Универзитет у Новом Саду

Филозофски факултет

Одсек за компаративну књижевност са теоријом књижевности

СЕМИНАРСКИ РАД

Српска књижевност 20. века

Тема „Мелисе“ у поезији Ивана В. Лалића

Студент: Предметни професор:

Сузана Ковачевић др. Бојана Стојановић Пантовић

Број индекса:2015/050017

0
САДРЖАЈ:

Увод ..................................................................................................................................... 2

О „Мелиси“ ......................................................................................................................... 2

Симбол Мелисе .................................................................................................................. 4

Мелиса у поезији Ивана В. Лалића ................................................................................ 9

Закључак............................................................................................................................. 13

Литература .......................................................................................................................... 14

1
Увод

У овом раду ћу се бавити проучавањем поеме „Мелиса“, анализом структуре истоимене

збирке сонета или поеме, како ју је сам називао Иван В. Лалић. Потребно је навести
само одређење ове књижевне врсте, али и проблем циклизације, јер је истоимена поема
касније била укључена као циклус песама у друге збирке. Бавићу се и појмом,
симболом Мелисе у широком песниковом опусу где је она експлицитно, или путем
асоцијација, имплицитно наведена, са освртом на сам мит о Мелиси, и широки контекст
схватања ове поеме, овог симбола у историји али и самом песниковом стваралаштву ,
као и мотивом пчеле и кошнице, с посебним освртом на збирке песама „О делима
љубави или Византија“ и „Писмо“. Иван В. Лалић је припадао књижевној (песничко-
прозно- критичарској) групи која је педесетих година променила однос према поезији,
књижевности уопште. То су године највећег развоја српске модерне поезије и године
када се јавља појам неосимболизма, који убрзо бива заборављен, од стране писаца и
критичара, да би се поново јавио осамдесетих година у измењеном облику.

Термин се употребљавао за супростављање нормативној поезији, обраћању мноштву и

њеној јасности, за усредсређеност на мотиве песништва и културе и неговање песничке
неодређености и вишезначности. Термин се употребљавао за отпор авангарди, њеној
искључивости и проглашавању новине за основно начело, али и за усредсређеност ка
формалном савршенству. У раду се нећу освртати на сам неосимболизам али свакако
треба узети у обзир, при анализи „Мелисе“ и њеног схватања време и правац у којем је
овај песник стварао . Иван В. Лалић је у миту нашао инспирацију за стварање ове поеме
која га је „пратила“ кроз све године његовог стварања, вратио се изворном и старом ,
миту из античке традиције и сонету, као облику целе песме да би створио неисцрпан
мотив у његовој поезији.

O „Meлиси“

Поема или циклус песама „Мелиса“1 је дело из ране фазе стваралаштва Ивана В.
Лалића . Састављена је од 31. сонета, петраркистичког типа. Књига је објављена 1959.
године , да би 1961. Била укључена у збирку песама „Време, Ватре, Вртови“ 2 са својом
идентичном структуром . Приликом издавања „Изабраних и нових песама“ 31969.
Лалић је у трећи циклус ове књиге уврстио двадесет фрагмената из ове поеме, како ју

1
Ivan V. Lalić Мelisa (poema) 1959. Zagreb LYKOS – novinsko izdavačko štamparsko poduzeće; Zagreb
2
Иван В. Лалић „Време, ватре, вртови“ Београд, Матица Српска 1961.
3
Иван В. Лалић „Изабране и нове песме“ Београд , Српска књижевна задруга 1969.

2
је сам Лалић одредио, од којих је у 11 сонета апострофирана Мелиса. Посебно друго 4
издање песник је приредио 1997. Године, свега неколико месеци пред смрт. Чињеница
је да се песник изнова враћао овој поеми и наслућује се да је имао посебне разлоге за
њено поновно објављивање и то у истоветном, првобитном облику ,као непромењена
верзија из 1959. године . У овом издању се налази и поговор, Лалићев есеј „песници и
катастрофа“5 који Светлана Шеатовић - Димитријевић назива епилогом Мелисе. Овим
есејом ћу се бавити касније, када будем анализирала мотив, симбол саме Мелисе у
ширем контексту разумевања поеме. Иако сонети у Мелиси представљају заокружену
целину, они егзистирају самостално , с појединачним насловима , и тако се могу и
анализирати. Сви сонети су истог обрасца, састоје се од два катрена и две терцине , где
се Лалић угледа на мајсторе европске књижевности, попут Петрарке, Дантеа, Шекспира
и Јована Дучића . Употреба сонета у овим годинама двадесетог века је била честа
појава, свако је желео да се опроба, али није свима полазило за руком да погоде срж
овог облика целе песме , као што Бранко Миљковић у есеју „Поезија и облик“6 наводи :
„ Прибегавање строгим песничким облицима је својствено само савршеним
уметницима...Истински песник неће одбацити строгу форму још зато што је она
специфична за поезију.“

