дође, она ће покушати да га
заузда и узјаше и он нека баци оглаву на њу па нека он њу узјаше. Тако мајстор и
уради. Легне у калфин кревет и трудио се да заспи. Око поноћи дође вештица па
лагано хтеде да га заузда, али мајстор скочи, одбаци оглаву, па заузда њу и узјаше
па је поче терати. Јахао је тако све до 2 сата ноћи. А кад поче да свиће, вештица му
се стане молити да је пусти, али је он не хте пустити док је дотера кући па је
поткује да је свако може познати. (Мајстор је био ковач)
7. Ђаво. Ђаво је званично византијско–хришћ. име за Злог духа. Народ га
зове још и: Мâли; Буди Бог с нама, Соћа (hypocoristicon, Schmeichelname од Сотона),
Сотона, Онај Други, Онај испод воде и т. д.; све су то имена која му се дају кад неће
(не смеју) да му спомену право име: ђаво.
Са ђаволом опште жене–курве. Оне имају с њим и полна одношаја (то су
вештице и бајалице, врачаре). Човек, а особито жене могу ђавола да узму у службу
под извесним условима. Ђаволи станују у барама, рекама итд. Жене које имају с
њим везу иду ноћу на какву воду па забоду преслицу с вретеном крај обале, на
преслицу метну сито и окрећу то сито говорећи неке речи, а ђаво дође па се
посади на сито и жене се онда разговарају и договарају с њим о рђавим
пословима. Елемент ђаволов је дакле осим ватре и вода. У народној приповетци
ђаво и његов шегрт и др. (вукова збирка) ђаво живи на дну реке. У молитви
Василија Великог (вел. Требник) у ексорцизмима против ђавола спомиње се и вода
као његов елеменат.
Ђаво се претвара у све могуће облике: у свињу, теле, овцу, кокошку, у гуску,
у буре итд. Нормалан му је облик овај: мали је, очи има сјајне као живи угљен, има
мамузе и звонце у руци, има и рог. Неки су га видели где иде око поноћи: мали
човечуљак па тера путем обруч. Он се увек јавља око поноћи. Иде, трчи по сокаку и
чудно дречи, јауче. Зато у то доба ноћи од страха, нема ни живе душе на сокаку. Ни
један момак не би смео у то време тумарати по селу.
Онај који хоће да му ђаво буде у служби да ђавола држи у кући, да му буде
на услузи при разним пословима и предузећима, треба да га храни: од сваког јела
први залогај треба бацити под астал, при сваком оброку (ручку, ужини итд.) Тима,
који му тако угађају, чини он разне услуге: да се неком свети, да га дави ноћу, да
му мори марву итд. Ђаво чак и новце доноси свом газди. Он се, на пример,
претвори у лепог коња, којега газда веже с два улара па га тако води на вашар да га
прода. Кад ко год купи тога коња, газда скине један улар с њега и њим тресне о
земљу и коња, ког купац одведе кући, нестане још те ноћи, претворио се у ђавола,
а газди његовом међутим остану новци.
Ђаво може и да се кŷпи, али за то треба имати велике храбрости. Онај који
иде да купи ђавола (он се може донети и у боци) привиђају се на путу свакојаке
страхоте: бикови, змајеви, хале, крвави људи с ножевима и тд. Треба имати велике
куражи да се све те страхоте гледају и поднесу.
И иначе ђаво хоће да нахуди људима који нису ништа криви. Чича Р. С. кад
је гладних година ишао у Ердељ да купи жита, зими на повратку, смотао га је ђаво
под некакву ћуприју.
 Ако хоћеш ђавола да наљутиш и отераш треба га само псовати што грђе
можеш. Ђавола обично псују: посрале га кокошке и сеоско псето! Онда се нарочито
љути. Врачаре које имају у служби ђавола, чувају га од погрда и ружног
спомињања. Ако ко год у друштву, где је и врачара, псује и ђавола, она му рекне:
„не дирај ти њега – он тебе не дира!“
Код једне бабе дерао се ђаво ноћу на пенџеру, а она одмах упали свећу и
забоде у астал нож и виљушку и баци крајцару – онда се, кажу, ђавола не треба
бојати.
7. Врачара, бајалица. Понекој жени која је постала врачара, бајалица,
прикаже се то у сну. Оне друкчије изгледају него остале жене. Познајем једну. Има
бледо, инспирисано лице, никад не гледа право него горе као да је у екстази, или
гледа у страну, пада у каталептички сан, умртви се и укочи, а после кад се пробуди
прича шта је видела на оном свету, (њена је душа за време тога одсутна из тела).
Кад се свети свечарска водица, ту је тањир с водом, босиљак, велика чаша у коју је
заденута свећа и цвеће (у јесен – јесење руже). Доле око чаше свијен је један
јабуков прут (шиберје) који је на Божић био у ситу обавијен око божитња колача.
Тај прут после меће у воду, коју баје и којом се поје н. пр. болесни коњи да
оздраве.
Врачаре или бајалице понајвише бајући воду лече разне болести људске и
животињске. Метну чанак с водом на сто, клекну, склопе руке, клањају се, љубе
земљу, шапућући неразумљиве речи. Оне (не све) не ишту никакву плату за бајање
него узимају што им и колико им ко да сматрајући своју моћ као дар божји (по
оном: то не тргосте и дадите). Него мужеви таких жена ударају таксе можда и
договорно са својим женама, и тиме терају читав занат од ког и живе.
Али осим бајања воде има и других „проседеја“ које врачаре употребљавају
при разним својим пословима – Једна девојка побегла је против воље своје матере
за једнога момка. Мати је покушала све и сва, да је доведе, ма и силом, с
жандарима кући. Кад ништа није помогло, оде она к једној врачари (у Кларији), да
она чини да јој се кћи врати натраг, или, ако неће да се врати, а она нека је
упропасти. Врачара та изиђе једне ноћи, кад је била месечина, из села, гола и дође
на атарицу (то је хумка која означава границу између два хатара). Врачара се попне
на ту хумку, почне млатити рукама као да лети, блејећи као овца. Настаде така
блека као од великог стада оваца. Тим гласовима дозивала је она вештице на
рочиште. Затим је простирала и обвијала платно око те хумке. Све је то гледао
један чобанин који је мало даље чувао овце и после приповедао то што је видео.
[на маргини пише: употребљено]
Девојка се услед ових чини разболела на смрт. Једно јутро освануше врата и
капија од куће, у коју је девојка побегла, умазана нечим црним што је ужасно
смрдило. Тај је смрад тако гадан и необичан, неприродан да сви верују да је то
ђаволово г..... (ђаволово г.... нашли су у једној кући на пећи: црно, округло, мало
као овчји брабоњак) То је опет мати девојчина учинила са оном врачаром. Девојци
је бивало све горе, лежала је укочена и нéма, бивала је често у бунилу и бунцала
којешта: привиђала јој се једна страшна жена која јој је нудила неко шарено маче
(то је био ђаво ког јој је мати послала да је упропасти), а после се та жена
прерушила у друго одело и звала је на неку воду да пије сладећи јој како је вода та
добра и како око те воде има лепа, цветна, зелена башта (мамила је на воду да је
утопи)
Најпосле позову и они једну врачару (из Кикинде) да јој чини да оздрави. Та
је, жена, кажу, већ једном умрла, већ су је били положили у самарицу али је после
проживела и устала. Жена је та средовечна, тајанствена, врло мршава, танка као
ласица. Ушавши у собу где је болесница лежала, она се некако чудно искриви,
рекне домаћима да се уклоне из собе и одмах приступи девојци, помилује је по
образима и каже јој да скупи и придене косу која јој је била распуштена. Појава
врачарина учинила је такав утисак на девојку да се одмах исправила, устала из
кревета и говорећи (пре тога није могла да говори) да јој је лакше, смешећи се
изашла у кујну – а пре тога није могла апсолутно да се ни помакне с места. Затим
јој врачара да некакви бео грумен да га попије у води. После успе воде у корито у
кујни испод оџака, па ту воду обаје мрмљајући некакве речи на непознатом језику
(тоцки, влашки?) Та је вода остала под оџаком до поноћи. После метне на огњиште
некакав зелен лончић, ког уједанпут нестаде. Око поноћи рекне девојци да се у тој
води умије (а момак после да опере ноге али нипошто да не виче ако њега (ђавола)
види у води. Девојка се поче умивати и уједанпут спази у води малога (има мале
ручице, ножице, у црвеним хаљинама итд) дрекне од страха и пала би на леђа да је
нису придржали. У који је мах она дрекнула а из оџака паде зелени лончић и једна
крајцара. Тај лончић је врачара давала свом ђаволу да иде код девојчине матере
да је дави и бије ако је нађе да спава. Али је мати девојчина очекивала њега па кад
је дошао а она му бацила крајцару и тиме га одагнала од себе. После неког
времена лончић је пао из оџака доле а затим и крајцара а то је био знак да
врачарин ђаво није могао ништа да науди девојчиној матери. Кад је лончић пао,
жена га узме вичући: „нòси! нòси!“ (као говорећи ђаволу) Међутим сви присутни,
престрављени побегну у собу. Домаћин је у страху отишао за пећ, свукао гаће,
преврнуо их наопако и тако наопачке их обукао – онда, кажу, ђаво не може да
досади човеку. После и сама врачара оде у собу затворивши врата, али се врата
опет сама од себе отворе. Све у соби спопаде страх. Врачара отрчи у кујну и поче
викати на ђавола да носи лончић, грдећи га. Ђаво се поче дерати итд итд. Ту
ђаволову дреку чуле су и комшије. Девојка је после оздравила. За овај посао
добила је врачара 5 фор. и још јој је плаћен пут на железници. – У кући те врачаре
поређани су по рафовима и зидовима силне сукње, блузе, мараме – све су то
поклони које је добила од својих муштерија – осим плате. Сад хоће да купи кућу на
пијаци). –
Девојка једна волела момка али се тај момак ожени другом. Онда она
девојка што га је волела почне врачати да умре ова којом се момак оженио. Ова се
доиста и разболе. Момак да би сузбио утицај враџбине узме трску дугачку колико
је млада његова била висока. Ту трску прекрха на троје и закопа у земљу испод
стрехе. Млада му је ипак после умрла. –
При бајању бајалице јако зевају тако да им сузе иду из очију. Неке и кијају и
то по педесет пута једно за другим.
 8. Млад орах (шибљику) или у опште воћку ваља да пресади стари човек,
јер млад ће умрети кад орах буде дебео као његов врат.
9. У вече или ноћу не ваља бацати воду из куће под стреху; пред кућу, јер
вода може да полије ђавола или виле које се ту ноћу скупљају и онда се добије
каква било болест.
10. Жена не ваља да убије мачку, јер не би могла никад како треба умесити
и испећи хлеб, него га увек смете.
11. Кад неко прода коње ваља да од њега ишчупа коју длаку да код њега
остане срећа.
12. Крави и уопште марвинчету мећу око врата црвену врпцу од урока.
13. На Ђурђев дан задевају у стреху врбове гранчице и намењују их
појединим члановима куће, чија гранчица испадне из стрехе тај ће те године
умрети.
14. Кад се квочка насађује, јаја се изруче из каквог шешира у гнездо па се
говори: „све попадије, само један поп“ – онда ће, веле, пилићи бити сви коке а
само један петао. А кад се јаја изруче из капе биће пилићи капорасти. Затим се три
пут рекне: „сви ћућ, ниједан мућ!“ то јест из сваког јајета да се излеже пиле а ни
једно јаје да не буде мућак. – Кад се трећи дан Божића почисти слама, онда се од
те сламе узме један [нечитка реч], веже се и остави за гредицу; од те се сламе
после меће по мало у гнездо кад се квочке насађјују. – Газдарица кад први пут
узме из гнезда пилиће, пачиће итд. да нахрани не ваља да је гладна, треба пре тога
и сама да се наједе да би и живина боље јела.
15. Децу не ваља крштавати уторником или после подне, да их не боле
зуби.
Жену, када после порођаја, први пут дође у посету у коју кућу, ваља дати
хлеба и соли и једно јаје. Хлеб и со се даје жени зато, да има доста млека за дете а
јаје зато да се жуманцетом од јајета намаже дете по целом телу (после купања) да
буде лепо, чисто и здраво као јаје.
 16. На жито које се вари на св. Варвару полаже се унакрст нож и виљушка те
се тако оставља преко ноћи. Сутрадан се гледа где се већма ухватила као нека рђа:
на ножу или на виљушци: ако је на ножу онда ће бити више кукуруза те године, а
ако на виљушци – онда ће бити више жита. – На дан св. Саве, пред св. Николу кува
се кољиво од лудајина семена.
17. Кад неко урече марвинче, треба од оног који га је урекао, украсти три
мрве хлеба и метнути марвинчету у уста па ће оздравити.
18. Ако страни човек дође у кућу и заиште да се напије воде, треба после
тога мало да поседи, јер ће се иначе пилићи – који се легу тешко изваљивати из
љуске. (в. бр. 14)
19. Пре него што се почене зидати нова кућа обичај је да се у темељу ископа
јама и у њу метне живо црно пиле (или црна кокошка) па се земљом затрпа; ако се
то не уради онда ће одмах прве године пошто се уселе у нову кућу, неко из те куће
умрети (Зидање Скадра на Бојани). Неки закопавају живо црно пиле у сваки ћошак
од куће која ће се зидати. С пилетом неки закопавају и мало злата; други опет не
закопавају пиле него само мало тамјана, босиљка и мало злата.
20. Празноверице код сахрањивања мртвих
21. У Среду Беле недеље жене не раде да се не искриве: отуд се та Среда
зове Крива Среда. Исто тако не раде ни у девети уторник (рачунајући од Божића),
п онда не раде ни у један Четвртак од Ускрса до Духова због грмљавине
(Donnerstag?)
22. Кад грми, ако је псето у соби, терају га напоље јер „не ваља“ да је у кући
– кад грми не ваља стајати на прагу.
23. Кад се заврши косидба жита, обичај је да се ушчупа (не посече) из
корена једна жилавица жита, веже црвеном траком, врпцом и остави украј њиве.
24. Ватра која дође од грома не може се угасити обичном водом него
млеком и то млеком од краве коју је мати поклонила својој кћери. Ватра од грома
друкчија је него обична ватра: она је црвена, од ње и земља гори итд.
 25. Вратобоља се лечи кад се од црног мачета или мачке, која нема
никакве балеге, пеге одреже врх од ува па се крвљу из одсеченог врха од ува,
намаже врат.
26. Кад живина цркава треба домаћин да узме једно повесмо кудеље,
преслицу и вретено па да преде идући по авлији, а после вретено да забоде на оно
место где живина лежи – па неће цркавати.
27. Лишће од Ивањданског венца мећу у воду те купају болеснике – исто
тако мећу и ђубре (прашину, лишће од увелог босиљка који бабе доносе у цркву)
Траву, којом се посипа црква о Духовима, узимају жене кад прође празник, собом,
мећу је под главу деци да не плачу, да се не плаше, а мећу је и у воду у којој купају
болесну децу да оздраве.
28. На Лазареву Суботу обичај је да се пред кућом наложи ватра и да је сви
у кући трипут прескоче. Тога дана узме когод две виљушке па куцкајући њима
говори нешто на непознатом језику (влашки?) и шета се пред кућом; на тај се начин
гоне из куће бубе, мрави, стенице, муве итд. И терају се у комшијску кућу или у коју
се хоће, место виљушака узимају и бич те пуцкетају њиме.
29. Не ваља дрмати, цупкати ногом кад се седи за столом: ко то ради тај
љуља ђавола.
30. Осмога дана по св. Николи (зимском) жене не раде: тога дана светкују
малог св. Николу (в. бр. 21)
31. Кад хоћеш да се опростиш кијавице онда треба пазити у којој се кући
рано у вече упали свећа и ухвативши се за нос учинити гест као да нешто тамо
бацаш и рећи: „моја кијавица и моја балабанчина на тебе!“
32. Кад жена жели да према мужу увек има право, да је њена реч старија,
она при венчању кад се трипут обилази око стола, трипут да очепи младожењу. –
Да жена мужу омили, треба млада да узме грумен шећера и на венчању да га држи
у недрима па после да га да мужу да поједе.
33. Кад се у селу догоди пожар, жене узму сито, излазе у авлију или на
сокак, машу њиме те тако гоне пожар од своје куће.
 34. Кад је ко на смрт болестан па не може да умре него се дуго мучи а
завађен је с киме или на њему лежи нечија клетва, онда зову онога с ким је
завађен или онога ко га је клео да се с њим помири односно да скине с њега
клетву. Кад дотични дође, простиру му парче чистога платна, и он метанише, очита
оченаш прашта болеснику и пољуби се с њим.
35. Као лек против краста употребљава се угљен од ватре којом се кува
ускршњи ручак. Тај се угљен истуца и успе у зејтин па се њиме мажу красте. Исто се
тако остављају божитње шљиве, слама и тд. и њима лече разне болести код људи и
стоке.
36. Кад се изгуби, залута патка треба везати бео пешкир за ногу од астала па
сутрадан мора патка сама доћи осим ако је није ко украо и појео.
37. Св. Илија. Петао. Сунцокрет. На дан св. Илије обичај је да се закоље
петао. Тај се петао сме само ножем заклати а никако, на пример из пушке убити.
У одсечену главу петлову задене се цвет од сунцокрета тако да се петељка од цвета
провуче кроз гркљан на кљун па се онда тако с кљуном задене у стреху. Зашто се то
тако ради нико не уме да каже. Петао који се тога дана коље, можда би се могло
узети да представља жртву пророка Илије, коју је он једанпут принео Богу
износивши огањ с неба који је жртву спалио за доказ да је Илијин Бог прави Бог а
не Ваал лажни Бог идолопоклонички свештеника на чију жртву није хтео огањ да
сиђе. Цвет од Сунцокрета што се задева у петлову главу можда је замена за цвет
Перунику која је била посвећена словенском богу громовнику Перуну, па се тај
пагански култ идолопоклоничких Срба унеколико задржао и после када је
Хришћанство примљено и пренео се на пророка Илију који је такођер по народном
веровању громовник (као Перун) а цвет посвећен њему сада је Сунцокрет зато
ваљда што у то време он цвета.
38. Пост у старије време. У старије време пост је био тако строг да је у кући
бивало по два пара лонаца, шерпења, кашика итд – један за мрс а други за пост.
Мрсно јело, што је остало од уторника или од четвртка нипошто се није смело
потрошити у Среду односно у Петак него се остаци давали псима и мачкама. Људи
дуванџије, ма како страсни пушачи били кад настане пост, остављају дуван и луле
задевају у гредицу где стоје до Ускрса.
39. Усековање је строг постан дан; тога се дана у опште ватра не ложи него
се у очи празника у вече скува постан пасуљ па се на дан празника једе; осим тога
једе се воће: грожђе, шљиве итд. На Усековање се не сме ништа сећи, зато се у очи
празника насече хлеба колико је потребно за домаће друштво. У онај дан у који је
пао празник, ма била и недеља, не венчавају се целе године.
40. Поливачи. Од Великог Четвртка до Четвртка иза Спасова–дана, сваког
Четвртка иду момци (прошни певачи, играчи) у куће где знају да има ткаља или
покрижак то је последњи, завршни Четвртак када се полива. (деда–Ненад)
41. Имао сиромах човек њиву до њиве богатога. Њива богатога увек роди а
њива сиромашнога не. Сиромах тужи богатога да богати враџбином скида род са
њиве његове. Онда богати рече пред судом да ће он донети пред суд ту враџбину
па нека суде. Упрегне у кола четир коња, натовари на кола све пољопривредне
справе и алате и отера кола пред суд и рече: „ето моје враџбине!“ (то јест враџбина
је ваљано обрађивање земље.)
42. На једној њиви у разору високо, израсло неколико струкова кудеље.
Једне ноћи кад је дувао ветар и кудеља се повијала од ветра помислише неки
волари од оне кудеље да је некакав човек који се издиже и сакрива у житу те не
смедоше ићи да напоје волове на бунару који је био негде даље иза оне кудеље.
Кад је свануло видеше да је то кудеља те је истуку од једа.
43. Два суседа по њивама кад су једанпут ишли у поље, наиђу у складу
(=разор, раздељак, место где се њиве деле) где виси жива ласта обешена о
неколико струкова жита. Почеше се домишљати, тумачити од куда је то. Један рече
да је ласта имала на ногама конац који јој се ухватио за ногу кад је узимала блата
за гнездо те се заплела у блату летећи за бубом каквом; други није никако
допуштао то тумачење већ је тврдио да ће то бити какво предказање и да ће их
постићи каква несрећа и најпре да ће се у житу појавити главница (главница је црна
као ласта) (причао ми деда–Ненад Марков) [на маргини: употребљено]
 44. Једна жена прала кошуље на Огњену Марију. Дође јој неки старац беле
браде па је замоли да јој опере кошуљу. Жена му опере кошуљу. Опет је он запита
чим да јој плати: или хоће да јој даде двоје деце или да јој извади очи. Жена
заиште двоје деце. Старац јој поклони двоје деце али се деца прометнуше у две
змије које јој се обавише око дојака. Сад је та жена, веле, у шпитаљу где је дошла
да јој доктори скину змије (то је казна што је радила за Огњену Марију)
45. Н. прича како је сневао да му је био поп у кући, како му је испао један
танак и један дебели зуб. После недељу дана умре му један синчић од године дана
и одмах у исти дан и девојчица од 6 година. А то је предсказао онај сан. (тањи зуб,
млађе дете; дебљи зуб, старије)
46. Чича М дошао да пита кад су врачеви Кузман и Дамјан. Кад га запитах
зашто му треба да то зна а он ми приповеда како су на тај дан носили болесно дете
у манастир св. Ђурђа и провлачили га онде кроз некакве часне вериге – па сад,
жене кажу, не треба радити на тај дан.
47. Кад се у кући говори о том како у селу цркавају („излазе“) свиње, треба
рећи: „миш и пацов“ да не би свиње у тој кући цркавали (него мишеви и пацови)
48. Кад се напија за покој душе мртвима говоре: „За покој душе (или
„успокој“) душе мртвих, да им Бог душу прими (или само „да им Бог прими“) у
царство небеско.“ Или се каже: „Спас’ Бог за покој душе мртвима, знаним
незнаним“ (о Задушницама). – Приповеда се, како су на неком подушју бабе
напијале за покој душе умрлога па кад се ракијом обредиле и чутура дошла до
последње бабе нестало и ракије. Онда та последња баба узела чутуру па једаред–
дваред мућну њоме говорећи: „Е, слатке друге, мртва уста не говоре“ (причао пок.
Владика Никанор).
49. Кад умре мало дете онда нарочито пазе да га опашу, јер, по народном
веровању, мало дете на оном свету бере цвеће, које меће у недра па га у вече
доноси Богу. Ако је дете распасано, њему цвеће пропада и не може ништа да
донесе па за то непрестано куне мајку своју (Саватије Грбић: Обичаји народни
среза Бољевачког)
 *
Магарац вуче мала кола, а за увом му кита расцветалог јоргована (и њему је
пролеће.)

*
Епиграми
1.
Пред изборе у неком срезу
Преузвишени господине грофе,
Храните добро ове гладне скрофе
Ако желите да бирају вас;
Негујте ову благородну расу
Па ће вам увек у најдубљем басу
Грокћући дати свој бирачки глас.

2.

Улизица
Понизан, учтив, умиљат,
Угодљив, сваком леп –
Гледаш га: права пудлица,
Фали му само реп.

3.
Жесток Србин
Икс Ипсилон је жесток Србин,
Он хоће и да коље –
Ајд, дигните га на вешала
 Да га видимо боље.

4.
De gustibus...
Магарац се пољем шета:
Поље је широм и дужом
Процветало чкаљем и ружом:
Господствено као какав краљ,
Презриво гледа на руже
И бира чкаљ.

5.
Изборни алвалук
Чобани стригу стадо
И оно трпи радо –
Јер, кад му после валов пуне,
Где ће се сетити овца
Откуда газди новца:
Да је то добит од њене вуне.

6.
Глад
Тужиш се, немаш доста књига –
Гле, овај има тежих брига:
Гладан је, нема хлеба. –
Верујем. Свакога нешто пече
И сваком желим нека стече
Што му највише треба:
Ко чиме жели нек се слади
 Ал нек верује и мојој глади.

7.
Крађа
За сваку крађу
Параграф нађу –
Не суде само ил га чак бране
Оног што краде Богу дане.

8.
Ende gut – alles gut
Живот туробан,
Сам бол и патња –
Смрт горка, црна –
Ал сјајна пратња.

9.
Рђав ђак
Dies diem docet84 –
А да л људи уче?
Видим да сам мудар
Данас као јуче;
Ни бољи ни гори,
Чиним исте грешке,
Нит сам штогод стеко:
Идем и сад пешке.

10.
84
Дан поучава дан.
 Искуство
Не мариш, велиш, оно друштво –
Шта ти ту рећи знам?
Ја, кад по вољи друштво хоћу,
Гледим да будем сам.

