Table of Contents

Mardžan Kamali
KNJIŽ ARA U TEHERANU
Prvi deo
Prvo poglavlje
2013.
Dom
Drugo poglavlje
1953.
Momak koji će promeniti svet
Treće poglavlje
1953.
Ljubav: kako zapetlja stvari
Četvrto poglavlje
1953.
Okovani
Peto poglavlje
1953.
Kafe Ganadi
Š esto poglavlje
1953.
Nebo u modricama
Sedmo poglavlje
1953.
Gospođa Aslan
Osmo poglavlje
1953.
Veridba
Deveto poglavlje
1953.
Problemi u plesu
Deseto poglavlje
1953.
Pisma u knjigama
Jedanaesto poglavlje
1953.
Kisele šljive
Dvanaesto poglavlje
19. avgust 1953.
Državni udar
Trinaesto poglavlje
1953.
Sudbina u snovima
Drugi deo
Četrnaesto poglavlje
1916.
Ćerka prodavca dinja
Petnaesto poglavlje
1953.
Sudbina na čelu
Š esnaesto poglavlje
1953–1954
 Pioniri
Treći deo
Sedamnaesto poglavlje
1956.
Kofi šop Kalifornija
Osamnaesto poglavlje
1957.
Alternativni plan
Devetnaesto poglavlje
1957.
Časovi kuvanja
Dvadeseto poglavlje
1957–1959.
Ono što treba uraditi
Četvrti deo
Dvadeset prvo poglavlje
1958.
Rođenja
Dvadeset drugo poglavlje
1962–1963.
Marigold
Peti deo
Dvadeset treće poglavlje
2013.
Virtuelni prijatelji
Dvadeset četvrto poglavlje
1978–1981.
Depeše
Dvadeset peto poglavlje
2013.
Velika kutija
Dvadeset šesto poglavlje
2013.
Sastanak
Dvadeset sedmo poglavlje
2013.
Ponovni susret
Dvadeset osmo poglavlje
2013.
Ostava
Dvadeset deveto poglavlje
2013.
Čaršavi s mirisom paste za zube
Trideseto poglavlje
2013.
Plava kutija
Epilog
19. avgust 1953.
Čuvar tajni
 Mardžan Kamali

KNJIŽARA U TEHERANU

Preveo
Saša Novaković
Naslov originala
Marjan KamaliThe Stationery Shop
Copyright © 2019 Marjan Kamali
Translation copyright © 2022 za srpsko izdanje, LAGUNA
 Za Kamrana
Ti si moja ljubav
Žustro su skliznuli u intimnost od koje se nikad nisu oporavili.
F. Skot Ficdžerald, S ove strane raja

Nema ničeg novog na svetu osim istorije koju ne poznajete.

Hari Truman

PDF KNJIGE BIBLIOTEKA

Prvi deo
 Prvo poglavlje
2013.
Dom

„Zakazala sam sastanak s njim.“

Rekla je to kao da ide kod zubara ili psihoterapeuta, ili kod nasrtljivog prodavca frižidera koji je njoj i
Volteru obećao doživotnu garanciju na hladno mleko, sveže povrće i sir ako kupe najnoviji model.
Volter Arčer je brisao sudove i gledao kuhinjsku krpu sa žutim piletom koje drži kišobran. Nije se
raspravljao. Volterova ljubav prema logici i spremnost da dopusti da razum i argumenti sve nadvladaju bili
su svedočanstvo Rojine dobre procene. Pa zar se nije udala za razumnog i, o bože, muškarca neverovatno
punog razumevanja?! Zar nije, takođe, na kraju odustala od udaje za onog momka kojeg je upoznala pre
toliko godina u maloj knjižari-papirnici u Teheranu, nego je umesto toga lasom vezala svoj život za stabilni
stub iz Masačusetsa? Za Voltera, koji jede tvrdo kuvana jaja za doručak skoro svakog dana i koji joj kaže dok
briše sudove: „Ako želiš da se vidiš s njim, onda to treba i da uradiš. U poslednje vreme si neraspoložena.“
Roja Arčer je sad već gotovo postala Amerikanka, ne samo udajom nego i zato što je u tim Sjedinjenim
Državama bila više od pet decenija. Sećala se detinjstva na vrelim i prašnjavim ulicama Teherana, igara s
mlađom sestrom Zari, ali njen život bio je sada pažljivo zaokružen i zapakovan u Novoj Engleskoj.
S Volterom.
Odlazak do prodavnice pre nedelju dana – po spajalice! – sve je rasturio i razvalio. Opet se zaglibila u
1953. U bioskopu Metropol usred najvećeg iranskog grada tog prevrtljivog leta. Crvena kružna sofa u
predvorju iznad koje je kristalni luster blistao kao krupna suza, a dim cigareta lebdeo u pramenovima. Poveo
ju je uz stepenice u bioskopsku salu, a tamo na platnu ljubile su se filmske zvezde sa stranim imenima. Nebo
je bilo ljubičasto, ispresecano slojevima purpurnih senki tako raznolikih da je to izgledalo nemoguće.
Zaprosio ju je pored rascvetalih žbunova jasmina. Glas mu je napukao kad je izgovorio njeno ime. Razmenili
su bezbrojna ljubavna pisma, pravili planove za svoje sjedinjenje, za brak. Ali na kraju, ništa. Ž ivot joj je
izvukao tlo ispod nogu i nestalo je sve što su planirali.
Bez brige.
Rojina majka uvek je govorila da nam je sudbina zapisana na čelu od rođenja. Ne može se videti, ne može
se pročitati, ali je tu, napisana nevidljivim mastilom, i život prati tu sudbinu. Bez obzira na sve drugo.
Proterivala je tog momka iz misli decenijama. Morala je da gradi život, da upozna zemlju. Voltera. Da
podigne dete. Onaj teheranski momak mogao je da se stisne na samo dno kofe, kao beskorisna i dotrajala
krpa, pritisnut toliko u dubine da je nakon nekog vremena bio gotovo sasvim zaboravljen.
Ali sad je konačno mogla da ga pita zašto ju je ostavio tamo, nasred onog trga.

Volter je vešto izmanevrisao kolima do klizavog mesta suženog nabacanim snegom. Kad su se uz trzaj
zaustavili, Roja nije mogla da otvori vrata. Tokom duge zajedničke vožnje nekako su ostala zaključana.
Prošao je okolo i otvorio vrata zato što je to bio Volter, zato što ga je vaspitala majka (Alis: dobra, mila,
koja je mirisala na salatu od krompira) koja ga je naučila kako se treba ponašati prema dami. Zato što je
imao sedamdeset sedam godina i nije mogao da shvati zašto se mladi ljudi danas ne ponašaju prema svojim
suprugama kao da su od krhkog stakla. Pomogao je Roji da izađe iz kola i postarao se da joj pleteni šal zaštiti
nos i usta od vetra. Zajedno su pažljivo prešli preko parkinga i popeli se stepeništem do sive zgrade
Dakstonovog doma za stare.
Nalet pregrejanog vazduha pozdravio ih je u predvorju. Mlada žena, od oko trideset godina, s plavom
kosom skupljenom u punđu, sedela je za stolom. Plastična pločica s imenom Kler bila joj je prikačena na
grudi. Flajeri na oglasnoj tabli iza njenih leđa uzvikivali su „Filmsko veče!“ i „Bavarski ručak!“ sve s
uskličnikom, iako su se ivice flajera urolale, iako su naborani ljudi u invalidskim kolicima santimetarski
prevaljivali svoj put preko linoleumskog poda, a drugi koji su gurali hodalicu zastajali bi i uspravljali se da ne
padnu.
„Zdravo! Došli ste da nam se pridružite na ručku petkom?“, Kler je rekla glasno.
Volter je zinuo da nešto kaže.
„Dobar dan i nismo“, Roja je brzo odgovorila. „Moj muž će probati rolnice od jastoga u Dadelion Deliju.
Našla sam to na oglasima u Jelpu. Retko kad se mogu naći rolnice od jastoga usred zime. Čak i kad nisu
prave.“ Trtljala je. Silno se trudila da ne bude nervozna. „Dali su im pet zvezdica.“
 „Stvarno?“ Recepcionerka je izgledala iznenađeno.
„Rolnicama od jastoga“, Roja je promrmljala.
Volter je uzdahnuo. Raširio je pet prstiju na ruci da pokaže Kler kako njegova žena veruje u pet zvezdica.
„Dobro! Jastog!“ Kler je klimnula glavom. Izgovorila je to kao nešto između jastuka i jastoha. „Mora se
verovati tim Jelpovim ocenama!“
„Hajde sad“, Roja je nežno rekla mužu. Propela se na prste da poljubi Voltera u sveže obrijan obraz. Koža
kao krep-papir, miris sapuna „irsko proleće“. Ž elela je da ga ohrabri.
„Da, tako je“, kazao je Volter. „Shvatili ste. Idem, onda.“ Ali nije se pomerio.
Stisnula mu je ruku, poznat, mek stisak njenog života.
„Pazite da ne uleti u nevolje“, Volter je konačno rekao recepcionerki. Glas mu je bio napet.
Talas hladnog vazduha ispunio je predvorje kad je Volter izašao na dupla vrata i spustio se na zaleđeni
parking.
Roja je stajala ispred stola. Iznenada ju je preplavio miris amonijaka i nekog dinstanog jela. Govedina? S
lukom, sigurno. Grejanje pojačano da bi se izborilo s hladnoćom Nove Engleske utrostručilo je mirise jela.
Nije mogla da veruje da je zaista tu došla. Radijatori su šištali, kolica su cvilela, odjednom je sve izgledalo kao
užasna greška.
„A kako mogu vama da pomognem?“, upitala je Kler. Zlatni krstić visio joj je oko vrata. Pogledala je Roju s
čudnim izrazom lica, kao da je poznaje.
„Imam sastanak“, rekla je Roja. „S jednim od korisnika vaših usluga.“
„S jednim od domaćih! Sjajno! A o kome je reč?“
„O gospodinu Bahmanu Aslanu.“ Reči su izašle iz Rojinih usta sporo, kao kolutovi dima, vidljive i stvarne.
Godinama nije glasno izgovorila njegovo ime.
Krstić na Klerinom vratu zasvetlucao je ispod flourescentnog svetla. Volter je dosad već otišao s parkinga.
Kler je ustala, obišla sto i stala ispred Roje. Nežno ju je uzela za ruke. „Tako mi je drago što napokon imam
priliku da vas upoznam, gospođo Arčer. Ja sam Kler Bejker, zamenica upravnika u Dakstonovom domu. Hvala
vam što ste došli. Čula sam toliko toga o vama. Mnogo nam znači što ste došli.“
Dakle, nije recepcionistkinja – upravnica je. Otkud Kler Bejker zna kako se Roja zove? Mora biti iz knjige
gostiju. Na kraju krajeva, zakazala je sastanak. Ali zašto se ta mlada žena ponaša kao da je poznaje? I gde je
to imala prilike da čuje mnogo o njoj?
„Molim vas, pođite sa mnom“, Kler je rekla nežno. „Odvešću vas do njega.“ Ovog puta nije dodala uskličnik
koji je ovde izgleda bio neophodan da bi se prikrila beda svuda oko njih.
Roja je pratila Kler hodnikom do velike sale opremljene dugim stolom i plastičnim stolicama na
rasklapanje postavljenim s obe strane stola. Ali za stolom niko nije sedeo da ogovara i da igra tombolu.
Kler je pokazala rukom ka drugom kraju prostorije. „Čeka vas.“
Pored prozora je sedeo muškarac u invalidskim kolicima pored slobodne plastične stolice. Bio im je
okrenut leđima; Roja nije mogla da mu vidi lice. Kler je krenula ka njemu, a onda je stala. Podigla je bradu i
odmerila Roju od glave do pete kao da procenjuje koliku pretnju predstavlja po bezbednost, koliki joj je
kapacitet za dramu. Poigrala se lančićem. „Mogu li nečim da vas poslužim? Da vam donesem vodu? Čaj?
Kafu?“
„Ništa, hvala.“
„Sigurno?“
„Ljubazno od vas, ali ne, hvala.“
Sad je bio red na Kler da okleva. Pobogu, niko nije želeo da ostavi Roju samu s tim… korisnikom usluga
doma. Kao da je mala žena od sedamdeset i nešto godina mogla da naudi njemu ili bilo kome drugome. Kao
da bi Roja Arčer mogla da spali sve oko sebe svojim prisustvom, da izazove eksploziju time što je tu.
„Sve je okej“, rekla je. Od Amerikanaca je naučila to da kaže: Dobro sam, Sve je u redu, Sve je okej. Laki
amerikanizmi. Znala je da ih upotrebi. Srce joj je tuklo, ali je netremice gledala Kler.
Kler je spustila glavu, konačno se okrenula i otišla. Kuckanje njenih potpetica dok je izlazila iz prostorije
odgovaralo je Rojinim glasnim otkucajima srca.
I dalje je mogla da pođe za Kler, da napusti to smrdljivo mesto, stigne do Voltera pre nego što završi s
ručkom, da ode kući, uvuče se u krevet i pravi se kako nikad nije ni načinila tu grešku. Nije bilo kasno.
Zamišljala je Voltera nagnutog nad kriglom piva od đumbira i rolnicama od jastoga, samog u tom restoranu –
sirotana. Ali ne. Došla je ovamo da napokon sazna.
Korak po korak, tako se to radi. Naterala je sebe da krene prema kolicima kraj prozora. Njene potpetice
nisu kuckale; nosila je svoje omiljene sive cipele sa debelim đonom. Volter je insistirao da obuje čizme za
sneg, ali je odbila. Bila je spremna da prihvati mnogo toga, ali ne i da dođe u debelim eskimskim čizmama da
vidi starog ljubavnika prvi put posle šezdeset godina.
Muškarac nije bio svestan njenog prisustva, kao da nije postojala.
„Čekao sam“, rekao je iznenada na farsiju, a Rojino telo je zabridelo. Taj glas ju je i punio energijom i
umirivao dok su bili nerazdvojni.
 j
Bila je 1953. Bilo je leto. Imala je sedamnaest godina. Nova Engleska se istopila, a hladnoća napolju i lažna
toplota unutra su isparile, Rojine noge bile su preplanule i zategnute, i stajali su, ona i on, pored barikada
naslonjeni na iskrzane daske, vikali su iz sveg glasa. Gomila je bujala, sunce je pržilo teme, dve duge
pletenice završile su na njenim grudima, njena Petar Pan kragna bila je natopljena znojem. Svuda oko njih
ljudi su mahali pesnicama i vikali kao jedan. Iščekivanje, svest da će nešto novo i bolje doći, da će biti njegova
u slobodnom, demokratskom Iranu – sve je to bilo njihovo. Imali su budućnost i sudbinu u zemlji na samom
pragu hrabrog početka. Volela ga je snagom praska. Bilo je nemoguće zamisliti budućnost u kojoj ne bi čula
njegov glas svakog dana.
Roja je videla svoje korake na linoleumu, odjednom njoj neprepoznatljive – u sivim staračkim cipelama s
debelim đonom i mašnom na vrhu.
Muškarac je okrenuo kolica i lice mu se razvuklo u osmeh. Izgledao je umorno; usne su mu bile suve, a
duboke linije izrezbarile su mu čelo. Ali oči su bile radosne i pune nade.
„Čekao sam“, ponovio je.
Da li je bilo moguće tako lako kliznuti nazad? Glas je bio isti. Bio je to on, ceo i sav. Oči, glas, njen Bahman.
Ali onda se setila zašto je došla. „Vidim.“ Njen glas javio se mnogo čvršće nego što je očekivala. „Ali samo
sam htela da te pitam: zašto me, za ime sveta, onda nisi čekao?!“
Svalila se u stolicu pored njega, s umorom svih svojih godina provedenih na zemlji. Imala je sedamdeset
sedam godina i bila je umorna. Ali kad se setila tog okrutnog, otrežnjujućeg leta od koga se nikad nije
oporavila, osećala se kao da i dalje ima sedamnaest godina.
 Drugo poglavlje
1953.
Momak koji će promeniti svet

