Александар Вучо – песник за децу, али има и додатну специфичност, он се сматра аутором поеме

српске књижевности за децу пошто је и увео овај књижевни облик. Он је члан српских
надреалиста и у књижевности се јављао средином двадесетих година прошлог века. У његовом
стваралаштву посебан значај има његов лирски роман Корен вида (1928). Он је и у стваралаштву за
одрасле био аутор поема – Хумор Заспало, Неменикуће, Ћирило и Методије. Надреалисти су
волели да сарађују и да пишу заједно поједина дела или да реализују веће истраживачке или
друге неке авангардне покрете. Они су поред сарадње на Вучовим делима за децу објавили
роман Глухо доба. Они су волели да делују у књижевној јавности и за то су најподесније биле
њихове публикације и часописи. Он је уређивао часопис Наша стварност и сви наши авангардни
писци, па и надреалисти су се приближили покрету социјалне литературе, па је и он постао писац
који је нашао своје место у покрету социјалне литературе. Писци који су пожелели да се ангажују
на стварној промени света као припадници левичарске идеологије. Као писац за децу значајан је
због 3 поеме и једне дуже песме која није поема.

Подвизи дружине Пет петлића, Сан и јава храброг Коче, Момак и по хоћу да будем. Песма која је
дужа а намењена је деци је Мој отац трамвај вози. Фаза у којој је Вучо потпуно пришао покрету
социјалне литературе – непосредно се указује на социјалне разлике и на положај обесправљених
људи. Пошто је Вучо први аутор поеме намењене деци, најпре ћемо се осврнути на то шта је
поема и шта карактерише овај књижевни облик и нека врста генезе поема. Класицизам последња
формација у којој су књижевне врсте биле стабилне и добро разграничене. У романтизму почиње
да се нарушава чврста граница између родова и врста па се говори о феномену лиризације
књижевних врста пошто су лирске особине почеле да продиру у роман и драму и сл. Класицизам
је у исто време био и период, стилска формација, у којој су нестали други књижевни облици које
су писци морали да замене. Нестају два врло важна облика и то су еп и трагедија. Историчари
културе су рекли да ништа не нестаје без трага, већ да се одређени облици који нестају
трансформишу и појављују се алтернације па се еп замењује поемом. Песници успевају да
пронађу дужи облик који ће да надокнади нестанак епа. Романтичарска поема настала сачувавши
неке карактеристике епа, поема је називана приповетка у стиху – она се приповеда зато што је она
јако дуга. Штајгер – чим песма постаје дужа несвесно се увлаче епски елемети. Сматра се да се
поема као књижевни облик конституише у енглеској књижевности и приписује се Бајрону као
кодификатору и онда се шири по читавој Европи и има је у свим књижевностима које су значајне у
доба романтизма па се јавља и код наших романтичара. Сам термин поема је остао противуречан,
негде су га прихватали а негде нису. Негде се говори о поеми, негде о приповеци у стиху, негде се
говорило и о краћем епу или спеву. Међутим, већ после Бајрона и првих романтичара приметило
се да је поема постала изузетно подесан облик и да су романтичари писали поеме са јако
различитом тематиком. Укључивање различите тематике у поему – врло често је то историјска
тематика, потом постоји религијска и на крају идилична поема. Српска романтичарска поема се
конституише средином 19. века и примање поеме као облика код нас је било олакшано типом
усменог књижевног наслеђа. Доминантно место има епска јуначка песма која је и дужином јако
често била или на граници поеме или дугачка као и сама поема. Песници су врло лако прихватили
овај облик јер их је наша књижевна традиција за то прихватила. У нашој поеми појављују се два
типа поеме. Једна је она која настаје на трагу епске традиције, а друга је она која добија
баладични тон и може се повезати са нашом усменом књижевношћу и оним што је постојало у
усменој књижевности. Први теоретичари код нас као што је Ђорђе Малетић настојали су да
средином 19. века дефинишу одређене књижевне врсте па и оно што бисмо данас звали поемом.
Он сматра да поема као и приповетка треба да се бави оним што је прошло, ту се види утицај
епске традиције и они подразумевају казивање о прошлости под поемом. Оно што је Малетић а и
други за њим сматрали је да се у поеми мора приказати неки догађај и допуштали су да тај догађај
буде или стварни или измишљени догађај. Тај измишљени догађај мора да буде истинском
животу подобан. Треба да буде такав да макар ка спољашњим карактеристикама личи на стварни
живот. Први теоретичари су почели да говоре о поеми/поетској приповеци. Тако је Стеван
Поповић поводом неких поема Лазе Костића рекао да су то поетске приче, а и сам отац Анице
Савић-Ребац, Милан Савић, своје је поеме називао песничким приповеткама. Термин поема се
усталио тек у 20. веку. У 20. веку се дефинитивно усталио термин поема. Нарочито у другој
половини 20. века искључиво се говори о поеми. Оно што је од почетка код нас било несумњиво је
то што су сви, и Малетић и Поповић и други, сматрали да у поеми увек постоји сиже и нека врста
казивања о неком догађају и они су мислили да је централни сиже јунаково путовање ради
стицања циља или нових сазнања. Они су за поему везивали авантуристички сиже а допуштали су
и реалан и фантастични простор у поеми. За њихово схватање поеме је карактеристично
настојање да укажу на то да јунак наилази на препреке, природне (потоп, олује, ветрови), а неке
могу бити изазване сложеношћу јунаковог унутрашњег живота – поеме Лазе Костића које показују
и неке душевне драме. Оно што су наши проучаваоци поеме закључили је да је поема композитни
књижевни облик, али да она због своје дужине може да се понаша на исти начин на који се
понаша роман у модерној књижевности. Може да упија мање књижевне облике у себе и општој
замисли их подвргава. Појављују се краће лирске форме подесне да се уграде у замашан облик
као што је поема. Поема од почетка до краја има сталне карактеристике. Мора бити написана у
стиху, дужина стиха никад није била регулисана, могао је бити разноврстан избор метра. Није увек
морао да се јави везани стих у поеми, а ако је писана у везаном стиху у нашим поемама је
најчешћи метар десетерац. Све чешћи случај хетерометрије у модерној књижевности. Због
дужине, пошто је поема веома дуга књижевна врста, она може имати сложену композицију и
може бити подељена на песме/певања, на поједине главе. Због тога што је дугачка поема као
књижевна врста омогућава песницима нешто што је у краћим формама ређе или немогуће, а то је
да се могу поновити одређени описи или да се исти догађај може два пута приказати, али
једанпут из перспективе једног а други пут из перспективе другог казивача. У романтичарској
поеми често долази до поистовећивања лирског субјекта и јунака поеме. Радичевићева поема
Туга и опомена показује да су јунак и лирски субјект иста ствар и због тога као говорна инстанца у
романтичаркој поеми доминира 1. лице једнине. Већ код Лазе Костића песнички израз се
претвара у много сложенији. Наиме, Лаза Костића укључује и иронију и пародијске фрагменте и
код њега је већ видљиво да постоји она врста лирског субјекта који се понаша као приповедач. Он
прича лирску причу и не настоји да се исповеда. Преузета је реч поема из грчког језика и она је на
самом почетку своје примене означавала читаво песничко стваралаштво. Подразумевало се
целокупно песничко стваралаштво у античкој Грчкој. Од антике до данас за поему се сматра да је у
питању дужа песничка творевина која по правилу треба да има две карактеристике – да буде
динамична, због чега се каже да је и занимљива врло често. Диманична је зато што се говори о
неком догађају – ликовима, структурама и сл. Постоји још један разлог за настанак поеме, а то је
популарност коју стекли прозни облици у 19. веку. Током доброг дела 19. века стално се могло
говорити о сукобу епског и лирског начела и зато није случајно што је Хегел говорио да је из
сукоба епског и лирског настала поема као нека врста синтезе ова два сукобљена облика. Поема у
неким књижевностима није дуго била популарна. У руској књижевности долази до потискивања
поеме зато што се приповетка афирмисала као врло важна врста и она потискује поему, али не до
краја тако да поема увек остаје. Поеме су писали сви наши важни романтичари, од Бранка
Радичевића до Лазе Костића, али су најнеобичније поеме Ђорђа Марковића Кодера који је
настојао да створи сопствени песнички језик и који је своје песме писао као врсту епских текстова
јако велике дужине.