БЕЛЕЖНИЦА 1920 –
Н. Сад

Мутно, суморно зимње поподне. Целога дана сипи влага, сива, кобна магла.
На прозору замишљено гледа млада девојка поднишла је лице бледим рукама. На
лицу јој израз туге, досаде – она изгледа као симбол овога времена. [прецртано]
*
Сан. Појавило се у сну дете од 3–4 год. црномањасто, дете гледа у њу. – ја
гледам жалосно, збуњено. Она није знала за то дете. Ја сам дете неговао. Дете њој
пружи руке дете каже да не зна говорити. Њој жао [нечитка реч]. Други се смеју
што је насела. Она се обрадовала детету и прима га. Дете осећа да га нико себи не
прима осим ње – привија јој се као својој матери.
*
Баба, стара 80 год, удовица без деце, вредна ко црв, има нарочито лепу
башту, воли, негује цвеће, – све своје имање завештава занатл. удружењу и
поставља свога надлежног пароха за извршиоца тестамента. Удара је капља, ван
себе је 1–2 дана; долази парох и ископава у башти цвеће: леандер, кактусе, узима
нешто из орманова. Баба долази к себи, пита ко је отварао ормане, ко је однео
цвеће из баште – плаче итд. [на маргини: Употребљено у причи „У огледалу“]
*
„Љиљани пољски“ – збирка мојих проповеди
*
 О женској лепоти, дражима, о наслади о љубави не треба никад говорити.
Кад не говориш, него у себи се наслађујеш лепотом, онда је та лепота у теби,
ограђена ћутањем, и ти је потпуно уживаш, Чим о том говориш, све оно ишчезава,
губи се. Зато ја никад о том не говорим.
*

Три јасена (за новелу)85

На равници где се види сваки предмет као на длану: силует орача са плугом
и запрегом као да балансира на самој ивици округле зелене плоче, изгледа велик
као да главом допире до неба, [нечитка реч] које лагано одмиче негде далеким
друмом, тркуница која се изненада појави и стоји као усправљен кочић – видео се
црн масив једне шуме. [прецртано; на маргини пише обрађено]
*
Ковач приповеда о свом чудотворном исцељењу
*
Црвени сунчев диск на једном крову
*
Назарен (за новелу) мучи своју децу веша их за ноге да напусте
православље и пређу у нову веру. [на маргини: израђено]
*
Слушати вечити жамор мора, разговор што га воде међу собом таласи. Шта
се њега тичу ти ситни људи, ефемере, што пролазе крај њега, гледају га, диве му се
па ишчезавају а оно вечито остаје. Нараштаји пролазе и никад неће одгонетнути
тајну његова бића.
*
Пароброд лагано сече житку масу, дели је....
85
У коначној верзији приповетка има наслов „Мистерије“.
 *
Зашто сва ова лица, сви ови људи, жене, што се овде стекли са свих страна,
изгледају нама као сенке које блуде око нас а једина ти – једини ти и ја јесмо
реалност – само ми у истини постојимо.
*
На путу железницом у купеу. Млада девојка, пуна, округла, са лепим
овалним лицем, с црним, сјајним као масним очима, са бућом тапиране густе косе,
са разделцима са обе стране један прамен непрестано јој се отима и пада јој преко
чела на очи, она га намешта, склања с чела, он опет испада те изгледа као да
нарочито он, тај прамен у који младић једнако гледа, хоће да изазове, освоји
његову пажњу. Младић јој се удвара, одушевљен, са заљубљеним изразом лица.
Она га кокетно погледа, оћуткује на нека његова питања, час је резервисана и као
застиђена, час живне, кокетно га погледа са стране испод очију – стереотипна
вечно иста игра, прелудијум љубави.
*
Туберкулозан господин – крај њега млада, здрава девојка. Јесен – пролеће –
контраст.
*
Млад шумарак са кудравим, бућоглавим дрвећем
Забућоглавити може ли се рећи за шуму у тону нежне ироније?
*
Говори само, твој је говор
Мелем што душу лечи
Звук твога говора жели мој слух
Слух мој лови, хвата, љуби твоје речи
У самоћи с тобом
Тишина на срце пада
У свету дисхармонија
Реч твоја је мало склада
 (наново израдити)
*
Ноблеса је – ништа не радити.
*
Био сиромах, обогатио се за време рата трговином, пљачком. Отерао
закониту жену – узео другу. Народ га због тога мрзи. Он то осећа и да народ
ублажи постаје ктитор подиже крст од камена са великом иконом Успења
Богородице. Сликар је узео за модел Богородице – на његову жељу – његову
наложницу. Крст се освећује. Народ је саблажњен. Побуни се. Изгребу икону итд.
[прецртано, на маргини: Употребљено у новели Крст у пољу86]

*
Рађено у Београду
Господин Н. Н.
пристао је Oдељењу
за [нечитко]

Изјављујем да прилажем 1500 дин. за

сврху помоћи ратне и друге сироте деце
и по употреби како то за сходно нађе г. Министар
приложио:
Н. Н
*

Глад.
обрађено као новела
Носили трску у Влашку да је продаду. Ухвати их једном селу зло време
провијанта им нестало торбе се испразниле. Глад. Нигде им не дају хлеба ни за
новац. Један им Влах покаже кућу где ће добити да једу. Оду тамо. Кад тамо – у
кући мртвац. Власи прилазе мртвацу целивају га и плачу запевају. Чим се ко
исплаче домаћин га узме и одведе напоље. Лаза Н. спази да га он води некуд да
86
У објављеној верзији прича има наслов „Ктитори“.
једе. Приђе и он самртнику целива га и поче јецати, запевати (како је запево!)
после њега и други то исто чине. Домаћин их води и нахрани их.

*
У oвој држави много се чека. Један путник–странац пише у свом дневнику
да је у Југославији видео врло много седих, често врло младих људи. То је, казали
су му, од многог чекања.
*
Ко црн пепео засипа сутон град. [прецртано]
Београд
*
Ироничан, подругљив став према животу и смрти – Лаза Набикачин све
окрене на шалу – то је све – моћно оружје – којим се ломи оштрица (жаока) богова
који су у нас упрти као хиљаду огњева. Лепо га [нечитка реч]. [прецртано]

По небу бели облаци ходе

По земљи пузе сенке њине;
Блистају пролетње воде,
Плаве се даљине.
*

Аскет.
Глас савести сам чуо једне ноћи
Пећина што ме од невремена штити
Ту зелен брат бршљан кити (завеса од павити и бршљана)
Добротвор сунце што на мене сија
Мој рођак гуштер, моја сестра змија
 Одреко сам се друштва међ људима
Насиља људска од мене далеко
Али сам више родбине стеко
Моја је душа сада широка
Њој је тесно било
Потиштеност, тескоба
Као у везама гроба.
Напуштена мала браћа – звери
Нашле су свог брата –
Ја хоћу с њима помирење

*
Зато што у друштву има обешењака, ми тражимо помоћ од још већих
обешењака да нас одбране (као јачи) од оних мањих обешењака. Ти мањи
обешењаци су злочинци и варалице – а ови већи то су адвокати.

*
Народна [нечитка реч]: Циганско царство – Први пут – Момачки и
девојачки живот – Љубавна писма – Говор цвећа – Посланица с неба – Мати Божја
у паклу – Једна ноћ у рају – Преклапано – Дванајст великих петака и страшни суд.
*
Кроз град је прошло велико стадо овацâ
Као широка река
Сива се гомила таласала
С мирисом траве и млека
Дигла се мајки оваца блека
Крај њих скакуће јагњад мала
С њим прође струја пољског ваздуха
Дах росних јутара
А затим наша чежња за пољем
[на маргини стоји: употребљено; прецртано]

*
Србину
Многи те ненавиде
Ал храброст не губи
Ајде мали Давиде
Голијата уби!
*

Прошле су страсти и буре

– Ала се дани журе [прецртано]
*
Сад је пролеће на великом послу
Траву цвећем везе
Распустило је дрво своје лишће
И кестен своје зелене лепезе
*

Природа
Природо је л твоја измењена психа
Сад после рата
Ко твога човека – брата –
Не ја сам стара мирна и тиха
Данас ко јуче
Не тичу ме се ваше свађе и туче
Нешто је пуцкало ко влат кад зре
 Природи
Судбом пренесен у град
У загушљиве куће
У прашне сокаке
Ја сам у просецима само
Назиро главе
твојих брда –
Твоје пролећне воде
Црту зелене равнице
Твоје зелене паше
Пролеће твоја.
Ти си цветала –
Нити је расло без мене
И пољско цвеће
Празна је њива
Без мене
Нисам видео клијање
Заробљен међу громаде камења
Под њеним приликом
У рупама од камена
Ко велики кртичњаци
Што се станови зову
Тако без мене пролази
Твој годишњи круг живота
*
Да ли је судбина хтела
Да пређем у град из села
(Verfluchtes dumpfes Mauerloch!87 Faust)
87
Проклета мала рупа у зиду!
 Мил. Јакшић [на маргини стоји: употребљено; прецртано]

Пред вече. Жагор птица

Златан сноп сунца пробија грање
У њему један вртлог, играње
Пијаног кола ситних мушица
У Топчидеру

Дајте ми део космичког мира што сам га

Понео у души кад сам дошао на свет.
А мени да је могуће
– Када ми се мир мој руши –
Да вам сву ту раздерану
Градску какофонију
Саспем у ваше грубе уши.
*

Рано пролеће
Подметнула је гора сунцу плећа
Сунце јој одежду белу мења
Подметнуле су куће темена
Застала је река у току
Па се све разграји
Под буктињом
Нежнога сунца
*

Master dolorsa
Док негде тече живота река
Она – ране њене миришу на босиљак сух
више дух
Испратила је децу
Последњу тајну смрт јој узе
И пролила је последње сузе
Куца на вратима вечности; чујете л децо?
*
Посматрати природу као да је први пут видиш.
*
Вампир – критичар
Ја мислим он се коначно смирио
А он се ето повампирио!
Музо – амо глогов колац!
(Ево му глогов колац!)
*

Свилени звук птичијих крила. [прецртано] (Лед[инци] 13. VII 23 у шуми)

Горски ваздух, неоскрвњен паром (испарењима људских насеља) (13. VII 23

у шуми)
Горска тишина, нетакнута нескладом људског говора. [на маргини стоји:
употр.; прецртано] (13. VII 23 у шуми)

Музика шумског лишћа

Кад пређе талас ветра (13. VII 23 у шуми)

Удисао бих тако до сванућа

Животворни дах земаљских плућа
 Провалија – земљина плућа дишу
(у шуми 13. VII 23)

Безазлени (невини, непретенцијозни) птичји глас – (13. VII 23 у шуми)

Старац од 100 година. Зна кад ће умрети. Зове комшију да га окупају и

захваљује им. Излази напоље клекне, моли се богу под ведрим небом. После умре.

Бајао је и лечио од коњштака. Умочи траву у ракију и говори:

Свети Петар башту ради
Мајка божја – цвеће сади
и онда тара оном травом из ракије болесника. – Старац је био побожан. Молио се
много богу, пио и јео умерено. (Лед[инци] 14. VII. 23 [нечитко])

Своје срце да лечим тишином гора. (Лед. у стану 15. VII. 23)

Бело камење вири као земљине кости. (Лед. у стану 18. VII. 23)

Тишина – гора мисли (Лед. 28. VII. 23)

Црви времена расточили су твоје тело

(Развалине цркве у Лединцима)

*
„Поспеши...“
Ја пишем, смрт крај мене стоји
Са својом оштром косом.
Журити се треба.
Нешто ће остати иза мене
 Што не подлеже коси смрти [на маргини стоји: сврш.]

Исписани сви ступци

Књигољупци [на маргини стоји: употр.]
*

Бог да прости ковача Рајка

И ковача Мирослава
И Арсенија Јеклисијаха
И старца Јосифа
И Калину и попадију [нечитка реч]
Које сарађиваху
На делу културе
Ко чим можаше
И богољубнога Петра, ловца рибом
И Михајла кујунџију
И [нечитка реч] калфе
И сељака
Сиромаха.

*
Скакавци и мишеви. Скакавци из Турске велики као птице, закрише сунце
као облак. Имаху четири крила на крилима имађаху слова јелинска и жидовска.
Сав лист поједоше (обрстоше)
Зиме. Суше
*
 Комете метеори, црвен снег, крвав снег. Прах паде с неба, прах црн као
пепо. Помрачења сунца и месеца. Змија велика и црна што се попе земље у облак.
Земљотреси.
*
„Стевана Ковача са ктиторима сиромаси а не богати даше.“
*
Леп, сунчан дан са кокотањем кокошака. (Лед. 31. VII. 23)
*
Хладовита тишина собна у летње подне, са зујалицом мувом. (Лед. 31. VII. 23)
*

Зима
То хладно, бело сунце
*
Мит о песнику који се претворио у попка (цикаду), цврчка
*

раб и сирак Драгоман

расоноша Миранијум
чрноризац Дамјан
грешни Роман, хроми телесно и душевно
худи Сава
расодер Катист
дијак Дмитар
калуђерица Марина
Калина
окајани Доситеј
поп Петар
презвитер Вук
Старац Вукобрз
Јован Грешник
игуман Теофил
презвитер Цветко
чрв а не человек дијак Петар
Кир Пахомије
грешни Роман расодер
убоги Василије свештеник
монах Тимотеј Глухи
расоноша Тимотеј
дијакон Максим
Матеј, расодер
Граматик Стојан
Леонтије Капоноша
Венјамин расодер
Болац дијак Драгул
Петар [две нечитке речи]

*
Кад год сам после ферија
одлазио у Н. Саду у школу
ја сам у своје сандуке
метао грудве земље свог
завичаја
*

Част сваком – вересије нема ником

*
Пиј! Једи! Вересије нема!
Не лупај! Јер прва чаша 50 друга!
Н. Сад – ресторација

Посмртна љубомора – једна душа.

Панчево – пивара
*
„Волијем дрво као човека“ – дрво ми даје све што може дати а ништа не
тражи од мене. – даје ми свој хлад, лист, зеленило, музику свога шуштања, цвет,
мирис итд. (Вршац, 5. IX 23 у парку) [на маргини: употребљено; прецртано]

*
Земља воли човека који је лепо обрађује она се радује обилним жетвама и
срећна је кад се оре; тада се њене тајне силе спуштају у воду благослова на
породицу орачеву.
Земља говори човеку: човече ја ћу те увек познавати и долазити к теби. – И
она долази к човеку својим добрим мирисом и испарењем зеленим, младим
житом и зеленим жетвама.
Беогр. стан 6 IX 23 Зенд – Авеста
Заратустра
„Шта каже петлово кукурекање? Оно каже: устај, свануло је! Онај који први
устаје улази у рај“
Заратустра

*
„Не вади се леб из воде него из ватре“ (боља је сушна година него кишна) –
народна посл.

*
Децо!
То је несташлук и живот –
Али и неучтивост....
Беогр 18. IX 23
*

У музеју
1. Мисао у камену
2. Мумија
*
Лакше је топом заузети него китом босиљка сачувати.
*

Пун месец сја

Лавеж једног пса
*
Шуштање увелог лишћа – металан звук сувог злата (јесен)
10. Х. 23 (на лађи између Беогр. и Панчева)
*
Предео заливен златом јесењег сунца (10. Х 23)
*
Леп је плод твог труда: из те каљнe, прљаве земље, из семена, баченог
жуљевитим рукама рађа се хлеб.
10. Х. 23 (на жел. између Пан. и Вршца)

*
Пут паробродом. Тренутно виђење дрвећа на обали у пролазу остављамо за
собом – тренутно познанство, кидање; сав се живот састоји из тих комадића ситних
успомена.
 10. Х. 23 (на лађи између Беогр. и Панчева)
*
Под брезом песникова биста (Ленау) Јесен. Лист брезов пада на камену
главу [на маргини стоји: употребљено; прецртано]

19. Х. 23 Вршац, парк

*
Стрмо брдо. Овде онде израсло је стење ко обнажене земљине кости. На
врху рујине од једне куле. Кула је саграђена од камена. Предање каже да се камен
вукао на козама. Кулуком. Зној, псовке и клетве. Где је све то? [на маргини стоји:
употр.; прецртано]
19. Х. 23 Вршац, у парку
*
Тишина. Цвркут сенице. Крекет једне свраке. Кљување детлића у кору од
стабла. Чује се падање кестенове плоди. – 19. Х. 23 Вршац, парк
*
Тишина влада;
Танушан глас сенице
Ко игла пробада
Тишину ову. 20. Х. 23 Вршац, у парку [на маргини: употр.; прецртано]
.
*
Вечерњи сутон пружио је аветињску
Пепељасту руку и заклонио
Ми лист од књиге коју сам чито
Беогр. 11. XI. 23 стан Његушева 51.
*
Залазак сунчев
Кад сунце зађе Запад процвета
У бојама ко сликарска палета.
Беогр. 11. XI. 23 из Крунске улице
*
Као окрњак (исечак) резбаренога плаветног стакла стоји нада мном парче
неба.
Б. 18. XI. 23
*
Ко то на прозор кљуца
Сеница једна муца
Отвори! [на маргини: употр.; прецртано]
Беогр. Сарајевска 50 31. XII. 23
*
Југ дува
Бежи снег
У провале
У горски збег
И отуд последњи
Отпор даје
Сунцу што јаче
Греје и сјаје
Београд 19. XII. 24. Нишка 56

*
Моји критичари
I
Мој нови критичар
 Он ми признаје дар,
Сталожен, миран стих,
Карактер благ и тих –
А по мом скромном мњењу
Још сам у малом врењу.
Ал када сасвим преврем
Бићу преблаги Јеврем.
Беогр. 12. II. 25 Нишка 56.

II
Кудиоци су ме вијали
На мртво испребијали
И с Парнаса ме свукли –
А ови повољног мњења
Они из сажаљења
С похвалама дотукли....
Беогр. 12. II. 25 Нишка 56

III
Не питам шта си и ко си
Пас лаје, ветар носи.
Б. 13. II. 25 Нишка 56.

*
Овај наш артизам у поезији није права поезија, али као сурогат њен може
задовољити (као сурогат за сапун за време рата)

*
Шта мене вуче теби о пећино
 Ти мирно гнездо срећино –
Нем је глас њен којим зове
Ал онај ко је затворио слух за земље ствари
Чује глас тај....
*
Али зар син Евин
Може бити невин?
*
Добро, како га замишљамо, није нигде; има само боље или горе, али добро
нигде није.
*
Браћо разбојници под заштитом мрака
Ви тражите новац ил на жаби длака

*
Девојка опчињава момка што га гледа кроз крило слепог миша.
*

Земља (поља) житородна.

Пуно поље бисера, сам га Бог посеја а сунце га побра (=Роса)
Минути као јутарња роса
*
Богумила птичица
*
Тражиће зец матер – биће јака зима.

Немуш (магла) прође кроз гору а не шушну.

*
Полећех орловски, падох царски, погинух паски
 *
Човек је кап росе на листу.
*
Полетоше беле пчеле, где стадоше ту се распадоше (=Снег)
Беле пчеле на плот стале, огањ паде, њих нестаде (=Снег)
*
Добро, како га замишљамо, није нигде; има само боље или горе, али добро
нигде није.
*

Те, не знам, оваки, онаки је

Воли да пуши, да пије ракије.

*
Што говориш тако о смрти
Та и најгори живот – он вреди злата –
Живот је брате, ствар банална
А смрт ствар непозната. [прецртано]

*
Смрт ти је скоро тема стална
Зашто не живот? Он вреди злата –
Живот је брате ствар банална
А смрт ствар непозната. [прецртано]
*

Стихотворцу
Ако ти не иде од руке
Залуд су твоје муке –
Тресни перо и бежи, –
Јер то је посао тежи
Нег терет за коње и осла –
Окај се ћорава посла!
*
Цуцине песме
Грми и сева –
То Бога пева
*
Сећаш се, кад сам била мала
Па сам се љуљала на облацима
Па сам онда летила.
*
Локвањ има златно срце,
Ја га покривам његовим листом
Време је да срце спава.
 ДВЕ МАЛЕ БОРДО БЕЛЕЖНИЦЕ

Уз харфу

Чекам да дођеш о Господе!

*
Сав овај свет је храна смрти.
*
Заштити ме од искушења сласти, јер за њом долази бол – бол се зачиње у
сласти – сласт затрудни болом.
*
Атман – Дух, – у њему, бестелесном је сласт.
*
 Бол пролазности – највећи бол.
*
Дубок сан без сна то је мир, Атман, бесмртно, Брахман.
*
Pax vobiscum, nihil amplius!88 До ђавола!
*
Грешан човек јесте морално болестан човек – заслужује сажаљење а не
осуду.
*
Бог се брине и за мрава (чуо од једног сељака на путу.)
*
Шавац=шнајдер

Из овога глиба
Не извади риба.
*
Историја је страшни суд за народе и за појединце.
*
Писати Јели да издиктира коме драму Несретна Кафина макар и
непотпуно, колико се сећа.
*
Цуцине песме
Грми – Бога пева... (у Ковиљачи 2½ год.)
(Дубоким гласом)
*
Море се срди (Салце) (море је узбуркано)
*
У башти 2. Петлова Креста (цвет) 3. Путовање лађом, железницом у Вршац,
Лединце, Н. Сад у пролеће и у јесен – Мајка – Мама – Тетка)
88
Мир с вама, ништа више!
 *
Поља, издељена, ишпартана и мрежаста
*
Из мог детињства
Сини сини сунце,
Да огрејем руке
Да потерам по Косову Турке
Ту пасију веру...

*
Звезде (в. Цуцине песме)
Златни пламичци букте (звезде)
Шаптање ноћи слукте (цветови)
*
Сунцокрет
Време кад цвета сунцокрет
Јер му припека годи:
Сунце се плоди
Па на земљу баца
Миријаде сунаца
По једно мало сунце сваки цвет

*
Петлова Креста
(Цуцина песма)
Ено у башти тога места
Тамо где цвета петлова креста (црвена ко крв)
На томе ја сам месту,
Милујем петлову кресту.
 *

Сутон је пружио кроз прозор руку

*
„ждерем се (једем се) ко месец“
*
„као црепајски резанци дугачки“ (из писма проте Васе Живковића)

*
А сада ветар душе...

Овде је била битка, рика топова, јаук рањеника, грактање врана над
лешевима... а сад тишина... ветар дува...
*
Београд са својим смешним, глупим кућама, палатама, варварски неукусном
архитектуром, немогућом калдрмом – једна аморфна маса камења засута
прашином, блатом и свакојаким ђубретом, са одвратним воњом, атмосфером
ћевапчића, која допире до месеца, од које се он гади....
*
Песма „Ко у худог сладострастја крило“, од које имам препис (у дедином
рукопису) није дедина песма,89 као што сам мислио него превод Биргерове песме,
која је наведена у једном поглављу Хуфеландове Макробиотике, коју је превео
Стеић.
*
Зима
Издалека нас заседа
Страх нам задаје свима
Страшна царица – зима.
Бела утвара њена

89
Деда Милете Јакшића био је свештеник Дионисије Јакшић.
 С круном од леда
И с венцем од зимзелена,
С плаштом од хермелина
Преко брда долина
Преко смрзнуте реке и слапа
(Ступа)
Иде, скиптром се поштапа
Њу прате јата врана
И чопори курјака.

„пуно ми срце сузâ“

*

имена:
Жегавац
Жеравица
и Паука старога ајдука
Стрмоглеђа Лука
*
Одби се глас од звона мога села
Прелете даљине и к мени стиже
Кроз тишини ноћи свете
Да се у мој сан уплете
.....
Погнуте главе ко зрело класје:
У теби Христе једини спас је
....
 Као кошница црква зуји
*
Старост.
Старости блага, тиха и ведра,
Пребродили смо велики пут,
Одбаци крму, па сави једра
....
*
Тамо је боље него овде где сам –
Али како то
Кад одох тамо и опет зло –
Вратих се – рекох себи тио
Тамо је горе него где сам био...

*
„У Србији, у којој се људи не смеју, но само зубе кезе“ из писма Ђоке
Поповића
*
Где ли је она копрена лепа?
Ветар и сунце цепа
Зимину хаљину белу
Из белих снежних трава
Зелени бусен се помаља –
Одрпан просјак – зима по брду ходи:
Из белих трагова њени’
Зеленилом што се замени
Младо се пролеће роди
(Трава и лист и биље) –
И вири ко дете
Из наручја зиме – дадиље
 И кити мртву дадиљу
(Из бели пелена)

*
Поезија Н сва шушти од белог и сјајног цвећа – треба додати: од вештачког,
лажног цвећа од папира са отужним мирисом фарбе и прерађене крпе.
*
Човек умире, тешко му је да се растане са својом свешћу, а у ствари не
растаје се он од свести, него се његова бесмртна свест, он, дух, растаје од смртног
тела (поводом смрти Влад. Димитријевића)
*
У зелен ћилим поља уткано шарено цвеће.
*
Сав овај свет је
Само храна смрти,
И тело твоје
Што га дух прти
На крају твојих
Земних дана
Биће смрти храна
....
Смрт свуда вреба:
Покрај палата
И покрај колеба,
Искупити се нећеш
Никаком ценом злата
-----
Подај јој твоје тело – залогај---
(Да се зајази...)
 *
Бачванка подвикује у колу:
Ала играм, ал сам лака,
На мени је црна ....
Није оно што мислите
Већ на глави што видите
(чуо у једној берберници)
*
Мушкарцу је све дозвољено, његов је стид под петом – друго је жена....
*
Чуо сам Бога
У птичјем гласу,
У ветру, у бури,
У шапату листа;
Осетио га
У мирису пролетњег цвета,
Биљке зелене
Видео сам га у кругу малом света
Што је око мене
--------
Прости му траже
На небу трон,
А мудри знају
Да је свуд Он....