„Voleo bih“, baba je rekao za doručkom dok su jeli svež naan hleb s feta-sirom i domaćim džemom od višanja,
„da vi devojke budete sledeća madam Kiri ovog sveta. To bih voleo. Možda čak i književnice“ – nasmešio se
Roji – „kao ona Amerikanka: Helen? Keler?“
„Nisam gluva, babo“, rekla je Roja.
„Nije ni slepa“, dodala je Zari.
„Kakve to sad veze ima“, maman je mahnula rukom, dajući znak obema ćerkama da jedu brže.
„Moraš da budeš gluv i slep da bi bio Helen Keler“, Zari je zasijala, ponosna na svoje znanje o američkim
heroinama.
„I nem. Nemoj da zaboraviš da moraš da budeš i nem“, Roja je promrmljala.
„Nisam o tome govorio.“ Baba je spustio čašu s čajem. „Mislio sam na onaj deo o genijalnosti. O jedanaest
napisanih knjiga. Taj deo sam imao na umu.“
Sudbina je dala maman i babi samo dvoje dece, i to ženske. Baba je bio veoma napredan za svoje vreme:
želeo je da njegove ćerku budu obrazovane i uspešne. Obrazovanje je bila njegova religija, a demokratija san.
Kao učenice srednje škole Roja i Zari bile su na putu najboljeg obrazovanja koje su devojke mogle steći
1953. godine u Iranu. Zemlja se ubrzano menjala, razvijala, otvarala. Imali su demokratski izabranog
premijera: Mohameda Mosadika. Imali su i kralja, šaha, koji se zalagao za prava žena, što je započeo još
njegov otac šah Reza. „Š ah je svakako sluga prokletih Britanaca kad je reč o našim izvorima nafte!“, Baba je
uvek govorio. „Ali, da, pomogao je ženama. To mu se mora priznati.“
Prezir i osuda članova porodice sklonijih tradiciji pratili su babine i mamanine prosvećene poglede na
svet. Kako dozvoljavaju, grdile su šapatom mamu u kuhinji, ćerkama u pubertetu da svuda idu bez pratioca?
Maman je vešto umela da se na te primedbe samo osmehne. Odbacila je hidžab čim je šah Reza podržao
nenošenje vela još 1930-ih. Pozdravila je reforme za emancipaciju žena iako su se njene religioznije rođake
mrštile na uvođenje i usvajanje stranih običaja.
Maman i baba poslali su svoje ćerke u najbolju devojačku srednju školu u Teheranu. Svakog jutra, dok bi
maman pristavljala vodu za čaj, Roja i Zari spremale su se za taj dan. Roja bi se samo umila i isplela gustu
crnu kosu u dve dugačke pletenice, ali Zari bi natapkala malo boje na usne i ponosno otpuhnula da vrati na
mesto talasaste uvojke koje bi napravila uvrćući pramenove kose trakama papira od novina svake večeri.
Dok se njena mlađa sestra lickala i doterivala, Roja je gledala svoj odraz u ogledalu. U poslednjih godinu
dana mnogo se promenila. Lice joj je izgubilo detinje obline obraza, a jagodice su postale istaknutije. Iščistila
se koža na kojoj bi ponekad buknule bubuljice. Duga crna kosa, prirodno talasasta, mogla je da se pusti da u
kaskadama pada preko ramena kao što je Zari često preporučivala. Ali Roja je i dalje pravila pletenice. Tako
se više osećala kao svoja, posebno otkako su joj se i drugi delovi tela tako mnogo fizički promenili. I dalje je
bila niskog rasta, ali s mnogo više oblina i s velikim grudima – ili, kako je to Zari govorila, bila je razvijenija
tih dana.
Zari je gurnula Roju u stranu i zauzela sav prostor ispred ogledala. Potapkala je kosu i napućila usne. „S
ovakvom frizurom izgledam kao Sofija Loren, zar ne?“
Š ta je drugo Roja mogla nego da potvrdno klimne glavom i kaže da? Zakopčala je pamučnu bluzu, navukla
školsku uniformu od ormaka, i povukla mrske dokolenice. Roja je morala priznati da čak i ona voli kratke,
„američke“ čarape, kako su ih devojke zvale, ali direktorka škole kažnjavala je one koje su ih nosile. Roja nije
smogla hrabrosti da uđe u školu visoko podignute glave sa soknicama na nogama.
„On nam je nada!“, baba je napunio usta hlebom i sirom. „Premijer Mosadik nacionalizovao je izvorišta
nafte da bismo se oslobodili stiska AIOC-a.“ Anglo-iranska naftna kompanija bila je babin smrtni neprijatelj.
„Prvi put u poslednjih pedeset godina Iranci mogu da upravljaju svojim prirodnim resursima, a ne da ih
iskorišćavaju imperijalisti. Premijer se jedini može suprotstaviti stranim silama. Bićemo očas posla
demokratska zemlja pod Mosadikovim vođstvom. Ako vi cure budete marljivo učile istoriju i hemiju i
matematiku, bićete deo najbolje društvene klase stručnjaka kakvu dosad ova zemlja nije imala. Prosto da
čovek ne poveruje! Vidite li šta vam je na raspolaganju? Mogućnosti koje mlade dame sada imaju? Š ta ja
mogu da radim kao državni činovnik? Da prevrćem papire? Da sedim i pijem čaj?“ Otpio je još jedan dug
gutljaj čaja. „A vi, kćerke moje! Otići ćete dalje, postići ćete više nego što smo vaša majka i ja mogli da
sanjamo! Zar nije tako, Manidže?“
„Može li barem jedno jutro“, rekla je maman, „da prođe bez predavanja? Da doručkujemo u miru?“
Baba se žacnuo, u izrazu lica videla mu se uvređenost, ali to ga nije sasvim omelo. „Moja Marija Kiri!“
Klimnuo je glavom ka Zari, mlađoj ćerki. „Moja Helen Keler!“ Namignuo je Roji, osamnaest meseci starijoj.
 Devojke su previše dobro znale za očeve preuveličane nade. Sedamnaestogodišnja Roja trudila se da živi u
skladu s babinim očekivanjima, ali zapravo je želela samo da čita prevedene romane Hemingveja i
Dostojevskog. I pesme sjajnih persijskih velikana Rumija, Hafiza i Saadija. Osim toga, Roja je volela i da kuva,
stajala bi pored maman i pratila oživljavanje recepata najboljih khoresh1 jela.
Njena mlađa sestra bila je daleko od buduće madam Kiri. Zari je bila opsednuta momkom po imenu Jusuf.
Htela je da se bogato uda, da pleše tango i uči valcere. Htela je da plati pet urmana za kartu jedne od
popularnih klinačkih zabava, da uskoči u sambu i da sve zadivi svojim pokretima. Uveče bi, u krevetu, Zari
detaljno prepričavala Roji svoje snove.
„Dobro, spremne ste, krećite!“ Maman im je dala po poljubac u obraz i uzela čaše od čaja.
Zari je salutirala babi s podsmešljivom odanošću njegovim idealima. Umesto da se nasmeje, baba je
otpozdravio sporo i ozbiljno.
Zari je bacila pogled ka Roji s brzom grimasom koju je samo sestra mogla da vidi i pročita.
Na vratima su se Roja i Zari obule. Iako je Roja bila u najstarijem, poslednjem, a Zari u mlađem, drugom
razredu srednje škole, i dalje se zahtevalo da nose crne kožne cipele s uredno vezanim pertlama.
Devojke su prešle iz andaruma, unutrašnjeg dela kuće u spoljašnji, hodnikom i stepenicama koje su vodile
u vrt. Dok su prolazile pored tirkiznog popločanog ribnjaka, Roja je pozavidela ribama. One samo plivaju u
hladnoj plavoj vodi. Od njih se ne očekuje da postanu uspešni članovi najbolje društvene klase stručnjaka
kakvu dosad ova zemlja nije videla.
Roja je zatvorila kapiju, izašle su u uličicu i potom na glavnu ulicu. Tu su se držale jedna druge,
pritiskajući knjige na grudi.
Nije bilo demonstranata tako rano ujutru, ali svuda je bilo letaka s prethodnog protestnog marša.
Odštampane slike premijera Mosadika – njegov oštar, povijen nos, oči erudite umornog od sveta – razbacane
po trotoaru i ulici. Roja nije mogla da podnese pogled na njegovo lice pod nogama gde ljudi mogu da ga gaze.
Podigla je nekoliko letaka i pažljivo ih držala.
„Zar stvarno misliš da možeš da ga spaseš?“, upitala je Zari. „Za večeras se spremaju demonstracije
komunista. A potom još jedne koje će održati šahove pristalice. Ne možeš spasti premijera. Nadjačale su ga
dve frakcije koje žele da ode.“
„On ima stotine, hiljade, milione pristalica! Narod, svi smo uz njega!“, rekla je Roja.
„Narod se tu malo pita, i ti to znaš. U ovoj zemlji previše je korupcije i sklapanja poslova ispod žita.“
Roja je privila svoje knjige i Mosadikove slike čvršće na grudi i nastavile su put ka školi. Naravno, Zari je
bila u pravu. Eto, samo prošle nedelje sazvano je vanredno okupljanje cele škole. Direktorka je izašla na binu
podbočivši se i zahtevala da učenice kažu ko rastura komunističke brošure po školi. Niko nije progovorio.
Roja je znala da Džale Tabatabaji deli pamflete ispod klupe na odmorima. Pitala se kako je došla do njih.
Kako se uopšte usudila da ih uzme? A potom, pošto je sastanak raspušten, pojavila se policija sa megafonom,
puškama i s crevom za vodu. Abaz, školski domar, pomogao je zadriglim policajcima da prikače crevo na
ventil u dvorištu. I baš dok je Džale izlazila iz škole, policajci su pustili vodu i naciljali mlaz ka njoj. U prvom
trenutku njen izraz lica pokazivao je začuđenost i nevericu. Onda se promenio u odlučnost, nepokolebljivu
volju. Bacila se, zaplovila vazduhom kako bi izbegla šištavu zmiju vode. Sletela je uz tup udarac u samu
sredinu njene snage. Nekoliko sekundi kasniji bila je sva mokra, školska uniforma zalepila joj se za obline, iz
natopljene kose cedila se voda.
Jedan policajac rekao je: „To će te naučiti da poštuješ svoju zemlju i da ne širiš komunističke laži. I nemoj
da misliš da nećemo naći sve one koji stoje iza tog izdajničkog dosluha s Rusijom. Vi devojke treba da
postanete pristojne mlade žene, a ne da budete političke mule.“
Direktorka je zapljeskala.
Devojke odane šahu aplaudirale su i klicale izdvojene u svojoj grupi u dvorištu. Nekoliko njih bilo je iz
bogatih porodica. Očevi su im radili u naftnim kompanijama. Učenice koje su važile za duboko religiozne
pridružile su im se aplaudirajući. Prvi put posle dužeg vremena svešteničke porodice i pristalice šaha
nastupale su zajedno.
Prokomunistički nastrojene cure otrčale su do Džale i okružile je čim su policajci i direktorka otišli iz
dvorišta. Brisale su je džemperima i maramicama, peševima uniformi. Džale se uspravila, iako se sve cedilo
s nje, i rekla im da ne brinu. Čak se i nasmejala. Roja je znala da će sad Džale s još više žara zastupati
marksističke ideje. Takve su bile komunistkinje Tudea.2 Neustrašive i odlučne. Uvek spremne da kažu kako bi
Iran trebalo da ide stopama Sovjetskog Saveza.
Roja, Zari i devojke naklonjene premijeru sjatile su se u svoj krug, zaprepašćene i potresene. Ako bi je
neka drugarica iz škole upitala koga podržava, Roja bi rekla: „Premijera Mosadika i Narodni front.“ Kad bi
kazala nešto drugo, slomila bi ocu srce. Premijer Mosadik mogao je da dovede zemlju do demokratije.
Studirao je prava u Švajcarskoj, postao ministar inostranih poslova, a u izlaganju u Ujedinjenim nacijama
rekao je da bi Anglo-iranska naftna kompanija trebalo da vrati Iračanima vlasništvo nad iranskom naftom.
Roji se sviđala Mosadikova težnja ka nezavisnosti i oslanjanju na sopstvene snage. Divila se čak i njegovim
pidžamama (u kojima su ga ponekad fotografisali).
Dok se Roja na putu do škole prisećala incidenta sa Džale, poželela je da se podeljenost u društvu i stalni
politički obračuni završe. Politika je ušla u svaku poru društva, u svaku učionicu. Drugarice iz škole sad su
bile podeljene, baš kao i cela zemlja, na pristalice kralja, pristalice premijera i pristalice komunista. I bila je
umorna od toga.
Kad su Roja i Zari stigle do kapije škole, dočekao ih je domar Abaz. Izgledao je strogo. Zadatak mu je bio
da pazi da niko neovlašćeno ne uđe u dvorište, da štiti svetost institucije i bezbednost devojaka. Nije mu,
međutim, bilo u opisu posla da otvara šlic na pantalonama i da seva penisom s uredno vezanom ružičastom
trakom. Ali znalo se da to povremeno radi.
Zari se ukočila kad je Abaz otvorio kapiju s osmehom. Nakon što su odmakle dovoljno daleko da ne može
da ih čuje, prošaputala je: „Ponovo mi je pokazao svoj dodol prošle nedelje.“
„Je l’ bio vezan trakom?“, upitala je Roja.
„Kao i uvek. Kako muškarci uopšte hodaju dok im ta stvar klatara?“
„To mora da boli.“
„Tako je veliki, čudi me da nemaju stalno osip tamo dole.“
„Pa, videla si samo domarov.“
„Da.“ Zari je na tren izgledala zamišljeno.
„Da li si rekla direktorki?“
„Kazala mi je da nije lepo da devojke lažu. Da je Abaz radio u školi i pre nego što sam se ja rodila, i da
treba da me bude sramota što izmišljam tako vulgarne priče.“
„Njen uobičajen odgovor.“
„Da.“ Zari je uzdahnula.

Momci su bez imalo muke nalazili način da iz svoje škole dođu do devojačke i da vise kod kapije posle
časova. Abaz ih je terao. „Pseći sinovi!“, vikao je. „Ostavite te devojke na miru, gorećete u paklu!“
Roja je ignorisala momke koji bi ih pratili do kuće, ali Zari bi se postarala da oni zgodni vide kako se igra
pramenovima guste crne kose, posebno ako bi i Jusuf bio među njima. Ponekad bi se momci pojavljivali na
svakom ćošku, iza svake krivine. Vešti, lukavi, dovitljivi momci koji bi namigivali, zviždali, flertovali. Zgodni,
pametni, sa šarmantnim osmehom. I oni tihi, stidljivi koji bi povremeno krišom bacili pogled i pocrveneli
kad bi u tome bili uhvaćeni. Roja se navikla na njih kao što se čovek navikne na dosadne muve, što znači da
se nikad nije sasvim navikla na njih.
Rojino omiljeno mesto u Teheranu bila je Prodavnica papira. Nalazila se na uglu Čerčilove ulice i Hafizove
avenije, tačno preko puta njene škole i ruske ambasade.
Roja je volela da prelazi prstima preko tabaka glatkog papira u toj prodavnici. Volela je kutije s olovkama
koje su mirisale na grafit i obećano znanje. Mogla je da provede čitavo popodne u razgledanju penkala i
bočica s mastilom i u prelistavanju knjiga koje su govorile o poeziji i ljubavi i gubitku. Prodavnica se
jednostavno zvala Prodavnica papira – nije bilo nekog boljeg ili otmenijeg imena – ali bila je to knjižara
koliko i papirnica. Kako su se političke podele produbile te zime a usijane glave ušle u mitinge i
demonstracije svud po ulicama, bilo je to savršeno, tiho sklonište. Utočište mira i tišine.
Jednog posebno vetrovitog dana u januaru Roja je, sklanjajući se pred maršom komunista, ušla u
prodavnicu. Ž elela je samo da u miru čita poeziju.
„Jesi li za Rumija danas?“, gospodin Fakri je upitao iza tezge. Bio je to prijatan, ljubazan muškarac u
pedesetim godinama, s prosedom kosom, čupavim brkovima i okruglim naočarima s ramom od tanke žice.
Zračio je mirom i spokojstvom. Cipele gospodina Fakrija uvek su bile besprekorno izglancane. Bio je vlasnik
prodavnice otkako je Roja znala za sebe i bio je stručnjak za knjige. Gospodin Fakri imao je pune police
klasika persijske poezije i prevode književnih dela sa svih strana sveta.
„Da, molim.“ Roja je tu dolazila tako često da je gospodin Fakri dobro upoznao njen literarni ukus. Znao je
da Roja voli staru persijsku poeziju i da ne podnosi moderne kratke priče. Znao je da bi potrošila i poslednju
paru džeparca na nov tabak papira i da su joj omiljene olovke, penkala, koverte i papiri oni uvezeni iz
Nemačke jer bili su najživopisniji i najmoderniji. Znao je da ona ne samo da guta svaku reč starih pesnika
nego i da u tišini svako malo žvrlja svoje reči na listovima papira koje bi kupila od njega. Gospodin Fakri je
znao sve to i upravo ju je njegova nenametljivost i dovodila u tu prodavnicu isto koliko i redovi nedirnutih
knjiga.
„Izvoli.“ Knjiga Rumijeve poezije koju joj je dodao bila je odštampana na sjajnom novom papiru i imala je
tamnozelene korice sa zlatnim slovima. „Neke od njegovih najboljih pesama su među ovim koricama. Nađi
mirno mesto i ne daj nikom da ti smeta. Potrebna je usredsređenost ukoliko želiš da stigneš do njegove
istine.“
Roja je klimnula glavom i posegla za novčanikom kad se oglasilo zvonce iznad vrata prodavnice. Vrata su
se širom otvorila, puštajući da uđu povici s ulica i jak nalet vetra. Rumijevi listovi zalepršali su joj u rukama.
Momak njenih godina ušao je u prodavnicu u žurbi. Nosio je belu košulju s kragnom i tamne pantalone; kosa
mu je bila gusta, crna, razbarušena, obrazi crveni od vetra. Ušao je zviždućući setnu i čežnjivu melodiju.
Nikad dotad tako nešto nije čula, i potpuno je bilo u suprotnosti s njegovim žustrim korakom i
samouverenim izgledom.
Gospodin Fakri je skočio‚ brzo reagujući. Zaronio je ispod tezge, dohvatio gomilu papira, vezao ih uzicom i
dao ih momku kao da je čekao tu posebnu mušteriju celog dana. Momak je prestao da zvižduće, iskopao
novac iz džepa i platio. Bila je to brza transakcija bez reči. Momak je maltene već izašao na vrata, a onda se
okrenuo. Pomislila je da će zahvaliti gospodinu Fakriju. Ali gledao je pravo u nju. Oči su mu bile radosne i
pune nade. „Danas mi se sreća osmehnula. Sreo sam vas“, rekao je. Onda je zakoračio iz radnje u vetar.
Gospodin Fakri i Roja nemo su stajali dok se prodavnica umirivala i vraćala u normalu nakon pojave
nepoznatog momka. Kao da su plovili u balonu koji je sad počeo da sleće i da se izduvava.
„Ko je to bio?“, upitala je Roja, osećajući, bez ikakvog razloga, naboj i naelektrisanost. Bilo je
dezorijentišuće i zbunjujuće što je uzbuđenje prostrujalo njome samo od kratke posete tog momka.
„To je, draga moja devojko“, rekao je gospodin Fakri, „Bahman Aslan.“ Zabrinutost mu je preletela licem.
Dobovao je prstima po tezgi. „To je momak koji želi da promeni svet.“
Roja je pažljivo stavila Rumijevu knjigu u svoju školsku torbu. Zurila je u vrata. Osećala se inficirano, kao
da je bila svedok nečeg nadjačavajućeg i iznenađujućeg, ali i duboko ličnog, nekog neizbežnog udara nade i
života i energije. Pozdravila se kao ošamućena s gospodinom Fakrijem.

Četiri dana tražila ga je na ulicama. Slinavi Husein pratio ih je tamo-amo; mnogo ju je to nerviralo. Drski i
bučni Sirus otvarao je vrata njoj i Zari. Jusuf je nekoliko puta bacio pogled ka Zari dok su prelazile ulicu, a
onda se pravio da pažljivo gleda banderu. Kud god bi krenule, ulice su bile pune učenika muških škola. U
grupama su učestvovali u raznim protestima. Ali onog momka koji je uleteo u Prodavnicu papira i od kojeg
se svet kretao malo brže, žustrije, s mnogo više energičnosti – makar i na samo nekoliko minuta – nigde nije
videla.
Roja je svakog dana išla u školu sa Zari i vraćala se kući, jela mamina khoresh jela, slušala babine priče o
planovima premijera Mosadika. Oslobodiće zemlju stranog uticaja jednom zauvek i niko im više neće otimati
naftu. On će ih odvesti u budućnost, u demokratiju!
Roja je učila geometriju, pisala pesme i smešila se kad bi baba ponovio da će ona biti sledeća madam Kiri,
bogami hoće, zaboravi Helen Keler. Ali nigde nije videla momka s radosnim očima – onog zbog kojeg je
gospodin Fakri isporučio tabak papira brzinom i važnošću kao da predaje oružje ratniku.

