СЕМИНАРСКИ РАД

Стваралаштво и поетика српског романтизма

Предмет: Српски романтизам

Ментор: проф. др Сава Дамјанов Студент: Сара Степановић

Нови Сад,
септембар 2021.
 Романтизам је књижевни правац који није настао истовремено у свим земљама,
нити је настао из истих побуда; он није условљен истим узроцима, нити је политичка,
културна и друштвена ситуација у свим земљама у којима се појавио била истоветна. За
колевку романтизма сматра се Енглеска. Упоредо с енглеском књижевношћу, овај покрет
захвата и немачку, а нешто касније и француску књижевност. У европској књижевности, у
време појаве романтизма, и у нашој усменој епици појављују се неке особине изразито
карактеристичне за романтичарску поезију. У овом раду ћемо се бавити српском епохом
романтизма, њеном настанку, стваралаштву, поетиком и њеним изразитим
представницима.
Романтичари одбацују разум као једини критеријум ствари. За њих, емоције и
маштовитост такође воде ка сазнању бића. Напуштају Кантов рационализам и прихватају
интуиционизам. Романтизам као правац врло брзо продире у поезију. Управо су песници
они који су променили однос према реалности, из рационалног у емоционални или
интуициони. Крајем 18. и почетком 19. века јављају се енглески, немачки, француски и
руски романтичарски песници, у исто време када и наши устанички певачи: Филип
Вишњић, Тешан Подруговић, и остали. У нашој народној књижевности се спонтано, без
страних фактора и утицаја, а услед ратова и устанка јављају романтичарске тенденције.
Као што смо споменули на почетку пасуса, и у нашим епским песмама, све је мање
обичног казивања догађаја и херојства, а све више емоција и маште. Све више је лирских
визија прошлости, главни мотиви су чисти доживљаји и унутрашње емоције.
Улазећи у нову епоху, до тада анониман песник, народни певач постаје
индивидуални стваралац. Они не одбацују правила усменог песништва, али се полако
ослобађају окова тих правила убацујући своје субјективне емоције и сопствене песничке
акценте. Певачи од којих је Вук записивао песме нису били само извођачи, већ су били и
ствараоци тих песама. За неке песнике почетком 19. века живот и рад је на неки начин и
везан за промене у друштву и за устанак. Неки од песника од којих је Вук записивао песме
као што су Тешан Подруговић и Старац Рашко су учествовали у бојевима. Слепи Филип
Вишњић је живео по устаничким логорима. Ови устанички певачи дали су романтичарски
дух у својим песмама кроз херојизам, кроз буну и тежњу за слободом, за националним
идентитетом.
Но, није само то оно што нашу епску поезију приближава романтизму.
Романтизована је и њена визија народне историје, поготово косовски мит. Срби су као
вековима угњетаван и несрећан народ, немајући слободу у садашњем времену окретали
своје погледе ка данима у прошлости, која их је тешила и давала наду за бољом
будућношћу. Чинило се да што је прошлост била даља, она је била дража и више их је
надахњивала битка на Марици него нешто из њихове сопствене садашњости. По речима
нашег највећег књижевног критичара и историчара Јована Скерлића: „Поезија онога доба
препуна је историјских мотива. Као што је, по речима Теновим, пожар Троје обасјавао
целу грчку старину, тако је несрећа на Косову обасјавала целу српску народну и
уметничку поезију.“ 1 Даље напомиње да је косовска битка била основни мотив и касније
српске уметничке поезије 60-тих година 19. века. Оно што можемо закључити јесте да
наши најбољи народни певачи, Вишњић, Подруговић и Старац Милија несумњиво први
уносе елементе романтизма у српску поезију.
Обично се за романтизам узима да идејно и формално представља анархично
ослобађање личности. Отуда је у општој представи романтизам нераздвојан од захтева за
потпуном песничком слободом, слободом која негира сваку могућност подвргавањима
било каквим песничким правиима. Међутим, противно представама о романтизму као
стању хаотичности и разбијању свих облика и правила, романтичари уствари све време
теже за изузетном хармонијом. У романтизму у питању је била тежња за друштвеном и
политичком слободом, због чега се могла та слобода повезати са хаосом, док уствари
појам слободе имплицира извесну естетичку структуру.
Вук Стефановић Караџић ( 1787 – 1864 ) је био реформатор српског језика,
сакупљач народних песама и умотворина, писац првог српског речника, и један од првих
романтичара у нашој књижевности. Његови рани радови били су просветитељски,
одушевљавао се Доситејем Обрадовићем и Живот и прикљученија је знао скоро напамет.
Иако не сматрајући себе романтичарем, управо оно што је у његовој поетици било ново,
антикласицистичко, тачније романтично јесте оно што је унео у њу из српског усменог
песништва. Он ће у тим песмама наћи, не само народни дух, већ и друге особине раног
романтизма: лиризам, баладичну поему, слободну индивидуалност, властити звук
песника. Вук је будио народни дух и као писац и као научник. Његова поетика је сложена,
јер је и рационална компонента у њој врло наглашена, научност његовог рада умногоме је
допринела и буђењу народне свести. По откривању народне индивидуалности и буђењу
народног духа, Вук је био романтичар и онда када је био строго рационалан.
Вук, можда сасвим несвесно, у рангу европских романтичара показује истанчано
осећање за лирско и пантеистичко. У епици, он не тражи историјску веродостојност, „У
историји се гледа истина“ пише он „а у пјесни се гледа како је измишљено и намештено.“ 2
Његове романтичарске тенденције дошле су у пуној мери до израза у његовим збиркаама
народних песама. Након повратка из Срема он ће се ослободити свега што је
сентиментално и до краја се држати само романтичарских критеријума.
Вук је имао јасно знање и осећање за песничку реч и ритам али он сам није био
песник. Ипак, више него иједан савременик утицао је на појаву и зачеће првог таласа
романтизма у српској и хрватској поезији. Над класицизмом и сентиментализмом коначну
победу романтичарске поезије однели су велики песници Петар Петровић Његош са
својим Горским вијенцем (1847), Смрт Смаил – аге Ченгића (1846) Ивана Мажуранића
као и Бранко Радичевић (1847) и његови наследници.