Лалић је себи ипак дозволио слободу, првенствено укидањем риме и дугим стихом.
Рима не постоји на структурном, формалном плану стиха, већ на синтаксичком плану.
Уз то , формирање целог сонетног циклуса, „сонетног венца“ је оличје храбрости тада
једног младог песника , израз самопоуздања песника који је решио да се вине у висине,
ка врху песничке уметности. Поменуто је да је „Мелиса“ сачињена од 31. сонета, они су
повезани престенасто, тако што се она експлицитно појављује у 13. песама, Те песме
су, како Александар Петров7 примећује: „гpуписане на циклички два најактивнија дела,
на сам почетак (1, 2, 3, 4, 6, 7, 8, 10) и на кpај (29, 30, 31). Мелисине песме тим
пpстеном уобpучују цео циклус и тиме такође „овеpавају“ јединство целог циклуса“ .
Тако се оне могу посматрати као „сонетни венац“ у сонетном венцу, као мини – циклус
у циклусу. Још је један пример мини циклуса у овој збирци , то су четири песме
„гласова мртвих“(1-4) , које могу да се читају засебно, понашају се као засебне целине .
Изучавање циклуса је релативно нова појава у науци о књижевности. Анализирају се
сви интертекстуални и контекстуални аспекти као елементи од високе важности за
анализу целине. Руски теоретичар Михаел Н. Дарвин казује да је: „ интерес за појам
циклуса порастао у време када су проучаваоци књижевности спознали дубину
проблематике књижевног стваралаштва , као самосталмог предмета проучавања када је
оно престало да буде очигледна ствар и када се појавила тежња да се разматрају
његове везе са другим делима у контексту ауторске замисли“ (Михаил Н. Дарвин,“
Онтолошки статус дела лирике у аспекту њихове уметничке циклизације“, страна 57. )

4
Иван В. Лалић, Мелиса , поема, друго издање, Библиотека „Јован Поповић“, Земун, 1997.
5
Иван В. Лалић „Песници и катастрофа“ поговор у „Мелиса“, поема, друго издање, Библиотека „Јован
Поповић“ Земун, 1997. Страна 69.
6
Бранко Миљковић, „Поезија и облик“, Млада култура, Београд, број 58, страна 1.
7
Александар Петров, „Циклуси у поезији Ивана В. Лалића: Мелиса“ у „Постсимболистичка поетика
Ивана В. Лалића: Зборник радова“ [уредник Александар Јовановић] , Београд: Институт за књижевност
и уметност: Учитељски факултет, 2007.

3
У српској књижевности, претеча Лалића је био Васко Попа , који је већи део своје
поезије организовао у циклусе , мада је Попа вршио радикалне промене на својим
циклусима при поновним објављивањима, што са „Мелисом“ није случај. „Седам
лирских кругова“ се може посматрати као „ школски пример“ циклизације где је
Момчило Настасијевић целу збирку успео да обликује у једну кохерентну, мада
изуетно херметичну целину.

Лалић је „Мелису“ назвао поемом. Поема се по Миливоју Солару дефинише као „краћа
стихована врста у којој се испреплићу многи елементи типични за лирску поезију с
елементима који карактеризирају епску поезију...Поема је таква књижевна врста у којој
се фабуларни елементи испреплећу са непосредним лирским изрицањем, а мотиви
повезују, осим фабуларним везама, и асоцијативним низањем карактеристичним за
лирску поезију“(Milivoj Solar, „Teorija književnosti“, XX izdanje, Školska knjiga, Zagreb,
2005. strana 199. ) Да се приметити да је „Мелиса“ изразито лирска врста, због саме
употребе сонета као облика целе песме, са наговештајима догађаја, фабуларног тока.
Иван В. Лалић ју је назвао и сонетном поемом. У једном од писама упућеним Чарлсу
Симићу8 рекао је да су сонети из „Мелисе“ лишени традиције, традициционалне
метрике. „После Мелисе нисам више писао сонете, као да сам, за дуже време исцрпео
за себе могућности те форме“(Димитријевић- Шеатовић, Поглед преко океана, стр. 33. )
Остаје као закључак да је с „Мелисом“ достигао врхунац у стварању поезије у сонетном
облику, због чега је она, која није подлегла никаквој промени, остала да траје , да
сведочи о виртуозноисти овог песника.

