Slobodan Selenić

Malajsko ludilo

scan: Cyrano i jaske

obrada: bojana888
 NAPOMENA PROSVETINOG UREDNIKA

I PRIREĐIVAČA

Ova knjiga ima dva urednika i priređivača. Prvi je fiktivni, lik koji je stvorio Slobodan
Selenić, drugi je stvarni. Prvi se zove Slobodan Vilotijević, drugom ime stoji na kraju ove
beleške. Prvi svoju belešku potpisuje u Beogradu 7. juna 2068, drugi, takođe u Beogradu, 9.
marta 2003. Prvi knjigu priređuje za biblioteku „Zaboravljena baština” neimenovanog
izdavača, drugi za ediciju „Savremena srpska proza” izdavača Prosvete, izdavača svih
Selenićevih knjiga.

Knjiga koju držite u rukama poslednji je roman Slobodana Selenića. Nezavršen.

Poslednje Selenićeve rečenice su napisane 17. septembra 1995. Te godine Selenić je i umro.

Knjiga koju držite u rukama bila je samo jedan ili više fajlova u piščevom
kompjuteru, rađenih u jednom od prvih programa Worda. Latinicom.

Knjiga ima četiri dela. Ovde se štampa ćirilicom. Latinične delove selekcionisao je
priređivač.

Prvi deo je roman. Sadrži Uvodna objašnjenja i devet glava. U njima, sem sitnih
daktilografskih grešaka i lektorskih ispravki, ništa nije menjano. Jedino je s kraja Treće glave
izbačena rečenica „Sonja Bogdanović 43 26 19”, koja upućuje na to da je pisac pribeležio
telefon dotične osobe koja mu se verovatno u toku rada na rukopisu javila.

Drugi deo nosi piščev naslov Dečja. To je priča devojčice, rođene verovatno iz braka
Dušana Vilotijevića i Tereze Ambroz, iz čije perspektive se sagledavaju srpskohrvatski
odnosi. Priča je objavljena u NIN-u 27. januara 1995, kao „odlomak iz nezavršenog romana
sa radnim naslovom AMOK - MALAJSKO LUDILO”. Ovde se i ta verzija štampa fototipski,
jer se u nekim delovima razlikuje od one iz kompjutera.

Treći deo naslovljen je Amok - malajsko ludilo iliti o poreklu mržnje. To su tekstovi
koji otkrivaju tajnu piščeve radionice. Tu su beleške o likovima, varijantama razvoja radnje,
citati iz enciklopedija, nove biografske skice... Mnoge od tih ideja realizovane su u napisanim
glavama, mnoge su verovatno odbačene, a mnoge su tek, u nenapisanim glavama, trebalo da
budu otelotvorene. U svakom slučaju, dragoceno svedočanstvo o nastajanju jednog dela. Po
želji piščeve supruge Mejreme Selenić izostavljena su imena nekih ličnosti iz tadašnjeg (u
vreme pisanja romana) našeg kulturnog i političkog života, koje su u neku ruku poslužile
piscu kao prototipovi za glavne likove romana. Ta izostavljanja obeležena su sa sedam
zvezdica (*******).

Četvrti deo nosi (takođe piščev) naslov Biografije. U njemu su biografske skice
izmišljenih i istorijskih ličnosti junaka romana. I u njima se ovde izostavljaju neka imena iz
tadašnjeg političko-kulturnog establišmenta.

U već pomenutom NIN-u sam Selenić je svoj roman nazvao (doduše radno) Amok -
malajsko ludilo. To je i naslov knjige Muharema Jusića, jednog od junaka romana. Fiktivni
priređivač ovu knjigu naslovljava Slučaj ludila. Na osnovu beleške u NIN-u i saznanja
Mejreme Selenić pisac bi se verovatno odlučio za naslov Malajsko ludilo.

I na kraju, ovaj priređivač ne može da odoli a da ne iznese nekoliko utisaka o

nedovršenom Selenićevom romanu. Tim pre što je bio i ostao veliki poštovalac Selenićeve
proze.

I u ovom romanu, Selenića zanima istorija. I to istorija koja se bukvalno događa.

Ludilo koje je devedesetih godina prošlog veka zahvatilo narode bivše Jugoslavije, ludilo
koje je dovelo do strašnog i krvavog građanskog rata, do velikih kolektivnih i pojedinačnih
tragedija.

Ali sve ono što se u sadašnjosti događa, po Seleniću, i te kako vuče korene iz bliže ili
dalje prošlosti.

Istoriju, onu pravu, onu istinitu, najbolje, smatra Selenić, ispisuju romanopisci.
Ispisuju je tako što je posmatraju iz krajnje neobičnih uglova. Putem fiktivnih memoara,
dnevnika, pisama, čiji su autori uglavnom neobične ličnosti: bogalji, ludaci, pripadnici
poražene klase, intelektualni izopštenici, cinici. U takvim tekstovima priča o istoriji je vrlo
zamršena i komplikovana (a Selenić je majstor intrigantne, složene fabule), sa mnogo lica i
naličja, sa mnogo istina i laži (obično se ne zna šta je jedno a šta drugo), sa mnogo zabluda i
nedoumica, sa mnogo haosa i nereda, sa mnogo iščašene i obrnute logike... U takvoj priči se
po pravilu gotovo ništa ne razjašnjava već samo usložnjava, ništa ne demistifikuje već
mistifikuje, u takvoj priči nema definitivnih odgovora već samo novih i novih pitanja.
 Po Seleniću, roman je kao neka vrsta sendviča: između parčića hleba (istorija, stalni
materijal) pisac po svojoj volji ubacuje nadev (komentari, dokumenti, pisma). Ovaj u neku
ruku postmodernistički metod (a Selenić nije mnogo ljubio postmodernizam, čak ga je
karikirao u romanu Ubistvo s predumišljajem) omogućava piscu da se sa lakoćom i
superiornošću poigrava ozbiljnim istorijskim temama. Po njegovoj zamisli, priređivač
romana živi sedamdesetak godina od vremena nastanka (i vremena o kojem govori), a to je
prilika da putem komentara, iz perspektive te za nas još daleke godine, relativizuje i
obesmisli mnoge važne i krupne istorijske događaje (te 2068. mnogi čitaoci neće znati šta je
bio Goli otok ili Maspok, pa će im biti neophodni komentari).

Inicijalna kapisla koja daje silovit početak romanu je grozno ubistvo. Iz napisanih
glava i piščevih beleški najverovatnije je reč o ubistvu nekog od glavnih junaka: Tereze,
Dušana ili čak Muharema. Ubistvo se, po piščevim beleškama, desilo u soliteru u kojem žive
sve nacije bivše Jugoslavije (soliter kao mala Jugoslavija). Tim ubistvom gde jedan pripadnik
nacije ubija pripadnika druge nacije počinje u stvari i simbolično ubistvo cele, velike
Jugoslavije. To ubistvo mora da je bilo toliko šokantno i skandalozno da su o njemu ubrzo
objavljene dve knjige, jedna u Beogradu, a druga u Sarajevu, „sa različitim namerama”,
odnosno tumačenjima.

Sticajem okolnosti u to ubistvo umešan je i Predrag Petrović, ne kao učesnik već kao
prijatelj ubice i ubijenog. Da bi se shvatili motivi tog ubistva, treba, po Petroviću, ići u
prošlost. U 19. vek. U Srbiju u vreme Ilije Garašanina, tvorca čuvenog Načertanija, u
Hrvatsku u vreme Ljudevita Gaja i Štrosmajera. Tek, dakle, kroz priču o barunu Ambrozu
Vinčiću i đeneralu Manojlu Belimarkoviću mogu se naslutiti koreni svih budućih
srpskohrvatskih približavanja i sukoba. Tek kroz tu priču moguće je objasniti čudnu vezu
između čukun-čukununuke baruna Vinčića i seljaka iz Kotraža, novopečenog televizijskog
moćnika Miloševićevog režima. I tek kroz tu priču biće motivisana uloga trećeg lika,
muslimana Muharema Jusića. Nažalost, tu priču Selenić nije stigao da napiše, i mi je možemo
samo naslućivati i nagađati.

Poznato je da Selenić, kao pisac, mnogo drži do karakterističnih, upečatljivih,

jedinstvenih likova. Oni se obično mogu svrstati u dve kategorije: u jednoj su bivši buržuji,
pripadnici takozvane poražene klase, uglavnom dekadentni, bolesni, ljudi van vremena i
prostora, na drugoj su seljaci, primitivci, pripadnici pobedničke klase, agresivni, vitalni,
grabljivi, zdravi. Seleniću su uspeliji i draži prvi, drugi su na ivici karikature. Tako je to i u
ovom romanu.
 Lik Danice Belimarković (u mnogo čemu prototip mu je Isidora Sekulić), koja i vodi
priču iz 19. veka o srpskohrvatskim odnosima, sav je izgrađen na filozofiji „izbegavanja
ljudi”, filozofiji koja je i dovodi tu gde je: za najpametniju ženu Beograda, kojoj to niko,
osim njenog sestrića, ne priznaje. Tu njenu filozofiju nastavlja i njen sestrić, Predrag
Petrović, priređivač knjige o ubistvu u soliteru, takođe još jedna pitoreskna figura iz bogate
galerije Selenićevih likova poražene građanske klase. Ta filozofija izbegavanja ljudi
maestralno je elaborirana u priči o Petrovićevom seksualnom životu.

Likovi Dušana Vilotijevića i Muharema Jusića, ljudi koji su stekli munjevitu karijeru
u Miloševićevom režimu, nisu upečatljivo predstavljeni kao gore pomenuti, ali moguće je
pretpostaviti da je tek pravi „nadev” za njih dolazio u nenapisanim glavama.

U svim Selenićevim romanima glavno mesto zbivanja je Beograd, i to građanski

Beograd, Beograd prašnjavih i plesnivih starih stanova, sa dosadnim, muzejskim slavama,
takav Beograd opisan sa neizmernom ljubavlju, ali u ovoj knjizi pojavljuje se još jedno
mesto, takođe opisano neizmernom ljubavlju: ostrvo Lastovo (tamo je čak i običan ribar,
dakle seljak, opisan sa simpatijama). Kao da je pisac slutio da ga više nikad neće videti.

Iako je čitalac uskraćen za nenapisane glave, za finale priče, njemu se, ipak, nudi
mogućnost da sam nasluti, zamisli, pa ako hoće, i dopiše ono što nedostaje.

Malajsko ludilo je tako, sticajem okolnosti, postalo najotvorenije delo u srpskoj prozi.
Rudimentarni sendvič kome svaki čitalac može dodati nadev po svojoj volji.

Moj stari urednički nerv mi daje za pravo da ustvrdim da će Malajsko ludilo biti još
jedan veliki hit srpske proze. Kao što su to bili svi Selenićevi romani.

Milisav Savić
 UVODNA OBJAŠNJENJA
*
METODOLOŠKI PRISTUP
*
OPRAVDANOST POSTUPKA
*
UZURPACIJA AUTORSTVA ILI STVARALAČKO KNJIŽEVNO-
ISTORIJSKO PRIREĐIVANJE
*
PRAVO NA (ZLO)UPOTREBU ORIGINALA

U dvostrukom svojstvu, kao urednik biblioteke ZABORAVLJENA BAŠTINA i kao

priređivač ove, na više načina neuobičajeno sastavljene knjige, dužan sam dati nekolika
razjašnjenja.

Kao što će se revnosniji pratioci ove edicije sigurno setiti, već u prvoj najavi
ZABORAVLJENE BAŠTINE - serije ponovo štampanih knjiga objavljenih u prošlosti, pa
zaturenih i onemelih u arhivama mikrofilmovanih bivših biblioteka - pomenuta je i
memoarsko-romaneskna (ili romaneskno-memoarska) knjiga Predraga Petrovića pod
naslovom Slučaj Vilotijević. Knjiga je odmah uvrštena na listu budućih izdanja
ZABORAVLJENE BAŠTINE ne zato (pretpostavljam da će mi se verovati) što obrađuje
događaj vezan za moga dedu Dušana Vilotijevića, već zbog njene književne i dokumentarne
vrednosti. Istina je, međutim, koju ne tajim, da sam Petrovićev roman, prašnjav i požuteo, u
bledozelenom, tvrdom povezu (objavio ga je daleke 1995. godine PRIVATNI IZDAVAČ
MAŠIĆ I SINOVI), našao, još kao dečak, među porodičnim albumima i dokumentima
zaostalim iza moje bake Tereze, ali tada, dakako, nisam ni pomišljao da ću jednog dana i sam
biti izdavač Slučaja Vilotijević.

Odlučivši, u svojstvu urednika, da Petrovićevu knjigu, kao vredan deo naše

zaboravljene baštine, uvrstim u ediciju, odmah sam se setio još jednog rukopisa na koji sam
natrapao, takođe još kao dete, takođe u kutiji uredno poslaganih uspomena moje bake. Taj
rukopis, bez naslova, napisao je redakcijski kolega mog dede, Muharem Jusić. Po obliku on
je najsličniji ličnom dnevniku, a po stilu - nekoj vrsti memoarsko-ispovednog štiva o
događajima koji su u bliskoj vezi sa ličnostima iz Slučaja Vilotijević. Posle dužeg traganja,
koje ne bi urodilo plodom bez dragocene pomoći kustosa Državnog Mikrofilmskog arhiva
klasičnih biblioteka gospođe Nadežde Jonić, došao sam do otkrića, preko čudom sačuvanog
mikrosnimka, da je i Jusićev rukopis, gotovo bez izmena, ali sa dodatim (uredničkim)
naslovom AMOK - MALAJSKO LUDILO, i sa citatom iz Enciklopedije Jugoslavije kao
motom, štampan u prošlom veku kao knjiga - u Sarajevu, 1998. godine, u biblioteci MUSALA
ŠEHER SARAJEVA.

Moja iskušenja i nedoumice počinju u tom času i ne prestaju ukoričenjem knjige koju
držite u rukama. Meni se, naime, možda i u zao čas, učinilo da su Slučaj Vilotijević i Amok -
malajsko ludilo - knjige koje su napisala dva učesnika istih događaja, ali sa različitim
namerama i bez ikakve književne uzajamnosti (veliko je pitanje da li je Petrović uopšte video
Amok, a sasvim je izvesno da Jusić nikada nije čitao Slučaj Vilotijević) - dve polovine iste
celine i da se, mada odvojeno mišljene, čudesno nadopunjuju.

Preda mnom, kao urednikom, našle su se dve mogućnosti:

a) da knjige objavim u ediciji ZABORAVLJENA BAŠTINA u dva sukcesivna toma, kao

posebna izdanja;

b) da objavim obe knjige u jednom tomu, podvlačeći na taj način njihovo

dokumentarno i književno nadopunjavanje.

Odbacivši i prvu i drugu mogućnost, odlučio sam se, možda protivno boljim
običajima, za treću: da izmešam delove Slučaja Vilotijević i Amok na način koji će dva
nezavisna i samostalna književna organizma stopiti u neku vrstu simbiotičke celine. Jednom
otkačen sa lanca, prekoračivši višestruko svoja urednička ovlašćenja, upustio sam se u još i
veću samovolju: između nekih delova Petrovićeve i Jusićeve knjige, metodološki poređanih
po principu sendviča na više spratova (hleb je uvek materijal iz Petrovićevog Slučaja
Vilotijević, a nadev se menja), ubacivao sam i odlomke iz januarskih i februarskih brojeva
novina 1995. godišta, dokumente koji naknadno i dodatno osvetljavaju slučaj, čak i sećanja
još uvek živih svedoka, fusnote sa objašnjenjima manje poznatih i zaboravljenih događaja i
naziva, verujući da taj materijal doprinosi uspešnom životu novog književnog organizma.

Svestan sam drskosti i moralne sumnjivosti moga postupka. Davno počivši Predrag
Petrović ne može se, naravno, ni usprotiviti ni odobriti nameru da njegov tekst ispresecam
dodacima drugih autora. Još veći moralni prekršaj činim prema Muharemu Jusiću. Dok je
Predrag Petrović svoj Slučaj Vilotijević pisao sa očitom namerom da ga objavi, što je i učinio
posredstvom MAŠIĆ I SINOVI, rukopis Muharema Jusića je obavijen mnogim, nikad
razjašnjenim nedoumicama. Nijedna okolnost, naime, povezana sa Amokom, uprkos mojih
prilježnih istraživačkih pregnuća, nije izvesna. Nije jasno kako je jedan primerak tog rukopisa
(pisan pisaćom mašinom, što mu daje drevan izgled) dospeo do moje bake Tereze, ali je skoro
sigurno da ga Muharem Jusić nije dobrovoljno njoj dao, ako ni zbog čeg drugog, ono zbog
opasnosti da se sa sadržajem pisanija upozna i moj deda Dušan. Nije jasno zašto je, sa kojom
svrhom, kome je nesrećni Jusić pisao svoj Amok. Konačno, nije jasno ni kako je rukopis
dospeo do urednika biblioteke MUSALA ŠEHER SARAJEVA (Franjo Dizdar mu je ime), ali je
vrlo malo verovatno da ga je tom izdavaču uputio autor Jusić sa željom da bude publikovan.

Imajući sve to u vidu, i ne krijući od čitalaca biblioteke „35” svoja nepočinstva, ipak
sam se upustio u ovu, možda i nedopuštenu rabotu, jer čvrsto verujem:

a) da značenje i jedne i druge knjige biva obogaćeno izravnim i pravovremenim

poređenjem njihovih delova; i

b) da zainteresovani čitalac može, ukoliko poželi, sa mikrofilma, sada dostupnog u

svakoj bolje opremljenoj pozajmnoj mikroteci, pročitati i jednu i drugu knjigu u njihovom
originalnom obliku.

Eto, tako je nastala knjiga koja se u svom novom životu, izmenjene unutrašnje
organizacije, sada više ne zove ni Amok - malajsko ludilo, ni Slučaj Vilotijević, već mojom
(samo)voljom SLUČAJ LUDILA.

Da li će značenjska korist, ostvarena unutrašnjim premeštanjem književnog,

memoarskog i dokumentarnog materijala (ako sam ispravno procenio da koristi ima),
opravdati drskost moje (zlo)upotrebe tuđeg autorskog štiva, mogu da procene samo čitaoci,
pa stoga, sa poverenjem u njihovu blagonaklonost, spremno izlažem i sebe i dela iz
nepravedno i brzopleto zaboravljene baštine - strogom sudu i pravednoj presudi.

Urednik i priređivač

Slobodan Vilotijević

U Beogradu, 7. VI 2068.
 Predrag Petrović

SLUČAJ VILOTIJEVIĆ
 I GLAVA

- Ime i prezime?

- Predrag Petrović.

- Mesto stanovanja?

- Andre Nikolića 11, Beograd - rekoh, i ne znam šta mi bi, ali čujem sebe gde
dodajem:

- Nova Jugoslavija.1

- Kakva „nova Jugoslavija”? - upita istražni sudija nabusito, ljutit što upotrebljavam
ime zemlje koja se raspala i tako unosim zabunu u, rutinom posvećenu, kolotečinu
svedočenja. Videvši da ne odgovaram na njegovo polupitanje-poluuzvik - četvrtast, prepuno
ga braon odelo, crven u licu kao da je premazan šafranom - on naredi daktilografkinji:

- Brišite „nova Jugoslavija”.

Ničega nije bilo u ovom, po svemu beznačajnom trenutku isledničkog ispitivanja što
bi objasnilo zašto sam baš tada shvatio da Slučaj Vilotijević (Vilotijević-Jusić, Bulevar
AVNOJ-a 14), radi koga bivam saslušavan, moram (podvlačim ovu reč, jer sam je tako čuo:
kao nalog sa mnogo višeg stepenika prosuđivanja), dakle moram opisati najbolje što umem,
ma koliko vremena to trajalo i ma koliko rezultat na kraju bio nezadovoljavajući. Nije, naime,
isključeno, da zadatak - priznajem, evo, već na samom početku posla - nadilazi moje
diletantske, još valjano neiskušane spisateljske sposobnosti.

Međutim, i o nalogu sa nadređenog stepenika, i o nuždi pripovedanja, biće govora na

drugom mestu i drugom prilikom. Pre nego što se ona ukaže, u stvari, pre nego što išta
ispričam, pre nego što na bilo koji način, makar i sa uvodnom površnošću, iznesem osnovne
podatke o Slučaju Vilotijević, prvo što moram reći čitaocu (svestan da to može zvučati

1 Nova Jugoslavija je izraz koji se počeo upotrebljavati, radi isticanja razlike od Stare Jugoslavije
(ujedinjenje 1. decembra 1918 - 6. aprila 1941) za Jugoslaviju stvorenu posle Drugog svetskog rata
(29. novembra 1945 - 23. decembra 1991) - primedba priređivača (primedbe priređivača će u daljem
tekstu, za razliku od fusnota autora, biti štampane masnim slovima, i označene sa p. p.)
nametljivo) - tiče se mene, Predraga Petrovića, autora ovog čemernog svedočenja. Bog,
sudbina, ili, kako bi se pravničkim jezikom mnogo prozaičnije reklo: sticaj okolnosti je kriv,
ili zaslužan, što pisaniju pristupam i što ću se nadalje u njemu pojavljivati kao kakav
zamađijani medijum kome je moćnik najveći, već pomenuti gospodar govorenja, dodelio
više, često nespojivih, svakako različitih uloga. Raznorodnost mojih delovanja u događajima,
koje na sledećim stranicama moram opisati, neobična je stoga što se priča koju pričam i njeni
glavni junaci, zapravo i zacelo, dotiču mene (gotovo bez obzira na ulogu koju igram) samo
posredno: čas kao posmatrača i slušača, drugi put kao lica koje amaterski vrši jednu
profesionalnu dužnost, ponekad samo kao usputnog prolaznika i svedoka, i tek na kraju, i tek
donekle - i lično: onoliko lično koliko je ličan bio moj (poznanički? poslovni? sentimentalni?
prijateljski? prisni? - ko bi to tačno umeo razlučiti u ovako zbrkanom slučaju!) odnos sa
Dušanom Vilotijevićem, Zdenkom Ambroz-Vilotijević i (nikako ne bih smeo njega
zametnuti) Muharemom Jusićem.

Nezavisno od ovih mojih misli, naravno, ispitivanje je išlo svojim tokom.

- Školska sprema? - pitao je šafranizovani istražni sudija.

- Pravni fakultet.

- Zanimanje?

- Rentijer.

Poverovao je da moj odgovor pruža priliku za lako poentiranje:

- Takvo zanimanje ne postoji u Novoj Jugoslaviji.

Pošto sam razmislio, odgovorio sam, odan nalozima istinoljubivosti, po najboljem

znanju iz ličnog iskustva:

- U ovoj, najnovijoj - rekoh - u njoj postoji.

Pre desetak godina, naime, posle petnaestogodišnjeg suđenja sa, prvo (vrlo) aktivnim,
a potom penzionisanim generalom Kuprešaninom-Brkom, dogodilo se čudo: 2 povratio sam u
vlasništvo, posle pola veka, našu porodičnu kuću na Senjaku, i od tada udobno (mada ne i
bezbrižno) živim od izdavanja njenih delova kirajdžijama - živim, dakle, kao rentijer.
Istražnom sudiji se, međutim, učinilo da teram šegu sa njim i sa isleđenjem, jer su rentijeri,
zna se, kao nekad bizoni, istrebljeni za vreme i posle rata (Drugog svetskog - mora se dodati

2 Način na koji se ono dogodilo biće objašnjen čitaocu kada se za to ukaže bolja pripovedačka prilika, svakako
na vreme i sa potrebnom podrobnošću.
devedeset pete godine, da bi se znalo o kome je ratu reč), te je stoga, još crveniji u licu,
strogo, ali ispod glasa, naložio daktilografkinji:

- Napišite: „bez stalnog zanimanja”.

Nisam imao ništa protiv da budem „bez stalnog zanimanja”. Zaključih u magnovenju
da je za ovu priliku (kada sam ja u pitanju - i uopšte) bolje biti lice bez stalnog zaposlenja
nego stranka na čije svedočenje mogu uticati, budu li hteli, pretnjom da zaposlenje zaposleni
može izgubiti ako odbije saradnju sa svemoćnicima.

„Za mene, brale, ta pretnja ne važi!” - pobednički zatrubi moj nemi poklič,
ispunjavajući me začas onom naročitom milinom koju osetim uvek kada se obelodani moja
nepodložnost njihovim naumima, moja samostalnost zlaćena sve savršenijom izopštenošću iz
njihovog sveta, jednom rečju - moja, brižljivo negovana vrlina nepripadanja. Svakim danom
nedodirljiviji za jednu stopu nove udaljenosti od njih i sve bliži neranjivosti suverena,
oprezno i sa razložnom skromnošću odmah dodajem da sam još daleko od ideala
ovaploćenog u mišljenju i življenju moje, već devet godina pokojne tetke Dane.

U velikoj nelagodi što se na samom početku opisivanja Slučaja Vilotijević, sada preko
moje tetka Dane, evo već po treći put vraćam na svoju malenkost, činim to ipak jer verujem
da priču, bilo koju priču o svetu i ljudima, nije moguće valjano slediti u svim njenim
zavojitim putevima i ponorničkim stranputicama, ako ne znamo ko je taj, kakav je taj, sa kim
je život proveo taj koji nam priču pripoveda. Objasniću šta mislim na jednom primeru, a ima
ih gotovo onoliko koliko sam knjiga sa pravim razumevanjem pročitao: priča o strašno
usamljenome Raskoljnikovu, ili priča o ludo zaošijanoj braći Karamazov, ili priča o božijoj
ovčici Miškinu bila je puna značenja za mene pre nego što sam doznao kako je živeo i umro
pripovedač, ali se to značenje, odjednom osvetljeno moćnim raznobojnim reflektorima, iz
osnova izmenilo kada sam se obavestio o čemernom životu epileptičara, sibirskog izgnanika i
kockara Fjodora. U još većoj meri važno je znati šta je i ko je pripovedač stvarnih,
neizmišljenih događaja, sa koga stanovišta vreme i ljude posmatra memoarista (a ja
pristupam ovom poslu, ne znam da li pre svega, ali svakako - i kao memoarista), pa stoga
uplitanje podataka iz mog života u opis Slučaja Vilotijević treba tumačiti samo kao obzirnu
potrebu pisca ovog dela da čitaocu omogući nadmoćnu poziciju sudije koji procenjuje
pripovedanje, između ostalog, i na osnovu mišljenja o onome koji pripoveda.

Ako sam dovoljno razjasnio razlog što će ova memoarska proza u nekim svojim
delovima postajati biografska, čak ispovedna, čitalac će lakše razumeti i sledeće moje
priznanje: ništa što bih o sebi umeo reći ne bi bilo potpuno, ni sasvim razumljivo, bez
prethodne reči o retkoj ženi među ženama i ljudima, o tetki moje majke, o (zašto ne upotrebiti
prave reči!) svetoj Gospođici Dani Belimarković.

Želim posebno da objasnim svaku od ove četiri naznake, jer nijedna od njih nije
upotrebljena nasumice:

Belimarković, dakako, zato što je bila tetka moje majke, mlađe dete Manojla
Belimarkovića mlađeg, najvoljenija unuka mnogo slavnijeg đenerala Manojla Belimarkovića
starijeg, berlinskog đaka, poliglote, jednog od prvih evropski obrazovanih vojnika Srbije, koji
je, zaludevši se, naročito posle odlaska u penziju, bistrom ćerčicom svoga sina jedinca, sa
beskrajnim strpljenjem i mudrošću čoveka koji se priprema za odlazak na Elisejska polja (ili
u ništavilo), udahnjivao maloj Danici misaonu ljubopitljivost i nepresušnu duševnu žeđ za
moralnim samousavršavanjem na osnovi sasvim ličnog pronicanja (jer moral se ne uči iz
knjiga) u veliku tajnu valjanog življenja među opasno nesavršenim ljudima.

Dana, jer majčinu getku Danicu Belimarković, koja me je posle smrti mojih roditelja
(otac izdahnuo, ubijen, ko će to znati, 1952. na Golom otoku 3 ne videvši me; majka umrla od
perforacije slepog creva 1954, pre nego što sam je ja mogao valjano zapamtiti) podigla,
svemu važnom što znam naučila, nikada nisam zvao „baba Danica”, kako bi trebalo, već
uvek - „tetka Dana”, pretpostavljam zato što je ona tako htela. Dvočlani pojam „tetka Dana”,
međutim, u mom izgovoru ne označava stepen srodstva i lično ime, već je to naročita vrsta
titule i u isto vreme matematski sveden binom koji sažima moje poimanje svetosti.

Zato, dakako, sveta. Sveta tetka Dana. Jer, pod svetošću, poučen upravo životom svete
gospođice Dane Belimarković, ja podrazumevam stanje, mnogim odricanjima dosegnuto,
potpune odvojenosti sveca od sveta, svečeve pune posvećenosti svome, pre svega moralnom
idealu, koji se, ma šta on bio, može dosegnuti samo sred svetačke usamljenosti. Međutim,
mora se dodati - čovek može želeti svetost, može težiti ka njoj, kao što, avaj, to i ja činim, ali
ona prava biva darivana samo izabranima od sudbine, a da oni nijedan korak prema njoj po
svome svesnom izboru ne učine. Da je poznavao svetu gospođicu Danu Belimarković,
alžirski Francuz Kami se ne bi mučio sa odgovorom na pitanje: „Može li neko biti svetac bez
Boga?” Ja, koji sam uz svetu tetku odrastao, kažem bez dvoumljenja - može. Tetka Dana je
govorila da su ljudi i njihova zemlja sićušni i beznačajni, pa zato prosto nije moguće da ne

3 Goli otok - malo ostrvo Kvarnerskog arhipelaga, koje je 1949. godine pretvoreno u Kazneno-popravni
dom za takozvane „informbirovce”, komuniste koji su se u sukobu Tita i Staljina opredelili za
sovjetskog vođu. p. p.
postoji nešto što ih nadilazi temeljno i u neuporedivim razmerama, mada, dodavala je sa
lukavim, ali neveselim smeškom, „nije isključeno da se radi upravo o nastranoj šali, i da su
ljudi, ipak, samosvojni i bez nadzora”. Međutim, slušajući je mnogo puta da o tome govori,
nikada nisam stekao utisak da je saznanje o nedostatku očiglednog smisla u postojanju ljudi
ispunjava religioznim osećanjem, još manje poštovanjem prema crkvi. 4 Posle mnogih
razmišljanja o svetosti moje tetke Dane, ja ne umem bolje nego reći da nju prema savršenstvu
nije vodila ideja Boga, čak ni nečeg sličnog Bogu, već pre svega odsustvo želje da u bilo
čemu liči na ljudska bića kakva neminovno srećemo gurajući se kroz život prema sopstvenom
kraju. Među ljudima moraš, ali sa njima nije uputno živeti. Tetka Danina svetost je bila
upravo to: pobuna protiv života sa gomilom, po pravilima koja je gomila, zakonski i
običajno, uvela, prema svojoj obogaljenoj slici i prilici; mirna pobuna koja se ne ostvaruje
kroz napad na, već kroz povlačenje iz sveta: svet, jednom rečju, treba izbegavati.

„Čak i ako postoji Bog”, govorila je tetka Dana, „i ako on po svojoj volji, ili po svom
mušičavom izboru, spasava ljudske duše, on to ne čini grupno. Čovek, uz božju pomoć ili bez
nje, spasava svoju dušu ili pojedinačno, što brižljivije odvojen od grupe, ili nikako.” Ovo
geslo je kamen-temeljac tetka Danine svetosti, i putokaz mojoj težnji prema njoj.

Konačno, gospođica, naravno, zato što se nije nikada udavala, ali ovaj naziv uz njeno
ime dublje je povezan sa njenom svetošću i smislenije govori o njenom devičanstvu.
Pokušaću da objasnim šta mislim kroz jedno, samo na prvi pogled neobično poređenje:

Pre nekoliko godina, na Svetog Arhangela Mihaila, pažljivo sam slušao gospodina
Živojina Stankovića, po struci književnog istoričara, koji je, kao mlad čovek, poznavao i sve
do njene smrti posećivao gospođu Isidoru Sekulić. Govorio je o njoj sa nežnošću i
nostalgijom. Navodio je zanimljive, anegdotske primere njene čudesne obrazovanosti.
Pomenuo je mistifikaciju oko njene udaje za mitskog Poljaka Evgenija Stremnickog, koju je,
i udaju i Poljaka, po mišljenju gospodina Živojina, sama mudrica Isidora smislila, smatrajući,
verovatno s razlogom, da je u očima sveta bolje imati muža koga niko nikada nije video i u
čije se postojanje sumnja, nego odgovarati na pitanja o razlozima svoga željenog (sve govori
da je bilo takvo) usedelištva. Pažljivo slušajući nadahnuto pričane uspomene onda mladog
prijatelja već stare i znamenite spisateljice u poratnom, partizanskom Beogradu, koji je,
najmanje od svih zamislivih geografskih tačaka na šaru Zemljinom ličio na mesto gde bi žene

4 Za katoličke sveštenike je govorila da su „ubice duša i trgovci mrtvim dušama neznalica”, a za pravoslavne,
da su oni sami „neoprane neznalice”.
poput Isidore (pada mi na pamet - ili Margarete Jursenar) želele da provode svoje pozne (ili
bilo koje druge) dane - sa uzbuđenjem sam otkrivao sličnost između slavne Mošorinke
Isidore Sekulić i sasvim nepoznate Beograđanke Danice Belimarković.

Tetka Dana je, dakle, bila neobična među drugim ljudima, kao i Isidora, bila je
neobično obrazovana, a žena, u jednom prevashodno muškom Beogradu, životne putanje
Danice i Isidore su se, bez obzira na znatnu starosnu razliku, u značajnom njihovom delu ipak
poklapale, nazori im bili podjednako istančani i lični, težnja ka savršenstvu jednaka, ali - tu
prestaju sličnosti i počinju razlike između ove dve žene koje će rečito govoriti o gospođi(ci)
Sekulić, ali još više, čini mi se, o svetoj gospođici Dani Belimarković.

Mada nisam bio u prilici da proveravam sveznalaštvo Isidore Sekulić (osim, naravno,
preko njenih knjiga), bez kolebanja tvrdim da se ono ponegde moglo, ali ponegde i nije
moglo nositi sa sveznalaštvom tetka Daninim. Imovinski obezbeđena znatnim porodičnim
nasledstvima, tetka Dana se mogla posvetiti potpuno svome samousavršavanju. Zaražena
dedinom umnom ljubopitljivošću već u detinjstvu, ona je život provela, do smrti moje majke,
isključivo čitajući i putujući. Kada je preuzela brigu o meni, tetka Dana je, naravno, i dalje
najveći deo dana provodila predano zadubljena u „svoje svaštare”, kako je knjige, najčešće,
zbirno nazivala, ali je, bez roptanja i žalbe, rekao bih čak sa izvesnom ljupkom strašću,
posvećivala mnogo vremena i mom uzdizanju, bolećiva prema meni kao što je bila i prema
mojoj majci, koja je takođe izgubila roditelje, ne baš rano kao ja, ali već u njenoj dvadeset
četvrtoj godini.5

Nužno je dodati: čak i kad bi bilo moguće izvagati sakupljena i promišljena znanja
Isidore sa jedne, i Danice sa druge strane, dobili bismo jedan, u osnovi numerički, svakako
nevažan podatak o nadmoći jedne ili druge učene žene. Važna je, međutim, i uzbudljiva je ne
razlika u veličini, već razlika u upotrebi njihovog velikog znanja i nesumnjive mudrosti. Ni
Isidora, naravno, nije bila osoba koja bi se hvalisala svojom obrazovanošću i paradirala
svojom pameću, ali ona je svoje intelektualne darove ipak, manje-više uobičajeno, delila sa
svetom čak i onda kada je na mnoge načine pokazivala da tom svetu ne pripada. Isidora je
završila Višu žensku školu u Novom Sadu i Srpsku učiteljsku školu u Somboru, pa zatim Viši
Pedagogijum u Budimpešti i doktorat u Hajdelbergu, da bi, zahvaljujući ovim diplomama,
dobila zaposlenje, obezbedila mestašce u društvu koje će je manje vređati nego bilo koje
5 Rastka Belimarkovića, mog dedu, ubili su četnici, greškom (zamenili ga za nekog trgovca iz Jagodine koji
im se zamerio), u januaru 1944. godine kod sela Rakovice ispod Avale, gde je trampio srebrni escajg za
svinjsku mast. Bisenija Belimarković, njegova supruga, moja baba, poginula je u jednom skloništu nedaleko
od železničke stanice prilikom engleskog bombardovanja 21. aprila 1944. Danas. u svojoj 45-toj godini, ja
sam stariji nego što su ikada bili moj otac, majka, deda i baba!
drugo na koje je mogla računati.

Sa društvenom utemeljenošću Isidore Sekulić među svoje sugrađane i sunarodnike,

moram pomenuti, a sve zarad rečitijeg poređenja sa svetom gospođicom Danom, i ljubavni
život slavne spisateljice. Ma koliko bila sumnjiva verodostojnost bračne izmišljotine kojoj je
usedelica pribegla ne bi li sačuvala svoju privatnost od grubih upada znatiželjne i
nemilosrdne okoline, i ma koliko bila izvesna platonska priroda njene ljubavi sa jednim
velikim i mrtvim pesnikom (o kojoj će čitalac biti obavešten već u sledećoj rečenici), ljubavni
život Isidore Sekulić je postojao! Književni istoričar Stanković, u godinama posle rata, mladi
obožavalac mudrice iz Ulice Miodraga Davidovića 70, pričao je, naime, pomenutog Svetog
Arhangela (i u još dve prilike koje sam, možda i nedovoljno obzirno, ja nametnuo svojim
pozivima) sa osobitim žarom o velikoj, pravoj romantičnoj zaljubljenosti gospođice Isidore u
vladiku crnogorskog, sušičavog, rano preminulog Petra Petrovića Njegoša.

- O njemu - priča, čudom se čudeći, gospodin Stanković - o Njegošu, Isidora je

govorila često, ali nikad ga nije videla i opisivala kao poglavara i vladiku, čak ni kao pesnika.
Naravno, nije Isidora govorila o Petru Petroviću ni kao o muškarcu, ali je, osećao sam to, o
njemu uvek mislila kao o svome prerano umrlome ljubavniku - visokom, crnog oka, mirne
ruke mudracu, muškarcu koga je sudbina otrgla od njegove ljubovce pre nego što se ljubovca
Isidora rodila. Jednom je, sećam se vrlo dobro, govoreći o Njegošu, gospođa Isidora izustila
bez zamuckivanja čudnu rečenicu. Pamtim je i danas, i rečenicu i sneni, odsutni izraz njenog
lica. Rekla je: „Umro je trideset i šest godina pre nego što sam ja stigla u svet. Ne znam da li
je on požurio, ili sam ja zakasnila?” seća se gospodin Živojin, ozbiljan u svom govoru kao što
je i Isidora morala biti tužeći zbog okrutnog vremenskog nesporazuma koji je sprečio susret
dva bića predodređena za zajednički život u večnosti. To veliko ogrešenje o nekoga ko se još
nije ni rodio, to ničim izazvano zlodelo upravljača ljudskim sudbinama, ostavilo je u
Isidorinom životu prazninu koju usamljena i mudra jogunica nije htela, a valjda ni mogla,
ispuniti nekom lako dohvatnom zamenom. Nije otišla u kaluđerice, ali je živela isposnički u
svojim i tuđim knjigama, celog života vezla svilen pokrov na dar nekom imaginarnom
manastiru, u kome obitavaju duše devojaka koje su u raskoraku sa svojim suđenima došle na
ovaj svet kobno kasneći ili otišle iz ovoga sveta ne sačekavši rođenje svojih, u zvezdama
zapisanih, nebeskih ljubavnika.