Поема је у 20. веку проширила подручје на којем се јавља. У 19. веку је постојала искључиво у
књижевности за одрасле а током треће деценије 20. века поема се пресељава у подручје
стваралаштва за децу и прве праве поеме је написао Вучо. После су песници наставили да их
пишу. Улога песника који је поему из књижевности за одрасле превео у књижевност за децу
припала је Александру Вучу. Тај прелазак је олакшан тиме што су многи авангардни покрети били
фасцинирани процесом инфантилизације културе, а потом су авангардни писци волели да оно што
се није јављало на једном подручју пренесу на то подручје. Видели су да нема поема у
књижевности за децу па су писали. Када је Вучо објавио поему Подвизи дружине Пет петлића,
она је постала повод за велику полемику која је вођена у књижевности и култури, ту су
учествовали врло значајни протагонисти књижевног живота између два рата.

Глигорић, критичар који се 20 година афирмисао као критичар и који је настојао да исправи
критичарске заблуде Скерлића и Поповића – критичар близак левичарским опредељењима и
ратује против неке врсте књижевног конзервативизма. Врло похвално почео међу првима да пише
о Дису који је био помало одбачен и презрен код академаца. Глигорић је показао много слуха за
оно што се као ново појављује не само у нашој књижевности јер су двадесетих година код нас
преведене две врло важне књиге и то су роман за децу Луиса Керола који знамо као Алису у
Земљи чуда, а тада је ту књигу превео Винавер под насловом Алиса у чудесној земљи. Тада су
преведене Истините приче Радјарда Киплинга, Изистинске приче. Када су ове књиге преведене
за дивно чудо су наишле на одличан пријем, али не код деце већ код авангардних писаца. Њих је
фасцинирало то што Луис Керол пре свих доноси доминацију необуздане маште. Фантазија која
нема ограничења. Луис Керол уводи посебан тип фантастике у књижевност – ониричка, сновна
фантастика. Превод ових књига је био важан зато што је и он послужио као повод да се продубе
сукоби између традиционалиста и модерниста. Модерни писци све ово дочекали као неку врсту
додатног оснаживања својих уверења, док су традиционалисти ово одбацивали. У овој расправи
која се водила између Винавера, Велибора Глигорића и Марка Ристића, појавио се и проблем који
је био везан за функцију књижевности. Да ли књижевност треба да буде само уметност која ће
забављати младог читаоца или ће књижевност бити нешто друго? Традиционални критичари су
приговарали књигама јер кваре морал јер дете увлаче у осећање фантазије и занемарују реалност.
Тада се сматрало да модерна дела кваре у извесној мери укус читалачке публике и моралну
компонентну код младих читалаца, док су надреалисти били одушевљени Киплинговим делом
зато што су деловали да увођење сна у оном облику који је увео Луис Керол доноси потпуно нови
тип књижевног стваралаштва у коме је логика сна добила дефинитивну превагу над оним што је
постојало. Први је критички реаговао Марко Ристић на поему Александра Вуча. За нас није важно
Ристићево одушевљење већ једна друга чињеница, а то је то што је Ристић први пут рекао да је то
модерно дело у књижевности за децу. Марко Ристић повукао границу докле траје српска
књижевност коју је започео Змај и када почиње изразито модерна књижевност за децу. Он је
указао на то да је Вучо модерни песник и први је рекао да је посреди поезија за децу. Нису га
прихватали као писца за децу већ су га држали за писца који се обраћа одраслом читаоцу.
Ристићев текст под насловом О модерној дечјој поезији објављен је у часопису Данас. Њега су
уређивали Крлежа и Милан Богдановић и 1930. Марко Ристић објавио је свој осврт. Он је у том
осврту отворио простор за расправу о теми о којој су расправљали Глигорић и Винавер. Марко
Ристић сматра да је Винавер бољи зато што је његово опредељење за модерни књижевни израз
било аутентичније. То се видело и у годинама после рата када је Глигорић склизнуо у неку врсту
књижевног конзервативизма и почео да оспорава све модерно. Он је сматрао да је Винавер
аутентични модерниста и настојао је да се залаже за оне облике стваралаштва који су
супротстављени и грађанској и конзервативној књижевности. Категорија супротстављања ономе
што је грађанско. Ристић је настојао да укаже и на оно што је важно за Вучово стварлаштво.
Сматрало се да је књижевност за децу у знаку пригодности, треба да буде нека педагошка
литература која треба да васпитава. Ристић је први говорио о томе да стваралаштво има чисто
поетски карактер. Он код Вуча, нарочито захваљујући чињеници да се појавио превод Алисе,
хвали фантазију у Вучовој књижевности. У овој расправи коју су водили Ристић, Глигорић и
Винавер.

