ДУХ ПРОСВЕЋЕНОСТИ У СРПСКОЈ АУТОБИОГРАФИЈИ

У Животу и прикљученију наративно су приказана 2 супротносмерна пута којима

корача јунак аутобиографије. Надахнут светачким житијима, занет мистеријом једног
давнашњег света, он бежи у манастир. Он је на својим почецима осетио егзистенцијални
импулс да сопствено постојање доведе у везу са светом житија, да крене ка подвизавању
као узорном и сакралном моменту једне коначности. Али то је и пут ка незрелости.
Кант у готово исти час каже: „незрелост је немоћ да се свој разум употребљава
без вођства неког другог.“ Одлучивши да крене у манастир, јунак бива наведен од стране
приповедача да корача ка нечему што је ван његовог времена. Када постане близак
светачком узору, као да се ослобађа духовних бура које га нагоне да путује. Пут ка
незрелости, отуд, пут ка несавремености и пут ка духовној удобности. Тај чудан пут
уназад показује овакву незрелост као самоскривљену, јер „њен узрок не лежи у
недостатку разума, него у помањкању одлучности и храбрости да се њиме служи без
туђег руковођења.“ (Кант) Наративна средства у том првом делу којима се показује да је
одлазак у манастир била одлука незрелог бића: стилизација, емфаза, иронија,
сентименталност, епизоде, расправе, говори, монолози.
Други пут: пут ка свету, од средњовековља ка просвећености, од незрелости ка
зрелости, од вечности ка савремености, обликован и као пут ка храбрости. То је
аутентичан гест просвећености која је „излазак човеков из стања самоскривљене
незрелости.“ (Кант) Смисаоно тежиште аутобиографије јесте на том моменту: рађање
аутобиографије из духа просвећености, али то није потпуни раскид са наслеђеним
обрасцем. Дух просвећености формирао аутобиографију као књижевност која препознаје
буђење субјекта, његов излазак у разумевање света као нов облик само-разумевања. Али
у свему томе ипак опстаје несто парадигматично, истрајава претензија на узоритост и
обавезност, општост којој тежи јунаково постојање.
Али Доситејев приповедач потискује то да се са открићем разума и слободе
закорачило и у посебно стање неудобности. Нема наративних нагласака егзистенцијалне
неудобности која је неразмрсиво сплетена са слободом: нема приповедачких знакова ове
нове страве зато што је још увек рано за сумњу у ум, као и за сумњу у дух просвећености,
тако одан разуму. Већ код Симеона Пишчевића примећује се претезање егзистенције над
аутобиографијом, приметна је та неудобност која долази са зрелошћу.
Тога код Доситеја нема зато што се аутобиографија рођена из духа просвећености
појављује као прича о преобраћењу (што је наслеђе сваке аутобиографије од
Аугустинових Исповести, ојачано преобраћањем апостола Павла) под владом
просвећено-модерног духа, под владом зрелости и слободе ума, преобраћање које
утемељује човека у свет и чини га савременим. То је моменат секуларног преобраћања.
Дух просвећености преко момента пробраћења ствара од аутобиографије приповедачку
форму инверзног житија. Објављена 1783. и 1788. године, Доситејева аутобиографија је
завршена, иако је његов живот трајао још четрврт столећа. Зашто је та прича о животу
завршена битно пре краја самог живота? У природи је аутобиографије да остане
незавршена јер приповедању измиче живот, али колико је код Доситеја аутобиографија
прича о животу? Код Доситеја, испод сваке речи о животу налази се нит сврховитости,
целокупности поступака која их води потврђивању духа који даје импулсе приповедању:
јунак Доситејеве аутобиографије остварен је као просвећено биће. Кад се оствари фигура
просвећеног бића као плода истрајног дејства духа просвећености, сам живот престаје да
буде приповедачки важан. Јер просвећено биће је крајњи плод једне идеје, са њим долази
до егзистенцијалног остварења крајњег смисла епохе. Просвећено биће је такође модеран
човек, зато што је „онај који настоји да створи себе“ (Фуко), да изгради себе, баш као и
модерни човек.
Дух просвећености обликује Доситејеву аутобиографију као причу о узорном
животу, па силе приповедача и завршености претежу над силама живота, приповедања
и незавршености. Завршеност Доситијеве аутобиограије указује на то да је у њој
успостављен склад између духа просвећености и фигуре идеолога, којом у српској
аутобиографији почиње модеран низ аутобиографских фигура.
Дух просвећености у Доситејевом приповедању открива: (1) аутобиографију као
инверзно житије; (2) аутобиографија се као прича о преобраћању остварује као завршена
упркос незавршености живота; (3) у њој је постигнута превласт приповедача над
приповедањем; (4) она је путоказ ка модерној рационалности, и модерној осећајности,
јер поставља 2 захтева: захтев да се буде зрео, захтев да се буде савремен. То је захтев
са потпуним складом егзистенције и епохе, бића и времена, али то је и захтев за
правилом, а не инцидентом у људском постојању. То је захтев за формом која не познаје
раскол који сама тематизује (не познаје зато што потискује неудобност зрелости). Ипак
та неудобност ће као понорница пратити цео лук модерне, откривати се у приповедању
упркос напорима приповедача, и показати да је захтев за удобношћу неспојив са
зрелошћу.