1
Епоха романтизма (1966). прир. Зоран Глушчевић. Култ прошлости. Јован Скерлић. Београд: Нолит, стр.
18
2
Поповић, Миодраг. Историја српске књижевности / романтизам I (1968 ). Београд: Нолит, стр. 137
 Дакле, с обзиром да романтичарски покрет код нас долази мало касније (као што
је француски романтизам у закашњењу према немачком романтизму) код нас је он мало
измењен и помешан са другим, помало противречним идејама. Но, оно што ипак чини
романтичну суштину нашег романтизма, сматра Скерлић, јесте: национализам, култ
прошлости, љубав за народну и источњачку поезију, субјективизам у лирици, ,, кипеће
одушевљење''.3 Иако наш славни књижевни историчар и критичар није баш био
одушевљен нашом епохом романтизма, сматрајући да је то ,,била мода'', ваљало би
споменути и његову анализу и критику овог доба. Као што смо горе навели Вуково
схватање историчности, и Скерлић каже да су наши романтичари страсно волели
историју, али не онакву каква је, реалну и истиниту, већ романтизовану и улепшану,
онакву каква им је требала за национално ослобођење и за давање наде у садашњости. Ова
претерана љубав према средњем веку и што даљим временима била је једна од главних
црта омладинског романтичарског покрета.
Скерлић сматра да је Сима Милутиновић Сарајлија (1791 – 1847) био први
романтичар наше књижевности. Био је романтичар својом љубављу према народним
песмама и према нашој прошлости, набујао осећањима и анархистичким слободама у
речнику и синтакси. Немир нових времена осећао се код свих писаца епохе, али
Милутиновић је својим животом и делом био представа романтичарске узнемирености.
Многи наши песници видеће у њему романтичарску светлост, као на пример Његош
(којем је био учитељ) и Бранко Радичевић. Биће познат и ван Србије, сам Гете ће га
сматрати значајним песником и писати о њему 1827. године.
За разлику од гуслара, овај модерни романтичарски песник је разбио трохејску
доминанту наративног епског десетерца. Стихови се, под импулсом његових емоција,
нижу у јамбо – дактило – трохејским валовима. Од десетерца задржали су само
силабичност и цезуру која их дели на два полустиха (4+6). У његовом делу наша усмена
поезија наставља свој лирски ток. Као појава Милутиновић је непосредније наслоњен на
усмено песништво него наши романтичари четрдесетих и шездесетих година 19. столећа.
Међутим, у његовој поезији не срећу се тако често уобичајене народске експресије као, на
пример код Змаја и Радичевића.
Дубока мисаоност, подстакнута косовским наслеђем и слободарским поривом,
нашла је израз и у песничком делу Петра Петровића Његоша (1813-1851). Он је човек који
је представљао изузетну појаву, и као владар и као песник. Са њим у Црној Гори завршава
патријахално и псалтирско доба, а почиње ново: световно и романтичарско. Његошева
поезија спаја дух народне песме са романтичарском осећајношћу. Посебну боју његовом
песништву дају беседнички свечан, узвишен класицистички стил и понеки славеносрпски