U nedelji koja je usledila, Roja je u Prodavnici papira uzela metalni rezač za olovke i prešla palcem preko
malih udubljenja sa strane. Opet je vetar poneo papire kad su se vrata s treskom otvorila i kad je on ušao.
Ovog puta prestao je da zvižduće čim ju je video. Činilo se da je stidljiviji i manje samopouzdan. „Rumi“,
rekao je gospodinu Fakriju, ali brzo je bacio pogled ka njoj. Njegova crna gusta kosa bila je pažljivo
začešljana. Bela košulja s kragnom ispeglana. Oči su mu iskrile i smešio se učtivo.
Istom onom brzinom i sa željom da udovolji, gospodin Fakri izneo je kopiju iste one knjige koju je dao Roji
pre nedelju dana. Nakašljao se. „Izvolite, Bahman-džane.“
Ovog puta Bahman je zahvalio gospodinu Fakriju, naklonio se diskretno Roji i onda se vratio na ulicu.
„Čemu takva žurba? Kuda ide? Š ta je tako važno?“, rekla je kad se pribrala. Pokazaće gospodinu Fakriju da
nije omutavila zbog tog momka.
„Rekao sam ti, Roja-hanumo. Momak želi da promeni svet. A tu nema gubljenja vremena.“ Gospodin Fakri
uzeo je krpu i obrisao prašinu s tezge. „Za to je potrebna žustrina, energičnost, budnost.“ Prestao je da briše
tezgu. „To zahteva“, pogledao ju je strogo, „izuzetan oprez.“
Roja je šmrknula. Spustila je rezač i ispravila leđa. „Ne znam kako misli da promeni svet. Previše žuri. Nije
baš pristojan. Zvižduće bez razloga! Nije vam ni zahvalio kad je bio tu prošlog utorka. Ponaša se kao da je
mnogo važan. Kosa mu je smešna. Ne znam baš kako će takav momak promeniti svet.“
„Izuzetan“, gospodin Fakri spustio je obe ruke ne tezgu i nagnuo se ka njoj, „oprez.“

Bila je upozorena. I još u nekoliko navrata kad je videla Bahmana u prodavnici, došao bi odmah posle škole
utorkom kao da zna da će je tu zateći. I svaki put Roja bi se pravila da je zauzeta pretraživanjem naslova
knjiga, pažljivim proučavanjem novih papira, gledanjem na sve strane samo ne u njega. I naravno, nijednom
nije mogla da se uzdrži da ga ne pogleda, sve do petog utorka kad više nije mogla da podnese tišinu.
 Pravila se da ima pitanje u vezi s poezijom i uputila ga je gospodinu Fakriju, koji joj iz nekog razloga nije
odgovorio, pa joj je odgovor dao tajanstveni momak.
Momak koji će promeniti svet nekako je uspeo da kaže: „Vatra“, u odgovoru na njeno pitanje koja reč sledi
u toj strofi jedne od Saadijevih starih pesama.
Lice joj se užarilo.
„Vatra“, ponovio je momak.
Naravno, bio je u pravu, to je bila sledeća reč u Saadijevoj strofi. Rekao je to s tolikom sigurnošću da se
Roja nadala da greši a isto tako je želela da sedne i razgovara s njim satima. Ali morala je da ide; sestra ju je
čekala.
Zari je bila veoma neraspoložena kad joj je Roja prišla prešavši na drugu stranu ulice. Ogluvela je slušajući
govornike na demonstracijama, požalila se, dok joj sestra visi nad olovkama i knjigama u prodavnici koju je i
bog sveti zaboravio. Rekla je da mora što pre da stigne kući i da legne s flašom tople vode na stomaku jer ima
strašne menstrualne bolove i uz to umire od gladi, čekala ju je tako dugo. Roja mora da nauči da poštuje
druge ljude za promenu. Roja je celim putem do kuće slušala Zarino gunđanje. No i dalje je gledala oko sebe,
pitajući se kad će sresti onog momka i negde drugde, a ne samo u Prodavnici papira.

2013.
Roja je naslonila glavu na staklo prozora automobila i gledala kako Nova Engleska stoički promiče u svojoj
hladnoći.
Htela je da se usredsredi na Voltera i na to koliko će uživati u večeri. Napraviće riblje krokete koje on
toliko voli. Ž elela je da zaboravi onog momka, posetu domu. Ali reči iz njegovog pisma nisu htele da odu.
Zapamtila ih je nehotice pre šezdeset godina.

Obećavam ti, ljubavi moja. Naći ćemo se na Trgu Sepah na sredini… u sredu… u podne. Ili koji minut
kasnije, ako ne budem mogao da stignem tačno na vreme. Sačekaj me tamo i bićemo zauvek jedno.
Uzbuđenje i radost što ću te videti vodiće me nekoliko narednih dana.

„O, Voltere“, rekla je. Naslonila je čelo na staklo i

zaplakala.
PDF KNJIGE BIBLIOTEKA
 Treće poglavlje
1953.
Ljubav: kako zapetlja stvari

Pogledaj ljubav
Kako umrsi
One koji se zaljube

Pogledaj duh
Kako se spaja sa zemljom
Dajući joj nov život
Roja je ponovo pročitala Rumijevu pesmu. Čekala je da se Bahman pojavi. Nije propuštala da utorkom ode u
Prodavnicu papira otkako je onomad prvi put uleteo u nju. Ispunila je zimu očekivanjima, razgovorima,
uzbuđenjem. Kad si se zaljubila, sestro? Kaži mi. Rekao je reč iz pesme i to je bilo to?
Naravno da nije bilo tako, Roja je kazala Zari. Nije to bila samo jedna reč, jedan trenutak. Takve stvari
dešavaju se samo u američkim filmovima, zar to ne zna?
Roja je želela celovitost, želela je toplinu, želela je bekstvo i utehu. Prodavnica papira s knjigama davala joj
je to. Bahman ju je ispunio svojim prisustvom. Ali ukoliko bi morala da odredi kad se nepovratno zaljubila,
rekla bi da je to bilo sedmog utorka. Taj dan je najavljivao kraj zime. Hladnoća, mraz i obeshrabrenost tog
godišnjeg doba ustupili su mesto obećanjima pupljenja, cvetanja i novih početaka. Bio je to dan spreman da
se rasprsne. Cela zemlja se pripremala da proslavi prvi dan proleća: persijsku Novu godinu.
Gospodin Fakri je leteo po radnji tog sedmog utorka s nestrpljivošću i nervoznom energičnošću, pomažući
majkama da kupe novogodišnje poklone za decu, pakovao je olovke, pozdravljao kupce ponesenim i
iskrenim rečima: „Nek vas uvek prati radost i dugo poživeli!“
„Poklon za mog sina“, žena je prela, „tako su mu dobre ocene u đačkoj knjižici, a voli da čita.“ Njen ponosni
izraz lica izmamio je osmeh Bahmanu – Roja je to videla. Druga mušterija kupila je olovke u boji koje je
gospodin Fakri povezao kao cvetni buket zelenom trakom. Pokazalo se, naravno, da su zbirke pesama
najtraženije – žeđ za persijskom poezijom bila je nepresušna kao i uvek. Roja i Bahman držali su se podalje
jedno od drugog kad se u prodavnici stvorila gužva posle škole. On se usredsredio na politički traktat koji je
stajao ukoričen blizu tezge, a ona ostala pozadi kod prevoda stranih romana.
A onda, brzo kao što su došli i napravili gužvu, kupci su otišli. Knjige su kupljene, pokloni izabrani, saveti
dobijeni – i ostali su njih dvoje zadubljeni u svoje pretraživanje, ali svesni prisustva onog drugog. Gospodin
Fakri je zatvorio kasu uz glasan zvon.
„Ovih dana se mnogo kupuje za Nowruz! Da li su sva deca u gradu dobila tako dobre ocene da zaslužuju
toliko poklona za Novu godinu?“
Roja i Bahman na to ništa nisu rekli, bezbedni svako u svom delu prodavnice.
„E pa“, gospodin Fakri je pogledao po radnji kao da se obraća širokom auditorijumu, „trgovac ne može da
se požali na prodaju, ali trebalo bi da odnese pazar u banku.“
Ni Roja ni Bahman nisu se pomerili.
„Moraću nakratko da izađem i da zatvorim radnju…“
„Ja ću biti tu“, rekao je Bahman tiho.
„Molim?“
„Biću ovde. Ako neki kupac dođe, reći ću mu da se odmah vraćate.“
„O“, gospodin Fakri pogledao je Bahmana, a onda s nelagodom i Roju.
Roja je osetila da je gospodinu Fakriju neprijatno. Prestravila ju je pomisao da će ostati nasamo s
Bahmanom. Naravno, nije mogla da bude sama s njim. „Moram da idem kući. Ž elim vam prijatan dan,
gospodine Fakri.“
„Ako ti već ideš… da, Roja-hanumo, želim da ti bude divan ovaj dan!“ Gospodinu Fakriju je laknulo. Ponovo
je pogledao na sat. „Banka samo što se nije zatvorila. Nemam mnogo vremena. Hvala ti, Bahman-džane.
Prihvatiću tvoju ponudu.“
Gospodin Fakri je dohvatio kaput i pogledao Roju pravo u oči. „Zdravo, Roja-hanumo. Bezbedno stigni
kući. Dok još nije kasno.“ Stavio je crni šešir na glavu. „Bahman-džane, brzo se vraćam.“ Požurio je napolje, a
Roja je krenula za njim ka vratima.
„Ostani.“
 Bahmanov glas bio je jasan, čvrst, siguran.
„Zdravo.“ Stala je na korak do vrata, okrenuta njemu leđima. Videla je kako gospodin Fakri nestaje dalje na
ulici.
„Molim te, ostani.“ Glas mu je sad bio manje ubedljiv.
Okrenula se da mu kaže zašto nikako ne može da ostane. Ali kad ga je videla, nije mogla da diše. Izgledao
je nervozno, zajapureno. Iako mu je izraz lica bio ljubazan.
Otići će. Mnogo toga treba da uradi. Maman i Zari biće potrebna pomoć u sređivanju kuće za Novu godinu.
Za prolećno čišćenje. Mnogo brisanja prašine, beskrajno trešenje tepiha, pranje prozora sirćetom i vodom.
Nije bilo moguće da ostane sama s tim momkom.
No ostala je nasamo s njim. Bila je sama s njim u prodavnici, i odjednom je to malo utočište imalo šansu
da sve promeni.
„Koja ti je omiljena knjiga?“, brzo je upitao.
„Nemam omiljenu knjigu.“
„Samo sam… pretpostavio da voliš da čitaš.“
„Volim. Htela sam da kažem da nemam samo jednu omiljenu knjigu. Ima ih mnogo.“
Nasmešio se, a njegovo lice, i dalje crveno, pokazalo je malo više otvorenosti.
„Gospodin Fakri mi kaže da želiš da promeniš svet.“
Zakoračila je ka njemu, svesna da skače s litice, iznenađena što joj noge idu same. Stala je kad se našla
ispred njega na dužinu ruke. Njegovo crvenilo lica, kosa na čelu, kaki pantalone, treštali su.
„Ne znam da li je to tačno“, Bahman je oborio pogled.
„Ali ti si siasi, politički si aktivan, zar ne?“
Digao je pogled iznenađeno. „Ima li nekog u ovoj zemlji ko nije?“
„Ja nisam“, napola je slagala.
„Ne možeš da budeš apolitična. Posebno ne sada.“
„E pa, ne sviđa mi se to. Sve te rasprave. Protesti.“
„Samo to imamo. Moramo da ostanemo uključeni. Ne smemo im dozvoliti da zbace premijera Mosadika…“
„Veruješ u te glasine? Da će ga zbaciti?“
„Da, zabrinut sam. Strane sile bi mogle to da urade. Ili naši sunarodnici, izdajnici…“ Stao je. „Neću da te
zamaram time.“
„Navikla sam. Moj otac govori manje-više iste stvari.“
Bahman se nasmešio. „Stvarno?“
„Da. Redovno dobijam dozu.“
Ništa nije rekao. Gledali su se u oči. Samo su stajali jedno naspram drugog. Napinjalo joj je nerve što je
tako izložena njegovom pogledu, a istovremeno joj je to i prijalo. Ne mogu se dodirnuti. Ne smeju se
dodirnuti.
„Voliš da čitaš, to znam. Voliš poeziju i romane“, rekao je nežno.
„Otkud znaš?“
„Gledam te svakog utorka. Voliš one tamo police.“ Pokazao je glavom prema delu prodavnice gde je
gospodin Fakri držao prevode stranih romana.
„Dolaziš svakog utorka? Nisam primetila.“
Nasmejao se, a lice mu je zasijalo. Oči su nosile smeh; bile su pune dobrote od koje je zastajao dah.
„Dolazim ja i drugim danima. Ali tebe nema. Tu si samo utorkom.“
„To je jedini dan kad mogu da dođem“, rekla je.
„A šta radiš drugim danima?“
„Učim.“
„Stvarno?“
„Da.“ Odgovorila je mirnim, čvrstim pogledom. „Moj otac želi da postanem naučnica. Ili književnica… kao
Helen Keler.“ Promrmljala je poslednji deo rečenice.
„A ti?“
„Molim?“
„Š ta ti želiš?“
Bilo je to apsurdno pitanje. Niko je nikad tako nešto nije pitao. Zar nije bilo dovoljno što ima podršku
porodice, naprednog oca koji se zalaže za ćerku? Zar ne bi time Mosadikov pristalica poput njega trebalo da
bude impresioniran? „Roditelji žele da završim srednju školu, da se upišem na fakultet i da postanem
naučnica.“
„A šta bi uradila ako bi mogla sama da biraš, ako bi mogla da uradiš ono što zaista želiš?“
Drskost tog pitanja ju je prenerazila. „Ja bih… poslušala bih svog oca. Moja majka…“
 Prišao joj je bliže. Od mešavine mošusa i mirisa vetra osećala se kao da će se onesvestiti. Onda ju je uzeo
za ruku. Nikad pre nije dodirnula ruku nekog momka. Isprepleo je prste oko njenih, Roji je srce poskočilo.
Njegov dodir ju je šokirao, ipak, bio je čudno prijatan i utešan.
„Voliš romane. Video sam te.“
„Pa šta?“
„Pa čitaj ih onda! Do mile volje.“
Koliko puta joj je maman rekla da će upropastiti oči od tolikog čitanja? Koliko često bi Zari zbacila njene
knjige s kreveta i rekla joj da nikad nikog neće upoznati tako zagnjurena u reči i slova. Upropastiće se,
iskriviće se, pogrbiće se, izgubiće lepo držanje, bogami hoće! Koliko puta joj je baba rekao da je važno učiti
za ozbiljnu profesiju u ovom svetu, i da ako neko može da bude naučnik a odluči da umesto toga čita knjige,
onda bi bolje bilo da taj neko piše knjige kao Kelerova?
„Naravno, u slučaju da zaista želiš da budeš naučnica ili književnica, to i uradi. Uradi ono što zaista želiš.“
Zabrinutost, strepnje i sumnje da će ostvariti stremljenja, zacrtane ciljeve koje su je savladavale u školi i
kod kuće malčice su izgubile na snazi. Ž elela je da čuje više, da razgovara s njim, da ga ne pusti.
Zvonce se oglasilo i gospodin Fakri je uleteo unutra bez daha, nakrivljenog šešira. Pocrveneo je kad ih je
video. Skrenuo je pogled, nakašljao se, povukli su ruke brzo kao da su se opekli. Kao da ih je uhvatio u krađi.
Ali iako je spustila ruku, iako se zagledala u cipele i promrmljala: „Moram da idem“, i požurila napolje, znala
je da će se uvek vraćati u tu prodavnicu ma šta o tome mislio gospodin Fakri ili bilo ko drugi. Kontakt je bio
nepovratan, nepopravljiv, i nije htela da bude poništen.
 Četvrto poglavlje
1953.
Okovani

U prašnjavoj hladovini te prodavnice ispunjene knjigama, penkalima, bočicama s mastilom, nastavili su da se

sreću. Nepozvani momci pojavljivali su se na svakom ćošku, a onaj koji je Roju interesovao mogao se videti
samo utorkom po podne u Prodavnici papira. Pitao ju je šta misli o Saadijevoj zbirci Đulistan. Roja se
iznenadila svojim dobrim odgovorom. Glas joj je bio samouveren i čvrst, sigurniji nego što je očekivala da će
biti. I ubrzo je (jer za to nije trebalo mnogo vremena Roji, sedamnaestogodišnjakinji u Iranu, koja je sanjala o
velikim stvarima u životu) postala uverena da je on najinteligentniji momak na svetu a verovatno i
najzgodniji.
Bio je politički aktivan. Rekao joj je da na Teheranskom univerzitetu i po srednjim školama u komšiluku
agituje za Mosadika. Deli biltene i pamflete Nacionalnog fronta po celom gradu. A odakle dobija te
propagandne materijale? Od gospodina Fakrija. U maloj ostavi iza tezge gospodin Fakri je izgleda imao
veliku kolekciju opasnog političkog štiva. Roja se uspaničila kad joj je Bahman to rekao. Setila se dana kad je
policija došla u školu po Džale, i kako se ova bacila u vazduh da bi izbegla divlju silu šmrka. Kako je sletela
usred vodenog mlaza. Policija bi isto tako lako mogla da za metu uzme Bahmana i da ga optuži za širenje laži
i dezinformacija s ciljem da se svrgne šah. Mogli bi ga uhapsiti. I još mu je u svemu tome pomagao gospodin
Fakri! Nikad ne bi ni pomislila da gospodin Fakri učestvuje u takvim tajnim aktivnostima. Potcenila je tog
tihog, blagog čoveka.
Bahman joj je rekao da ne brine.
Rastao je jaz među političkim grupama. Bilo je sve više nasilja na demonstracijama. Nekoliko
demonstranata ranila je policija. Ali iako je strahovala za Bahmanovu bezbednost, bilo je nemoguće ne diviti
se njegovom angažovanju. Verovao je iskreno i celim bićem u politiku premijera, čak s više žara i zanosa od
njenog oca, ukoliko je to uopšte bilo moguće. Stvari su se menjale, govorio je. Iran ima svetlu budućnost, a
premijer će doneti sve što im je istinski potrebno. Samo, bilo je onih koji bi da zaustave u tome Mosadika, ali
Bahman je čvrsto rešio da im to ne dozvoli.
Roja se naslonila na police s redovima knjiga dok je Bahman govorio, leđima je zaronila u korice poezije i
politike. Kad bi odužio priču o građanskim pravima, porezima i trgovini, jednostavno bi se fokusirala na
njegove oči, izgubljena, ali na najbolji način. Gospodin Fakri bi nestao pozadi, sve češće se izgovarajući
potrebom da nešto obavi u ostavi. Obično bi tu ostali sami. Ali uvek je postojao rizik da će ući druge
mušterije, a često se to i dešavalo – ušao bi stariji muškarac s naočarima i sa spiskom onoga što treba da
kupi, ili bi mladi student komunista tražio Marksove knjige, ili bi premijeru naklonjen demonstrant bio u
potrazi za filozofskim delima i člancima o demokratiji. Ponekad bi neki Mosadikov pristalica prepoznao
Bahmana i klimnuo bi mu glavom solidarno, pokazujući da poštuje sve što radi za njihovu stvar.
Topila bi se po koricama knjiga dok bi joj šaputao na uvo, tela blizu njenog, s rukom koja bi se usuđivala
da dotakne njenu kad god bi ostali sami. Više nije bilo mesta na koje bi radije otišla.