Симбол Мелисе

Назив поеме „Мелиса“ указује на женски лик, и уз сонетну форму, овај циклус се везује
ѕа љубавну поезију , какву је писао Петрарка, поготово зато што је „муза“ и у традицији
и у овим сонетима платонистичка визија, делом везана за божанство, за светицу. Она
није присутна, њено тело је претворено у пчеле. Песник је инспирацију нашао у миту о
Деметри , уз ову информацију, изворе грчке митологије наводе да је Мелиса било име
многих свештеница и нимфи које су биле пророчице, док пелопонески мит казује да је
Мелиса било име нимфе која је научила људе да користе мед. Мит о Деметри и Мелиси
гласи: „Деметрина свештеница звала се Мелиса, њу је богиња упутила у своје
мистерије. Када су радознале сусетке захтевале од ње да им саопшти шта је видела,
Мелиса им је ускратила одговор. Разјарене жене су је тада растргле, По Деметриној

8
„Поглед преко океана. Преписка Ивана В. Лалића и Чарлса Симића“ , 1969-1996, приредила и превела
Светлана Шеатовић-Димитријевић, Чигоја штампа, Учитељски факултет, Институт за књижевност и
уметност, Београд, 2007.

4
вољи, из раскомаданог Мелисиног тела изројиле су се пчеле.“(Драгослав Срејовић,
Александрина Цермановић, „Речник грчке и римске митологије“ СК3, 1979, страна
256.) Зевса је такође хранила медом и козјим млеком жена по имену Мелиса, па се те
пчеле зову „Зевсове пчеле“. Она представља искорак из телесног и простроног у
метафизичко, вечно. Мелиса је, напустивши свој првобитан, људски облик , прешла
границу живота, присутности, бивствовања, али није заувек прешла на мрачну страну,
страну смрти , она постоји у телу пчела и тако представља спону између овостраног и
оностраног. На то нам указују и сонети „Гласови Мртвих“ :

„Гласови мртвих. То нису мртви гласови. Ко чује

Гласове мртвих? Киша на бакарним вратима

Јутра. Свежина дивљег врта што чува славује

У паучини ружа. Био сам празнина између редака,“

(Иван В. Лалић, Мелиса,1959. страна 18.)

Она бди, између два света, ту је да сведочи о суровости и једног и другог, али и да
спаси и правда све. Мелиса у телу пчела представља војску која обитава на обе стране
живота и смрти , светлости и таме, добра и зла, правде и неправде. Она представља
преображај из бића у небиће, прелазак из паганског света у христијанизовани свет, она
је мртва драга, вечна драга, платонистичка визија вечне љубави, спона света Ероса и
Танатоса, али и мит о суштини умећа песничке уметности , о стваралаштву и улози
песника. Она је највиши ступањ, највећа мера свеопште љубави .Светлана Велмар
Јанковић 9 када пише о Мелиси, наводи да је љубав у Мелиси питање садашњости

:“У збирци „Мелиса“, љубав више није ни само идеја, ни само емоција, него садашњост
оствареног бивствовања као самоспознаје и спознаје другог: ту се ја непрекидно обраћа
са ти, а ти алтернира са именом Мелиса, именом вољене жене. Етимологија тог имена,
рођеног у њубави, и из љубави, говори и о природи љубави која га је створила: mel-
mellis je латинска реч за мед, а мед је знамо, симбол не само хране мудраца него и
хране богова, то је реч која означава слаткост и благост постојања и његову истину и
срж. Име мелиса, дакле, подразумева појмове слатког и меденог, путеног и љубавног,
али и медоносног као искреног, мудрог и вечног“

Када се говори о Mелиси као о симболу стварања, миту о стварању, треба у обзир
узети дијалог Сократа и Ијона 10 где Ијон говори о песнику, и метафори песничког
стваралаштва. Овакве слике могу да се придодају метафорици Лалићеве Мелисе . Ијон
додаје : „И као што баханткиње само у стању заноса црпу мед и млеко из река, а не у
стању разумском, тако стоји ствар и са душом лирских песника...Јер песници нам
заиста кажу да они с медоносних извора из неких Музиних вртова и долова усисавају
своје песме, те их нама доносе као пчеле, летећи као и оне саме. (Платон, „Ијон“, 2010.
9
Светлана Велмар Јанковић „Призивање одсутне милости“ , у „Изабраници“, Стубови културе, Београд,
2005, страна 261.
10
Platon, „Ijon“ Fedon, Beograd 2010.