У овој расправи највише је страдао Змај. Он је почео да губи ореол неприкосновеног песника. Змај
се везивао за тип грађанске културе која полако нестаје са књижевне сцене. Ристић је посебан
значај придао социјалном ангажману и ту се види како су бивши припадници авангардног покрета
све више прихватали социјални ангажман тридесетих година. Ристић говори како Вучов језик
непрекидно осцилира између социјалне и естетичке функције. Настоји да укаже на то како Вучови
јунаци непрестано указују на ситуацију у којој се налазе.

Када је Вучо објавио Подвиге дружине Пет петлића оно је било занимљиво пошто је постало на
необичан начин доступно читаоцима. Он је своје дело прво објавио у наставцима у Политици.
Политика за децу је тада постојала и излазила између 2 рата. Године 1930, објавио први пут и
онда 1933. у едицији Надреалистичка издања је поново објавио. Не објављује у едицији
намењеној деци већ у едицији Надреалистичка издања зато што је та књига објављена као и
друга надреалистичка издања, постојао је један колаж код надреалиста. Они су много волели
колаже и сви су се тиме бавили и то није био колаж раскошан већ црно-бели колаж на коме се у
серији сличица, што је први облик некаквог кретања ка стрипу (нека врста приче која се одвија
кроз сличице). Било је важно да се види оно што је кључно за поему – девојчица која се ослобађа
помоћу конопца. Иза ње се виде зид и решетке што показује оно што је основа фабуле у овој
поеми. Оваква корица је приказивана као део естетике ружног на којој су инсистирали авангардни
уметници. Они су хтели да провоцирају грађански укус. И тада су се књиге објављивале у боји, али
су они мислили да тако објављују уметници који припадају грађанском свету, а они који опонирају
томе своје књиге другачије објављују. Тада се дело појавило тако што су на корицама били и
Александар Вучо и Душан Матић као аутори потписани.