Dodamo li ljubavnoj idili Mošorinke Isidore sa visokim Petrom iz Njeguša, priču o

stvarnom ili izmišljenom venčanju, sa postojećim ili u nuždi izlaganim Poljakom, dobijamo
sliku o bogatom i dubokom ljubavnom životu device Isidore, ljubavnom životu važnom i
trajnom koliko je bio i njen intelektualni put profesorke i spisateljice. Jednom rečju, nećemo
pogrešiti (upitan o tome, sa mnom se saglasio i gospodin Stanković) ako kažemo: gospođica
Isidora Sekulić je proživela jedan pun život, što među stvarnim, što među zamišljanim
ljudima, život ispunjen velikom, mada neostvarenom ljubavlju, učenjem i pisanjem.

Za razliku od svete gospođice Dane Belimarković!

Sa sličnostima smo završili. Počinju razlike, tačnije - jedna, ali velika razlika, koja
Isidoru čini Isidorom, a moju tetku - svetom gospođicom!

Evo kako:

Tetka Dana jeste završila osnovnu školu i Žensku gimnaziju u Beogradu, ali nikada i
fakultet, pošto je na četvrtoj godini studija filosofije konačno shvatila ono što je znala,
verovatno, uvek: da obrazovanje ne stiče kako bi ga mogla korisno upotrebiti, još manje
hvalisavo pokazati, već iz čiste strasti saznavanja, koja sa fakultetskim predmetima, ispitima i
diplomama, da navedem njene reči - „nije u virtuelnoj vezi”.

Isidora je (najsličnija svetoj gospođici među svim ženama o kojima sam slušao ili
čitao) možda morala, možda želela, u svakom slučaju bila je profesor elitne Ženske gimnazije
u Beogradu, stipendista u nekoliko zemalja sveta, savetnik pri Jugoslovenskom poslanstvu u
Londonu, Njegoševa ljubavnica u mislima, Stremnickova supruga u pričama i, naravno,
zvezda malog intelektualnog kruga brižljivo odabranih poštovalaca čije je divljenje, po
rečima gospodina Stankovića, godilo staroj gospođici ma kako vešto prikrivala ovo svoje
sujetno zadovoljstvo.

Ništa od toga nije imala, nije htela imati moja sveta gospođica! Recimo: za razliku od
Isidorine nadaleko poznate obrazovanosti, za tetka Daninu učenost nije znao niko. Osim nje. I
- mene. Brojni naši rođaci (i vrlo malobrojni poznanici; prijatelja, u pravom smislu reči,
nismo imali) slutili su, na neodređen način, da je tetka Dana morala biti obrazovana samo po
njenoj biblioteci, čija je veličina bila izvan svih srazmera sa Belimarkovićkinim statusom
nezaposlene usedelice, i po tome što su je uvek kada banu iznenada i nenajavljeni, zaticali sa
knjigom u rukama. Tetka Danina pretpostavljena načitanost, dakako, nije joj pribavljala
poštovanje, već je, naprotiv, samo učvršćivala uverenje neblagonaklone okoline o nastranosti
„one šašave Danice”.

- Ludo, bre, to, mimo sveta. Oči ispadoše usedelici od ljubavni romani, da ne
poveruješ! - čuo sam ujaka Jezdimira sa gigantskom bradavicom na vrh nosa, kako jednog
Svetog Arhangela Mihaila kod dede Jovana Jevtića presuđuje mojoj tetka Dani. Bio sam tada,
naravno, već dovoljno obrazovani učenik svete gospođice, da, iako samo dvanaestogodišnjak,
prezrivo pređem preko Jezdimira, njegove rečenice i njegove bradavice, kao preko nečega što
razuman čovek u ovome svetu i jedinom životu može savladati samo izbegavanjem.

Izbegavanje je već pomenuta reč na kojoj se, govoreći o nauku koji sam u nasledstvo
dobio od moje tetka Dane, moram još jednom, makar nakratko, zadržati. Malo bi, naime, bilo
reći da je izbegavanje bio manir, tehnika u ophođenju moje svete gospođice. Izbegavanje je
bio njen način preživljavanja. Ljude treba izbegavati, jer se jedino tako možeš sačuvati od
njihovog neovlašćenog, hajdučkog upada u tvoj život. Život, naravno, zadržava lepotu u onoj
meri u kojoj je samo tvoj, dakle, njima nedostupan, ili, avaj, dostupan onoliko koliko je
nužno, s obzirom na manjkavosti tetka Daninog neobično uporno građenog i razuđenog, ali
ipak ne i savršenog sistema odbrane.

Svestan sam da bi čitalac mogao sasvim razumeti ono o čemu govorim tek da je
makar jednom gledao tetka Danu onako kako sam je ja godinama gledao na Svetog
Arhangela Mihaila kod deda Jovana (ujaka moje majke Olge), na jedinom društvenom
događaju koji smo nas dvoje tokom godine neizostavno pohodili (iz zahvalnosti Jevtićima,
zbog osećanja duga o kome će kasnije biti još reči). Opisati šta je tetka Dana u ovim
prilikama činila, šta je to u njenom ophođenju tako rečito objašnjavalo, usuđujem se reći,
filosofiju izbegavanja - nije nimalo lako, jer sveta gospođica, zapravo, nije činila ništa!

Sedi i ćuti; po mogućnosti na nekoj stolici koja zauzima najmanje upadljiv strateški
položaj u prepunoj trpezariji - prepunoj glomaznog predratnog nameštaja i izanđalih
predratnih ljudi6 u moljčavim predratnim odelima, sa kojima će, jamačno, biti i sahranjeni u
njihove predratne grobnice na predratnom Novom groblju. Izvinjavam se čitaocu zbog
jeftinog sarkazma kome sam podlegao u prethodnoj rečenici, ali nadam se da će mi biti
oprošten s obzirom na svakogodišnje Arhangelske muke kojih se sećam kao najveće pošasti,
najgorih dana moje mladosti, i s obzirom da muke još uvek traju, obnavljaju se, sa
neumitnošću sudbine, svakog 21. novembra. Teme arhangelskih susreta su uvek iste, te sam
ja, još kao sasvim mali dečak, stekao utisak da se rođaci (bivši veletrgovci i rentijeri,
preduzetnici i viši savetnici, društveno zapušteni, besprizorni, u svojoj poluvekovnoj
potisnutosti čak i sa margina komunističkog Beograda, u koji gledaju sa ogromnom mržnjom
i još većim strahom i nerazumevanjem) i ne razilaze posle našeg odlaska, već da su kod deda
Jovana stalno, i da se sa njim i sa baba Angelinom neprestano spore o tome koliko je pre rata

6 Misli se na Drugi svetski rat između Savezničkih sila (Velika Britanija, Sovjetski Savez, SAD) i Sila
osovine (Nemačka, Italija, Japan) 1939-1945 - p. p.
kod „Smejkala” koštao par viršli i pivo kako padne, ili jednoglasno ruže suruntije
partizanske, gegule komunističke, koje su Beograd, mitski Beograd, „predratni” Beograd
pretvorili u boljševičku štalu.

Vrlo često su, i vrlo rado, sa partizanske fukare prelazili na predratnu gospodu.

Pomene li se, recimo, posmrtna slava ubijenog Kneza Mihaila, gotovo uvek bi se
našao među rođacima neki pritajeni obrenovićevac koji će reći:

„Pravi gospodin! Evropejac od glave do pete!” - izgovarajući ovu pohvalu uvek kao
prekor našem dobu, u kome, dakako, gospode, ni prave ni ine, više nema. Gospodinom su
unonimno proglašavani i tetka Danin deda, moj čukundeda, stari đeneral Belimarković, pa
austrougarski poslanik Benjamin Kalaj, ambasadori i pesnici Jovan Dučić i Milan Rakić, ako
me pamćenje ne vara, i Slobodan Jovanović, od kada je umro, pa i princ Pavle, ali uz odlučno
protivljenje nekolicine prisutnih, i možda još samo nekoliko škrto probranih i nagrađenih
ovom plemenitaškom titulom.

Pominjem ovu temu rođačkih razgovora zbog jednog paradoksa: rođaci su, naravno,
čak i oni bolji od najgoreg, Jezdimira sa gigantskom bradavicom, mislili da je tetka Dana u
svojoj usamljenosti i začitanosti koja ničemu ne služi „malo skrenula”, da je „Belimarkovićka
ipak prešla crtu”, da „će i ono dete (tj. ja) pored nje zastraniti”, ali su ipak, kroz zube, doduše,
priznavali da je i ona „prava gospođa”; mrzovoljno joj i nerado dodeljivali titulu koja je po
pravilu mogla biti podarena samo mrtvima među predratnima. „Šašava jeste, ali - gospođa je,
odma je vidiš među ovi današnji džukci, što jes jes”, govorili su čak i oni koji ni padeže nisu
uvek umeli da pogode, a još sa više poštovanja obrazovaniji deo naše rođačke kamarile.

Sveta Dana, naravno, u Svetoarhangelskom razgovoru ne učestvuje i o svojoj

šašavosti i o svome gospodstvu se ne izjašnjava. Ona sedi na svojoj stolici i ćuti ne kao neka
stidljiva, razgovoru nevična osoba, već kao što u bučnom društvu ćute gluvi ljudi. Jedino ja
zapažam da se tetka Dana, naročito za tu, Arhangelsku priliku, namerno smanjila (ne znam
kako je to postizala, ali svojim očima sam morao verovati) u svome ćošku, namestila na usne
neku vrstu snenog poluosmeha (kada je gospodin Stanković opisao osmeh na Isidorinom licu
dok govori o svom prekasnom rođenju, ili Njegoševoj preranoj smrti, znao sam da sam takav
osmeh video mnogo puta na licu tetka Daninom u svetoarhangelskom okruženju), koji neće
skidati sve dok ne popijemo sikter-kafu i ne izađemo iz deda Jovanovog stana, prekrstila
smerno ruke u krilu i - meni je makar to bilo savršeno jasno - isključila ne samo sluh već, iz
opreza, i ostala čula: vida, mirisa i pipanja. Da pomenem još i ovo: na Svetog Arhangela
Mihaila kod deda Jovana, baš zato što sam je gledao među drugim ljudima i sa njima je
neminovno, mada, možda, i nesvesno upoređivao - uviđao sam koliko je tetka Dana lepa.
Lepa starica, dakako, i to lepa na sasvim osoben način. Svestan manjkavosti reči, u
nedostatku odgovarajućeg izraza, nazvao bih njenu lepotu protiv-lepotom. Skupljena na
svojoj svetoarhangelskoj stolici u nekom uglu, uska lica gotovo bez bora, osim onih oko
očiju, tetka Danina lepota se ogledala najviše u njenoj namernoj potrtosti. Vidljiv znak
namere bila je njena frizura. Belu kosu sa nekoliko bledožutih pramenova tetka Dana je šišala
kod muškog frizera, ravno, puštajući da joj prekrije uši do polovine i okružuje glavu kao šlem
na glavama vojnika Vermahta. Van svake mode i bez mogućnosti poređenja sa drugima, tetka
Danina frizura je, naravno, bila predmet mnogih ozlojeđenih komentara naših moljčavih
rođaka, koji su tvrdili da se tako šišaju mentalno zaostale, ili vrlo stare i senilne osobe
nesvesne svog izgleda. Kao i uvek, rođaci su pogrešno tumačili, očigledno rasuđujući samo
na osnovu sravnjivanja sa drugima. Konačna svedenost, savršena antinapirlitanost tetka
Danine frizure, međutim, bila je deklaracija o kaćiperstvu sveta, manifestacija duhovne
lepote. Potpuna okrenutost svete gospođice prema svojoj unutrašnjosti i neporozni, neprozirni
štit blago nasmešenog pročelja, isturenog prema slavskim gostima, činili su njeno zaleđeno
lice (kada smo nas dvoje sami, naročito kada mi štogod objašnjava - veoma živo, sa dva
iskričavo šarena oka, koja zasenjuju sve oko sebe) madonskim, renesansno lepim, devičanski
nedodirnutim, svetački apsolutno nesvesnim spoljnjega sveta. Gledajući je, jedino ja, sa
divljenjem (kada sam odrastao, i sa razumevanjem) osećao sam da je sveta gospođica Dana
Belimarković uspela: njoj ljudi više nisu mogli da priđu, ona je savršeno ovladala veštinom
izbegavanja, dakle, bila je bezbedna čak i u gomili predratnih rođaka. Vremenom sam
razumeo (a nikad prisnije nego, svake godine iznova, na Svetog Arhangela): svetost je dar
nepripadanja, sposobnost usamljivanja. Nisam kadar opisati tetka Daninu savršenu odsutnost,
koja je samo spoljna manifestacija njene svetosti, jer se ta odsutnost odlikovala pre svega
sasvim naročitom neupadljivošću gotovo potpunog neispoljavanja. Njena svetost je na
Svetoga Arhangela kao sveto miro isticala iz njene privremene bestelesnosti, savršene
svedenosti na naročitu vrstu ništavila. Događalo se to baš na Svetog Arhangela, a i tada samo
kao lelujava, bleda naznaka za izvežbano i znatiželjno oko, zato što je tada sveta gospođica
dolazila u okruženje pomamne slavske buke malih i glasnih ljudi sa gigantskim bradavicama
na nosu i verom da o svetu, uprkos gigantskim razmerama njihove neosveštenosti, znaju sve
što je vredno saznavanja. Na toj pozadini, kao fotografija provučena kroz razređivač, tetka
Danina svetost je postajala vidljiva, izabranima, onima koji su umeli da je protumače.
 Još bih ja, rado, i dugo, govorio o svetoj gospođici, ali obziri prema prirodnoj
nestrpljivosti čitaoca, i uvažavanje njegovog prava da bude upućen u glavni tok događanja,
prinuđuju me da se vratim isleđenju i Slučaju Vilotijević. Izvinjavajući se, dakle, zbog greha
brbljivosti, ipak upozoravam, da bez ovih objašnjenja ne bih mogao dalje valjano opisivati
moj razgovor sa šafranizovanim istražnim sudijom. Naime, na sasvim prirodno, očekivano,
nezaobilazno istražiteljevo pitanje:

- Kada ste upoznali bračni par Vilotijević? - morao sam, naravno, istražnom sudiji,
odgovoriti jedno, kao svedok u sudskom procesu, a drugo, gotovo sasvim drugo čitaocu, kao
spisatelj, kao ozbiljni i savesni opisivač Slučaja Vilotijević. Istražnom sudiji sam mogao
odgovoriti ne pomenuvši nijednom rečju svetu gospođicu. Odgovori koje želim ispisati ovom
knjigom, naravno, moraju biti sasvim drukčiji, i videće se to vrlo brzo, ne bi bili mogući bez
makar ovlašnog poznavanja Dane Belimarković, apostola izbegavanja, svetice usamljenosti
među ljudima.

Postavlja se, naravno, odmah pitanje, kako to da ja, najdarovitiji (doduše - i jedini),
mada ne i doučeni đak tetka Danine visoke škole izbegavanja, nisam izbegao susret sa
Dušanom i Terezom Vilotijević?

Na sudijino pitanje:

- Kada ste upoznali bračni par Vilotijević? - odgovorio sam tačno, i lako:

- Pre nego što su postali bračni par.

Ni ovaj moj odgovor šafranizovani nije voleo, ali nije mu mogao naći zamerku.

- Dakle, pre 12. septembra (?) 1986? - rekao je, pošto je prethodno pogledao u
dokumente.

- Da. Upoznao sam ih jula meseca 1985. Slučajno.

- Opišite okolnosti vašeg upoznavanja.

Već tu, naravno, moji odgovori istražnom sudiji, nisu mogli biti ni izdaleka onako
iscrpni i istinoljubivi kakvi moraju biti moji opisi u ovom književnom poduhvatu, u kome će
sledeće, II, kao i IV i V glava, biti posvećene dvonedeljnim letnjim zbivanjima 1985. godine
u Zaklopatici, Pasaduru, Ublima, diljem čarobnog otočja Lastovskog arhipelaga.
 II GLAVA

Pre nešto manje od tri godine, sa razloga koji će kasnije biti obelodanjeni (mada ne i
do kraja razjašnjeni), uputio sam iz tri hiljade godina starog Efesa, jonske kolonije na
zapadnoj obali Male Azije, razglednicu Dušanu Vilotijeviću (adresovanu na TV Beograd,
Takovska 10).

Dragi Dušane,

pre sedam godina proveli smo dve nedelje zajedno na ostrvu Lastovo (ti si ga, iz neke
šaljivdžijske srbijanske obesti, uvek zvao „otokom”). Bilo je, naravno, prilika da o tom
letovanju razgovaramo, ali - nikada nismo. Sada, evo, sedim u amfiteatru, na kamenu
isklesanom pre dve-tri hiljade godina, u Herostratovom Efesu, avetinjski nestvarnom zbog
svoje savršene očuvanosti, i nemam drugog posla, već se, krsteći jariće, pitam: da li naš
boravak na Lastovu isto pamtimo? Čudnoj i u nevreme probuđenoj znatiželji zahvaljujući,
odjednom me, eto, vrlo zanima kako ga se ti sećaš. Ako ga se sećaš. I - ako ti je do razgovora
o prošlosti.

Srdačno,

Predrag

Efes, 12. jul 1992.

Pokajao sam se čim sam spustio razglednicu u sanduče, između ostalog i zato što sam
mogao unapred znati da je moj pokušaj uzaludan. Dušan Vilotijević prosto nije osoba koja
ume da razlaže svoja osećanja ili uspomene, još manje osoba koja se ispoveda, a jedini
njegov odgovor koji bi zadovoljio moju znatiželju (tako sam, makar, želeo da shvati moj
poriv), morao bi biti upravo iskren, ispovedan i pročišćen sedmogodišnjim ozbiljnim
razmišljanjem.

Nije stoga bilo malo moje iznenađenje kad me je po povratku sa putovanja sačekalo
Dušanovo pismo, i to ne kratko, nažvrljano da bi se skinuo s vrata ljubopitljivi napasnik, već
pismo razuđeno, u nekim delovima čak sa izvesnim književnim stremljenjima.

Mada bi po zakonima pripovedačke doslednosti trebalo prvo ja da opišem dve julske

nedelje na Lastovu osamdeset pete, pa da potom, nađem li za shodno, uvrstim i Dušanovo
pismo sa naknadnim pogledom na iste događaje, remetim očekivani redosled iz nejasnog
književnog osećanja da će obrnuta jukstapozicija dveju uspomena omogućiti čitaocu bolji
uvid u moj prvi susret sa Dušanom Vilotijevićem i Terezom Ambroz.

Evo, dakle, Dušanovog pisma, pisanog na kompjuteru razmetljivo prekrupnim, Times

New Roman slovima:

Dragi Prežo,

U pravu si ti. Treba ponekad, ponešto, i zapisati. Možda pomogne. Kad budem video
crno na belo ono što, manje-više uzalud, po ne znam koji put, prevrćem po glavi, možda će
da se upali lampiia. Možda i neće. Vredi pokušati.

Elem:

Tereza7 spava, ili se pravi da spava, tek, u krevetu je. Ja se brijem i smišljam šta da ti
napišem. Zdenče gleda golubove kroz prozor, čeka da napravim doručak.

Jutro.

Kao i ono juče.

Za sutra ne berem brigu. Džabe je, znam pouzdano. Kako da pogodim kakvo će biti
sutra, kad ne znam ni kako smo do ovog danas stigli? Ne kažem to tek onako, kao, čudim se,
živ mi Todor da se čini govor, već - stvarno ne znam. Da mi je neko osamdeset pete na
Lastovu rekao šta će biti i kako će se događati, ne bi se ljutio, ne bi se ni smejao,
jednostavno, ne bi ga slušao. Kenja, pa nek kenja. Kad ono, mic po mic, i dok se okreneš,
biva što biti ne može. Ne razumem. A voleo bi da razumem, da znam, taka i taka stvar, tri put
sedam, podeljeno sa devet, jednako je...

Na Lastovu osamdeset pete tablica množenja je važila i sa njom su, je l tako, ljudi
7 Čitalac će dodatno (sada nevažno) objašnjenje u vezi sa imenom gospođice Ambroz naći tamo gde će ono
biti umesno: u fusnoti 2 VII glave.
računali, znali, manje više, gde su, i gde oće da stignu. Ja sam makar znao. Ili mislio da
znam, jebem li ga: iz užarenog Beograda, u užarenom kušetu,8 moj drugar Muharem Jusić i
ja smo stigli u prohladni Split (jer je tek šest sati; trajektna luka, znaš i ti, postaje usijani
limeni krov za izbezumljene odmoraše tek oko deset, a pravi pravcati pakao posle 12 h).

Nedelja.

Manevarka dovozi vagon sa kolima. Skidamo naša već u 6.30 h. Trajekt „Lastovo”,
normalno, kreće u 9 h. Sve to znaš. Mune ostaje sa spaletom 9 u redu (dvadeset sedam kola
ispred nas, osam kamiončina, tri sa prikoliiama: možda uđemo, a možda izvisimo), a ja idem
na pijacu da kupim voća i povrća. Rekao Mikan, nema na Lastovu. Rekao nam Mikan, ima
ribe, nađu se i riboni, ako se potrudiš, ali paradajza i grožđa jok. Lenji Lastovci da beru i
prodaju. Mikan Savić (mislim da ga ti nisi upoznao, moj i Munetov kolega iz Obrazovnog),
šest meseci gustirao nam Lastovo, uz kafu, u klubu, svaki dan. Kao da ga prodaje, ili da ga je
unajmio „Jugoturs”. Međutim, zna Mikan šta je dobro. Jes da se „Lastovo” šest sati vuče do
o. Lastova, jes da erkondišn nigde ne radi, jes da na celoj brodskoj mrcini nema mesta ni gde
dupe da spustiš, ali - vredi. Otok Lastovo, tebi ne treba da pričam, raj na zemlji! Kakav otok!
Arhipelag! Četres šest ostrva, ej, Polinezija! Treba ti samo gumenjak, najobičniji, „Sport”-ov
je više nego okej, i „Tomos” četvorka (katrica, kako ju je zvala Tereza) i biraš valu za tvoje
privatno kupanje! Volj ti Borova, volj ti Kopište. Volj ti Skrivena Luka, volj ti Sapluni, sećaš
se?

- Onazis,10 bre, nema ovakvo kupanje - kaže Mune bar dva puta dnevno, kao da ja ne
vidim lepotu i ne čujem tišinu. Nigde žive duše. Čini ti se - nevin zaliv, niko pre tebe u
njegovu vodu nije uronio!

- Možda Ari nije imao ovakvo more, ali imao je ribu Žaklinu - kažem, tek da mučim
Muneta.

Jer, tu je Mikan iz Obrazovnog omanuo. Nije čudo, imao onda već četiri banke (meni
i Munetu izgledao kao Metuzalem), ženske ga, normalno, ne zanimaju, pa nije ni primetio da
je na o. Lastovo slobodna riba ređa nego zubatci. Prođe dobro parče, ali tu je uvek i frajer,
ko zakrpa na dupetu njenog pretesnog šorca. Katastrofa. A mesečina, gvarda ke mare, miris

8 Kupe sa šest ležaja u železničkom vagonu. p. p.

9 Uprkos uloženom trudu, priređivač nije mogao utvrditi tačno značenje reči „spale”, ali iz konteksta se
može zaključiti da je reč o nekoj vrsti vozila, najverovatnije automobila. p. p.
10 Aristotel-Ari Onazis, čuveni grčki brodovlasnik, polovinom prošlog veka jedan od najbogatijih ljudi
sveta. Posle ubistva predsednika SAD, Džona Kenedija (1963), oženio se njegovom udovicom Džeklin,
simbolom prefinjene ženske lepote. Posedovao svoje lično ostrvo Skorpios i čuvenu jahtu „Kristina”,
snobovska stecišta svetskih veličina. p. p.
borovine, tišina, ubilo se, bre, za ljubavisanje! Gledaš mesečev trag na vodi, slušaš tišinu, i
ti, omamljen gustim, aromatičnim vazduhom Mediterana, znaš da ti nema života bez ženske.
Zaljubljen si apstraktno. U ženske. A ženske nigde! (Ja počo ko Mitke, žal za mlados!) Mune,
doduše, jeste zbario onu Italijanku (Paola li se zvaše?) polovnjaču, fircigerku iz Padove (u
Beogradu joj lepi Mune, otrov za ženske, ne bi uzeo oraj iz ruke), ali to nije to. U stvari, to
najbolje govori o stanju stvari sa ribama: Suša! Elementarna nepogoda! U duši nemir, u
damarima drhtavica - da se izrazim pesnički.

Međutim, tako to biva u životu. Dve nedelje smo lovili podvodnom puškom ribe,
kupali se kao Ari, i ništa se nije dešavalo, a onda odjednom - akcija! Kak na filjme. Prvo
stižeš ti, Prežo, ufuravaš kod šjor Franka sa dva najveća kofera (pomislio sam - ovaj se
doseljava za uvek!) koje je Zaklopatica ikad videla, u sobu do moje i Munetove. Nemoj da se
ljutiš, Prežo, ali izgledo si nam mnogo smušen, naročito Munetu. Prvo, kako si bio obučen.
Pojavio si se u belom buretskom odelu, Oskar Bender na Kopakabani, u poludubokim
antilopskim štelama i, jebo te Panta - sa tropskim šlemom na glavi!

U Zaklopatici, među lastovskim ribarima i nama golišavom delom prirode, dve

nedelje u slatkoj vodi neokupanom - izgledao si ko gospodin Ilo. 11 Mnogo je vode proteklo
Savom i Dunavom od tada, sada te znam, znam da ti je svejedno šta drugi govore i misle o
tebi, pa mogu da ti kažem Munetov komentar: „Ovaj ti je pomeren, pa nevraćen!” Još kad si
počeo svima da se obraćaš sa Gospodine (tad se još govorilo „druže”, gospodin je bilo nešto
posprdno, zajebantsko) i prezimenom, u onim tvojim beskonačnim uvodnim rečenicama:
„Izvinite, što vas uznemiravam, ali moram vas upitati, gospodine Vilotijeviću, da li bi vam
smetalo ako bih ja svoju četkicu za zube...”, i sam ti to znaš (i boli te uvo) - morao si nam
izgledati ko neki stari fijaker. A nisi baš star, čak ni po našim mladićkim kriterijumima,
ciknuo malo jesi - osamdeset pete je tebi tridesetak, je l tako? Pristojnost, prosto naprosto,
nije bila (tek danas više nije!) u modi. Svi su na jebi si mater i koj ti šmirgla uši. Mada, da ti
priznam, onako usput, i meni, što sam stariji, sve više idu na ganglije „jebo te, čoveče” klinci
po trolejbusima.

Uveče smo sedeli na rivi ispred kuće, jeli „mačetu” sardela pečenih na osušenoj
vinovoj lozi i pili Frankovo crno vino, a ti nam se nisi pridružio sve dok te Franko nije
pozvao. Bio si normalnije obučen. Nisi imao tropski šlem na glavi, i navukao si američke,
šarene, tričetvrt pantalone, ali si opet zajebo stvar, kad si zamolio za nož i viljušku. Sardele
sa mačete jesti nožem i viljuškom! Iskreno zapanjen, Franko te pitao:

11 Ličnost iz filma vrlo popularnog francuskog komičara Žaka Tatija (1908-1982). p. p.

 - Kurvu Gospu prasicu, a što će ti?

- Pitanje navike. I principa - rekao si, pa pošto Franko ništa nije razumeo, mahnuo je
glavom da ti mala Jadranka donese što tražiš.

Bilo je to 13. jula uveče. Znam po tome što je sutra, 14. jula (zapamtio sam datum
zbog pada Bastilje), mislim da je bio ponedeljak, stigla Tereza.

Tu počinje Lastovo koje tebe zanima.

I mene, dabome.

Gledao sam kako gomila oznojenih, šestočasovnim putovanjem izmrcvarenih putnika

izlazi kroz razjapljene čeljusti trajekta tiskajući se pored kamiona natovarenih cementom,
plinskim bocama, bakalukom, i čekao kad će mi sa gornje palube Franko dati znak da dođem
(noštromo sa broda donosi mu „iz Vela Luke četiri kolet rajčic i dvi vriće paprik, triba mi
pomoć da snesen” - ti ćeš znati sa kojim je to akcentom rekao), kada sam je video kako,
nespretno preplićući nogama, vuče koferčinu, od koje je samo tvoja, Prežo, bila veća, i
pokušava da siđe niz strmu i neravnu rampu na obalu. Rekao mi je Franko da čekamo novu
gošću i da ćemo i nju, zajedno sa gajbama paradajza, prevesti našim razlupanim „renoom”
u Zaklopaticu, ali ni pomislio nisam da bi baš ta, vitka, visoka ženska, što se zanosi pod
teretom kome nije dorasla, mogla biti naša nova gošća. Stotine putnika, bledi ko mrtvaci, kao
da su baš povraćali, stižu na sunčano farbanje, kuljaju iz broda, mnoge poznajem po
fizionomiji, „negde iz Beograda”, ponekog znam i po imenu, pa mu se, preplanuo, kao,
starosedelac, sa visine obraćam:

- Eto i tebe!

- Eto me!

- Šta ima novo u Beogradu?

- Sve po starom.

- Ajd, uzdravlju, pazi da ne izgoriš!

Iako nju ne znam, a i ne pomišljam da bi baš ona mogla biti naša, ja joj prilazim,
možda malo da se nabacim, možda iz predusretljivosti, možda da se malo pravim važan, koj
će ti znati baš zašto. Uzimam joj kofer iz ruke. Kažem:

- Vi s tom mečkom nećete sami izaći na kraj!

Ona kaže:
 - Hvala ljepa. Vrlo ste ljubezni.

Eto, tako je počelo.

Njoj je trebala pomoć, a ja sam bio ljubezan.

Ako se dobro sećam, nije me, ono, što kažu, udario grom kad sam je ugledao, nije mi
se izmaklo tlo ispod nogu, i ti fazoni, ali jeste me, kako da kažem - impresionirala me je. Nije
mi se učinila, ono što kažu, riba i po, mercedes kabriolet, nogari, sise, znaš šta mislim, parče
za kojim frajeri zvižde. To ne. Bila je, ne znam da li si je i ti tako video, ali meni je bila -
neobična, toliko drukčija da mi je u tom, prvom našem susretu (a bogami, u dosta prilika i
posle), to čak malo i zasmetalo, bilo mi, kao, malo nelagodno.

Visoka, na visokim štiklama srebrnih sandala, u nekakvoj muslinskoj, svetloplavoj,

kao izbledeloj, čini se providnoj haljini od velova, mada se kroz nju ništa ne providi, sa
velikim crnim naočarima, sa onim svojim sedim vlasima u tek nešto bleđoj, ne znaš da li žutoj
ili riđoj, penasto našušurenoj, rastresitoj kosi, sa svom silom srebrnih narukvica na levoj
ruci, bila je toliko drukčija od ostalih na keju, i tako upadljiva, da sam se osećao, jebeš mu
mater, nekako neprilično dok sam prolazio sa njom kroz gomilu, praćen znatiželjnim
pogledima meštana i dokonih odmoraša - lastovskih „starosedelaca”.

U stvari, pada mi nešto na pamet, i to ne prvi put, da ste ti, Prežo, i Tereza mnogo
bliži jedno drugome nego ona i ja, da ste po nečem, ne znam baš po čemu, ali po nečem ste
slični. Recimo, po veličini kofera sa kojima ste se uvalili u Zaklopaticu. Zezam se, ali ima tu
nešto, zar nema? Ti sa šlemom, ona sa bujnom kosom, lepom, nema šta, ali neodredljive boje,
proseda iznad mladog, upadljivo belog lica. Nisam ja neki „kolorist”, što bi reko Velja slikar,
ali Tereza svuda biva zapažena po svojim neobičnim, pastelnim bojama - crvenkastožućkasta
kosa sa po kojom srebrnom vlasi, bela, glatka koža, pastelno, zelenomutne oči - nije čudo što
sam i ja prvo zapazio Terezine farbe.

Eto, ispisao sam već preko pet straniia (kompjuter kaže 148 redova, 9.864 znaka), a
sve nešto zavijam, i nikako da odgovorim na svoje pitanje: kako se ja sećam Lastova, što će
reći, okreni obrni: kako se sećam Tereze. Mi to onda nismo sebi priznavali, možda (više i ne
pamtim, šta smo, koliko smo, i da li smo onda nas dvojica uopšte pričali o tome), ali od 14.
jula uveče pa do našeg zajedničkog odlaska „Lastovom” i rastanka u Splitu, sve se vrtelo
oko Tereze Ambroz. Za Muneta ne - on je jebavo ale sa svojom fircigerkom, Terezu nije
nizašta šljivio - ali za tebe i mene jeste. I ne samo to. Sve se, kako da kažem, sve se
prilagođavalo Terezi.
 Eto, tako pamtim „Lastovo 85”: Tereza, a oko nje letovanje.

Dve nedelje Tereze. Sećam se te dve nedelje pomalo kao da sam ih sanjao, valjda zato
što sam radio, govorio, čak mislio ne ono što bi normalno radio i govorio, nego - ne znam
baš tačno to da ti objasnim, a i davno je bilo - već ono što se slagalo sa Terezom. Znaš i sam,
Tereza ima tu moć, učini da se čovek u njenom društvu oseća prost. Kabast. Stalno imaš
utisak da nisi dovoljno fin. Da si prevelik za prostoriju. Da nisi delikatan, jebem li ga. Sećam
se da sam se, do tada ponosan na svoju Lastovsku zapuštenost, posle dve nedelje prvi put
istuširao njihovom dragocenom kišnicom iz rezervoara na krovu kuće. Jer sam, jebeš ga,
video da ona to radi svakodnevno, ne obraćajući pažnju na gunđanje naših gazda Čikoretića.

- Pirka se ka lučka kurva - mrmljao je Franko čangrizavo. Ali tiho, sebi u bradu, tako
da ona ne čuje, jer je i on, jebeš mu mater, i on je nekako cvikao od Tereze. Kad me je uvatio
kako se i ja „pirkam”, nije ništa rekao, samo me je sažaljivo pogledao i nemoćno slegnuo
ramenima u znak razumevanja i solidarnosti. Kao: znači, dotle je došlo, najebo si, burazeru,
ni reći ti ne umem koliko te razumem, otprilike. Franko nije bio jak na rečima, ali pamet ko
britka sablja, sigurno si i ti to zapazio, sve je taj video i sve razumeo, sada mi se čini, i bolje
nego ja. Pa i ti. (Javio mi se pre neki dan iz Australije. Šturno kad je počo rat. Pita, da l nam
nešto treba. Pita i za tebe i Terezu.) U stvari, ti bi o Terezi na Lastovu mogao da kažeš više
nego ja, jer ste vas dvoje držali banku. Reci, ako lažem - ti nisi provodio više vremena sa
Terezom nego ja, uglavnom smo uvek bili u troje, ali, je l tako, više si pričao sa njom. O
njenom čukun-čukun dedi Ambrozu Vinčiću, recimo! O tehnologiji prerade mesa! Jebem ti
temu! Dođe mi da se upišam od smeha! Sada, naravno. Naknadno. Onda ne. Onda sam, jebo
te, što kažu klinci, pobožno slušo. Upravljao čamcem, slušao, uglavnom ćutao, dok vas dvoje
(zatrpani peškirima, urlate da bi nadjačali buku motora) laparate; ja sam lovio ribu po
zalivu, a vas dvoje ste se krili u šarenom hladu od sunca. I pričali. Ja sam u spaletu vukao
bakaluk iz Sela, a vas dvoje ste - Tereza pored mene na prednjem sedištu, ti pozadi među
kesama i zembilima - kenjali. U stvari, sada mi se čini, a verovatno sam i onda to pomišljao,
kao da sam bio suvišan, a opet da bez mene ne možete. Da je bilo koji drugi bio u pitanju,
Prežo, a ne ti, u meni bi se verovatno pojavila ljubomora, ali vaš je odnos bio tako uljudan,
tako obziran, i sasvim bestrastan. Nemoj, Prežo, da se ljutiš, ali - pomšiljao sam da ste dole
oboje ravni, kao lutke. Iako ste, dakle, vas dvoje bili, kako da kažem, u kontaktu, nekako se
znalo, a mislim da smo šo sve troje znali, da do ljubavi, ako je uopšte bude, može doći samo
između mene i Tereze. Ti se nisi računao. Ne znam zašto.

Međutim, da konačno odgovorim na tvoje pitanje: kad dobro razmislim i setim se te

dve nedelje, ja mislim da ni ja nisam bio zaljubljen. Ne makar onako, kao što sam znao da se
čovek zaljubljuje. Nije mi, recimo, uopšte padalo napamet da bi tucao Terezu. Bi ja, naravno,
da je ona, recimo, tela, i da sam se ja usudio da pitam. Ali jebanje, nekako, uopšte nije bilo u
pitanju. Izvini, znam da si ti osetljiv na prostote, ali tako je bilo. Kako i da je tucam kad je
dole ravna ko lutka? Bez zezanja, ja sam bio, kako bi to rekao, začaran Terezom, ali nekako
bez strasti, jebeš mi mater ako umem to bolje da objasnim, a ovako je, znam, kuso. I nije ovo
ono što kažu, naknadno mišljenje. Tako je bilo. U svakom slučaju, ako je to bila ljubav, nije
bila obična, normalna. Ja sam Terezu cenio, a ne voleo, recimo.

A ni to nije sasvim tačno.

Pa ti sad, Prežo, vidi šta sam ti ispričao. Ostalo ću usmeno. Javi se kad stigneš, voleo
bi da te vidim. Kako si, bre, u ovoj ratnoj jebadi,12 čak u Tursku dospeo?

Ajd, uzdravlju,

Dušan

Ne bih bez velike nužde analizovao Dušanovo pismo-svedočenje sa stanovišta

njegove iskrenosti. Radije bih ga prosuđivao po njegovoj verodostojnosti. U iskrenost
Dušanovu, naime, ne sumnjam. Hoću reći, Dušan ne vara namerno, on svakako misli da je u
ovom pismu govorio istinu, ne primećujući, međutim, da je njegov pogled, prodirući kroz
sedmogodišnji pesak događaja koji su se slagali u bezoblični nanos tokom proteklih tri
hiljade dana i noći (pretežno običnih, ali u više prilika dramatičnih i odlučujućih za njegov i
Terezin život), da je taj pogled, nevičan spektralnoj duševnoj analizi i podložan snažnom
uticaju nerazjašnjenih osećanja - iskrivljen, pored toga i obojen, današnjim njegovim
saznanjima, što ozbiljno dovodi u pitanje, ne Dušanovu iskrenost, već njegovu sposobnost da
verodostojno svedoči o ovom deliću vremena prošlog, o danima našim lastovskim.

Usuđujem se tvrditi, naime, da te dane vidim, ako ne bolje, ono sigurno tačnije, zato
što sam ih proživljavao, za razliku od Dušana, sa punom svešću o okolnostima koje su
povezale njega, gospodičnu Terezu Ambroz i mene u neobični društveni, osećajni i misaoni
trougao, i zato što je kod mene emotivno zamućenje pogleda u rečeni trougao, iz razumljivih

12 Godine 1992, kada se dopisuju Predrag i Dušan, rat između republika (državnih celina) bivše
Jugoslavije je u najvećem toku, a Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija Rezolucijom 757 uvodi protiv
Srbije i Crne Gore, zbog prenebregavanja njegovih ultimatuma, najstrože sankcije (potpuna
ekonomska blokada, prekid svih naučnih, kulturnih i sportskih veza, ukidanje vazdušnog saobraćaja
sa Srbijom i Crnom Gorom, zamrzavanje deviznih rezervi, itd.) p. p.
razloga, neuporedivo manje.