Roja je gledala naslove romana na odeljku sa stranim prevodima i čekala. Vrata su se širom otvorila. I on je
ušao. U beloj košulji, kaki pantalonama, rumenih obraza, kose razbarušene od vetra, bez daha. Preleteo je
pogledom po prodavnici, a kad ju je video, lice mu je obasjao veliki osmeh.
„Zdravo, Bahman-džane“, rekao je gospodin Fakri iza tezge.
„Kako ste, gospodine Fakri?“, Bahman nije skidao pogled s Roje.
Gospodin Fakri se ukrutio dok su se Bahman i Roja gledali. Na tren je Roja pomislila da će ih izgrditi. Ali
onda je uzdahnuo i rekao da mora da popiše novu robu. Glas mu je bio čudan kad je to rekao. Čula ga je kako
odlazi do ostave.
„Chetori? Kako si?“, upitao je Bahman, obraćajući joj se rečju koja je naglašavala familijarnost i
izostavljajući persiranje.
Roja je progutala knedlu. „Dobro sam.“ Nagnula se da vrati Anu Karenjinu na policu. Kad se uspravila, bio
je pored nje. Stavio je ruku oko njenog struka, kao kip se ukočila.
„Hajde“, rekao je. Ruka mu je bila snažna i čvrsta na njenim leđima. „Lepo je. Trebalo bi da budemo
napolju po ovako divnom danu!“
Promrmljala je nešto, ali mu je dozvolila da je povede na bleštavilo ulice.
 Bio je u pravu. Dočekao ih je divan dan. Grad je bujao od proleća, sve je bilo u cvatu. Roja je zatreptala od
slave sveta. Nije mogla da veruje da zajedno izlaze u javnost. Nisu bili vereni niti su bili u braku, a roditeljima
nije mnogo toga rekla o Bahmanu, samo da je u Prodavnici papira upoznala vrednog i marljivog momka iz
dobre porodice, koji je veoma privržen politici premijera. Znala je da će taj poslednji podatak ostaviti dobar
utisak na babu. Zari je, međutim, ispričala mnogo više, uključujući i detalje o njihovom prvom susretu, i
kasnije o prvom kratkom razgovoru, ako se to uopšte moglo nazvati razgovorom, kad mu se obratila s
pitanjem koja je sledeća reč u Saadijevoj pesmi. Zari je bila radoznala, ali i skeptična. Kazala je da su ti
politički aktivni momci precenjeni, nije je bilo briga koliko je bogata njegova glupa porodica, izgledao joj je
kao budalasti idealista opsednut premijerom, a zaboga, niko osim šaha ne može promeniti politiku Irana, a
Roja bi trebalo da odraste i shvati da ukoliko već namerava da ulovi muškarca, onda neka barem baci mrežu
na nekog boljeg. Ipak, želela je sve da zna o tome kako se Roja zaljubila u njega.
„Bahmane, uspori malo!“ Išao je brzo; morala je maltene da trči da bi držala korak s njim.
Stao je. „Izvini.“ Kad su krenuli dalje, bilo je to u mnogo sporijem tempu, i uskoro su im koraci bili
usklađeni.
„Jesi li dobro?“, upitao je.
„Da… hoću reći, ne. Š ta da kažem sestri? Roditeljima?“
Bahmana je to zabavljalo. „Reci i njima i svima drugima da si išla u šetnju sa svojim momkom.“ Stisnuo joj
je ruku.
Mogla bi da eksplodira i srce da joj pukne. Volela je njegovu ruku u svojoj. I njegove reči. Njen momak.
Kad su stigli do ugla ulice i izašli na jedan od glavnih gradskih trgova, povici su ispunili vazduh.
Još jedan miting. Još jedne demonstracije na kojima ljudi viču. Barikade su bile postavljene ispred trga.
Ljudi su uzvikivali slogane podrške Mosadiku, megafon je treštao. Rojina ruka je omlitavila u Bahmanovoj, a
krv joj je dobovala u ušima.
„Bahmane, hajdemo odavde.“
„Zar ne želiš da vidiš šta se događa?“
„Ne, opasno je.“
„Biće sve u redu.“
„Zari kaže da policija beleži demonstrante. Imaju špijune i provokatore…“
„Ne boj se.“ Čvrsto joj je stisnuo ruku i poveo je ne dalje od gomile već u samo središte događaja. Povici:
„Ya marg ya Mossadegh!“, odjekivali su trgom. „Mosadika hoćemo! Ili Mosadik ili smrt!“ Telo joj se napelo. Da
li su Mosadikove pristalice zaista bile spremne da za njega daju život? Da li je i Bahman na to bio spreman?
„Ovako se to radi“, prošaputao joj je Bahman na uvo dok je kakofonija mase postajala glasnija. „Ovako
obezbeđujemo demokratiju. Ne možemo samo da sedimo kod kuće i da pustimo kralja i strane kompanije da
ugrabe još više vlasti. Ovde se čuje naš glas.“
Povukao ju je kroz redove ljudi ka čelu protesta, ka barikadama. Dok su se probijali napred, Roja se
iznenadila koliko mnogo ljudi poznaje Bahmana. Pravili su mu mesta, puštali ih da prođu. Pojedini mlađi
demonstranti tapšali bi ga po leđima, a jedan stariji gospodin mu je namignuo. Izgleda da je baš svuda držao
mitinge i delio pamflete. Uprkos strahu i zebnji, osećala se ponosno što je u njegovom društvu. Poštovali su
ga. U to nije bilo sumnje. Kad su se probili skroz napred, Bahman ju je naslonio na barikade, štiteći je od
mase koliko je to bilo moguće. Ruka mi je bila čvrsto na njenim leđima.
Osećala se naelektrisanost u vazduhu: osećanje solidarnosti, zajedništva, svrhe. Nikad na takvo mesto ne
bi došla da nije bilo njega. Previše bi bila suzdržana, stidljiva, uplašena. Možda je Bahman u pravu. Možda bi
trebalo da prestane da se brine i da dozvoli sebi da sluša i da govori. Da li je to uopšte moguće? Bahman je to
učinio mogućim.
Bio je tu u svom elementu, potpuno usredsređen i obasjan. Otvorio je usta, očekivala je da će reći nešto
poput: „Zar ovo nije čudesno?“ Sad je i predviđala šta će reći – zamisli to! Kao da ga poznaje. Ali poznavala ga
je. Bio je uzbudljiv i nepredvidiv, ali takođe bio je… jednostavno on.
„Možemo sve imati“, rekao je Bahman.
„Ali komunisti su protiv Mosadika i mogli bi…“
„Mislio sam na nas. Na tebe. I mene. Ceo svet mogao bi biti naš.“
Stojeći tako s njim u gomili, osećala je da je budućnost neograničena i lepša nego što se drznula da sanja.
Naslonila se na barikade i pridružila se skandiranju. Bilo je nečeg čudno nadahnjujućeg u tome. Svaki deo
njenog bića osetio je nalet uzbuđenja, obećanje budućnosti. Kako joj je samopouzdanje raslo, vikala je sve
glasnije. Sunce joj je pržilo lice, a pletenice su joj odskakivale od grudi dok je mahala pesnicom. Znoj je curio
niz vrat i natopio joj kragnu. Predugo se krila. Zašto? Niko od ovih ljudi nije izgledao prestrašeno. Svi su
morali da se bore, da protestuju i učestvuju u maršu. Da bi Mosadik mogao da sprovede svoj plan, da bi
zemlja došla do istinske slobode. Dok je stajala naslonjena na iskrzane daske barikada s Bahmanom, sve je
izgledalo moguće. Ona i on bili su jedno i bili su jedno s celom ustalasalom, ujedinjenom masom ljudi. Boriće
se. Njih dvoje će promeniti svet.
„Izgleda da uživaš u ovome!“, rekao je Bahman.
Nasmešila se i nastavila da dovikuje.
 „Ne moramo da ostanemo, samo sam hteo da to vidiš. Da to doživiš. Ne bih hteo da misliš da treba toga da
se plašiš. To su samo ljudi. Ljudi isti kao mi. To je sve što imamo.“
Zvuk je došao kao zamah mača. Kad ga se prisećala u nedeljama, mesecima i godinama koje su usledile,
bila je svesna, takođe, da je čula tih zveket, kao oglašavanje iskrivljenog, ulubljenog ili spljoštenog zvonceta.
Iznenada, Bahman se presamitio. Zašištao je i zakrkljao. Nagnula se ka njemu dok se borio da dođe do daha.
Pogledala je oko sebe i videla tri muškarca kako se zlobno smeškaju. Sva trojica nosili su crne pantalone,
bele košulje i tamne polucilindre. Muškarac u sredini držao je palicu ukrašenu nazubljenim lancem. Bahman
je nastavio da se bori da dođe do daha. Velika posekotina pozadi na vratu počela je da krvari. Da li su ta
trojica bili iza njih sve vreme? Ili su se progurali kroz masu da dođu do Bahmana? Krv je kapala s lanca na
kraju palice. Bahman se zakašljao. Roja ga je, činilo se beskrajno dugo, trljala po leđima i uzvikivala njegovo
ime, i onda se napokon, s mnogo napora, Bahman uspravio. Lice mu je bilo iskrivljeno od bola. Ružičasto-
crvena fleka širila se kragnom i gornjim delom košulje.
„Malo upozorenje, gospodine Aslane“, rekao je muškarac s palicom. „Nemojte da širite te gluposti. Nije to
dobro za vas.“
Roja je htela da skoči na njega. Htela je da potraži policajce, da dovikne da uhapse tog čoveka, da mu stave
lisice, da ga odvedu.
Muškarac je slegnuo ramenima: „Vi iz Mosadikovog Nacionalnog fronta svi ste isti, ako mene pitaš. Svi do
jednog ste bezvredni. Ovoj zemlji biće bolje bez vas.“ Rekao je to lenjo, gotovo kao da mu je dosadno.
Bahman se dodirnuo pozadi po vratu. Pogledao je okrvavljenu ruku kao da nije njegova. Onda je drugom,
čistom rukom uzeo Roju za ruku. Bez ijedne reči progurao se pored trojice ljudi i kroz masu. Probili su se do
ulica, dalje od demonstracija, dalje od trga.
Kad su bili bezbedni na tihoj strani ulice, Bahman je stao: „Jesi li dobro, Roja-džan? Je l’ sve u redu?“
„Treba da odeš kod lekara, Bahmane.“
„Izvini, tako mi je žao. Nije trebalo da te vodim tamo.“ Uflekana košulja zalepila mu se za kožu. Krv mu je
kapala niz vrat.
„Poći ću s tobom do bolnice.“
„Ne, otpratiću te kući.“
„Posekli su te! To mora da se ušije. Moramo da ih prijavimo policiji.“
Bahmanove oči zacaklile su se suzama. „To i jesu bili policajci.“
„Š ta kažeš?!“
„Rade za šaha.“
U tom trenutku visok momak otprilike njihovih godina naleteo je na njih, zadihan. Između stenjanja i
pokušaja da dođe do daha, rekao je: „Video sam šta se desilo, Bahman--džane. Sve sam video. Ta gamad.
Neobrazovane štetočine. Kako oni na vlasti mogu da unajme takve siledžije?! U stvari, znam, a znate i vi.
Zdravo, hanumo, izvini zbog moje nepristojnosti.“ Podigao je kapu u znak poštovanja Roji. „Ja sam Džahangir,
drago mi je.“
Džahangir je nosio skupu, modernu zelenu jaknu i bež košulju. Brkovi su mu bili nauljeni. Bio je odeven za
večernji izlazak, a ne za demonstracije.
„Roja, drago mi je“, promrmljala je.
„Enchante.“ Džahangir je ponovo vrhovima prstiju dotakao kapu. Roja nikad pre nije čula tu reč. „Hoćeš li
moći sama da odeš kući, hanumo? Moram da odvedem ovog momka kod lekara. U lošem je stanju. Siguran
sam da se slažeš.“ Džahangir je potapšao Bahmana po ramenu, izbegavajući krv na vrhu košulje. Prekrstio je
noge u člancima kao da pozira fotografu.
„Idem i ja s vama do bolnice“, rekla je Roja.
„Ko je pominjao bolnicu? Vodim ga kod svog oca na kliniku.“
„Ali mogu…“
„Nema potrebe da pođeš s nama, Roja-džan. Već sam te dovoljno izložio nevoljama“, rekao je Bahman.
„Da, ne brini. Paziću na njega. Kao i uvek.“ Džahangir se nasmešio. Zubi su mu sijali kao kod filmskih
zvezda.
Roja se iznenada osećala čudno, kao da joj tu, u društvu te dvojice, činilo se dobrih prijatelja, nije mesto.
„Da, pa dobro onda…“
„Prvo ćemo te otpratiti kući, Roja“, rekao je Bahman.
„Treba ti antiseptik, prijatelju moj!“, rekao je Džahangir s napetim osmehom. „Krvariš. Bolje da pođemo
pre nego što se rana inficira.“
„Moramo da otpratimo Roju kući“, kazao je Bahman. „Nije trebalo da je vodim na demonstracije.“
„Biću ja dobro. Molim te, idi kod lekara, Bahmane“, rekla je Roja.
Džahangir je u znak pozdrava podigao kapu, Bahman je bolno klimnuo glavom, i Roja je krenula kući.
Usput je odmotavala u glavi scenu s demonstracija. Bahman je imao pravo da uzvrati. Niko mu ne bi
zamerio da je zgrabio muškarca koji ga je napao, da ga je udario. Imao je pravo na to. Ali nije to uradio. Znao
je da bi time samo pogoršao stvari. I nije hteo da nju dovede u opasnost. Samo je želeo da je što pre odvede
j p g j j p j j p
odatle i da je bezbedno vrati kući. Momak koji će promeniti svet nastavio je da iznenađuje svojom pažnjom i
pristojnošću.
Brinula se i strepela zbog njegove rane. Bila je zabrinuta za zemlju u kojoj plaćene siledžije vlasti mogu da
napadnu mladića u
gužvi.
PDF KNJIGE BIBLIOTEKA BY
SLAĐA
 Peto poglavlje
1953.
Kafe Ganadi

Za Nowruz, persijsku Novu godinu, očistile su kuću od podruma do krova. Maman je nedeljama ostajala
budna do sitnih sati da bi sašila ćerkama nove haljine. Prvog dana proleća porodica se okupila oko Haft Seen
stola s tradicionalnih sedam stvari koje počinju slovom s. Roja i Zari nosile su nove odeću i novi donji veš.
Tačno na prolećnu ravnodnevicu, kad zima prelazi u proleće, skočili su, zagrlili se i izljubili. Baba je onda
pročitao stih iz Kurana i nekoliko Hafizovih pesama. Počela je nova godina.
Po tradiciji se odlazilo u posetu rođacima trinaest dana nakon prvog dana proleća. Prvo su posetili
najstarije i onda redom ostale. Sve prodavnice i restorani bili su zatvoreni za praznike. Miris maminih kolača
s leblebijama i pistaćima i peciva od pirinčanog brašna i ružine vodice ispunio je kuću.
Dve nedelje kasnije, prvog utorka nakon otvaranja radnji, Roja je praktično otrčala do Prodavnice papira.
Grad se pretvorio u živopisni kaleidoskop cveća. Pupoljci su prštali dok je bez daha jurila ulicama.
Kad je uletela na vrata, zvonce se oglasilo. I tu je bio on, stajao je ispred tezge, razgovarao s gospodinom
Fakrijem, koji je nešto zapisivao na parčetu papira. Njegov glas probudio joj je prijatno osećanje pada.
„Roja-hanumo, saale no mobarak. Srećna Nova godina!“, gospodin Fakri prvi ju je video i spustio penkalo.
„Srećna vam Nova godina! Obojici.“
Bahman je digao pogled i lice mu je eksplodiralo u ogroman osmeh. „Hej! Kako si? Kako ti je porodica? Da
li si se lepo provela za Novu godinu?“
Prišla mu je bliže, a onda nije mogla da ne uzdahne. Ono što je izgledalo kao kolona velikih crnih mrava
prelazilo mu je preko vrata. Kopče. Ušivena rana. One siledžije!
„Ne brini“, rekao je. „Džahangirov otac zalio ju je s toliko antiseptika da bi i močvaru sterilisao. Dobro
sam.“
Ušlo je dvoje kupaca i gospodin Fakri je otišao do njih.
Bahman je posegao rukom ka tezgi i dodao joj paketić umotan u crveni papir. „Evo“, rekao je, „uzeo sam
ovo za tebe. Eidy za novu godinu.“
„Nije trebalo.“
„Ž eleo sam to.“
Bilo je jasno da je u pitanju knjiga. Pažljivo je otvorila poklon, kao da će ukrasni papir zauvek čuvati.
Iznenadila se kad je videla da je reč o beležnici.
„Da imaš gde da pišeš svoje pesme“, rekao je stidljivo.
Otvorila je sveščicu. Napisao je na prvoj strani:
Za Roju-džan, moju ljubav. Da uvek budeš srećna i da ti svi dani budu ispunjeni lepim rečima.
Ispod je dodao Rumijeve stihove:

Onog trena kad sam prvi put čuo ljubavnu priču

Počeo sam da te tražim, nesvestan koliko je to slepo.

Ljubavnici se ne sretnu napokon na kraju.

Oni su jedno u drugom sve vreme.

„Nadam se da ti se sviđa?“, upitao je nesigurno.

Htela je da ga poljubi, da mu pokaže koliko joj se svidela, ali gospodin Fakri i njegove mušterije bili su u
prodavnici.
„Savršena je. Hvala ti“, rekla je.
„Imaš li vremena da pođeš sa mnom?“, upitao je Bahman.
„Poslednji put kad smo izašli to se nije dobro završilo.“
Pocrveneo je. „Ž ao mi je što si to videla. Ali danas nema demonstracija. Svi su i dalje u novogodišnjem
raspoloženju. Veruj mi, vodim te na bezbedno i slatko mesto.“
Zajedno su izašli iz prodavnice. Ovog puta odmah su im koraci bili usklađeni. Sa svežinom nove godine
bilo je lakše zaboraviti političke sukobe i nevolje. Nowruz je svakome donosio radost. Svi su izgledali sito i
veselo, dobro im je došao predah od posla i škole.
 Prošli su preko Firdusijevog trga. Kod fontane na sredini trga stajala je starija žena sva u crvenom. Imala
je crvenu haljinu, čak i crvene cipele. Gledala je naokolo kao da čeka nekoga. U njenom izrazu lica moglo se
videti iščekivanje, ali i utučenost.
„Kažu da je tu trebalo da se sastane sa svojim ljubavnikom“, Bahman je rekao i uzeo Roju za ruku.
„Viđala sam je ovde i ranije.“
„Da, a on se nije pojavio. Godine su prošle. Momak iz mog razreda čak je napisao pesmu o toj sirotoj duši.“
„To je baš tužno“, rekla je Roja.
„Ima dana kad nemam snage da je pogledam“, rekao je Bahman dok su se brzo udaljavali.
Nekoliko ulica dalje Bahman je stao ispred izloga. Belim penušavim slovima na staklu pisalo je Kafe
Ganadi. Roja je mnogo puta prošla pored tog kafea, ali nikad nije ušla unutra. Nekako se činilo da je
rezervisan za sofisticirane odrasle ljude koji piju kafu a ne čaj, za devojke koje su imale verenika, za šik
parove koji su se odevali kao američke filmske zvezde.
Bahman ju je poveo unutra.
Redovi peciva u staklenim vitrinama, mali okrugli stolovi, stolice s ružičastom postavom, crveni zidovi,
cveće u vitkim vazama, šlag na eklerima i kolačićima – od svega toga zavrtelo joj se u glavi.
Vazduh je mirisao na šećer, kafu i cimet. Bahman ju je poveo pozadi. Držao ju je za ruku kao da su par,
njegovo telo pritislo se uz njeno dok su se provlačili između stolova. Mirisao je na mošus i na još nešto što
Roja nije mogla sasvim da odredi, ali što je primetila onog sedmog utorka u Prodavnici papira kad ju je prvi
put uhvatio za ruku. To ju je podsećalo na vetar, na brz, hladan, uzbudljiv nalet vetra. Držala se za njegovu
mišicu, što joj je ulivalo sigurnost. Možda je to bilo zbog mirisa kafe i cimeta, ili zbog činjenice da se našla u
šik kafeu sa zgodnim Bahmanom Aslanom, ali kad je izvukao stolicu za nju i kad je sela, Roja je bila sigurna
da se celo to ružičasto, šećerno mesto zavrtelo.
„Š ta bi volela da popiješ?“
„Čaj, hvala.“
„Da li si probala shir ghahveh?“
„Izvini, šta si rekao?“ Jedva ga je čula. Parovi oko njih su živo razgovarali. Pomodne mlade dame na
ružičastim stolicama izgledale su kao strane glumice koje je viđala samo na naslovnim stranama časopisa,
kosa im je padala u savršenim talasima (koje je Zari žarko želela da oponaša uvijajući kosu trakama
novinskog papira svake večeri). Ove dame su opušteno ćaskale s mladim muškarcima. Nestvaran svet
sofisticiranih parova bio je primamljiv i opojan koliko i peciva u staklenim vitrinama. Da li su ti parovi bili
vereni? Š ta bi maman i baba rekli da je vide kako sedi na delikatnoj ružičastoj stolici preko puta nekog
momka?
„Odmah se vraćam“, Bahman je nestao u delu kafea s pecivima.
Vratio se nekoliko minuta kasnije s poslužavnikom s dve šoljice kafe sa šlagom i s tanjirom s dva peciva.
Dodao je Roji jednu šoljicu, stavio poslužavnik na sto, seo i gledao je kako otpija kafu. Opekla je usne. Bila je
vruća, jaka i bogata aromom.
„Uvce za tebe, jezik za mene.“
Roja umalo nije ispljunula kafu. „Molim?“, procedila je.
„Peciva. Slonovo uvo za tebe. Jezik za mene.“ Zastao je i nasmešio joj se. Roja je pogledala tanjir. Jedno
pecivo zaista je bilo u obliku slonovog uva, a drugo duguljastog oblika kao jezik.
„Da li ti se sviđa shir ghahveh?“
Kafa je bila jaka, ni nalik onome što je Roja dotad imala prilike da proba. „Drugačija je.“
„Najbolji italijanski espreso koji se može naći u Iranu!“ Potapšao je po stolu. „Samo ovde.“ Nagnuo se ka
njoj i uzeo je za ruku. Možda ovo postane naše drugo omiljeno mesto. A?“
Roja se zakikotala i klimnula glavom.
„Nije da ne volim rezače za olovke i Rumijevu poeziju. I demonstracije. Ali znaš…“
Opet se nasmejala. Bilo je to kao početak svega. Iznenadila se što ju je izveo iz Prodavnice papira ponovo u
sjaj sveta kao da im je suđeno da idu zajedno, da ih vide jedno s drugim, da sede i piju i jedu zajedno. Da li će
i u budućnosti imati slatke kolače, eklere i shirini? Samo uzmi zalogaj i zaroni? Zavali se u stolicu i pijuckaj
italijanski espreso? Roji se vrtelo u glavi, ali bila je sigurna da joj je sudbina da bude s njim u novoj godini i
posle nje.

