Романтизам 

је културни и политички покрет који је настао

у Британији и Немачкој крајем 18, века, као реакција на рационализам и неокласицизам
ком се потенцирају осећања и слобода индивидуе у супротности са традицијом
неокласицизма који потенцира подвргавање осећања и слобода стереотипима.
Уметнички израз романтизма је обухватао практично све уметности.
Почеци романтизма се налазе већ у делима Јулија или Нова Хелоиза, представља изразит
пример љубавног романа чија је главна одлика осећајност, и Исповести Жан Жак Русоа.
За српску романтичарску књижевност карактеристично је да је она израсла на темељима
богате усмене традиције. То је видљиво у Горском вијенцу Петра П. Његоша, иако је он
написан у виду драме и код Бранка Радичевића који је у својој лирској поезији и у поеми
Ђачки растанак близак народном ствараоцу.
Романтизам је настао из нагомилане емоционалне и интелектуалне енергије, али није
донео готов програм

Романтизам као књижевни метод  који се јавља у свим књижевностима од антике до

данас као супротност класицистичком методу, означава књижевност која својим
предметом сматра свет човекових осећања, даје предност ирационалном у односно на
рационално, надахнуће тражи у далекој прошлости, посебно у средњем веку, и развија
интересовање за усмено стваралаштво властитог и других народа који су били ван
западноевропског културног круга.
Оваква схватања књижевности довела су до стварања књижевног правца најпре у
западноевропским књижевностима (немачка, француска, енглеска књижевност), постепено
захватајући књижевности народа који су у то време развијали националну свест.
Романтизам као књижевни правац јавља се у западноевропској књижевности крајем 18.
века и преовлађује током прве три деценије 19. века. Развијао се као супротност
класицизму.
Романтизам је пре свега лирска књижевност у којој песник изражава себе, своју личност и
своја осећања. Она је у функцији изражавања лирског субјекта. Поред тога романтичарско
стваралаштво одликује музикалност стихова, хиперболизација осећања, немотивисаност
збивања, фрагментарност структуре, романтичарска иронија, хибридност књижевних
врста. За романтизам је карактеристичан жанровски синкретизам.

Јохан Волфганг фон Гете био је немачки писац, политичар, песник, научник и филозоф, а
током 10 година и председник области Вајмар. Гете је био једна од најзначајнијих
личности немачке књижевности и европског неокласицизма и романтизма крајем 18. и
почетком 19. века. Аутор „Фауста“ и „Теорије боја“ ширио је свој утицај широм Европе, а
током наредног века његова дела надахнула су многе музичке и драмске комаде. Гете је
рођен 1749. године у Франкфурту на Мајни у Немачкој, а преминуо је у Вајмару 1832.
године.

Новалис је псеудоним Георга Филипа Фридриха фон Харденберга једног од

најзначајнијих немачких писаца и филозофа раног романтизма. Припадао је кругу
„романтичара из Јене“. Своје филозофске концепте „религије љубави“ и „магичног
идеализма“ засновао је на мисли Јохана Фихтеа. Он повезује уметност и религију и тврди
да је обема циљ да учине видљивом апсолутну интуицију. Новалис каже да је задатак
човечанства да „образује Земљу“. Тиме би човечанство ушло у ново златно
доба хармоније човека и природе. Рођен је 1772. године у Обервидерштету у Саксонији, а
умро је 1801. године у Вајсенфелису у Саксонији.

Вилијам Блејк је био енглески књижевник, сликар, графичар и мистичар. Вилијам Блејк је

био самоук. Он се можда највише приближио идеалном поимању смисла и слике у својим
лирским песмама. Осим „Песничких скица“, његовог првенца, ниједно од његових дела
није штампано за његовог живота, а у јавност су могла доспети само у малобројним
примерцима које је својеручно израђивао посебном техником обојеног бакрописа, који је
сам изумео. Рођен је 1757. године у Лондону, а преминуо је 1827. године исто у Лондону.

Романтичарски јунак изражава песничку тугу ѕа идеалима домовине, вољене жене и

узвишене прошлости. Бег од стварности подтиче њихова путованја у егзотичне предела
Оријента и удаљене крајеве света. У жељи да очувају национално јединство и национални
индетитет, романтичари се окрећу фолклору и усменој књижевности.
У романтизму се појављује и други тип јунака- стваралац, песник, музичар, сликар као
отелотворење демијурга који изражава становништво да друштво у којем влада „бездушна
добит“ угрожава уметност. Романтичарски јунак најчешће репрезентује ауторове
склоности, ставове, идеје и идеале.

Владика Данило је дубоко мисаона и осећајна особа, суочен са проблемима од чијег је

решавања зависила национална слобода. На самом почетку видимо га како у глухо доба
ноћи размишља о тешком положају балканских народа. Владика се не боји Турчина – „нека
га је ка на гори листа“, али се плаши „од зла домаћега“. Плаши се ако нападне потурице,
што ѕначи једнокрвну браћу, да ће се борба претворити у рат.Дубока огорченост у њему
огорчено се буни против проливања крви у име вере. У тренутку кад неумољиве
чињенице намећу сазнање да су се та једнокрвна браћа „одрекла себе“ и постала издајице,
владика долази до уверења „да је борба против њих не само неминовна него и
оправдана“. Када се одлучио и кренуо у акцију, до краја је остао одлучан и активан.