Pokušaću, stoga, ja: da se sećam i svedočim, onoliko istinoljubivo koliko sam

istinoljubiv kadar biti. Čitalac, naime, zaslužuje, po svome imanentnom čitalačkom pravu, da
bude upućen u nijanse (a o njima je reč), u neočiglednosti, u skrivene tokove ove pripovesti,
u nejasne porive koji je pokreću, o čemu nikako nisam mogao govoriti šafrancrvenom
istražnom sudiji u mom odgovoru na rutinsko pitanje:

- Opišite okolnosti vašeg upoznavanja.

Za njega je bilo više nego dovoljno, savršeno iscrpno, moje, u osnovi tačno,
objašnjenje:

- Upoznao sam ih u leto 1985. Slučajno.

Čitalac ima pravo da zna više, i čitalac će više saznati.

Valja odmah utvrditi da ideja o dvonedeljnom letovanju na Lastovu nije bila moja.
Reći ću sasvim otvoreno i određeno: na ideju da dve letnje nedelje provedem u Zaklopatici,
zabitom kutku najudaljenijeg jadranskog ostrva, punog odrpanih vojnika i Beograđana
odbeglih iz gnusne civilizacije u čistu pramajku prirodu, u privatnom pansionu nekakvog
Čikoretića, deleći sa još tri neznanca jedino kupatilo i ono malo kišnice, sačuvane u cisterni
od prolećnih padavina - na takvu ideju bih možda došao tek da sam smišljao najgori način na
koji se može letovati, ili - kako ni po koju cenu ne bih želeo da provedem dve nedelje svog
života. Odluku da letujem u Zaklopatici, bez tetka Dane, dakle, nisam doneo ja, već - a to ni
najpronicljiviji čitalac ne bi mogao pretpostaviti na osnovu onog što je do sada doznao - niko
drugi nego moja tetka Dana.

Tetka Dana u odlasku...

Upravo u proleće te, 1985. godine, znaci tetka Daninog opraštanja od ovoga sveta
postali su tako upadljivi da ih, uprkos velikom uloženom trudu, više nisam mogao
prenebregavati. Naime, iz straha i očaja, uporno sam odbijao da tumačim očigledne promene
na tetka Dani, sve dok su se očitovale samo kroz njene telesne tegobe: srce joj je slabilo, noge
su joj oticale, teško se kretala, više nije mogla sama da sedne, pogotovu da se podigne iz
svoje omiljene, 1939. na aukciji u Plimutu kupljene, „Hepp1ewhite” stolice, stilski izvedene
iz božanski jednostavnog nemačkog seljačkog nameštaja, ali savršene u svojoj rafinovanoj
engleskoj obradi, klasicistički strogoj, lepoj baš po njenoj svesno potrtoj lepoti, lepoj baš na
način na koji je lepa bila potrta lepota tetka Danina. U proleće te lastovske godine, međutim,
pored telesnih, postajali su sve vidljiviji i znaci tetka Daninog duševnog opadanja. Godinama
sam je, iz dana u dan, gledao sraslu, istu sa „Heplvajtkom”, zadubljenu u neku od njenih
„svaštara”, ušpicila se od predanosti sadržaju, bez ostatka u svetu knjige, iz koga bi je moje
obraćanje trglo kao iza sna, svedočeći o veličini i dubini njene nezajažljive ljubopitljivosti,
njene strasti saznavanja. Bio sam užasnut preko svake mere kada sam, tog samrtnog proleća,
prvi put zatekao tetka Danu u čitačkoj stolici sasvim drukčiju, ispražnjenu, bez onog
varničavog elektriciteta koji je nju i njenu svaštaru okruživao gotovo vidljivo i opipljivo, kao
u onom magičnom Teslinom laboratorijskom eksperimentu sa visokofrekventnim strujama:
sedela je u svojoj stolici, ali više nije bila njen deo (čitajući kentaur, tetka Danina glava i noge
„Heplvajtke”); svaštara počiva, mrtva, zaboravljena u njenom krilu; lice bez značenja, ni
traga od misaone napetosti; gleda prazninu u kojoj ne želi bilo šta da otkrije. Toliko je prizor
bio zapanjujuće drukčiji od uobičajenog, da sam, bez namere, ne znajući šta činim, kriknuo:

- Tetka Dano, šta vam je?

Nije je prenuo moj uzvik, nije mi odmah ni odgovorila, tačnije - nije uopšte
odgovorila na moje pitanje. Vratila se polako iz svoje velike praznine u svet naše dnevne
sobe, zatim se njen prazni pogled ispunio razumevanjem, da bi, posle male pauze, rekla:

- Budi ljubazan, pomozi svojoj staroj baki da se digne.

Bilo je to prvi put da je sebe nazvala mojom bakom i, ako se ne varam, prvi put da
nije odgovorila na moje pitanje, i ja sam istog časa, beznadežno, konačno, spoznao: počeo je
tetka Danin odlazak. Čilela je, sve belja i belja, postajala je sve prozračnija i snenija, sve teže
ju je bilo razlikovati od vazduha koji je okružuje i prožima. Znala je, dakako, da odlazi, i
ideja o mom samostalnom letovanju na Lastovu bila je samo deo njenih priprema za
napuštanje sveta u kome ću ja ostati savršeno sam.

- Bila sam tamo u septembru 1928. Zove se Zaklopatica, ribarski zaselak u prelepom
malom zalivu zatvorenom prema otvorenom moru jednim ostrvcem, tako da izgleda kao
jezero, a sa brda koje ga nadvisuje i kojim vijuga put, kao plavo oko - pričala mi je, ne
obraćajući pažnju na moje durljivo protivljenje, jer je znala da njen predsmrtni zahtev, ma
koliko suprotan mojim sklonostima i željama, ne mogu odbiti.

- Zašto i vi ne pođete - pitao sam više puta, a ona je uvek zamenjivala odgovor
iskazom koji je bio tek u posrednoj vezi sa mojim pitanjem:

- Meni je osamdeset šest i svih osamdeset šest pripada prošlosti - rekla bi. Ili, u drugoj
prilici, opet umesto odgovora na isto pitanje, nekako uspavano odsutna, više sebi nego meni,
promrdala je stihove:

It is - last stage of all -

When we are frozen up within, and quite

The phantom of ourselves,

To hear the world applaud the hollow ghost,

Which blamed the living room.

Nisam znao čiji su stihovi, ne znam ni danas, jer je nisam pitao, suviše uzbuđen da bih
se bavio trivijalnostima, ali sam joj, gledajući je u prozračno „jesenje” lice, odgovorio na isti
način, Donovim stihovima, koje sam tih dana često u sebi ponavljao jer su savršeno
odgovarali mojoj seti:

No spring, nor summer beauty hath such grace

As I have seen in one autumnal face.

U elegičnim okolnostima tetka Daninog čiljenja mogao bi se, makar u izvesnom

smislu, naći odgovor na pitanje koje sam postavio u prethodnom poglavlju: kako se dogodilo
da ja, najdarovitiji, doduše - i jedini, mada ne i doučeni đak tetka Danine visoke škole
izbegavanja, stupim u odnose, čak, na izvestan način bliske odnose sa dvoje, u stvari troje,
neznanaca, slučajnih poznanika - sa Dušanom Vilotijevićem i Terezom Ambroz, a na drukčiji
način, i sa Muharemom Jusićem? Mislim da se već u ovoj fazi pripovedanja odgovor na
pitanje naslućuje: u nenormalnim okolnostima i moje ponašanje je moralo biti makar
neobično. Izbori koje sam pravio bili su iznuđeni. Ali, ne smem kriti, niti zabašurivati pravu
istinu: moj boravak na Lastovu pretvorio se u veliki i gorak poraz. Ispostavilo se naime,
belodano, da je moja sposobnost izbegavanja manja nego što sam mislio. Uvideo sam da bez
tetka Dane nisam kadar očuvati svoju suverenost u usamljenosti. Da li je upravo to htela tetka
Dana postići šaljući me na Lastovo? Da li je htela da izađem ispod njenoga skuta i da
spoznam samoga sebe, onako kako Žid vidi samospoznaju: kada bi leptir spoznao samoga
sebe, kaže on, saznao bi da je gnusna gusenica. Ako je htela da se probudim iz sna o svojoj
suverenosti, tetka Dana je uspela. Sa Lastova sam se vratio svestan da sam daleko, veoma
daleko od tetka Danine savršenosti, koju sam, brzopleto i praznoglavo, pripisivao i sebi samo
zato što sam se udobno baškario u svetičinoj senci.

Opis mog lastovskog sazrevanja, tako, biće, u stvari, opis moga posrnuća u nekoliko
koraka.
 Prvi korak posrtanja, avaj, dogodio se već mog prvog lastovskog dana:

Naime, osmotrivši stanje u Čikoretićevom ribarskom pansionu, ja jesam odmah doneo

čvrstu odluku da svim sredstvima držim na bezbednom odstojanju moje golišave, bosonoge,
majci prirodi sasvim približene sužitelje. Međutim, prvi put bez neposredne tetka Danine
podrške, zabrinut i setan što sam je ostavio u Beogradu, bačen u budžak sveta među
neznance, nisam - najjednostavnije i iskreno rečeno - bio kadar svoju odluku sprovesti u delo.
Pokleknuo sam već prvo veče, već tada snuždeno uviđajući koliko sam daleko od tetka
Danine savršenosti.

O tome prvom koraku, i prvom neuspehu u nizu koji će uslediti, Dušan piše: Ti nam
se nisi pridružio sve dok te Franko nije pozvao. Tačno je, međutim, da su me razni Čikoretići,
od unuke do babe, četiri puta saletali da siđem, i da sam ja sišao na njihovu pećinsku gozbu
tek kad je u moju sobu banuo siloviti Franko i kad sam poverovao da je ipak lakše pojesti dve
ribice nego se rvati s njegovom pogubnom domaćinskom srdačnošću. I to je bila velika
greška, čiju sam ozbiljnost veoma brzo uvideo. Priključivši se društvu na rivi, naime, bio sam
izložen gotovo nepodnošljivo snažnom udaru udruženih srdačnosti domaćina Čikoretića i
dvojice vrlo odvratnih Beograđana, od kojih mi se, to, prvo veče u mojoj eksperimentalnoj
samostalnosti, Dušan učinio mnogo gorim. Veliki, snažan, mlad, nemladićki popunjen, čak
malo ugojen, samo u gaćama, dobrano pijan kada sam se ja pojavio u društvu, otimao mi je
viljušku i nož iz ruku ne bi li me naterao da jedem ribu prstima. I upravo kad sam pomislio da
je problem sa viljuškom i nožem uspešno rešen (a rešio sam ga tako što sam prestao da
jedem), Dušan je, pijanački sentimentalan, odjednom počeo da me žali što sam se osamio u
bučnome društvu, što ne učestvujem u zajedničkom pevanju dalmatinskih šlagera. „Ribar
plite mrižu svoju...”, „Marjane, Marjane...”, „Kao što beše lepa Janja..”, „Plovi, plovi...” -
deru se svi, zacrveneli u licu, vratne žile samo što im ne popucaju - a ja, naravno, ćutim, i,
dakako, mislim da ću, zasigurno, presvisnuti od nelagode.

- Šta si se stiso, zemljače, pevaj, vino bez pesme udara gde ne treba!

Uviđajući gde je Dušana udarilo, ali, bespomoćan, pokušavao sam da se odbranim

lažju:

- Nemam sluha. Kvariću.

- Kvari, ali pevaj. Raspoloži se, majkoviću!

 - Ni gospodin Čikoretić ne peva.

- Ja pečen ribu, nimam vrimena...

Kada je Dušan počeo da mi se obraća sa Prežo, umiljato tepajući moje ime Predrag
samo dva sata posle našeg upoznavanja, bio sam užasnut i preplašen, ali osetio sam izvesno
pritajeno zadovoljstvo, koje ću kasnije, sretno usamljen u sobi, sebi razjasniti: poverovao sam
da je sa „Prežom” moja nelagoda dostigla vrhunac, i da se, po zakonima fizike, od tog časa pa
nadalje može samo umanjivati. Međutim, nisam bio u pravu. Nelagoda je dostigla vrhunac
nešto kasnije, kada je Dušan, tako glasno da je cela, nevelika Zaklopatica morala to, htela-ne
htela, čuti, počeo prepričavati šta mu se dogodilo tog jutra u Selu, dok je ispred kafane pio
bevandu sa izvesnim Stjepanom iz Skrivene luke. Tih dana, naime, svi su govorili o velikom
požaru na Korčuli, u okolini Prižbe, koji su čitavu nedelju pokušavali, bezuspešno, obuzdati.
Gorelo je i to veče i odsjaj požara na nebu lepo se video sa mesta na kome smo mi u
Zaklopatici jeli ribu i pevali o lepoj Janji. O požaru je, sasvim očekivano, dakle, Dušan poveo
razgovor i sa Stjepanom, pitajući se ko bi mogao biti krivac.

- I zamisli ti, molim te, šta meni bitanga lastovska kaže. Kaže, podmetnuli su ga. A ko
ga je podmetnuo, pitam ja, a on kaže: - A ko će nego Srbi - pizda li mu materina
maspokovska,13 jebaću mu... itd. - urla Dušan, sluša sebe i sve mu se više dopada njegov bes
uvređenog pravednika, pa raste, nadgornjava se sa samim sobom do paroksizma.

Čikoretići se nervozno osvrću prema usnulim domovima svojih suseda, ali ćute, svi
nešto posluju, ne bi li zabašurili, nekako što pre preskočili Dušanovu dernjavu. Ućutao se bio
i Muharem, i njemu je očito neprijatno, ali kada su iz drugih kuća počeli dovikivati da
prestanemo sa galamom, on, očito razumniji, u svakom slučaju trezniji od svog redakcijskog
kolege, videvši kako se stvari razvijaju, odlučno dohvati Dušana i gotovo silom ga odvuče na
spavanje.

Odjednom tišina. Sećam se te tišine kao nekog blagog milovanja. Čuje se samo more
koje tiho zapljuskuje kameni bedem rive. Uživam kao onaj Crnac što najviše voli kad mu
čizmom neko nagazi na bosu nogu, jer je lepo posle kada bol prolazi. I Franko je seo, sa
olakšanjem. Posle nekog vremena kaže, kao da se izvinjava, ne meni, ne ni onima što
dovikuju, možda najviše sebi:

13 MASPOK - masovni pokret, naziv za početak nacionalističkih gibanja u Hrvatskoj 1969-70, koja će
Tito tada preseći (ne i zaustaviti - savremena istoriografija smatra MASPOK početkom raspada
Versajske Jugoslavije) smenjivanjem celog hrvatskog rukovodstva, na čelu sa Mikom Tripalom i
Savkom Dabčević-Kučar. p. p.
 - Ma, dobar vam je Dušan, samo se napia, tribalo je više ist, a manje pit.

Sutradan je došla Tereza.

Već sam upozorio čitaoca da je Dušanovo pismo puno neverodostojnih tvrdnji. Na

prvu i, možda, najvažniju stranputicu čitaoca bi mogla zavesti Dušanova rečenica da moje
zanimanje za zajedničke lastovske dane počinje sa 14. julom, kada je Tereza stigla u pansion
Čikoretića. Lako je odbraniti se od ovog Dušanovog proizvoljnog nahođenja: u mojoj
dopisnici iz Efesa, Tereza se uopšte ne pominje. Terezu je, dakle, u moje efeško pitanje
ugradio Dušan. Činjenica da je to učinio, dakle, ni u čemu ne objašnjava moje misli i
osećanja, ali zato, i to vrlo rečito, govori o razmerama Dušanove fascinacije („Tereza i oko
nje letovanje. Dve nedelje Tereze”) prosedom mladom damom iz Samobora, fascinacijom
koje je 1985. godine neuki (u veštini samoispitivanja i samopoznavanja) Dušan ipak morao
biti svestan, a koju, namerno ili nesvesno, sedam godina kasnije zaboravlja. Pokušaj da se na
ovom mestu odgovori na pitanje zašto je kod Dušana došlo do ove promene, bio bi krajnje
preuranjen, ali je zato ovo pravi trenutak da opišem odnos Dušana prema Terezi, a potom,
moj odnos prema istoj dami, u isto vreme, onako kako ga pamtim. A pamtim ga vrlo dobro i,
za razliku od ubogog Dušana, onakvim kakav je odista bio.

Dušan je u pravu: Tereza je bila drukčija. On ispravno zapaža i neobičnost njenih

prirodnih boja, kaže „pastelnih”, a ja bih dodao izbledelih, razvodnjenih: belina njenog tena
nije bledilo, zelenost njenih očiju ide prema nekoj mlečnobeloj nijansi, riđa kosa jedva da se
po boji razlikuje od sedih vlasi, usne i nokti premazani trulavišnja karminom i lakom još više
ističu prozračnost njene pojave - da ju je naslikao neki impresionista, slika bi bila pamćena po
delikatnoj upotrebi razvodnjenih boja, po nezamislivoj nežnosti preliva i kontrasta. Uvek u
nekim muslinskim, penastim, zalepršanim haljinama izbledelih boja (svetloplavo koje se
graniči sa belim, roze koje je gotovo sasvim bez crvenila, zeleno čija se iščilelost primeti tek
kada stane pored zelenila plitke morske drage na Saplunima), uvek pomalo snena, uvek
napola odsutna, uvek je govorila tihim glasom, sporo, praveći pauze baš tamo gde ih pravila
retorike zabranjuju, kao da se tek uz veliki napor priseća reči, stvarajući na taj način vrstu
naročite dramske napetosti (hoće li se setiti? hoće li umeti da nastavi? neće li stati i priznati
da ne zna reč za ono što želi reći?) čak i kada govori o najobičnijim stvarima. Opis načina na
koji je govorila, međutim, nije dovoljan da objasni kako je lepoj gospodični Ambroz uspevalo
da i najbanalnijoj temi svoga isprekidanog, tihog, iskaza udahne neku tajanstvenost,
posebnost, nešto od dramatike teško učinjenog priznanja - ton koji čujemo u šapatu katoličke
ispovedaonice. Čitalac mi mora verovati na reč, jer, naravno, ne mogu dokazati da je čak i
njen govor o šematici klanja sitne i krupne stoke, o termičkoj obradi kobasičarskih proizvoda,
o antioksigenima i kvaru masti, o definisanju i stabilizaciji svinjske krvi, uspevao da sačuva
neku osenčenu tajanstvenost, kao da govori o prvoj pričesti ili o onostranim oblastima
ljudskog postojanja.

I dan-danas mi izgleda neverovatno da je gospodična Ambroz bila (namerno govorim

u prošlom vremenu, jer želim da se u lastovske dane ne umeša ni trunka mojih naknadnih
znanja, moja današnja pamet) od svih mogućih ovozemaljskih zanimanja baš - veterinar
zaposlen u „Gavriloviću” na preradi mesa za kobasičarske proizvode. Da sam morao pogađati
koje je profesije, rekao bih, verovatno upravo tim redosledom: a/ bez profesije, možda
rentijer; b/ slikarka, možda, keramičarka, možda primenjena umetnica u izradi nakita; v/
orijentalista, sinolog. Malo je slova u abecedi i azbuci da bi zanimanje veterinara uopšte
došlo na red, ali, da sam morao pogađati kog zanimanja gospodična Ambroz sigurno nije,
verujem da bih vrlo brzo natrapao na veterinarsku struku.

Pa ipak, diskrepancija između njenog zvezdanog izgleda, njenog tajanstvenog govora,

i njenog zanimanja - nije postojala! Tereza je umela da je premosti tako što je nije zapažala.
Čovek bi sasvim razumno očekivao da jedna osoba u lakim pastelnim muslinima, osoba
snena i navek zanesena, ako je već nekim čudom veterinar, to krije, ili, svesno zabašuruje, ili
makar nerado pominje. Umesto da tako čini, međutim, Tereza je o svojoj struci govorila rado,
čak često, sa profesionalnim ponosom, ali nikad tvrdo i praktično, kako veterinar govori o
industrijskim metodama obrade mesa krupne i sitne stoke, već zaneseno i tajanstveno, kao da
govori o prerafaelitskim slikarima ili o apokatastazi u hinduizmu.

A volela je da govori, mada je umela i da sluša, usredsređeno, zainteresovano - dve

osobine koje se retko steknu u jednoj osobi. Volela je da govori o svojoj struci, o svome
rodnom Samoboru („To vam ni daleko od... Zagreba, ne?... kaj vam ja znadem... nekih 18
kilometara, na sjevernim ograncima Žumberačkog... Gorja. Divno mjestašce, velim vam.
Osobit... sraz starog, barokiziranog... jezgra negdanjeg trgovišta... na obalama... rječice...
Gradne, i novih arhitektura... Željeznica Zagreb-Samobor... - Bregana... izgrađena... je još
koncem prošloga... stoljeća”), o svojim putovanjima u inozemstvo („Venecija vam je... jedna
obična... kužna bara, krasni... grad bi, kaj vam ja znadem... trebalo... premjestiti, ne? na...
nekoje ljepše mesto”), o filmovima koje je gledala (Joj, kak je krasan... neki film popularan
1985), o mnogim drugim temama, ali najradije i najopširnije o svome slavnome pretku,
plemenitome Ambrozu Vinčiću.
 Nikada nisam sasvim pouzdano utvrdio zašto joj je njen čukun-čukundeda bio toliko
važan, ali nema sumnje da je za njegovo postojanje gospodična Tereza čudnim nekim
putevima vezivala svoj faktički, egzistencijalni identitet. Jedno od prvih obaveštenja, recimo,
koje nam je nova gošća u pansionu Čikoretića, svojom dobrom voljom (neupitana), na našoj
prvoj plovidbi u Dušanovom gumenjaku prema vali Kručica, dala o sebi, ticalo se tajne
njenog prezimena Ambroz. Alzo, kako je gospodična Tereza volela započinjati svoje rečenice,
ona je, nekoliko godina ranije, odlučila da umesto svog pravog prezimena Žnidarić, uzme za
prezime ime svog čukun-čukundede Ambroza Vinčića, kome se beskrajno divi, i čiji je
životni put do tančina - onoliko, dakako, koliko je to sa skoro dvestogodišnje distance
moguće - izučila. Rezultat tog izučavanja jeste tekst od nekih pet-šest kucanih stranica, koji
mi je, ljubaznošću njenog pisca, čukun-čukununuke presvetloga gospodina plemenitog
Vinčića, bio ponuđen već drugog dana posle našeg upoznavanja, i koji sam ja, kada još ni
sanjao nisam da ću pisati knjigu o „Slučaju Vilotijević”, mudro sačuvao. Mudro stoga, što
verujem da će taj napis o jednom odavno umrlom hrvatskom trgovcu i ilirskom podvižniku,
baciti nešto posredne, ali važne svetlosti i na lik gospođice Tereze Žnidarić, pa stoga
savetujem čitaocu da ovo štivo pročita, dok se autorka biografije plemenitog Ambroza
Vinčića, gospodin Dušan Vilotijević i moja malenkost, vozimo prema našem najomiljenijem
lastovskom kupalištu.
 III GLAVA

BARUN AMBROZ VINCICH

(1801-1870)

Obiteljsko-povjesne bilješke
o pet koljena udaljenu pretku

Moj preslavni predak Ambroz Vinčić (Vincich), rodio se na Hvaru na samomu

početku devetnaestog stoljeća (1801), živjeo u Karlovcu trgujući, pod geslom „Fratrum
concordia”, a umro 12. srpnja 1870. u Ragazu (Švicarska). Pogreben je u obiteljskoj grobnici
u Karlovcu. Osnovne životopisne podatke o istaknutijim članovima roda Vinčićevih u
prošlom stoljeću, i o njihovu starijem podrijetlu, objavio je 1912. Ambrozov rod Đuro
Vinčić14 u obiteljskoj kronici pripremljenoj na temelju očuvanih memoarskih zapisa.

Pripadnik doseljenog srednjodalmatinskog plemićkog roda Vinčića (prema prikazu

njihovih zasluga za bečki dvor, sadržanome u plemićkoj povelji koja im je izdata 1837.
godine, Šimun Vincich, začetnik senjsko-severinske grane roda Vincich, organizirao je sa
svojim najstarijim sinom Đurom ljeti 1809. oružanu oporbu Francuzima na otoku i napose u
gradu Hvaru), koji je dao više istaknutih poduzetnika u prošlom stoljeću, Ambroz je, kao
utjecajni karlovački trgovac i pristaša Ilirskog pokreta, od kraja tridesetih godina 19. stoljeća
jedan od najodličnijih zastupnika hrvatskoga naroda.

Moj predak Vinčić ulazi u život preporodne Hrvatske putem karlovačke Ilirske
čitaonice, koja je uz njegovo najveće sudjelovanje započela raditi u ožujku 1838. Iz
korespondencije Ljudevita Gaja, komu je Ambroz krstio dijete, te mu tako bio kumom, i
Antuna Vakanovića, doznajem da je moj šukun-šukundjed Ambroz raspačavao preko svojih
obiteljskih i gospodarskih veza, upravo izašlu hvalevrijednu knjižicu grofa Janka Draškovića
Ein Wort an Illyriens hochherzige Tdchter, namjenjene plemićkome i građanskom ženskom
svijetu. Osobito živo pratio je moj šukun-šukundjed Ambroz početkom četrdesetih godina
14 Gio. Vincich von Dobrinovich: „Zur Geschichte der Familie Vincich” - Als Familienmanuscript gedrückt,
1912.
Gajevu zamisao da se putem dionica prikupe novčana sredstva za kupnju kazališne zgrade.

Obiteljska hronika ističe da se u preduzetničkom radu naročito isticao, zajedno sa

svojom braćom Bartolom (u Senju) i Đurom (u Rijeci), proširivanjem poslovanja izrade i
izvozom hrastovih bačvarskih dužica na francusko i dijelom na njemačko tržište, tek
izgrađenom Lujzinskom cestom, te da je, u zajednici sa sisačkim poduzetnikom Koturom
započeo iskorištavanje šumskih kompleksa u Moslavini, na posjedu grofova Erdoedy.

Ambroz je prvi uočio vrijednost primene novih tehničkih dostignuća u prometu robe,
te glasoviti hrvatski povijesničar Oktavijan Spissics de Japra biva ponukan da zapiše: „Glavni
prometno-politički podhvati kod Hrvata u tom desetljeću podhvati su Ambroza Vinčića. On
sam osniva prvo dioničarsko društvo u Hrvatskoj, daje Hrvatskoj prvi riječni parobrod,
najgorljiviji je pobornik gradnje željeznica, sam plaća nove tehničke pokuse, kako bi se
riješilo čim povoljnije prometno pitanje u Hrvatskoj”.

Akcija moga pretka za prikupljanje članova Savsko-kupskog parobrodarskog društva

dobro je napredovala , pa 11. siječnja 1843. on iz Siska šilje pismo Ljudevitu Gaju:

Moj dragi kume!

Gospodin Lovesy bude u ime administrazie družtva parobrodskog na Savi i Kupi dao
tiskati liste cirkularne, objavlujuće uglednijima ljudima naroda našega sklopljenje, ovog za
blagostanje kraljevinah naših važnog zavedenja. Molim te, dakle, da izvoliš imenoslovje
vrednih naših muževa, kojega ti isti gospodin pokazati oće, pregledati, ter ti odluči, jel se ima
svima ali jednoj strani u ilirskom našem jeziku takove liste tiskati ali ne. Ovo, po mnenju
najiskusnijih Ijudi, ne samo za člane družtva, koristno, nego mnogo više i za uzdignutije
tergovine u obće smerajuće poduzetje izlazi na svet u duhu sasvim narodnom, a što me veseli,
u času najsretnijem moga života, u kojem naš narod iz duge borbe slavodobitan izlazi!

P.S. Dobro bi bilo Knezu Alexandru, Vučiću i Petronieviću serbskim slovi pisati,
Banu, Biskupima i verhovnom našem Županu našimi slovi i to pisano. Svim drugim pako
štampano.

Posle početnih uspjeha, zla kob se nadvila nad poduzeće mojega petokoljenog pretka.
Potkraj kolovoza 1844. parobrod kupljen pod imenom „Floridsdorf”, te prekršten u „Slogu”,
„krenut će naš horvacki parobrod” preko Požuna, Pešte, Slankamena, da odande u Zemun,
Pančevo i Sisak prispije. Međutim, već rujna te iste godine naišao je prvi hrvatski riječni
parobrod „Sloga” na podvodni panj kod Rače, te je brzo potonuo, i to je ujedno značilo, na
nesreću moga vrijednoga pretka, i kraj djelovanja dioničkog udruženja. „Budući da si ti - piše
snuždeni Ambroz svomu kumu Gaju - morao ćuti puno klevetanja svakojakih proti meni od
ljudi, koji ni najmanje ne poznaju stvari - hoću ti samo kazati, da ja uvjek prezirem osobnu
moju korist, kad se o obćinskoj i domorodnoj radi. Žalostno, da moj poldrugolietni trudi
uzalud prohode, i videći da 200 glava nikada u jednu tikvu zaterati neću, trudio sam se da
dionikima bečkima ovo važno i za Hrvacku koristno zavedenje uvesti, koje strašlivost
preterana i neodvažnost naših akzionara je, više nego oni panj kod Rače, do uništenja
Savsko-kupskoga parobrodarskog društva dovela bila.”

Krećući se zbog gospodarskih poslova između Karlovca, Zagreba i Beča, Ambroz je

stekao u glavnom gradu habsburške monarhije utjecajna poznanstva, te je u odlučnim
trenucima hrvatske povijesti četrdesetih godina 19. st. zastupao nacionalnu politiku pred
bečkim krugovima.

Već nakon krvavog sukoba između narodnjaka i mađarona u Zagrebu prigodom

obnavljanja županijske uprave 9. XII 1843, Ambroz Vinčić tijekom proljeća 1844. izvještava
Gaja o mišljenjima političkih vrhova Monarhije prema Hrvatskoj.

„Brate - piše brižni Ambroz svom kumu Gaju - obsvidočen si, koliko sam ja zauzet za
stvar našu domorodnu. Nema dana ni vure, u kojoj na nju ne mislim. Zaklinjem Vas dakle z
Bogom da ukupno se porazumite, i soglasno poslujete”.

Kad je u srpnju 1845. došlo ponovo do krvavih žrtava na Markovu trgu u Zagrebu,
Vinčić pred vodećim dvorskim ličnostima u Beču tumači hrvatska traženja. Vinčić je 25.
ožujka prijelomne 1848. godine u svečanoj hrvatskoj deputaciji koja je caru Ferdinandu V
podnijela „Narodna zahtijevanja”, a kod cara je opet 4. travnja pri polaganju prisege
pukovnika Jelačića, koga je, Velika skupcina „Narodnog doma”, sazvana nastojanjima Ivana
Kukuljevića, Ljudevita Gaja i mog vrijednog šukun-šukun djeda, isklicala hrvatskim banom.

Kao zastupnik grada Senja nazočan je u radu Hrvatskog sabora u komu predsjedava
Odboru za financije, porez, trgovinu, obrt i željeznice, a bio je predviđen i za člana
provizorne vlade koja bi imala preuzeti upravu u Hrvatskoj ako bi ban bio spriječen u vršenju
banstva. U vrijeme Bachova apsolutizma, Ambroz se bavi svojim poduzetničkim poslovima,
mada je 1851. opetovano nazočan zasjedanju Carevinskog vijeća. U 1861. još đakovački
biskup obavlja novčane poslove preko Vinčiča, a iz korespondencije Strossmayera i Račkog
doznajem da je Ambroz priložio 10.000 forinti za osnutak Jugoslavenske akademije znanosti
i umjetnosti. Prilog u korist Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti naveden je, uz
ostale zasluge Ambroza Vinčiča, kao razlog što mu je diplomom od 29. travnja 1862. godine
podijeljen barunat.

Veoma su oskudni podaci o osobnom životu Ambroza Vinčiča. Kao da nije imao
vremena za osobni i obiteljski život već da je cijeii svoj imetak i cijeli svoj život darovao
njegovoj ljubljenoj „Hrvackoj”. O svojim osobnim prilikama nije Ambroz ostavio niti jedne
jedine zabilježene vijesti, ali se zato u njegovoj korespondenciji gotovo neizostavno nahodi
početak rječenice: „Poverena mi je zadaća...” Braća Bartol i Đuro, i oni uspješni poduzetnici
(Bartol je više puta biran članom gradskog vijeća Senja), imali su velike i srećne obitelji sa
mnogo djece (Bartol šest, pet sinova i jedna kćer, Đuro čak osam, četiri sina i četiri kćeri),
njegova sestra Franjica, udata za Francuza Essarta, također (troje djece), dočim je Ambroz
život prohodio poglavito sam. Jeste se 1837. godine, dakle sa trideset i šest ljeta, oženio
glasovitom mladom ilirkom Terezom Lucić, ali je ona umrla nakon nepune dvije godine
braka ostavivši mu jedinicu kćer Klotildu. Ni Klotilda nije bila dugo uz na osamu sviknutog
Ambroza. Već sa sedamnaest godina udala se za Dr Karmela Strahuljka, cijelih dvadeset
godina od nje starijeg odvjetnika, sa kojim je nadalje živjela u Trstu, retko viđajući oca i
svoju karlovačku, senjsku i riječku obitelj.

Svoj vrijedni život moj vrli rod završava u prvim godinama nagodbenog sustava i od
12. srpnja 1870, domoljubni podvižnik, barun Ambroz Vincich počiva u obiteljskoj grobnici
na Karlovačkom groblju.

Zabilježila

Tereza Ambroz

Zagreb, Petrinja

1979-1984.

Tekst gospodične Ambroz o dalekom, ali po njenim osećanjima vrlo bliskom, za njen
život važnom rođaku, čitao sam na jednoj grbavoj, neudobnoj steni, pomerajući se sve više uz
njen greben, kako je senka bežala ispred sunca, uznemiravan osama koje su u stotinama
nadletale našu skrivenu plažu u zalivu Kručica. Dušan je plutao po vodi, polako obilazeći
zaliv sa maskom i podvodnom puškom, tražeći ribe, Tereza se zavukla u debeli hlad ispod
borova, malo iznad moje stene, a ja sam po treći put pročitavao „obiteljsko-povijesne
bilješke” premišljajući kako da se obratim našoj poznanici sada, kada sam doznao za njeno
barunsko poreklo? Popeo sam se do njene hladovine ispod velikog bora i pružio joj rukopis:

- Zašto niste, barunice Vinčić - pitao sam, posle uljudno ispoljenog zanimanja za
slavnog rođaka, i uobičajenih kurtoaznih pohvala spisu - zašto niste nastavili sa opisom
porodičnog stabla Vinčić?

Barunica Vinčić se nasmejala kratkim, praskavim smehom, njen alabasterski (neka

čitalac zna da sam svestan banalnosti „alabasterskog” poređenja, koje sam ipak upotrebio
zbog njegove savršene tačnosti) ten se blago, jedva primetno zarumeneo, što su mogli biti i
znaci neugode, ali i znaci nedovoljno dobro prikrivenog zadovoljstva. Međutim, brzo se
pribrala, obnovila sneni, odsutni izraz lica i rekla onom svojom isprekidanom, sa mukom
porođenom rečenicom:

- Ambroz... Ambroz Vinčić... je bil... zaslugom barun... ja sam... tek... daleki

potomak... negdar bilog... baruna.

Uprkos ovakvog odgovora, iz koga se nije mogao namah utvrditi odnos gospodične
Ambroz prema feudalnom tituliranju, Dušan i ja smo je od tada oslovljavali sa barunice. Nije
se bunila, ali nije ni pokazivala da joj barunstvo laska. Primala ga je uzdignute glave, sa
dostojanstvom suverena i nehajem neke banske kćeri ili mlade duždevice.
 IV GLAVA

Kada sam to veče rekao Franku:

- Gospodična Ambroz je, gospodine Čikoretiću, poreklom barunica - on je,

neiznenađen, nastavljajući da raspliće mrežu, promrmljao:

- Zna sam.

- Neko vam je kazao?

- Ne.

- Nego?

- Pogodia sam.

Kada sam istu vest, malo kasnije, saopštio Muharemu, rekao je:

- Pa šta? Mada, ziher, laže - uzdržavajući se, očito, da ne kaže nešto gore.

I Dušan i ja smo, svaki na svoj način, različito primili vest o barunskom poreklu naše
alabaster poznanice. Da me je neko pitao, pre nego što nas je šukun-šukununuka upoznala sa
biografijom svog šukun-šukun plemenitog djeda, kako će saznanje o plemićkom poreklu
gospodične Ambroz delovati na grmaljastog, brkatog Srbendu iz sela Kotraža sa obronaka
planine Čemerno, pretpostavio bih da će Dušana, iz hajdučke zemlje bez baruna i grofova,
Terezino barunstvo ostaviti sasvim ravnodušnim.

Prevario bih se.

Dušan Vilotijević bio je silno i neskriveno impresioniran.

- Lažeš! - uskliknuo je razrogačenih očiju kada sam mu saopštio novost. Pošto je i

sam pročitao Terezine „obiteljsko-povijesne bilješke”, rekao je, vrlo dobro se sećam:

- Jebo te bog!15

15 Ne želim se izvinjavati čitaocu, već samo objasniti svoje stanovište o unošenju nesumnjivo prostačkih izraza
u moju memoarsko-književnu prozu. Da je ovo pisanije isključivo književne vrste, siguran sam da bih po
svaku cenu izbegavao psovke, mada one, u kolokvijalnom govoru često nadilaze svoje osnovno leksičko
 Razmere Dušanove zadivljenosti možda je najlakše sagledati kroz zabavnu i poučnu
pričicu o „ti” i „vi” u mom i njegovom međusobnom obraćanju. Dušan je, naime, već prvo
veče našega poznanstva, uz sardelu sa mačete i crno vino, počeo da me oslovljava sa „ti”, a
moje, već po sebi dovoljno banalno ime Predrag, pretvorio je u nepodnošljivo intimnu,
gotovo skarednu skraćenicu „Preža”. Ja sam, naravno, ostajao pri „gospodine Vilotijeviću” i,
dakako, pri „vi”, čuvajući, tako, bedne krpice preostale od moje učene, ali, očigledno
nedoučene veštine izbegavanja. Razliku u našem međusobnom obraćanju Dušan je podnosio
bez vidljivog uznemirenja. Jednom ili dvaput me je opomenuo:

- Nisi normalan, Prežo, dosta, bre, tog „vikanja”. Kako ono kaže Puškin: Pusto je vi,
serdečnoe ti.

- Ali ja - protestovao sam - govorim vi i svojoj rođenoj tetki Dani, koja me je od malih
nogu odgajala.

Slegnuo je ramenima i rekao:

- Ti, Prežo, kako oćeš, ali ja ne mogu da ti govorim vi da me jebeš. Jebeš mi mater,
polomio bi jezik. Ne ljutiš se?

Duboko svestan prvog koraka mog posrnuća, stisnuo sam zube i ledeno odgovorio:

- Naravno, ne.

Sa gospodičnom Terezom Ambroz, međutim, ishod sudara dve etikecije bio je sasvim
drukčiji.

Ovako je počelo:

Moja soba u pansionu Čikoretića imala je mali balkon koji je gledao na more i nalazio
se tačno iznad velikog drvenog stola na rivi, za kojim su to, drugo veče mog, prvo veče
Terezinog boravka na Lastovu, sedeli domaćini i pansionari, pekli ribu i pili crno vino.
Položaj mog malog balkona omogućavao je da čujem sve što se govori za stolom, a da pritom
ne budem viđen. Tek ako bi neko otišao sasvim do mora i malo se propeo na prste, mogao bi
videti samo gornji deo moje glave iznad ograde balkona.

