СЕМИНАРСКИ РАД

Михаило Максимовић, први српски сатиричар

(Мали буквар за велику децу)

Предмет: Књижевност српског барока и просветитељства

Ментор: проф. др Сава Дамјанов Студент: Сара Степановић

160042/2018

Нови Сад,
септембар 2021.
Просветитељство је било време у којем су Срби активно учествовали у култури аустријске
царевине која им је била нови дом. Срби су од средњовековног периода који је био
усмерен ка религији и Богу, образовањем дошли до критичког посматрања промена у
друштву. У то доба и услед таквог процеса родила се сатира у српској књижевности.
Михаило Максимовић, ,,заборављени српски просветитељ'' како га назива Мирјана Д.
Стефановић заслужан је за рађање српске сатире. Био је члан градске владе у Земуну, члан
Илирске дворске канцеларије, учествовао је на Сабору Срба у Темишвару, 1790 године.
Не знамо ни датум ни место рођења овог просветитеља, а постоје и различити датуми
везани за његову смрт. Као најтачнији узима се датум заснован на подацима из Архива
Будимске епархије у Сентандреји – 31. мај 1819. у Будиму.
Срби су одмах по досељавању на територију аустријске царевине (сеобом 1690. године)
схватили моћ образовања активно се укључујући у све друштвене токове њихове
царевине. Доласком на власт Јосифа II (1780 – 1790) лако су се укључили у његова
реформистичка струјања. Нови и модернији културолошки ставови овог просвећеног
монарха, који су почели да се развијају још од каснотерезијанског доба, пре свега као
политичка идеја, на социјалном плану много је значила мањинама. За Србе у Аустрији он
је прихваћен као идеални владар у којој су сви грађани били изједначени пред законом.
Толико је био омиљен владар међу угарским Србима да је добијао у делима српске
књижевности 18. века посветне епистоле.
Када су се почеле ширити идеје грађанских слобода и верске толеранције међу
грађанством, у облику брошираних издања (која су тада излазила из познате бечке
штампарије Јосифа Курцберка) Срби су почели активно да учествују у све већем порасту
јозефинистичких идеја, којима је припадала и кантовска идеја просвећености. Она је
свакако подразумевала педагошку и поучну страну књижевног текста. Дакле, почуност и
прагматичност тада је значила измену дотадашњег ситема мишљења, што се видело и као
стварање вере у сопствени здрав разум и слободну вољу. На тај начн отворена је
могућност за критички став према друштвеним феноменима и према политичком животу.
Тако је у стваралаштву Михаила Максимовића морална филозофија постала његов центар
писања, и тиме је омогућен будући ауторов критички став. На књижевну сцену је
наступила морална филозофија која је своје место наша у скоро свим облицима комике.
Стварност је била пуна тема за сатиричку књижевност букварског типа: глупост,
нетолеранција, сујеверје, фанатизам, покондиреност, догматичност. Управо такав облик
сатире као још једног виђења појма комике у нашем просветитељству налази се у књизи
Мали буквар за велику децу (1792) Михаила Максимовића. За време свог боравка у Бечу,
сада већ у штампарији Стефана Новаковића, коју су Срби откупили од Јозефа Курцбека ,
објавио је књигу сатиричких причица Мали буквар за велику децу, уз превод трговаца
Емануила Јанковића. У књижици, створеној по узору на истоимено дело Јозефа Рихтера ,
писца из Беча, азбучно је сложио причице које су се највише биле окомиле на
конзерватизам и лицемерје монаха, и на покондиреност младих жена. Тако видимо колико
је српска књижевност 18. века била у тесној вези са проблемима савременог друштва.
Највећи критичар његовог дела био је Вићентије Ракић. 1795. изашла је прва његова
реакција на Мали буквар за велику децу, која је највероватније остала у рукопису. Напади
на Михаила Максимовића нису престајали до те мере да је његову сатиру сматрао
клеветом. До данас није познато да ли је овај писац то знао. Михаило Максимовић
потврдио је каснију дефиницију теоретичара о томе да се у афоризму исказује истина. У
овом жанру појам комичког схваћен је на друкчији начин од оног у комедији.
Причице којима упире прстом на одређене теме (монаштво, уображеност, оговарање међу
женама, судство, друштвени и политички систем) користе скоро исте речи као и
свакодневни говор, онај речник помоћу којег се ствара и похвално слово. Разлика међу
овим жанровима (високи жанр је похвално слово, а ниски жанр сатира) јесте чињеница да
сатира, због тога што се бави садашњошћу, пажњу обраћа више на контекст речи, него на
саме речи.
Буквар нашег првог сатиричара очигледно је био добро прихваћен, пошто је књига „убрзо
[...] разграбљена и до данас остала једна од најређих књига овога времена“ 1. Техника ових
сатиричких афоризама којом се користио наш писац јесте принцип изградње текста, кроз
прекоревање које је наводно прослављање, критика која се заснива на претварању, тј на
иронији као претварању, што је било веома у духу критичког просветитељства тадашње
поетике у књижевности аустријске царевине. Михаило Максимовић монолошку сатиру
разуме већ тада као савремени поступак критике друштвених и моралних проблема. Тако
је просветитељство у српској књићевности показало да у потпуности разуме поступак
којим се може поучно деловати на младог читаоца. У том уверењу, да се смехом може
рећи и најболнија истина, српски писац уврстио је комику различитих комика у више
жанрова.
Уздижући веру у здрав разум, осамнаести век могао је сатиром да развија критички став
према друштву. Поготово је Законом о цензури у првој години самосталне владавине
Јосифа II омогућено излажење низа, најчешже анонимних или под псеудонимом, брошура
с критички интонираним мишљењем.
Почасно место у том жанру, можемо да кажемо да припада писцу који се помиње у свим
релевантнијим биографским лексиконима, оном аутору чију је, на пример, комедију
преводио и посрбио Јоаким Вујић. Изузев једне рукописне докторске дисертације, о њему,
нажалост, не постоји ни монографија ни посебно поглавље у некој од важнијих историја
аустријске књижевности. Чак нису забележени ни сви псеудоними под којима је
објављивао. У питању је један од најважнијих писаца јозефинске епохе, на почетку овог
рада већ споменут, Јозеф Рихтер, који је живео у периоду од 1749 – 1813. године. Његов
утицај на савремену бечку хумористичко – сатиричку штампу је велик, а посебно је
интересантна његова књига ABC-Buch für große Kinder. Постоји неколико издања ове
књиге, увек различитих, и најчешће проширених и претпоставља се да је она била узор за
сатиру у српској књижевности.