5
; стр. 73) Узимајући ово у обзир, Лалић је Мелису представио као срж песничког
стварања, као меденосну пчелу која доноси инспирацију, благу реч, она је непресушни
извор меда. Мелиса зато преедставља метафору медене речи, метафору митског певача
Орфеја који се исто тако кретао кроз живи и неживи свет,с спољашљег је отишао у срж
земље. Уз то он представља симбол мушке љубави, према недостижној драгој, попут
Мелисе која представља свеопшту, љубав која је проткана у свему .У 24. сонету се
Орфеј експлицитно помиње 11 управо у контексту продирања у суштину,откривања
највеће тајне, силаска у подземни свет . Она је двојака, представља и паганску
свештеницу и нимфу, али и Богородицу. Тако ова поема представља и љубав
хришћанског учења, љубав према Богомајци, жени над женама , Богородици.Песник
циклус започиње обраћањем разореној, растргнутој Мелиси из мита . Већ у првом
сонету „пчела“ он јој се обраћа са :

„Мелиса, то тело што се претвара у пчеле“ (Лалић, 1959, стр. 3)

Или у сонету „Тајна хлебова“:

„Хоћу да твоја тајна постане моја, Мелиса“(Лалић, 1959; стр. 4)

Изричито тражећи да му ода прастару тајну прорицања, али и прастару, вечну тајну
чисте љубави. У сонету „северни ветар обраћа се паганској Мелиси, оној која је
претворена у пчеле:

„А ти се Мелиса смешиш осмехом неприсутним

Повијена у смрт, тако боговски изиграну“(Лалић, стр. 6)

Како се „фабуларни“ ток развијао, тако се и Мелиса мењала, да би у последњем сонету

доживела коначан преображај у хришћанску Свету мајку , и песник јој се обраћа :

„А ти се Мелиса смешиш осмехом хиљадустручним

У вртовима иза слуха, светлијим, звучним“(Лалић, 1959; 33)

Управо ови несвакидашњи контрасти, неприсутно - хиљадустручно приказују пуноћу

њеног бића, ипак је Богородица она мера која опрашта све, која све ништи и од које све
почиње. И сам сонет носи назив „Цвет почетка“, нови почетак за христијанизовану
Мелису која је прошла пут од уништења, преко добијања новог облика до свеукупног
прожимања. Она представља, психолошки посматрано, сазревање сваког бића , од
необликоване личности до одраслог бића које је свесно и научено да воли. Поред овог
последњег сонета , лик Богородице је најприсутнији у 23. сонету „Псалам“ који је не

11
Ogledala se miču, kao da nemaju ležišta/U čvrstim okvirima sveta koji odražavaju;/ Kako im verovati? I ko je
dosad kušao/ Da prođe iza slike, napipa put do težišta /Ovog pomicanja, ko što je Orfej sišao/ Gorkih usta pod
golo korenje, kao gospodar/ Uplašenog srca, i nije tajnu zaobišao? /O oči stranog svetla koje nikad ne spavaju
Ivan V. Lalić, Melisa 26.

6
случајно нумерисан и као најлепши од Давидових псалама 12 . Да би разумевање било
потпуно, навешћу овај сонет у целини:

„Звездо ветра, тишино, светлуцава сенко гласа,

Звездо чеканог јутра, доброто, звездо смирења,

Ружо архипелага светлосних, кишо класа,

Пшеницо звездана, мокра птицо, звездо тишине,

Јутро гласа светлуцавог, јутро класа, јутро зрења,

Ружо друмова избразданих, ружо прашине

Залелујаног ветра, звездо лишћа, о ружо хлеба,

Свечана седефна ружо у зеленој шкољки неба,

Звездо кише у светлом пољу јечма, сенко птица

Што нерањено пролете кроз густи пламен сјаја,

Звездо тишине, доброто, о ружо завичаја

Нерањиве песме, крилата чипко именица

На златном копљу смисла, звездо, звездо благе вести,

Изрони из ове крви на злу чистину свести“ (Лалић , 1959, 25.)

Када се разложе све асоцијације, када се отворе метафорични цветови, добијамо чист
лик Богородице. Њу песник кроз целу песму дозива, њен лик. Она је звезда благе вести,
ружа хлеба, она је свеобухватна. Прожима се кроз природу, космос, она је у сваком
човеку скривена . Она јесте попут пчеле , али вишеобухватнија. И пчеле се, попут
врховних божанских бића блиско везују за опстанак човечанства , а Богородица
представља искру љубави, вере и наде које су кључне за опстанак сваког, појединачног
хришћанског верујућег бића . Ова песма се може посматрати и сасвим независно од
циклуса, због јаких хришћанских слика , а новозаветном тематиком се приближава
другој Лалићевој љубави, теми Византије. Лалић је попут алхемичара који су камен

12
Библија, Стари Завет , Псалми:књига прва , Псалам 23(Јн. 10, 10-30;Откр. 7,16,17; Ис 40, 11; Језр. 14,11-
31) Метафизика, Беогард 2003. Библиотека“ Свети списи“, стр 361.