Elem, to veče, nevidljiv, prisustvovao sam prvorazrednoj predstavi u kojoj su se, kao i
u mom i Dušanovom slučaju, ali mnogo dramatičnije i sa nesravnjeno više kulturnih i
značenje i služe Srbima za izražavanje, ponekad, i najsuptilnijih misli i osećanja (Dušanovo: „Jebo te bog”,
naravno, ne znači da on predlaže seksualni odnos Boga sa mnom, već psovka izražava njegovu zapanjenost
čiju veličinu uobičajene reči ne bi mogle valjano predočiti sagovorniku). Međutim, kako ovo nije samo
književno, već je i memoarsko štivo, dužnost mi je da verno prenesem ono što su stvarne ličnosti rekle,
onako kako su to stvarno i rekle.
staleških podznačenja, sukobile dve rečice, protagonista „ti” i antagonista „vi”.

Veče je počelo usporeno, mirno. Tereza je sa naporom kovala rečenice, opisujući

muke šestočasovne plovidbe na prenakrcanom trajektu „Lastovo”. Mada tek prispela, u
prvom susretu sa nepoznatim i vrlo različitim ljudima - Franko, svetski čovek, bio dvanaest
godina stolar u Australiji, njegova ćutljiva i vredna žena Ane bila s njim, ali kao da nikad nije
mrdnula sa Lastova, njena majka, Marija, najdalje je u životu putovala do Vela Luke, unuke
Jadranka i Anđela (njihov otac i majka, Frankov sin i snaja, ostali su u Australiji), pa Dušan
Vilotijević, pa Muharem Jusić - gospodična Ambroz je uspevala da utiša ovo drečeće šareno
društvo, da veže pažnju, da spreči upadice. Kroz desetak minuta, međutim, tokom kojih je
samo ona, kako to Dušan kaže, „držala banku”, počela je predstava energičnim prodorom
protagoniste u monotono zbivanje. Očito nezadovoljan Terezinim manirima i načinom
govora, koje će kasnije nazvati „kreveljenjem zagrebačke čepe”, Muharem je, najgrublje što
je umeo, prekinuo novu gošću u pola rečenice:

- Je l bre, Tereza, šta si ti?

- Kak mislite, što sam?

- Mislim šta radiš, od čega leba jedeš?

Muharem je rođen u Rogatici, tamo je završio školu, tamo mu je i dalje bio dom i
porodica, ali je on u Beogradu, na studijama i kao novinar na Televiziji boravio tada već šest
godina, postavši, kako to već biva u ovom gradu, pravi Beograđanin, mada je njegovo
poreklo otkrivao poneki bosanski akcenat ili reč neuobičajena u beogradskom žargonu.
Svašta se o Muharemu može reći, i svašta će o njemu, kada za to dođe vreme, i biti rečeno u
književnom delu mog izveštaja o „Slučaju Vilotijević” (naravno, ne i u odgovorima na pitanja
šafranizovanog istražnog sudije), ali najmanje mu se može prebaciti nedelikatnost i
prostakluk. Bio je uzdržan, učtiv, tih, skoro da bih rekao - fin, naročito kada se uporedi sa
njegovim glasnim i - otkriću to vremenom - nezlobivo, dobrodušno bahatim drugom
Dušanom. Ocenivši Muharema kao pristojniji deo beogradskog TV tandema, odmah sam
shvatio da je njegovo, kao sečivo istureno „ti” prema preuljudnoj Terezi, bio napad sa
predumišljajem, a ne omaška iz navike. I Tereza je to, nema sumnje, osetila, ali je izabrala da
pređe preko ispada, praveći se da ga ne primećuje:

- Ah, to ste... mislili - rekla je, ne menjajući svoj način govora - pa ja sam... vam...
veterinar.

- Kod nas se to kaže - marveni lekar - nastavio je Muharem sa svojim napadom, ali ni
Tereza se nije lako predavala:

- Gdje - kod vas? - pitala je znatiželjno.

- Šta gde?

- Gdje se... za veterinara... veli... „marveni lekar”... zanima me... izraz je vrlo
bizaran... pitoreskan...

Ne sećam se šta je Muharem odgovorio, ali vrlo dobro pamtim da ju je i dalje, uporno,
oslovljavao sa „ti”, pokušavajući namerno neotesanim ponašanjem izbaciti Terezu iz njenog
agramerskog ekvilibrijuma.

Nije mu to pošlo za rukom, ali, istini za volju, ni Tereza nije uspela umanjiti njegovu
namernu prostotu i očiglednu zlovolju. Rezultat je, rekao bih, bio nerešen, i možda ne bi ni
bio vredan ovolike pripovedačeve pažnje da sukob nije vrlo jasno otkrio do koje je mere već
to prvo veče i Terezom, i, rekao bih još više, Terezinim načinom, bio ophrvan - Dušan
Vilotijević.

Dušan je, naime, i sam pokušao svojim napadačko-srdačnim „ti” da probije bedem
nepristupačnosti koji je Tereza, fanatičnim oslanjanjem na etikeciju, tako uspešno gradila, ali
se, suočen sa njenim granitnim „vi” u odgovorima, brzo pokolebao, pa je stao mešati
„serdečnoe ti” i „pustoe vi” bez reda i zakona, već kako koji povetarac zanese njegov centar
ravnoteže, ozbiljno uzdrman gromovitim dejstvom mlade dame izbledelih boja.

Već sutradan, na našem prvom zajedničkom izletu u Borovu valu, opčinjeni Dušan ne
samo da je Terezi govorio „vi” sa istom prirodnošću sa kojom sam to i ja činio već je brkati
delija utišao glas i gotovo sasvim prestao da psuje. Kako se navike ne menjaju preko noći,
Dušan se sa naporom pridržavao novog načina izražavanja. Sputan u govoru, prisiljen da
smisli rečenicu pre nego što je izgovori, kao štrumpirani konj koji radije stoji kad mu vežu
prednje noge jednu za drugu, Dušan je radije ćutao, prepuštajući meni konverzaciju sa
Terezom. Alzo, što kaže Tereza, verodostojna je tvrdnja iz Dušanovog pisma da smo razgovor
vodili uglavnom gospodična Ambroz i ja, ali neverodostojnom je čini prećutkivanje razloga
sa kojih je Dušan prepustio „banku” nama.

Bejah u početku začuđen temeljnom promenom u Dušanovom ponašanju. Brzo sam,

međutim, shvatio da nije neobično što je on - prvi Vilotijević iz Kotraža sa obronaka
Čemerne koji je sišao u grad i postao „gospodin” - smatrao Terezu iz petog barunskog kolena,
ovenčanu muslinskim kraljevskim hermelinom, osobom mitski prestižnom i nedokučivom. Ja
naravno nisam mogao znati šta se sve motalo po glavi ošamućenog mladića, ali, upoznavši
vremenom Dušana bolje i saznavši kakvom je strminom vodio njegov put od Kotraža do
Informativnog programa TV Beograda, lako mogu pretpostaviti da je on Terezu video,
naravno, kao „drukčiju” (njegov izraz) i lepu, negovanu ženu, ali i kao dobro koje se, možda,
može steći na sledećem stepeniku njegovog stalnog uspinjanja. Dušan je, naime, bio silno
ponosan na svoj streloviti društveni proboj u vrh, od najmlađeg sina siromašnog seljaka iz
seoske zabiti Čemerne, preko velelepnog srednjoškolskog Čačka, do diplome pravnog
fakulteta, pa svemoćnog televizijskog medija i statusa javne ličnosti koju na ulici oslovljavaju
nepoznati ljudi fabuloznog Beograda, prepoznaju mesari u mesarnici i carinici na granici.
Tlocrt bajke probijao se, kao na palimpsestu, kroz jarku boju njegove opčinjenosti barunicom
Vinčić: Čačak, fakultet, TV, jesu savladane prepreke koje se u bajci isprečavaju na putu
najmlađeg sina od ubogog seljačkog doma do kraljevske palate i ruke prelepe princeze, to
jest, barunove šukun-šukununuke Tereze Ambroz.

Ako se ironija uvukla u prethodnu rečenicu, odmah se izvinjavam, priznajući da je

ona posledica moje nerazumne oholosti. Dušanova opčinjenost Terezinim muslinom,
odsutnom zanesenošću, bojama, govorom, i njegova gotovo savršena nepripremljenost za
susret sa barunicama, bila je dirljiva, činila ga je sličnim detetu otvorenih usta od
zapanjenosti. Bio je Dušan, nema sumnje, čak i smešan. Međutim, ako bih se ja sa visine
podsmevao prostodušnosti njegovih ispoljavanja, grubo bih zloupotrebio prestižnu poziciju
pripovedača, ovlašćenog skretničara tokova ove memoarske pripovesti. Odan zahtevima
istin’oljubivosti, naime, dužan sam opisati i svoje ponašanje, objasniti kako sam se i ja našao
u Dušanovom čamcu već na prvom, i kako sam potom bio učesnik svih potonjih naših izleta
diljem lastovskog otočja i usamljenih morskih vala.

A bilo je ovako:

Rat protagoniste „ti” i antagoniste „vi” je brzo postao nezanimljiv zato što se
protagonistove i antagonistkinjine polazne belege nisu menjale i zato što Muharemu prosto
nije pristajala prostačka napadnost; Dušan je, izgubivši tlo pod nogama, kao teniska loptica
leteo sa jedne na drugu stranu; ja, u položaju nevidljivog svedoka, pratio sam sukob sa prve
galerije, i, u jednom času, doneo sam veoma neobičnu odluku:

Odlučio sam bio da siđem na rivu i da svoju beogradsku malenkost pridružim

zavađenom lastovsko-kotraško-samoborsko-rogatičkom društvu!

Zašto? Ne znam da li bih umeo sasvim tačno odgovoriti na ovo pitanje, ali znam da
bih izneverio pripovedačku čestitost kada bih rekao da nisam bio svestan onoga što činim.

Znao sam šta činim.

Naročita milina o kojoj sam već govorio i koju bih osetio uvek kada se obelodani
moja samostalnost zlaćena sve savršenijom izopštenošću iz njihovog sveta, moja brižljivo
negovana vrlina nepripadanja, moja vera da svakim danom postajem nedodirljiviji za jednu
stopu nove udaljenosti od njih i sve bliži neranjivosti suverena, jednom rečju arhitektura mog
celovitog sistema - rušila se kao kula od karata. Silazio sam niz strme stepenice
Čikoretićevog pansiona prema društvu koje pije crno Frankovo vino i glupo se supremaši ni
oko čega, i svaki stepenik me je vodio dublje u svet, zagnjurivao me među ljude. Pored
neprisutne, ali još žive i zauvek svete gospođice Dane Belimarković, njen jedini učenik
saznavao je razmere svoje nesavršenosti. Da li je to htela, da li me je zbog toga u Zaklopaticu
i poslala moja odlazeća tetka? Odgovor na ovo pitanje stalno ću nagađati, ali neću biti nikad
siguran u njegovu ispravnost.

Drugi korak moga posrtanja, dakle, bio je, rekao bih, sudbonosniji nego prvi. Niko
od Čikoretića nije ovoga puta došao da me pozove, mogao sam mirno, u željenoj
osamljenosti moga skrivenog balkona, misliti o svetu i suditi o ljudima ne učestvujući u
njihovoj pomami, ali sam ja, svojom voljom, ličnom odlukom - sišao u jugoslovensku
letovališnu gomilu!

I još jednom - zašto?

Sebi možda ne umem sasvim tačno na ovo pitanje odgovoriti, ali dužan sam čitaocu
razjasniti makar one motive koji ga sa stanovišta razvoja priče moraju zanimati. Postavlja se,
naime, pitanje, da li sam sišao u svet zbog Tereze? Kakav je bio moj odnos prema barunici
Vinčić? Imam li pravo sa visine ismevati Dušanovu opčinjenost? Da li ispravno tumačim
svoja osećanja i misli vezane za gospodičnu Ambroz? Da li se glavni junaci priče koju pričam
dotiču mene samo posredno: kao posmatrača i slušača, usputnog prolaznika i svedoka ili sam
i ja virtuelni deo „Slučaja Vilotijević”, možda čak i - deo njegovog sudsko-isledničkog dela?

Odgovor na brojna pitanja koja se sigurno javljaju i u svesti ljubopitljivog čitaoca,

počeću, poštujući njegova imanentna prava, malo izdalje i, opet radi njegove najbolje
obaveštenosti, ulazeći u područje moje intime koje se ne stidim, ali o čemu, kada bih mogao
da biram, radije ne bih govorio. Izdalje, jer iskustva o kojima će biti reči, sežu unazad do
moje dvadeset prve godine; o području radije ne bih govorio pošto o svojim seksualnim
navikama rado govore samo ekstraverti.
 Dakle, u čarobno područje seksa uvela me je Dolores, u njenoj profesiji poznata i kao
Doktorka, alijas Zlata Živić, iz ugledne predratne beogradske porodice, moja koleginica sa
fakulteta, koja je posle druge godine, uglavnom neuspešnih studija, razložno zaključila da će
svojim telesnim i umnim obdarenostima, i još više svojim temperamentom, mnogo uspešnija
biti kao najviše rangirana i vrlo dobro plaćena prostitutka, nego kao ćata u nekom opštinskom
sudu ili ubogi referent u nekom samoupravnom socijalističkom16 preduzeću. Belimarkovići su
bili u prijateljskim i poslovnim vezama sa Živićima, tako da sam Zlatu sretao još kao dete, i
bio sa njom u prijateljskim odnosima tokom prve dve godine studija. Često smo na
predavanjima sedeli zajedno. Ponekad bi uzimala moje beleške, knjige ili skripta, ali joj to,
očito, nije pomagalo da položi ispite, na koje, uglavnom, nije ni izlazila.

Na trećoj godini sasvim je nestala sa fakulteta. Više od godinu dana nisam je viđao na
predavanjima, a onda sam je sreo ispred „Ruskog cara” u vizonskoj bundi, verovatno
nasleđenoj od neke umrle tetke ili babe iz porodice Živić, namazanu ratničkim bojama njene
profesije, ali ne preterano, tako da, zahvaljujući umerenosti šminke, vrednosti bunde i
naročito crnim rožnatim naočarima profesorskog tipa, nimalo nije ličila na prostitutku. Pili
smo kafu u „Mažestiku” i Zlata, alijas Dolores, pričala mi je, kao da priča, recimo, o poslu
terapeuta-maserke ili o uredniku novinarskog deska u noćnoj smeni, da zanimanje prostitutke
ostavlja ženi mnogo slobodnog vremena, što odgovara njenoj urođenoj lenjosti, da je posao
vrlo dobro plaćen, od sto do trista dolara za noć, zavisno od mušterije, i da je, takođe zavisno
od mušterije, ponekad prijatan, ali češće tek podnošljiv.

Te večeri u „Mažestiku” namah sam bio opčinjen čarobnom privlačnošću prostitucije.

Sa uzbuđenjem koje sam teško prikrivao video sam kako se preda mnom uz veseli tresak
otvara čitav jedan novi, rajski svet seksa bez društvenih i ličnih obaveza, sa ludom radošću
sam uviđao da je moguće lako otvoriti vrata koja su za mene izgledala sudbinski i zauvek
zatvorena. Nikada nisam mogao zamisliti, a, dvadesetjednogodišnjak u tome času, neprestano
sam zamišljao okolnosti pod kojima bih se mogao približiti ženi dovoljno da stupimo u
seksualne odnose, a da pritom ne prostrem sebe kao vlažnu sentimentalnu krpu pred njene
noge. Izgledalo mi je, ne bez razloga, beskonačno složeno osvajanje osobe suprotnog pola, i
činilo mi se, sasvim opravdano, da je uvek skopčano sa nepodnošljivim intimnostima, sa
banalnostima zajedništva, zamkama međusobne solidarnosti, privrženosti, sa prostačkom
otvorenošću i sa neumerenim izjavama ljubavi koje mene, zakletog inokosca, obavezuju na

16 Samoupravni socijalizam - bastardni oblik društvenih i ekonomskih odnosa kojim je prvi ideolog
Titove Jugoslavije Edvard Kardelj (1910-1979), učitel. po obrazovanju, hteo (1974-1991) prividno da
zameni državni kapitalizam sovjetskog boljševičkog tipa. p. p.
vernost do groba prema osobi sa kojom bih želeo samo do kreveta da stignem. Nikako,
drugim rečima, svoju filozofiju nepripadanja nisam mogao povezati sa nezaobilaznim
ljubavnim odricanjima od sebe, te sam sa strahom, gotovo panikom, pomišljao i na samu
mogućnost uspostavljanja neke trajnije, stalnije veze sa ženom.

Čarobna ustanova prostitucije odjednom mi se prikazala kao odista čarobni štapić u

ruci Zlate-Dolores-Doktorke, kojim me je uvela u Elisejska polja erotskih uživanja bez
upuštanja u lične odnose, sa prekrasnim ženama čija je najprestižnija vrlina to što su izvan
bilo kakvih obavezujućih okolnosti, što padaju u tvoje krilo kao dar sa neba, i odlaze iz tvog
vidokruga čim poželiš, ne ostavljajući za sobom ni najmanji trag.

Sve to sam doživeo odmah, u „Mažestiku”, prilikom mog prvog, slučajnog susreta sa
Dolores, koji se odvijao sa lakoćom i neusiljenošću biblijske priče: iznajmili smo sobu, otišli
smo u krevet, za deset minuta sam se popeo do devetog neba, dao sam joj sto dolara, i bez
ikakvih obaveza, inokosan kakav sam bio i pre ulaska u „Mažestik”, vratio sam se u svoju
kraljevsku usamljenost.

Bio je to moj prvi i jedini koitus sa Dolores, ali je moj seksualni život sve do dana
današnjeg srećno vezan za nju i njena preduzeća. Moj seksualni život, naime, postao je bogat,
raznovrstan, lagodan, kao šarena dečija slikovnica, upravo zahvaljujući razvojnom putu moje
male poznanice iz detinjstva, bivše koleginice sa fakulteta i preduzimljive prostitutke
Dolores, koja je vrlo brzo uvidela da se može lepše živeti, ugađajući do mile volje svojoj
sklonosti ka lenčarenju, i više zaraditi organizujući prostituciju na najvišem nivou za bogatu
klijentelu, uglavnom deviznu,17 nego svakonoćnim dirinčenjem po hotelskim sobama, pod
raznim, i raznoraznim, muškarcima. Nadimak Doktorka dobila je verovatno zbog svojih crnih
rožnatih naočara, ali i odgovarao je direktorki (ne znam kako bih je drukčije zvao) savršeno
organizovane agencije, preko koje su zainteresovani mogli dobiti na sat, noć, dan ili nedelju
neku od dvadesetak (nekad i više) devojaka i mladih žena koje je Doktorka imala pod
ugovorom, i o čijem je zdravlju i veoma dobroj zaradi predano, brižno kao starija sestra,
vodila računa. Poštovana i voljena kako od svojih službenica tako i od klijentele, sa
savršenim uporištem u policiji (promućurno i štedljivo isplaćujući policijske usluge,
uglavnom, uslugama svojih devojaka), sa ograničenim ali za njenu svrhu dovoljnim znanjem
engleskog, nemačkog i francuskog jezika, nimalo gramziva, čak široke ruke, spremna da
drugima omogući dobar život da bi sama dobro i bezbrižno živela, i, što je u mom slučaju
17 Od Drugog svetskog rata pa do kraja veka domaća valuta, dinar, bio je u upotrebi samo u Jugoslaviji,
pa su stoga zapadne „devizne” valute, „konvertibilne” (mogle su se razmenjivati za valute drugih
država, a kada je svaka imala svoj odvojeni novac) bile na naročito visokoj ceni. p. p.
najvažnije, naklonjena meni, starom poznaniku, gotovo rođaku po poreklu i brojnim
predratnim porodičnim vezama Živića i Belimarkovića, Doktorka je spremno izlazila u susret
mojoj želji da se ne vezujem ni za jednu od njenih devojaka više nego za ostale. Imati „svoju”
prostitutku, naravno, nije isto što i imati svoju devojku, svoju ženu, ali bilo bi to ipak neka
vrsta vezivanja, stalnost susreta pretila bi da sjajnu neobaveznost odnosa pretvori u neku
vrstu, ma kako labavog, uzajamnog pripadanja. Priznajući da su mi neke devojke pružale više
zadovoljstva nego druge, ja sam se pažljivo čuvao da se moj odnos ni sa jednom ne ustali, a u
tome mi je Doktorka pomagala tako što je vodila računa da uvek šalje mladu damu sa kojom
nikada ranije (ili makar - mladu damu sa kojom dugo vremena) nisam bio.

U početku, pre osnivanja agencije, dok je još i sama Dolores bila „terenac” (njen
izraz), zakazivala mi je sastanke sa svojim koleginicama u iznajmljenim sobama
„Mažestika”. Kasnije, kada je agencija počela da funkcioniše, najčešće sam odlazio u
privatne garsonjere devojaka, a posle tetka Danine smrti, Dolores je slala devojke u moj stan.
Bile su, i još uvek su, gotovo bez izuzetka - sjajne. Doktorka je visoko postavila i visoko
držala standarde svoje „ergele”, kako je sa ponosom, bez namere da nipodaštava, nazivala
svoj profesionalni tim, a ja sam, tokom godina stekao glas, možda malo „zavrnutog”, ali, sve
u svemu, prijatnog i darežljivog klijenta, tako da su devojke rado prihvatale seanse sa
„Doktorkinim drugom iz detinjstva”. Moj seksualni život može se odista smatrati primerno
skladnim, savršeno bezličnim i društveno čistim. Nikakvih problema sa mojim, češće
dvočasovnim nego celonoćnim partnerkama nisam imao. Da bi me poštedela turobnih
uvodnih objašnjenja, kojima sam na početku naše saradnje morao pribegavati, Dolores je
nalagala devojkama, pre nego što ih pošalje meni, nekoliko pravila do kojih sam držao.
Mlade dame su, dakle, dolazile već obaveštene da mi moraju govoriti „vi”, oslovljavati me sa
gospodine Petroviću i u najintimnijim trenucima, a da me ni po koju cenu ne smeju zvati
„macan”, „kuronja”, „šećerlema”, „lover-boy” ili slično, što je uvreženi način profesionalki,
očito zato što to klijentela voli.

Imajući ovo u vidu, čini mi se da sebe u trideset petoj godini, koliko sam imao na
Lastovu, mogu opisati kao čoveka vrlo iskusnog u seksualnoj rutini i sasvim neiskusnog u
opasnim lavirintima muško-ženskog ophođenja. Jedina moj prijateljica i jedina mlada osoba
ženskog pola pred kojom sam se gotovo bez zazora otvarao, osećajući se pritom lagodno, bila
je Zlata (kako sam je samo ja zvao u njenom profesionalnom okruženju), ali čitalac će
razumeti da se odnos sa Dolores-Zlatom i odnos sa barunicom Terezom nikako ne može
porediti, jer je onaj prvi savršeno, božanski bezizgledan i čist, jer se po definiciji ne može
pretvoriti u bilo šta drugo, jer smo i ja i Zlata svoju suverenost stekli našom savršenom
usamljenošću: ja sam je stekao (na Lastovu sam još uvek mislio da jesam) svojom odlukom i
učenjem, a Zlatu je, na sasvim drukčiji način, ali u istoj meri, usamila njena profesija.
Prezrena od porodice, odbačena od pristojnog društva, odbacila je porodicu i prezrela je
pristojno društvo. Ostala je sama na način na koji sam se ja trudio da postanem sam. Bila je -
priznajem skrušeno - bliže svetosti nego što sam joj ja ikada prišao.

Dakle, iskustva stečena u odnosu sa Zlatom, odnosu koji je najbolje nazvati bratsko-
sestrinskim, možda zavereničkim (marksisti bi u njemu, najverovatnije, videli naše
zajedničko klasno poreklo) - ništa mi nisu mogla pomoći u ranije neiskušanom, rvačkom
klinču sa mladom osobom suprotnog pola. Tereza je 1985. godine imala dvadeset devet
godina, četiri više od Dušana i pet manje od mene, i lepa, snena, izbledela, barunskog
podrijetla, zagrcnuta teškim rečima od kojih se sa mukom oslobađa, ostavila je na mene
(govorim, evo, sa besramnošću pisca, koji se razgolićuje do poslednje svoje tajne) dubok
utisak. Govorio sam o Dušanu kao o čoveku nevičnom samosaznavanju. Uveren da sam tom
veštinom u svojoj trideset petoj godini uspešno ovladao, sa oholim smeškom sam posmatrao
Dušanovo ošamućenje, ne znajući, vrlo dugo ne primećujući da je Tereza bacila svoje čini i
preko mene, da je neprimetnim pomicanjem ugljevlja i mešanjem začaravajućih trava i
vradžbina, ozbiljno načela moju uobraženu nedodirljivost. Govorio sam sebi da na izlete
idem kako bih se zabavljao Dušanovim zamućenjem svesti. Svoje neumereno druženje sa
njim i Terezom objašnjavao sam zanimljivošću susreta dvoje, ako računam i sebe, onda troje,
tako različitih ljudi. Ne bi li umirio savest i uspavao svoju filosofsku budnost, poštapao sam
se lagodnim objašnjenjem da se savršenoj usamljenosti čovek može, čak i mora učiti kroz
edukativan boravak među ljudima. Tešio sam se da me je moja odlazeća, sveta tetka Dana i
poslala na Lastovo sa promišljenom namerom da se pre njenog konačnog odlaska nađem
sam, uronjen među tuđince odabrane slučajem - a istina je bila da sam se već uveliko zapleo u
muslinsku mrežu Terezinog pletiva, koju je ona, bio sam uveren, razapinjala nehajno, i ne
znajući da to čini, svakako bez namere da se u nju neko ulovi.

Moja sramna neopreznost dostigla je vrhunac, i moja upetljanost u čini misteriozne

veterinarke baronskog porekla postala akutna (a da toga nisam bio svestan) tokom razgovora
u kome mi je gospodična Ambroz, neupitana, neohrabrena bilo čime sa moje strane - ispričala
svoju, nedavno okončanu, a sedam godina dugu ljubavnu romansu sa, od nje deset godina
starijim, profesorom Veterinarskog fakulteta u Zagrebu.

Sebi u prilog mogu reći da me Terezina priča nije zatekla sasvim nespremnog. Ja sam,
naime, već od našeg prvog susreta, slutio, ne znam na osnovu čega, ne znam kojim čulom, ne
znam kako, ali nekako sam znao da je u život te lepe dvadesetdevetogodišnje devojke
ugrađeno bogato iskustvo iz neke nesrećne, velike i - okončane ljubavi. Neobična vrsta sete
koja je zračila iz barunice Tereze, nesreća koju je nosila kao vidljivu krunu na svojoj lepoj
glavi, odsutnost iz sveta u kome lelujavo opstojava kao da i nije u njemu - sve to je govorilo o
nekoj drugoj realnosti kojoj ona zapravo pripada, u koju je sva uronjena, iz koje se tek s
velikom mukom i samo jednim svojim delićem probija i do aktuelnoga sveta. Nisam,
naravno, bio kadar ponuditi bilo kakav dokaz za ono što sam veštičijom nekom sposobnošću
nanjušio, ali ispostaviće se belodano da me njuh nije varao.

Elem, jedne večeri, kada se naš boravak na Lastovu već polako bližio kraju, sticajem
okolnosti, ostali smo Tereza i ja u pansionu Čikoretića, pa i u celoj Zaklopatici, sami. Na
Kermes koji je hotel „Solitudo” priređivao kod Pasadura pohrlilo je i mlado i staro. Peva
Mišo Kovač! Nas dvoje, nezavisno jedno od drugog, odlučili smo da propustimo veliku
priliku i vidimo živu mitsku ličnost na priredbi koju je „Slobodna Dalmacija” razmetljivo
najavljivala kao „zvijezdanu večer hrvatske estrade”. Otkrivši, negde oko devet sati uveče, da
sam i ja ostao u Zaklopatici, Tereza je predložila da sa litrom vina pređemo greben prema
otvorenom moru i da uživamo u tišini i srebrnom odblesku mesečine na morskoj površini.
Nismo na taj greben odlazili i u nestvarno tihom prizoru uživali prvi put. Činili smo to i
ranije, ovog puta samo nije bilo Dušana sa nama. Sedeli smo, onemeli od tišine i lepote
prizora, kada je na moje veliko zaprepaštenje, Tereza odjednom, bez najave, bez okolišenja,
sa izvesnom nečastivom otvorenošću, opširno i sa mnogo pojedinosti počela pričati o
sedmogodišnjoj svojoj ljubavnoj romansi sa deset godina od nje starijim profesorom
Veterinarskog fakulteta u Zagrebu.

Ta Terezina priča, prelomna je za moj odnos prema prvoj gospođici, kojoj sam se
približio na poznaničko, u jednom trenutku možda čak i na sentimentalno rastojanje. Upoznat
sa tom pričom i posledicama njenog delovanja na mene, čitalac će lako razabrati moj osećajni
odnos prema gospodični Terezi; bez poznavanja ovog događaja, moje ponašanje ne bi bilo
moguće objasniti. Veoma mi je, stoga, stalo da čitaocu prenesem ne samo ono šta je
gospodična Ambroz rekla već, koliko me uvo i pamćenje služi, i kako je to rekla, zato što
verujem da bi priča bez naročitog tona u kome je ispričana, izgubila verodostojnost, možda i
smisao koji je za mene imala.

- Njemu je bilo... trideset... i... dvije - počela je, s neba pa u rebra, bez ijedne reči
uvoda i razjašnjenja, sedeći na kamenu sa rukama oko kolena, oslanjajući bradu na njih - da...
točno... trideset i dvije, a ja... ja sam vam bila studentica..., studentica treće godine...
veterine... zaljubljena u svojega profesora... profesora „Tehnologije preradbe mesa”... Bila
sam tak mlada... tak mlada... i tak, zaćorila... kak se tad govorilo, da vam nisam niti
zamjećivala groznu... groznu banalnost mojega... našega... odnošaja: šarmantno prosijedi
profesor i šmrkavica studentica..., tisućna... repriza..., praizvedba koincidira... jamačno... sa
osnutkom prve univerze na svijetu.

Moram odmah reći da je imala pravo, u opštim crtama, Terezina ljubavna priča bila je
prelivena banalnošću kao namolovane jagode veštačkim šlagom. Čak i kada bih želeo, ne bih
bio kadar sakriti od čitaoca bljutavost tog Hertz-slatkiša. Uostalom, pročitajte i počujte, pa
prosudite sami:

Alzo, profesor-doktor Dominik Horvat, veterinar, direktor sanitarnog odjela u

„Gavriloviću”, dolazio je jednom tjedno iz Petrinje na Veterinarski fakultet u Zagrebu i, kao
spoljni suradnik, predavao ono što je u praksi i činio: preradbu mesa. „Govoril nam je... a
ljepo je umel govorit... prosijedi... Mefisto... sonornim bas-baritonom... o stoko-bazi... o
klanju... o klanju bez oduzimanja svijesti, o povrjedbi medule oblongate... radi usmrćivanja...
dakako... o dranju... solidbi... dimljenju... alzo... o... krojidbi mesa, o... što ti ja znadem... o
histološkim... kolodalnim... o biokemijskim promjenama na mesu... na mesu tijekom
zamrznuća, o... ekshaustiranju limenki... mesa, te o pojavama bombaže, na primjer... o izradi
kompaunda i o antioksigenima, o defibrisanju i stabilizaciji krvi, o tutkalu i želatinu,
koštanom uglju... ili... izradi... ketguta... a ja... ja... sam... vam... kao nekakva... tuka... da...
prav tak... kao... dvadetljetna... purica... pripravljena za termičku preradbu... čula ljepoga
profesora... mojega izbranog purana... Meleagris gallopavo-a sa crvenom krijestom i kukmom
na glavi... da govori... i to meni... samo meni... čurliče... o ljubavi... o srazu ljubavi i...
„Gavrilovićeve” stoko-baze... Smiješno, ne dvojim, jest... ali... ljepo vas prosim... gospon
Petrorič... nemojte mi se... smijati - rekla je, mada meni, uprkos odista bizarnog sraza, ni na
kraj pameti nije bilo da se smejem Terezinoj priči. Zaista ne. Nije mi to veče banalno, ama
baš nimalo banalno (što rečito govori o razmerama moga posrnuća) zvučala hiljadita repriza
melodrame čija „praizvedba, jamačno, koincidira sa osnutkom prve univerze na svijetu”.
Profesor, dakle, svojoj mladoj ljubavnici u početku nije spominjao „obiteljski status” u kojem
je, a studentica šmrkavica je bila suviše „zaćorila” da bi ga o tome pitala. Sastajali su se u
početku u hotelu „Palas”, u kome je ugledni mladi doktor, profesor i gospodarstvenik Horvat,
uvek uzimao sobu prilikom boravka u Zagrebu. Tek na njihovom petom susretu, pomenuo je
da ima suprugu, koju, naravno, ne voli, ali koja ga obavezuje na vernost svojom beskrajnom
privrženošću i - da priča bude baš do kraja sapunska - neizlečivom bolešću. „Vjerovala bih
Dominiku... istina bog... kaj god da mi je rekel... učinila bih kaj god da je od mene zahtjeval...
Da li razumijete taj osjećaj, gospon Petrovič? Da li je i u vas... makar jednoč... omjer onoga
što ćutite i onoga što vam razbor veli bio u takovu... neskladu?”

Na njena pitanja nisam odgovarao, iz dva razloga: zato što nisam ni otprilike znao
kojim rečima da se odbranim od zastrašujuće otvorenosti sa kojom mi je, neupitana, kazivala
svoju nesreću; i zato što je gospodična Ambroz svoja pitanja postavljala sasvim retorički, ne
očekujući da na njih odgovorim. Ćutao sam i slušao. Opčinjen. „Podoban telcu”, kako je
Tereza, isto toliko odbojna prema Muharemu koliko i on prema njoj, opisala ćutljivost gospon
Jusića kada bi kojim slučajem bio prisiljen da provede neko vreme u našem društvu.

Iz ljubavne priče dalje se može videti da ni Dominik Horvat romansu sa šmrkavicom

nije smatrao prolaznom avanturom. Makar ne na njenom početku. Kada je gospodična
Ambroz diplomirala, preselio ju je u Petrinju, našao joj stan i zaposlio je u odjelu
„Gavrilovića” u kom je on bio šef. „Čarna ljubavna sanja” - sećam se Terezinih reči -
nastavljala se, sve do Božića, decembra prethodne, 1984. godine, kada je Dominik, posle
sedam godina, sa sedam crvenih ruža, poslao Terezi i pismo u kome je obaveštava da njihova
veza nema budućnosti i da je najbolje odmah je i za svagda prekinuti. Suviše ponosna da bi
na silu nastavljala ljubavnu vezu bez ljubavi, suviše vezana za Dominika da bi nastavila da
živi kao da njega nikada nije bilo, Tereza se pokušala ubiti prevelikom dozom barbiturata.
Lekari petrinjske bolnice su je ispiranjem stomaka otrgli od smrti, ali je nisu vratili u život. U
potpunom rastrojstvu Tereza napušta Petrinju i vraća se u porodični dom u Samoboru. Bludi
po gradu kao somnambula, nosi svoju nesreću kao krunu na glavi, na smrt uvređena, za ceo
život otrovana neverom u ljude i njihovu postojanost. Po nagovoru svoje najbolje prijateljice
(„i jedine koju sam imala i koju imadem”) Matilde Belavić, koja joj je rezervisala sobu u
pansionu Čikoretića, Tereza je 14. jula doletela u Split i ukrcala se na trajekt „Lastovo”. Tako
je stigla do grebena iznad mora, na kome, pored poluprazne flaše crnog vina, u gotovo bolno
napadnoj tišini, satrven njenom pričom, sedim ja, Predrag Petrović, i panično smišljam šta bi
bilo korisno i potrebno reći. Nemir koji me nadima tako mi je nepoznat da ga i ne pokušavam
rastumačiti ili obuzdati, pa on, nesputan i nepokoriv, raste u meni kao elementarna nepogoda.
Najpribližnija reč kojom bih mogao da opišem svoja osećanja, jeste - nežnost. Do suza sam
ispunjen nežnošću prema nesrećnoj ljubavnici iz koje zrači tuga, kao miro iz svetačkog tela.
Banalnost priče propuštena kroz jačinu Terezinog doživljaja odjednom nestaje, priča dobija
naročitu svojstvenost, uverljivu i prijemčivu pojedinačnost. Samo opojnošću Terezine
tragičnosti, u koju je, imao sam utisak, sva isparila alabasterska barunica, pa sada opstojava
na grebenu iznad mora tek kao prozračni oblak tuge u devojčinom obličju, mogu objasniti
činjenicu da sam - inače bolesno osetljiv na prostotu - sapunsku prostotu njene romanse
primio kao jedinstven i uzbudljiv životni slučaj. Tereza na kamenu mi u tom trenu izgleda
prelepa, uzvišena u svojoj uvređenosti, gotovo sveta u svojoj odbačenosti. Pomišljam da mi je
sestra i da bi - umesto govora za koji ionako ne umem naći reči - trebalo jednostavno
poljubiti tužni muslinski oblak u čelo. I tada, cenjeni čitaoče, protivno književnim načelima
verovatnosti, ali sasvim u skladu sa memoarskim načelima istinoljubivosti (ovoga puta zaista
ne znajući šta činim), ja prilazim Terezi, stavljam šake na njene obraze, podižem joj glavu sa
kolena na koje je prislonjena i - spuštam svoje usne na alabastersko čelo.

Tereza ne izgleda iznenađena. Gleda me ozbiljno. Negde u dubini njenog pastelnog,

mutnozelenog oka kao da se zavrtela suza. Posle duge pauze, kaže:

- Hvala vam... ljepa... gospon Petrovič. Veoma je... ljubezno je... od vas što ste me... s
razumjevanjem i sućuti poslušali. Malo sam se strašila da... će te me... ismijati.

Tada se to dogodilo. Sevnulo kao munja! Grom u slepoočnicu! Iznenada ošinut

strahom kao kamdžijom, strahom tako silnim da ga i fizički osećam kao ubod noža u grudi,
odjednom doživljavam prosvetljenje.

Vidim sebe.

Vidim Terezu.

Vidim kako smo išli i dokle smo stigli.

Sa bleskom, kao u nekom, jutarnje prozračnom vazduhu u koji sam banuo iz tmuše i
neprozirnog mraka, vidim šta činim. Kao somnambul koji se odjednom budi na ivici ponora.
Shvatam, sa neverovatnom oštrinom shvatam šta činim. Spuštam ruke sa Terezinih alabaster
obraza, čupam pogled iz zelenila njenih zenica, i lomeći se preko neravnih stena, bežim
prema Zaklopatici, ostavljajući zapanjenu Terezu samu na grebenu moga prosvetljenja.

Dugovao sam ovo priznanje čitaocu: bio sam očaran barunicom Vinčić, možda ne
onoliko koliko Dušan, ali mnogo više nego što moja filosofija nepripadanja dozvoljava.
Njena sirenska priča sa morskog grebena vabila me je prema podvodnoj hridi, ali je ona
istovremeno bila onaj električni šok koji me je vratio razumu. Nikada više nisam prilazio
Terezi, ni približno, na ono sentimentalno rastojanje na kome sam se našao sa usnama
priljubljenim uz njeno čelo. Terezina nesreća, njene pastelne boje, njena muslinska
prozračnost, njeno barunsko poreklo i odsjaj meseca na nepomičnoj površini srebrnaste vode,
miris smole i slanog mora - uvlačili su me u njen ženski ponor silinom planetarne gravitacije.

Moja konačna dijagnoza:

Začaravan sam bio postepeno i neprimetno.

Ozdravio sam odjednom i za svagda.

 Muharem Jusić

AMOK - MALAJSKO LUDILO

 AMOK - kod malajskih naroda napadaj naročite

psihičke nadraženosti, koji se završava nastupom ludila,

kad naoružani bolesnik juri ulicama, ubijajući sve osobe,

koje mu dolaze na dohvat.