1
Б. Маринковић, Друштвено-политичка ангажованост првог нашег сатиричара XVIII столећа, Летопис
Матице српске, 142/1966, књ. 397, св. 5 (мај), 443
Десет година након изласка првог, у низу, Рихтеровог буквара српски писац Михаило
Максимовић објавио је своју истоимену књигу, Мали буквар за велику децу. У нашој
науци још увек није одговорено на питање колико је онда ово дело оригинално.
Истраживања кажу да је наш писац често преводио и прерађивао, и можда је за узор
узимао један од многих издања буквара Јозефа Рихтера. Прво издање бечке књиге има
напотписан поговор у којем објашњава комичност дела, а на крају поговора, бранећи се од
многобројних критичара аутор каже: „Не бојим се прекоревања од оних људи који немају
осећај за виц и за шалу; и оних који не знају за разлику између сатире и пасквиле. Онима
који траже пасквилу тамо где се налази само сатира – њима се ова књига не обраћа.“2
У првом издању Рихтеровог буквара налазе се 253 приче, у абецедном реду, по почетном
слову из сваког наслова. У књизи нашег писца има 117 обрађених речи. Истраживачи су
поређењем ове две књиге претпоставили како је Михаило Максимовић неке речи или
превео или прерадио, тј скратио за 56 речи из бечког буквара Јозефа Рихтера. Давао је
често и исту причу као у немачком оригиналу, али под потпуно другачијим појмом.
Можемо закључити да је из немачког издања књиге узимао само оне причице које је
српски читалац могао да разуме и пронађе у проблемима и свог друштва. Тај велики број
преузетих и прерађених причица у српском издању Малог буквара за велику децу показује
да је таквих заједничких проблема била и у бечкој и у српској средини.
Буквар Михаила Максимовића сигурно поседује, уз уобичајено преузимање и
прерађивање оригинала, и свежину оригиналности. Стварајући нов жанр у српској
књижевности, користећи се, притом, најпопуларнијом формом у свом веку, у својим
приређеним, преведеним и оригиналним „словима“, Михаило Максимовић одлично је
уочио основу и технику сатире. Разумео је сатирично као став критичности према реалном
свету. Како говоре сачувани архивски подаци, на интервенцију цензуре, неке од
сатиричких прича наш писац морао је да мења, поготову оне приче које се изузетно
критички односе према (православним) калуђерима.
Своју малу форму структурно је изградио на епизодама, повезујући у њима висок и низак
стил. Циљ је био јасан, шоком деловати на буђење свести и критичког става. Да је посејао
добру клицу за сатиру у српској књижевности показују многобројни каснији примери,
како они код Јована Стерије Поповића тако и рецидиви Максимовићевих „слова“ у
причицама, упитомљеним блажим хумором, из ХIX столећа.
Ипак, непреведно је овај писац изостављен из многих студија, књига, радова о сатири и
просветитељству у нашој књижевности. О овом писцу има свега нешто мало страница о
његовом животу и раду. Неправедно је изостављена његова важност у српској
књижевности и заборавља се да је претеча и темељ једног великог Јована Стерије
Поповића. Но, Михаило Максимовић, иако је за свог живота врло мало написао, показао
се као врло зрео писац у веку просветитељства. „Заслугу нашег првог сатиричара за