*
И у трулежи
Клица живота дрема,
Космос је Бог
У њему смрти нема
Свет је одора вечнога Духа
У њу се увија
Господар славе
Ко царском ризом
Зориним гримизом,
Смарагдом њива
Хаљина његова жива,
Пурпуром вечери
%
И сјајним плаштом ноћи
Звездане,
Кад ступа над бездане
Космичке...
Он се створењем својим кити:
Твоје ће тело бити
Преображено његовом силом
У кристал, камен, звезду, цвет
Бићеш скромна звезда
Што блиста и светлуца
На одори му
Сјајем сребрног пуца
*

Живот је малотрајан,
Ми смо на свету гости,
Највећи бол је
Бол пролазности...
Тече људска река
Прегоне се вали
Ти си вал пропет, што се
Час пропиње,
Час клоне
И тоне...
*
Шева
Она је симбол мог духа
И мисли узвишене
Симбол моје чежње
За небом.

*
Нек славе они
Живота пир,
Ти ми сачувај Боже
Тишину и мир,
Огради га...
*

Жубор потока
По шљунку...
Музика лишћа
Кад по њему пређе
Мек, свилен талас ветра...
Бубица зазуји
Гласови дрвећа,
Жамор тишине
 Хујање понора
------------
Шума...
Тајанствен говор тишине њене,

*
Оставише ме друзи, пријатељи,
Све ме изневерава –
Још ми ти оста Боже,
Ти си ми све
Живот је чемеран –
Само у теби промене нема,
Ти си постојан и веран.
*

Како је стрм, дуг био пут до тебе,

Кроз трње и драчу,
Изубијан, крвавих табана
У плачу
Једнога дана
Стигох до тебе –
За мном осташе године
Младости
Време лажи и заблуда [на маргини: моје око суза радости влажи]
Док се не пробих на чистину:
Старост је сада ту
Ја тебе нађох Боже
И нађох истину...
*
 Човек је кап росе на листу
---------------------

*
Време
Време нас рађа
Време прождире
Рођену децу своју
Бесмртни део наш
Отми од времена
......................

*
Ја сам у свету странац
Залутао у свет овај
Однекуд из вечности
Ја лутам по туђем крају –
Људи ме нити знају –
................
Мој завичај је код тебе –
да се вратим завичају свом
У вечност нађем изгубљен пут.

*
Не дај злу места
У срцу мом –
Ни мржњи ни злоби,
Ни зависти
--------
*
Боже смрти, не дај тешке болести
 (чуо у берберници)

Градска страшна мора –

Да лечим слух тишином гора
*
Старачка винска песма
Ослањај се на свој штап,
Лагано срчи кап по кап,
Не бучи, не лудуј
Већ пиј и мудруј
*
После много година
А сад да се куцнемо
И да гуцнемо...
Из нашег старог круга
Остало нас два друга –
О друзи!
Ко нам наш круг сŷзи...
[нечитка реч]

*
Буди довољан самом себи
............
*
Прекор (у природи)
Осећам благ прекор твој
Што сам те остављао
*
Дрво
Навалили су у мени пупољци
Здробљени зимским сном –
Ослободи ми пупољке из коре
У мом је срцу пуно лишћа, цвећа, плода,
Распињу оне гране и огранци
У мени је пуно огранака
Што чезну на сунце из мрака
Тешко је срцу хоће да прсне
Ја хоћу да се дам:
Свој лист и плод,
Свој хлад уморном цвет пчели...
Мој живот је жртва
Сваког лета
А кад старост моја дође
И ја се изживих
Даћу суве гране
Дебло, свој увео струк, сваку гранчицу и сваки чвор
(Смрт је моја добротвор)
Огњу да туђ живот згреје.
*

Све вара: љубав, пријатељство

Све је нестално као дим
Ја више немам с ким –
Враћам се вама, стари друзи:
Вечни и верни,
Ливаде моје, тамни лузи
И маховина сурога стења
Све је ко и пре, ништа се не мења ...
.......
*
 Са усијаних градских калдрмâ,
Испод сунчева пламеног бича
Потекох у хлад лисната грма
Где сваки листак бога велича;

Где блуде ветра меки таласи,

Где с груди пада та градска мóра,
У сени дубокој пожар се гаси, –
Да слух извидам тишином гора.
----------------------
----------------------

Фрула, изрезана из жалосне врбе

*
Јесен
Земља засута пурпуром и златом

*
Славуј је пево –
Људи га хвалити сташе
А он се засмеја:
„Не требам хвале ваше
Та ја не певам вама
У шумској дубокој сенки
Ја певам себи и својој женки.“
*

Дух је заробљен у тело као у тамницу – страсти стражаре, да се дух не

ослободи, забављају га опсенама, насладама. Ал дух види (назире) свитање, вечне
небеске зоре луч „Боже, умори моју стражу, разагнај бестидне страсти, отвори
тамницу мог тела – у тебе је кључ!
*

Непознат кроз живот

Како је добро непознат бити!

*
С књигом у шуми.
У шуми с књигом у руци
Уз птичији цвркут итд.
*
Vox turturae...
Под првим хладом пролистала дуба
Глас дивљег голуба
Чежња....
(Зашто с тугом почиње пролеће?)
У шуми, у лугу
Он зове своју другу

*
Пасти лагано ко лист с дрвета
Трунути на шумском тлу
Дати будућем цвету живот
Ил мирис само - - - - -
---------
(Испунити годишњи круг
С природом....)
*
 Смрти
Долазиш ипак изненада
Да ме позовеш с пуне трпезе
Баханалија живота
Ко зла жена - - - -
--------

*
Црквица
Дали су и њој мало места
Ко крин, ко нежна биљка
(кита босиљка)
Што је гуши џиновско дрвеће
Прашуме градских палата
Храмова палата од злата
И отиљу јој сунце....
Њу тескоба тишти.
Њено звоно пишти
Вапај маленог храма
Њу гуши градска галама
И кућа честа
Дали су и Богу мало места....
[на маргини: Ово треба одредити пре свију ових мотива]

*
Све мањи круг је пријатеља,
Смрт ми тај круг сŷзи –
Где су ми стари дрŷзи?
-----------------
 *
Из шуме
Пун сам тишине њене,
Жубора, шапата пун
-----------
Да је неоскврњену понесем
У грудима ко тишину храма
Да је штитим и чувам,
Да је не оскврни галама –
-------------------

Пребивалиште самога Бога

Ко божји стан и божји трон
Бог тишину тражи. (У њој пребива он)

*
Моја је песма [изнад реда: реч] кћи тишине
У тишини зачета –
У тишини се откривају
Божје тајне.
----------------
У тишинама се чује говор вечног Духа.

*
(Освајач олуј је прошао и био градом)
Грмљаве далеке дубок звук
И сјајни дугин славолук...
--------
*
Зрêм у тишини
Ко дивљи наход у шуми
 *
Пролетња химна пчелâ
*
Младо, бледо зеленило жалосних врбâ, као да су болесне, бескрвне....

*
Комад (кришка) заходног сунца на једном крову (парче сунчева диска)

*
Жалостиво ýкање жабаца из рита.

*
Ритска птица (као врабац) пева у трсци, цвркуће својим рапавим металним
гласом као да шкрипи.
*
Дува јак ветар, вода у Дунаву је узнемирена, црни се као узорана њива.
*
Сјајни ми облак засењује очи
Сам стојим овде на зеленој плочи...
(Црња)

*
Зелениле врбе украј вода,
Откривају се далеке равни,
Полеће вивак чапља и рода –
Предео водоплавни

*
Црвени сунчев диск на једном крову
 *
Подметнула је гора сунцу плећа,
Одежду белу снега мења,
Виде се пеге зеленог бусења

*
Шевина песма у рано јутро дроби се као сребро и пада на класје вито – и на
житу трепти као роса. Ко звучно сребро – ко звучне капи растопљеног сребра.

*
Развалине једне цркве на стрмом брегу. Кула окрњена, стрма, зидове нема,
доле гомиле цигала. Она стоји као скелет (костур једног огромног бића из ког је
изишао живот. Давно су ишчезли звуци звона, којима је призивала верне на
молитву – умукнула је давно, а нараштаји, које је призивала изумрли су. Доле у
подножју стоји млађа црква као изданак оне старе у развалинама. У овој младој
цркви звони, млађи нараштаји одлазе у њу на молитву. Вечити круг: живот и смрт –
смрт и живот.
*
.
Децо, и цвеће има душу
(Мириси.....)

*
С трећег спрата
Сунчају се доле куће, река се загрева, дрвеће – све стоји – стало, сунцу се
предало.
*
Један глас – талас у мору тишине.
 *
Горски ваздух, неоскврњен паром (испарењем људских насеља) (13. VII 23
Лед. у шуми)
*
Музика шумског лишћа
Кад пређе талас ветра
Гласови дрвећа... (13. VII Лед. Шума)

*
Бело камење вири ко земљине кости (Лед. у шуми 18. VII 23)
*
Време је расточило твоје тело (Развалине цркве у Лед.)
*
Летњи сунчан дан са кокотањем кокошака. (Лед. 31. VIII 23)
*
у летње подне
Хладовита собна тишина са зујалицом мувом (Лед. 31. VIII 23)
*
То хладно дело зимског сунца.
*
Litterarum intemperantia laboramus (патимо од књижевне неумерености)
Seneca.
*
Пун месец сја...
Лавеж једнога пса.
*
Шуштање увелог лишћа – метални звук сувог злата (јесен)
10. Х 23 (на лађи Панчево – Беогр)
*
Предео заливен златом јесењег сунца. (10. Х 23).
*

Кад сунце зађе запад процвета

У бојама ко сликарска палета
Бегр. 11. ХI. 23 из Крунске улице
*
Леп је плод твог труда [изнад реда: ова груда]: из те каљне, прљаве земље,
из семена баченог жуљевитом тврдом руком рађа се бели меки хлеб
10. Х 23 (на жел. Панч – Вршац)
*
Тишина. Цвркут сенице. Крекет једне свраке, кљување детлића у кору од
стабла. Чује се пад кестенова плода ил кад падне са храста жир – па онда мир. (19.
Х 23 Вршац)
*
Вечерњи сутон пружио је аветињску пепељасту руку и заклонио ми лист од
књиге коју сам читао (Беогр. 11. ХI 23 стан Његушева 7)
*
Као окрњак (исечак) разбијеног плаветног стакла стоји нада мном парче
неба. (Беогр. 18. XII 23, стан Сарајев. 50)

*
Кос
Дан је ограно
Звижди кос
У шуми рано
Од јутрос

Јесте л’ га чули
 Све лиу–ли?
Његовој фрули
Диве се сви....

Музика ова
Није ма шта,
Златног је кова
Звиждаљка та

Сваког весели
Тај звиждук њен
Ко чути жели
Нек није лењ
.......
А фрулицу ће
За појас.

*
Стари храст
Тиште ме зимски окови.
Зар она још је ту?
Док моји бурни сокови
У мени кипе, вру.
-----------------

*
Повратак природи
Градске галаме сит
Под твој гранати штит
- - - -
*
Мир вејем!
Скинимо шлем;
Бацимо у њега лук и сир.
Нек буде мир!
[нечитко]
*
Рат
А љубав према ближњем?
А библија?
Отишли под купус –
Homo homini lupus...

*
Критичар
Чегрће, клепеће
Од досаде горке –
Својом чегртаљком
Плаши чворке
*
Непризнат талент, геније –
Тих типова сам сит:
Не признај ни ти друге
Па ћете бити квит!...

*
Калуђери
Библију у буџак – ћуш!
 Аристофане куш! (ћуш!)
Братије с главе ћелепуш!
Бацимо у њ дукат који
Ко у црквени тас
А с тим и вечни живот и транс –
Па дедер који калабријас
Ил преферанс!

*
Спортистима (Соколима)
Скин’те доламе, пера с клапака –
Земља вас зове, будите брзи
Ви ноге младе!
Јер она мрзи
Све ваше параде
....
Да л носиоци [нечитка реч] ил рита
Она не пита
Већ тражи делатника
У време зрелих жита.
-------------

*
Ниси сувремен, ниси модеран –
Да, ја сам старом остао веран
Ја још на старом закону стојим
Још на прстима дактиле бројим.

*
Слепи миш
 Слепи миш – младе носи прикачене на грудима – једе: комарце, муве, бубе
које задоцне,– ноћне лептирове: има прозрачна мека крила, осетљив слух: чује и
нечујни лет ноћних лептирова; зими се завлачи у дупље дрвећа, куле, у торњеве,
оџаке, таване, пећине, сова му је највећи непријатељ.

*
Воће у цвету.
Шта се то бели на оном брегу
Је ли то воће у белом снегу
--------------
То неће бити огранци суви
Када се плод из снега прокљуви.

*
Балада о непослушној бубици
Ко сенка брз и лак
Слепи миш
Лети брзо све цик–цак
Иш, бубице, иш!
А бубица лети, жури
У свој дом, –
Слепи миш све за њом –
Лети јури
Буба лети ко ће пре –
Слепи миш испред ње
Роса капље – коп
Па бубицу – хоп!
------------
*
 Човек – лаже
Боже, човек те клевета
--------------- --
Зашто на трњу ружа не цвета
Што гавран није бел, него црн
И што трн боде, што је трн?
Он би да у риту место корова
Буду цитре –
Да славуј пева место жаба
Из оне локве
Да с чичка бере смокве
--------------
У туђ забран он често гази
Закону твом се руга и плази
----------
Да то му од суза очи влаже
---------
Не, Бог је истина, а човек лаже.
*
Књижевници се туже како их публика не чита, кувари се туже како народ
неће да једе оно што они готове – народ тражи снажну храну а књижевници ко и
кувари дају им пуслице и друге слаткише

*
Живот ме прође ко у сну –
Шездесет! Кад пре? Зар већ ту?
Тренутак ту је пробуђења
За живот један вечног бдења.
------------
--------------
Прошле су лажи мога сна
Заблуде, блудње тма
[нечитко]
 Јави се сунце иза горе:
Ведрина, сјајна чистина
Авети тако мру
И ти си Боже ту
И ту је истина.
*
Ст Тодоровић сликар саветује Јоцу Макс „немој учити!“

*
У трави блиста крупна капља росе
Ко изгубљен бисер...
------------------
*
Богата јесен je сишла
У подруме и амбаре
Са пшеницом и вином,
А зима нам је прошла
Гле, оне бабе старе
Са снежним хермелином
С круном од ситног леда.
И с [нечитко] зимзелене –
Како нас страшно гледа
Бела утвара њена...
-----------------
-----------------

Он
Он пише, дрља, шкраба,
Вредан као мрав –
Мира му не да
 Књижевни пундрав

*
За „Урок“
Иконију је проклела њена другарица зато што јој је отела женика помоћу
враџбине, да јој умре женик, а пород који с њим изроди, сина, да умре од чежње
за непознатом лепотицом или ако се ожени њом, да је урок устрави тад, – Врачара
је Иконијина била иста она која је врачала за њеног сина Вукосава, да се ожени
деветом сестром.

Ветар и киша
Дувао је ветар неколко дана
Летио по свету –
Киша му крила скваси
Сав мокар ветар паде
И лежи, лепо се стишо
Хвала ти добра кишо!

1. Исус90
2. Јесен
3. У јесен (молитва пре зимскога сна)
4. Сан једнога мрава
5. Птице говоре
6. Зими
7. Зима умире
8. Бог
90
Одавде почиње друга бордо бележница.
9. Овчје стадо
10. (изоставити) [наслов је избрисан]
11. Кос.
12. Магарац
13. Лето.
14. Детлић [нечитко]
15. У шуми
16. Крајње куће
17. Шева
18. Дрен
19. Мирјам
20. Маријин вео
21. Бегство у Египат
22. Повратак
23. Крст на брегу
24. Кућа у снегу
25. Завичај
26. Погреб (вече)
27. Орах
28. Привиђење (У магли)
29. У магли
30. У шуми у јесен
31. Тишина [сви наслови су прецртани]
(ван збирке „Уз харфу)

*
Ако је Шекспир написао свога Хамлета и Ромеа и Јулију онако лепо као што
их је Лаза Костић превео, онда их је Шекспир лепо написао.
 *
Саставити антологију (за децу) лепих места, добрих описа природе,
душевних расположења (штимунга) из појединих песама наших песника;
донети лепе слике, симболе апстрактних појмова и мод. идеја н. пример ону
грандиозну Ђурину слику нада болесног човека.
Ко боланог нада небу подигнута
Подиже се гора од камена љута
Бону главу диже а коленом клеца
Каменито срце Млава91 јој просеца
Зајазит се не да, јечи, мумла, стење
И у тешкој муци прождире камење...

или онај зимњи пејзаж, онај недостижни опис природе са зимским штимунгом.

Шта плива, гором, долом

Те прља бели снег
Јел’ суза оно, крв ли
Из срца нечијег

Узмућен поток јури

Пени се реком лед
А вихор хучи, тавних
Гони облака ред.

Ћелава стоје брда

Гологлав храст и бор
Скрханог грања шушти

91
Млава овде изгледа као очајање које поддгриза човечје срце, прождире му наде. Млава овде
изгледа као друга слика која с првом нема везе, али је она у ствари потпуно дакле изведен симбол
наде болесника. [примедба Милете Јакшића]
 Немио разговор.

Са ниских стреја капље

Лагано кап по кап...
Друмови пусти – путни
У куту лежи штап.......

Испред сваког цитата кратко, јасно и просто казати што о предмету који се у
стиховима обрађује.
Могу се у осталом доносити и лепи прозни описи природе тј: сања,
штимунга из најбољих наших прозних писаца.
*
Знате ли за оно меланхолично расположење у летње вечери, када уморно
сунце клоне, залази за гору, остављајући свуда неку тиху сету, тугу за даном који
нас оставља, који више никад нећемо видети. Тај штимунг је сажет у ова два лепа
стиха: кад песник описује вече у манастиру:
[нечитка реч ]златног крила птичице на умору
„Кријућ зраке сунце провући се иште
Кроз зелено грање у немо двориште....“
као да се последњом снагом хвата наше хемисфере да додирне лист, стабло
њезино пре него је остави.
*
Така мала анализа стихова и њихово значење треба да претходи цитираним
стиховима.
*
Узети из Ђ. Јакшића, Војислава, Дучића, М. Јакшића, Л. Костића, Ј. Грчића
Миленка (можда Шапчанина)
 Удесити Антологију Доситејевих басана (и других) за децу: скратити их,
сажети, простим дечјим стилом – без наравоученија:
Доситеј – деци
*
Христове приче (параболе) за децу
Христос – деци
*
Скупити песме Николе Манојловића – Рајка.
*
Саставити Антологију заборављених, непознатих, игнорисаних,
потцењиваних
*
Легенде (по Хришћ. Симболици) за децу
I О ружи која је била бела док Ева није згрешила а поцрвенила од стида због
Евиног греха.
II О ружи која је била црвена па побелила од Магдалениних покајничких суза.
[за I и II на маргини стоји израђено; прецртано]
III О пчели које је долетела на рану Христову, мислећи да је цвет а пчела је у
ствари била Христ. душа која је сисала на рани Христовој крв за вечни живот –
зауставила му крв – Војник
*
IV Магарац са пауновим репом (израђено) [прецртано]
*
V Приповетка једне мушице о неком свом далеком претку који се увукао у нос
вавилонском цару Нимроду па после у мозак те је полудио – исто и Пилату и
Титу што је разорио Јерусалим. – Мушица прича то пастиру. Мушица –
осветник тиранима и злобницима. [на маргини стоји: израђено]
VI О пауку који је плео мрежу на улазу једне пећине, где се сакрио један
светитељ од гоњења. [прецртано]
 *
VI О пекару ког је Христос претворио у кукавицу што није смео да му да леба
кад је огладнио. [на маргини стоји: израђено]
VIII О малом Душку који је много плакао кад се родио за изгубљеним рајем.
(Зашто деца плачу кад се роде)
*
IХ О старом гуштеру који је био слеп па прогледао кад је Христос одмарајући
под црним стаблом маслине од пута, узео га на длан. (прича старог гуштера)
X Маријин вео
XI Мирјам
XII Ноћ у пустињи [на маргини стоји: израђено, од Х до ХII прецртано]
XIII О светом Агатону (израђено)
XV Прича о јасици, која се није хтела поклонити Христу кад је мати с њим по
пустињи бегала у Египат
XVI Бедуин који тражи благо под каменом развалином па га уједе змија.
Појавио му се се [нечитка реч]

Збирка народних приповедака егзотичних народа

*
XVI О грудви коју је Христос претворио у шеву [прецртано]
XVII Клетус епископ римски – новац – и римски цар (крв)
XVIII Путопис прор. Матија по Палестини – за децу (из бел.)
*
Лежим под дрветом, гледам у густо зелено грање које се нада мном шири
као божје руке на благослов (кров)

Дечји календар
За Дечји Календар
(кал. за децу и њихове родитеље)
Живот деце у обданишту
Дом сирочади
Дом слепих у Земуну
Христос – деци и за децу
Из Доситеја за децу
Путопис по Палестини од прор Матија
Из хришћ. симболике
Лег. Зашто деца плачу кад се роде
О [нечитка реч] Петру као детету
Из живота св. Саве и срп. светаца
Превод Љерм. Ангель
О нашим знаменитим људима: 1. Цвијић (искати од њега автобиографске податке
из детињства)
Лег. о јасици
О подмлатку Црв. крста (прича Христова о Милосрдном Самарјанину)
Песме о пећи (послата у Књ. Север) [на маргини стоји: моје]
Песма о зими која је родила пролеће [на маргини стоји: моје]
позвати Даницу Бандићку
Позвати Јована Максимовића да напише што за дечји календар
Искати што од Аце Марића
Из природе:
О пољским радовима – о пољском цвећу и тд
Искати једну проповед за децу од еп. Ник. Велимировића.

*
Део за родитеље и учитеље
Из хришћ. симболике
Хероји библијски и народни
1. пророк Илија
 2. Јов. крститељ
3. прича о Јосифу
Наћи у Матици Јудејске легенде.
Склопити у стихове коју Вукову народну проповед.
Тумач о Великим празницима и Српским празницима
Афоризми из Досит, Библије и др. о деци.
Шта говори Божија мудрост деци и о деци (Библ. и др.)
О звонима (из хришћ. симбол)
Толстојеве мисли о васпитању деце – за родитеље
*
Кадаверозни задах нашег национализма – наш патриотизам мирише на
крв.
*
Смрт је само једна етапа на путу живота, који је бесконачан (поводом смрти
Јов. Протића)
*
У извесним годинама човечјега живота свет друкчије изгледа него у другим
годинама – зато човек једнога доба и година не разуме човека других година, као
што онај који стоји на вишој степеници (човек у старијим годинама) друкчије гледа
и види свет него онај на нижој степеници.

Литература
Куда ти „млади“ теже
Да л они сами знају?....
„Стари“ на младе реже
А „млади“ на „старе“ лају....
*
Данашњи песници – све танки, меки нежни, сладуњави гласови сопрани
фистуле нигде којег снажнијег, јачег, дубљег гласа – баритона каквог – „плачевни“
тон
*
Псећи дани ([нечитка реч]) наше појезије: апашки стихови, разузурени,
распојасани, расголићени, сви у неглижеу.
*
Млад је човек субјективан, он гледа све кроз призму своје страсти и
интереса – стар човек је објективан јер он види све ствари и предмете у живој
суштини очи у очи – без призме.
*
Цуца
Била у католичкој цркви у Вршцу. Видила распеће – Бóгу. – Је л – какав је? –
Није леп – гадан је. Намрштен.
*
Књижевници, кажу, дају своју визију живота кроз призму свог
темперамента. Шта се нас тиче његов темперамент? Нека да истину или
приближну истину о свету. Остави свој темеперамент!
*
Песме писане слободним, разузданим стиховима, то су неукоричене књиге,
које ће се расути пропасти! Кад – тад...
*

год 1891 – 8/20 III – писмо И. Руварцу

Исус пред Пилатом, слика Ђ. Јакшића – својина гђице Марије Т. Радовановић,
која се сада бави у Каменици – к бр. 368, (Слика је сада у ман. Гргетегу у летњој
трпезарији – на полеђини је записано да је рађена 1859 год.) [Овај запис се
налази на полеђини бележнице]
 ДОДАТАК

РОМАН УСАМЉЕНА ЧОВЕКА

1. Читуља
 У једном локалном листићу неке мале варошице био је забележен у
рубрици Читуља овај смртни случај:
„Пре кратког времена умро је у јеку своје мушке снаге, од запалења плућа
Миленко Јаковљевић, бивши чиновник у магистрату вароши Н. Лака му земља!“
Ми смо у стању радозналим читаоцима неколико занимљивих, интимних
црта из живота покојникова и уједно открити узроке његове трагичне смрти.
На десет година пре смрти Миленко Јаковљевић дао је оставку на своме
звању, које му је досадило, повукао се у своје родно место, у неку забачену
варошицу и ту је живео потпуно усамљен, без занимања, без друштва.
Он је био у многом погледу особењак. После своје оставке трудио се да што
монотоније проведе свој живот: то је била казна, коју је он самом себи одредио за
некакве своје грехе, због којих га је савест узнемиравала.
Миленко Јаковљевић је, наиме, некад волео једну девојку али се с њоме
разишао и напустио је из узрока, који нису ни самом њему били јасни.
Од то доба живот га више није занимао. Сваки дан је очекивао смрт али
смрт није долазила и Миленко Јаковљевић је често када би се зајутра пробудио и с
чуђењем и с извесном одвратношћу осетио да је жив.
Уверио се најпосле да смрт неће скоро доћи, па, као човек који је на путу
заостао на некој станици где ће имати још много да чека на одоцнели воз што
треба да га однесе у завичај, он се одлучио да спокојно чека, да живи као и до сад:
усамљен, непознат; да са лаком, немарном радозналошћу гледа на живот око
себе, у ком он није узимао учешћа.