7
претварали у злато, претворио оно што постоји разорено, у чисту материју, и затим
материју у нови облик. Он је Мелису од тела пчеле довео до тела Божије Мајке ,
преточио је, прочистио хришћанским учењем паганску звезду , пчелу из грчких
воћњака до свеобухватне пчеле , која представља народ и цркву . Хришћанске слике
имамо и у сонетима гласова мртвих, асоцијативно се обраћа Исус Христос :

„И то је део моје игре, Мелиса, и то је закон, наточен у моје вино, умешен у мој
крух“(Иван В. Лалић, 1959, 19)

Ови стихови се могу тумачити као Христово обраћање Мелиси, која прима
хришћанство, тј Христово обраћање Богородици. Наравно, не могу да не поменем везу
између Христа и Мелисе, обоје су симболи страдања, обоје су се појавили у другом
облику, тачније, Исус је васкрсао, али су обоје због чувања тајни високог значења
жртвовали своје тело,свој прволик и винули се к свету метафизичког и вечног. Она
попут вечно присутне драге, он као Спаситељ. Топос пчеле имамо и у осталим књигама
старог завета13 Александар Петров у есеју „Циклуси у поезији Ивана В. Лалића:
„Мелиса”“ говори да је то управо оно поглавље с најважнијим пророчанством у Светом
писму, и да се примети двострука природа пчела из обећане земље, које су биле знак и
благослова и благодети. Сада када је филтрирана кроз хришћански контекст, можемо
говорити о Мелиси и као симболу цркве и о хришћанским веровањима о пчелама.
Пчеле представљају народ у цркви, а кошница цркву. Враћам се на песников есеј
„Песници и катастрофа“ 14где Лалић говори о боравку у Глини: „...три лепа и свечана
дана, продужен викенд у једној лепој, питомој, цивилизованој, а нисам знао, на смрт
осуђеној српској земљи.“ По речима Светлане Шеатовић - Димитријевић15 овај поговор
, који се понаша као епилог „Мелисе“ , се посматра као мотив пчеле у најширем
контексту, зато се надовезује на Мелису, због мотива јединства, народа и цркве . Овде
је нарушен склад постојећег, нарушено је тело једне српске државе, разрушена је
кошница, народ је побегао и протеран је из својих домова . Новица Петковић у раду
„Словенске пчеле у Грачаници“16 говори о паганском и хришћанском веровању у пчеле,
помиње руске народне песме где се протеже овај мотив , говори о Персефониним
пчелама . Наводи да су старе словенске пчеле биле веснице пролећа, њима су се молили
за бољи род и лепше временске прилике . То су паганске пчеле из словенске
митологије, али нам даје на увид и једну песму која се певала о ускршњим празницима ,

13
Библија, Стари завет, књига пририка Исаије (Ис. 7:18; 7:19) страна 457. „У то време зазвиждаће Господ
мухама које накрај реке Египатских стоје и пчелама у земљи Асирској, И оне ће доћи и све ће падати на
пусте долине и камене раселине и на све честе, и на све паше“
(Ис.7:14-15) „ЗАто ће нам вам знак сам Господ дати: Гле девица ће затруднети и родиће сина и даће му
име Емемуило. Он ће јести мед и масло, докле не научи одбацити зло и изабрати добро.“
14
Есеј је настао после посете Глини у Републици Српској Крајини , у јулу 1995. Године. Текст је настао
месец дана након посете, где је песнику додељена награда „Браћа Мицић“Есеј је настао под утисцима те
посете и након протеривања српског народа 5. августа 1995. С простора Босне и Херцеговине и Хрватске
у Србију.
15
Светлана Шеатовић – Димитријевић „Од „Мелисе“ до „Десет сонета нерођеној кћери“ – циклуси и
контекст“, научни чланак у Библид 0350-6428, 41(2009) 139, стр. 595-622, Београд, Институт за
књижевност и уметност
16
Рад је настао приликом проучавања најстаријих записа са простора Косова И Метохије ,у „Словенске
пчеле у Грачаници“ Завод за уџбенике, 2007, стр 53- 54.