(Enciklopedija Leksikografskog zavoda)

 V GLAVA

Petak, 25. maj 1994.

Pišem, da ne bih poludio. Pišem, jer nikome, ni materi, ni ocu, da su živi; ni bratu, ako
je živ, ne bih mogao ispričat ovo što ću pribilježit. Ne bih mogao od srama. Hartija trpi sve.
Istrpiće i moju muku. Mogu je uvek spalit, hartiju, ako ne budem mogao ja istrpeti što hartija
može.

Možda je više pisaca nego što se vjeruje i zna, počelo pisat zato što nije moglo u sebi
zadržat silinu neizgovorenih riječi.

Nedelja, 14. novembar 1993.

To na Lastovu, jebem ti Lastovo i kad smo na njega otišli, moglo bi biti razlog. Moglo
bi biti da otada Dule počinje frktati na mene. Moglo bi to jebeno Lastovo biti razlogom,
skrivenim, dalekim, latentnim razlogom Duletovog držanja spram mene u ovoj fertutmi koja
me je nespremnog zadesila.

A ipak, ne bi smio biti. Ma šta Dule o Lastovu znao ili naslućivo. Ne bi smjela onako
prijateljstvo, godine našeg prijateljstva, jedna jebena epizoda razrušit. Ja barem tako mislim.
Ne zato što pravdam svoj postupak. Znam da je ružan, ružniji ne može bit, što je razlog više
da ga, u svoj njegovoj nagoj rugobi stavim na besramnu hartiju.

Dakle, od prvog dana nisam volio njegovu Terezu. Barunicu. Barunicu do mojega.
Nije me mrzilo da, više godina posle Lastova, ispitujem njeno „plemenitaško podrijetlo”,
njenu genealošku vezu sa tim dalekim Ambrozom Vinčićem, i kada sam konačno sklopio
Terezino obiteljsko stablo, ispalo je baš onakvo kao što sam i mislio da mora bit. Ona ti je
barunica baš kao što sam ti i ja, možda, čukun-čukun-unuk Mehmed-paše Sokolovića! Ili
kralja Tvrtka! Ili Sulejmana Veličanstvenog, jebi ga, što da ne?
 Vadeći, godinama, iz Tereze odgovore klještima, teško kao da ih izvlačim iz dubokog
bu-nara, ali ne odustajući, malo-pomalo, doznao sam prave razloge sa kojih njen rodoslov
počinje, i završava se, opisom života jednog jedinog pretka, ilirca i veletrgovca Ambroza.
Ono što ona, sa dobra razloga, nije šćela, ja sam, brale, sastavio, i evo kako ti izgleda s
mukom sklepani rodoslov Tereze Žnidarić:

Ambrozovo jedino dete, ćer Klotilda, je sa dvadeset godina starijim Karmelom

Strahuljkom, odvjetnikom iz Trsta, imala i ona samo jedno, žensko, dijete, Anu-Mariju. Ta
Ana-Marija Strahuljak se udala za izvesnog Rudolfa Mahorića, trgovca sa Rijeke (kasnije
prelaze u Zagreb) i sa njim je izrodla šestoro djece. Najmlađi sin, Terezin pradeda Antun
Mahorić, bio je neuspeli muzičar, pijanac, koji je, pored troje djece u braku, imao i vanbračnu
ćer, Ivanu. Ta vanbračna Ivana, Terezina baka (ni Tereza joj ne zna vanbračnog prezimena!).
udala se za postolara (šustera) Jozu Franića. Joza i Tereza živeli su u Samoboru i izrodili su
troje djece. Najstarija njihova ćer, Amela Franić, udala se za partizanskog kapetana, sekretara
općinskog komiteta partije u Samoboru, Jakova Žnidarića. Iz tog braka 1954. godine rodilo se
njihovo jedino dijete - barunica Tereza!

Od Tereze, dakle, samo neka dobro opremljena genealoška policija, ili neko
bandoglav kao što sam ti ja, mogao je otkrit put do Ambroza. Drugim riječima, Vinčićeve,
tamo negde, prije sto pedeset godina netom poplavele krvi, promiješavane desetljećima sa
Strahuljkovom, Mahorićevom, vanbračnom, ne znam ni čijom, preko onog pijanca muzičara,
postolarskom Franićevom, i, konačno, sa krvlju partizanskog kapetana i općinskog partijskog
funkcionara Jakova Žnidarića - ostalo je, brale, Vinčićeve krvi u Terezinim žilama (izračunao
mi moj zemljak, asistent na Matematici) tačno 3,125%. A čepi se zagrebačka kerefeka ko da
je Marija Terezija lično!

Tri-zarez-jednopostotna barunica, marveni lekar iz Petrinje!

Ajd što pravi budalu od onog zvrknutog Predraga, on ti je sav blesav, ali moj drugar
Dule se zatelebao kao tetreb. Zinuo. Bulji. Bale mu cure iz usta. Za neprepoznat. Očima ne
vjerujem. Šta mu je! Pitam se šta mu je, ali nemam odgovora. Makar smo se ženskih Dule i ja
u tandemu najurili i nastizali! I to kakvih ribona! Pravih! Ne od slame i kučine ko „barunica”
Tereza. I to me je, znam ja, najviše iritiralo. To što je Dule pao tako lako na njeno kao
barunstvo. Pa sve da je i bila, ne nekakva popišana barunica, već carevna u direktnom sljedu
od Franje Josifa, ne bi me onaka nacifrana, lažna, kao prefinjena, kao zanesena, kao dama, ne
bi me, vala, ne bi pao na njene štosove ni pijan!
 Dobro, tokom godina sam ja malo i promenio mišljenje o Terezi. Znam sada o njoj i
drugo. Ali moje je da ispripovedim hartiji, jer niđe nikog drugog nemam kome bi smio o
tome govorit, onako kako je bilo onda, pre osam godina (kao da je osamdeset!), na Lastovu,
jula 1985.

Pokušavo sam, vala, jebi me ako nisam, na sve načine sam htio odvratiti Duleta od
čepe zagrebačke, ali nije išlo. Osljepelo govedo. Probo sam svašta. Bio grub sa njom, čeprko
da doznam je li barunica, ali to se na Lastovu, dabome, nije moglo proverit. Kad sam vidio da
nema teorije da otvorim oči svome drugaru, digo sam ruke. Jebavo se sa onom Talijankom,
Paolom, i bežo od njihove trojke ko đavo od krsta. Ako ih vidim u Kručici, ja sa Paolinim
čamcem u Borovu. Ako su na Saplunima, ja odem u Skrivenu. Uveče jebavam ale u
„Solitidu”. Nekad prespavam tu, kod Paole, nekad se kasno u noć uvučem u svoj krevet kod
Čikoretića. Tiho, na prstima, da me Dule ne čuje.

I onda je došla ta nedelja, znam da je bila nedelja, jer je Paola otišla u crkvu na
jutarnju, a nama je, Duletu i meni, bio poslednji dan letovanja. Pošao sam u Kručicu da lovim
ribu puškom. Čamac lengeriso na sred vale, plutam uz obalu, polako, ždrakam ribu, kad, eto
ti belaja - u samom dnu vale, uvučenu iza jedne isturene stene, uždrakam barunicu Terezu.

Sama.

Gola.

Sunča se.

Ne bi ja ni hartiji umio reć, a njoj bi reko, da znam zašto nisam, kao u sto prilika
ranije, kidnuo, prosto otplivo dalje, lovio ribu, Paoli i meni za ručak.

Da l zato što je bila gola?

Smijem se zakleti u sve što mi je sveto da Terezu nisam gledo ko žensku. Prvo - nije
moj tip, mršava, usukana, miriše na svoje jebeno „plemenitaško podrijetlo”, a ne na žensko.
Drugo - vidim da se Dule uspropado oko nje, a ja ne bi drugaru skido žensku ni za šta na
svijetu. Bili smo Dule i ja i u takvim prilikama, mene su ženske nekako više htjele no njega,
ali nikad nam to nije pokvarlo prijateljstvo. Pičke ko salate, đe oćeš, kako kažu kod mene u
Rogatici, a drugara svijećom treba tražiti. Drugara kakav je bio Dule. Jesam ja primetio, neću
ni to prećutat, da iza Terezinog prezira prema meni (ja sam, kao, „podoban telcu”), da i u
našem ratnom stanju, ili, bolje reći, neprijateljskom primirju, za koje sam se ja odlučio, ona
ipak, ponekad, ždrakne mene, onako ženski, smeta joj, valjda, baš to što je ne šljivim. Ali ni
to nije bio razlog, nisam se ni zato uspenjao na njenu skrivenu plažu u Kručici. A zašto sam to
učinio, eto - ne znam, ali biće da sam negde u zatiljku imao želju da se dogodi ono što će se
dogoditi: imao sam od početka jaku želju da ponizim jebenu zagrebačku čepu!

Vrućina, dakle, ona leži na peškiru, ko od majke rođena, riđa joj i bujna vuna među
nogama, bela koža, okrugle velike sise, čvrste, nisu dojile, ko Paoline, zuje ose po mrtvom i
užarenom vazduhu kamenog zaklona. Ne pomera se. Ne znam da li se pravi da me ne vidi, ili
odista nije čula da sam prišao.

Sedam pored nje. Gledam u more, ne u nju. Kažem:

- Ovde ti je ko ispod sača. Istopićeš se.

Tereza otvara oči, ali ne prepadnuto, uspravlja se, polako, u sedeći položaj, bez žurbe,
nemarno uzima peškir i prebacuje ga preko riđe vune. Kaže:

- Ne smeta mi pripeka. Bit će da sam u prošlomu životu bila zmija.

- Zvečarka.

- Za kaj ne... da... zvečarka. Što ste vi bili... u prošlomu životu... gospon Jusić?

- Telac.

- Moguće. Imate ljepo, široko čelo.

Tada sam se prvi put okrenuo prema njoj. Pogledao je prvo u oči, koje je zaklanjala
rukom od sunca, a potom sam zaustavio pogled na njenim sisama. Nije ih skrivala. Pustila je
da ih gledam. Nije se micala. Ništa nije preduzimala. Moja leva ruka, evo i dan danas bi se
smio zakleti, sasvim nezavisno od moje volje, spustila se na njenu desnu sisu, mada mi je,
kako sam sedeo, leva bila bliža. Bez žurbe, i dalje nepomična, rekla je.

- Ja to ne želim. Sklonite ruku, molim ljepo.

Umesto da je poslušam, ja sam se prevalio na nju i pritisnuo joj plećke uza stenu.

I dalje ne pružajući otpor, otvorenih očiju, pribrana, rekla je, gledajući me, ljutito,
pravo u oči:

- Nemojte. Ja to ne želim.

Jedan trenutak sam se kolebao. Oslobodio sam joj ramena i obe šake stavio preko
njenih sisa. Nije se ni mrdnula, ni pokušala da me zbaci sa sebe, odgurne. Gledali smo se.
Sada je u njenim očima, makar to umijem videti, pored onog plamička ljutnje, bilo i želje,
prave, ženske, jebačke.

Skinuo sam gaćice. Uzeo sam njenu ruku i tutnuo sam joj ga u šaku. Nije ga
prihvatila.

Onda sam je pojebo. Traljavo. Mekim kurcem.

Nije mi pomagala. Ali nije se ni opirala. Bila je mirna. Teško je disala. Svršila je, uz
jedan jauk, pre mene. Istresao sam spermu po njenom stomaku. I dalje se nije micala.
Prevrnuo sam se na leđa. Ona je sa gadljivim izrazom na licu otirala sluzavu masu sa svog
stomaka, a ja sam se osećao triumfalno. Barunica! Koja barunica, fukara, brale, pička,
jebulja, govorio sam sebi, pobednički ponesen, kakav bi, možda i ostao, da tada nisam
primetio, na samo desetak metara rastojanja, dole, kod mora, stoji i gleda nas - Predrag!

Jebo ga sveti Pantelejmon! Jebo ga čiča u glavu zbrkanu! Jebem ti Kručicu i Lastovo i
Predraga i mene blesavog! Odakle je iskrso, kako je došo, kad je došo, jeboga ti, ni dan danas
ne znam, ali mi je tog trena postalo jasno šta sam učinio. Ne Terezi. Jebe mi se tada za nju.
Nego Duletu! Mom dobrom, brkatom, glupom, dijetinjastom Duletu! Očajanje koje me je
obuzelo bilo je tako jako, da mi je oduzelo snagu. Nisam se mogao pokrenuti sa mjesta. Tek
kada je Predrag, žurno, nespretnim trkom po neravnim stenama, počeo da beži iz kamenog
zaklona, skočio sam i pohitao za njim. Sustigao sam ga i uhvatio ga za ruku da bih ga
zaustavio. Rekao sam mu:

- Kumim te Bogom, nemoj reći Duletu.

Ništa mi nije odgovorio. Istrgao je ruku i otišao preko grebena.

Ni dan danas ne znam da li je spleteni Prežo rekao nešto Duletu ili ne. U hladnoj
panici, uspeo sam sebe naterati da pažljivo motrim na mog drugara to, poslednje veče našeg
letovanja na Lastovu. Nisam ništa zapazio. Ohrabrilo me je što Dule nije ni u čem promenio
svoj odnos prema Terezi. Dakle - ništa mu nije rekla!

Da, jedina promena koju sam primetio bila je, sjećam se, u tome što je Predrag počeo
Dušana oslovljavati sa ti. Ali, onda - ta promena nije morala imati neke veze ni samnom, ni s
Kruč’com, ni s Terezom.

Eto, to je to. Priča iz osamdeset pete. Ako je osam godina skriveno rad’la u Duletovoj
jednostavnoj glavi, ršum je napravila! Ali nije. Ne bi on to umio od mene sakrit ni osam dana.
Znam čovjeka. Znam ga skroz na skroz. Ili - mislio sam da ga tako znam. Da nema tajni. Da
je predvidljiv ko gregorijanski kalendar.
 Dule, moja živa rana.

Ne znam da li ću je preboljet. Sve drugo, ipak je lakše, razumljivije. Duleta ne

razumem. Čak i da mu je Preža, ili ona sama, Tereza, ispričala za Kručicu. A ne verujem da
jeste.

U stvari znam.

Sasvim sigurno znam:

Nije.18

18 Iako, kao priređivač, želim da budem što neprimetniji, moram, ipak, na kraju ovog poglavlja dati
nekoliko objašnjenja:
a) Prvi odeljak (Petak, 25. maj 1994 - napisan, dakle, naknadno, jer mu ostali dnevnički zapisi datumski
prethode) iz Jusićevog rukopisa koji je „MUSALA ŠEHER SARAJEVA” 1998. štampala kao knjigu
pod naslovom „Amok - malajsko ludilo”, uneo sam jer se u njemu, na izvestan način, utvrđuje poetika
ovog memoarskog dela, kome je vrlo teško utvrditi žanr. Knjiga (ako je to knjiga) očito nije pisana za
javnost, ali poznavanje slučaja Vilotijević neće nam pomoći da utvrdimo za koga je, zapravo, pisana.
Čas deluje kao lični dnevnik (mešanje beogradskog i bosanskog govora, padovi u govornu fakturu
koje sebi, pismeni Jusić, ne bi dozvolio da je rukopis namenio javnom objavljivanju), čas kao
(neposlato) pismo prijatelju, čas kao lament nad izneverenim prijateljstvom, a najčešće kao ispovest
čoveka koji želi istovremeno da olakša sopstvenu savest i da sebi objasni „fertutmu koja ga je
nespremnog zadesila”.
b) Jusićev dnevnik (ako je to dnevnik) posvećen je, uglavnom, događajima iz devedesetih godina prošlog
veka. Međutim, u dvanaestom odlomku (Nedelja, 14. novembar 1993), čiji sam deo uvrstio posle prvog
(preskačući, dakle, dobar deo rukopisa) Muharem se priseća seksualnog čina sa Terezom, ne zbog tog
događaja iz 1985, već zato što veruje da bi on mogao objasniti zbivanja u redakciji Informativnog
programa TV Beograda između maja 1992. i februara (i kasnije) 1993. godine.
v) Odlučio sam da baš na ovom mestu ubacim taj odeljak iz Jusićeve knjige, jer Petrović u „Slučaju
Vilotijević” nigde ne spominje, nigde ni najblažu aluziju ne napravi na događaj u Kručici, kome je,
makar u jednom njegovom delu, bio svedok. Sasvim je neverovatno da je na seksualni čin (Petrović bi
mogao posvedočiti u kojoj je meri taj čin ličio na silovanje, više nego što je Jusić spreman priznati)
zaboravio, pa je vrlo zahvalno nagađati zašto ga je u svojoj knjizi, iako „odan nalozima
istinoljubivosti” - prećutao.
g) Delovi iz „Amoka” će i dalje biti korišćeni za kreativno popunjavanje rupa u „Slučaju Vilotijević”,
naročito u drugom delu, kada Petrovićeva knjiga stigne do devedesetih godina prošlog veka. U tom
smislu, priređivač priznaje da je književni integritet „Amoka” na neki način žrtvovan zarad
celovitosti novog literarnog organizma, zarad potpunosti „Slučaja ludila” - p. p.
 Predrag Petrović

SLUČAJ VILOTIJEVIĆ
(NASTAVAK)
 VI GLAVA

To što sam, vraćajući se sa Lastova ophrvan novim i još nesavladanim iskustvima, na

Beogradskom aerodromu sreo, od svih ljudi i žena na ovom svetu, baš Zlatu Živić, razumeo
sam tada kao čudan i nepročitljiv, ali mističan i opominjući znak. Na neki zakučast način, ali
bez dvoumljenja, zaključio sam da znak može jedino upućivati, i da upućuje - na Terezu
Ambroz.

Ugledavši me snuždenog kako čekam da stigne prtljag sa splitskog aviona, Zlata mi

se, kao i uvek, bučno obradovala. Nije me poljubila samo zato što je znala da ljubljenje ne
podnosim. Vraćala se iz Dubrovnika sa nekim Libancem, ćelavim pedesetogodišnjakom,
omanjim, snažno građenim i istočnjački preljubaznim. Ne znam da li sam, predstavljen kao
Zlatin kuzen, uspevao da na Libančevu ljubaznost uzvratim ravnom merom. Suviše sam bio
opsednut simbolikom susreta sa Zlatom (Terezom) i još većma time što u značenje simbola
nisam uspevao proniknuti. Na Zlatino navaljivanje, prihvatio sam ponudu da rent-a-carom
njenog prijatelja povezu i mene.

Govorili smo francuski.

Zlata - iznenađujuće dobro.

Imao sam utisak da me i tetka Dana dočekuje na kućnom pragu ispitivačkim

pogledom, kao da mi sa čela želi pročitati šta se događalo tokom mog prvog samostalnog
boravka među ljudima. Pravio sam se nevešt. Raspitivao sam se za njeno zdravlje, a ona,
naravno, nije pitala kako je bilo na letovanju. Čekala je da sam progovorim.

Tek trećeg dana po povratku, prvi put sam pomenuo Terezu.

- Njen čukun-čukundeda bio je znamenit čovek. Baron Ambroz Vinčić - rekao sam,
trudeći se da to ime izgovorim što ravnodušnije.

- Ambroz Vinčić... Ambroz Vinčić... - ponovila je dva puta neverovatna sveta

gospođica, pa posle malo promišljanja, upitala:
 - Nije li to onaj što je krajem tridesetih godina osnovao „Ilirsku čitaonicu” u
Karlovcu?

- I to znate! Jeste, taj je.

- A otkud ti to znaš? Gospođica Tereza ti je rekla?

- Da. Više puta je govorila o svome pretku. Vrlo je ponosita na njega. Čak je i njegovo
ime uzela za svoje prezime. Tereza Ambroz, mada je po rođenju Žnidarić. Prikupila je i
mnoge podatke o Ambrozu Vinčiću i sačinila od toga jedan tekst.

- Zanimljiv?

- Za porodicu Vinčić i za Terezu Ambroz, svakako.

Ranije nije bilo prilike, ali sada napominjem da sam na Lastovu, uljudno
zainteresovan za vredna dela Terezinog šukun-šukundjeda, u više navrata pominjao, trudeći
se da to ne bude hvalisavo, mog čukundedu đenerala Manojla Belimarkovića. Ne bez dobrog
razloga. Đeneral je, samo nešto mlađi od karlovačkog ilirca, zadužio Srbiju makar koliko i
Ambroz Hrvatsku, mada su bili vrlo različiti i način na koji su, i područje na kome su
delovala ova dva „hvalevrijedna muža”, kako bi to, u trenucima književnog nadahnuća, rekla
gospodična Žnidarić. Već sam, dakle, na Lastovu došao na ideju koju sam, u obliku pitanja,
sada izložio tetka Dani:

- Pitam se, tetka Dano, da li bi bilo umesno napraviti nešto slično o vašem dedi, mom
čukundedi, Manojlu?

- Ako misliš to da činiš, počni odmah, dok sam ja još živa. Sa mnom će u grob otići
mnogi podaci o đeneralu, koje niko osim mene više ne pamti.

Tako je nastao napis, koji, nadam se, zavređuje pažnju čitalaca koliko i onaj o baronu
Ambrozu, i koji sam naslovio isto kao što je to učinila i Tereza.
 ĐENERAL

MANOJLO BELIMARKOVIĆ

(1826-1910)

Porodično-istorijske beleške o četiri kolena

udaljenom pretku

„Život đenerala Manojla Belimarkovića je - reče u besedi nad njegovim otvorenim

grobom ministar vojni G. Dragoljub Janković - kao jaka klečanica utkan u istoriju Srbije.”

Manojlo Belimarković rođen je kao posmrče, jer su po gospodar Miloševoj naredbi

njegovom ocu Milutinu odsekli glavu, sve sa čibukom u zubima, pre nego što se najmlađi
Belimarković, moj čukundeda, rodio. A evo kako je i kroza-šta je, prema zapisu letopisca
Georgija Srdana, Milutin pogubljen: „1825. godine neko zapali poštanska sena u selu
Zabojnici u Kragujevačkoj nahiji. Ili je Miloš mislio da je ta sena zapalio Milutin, ili onako
iz mržnje prema njemu, naredi on da Milutin „vadi maziju” 19 te tim dokaže da je prav.
Milutin je, istina, bio čovek prost, ali mu se taj sud učini toliko besputan, da mu se ne hdede
pokoriti, nego se odmetne u planinu. Miloš tada naredi da mu se porodica progna u
beogradski grad, a da Milutinu bude odsečena glava, kada ga uhvate. Tako i bi, kada
Milutina izdadoše jataci. Svi se i danas još dive njegovoj neustrašivosti, jer, Miloševim
momcima prkoseći, ne htede ni čibuk iz usta izvaditi kada su mu vezanom odsecali glavu.”

To je, ujedno, jedini zapis o Đeneralovim precima, ali se zna još da je Milutinov otac,
Đeneralov đed, morao pobeći iz rodne Hercegovine, pošto je tamo ubio Turčina. Zna se
takođe da je Đeneralova majka Stanija bila od Teodorovića iz sela Dragolja u Rudničkoj
nahiji. Prognana sa decom u Beograd, ona bi lepo prihvaćena od svog najstarijeg brata
19 „Komad usijanog železa koji je okrivljeni vadio iz vrele vode da bi se utvrdilo da li je kriv ili ne” - Rečpik
srpsko.hrvatskog književnog jezika, Matica srpska - Matica hrvatska, 1969.
Radovana, imućnog marvenog trgovca beogradskog i čoveka bliskog Kodža Milošu. Ne zna
se kako je Stanija gledala na blisku povezanost svog brata i dobrotvora Radovana sa
gospodarem Milošem, ubicom njenoga muža, ali iz životnog puta Đeneralovog videće se da
je on odredio svoj stav prema Obrenovićima više slušajući svog ujaka nego sećajući se
krvave Miloševe presude njegovom ocu Milutinu. Tome se, naravno, ne treba čuditi, jer je
ujak Radovan, budući bez poroda, pomogao svoj deci sestrinoj (troje ih je stiglo u Beograd,
dva momka, Đura i Bogdan i jedna devojka, Milica, koja će se posle dobro udati u kuću
Arsenija Garašanina), ali najviše je sebi prigrlio četvrto dete sestrino, u Beogradu rođeno
posmrče Milutinovo, malog Manojla, svih sedamnaest godina mlađeg od najstarijeg brata
Đure.

Već u najranijem detinjstvu, Manojlo je pokazivao veliku prirodnu obdarenost i

znatiželjnost. Od kućnog učitelja, sve igrajući se, naučio je u šestoj godini čitati i pisati, pa ga
ujak šalje da uči Grčku školu u Zemunu, a potom završava u Beogradu gimnaziju i licej. 20
Kao prvi đak i cenzor u generaciji, Manojlo postaje 1846. državni pitomac na Berlinskom
univerzitetu (do 1848), a potom, zbog državnih potreba (a po tetka Daninom svedočenju -
protiv njegove volje), preveden je u vojnog pitomca znamenite Artileriske škole u Berlinu
koju sa sjajnim uspehom (drugi u klasi od 45 kadeta!) završava 1850. godine, kada biva i
proizveden u čin inžinjerijskog potporučnika.

Sledi brilijantna vojnička karijera Manojla Belimarkovića: 1858. kapetan, 1869.

pukovnik, 1877. đeneral. Bio je, u vojnim dužnostima: profesor Artileriske škole u Beogradu
(1852-1857), upravnik varoši Beograda (1858, za vreme Svetoandrejske skupštine), u ostavci
1861. (otpustio ga, za svoje druge vlade, sumnjičavi Miloš: „Oca sam mu ubio, ne mogu mu
verovati, oca mu na materi jebem!” - govorio je), reaktiviran (vratio ga blagonakloni Mijajlo)
1862. da bude postavljen za komandanta levog krila opsade Beograda za vreme turskog
bombardovanja, šef štaba stajaće vojske (1865), pomoćnik ministra vojnog (1867) i ministar
vojni od 1868. do 1872. godine.

I zasluge stečene u vojnoj službi bile bi dovoljne da ispune ceo jedan, bogat ljudski
život. Moj čukundeda Manojlo, kako piše u obrazloženju za unapređenje u čin đenerala:
„savestan u svojoj skromnoj dužnosti, smeran u ponašanju van dužnosti, gotov da uđe u sve
opasnosti i s njima da se bori, ne za slavu i kakvu nagradu, nego samo zato što je mislio da
tako treba”, mislio je da treba obavljati sve vojne dužnosti najbolje i najsavesnije, jer ga je za
20 „Malo je časova - piše moj vredni predak Manojlo - u kojima sam se tako srećnim osećao kao kad sam u
septemvru 1844. ušao u kuću gdi je knjaz Mijailo do 1842. sedio, prolazio donji boj, u kom je Gimnazija i
pošao uz basamake na gornji boj, u kom js Liceum.”
to država školovala, ali su njegova zanimanja, svedoči tetka Dana, daleko prevazilazila vojne
oblasti znanja i delovanja.

Što se znanja tiče, pomenimo prvo njegovo sasvim neđeneralsko poznavanje

nemačkog i francuskog jezika, književnosti, čak i filosofije. Đeneralova knjižnica, koju je
zahvalna unuka Dana sačuvala čak i za vreme okupacije Beograda u oba svetska rata i držala
kao poseban, naročito počastvovan deo svoje velike biblioteke, sadržavao je (sadrži još uvek,
sada u mome posedu), pored, naravno, mnogih knjiga iz oblasti vojnih veština i ratne istorije
i: Der abenteuerliche simplicissumus Hansa Jakoba Grimels-hausena, Messias Fridriha
Gotliba Klopštoka, Geteov Dichtung und Warheit, Šilerove Wallenstein, Maria Stuart i
Wilhelm Tell u jednom tomu, na čijoj prvoj unutrašnjoj strani stoji, Đeneralovom rukom
zapisano: „Poezija je maternji jezik ljudskoga roda”, Vilandov prevod Šekspirovog Magbeta,
Strindbergov Der Vater, Mit dem Feuer spielen, Der Totentanz i Nach Damascus I,
Roemische Geschichte Teodora Momsena - da pomenem samo neke od nemačkih, i tek
nekoliko francuskih i srpskih knjiga: Igoov Hernani, Le Roi s’ amuse i Les Chants du
Crepuscule, Miseove Comedies et Proverbes, Aleksandra Dime oca Henri III et sa Cour, pa
Pomenik znamenipšh ljudi u srpskoga naroda novijega doba i Kneževina Srbija M.
Milićevića, kao i Emilo od Eskirosa u njegovom prevodu, Njegoševa Luča mikrokozma i
Gorski vijenac, Sterijine drame, knjiga Ezopovih i pročih raznih BASNOTVORCEV od
Dositeja, izdata u Leipzigu 1788. godine, Vukova Srpska narodna pjesnarica izdata u Beču
1815. i njegov Srpski rječnik, drame Laze Kostića, pesme Branka, Zmaja, Đure - sve u svemu
oko 400 knjiga, oko 250 vojnih i 150 „pročih”, koje, ruku na srce, čovek nikad ne bi očekivao
da će naći u kući jednoga srpskog đenerala iz srpskoga devetnaestoga veka.

- Naučio me je da čitam onako kako je on čitao - rekla mi je tetka Dana.

- Kako?

- Nekoristoljubivo. Spokojstva radi. Veliko je zadovoljstvo čitati knjigu o kojoj ne

moraš na kraju izricati sud, o kojoj, što se toga tiče, sud ne moraš ni imati. Od mnogih
zanimanja na svetu, možda je najmanje poželjno zanimanje književnog kritičara. Đeneral
nikad nije saopštavao mišljenje o nevojnim knjigama. On je knjigu meni preporučivao tako
što je opisivao kako se osećao dok ju je čitao. Nikada nije, tvrdo jamčim, pomislio da ga
pročitane knjige mogu uzvisiti u društvu. Naprotiv. Svesno, i brižljivo, skrivao je svoju
čitalačku strast, znajući da je njegovo đeneralsko okruženje ne može drukčije, osim
podsmehom, nagraditi.
 Tetka Dana, naravno, nije rekla, ali ja, evo, dodajem da je, opisujući dedov način
čitanja, zapravo opisivala zadovoljstvo koje ona nalazi u svojim „svaštarama”.

Što se delovanja Manojlovog tiče, i u njemu se ogleda njegova težnja da preskoči

vojničke granice koje su mu sudbina i država, poput dange, u najranijoj mladosti udarile. Kao
ministar vojni, recimo, oduševljeno je prihvatio da bude istovremeno i zastupnik ministra
građevina, jer je tim putem krenuo od vojnih prema civilnim dužnostima, koje su mnogo više
odgovarale njegovim širokim zanimanjima. Prema svedočenju tetka Daninom, ništa ga nije
ispunjavalo većom ponosom od postavljenja za člana Državnog saveta, jer je to bila dužnost
sa kojom počinje njegova politička, a u izvesnom smislu prestaje njegova vojnička karijera.
Biva potom izaslanik Srbije u Crnoj Gori, pa opet član Državnog saveta (1889-1893), a 1889.
postaje namesnik Njegovog maloletnog veličanstva kralja Aleksandra Obrenovića, čiji je
deda naložio ubistvo Manojlovog oca.

Ponovo pominjem ovaj podatak jer je sav javni, a najvećim delom i tajni politički
život mog čukun dede Manojla protekao u radu za, ili u radu protiv Obrenovića. Mnogo
zabeleženih i dostupnih podataka o opsegu i prirodi Đeneralovog delovanja nema, poglavito
iz dva razloga: većina njegovih najznačajnijih preduzeća morala se vršiti u potpunoj tajnosti,
s jedne strane, a sa druge, sva Manojlova politička aktivnost odvijala se u senci najvećeg
srpskog političara epohe, Garašanina, u debeloj senci iz koje Manojlovo ime blesne sasvim
sporadično i nikad sa punim obznanjivanjem pravog značaja njegovih poduhvata. S obzirom
na ove okolnosti, samo svedočenju tetka Daninom može se zahvaliti što ovaj spis sadrži
verodostojne podatke i o Manojlovim radnjama obavljenim za velikog Iliju, a daleko od očiju
i ušiju javnosti.

- Treba na samom početku reći - rekla je na početku tetka Dana - da je Đeneral od

najranije mladosti i celoga života bio bezpogovorno odani sledbenik, u više navrata i
izvršilac, Garašaninovih zamisli.

Nekako prirodno i kao da je tako moralo biti, Manojlo je prišao Garašaninu i stekao
njegovo potpuno poverenje. Već je Manojlov ujak Radovan bio u dobrim, čak i rodbinskim
vezama sa Garašaninima, pa se tako dogodilo da upravo po Ilijinom savetu bistri Radovanov
mezimac bude poslat u zemunsku Grčku školu; isto tako, upravo zahvaljujući Garašaninovom
zauzimanju Manojlo je dobio državno blagodejanije za odlazak na Berlinski univerzitet. Iako
u vojsci, u početku na manjim, pa potom sve značajnijim dužnostima, znalo se vazda da je
Manojlo dušom i telom čovek svoga kuma, Garašanina (Ilija je venčani kum Manojlov, a
držao mu je i sina na krštenju).

Biti za Garašanina u tim prelomnim godinama srpskog devetnaestog veka, međutim,

značilo je više od običnog vezivanja za moćnog političara. Biti za Garašanina značilo je biti
za evropsku, neazijsku, antitursku Srbiju sa demokratskim ustanovama i dalekosežnim
planovima. Najlepše o tome govori prvi Slobodan među Srbima, otkrivajući dve težnje u
razvoju zemlje. Jednu naziva VUČIĆEVSKOM, a drugu GARAŠANINOVSKOM. „Te dve
suprotne težnje - kaže Slobodan - osećaće se kroz celu našu istoriju XIX veka” - a ja bih
dodao - i dvadesetog, sve do dana današnjeg. „Mi stvar jednoplemenske braće naše tamošnjih
Srba... - piše Garašanin Stratimiroviću - smatramo kao našu sopstvenu, i nikakve žrtve, ni
moralne ni materijalne, štediti nećemo, potpomoći vas čime god možemo u postizanju opšte
polezne celi. ”

Nasuprot njemu, vojvoda Vučić Toma Perišić dizao je hajku na „nemačkare”, dakle
one ugarske Srbe koji su prelazili u Kneževinu i, zahvaljujući većoj pismenosti i
obrazovanosti, dobijali u državnoj službi zaposlenja pre „Šumadinaca”. Vučić je izričito i
protiv slanja srbijanskih četa 1848. „preko bare”, jer smatra da Srbi iz Kneževine nemaju
ništa zajedničko sa Srbima izvan oslobođenog pašaluka.

Radi ostvarivanja svojih dalekosežnih planova, Garašaninova politika se u više

navrata približavala Obrenovićima, a tada je, dakako, dinastiji pridazio i moj čukundeda, što
je po mišljenju nekih iz naše porodice, bio nečastan, probitačan Manojlov ustupak ubici
njegovog oca. Tetka Dana, međutim, ima posve drukčije mišljenje o postupanju Đenerala,
kako ona najviše voli da naziva svoga poštovanog dedu. Upravo u tome što se Đeneral nije
poveo za plemenskim zovom krvne osvete, već se odlučio, kao i njegov mudri mentor, za
politiku koja najviše odgovara zemlji i narodu u čijoj je službi - tetka Dana vidi veličinu i
savesnu razumnost svoga dede, Garašaninovog doslednog sledbenika.

A sledbenik mu je Manojlo bio, i Garašanin je u Manojla, sa dobrim razlogom, imao

neograničeno poverenje, o čemu govore mnogi podaci, a možda najrečitije dva Đeneralova
preduzeća koja bi za svagda ostala nepoznata javnosti da ih tetka Dana nije čula od svoga
dede i da ih nije poverila meni u ulozi porodičnog letopisca. Evo ih, prema kazivanju tetka
Daninom:
 KAZIVANJE PRVO

ĐENERAL I SVETOANDREJSKA SKUPŠTINA

„Odlučan protivnik austrofilske politike Aleksandrove posle Pariskog mira,

Garašanin, posle Etem-pašine misije, postaje ministar Unutrašnjih dela u Magazinovićevom
ministarstvu koje su početkom 1858. Francuska, Rusija i Porta nametnule Karađorđeviću.
Pripremajući izbore za Svetoandrejsku skupštinu, Garašanin je kao ministar unutrašnjih dela
gledao da što više protivnika kneza Aleksandra bude izabrano. Da bi to postigao, morao je za
upravnika varoši Beograda, najvažnijeg uporišta onih koji su se zalagali za Namesništvo,
imati svog čoveka. Garašanin na to mesto postavlja tvog čukundedu, kapetana Manojla
Belimarkovića.

To se zna.

Malo ih je znalo i onda, a sada osim mene, biće više niko i ne zna šta se dešavalo u
noći između 10. decembra, kada je Svetoandrejska skupština zatražila ostavku
Karađorđevića, i 11. decembra kada je Aleksandar utekao. Mudri Ilija, najljući Aleksandrov
protivnik, znajući svoje sunarodnike, poboja se da je i život Karađorđevića u opasnosti. Da
bi sprečio to ubistvo, koje bi veliku štetu državnom razlogu Srbije nanelo, Garašanin poziva
10. decembra u neko doba noći upravnika varoši, Manojla Belimarkovića, i nalaže mu da u
najvećoj tajnosti, milom ili silom, svojim kolima prebaci Kneza u grad Turcima. Pošto je
obavio posao, milom, Manojlo je uišo u skupštinsku dvoranu sa kapom na glavi, što je bio,
među kumovima dogovoren znak da je Kneza uspeo skloniti, pa je tada Garašanin mogao
objaviti da Aleksandra više nema u Srbiji, a da njegov odlazak treba tumačiti kao
dobrovoljno napuštanje prestola.

Đeneral ocenjuje - a niko od njega to nije mogao bolje znati - kao sasvim neosnovane
optužbe da je Garašanin mislio sam doći na presto. ’Ja bih to, pre svih drugih, znao’, rekao
mi je deda Manojlo, ne jednom. Garašanin je, po Đeneralovoj tvrdnji, hteo Namesništvo,
kome bi bio na čelu, dok se velike sile ne sporazumeju o novom knezu, ali su ga protivnici
izigrali, pa su umesto Namesništva, odmah pozvali Miloša da se vrati na presto. ’Mi smo se’ -
govorio je Đeneral - ’tada povukli.’ S Milošem jedan Garašanin nije mogao. Sojtarija kum
Ilija nije umeo biti. Držali smo se po strani, i vratili smo se u politiku tek 1861. kada je
prosvećeni knez Mihailo stupio na presto.’
 I to je istina. Nije Manojlo Belimarković bio protiv Obrenovića zato što je Miloš
odsekao njegovom ocu glavu sve sa čibukom u zubima, već zato što je, nepismen i zadrt,
1858. Kodža Miloš već mnogo zaostajao za Garašaninovom Srbijom što hrli prema
prosvećenoj Evropi.”

KAZIVANJE DRUGO

ĐENERAL I NAČERTANIJE

„Đeneral nikako nije voleo poljskog emigranta, potonjeg srpskog đenerala Franju
Zaha, i odricao mu je svaku zaslugu za nastanak Načertanija. Nisam uspela doznati šta je
tvog Čukundedu okrenulo protiv pisca prednacrta ovog, nema sumnje, Garašaninovog
dokumenta, ali možda se može razumeti iz Đeneralove, uvek nabusito izgovarane tvrdnje da
je ’Zahovo načertanije bilo jugoslovensko, a Ilijino srpsko’, i iz rečenice Načertanija koju je
voleo u celosti navoditi: ’Iz ovog poznanja proističe čerta i temelj srpske politike: da se ona
ne ograničava na sadašnje njene granice, no da teži sebi priljubiti sve narode srpske koji je
okružavaju.’