Поема је сачињена тако да се између појединих певања налазе прозни фрагменти са насловом
шта је у међувремену било. Те прозне фрагменте је написао Душан Матић и то је било означено
само у првом издању. Ти прозни фрагменти су имали улогу да повежу певања у Вучовој поеми. Не
постоји континуирано излагање. Матићев текст је требало да читаоца обавести о ономе што је
тобоже испуштено. На тај начин се Матићев текст претвара у нешто што су авангардни писци
волели да уносе у своја дела а то су коментари. Матићеви прозни фрагментни имају улогу
коментара. У првом издању нигде није назначено шта је ко написао од њих. Тек када је Матић
штампао своја сабрана дела, он је своје фрагменте унео у своја сабрана дела и тада се видело да
су то његови текстови, а стихови су Александра Вуча. Када су касније прештампавана различита
издања ове поеме, никада више није била примењена опрема из 1933. То је карактеристично за
авангардна издања. Они су хтели да свако издање буде уникатно. Нема понављања и није нешто
што се понавља на такав начин. Вучова поема Подвизи дружине Пет петлића се може
посматрати као песничко дело које успоставља важно је авантуристички сиже. За разлику од
других дечјих авантура које су саме себи сврха, код Вуча се појављује авантура са дубоким
социјалним смислом. Вучо настоји да промени смисао авантуре у књижевности за децу зато што
додаје социјални смисао а то значи да његови јунаци желе да поправе свет у коме се налазе. Желе
да отклоне неку врсту неправде која не погађа директно њих, али погађа друго људско биће са
којим су солидарни и коме желе да помогну. Вучо је увео колективног јунака у своје дело пошто су
посреди петорица јунака и он те своје јунаке портретише на исти начин на који то ради и Нушић у
роману Хајдуци. За сваког се узима једна доминантна особина која се уграђује у његово
име/надимак. Овде постоји ђођа бођа, или ждера... то показује да у књижевности за децу постоје
одређени клишеи. Посегли су за истим начином портретисања и Вучо и Нушић и зато је једна
особина или једна вештина узета као нешто што је доминантно за њега. У овој поеми се појављује
дечак Крака који је прво вредан и ради по цео дан у некој занатској радионици, али мајстор
одбија да му плати и тиме се директно доводи у питање изрека да је сваки занат златан. Отуда се
код Вучових дечака често јавља нешто што је социјални револт. Ждера ради по цео дан у фабрици
текстила, али стално је гладан и његов основни сан је да се претвори у кита и прогута свог газду.
Вучо је волео не само портретишући своје јунаке него и оне који су њима супротстављени а то су
сестре које се васпитавају у институту за незбринуту децу – бигамија, ананија... критика
религијског света кроз имена часних сестара. Вучо као левичар имао велики отпор према
религији. Из тога се види Вучова директна везаност за левичарску идеологију. Не само неко ко је
прихватао идеологију као лично опредељење већ је та идеологија непосредно утицала на његово
књижевно стваралаштво. Један елемент који се тамо не би очекивао и то је бајка. И Керол и низ
других писаца полазе од бајке. Бајка је жанр који има толику снагу да није престао да опчињава
модерне писце па ни ове данас. Који је бајковни елемент узео Вучо? Он је девојчицу Миру која је
затворена у институту који воде строге часне сестре градио по моделу Пепељуге из бајке. Врлина
која је заточена и која страда и тако Вучо показује како се могу спојити нешто што је старо као
бајка са модерним књижевним изразом. Девојка Мира је заточена и одушевљава се спољним
светом у који не може да побегне. Покушава да надува балон и прелети преко зида, али јој не
успева. То показује како је Вучо и бајку користио као подлогу за реализацију социјално политичког
чина јер се Вучови петлићи појављују као бајковни витезови који треба да ослободе заточену
принцезу и суштински измене њен социјални положај. За разлику од Змаја који по правилу
идеализује дете и приказује их као витеза без мане и страха Вучо то не чини. Он приписује својим
јунацима извесне мане. Акција спасавања ће им први пут пропасти јер Ждера на несрећу прво
нађе шпајз и лубенице и он се предуго тамо задржи и у међувремену су се сестре појавиле и све је
пропало. На тај начин Вучо показује нешто што је више карактеристично за друге писце – како