8
и тако повезује паганске пчеле са хришћанским, које постају раскошније, медоноснијем
обухватније .

Мелиса у поезији Ивана В. Лалића

Када се узме у обзир све оно што Мелиса представља, после анализе неких сонета, иако
је нажалост део њих остао неправедно запостављен, из овог прстенасто обликованог
циклуса, који су у исти мах и хомогена целина, али и скуп сонета који се могу
самостално посматрати, тешко разумљивих сонета где је потребно активирати сву моћ
перцепције и тражити смисао у најдубљем слоју , али који и буде најлепша и најдубља
осећања при читању, лакше је посматрати Мелису кроз касније Лалићева дела. Већ је
поменуто да је Византија била песникова велика „муза“ велики извор инспирације . У
збирци песама „ О делима љубави или Византија“17 такође имамо мини- циклусе
уграђене у велику целину, у склопу једног циклуса . То су песме о сломљеној
Визанитији, распаду источног римског царства , где су прожети библијски и историјски
елементи, и један мотив- симбол Мелисе. Мелиса се овде појављује и конкретно,
апострофирањем имена „Мелиса“ , али и путем асоцијација . У другом мини- циклусу
после песама Византији имамо песму „О делима љубави“ где се Мелиса појављује у
кроз слике врта, времена које је „непристрасно“и кроз мотив деструкције :

„Дела су љубави спорна,

И кад се мрви зид, и када врт подивља,

Кад истаре се слово, кад разбије се прстен,

Љубав је на губитку;

Но слушај крикове птица

Над увалом где море од љубавника учи

Друкчију нежност: време је непристрасно,

А свет љубави задан,дуга вежба

Богова недораслих „(Лалић, 2004; стр. 23)

Мелиса се призива, говори се о љубави као несталној, и сама Мелиса се може свести на
несталан облик. Богови недораслих су грчки, пагански богови, који су били охоли, са

17
Иван В. Лалић „О делима љубави или Византија“ Библиотека Архна, Београд 2004.

9
више мана него врлина , који су били изнад људи, али попут њих. У следећој песми,
лирски субјекат се директно обраћа Мелиси где је подсећа, да не заборави :

„Не заборави онај воћњак Мелиса, воћњак

На одроњеној падини лета што је већ древно,

Као реч, чим је изговориш;

Воћњак је био обран“(Лалић, 2004; 24.)

Мелиса је овде митско биће, античка Мелиса која је копча између времена и простора.
Само њен незаборав има моћ оживљавања изгубљеног, несталог времена и простора .
Када се разложе сви симболи из песме, попут врта, звезде и завета, ствара се утисак да
се ипак ради о христијанизованој Мелиси, призива се милост Богородичина. Наредна
песма из поменуте збирке која „се обраћа“ Мелиси је ***(„ Можда си тада рекла“) .
Већ у првим стиховима се да наслутити да се ради о Мелиси , иако се име не наводи :

„Можда си тада рекла: Ипак мислим да најлепше је

Оно што волимо са слутњом у души“(Лалић, 2004; 25.)

Слути се , иако неизречено, њено име, ако се асоцијативно, контекстуално повезује са

свим другим песмама. Последња песма, у којој се апострофира Мелиса је песма „ Три
строфе“кроз стихове :

„Твоја кожа, Мелиса, капљу мора

Жедном небу узноси; градим цркву,

После свега љубав ће да нас правда,

Изравна меру.“(Лалић, 2004; 26.)

Песма почиње стихом: „после свега љубав ће да нас правда“, који се понавља кроз све
три строфе. Љубав се поставља као она сила која све опрашта, све решава, равна
нарушену меру . То је она све општа, свељудска хришћанска љубав која се оваплоћује
кроз лик Богородице. Песма се може посматрати као ода Богородици, али и као вапај за
помоћ. Лалић се служи дозивањем Божијег лика, када пева о историјскум приликама
попут рушења Византије, где је све пољуљано,од државе до вере у живот, љубави. Небо
је жедно и Мелиса, тј Богородица је та која може помоћи таквом небу. Он жели да Њој
гради цркву, храм Њене вечне славе , она је кап воде која је потреба разрушеној, некада
идеалној византијској цивилизацији. Светлана Шеатовић Димитријевић18 при
анализирању контекстуалних односа ове песме долази до податка о сакралном објекту ,
звезди Даници Цариграда- цркви Светој Софији , где су чуване највеће реликвије
византијске , заједно са Покровом Пресвете Богородице . Управо се овај објекат може

18
Светлана Шеатовић – Димитријевић ,2009. (исто, страна 610.)