2. У парку
 Сваки дан, и зими и лети када би време допуштало Миленко Јаковљевић би
и по више пута на дан излазио у варошки парк [на маргини: порта у Српској Црњи;
напомена Зорке Јакшић92], проходао се по њему, поседео, кадикад већи део дана у
њему провео и враћао се у своју кућу, која је била сасвим близу парка, сва утонула
у зеленило.
То му је био свагдашњи провод, без кога није могао замислити свој живот. И
у том и таком животу, налазио је он неке тихе, болно–резигноване насладе.
То лењо базање по запуштеном парку, који је давно–давно подигао некакви
љубитељ природе а за чије неговање општина никад није у свој годишњи прорачун
унела ни новчића, то лагано премештање с клупе на клупу, које су биле
извитоперене, полутруле од влаге и сунца, та меланхолична атмосфера, која
мирисаше на старину, прошлост; та дубока, влажна хладовина старога дрвећа, које
је дремљиво шуштало и навејавало драге и болне успомене из младости – све је то
било од неког мистичног значаја за њега, сачињавало символ његова живота, који
је прошао. Било је за њега у том парку нечега старога, запуштенога, нечега
гробљанскога – било је то као неко место изван живота, у ком се Миленко
Јаковљевић осећао као сенка, која полубудна лута у животу после смрти.
Осим њега у парк није долазио скоро нико и он се навикао да ову оазу
тишине у не врло великој али грубој и досадној маловарошкој средини и њеној
вреви, сматра за своју сопственост, за неприступно хранилиште своје прошлости,
над којом је он суревњиво стражарио, да јој нико не ремети спокојство.

3. Изненађење

Једнога јутра деси се нешто од чега је Миленко Јаковљевић увек помало

страховао али чему се ипак није надао да ће му се догодити.
Улазећи у парк, угледа на клупи, на коју је прво седео кад би зајутра дошао,
младу женску с књигом у руци. [на маргини: Зорка; напомена Зорке Јакшић]

92
Зорка (Андрејевић) Јакшић, супруга Милете Јакшића преписујући Роман усамљена човека,
оставила је напомене на маргини. Видети више у „Напомени приређивача“.
 Миленко Јаковљевић стаде као укопан. Изненађен, пренеражен, збуњен, он
је стајао неколико тренутака у великој недоумици, а затим стидећи се своје
слабости, својствене усамљеним људима, да се наиме, нарочито пред непознатим
женскима, збуњује – он лагано, чинећи се да није ништа видео окрете другом
стазом, заклоњеном густим џбуњем.
Та га је стаза увек спасавала када је хтео да избегне нежељене састанке. Јер
Миленко Јаковљевић, и ако је мало по мало прекинуо скоро сасвим друштвене
везе са познаницима, друговима и пријатељима свога роднога места ипак није
остао на миру од њих. Он је њима због своје повучености, недружевности, био
човек подозрив, подмукао, чак опасан за мир и спокојство вароши, која је лежала
на земљишту периодичних политичких потреса. Они се сећали да је Миленко
Јаковљевић пре неколико година при изборима заступника за државни сабор био
врло активан и да је развио силну агитацију у корист кандидата крајње опозиције.
Претрпивши приликом избора пораз Миленко Јаковљевић се повукао – у парк и,
скоро заборављен чекао своје време. Али је пријатеље узнемиравала та његова
повученост. И они су га често тражили, вребали га као ловци дивљу зверку, хватали
га, досађивали му увлачећи га силом у своје друштво и натурујући му свој начин
мишљења, гледања на свет, своју идеологију. Они су га уверавали да му као
пријатељи желе добро, доказивали му да ће му самоћа нашкодити здрављу, да је
сам крив што је усамљен и тако даље.
Сви сте ви досадни тешиоци! мислио је од своје стране Миленко
Јаковљевић понављајући речи многострадалнога Јова, којима је одбијао
лицемерно тешење својих пријатеља, па је њихово старање да га спасу од самоће
схватио на свој начин: као договор, заверу, лоповску намеру да му на леп начин
украду слободу и мир, љутио се на њих и мрзио их из дна душе. Он се брижљиво
крио од њих а када му није испадало за руком да се од њих склони он им је без
околишења давао познати да их је сит, да су му досадни и пријатељи су га једно
време остављали на миру да после неког времена опет понове своје покушаје.
Бивало је, да је Миленко Јаковљевић, кријући се од познаника по читаво пола сата
преседао сакривен у каквом џбуњу не марећи што сам себи изгледа комичан и
волећи већма да га комарци изуједају него да се с пријатељима састане.
Али ова забуна, страх који га је обузео кад је видео непознату женску на
својој клупи, није била она одвратност од досадних пријатеља.
Миленко Јаковљевић није се одавно познавао ни с једном женском он их је
систематски, опет ради казне избегавао, али је женска, коју је из далека видео,
учинила на њега такав утисак да је заборавио на свој завет да се за женске више не
интересира, него се радосно изненадио и осетио неки пријатан немир
радозналости.
Ко је она? Од куда овде? Кад је дошла? Сама без друштва? Сва та питања
брзо једно за другим искрсаваху у његовој души док је са уздрхталим срцем,
узбуђен, ишао лагано на прстима, застајкивао, завиривао кроз џбуње и посматрао
непознату женску пажљиво размичући гранчице као да је посматрао непознату
птицу која је на свом путовању слетела на одмор а он се бојао да је шумом не
поплаши да би је могао што дуже гледати.

4. Миленко Јаковљевић бежи

Миленко Јаковљевић видео је добро: то је била девојка мршава, узаних

плећа, витка нежна састава, бела и чисто провидна као од кристала црвене косе
која јој је као дебело повесмо од златних жица обвијала главу а на позадини
тамно–зеленога џбуња сијала као млаз сунчане светлости, што је пробила кроз
грање. Она је седела непомично, право, лако на клупи, гледала у отворену књигу
коју је обема рукама пред собом држала.
Миленко Јаковљевић зажеле да се она помакне, да промене положај, да јој
види покрете, но она остаде непомична као неко привиђење, неко мистеријозно
биће које се у тренутку ту створило и ког би нестало, чим би се Миленко
Јаковљевић помакао или престао гледати тамо.
 И он је гледао задржавајући дах и – уједанпут поче да бежи. Девојка се
помакла, обазрела се око себе, погледала горе у тамни склоп густога грања
старога јасена, затворила књигу и дигла се с клупе. Миленко Јаковљевић стаде да
трчи стазом за спасавање али када се она упутила онамо где би је он зацело срео
да је даље ишао том стазом, а он се брзо, све на прстима, али скоро бегом, врати
истим путем натраг; дохвати се врата од парка, претрчи у кућу, уђе у собу па је
оданде бојажљиво, радознало иза завесе кроз прозор завиривао у парк. Он опази
само још како иза једног џбуна промаче бела блуза, и оде с прозора.
Миленко Јаковљевић уздахне дубоко као да је утекао од неке опасности, а
затим поче узнемирен ходати тамо–амо по соби љутећи се сад на самога себе што
се толико узнемирио због једне безначајне ситнице. А после размишљајући о том
нађе да је то крупан догађај и поплаши се од помисли да више није слободан, да
није више сам у свом (он хтеде рећи: у свом рођеном) парку и да ће долажење те
девојке у парк из основе изменити његов начин живота, пореметити ону
монотонију на коју је испрва сам себе осудио али му она после постала неопходна
потреба.
„Детињасто!“ говорио је међутим самом себи. Шта сам ја уобразио! Зар је
тај парк моја сопственост? Зар нема права свако ту да долази?
Тако му је говорио разум али је осећањем друкчије ствар схватао. Поводећи
се за својим осећањем он је био озбиљно узнемирен, озловољен, огорчен, скоро
несрећан.
„Да то није искушење какво? Да нису можда пријатељи моји договорно,
намерно послали ту девојку да ми ремети мир? мислио је он. „Моји пријатељи“
настављао је Миленко Јаковљевић своје размишљање изговарајући реч
„пријатељи“ иронично и са неким особитим изразом презирања на лицу – „моји
пријатељи знају, осећају да је мени добро овако, да ја у оваквом животу налазим
своје задовољство. Да му није добро, он би тражио наше друштво – мисле они.
Варају се! Јер и највеће зло добро је само кад га они не сматрају за добро. Наша
схватање добра и зла разликују се сасвим. Ја нарочито у оном што они сматрају за
зло, тражим добро само зато да ме оставе на миру – да тиме више тога њихово
добро остане да не изгледају ускраћени када бих и ја тражио свој део од онога што
они сматрају за добро. Ја њихово добро не тражим – али они траже моје. И ако не
виде они ту ничега што би за њих било од вредности, они ипак воде тачан рачун о
мојим наклоностима, жељама, задовољствима и траже начина да ме узнемирују,
да ми сметају, налазећи у том своје задовољство. Шта ту да радим? Ја о том много
мислим па сам смислио да од сада кријем своје страсти, своју љубав према
извесним стварима, да се чиним немаран, равнодушан према свему што ми чини
задовољство. Ја на пример, волим неку књигу али ћу је кудити пред њима јер ће
иначе гледати на ма који начин да ме лише те књиге, да је ишту на читање па да је
после не врате или да ми је просто украду.
Ја волим какво лепо место под неким дрветом у парку, јер је ту дебела
хладовина у којој се лепо развијају моје мисли али се морам чинити равнодушан
према том дрвету јер у њихову списку мојих задовољства стоји забележено: „Он
воли оно дрво – треба раскопати земљу око дрвета и на жиле му усути кључану
воду да се дрво осуши.“
Ја најзад волим парк, волем да се у њему усамим, то они знају, то је
очигледно јер сам више у парку него код куће. Али су они послали ону девојку,
госпођицу... Једанпут су деца бацала грудве на мене иза ограде парка. То је било
„њихово масло“. Да и ова госпођица не буде тако једна грудва... оруђе њихове
злобе... Него ја ћу се учинити равнодушним према парку, нећу ићи сваки дан тамо
па ћу онда видети: ако је та госпођица од њих послата да ме узнемирује, она неће
долазити кад види да ја не долазим, него ће известити оне који су је послали да ме
нема у парку – а ако та госпођица буде ипак долазила и онда када је не будем тамо
одлазио знак је, да је нису послали они, него –
Ту се прекиде нит размишљања Миленка Јаковљевића. „Шта 'него'!“?
Ништа! Видећемо!... Покушаћу дакле да не одем ова два дана... Наћи ћу какво
скровито, згодно место одакле ћу моћи посматрати кретање те госпођице а и
познаћу и намеру због чега она ту долази.
 И Миленко Јаковљевић одлучи да два дана не оде у парк а то је за њега
било кушање његове моралне снаге – то уздржавање од парка.

5. Ново познанство

„Па куд да идем ако нећу у парк?“ рекао је срдито Миленко Јаковљевић
када се другога дана зајутра пробудио. Он погледа у велико огледало на зиду где
се блистало парче румене ведрине мајскога јутра и у оквир једне слике, на чијој се
позлати сијала млада светлост пробуђенога дана. Да се дан показао мутан, у
огледалу угашен рефлекс сурога кишнога дана а на оквиру посукнула позлата
Миленко Јаковљевић би лако извршио одлуку своју да не иде у парк али овако
–––– Миленко Јаковљевић се весео одлучи да оде у парк, и не само то него и да се
упозна са оном девојком, па како било. Он устане нагло, прође прозору, подигне
завесу и погледа у парк у ком су мирно још дремљиво лежале црне и влажне од
ноћашње росе сенке дрвећа у парку прошаране овде онде румено–жутом
светлошћу нискога јутарњег младога сунца – погледа на ведро небо, ослушну
весело клопарање кола сељака који су ишли на рад, кукурикање петлова и
звиждање коса – па храбро добро са очекивањем нечега пријатног што ће му се
тога дана десити умије се, обуче и изиђе пред кућу на сокак. Он је био весео све
једнако због тога очекивања да ће му се нешто пријатно десити, па је живахно,
убрзаним, одлучним, чврстим кораком ходао по путањи пред кућом, љубазно се
одјављивао мештанима који су туда пролазили, чак је по некога с којим већ давно
није ни речи проговорио, ословио, питао га по што год. И грађани се смешили и
чудили се од куда те љубазности у тога господина, за кога су могли мислити да је
већ умро. Због тога очекивања нечега пријатног што ће му се тога дана десити, он
је такође мимопролазећу децу запиткивао ово–оно, помиловао по којега од њих, а
деца која се бојала тога замишљенога, мрачног господина, задивљено су бленула у
њега и такође се чудила тој промени његовој.
 Миленко Јаковљевић је знао да она неће тако рано доћи у парк, али кад
прође још неко време и када је могао очекивати да ће она доћи – њега обузе опет
нека малодушност и он зазебе у срцу од нечега тако да није смео ући у парк докле
га не прође тај немир. Он је осетио оно колебање, које се осети, када човек хоће да
учини важан, одлучан корак у животу.
„Та чега се бојим?“ храбрио је он самог себе стојећи око девет сати на
вратима парка. „Не морам се ја у осталом упознавати с њом“ настављао је
пролазећи кроз врата „па баш ако се и упознам! Можда ће ми бити пријатно,
можда –“ и Миленко Јаковљевић уједанпут премре од страха кад опази на својој
клупи, на крају њеном непознату девојку, у истој пози, исто тако непомичну са
књигом у руци као и јуче. „Нећу се упознавати“ реши се Миленко Јаковљевић
„сешћу на другу клупу и чинити се невешт“ а срце му је куцало од неког
необјашњивог страха и потајне жеље да се упозна.
Али се Миленко Јаковљевић ипак упознао са госпођицом и то се десило
тако неочекивано, случајно, некако само од себе и лако, да је осетио како му се
скинуо грдан терет са срца, али подробно се није могао опоменути како се то
упознавање догодило.

6. Из дневника Миленка Јаковљевића

После неколико дана Миленко Јаковљевић забележио је у свој дневник ово:

„Упознао сам се дакле! Не знам ни сам како је то било. У том тренутку био
сам засењен њеном појавом као каквом изненадном јарком светлошћу која се
просула у суру, тамну монотонију мога живота. Хоћу ли се моћи опоменути свих
подробности тога момента! Сећам се само да ме је замолила да јој дам какву
књигу за читање. Глас, којим је говорила, био је мек, ласкав, мелодичан, једино је
што ми звони у души а једва се и сећам оно неколико уобичајене фразе које смо
том приликом казали једно другим – толико је у тоновима њена гласа било чари –
то је била песма у којој је музика, мелодија надвладала текст.
 Ово неколико дана састајао сам се сваки дан с њом. Име јој је Ирина
Алексијевић. Пре месец дана дошла је у наше место за домаћу учитељицу код
трговца Петровића. Она је повисока узраста, мршава, врло нежна телесна састава,
лаког ваздушног хода, еластичних, грацијозних покрета. Могла би се рачунати у
плавуше али је то крајња, избледела, скоро бела нијанса плаве комплексије.
Не могу казати да је лепа. Оно што на њој одмах упада у очи то је њена
чудно лепа коса али ми се чини да и та коса не би лепа била да је на другој глави,
него да је та коса лепа на њој, јер потпуно хармонира са целом њеном физичком
појавом а канда и с њеном духовном.
Та њена коса као да је израз, главна карактеристика целога њенога бића. На
њеној је коси једна мала скала разних боја: она је црвена као храстов лист у јесен,
плава као осушен бусен траве и бледозлатна као свилена чаурица. А оно живахно,
немарно преливање боје те косе при покретима њене главе и згодном осветљењу,
давало је особито живота и израза њеном ситном, минијатурном лицу, које се не
може назвати лепим када се под лепотом разуме правилност црта, чистота тена,
одређена боја очију и тако даље. Али би њено лице под оном косом, у извесним
тренуцима постајало лепо, чаробно, а то је онда када се насмеје. Када се насмеје,
чини се као да је у њеној унутрашњости изненада гранула нека светлост и обасјала
јој лице. Пријатно је и весело гледати је у том тренутку. Па онда глас, глас! Слаб,
врло пријатан, мек, и има у њему нечега жалостивог као гукање дивљега голуба у
шуми, нешто што изазива осећање болећиве, нежне симпатије према њој. Чим се
Ирина престане смејати, она унутрашња светлост као да се уједанпут угаси и лице
јој потамни и постане несимпатично.[“]
Миленко Јаковљевић прочита што је написао и уздахну од задовољства. А
после неколико тренутака дода у дневник још ово: „Да ли да се кајем што сам је
упознао? Видећу!“ Затим заклопи дневник и замисли се.

7. Велика сензација
 Онога јутра, када се Миленко Јаковљевић упознао са Ирином
Алексијевићевом, пролазили су као и обично, послом, људи и жене покрај парка,
који је са свих страна био окружен неком жалосном, исхереном оградом од трулих
летава, која би одавно била пала да се није наслањала о дебео, непробојан бедем
зеленога џбуња. Људи су туда пролазили равнодушно као поред каквог гробља у
које нико није марио да завирује. Али када су чули иза ограде разговор, многи
почеше застајати да прислушкују ко то тамо унутра разговара јер се знало да је у
парк долазио једино беспослени пензијонерац Миленко Јаковљевић. И, када су,
завирујући кроз гранчице од џбуна, видели да тај господин говори са домаћом
учитељицом, задивили се, а неки се од чуда прекрстили.
Вест о тој тако необичној ствари, која је изазвала дивљење код оних који су
је непосредно сазнали, великом се брзином раширила прво у најближој околини
парка а затим и даље.
Преко пута од парка била је парохова кућа, која је, благодарећи свом
згодном положају у средишту варошице, могла да буде као неки главни биро за
све новости: у тој се кући прво дознавало све што се у вароши дешавало и одатле
се вести даље шириле. Шеф тога бироа била је госпођа пароховица.
Госпођа пароховица била је врло радознала госпођа. Она је свако јутро,
чим би устала, отварала прозор, издигла једно крило од шалона, промолила главу,
обртала је час на једну час на дугу страну, љубазно се одјављивала женама које су
туда пролазиле, заустављала их и питала за здравље, за ово и оно, околишила, док
није тако околишећи дознала какву новост, јер госпођа пароховица и ако је била
силно радознала умела је ипак да скрије ту своју страст, да чува своје достојанство
једне отмене грађанке па је све те новости примала тобоже равнодушно и
немарно не упуштавајући се ма с киме у критику и претрес онога што чује. Она
није волела да има глас радознале госпође што ће рећи глас сплеткашице.
Слушкињи својој међутим заповедила је да добро отвори уши шта се говори
када би је куда послала: у дућан, на чесму по воду, у касапницу, у крчму и тако
даље, и љутила би се и псовала слушкињу називајући је глупаром ако јој не би
никакву новост донела.
Тога јутра, дакле, прошла је слушкиња госпође пароховице као и обично
крај парка на чесму по воду, чула разговор из парка, завирила и видела ко
разговара, па када се затим вратила с воде, а она узбуђена од радости што ће моћи
госпођи нешто ново казати ову важну и тешку новост, која је била толико важна и
тешка да је није могла однети чак у кућу, стовари испод прозора на ком је вирила
госпођа пароховица у шлофкапи и с мржњом гледајући на слушкињу јер је била
уверена да јој ништа не носи.
Али слушајући задихану слушкињу која је испрекиданим од узбуђења
гласом казивала, шта је чула и видела, госпођа пароховица се са све већим
интересовањем нагињала на прозор, истезала свој дугачки, жилави врат, бечила
очи и с великим апетитом као највећу посластицу гутала сензацијалну новост.
„Па баш си чула како се разговара?“ питала ју је госпођа пароховица јаким
шапатом.
„Сунца ми, разговарао се... не помакла се да Бог да с места ако се није
разговарао!“ уверавала ју је слушкиња која није умела тихо говорити, него је
цикала неким полушапатом, који је при крају прешао у гласно цикање.
„Та не вичи крмачо једна!“ Корела је госпођа пароховица стискавајући зубе
– вуци се унутра!“
А затим и она сама, као корњача, увуче главу с прозора прође као фурија по
соби сруши се на диван и пљесну рукама. „Дакле није више мутав! Одрешио му се
језик!“ њу из извесних разлога, који ће се после казати, ова вест није обрадовала.
Она остаде неколико тренутака непомична а затим дрмајући трагично главом, са
гримасом бола и једа на лицу, промрмља: „Аха то је тај светац!“
Није прошло ни четврт сата а госпођа пароховица, неочешљана, повезана
марамом, у шлафроку шетала се испред куће с плетивом у руци. Била би сасвим
обична ствар да се госпођа пароховица шетала испред куће с плетивом у руци око
пет сати после подне. Али је необично било то што се она [са] плетивом у руци
појавила на сокаку око девет сати пре подне. Но њу је ова новост толико
узнемирила, да је оставила све домаће послове, сав јутарњи кртог и пре времена
изишла из куће. Са притворном равнодушношћу и колико је могуће
достојанствено, она је ходала испред своје куће, али сва њена унутрашњост горела
је, треперила је од жеље да из парка чује разговор, она је из све снаге напрезала
слух да улови коју реч оданде.
Посао који је имала у рукама није ишао никако, игле су јој нервозно играле
међу прстима и она је сваки час губила, пропуштала замчице и рупице на започетој
чарапи. Она толико није мислила на свој посао да га је могла и и испустити из руку
па да то не осети.
Из парка није чула ништа. Онда је обузе жеља да још од кога чује потврду те
невероватне новости, али се онима који су туда пролазили можда и не слутећи шта
се догодило или не дајући никакве важности томе што се догодило није се
усуђивала да поведе о том разговор. Јер се госпођа пароховица сетила
достојанства отмене грађанке, која није волела да има глас радознале госпође, што
ће рећи сплеткашице, па је с великим напором задржавала у себи ту жељу, ћутала
и сва бледа охоло подизала главу.
Једина с ким би она ту новост могла свестрано и без резерве претрести била
је госпођа бележниковица. [на маргини: г–ђа Ната Божин; напомена Зорке Јакшић]
И она је, као и госпођа пароховица, у одређено време, излазила у шетњу и онда би
се састајале на пријатељски разговор. Али је то, као што је речено, било око пет
сати после подне а сад је било тек девет сати пре подне. Зато госпођа пароховица
у један мах хтеде послати слушкињу да изазове на сокак госпођу бележниковицу
само на један тренутак, али се предомисли јер се чак ни пред њом није хтела
показати толико нестрпљива и радознала сетивши се достојанства отмене грађанке
која није волела да има глас радознале госпође што ће рећи сплеткашице.
Госпођи пароховици не остаде ништа друго него да се, неутешна, већ пети
пут врати у кућу.
 Али се у том тренутку, ствар опет сасвим необична, појави госпођа
бележниковица испред варошке куће такође у шлафроку, исто тако с плетивом у
руци, тако исто узнемирена, изгледајући да и госпођа пароховица изађе.
И када госпођа пароховица, као слутећи да ће госпођа бележниковица
изићи, већ шести пут ишета на сокак, оне се опазише, па, с почетка лагано, силно
задржавајући кораке да не би њихово нестрпљење упало свету у очи пођоше једна
другој у сусрет па онда убрзаше кораке, потрчаше и најзад се залепише као да ће с
иглама плетивачама да копају очи једна другој.
„Јесте ли, молим вас, чули новост?“ питала је госпођа бележниковица
госпођу пароховицу, с тешком муком сакривајући своје узбуђење.
„А ја баш хтела вас да питам да ли сте чули?“ одговори госпођа пароховица
и би јој непријатно што госпођа бележниковица новост већ зна и што није могла
она њој прва да каже.
Затим обе госпође пођоше упоредо мрдајући иглама плетивачама као по
неком такту, који се једнако реметио баш као и њихова равнотежа душевна због
„догађаја“.
Оне се сваки час значајно погледаху и по њихову задихану брзом разговору,
при ком једна од друге нису могле доћи до речи, видело се да се у вароши
догодило нешто доиста ново, неочекивано, нешто чему се нико ни у сну није могао
надати.
А у тој варошици, где је сваки свакога познавао где су сви водили тачан
рачун о најинтимнијим породичним и личним одношајима свију, није се никад
ништа могло десити што се не би могло очекивати, јер су комбинације биле увек
сигурне, рачуни прости и будући догађаји могли се скоро са математском тачношћу
на дуже времена унапред прорећи.
Али овај најновији догађај био је толико непредвиђен да се обе госпође
збуниле и као осрамотиле што их је њихова способност прорицања изневерила.
„Ко би се томе могао надати!“ говорила је госпођа бележниковица.
 „Тај дивљак, који је с нама до сада једва неколико речи проговорио – како
му се сад одрешио језик!“ говорила је и госпођа пароховица.
„Или он с нама не уме да говори?“ рече пакосно госпођа бележниковица.
И обе госпође значајно се погледаше а затим ућуташе тако да се чуло само
клекање њихових игала плетивача.
Оне су ућутале мислећи о том какав ће нов елеменат унети ова новост у
замршене друштвене обичаје мале вароши Н. и од каквих ће последица бити факт
познавања Миленка Јаковљевића са Ирином Алексијевићевом.