страст више управља човеком него рационално опредељење. То показује како Вучо спаја у свом
делу хумор са другим јако озбиљним елементима. Један од елемената који се овде јавља је и
пародија. Авангардни писци преко Милоша Црњанског волели су да примењују пародијски однос
према неким темама. Црњански и Ода вешалима. Како у авангардној култури ствари мењају
места. У Вучовој поеми, пародији је подвргнута молитва Оче наш као основни текст хришћанске
културе. Према њему се успоставља однос који је кодификован. Када сестре у институту као облик
кажњавања натерају девојчицу да изговори молитву она ће је пародирати. Вучо је хтео да покаже
и нешто што је за авангардног уметника било важно а то је лицемерје света одраслих које се
огледа у низу поступака и ствари које људи чине. Једна од сестара (часна сестра која се заветовала
на живот који подразумева многа одрицања) када остане сама певушиће љубавну песму. Она са
једне стране заступа религијска уверења а са друге стране не успева себе да подвргне врсти
контроле. Мајстор који ускраћује плату дечацима казује ако овај индустријалац као мали није
умро од глади нећеш ни ти умрети. Ова Вучова поема има такозвани оптимистички расплет као
део ангажоване књижевности која показује како свет може да се мења. Други пут када они
спасавају Миру они то успеју и заједничка слика је њихов заједнички одлазак на острво где они
одлазе да се проведу – тријумф акције коју изводе млади и невини људи. Друга Вучова значајна
поема за децу је Сан и јава храброг Коче – поема која постоји у 2 верзије. У овој поеми опет
постоји авантуристички сиже. Храбри Коча (директна алузија на Кочу Поповића) као главни јунак
(у сну до душе) ослобађа Папуанца Алија Балија из ропства. Непосредни социјално политички
апсект. После Другог светског рата педесетих и шездесетих година важна тема у Европи и свету
била је борба против колонијалне власти и низ колонија је стицао слободу тада. Цела Африка је
стицала слободу до седамдесетих година и неки делови Азије. Вучо је директно узео за тематику
нешто што је актуелно у социјално-политичкој сфери. Иако је ово дело настало после Другог
светског рата у њему Вучо користи тековине поетике надреализма. У врло оштар контрастни однос
доведени су сан и јава. Непрекидно постоји оштар контраст у читавој поеми између ова два. Када
главни јунак лети у своју авантуру он лети авионом који се зове Моја воља. Надреалисти су
нарочито хтели да укажу на значај инстинктивног и народног живота. Пилот му се зове Срета што
је скраћеница од среће. Моја воља се повезује са оптимистичким расплетом и срећом. У
књижевности авангарде веома је важну улогу имала опсесија оним што је егзотично. Велики
значај који је та тема имала за путописе Црњанског и Растка Петровића. Петровић је у средиште
поставио културу и цивилизацију која је за европског читаоца била непозната и чудесна и
егзотична и зато Вучо свог јунака води у Папуу. Простори који треба да покажу оно што је
непознато нашем читаоцу. Крупна тема у књижевности 20. века а то је човеков сусрет са другом
културом. Из културе у којој живитеу непознату културу. Цео свет је пун протеста против рата и
тада се мислило да ратова више неће бити и појављују се антиратни покрети и да би Вучо то
приказао он говори како се стално ратује и ту не учествују само врачеви и старе бабе. Врачеви не
учествују зато што су јако важни, а бабе нису употребљиве за ратовање. Зашто је Вучо користио
авантуристички сиже? Да би могао да приказује драматичне положаје у људском животу пошто ће
му се јунак често налазити у тренуцима спокоја и често долази у прилику да се нађе у потпуно
неочекиваном сплету околности. Борба непрестане променљивости судбине и свих околности.
Вучо је укључио и љубавни сиже у ту поему. Поема има и љубавну причу јер ће се појавити
девојчица чије је име направљено по називу познате козметичке марке. Авангардна уметност
волела да полази од кича и тривијалног. Девојчица се зове Палмолива. На тај начин се Вучо
поигравао са конвенцијама кич културе. Оно што је важно за ову Вучову поему је да се све у њој
догађа у сну. Није реч о правој авантури и борби већ је реч о настојању да се прикаже нешто што
се одвија у сну. Сви који су се бавили делом Александра Вуча настојали су да то дело
конфронтирају са Змајем и указали су на врло важне разлике у приказивању детета код ова два
писца.