Tvoj čukundeda bio je 1844. još premlad da bi značajnije uticao na stvaranje

Načertanija, ali sudbina i kum Ilija su mu odredili da bude jedan od ključnih ljudi za
sprovođenje ovog tajnog plana za stvaranje države od Bihaća u Bosni do Dobrudže i do
istočne Rumelije na istoku i jugoistoku, a na jugu do Bitolja i do Skadra, što će reći, za
stvaranje države koja zahvata Srbiju, Crnu Goru i sve hrišćanske krajeve evropske Turske.
Đeneral mi je opisao organizaiiju u kojoj niko od učesnika, zbog moguće izdaje, nije
poznavao nikoga osim svog neposrednog pretpostavljenog. Na vrhu piramide, naravno,
nalazio se kum Ilija, ali je Đeneral držao u rukama celu organizaciju i znao sve njene
časnike i članove do poslednjeg seoskog kmeta. Od njega sam čula da je crnogorskom vladiki
Petru II Njegošu obećano posle ujedinjenja prvo mesto među crkvenim velikodostojnicima.
Među Arnautima Miriditima radilo se preko Bib Dode. Propaganda je bila tako jaka da ni
Garašanin nije uspeo zaustaviti preuranjenu i zato štetnu bunu Alije Kedića i Ibrajim-
efendije u centralnoj Bosni, posle Omer-pašinog pohoda.

O svojim susretima i preduzećima u organizovanju mreže agenata Đeneral je rado i

često govorio, jer je Načertanije početkom ovog veka prestalo biti tajna, ali je neizostavno
završavao tu priču obeshrabrenom, mrzovoljnom rečenicom: ’I sav rad Garašanina po
Načertaniju, i sva naša organizaiija i veliki planovi kneza Mihaila (koga je Đeneral češće
nazivao Mijajlom) behu presečeni onim ludim knezoubistvom košutnjačkim. Smrtno raniše
Srbiju, lude srpske!’

Završio sam na ovom mestu porodično-istorijsku belešku o Đeneralu koji je od sveta

krio da je celoga života bio i nešto drugo, nešto lepše po visini i stremljenju svoje tajne
duhovne strasti i svog garašaninovskog opredeljenja sred Srbije pod turskim čalmama i
vučićevskom senkom, senkom nepismenog seljačkog bundžije i „besnog... krvopilca
ljudskog”; završio baš tu, iz dva razloga: zato što je najbolje govor o Manojlu Belimarkoviću
završiti rečima njegove ljubimice, unuke Danice, i još više zato što Manojlova rečenica:
„Smrtno raniše Srbiju, lude srpske” - tačno opisuje, u osnovnim crtama, odnos najviđenijih
predstavnika srpskog naroda prema domovini, narodu i državi tokom naše novije istorije.

Spis sam potpisao isto onako kako je to učinila i Tereza:

Zabeležio,

Predrag Petrović

U Beogradu, septembar 1985.

Prvi primerak porodično-istorijske beleške koji sam izvukao iz kompjutera poslao

sam poštom Terezi Ambroz u znak zahvalnosti. U kratkom propratnom pismu to sam i
napisao: „Da nije bilo vaših povijesno-obiteljskih bilješki, ne bi bilo ni mojih istorijsko-
porodičnih beleški.”

Nikad mi na to pismo nije otpisala. Tereza Ambroz, uvek spremna da preda mnom
iznosi svoje „tlapnje”, samo je jednom pomenula ime đenerala Manojla Belimarkovića (ta
prilika će biti opisana), brižljivo, inače, izbegavajući, godinama, da potvrdi prijem moje
porodično-istorijske beleške...

Zašto je Tereza tako postupila?

Naravno, ne znam.

Najverovatnijom mi se čini pretpostavka da je poređenje Manojla Belimarkovića sa

njenim štovanim djedom (a moj spis, naslovljen i potpisan kao i njen, upućuje, mada bez
moje namere, na sravnjivanje dva podvižnička života) gospodična Žnidarić smatrala
uvredljivim za barona Ambroza. Beležim ovo bez gorčine i jeda. Prosto slutim da
Garašaninov kum Manojlo Belimarković nije bio drag šukun šukununuci Gajevog kuma
Ambroza. Kao potvrda da je i samo poređenje ova dva čoveka Tereza smatrala neprikladnim,
možda se može uzeti i to što Tereza više nikada nije u mome prisustvu pomenula njen, ranije
najomiljeniji, predmet razgovora - svoga šukun-šukundjeda baruna Vinčića.

Koji, uzgred budi rečeno, meni nije nesimpatičan.

Dapače.
 VII GLAVA

Nije ničija do moja krivica, ako je čitalac zaboravio da ova knjiga od samog početka
hoće da bude, i da ona, u izvesnom smislu, sve vreme jeste moj razgovor sa šafranizovanim
istražnim sudijom u „Slučaju Vilotijević”. Razgovor je, međutim, prekidan toliko dugim
izletima u razna vremena i među razne ljude, da osnovni tlocrt pripovedanja biva potisnut,
možda čak izbrisan iz čitaočeve svesti. Jasno mi je, dakle, da više ne mogu odlagati, makar i
sasvim kratak, povratak isleđenju, a da belodano ne razotkrijem svoj spisateljski diletantizam,
svoju nedoličnu sklonost ka brbljanju i svoju preteranu popustljivost pred pomalo čudnom
težnjom ovoga štiva da se razuđuje kao estuarij Amazona mnogo pre nego što je moja srpsko-
hrvatska utoka stigla do svog malog balkanskog mora. Ova knjiga, naime, treba da ima, kako
Bog i Aristotel zapovedaju, svoj početak, sredinu i kraj, preokret i prepoznavanje, i, nadam
se, veličinu i značaj. Ako to čitalac nije do sada dovoljno jasno zapazio, kriv je pisac: nisam
dovoljno strog carinik, propuštam preko estetičke granice i one tovare koji po zakonima
skladnosti ne bi smeli ući u jednu dobro uređenu književnu državu.

Međutim, uočavajući svoj, po svemu sudeći, nedolični spisateljski liberalizam, nisam

siguran da ću menjati svoju spisateljsku ćud (vuk dlaku menja...), ili, tačnije rečeno - nisam
siguran da ću odoleti potrebi da i dalje objašnjavam događanja iznutra, umesto da ostanem pri
vernom preslikavanju njihove spoljašnosti. I sa ovo malo iskustva stečenog pisanjem prvih
poglavlja jednog memoarsko proznog dela, otkrio sam da događaji imaju svoju sasvim ličnu
posebnost, da se likovi u njima osamostaljuju i postaju nabusiti, sujetni, ponekad grubi,
skloni laži ili preterivanju i da najčešće nije moguće prenebreći njihovu tvrdoglavu želju da
budu osvetljeni sa strane koju oni smatraju pravom. Čini mi se, međutim, kao piscu
uviđavnom prema željama svojih junaka, da ličnosti zapravo ne zahtevaju ništa što im ne
pripada po pravdi, da su, drugim rečima, njihovi, najčešće neizrečeni, pa ipak energični
nalozi gotovo uvek književno valjani.

Vraćajući se, dakle, ovoga časa na isleđenje u „Slučaju Vilotijević”, činim to ne bih li
podsetio strpljivog čitaoca da je taj slučaj, a ne Terezin alabasterski ten ili moji preduzimljivi
preci, predmet ove knjige, da je knjiga i nastala da bi „Slučaj Vilotijević” bio valjano opisan,
ali odmah će se pokazati da on valjano može biti opisan tek ako nastavim sa izletima iz
osnovnog toka priče u područja naizgled daleka, ali, po mom spisateljskom osećanju,
nevidljivim nitima vezana za osnovni tok jednog neobičnog spleta događaja.

Već u sledećih nekoliko rečenica videće se na šta mislim, i koliko sam ja, „svemogući
pisac”, nemoćan pred robusnim zahtevima osamostaljene priče:

Elem, nezadovoljan podacima koje je iscedio iz mene o početku poznanstva sa

„bračnim parom Vilotijević”, šafranizovani sudija postajao je sve mrzovoljniji. Bilo mi je
jasno da se koleba između dve procene moga ponašanja. Po jednoj - ja sam prosto zavrnuta
budala, kerefeka, smućena zamlata kojoj ništa u glavi nije, pa zato ništa ni u iskazu ne može
biti jasno. Po drugoj, ja vrlo lukavo i vešto izigravam zamlatu, zato što ne želim da budem
svedok u „Slučaju Vilotijević”. Prosto sam video kako odmerava koja je od ove dve
pretpostavke verovatnija, sve jednako prevrćući nekakve hartije ispred sebe, da bi me onda
odjednom, jakim glasom, naginjući se preko stola prema meni koliko god može bliže, prepao
neočekivanim pitanjem:

- Kako je došlo do toga da Dušan Vilotijević i Tereza Ambroz postanu stanari vaše
kuće u Andre Nikolića 11?

Naravno, nisam se prepao.

Pitanje sam očekivao, i na njega imao spreman odgovor:

- Do toga je došlo vrlo prirodno - rekao sam. - Ja sam rentijer, a gospodin Vilotijević i
gospođica Ambroz su tražili stan za iznajmljivanje.

- Rentijer - promrmljao je, kao neki mrzovoljni eho mog odgovora, kojim opet nije
bio nimalo zadovoljan.

Odgovor je, međutim, bio za istražnog sudiju u „Slučaju Vilotijević” više nego
dovoljan, ali, naravno, i savršeno manjkav kao objašnjenje pozadine, dakle, istine (da budem
sasvim precizan - onog njenog dela koji je meni dostupan) skrivene iza pročelja jednog
složenog ljudskog i istorijskog slučaja. I zato, postupajući kao znatiželjni ispitivač istine, a ne
kao sudski zapisničar, izlažući se opasnosti da još jednom budem optužen za spisateljsku
neveštinu, evo, posle samo jedne replike razmenjene sa istražnim sudijom, ponovo prelazim,
da se kantovski izrazim - iz fenomenalne (istražno-sudske) u noumenalnu (naslućeno-
nedokazanu) sferu „Slučaja Vilotijević”. Drugim rečima, ne menjajući svoju spisateljsku ćud,
još jednom napuštam isledničku kancelariju i odlazim tamo gde pravi ljudi pravi odgovor na
pitanje istražnog sudije možda mogu naći: u Andre Nikolića 11.

Kuću u Andre Nikolića 11 započeo je graditi pred svoju smrt đeneral Manojlo
Belimarković. „Za decu”, govorio je, mada se znalo da je mislio na unuke, Rastka i Danicu.
Jasno je bilo, naime, da će njegova porodična kuća na Kosančićevom vencu ostati kasno
dobijenom sinu jedincu, Manojlu Belimarkoviću mlađem, a mudri Đeneral nije hteo nagađati
da li će sa njegovim sinom (nesposobnjakovićem i dekadentom, kako to već biva sa sinovima
jedincima uspešnih Srba) ostati da živi unuk Rastko, ili unuka, đeneralova ljubimica Danica.
Zato - „za decu”, pa za koje od dvoje unučadi bude.21

Dugo i sporo građena (po nacrtima tada mladog arhitekte Đorđa Bajalovića) posle
Đeneralove smrti, kuća u Andre Nikolića (ulice tada još nije ni bilo, a kada tu nastane, prvo
će se zvati Ljubovijska) biće završena navrat-nanos 1919. godine, pred Rastkovu ženidbu
gospođicom Bisenijom Jevtić. U toj kući će se roditi moja majka Olga i u njoj će sa
roditeljima (od 6. aprila 1941. i sa tetka Danom, jer je Belimarkovićevu porodičnu kuću na
Kosančićevom vencu bomba sravnila sa zemljom) živeti sve do 1944. godine. Već sam u
prvom poglavlju, u fusnoti (sažetije nije moglo!) opisao kako su deda Rastko i baba Bisenija
poginuli 1944. godine, ali ni tetka Dani i mojoj majci Olgi nije bilo suđeno da u Andre
Nikolića još dugo obitavaju. Odlukom Izvršnog Narodnooslobodilačkog odbora Beograda od
16. VIII 1945. god. zgrada u Andre Nikolića 11 dodeljena je Ličaninu Danetu Kuprešaninu
Brki iz Donjeg Lapca, generalu, članu Vrhovnog štaba NOVJ. 22 Tetka Danu i moju majku
Olgu, koje su se našle na ulici zahvaljujući Zakonu o nevažnosti pravnih propisa donesenih
pre 6. aprila 1941. godine23 prima Olgin ujak Jovan Jevtić (zahvalni zbog njegova
dobročinstva u zlu vremenu, redovno smo ga tetka Dana i ja pohodili na Svetog Arhangela
Mihajla), i u njegovom stanu u Palmotićevoj ulici dve beskućnice ostaju sve do majčine udaje
za Prvoslava Petrovića, ne više mladog (1946, u trenutku ženidbe, već mu je punih 35
godina) kapetana NOVJ, pravnika, zamenika tužioca Vojnog suda I korpusa, koji se proslavio

21 Za koga je đeneral kuću gradio, kome ju je namenio, a ko će u kući gospodovati i njenom se lepotom dičiti -
jeste osnova za mali traktat o uzaludnosti neimarskog pregalaštva na vetrovitom Balkanu!
22 NOVJ - Narodno-oslobodilačka vojska Jugoslavije, ime koje su komunistički partizanski odredi pod
vođstvom Josipa Broza Tita dobili kao regularna vojska koja je zajedno sa sovjetskim jedinicima
učestvovala 1944-45. godine u završnim operacijama oslobođenja Jugoslavije na kraju II svetskog
rata. - p. p.
23 Komunistučka gerila koja je 1944-5. godine uvela u Jugoslaviju „diktaturu proletarijata”,
predstavljala je sveobuhvatan prekid sa svim tradicijama i zakonima „predratnog”, „buržuaskog”,
„građanskog društva”, ništa manje radikalan nego u Francuskoj revoluciji na kraju XVIII ili
Oktobarskoj, na početku XX veka. Slučaj oduzimanja kuće u Andre Nikolića 11, koji opisuje autor
Petrović, tipičan je za ovo vreme i po oceni ovog priređivača, vredan doprinos socijalnoj istoriji
srpskog društva u dvadesetom veku. - p. p.
učešćem u donošenju 101 smrtne presude „ratnim zločincima, kolaboracionistima i
intelektualnim podstrekačima” na čuvenom suđenju od 26. oktobra do 18. novembra 1944.

Moj otac, smrtonosni sudija.

Koji me nikad nije video.

Koga nikada nisam video.

Zanimljivo je ovde zapaziti različite govore - različite po glasnosti, osećajnoj

pozadini, učestalosti - kojima se tetka Dana služila spominjići svoje rođake. O svome bratu i
njegovoj supruzi, mom dedi Rastku i babi Biseniji, nesrećno poginulim na samom kraju rata,
govorila je retko, nerado, i sa nekom čudnom uzdržanošću, punom neizuštenih reči, kao što
se „o mrtvima govori sve najlepše”. Rado i sasvim drukčije je govorila o mojoj majci Olgi.
Voleo sam da slušam uvek iste priče o maloj Goci (kako je ministru Avakumoviću rekla da
mu rastu dlake iz ušiju, kako je trampila svoju novu organdinsku haljinicu za vrbovu sviralu,
kako je bila najlepša na Svetosavskom balu 1941. godine, itd.) i tetka Dana mi ih je strpljivo
ponavljala umesto uspavanki, često spominjući, sa mnogo nežnosti, i bez zazora od reči smrt,
njen neočekivani, tragični kraj („kao da su je pojele ajkule!”), i gotovo uvek završavajući
omiljene anegdote rečenicom koja je zvučala kao refren, kao „čičamićaigotovapriča”:

- A bila je tako veselo devojče - rekla bi, pošto završi, i uvek, posle pauze, dodavala: -
Dok se nije udala - turobnim glasom koji je odavao da Olginu udaju tetka Dana smatra
velikim zlom i nesrećom. Time treba objasniti što o mome ocu Prvoslavu Petroviću tetka
Dana, bez vrlo velike nužde, nije govorila, obelodanjujući na taj način da i ne-govor može
biti naročita vrsta govora. I mada razumem sa kakvim je užasom sveta gospođica morala
posmatrati udvaranje partizanskog kapetana i prekog tužioca „intelektualnim začetnicima”
(mnoge od „začetnika” poznavala je i znala da nisu delije, ali ni zločinci); ma kako lako
zamišljam sa kojim je mislima prenosila svoju dragocenu biblioteku iz stana Jovana Jevtića u
stan Prvoslava Petrovića u Gospodar Jovanovoj 47 (netom oduzet, opet po Zakonu o
nevažnosti... od našeg daljeg rođaka, advokata Stojana Radića, i dodeljen tetka Daninom tek
stečenom rođaku, kapetanu Prvoslavu Petroviću iz Svrljiga), ja ipak verujem da se, u krajnjoj
liniji, upad mog budućeg oca u život dve osamljene beskućnice, može smatrati srećnom
slučajnošću, ili socijalnom zakonitošću (neka čitalac izabere šta mu je više po volji) u
revolucionarnom amalgamiranju partizanske seljačije i starog beogradskog građanstva. Čak i
ako je život sa „Olginim kapetanom”, kako ga je uvek (ako ga je uopšte) pominjala tetka
Dana, bio veoma loš (a nije, po onome što sam ja mogao dokonati), eksperimentalna
simbioza u četvorosobnom stanu na drugom spratu Jovanove 47 trajala je kratko,
zahvaljujući, s jedne strane, istorijskim zbivanjima (Rezolucija Informbiroa došla je glave
Prvoslavu) i kobi, „ajkulama”, koje su odnele moju mladu majku zanavek.

Ostavljeni sami na svetu, tetka Dana i ja smo sami stvarali svoj svet u Jovanovoj 47 i
godinama nismo ni pomišljali na Andre Nikolića 11, jer smo, budući razumne osobe, znali da
revolucija ne guta samo svoju decu (što nas nije naročito pogađalo), već da guta, nepovratno,
sa naročitim pejzanskim apetitom, i vile na Senjaku i Dedinju. Zaboravili smo na Đeneralovu
kuću „za decu”, retko smo, i bez velike čegrsti, zamišljali Daneta Kuprešanina-Brku, njegovu
decu i unuke u Andre Nikolića 11. Toliko smo navikli na misao da kuća pripada Brki, da smo
bez velikog uzbuđenja, tek sa jadno podsmešljivim osmehom na usnama potpisali, kada su to
od nas tražili (tek negde krajem pedesetih, do tada im ništa nije trebalo, jednostavno su kuću
od nas uzeli i dali je Brki), Ugovor o zakupu nepokretnosti sa Upravom zgrada republičkih i
državnih organa:

II

Vlasnik imanja u Ulici Andre Nikolića 11, Danica Belimarković i Predrag

Petrović, sada sa stanom u Gospodar Jovanovoj 47, izdaje Upravi na korišćenje u zakup
stambenu zgradu i plac u Ulici Andre Nikolića 11.

Korisnik imanja (tj. Brka) može ugovor otkazati u svako doba.

VI

Zakupac imanja (tj. Uprava zgrada republičkih i državnih organa) vlastan je da

korišćenje imanja prenese na drugo lice, bez posebnog odobrenja vlasnika imanja (tj.
tetka Dane i mene).

Kada još sazna da na ime mesečne stanarine za imanje u Andre Nikolića 11 vlasnik
(tj. tetka Dana i ja) nikada nije primio sumu veću nego što je bila normirana cena vekne od
800 grama polubelog hleba, čitalac će odmah reći da je samo neki poremećeni rentijer mogao
potpisati takav ugovor. Naravno, ako nije živeo u Beogradu četrdesetih i pedesetih godina
XX veka, kada je jedini rentijer bila Uprava zgrada republičkih organa. Ako je živeo u tom
dobu, znaće da vlasnik nije imao drugog izbora, da su jadni cinizam i podsmešljivi osmeh na
usnama bili jedina njegova osveta za pljačku toliko opštu i sveobuhvatnu da opljačkani
pojedinac, zapravo, više o njoj nije sudio kao o ličnom gubitku: ne možeš se, zar ne, ljutiti na
zemljotres koji je sravnio sa zemljom kuće toliko ljudi da bi bilo sitničavo žaliti samo za
jednom, tvojom. Posle zemljotresa, ne misliš o kući. Srećan si što si ostao čitav. Brki ne
zavidiš. Jer - ko bi normalan želeo da bude Brka, makar i u predivnoj Bajalovićevoj građevini
eklektičnog beogradskog građevinskog stila?

Jednom rečju, godinama, decenijama, ni meni ni bilo kome razumnom ne samo da

nije padalo na pamet osporavanje Brkinog prava na imanje u Andre Nikolića već sam ja,
zajedno sa drugim razumnim ljudima, živeo u uverenju da su se novi imovinski odnosi
okamenili za sva vremena i da je o njihovoj promeni detinjasto snatriti.

Međutim - Tempora mutantur! Tempus edex rerum!

Već 1968. godine, kada sam završio srednju školu i upisao prava, neprikosnovenim
vlasnicima svih duhovnih i materijalnih dobara studenti su rekli da nisu savršeni.

- Gotovi su - rekla je skrušeno, bez trunke likovanja u glasu, tetka Dana, pročitavši na
zidu Kapetan Mišinog zdanja parolu „Dole crvena buržoazija”.24

- Mislite da će ih ova dečurlija razjuriti? - upitao sam sumnjičavo.

- Buržuazije na ovim prostorima ne opstojavaju. Razjure ih novoprispeli montanjari i

sankiloti. Čuo si govornike? Zar im ne vidiš glad u očima? Gotovi su, kad ti kažem.

Od ideje da su „gotovi” do povraćaja kuće u naše vlasništvo, naravno, vijugao je

strmim obronkom dug put, ali prvi, možda i najvažniji korak na njemu bio je - nova svest,
prvo tetka Danina, pa potom moja, da je revizija stanja uspostavljenog revolucijom 1944.
godine - moguća. Vrlo malo verovatna, ali moguća!

Tu svest sam postepeno širio i učvršćivao pripremajući ispit iz Građanskog prava i

čitajući „Politiku” krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Ne znam kako bih to
baš tačno opisao. Građansko pravo i onaj njegov deo (Stvarno pravo) koji se odnosio na moj
slučaj, zasnovani su na pravnim pravilima koja deluju vrlo stabilno, s jedne strane, a sa druge,
„Politika” je tih dana stala govoriti nekim novim jezikom, jezikom na kome se moglo

24 Juna 1968. godine, dakle, tačno pre sto godina, na Beogradskom univerzitetu došlo je do kratkotrajne
pobune studenata protiv bogaćenja i elitizma dojučerašnjih komunista i egalitarista. - p. p.
postaviti pitanje vlasništva, zasnovano na paragrafima građanskog prava, čak i jednom tako
moćnom i zaslužnom čoveku kakav je bio Dane Kuprešanin-Brka. Sada mi je jasno šta se
zapravo desilo: saznao sam, posrednim i zakučastim putem, doduše, ali shvatio sam ono što
oni još nisu znali: da su komunisti pukli. Vlast se tiho raspadala na delove. Više nije bila ni u
čijem isključivom posedu.

- Šta se to dešava - pitao sam tetka Danu osluškujući novi jezik epohe.

- Apsoluti postaju relativni - rekla je tetka Dana.

- Je li to dobro?

- Fukara veruje da je to sreća.

- A drugi?

- Drugih, za sad, nema.

Pošto je moja svest učinila prvi korak: smogla snage da postavi pitanje povraćaja
imanja u Andre Nikolića, vrlo je brzo usledio i sledeći, delatni korak: unajmio sam advokata
Mirka Šećerovića, koji je od Drugog opštinskog suda u Beogradu tražio da donese odluku o
iseljenju Vukice Kuprešanin, ćerke Daneta Kuprešanina-Brke, iz bespravno useljene dvorišne
zgrade (u vreme Belimarkovića ona se zvala zgrada za služinčad), koja u Ugovor sa Upravom
zgrada republičkih i državnih organa nije uneta (čistom omaškom u pisanju, zbog
nebrižljivosti koja samo otkriva koliko je ugovor po sebi bio nevažan) pa je, prema tome,
Uprava nije mogla iznajmiti ličkom generalu, već sam njome mogao raspolagati ja, kao
vlasnik neiznajmljene zgrade.

Priznajem - jedva odolevam želji da detaljnije opišem: dvanaestogodišnji sudski

proces za utvrđivanje nečega što se od prvog dana nije moglo poreći, što su sve ekipe veštaka
potvrdile, a da je ipak Sud tri puta, u nepristojno dugim vremenskim razmacima, donosio
PRESUDE kojima se odbija moj tužbeni zahtev, u suštini samo zato što je drug Kuprešanin-
Brko bio član Saveta Federacije, a tetka Dana i ja nismo bili članovi ničega.

Međutim, mada su presude bile istovetne, energija i bahatost sa kojom su donošene

bivala je sve manja. Posle prve, bojao sam se, ne da neću dobiti zgradu za služinčad u Andre
Nikolića, već da ću izgubiti stan u Jovanovoj i - glavu sa ramena, jer je indignaciju narodnog
heroja Kuprešanina, zbog nečuvene, čak, nezamislive drskosti da neko tuži druga Brku sudu,
delila, iz razumljivih razloga, čitava dedinjska elita. Dva je „konstruktivna prijedloga” dao
poniznim drugovima iz Preduzeća za gazdovanje stambenim zgradama Saveznih organa
(mislim da se Uprava tad već tako zvala) general Kuprešanin:

- Pa ako niste dvorišnu zgradu turili u jebeni Ugovor onda, tur’te je sad - glasio je
prvi, a pošto su mu, preplašeni, ipak nekako objasnili da to nije moguće, odmah je dao i
drugi:

- Prebac’te onda cijelo imanje u moje vlasništvo i basta! Nemojte me mučit’

formalnostima! Kat ’Gorija’ vlasništva je buržujska kat ’Gorija’. Mi ne priznajemo privatno
vlasništvo. Ili se to izmjen’lo od juče do danas?

Retoričko i ironičnno pitanje generala Kuprešanina bilo je, međutim, ozbiljnije nego
što je on mislio: između prve i druge odbijajuće PRESUDE, upravo od juče do danas, nešto
se jeste izmenilo, a pre donošenje treće (u vreme Titove smrti) 25 u Interesnoj zajednici za
stambenu izgradnju i upravljanje stanovima za potrebe radnika i funkcionera Saveznih organa
(Uprava iz 1945. se sve duže zvala, i sve manje moći imala) službenici su našem advokatu u
četiri oka i pola glasa već govorili kako je njegov zahtev, naravno, legitiman, „ali, druže
Šećeroviću, nismo deca, znamo kako stvari stoje!”

Izgleda da je Šećerović bolje od drugova iz Interesne zajednice znao kako stvari stoje,
jer je tri godine kasnije, konačno doneta presuda kojom se nalaže Vukici Kuprešanin (udala
se, ali nije uzela muževljevo prezime Simić) i njenoj porodici da napuste dvorišnu zgradu u
Andre Nikolića 11.

- Jesam li ti rekla da su gotovi - mirno je prokomentarisala novu Presudu II

opštinskog suda tetka Dana.

- Kada ste mi to rekli? - pitao sam.

- Juna šezdeset i osme.

- Tetka Dano, od tada je prošlo petnaest godina!

- I proći će još nekoliko dok se sasvim ne raspadnu. Nesrećnici. Kratko su trajali.

Ako je društveni i imovinski status naslednika generala Brke uzorak po kome se može
zaključivati o sudbini cele nove klase, brz raspad je odista usledio. Vukica nije mogla
održavati veliku zgradu u koju se uselila posle smrti svojih roditelja, i rado je pristala da joj,
od novca dobijenog prodajom dvorišne zgrade, kupim u centru trosoban stan.

I to je, zaista u najkraćim crtama, priča o tome kako smo tetka Dana i ja posle

25 4. maj 1980. p. p.
četrdeset godina (1945-1984) ponovo postali dejstvujući vlasnici zgrade u Andre Nikolića 11.
Odlazećoj tetka Dani ponudio sam da se odmah preselimo u kuću koju je za nju i njenog
brata gradio Đeneral Manojlo.

Nije htela.

- Nije to više naša kuća. I nismo mi više za toliku kuću. Sačekaj da umrem, pa, ako
budeš hteo, seli se ti.

Nisam hteo.

U Jovanovoj mi je bilo sasvim dobro: prašnjavo koliko treba da bih se osećao

bezbednim, gipsani radovi na plafonu mestimično otpali, što ih čini drukčijim od bilo kojih
drugih gipsanih radova na svetu, zidovi dve spojene sobe od dna do vrha ispunjeni (najvećma
tetka Daninim, ali i Đeneralovim i mojim) knjigama, komadi nameštaja srasli sa mestom na
kome se nalaze od kada znam za sebe, pa stoga izgledaju nepomerivi; opšta pohabanost koja
me, ne znam tačno zašto, ispunjava osećanjem podsticajne nostalgije; konačno (ma šta
govorila tetka Dana) - sve to zajedno jeste moja očevina. I mada je, dakle, sasvim tačno da se
nigde ne osećam, da se nigde ne bih mogao osećati utemeljeniji nego na drugom spratu
Jovanove 47, razlog koji je možda i presudnije uticao na moju odluku da se ne pomeram iz
našeg stana bio je u tome što me je naročitom srećom i spokojstvom ispunila ideja da kuću u
Andre Nikolića, moju dedovinu, preuredim u tri posebna stana za izdavanje, to jest, da
postanem rentijer.

Što sam više o rentijerstvu razmišljao, ono mi se sve više činilo pravim, plemenitim
zanimanjem, gotovo savršenim za čoveka koji ne želi biti podložan njihovim naumima, koji
neranjivost suverena želi postići negovanjem i uvećavanjem vrline ne pripadanja. Sreća je - ni
od koga ništa ne tražiti, ni od koga ništa i ne očekivati. Rentijerstvo je zanimanje u kome
nema nadređenog autoriteta koji propisuje pravila, nema urednika, dekana, predsednika,
direktora, vladike ili šefa bande koji nadgleda i ocenjuje valjanost posla koji obavljaju
potčinjeni. U rentijerstvu jednostavno nema potčinjavanja, nadređivanja, naređivanja,
hijerarhije. U rentijerstvu postoji rentijer, postoji zakupac i postoji ugovor čije uslove
ugovaraju rentijer i zakupac - odnos savršeno čist! Rentijerstvo je, pored nekoliko moljčavih
kraljevskih dinastija, jedino feudalno zanimanje koje je preživelo do današnjih dana. Poslovni
odnos jednostavan, biblijski prvobitan. Odnos rentijera i zakupca savršen - carsko-vazalski,
gde i za cara i za vazala postoje uljudna ograničenja!

U teoriji rentijerstva tako.

 U praksi se pokazalo da ima slučajeva koji izmiču teorijskoj čistoti rentijerske
filosofije, jer se moj odnos sa prvim zakupcima tek završenog stana broj 326 teško može
opisati kao carsko-vazalski i rajski čist, jer su se u taj stan (septembra 1986?). godine uselili
Dušanu Vilotijević i njegova verenica Tereza Ambroz.

Kako je do toga došlo? Da li sam morao izdati stan Dušanu Vilotijeviću i gospodični
Ambroz? Da li sam želeo da im stan izdam? Da li su na moju odluku uticali viši, da kažemo,
istorijski i opšti razlozi? Da li sam i u tom slučaju postupao kao rentijer, dakle - božanski
ravnodušan, lišen ličnih osećanja prema kirajdžijama? Da li sam naročite i lične razloge imao
izdajući stan baš njima? Sve su to pitanja na koja, naravno, nisam ni pomišljao da odgovorim
istražnom sudiji, ali koja moraju biti razjašnjena čitaocu, sada već, nadam se, ozbiljnije
upućenom na prilazne puteve koji vode prema srži „Slučaja Vilotijević”.

Elem, posle našeg mučaljivog rastanka u Trajektnoj luci (smeštamo barunicu Ambroz
u taksi, kroz otvoren prozor rukuje se sa Dušanom, njena bela ruka sa oklopom srebrnih
narukvica maše zveckajući, kao da je ničija, sve dok auto ne zamakne za ugao; Dušan i
Muharem se jedva uguravaju u pretovarenog „spaleta”; ostajem sam sa velikim koferom, oko
mene strka izbezumljenih putnika, u daljini lepi, uzbudljivi Split) dugo nije bilo nikakvog
glasa ni od TV beogradskih novinara, ni od zagrebačke veterinarke Tereze Žnidarić. Na moje
pismo sa Đeneralovom biografijom, barunica Tereza nije odgovorila, a prećutao bih istinu
kada ne bih priznao da sam sa rastućim razočarenjem svakog dana oko podne utvrđivao da u
poštanskom sandučetu nema pisma iz Samobora. Ili Zagreba. Naime, dok smo čekali taksi u
Trajektnoj luci, Dušan je pitao Terezu:

- Sledećih dana ćete biti na zagrebačkoj ili samoborskoj adresi?

- Možete pisati na obe. A gdje ću se skrasit, to vam ne bih umjela reć. Vjerojatno u
Zagrebu.

Ja sam pismo poslao na zagrebačku adresu, i, sasvim iskreno, ne mogu reći da me je

prazno poštansko sanduče činilo nesrećnim. To svakako ne. Bio sam prosto nestrpljiv da
doznam šta će gospodična šukun šukununuka baruna Ambroza misliti o mom čukundedi,
vrednome đeneralu i tajnom intelektualcu Manojlu. Međutim, posle dve-tri nedelje
iščekivanja, kada sam shvatio da je njen odgovor u njenom neodgovaranju na moje pismo, i
ta površna ljubopitljivost je zamrla. U izvesnom smislu gospodična Žnidarić me je razočarala,

26 To je stan u potkrovlju: stan broj 1, u prizemlju, izdao sam jednom Ircu, službeniku British Councila u
Beogradu, a stan broj 2, na prvom spratu, jednom Australijancu, službeniku organizacije koja se, ako sam
dobro zapamtio, zvala Delegation of the Commission of the European Communities.
pa sam je, kako sam već navikao da činim u sličnim slučajevima - turio u zaborav. Vrlo
uspešno i bez napora. Odistinski. Evo dokaza: kada sam jednom, u novembru, ili decembru,
pokušao da se setim njenog lika, shvatio sam, iznenađen i zabavljen, da ga ne mogu prizvati u
sećanje. Sećao sam se njene muslinske figure i obrisa glave, kose, izbledelih boja, ali ne i
baruničine celokupnosti. Probije se do mene obrva, osmeh, gest - ali prazno je lice, bez ličnih
crta, odneto nekim moćnim unutrašnjim brisačem koji radi bez moga naloga i bližih
uputstava.

Možda sam Terezin lik isterao iz pamćenja zajedno sa lastovskim košmarom koji me
je uvek bolno podsećao na moja nedolična samoizneveravanja, ali verovatnije je brzi zaborav
bio, makar privremena, posledica otkrića rentijerske ideje, koja me je obuzela tako temeljno
da ni o čemu drugom nisam bio kadar duže i sa strašću misliti. Sav sam se, naime, bio predao
preuređenju kuće u Andre Nikolića. Mučne poslove nabavke materijala i najčešće nedostojno
pogađanje i navlačenje sa generalno nesolidnim majstorima, podnosio sam, protivno
očekivanjima, vedro, čak radosno, jer sam znao da je to ono trnje preko koga stižem do svojih
rentijerskih zvezda. Toliko sam bio nestrpljiv da ja, čovek bez statusa u društvu, steknem u
njemu status nezavisan od društva, da sam čak znatno proredio i seanse sa Doktorkinim
devojkama. Naručivao bih neku tek kada mi Zlata, zabrinuta, telefonira da proveri zašto se
tako dugo ne javljam:

- Jesi li bolestan?

- Ma ne!

- Ako si bez para, nemoj da...

- Imam para.

- Da se nisi zaljubio?

- Gluposti! Ugovori mi seansu za sutra. Može?

- Natürlich! A demain! Eight o’clock is OK?

Bio sam spokojan. Živeo sam lepo. Budućnost mi je, prvi put, izgledala izvesna i
podnošljiva.

U takvom, spokojnom, stanju duha, zatekao me je telefonski poziv Dušana

Vilotijevića. Datuma se ne mogu setiti sa potpunom tačnošću, ali svakako nekoliko dana pre
Svetoga Stefana, dakle i Božića, javljao mi je da u Beograd dolazi gospođica Žnidarić
(povinujući se neodoljivoj strasti da umanjuje ličnosti prekrajajući im imena u detinjaste
nadimke, Dušan je, prvi put za moje uši, kraljičansko ime Tereza pretvorio u kuvarički
nadimak - Reza, i Tereza će potom, za Dušana Vilotijevića Reza uvek ostati!)27

- Prežo, burazeru, Reza dolazi (viče u telefon Dušan, sa kratkouzlaznim akcentom na

drugom slogu reči „dolazi” - uprkos svom trudu, češće mu se u izgovoru potkradao zavičajni
jezički zvuk). - Voleo bi da skupim Lastovsko društvo.

Još jedno besramno spisateljsko razgolićavanje do poslednje intime: jedva sam se

uzdržao da ne upitam da li bi on želeo da „skupi društvo”, ili je takvu želju izrazila „Reza”,
ali sam, dakako, pitanje progutao pre nego što se i uputilo prema mojim usnama. Neodređeno
sam pomenuo svoje građevinske obaveze, i obećao da ću, kada mi javi tačan datum, na svaki
način gledati da budem slobodan.

Sada se dešava nešto što je meni toga časa izgledalo, i što će čitaocu pogotovo
izgledati neobično, ukoliko nije navikao (a, dakako, nije) na iznenađenja koja tetka Dana,
ponekad, uspeva prirediti čak i meni, njenom nećak-unuku i učeniku, najbolje upućenom u
tajne svete gospođice Belimarković. Naime, u nedoumici kako odgovoriti na Dušanov poziv,
tih dana već vrlo umornoj tetka Dani ispričao sam, ne bih li je čime pomerio iz njene
predsmrtne smirenosti (koja je spolja najviše ličila na ravnodušnost, na integralno
neuvažavanje ovog sveta), da u Beograd dolazi gospodična Ambroz. Očekujući da će i na ovu
vest, kao i na većinu drugih, odgovoriti pristojnim i nezainteresovanim klimanjem glave, i
odsutnim: „Da, da”, iznenadio sam se kad me je znatiželjno, posle duže vremena opet
živahno upitala:

- Kada dolazi?

- Ovih dana.

- Pozovi je da nas poseti na Svetog Stefana.

Bio sam toliko zapanjen tetka Daninim predlogom, da je nisam, kao što bi bilo
prirodno, upitao zašto bih Terezu Ambroz zvao u kuću, u koju gotovo nikad, nikog nismo
pozivali, već sam se, vrlo zbunjen, stao raspitivati za manje važan deo tetka Daninog
neočekivanog predloga:

- Zašto na Svetog Stefana?

27 I u pismu iz II glave, Dušan Terezu češće naziva Rezom. Ja sam bio slobodan da nadimak dosledno
pretvaram u pravo ime gospođice Ambroz, jer na Lastovu, o kome pismo govori, Dušanu nije padalo na
pamet da tepa barunici. Nadimak Reza bi, naime, u gako ranom stadijumu otkrivanja slučaja Vilotijević,
samo zbunjivao čitaoca. (videti fusnotu 1, II glava)
 - Pa, to je slava Olginog kapetana.