2
Михаило Максимовић, заборављени просветитељ, Мирјана Д. Стефановић (Војвођански простор у
контексту Европске историје, Бачка Паланка, 2013. године, Зборник радова)
успостављање нове линије у току српске књижевности било би добро замислити чак и за
основу друкчије периодизације књижевности уопште.“3 сматра Мирјана Д. Стефановић.
Овај српски просветитељски писац несумњиво и данас изазива радозналост историчара
књижевности који га „проналазе“ по бечким архивама и немачким библиотекама.
Вероватно је и то доказ о томе колико Михаило Максимовић зрачи некаквом
тајновитошчу, трагиком, комиком, а свакако и различитим тематским интересовањима у
свом стваралачком раду. Он је човек који је у то време, послом задешен у Бечу, био
довољно храбар да под симболичким насловом преузетим од Јозефа Рихтера, објави дело
које по азбучном распореду причица, указује на мане друштва, како европског тако и
српског.
За ову књигу са симболичним и просветитељским насловом Мали буквар за велику децу,
Мирјана Д. Стефановић сматра да она ставља јасно до знања неколико ствари: 1. да је реч
о књижици која се брзо и лако може савладати, ако се хоће; 2. да је реч у првој књизи за
сваког човека, буквару из којег се уче основна правила; 3. да је реч о основној књизи за
„велику децу“, тачније за одрасле који нису изашли из свог малолетства, тачније оно што
им је усађено у култури, а то је морал, изгубили су зарад незнања, непоштовања,
неискрености, трчања за сваковрсним помодностима тренутка, не увиђајући колико је оно
и тренутно и пролазно, дакле залудно, док су уредност и образованост увек биле вечне.

3
Михаило Максимовић, заборављени просветитељ, Мирјана Д. Стефановић (Војвођански простор у
контексту Европске историје, Бачка Паланка, 2013. године, Зборник радова), стр. 227
 Литература

1. Михаило Максимовић, заборављени просветитељ, Мирјана Д. Стефановић

(Војвођански простор у контексту Европске историје, Бачка Паланка, 2013. године,
Зборник радова)
2. Јеротеј Рачанин. Јован Рајић. Михаило Максимовић. Прир. приредили Томислав
Јовановић, Драгана Грбић, Мирјана Д. Стефановић. Нови Сад: Издавачки центар
Матице Српске, 2017.
3. Историја српске књижевности, Јован Деретић. Београд:Нолит, 1983.
4. Б. Маринковић, Друштвено-политичка ангажованост првог нашег сатиричара
XVIII столећа, Летопис Матице српске, 142/1966, књ. 397, св. 5 (мај), 443