8. Канцеларија

Господин бележник, био је човек врло висок, округле ћелаве главе, кукаста
носа, зелених очију, које су преплашено гледале кроз округла оканца од наочара,
крупних костију, јаких руку и ногу, испупчена, узана трбуха, промукла гласа. У
млађе време изгледало је да је сушичав, така му је и била боја лица. Лечник му је
рекао да једе. И он је јео. Сва његова брига и старање врзла се око тога да што
боље и што обилније једе. Чак и његове политичке идеје извор биле су у тесној
вези с том главном сврхом његова живота. Требало је створити таке политичке
прилике које би најбоље обезбедиле добре приходе, који не би увек били
законити од којих је он највећи део трошио на кујну. То је било главно – остало све
споредно.
Бирократа од главе до пете. Он је рано долазио у канцеларију, пазио на
тачност, увек војничку строгост, кишбирови салутирају. Без ње није могао живети.
Канцеларија је била један мали кабинет која је силно мирисала на дуван. Све је
било натопљено, засићено тим мирисом. И ваздух и зидови и намештај и књиге и
акта. Да књиге! Закони. Дебеле, укоричене књиге са златним словима на полеђини
поређане на полицама у једном стакленом орману. Тај орман није се друкчије звао
него „закон“. „Јеси л убрисо „закон“ од прашине[?“], питала би се послуга која је
чистила и спремала смрдљиве просторије. Тај орман са законима поред слике
[нечитко] давао је нарочито строг изглед целој канцеларији и дизао углед
бележнику, који је испод њега седео за својим писаћим столом, као телесна гарда
наоружана бајонетима. Тај је орман улевао страх свима грађанима. Закон је –
закон! И с тим у вези: жандар је жандар, затвор је – затвор.
Грађани, који су као грешни и неуки људи често долазили у сукоб са
законом и са бележником закона знали су да је између закона и затвора тесна
веза. Зато су се бојали закона у особи господина бележника који је био нека
персонификација његова.
Тога је дана господин бележник седео читав сат у својој канцеларији не
прихваћајући се никаква посла. Он је пушио и дубоко размишљао о великим
задацима који га чекају јер су избори за државни сабор били на прагу.
Тачно у осам сати закуца лако на врата од канцеларије а затим се помоли
проседа космата глава сеоскога кнеза. Његово сухо, бледо лице изражавало [је]
страх, очекивање и када се после његовога поздрава господин бележник одазва
својим обичним отпоздравом казаним гласом који је изражавао пријатељску
благонаклоност кнежево се лице уједанпут згрчи на њему се појавише силне
борице као кад се на млеку хвата скоруп – он се насмешио радосно, понизно.
Господин бележник му пружи руку, што није увек чинио.
Кнез потрчи и прихвати руку нагињући се тако ниско као да је хтео да је
пољуби.
То је био домаћи ред, који је господин бележник завео: да се сваки
поглавар, сваки чиновник има пријавити кад на дужност дође и пожелети г.
бележнику „добро јутро!“
– Па како стојимо? запита г. бележник гледајући на прозор. Питање се
односило на изборе, на расположење бирача и народа.
Кнез је питање разумео, јер га је бележник понављао свако јутро.
Па... знате... левичари се задраво кураже, одговори он неодлучно.
Г. бележник се уједанпут окрете и погледа испитљиво кнеза.
 – Па јуче сте казали да наша ствар добро стоји, рече г. бележник
узнемирено, сакривајући свој немир.
Па ... оно не стоји рђаво...
Г. бележник се исправи на столици која је шкрипала, испупчивши трбух,
завали главу, и зинувши ухвати доста ваздуха, надује образе и лагано кроз стиснуте
усне одува га горе у таваницу као да је хтео да одува од себе некакви тежак терет,
тешку досаду.
– Пазите шта радите! рече он гласом у ком је било неодређене претње и
устаде од писаћег стола, туривши руке у џепове пребираше прстима кључеве и
новце ходајући нервозно тамо амо.
Кнез се инстинктивно помаче с места и понизно стаде код врата.
– Пазите шта радите! рече он поново заставши код кнеза гледајући га с
висине својим зеленим каменитим очима.
Кнезу уједанпут нешто застане у грлу и дође сам себи мали као миш.
– Па ми се трудимо!... одговори кнез жмиркајући својим ситним очима.
У побочној соби зачуше се кораци, премештање столица; канцеларијско
особље долазило је на дужност.
– Имају ли доста да једу и пију – запита г. бележник тишим гласом кнеза.
Нека само једу и пију а мени донесите рачун – заврши г. бележник и, отпуштајући
кнеза додаде и опет: Пазите шта радите!
– Али они хоће и тамбураша – рече кнез – „Нека узму и тамбураше!“ рече
бележник.
После кнеза отшкринуше се опет врата и појави се глава подбележникова.
Та глава рече: szolgája93 и ишчезе. Редом затим помаљаху се друге главе:
рачуновође, касира, писара, рекоше: „szolgája“ и ишчезоше.
Г. бележник опет седе код писаћег стола и дубоко се замисли гледајући на
прозор, одакле је видео малу баштицу пред кућом са оградом од жица, и испод
грања од брестова врата од кујне и његове бриге због избора почеше се прекидати
мислима о ручку.
93
Ваш слуга.
 Извади затим један кључић из џепа и туривши га у фијочицу где су лежале
такозване „поверљиве“ ствари неколико тренутака није се одлучивао да је отвори.
Није знао шта ће пре: да ли прво да нареди за ручак или да ради званичне ствари.
Ипак се одлучи за ово друго.
Откључа фијоку, извади неке хартије и лупајући по њима руком поређа их
по писаћем столу, па их пажљиво изблиза поче прегледати. Један од тих табака био
је „списак сигурних“, други списак „несигурних“, па онда списак „зависних“ па
„списак независних“; затим списак зависних али несигурних; и, најпосле, „списак
независних и сасвим несигурних.“
Сви ови спискови били су испревлачени, избележени плавом и црвеном
оловком, усправним косим цртама, потезовима, крстићима, кружићима, знацима
питања, усклика итд. Ти су тајанствени знаци обележавали ствари, познате само г.
бележнику.
„Списак сигурних“ г. бележник одгурне на страну и положи на њега тежак
металан притискивач као надгробну плочу над онима који су као мртви и од којих
не прети никаква опасност.
Брзо пређе очима остале спискове, не учини никакву примедбу нити повуче
и један потез, па се најпосле заустави на последњем списку „независних и сасвим
несигурних“ где је било исписано неколико имена, међу којима је на првом месту
стајало крупним словима написано име Миленка Јаковљевића.
Господин бележник се почеша, хукну и нервозно бесно начини већ не зна
ни сам који пут оловком дебео црвен крст код имена Миленка Јаковљевића.
То му је име задавало највише бриге. Али како је крајње време било да се
мисли на ручак, г. бележник љутито покупи спискове и остави у фијоку па оде у
кујну да нареди шта треба за ручак мислећи путем да до избора има још довољно
времена.
 9. Око ручка

Било је прошло девет сати када се бележник појавио у кући. Госпођа

бележниковица у црвеном шлафроку, повезани маџарски црвеном марамом са
белим бобицама нешто је викала на слушкињу.
Она већ неколико дана није била добро расположена. Има већ дуже
времена како не може да искамчи од мужа новаца за нов шешир. Сва је малаксала,
од једа се гризе. Са њеног боног лица није силазио израз бола а у очима се огледао
умор и патња. Јер је господин бележник био деспота у кући, тражио је ред и
тачност и покорност. Госпођа се покоравала са прикривеном мржњом према мужу
и изливала свој бол и кајање што се удала у сузама које нико није видео.
Уморним, сломљеним гласом запитала је мужа шта ће да кува за подне. Он
јој зналачки, сладећи изређа јела, помало шалећи се и умиљавајући јој се показа
чак и нешто нежности према њој, али је она из искуства знала, да се та нежност
односи на њу као куварицу а не жену, па хладно и суво прими његова умиљавања.
Затим бележник уђе у шпајз, где је у обиљу било разна јестива и оставе,
погледа с уживањем на све то и оде да прегледа подрум.
Бележниковица остаде сама у кујни и замисли се. Колико се једила због
шешира толико је сада мало узбудила и оживела најновија сензација сеоска. Хтела
је да то и мужу саопшти, али се држала: понос јој није допуштао да му се она
приближи, јер би их та вест, тако необично важна, без сумње зближила те би
несугласице које су међу њима често настајале, ишчезле и од шешира не би било
ништа. Требало је дакле држати се опробаног метода ћутања и срдње. „А можда
би га та новост толико расположила, да мени попусти“ мислила је после неколико
тренутака несретна госпођа и уздахну колебајући се шта да ради.
Она је доиста била несретна. Много је задовољнија била, док је живела
слободно као девојка, и сирота учитељица у једном скромном селу где је њен
будући муж био бележнички веџбеник у сеоској општини. Била је то лепа плавуша,
пуначка, бела лица, бледо модрих очију и густе плаве косе. Будући бележник
загледао се у њу и оженио се њоме без праве и јаке наклоности с њене стране. Али
је таштина њена, јача од осећања, обманула. Биће госпођа, имаће угледа и
завидеће јој све оне њене колегинице, које ће можда увенути као учитељице и
неће смети ни у сну сањати о такој партији какву је она начинила. У почетку је
доиста тако и било. Муж јој наскоро добије место бележника и она поста прва
госпођа у месту. Најлепше се носила, давала тон осталој женској интелигенцији,
скупљала око себе друштво да би могла међу њима блистати, али је с друге стране
почело нестајати унутрашње основе за задовољство. Мужевљева љубав угасила се
после другога, трећег детета, он омрзне на њу. Чешће је долазило до вике, свађе
међу њима због ситница, највише због деце и одела. Остало јој је да преудешава
старе хаљине и да одржи своје спољашње достојанство. О њеном рђавом животу
знали су већ сви. Неки су је сажаљевали а већина је пакосно мислила да јој „тако и
треба.“
Тако од лепе, пуначке плавуше постаде, после неколико година брачног
живота увела и потамнела жена, претерано витка. Често се тужила да је боле груди
и да помало кашљуца. Постала је нервозна, пакосна, завидљива. Једила се не само
због својих домаћих невоља него је још више патила видећи туђу бригу. Нарочито
је суревњива била на то ако би која друга госпођа успела да постане средиште оно
мало друштвена живота у селу а она осетила да губи стару привлачну снагу (своју
прву улогу). Онда је изгубила све.
У овом тренутку мучило је питање којој ће се страни приволети Ирина
Алексијевић. Да ли ће сада трговкиња код које је Ирина дошла за домаћу
учитељицу, постати оно сунце око којега се окреће свет, и, нарочито, да ли ће
привући и Миленка Јаковљевића, који је с Ирином почео ступати у друштво. То је
било врло важно питање и за њу и за њена мужа. Јер је трговац Петар Петровић
као „независан и сасвим несигуран“ био врло јака чињеница за изборе.
А већ се дознало да је Миленко Јаковљевић почео чешће одлазити Петру
Петровићу. Ирина пак још није учинила посету код госпође бележниковице.
 „То је она наговара да не дође овамо!“ мислила је љутито госпођа
бележниковица, то јој је толико задавало бриге и једа да је често заборављала и на
своју свађу с мужем због шешира.
Због избора муж јој је постао још више нервозан, мрзећи, несношљив. Често
плане ма за какву ситницу па је грубо увреди. А она је због тога расположења свога
мужа наисказано патила, ноћу није спавала, трзала се иза сна и затицала мужа при
упаљеној свећи где пуши и хода по соби мучен изборним бригама.
„Ох, неће ти избори никад проћи!“ тужила се својој јединој пријатељици
госпођи пароховици која се опет од своје стране једила на свог мужа, што је све
занемарио па се само домунђава с неким људима, што му цели дан па и ноћу
долазе и закрчују собе, гаде и кваре ћилимове по патосу, својом незграпном често
каљавом обућом.

10. Једна ноћ

На две недеље пре избора, бележник није имао мирна сна. Трзао се сваки
час и око два сата после поноћи скакао из кревета, ходао по спаваћој соби а после
би полагано изашао у предсобље, нервозно, крупним корацима прошетао би се
пушећи цигару за цигаром па би онда уморан сео на наслоњачу исплетену од
прућа и непомичан дуго и напрегнуто мислио.
Једне ноћи пробудио се у пола два сата [и] упалио свећу. Ноћ је била ружна,
ветровита. Из баште крај прозора спаваће собе чуло се тешко узнемирено
шуштање великога бреста. Ветар је негде дрмао један капак који је издавао
жалостив, тајанствен звук, звук усамљеног изгубљеног јецањем који нико није
слушао.
На другом кревету спавала је бележниковица окренута леђима њему. Он је
осетио да она не спава. Дисање јој се није чуло. Она је била будна а њега је то
љутило. Пре неки дан опет се завадили и она му је, са очајничким сузама у очима,
рекла да ће га оставити и отићи својој матери. Он јој је потпретио да ће се убити
ако она то учини.
Бележник се издиже у кревету, погледа на жену, на њену плаву замршену
косу, на њен омршавео врат и раме, нагло се окрете од ње и брзо али ипак
опрезно скочи с постеље. Заогрне јутарњу хаљину и када полако изиђе из спаваће
собе у предсобље, заборави на своју свађу са женом и поче опет мислити о
изборима. Изборне шансе за владину странку биле су врло повољне, победа је
била несумњива али многе рђаво проведене ноћи, домаћи раздор, и, најпосле и
то, што ће и опозиција бити доста јака те се пред властима неће моћи похвалити да
је све бираче довео на гласање за владиног кандидата – све му је то унапред
кварило радост због будуће победе и чинило му се да има више разлога да се једи
него да се радује.
Али што је најглавније, њега нису волели ни „његови“ људи, а од „левичара“
просто се бојао. Најстрашније фантазмагорије његове распаљене маште мучиле су
га, нарочито у глуво доба ноћи, својим ужасним, невероватним сликама.
Он се, на пример, сећао, причали су му како је некада давно, један
бележник био убијен у својој канцеларији, у истој, у којој он сад ради. И крвава
утвара убијенога колеге, изгледа му, лутала је по празним просторијама ове
велике, пусте куће. Трзао се на сваки и најмањи шум. Са узнемиреним срцем и
језом слушао би када ветар затресе које окно на прозору или се дивља лоза
помакне под ветром и задобује својим шушним лишћем по стакленом зиду
предсобља из ког се ишло у башту.
Често би очајнички притискивао дугме од електричнога звонцета,
дозивајући послугу, стражаре, који су спавали тамо доле у другом одељењу куће
одређеном за њих. И буновни стражари долазили су усплахирени и зачуђени што
их зове у то доба ноћи. А он би их дуго гледао блед и непомичан па их онда терао
да спавају не казујући им зашто их је звао и питао их само је ли „све на миру“.
Он се одмах с почетка незгодно осећао у овој кући. Било је нечега хладног,
немилог међу овим зидовима, који су били сведоци, као да крију страшнога
догађаја. Било је у тој кући неке неме тајанствене претње, опомене, којој је он
наслућивао смисао и значајност њихова, суморна гледања њених зидова.
Често је видео себе како мртав лежи на столу у оној ручаоници где је он
често приређивао гозбе вармеђској господи, када му је у весељу и галами за
тренутак полазило за руком да се стресе утисака свога немилог стана. Али би после
бивало још горе. Собе су остајале опет пусте, зидови су га опет упорно гледали и
значајно ћутали.
Једанпут је наумио да зидове наново премолује и то је учинио. После тога је
и врата офарбао друкчије, и учинио друкчији распоред намештаја са собама.
А сада је смишљавао како би било да другу собу удеси за спаваћу или да
извади брест испред прозора од собе у којој сад спава и да уклони дивљу лозу која
га је узнемиравала шуштањем свога лишћа.
И бавећи се тим плановима он се мало охрабри и помисао на изборну
победу и на побеђенога Миленка Јаковљевића потпуно га умири.
Већ је почело свитати када се бележник уморен, са мутном главом од много
пушења вратио у собу и легао у кревет да још мало продрема.
Он је чак сматрао да је утицајем ове немиле куће његов породични живот
поремећен, да је она крива што се отуђио од жене коју је узео из љубави а сада је
омрзнуо, да је ова атмосфера у којој беше нечега фаталног, учинила те му жена
поружнела, омршавила, постала одвратна. Он се сети ње каква је била онда кад је
узео, а каква је сад. Он се нарочито сети њених руку. Била је то лепа рука а сада су
јој прсти постали дужи, мршави на крајевима затупасти са мршавим испупченим
углавном на средњем прсту као какви велики чворови чланцима о којем се
заустављала бурма, која је дошла широка као карика, као да није за њену руку
купљена. „Проклета кућа“ рекао је једаред.

11. Варошка кућа

 Миленко Јаковљевић мрзио је варошку кућу. Одлазио је тамо само кад
мора и, свршивши посао, гледао да се што пре уклони из њене загушљиве
атмосфере.
Варошка кућа била је за њега символ туђинске власти, која је владала
насиљем над заробљеним народом а још га је већма љутило то, што то није било
отворено насиље, него је имало маску општинске самоуправе, народног
самоопредељења и што је народ, не знајући за ту обману место да је бојкотује,
узимао учешћа у тој управи, свом силом се отимао за функцијонерска места у њој,
залагао се сав за једну химеру, која га је бацала у пијанство, онемогућавала му да
свесно загледа у суштину ствари, која га је у толико улички злоупотребљавала и
понижавала.
Њега је кадикад обузимао прави анахристички бес и често је мислио да би
бомбама требало раскопати то гнездо разврата.
Тако је кадикад мислио... Иначе и, скоро редовно, он је за њу имао само
иронију и равнодушно презирање. Сетио би се како је бележник једном рекао, да
он има све [нечитка реч] у џепу и смејао се и њему, његову хвалисању, комичном
хвалисању једнога ништавнога зубца у механизму огромне државне машине, и још
се више смејао када је замислио минијатурне фигуре кнеза, поткнеза, касира,
ешкута, како као мишеви, као неки птичићи из гнезда вире из џепа господина
бележника.
Данас је та варошка кућа једна палата, најлепша и највећа грађевина у
месту. А некада је она била једна обична, ниска, трском покривена кућа, са
гвозденим решеткама на прозорима и родиним гнездом на оџаку. И ту малу
идиличну варошку кућу од некад волео је Миленко Јаковљевић. Он је онда био
дете и волео је старог тадашњег бележника чика Лазића. С њима, децом, чика
Лазић се и шалио, давао им крајцаре и некакве велике изрубрициране табаке
круте хартије да праве змајеве.
Време је онда било некако весело и безбрижно, а када је умро чика Лазић и
стара кућа била срушена па се на њено место подигла ова нова – све се уједанпут
променило. Време је постало озбиљно, суморно, хладно, званично, скучено.
Нестало је старе фамилијарности између бележника и народа, престадоше старе
шале, нестало старога веселога хумора, другарских одношаја међу бележником и
осталим званичним особљем. Бележници постадоше резервирани, строги хладни,
сувише акуратни, кишбирови и плајаши добише униформе и научише да
салутирају, да војнички оштро говоре „разумем молим“ па чак и „збогом молим!“
Кнежева свечана, званична палица са наџаком изиђе из употребе и кнез је носио
некакав вулгаран, обичан штап. У близини варошке куће настанише се џандари и
уливаху страх и отуђеност са својим лошим бајонетима и великим перјаницама.
Изгледало је као да се власт и народ завадили. А тако је канда и било. Ове
промене биле су последица некаквих буна, немира, социјалистичких и политичких
агитација. У месту је настало неко врење, комешање. Власт се тргнула и почела
боље мотрити на те појаве и узела друге манире у свом понашању према народу.
Једном речју старо је време прошло а ново је настајало али се још није
определило.
То је отприлике мислио и осећао Миленко Јаковљевић приближујући се
варошкој кући. На улазу у капији затече две, три гомилице људи, који су ту
зазјавали, чекали нешто. Они га равнодушно отпоздравише када им се он јавио.