10
посматрати као објекат о којем Лалић пева, храм мудрости и љубави , упоришту
источних хришћана, где је некада лежао спас, и потреба капља воде.

Друга збирка у којој је поновно актуелизована тема Мелисе је збирка „Писмо“ 19 коју је
песник одмах назвао антологијом и која је добила све песничке награде које је могла да
освоји. Збирка је такође подељена у циклусе, и песник се враћа облику сонета у другом
мини- циклусу збирке - „десет сонета нерођеној кћери“. Сонети су, попут Мелисиних
ослобођени традиционалне метрике, риме . Заједничко свим сонетима је јампски
једанаестерац и наслови који су по правилу једночлани или двочлани 20 Први у низу
сонет „Прстен“открива тематику циклуса , његов семантички ток, то је однос видљивог
и невидљивог, постојања и непостојаног, просторног и метафизичког . Мелиса се кроз
низ асоцијација наслућује , кроз стихове : „Све оно што се сакрива у ништа...Што не
постоји могло је да буде, или постоји изван одредишта“ (Лалић, 2009. Стр. 20) Мелиса
је елемент, „она“ која обитава на граници оног што постоји и оног што је могло бити,
између бића и небића. Асоцијације се нижу и у другим строфама, кроз стихове:

„Све оно што се сакрива у ништа

Додирује ме на ивици бдења

Да ме опомене, ил да ме мења“(Лалић, 2009. Стр.20)

Како Светлана Шеатовић наводи, кључна лексема овог циклуса је „ништа“ Када се
уклопи све оно што Мелиса представља са овим сонетима кћери која никад није рођена
добија се јединство мотива и тема везаних за љубав, смрт , оно што је митско,
метафизичко, тема везаних за разбијање граница постојања. Мелиса је облик тела који
је престао да постоји, нерођена кћи је она која никада није добила шансу да постоји,
али која живи у жељама. Уз то имамо и трансформацију, коју је доживела Мелиса у
стваралаштву песника. Обе постоје у ванпросторном и ванмременском пределу званом
„ништа“ . У трећем сонету „Лампа“ ,Мелиса се јавља у стиховима : „Безлична, знам ти
црту лица“ Јавља се и израз, „паслика спаса“ који би могао да упућује на зовм тиху
молбу Богородици у бесаној ноћи. У четвром сонету , Мелиса се експлицитно наводи :

„А напев зујањем злате ројеви

Пчела, што биле тело су Мелисе-

Па прекид траке, напев изгуби се...“(Лалић, 2009. Стр 23.)

Наглашава се моћ преображаја, и шема : Мелиса- пчела- Богородица, тј Мелиса од

паганског до хришћанског учења и веровања. Зујање њених пчела је има магијску моћ.
Песник се у исто време обраћа и кћери и Мелиси, обе припадају „завичају, где је ништа,

19
Иван В. Лалић „Писмо“ Српска књижевна задруга, Београд 1992. За истраживање је коришћено издање
из едиције „Антологија српске књижевности“ (дигитално издање Учитељског факултета Универзитета у
Београду и компаније Microsoft) Збирка „Писмо“ , Београд 2009.
20
Наслови су : „Прстен“, „Око“, „Лампа“ , „Једнорог“, „Трагови“, „Завичаји“, „Средокрађа“, „Љубав“,
„Докази“ и „Поздрав“ (Лалић, 2009)

11
и где годишња доба трају упоредо“. Кроз песме је прожето настајање, нестајање, светло
и тама, живот који је престао да постоји, и онај који никад није постојао, али живи у
машти песника. Ако Мелиса представља мит о поезији и песничкој уметности, „десет
сонета нерођеној кћери“ представља метафору за песникову поезију , која настаје ни из
чега, која постоји, али се прелива у ништа, поезију насталу из мита, из нечега
неопипљивог, које не постоји, али живи у нама попут сећања и веровања.Коначно то је
и једно трагичко виђење живота, где је нерођење, могућност недоласка на свет
представљено као једино добро, где биће не би претрпело сву трагику живота, а душа
би живела без облика, кроз могућност да се могло постојати. Осми сонет „Љубав“
представља срж целог циклуса . Овде су најприсутнији и Мит о Мелиси, и Мелиса са
атрибутима Богородице . Због осећања које ова песма буди, лепоте специфичног израза
и Петраркиних стихова који су уклопљени у овај сонет, навешћу целу песму :

„У парафрази твога нерођења

Сваки ми корак сенчи једно ништа.

Неоштар снимак. Има ли решења

Сем љубави за стварна чудовишта?