„Apsurdno je pomisliti da ćeš se udati za njega“, Zari je frknula dok su se vraćale iz škole kasnije te nedelje.
„Videli ste se svega pet-šest puta.“
„Viđamo se već mesecima, hvala lepo. Osim toga, vreme je tu nevažno.“
„O, sestro!“ Zari je stala i pogledala Roju sažaljivo. „Vreme je jedino važno. Ne možeš vezati svoje nade za
tog momka.“
 „Zašto?“
„Zato što mu se…“, Zari je zastala, „ne može verovati. Ti politički tipovi nisu ono što misliš.“
„Otkud ti to znaš?“
„Prosto znam. Veruj mi.“
Ostatak puta išle su u nelagodnoj tišini. Roja je želela da misli da joj sestra samo zavidi i da nije
pronicljiva. Zari sigurno preteruje kao i uvek. Jednostavno ne voli siasi tipove, i to je sve. Roja je pokušala da
odagna sumnje i strepnje koje su joj sestrine reči probudile. Setila se beležnice koju joj je Bahman poklonio,
pesme koju je napisao. Ljubavnici se ne sretnu napokon na kraju. Oni su jedno u drugom sve vreme.
Mora da Zari greši.
 Šesto poglavlje
1953.
Nebo u modricama

Već je skoro bilo leto, a vazduh je mirisao na jasmin. Ta njihova šetnja bulevarom u suton utisnula se u Rojino
srce za godine koje će doći. Imali su sedamnaest godina.
Pre toga otišli su u bioskop Metropol u Ulici Lolezar. Elegantno predvorje s crvenim sofama, bleštavim
lusterima, ljudi doterani, uramljeni portreti Klarka Gejbla i Sofije Loren, fine cigarete, šoljice u rukama dama
sa šeširima, apsolutna romantičnost celog tog mesta učinili su da se Roja oseća kao da je u filmu. I onda,
penjanje stepenicama do balkona da sedne pored Bahmana na plišano sedište i da gleda italijanski film koji
je režirao Vitorio de Sika: Kradljivce bicikla.
„Volim njegove filmove“, šapnuo je Bahman kad su se svetla ugasila. „Baš me zanima tvoje mišljenje.“
Roja je bila previše ometena blizinom njegovih usana da bi mogla da progovori. Progutala je knedlu i
klimnula glavom. Toliko toga bilo je novo i primamljivo u njenom svetu s tim momkom.
Posle filma su ostavili sjaj predvorja Metropola i izašli u letnje predvečerje, nestvarno lepo. Nebo je bilo
purpurno, a oblaci boje modrica.
„Ta italijanska priča odnosi se i na tako mnogo onoga što se trenutno dešava u Iranu“, rekla je Roja kad su
krenuli u šetnju bulevarom. „Siromašni žele bolji život. A ne mogu nikako do njega da stignu. Zarobljeni su.
Našim vođama potrebna je pomoć. Onaj čovek u filmu, od svega na svetu, želeo je samo bicikl da bi mogao da
ide na posao.“
„Slažem se. I naši ljudi su zarobljeni. Uhvaćeni u zamku svog staleža, svoje sudbine“, rekao je Bahman
strasno, uzevši je za ruku. „Ali sve to možemo da promenimo. Demokratijom. Na dobrom smo putu.“
„Zari kaže da je nerealno pomisliti da ćemo ikad imati punu vlast nad našim prirodnim resursima. Kaže
da je tu prevelik ulog Britanaca“, rekla je Roja.
„Za osobu koja ne voli politiku, tvoja sestra ima čvrsto i jasno mišljenje“, kazao je Bahman.
Roja se nasmejala.
„Sad još samo treba da je ubedim da nisam užasan čovek!“, dodao je Bahman.
„Ne obraćaj pažnju na Zari“, rekla je Roja. „Previše drami; to je sve.“
Pred kraj školske godine Roja je počela da poziva Bahmana na redovna okupljanja koja su Zari i ona
organizovale posle časova za prijatelje. Nije tu bilo ničeg luksuznog ni velikog: malo voća, smeha, razgovora.
A Bahman nije bio jedini momak među pozvanima. Bilo je i drugih – prijatelja i rođaka koji nisu bili deo
njihove ekipe, kako je Zari volela da zove njihov krug vršnjaka. Bahmana su predstavili maman i babi, i bila
je divna pomisao da će biti u njenom domu, da će ćaskati s njenim prijateljima, da će biti deo njihove grupe.
Bahman je iznenada stao i ućutao.
„Š ta ti je?“
„Voleo bih da znam…“ Izgledao je nervozno. „Već neko vreme želim da te pitam, Roja…“
Glas mu se prekinuo kod njenog imena, napukavši kao kod trinaestogodišnjaka. Sa sredine trotoara nežno
ju je povukao ka strani blizu grma tako velikog da su se njegovo zelenilo i cvetovi prosuli i napravili prijatan
kutak. Odjednom ih je pokrio pun i opojan miris jasmina u cvatu.
Pogledao ju je, a ona se iznenadila koliko ranjivo izgleda tu pred njom.
Nije mu dala da izgovori reči, nije bilo potrebe; nije se igrala s njim. Poljubila ga je u magli jasmina. Bilo je
to kao da sleće tamo gde je trebalo da bude sve vreme, u drugačiju ravan, nežnu i neverovatno zavodljivu –
na mesto potpuno njihovo, ono koje se nikad nije usudila da istraži.
Njegov ukus, njegove ruke oko nje, njegovo telo pritisnuto uz njeno dok je nastavljala da ga ljubi ostavljali
su utisak neograničenosti. Kad se konačno odmakla, izgledao je zajapureno, preplavljeno, preneraženo.
„Mislim da je to bilo da.“ Izgledao je kao da će se stropoštati.
„Jeste.“ Njeno novo osećanje autoriteta bilo je oslobađajuće i iznenađujuće. Do tog momenta nije imala
pojma o moći koju ima nad njim.
„Razgovaraću s tvojim roditeljima, naravno.“
Pretpostavljala je da se i ranije ljubio. Ali možda nikad nije. Ona svakako nikoga pre toga nije poljubila i
bila je zapanjena koliko je za nju to bilo prirodno, kao da je radila to sve vreme.
„Ako se tvoji roditelji s tim slože, možemo se venčati pre kraja leta. Ž elim samo da ti budem bliže. To
najviše želim. Da nam se svetovi spoje.“
Mora da im je sudbina bila zapisana na čelu nevidljivim mastilom. Rekla je da… pristala je, ali na šta? Na
poljubac, brak? Srce joj je brže zakucalo, i onda se nagnuo i poljubio je. Ono što je prvi put bilo jako i
zapanjujuće, pretvorilo se u nešto tako nežno da su to čak i cvetovi mogli poneti na malenim providnim
laticama. Istopila se u njemu. Ovo nije trebalo da se dogodi pre braka. Bože, dobre devojke to ne rade! Ali
Roju je bilo baš briga. Mogla je da ga pojede tu na licu mesta. I da to rade čitav život, ne bi joj bilo dovoljno.

„Sviđa ti se njegov glas? Kažeš da ćeš se udati za tog čoveka zato što ti se sviđa njegov glas?“
„Sviđa mi se sve kod njega“, rekla je Roja. „Volimo se.“
Zari i Roja ležale su u svojoj sobi kasnije te noći i šaputale nakon što su se svetla ugasila. Roja je ponovo
proživljavala svaki trenutak te večeri. Kako je Bahmanu glas napukao kad je hteo da joj postavi ono pitanje,
poljubac pored grma – sve to. Ispričala je Zari pojedine detalje, ali sad se zbog toga pokajala.
„Dakle, glas mu je napukao i to je bilo toliko divno da razmišljaš o tome da se udaš za čoveka kojeg zbog
političkog angažovanja mogu uhapsiti svakog časa? A nisi ni upoznala njegove roditelje.“
„Prestani od svega da praviš dramu, Zari. Strastveno je posvećen budućnosti ove zemlje i pomaže u veoma
vrednoj stvari. To jeste za divljenje.“
„A njegova majka? Rekla si da je bila gruba prema tebi kad ste se upoznale.“
„Nije bila gruba. Nije se osećala najbolje. Bahman kaže da je bolesna. Biće bolje.“
„Ne mogu da verujem da si rekla da!“
„Vidi, Zari, teško je objasniti zaljubljenost. Prosto znaš da je to ono pravo. Ne možeš to da izbegneš. To je
kao… to je kao da ti drvo padne na glavu.“
„Zvuči očaravajuće.“
„Hoću da kažem, nema nedoumica, ne može se pogrešiti. Takav je život. Bahman je moja sudbina. Zajedno
ćemo…“ Bilo je nemoguće rečima opisati nežnu mrežu u koju su Roja i Bahman bili uhvaćeni te noći i svaki
put kad bi bili zajedno. Čak je i pokušaj da to opiše sestri osećala kao neuspelo pojednostavljivanje.
„Laku noć, sestro“, uzdahnula je Zari.
Roja se ugnezdila pored nje, zahvalna što se razgovor završio.
„Moliću se za tebe!“, dodala je Zari i stisnula sestri ruku.

Kad je Bahman došao da zatraži odobrenje Rojinih roditelja, svi su bili nervozni. Iako je bio kod njih nekoliko
puta krajem proleća i početkom leta, uvek su se te posete odvijale u društvu drugih njihovih prijatelja. Ovog
puta došao je sam. Običaj je nalagao da mladić dođe s roditeljima da zatraži ruku devojke, ali Bahman im je
rekao da se njegova majka ne oseća dobro, a da je otac ostao da se stara o njoj i zato je morao da dođe bez
njih.
Kad bi Bahman na onim malim okupljanjima s prijateljima strasno govorio o premijerovoj politici, baba bi
se ponašao kao da ga je neko potpalio šibicom. Slagali su se kad je reč o politici, i time je Bahmana već stekao
babinu blagonaklonost, što je bila velika prednost. No bilo je nešto sasvim drugo zatražiti zvaničan pristanak
da se oženi njihovom ćerkom i oni su to znali.
Roju je toliko obuzela nervoza da je prosula čaj kad je posluživala babu, maman i Bahmana, koji je sedeo
preko puta njenih roditelja u dnevnoj sobi, grizao usnu i nemirno cupkao nogama. Bilo joj je žao, saosećala je
s njim, želela je da mu pomogne; sve to bilo je krajnje neuobičajeno. Došao je bez roditelja, i to je dodatno
otežavalo situaciju. Trebalo je i oni da budu tu! Kao što je i bio običaj, Roja je izašla iz sobe nakon što je
poslužila čaj kako bi Bahman mogao nasamo da razgovara s njenim roditeljima. Ali ostavila je vrata malčice
odškrinuta i odmah joj se pridružila Zari, koja je čekala ispred dnevne sobe. Njih dve gledale su šta se dešava
kroz odškrinuta vrata.
„Bahman-džane, dobro došao u naš dom“, rekao je baba veoma zvanično.
„Da li si za noghl uz čaj?“ Roja je videla kako maman dodaje srebrnu činiju s bombonicama od badema.
„Da vas ruke ne zabole, hanumo Kajhani, hvala vam.“ Bahman joj se obratio persijskim tarof izrazom
preterane ljubaznosti i poslušno uzeo noghl.
Razmenili su još nekoliko reči. Baba je prokomentarisao vreme. Maman mu je ponudila zalogajčiće, nek se
slobodno posluži, nek uzme tanjir, krastavci su tako sveži. Bahman je dobro znao da to ne sme odbiti. Onda je
usledila tišina. Roja je zadržala dah, a Zari je grizla palac.
Bahman se nakašljao. „Poslednjih sedam meseci, kao što znate, ago i hanumo Kajhani, od prošle zime,
imao sam to zadovoljstvo da bolje upoznam vašu ćerku. To me je izuzetno usrećilo.“
Zari je prigušila kikot.
Maman i baba nisu ni reč rekli. Bahman je nastavio: „Ž elim da znate da sam marljivo učio i da ću srednju
školu završiti kao shagerd aval, kao jedan od najboljih u generaciji.“
 „Posle takve škole praktično ti je obezbeđeno mesto u staležu stručnjaka!“, rekao je baba.
„Hvala, i da, tako je. Ali…“, Bahman se nakašljao, „mislim da treba da znate da bih voleo da ove jeseni
počnem da radim u novinama naklonjenim Mosadiku.“
Zari se pljesnula dlanom po čelu.
Maman se nelagodno promeškoljila. Roja je znala da maman nije očekivala da će joj budući zet raditi za
politički angažovane novine. Roja je zadržala dah kao da bi zvuk njenog disanja mogao sve upropastiti.
„Time bih se bavio samo privremeno. Dok se ne sredi situacija u zemlji. Moramo da uradimo onoliko
koliko možemo. Da pomognemo Narodnom frontu. Imam prijatelje u tim novinama“, nastavio je Bahman.
„Bila bi to dobra startna pozicija. Nadam se da znate da sam posvećen vašoj ćerki i uradiću sve što je u mojoj
moći da bude srećna. Sve! Ništa joj neće zafaliti. Biće mi čast… biću najsrećniji čovek na svetu kad započnem
život s njom. Moji roditelji nisu mogli danas da dođu, znam da bi trebalo da budu tu, ali svakako ću ih dovesti
ako – ako se dogovorimo. Ako mi se da prilika i ta čast da vaša ćerka postane…“
„Da li ti je drvo već palo na glavu?“, prošaputala je Zari.
Roja je htela da utrči u dnevnu sobu i samo da sedne pored Bahmana. Koliko dugo je vežbao taj govor?
Koliko mora da je nervozan? Znala je da se maman neće dopasti politička angažovanost. Ali bilo je teško
ostati hladnokrvan na Bahmanov šarm, uzdržati se od želje da se udahne vazduh koji diše, da se ne poželi da
ih zarazi vedrinom i optimizmom. Svakako će se maman i baba složiti.
„Pokušavam da kažem, ago Kajhani, hanumo Kajhani, da bih veoma voleo, da bi mi mnogo značilo ako
biste mi ukazali čast… zato tražim dozvolu od vas da se oženim vašom ćerkom“, konačno je rekao Bahman.
„Drago moje momče! Molim te. Moj mladiću, moj mladiću!“ Babin glas je grunuo. „Albateh! Da, naravno.“
Roja je duboko uzdahnula. Zari je stajala nemo i nepomično.
Maman je otrla oči prstima. „Da zajedno poživite dugo i srećno“, rekla je. Nasmešila se kad je Bahman
stegnuo i predugo drmusao babi ruku.
A Roja se naslonila na vrata u naletu olakšanja. Roditelji su dali svoj pristanak. Sad još samo njegovi treba
da dođu i da se zvanično upoznaju.

Nekoliko dana kasnije Roja je pila kafu s Bahmanom u Ganadiju.