У цркви

Била је храмовна слава. Звонило је први пут на службу. Свет је раније него
обично почео улазити у цркву, да заузме места и мали храм поче се пунити
народом.
Миленко Јаковљевић увек је скептички слегао раменима, када би у
новинарским извештајима о храмовним славама, читао како је том приликом
црква била дупком пуна побожна света. Њему је доста било да се сети оних оргија,
онога свенародног мамурлука после тих слава, које се чешће свршавале тучом, па
оних страсних, злих расправа у црквеним одборима због нетачних рачуна, због
разбијених или ишчезлих чаша и флаша, због несталога вина, за које тутори нису
могли да положе новац, и тако даље – па да му се на лицу појави снисходљиви
осмех сажаљења.
Стари људи у стајаћем руву, лупајући тешким чизмама о мрамор, улазили су
у цркву чисти, умивени, са намазаним, сјајним брижљиво зглађеним косама. На
средини цркве, они се клањали крстећи се према олтару, а затим, дошавши на
своје место, опет би застајали, клањали се и крстили, мичући уснама, па онда,
климнувши главом јављали се онима који су им били најближе, па се опет
прекрстили, и најзад, окрећући се свим телом натраг као да неког траже, тим
нарочитим кратким климањем главе поздрављали су све присутне у цркви десно и
лево. Тај начин поздрављања био је прописан, обредан, утврђен: тако су ступали у
цркву сви који су знали шта је ред а то су били људи стари, који су редовно
похађали цркву. Они који су ретко долазили а таквих је данас било много,
такозвани годишњаци, нису знали тај ред. Они су улазили, заузимали место где
било, брзо се крстили, збуњивали се и црвенили, нису знали куд ће с рукама и,
накашљавајући се, премештали се с ноге на ногу.
Сасвим напред, до „Солеје“ заузеше место младићи, ожењени и момчад у
парадним доламама, понеки са великолепним сребрним токама преко груди и
спуштеним шишкама на челу као ждребад.
Црква се напослетку тако напуни, да би неминовно морало настати гурање
и жагор, кад би се само један помакао са свога места или би црквењак послом
пролазио кроз ту масу, правећи себи пута. Људи су полугласно раговарали и над
свим тим главама дизао се онај особени жамор људског говора који нијe ни на шта
налик. Неко је гласно зевао, негде се чуо дечји плач. Испод хора који је такође био
пун људи, у полутами женске препрате било је исто тако пуно. Напред су стојале
девојке у празничним хаљинама јасних, шарених боја, гологлаве, парадно
очешљане, па онда младе жене скоро удате са џегама а затим старије са
повезаним главама и у хаљинама тамнијих боја и најпосле, сасвим у дну, старице у
црним марамама и црном руву, као да су, са својим китицама босиљка, чији је
смерни мирис опомињао на прошлост, меланхолију гробља, тугу прошлости, увек у
жалости.
Сви ти људи и жене имали су атитуде које су изражавале стидљивост,
кротост, богобојажљивост, међусобни мир и љубав, уопште све врлине које је
требало да има једно хришћанско друштво. Али је М. Јаковљевић приметио да ти
исти људи чим изиђу из цркве, чим се разиђу по својим кућама или се скупе у
крчми на поселу у одборима имају сасвим друге манире, постају злобни, мрзећи,
свађалице, да су после проповеди коју су чули у цркви и која им је натеривала сузе,
они кадри били потући непосредно после тога. Зашто је то? Зар је оно била маска а
ово право лице? И на што све то?
Дошавши у цркву, М. Ј. заузе почасно место у левој певници. Он се не сећа
када је последњи пут био у цркви, али када је смислио да ступи поново у живот
држао је да и он треба да се, кадикад бар, нађе тамо где се у разним приликама
скупљао и други свет.
И сад га то поче занимати. У цркви се ништа није променило. Ликови на
иконостасу гледаху право у њега с укором као што му се и раније каткад чинило.
Непомичност њихова га је увек фрапирала, она га је подсећала, опомињала на
непомичност принципа на којима се темељи живот и срећа људска у животу, а те је
темеље он често остављао и лутао тражећи друге путеве. Он је хтео на опиту да
провери истинитост тих начела. Сад као да се уједанпут вратио с пута и учинило му
се да није требао остављати ове темеље. Он се сети детињства, нарочито како се
као дете пењао на торањ да хвата ејуге, те чудне, тајанствене птице са
ћилибарским очима, уоквиреним у неке колуте као у наочари. Тамо је волео
слушати како ветар хуји кроз полупане шалукатре, дира у звона и звона жалостиво
хује, као далека слутња.
Он погледа у женску припрату али не виде Ирину онде. На десној страни
женске цркве, напред, где су обично стојале интелигентне женске, није опазио ни
један шешир. Даме су као и обично долазиле доцније и раније излазиле. М. Ј.
хтеде у први мах себи да пребаци што је погледао у женску цркву сматрајући да се
то не слаже са местом на ком је и са молитвеним расположењем, које је њиме
требало да да овлада. Али после помисли да његово гледање није било
лакомислено, а друго осетивши да молитвеног расположења неће ни бити и да
нико од присутних није дошао да се моли Богу, јер је по његову мишљењу то
немогуће било чинити у овој тескоби и јавно где те толике очи гледају, он се
потпуно умири. Ако се молитва – мислио је он даље – састоји у размишљању, у
интимном разговору са самим собом, то се онда човек могао молити искључиво
насамо, у тишини, где је једино човеку могуће да се усредсреди – а иначе је то
могло бити на сваком месту и у свим положајима: ходајући, седећи, стојећи,
лежећи. Нарочито незгодно место за молитву међутим учинила му се баш сама
црква. И не само да је њему било незгодно – незгодно је било свима. То су сви
морали осећати, но или нису о том себи рачуна давали, или, ако су свесни били
тога, онда нису смели себи да то признају. Но било ово или оно сумње нема да је
свима било незгодно.
Свештенику је незгодно било што мора да навлачи свечане, тешке одежде
да увеже руке, које му се знојиле и да опасује тврд, масиван, богато извезен појас
осећајући унапред да ће до краја службе бити мокар као моча. Незгодно је било
што мора да напрегне мишиће и живце, да данас нарочито некако удешава,
одмерава своје покрете и ход, да стоји право, затим што мора бар с два тона да
повиси глас, јер му се и иначе слаби глас, због пуне цркве тако грубио као да га је
неко у олтару пригњечио, те му се самом чинило да у својим јектенијам оданде из
олтара зове цркву у помоћ да га ослободи од нечијег притиска. И онда ту висину
тона морао је да издржи сат и по. Затим је и то незгодно било, што је, данас бар
морао јасно, разговетно и отегнуто да изговара јектенија, а то га је стајало много
муке, с тога што због механичког брзог и премногог понављања једних истих
молитава у току 25 година неке речи никако није могао разговетно казати.
Молитвеног расположења није у њега никако могло бити јер је морао да напрегне
сву снагу да физички издржи богослужење до краја.
 Певцима – волонтерима, којих је данас у обема певницама било необично
много беше такођер тешко и немогуће молити се. Они се данас отимали и
надметали као у каквој утакмици те су се трудили да напрегну сву своју енергију да
што вишим гласом и са што више необичних трила поју данашње стихире. При
овако свечаним приликама они су чудновато извијали црквене мелодије и било је
нечега дирљивога у њиховим грубим сељачким гласовима, у усрдности, у оном
џипању и подвикивању на извесним местима, којим су изражавали своје радосно,
свечано расположење и тежили да учине утисак на верне.
И најпосле свој тој збијеној маси, која је пратила појање, те је од ње
долазило неко потмуло зујање као хука ветра у великој шуми, није било лако
молити се, јер је требало издржати појање на једном месту за време богослужења,
које је врло дуго трајало.
М. Ј. погледа по целој цркви и чудио се како они ту стоје стрпљиво, као
хипнотисани, спокојно са одлучном намером да издржи до краја.
Запара у цркви беше велика.
Око половине службе посукнули су од врућине сви црквени прозори и
зидови и свод беху потамнели одвугли од људске паре. Свешетник је морао
покривати св. посуде да не пада у њих вода, која је капала са свода на св. трпезу.
„Али шта ће он у цркви?“ питао се М. Ј. када је видео бележника где се са
целим својим канцеларијским персоналом гура кроз народ и кад је због тога
настало кретање у сви погледи били уперени на њих.
Бележник уђе у десну певницу. Он је дошао, разуме се званично. А да је то
било завнично, видело се и по том, што су сви чиновници осим њега били
иноверци. Ти иноверци нису могли осећати потребу да присуствују православном
богослужењу оно им је било потпуно страно, па чак им је морало бити и смешно.
Но они су дошли званично, што ће рећи из сасвим других разлога, а не из оних из
којих се долази у цркву. Они су дошли као сведоци да потврде да држава сасвим
одобрава ово сакупљање и да оно стоји под њеном заштитом. Што се бележника
лично тиче, овај безлични човек могао је потпуно да буде без цркве. У њега није
било никаквих духовних и религиозних потреба. Лично је он био према цркви
равнодушан, потајно је мрзио цркву ни у шта није веровао, али знајући да је
држава узела у своју службу и цркву као што је имала у својој служби општину,
жандармерију, тајну полицију а црква потпомагала државу држећи у покорности
народ утврђујући тиме постојеће стање и поредак у ком се он добро осећао,
бележник је мислио да и он својим присуством при свечаним богослужењима
доприноси утврђивању настојећег стања и посредно утврђивању свог положаја. М.
Јаковљевићу је то било јасно и само лаковерни народ, који је слушао како
бележник својим промуклим, тупљим басом из десне певнице прати у октави
ниже, појање деце уживао је што му је бележник „наше вере“. А он, бележник,
опет поносио се, па се чак и пред иноверцима разметао својом приврженошћу
православљу, што му је тим лакше било, јер су то били, као и он, људи потпуно
равнодушни према својој вери и што су већ давно била прошла времена римског
прозелитизма.
При крају службе свештеник је прочитао проповед, која се свима допада. Он
је говорио монотоно, певајући равномерно подижући и спуштајући глас. Понегде
је довољно било да ма какву безначајну реч изговори тронутим, уздрхталим
гласом, па да на лицима верних изазове израз туге а код многих и сузе. То се увек
дешавало при неким нарочитим жалостивим речима које је свештеник употребио
свагда кад је хтео да учини утисак и изазове допадање, јер је код овог меко
срдачног народа жалостиво и лепо било синоним.
На почетку проповеди бележник се нервозно врпољио на свом месту,
накашљавао се и мрштио. Он не зна ни сам зашто али он се бојао сваке проповеди,
сваке живе речи изговорене пред широм јавношћу.
Може бити да је имао неке неодређене, тамне слутње и знао по нагону, да у
тој цркви у Христу који му је био антипатичан због свога алтруизма, због опозиције
према фарисејима који су тада представљали закониту власт – да у његовој науци
има превратних идеја, које би могле ићи за рушењем старога поретка када би се
нашао свештеник који би их тумачио како треба.
 Бележник је сматрао јеванђеље за опасну књигу, коју би полицајно требало
забранити. Али кад се то већ није смело учинити, он је поп Тими саветовао,
захтевао од њега да уопште не тумачи јеванђеље, па чак да га и приватно не чита,
да се не зарази рђавим идејама. Он се љутио на своју жену, која је кадикад
узимала св. писмо читала и цитирала га. Он је ту књигу сматрао као свој укор
примећујући код жене увек неку промену после читања св. писма. Жена је морала
кришом да ту књигу чита. Он је често затицао где чита и она га није могла толико
узнемирити као кад би се навлаш дала затећи од њега с том књигом у руци. А она
је то знала па је често употребљавала то лукавство, кад је хтела да га укоре, да му
пребаци рђаво поступање према њој.
Он се уосталом брзо умири, знајући да поп Тима исто тако неће друкчије
тумачити закон божји као што он неће друкчије тумачити закон о лову који је
штитио интересе једног великог господина од ког је добијао припомоћ. Поп Тима,
ако није добијао припомоћ, он јој се стрпељиво надао и зато је у проповедима
брижљиво избегавао да тумачи параболе о богаташима а нарочито да их доводи у
везу са [нечитка реч] и тиме увреди тог истог великог господина од ког је очекивао
припомоћ.
Кад је М. Јаковљевић у један мах бацио поглед у женску препрату, опази
међу осталим женскима, Ирину. Он се чудио како је није видео кад је долазила,
али се после сети да је то њена особина да се уједанпут, неопажено, нађе, створи
на неком месту у парку, на клупи па ето и у цркви, а то га је увек пријатно
изненађивало. Она се обично крила и повлачила иза других. Он је одавде видео
само њен шешир и до половине њено минијатурно, бледо, малокрвно лице које
беше усредсређено, са доле спуштеним очима. Његово се срце напуни милином.
Њено присуство уједанпут је обасјало сву цркву, свему дало смисла и М.
Јаковљевићу уједанпут омиле и црква и богослужење и сва та гомила света што се
ту искупило, појало, знојило се, испуњавала се празничном радошћу сва та маса
од које је струјала снага живота којом се и он заражавао. Он укоре себе због
гордости што је дуго, скоро цело ово време био пун рђавих осећања према овим
људима, што их је можда клеветао да су из других побуда дошли овамо а не да се
моле, кад је ето и он сад уједанпут добио вољу да се моли јер је то добро
расположење, које га уједанпут обузе кад се Ирина појавила, уствари била
молитва.
Богослужење се свршило. Врата се отвараху многи изиђоше не дочекавши
навору. Изиђе и Миленко Јаковљевић и одану.
Последњи изиђе свештеник, уморан, блед, са мокром косом као после
купања у пари.
Сви се упутише у хлад, где је био дугачак сто са клупама и где се точило
славско пиво.

*
Ирина Алексијевић
(грађа за роман)

Једнога летњега дана, састало се у уречено време у једној кући неколико

другарица девојака: уговорено је било да пред вече оду у шетњу до оближње
шуме. Чекало се још само на Ирину Алексијевићеву. Она им је била потребна и без
ње нису хтеле да се крену. Међу другарицама било их је које су помишљале да би
се излет могао и без Ирине учинити, али се ипак устручавале да то кажу: и оне су
осећале да им је Ирина потребна и да без ње друштво не би било потпуно.
Осећање ових девојака према својој другарици Ирини било је неодређено: њихово
осећање према њој колебало се између љубави и рђавог расположења према њој
и у њима је превлађивало час једно час друго осећање. А то неодређено, мучно
осећање имали су сви који су Ирину познавали.
При свем томе, чим је Ирина дошла, друштво је оживело, као да је њеним
доласком унесено било светлости и свежег ваздуха: крв је почела јаче да
циркулира, срца су живље закуцала и друштво, уз грају и веселе усклике, крене у
шетњу.
 *
Ирина је била повисока узраста, мршава, врло нежног телесног састава,
лаког, ваздушастог хода, еластичних, грацијозних покрета. Рачунала се у плавуше
али је то била крајња избледела, скоро бела нијанса плаве комплексије. Није се
могло рећи да је лепа. Она је имала само необичну, чудно лепу косу, па и та коса
не би можда лепа била да није била на њеној глави: њена је коса била лепа на њој,
она је потпуно хармонирала са целом њеном физичком појавом, са целом њеном
духовном физијономијом. Њена коса као да је била израз, главна карактеристика
целога њеног бића. На њеној коси била је читава скала разних боја: она је била
црвена као буков лист у јесен, била је плава као осушен бусен траве и жута као
свилена чаурица. И све то живахно преливање боја њене косе давало је особита
живота и израза њеном лицу које се не би могло назвати лепим када се под
лепотом разуме правилност црта, чистота тена, одређена боја очију и тако даље.
Али би њено лице под оном косом, у извесним тренутцима постајало лепо а то је
бивало онда када би се Ирина насмејала. Када би се насмејала, чинило се, као да је
из њене унутрашњости изненада сијнула нека светлост и обасјала јој лице.
Пријатно је било и весело гледати је у том моменту. Глас јој је био слаб, врло
пријатан, мек и било је нечега жалостивог у том њеном гласу, који је изазивао
осећање болећиве, нежне симпатије према њој. Чим се престане смејати она
унутрашња светлост као да се угаси, лице јој потамни и постане несимпатично.
*
Ирина Алексијевић била је јака духа, чврста карактера. Својим здравим
разумом она је трезвено гледала на свет и на појаве у свету. Није се заносила
тренутним осећајима нити се подавала сугестијама. На слабости својих другарица,
које су подлегале искушењима, она је гледала са сажаљењем и прекором што се у
животу не руководе разлозима разума.
*
У друштвеном опхођењу у додиру са светом Ирина је била обазрива и
коректна. Она је имала својих симпатија и антипатија али их је умела вешто крити;
јако дисциплинована, умела је она да обуздава своје осећаје. Да ли је та њена
дисциплинованост долазила од недостатка осећаја и искрености, која би ипак
кадикад морала отети маха збацивши све обзире, или је та њена уздржљивост
била последица личног искуства, мучне борбе у животу која је научила ћутати,
трпети, угушивати своје осећаје – то се не зна. У опхођењу је била са свима једнака.
„Са свима лепо“ – то јој је била девиза и тактика.

*
Ирина Алексијевић имала је бледе, жалостиве руке. Она је њима при
разговору много гестикулирала, брзим ситним покретима и онда се њене руке
изгледале веселе, али чим јој се руке смире оне су биле жалостиве. Има веселих
руку, има руку енергичних, безобразних, бодрих, благих, злих – Ирина је имала
жалостиве руке.
*
Ирина је била радознала. Радозналост њена је била јака али скривена.
Спољашње равнодушна према свему што је окружује, у њој је била страшна жеља
да види и чује оно што је интересира. И у њој се полако развила способност да не
гледајући види и не напрежући слух чује, да је могла и не окрећући главе онамо
где би хтела што да види, једино једним малим делићем кутићем своје зенице
види што је интересира. То су били погледи испод ока, погледи са стране. Исто
тако по читаве гомиле гласова она је извежбаним слухом својим подвајала и
хватала гласове и – чула оно што хоће. Њој је изгледало да би губила од своје цене
када би била радознала, на свашта се обзирала да види и кад би лакомо слушала
оно што је интересира. Она је, ако не свесно, из искуства, а оно по нагону знала да
људи више цене онога који им мало или ни мало пажње не обраћа – па је дотерала
до виртуозности у вештини да се свему чини невешта. Она је даље толико умела да
сузбија своје душевне покрете, да је и у приликама, које се ње непосредно тицале
сачувала своју обичну равнотежу: страх, радост, жалост, изненађење умела да
сакрије под маском своје равнодушности. Душевна јачина, и ако извештачена, то је
било оно што је импонирало у њој свету, који је осећао да је смелост подавати се
својим осећањима и дати се од њих савладати.
И ако је осећала све то, то је она осећала сакривено, дубоко негде у души,
спутала безгласно – али се све то није могло видети на њој: на њеном лицу, очима
итд. Све њене другарице биле су подложне слабостима: таштини, радозналости,
ситничарењу, сплеткарењу, оговарању и тако даље и нису мариле Ирину с тога што
је она била слободна од тих мана уздржљива. А шта су мане? Мане су слабости
нашег карактера. Ако би Ирина случајно када можда и намерно показала какву
своју слабост заједничку целом своме полу, она би на мах постала симпатична, јер
је симпатично што је нама близу, једнако с нама – изузетни, јаки карактери могу
нам импонирати али нам не могу бити симпатични. Светитељи, и ако нам служе
као узор, и ако им се дивимо не могу бити симпатични зато што су далеко од нас,
од нашег живота, наших навика, наших људских слабости. (Фина и осетљива она је
имала способност да осети нечије присуство скоро без својих телесних чула: да
види осети некога и ако га и не гледа итд.)
Ирина је била пријемчива за спољашње утиске, али ти утисци нису били
стални, нису остављали дубља трага у њеној души, они су били као камен бачен у
дубоко језеро: површина се мало узнемири, размичу се кругови све даље и даље и
кроз неколико тренутака језеро је глатко и мирно као што је и било.
Ирина је била у друштву окретна, живахна, пријатна, говорљива. Говорила је
брзо и као задихано; кадикад би по где којој речи дала провинцијални нагласак, –
и тај њен брз говор, праћен живом, одсечном гестикулацијом, давао јој је нарочиту
драж. Имајући фино осећање мере у свему, она би кадикад заћутала пуштајући да
други говоре. То њено ћутање било је врло лепо и изразито. На лицу би јој остао
непомичан, сталан један осмех – у таким приликама бивала је врло мила.
*
Ирина је била заљубљена, тренутно, лако, површно – док је протрла чело и
презриво махнула главом, љубавни занос је прошао. Разум њен, суспендован у
једном слабом моменту, тријумфално се попео на своје старо место и опет узео
власт над њеним осећајима.
*
Ирина не иде никуд без маске, зато што се на маскенбал не може доћи без
маске. А сав је овај свет један маскенбал. Ту нико не показује своје право лице и
своју душу. Све је лажно, све фалсификат. Ирина уме добро и вешто да се понаша у
том свету под образинама. Она уме н. пр. да покаже да се интересује за какву глупу
ситницу и онда када је то баш ни мало не интересује. Ако се треба н. пр смејати она
ће се смејати и ако јој није до смејања: она се смеје неискрено и неприродно, али
тако вешто имитује природно смејање да та њена имитација смеха изгледа као
прави смех. Али то не значи да Ирина није била искрена, истинита душа. Од ње се
тражило да игра таку и таку улогу, и она је имала увек енергије да своју улогу у
свакој прилици до краја изведе и да никад из ње не изађе. То је била врлина,
способност врло потребна у животу.
*
Ирина воли много да чита. Читањем је изоштрила и оплеменила укус,
обогатила своју интелигенцију и зато она свој добар укус показује и у практичном
животу. Воли добро да поједе, укусно да се одева, воли леп разговор. Мрзи све
што је ниско, фриволно. Мрзи рђав виц, грубу шалу, неслане досетке, двосмислене
речи, ружне алузије и тако даље и тако даље.
*
Ирина Алексијевић је при добром расположењу и помало кокета. С
младићем, који јој се удвара, она ће да буде кадикад врло љубазна, младић се све
већма загрева али када топлота његових чустава дође до извесног степена –
госпођица Ирина употреби свој „туш“: уозбиљи се, заћути, охладни и младић, који
је дотле изгледао као оличени усклик (!) усхићења и одушевљења, наједанпут се
разочара, у недоумици блене у Ирину и сав се претвори у један велики знак
питања (?) – То је особита врста кокетерије.
 ГРАЂА ЗА РОМАН УСАМЉЕНА ЧОВЕКА

Кад ви на надлежно место – говорио је Н. Н. – шаљете извештаје да је овде

ред онда је то лаж, зато, што је оно што ви зовете ред, у ствари неред. Оковати
неком руке и ноге, у уста му угурати крпу да не може викати, наперити на њега
бајонете и онда извештавати власт да је ту човек миран, ћутљив и задовољан – то
је врхунац цинизма! Али да је ваш извештај лажан знате најбоље ви сами а и они
које тако извештавате. Ви сами себе свесно обмањујете и зато кажњавате сами
себе тиме што никад не можете у миру уживати своју власт. Ви увек подозревате,
слутите опасност, јер знате да сте тај ваш спољашњи ред ви створили насилним
средствима, осећате да окови сваки час могу попустити, прснути и да ће настати
неред који ви тако не желите. Тај неред желимо ми, јер мора прво неред наступити
да се васпостави прави ред. Res nоtur die male administrari. Ствари траже своје
природно место, оне неодољиво нагињу онамо куда их вуче њихова тежина и кад
свака ствар дође тамо где треба, онда ће се ред одржавати сâм од себе и то ће
бити прави ред. Ваш је ред међутим највећи несклад, очајни хаос ствари, које
вапију за својим местом...
*
 Доћи ће време – говорио је даље Н. Н. – када ће важити друго мерило за
оцену вредности људи и ствари. То је мерило у нашим рукама... Народни живот
иде својим током мимо вас и против вас, његова је снага неодољива и суверена, из
њега ће се обновити и власт и онда ће наше мерило доћи до важности.
*
– Ви тврдите – говорио је Н. Н. – да је свака власт од Бога. Јесте! Власт у
принципу. Али ваљда нећете доказивати да је и сваки пандур од Бога?

*
– Закон се мора поштовати – говорио је бележник важно – ред држи свет!
– То јест закони се морају извршавати а не поштовати – примети Миленко,
– ја им се морам покоравати али их поштовати не морам. Ви тражите не само
покорност него и наше осећање.
– За нас је то свеједно, одговори бележник спокојно.
– Али за нас није свеједно, љутио се Миленко, ударајући гласом на реч нас и
трудећи се да буде миран. – Ја тврдим да су закони неправедни, да су донесени од
једнога ненароднога законодавног тела, да их треба изменити...
– Фразе! рече бележник врпољећи се на столици и одмахну руком. То ваше
мудровање мало вреди.
– Ја знам да ви имате у својим рукама средства да закон примењујете али
то није доказ да ја немам право.
– Споредно је да ли ви имате право... нас се то мало тиче.
– А нас се опет мало тиче ваше бирократско становиште – викну Миленко
раздражено.
– Е па дођите само у сукоб са законом па ћете видети како вас се не тиче
закон одговори бележник дувајући јако кроз нос неким чудноватим назалним
гласом, у ком је дрхтала претња и страсна жеља да га „удари каквим параграфом“,
као што се он каткад изражавао.
 Он се осети лично увређен овим отпором Миленковим, који је он сматрао
за пркос.
– Та ви то и желите и радите на том, насмеја се Миленко бледим осмехом
сажаљења зажмиривши на једно око – то ја знам!
Бележник се изненади – Шта ви знате? И од куд? рече бележник хладно
отресајући малим прстом пепео од цигаре не погледајући у њега.
Миленко поћути мало, забаци руке иза леђа и погнутом главом као
размишљајући нешто прође се по канцеларији и враћајући се уједанпут застаде:
– Знам поуздано – рече он одлучно – а знају то и други... и погледа
бележника чврстим, упорним погледом као да га изазива.
Бележник погледа у њега и узнемири се. „Можда и зна!“ помисли он, мада
му није било јасно шта би то Миленко могао знати. Он се сети својих тајних
информација које је од времена на време слао солгабирову о реду у месту, о
сумњивим људима, смутљивцима нарочито о Миленку за кога му је дошла
поверљива наредба да на њега „мотри“, али се ипак некако умири, уверен да
Миленко о том никако ништа не може знати, јер су та његова саопштења о њему
била поверљива, дакле званична тајна.
Они гледаху једно у друго, укрстивши погледе као сабље у двобоју, али ни
један ни други не хтеде нападати. Они су желели да се овај разговор прекине:
бележник зато што истину никако није смео говорити а Миленко зато, што је
оружје из тактичких разлога требало чувати за доцније, а сада само наговестити да
он то оружје има, да бележник не би мислио да Миленко ништа не зна о његовим
махинацијама.
– То није истина да ја вама желим да дођете у сукоб са законима – рече
бележник и лагано обрати поглед са Миленка на прозор.
Миленко је то чекао.
„Аха узмиче!“ помисли он пратећи то окретање његова погледа на прозор,
па се задовољно засмеје. „Побеђен је!“
 – Зашто се смејете? чудио се бележник и ако је осетио смисао његова смеха,
па се и сам насмеја некако неодлучно као [нечитка реч]. Ја вас не разумем.
– Разумемо се ми потпуно, – одговори Миленко рукујући се овлаш с њиме.
Збогом!
Бележник слегне раменима, па ћутећи испрати до врата.
Миленко изиђе из општ. куће турајући десну руку у џеп и рашири прсте са
осећањем гађења што се при руковању с бележником дотакао његова брачног
прстена.
*
Н.Н. је волео своје место и своје мештане дубоком, инстинктивном
љубављу. У томе његову осећању према њима било је нечега стидљивога,
дискретног, нешто што га је увек задржавало да та своја осећања ма где покаже
бојећи се да оно не изгуби снагу, не исхлапи као боца с мирисом коју отворимо. То
осећање нежности имао је он не само према људима него и према стварима које
су га окружавале: према својој кући, према сељачким кућама, према дрвећу,
шумарцима, барама ван места, пољима и ливадама. Немило га је дирала свака
промена: ако је који стари пут разорен, извађено неко дрвеће, измештено шта год.
Н.Н. се ретко разговарао с њима јер није умео да им се приближи. Али му
они зато нису били туђи, а ни он њима. Они се и не општећи много једно с другим
ћутке споразумевали, разумевали и волели.
Н. Н. је волео народ као природу онаквог какав је са свима његовим
врлинама и недостацима. Волео је њихову просту веру, фатализам његов, њихове
празноверице, и легенде, њихов живахан, суров темпераменат наслеђен од
предака који су по предању дошли са Великом Сеобом, војевали против Турака, а
кад се време нешто умирило, лутали по мочарима, становали на овом месту где су
сад, по земуницама а после са пушкама и гајдашем ишли некуд да траже право да
се стално населе... Беху то епска времена, доба великих, крвавих подвига и веселе,
витешке беспослице. Животне потребе биле су мале и лако их је било задовољити:
у риту беше њихово богатство, трска, шевар, сита риба, дивљач, сарке, дивље
патке.
Кад се времена сталожила и настала епоха релативно мирног грађанског
живота, многи нису могли да забораве старину, па су у другом облику настављали
традиције старога хероизма. Међу њима је било знаменитих лопова, који су
извршавали велике славне крађе скопчане са опасностима, при којима је требало
много дрскости и презирања смрти. Било је крвавих злочина, дочекивања путника
по друмовима, пљачкања трговачких каравана итд.
Али се Н. Н. често питао куд се дела та енергија, тај дивни, необуздани
темперамент бивших ратника и хајдука; како је од тих снажних предака дошао овај
сићушни нараштај, како се дао поробити од спахија, како је могао да трпи тиранију
малих чиновника који су овамо дошли из бела света, растресати се над њим
разузуривши се као код своје куће. Мора ипак да те енергије није нестало у њима,
мора да се она само притајила и да ће се једном показати у делима достојним
дивљења. Зато је Н. Н. у њима гледао мистерију, којој се он с вером и поштовањем
приближавао и старао се да је одгонетне и никад није губио веру у народну снагу.