3
Епоха романтизма, прир. Зоран Глушчевић (1966). из: Романтичарски дух, Јован Скерлић. Београд: Нолит,
стр. 31
израз. Његош је био и владика, и господар Црне Горе и песник, и та борба спољашња са
унутрашњим нежним песничким поривима у њему је створила великог песника.

Рекли смо да је враћање темама из прошлости, средњовековној књижевности и

косовском миту једна од најбитнијих одлика српског романтизма. У првој половини 19.
столећа највише преовлађује косовска тематика. Косово и косовски јунаци нису само
Његошева опсесивна тема. Иста тема уграђена је у нашу историјску драму и трагедију. То
потврђује и Јован Суботић (1817-1886), односно његова драма Милош Обилић. На истим
тематским изворима често налази надахнуће и Петар Прерадовић (1818-1872). Он је
песник српског рода који је деловао и стварао на другој страни, дајући допринос српско-
хрватским књижевним везама. Од средине века све више се слави српско царство и велича
Душан Силни. Ови разлози утицали су на то да у српској књижевности овог доба значајно
место добије историјска драма (Стерија, Јакшић, Костић).
Период о којем смо до сада говорили јесте још увек колебање романтизма у нашој
књижевности, док се тек јављао као једна од књижевних тенденција епохе. Раздобље које
ће започети од победе Вукове реформе доноси пуну победу романтизма, и други талас
правца који има значајне разлике од првог. Наиме, први талас, Вуков и Његошев јавља се
понајвише у фолклорној основи, у њему су дошли до изражаја устаничка хероика и
патријахално друштво. Док се други талас романтизма, од Бранка Радичевића и његових
следбеника јавља у развијеној грађанској средини, као супротност класицизму. Њихов
романтизам није десетерачки као Његошев, он се приближава европским романтичарским
тенденцијама. Наши песници све више читају енглеске, немачке и француске
романтичарске песме и несумњиво почињу да им се приближавају и да их имитирају.
Упркос повременим враћањима нашој народној песми, они ипак показају сталну
тенденцију удаљавања од наше поезије и приближавања европским песничким токовима.
Нарочито су значајне песничке метричке иновације каснијих романтичара, као на
пример увођење јамбског стиха. Знамо да јамб не одговара трохејској природи српског
језика, те се не јавља у нашој народној поезији. Млади романтичари на вештачки начин
покушавају да га уносе у наш језик, тиме стварајући ,,малу револуцију у српском стиху.'' 4
Ово ситуацију је најбоље уочио и објаснио Миодраг Поповић кроз песму Туга и опомена
Бранка Радичевића: ,,Заљубљени песник мучи се око метра својих сонета. Колеба се
између немачког јамба од 11 слогова (,,Кад се пробуди још је било рано, у истоку се већ
зора развила“) и нашег трохејског десетерца („Надо моја, ваљда ниси пена, која чезне теке
што се роди“). Први делује механички, други не одговара унутрашњем ритму његове
емоције.“5
Задржавање десетерца народног стиха са једне стране и увођење јамба са друге
стране су две супротне границе које обележавају распон унутар којег се наставља
развијати српска романтичарска поезија. У својој лирици, Бранко Радичевић (1824 – 1853 )
4
Деретић, Јован. Кратка историја српске књижевности (1987). Београд:БИГЗ, стр. 124
5
Епоха романтизма, прир. Зоран Глушчевић (1966). из То је био звук, Миодраг Поповић. Београд: Нолит, стр
215
је песник елементарних осећања, близак пантеистичком поимању света. Његове песме
грађене су по облику народних лирских песама, у њима је увек некаква фабула у која се
збива у природи, и чији су протагонисти драги и драга, момак и девојка.
Млади нараштај песника који ће довршити Бранкову песничку револуцију и