Možda je sada prilika da kažem: nisam voleo što tetka Dana moga oca naziva
„Olginim kapetanom”, ne krijući prezir prema ličnosti koju tako naziva. Nikada joj nisam
rekao svoje mišljenje, ali, što sam bivao stariji, sve više mi se činilo da tetka Dana postupa
neuviđavno, i prema čoveku koji je dvema siroticama Belimarković pribavio dom kada su
bez njega ostale, i prema meni, sinu tog Prvoslava Petrovića, koji nije bio samo „Olgin
kapetan”, već i moj otac. Po svemu što sam mogao doznati, uglavnom od naših rođaka koji
su, potrebiti i ugroženi u svakom pogledu, dolazili tih godina u kuću Olgice i Prvoslava sa
raznim nuždama i nedaćama, taj kapetan iz Svrljiga hteo je da pomogne, bio je vrlo zaljubljen
u svoju mladu ženu i - u tome se svi slažu - pun poštovanja prema njenoj tetki Danici.
Međutim, više od nepravde koju je, ipak, tetka Dana činila uspomeni na svoga kasno
oženjenog i rano preminulog zeta, iznenađivala me je grubost koju je ona, inače tako obzirna,
pritom ispoljavala. Jednom sam, koristeći neki razgovor o drugom slučaju, ali takvom da bi
se mogao primeniti i na njen odnos sa „Olginim kapetanom”, lukavo i oprezno pokušao
nagovestiti da se, tetka Dana, možda, seća nesretnog Prvoslava sa toliko jeda jer je, nolens
volens, i sama uživala u blagodetima njegovog položaja u partizansko-tužilačkoj hijerarhiji
pobednika. Tetka Dana me je, međutim, gledala bez razumevanja. Ili nije shvatila da ciljam
na nju, ili se, što je mnogo, mnogo verovatnije, pravila da nije shvatila moj nagoveštaj o
dobrima kojima ju je zadužio „Olgin kapetan”. Nikada, međutim, nisam do kraja popustio
pred željom da u otvorenom razgovoru sa tetka Danom razjasnim njen nerazjašnjivo uporni i
jetki prezir prema kapetanu-dobrotvoru. Mučno osećanje kojim me je ispunjavalo njeno
neskriveno nipodaštavanje moga oca (sa koje god strane ga posmatrali - jedinog koga imam!)
učinilo je da Prvoslava počnem žaliti, saosećati sa njim, u sebi ga zaklanjati od zlobe i čegrsti
od koje se sam više nije mogao braniti. Možda je i krvava predstava koju gledamo poslednjih
godina28 doprinela svojom „bukom i besom” da mi se tužiočev zahtev iz daleke 1944. za sto
jednu smrt „intelektualnih začetnika” učini manje osudljivim od hiljada usmrćenja koja se
svakodnevno i bez ikakvog suđenja dešavaju u našoj ostrvljenoj državi. Možda je vreme
učinilo svoje. Strahote Stogodišnjeg rata svi, dakako, zaboravljaju, jer se odigrao pre šest
stotina godina. I mržnja prema komunistima se istrošila, čak i među mojim najzadrtijim
rođacima, od silnog trenja kome je, kao srebrenina u boljim kućama, bila, tokom pola veka,
svakodnevno podvrgavana. Istini za volju, moja generacija koja ne zna za boljševičku
strahovladu iz prvih godina pretvaranja partizanske seljačke gerile u regularnu vlast, seća se

28 Prva polovina devedesetih godina prošlog veka obeležena je na prostorima Jugoslavije (1918-1992),
koja se raspala užasno krvavim i primitivnim građanskim ratom. - p. p.
„Titove” Jugoslavije bez gorčine starijih naraštaja, i čini joj se dejstvujuća dikatura novih
„sankilota” znatno gorom od prethodne, pa tako, možda, đavolska lica partizanskih Prvoslava
dobijaju i poneku anđeosku crtu kada se uporede sa licima koja danas kroje kapu glavatim
Srbima. Konačno, zar se sinu, koji nikad nije video svog oca, može sa punom strogošću
zameriti što ima potrebu da ga vidi u boljoj svetlosti od one u kojoj ga prikazuju ogorčeni
gubitnici iz prošlosti i grlati arbitri novih laži iz sadašnjosti?

Sve su to, međutim, moje misli. Sve sam ih za sebe čuvao. Ma koliko sam želeo da
skinem masku ubice sa lica iščezlog oca, da otkrijem iza nje očinske crte, nisam se nikad
otvoreno suprotstavio tetka Dani, niti sam joj ikad rekao da njenu čegrst prema Kapetanu
smatram preterano zagriženom i nepravednom. Mučninu koja me je obuzimala dok je slušam
kako govori o Prvoslavu, blažio sam tek jednim lekom: kao što je tetka Dana dosledno
nazivala mog oca „Olginim kapetanom”, tako sam ja tetka Daninog kapetana - ljut lek na
ljutu ranu - uvek nazivao „mojim ocem”, pa sam tako učinio i u ovoj prilici:

- Moj otac - rekao sam - nije slavio slavu. Ne slavim je ni ja.

- Ipak, ti pozovi gospodičnu Ambroz.

- Na slavu koju ne slavim?

- Na Svetog Stefana - bila je uporna tetka Dana, a ja sam iz iskustva znao da je

uzaludno suprotstavljati se njenim, istini za volju retkim, napadima nepopustljive
tvrdoglavosti. Ipak, priuštio sam sebi malo zadovoljstvo, koje mi se u tom času (samo u tom
času!) učinilo sasvim bezazlenim. Smatrajući razgovor o poseti na Svetog Stefana završenim,
što on odista i jeste bio, pitao sam tetka Danu, lukavo zasmejan u sebi sopstvenom dosetkom:

- Znate li, tetka Dano, šta je Jakov Žnidarić, otac barunice Ambroz?

- Ne.

- Partizanski kapetan. Dugogodišnji sekretar Općinskog komiteta Partije u Samoboru.

Ništa mi nije odgovorila. Ne znam šta je mislila. Ja sam se, međutim, istog časa, čim
sam lukavu rečenicu izgovorio, osetio bolno krivim pred umirućom staricom zbog svoje lake
pobede, koje sam se potom godinama sećao kao velikog nepočinstva - mene, nezahvalne,
osvetoljubive barabe - očajan što svoj nedolični trijumf ne mogu više nikakvim izvinjenjem
obesnažiti.

Elem, ćerka sekretara Općinskog komiteta Partije u Samoboru, barunica Tereza, došla
je kod nas na Svetog Stefana u pratnji gospodina Dušana Vilotijevića, što sam i očekivao. Sa
njima je bio i Muharem Jusić, što nisam očekivao, jer ga ni Dušan ni ja, prilikom našeg
telefonskog dogovaranja, nismo pomenuli.

Kada smo posedali ukrug ako okruglog, nevelikog stola u većoj od dve spojene sobe
naše biblioteke, posle (sa moje strane) pomalo krutog (sa Dušanove), preterano srdačnog i (sa
Muharemove) tunjavo-zbunjenog pozdravljanja (savršenu pribranost prilikom upoznavanja
ispoljile su samo gospođice Dana i Tereza), odjednom me je sa nekom neodoljivom, gotovo
onesvešćujućom snagom ophrvalo iznenadno, klervoajantno saznanje o svakojakoj
neskladnosti grupe koja se zbrda-zdola zgomilala na drugom spratu Jovanove 47: tetka Dana
u njenoj kentaurskoj Hepplewhite stolici, živnula, posle dugog razdoblja duhovne hibernacije
(avaj - poslednji blesak pred gašenje svete Danice, Đeneralove ljubimice, neudavane
sveznalice, moje jedine uzdanice!); brkati, grmaljasti Dušan Vilotijević iz Kotraža, sankilot
(čiji je uspon gospođica Belimarković naslutila još 1968. godine kada je on, tek bosonogi
dečačić, još čuvao stoku po obroncima planine Čemerno), nova TV zvezda novog tima nove
političke bande koja upravo, sa drugom Murtom na čelu, počinje da ruši dojučerašnjeg
Murtinog kuma, druga Kurtu; Tereza, veterinarka izbledelih boja, u dalekom kumstvu sa
Ljudevitom Gajem, iz starog, barokiziranog jezgra negdanjeg trgovišta Samobora sa
sjevernih obronaka Žumberačkog gorja i obala riječice Gradne; Muharem iz Rogatice (u
tursko vreme Čelebi-pazara), takođe dolazeće „novo lice” na omnipotentnom TV
beogradskom „malom ekranu”, „ubeđeni ateist”, čiji se jedini brat, u tom času već dve
godine, uči, među odabranim, fanatičnim polaznicima čuvene Medrese u Rijadu, islamskoj
teologiji i šerijatskom pravu; i ja - ko sam ja? Sin Goce u organdinskoj haljinici i njenog
kapetana iz Svrljiga? Učenik svete gospođice Dane Belimarković? Čukununuk đenerala
Manojla? Pravoslavac koji slavi Svetoga Stefana? Rentijer ovdašnji? Ko smo mi? Zašto smo
zajedno? Šta, recimo, ja, tražim u društvu, recimo - Dušana Vilotijevića?! Šta će Muharem u
društvu Dušana i Tereze? U kakvim je odnosima on, posle svega, sa Terezom? U kakvim je,
što se toga tiče, odnosima Tereza sa Dušanom?29 U kakvim sam odnosima ja sa svima njima,
na drugom spratu stana u Ulici Gospodara Jovana, Kodža Miloševog brata i junaka što se
naseče obrijanih turskih glava kod Dublja i Ljubića? Neki ljigavi besmisao oblepio mi je
pamet, ne da joj da se razmahne. Prisutne vidim zanavek ukočene u jednoj pozi, kao voštane
figure u šarlatanskom muzeju Madam Tiso. Odjednom znam, ne kao filosof, već krajnje
praktično, kao građevinski palir i nabavljač italijanskih pločica, znam čulom mirisa i pipanja

29 Ovo su jedine dve rečenice u celoj knjizi „Slučaj Vilotijević” u kojima, kao što se vidi, na krajnje
neodređen način, autor Petrović možda aludira na seksualni čin između Tereze i Muharema kome je
bio, najverovatnije nevoljni svedok. - p. p.
da smo, ovako zajedno, na Svetog Stefana 1986. godine XX veka - jedna među mnogim,
velikim besmislicama koje se lagodno baškare pod kapom nebeskom kao da su najoprirodnija
pojava u savršeno skladnom svetu, kao da su zasnovane i održavane nekom nadmoćnom
božanskom pameću koja iz velike daljine smišlja naše postupke i ceni našu priličnost.

Tišina, teška, tusta, smolava, kao pokrov se spustila na „lastovsko društvo”, ali
izgleda da najteže opterećuje Dušana. On se jedini vrpolji na svojoj stolici, mada se ne
usuđuje da otpočne razgovor. Otpočinje ga tetka Dana, očiju usvrdlanih u barunicu Terezu,
pitanjem:

- Vaš predak, baron Vinčić, bio je tridesetih godina prošlog veka jedan od osnivača
Ilirske čitaonice u Karlovcu?

- O tomu vam je pripovjedao... gospon... Predrag... ne?

- Da - kaže tetka Dana, ne otkrivajući, naravno, da je podatak znala mnogo pre nego
što sam upoznao Terezu Ambroz.

- Je, tak piše u izbljedelim arkivskim librima.

Kao da je samo to želela da čuje, tetka Dana prestaje da posmatra Terezu, i odjednom
gubi zanimanje za razgovor. Sve sam teže razumevao njeno ponašanje. Sve je manje bila u
ovome svetu. Odlazi iz „lastovskog društva”, isključujući čula kao u slavskom okruženju,
kod ujaka Jovana.

Pošto nas je, prvo, sabrala na Svetog Stefana, a potom tako brzo napustila, mi se
snalazimo kako umemo. Pričamo o bilo čemu. O dotrajalosti pruge između Novske i Šida. O
Srbima i Hrvatima. O služavkama danas, u Srbiji i Hrvatskoj. O tisku u Zagrebu i novinarstvu
u Beogradu. O svetom prvomučeniku i arhiđakonu Stefanu i o razlici između „panagije” i
„panahije”.

Ne umem reći da li su oni znali, kao što sam ja znao, da govorimo koještarije. Možda
i jesu, pa su se, kao i ja, trudili da to sakriju.

Kada su se digli da pođu, viknuo sam tetka Dani, koja nije zapažala njihov pokret, da
odlaze. Vratila se među nas. Čak, uljudno, rekla:

- Već idete.

- Prekrasan vam je stan, gospođo Belimarković. Krošnja ove platane prav za prav
ulazi u sobu - rekla je Tereza, a onda je nešto tišim glasom, postavila pitanje namenjeno samo
meni:

- To je bil stan dženerala Belimarkovića? - pominjući mog pretka tada prvi i poslednji
put, stavljajući mi tako do znanja da je biografiju, o kojoj ne želi govoriti, pročitala. Hteo sam
da joj odgovorim, ali me je preduhitrila tetka Dana:

- Ne, draga gospođice Ambroz. Ovaj stan je ratni plen Predragovog oca, kapetana
Prvoslava Petrovića. Allodium. Kako biste vi rekli? Leno? Akar?

Nisam znao onda, ne znam ni dan-danas šta je htela da kaže poslednja rečenica koju je
Tereza izgovorila, više za sebe, manje kao odgovor na tetka Danino pitanje. Evo, međutim,
rečenice, pa neka njen smisao odgoneta svako prema svome nahođenju:

- Naša kuća u Samoboru... također je... ratni plijen... partizansko leno... kak ste
izvoljeli reć... mojega oca... također kapetana... Jakova... Žnidarića.

Poseta je time bila završena.

Poslednja koju je za života primila sveta gospođica Dana Belimarković.

Ugasila se, u snu, osamnaest dana kasnije.

Na Svetog Savu.

Leta gospodnjeg hiljadu devetsto osamdeset šestog.

Otišla je bešumno.

U površini sveta iza svete gospođice Dane Belimarković nije ostala rupa njenog
obličja.

Čovek nestaje neprimetno.

 VIII GLAVA

Tog istog dana, 27. januara leta gospodnjeg hiljadu devetsto osamdeset šestog, primio
sam pismo iz Zagreba, ali ne od gospodične Ambroz, kako bi na osnovu dosadašnjeg toka
priče bilo razumno očekivati, već, kako se ni po kojoj osnovi ne bi moglo ni naslutiti - od
gospodične Matilde Belavić. Pismo krajnje neobično. U pojedinostima i sledu - logično, u
ukupnom značenju sasvim - van pameti. Jedno pismo ničim izazvano. Ni na šta, što bi mu
prethodilo, naslonjeno. U svakom slučaju na pogrešnu (moju) adresu poslano. Ipak, ako bih
samo jednim pridevom, umesto mnogim, kao u prethodnim rečenicama, hteo opisati glavnu
osobinu ovog pisma, rekao bih da je ono zapravo bilo meni sasvim - nerazumljivo!

Čitalac će vrlo brzo biti u prilici da i sam oceni smer i smisao epistolarnog poduhvata
gospodične Matilde Belavić. Meni to nije pošlo za rukom. U prvi mah, ovlašno ga preletevši
pogledom tog elegičnog 27. januara 1986, mislio sam da je tetka Danina smrt (očekivana,
naravno, ali očekivana katastrofa jedva da je za mene bila nešto manja zato što sam unapred
znao da će nastupiti) suviše ozbiljan događaj u mom životu da bih za bilo koju drugu misao
ili osećaj mogao biti prijemčiv. Međutim, kada sam ga za nedelju, pa za dve nedelje dana, u
više prilika i kasnije, ponovo čitao, pismo mi je postajalo sve besmislenije. Ne njegovo
značenje, već razlog sa koga je napisano i, još više, što je meni poslano.

Čitalac će se pre svega upitati (kao što sam i ja učinio videvši na poleđini ime i adresu
pošiljaoca) ko je Matilda Belavić, pošto bi, odista, bilo mnogo očekivati da se (i onaj
najpažljiviji) seća opisane prilike u kojoj ju je na Lastovu pomenula gospodična Ambroz kao
svoju najbolju prijateljicu („jedina koju sam imala i koju imadem” - ako se i ja dobro sećam
te, usput izgovorene, Terezine rečenice). Tu, međutim, pitanja ne prestaju da se roje, ali ću ih,
poštujući logiku doslednosti pripovedanja, staviti tamo gde im je mesto u ovom poglavlju,
dakle, iza pisma sa kojim valja prvo upoznati moje strpljive saputnike kroz „Slučaj
Vilotijević”.30 Alzo, pismo:
30 Uvršćujem pismo gospodične Belavić u knjigu o „Slučaju Vilotijević” zato što ono, po mom uverenju, i
takvo neobjašnjivo, zaslužuje mesto u dokumentarnoj prozi, kojoj po prirodi žanra pripadaju i epistolarni
prilozi, a i zato što postoji mogućnost da čitalac, za razliku od mene, nađe raison d’ètre za njegovo pisanje i
adresovanje.
 Štovani gospon Petrović,

iako se osobno nismo nikad upoznali, nikad ni riječi međusobno razmjenili, nikad
jedno drugomu facu vidjeli, iz pripovedanja moje najbolje, može biti i jedine, prijateljice,
Tereze Ambroz, znadem više o vama no što ste spremni povjerovati. Zato se usuđujem pisati
vam. Radi opće dobrobiti, ali, dakako, prije svega i prije svih, radi dobrobiti moje osebujne, i
smjele i plahe, i dijetinjaste i mudre, moje dugogodišnje zimmerke i životne druge Tereze.

Može vam biti čudno što ću ja, biokemičar po naukovanju i profesiji, govorit u mome
listu poglavito o istoriji. Želim vam, naime, na samomu početku priopčiti moje znanstveno
uvjerenje da su učeni ljudi i političari XIX i XX stoleća zaveli u bludnju javno svjetsko
mišljenje kako su Srbi i Hrvati jedan narod, te je, tekom takova logiciranja, Versailleskim
mirom ustanovljena jedinstvena država kojoj je dato ime Jugoslavija. Nitko više ne tvrdi da
su Slovenci i Makedonci isti narod sa nama, ali mnogi ugledni učenjaci u Versailleskoj
Jugoslaviji, a, valja reći, mnogi i u svijetu, još uvjek, dapače, sve većma slijede zabludu da su
Srbi, Hrvati i Crnogorci jedan narod i zanose se mišlju da će s vremenom odnaroditi Hrvate i
pretvorit ih u Srbe.

Štovani gospon Petrović, budući da mi je Tereza nadasve draga prijateljica i da je

cura koja zaslužuje mnogo više sreće no što je do sada imala, i budući da sam od nje saznala
za vašu osobnu tankoćutnost i gospodsku prijaznost, želim vam, alzo, priopćiti jednu istinu u
koju se nikako ne bi mogla propitivati:

HRVATI I SRBI NISU JEDAN NAROD.

Hrvati i Srbi su, cijenjeni gospon Petrovič, dva, posvemašno odjelita naroda.

Mi Hrvati, dapače, nismo ni Slaveni. Mi smo Goti iranskoga pranastanka. Sve nas,
naime, upućuje da su donski Hrvati bili iranskog podrijetla. Od konca I do III stoljeća po Kr.
u državi Tanais, u području Dona živjela su razna iranska plemena Sarmata pa su i Hrvati,
koji su tu živjeli, morali biti Iranci. Na kamenom natpisu kralja Darija (522-486 prije Kr.)
među 23 naroda koja su mu se pokoravala, navodi se narod Harauvatiš. Perziske svete knjige
Avesta zovu taj narod Harahvaiti. Pokrajina u kojoj je taj narod živio, obuhvatala je južnu
polovinu današnjega Afganistgna, cijeli Beludžistan i istočni dio današnjeg Irana (Perzije).
Nadalje, narodno ime Hrvat je iranskog podrijetla i dolazi od iranske riječi Horva(t)u u
značenju Sunčeva postelja, prema jednomu tumačenju, a prema drugomu, od riječi Huurvata
u značenju prijatelj, amicus.31 Na koncu konaca i svoj narodni grb sa 64 crvene i bijele kocke
Hrvati su donijeli iz Irana.

Srbi, pak, nikakove spone sa Irancima i, potom, Gotima, niti imaju niti su igda imali.
Srbi su posvemašnje odjelit narod od Huurvata. Najstarijim podrijetljom sa sjevernih padina
Kavkaških gora, jugoistočno od južnog dijela Azovskog mora, Srbi su autohtoni Alarodijski
narod, koji ne pripada velikoj obitelji indoevropskih naroda. Značenje imena Srb valja tražiti
u starom sardskom jeziku ili u današnjim jezicima ostataka starosjedioca u Frigiji - Kurda i
drugih. K. Porfirogenet u djelu „O upravi carstvom” piše: „Srbi potječu od nekrštenih Srba,
zvanih „Bijeli”, koji stanuju s one strane Turske” . Taj početni, maloazijski tip Srba, na Labi
se stopio sa brojnijim domaćim Slavenima i primio njihov zapadni slavenski jezik; štokavsku
ekavicu. Od tih Slavena Srbi su primili velikim dijelom i tjelesne osebine tekom srednjovječne
epoke.

Što se pak vjere i kulture tiče, svi relevantni čimbenici govore još uvjerljivije o
posvemašnjoj odjelitosti Hrvata od Srba. I vjerski, i gospodarstveni i državni život Hrvata
razvio se pod utjecajem Zapada, napose franačkog vladarskog dvora i franačkog feudalizma.
S franačkim vrhovništvom dolaze u Hrvatsku benediktinci, koji su kod Hrvata, kao i kod svih
zapadnih naroda, najviše pridonijeli očuvanju i razvoju rimsko-zapadne kulture. I razvoj
obrta u Hrvatsku je dolazio sa Zapada, kamo se uglavnom kretala i hrvatska izvozna i uvozna
trgovina. Među Hrvatima nijesu nigda djelovali bizantski svećenici ni monasi. Hrvati nijesu
poznavali grčki jezik, niti su se izravno koristili tekovinama bizantske kulture.

Razvoj Srba, pak, išao je sasma drugim putovima. Kako navodi K. Porfirogenet, do
cara Vasilija I većina je Srba živjela u poganstvu. To potvrđuje i činjenica, da je srpska
vladarska porodica gotovo do toga doba ostala poganska. Negdje 871. ili 872. godine

31 Budući ste čovjek svestrano naučen, preporučam vam zarad provjere mojih navoda sljedeće znanstvene
izvore: M. Vasmer: Untersuchungen über die altesten Wohnsitze der Slaven, Leipzig 1923; L. Hauptman:
Kroaten, Goten und Sarmaten, Germanoslavica, III, Prag 1935; K. St. Draganović: Massenu’bertritte von
Katholiken zur „Orthodoxie” im kroatischen Sprachgebiet zur Zeit der Tu’rkenherrschaft, Orientalia
christiana periodica, III, Roma 1937; N. Klaić: Historia Salonitana Maior, Beograd 1967; Kraljevstvo
Hrvata, izd. Šišić F., Letopis, 383-416; Porphyrogenitus C.: De administrando imperio, R. J. H. Jenkins,
Budapest 1949; Tomašić I.: Chronicon breve Regni Croatiae, Arhiv, IX, Zagreb 1859; Vizantiski izvori, I-III,
SAN, Beograd 1955-1966; Byzantinische Zeitschrift, I-II, Leipzig 1829-93; Cvijić J.: La peninsule
Balkanique, Geographie humaine, Paris 1918; Kadlec K.: Valaši a valašske pravo, Praha 1916; Karadžić
Stefanović Vuk: Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona, Beč 1849; Klaić Vj.: Povijest
Hrvata od najstarijih vremena do svršetka XIX stoqeća, I-III, Zagreb 1889-1911; Mandić D.: Postanak Vlaha
prema novim poviestnim iztraživanjima, Buenos Aires 1956; Murvar R.: Hrvatska i Hrvati, Chicago 1953;
Ostrogorsky G.: History of the Byzantine State, New Brunswick, N. J. 1957; Tuđman F.: Velike ideje i mali
narodi, Zagreb 1969; Zakonik cara Stefana Dušana, izd. Novaković S., Beograd 1898; Gelzer H.:
Ungedruckte und wenig bekannte Bistümerverzeichnisse der Orientalischen Kirche, Byz. Zeitschrift 1
(1892) - dakako, i mnoge druge, koje bi, sve, bilo neuputno u ovomu povodu bilježiti.
bizantski svećenici podjeljivali su među Srbima krštenje i druge vjerske čine po svom,
bizantskom obredu, na grčkom jeziku. Istočna liturgija je u Raši općenito. zavladala kada su
Srbi za bugarskoga gospodstva primili staroslavensku službu božiju s liturgijskim knjigama
bugarske recenzije. S Nemanjom, pročelnikom niza srpskih vladara i osnovateljem srpske
države, počinje povijest Srbije, koja je prije toga uvjek bila pod tuđom vlasti: Bizantinaca,
Bugara ili Hrvata. Nemanja unosi u srpsku povijest osvajački duh, uklapajući u svoju, tuđe
državne prostore i narodne skupine. O svojim osvajanjima sam Nemanja u darovnici
Hilandarskom manastiru ovako piše: „I priobretoh od Mor’ske zemlje Zetu i s’ gradovi, a od
Ar’banasa Pilot, a od grčke zemlje Lab s L'pljanem”. Nemanja i njegov sin arhiepiskop
Sava, bizantsko-srpskom kulturom i organizacijom Srpske pravoslavne crkve ojačavaju
srpsku višenarodnu državu. I Dušan, nazvavši sebe „carem Srbljem i Grkom” posvemašno je
okrenut prema Solunu i Bizantu, što je od Srba, od osnutka njihove države, te tjekom stoljeća,
stvorilo jedan narod bizantsko-istočnjačke osobitosti.

Mogu li razlike između dva u susjedstvu živuća naroda biti veće? Može li geografska
blizina nadomjestiti povijesno-kulturne protuslovnosti?

Bit ću vam neizmjerno zahvalna budete li željeli i budete li mogli odgovorit na ova
dva moja, dobronamjerna i, nadam se, pravovremeno postavljena pitanja.

Brižna prijateljica Tereze Ambroz,

Matilda Belavić

Zagreb,

24. januara 1986.

P. S. Samo se po sebi razumije - ne bih voljela da moja Tereza, sada bez ikoje skrbi do
one koju joj ja mogu pružiti, igda dozna za ovaj list.

M. B.

Pročitavši pismo pažljivo, više puta, bio sam uvek iznova iznenađen, da ne kažem
zadivljen, istorijskom istraživačkom strašću jedne zagrebačke biokemičarke, 32 ali mi to nije
32 Više godina kasnije došla mi je do ruku knjiga O. Dominika Mandića HRVATI I SRBI DVA STARA
RAZLIČITA NARODA (KNR, Munchen-Barcelona, 1971), i moje divljenjeje naglo splaslo: većinu teza iz
pomagalo da nađem odgovor na bilo koje od mojih, mnogih, pitanja. Evo nekih:

Zašto se biohemičarka Belavić bavi hrvatskom i srpskom (pra)istorijom, a ne

hemijskim sastojcima živih ćelija? Ako se već njome bavi, zašto je izabrala da razlaže baš tu,
zanimljivu, ali u velikoj meri fantastičnu istorijsku hipotezu? U kakvoj su skrivenoj (jer
vidljive nema) vezi Tereza Ambroz, iransko poreklo Hrvata, bizantska kultura, Konstantin
VII Porfirogenet i ja? Ako je htela reći da Iranka Tereza Ambroz ne treba da se udaje za
Alarodijca Dušana Vilotijevića, zašto je po dokaze morala ići čak do Sarmata i Kavkaza?
Konačno, ali, zapravo, pre svega - zašto o tome ne piše TV zvezdi Dušanu Vilotijeviću, već
meni, koji nisam ni ženik, ni biokemičar, ni povijesničar? Zašto se uopšte obraća čoveku
koga nikad nije upoznala?

Ni na jedno od ovih pitanja nisam kadar odgovoriti ni danas, kada znam uglavnom,
sve što se može znati o „Slučaju Vilotijević”, kao što nisam bio kadar odgovoriti ni 27.
januara 1986, kada je slučaj bio, istini za volju, u poodmakloj, ali još uvek u fazi početnog
razgranavanja.

Želim, međutim, da čitalac primi ovo pismo kao obaveštenje. Da li korisno ili suvišno
- neka sam odluči prema ličnom nahođenju.

pisma biohemičarka Belavić je, često i doslovce, prepisala iz ovog, koliko ja kao laik mogu proceniti,
naučno-hipotetičnog štiva.
 IX GLAVA

- Kako je moguće - pitao je, sada već vidno iznervirani istražni sudija, u licu još
crveniji nego na početku isleđenja - kako je moguće da vi gotovo ništa ne znate o Dušanu
Vilotijeviću i Terezi Ambroz-Vilotijević, a venčani kum ste im?

Pravo pitanje koje bi u interesu razjašnjenja „Slučaja Vilotijević” trebalo postaviti,

glasilo bi, kao i obično, ne onako kako ga je sročio šafranizovani islednik, već:

- Kako je moguće da sam ja, od svih ljudi na ovome svetu baš ja, bio kum na venčanju
Tereze Ambroz i Dušana Vilotijevića!

I:

- Kako je moguće da je drugi kum na istom venčanju, od svih ljudi u velikom Zagrebu
i još većem Beogradu, ili (ako smo u jugoslovenskom transu) od Triglava do Đevđelije, bio -
Muharem Jusić!

Ne osećam se pozvanim da odgovaram na drugo pitanje (rastegnuto od Triglava do

kum-Jusića), jer nemam uvida u burne alhemijske procese kroz koje je morao proći
zajednički život ovog, gotovo savršeno neskladnog trija (Dušan-Tereza-Muharem), ali slutim
da se u njihovim odnosima ne bih mnogo bolje snalazio čak i da poznajem sve činjenice
(činbenike, što bi rekla Matilda Belavić), od kojih, zapravo, tek neke, tek nejasno i maglovito,
nazirem.

Međutim, što se prvog pitanja tiče, na njega mogu upravo ja odgovoriti, doduše, kuso
i jednostrano, ali ipak bolje nego bilo ko drugi.

Dakle - kako sam postao venčani kum Dušana i Tereze?

Dobrovoljno. To je najvažnije reći.

I glupo.

Sve je bilo glupo.

Sve je još uvek glupo.

 U julu 1986. (ako je bio 14, a nije isključeno da je bio - tačno na godišnjicu Terezinog
ulaska u naše živote) telefonom se iz Lastovske pošte u Selu probio (kaže - posle dva sata
okretanja brojčanika) do moga broja u Gospodara Jovana - Dušan Vilotijević. Glas mu se
jedva čuo, izgledalo je kao da govori iz ogromne daljine, ili da se javlja iz kesona duboko pod
morskom površinom.

- Prežo, jesi l’ to ti? - glupo je pitao slabašnim, jedva čujnim glasom Dušan, a ja, koga
niko osim Dušana ne zove „Preža”, još gluplje, odgovorio sam pitanjem:

- Izvinite, s kim govorim?

Znao sam i onda, mada mi to znanje nije bilo ni od kakve koristi, da je glupa,
nepojamno glupa složena i tragično detinjasta zavrzlama u koju me je uvlačio Dušan jedva
čujnim ali uspaljenim glasom (razaberem svaku treću od njegovih uzbuđenih reči) sa udaljene
planete Lastovo. Ključno Vilotijevićevo pitanje koje je uspelo da dopre do mene iz njegovog
PTT33 kesona bilo je toliko neverovatno da sam ga odmah pripisao lošim telefonskim
vezama. Dušan Vilotijević me zove sa Lastova posle dva sata okretanja brojčanika da bi me
pitao:

- Jesi li završio kuću?

Mislio sam da neko od nas dvojice nije normalan.

- Ne razumem. Šta si rekao?

- Da li si završio kuću u Andre Nikolića.

- Jesam. A zašto pitaš?

- Je l’ mož da izdaš jedan stan Rezi i meni?

- Stan?

- Da, jedan stan. Ne pitam šta košta. Plaćam godinu dana unapred.

Ja bih sada, naravno, mogao čitaoca zavarati tvrdnjom da me je zbunila neočekivanost

Dušanovog pitanja i brzina sa kojom je trebalo na njega odgovoriti i da sam stoga, iz
nelagode i lakomisleno, dao obećanje koje posle, rentijerske časti radi, više nisam mogao
povući. Načelo memoarske istinoljubivosti, međutim, čiji sam fanatični privrženik (kako doći
do istine upotrebom lagodnih poluistina?) sprečava me da tako učinim. Tog trenutka, naime,
upravo kada je Dušan poslao rentijerskom uhu prijatnu ponudu:
33 Skraćenica za POŠTA TELEGRAF TELEFON - zajedničko preduzeće koje je u prošlom veku
objedinjavalo tada jedino postojeće načine međusobnog opštenja udaljenih stranaka. p. p.
 „Ne pitam šta košta. Plaćam godinu dana unapred” - bilo je devet časova i petnaest
minuta i telefonska veza sa Lastovom se prekinula. Ponovo je uspeo da me dobije u jedanaest
časova i dvadeset minuta. Imao sam, dakle, dva časa i pet minuta vremena da smislim
odgovor na krajnje neočekivanu, ali vrlo konkretnu stanarsku ponudu Vilotijević-Ambroz.

Nevinih nema, tačnije, za useljenje Dušana i Reze u stan broj 3 nevinim se ne mogu
smatrati ja, jer zbrzan njisam bio. Naprotiv. Lakih, sasvim bezbolnih načina da se ponuda
odbije bilo je na pretek. Mogao sam, recimo, samo ponoviti ponudu koju sam upravo tih dana
odista dobio, i reći da sam stan već izdao mladom Indusu iz Kalkute, lekaru koji se nalazi na
specijalizaciji anesteziologije u bolnici na Bežanijskoj kosi.

Nisam. Hoću reći, nisam iskoristio ni taj, ni bilo koji drugi izgovor, već sam rekao da
im iznajmljujem stan broj 3 u Andre Nikolića 11.

Zašto?

A) Mislimo da upravljamo životom, a život upravlja nama. Usud je spojio Dušana i

Terezu, i mene sa njima.

B) Jugoslavenski odbor i sklapanje braka između Srba i Hrvata.

U avgustu 1986. godine katastrofalnom telefonskom vezom iz pošte u Selu na

Lastovu, javlja mi se Dušan i pita da li hoću i za koliko dinara da iznajmim stan njemu i
Terezi. Triput se veza prekida. Dušan i Tereza uselili su se u tek preuređeno potkrovlje u
Andre Nikolića 11 u septembru 1986. godine, Tereza insistirala da se usele tek posle njenog
venčanja. Katastrofalne svadbene svečanosti kojoj sam, u neverovatnom svojstvu kuma,
morao i sam prisustvovati. Uprkos svim molbama, Matilda Belavić odbila da bude kuma.
Telegram: „Ne kumujem katastrofama”. Dogodilo se da Muharem bude pored mene kada je
Dušan otvorio i pročitao telegram. Muharem: „Ja kumujem”.

Politika 1985-6 - svakako.

DEČJA
 *

Mama se pravi da još spava, jer se tata još nije obrijao. Dok se mama pravi da spava,
a tata se brije, ja gledam kroz prozor u dvorište. Tamo mačka juri golubove, ali ne može da ih
ćapa. Polete, kad ona stigne, a ja sam malo besna što je mačka tako trapava. Samo jednom je
mačka ćapala goluba. Letelo je perje po dvorištu. Odnela ga ja u zubima na krov Protićeve
garaže i tamo ga pokidala. Pojela mu je glavu. Pravo mu budi. Posle sam uvek gledala, ali
više nije bilo. Golub uvek pobegne. Nekad samo za malo.

Tata uvek ide prvi u kupatilo. Tata je dobar. Mama je nesretna, pa je boli glava. I od
mene je boli glava. Ja sve radim naopako. I tata radi sve naopako, i zato sam ja posle razvoda
pripala mami. Tata nije ljuta guja. On je rasejan. Moj tata je najbolji, ali to ne smijem reći jer
on nije podoban za roditelja kada je odsutan duhom i bludi po svijetu kao kakav somnambul.
Kada mama jednom nije bila kod kuće, a tata je bio, slučajno, ja sam ga pitala, zašto sam ja,
tata, pripala mami, a on je rekao: biće da je tako moralo biti. Tako je on rekao i uzdahnuo, a
tata ne uzdiše kao što mama uzdiše kad joj je pun kufer svega.

Protićka sa drugog sprata rekla je Pašalićki sa prvog sprata, jer su one dve klafrale u
dvorištu ispod našeg prozora, da su se mama i tata razveli jer je mama Hrvatica. Pašalićka je
pitala kako, a Protićka je rekla da se ja zato zovem Zdenka i da je mama zato iz Samobora.
Tata kaže ja sam Beograđanin, a mama mu kaže ti si Srbenda. Zato se on zove Dušan kao
jedan silni car iz carstva. Tata ne zna zašto su se razveli on i mama. Pitala sam ga: tata, zašto
ste se razveli ti i mama, a on je rekao ne znam. Razvod je to kad dete mora nekom da
pripadne, a mama i tata su se razveli što je tata smrdeo na rakiju kao bačva kada je izudarao
mamu i zato što je Slobodanu Miloševiću iz TV Dnevnika žena ona luda sa cvijetom u kosi,
od koje moja mama dobiva koprivnjaču. Mama kaže kak je tata hronični alkoholik, a tata
kaže da ponekad voli malo da popije. Zato su se možda mama i tata razveli zbog one lude sa
cvijetom i što tata izudari mamu kad je hronični alkoholik. Mene nikad ne izudari.

Mama se još pravi da spava, tata se još brije i zato ja još gledam u dvorište. Uvek
gledam dok me tata ne pozove na doručak. On to šapuće. Da se mama ne probudi, a da ja
čujem. Ali ja znam da se mama neće probuditi iz kreveta pre nego što tata ode u redakciju, jer
ona ne može vidjet očima tu protuhu. To je najlepše. Kada tata i ja sami doručkujemo u kujni.
Tata pije crnu kafu bez šećera, a ja belu, s mljekom, sa tri kašike šećera i jafa-keksima sa
čokoladom. Tri žlice cukra i jafa-keks sa čokoladom nije dobro za djevojčicu koja raste dok
joj ispadaju mlječnjaci, ali tata se pravi da ne vidi. On mi namiguje. Mi šapućemo. Tata i ja.

- Dobra je tvoja mama - kaže tata ujutru, kad nije malo popio.

- Znam - kažem ja.

Mama po cijeli dan posprema i mete za nama, za mnom i za tatom. Od toga dobije
migrenu, pa spava. Ja sam jednom, dok mama spava, tela da budem dobra pa sam oprala šolje
i noževe i tanjuriće i kafelefle od doručka, pa sam onda u velikoj sobi brisala prašinu,
ispraznila pepeljare i leđima udarila vazu koja stoji prazna u ćošku jer je mamin štafirung iz
fabrike stakla u Samoboru, pa se ona razbila. Mama je skočila iz kreveta i zato što nisam ni
za šta dala mi pljusku, jako, pa sam odletela u drugi kut sobe. Nisam odma plakala, nego
uveče, u klozetu, kad je mama legla od migrene, a tata me je pitao zašto sam razbila vazu, a ja
mu nisam rekla šta sam ja tela. Tata me grlio i ljubio da mama ne vidi. Ja nisam dobra, ali to
tata nikad ne kaže, jer je i on trapav. On ima dlake u ušima, kao kakav nenandertalac iz one
špilje. Ja mu ih čupam, a on se smeje, iako ga boli. Tata mi veruje da ja oću da budem dobra
jer kada bi ja bila dobra i kada bi tata dobio stan od redakcije, mamu ne bi više boljela tintara:

„Buš se ti ikada iselil!” - pita mama, a tata kaže: „A kuda ću?” „Pa nek ti ta tvoja
bijedna redakcija dade stan.” „Pa, dala mi je ovaj”, kaže tata, a mama onda pobesni.