*
У општинској кући, у судници има нека стара слика, која приказује једну
сцену из гладне године. Н. Н. је мрзио ту слику. На њој је представљен богати
господин у елегантном оделу како седи, на некој катедри, као на трону а око њега
се тиска гомила у ритама, изгладнела лица. Господин им немарним, презривим
гестом пружа хлеб, главу је окренуо од њих и гледа у публику, која ће ту слику
посматрати, као да вели: „Видите како сам ја великодушан према овој фукари којој
дајем хлеба али је свог погледа не удостојавам.“ – Та слика стоји ту, да опомене
мештане да од њега добијају хлеб и да треба да су покорни.
*
 Воља Апсолутнога Бића оставља да Његов Дух веје где хоће и не даје га
људима на меру, већ га даје неком много, неком мање, неком ни мало: тако је Бог
основао сталеж духовнога племства и то је једина и права аристокрација, по
милости Божјој: то племство треба поштовати. Али људи који су при деоби дух.
дарова остали сасвим лишени Духа, приграбили су, као конпензацију земаљска
добра па су тако створили материјалну аристокрацију, која је лажна и коју не треба
поштовати.
*
Народ тај воли ракију. Цело место у ком Н. живи, воња на ракију. У осам
крчама, покрај осталога пића, точи се и она, лије се и пије као вода. Редак је човек
да не удара на ракију као ракијски казан. Тај му задах иде из уста, њиме је
прожмано одело његово, он струји из пóрâ његове коже. Тим се мирисом напуни
зборница школска после одборских седница и црква после богослужења. Ракија,
више него тамјан освећује обреде црквене: ни крсно име, ни крштење, ни свадба
ни даћа, не може као без тамјана, проћи без ракије. Она се уноси у цркву и ставља
пред кољиво, што се освећује за спомен умрлима. Она се са неком побожношћу
испија за покој душе умрлима, она је онај Дух, који сабира верне при било каквим
црквено–народним обичајима: где ње нема, ту нема никаква друштва, ни
заједнице. Њоме се они и куну: „тако ми те ракије“ или „тако ми те сузе божје!“
Они је употребљавају као лек при скоро свима болестима, њоме лече очи, њоме
тару реуматична места на телу, њу узимају на самрти, њоме живе и од ње умиру.
Тај народ воли да пије. Идеал доброга живота сматра се да је у том, кад човек има
доста да пије. С уважењем и потајном завишћу гледа се на пијана човека.
*
Избори. Лепршају се барјаци као шарене тробојне птице. Рђава швапска
банда, грлате трумбете пробијају уши својим металним звуцима као железним
полугама, па онда гајде као зујање многих ројева пчела, гунгула, марш у варош где
ће се обавити избори.
 Барон је пао на избору. Срушили га људи, бирачи које је он до сад сматрао
као своје поданике. Он је забезекнут и сматра то за велеиздају, већу него према
држави. То је издаја према краљу од Транталије: Два патриотизма се траже ту,
шири и ужи. Према држави и према Барону. Овај ужи, према барону, важнији је
него онај други и према томе се оцењивали људи у месту где је живео Н.
Људи иду пијани од одушевљења, после избора некакви римски свештеник
улази у крчму, где бирачи пију алвалук, и високим гласом, с емфазом, озбиљним,
бледим лицем са сузама у очима проглашује идеју равноправности, а поштење као
једино мерило при оцени човекове личности. Демократија је победила. „Ко год не
ваља, треба га срушити“ вели тај свештеник – „ако не ваља поп – доле с њим! Ако
не ваља владика – доле с њим! Ако не ваља папа – доле и с папом! А сад ми дајте
да пијем!
*
После избора требало је платити кортешке трошкове: јело, пиће,
тамбураше и т. д. Каса (баронова) је све платила, али тамбураше неће да плати.
Бирташ тражи од бележника да се тамбураши плате, бележник зато неће да зна, и
ако је пре избора рекао да бирачи могу узети и тамбураше. Тера бирташе касиеру,
касир такођер неће да зна за музику. Крчмар најпосле, мада је њихов партилац,
озловољен, плати тамбураше, али састави молбеницу представку на самог Барона
у којој се тужи да тамбураши нису плаћени и да је питање како би избори испали
да бирачи нису имали тамбураше, излази да су управо тамбураши спасили
ситуацију. У тој истој тужби жале се и кортеши да им није исплаћена награда која
им је свечано обећана за кортешке услуге. Наводе у жалби жртве које су поднели
за партију. Своје трчање од бирача до бирача, дању и ноћу, један је од њих заклао
своје рођено прасе да бираче почасти добивши претходно уверење да ће му то
бити дупло награђено. Па сад од свега тога ништа! – Тужба им је међутим
одбијена. Кортеши су огорчени. Ропћу, гунђају, приповедају свугде како су прошли
и да су повећу своту која је била одређена као награда кортешима, поделили
између себе бележник и касир и тако даље и тако даље.
 *
Попи је обећан новац ако гласа за Барона и ако буде вредно кортешовао за
владина кандидата. Попа је весео, попадија радосна, шета се по соби у наручју
држи најмлађе женско дете. цупка га и љуљушка на рукама говорећи му: „Сад ће
мама беби да купи лаковане ципелице па свилену сукњицу, хоп, хоп!“
*
Н. Н. је дао свој глас протива барона [барон Чекунић; напомена Зорке
Јакшић], али, – чудновато! – срце му није било весело, оне је осећао неку тиху
жалост према њему као носталгију за старим, добрим временима. Н. је знао још из
детињства та његова зелена поља, те шуме и шумарке са дремљивом хладовином,
испуњеном мирисом јоргована, љутом боровином, славујевом песмом и кукањем
кукавице. Баронови ишпани долазили су к његовом пок. оцу, пили вино и веселили
се. Н.–у је пријатно било удисати мирис од њихових дебелих цигара, слушати
њихове домишљате, добродушне разговоре, и шале на рђавом српском језику.
Неки од њих умели су да лају као кера, један је знао да мауче као мачкови. Али су
сад од њих многи већ давно умрли или су премештени у далеке крајеве Бароније –
и Н.ов је отац умро и времена се сасвим променила. Барон није више тако силан и
романтичан као некад. Поља су му још лепа, зелена и плодна, шуме су још густе и
хладовите, у младом житу пландује још чопор срна као пре, и сад, шетајући се
онуда, тргне га прхање препелице или фазана, али у Н–у није било више осећања
онога безазленога дивљења: сада му је, под утицајем демократских идеја
изгледало да та Баронова поља немају права да буду тако лепа и зелена, да те
његове шуме немају права да буду тако густе и хладовите, да те срне, зецови и
птице немају права да буду тако веселе и безбрижне, а нарочито он, Н, да нема
права да се туда више шета и да је преступ сладост и сентименталност када би она
сад у свему томе уживао као некад и он омрзну ту Баронову долину.
*
Солгабиров, млад, црњомањаст човек са малим црним свињским очима. У
њега је нарочито удешено неусиљено понашање, атитуде човека који хоће да
покаже да је свестан своје власти. Кад седи наглим покретима час се навали на
наслон од столице, зажмири, час се нагне напред. Сваки час пребацује ногу преко
ноге, дозвољавајући себи покрете који су њему као солгабирову непристојности,
кидајући прстима листове преврће их по некој књизи показујући да не мари ако се
који лист и подере. Напући усне. После опет нагло устаје, великим корацима шета
по канцеларији, застаје, тура руке у џепове, истиче лактове, толико се шири и
надима као да је сав простор његов и као да га се слабо тиче хоће ли где имати да
стоје оптужени који се скупили у једном буџаку па и не дишу честито. При
испитивању прави гримасе, иронише, виче, уноси се у очи да збуни окривљене. И
тако даље.
*
Држи се судска расправа. Присутни солгабиров, држ. тужилац и један
сведок. Н. је оптужен да је то и то говорио [Милета 914г; напомена Зорке Јакшић].
Међутим свима је стало да Н. буде осуђен. Има само један сведок. На питања
солгабирова сведок збуњено одговара и сасвим друкчије него што би „они“ хтели.
Солгабиров се једи, нервозно се шета по канцеларији, чешка се по глави, виче на
сведока. Сведок најпосле сведочи у корист оптуженога Н. или је заборавио да каже
онако како су га научили или се предомислио у последњем тренутку. Истераше га
напоље. Устаје после тога државни тужилац, који је дотле седео за писаћим столом
као кип непомичан не дижући главе као да је одсутан духом. Он устаје опипа се
око појаса као да тражи шраф од каква механизма да га одврне, поче да говори
свој напред смишљен говор ниским гласом, монотоно, опет не гледајући ни у кога,
течно без запињања, као вода, без акцената, без патоса, осим на неким местима
где је дошао у неко патриотско узбуђење (али и то сасвим механички) „Истина
само је један сведок – али – „и тако даље“ виши државни разлог тражи да се Н.
казни. Говор је трајао пола сата док се народ. држ. тужилац опет опипа око паса
као да хоће да заврне шраф од каквог механизма, и завршив говор – седе.
Н. буде осуђен на затвор и глобу. За све то време Н. се чинило да гледа
некакву пародију суђења у којој он није ништа заинтересован. „Јесте ли задовољни
с овом комедијом“ учинило се Н. да га питају кад су га запитали, – да ли ће
апелирати против пресуде или се задовољава с пресудом. Н. је требао да буде у
тој сцени трагична личност, али се њему учинило, да су управо судије претрпели
трагичну катастрофу а он да је био само гледалац. Улазнице за ову представу
(глоба) била је скупа, али је Н. бар видео оно што још није видео. [Милета осуђен и
затворен у Жомбољу на 2–3 недеље 914 г; напомена Зорке Јакшић]
Н. је волео самоћу, али је често осећао њен терет па је тражио људе, но
кајао се увек када се врати из друштва: с њима он није умео да се разговара: људи
нису разумевали њега а он њих. С почетка је мислио да он то из гордости не може
да трпи то „друштво“, па се усиљавао да одлази тамо, и кад год се враћао он се
кајао. Тако је он дуго покушавао да се навикне на друштво, али се увек кајао и
најпосле престао сасвим одлазити међу људе. Човек у њему тражио је човека, а
кад га није нашао, он је остао сâм, или би каткад одлазио „у своју авлију“,
окружавао се ћурићима и гушчићима и ту би као зоон политикон задовољавао свој
нагон за друштвеношћу.
*
„Данас ми је добро“ писао је Н. једнога пролетњега јутра у свој дневник
„врата су ми отворена, гледам у своју башту где се тихо на ветру гибају гранчице
јоргована оптерећене меким, младим листом и још неразвијеним цветним
гроздовима. Млад, снажан мирис биљних сокова улази ми на врата, миришу
џбунови као одојчад. У дворишту енергично кукуричу петлови, из села се други
одзивају, ракоље се кокошке. Цвркућу ласте под стрехом облећући стара гнезда.
На грозданом чокоту сија се кап на сунцу као стакло.
Добро ми је, али сам неспокојан, тако ми је добро да ми изгледа као да сам
од некога отео то добро па га само ја некако егоистички и изазивајуће уживам, док
се остали људи туже на рђава времена! Кажем добро ми је само да нема тога
неспокојства, као да је у изгледу каква опасност: чини ми се да ми суседи моји
завиде. Чини ми се да се и Х. тамо у својој канцеларији нервозно врпољи на својој
столици, подозревајући, осећајући не знам којим чулом да ми је добро – ти људи
имају неко нарочити чуло да осете кад је коме добро. Х. мора да се бори са
бароновим раденицима који су започели општи штрајк тражећи повишење
наднице. Авет социјализма не да му мира ни дању ни ноћу. Она му се приказује у
разним страховитим облицима, он има визију у којој гледа самога себе у пози
пророка Јеремије – то не над развалинама Јерусалима – него над развалинама
његова шпајза, одакле су у једној побуни, социјалисте, те гладнице, глође и голаћи
разнели његове шунке, кобасице и боце с фином ракијом и неке особите
специјалитете. Дâ, његова нервозност долази до врхунца, ја га гледам где баца
перо, хуче и, туривши руке у џепове, звецкајући новцем и кључевима, долази к
мени да ми ми поквари мир, кад већ он не може да га има. . Ево га! Иде! Кажем
ја!..

*
Католички свештеник у месту, коректан, учтив, љубазан, гибак и витак,
гладак ко змија. Увек клима главом одобравајући све и свакоме и клиби се
показујући један велик црн и крњ зуб. Миленко се једва и познавао с њиме и није
никад желео да се с њим састане, а кад би се ипак где год с њим нашао, он се
збуњивао пред њим, када би га обасуо ласкама стидео се не знајући да ли да ону
његову прекомерну љубазност, прими или да се огради, да се нађе увређен. У
Миленка се јављало једно мучно, помешано осећање пријатности и одвратности:
он је добивао вољу да тога љубазног човека помилује, поглади и у исти мах да га
ћуши.
Пролазећи сокаком тај се свештеник непрестано свима јављао, претерано
ниско скидао шешир, који му није избивао из руке, сваком без изузетка, савијајући
се час десно, час лево наглим покретом као да га је ко боцкао час у десну, час у
леву слабину.
Он је на банкетима држао свечане, патриотске здравице, побожне и
лојалне, па чак и при обичним седницама школских и других одбора није
пропуштао а да на не мало изненађење свију, устане, свечано и учтиво проговори
неколико речи захваљујући се председнику на одржаној седници, и не
заборављајући спомене и Његово Величанство а за тим и Његову Екселенцију
Барона дивећи се његовим врлинама.
„Тај да зна да ће учтиво провести свој живот“ мислио је Миленко.
*
Имућна породица Кириловића. [Теодоровића из Самоша; напомена Зорке
Јакшић]. Имају неколико кућа у месту и један салаш.
Кућа у којој породица Кириловића станује на рогљу је, велика, једноставна,
зелено окречена. Кућа је без украса, висока, са великим прозорима дугачка тако да
се са амбарима и стајама протеже до другог ћошка, где је опет једна мало новија
кућа, спратна. Она је зидана за најмлађега брата, да у њој станује ако се ожени.
Али је он кад се оженио, на жељу своје жене, предпоставио да живи на салашу, јер
је жена волела да је сама.
У кући има 5 соба, дућан, канцеларија а што је најлепше, велик, затворен
ходник, величанствен, видан. У ходнику се ручава и проводи цео дан. Собе су им
једноставне, без раскоши. На прозорима завесе, крêм са хеклованим шиком и
ајнсецом сасвим обичне, какве се виде по многим кућама. Намештај је у собама
стари, који су им жене донеле.
У тој кући станују две породице, најстарији брат Ш. са женом и удовица с
децом што су остали после смрти средњега брата. Мада су штедљиви и тврдице,
ипак се сви поженили сиромашним девојкама. Чини се да нарочито нису тражили
новаца. Жене им нису ништа донеле осим намештај – за спаваће собе. Ничега
нарочитог нема у тим собама: ни украса нити каквих особитих слика. Само је сала
лепа, богато намештена, као неки салон: ту су фотеље, цела гарнитура, нарочито
један омањи стаклени орман, у којим је стајало сребро, накит па се сав светлио и
блистао.
Дућан држе више ради своје потребе. За кућу им треба много што шта, те
кад на много купе, добију јефтиније. У дућан им долазе бироши и њине жене.
Продају највише шећер, каву, петролеум и дуван. По који пут донесу по нешто
пархета или штофа, марама итд, па се онда и саме госпође одену. Иначе тоалете
праве само кад иду у купатило. Од послуге имају само куварицу, кочијаша и мању
девојку за спремање.
Имају много крава, праве сир, масло итд. Жене то носе на пијацу у оближње
место и новац који се добије припада госпођама. Иначе је каса код најстаријег Ш.
Све иде у ту касу. Од прихода се докупљава земља. Та је кућа као нека задруга:
сваки се издатак и приход забележи.
Бироши који раде код њих не зову их господарем него „бата Ш.“, „бата Ст.“
[бата Шандор, бата Стева; напомена Зорке Јакшић] Ш. већином путује трговачким
пословима, а Ст. економише. Ш. је суров, сви га се боје, чак и жена и деца. Стевану
је свето што бата Ш. жели и нареди Ш. воли да заповеда и да му се реч слуша.
Кола су им стара, од оних старих фијакера. На то не полажу много. Амбари и
магазини међутим, који се протежу кроз три дворишта, сви су лепи и нови.
Салаш је сав у зеленилу, кућа је саграђена као вила. Напред је веранда, где
се лети ручава и, после, затворен, дугачак ходник. Има 2 собе и канцеларије, кујна,
зимска и летња, шпајз и соба за чељад су доле преко дворишта. Иза њих је велика
башта за поврће. Тамо су свињци, штала за коње, краве, волове, телад. Све је то
пространо и лепо сазидано. Коња имају много и њима тргују. Они тргују са свим
могућим стварима. Никад се не одмарају. Многи жел. вагони носе њихову шећерну
репу, овчији сир им се врло тражи у вароши [Сегедин; напомена Зорке Јакшић].
Имају леп, велик виноград.
Собе су им једноставно и укусно малане. Гостинска је соба врло лепа, сва
готово чисто жута. Намештај је жена донела у мираз. Спаваћа соба није толико
лепа. У њој је само старудија коју су им из села дали. Планирају да сазидају поред
виле још једну кућу али то Ш. већ неколико година одуговлачи. Око салаша има и
друга мала кућица где станују бироши.
Пут из села до салаша води све кроз њихова имања, кроз њиве, поља и
пашњаке где њихова стока пасе.
 Међу осталим кућицама које су све чисте, бело окречене, има и кућа где
станује ишпан. Његова лепоока ћерка девојка уредила је башту око њихова стана
тако да је кућица сва утонула у зеленило и сва увијена у црвене ружице
Испред виле има мали парк са неколико лепих јела и кленова. [Описала
Зорка – Моја пријатељица из Сомбора Стеванка Пандуровић удала се за Стеву
Тодоровића у Самош – Банат, често сам тамо одлазила. Описала сам кућу и имање
Теодоровића; напомена Зорке Јакшић]
*
Поп Н. је врло плашљив. Ако ноћу заклопара миш или мачка на тавану, он
не може да спава у тој соби и одмах се сели у другу собу. Боји се лопова. Друмом,
што води у суседну варошицу, не сме да иде јер се боји вандрокаша, разбојника,
дезертираца. – Купује јефтино земљу и даје на поле. Боји се да новац не изгуби
вредност и све мисли да је најбоље да га уложи у злато и сребро јер то не губи
вредност никад. – Да се властима умили тужи министарству учитељицу, због
неуспеха у школи у држ. језику; учитеља тужи, да је у цркви кад се спомињао
владар, двапут пљунуо.
*
Поп Н. [поп мислим Димитријевић у Ср. Цр. напомена Зорке Јакшић] купује
гушчиће, пачиће (у Швапској страни) па их скупље препродаје. Продао бележнику
два пара гушчића скупље него што је купио (послао жену комшиницу да их прода)
бележник купи, па доцније дозна да је то од поп Н. и због тога непријатељство.
Купи есенције од рума и сам прави рум па продаје – заслужи коју круну.
Препродаје рибу.
Кад тражи што, иште повишицу плате, припомоћ, доплатке, он се онда тужи
на сиромаштво, троје деце (као Вукадин) на скупоћу. Али је сиромаштво релативна
ствар, јер он једе пет пута на дан, увек жваће. Нарочито меса једе. Има троје
здраве, блесасте и балаве дечице (по обличју свом), који такођер једу месо као
курјачићи. Та деца трчкају, пливају својим [нечитка реч] до колена голим
ножицама и вичу, пуштају од себе неартикулисане гласове.
 Он се бори против скупоће идући при том уз ветар место низ ветар, не сећа
се другог метода борбе, то јест, да смањи своје потребе, да пости на пример, јер
пост у осталом „совершасте свештеники и пророки“ Али ако је тако онда се он
одриче да буде ни светац на пророк.
Ако му се молба одбије, он апелира, увек се послужи такозваним „правним
лековима“, апелира до последње инстанције. Пише иначе неуморно молбе, жалбе
притужбе, тужбе, пријаве, извештаје, представке употребљавајући при својим тим
маленим саставцима, само један интерпункцијски знак: тачку са запетом. То је
нова, интерпункција будућности – футуристичка интерпункција.
*

Због њега ни Правда не суди увек право (а то јој се скоро не може ни

замерити). Он јој толико досађује, не да јој ока отворити (ipiissima verba), саспе
концентралну ватру на њу, збуни је и правда најзад, капитулира и, хоће, неће –
решава у његову корист да би га се отресла и одахнула. Он је као онај пријатељ у
св. писму који о поноћи долази свом другу на прозор и иште од њега у зајам три
хлеба јер му је дошао гост па нема чим да га угости. Пријатељ му из собе одговара
да му не досађују, врата су забрављена а он је с децом у постељи те не може
устати. Но онај наваљује, упорно иште, моли, богоради. Онда овај и ако му не би
дао оно што иште зато што му је пријатељ, он због његова безобразлука устаће и
даће му. – Треба дакле бити безобразан не само према људима него и према Богу
(Лука XI. 5–9.) И он досађује, Богу не толико, колико људима, уверен да је оно што
њему треба у рукама људи а не у рукама Божјим. Па тек за повишицу плате, за
доплатке, припомоћи и остало не ће ваљда Бога молити, већ људе, зна се, које.
Зато се никад и не моли Богу.
Он увек сам, лично, иде да купује што му је потребно за кућу: маја , бибера,
свеће (преврће их, мери која је већа и дебља, бира).
Поповские глаза завидущие
 Поповские руки загребущие
*
Поп Ипсилон. [из Црње после свешт. Ш. Бранковић; напомена Зорке
Јакшић] Непрестано се тужи како му је мала плата, Породица: троје ситне дечице,
скупоћа, а сви су прождрљиви, једу месо као курјаци. Меса мора бити сваки дан.
Он, поп Ипсилон иде лично у касапницу, и носи оданде месо, у руци, на хартији и
пружа руку да сви виде, изазивајући завист. Кад свети водице, понесе у џепу
кифле, шљиве и једе путем „да случајно не огладни“ јер не допушта себи никако да
огладни. Сваки час иде у шпајз, затвара се тамо и, кришом оде деце, једе: дунста,
пекмеза, меда итд. [на маргини стоји: За адресирање писама ратним
заробљеницима узима 20 кр. или 4 јајета.]
Конзисторији шаље непрестано „извештаје“ о свом сиромаштву, вапије за
већом платом, не да Владици „ока отворити“. Обија праг бележнику, солгабирову
тражећи од њих да му потписују некакве сведоџбе, којима ће да тражи припомоћ.
Жени својој не да ни крајцаре на домаће трошкове, зато жена кришом продаје
маст, живину, да има ситна трошка. – Непрестано се мува по месту с цегером у
руци, купује јаја, тражи свиње, храни их и скупље продаје. (црни лук купује и
скупље продаје) Купио неколико џакова ораха и препродаје скупље. [на маргини
стоји: Купује свиње за Швабе као грошићар и за труд добије 2кр. по ком.]
Неуморан у проналажењу начина како да „стече“ да буде „сит“, напит,
одевен. У тим стварима је врло проницљив, досетљив, генијалан и енергичан. Чим
дође до тога да реши какву духовну страну живота, нарочито своје службе, како да
састави проповед на пример, енергије нестаје, он клоне, мртав је за све остало.