Odjednom je imala čudan osećaj da je neko gleda. Telo joj se napelo kad je pomislila na siledžije koje
vrebaju političke disidente. Pogledala je po kafeu sa strepnjom. Ali nije bilo muškaraca s palicama. Onda je
primetila visoku mladu ženu koja je sedela nekoliko stolova dalje. Nosila je zeleni šešir s perom i velikom
šnalom. Devojka je zurila pravo u nju. Bila je lepa, s maslinastom kožom, velikim crnim očima, punim
tamnocrvenim usnama i kosom koja joj je padala u savršenim talasima ispod šešira. Roja je čak videla i
tamni mladež iznad gornje usne. Mlada žena je nastavila da zuri u Roju s izrazom lica koji se graničio s
gađenjem.
„Bahmane“, prošaputala je Roja. „Nemoj da gledaš, ali žena za onim stolom bulji u nas.“
„Koja?“, Bahman se okrenuo.
„Nemoj da gledaš!“, Roja je rekla tiho.
Ali bilo je prekasno. Bahman je video ženu. Okrenuo se ponovo ka Roji. Obrazi i uši su mu pocrveneli.
„I dalje zuri?“
„O, to je samo…“, Bahman je promumlao. „Ne brini.“
„Poznaješ je?“
„To je Š ahla.“
„Ko?“
Uzdahnuo je. „Moja majka misli da mi je ona suđena.“
Roja nije mogla da progovori.
Nagnuo se nad sto i uzeo je za ruku. „Važno je ono što ja mislim. Ono što mi mislimo“, brzo je dodao.
„Nisam pretplaćen na onu staromodnu glupost dogovorenih brakova. Znaš to.“
Roji je tutnjalo u glavi. „Nisi je nikad pomenuo. Nisi mi rekao da su planirali nekoga za tebe.“
„Moja majka, kao i većina majki, ima – ispravka, imala je – devojku koju mi je namenila. Izabrala je Š ahlu.
Veruj mi, to uopšte nije ono što želim. To se neće desiti.“
„Zašto mi nisi rekao za nju? Trebalo je da mi kažeš. Volela bih da sam to znala.“
„Pa, vidi, Roja, moja majka ima neke… probleme. Ponekad joj nije dobro. U glavi. Možda si to primetila.“
Roja je proletos upoznala Bahmanove roditelje kada su s grupom prijatelja otišli kod njega kući posle
škole. Bahmanov otac bio je ljubazan i blag, ali joj je s Bahmanovom majkom bilo nelagodno. Tokom tog
prvog susreta (i svakog sledećeg) osećala se kao da je gospođa Aslan procenjuje od glave do pete. Kad bi
uzela reč u prisustvu gospođe Aslan, osećala se čudno i detinjasto. Bilo je očigledno da je Bahmanova majka
ne voli. Bila je protiv njihove veridbe. S druge strane, njegov otac, blag i skroman, imao je poslednju reč jer je
bio muškarac.
„Trebalo je da mi kažeš.“ Roja je odgurnula šoljicu i ustala. „Nije ni čudo što me tvoja majka ne podnosi.
Imala je nekog drugog na umu za tebe. Kako si mogao da mi ne kažeš nešto tako važno? Da li si mislio da to
neću saznati? U ovom gradu? Gde se učenici kreću u istom krugu ljudi, u kojem se momci iz tvoje škole druže
s devojkama iz moje? Zar si zaista mislio da to neću saznati?“
„Molim te, Roja. Ništa ne osećam prema njoj. Manje od ničeg. Moja majka ima svoje lude ideje. Ona se…
muči.“
Roja je ponovo sela jer nije želela da devojci sa zelenim šeširom pruži to zadovoljstvo da vidi kako se
svađa s Bahmanom. Htela je da ode, ali nije mogla. Iako se naljutila na Bahmana, htela je da mu sačuva obraz.
Bili su u društvenoj mreži ljubaznosti i formalnosti i od devojaka se očekivalo lepo ponašanje koje ju je često
gušilo. Ali nije imala izbora. Morala je to da podnosi, da nekako plovi tim vodama. Toga je bila svesna.
„Ne brini, moja majka će se dozvati pameti. Daj joj malo vremena da te bolje upozna. Kako da ne vidi tvoju
dobrotu kad to sav ostali svet vidi?“
„Molim te, prestani. Ona misli da ti možeš bolje da prođeš.“
„To je nemoguće, dakle, ona greši. Reč je o njenim nervima. Moja majka ne može sasvim da upravlja
svojim emocijama. Ima svojih mračnih dana. Ali popraviće se, videćeš.“
Naravno da se očekivalo da bude i drugih pretendentkinja; gospođa Aslan imala je druge devojke na umu
za Bahmana. U prodavnici gospodina Fakrija, među knjigama u tamnim, plesnivim ćoškovima, izgledalo je da
je Bahman samo njen. Momak u beloj košulji i kaki pantalonama gotovo nikad tu nije bio s drugim
prijateljima. Njihovi razgovori, šale, izleti u kafe Ganadi činilo se da su izolovani u drugoj sferi. Pošto je bio
politički aktivan, u početku je pretpostavljala da se njegov krug prijatelja sastoji od entuzijastičnih mladića
opsednutih premijerom Mosadikom. Zamišljala je Bahmanova druženja kao političke debate uz šoljicu
espresa s mladim intelektualcima u kafeima. Ali Džahangir je bio njegov blizak prijatelj, a već je videla da se
Džahangir kreće u najelitnijem društvu. Bio je poznat po najboljim zabavama. Bahman je bio deo toga –
saznala je to. Naravno da je trebalo očekivati da bude drugih devojaka koje ga žele.
Nagnuo se i poljubio je u obraz. Usta su mu mirisala na prženu kafu. Š ahla taj poljubac nije mogla da ne
vidi. U javnosti, u kafeu, Bahman ju je privukao k sebi kao da su sami na svetu, kao da nemaju šta da kriju.
Trebalo je da ga Roja odgurne, ali umesto toga dopustila je da poljubac sleti. Bili su vereni, zaboga!
Sudbine su im bile spojene. Nikakva promena planova ni majčinska uplitanja nisu to mogli osujetiti.
Roja je videla kako devojka po imenu Š ahla ustaje i sudara se sa stolovima dok je jurila ka vratima.
 Sedmo poglavlje
1953.
Gospođa Aslan

I protiv svoje volje gospođa Aslan je morala dati saglasnost za sinovljevu veridbu jer, kao što je govorila kad
god bi neko bio spreman da je sasluša, u ovom paklenom svetu žensko mišljenje nema nikakvu važnost kad
muškarac nešto odluči. A njen beskorisni muž baš je morao da odobri to spajanje, i gle! Bilo je svršeno,
ozvaničeno i zapečaćeno. Kao da majka nije izgurala tog momka iz svog krhkog, lelujavog tela, kao da ga nije
privijala na grudi mesec za mesecom dok ju je sisao do poslednje kapi, kao da ga nije držala za ruku i vodila
gradom da ga pokaže svetu, kao da nije sedela noćima s njim i ohrabrivala ga da prepisuje pesme i
matematičke probleme u svoju sveščicu. Kao da nije uradila sve što je u njenoj moći da bi njenom sinu bilo
bolje, da zablista u ovom životu! Od samog početka videla je u tom detetu potencijal za velika dela. Zbaciće
jaram svog staleža; u tom novom, modernom Iranu, doći će do viših društvenih krugova. Zar nije zemlja ušla
u promene? Zar to ne kažu svi? Zar gospođa Aslan nije uspela da odlučnošću i božjom voljom pobegne od
siromaške sudbine? Devojčica u pocepanim papučama s odrpanim šalom oko vrata, devojka koja nije trebalo
da bude ništa više nego ćerka siromaha, sluškinja možda. Devojka koja je pretrpela neizrecive gubitke. Ali
sad je imala Bahmana.
Udala se za gospodina Aslana (nije bilo svrhe valjati se u jadikovkama slomljenog srca; na kraju krajeva,
to ju je i dovelo do onoga što je sada) i tim brakom izbegla je zamku svog staleža. Udala se za inženjera!
Odgajila je njihovo dete; da li je iko u gradu sumnjao u energičnost, inteligenciju i apsolutne talente njenog
sina? Zar on nije sunce i zvezdano nebo? Htela je da Roja nestane iz života njenog sina. Umesto toga morala
je da trpi kikotanje te devojke sa sofe u svojoj dnevnoj sobi. (Da, imaju sofu. Tako je; zapadnjački nameštaj. U
maloj sobi iz njenog detinjstva nije bilo stolica, stola, otmenih sofa. Sedeli su i jeli prekrštenih nogu iz posuda
postavljenih na sofru na podu.) A sad je ta devojka sedela na njenoj sofi. Besnela je zbog toga. Ojačala joj je
bolest, čudovište nepredvidivo i nemilosrdno. Cunami te užasne nervne bolesti ponekad bi je potopio bez
upozorenja. Pala bi ispod dosega, a kad bi se to desilo, čak ni njen sin nije mogao da je izvuče iz tih teških
stanja. Mada je pokušavao.
I baš tokom posebno teškog naleta bolesti, Bahman je smelo obznanio želju da zaprosi Roju, a njen muž,
slab i nesposoban, dao je svoj pristanak! Čak je sina i ohrabrio. U teškim epizodama bolesti, gospođi Aslan ne
bi ostalo nimalo snage; jedva da je mogla nekako da pregura dan, svaki sat bio joj je težak, zar to ne znaju?
Kako su mogli da svale tu vest na nju? Možda su baš i čekali da bude najslabija, pasji sinovi! Prisustvovaće toj
užasnoj proslavi veridbe samo zato što, kao i uvek, žena mora da popusti mužu. Čak i takvom patetičnom
slabiću kakav je njen. Ž elela je da spreči taj katastrofalni dogovor. Njen divni sin, koji je imao toliko toga da
ponudi, koji je mogao da napravi čudesne stvari u životu, da se oženi nekom prosečnom devojkom koja misli
da je čitanje romana prevedenih s ruskog i engleskog jezika nešto vredno, koja je lepa ali ne tako da čoveku
stane dah, kojoj se otac muči da zadrži službu i koji, što je najgore od svega, pokazuje istu onu opsednutost
nacionalizmom i premijerom koja je u poslednje vreme zarazila i njenog sina. Nije želela da joj sin i dalje
bude uključen i beskorisne političke zavrzlame. Ž elela je da Bahman bude uspešan. Da se priključi naftnoj
kompaniji, da dobro zarađuje – toliko toga može se uraditi – toliko mogućnosti pružalo se tim mladim
ljudima!
„Kako ste, gospođo Aslan?“, ona Roja se usudila da je to pita dok je sedela na njenoj sofi. „Bahman kaže da
ste sinoć slabo spavali. Da li vam je bolje?“
Mlitava, slinava i nepristojna, eto takva je ta devojka.
„A šta ste očekivali?“, rekla je gospođa Aslan. „Videćete, devojko draga. I vas će život ošamariti. Oboriće vas
kad se najmanje nadate. Videćete. Na ovom svetu nema pravde. Znate li da bebe umiru?“
Devojka je izgledala zaprepašćeno, potpuno zbunjeno i šokirano. Nije čak mogla ni da progovori.
„Tako je. Zar vam niko to nije rekao kad ste se namerili da zavedete mog sina? Kad ste ga namamili u onaj
zagušljivi bioskop?“ Srce joj se steglo dok je govorila, a stomak podigao. Odjednom je celo njeno telo prelila
vrelina; želela je da pokida odeću sa sebe, da stane gola kraj prozora, da oseti vetar na koži, da oseti bilo šta
samo ne taj gušeći pad u gubitak.
„Majko, molim te“, Bahmanov glas zvučao je kao da dolazi s dalekog planinskog vrha. Potonula je u znojavi
napad panike.
„Ljubav“, javio se gospodin Aslan glasno. „Kao što naš veliki pesnik Omar Hajam kaže, ljubav je…“
„Dosta!“, rekla je gospođa Aslan. „Zaveži!“ Nije to mogla da podnese. Njen muž se uvek pravio da je sve u
redu. Bio je slabić, kukavica, budala. Nije hteo čak ni da priča o gubicima. Ustala je i izašla iz sobe da se skloni
od njegovih plitkih, otrcanih poetskih fraza i od one slinave Roje.
Vrata su tresnula.
Roja je sedela na sofi i gledala svoje ruke. Celo telo joj se potreslo. Bahman ju je upozorio, rekao joj je da
mu je majka bolesna – da ima izlive besa u kojima ne vlada sobom. Moraće da udovoljava svekrvi u
decenijama koje dolaze, ali čak i sad se činilo da ništa ne može da uradi kako treba po mišljenju gospođe
Aslan. Gospodin Aslan je izgledao kao da ga je konj ritnuo. Pravili su se neko vreme da je sve normalno, da su
po običaju došli u posetu da popiju čaj. Ali gospođa Aslan nimalo se nije pretvarala da joj se Roja dopada, i
sad je izjurila u panici i besu. Kakva je ta bolest, „to čudovište koje je obuzima“, kako je Bahman jednom to
opisao? Gospodin Aslan se trudio da ljubaznošću nadoknadi manjak pristojnosti svoje supruge. Ponudio je
Roji još čaja i još jedno parče baklave. Kad se Roja zahvalila i odbila, gospodin Aslan je zažmurio i zabacio
glavu, zauzevši pozu koji mnogi Iranci imaju kad se spremaju da recituju stare persijske pesnike.
Čitav minut gospodin Aslan je ostao tako, u toj pozi, duboko dišući. Onda je i on ustao. „Izvinite me“, rekao
je s blagim naklonom. U očima su mu caklile suze. „Odmah se vraćam.“
Roja je gledala kako izlazi iz sobe vukući noge. Ostala je da sedi na kauču pored Bahmana, pored sina
roditelja toliko drugačijih od svih koje je dotad videla, koji je sad bio usamljen i dalek.
Kad bi se njegova majka našla u tim stanjima, kad bi je obuzeo bes i kad bi zaboravila na ljubaznost i
društvene norme, Bahman bi se promenio. Postao bi ćutljiv, spuštenih jedara, izduvan.
Prolomili su se teški jecaji gospođe Aslan.
Roja mu je stisla ruku. „Ne smeta mi“, slagala je. „Tu se ništa ne može uraditi.“
Javili su se prigušeni zvuci pokušaja gospodina Aslana da uteši i odobrovolji ženu.
Bahman ništa nije rekao. Samo je gledao pravo ispred sebe. Nakon nekoliko minuta, koji su trajali
beskrajno dugo, tiho je spustio glavu na Rojino rame. Osetila je njegov obraz čak i kroz porube bluze koju je
maman sašila. Zaronio je lice u nju. Kao da je želeo da nestane.
Roja ga je ljubila, gladila po kosi. Spasiće ga od svega ovoga.
Kad se gospodin Aslan konačno vratio, izgledao je iscrpljeno. „A sada“, rekao je tonom usiljene radosti, „ko
je za još čaja?“
Bebe umiru, odzvanjalo je Roji u ušima.
Bahman je ustao i otišao u kuhinju da donese čaj. Sve je to bilo zbog nje, sva ta šarada normalnosti.
Zatvorena vrata sobe gospođe Aslan, pretvaranje da nema njenih jecaja. Bahman se vratio sa sveže skuvanim
čajem iz samovara i čašama na srebrnom poslužavniku. Bio je naviknut na to da donosi čaj, da se snalazi u
kuhinji, da poslužuje, možda čak i da kuva. Ž enski poslovi. On i njegov otac posvećivali su im se više od svih
drugih muškaraca koje je Roja dotad upoznala. Ž ena u njihovoj kući bila je bolesna. Otac i sin su sakupili
razbijene komade, zategli krajeve. Postarali su se da kuća funkcioniše. Bahman joj je rekao da bi unajmljenu
poslugu na kraju njegova majka otpustila – nije mogla da podnese drskost slugu i sluškinja, njihovo
prisustvo. Nije se dobro slagala sa njima. Ovako je bolje, rekao je. Oni su intimna porodica; ionako je za druge
bolje da ne budu izloženi majčinim promenama raspoloženja. Dok je tako stajao s poslužavnikom, bilo je
jasno da bi voleo da zaštiti Roju od tih uvredljivih izliva emocija, od gubitka kontrole.
Bahman je pažljivo spustio poslužavnik na sto.
Biće dostojna toga. Prihvatiće njegovu majku, daće sve od sebe da se slaže s njom. Sve bi uradila za tog
momka.
 Osmo poglavlje
1953.
Veridba
Proslava veridbe održala se jedne večeri u julu, nekoliko nedelja nakon što su Roja i Bahman završili srednju
školu. Maman i baba pozvali su rodbinu i bliske prijatelje u svoj dom da im uveličaju slavlje. Maman i cure
radile su satima u kuhinji, kuvale i spremale. Na dan proslave, Kazeb, žena koja im je ponekad pomagala u
kućnim poslovima, otišla je u nabavku sa Zari dok su se maman i Roja posvetile zvezdi menija, kraljevskom
pirinču.
Crne kose skupljene u punđu, oblog lica punog dobrote, oznojenog od napora, zavrnutih rukava tako da su
joj bucmaste ruke otkrivene, maman je pored sudopere čistila zareshk. Te male suve bobice ugnezdiće u
basmati pirinač kad jelo bude gotovo. Roja je stajala pored majke u auri njenog umirujućeg citrusnog mirisa.
Pomogla je majci da očisti grozdove bobica i onda gledala kako ih stavlja suve u malu cediljku i ispira.
„Da li će sada biti drugačije, maman?“, upitala je Roja.
Maman je spustila cediljku u činiju hladne vode da se bobice natapaju.
„Š ta to?“
„Da li će se promeniti naš odnos?“ Ma koliko da je Roja žudela za novim životom s Bahmanom, bilo joj je
čudno da razmišlja o predstojećim promenama. Da li će i dalje osećati da joj je dom ova kuća s belim
čipkanim zavesama i pedantnom kuhinjom? Da li će se sve promeniti? Da li će se i dalje šaliti sa Zarom i biti
deo porodice kao ranije?
Maman je uzdahnula:
„Tako to treba da bude, Roja-džan. Devojke porastu. Udaju se i odu.“
Izvukla je cediljku s bobicama iz činije s vodom i protresla je iznad sudopere. „Da li bi volela da živiš u
ovoj kući sa mnom dok ne umrem? Ne mogu da lažem. Ima sebičnih trenutaka kad mi pomisao da se deca
nikad neće odseliti sasvim odgovara! Naravno, treba da započneš samostalan život. Pred tobom je
budućnost. Dao bog da ti i Bahman dugo i srećno poživite zajedno, inshallah.“
Dug i srećan zajednički život. Temelji će se pomeriti na tako mnogo uzbudljivih i zastrašujućih načina kad
se ona i Bahman venčaju krajem leta. Maman je dodala cediljku Roji, a ona je istresla bobice na čistu
kuhinjsku krpu, obrisala ih i osušila i onda izručila na veliki tanjir. Bila je svesna da, iako kuva s maman kao i
uvek, ovog puta sprema događaj koji će je odvojiti od majke.
„I dalje ćemo biti blizu. Na samo četrdeset minuta peške, Roja-džan!“ Maman se nasmešila kao da joj je
pročitala misli. „Viđaćemo se svakog dana. Dok ti ne dosadi maman.“
Roja i Bahman odlučili su da iznajme nekoliko soba u kući za izdavanje blizu njegovog roditeljskog doma.
Tako će Bahman moći da pazi na majku u njenim osetljivim stanjima. Taj smeštaj bio je podalje od uredništva
novina za koje će Bahman početi da radi na jesen, ali imao je direktnu autobusku liniju do posla. S
vremenom će kupiti kuću, naravno, ali ovo će biti dobar prvi korak. Roji je laknulo kad je Bahman odbio da
se za početak, kako su to i običaji nalagali, smeste kod njegovih roditelja. Bahman nije želo da se Roja oseća
kao negovateljica njegove majke, rekao je da će se on i njegov otac moći da se staraju o gospođi Aslan ukoliko
s Rojom bude živeo blizu roditeljske kuće.
Maman je obrisala nadlanicom čelo. „U ovoj novoj životnoj etapi, s muževljevim blagoslovom, naravno,
možeš da odlučiš koji će ti biti naredni koraci. Mnogi će očekivati da ostaneš kod kuće i da rađaš decu, i to je
takođe ispravan put. Ili, ukoliko želiš, možeš da se posvetiš prirodnim naukama za šta tvoj otac tako strasno
navija.“
Maman je otvorila pakovanje pirinča i sipala ga u veliku činiju. Zrnevlje je zveckalo po obodu i sletalo u
sredinu.
Baba i njegova predavanja. Madam Kiri! Roja je uzela pirinač i napunila činiju vodom da ispere skrob.
„Znam da je bio toliko ponosan na nas što smo obezbedile sebi mogućnost da studiramo. Ali prirodne nauke
nisu ono što…“
„Zaista želiš da studiraš?“ Maman je završila rečenicu. Kosa joj je zasijala na zracima sunca s kuhinjskog
prozora. Nekoliko sedih vlasi videlo se na svetlu. „Moja ćerka koja voli romane. Koja voli da čita. Sve ćeš ti
dokonati, Roja-džan. Baba se raduje zbog tebe, kao što znaš. Voli Bahmana.“ Pomilovala je Roju po obrazu.
„Uvek ćeš biti moje dete. Četrdeset minuta! Pa to je ništa.“
Roja je oprala pirinač i spustila činiju. Zajedno će kratko propržiti bobice u tiganju. Začiniće komade
piletine solju, biberom, turmerikom i peći ih dok ne dobiju lepu zlatnosmeđu boju. Skuvaće pirinač,
procediće ga i vratiti u lonac s krpom pod poklopcem koja će zadržati paru. Onda će ona i maman sipati sok
od limete i šafran preko pečenih komada piletine i rasporediti ih po tanjirima. Usitniće nožem pistaće i
srebrne bademe i dodaće ih skuvanom pirinču. Presaviće nekoliko ukovrdžanih kora od pomorandže koje je
maman osušila na suncu. Na proslavi veridbe poslužiće jelo dostojno venčanja. Došlo je vreme za radovanje.
Za nove početke. maman je bila u pravu. Roja može da dođe kad god poželi da ih vidi, da zatraži savet, da u
kuhinji s njima popije čaj.
Glasno razgovarajući, ušle su Zari i Kazeb s velikim ružičastim kutijama punim peciva.
„Ovo je tako teško; leđa mi ovo neće oprostiti nekoliko dana!“ Zari je spustila kutije na sto u kuhinji.
Pogledala je Roju. „Š ta ti je? Š to si se tako uozbiljila? Zar se ne raduješ?“ Zarin ton bio je provokativan, ali i
zabrinut.
„Naravno da se radujem.“
„Nisi nervozna?“
„Malo. Ali majka će i dalje…“ Htela je da kaže Zari da ju je maman uverila da će i dalje ostati bliske.
To je bilo dovoljno da Zari uzme reč:
„Njegova majka ti zagorčava život, zar ne? Misli da nismo dovoljno dobri za njih, znam! Misli da bi njen sin
mogao da nađe bolju. Ona je jedna od onih gramzivih žena koje bi da se probiju u visoko društvo. Hoće još
više para, viši položaj. Je l’ tako? Misli da je tatin službenički posao ispod nivoa njihove porodice. Gleda s
visine na nas!“
„Zari, dosta!“, rekla je maman.
„Stvarno ćeš to trpeti?“, Zari je upitala Roju.
„Volim ga.“
„Ona je protiv vaše veridbe! Zar ti to ne govori dovoljno? Da li zaista to želiš? Da se udaš za čoveka čija
majka te ne podnosi?“
„Dosta je bilo dramljenja, Zari! Molim te“, rekla je maman.
Zari se ugrizla za usnu, ali je nastavila: „Koliko si ti ponekad naivna, sestro! Njegova majka vas samo
sabotira. Sinovi su meki kao glina u majčinim rukama. A ovaj sin više od drugih. ’Oh, šta da ti donesem,
majko? Hoćeš da ti skuvam čaj? Daj, ja ću to uraditi, majko.’“
„Tako se ponašaju dobri sinovi“, rekla je maman.
„U toj meri? Da li stvarno postoje takvi?“
„Da!“, rekla je Roja. „Osim toga, na kraju se složila, zar ne? Tako da sad nije protiv našeg braka.“
„Samo budi oprezna, bashesh.“
„Zari.“ Roja je utišala glas i pogledala oko sebe kao da odaje važnu tajnu. „Njoj nije dobro. Bolesna je.“
Tek nakon što je nekoliko puta imala prilike da bude s gospođom Aslan, Roja je shvatila da Bahman
nadoknađuje osetljivo stanje svoje majke trudeći se da njoj i porodici bude sve. Kao da su njegova dobrota i
velikodušnost bile direktan odgovor na izostanak tih vrlina kod njegove majke. Na majčine nedostatke
nerava odgovarao je postojanošću. Tamo gde je ona bila neljubazna i gruba, on je bio velikodušan i blag.
Slabosti majke činilo se da su stvorile kod njega potrebu da upije sve od života i da bude jak. Da li je zato
gospodin Fakri rekao da je on momak koji će promeniti svet? Roja je sve vreme mislila da se to odnosi na
političko angažovanje za premijera Mosadika. No možda se Bahman, videvši svoju majku zarobljenu u
hirovima bolesti, izolovanu u kući, nesposobnu da vodi konverzacije i da se efikasno orijentiše u društvenim
situacijama, usmerio ka sve jačoj želji da ostavi trag u svetu, da životu da svoj pečat. Da vodi svoj brod, da
ispravi ono pogrešno, da „promeni svet“, kako je to gospodin Fakri rekao.
„Vidi, Zari, ima nešto u vezi s gospođom Aslan što ti ne znaš. Možda bi mogla da budeš malo uviđavnija.
Ne znaš celu priču“, prošaputala je Roja u kuhinji.
„Znam za njena luda stanja i promene raspoloženja. Ko ne zna?! To nije tajna!“
Roja je spustila varjaču, poraženo.