створити српско романтичарско песништво појавиће се тек последњих година Бранковог
живота. (Змај 1852, Јакшић 1853 и Лаза Костић 1858) и он ће у другој половини деценије
потпуно завладати на књижевној сцени. Свој највећи процват српски романтизам ће
доживети 60-тих година да би већ 70-тих година почео уступати своје место реализму.
Књижевно средиште српског романтизма и уопште целокупног културног живота
тог доба био је Нови Сад, назван због тога „Српском Атином“. Ту је из Пеште пренесена
Матица српска (1864), основано позориште, и у њему је излазио највећи број листова и
часописа.
Књижевне претпоставке романтизма јесу разнолике: језичка и културна реформа
Вука Караџића, песничка реформа Бранка Радичевића, народна поезија, европски утицаји.
Утицаји су такође различити, немачка поезија, највише Хајне, Петефи и шире мађарска
романтичарска поезија, Бајрон и Шекспир и др. Основно обележје романтике јесте
лиризам. Кратка лирска песма по садржини најчешће лјубавна, патриотска или мисаона
главни је жанр романтичарске поезије, али су лирском начелу подређена и друга два
основна поетска жанра романтизма: поема и поетска драма. Лиризмом је прожета и
романтичарска проза.
Главни представници романтизма омладинског доба јесу три песника: Јован
Јовановић Змај, Ђура Јакшић и Лаза Костић.
Јован Јовановић Змај (1833 – 1904) заузима централни положај не само у епоси
романтизма већ и у целој књижевности друге половине 19. столећа. Најмање романтик
међу својим песничким колегама, он је више него и један од њих био везан за домаћу
традицију и одређен њоме. Но ипак, Змај је био отворен и разним утицајима са стране.
Његов значајан преводилачки рад показује не само ширину његовог интересовања већ и
присутност поезије других народау његовом делу.
Најизразитији романтик међу песницима омладинског доба јесте Ђура Јакшић
(1832 – 1878). Био је многостран по својој уметничкој обдарености. Био је песник, сликар,
приповедач и драмски писац. Као песник Јакшић је ишао властити путем. Утицај Бранка и
народне поезије код њега се осећа мање него код других романтичара. Свој песнички рад
почео је под утицајем Петефија, који је до краја остао његов најдражи песник. Као и
Бранко, он је нарочито у епским песмама био под утицајем Бајрона.
Трећи песник романтичарске омладинске тријаде јесте Лаза Костић (1841 – 1910).
Он је несумњиво и најконтровезнији песник у српској књижевности, писац од кога је
књижевна критика направила случај. Пуну књижевну афирмацију Костић је добио тек
након смрти. Модерни песници и критичари после првог и нарочито другог светског рата
у њему су видели свог духовног претечу, зачетника модерне српске поезије. Важио је као
пример екцентричног романтичара који у свему што ради хоће да буде другачији од
осталих. У томе су неки видели генијалност, а неки шарлатанство.
У нашој књижевности романтизам полако мења појава реализма седамдесетих
година 19. века. На прелазу између романтизма и реализма јавља се комедиограф Коста
Трифковић (1843 – 1875) који је почетком 70 – тих година објавио више комедија.
Трифковић је неговао лаку комедију интриге са живим, динамичним дијалозима. Оне су
пуне лаког и пријатног умора. Уз Стерију и Нушића, Трифковић је један од најзначајнијих
српских комедиографа.
 Литература

1. Деретић, Јован (1987). Кратка историја српске књижевности. Београд: БИГЗ

2. Глушчевић, Зоран (1967). Романтизам. Цетиње: ОБОД
3. Епоха романтизма (1966). прир. Зоран Глушчевић. Београд: Нолит
4. Поповић, Миодраг (1968). Историја српске књижевности / Романтизам I.
Београд: Нолит