Da je tata neki čovjek on bi već odavno dobio stan, a ovaj bi ostavio mami i meni. To
ne kažem mami, ali ja se radujem. Rekla sam i tati da se radujem. Ujutru, kad nas dvoje
šapućemo:

- Ja se radujem, tata - rekla sam mu na uvo - što nisi neki čovjek. Tata pita što, a ju mu
kažem: ti bi se onda iselio i ja bi morala sama da pijem bijelu kavu sa jednom žlicom cukra
bez jafa. On se smejao, i opet me je poljubio da mama ne vidi da se nas dvoje cmačemo i
balavimo. Kad malo popije, onda me tata cmače i balavi pred mamom, a kad malo ne popije,
onda me ljubi dok šapućemo, da mama ne čuje.

Nekad me i mama grli. Jako me stegne, iz najjače snage i kaže: nesrećo moja mala,
što sam ja bogu zgriješila! Pa me pusti, sjedne se na stolac, metne glavu među ruke i nekad
plače, a nekad ne. Plače i kad se ja ponovo upiškim u krevet. Prvo mi nekad dade dvije-tri po
turu, pa posle skida mokre plahte i plače. Tata nikad ne plače i nikad me ne tuče. Mama me
pljusne preko zubiju i onda kada ja nekad kažem bre. Ne smiješ govorit bre jer je to najgora
riječ. To kaže mama, a onda sam posle, kada je tata rekao bre, pitala tatu da li je to najgora
reč, a tata je rekao, pa, nije najlepša, ali ni furt se nije ubilo od lepote, a mama nekad uvek
kaže furt, jer je to hrvatski nacion, a tata nekad kaže bre jer je to srpski nacion. Nacion, to je
kad se neko mrzi. Pa se zato svadiju ko je veće govno.

Kada se tata obrije i kad doručkujemo, danas će me tata voditi u zabavište, a ja više
volim kad me vodi mama. Kad me tata ostavi, onda negovateljica Lela ne kaže ništa, a kad
me mama ostavi, onda posle, kada ona ode, negovateljica Smiljka kaže što je mama lepa, jer
je prava gospođa, a negovateljica Lela kaže, jadna žena, nije joj lako. Negovateljica Lela me
je onda odvela svojoj kući, kad tata nije došao po mene, pa sam ja stojala ispred zabavišta i
plakala. Zašto plačeš, pitala me je negovateljica Lela, a ja sam rekla da tata nije došao po
mene, a ja ne znam kako da dođem kući daleko, pa me je ona povela svojoj kući i dala mi sok
od narandže i dve čokoladne bananice. Ja sam već sok popila i jednu bananicu pojela kada je
zvonio tata, ali negovateljica Lela nije tela da me pusti u auto da sa njim idem jer je rekla da
je tata pripit. To je moje dete, rekao je tata, i ja moje dete najviše volim na svetu i ja najbolje
znam šta je dobro za njega. Pazite kako vozite, rekla je negovateljica Lela i pustila me je u
tatin reno. Tata najbolje vozi reno kad malo popije, a to negovateljica Lela nije znala, pa je
zvala telefonom našu kuću čim smo stigli. Mene negovateljica Lela voli jer i njoj beži levo
oko kao i meni, pa ću ja ići u Švicarsku kad prođe sankcija da budem operirana, a za nju je
kasno.

7. Tata ne voli da se kupa. Smrdiš ko jarac.

8. Možda je sve ovo njen pismeni zadatak koji će tata, ili mama, ili i tata i mama
demantovati. Ili im neko priča da im je Zdenka pričala.

9. Možda je, ipak, tata prava Srbenda?

(U njenom poglavlju, gađenje od Srba. Katolkinja. Druga civilizacija.) Ili - bolje, njen
odnos prema Beogradu pun banalnih stereotipa - Srbi su spontani, nekonvencionalni, srdačni,
itd. S druge strane, Dušan je silno impresioniran što je zbario Zagrepčanku, impresioniran
zagrebačkom etikecijom i K. und k. šlifom.

Lepo zamoli mamu da ti oprosti, poljubi je i mama neće imati kud.

- Ona uvek ima kud.

AMOK - MALAJSKO LUDILO

iliti

O POREKLU MRŽNJE
(RADNI MATERIJAL)
 AMOK - kod malajskih naroda napadaj naročite psihičke nadraženosti, koji se
završava nastupom ludila, kad naoružani bolesnik ide ulicama, ubijajući sve osobe, koje mu
dolaze na dohvat.

(Enciklopedija Leksikografskog zavoda)

Novinarski izveštaj o tragediji u nekom soliteru, na Novom Beogradu, ili u Bulevaru

revolucije, ili tako negde. Novinar nema pouzdane informacije. Zvanično saopštenje šturo.
Neki kažu da je osmoro ljudi nastradalo. Drugi da je samo jedna sedamnaestogodišnja
devojka skočila sa sedmog sprata u kameno dvorište iza kuće. Jedna svedokinja kaže da je to
bila normalna kao i svaka kuća, a njen muž, slažući se, dodaje, da ih je bilo sa svih strana, i
Mađara i Šiptara i Hrvata. Novinar pita: A Srba? I Srba, naravno - kažem ti - Jugoslavija u
malom! Dobili nagradu za najuređeniju kuću.

To Predrag čita sa pomešanim osećanjima. Odlazi na lice mesta, ali ga ne puštaju u

kuću. Pita za Dušanovu porodicu, ali mu zvaničnici ne daju odgovor.

Ozbiljan. Počeo sam da čujem rečenicu Lastovčana: „Idem na brod” - kao bajalicu,
kao osveštanu molitvu u drevnom ritualu plemena. Brod za ostrvljane ima neka božanska
svojstva.

Možda i drugi svedoci, ne samo Predrag i ispovest Dušana.

Terezin dnevnik (pisma drugarici?)

Moguća varijanta: bračni, srpsko-hrvatski par, koji se razveo, a i dalje živi u istom
stanu. „Zajednički stan.” Prezent kada su se već razveli i temeljno zamrzeli. On snuje kako da
je ubije, a i ona vreba njega. U retrospektivi, ona i on, rašomonski, govore o poreklu mržnje.
Imaju dete, koje je pripalo neurotičnoj majci (muslimanki), a voli da bude sa ocem.

Istuče je kada razbije vazu, spremajući sobu da bi nju zadovoljila.

Mama koju boli glava.

Tata frustrirani pisac, zna da je propalitet. Dirinči kao novinarčić u železničkom

glasniku, a hteo je da bude Prust. On je kosmopolita. Veoma voli Peščanik. Pokušao,
nesvesno da ga plagira, opisujući jednog oca koji se bavi usavršavanjem kalendara, jer ni
gregorijanski ni ovaj nisu dobri.

Srbenda, njegov jedini kolega u redakciji. Urednik. ******* i *******, ili *******
koji ne pere noge, jer je muško.

RADNJA 1:

I deo:

Pet-šest priča /ili, koliko treba/, na izgled sasvim nezavisnih, nepovezanih, o šest
porodica koje žive u jednoj kući. U Prvom delu ne znamo da žive u istoj kući. Možda tek vrlo
promućuran čitalac nasluti, da izbor porodica i književnih slučajeva, odražava strukturu
Jugoslavije - socijalno, nacionalno, istorijski.

II deo:

Tek tu otkrivamo da su slučajevi opisani u I delu, stanovnici iste zgade. II deo priča o
amoku, o putu od bratstva-jedinstva, do krvoprolića u toj kući.

Priče iz prvog dela, mogu da budu i kratki romani. Ličnosti ulaze u drugi deo
istorijski, nacionalno i sociološki paradigmatične, ali sasvim individualne, precizno
psihološki profilirane.

Prvi posao, sutrašnji, 7. januara 1995, na dan rođenja Hristovog: Izabrati slučajeve,
makar samo i ovlašno i privremeno.

KOMIČNA SCENA

23 - Kada počnu glasovi po TV da će biti otpuštanja: Temeljna obeležja psihologije

gomile: prevrtljivost, apsolutni karakter njenih sudova, munjevito širenje prilepčivosti,
gubljenje kritičkog duha, iščezavanje smisla za ličnu odgovornost, potcenjivanje snage
protivnika, naglo prelaženje iz ushićenosti u prestrašenost, podložnost uticaju vođa, prelaz od
klicanja u huljenje.

Samobor - gradsko naselje (1961 - 5763 stanovnika) 18 km od Zagreba, na sjevernim

ograncima Žumberačkog gorja. Na staru, barokiziranu jezgru nekadašnjeg trgovišta na
obalama rječice Gradne, nastavljaju se novi dijelovi naselja. Od starih zanata do danas se
sačuvala proizvodnja stakla. Savremena, šarolika industrija: grafičkih boja, filmova i
fotopapira, električnih kućanskih aparata. Lokalna železnica Zagreb-Samobor-Bregana
izgrađena 1901.

Zdenkina majka, glavoboljna Tereza, je Jugoslavija. Kao ona plastična lutka koju jebe
onaj Zanotov junak na svojoj jahti po kloakama Italije (Venerina delta).

Ceo roman - rekonstrukcija jednog ubistva. Tereza je ubijena. Ne zna se da li ju je

ubio muž Dušan, ili komšija, Srbenda, kome je poginula sestra (dete?) u Hrvatskoj.

Rekonstrukicja kroz mnogo Glasova. Prijatelj-advokat, koji ih je razvađao, ali bio i

prisutan na moru gde su se Zdenka i Duško sreli. Prijatelja advokata ispituje sudija, a on
malo njemu odgovara, a više priča aside, dozvoljavaju mu se veliki izleti u prirodu
Terezinog i Dušanovog odnosa. Sudija je, možda, sastavljač priče? Ili je to neki Hrvat, njen
advokat. Da li je Tereza, možda, varala Dušana, možda Zdenka i nije njegovo dete, a
Dušan je voli, jer se i sam oseća bastardom? Komšije. Ne jedno nego mnoga ubistva.
Junak. Kuća. Odjednom poludela.

Roman možda počinje sa šturim izveštajem o situaciji u soliteru na Novom

Beogradu, u novoj Jugoslaviji. Pa se posle polako raspliće ko je koga i zašto.

Rekonstrukcija kroz mnogo glasova. Prijatelj. Možda Tereza piše pismo svojoj
školskoj drugarici - epistolarna forma.

Elitizam je pitanje stila i smelosti. Opasno je biti manjina i onda kada se ona zaštitila
vojskom i policijom, herojski je biti duhovna elita koju društvena elita smatra ličnom
uvredom.

Ono što superioran čovek traži je u njemu samom. Ono što ništak traži uvek je u
drugima.

Prava superiornost je superiornost u odnosu na prethodnog sebe, ne na druge ljude.

Nije mogla da se pravi nesuperirona da bi izbegla mržnju svoje okline. Radije bila prezirana.

Superiornost i inferiornost su lične osobine, ne rasne ili nacionalne.

 Što je plemenitiji čovek, teže zapaža inferiornost drugih.

Plemenitost je po svojoj prirodi uspavana, neupadljiva, i otkriva se tek kroz kontrast,

poređenje sa neplemenitošću.

Nije dovoljno znati šta treba da budemo, već i šta smo.

O čemu god mislili, šta god studirali, pokušavali da razumemo, uvek studiramo i
pokušavamo da razumemo sebe.

Istini za volju, ujak Jezdimir spada među najgore primerke ljudskog roda pa je tako
kao meta za poređenje korisan dokaz homofilima da ljudi mogu biti i znatno bolji.

Već Cvijić, Skerlić, Pančić, Tesla, ili Stojadinović, Paču, Garašanin, kapetan Miša
nisu dobijali ovu, najvišu titulu. Bili su „gazda čovek”, „veliki čovek”, „prefakuta nad
prefakutama”, „u Pariz, na Sorbonu mu se, bre, divili”, ali titula „pravi gospodin”, ili još ređa,
„prava gospođa” (kraljica Marija, kraljica Natalija, rođena kneginja Sturza, i kneginja Julija i
Anka Konstantinovićeva, recimo, Vela Nigrinova, i još poneka „gospođa” iz međuratnog
Beograda) dodeljivana je na Svetoga Stefana kod mog rođaka Jovana sa oprezom i
probirljivošću.

Hrišćanski sveci mogu da čine čuda, ali ne znam koliko bi njih moglo tako
dobrovoljno da se odreknu svih prednosti koje im je njihov Bog dao. Dana Isidora Sekulić
koja nikada i nikome nije pokazivala svoje znanje.

Svestan uzdignutog tona, ali ne znam kako drukčije da govorim o svetosti.

Gospođica jer je rođena u znaku device i jer se nikada nije udavala.

Možda dati Dušanovo pisanije o ocu koji se bavi kalendarima kao posebnu glavu u
romanu.

Tako je upoznao Zdenku i Dušana. Dušan došao iz Šapca, nema stana, Zdenka iz
Zaprešića, kod njega iznajmili stan. Tu se rodilo i dete. Kao pravnika ga konsultuju, kao
prijatelju mu se ispovedaju. Možda Dušan, kad više ne može da izdrži situaciju u kući, ode da
stanuje kod rentijera Petrovića ponovo.

Nisam ni malo voleo što ću biti svedok. Zbog svog specifičnog položaja, advokat,
prijatelj, komšija, svedok, ali ipak moram. Mogao bih čak i ja biti sumnjiv ako odbijem da
svedočim.

Rođen sam 23. oktobra 1953.

Dušan se svemu divi u Samoboru, a ovaj ih šalje u pičku materinu i sve mu smeta.
Izruguje se njihovom jeziku. Izruguje se pokušaju da piše roman. On iskreno veruje da im
treba jebati majku. Dušan ne. Bio uvek uz autoritet. Kukavica, slabić.

Sve dok se nisam upustio u ovaj posao, i sam sam verovao, da pisac pre svega, ako ne
isključivo, postaje pisac tako što piše knjigu. Sada znam ono što čitaoci ne znaju, da se knjiga
mnogo manje piše nego što se čita.

Čitajući ako, utvrdio sam da je sve što sam rekao tetka Dani patetično i vrlo lažno, ali
svi moji pokušaji da to ispravim, izmicali su mojom namerama. Treba pripisati neveštini.
Ipak, jednom me je naučila: čovek je sam u svetu, i takav treba i da ostane. Ako oće da bude
sretan, ne sme da bude osudljiv od strane ljudi. Kako to postići? Odbaciti svet koji ne zapaža
tebe i ne priznaje tvoja pravila, tako što

22. VIII - 22. IX - Devica

Andra Nikolić (1853-1918), pravnik, državni savetnik, član Glavnog odbora

Radikalne stranke. Više puta ministar prosvete i crkvenih poslova. Bavio se književnom
kritikom (Otadžbina, Delo). Ulica od 1930, pre (1928-1930) Ljubovijska.

Narodna enciklopedija: Srbohrvati-lubanja!

 Srpsko-hrvatski Rašomon.

Dva autora, jedan Srbin i jedan Hrvat, pričaju istu priču.

Priča je istorijska, ali ima elemente fantastike. Pritom, i jednog i drugog autora uvesti
kroz posebnu formu i lično u radnju. Recimo: Srpkinja koja izveštava o događaju, vodi i svoj
dnevnik, u kome vidimo kako joj, recimo, devojčica umire i kako je njena smrt, kao kod
Majke Hrabrost, u stvari, posledica srpsko-hrvatske mržnje. Drugi pripovedač, Hrvat, možda
objašnjen kroz dnevnik, ili prozu, njegove ćerke, koja ga idealizuje, ali probija se istina i o
njegovoj mržnji.

Pogovor na mestu predgovora

Istrajnost, kojoj pre svega treba zahvaliti što je „Zajednički stan” priveden svom
događajnom kraju (o književnoj i misaonoj završenosti spisa sudićete vi, čitaoci, ako vas, i
koliko vas bude) nije nikako osobina kojom se ističem među svojim srpskim sunarodnicima,
u antropološkoj literaturi vrlo tačno upoređivanim sa - plehanim furunama. Uspeo sam zato
što sam odlazak u penziju doživeo kao neprirodnu, nasilničku - ukinuće koje žrtvu održava u
nekoj vrsti bledunjavog poluživota. Morao sam nešto da radim. Pomislio kako bi bila šteta da
silno iskustvo stečeno sa ljudima, umre zajedno sa njim. Počeo da beleži, kratko, samo
opisujući detalje. Nije zadovoljan. Onda reši da opiše jedan konkretan slučaj. Više razloga
zašto baš taj. Ona mu, recimo, bila rođaka, proveo detinjstvo sa njom, pa ga zna i iznutra, i
spolja. Zapisi sa suđenja izuzetno literarni.

Ispovedali se njemu i kao istražnom sudiji, i kao rođaku.

Zaborave da je sudija. Važnije od presude im je da dokažu svoju pravicu.

Naime, ni jednu njenu fotografiju nisam video, jer ni jedne nije bilo u našim
porodičnim albumima. Teško je poverovati da je nisu, makar kao dete, nikad fotografisali.
Mnogo je verovatnije da je ona sve slike na kojima se pojavljuje sa nekog, sigurno valjano
utemeljenog razloga, uništila.

Tetka dana kaže:

 Matthew Arnold: GROWING OLD

It is - last stage of all -

When we are frozen up within, and quite

The phantom of ourselves.

Predrag joj odgovara:

John Donne: THE AUTUMNAL

No spring, nor summer beauty hath such grace

As I have seen in one autumnal face.

Moj život je prostorija koju sam upoznala boraveći u njoj. Smrt je prostorija koju sam
tek odškrinula i uspela da vidim: drukčija je od života. To je sve što o njoj znam.

Karlovac - na utoku Korane u Kupu, prometne veze prema goransko-ličkom području

i Jadranu. Dolinom Korane pristup u bosansko Pounje i Dalmaciju, iz doline Kupe sjeverno
od Ozlja ka ljubljanskoj kotlini. Starim putem podno Plješivice vezan s Posavinom. Osjeća se
da je urbanističko jezgro izgrađeno kao tvrđava za obranu od Turaka.

U Uvodnoj belešci, XY kaže da pristupa jednom u svetu književnosti neuobičajenom

postupku. Daleke 1995. godine izašla su u dva rada, iz dve različite države, iz pera dva
autora, dve knjige koje memoarski, ali mestimično sa značajnim književnim ambicijama (više
u Petrovićevoj, nego u Jusićevom slučaju), govore, ne baš o istim događajima, ali o istom
vremenu, istim junacima, pa i o događajima koji su u bliskoj međusobnoj vezi. Kako u mojoj
bibilioteci srpska književna baština ne bi se našlo mesta za obe knjige, shvatio sam to kao
urednik koji ima uvid u svoje finansijske mogućnosti. Nisam mogao da se odlučim koju da
štampam. Onda sam došao na ideju da ih štampam kao jednu knjigu i odmah sam video da je
ideja izvanredna. One su komplementarne i osvetljavaju jedna drugu ako im se izmešaju
poglavlja i ako se upotpune novinarskim izveštajima koji govore o stvarnom događaju koji se
dogodio u Bulevaru AVNOJA septembra 1995.

Pisac Uvoda, urednik biblioteke ZABORAVLJENA BAŠTINA, neki dalji rođak

Dušana Vilotijevića. Porodica sačuvala knjigu Predraga. Muharemovu morao da skida sa
mikrofilma.

Imati u vidu mogućnost EPILOGA. Pogled na zbivanja 95, iz perspektive 2051.

Možda (kao u Prokletoj avliji) još jedan pripovedački krug. Neko sastavlja. Nikakve
dejstvujuće veze između njega i Tereze. Opisati iskidanost porodične linije. To mu nije rekla
Tereza, već on zaključio.

Kaže da pričamo o Ambrozu (jebem ti temu!) a ne kaže da se na priču o Terezinom

čukun-čukundedi uvek nastavljala pričom o mom čukundedi generalu Jovanu Belimarkoviću.

Priznajem, ona je učinila moj boravak u Zaklopatici mogućim, čak zanimljivim. Da

ona nije došla, ja bih svakako napustio Lastovo, uprkos tome što sam znao da bi neuspeh
moga eksperimenta osamostaljenja, dodatnim crnim slutnjama zagorčao poslednje dane moje
tetka Dane.

Imao ranije iskustva samo sa prostitutkama. Zipless fuck. Jednu ustalio, a onda se i
toga uplašio, pa nastavio da menja. Profesorka, njegova rođaka. Imaš neke zahteve? Da bude
zdrava. Slaću ti ih posle pregleda, važi? koja ordinira kod Mažestika. Završila dve godine
Pravnog fakulteta, pa se odala prostituciji, uglavnom sa strancima. Bio joj ljubavnik policajac
koji je štiti.

Dule i Mune - sintagma. Zajedno se zaposlili. Zajedno u istoj kući, na Bulevaru

AVNOJA 14 dobili, iste stanove - on na trećem.

Amok štampan bez odobrenja Muharemovog. On se brani da mu je knjiga ukradena,

ali njeno objavljivanje u „Srpskom Pijemontu” glavni razlog za izbacivanje sa posla. Niko
nije čitao knjigu, ali svi je osuđuju, uključujući i Dušana.

Tek kada sam sakupio sve kamičke rodoslova, potom ih povezao sa ostalim
putokazima: sa rumenilom koje titula barunice isteruje u njene albaster-obraze, sa
mrzovoljom koju ne uspeva prikriti kada god povedem razgovor o njenom porodičnom
stablu, konačno, sa njenom odlukom da sudski promeni svoje prezime Žnidarić u Ambroz -
tek tada sam sa sigurnošću mogao utvrditi odakle potiče Terezina opsesivna vezanost za
dalekog pretka Vinčića.

Sve je počelo... ne znam kad je počelo. Došao sam u Beograd, na studije.

Naskoro umre Paštrmac i njegov orden ostane pust. Knez piše sadrazamu i predloži
mu da se taj orden da.

Kao što se stena igra sa silom vetrova, tako je ovaj nepreklonimi karakter sviju mojih
reči bio neprimčiv.

Sojtarija biti ne mogu.

Iz roda Šestanovića, (uvek neki od sinova ima šest prstiju). Prebegli iz Hercegovine,
jer je jedan sin ubio Turčina.

Hadži Milutin Savić Garašanin (Milićević, str. 380) - prototip dede ili oca
Manojlovog.

Ilija Garašanin (1812-1874)

Garaši, Kragujevačka nahija. Otac imućni marveni trgovac. Učio grčku školu u
Zemunu. Postavljen za pomoćnika ministru unutrašnjih dela. Kada je 1843. Vučić morao na
zahtev Rusije ići iz zemlje, postao namesto njega ministar unutrašnih dela i ostao u tome
položaju sve do 1852. Imao je u spoljnoj politici vrlo široke poglede koje je izrazio u svome
Načertaniju od 1844. po kojima je Srbija trebalo da radi na stvaranju jedne velike
jugoslovenske države pod svojim predvodništvom. 1848. nastojavao je, nasuprot Vučiću, da
Srbija priteče u pomoć prekosavskim Srbima, ali kada mu je posle ugušene mađarske bune
ponuđen austrijski orden, on ga je odbio.

Postavljen za ministra spoljnih poslova 1852, pa odmah (53) otpušten na zahtev

Rusije, koja je znala da u istočnoj krizi hoće da se veže za Francusku, a ne za Rusiju.
Odlučno protiv austrofilske politike kneza Aleksandra Karađorđevića.

Izborio se za zakon o Narodnoj skupštini. Rukovodeći tim izborima za tu Skupštinu

kao ministar unutrašnjih dela, G. je gledao da što više kneževih protivnika bude izabrano.
Optuživan da je mislio doći sam na taj presto. Njegove pretenzije na presto nisu dovoljno
dokazane. Kada Svetoandrejska skupština zatražila ostavku Karađorđevića, on svojim kolima
odveze Aleksandra Turcima (vozio ih Manojlo). Skupština ne izabere namesništvo, kako je
mislio G., već odmah Obrenoviće.

Za vreme Druge vlade Miloševe, po strani. Kada je došao Mihajlo, 1861. predsednik
Ministarskog saveta i ministar inostranih dela. Prihvatio Mihajlovu ideju o ratu s Turcima.

Predrag 1950.

Njegova majka 1920-1952.

Tetka Dana 1899-1986.

Tetka Danin otac 1875-1935.

Đeneral 1826-1910.

ENCIKLOPEDIJA

ZORIĆ Simeon Ranko Alimpić, Antonić Vasilije

Aleksandar Karađorđević 1806-1885.

Jovan Atanacković

Ilija Garašanin
 Grujić Sava

Grujić Jevrem

Grujić Jevrem: Zapisi I-III 1922-23. S. K. Akademija

Vladan Đorđević

Jovan Ristić: Spoljašnji odnošaji Srbije

MILIĆEVIĆ Vučić Toma Perišić

SVETOANDREJSKA skupština 11. decembar 1858. do 31. januara 1859, na

osnovu akta optužbe Grujića i Garašanina (napisanom početkom 1858; Garašanin ga
dostavio francuskom konsulu, pre dolaska Etem-paše) zbacila Aleksandra Karađorđevića i
dovela Miloša. Skupština po zakonu ipak samo savetodavni organ. Tu ih podržava i Manojlo,
kome je Kodža ubio oca. Svi savetnici i popečitelji gube poverenja naroda, Vučića pod sud.

JEVREM GRUJIĆ

Bio

Odjednom dobijam želju (savršeno dobro znam da je neću ostvariti, ali ipak mi tog
časa prolazi kroz zamućenu svest) da odmah, na vreme, dohvatim onu Ibijevu govnavu
motku ili kraljevsko žezlo i da njime razjurim nestvarno, uvošteno društvo spodoba koje se,
iz nelagode, ljubazno smeše jedne drugima, čestitaju slavu ili primaju čestitke i pritom misle
svaki svoje misli koje, za sada, dok se misli ne otkače i ne pomame, tako brižljivo kriju i od
sebe i od drugih, da ljubazne spodobe zapravo još ne znaju ni za njihovo postojanje, ni za
njihovu smrtozovnu prirodu.

Tu možda i svadbena večera, kumovi Muharem (i Predrag?), sa urednikom u kojoj

dođe do svađe između Muharema i njegove žene muslimanke, Tereze i urednika, oko srpskog
pitanja.
 XY GLAVA

- Da li ste pročitali izveštaj o događaju u Bulevaru AVNOJA broj 246 u Politici od

17-?-?

- Nisam.

- Pročitajte izveštaj svedoku Predragu Petroviću.

Sledi čitanje izveštaja. Ženska, pospanim monotonim glasom.

- Imate li šta da kažete?

Imao bih mnogo, ali kažem:

- Bojim se, ne.

Prizanje da je i sam došao tamo, pred zgradu, pošto je pročitao.

 BIOGRAFIJE
(RADNI MATERIJAL SLOBODANA SELENIĆA)
 DUŠAN VILOTIJEVIĆ

Rođen 1960. u Šumadiji. Gimnaziju završio u Valjevu, fakultet u Beogradu. Terezu je

sreo na Lastovu (služeći vojsku u Karlovcu) 1985-6. Leto 1986. provode zajedno na moru. Tu
upoznaju Rentijera, koji upravo završava dobijanje kuće. Venčali se u novembru 1986.
Stanuju kod Rentijera do 1992, kada Dušan dobija stan od redakcije, kao mitingaš i ratni
huškač. Rentijer prisutan narastanju tenzije između Hrvatice i Srbina. Tereza uveliko trudna
kada dobiju stan. Zdenka se rađa početkom 1990, ima dakle 4-5 godina 1995. kada priča
svoju priču (možda ipak šest?)

Frustrirani pisac, zna da je propalitet. Dirinči kao novinar-poslušnik na TV, a hteo je

da bude Prust. On je kosmopolita, a sada mora da se pravi nacionalista. Tereza ga čita. Zna
sve o njemu. Veoma voli Peščanik. Pokušao, nesvesno da ga plagira, opisujući jednog oca
koji se bavi usavršavanjem kalendara, jer ni gregorijanski ni ovaj nisu dobri.

Srbenda, njegov urednik u redakciji. Više ga, naravno, ne poziva na večere, ali opisati
jednu kada je pošlo do svađe između Tereze i urednika Miloja. Srbina iz Gospića. ******* i

******* ili ******* koji ne pere noge, jer je muško.

******* rođen u Rogatici.

Nije čudo. On je iz sela pored Valjeva. Živi mu i otac i majka, seljaci. Ima dva brata,
oženjena, sa silnom nekom decom, koji ga potajno mrze zbog zemlje, i oca i majku koje
nežno voli, ali ih se stidi. Misli da je ogromno postigao, time što je završio fakultet i dobio
novinarsko zaposlenje u Beogradu. Postoji priča da mu je čukundeda bio hajdučki harambaša,
ali nije sigurno. Ne znaju dalje od trećeg kolena.
 TEREZA AMBROZ-VILOTIJEVIĆ

Rođena 1956, dakle, 1985, kada upoznaje Dušana, ima 29 godina, a Dušan samo 25.
Ona imala veliku ljubav sa ženjenim čovekom, njenim šefom u Gavriloviću. Upoznala ga na
fakultetu u Zagrebu, gde je on držao predavanja na Veterini kao poznati privrednik, a ona bila
student. Petnaest godina stariji od nje. On je dovede u Petrinju i zaposli u Gavriloviću (od
1821, 68 000 tona prehrambene robe, 4100 zaposlenih). Pristaje na sve, jer veruje da on ženu
ne voli, da je u braku samo zbog dece i iz zahvalnosti: ona ga, navodno, izdržavala dok je
studirao. Doznaje da je stvar sasvim drukčija. Nije mogla da odoli radoznalosti i upala u stan
(pratila ih tajno na letovanje i posmatrala durbinom). U razočarenju, pokušava samoubistvo.
Neuspelo. Ni sama ne zna da li je htela da se ubije, ili samo da kazni njega. Željna samo da
ode iz tog grada koji ni onako nikad nije volela, udaje se za Dušana. Voli njegovu
popustljivost, njegovo poštovanje. Čukun-čukununuka veletrgovca Ambroza Vranjicana, ali
po majčinoj liniji. Svoje prezime Žnidarić, menja u Ambroz, zbog dede koji je bio plemić.

Terezina geneaologija:

Ambroz Vranjican 1801-70. - čukun čukundeda po majci. Njegova ćerka Tereza

(1830) - čukunbaba. Njen sin (1858) pradeda, njegova ćerka Silvija (1896) baba. Njena ćerka
Matilda (1920), majka Tereza (1954) ćerka iz Matildinog drugog braka. Njen polubrat, iz
prvog braka, umro za vreme okupacije. Celo Terezino detinjstvo u njegovoj senci. Otac joj
star i beznačajan. Druga varijanta: Matilda u prvom braku nije imala dece. Ostala rano
udovica i udala se za čoveka mnogo starijeg.

Dnevnik, u kome vidimo kako joj, recimo, devojčica umire i kako je njena smrt, kao
kod Majke Hrabrost, u stvari posledica srpsko-hrvatske mržnje. Šta da kažem piscu, tačnije,
šta bi gospođica Ambroz htela da ja pitam, o čemu bi želela da nastavi razgovor vezan za
njenog dalekog pretka. Međutim, iako sam vrlo dugo smišljao moje prvo pitanje, postavio
sam upravo ono na koje - doznaću to mnogo kasnije - Tereza nije želela da obrati pažnju:
 Savršeno snena, ili savršeno vešta (ni dan danas nisam načisto šta od tog dvoga
preovlađuje) gospođica Ambroz nije mogla u toj prilici sasvim sakriti kako joj je silno godilo
oslovljavanje sa „barunice Vinčić”. Nasmejala se kratkim, praskavim smehom, njen
alabasterski (neka čitalac zna da sam svestan banalnosti „alabasterskog poređenja”, za koje
sam se ipak odlučio zbog njegove savršene tačnosti) ten se blago, jedva primetno zarumeneo,
da bi se vrlo brzo pribrala, i svojim isprekidanim, napornim načinom, zapravo, izbegla da
odgovori na moje pitanje. Rekla je, dosta neodređeno, i sasvim neubedljivo, da se za pisanje
odlučila zato što barun Ambroz Vinčić svojim čestitim i značajnim životom zavređuje
pisanje, dakle, da je podatke sakupljala i beležila zbog neke „povijesne pravice”, da ne bi bilo
zaboravljena podvižnikova nesebična domoljubnost, a da je rodoslov, zapravo, nije zanimao,
da njega nije ni htela praviti. Mnogo kasnije, vadeći iz Tereze Ambroz odgovore kleštima,
teško kao da ih izvlačim iz dubokog bunara, doznao sam prave razloge sa kojih njen rodoslov
počinje, i zavrašava se, opisom života jednog jedinog pretka. Uviđajući nesklad između
hronologije mog saznavanja, i redosleda pripovedanja, ipak ću ovde saopštiti konačan
redosled, mrvicu po mrvicu sakupljanog rodoslova gospođice Ambroz:

Kao i njen otac Ambroz sa majkom Terezom, i Klotilda je sa dvadeset godina starijim
Karmelom, imala su samo jedno, žensko, dete, Anu-Mariju. Ana Marija Strahuljak se udala
za izvesnog Rudolfa Mahorića, veletrgovca sa Rijeke (kasnije prelaze u Zagreb) i sa njim je
izrodila šestoro dece. Najmlađi sin, Terezin pradeda Antun Mahorić, bio je neuspeli muzičar,
pijanac, koji je, pored troje dece u braku, imao i vanbračnu ćerku, Ivanu, Terezinu baku, koja
je sa svojim mužem Jozom Franićem, postolarom (obućarem) živela i umrla u Samoboru,
izrodivši troje dece. Njena ćerka, Amela Franić, udala se za partizanskog kapetana, sekretara
općinskog komiteta partije u Samoboru, Jakova Žnidarića. Iz tog braka 1954. godine rodilo se
njihovo jedino dete, Tereza Žnidarić.

Tek kada sam sakupio sve kamičke rodoslova, potom ih povezao sa ostalim
putokazima: sa rumenilom koje titula barunice isteruje u njene albaster-obraze, sa
mrzovoljom koju ne uspeva prikriti kada god povedem razgovor o njenom porodičnom
stablu, konačno, sa njenom odlukom da sudski promeni svoje prezime Žnidarić u Ambroz -
tek tada sam sa sigurnošću mogao utvrditi odakle potiče Terezina opsesivna vezanost za
dalekog pretka Vinčića.

Tereza je 1985. godine imala dvadeset devet godina, četiri više od Dušana i pet manje
od mene.
 PREDRAG PETROVIĆ, rentijer (Preža)

Đeneral 1826-1910.
sin Manojlo 1867-1924.
ćerka tetka Dana 1898-1987.
sin Rastko 1900-1944.
ćerka Olga 1920-1944.
Predrag 1950.
Predragov otac Prvoslav 1910-1950.

rođen 1950. Njegova majka Olga rođena 1920. Tetka Dana rođena 1899. U Žensku
gimnaziju išla od 1909. Posle oslobođenja uzimaju im kuću u Andre Nikolića, i oni se sele
kod tetke, koja ga podiže. Oca se jedva seća, mada je imao devet godina kada je on umro od
slepog creva. Slabo ga pamti, jer ga otac nije voleo. Držao ga je, verovatno, odgovornim za
majčinu smrt. Majka iz čuvene porodice trgovaca.

Rentijer je pravi Beograđanin. Njegova biografija, pandan Terezinoj. Vrlo joj je blizak
i naklonjen. Malo čak i zaljubljen. Kada i Tereza, posle razvoda, počne da pokazuje nameru
da ga ćapi, on se uplaši i kidne. Usamljenik, boji se ljudi, braka, promene. Odrastao bez
roditelja, sa tetkom koja se nije udavala, preterano voljen. Tetka može biti karakter. Neka
Isidora Sekulić.

Svome mužu Dušanu nikad nije pomenula ljubavnika iz Gavrilovića, a rentijeru sve
ispričala u tanka crevca. Možda jedno poglavlje: svedočenje prostitutke. Ili same Doktorke
šafranizovanom isledniku.

Tetka Danica Belimarković rođena 1898, živela do 1988.

Ivo Pilar: Južnoslovensko pitanje, pseudonim Sudland, na hrvatskom 1943. i

1990.
V. Novak, Soko 1940, br 6, 192 - Antologija.

Mirjana Gross: Počeci moderne Hrvatske, 1985.

 MUHAREM JUSIĆ (1960)

Muharemova biografija. Iz, recimo, Bjeljine. Ubili mu roditelje, brata, ubeđenog

Jugoslovena, odveli u logor. Gubi mu se trag. To ga tereti, kada ga izbacuju sa TV. Jedno
poglavlje - zapisnik sa izbacivanja Muharema. Možda i Muharem kod islednika? Možda svi
mrtvi: i Hrvatica i Srbin i musliman i njegova žena muslimanka? Misterija u tome što su
Muharem i Hatidža nađeni u Vilotijevićevom, a Tereza i Dušan u Jusićevom stanu?

a) Na Lastovu. Nervira ga Tereza, ne jebe je ni za šta. Ne ide sa Dušanom i Predragom

u pohode. Tuca se sa svojom fircigerkom. Dušan to ništa ne spominje u svom pismu, ali
Predrag zna da je patio zbog toga. Osoran prema Terezi. Na kraju je potuca. Liči na silovanje,
ali silovanje nije bilo. Na kraju je zamoli da ne kaže Dušanu. Kulov se zatelebao u tebe.

b) Na poslu. Kada je počela šešeljijada, njega hoće da izbace kao muslimana. Dušan
iz oportunizma, glasa za otpuštanje. Dobio stan u isto vreme i u istoj zgradi sa Dušanom.
Sada je treća strana u simboličkoj ravni. Oženio se Hatidžom, ili Srpkinjom iz Bosne.
Muharem umeren, ali, Hatidža (Srpkinja) opasan muslimanski (antipalski) militant. U prvo
vreme dva domaćinstva intimna. Tereza mrzi Muharema, ali Hatidžina privrženost Terezi, i
Dušanova prijateljska vezanost sa Munetom, čini da se viđaju u napetim okolnostima, ali
često. Kada Mune bude izbačen sa posla, pukne tikva.

Pukla još ranije, kada su glavni urednik, neki ********, ********, ******** i Jusići
bili na večeri (povodom useljenja?) na večeri kod Vilotijevića. Prvo pukne između Tereze i
********, a onda između Hatidže i ********. Muharem i Dušan smiruju, ali bez izgleda.
******** to zapamtio. Traži od Dušana da svedoči šta je rekao Muharem na toj večeri.
Dušan posvedoči, mada je znao da je to rekla Hatidža. Muharem samo tvrdi da nije ništa
rekao, ali neće da kaže da je rekla Hatidža, ispod časti mu je da tereti svoju ženu.

Možda već u V glavi nešto više o sukobu na TV.

ČISTKE U RTB - decembar 1992 - januar 93.

 Beleška o piscu

Slobodan Selenić je rođen 1933. godine u Pakracu. Bavio se pozorišnom kritikom, bio
je redovni profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Napisao je sledeće romane:
Memoari Pere bogalja (1968, Oktobarska nagrada grada Beograda za književnost), Prijatelji
(1980, NIN-ova nagrada, Nagrada Biblioteke SR Srbije za najčitaniju knjigu 1981), Pismo-
glava (1982), Očevi i oci (1985), Timor mortis (1989, nagrada jugoslovenske kritike „Meša
Selimović”), Ubistvo s predumišljajem (1993, Nagrada Biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu
1994. i 1995). Napisao je tri drame: Kosančićev venac 7 (prvo izvođenje marta 1982. u
Ateljeu 212), Ruženje naroda u dva dela (prvo izvođenje decembra 1987. u Jugoslovenskom
dramskom pozorištu, Sterijina nagrada za najbolji tekst 1988), Knez Pavle (prvo izvođenje
maja 1991. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu). Iz oblasti dramske teorije i kritike
objavio je sledeće knjige: Angažman u dramskoj formi (1965), Dramski pravci XX veka
(1971), i antologije Avangardna drama (1964), Antologija savremene srpske drame (1977).
Knjiga razgovora i političkih eseja Iskorak u stvarnost objavljena je 1995. godine.

Umro je 1995. godine u Beogradu.