Roja, maman i baba stajali su u redu kod vrata, smešili se i dočekivali goste. Ujaci i ujne, rođaci i bliski
prijatelji dolazili su s cvećem i pecivom, čestitali Roji i njenim roditeljima i potom bi se raskomotili u dnevnoj
sobi. Ž ene su sedele, ćaskale i pile čaj na jednoj strani dok su muškarci stajali u grupama na drugoj. Roja je
očekivala da će Bahman i njegovi roditelji doći među prvima, ali su kasnili. Gde li je on?
Napokon su se vrata otvorila i iznureni Bahman je ušao, vodeći majku pod ruku. Otac mu je izgledao
opustošeno dok se vukao za njima.
„Izvini što ovoliko kasnimo“, Bahman je pozdravio maman i babu, a onda poljubio Roju u obraz. Roja je
bila šokirana tim gestom. Da, bili su vereni, ali i dalje je to ostavljalo utisak direktnosti i smelosti.
Pokazivanje takve naklonosti pred starijima bilo je znak nepoštovanja. Ali njeno telo se zagrejalo i otopilo od
tog poljupca.
„Da li je sve u redu?“, prošaputala je.
„Imali smo manjih… nevolja“, promrmljao je Bahman.
Nevolja je bila njegova majka. Gospođa Aslan mora da je bila u jednom od svojih čudnih raspoloženja.
„Krhka i silovita“, tako ju je Bahman jednom opisao.
 Roja se ukočila kad joj je buduća svekrva prišla u crnoj bluzi, crnoj suknji i crnim debelim čarapama. A
bilo je lepo letnje veče! Većina drugih žena došla je u svetlim bojama: maman je sijala u elegantnoj tirkiznoj
haljini. Zari je nosila ružičasto, kao holivudske zvezde kojima se divila. Roja je obukla zelenu haljinu koju joj
je maman sašila za tu priliku, ali gospođa Aslan je izgledala kao da je došla na sahranu. Čak je prebacila
tamni pleteni šal preko ramena. Dva crvena kruga rumenila stajala su joj na jagodicama. Oko nje se širio
miris sladunjavog cvetnog parfema.
Maman nije odobravala šminkanje. Rugala se ženama kojima su bile potrebne „ratničke boje“ kao dokaz
lepote. Dok se Zari mučila pred ogledalom umotavajući kosu novinskim papirom da bi dobila savršene
spirale i talase, maman bi joj držala predavanje: „Lepota treba da govori sama za sebe. Nema potrebe
doterivati božje delo.“
„Neki od nas moraju da ga doteraju, maman“, odvratila bi Zari. „Neke od nas moraju da mu pomognu.“
„Draga gospođo Aslan, zar vam nije vrućina pod tim šalom?!“, upitala je maman oprezno i munula laktom
Roju. „Roja-džan, uzmi šal od gospođe Aslan.“
Pre nego što je Roja stigla da ga uzme, gospođa Aslan podmetnula je prvo jedan pa drugi napuderisani
obraz da ih Roja poljubi.
Puder i rumenilo njene buduće svekrve imali su ukus uvenule ruže. Roja se odmakla i posegla za šalom.
Ali ruku joj je presrela suva i krta pljuska. „Ne!“ Odsečno je rekla gospođa Aslan.
„Izvinite.“ Roji se obraz zažario.
Bahman je brzo uhvatio majku za ruku. „Hajde da sednemo, majko. Da malo predahneš.“ Bahman je poveo
gospođu Aslan u ugao sobe i postavio stolicu pored zida dalje od ostalih gostiju.
„Baš čudno!“ Zari je prošaputala kad je stala pored Roje s poslužavnikom punim oraha koje je nudila
gostima. „Napolju je vrelo! Ko još to nosi?“
„Verovatno samo… nema veze! Posluži ti orahe!“
Zari je podigla obrve, odmahnula glavom i otišla dalje.
„Ne brini, kćeri moja. Gospođa Aslan imala je teškoće da se svečano obuče, to je sve“, rekao je gospodin
Aslan, prolazeći pored Roje. „Ima i dobrih i loših dana. Mora joj se oprostiti. Pogled na ove mlade ljude
ispunjava mi srce radošću. To je nešto najbolje na svetu.“
Iskreno je to rekao. Roji je bilo žao gospodina Aslana. Nasmešio joj se ljubazno. Oboje su pogledali ka uglu
sobe gde je Bahman odveo majku.
Držao je njenu torbicu jednom rukom i nameštao joj stolicu drugom. Gospođa Aslan je sve vreme nešto
pričala. Bahman je odlučno odmahnuo glavom u odgovor na ono što je govorila. Ali gospođa Aslan nije stala;
izgledala je kao da moli. Bahman je zurio u pod, nemo. Gospođa Aslan je gnevno pokazala na svoju torbicu.
Na kraju je Bahman otvorio torbicu i uzeo nešto iz nje. Roja je razrogačila oči. Bila je to kvadratna lepeza od
bambusa, kojom se raspiruje vatra kad se na roštilju spremaju ćevapčići. Bahman je laganim pokretima
hladio majku bambusovom lepezom. Gospođa Aslan je prestala da priča, zažmurila je i zavalila se u naslon
stolice.
Roja je skrenula pogled.
„Kad bi samo htela da skine šal“, rekao je gospodin Aslan tužnim glasom. „Neće da me posluša, Roja-
hanumo. Neće da popusti. Molim te, oprosti. Ne zavisi to od nje.“

U kuhinji su ružičaste kutije iz Ganadija prekrile sto. Kazeb i Zari izvadile su slonovo uvo i peciva u obliku
jezika koje su kupile i maman ih je pažljivo poređala na tanjire tako da nijedna mrvica ne pokvari savršenu
prezentaciju. Digla je glavu, zajapurena od rada u vreloj kuhinji. „Š ta ćeš ti ovde, Roja-džan? Vrati se u sobu i
posveti se gostima. Treba sa svakim da popričaš. Hajde!“
„Hoću da pomognem.“
„Ne, ti si buduća mlada! Molim te, idi pričaj sa gostima. Posebno s gospođom Aslan. Ne smeš da budeš
nepristojna. Ako želiš srećan brak, moraš da udovoljiš svekrvi. Za svaku ženu to je neporeciva božja istina!“
„Zato ću, hanumo, ako se ikad budem udavala, da nađem pristojno siroče za mladoženju“, ubacila se
Kazeb.
Zari je prasnula u smeh. „Dobar plan!“
Maman je odmahnula glavom. „Roja-džan, moraš da pokažeš poštovanje. Idi i razgovaraj s gospođom
Aslan, ne možeš da je ignorišeš.“
Roja je želela da ostane u kuhinji s majkom, sestrama i Kazeb, ušuškana u miris šafrana, da aranžira
slonova uva i druga peciva na tanjire i da ćaska o slasnoj pokorici koja se uhvatila na dno šerpe tahdig
pirinča. Bila joj strana uloga buduće mlade. Dok je njena majka ređala peciva, Roja se zapitala kako se sve
tako brzo desilo. Ona i Bahman isplesali su iz Prodavnice papira i uplesali u kafe Ganadi, upoznali jedno
drugom porodicu i verili se kao da su ubrzani u nekom starom Čaplinovom filmu.
„Idi!“, maman ju je isterala napolje.
 Roja se nevoljno vratila u dnevnu sobu.
Bahman je prestao da hladi majku. Sad je stajao u grupi muškaraca s babom i vodio glavnu reč. Bilo je
lepo videti da je opet onaj stari drčni momak. Bilo je teško gledati ga u ulozi poslušnog sina koji hladi mamu
lepezom. U žamoru glasova odzvonio je babin smeh. Bio je očigledno očaran budućim zetom. Roja je osetila
kako je zapljuskuje talas zahvalnosti Bahmanu zbog njegove energičnosti, ljubaznosti i sposobnosti da
oduševi sagovornike. Valjda onda ona može da razgovara s njegovom majkom.
Išla je između grupica gostiju ka uglu sobe gde je sedela gospođa Aslan. Biće pristojna, neće se
raspravljati, smerno će slušati gospođu Aslan kako se žali na vrućinu iako sedi ogrnuta zimskim šalom.
Dok je prilazila stolici gospođe Aslan, Roja se iznenadila videvši muškarca koji se naginjao ka njoj. Nije
mogla da odredi ko je u pitanju; videla mu je samo leđa. Nosio je besprekorno laneno odelo. Da li je to neki
njen rođak? Bahman joj je rekao da između ostalog njegovoj majci teško pada i to što je sama. Njena rodbina
bila je na jugu i retko ju je viđala. Gospođa Aslan bila je sama u Teheranu, mogla je da računa samo na
nekoliko suseda i na mrežu poznanstava koja je zbog plahosti gospodina Aslana i teškog karaktera gospođe
Aslan bila oskudna.
Roja se približila gospođi Aslan i nepoznatom muškarcu. Izgledalo je da se gospođa Aslan ovog puta žali
na nešto važnije od vrućine. Govorila je brzo, stiskala šal jednom rukom a gestikulirala drugom. Videla je
Roju, napućila usne i dala rukom znak muškarcu. Ovaj se okrenuo. „Pa zar to nije buduća mlada?!“
Roja je prepoznala glas pre fizionomije. „Gospodin Fakri?“
Nikad ga nije videla tako doteranog. U svojoj radnji obično je nosio jednostavnu košulju, udobne
pantalone u skladu sa svojim profesorskim izgledom, ali večeras je bio elegantan.
„Devojko, nemoj toliko da se čudiš!“, gospođa Aslan zvučala je iznervirano.
Roja je pocrvenela. Proslava veridbe bila je namenjena bliskim prijateljima i porodici. Nije to bio veliki
prijem, već skromno okupljanje u njihovom domu i prilika da podele ono malo što imaju u najužem krugu.
Ali maman, tipično za nju, nije odolela da ne napravi gozbu. Tradicionalnom meniju peciva i čaja dodala je
svoj pileći ćevap, čuveni jujeh. Naravno, onda je morala da skuva i pirinač, a jelo od belog pirinča nije
dovoljno, rekla je, ne može da ne napravi pirinač s bademima i pistaćima. „Manidže-džan, nije ovo venčanje,
ovo je samo proslava veridbe!“, baba se bunio. „Spremam samo malo posluženje!“, rekla je maman jureći
naokolo. „Ne treba sad da preteramo, da ih ne izbaksuziramo!“, baba je apelovao na mamino sujeverje. „Ništa
ne brini!“, kazala je maman, a baba je zabrinuto protrljao čelo. Roja je znala da sabira troškove. Trudio se da
ostanu u okviru kućnog budžeta: da plate Kazeb, kupe pile i meso, nabave tkanine za haljine tako da njegove
ćerke mogu da se mere s drugim devojkama. Misli da nismo dovoljno dobri za njih, znam! Misli da bi njen sin
mogao da nađe bolju. Ona je jedna od onih gramzivih žena koje bi da se probiju u visoko društvo. Hoće još više
para, viši položaj.
„Ma hajde, devojko, sva ti je boja pobegla s lica!“, gospođa Aslan imala je iritantan ton prilikom obraćanja.
„Samo sam…“, zamucala je Roja. Okrenula se prema gospodinu Fakriju. „Samo sam se iznenadila što vas
vidim.“
„Ja sam ga pozvala. Ovo je proslava veridbe mog sina, na kraju krajeva. Ili možda nemam prava da
pozovem prijatelje?“
„Vas dvoje se poznajete?“
Gospodin Fakri se nervozno nasmejao. „Draga moja, u mojoj radnji, pod mojim nadzorom, među policama
s knjigama i tabacima papira počela je vaša romansa. Samo to je gospođa Aslan htela da kaže.“
Roja se setila kako joj je gospodin Fakri rekao da je potreban izuzetan oprez kad je reč o Bahmanu drugi
put kad ga je videla u prodavnici. Da li je time hteo da je upozori na Bahmanovu majku? Na tu ženu teškog
karaktera koja je želela da se Roja oseća neželjeno? Da li je gospodin Fakri znao da je Š ahla planirana za
Bahmana? Odakle je poznavao Bahmanovu majku?
„Kakvo remek-delo si napravio, stvarno! Spojio si mog sina i ovu devojku, zar ne, gospodine Fakri? Bravo!
Pravi si čudotvorac“, frknula je gospođa Aslan.
Graške znoja pojavile su se na čelu gospodina Fakrija. „Pripisuješ mi previše zasluga“, rekao je tiho.
„Nemam ja te čudotvorne moći.“
„Baš si skroman. Savršen gospodin! Koji nikog ne bi povredio, nijednu živu dušicu. Ni… ženu… ni dete“,
rekla je gospođa Aslan sporo.
Miris pirinča sa šafranom doplovio je iz kuhinje. Uskoro će jesti. Gosti će na kraju otići. Završiće se
proslava. Ona i Bahman venčaće se krajem leta. Smiriće se gospođa Aslan. Biće joj bolje. Mora da joj bude
bolje.
„Pokloni se!“, rekla je gospođa Aslan kreštavo. „Pokloni se, gospodine Fakri. Pogledaj šta si uradio!“
Zamahala je u velikom luku rukom iznad glave. „Spojio si dvoje mladih ljubavnika! Tako čarobno od tebe.“
Roji je pripala muka. Osetila je slabost. Bilo ju je sramota što vidi da je gospodinu Fakriju nelagodno. Š to
mora da se brani. A sarkastični ton gospođe Aslan bio je neprijatan i uznemirujući.
A onda blag talas svežine, kao da je povetarac proleteo. Čestice vazduha su se podigle. Bahman je stao
pored nje. Došao je do njih kao kapetan na upozoravajuće znake da brod tone. Stavio je ruku oko njenog
struka i odjednom je Roja bila na sigurnom. Tu, pred nosom njegove majke i gospodina Fakrija, privukao ju
je bliže k sebi. Mogla je da oseti miris sapuna na njegovoj koži, svežinu tek obučene, čiste bele košulje na
svom ramenu.
„Da li je sve u redu ovde?“, upitao je Bahman odsečno. „Majko? Je l’ sve u redu?“
Bilo je to upozorenje koliko i pitanje. Roja je znala da Bahman ne želi da im njegova majka pokvari ovo
veče. Tela su im se dodirivala dok su stajali kao jedno ispred gospođe Aslan i gospodina Fakrija.
Gospođa Aslan je klonula u stolici. Njeni narumenjeni obrazi izgledali su još apsurdnije u tom bledilu.
„Samo sam čestitala gospodinu Fakriju, Bahman-džane. Promenio ti je život, stvarno jeste! Mogao si da
biraš, da uzmeš bilo koju od lepih, imućnih devojaka. Znao si da mi se jedna od njih posebno sviđa – ona je
savršena prilika za tebe! Ali gospodin Fakri i njegove knjige i papiri priskočili su u pomoć i poslužili ljubav.
Baš romantično! Vas dvoje ste nalik junacima knjiga koje čitate, romana sa Zapada. Veštačka romansa…“
„Majko, mogu li da ti donesem neko osveženje, čaj, sok, vodu?“, Bahman ju je prekinuo. Glas mu je bio
napet. „Mogu li da te zamolim da prestaneš?“
„Samo se zahvaljujem gospodinu Fakriju“, nastavila je gospođa Aslan, „za njegove usluge. Veoma se dobro
pokazao u pronalaženju odgovarajuće ljubavi za tebe. Za njega, ljubav je važnija od svega. Gospodin Fakri bi
sve uradio za ljubav. On je čisto srce.“
Gospodin Fakri je zurio u svoje cipele. Nije rekao ni reč.
„Teško mi je…“, klonuo je glas gospođe Aslan, „… da podnesem to. Ne mogu da podnesem…“ Zagledala se u
daljinu. „Celog života samo trpim i podnosim.“ Glas joj je se ugušio.
Bahmanova ruka skliznula je s Rojinog struka. Nešto se ponovo promenilo u vazduhu. Bahman se
odmakao od Roje i kleknuo pred majkom. Kad je progovorio, glas mu je bio blag. „Da ti donesem još čaja? Daj
da ti donesem čaj.“
Gospođa Aslan je nagnula glavu i prinela pleteni šal obrazu. Zaridala je.
„Majko“, Bahman ju je uzeo za ruku. „O, majko!“
Drugi gosti su živo razgovarali. Soba je bila puna njihovog smeha. Roja im je pozavidela što ne znaju šta se
dešava u uglu. Nisu morali da podnose gnev gospođe Aslan, dramu koju je stvorilo njeno prisustvo. Na tom
brodu koji je tonuo, ona, Bahman i gospodin Fakri bili su sami.
Bahman je klečao pred majkom i privijao njenu glavu na svoje grudi. Roja i gospodin Fakri stajali su
ukočeno, svedoci bolnog intimnog momenta, dok je majka plakala na sinovljevim grudima.
Kad je Bahman ustao, bela košulja bila mu je umrljana. Majčino rumenilo razmazalo mu se blizu srca.
Roja je htela da uzme košulju i da je izriba, da skine majčine fleke. Ali bila je paralizovana, utrnula.
„Doneću čaj“, rekao je konačno gospodin Fakri.
„Nemoj da zaboraviš šta sam ti rekla“, promrmljala je gospođa Aslan.
„Neću“, tiho je kazao gospodin Fakri. „Još uvek voliš jak čaj.“
Udaljio se sitnim, nervoznim koracima.
Gospođa Aslan je zategla šal oko ramena i pogledala Bahmana. „Ovde je previše hladno i svetlo nije
dobro.“
„Ž ao mi je, majko“, rekao je Bahman nežno. „Tako mi je žao.“