*
Поп Ипсилон хоће да компетује на једну добру парохију прве класе. Не узда
се да ће реузирати јер ће компетената бити много. Али он има јаког протектора и
узда се у њега, чак се поноси њиме. Протектор га уверава да ће му помоћи, да се
не брине, јер је дошао до уверења да је он (поп И.) „прокушан“ те само нека и
даље тако држи, нека потпомаже владу, односно барона. Поп И. је уверен да је
потребно имати таког протектора, јер без протекције „не иде“. Још му је протектор
рекао да они контролирају не само попове него и владике како се владају и тд.
*
Спровађа се обрачун. Именован је нов администратор. И прота је ту. Неки
одборници говоре да би поповима требало смањити плате. И ако ти одборници
знају да то неће бити, ипак држе, да им је, као заступницима народних интереса,
дужност да то кажу.
На крају је прота изрекао кратак говор у ком је нагласио да народ треба да
помаже новога свештеника у његовој тешкој служби, да му даде крила, полета
итд. Одборници су мирно, скоро побожно слушали његове са емфазом изговорене
речи не схватајући од куд да је свештеничка служба тешка и шта ће свештенству
крила. Црква, народ, ступи олтару – и ако су те речи у устима протиним биле
реторске фигуре, које је он у тима и сличним приликама неизоставно
употребљавао, али је та стара реторика још увек имала толико дражи, да је могла
да промени рђаво расположење одборника за цело време док се говорило о
плати, о признаницама, о перценту итд. Кад је прота завршио своју течну, као из
књиге прочитану реч, одборници се разишли с уздахом налазећи да је све то ипак
лепо, и ако скупо.
*
Н. Н. је мрзио и ту реч „перцент“ која је сама собом, а можда и у вези са
представом коју је он имао о проти, изражавала поповску грамзивост.

*
Госпођица Теодора, забавиља има јој око 30 година [забавиља Дара
Глишић; напомена Зорке Јакшић]. Романтична, сањалица, сентиментална, носи
наочари, уображена, воли да чита, чита што јој до руке дође: нарочито романе и
стихове, које у друштву цитира. Јако је заљубљива али, како сама каже, несретна у
љубави. „Кога она воли, тај њу не воли; а ко њу воли, тог она опет не воли.“ Њој је
тако суђено. По њеном осећању пак живот без љубави, губи сваки интерес и
смисао. Зато она, од своје петнајсте године, никад није била без „предмета“, који
она воли и обожава. Ако код једног не нађе одзива, одмах се тражи и нађе други –
не подноси никад већу паузу. У интервалима између љубави и љубави, она је
невесела, суморна, пада у меланхолију, у очајање, често се бави мислима о
самоубијству. Сваки предмет њене љубави међу тим јесте идеал од човека
савршенство у ком нема недостатка. Њега она обожава, назива га Богом својим,
Великим Човеком, Дивом и тако даље.
Заљубљена је рецимо у Н. Н. љубав је трајала три године, али када не нађе
одзива, паде у очајање, које је трајало дотле док се у неком купатилу не упозна с
једним младим човеком, неколико година млађим од ње. На њега преноси сву
своју несретну љубав. Младић је весељак, „бећарина“, као што сам за себе рече,
иначе доброћудан, али лак и безбрижан. Она би да се уда за њега, да заборави
своју стару, обмануту љубав, да се „жртвује“ као што сама каже, да га поправи,
начини од њега човека. Ступа с њим у кореспонденцију.
С почетка је задовољна, увек усхићена, увек у екстази. Али кад јој он
једанпут, између осталог напише како воли да цепа дрва и како је то врло здраво –
она се разочара. Она је очекивала од њега да ће он, после познанства с њом,
добити укус за финије послове, отменије, духовније – али се с њеним идеалом не
може се сложити цепање дрва. Индигнирана тражи да јој врати сва писма. Он то
учини без икаква оклевања и правдања. Кад су писма стигла, она нађе да два
писма и то два рекомандирана писма нису ни отварана – остала су непрочитана. –
Она је просто поражена и разочарање је потпуно.
После неког времена упознаје се с једним трговачким калфом, доста
старијим од ње, скромним, солидним човеком без једног ока, који има уштеђених
неколико хиљада форинти. Почне се дописивати с њим. Његова су писма солидна,
учтива, суха „без жара и емоције“, то јој се не свиђа, то јој је чак, не зна ни сама
зашто, сумњиво. Сумњу јој је разрешила једна пријатељица која је дознала да он та
писма преписује из књиге „како се пишу љубавна писма“. Дакле љубавна писма по
схеми. Схематична, формуларна љубав! Опет разочарање.
Госпођица Теодора пише и стихове који „рамљу у све четир“ и води
дневник. У дневник уноси своја осећања и оно што је сањала, јер у недостатку
спољашњих догађаја живота, она у њега бележи „факта своје душе“.
Свира и у вијолину и пева неке заљубљене оријенталске песме својим
непријатним грленим гласом и фалш. Смејање јој је налик на кокошје кокотање.
Сања о некаквом идеалном младожењи с којим ће се венчати неизоставно
по ноћи, при месечини у каквом манастиру.
*
Поп Ипсилон са својом породицом и забавиља станују у једној кући.
Попадија веша рубље да се суши на конопцу што га је разапела над ходником,
којим и забавиља мора пролазити кад иде у авлију или у забавиште. Забавиљи то
смета, па опомиње попадију да уклони конопац одатле. Попадија неће, а забавиља
расече конопац. Отуд после свађа. Попадија се тужи попи. Овај изађе у неглиже-у
(после спавања) и позва на одговор забавиљу, која се у тај мах налазила у
дворишту где је секла дрва. Поп Ипсилон виче а забавиља му попрети да ће „сад
добити ову сикиру!“ Поп Ипсилон, који јој се поче ближити, кад опази где му
забавиља прети сикиром, даде се у бегство. Забавиља се смеје јер је поп Ипсилон
био врло комичан кад је бегао.
*
Бележник је сада као неки диктатор. Он има неограничену власт у
ограниченим, сићушним сеоским приликама. Синоћ је отерао плајаша, збацио
боктера, јутрос је изгрдио говедара, што се склонио под капију док не прође
пљусак, црквењаку је запретио што није почистио лишће у порти. Он је врло важан
и комичан до крајности.
*
Бележник је често ишао на пут званичним послом у варош. Кад год се врати
с пута па донесе какав поклон својој жени то је био поуздан знак да је био у
„женском друштву“ и да је своју жену изневерио. Његови поклони су га издавали.
Он није знао да госпођа те поклоне баца и треска кад је нико не види, плачући
бесним, очајним сузама.

*
Бележник држи много на своје господство. Он га сваком приликом
наглашава понашањем својим, интонацијом гласа, нарочитим атитудама. Својски
се труди, пази да то људи никад не забораве, а ако би се случајно показали
немарни, он их најстрожије, претећим гласом подсећа на дужан респект према
њему и његовима. Његова госпођа дође да купи рибе и, свесна свога господства
забабља руке, преврће рибу, тражи бољу рибу. Рибар је опомиње да то не ради,
јер се риба тако квари и да су у осталом њени новци као и други. Она љутита,
узбуђена одлази и тужи се мужу. Бележник долази наглим корацима, љут, кори
рибара због тога његова понашања... „Како смеш да поступаш тако с мојом женом,
зар не знаш да је она госпоја?“ И тако даље.

ЖИВОТОПИС МИЛЕТЕ ЈАКШИЋА

1869

Милета Јакшић рођен је 29. марта у Српској Црњи у свештеничкој

породици. Поред првенца, Милете, Емилија рођ. Грујић (1848–1876) и свештеник
Јован Јакшић (1840–1903) имали су још ћерку Кристину (1871–1887) и сина Милана
(1874–1876).

1880–1899

Након завршене основне школе у родном месту, Милета Јакшић је уписао

Српску велику гимназију у Новом Саду. Тешко му је пало одвајање од родне Црње.
У бележницама је, много година касније, записао да је, када је после ферија
одлазио из Црње у Нови Сад, у своје сандуке стављао грудве земље свог завичаја.
(Тај детаљ из живота Милета Јакшић је искористио и у приповеци „Rosa, rosae“.)
Прве радове објавио је у Змајевом листу Невен. На страницама Невена 1881.
године име Милете Јакшића се појавило и на списку „најодличнијих“ ђака Српске
гимназије у Новом Саду – „њима на дику а другима на углед“, написао је Змај.
Милета Јакшић је био и главни јунак приповетке „Миша квариша“, објављене у
Невену, коју је написао његов брат од стрица, Милутин Јакшић.
У Новом Саду су Милета и његов брат од стрица, Васа Јакшић, испрва
становали у стану професора Јована Грчића. Касније су се преселили код мајке
Тихомира Остојића. Милутин Јакшић је у једном писму из 1884. године, упућеном
Тихомиру Остојићу, описао како су Милета и Васа живели: „(...) Квартир је доста
незгодан, јер је тескобан. Собе две отворене и греју се из кујне. У ђачкој соби
Милета Васа Душан и онај мали Молац а врло често и син твоје ујне те не могу да
уче ништа него се непрестано разговарају, кикоћу и узнемирују један другога. У
авлији је свињац, за који је – из здравствених обзира – било утаначено почетком
године да се уклони оданде, односно да се у њему свиње не држе. Осим тога нема
довољно надзора, јер Милета и Васа већину слободног времена проводили су у
једном ђачком друштву, у коме се певало, играло, спрдало, пушило, пило итд.
Ишли су и једном код Црногорца где их је директор ухватио и добили обојица по
законих владање. Милета се шта више у новије време био помешо и у једно
социјалистичко друштво. Учили нису готово ништа. Том је последица, да су у
студијама рапидно тргли натраг. Васа је добио два довољна, Милета из
математике недовољно и само једно врло добро.“
Осми разред гимназије Милета Јакшић поновио је због слабе оцене из
математике. Матурирао је у Краљевској великој гимназији у Осијеку, 1889. године.
Православно богословско училиште у Сремским Карловцима уписао је 1889.
а завршио 1893. године.
Почиње да објављује поезију у Јавору, Стражилову, Босанској вили,
Бранковом колу, Зори, Летопису Матице српске.
У Беч је отишао у октобру 1893. године како би студирао на Филозофском
факултету. Радовао се одласку на студије – на једној карти коју су Милета Јакшић и
његов друг Јоца упутили Тихомиру Остојићу пред одлазак у Беч, Милета је написао:
„Збогом Тихомире, ја нисам више роб!“ Услед лошег материјалног стања, у Бечу се
задржао свега неколико месеци.
Провео је три године као наставник српског језика, историје и омилитике у
Монашкој школи при манастиру Хопово (од 31. августа 1896. године до 23.
децембра 1899. године). Након затварања школе обрео се у родном месту.
У истом периоду упознаје са Васом Стајићем.
Прву збирку Песме објављује 1899. године у штампарији Јована Радака у
Великој Кикинди.

1900–1919

Мостарска Зора објавила је критику Љубомира Недића на прву збирку

песама Милете Јакшића – једну од најоштријих критика у српској књижевности.
 Милета Јакшић објављује прву збирку приповедака Приче у Мостару 1900.
године.
Одлази у Темишвар где је на месту привременог бележника Епархије
Темишварске од 25. јануара 1901. године до 4. фебруара 1903. године. У овом
периоду Милета Јакшић је сарађивао и у кратковеком листу Коло Данила
Живаљевића. На тој сарадњи ће му многи замерити – лист Коло финансирала је
краљица Драга.
Незадовољан животом у Темишвару Милета Јакшић се, 1903. године,
вратио у Српску Црњу. Исте године је, по други пут, отишао је у Беч са намером да
настави студирање. Након очеве смрти поново је прекинуо студије и вратио се у
родно место.
Од 1. јуна 1904. године Милета Јакшић је свештеник у Српској Црњи. На том
месту остао је до 19. септембра 1920. године.
Сарадњу у Српском књижевном гласнику започиње 1909. године.
У Српској Црњи упознаје учитељицу Зорку Андрејевић. Њихова преписка
започела је 1911. године.
1911 – У Загребу је објављена Антологија новије српске лирике Богдана
Поповића. Милета Јакшић је заступљен са четири песме: „Летња ноћ“, „Весело је“,
„Голгота“ и „Песник и песма“ која је и завршна песма у Антологији.
1914 – Намеравао је да објави другу збирку поезије, али га је рат у овој
намери омео.
1915 – Био је осуђен на десет дана затвора зато што је за време балканских
ратова сакупљао прилоге за српски и црногорски Црвени крст.
Ратне године је провео у Српској Црњи.

1920–1934
 Због љубави према лепој Зорки Андрејевић, осамнаест година млађој
учитељици, Милета Јакшић је напустио свештеничку службу и прешао у Нови Сад.
Добио је место библиотекара у Матици српској. На овој дужности Милета
Јакшић је био од 24. августа 1920. до 12. априла 1921. године. Постављен је за
суплента катихету у Новосадској мушкој гимназији 18. априла исте године.
Оженио се Зорком Андрејевић 14. новембра 1921 у Новом Саду. Кумови на
градском венчању били су им Васа Стајић и Жарко Васиљевић.
1921 – објавио је збирку приповедака Црно маче у Панчеву.
Прешао је у Београд.
Покушао је да добије место секретара I класе у Министарству просвете.
Одбијен је јер није имао задовољавајућу школску спрему.
Примљен је на место секретара Министарства социјалне политике 19.
новембра 1921. године. Пензионисан је 10. априла 1923. године.
1922 – појављује му се збирка Песме у плавом колу Српске књижевне
задруге. Милета Јакшић био је веома незадовољан начином на који је збирка
уређена. (На полеђини збирке није стављено чак ни име писца!) Још
интересантније је да је ова збирка била цензурисана. Милети Јакшићу је
сугерисано да у збирку не уђу песме: „Сан“ (посвећена Васи Стајићу), „Жеђ
Краљевића Марка“, „Жетва“, „Жабе“ и „Шешир госпођице Хортензије“. Збирка се
појавила без наведених песама.
29. априла 1924. године Милета и Зорка Јакшић су добили ћерку Емилију
(Цуцу). Јула месеца исте године почео је да пише либрето за оперу Урок, на којем
ће радити до смрти.
1925 – Радио је као архивар у Академији наука. На једном парчету папира
који се налази у његовој рукописној заоставштини Милета је 1. октобра 1925.
године записао: „Уведен сам у дужност архивара. Прегледао сам извештај
докумената да видим како се посао ради. Читао сам писма Конст. Јиречека и В.
Јагића Ил. Руварцу. Из њих се види колико је Рув. био цењен у научним
круговима.“ На месту архивара био је до децембра наредне године.
 Све чешће побољева.
Склопио је и црквени брак са Зорком у Београду. Кумови су били Јован
Максимовић и Милан Шевић, који је замењивао болесног Васу Стајића.
1929 – објављује Дечју збирку песама и прозе (Нови Сад) и драму за децу
Сунчаница (Београд). Приређује је и две збирке поезије за децу: Дечја збирка
песама Јована Јовановића Змаја и Дечја збирка песама Војислава Илића (Нови
Сад).
1931 – Геца Кон је објавио збирку Легенде и приче за децу и одрасле.

1935
Збирка приповедака Мирна времена појављује се у издању Српске
књижевне задруге.
На Митровдан, 8. новембра 1935. године, Милета Јакшић је умро на
клиници доктора Арновљевића у Београду.
Сахрањен је у Београду у гробници стрица, Ђуре Јакшића.

*
Рукописе Милете Јакшића брижљиво је чувала његова удовица Зорка
Јакшић док Матица српска од ње није откупила његову рукописну заоставштину.
Милетина ћерка, Емилија Цуца Јакшић била је удата за Марка Никезића.
Погинула је у саобраћајној несрећи 29. новембра 1949. године.
Зорка Јакшић, супруга Милете Јакшића, умрла је 15. фебруара 1965. године.
Данас у Београду живе унуци Милете Јакшића, Бранко и Зоран Никезић са
својим породицама.
 НАПОМЕНА ПРИРЕЂИВАЧА

Рукописна заоставштина Милете Јакшића налази се у Рукописном одељењу

Матице српске. Унук Милете Јакшића, Бранко Никезић, чува писмо које је, у вези са
рукописном заоставштином Милете Јакшића, удовици, Зорки Јакшић, 8. априла
1953. године упутио Младен Лесковац. Писмо је, заправо, одговор на Зоркину
понуду, и у њему се наводи да Матица српска жели да откупи заоставштину
Милете Јакшића и то не у деловима, него у потпуности.
Бележнице Милете Јакшића чине тек један део његове богате рукописне
заоставштине. Верујем да ће управо оне бити од значајне користи, како онима који
проучавају књижевно дело Милете Јакшића, тако и свим љубитељима писане речи
који желе да из другог угла упознају писца и завире у његов радни сто.
Настојала сам да бележнице распоредим хронолошки. Међутим, понекад је
било тешко држати се хронологије јер је Милета Јакшић често уписивао у више
бележница истовремено, или се, пак, одређеним бележницама враћао и неколико
година након што је у њих унео први запис. Такође, велики број записа се
понављао те сам се трудила да понављања у што већој мери избегнем.
Напомињем и да је велики број записа написан графитном оловком и да су због
тога тешко читљиви.
Песма „Во време драгије весни“, која се налази на почетку књиге, објављена
у листу Мисао (књ. XIV, св. 2, стр. 102) 1924. године.
Бележнице сам донела следећим редоследом:
ЂАЧКИ ДНЕВНИЦИ

Реч је о две свеске, средњег формата у тврдом повезу, без пагинације које
се чувају под сигнатуром М. 10. 535. Ђачке дневнике, писане током 1887. и 1888.
године, донела сам у целости.
 „ПЕСНИКОВ ПРАЗНИК“

Песму „Песников празник“ пронашла сам у бележници која се чува под

сигнатуром М. 10. 521. Поред ове песме, упућене Љубомиру Недићу, у овој
бележници налази се још неколико оригиналних записа Милете Јакшића који су
преписани у „Велику бележницу“. Оригиналне записе донела сам у наредном
поглављу а песму, која нигде није била преписана, на овом месту. Иначе, под
сигнатуром М. 10. 521 чувају се још три бележнице које су Милети Јакшићу
служиле за учење језика.
ВЕЛИКА БЕЛЕЖНИЦА

Свеска великог формата у тврдом, црном повезу. Пагинација је 1–400, и

исписана је руком писца. Неке странице недостају док су неке празне. У овој свесци
се налази и недовршен садржај исписан пишчевом руком. На корицама бележнице
стоји да је започета у Темишвару 1902. године. Бележница се чува под сигнатуром
М. 10. 538. Највећи део ове бележнице чине преписи пишчеве лектире. Настојала
сам да, у што већој мери, избегнем преписе из лектире Милете Јакшића.
БЕЛЕЖНИЦА 1918 –

Следећа бележница, из које сам направила избор, јесте свеска средњег

формата, у тврдом повезу на чијим корицама стоји „Бележница 1918 –“ она се чува
под сигнатуром М. 10. 540. Свеска је без пагинације (има укупно 59 страница), нису
све странице испуњене. Под истом сигнатуром чувају се још две свеске средњег
формата у меком повезу у којима је Милета Јакшић исписивао делове из лектире.
Ове две свеске сам само констатовала. На овом месту корисно је да укажем на још
једну чињеницу – Милета Јакшић је записе често нумерисао. Како бих избегла
понављања (у неким случајевима се исти запис налази под неколико бројева,
негде су то дужи преписи из лектире које сам изостављала), бројеве сам брисала.
ВЕЛИКА БРАОН БЕЛЕЖНИЦА

Главна и можемо рећи, најважнија сачувана бележница Милете Јакшића

чува се под сигнатуром M. 10. 541. То је свеска великог формата у тврдом браон
повезу на чијим корицама стоји „Бележница II“ а која је започета 1918. године. Под
истом сигнатуром чува се и свеска средњег формата испуњена преписима из
лектире.
БЕЛЕЖНИЦА 1920 – Нови Сад

Мала свеска у тврдом црном повезу која се чува под сигнатуром М. 10. 537.
Записе које је Милета Јакшић преписао у Велику браон бележницу сам изоставила.
ДВЕ МАЛЕ БОРДО БЕЛЕЖНИЦЕ

Ове бележнице се чувају под сигнатуром М. 10. 536. Поједине записе је

Милета Јакшић нумерисао – нумерације и понављања сам изоставила.
ДОДАТАК

Како се у појединим бележницама Милете Јакшића налазе фрагменти који

се односе на његов недовршен Роман усамљена човека, решила сам да у ДОДАТКУ
књиге донесем и овај роман (који никад није објављен) и фрагменте из бележница
који се на њега односе.
Роман усамљена човека чува се под сигнатуром М. 10. 511. Под овом
сигнатуром налазе се велики листови хартије повезани концем. Ови нумерисани
листови (укупно 44) представљају препис Милетиног романа који је аутор
прегледао и извршио на њима поједине интервенције. Зорка (Андрејевић) Јакшић,
супруга Милете Јакшића, преписивала је роман на полутабацима остављајући на
маргини довољно места за пишчеве интервенције. Под истом сигнатуром налазе се
и фрагменти романа исписани руком Милете Јакшића на којима је доста
интервенисано и шкрабано. Поглавље „У цркви“ није повезано у главни део
романа, те сам одлучила да га донесем после поглавља која су повезана.
Приликом приређивања Романа усамљена човека за штампу држала сам се
Зоркиног преписа као коначне верзије. Наравно, Зоркин препис сам стално
поредила са поглављима исписаним руком Милете Јакшића те сам тако неке речи
које Зорка није успела да прочита, дешифровала захваљујући овим фрагментима.
Наравно, оно што је остало непрочитано означила сам угластом заградом. Такође,
у угластим заградама донела сам и записе које је на маргини исписала Зорка
Јакшић, а који указују на које се личности, односно, места односе поједини делови
у роману.
 Опис Ирине Алексијевић који представља грађу за роман, налази се под
сигнатуром М. 10. 510. Иначе, главни јунаци Романа усамљена човека, Миленко
Јаковљевић и Ирина Алексијевић јесу заправо Милета Јакшић и Зорка Андрејевић.
Роману сам, такође, придодала и грађу коју сам пронашла у две бележнице,
средњег формата у меком повезу, које се чувају под сигнатуром М. 10. 539. У овим
бележницама налазе се и преписи из лектире. Нагомилане фрагменте у овим
свескама Милета Јакшић је накнадно нумерисао. Ту ми је од помоћи била још
једна бележница која се налази под сигнатуром М. 10. 533. У ову бележницу Зорка
је фрагменте романа редом преписала, поштујући Милетину нумерацију. Ову
бележницу Милета је проверио и интервенисао на одређеним фрагментима. Код
доношења фрагмената романа руководила сам се наведеним бележницама и
редоследом који је сам писац утврдио нумерисањем.
У бележницама у којима се налази највеђи део грађе намењене роману
(РОМС, инв. бр. М. 10. 539), има и фрагмената који не чине његов саставни део.
Доносим их на овом месту:
*
Поносни и јаки нису бесправни јер себи своја права узимају. Поносни и јаки не могу бити
деморализовани. Поносни и јаки не могу бити денунцијанти. Само кукавице могу тражити да себе
очувају, да противника униште денунцирањем. Денунцирање и радикализам не иду никад заједно.
Радикалац је романтик хероизма, он се бори очи у очи, он насрће отворено. Денунцијант није

романтик он нема ни трунке хероизма, он је кукавица и подлац .

*
Кадикад узмем француско или грчко св. писмо да читам. На српском или словенском језику
већ сам га толико читао да ми је постало обично, читање ми је већ механичко и не оставља никакав
утисак. Читајући га на страном језику, пажња ми се везује не само за поједине речи, реченицу него
и за смисао; добијам утисак да читам старо и познато као ново и непознато, освежава ми се смисао
ових великих, светих ствари – лектира ми чини велико задовољство.

*
На што се ограничавати на читање увек једних истих јеванђеља недељом и празницима, за
што се не би читала и остала јеванђеља па би се тако прочитало цело јеванђеље? То би била велика
промена у монотонији јектенија.
 Белешке Милете Јакшића прилагодила сам савременим правописним
нормама. (На пример, интервенисала сам у случајевима када Милета Јакшић пише
за то, међу тим, итд.)
Напомене у угластим заградама и фуснотама су моје, уколико у тексту нисам
другачије назначила.

Увек када читам рукописе из заоставштине књижевника имам чудан утисак

да писци поново живе кроз мене. Приређивање бележница Милете Јакшића за
штампу чинило ми је, стога, велико задовољство. Изазов, такође.
Подршку и помоћ ментора, професора Миливоја Ненина, имала сам у
сваком сегменту рада. Заједнички смо приредили за штампу преписку Милете
Јакшића и том приликом сам се заинтересовала за његову рукописну
заоставштину. Док сам радила на преписци Милете Јакшића и Зорке Андрејевић
прочитала сам рукопис Романа усамљена човека. Након тога, почела сам да
ишчитавам бележнице и убрзо се јавила идеја да их приредим за штампу.
Велику помоћ ми је пружила професорка Горана Раичевић која је превела
записе писане француским језиком. Захвалност за преводе, такође, дугујем
Блажану Стјепановићу и Ифигенији Радуловић.
Запослени у Рукописном одељењу Матице српске имају пуно разумевања и
стрпљења за оно што радим, хвала им на томе.
Наравно, захвалност дугујем свима који су ми на било који начин помогли
приликом приређивања ове књиге.

Зорица Хаџић
 САДРЖАЈ

Љиљани пољски Милете Јакшића (З. Хаџић)

Ђачки дневници

„Песников празник“

Велика бележница

Бележница 1918

Велика браон бележница

Бележница 1920 Нови Сад

Две мале бордо бележнице

 ДОДАТАК

Роман усамљена човека

Грађа за Роман усамљена човека

Животопис Милете Јакшића

Напомена приређивача