Гле, она ми се нагињу над раме,

Изразе шапу додиром што вређа;

А љубав их је зазвала из таме

Што дуби сенку испод ових веђа

Љубав што је слепа за последице,

Видовита за све што наставља је:

L’amor che move il sole e l’ altra stelle.

Паслика раја? Можда твоје лице,

Ти нерођена, рођена да трајеш

У телу што се претвара у пчеле.“ (Лалић, 2009. 27.)

Песник се опет позива на „то тело што се претвара у пчеле“ , на феномен преображаја,
уз мотив Петраркине мртве драге, која тако непостојана једина може да сведочи свему

12
што траје, уз хришћанске елементе , спаса и раја , који се односе на Богомајку. Оне
живе кроз све оно што је „ништа“ , али кроз мотиве времена, врта, руже, пчеле,
недреманог ока камере, спас, рај. Мелиса и нерођена кћи су жене које су обележиле
стваралаштво Ивана В. Лалића , додатно специфичне због тога што су у српској
поезији, која је била окренута више мушкој страни , биле усамљене, али ипак
међусобно јаким силама повезане.

Закључак

Кроз Мелису се открива тежња ка савршеном постојању, жеља за сталним

преображајима , ка мери која ће све да изравна, и ка љубави која је изван свега, изван
сваког облика, постојања, закона, оној која обухвата читав космос . Можемо је
слободно назвати једном од најлепших књига посвећеној жени, и стављена у контекст
читаве поезије Ивана В. Лалића , она представља највећу покретачку силу, што као
муза и медоносна пчела од које су настале ове песме изузетне лепоте , посебног израза.
Мелиса је отворила тада младом песнику , врата ка широком царству непостојаног , ка
смислу изван смисла.Песник је успео да дође до самог врха, максимума песничког
израза. Мелиса, и „десет сонета нерођеној кћери“ управо говоре о улози песника као
пчеле која посредује између постојаног и непостојаног. За сам крај потребно је
поменути и један од последњих интервјуа Ивана В, Лалића21 где он прича о улози
песника и каже како је Рилке можда имао права да каже да су песници пчеле
невидљивог: „Ми занесено скупљамо мед видњивог да бисмо њиме напунили велику
златну кошницу Невидљивога“ Задатак песника је да слави задану реалност, и може се
рећи да се управо због свега онога што Мелиса може бити он враћао њој као теми.

21
Иван Б. Лалић , „Поезија- похвала чуду заданог нам света“ у „Дела Ивана В. Лалића четврти том“,
Београд 1997, страна 290.

13
Литература:

1. Ivan V. Lalić Мelisa (poema) 1959. Zagreb LYKOS – novinsko izdavačko štamparsko
poduzeće; Zagreb

2. Иван В. Лалић „Време, ватре, вртови“ Београд, Матица Српска 1961.

3.Иван В. Лалић „Изабране и нове песме“ Београд , Српска књижевна задруга 1969.

4. Иван В. Лалић, Мелиса , поема, друго издање, Библиотека „Јован Поповић“, Земун,
1997.

5. Бранко Миљковић, „Поезија и облик“, Млада култура, Београд, број 58.

6. „Постсимболистичка поетика Ивана В. Лалића: Зборник радова“ [уредник

Александар Јовановић] , Београд: Институт за књижевност и уметност: Учитељски
факултет, 2007.

7. „Поглед преко океана. Преписка Ивана В. Лалића и Чарлса Симића“ , 1969-1996,

приредила и превела Светлана Шеатовић-Димитријевић, Чигоја штампа, Учитељски
факултет, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2007.

8. Platon, „Ijon“ Fedon, Beograd 2010.

14
9. „Библија“ Метафизика, Беогард 2003. Библиотека“ Свети списи“

10. Светлана Шеатовић – Димитријевић „Од „Мелисе“ до „Десет сонета нерођеној

кћери“ – циклуси и контекст“, научни чланак у Библид 0350-6428, 41(2009) 139,
Београд, Институт за књижевност и уметност

11. Иван В. Лалић „О делима љубави или Византија“ Библиотека Архна, Београд 2004.

12. „Антологија српске књижевности“ (дигитално издање Учитељског факултета

Универзитета у Београду и компаније Microsoft) Иван В. Лалић, Збирка „Писмо“ ,
Београд 2009.

13. „Дела Ивана В. Лалића четврти том“, Београд 1997.

14. Milivoj Solar, „Teorija književnosti“, XX izdanje, Školska knjiga, Zagreb,

15. Драгослав Срејовић, Александрина Цермановић, „Речник грчке и римске

митологије“ СК3, 1979.

15