Змај увек приказује дете у грађанској средини са сигурним местом у друштву и стабилним
положајем у породици и школи и све. Вучо уводи други тип јунака. Не питомо и послушно дете
већ дете које је побуњеник и жели да мења социјалне околности и положај других око себе. Кивна
и незадовољна деца која су самостална у доношењу одлука. Нигде се не види свет одраслих нити
могући утицај на поступке деце. Вучови јунаци су сналажљиви мали пробисвети – Данојлић.
Вучови дечаци су по правилу препуштени улици и они сами доносе све одлуке које су важне за
њих и њихов положај.

Зашто је дошло до овакве разлике између приказаног света код Змаја и код Вуча? Подлога
социјална се променила. Вучо приказује друштво које се социјално толико раслојило да нема
никакви контаката нити могућности за споразум и било какав облик разумевања. Друштво које
показује озбиљне социјалне противуречности које посебно снажно притиска младог човека пошто
је испуњено неправдом и злом. Вучо је и када је реч о чисто књижевном аспекту унео многе
промене. Змај увек пише у метрички правилном стиху, Вучо користи хетерометричан стих, не
користи строфу него строфоид, целине које личе на строфу, али нису доследно уређене па не могу
да се означе као строфе и Вучо је хтео да српску књижевност за децу приближи социјалној
литератури и да се и она претвори у инструмент који ће подстицати важне социјално-политичке
промене. Због тога се и говори да је Вучо у 2 облика модернизовао и преусмерио српску
књижевност за децу. Увео нови тип јунака за децу и нови књижевни облик и на други начин тако
што је српску књижевност за децу приближио ангажованим облицима. Оно што је код Вуча важно
је то што Вучо сам идеализује одређене вредности, а то су пријатељство, љубав, наклоност према
ономе ко страда, што значи да Вучо хоће да постигне нешто што је за њега јако важно а то је да
књижевност за децу уозбиљи (простор остваривања социјално-политичких идеја).

Модерно долази до изражаја и у трећој поеми и то је настојање да се у књижевност за децу

укључи и алегоријско казивање. Момак и по хоћу да будем. Кроз причу о одрастању једног дечака
Вучо хоће да покаже како се један идеал може остварити у сасвим одређеној људској судбини.