Svi su otišli i proslava se završila. maman je zapalila mirišljavi štapić da rastera zavist. Mahala je dimom oko
Rojine glave i mrmljala da urokljivo oko oslepi.
„Ne popuštaj na cheshm, Roja-džan, ne daj da te oslabe“, rekla je Zari iako je od samog početka glasno
iskazivala nezadovoljstvo Rojinom vezom s Bahmanom. „Nema ništa gore od snage urokljivog oka. Zavide ti
što si srećna, što ti dobro ide s tim momkom. I cap! Sve izbaksuziraju. Čuvaj se!“
 Deveto poglavlje
1953.
Problemi u plesu

Rojin život se nastavio, opojno uzbudljiv. Baš kad bi pomislila da je stigla do vrhunca nečega (recimo kad je
pročitala sve ruske romane koje je gospodin Fakri imao u radnji), nov, uzbudljiv horizont bi se pojavio.
Umetnost u zemlji se budila s novom klasom društvene inteligencije. U gradu su procvetali film, pozorište,
književnost i slikarstvo.
Pošto su sad bili vereni, Bahman i ona mogli su da se viđaju bez pratioca i da otvoreno izlaze u javnost,
čak i uveče.
Bahmanov prijatelj Džahangir imao je gramofon. Imao je i ploče i s Istoka i sa Zapada. Bahman i Roja
počeli su da dolaze na njegova društvena okupljanja kao par. Na tim zabavama Roja je čula pesme na
stranom jeziku koje su bile tako uzbudljive da je to bilo gotovo zlokobno, ali i tako milozvučne da su
ublažavale svakodnevne muke.
Džahangirove plesne večeri održavale su se četvrtkom, uoči praznika petkom, dana glavne molitve.
Njegovi roditelji imali su novotarije kakva je bio gramofon. Bahman joj je rekao da je njegova majka, nakon
što je saznala da Džahangirova porodica pliva u parama, pohlepno podržavala njihovo prijateljstvo. Roja je te
reči dočekala grimasom; gospođa Aslan se radovala što ćeš Bahman imati prilike da upozna bogate, mlade
dame kod Džahangira.
„Bah bah, uđite, uđite!“, Džahangir je zagrlio Roju i Bahmana. „Gledajte!“, doviknuo je ostalim gostima. „To
je savršen par! Poznajemo li dve zgodnije osobe? Ma, samo ih pogledajte! Tabrik! Čestitam!“
Rojina i Bahmanova veridba bila je nova i sjajna, njihovo zajedništvo zasluživalo je da se slavi. A sudeći po
izrazima lica nekih devojaka, sigurno je izazivala i zavist.
„Š ta je na meniju večeras?“, upitao je Bahman.
„Tango, moj prijatelju.“
Roja nije mogla da se probije do stola s čašama s mrvljenim ledom i lubenicama. Ona i Bahman bili su
opkoljeni. Bahman je sijao uobičajenim šarmom dok su se svi gurali oko njega. Iako je Džahangir imao
muziku i plesno umeće, svi su želeli Bahmana. S njim su vežbali prve korake, s njim su flertovali. Bahman je
pamtio stihove jezika koji nije govorio, iz Sinatrinih pesama i balada Rouzmeri Kluni. Iz odlazaka s njim na
druga druženja Roja je znala da ukoliko bi negde nastupila tišina, ako bi na minut razgovor zamro,
Bahmanovo prisustvo bi sve opet oživelo. Bilo je teško odlepiti pogled od njegovih pokreta dok bi plesao.
Roja je i te kako bila svesna da nije usamljena u očaranosti njime. Devojke su se smejale u visokom stakatu
pored njega, padale u nesvest kad bi ispričao neku šalu.
„Hajde sa mnom“, Bahman je uhvatio Roju za ruku i progurao se napred. Poveo ju je ka sredini dnevne
sobe. Upravo je počinjao valcer. To je umela da odigra – bio je to jedan od prvih plesova koji je naučila od
Bahmana, i uz to je vežbala sa Zari nedeljama. Zari je vukla Roju levo-
-desno po njihovoj sobi, grdila je kad bi pogrešila. Roja, ovo nije persijski ples uvijanja ruku i njihanja
kukovima. Ovo je ozbiljno. Koncentriši se! S Bahmanovim uputstvima nedelju za nedeljom i vežbanjem pod
strogim Zarinim nadzorom, Rojino samopouzdanje je poraslo. Sad je klizila s Bahmanom preko prostorije, u
auri njegovog mirisa.
„Treba mi piće“, rekla je kad su završili.
Pustio ju je.
Roja je uzela sa stola čašu s komadićima lubenice i leda i kašiku. Slatkoća joj je ispunila suva usta.
Odjednom je osetila oštro tapkanje po ramenu.
Očekivala je da će videti Bahmana, ali umesto njega, visoka devojka s talasastom kosom, maslinastom
kožom i mladežom filmske zvezde iznad gornje usne (da li je pravi ili nacrtan?) zurila je s visine u nju. Š ahla,
devojka iz kafea.
„Ž edna si?“, upitala je. Glas joj je bio hrapav, grub.
„Da“, to je bilo jedino što je Roja mogla da kaže. Bez pozdrava, bez uvoda, bez ljubaznosti.
„E pa, bacila si mrežu i uhvatila si ga. Ura! Š to nije lako. Drugima je izmakao. Ali nekako“, devojka je
proučavala Rojinu kosu, zelenu haljinu, „nekako si ti to uspela. To je zapanjujuće.“
Lubenica i led ostali su zaleđeni u Rojinim ustima.
„Kad samo pomislim da Džahangir nije hteo da me pozove večeras jer se zabrinuo da bi to moglo
zasmetati Bahmanu ili… tebi. Džahangir i ja smo prijatelji ceo život. Zašto da se ne pojavim na ovoj zabavi?
Osim toga, morala sam da vidim svojim očima šta je to Bahmana okrenulo ljubavi. A sad sam to“, odmerila je
Roju od glave do pete, „i videla.“ Š ahla je pogledala Rojine cipele. Nisu to bile one koje je nosila uz školsku
uniformu. Ove je pozajmila od maman – zelene, kožne, s malom mesinganom kopčom sa strane. „O, bože!
Vidi samo to!“ Š ahla je odmahnula glavom, frknula i otišla.
„Je l’ sve u redu?“, Bahman je prišao, zajapuren od plesanja. Roja nije videla s kim je igrao posle valcera s
njom. Nije mogla da spreči ljude da ga vole. I muško i žensko sjatilo bi se oko njega.
„Hej, šta se desilo?!“, upitao je.
Roja je jako zubima zagrizla led. „Ništa.“
Bahman je pogledao u pravcu devojke koja se odšunjala na drugu stranu prostorije. „Nemoj da te ona
brine. Video sam da ti je prišla. Ne mogu da verujem da je imala toliko drskosti da se pojavi večeras. Š ta ti je
rekla?“
Roja nije mogla da progovori.
Uzeo je čašu iz njene ruke i spustio je na sto. Privukao ju je k sebi i dodirnuo joj vrat. „Hajde, Roja! Ona mi
ništa ne znači.“ Poljubio ju je u čelo, tačno na ono mesto gde joj je po maminim tvrdnjama bila ispisana
sudbina nevidljivim mastilom. Nadurenoj Š ahli na drugoj strani sobe to nije moglo da promakne.
„Videla te je. Prestani. Svi te gledaju.“
„Neka gledaju. Ž elim“, ponovo ju je poljubio, „da te ljubim pred celim svetom.“
„Basseh, nemoj više“, rekla je Roja. Ali posle četvrtog poljupca, nakon što joj je bio tako blizu da je mogla
da na koži oseti znoj na njegovoj košulji, gotovo da je zaboravila na Š ahlu.
Veče s plesom, muzikom, devojkama pomešanim s muškarcima, američkim pesmama i plesovima,
lubenicom i ledom poprskanim onim za šta je bila sigurna da je alkohol – sve to je za nju predstavljalo
neočekivanu tajnu scenu. Ko bi rekao da momak koji će promeniti svet ume tako dobro da pleše? Da ima
takvu grupu prijatelja? Da je blizak sa svuda omiljenim bogatim plejbojem Džahangirom?
„Nadam se da su pozeleneli od zavisti, da se od muke bolno uvijaju“, rekao je Bahman i zaronio lice u njen
vrat.
„Mislim da bi ti hteo da se uvijaš“, Roja se zakikotala.
„S tobom? Naravno. Koliko je još ostalo do venčanja?“ Nežno joj je poljubio grlo.
„Ponašaj se pristojno, mladiću. Ja sam poštena devojka“, izazivala je. Ali dozvolila mu je da oseti na
usnama linije njenog vrata.
Podigao je potom pogled, crne oči su mu sijale – oči koje su bile pune radosti kad su se prvi pu videli u
Prodavnici papira. „Odbrojavam dane. Jedva čekam da budemo zajedno. Roja, mnogo te volim.“
Stajali su tako oči u oči. Dah mu je bio topao. Srce joj je tuklo.
„E pa, sad ti nema druge!“, konačno je rekla.
„I ne trebaju mi druge“, prostenjao je i onda se nasmejao.
Podigla je končić s njegove kragne. „Kao momak koji će promeniti svet, da li bi mogao, molim te, da se
ponašaš uzorno pred svim ovim mladim ljudima?“
„Bacheha! Deco!“, Džahangir je podigao ruke u vazduh i zanjihao kukovima. „Vreme je za tango!“
Stavio je novu ploču i strastveni akordi gitare ispunili su sobu. „Bahmane, dolazi ovamo!“, Džahangir je
zamahao rukom s druge strane prostorije. „Voleo bih da im s tobom pokažem kako to ide.“
Bahman mu je prišao i stali su jedan ispred drugoga, obraz uz obraz, Džahangirova ruka oko Bahmanovog
struka, druga ruka pružena zajedno s Bahmanovom. Džahangir je čvrsto privukao Bahmana k sebi i sporo su
se pokrenuli. Pesma je bila senzualna, gotovo uznemirujuća. Probudila je kod Roje čežnju, želju za nečim što
nije mogla da definiše, nečim zabranjenim i zavodljivim. Gledajući Džahangira i Bahmana kako plešu, osećala
se kao da gleda dva njoj nepoznata čoveka. Kao da gleda ono za čim nije ni znala da žudi.
Nakon poduke, pošto se pesma završila a kikot i cika devojaka utišali, Bahman je pustio Džahangirovu
ruku i poveo Roju u centar sobe. Pridružilo im se nekoliko parova dovoljno hrabrih da se oprobaju u novom
plesu. Kad je Džahangir ponovo pustio pesmu, Bahman i Roja su se zagrlili. U početku su grešili, lelujali su se,
a ona umalo da padne. Čekinje Bahmanove brade zabole su joj se u obraz. Njegova blizina ispunila ju je tako
jakom željom da je morala svom snagom volje da se usredsredi na korake. Njeni pokreti bili su pogrešni, ali
nije bilo važno. Njeno telo bilo je pripijeno uz Bahmanovo, njegova ruka ispružena s njenom kao da su jedno.
Bahman je ostao u liku, oponašao je Džahangirov ozbiljan i seksi izgled. To je Roji izmamilo osmeh. Prekorno
se namrštio, pa je brzo počela da imitira njegov tobože ozbiljan izraz lica. Uporno su se trudili dok napokon
nisu uspeli da pređu preko sobe a da to ne izgleda kao da će svakog časa pasti.
Da je verovala u sudbinu, znala bi da im je bilo suđeno da se sretnu, da se ovako zaljube, da budu zajedno.
Njeno telo tako lepo se uklapalo s njegovim, gotovo kao da je našlo svoj dom. Bilo joj se suđeno da bude u
Prodavnici papira kad je on ušao, zviždućući; bilo je suđeno da s njim podeli Rumijevu poeziju, da oseti tu
povezanost s njim. Bilo je suđeno da se sve to desi – bilo je nemoguće zamisliti život bez njega. Bila je
njegova. Prosto i jednostavno. I bilo je to više od sudbine. Bila je to stvarnost, gotovo praktična. Nije bio san.
Već činjenica.
„Hej, o čemu razmišljaš?!“, upitao je Bahman dok su klizili preko poda.
„Molim?“
„Nikad nisam video nekoga tako duboko zamišljenog u plesu. Sjajno ti ide, ne plaši se.“
 „O“, rekla je Roja. „Hvala.“
Senzualna muzika gitare vibrirala je između njih. Bio je u pravu. Zašto bi se brinula? Ništa više nije bilo
bitno. Bili su zajedno i to je jedino bilo važno i uvek će i biti.
„Gde si? Odlutala si daleko?“ Poljubio ju je u vrat.
„Mogu li uopšte da ti budem bliže? Praktično smo neraskidivo vezani! Ti si ostvarenje sna!“
„Ne žalim se.“ Nasmešio se. „Ali ta tvoja zamišljenost! Izgledaš kao da pokušavaš da dokonaš ceo svet.“
„Dovoljno sam pametna da to i ne pokušavam.“
„Imala si isti taj izraz lica, tu duboku usredsređenost, kad sam te prvi put video.“
„Zviždukao si. Nisi me ni pogledao.“
Mislila je da je ples gotov, ali pesma se samo pretopila u sledeću. Bahman očigledno nije imao nameru da
je pusti. Nastavili su. Nije znala da li su drugi parovi prestali da plešu. Bila mu je tako blizu da je sigurno
mogao da okusi lubenicu u njenom dahu.
„Prošla zima. Politika, demonstracije. Spasla si me“, rekao je.
„Ne bih rekla.“
„Jesi, a ne znaš to.“
Zapitala se šta je hteo da kaže. Spasla ga je od toga da bude dublje uvučen u politiku? Od veridbe sa
Š ahlom? Od majke? Htela je da ga pita, ali nije želela da ulazi u to. Zima galvanizovana politikom pretopila se
u tako nežno, slatko proleće koje će uvek biti urezano u Rojino sećanje s ukusom peciva s puterom, i gorke,
jake kafe sa šlagom.
„Sad si manje zainteresovan za politiku“, priznala je.
„Sad mi manje znači. Ali zabrinut sam.“
„Zbog nas?“
„Ž ele da zbace Mosadika.“
Na pominjanje premijera ruka joj je omlitavila. „Naravno. Mislila sam da ti je sve to sad manje važno,
rekao si…“
„Nemoguće je da ne bude politike za nas, Roja-džan. Politika vodi svaki aspekt života u ovoj zemlji, sviđalo
se to nama ili ne. Sve ovo; ples, gramofon, devojke obučene kao u američkim filmovima, misliš li da bi bilo šta
od toga postojalo bez napora onih koji su politički angažovani?“
Ž elela je da uzme još jednu čašu leda s lubenicom. Ž elela je da sedne. Bili su zaglavljeni u zagrljaju koji je
bio uzbudljiv i odjednom razoružavajući. Bilo bi verovatno nemoguće, neprirodno, protivno sudbini da
pokuša da odlepi telo od njegovog usred plesa.
„Brineš“, uzdahnula je. „Za premijera. Shvatam.“
„Čuju se glasine da će ga svrgnuti.“
„Ko to?“
„Š ahove snage. Englezi. Amerikanci. Svi oni zajedno. Čuo sam da…“
„Lud je za tobom!“, Džahangir je iznenada proplesao pored njih sa Š ahlom. Š ahla, kruta u Džahangirovom
naručju, pogleda upravljenog ka plafonu, stoički je gledala luster. „Stalno slušam samo Roja, Roja, ROJA!“,
otpevao je Džahangir.
Bahman ju je privukao još bliže dok su se Džahangir i Š ahla mahnito okretali. Š ahlino zurenje moglo je da
pogasi sijalice na lusteru.
Bahman se nagnuo ka Roji i prošaputao: „Š ahlina porodica radi za šaha. Njen otac je povezan sa šahovom
policijom.“
„Bože! Nemoj mi reći da misliš da je šahov špijun.“
„Samo iznosim činjenice. Ni u koga ne upirem prstom.“ Privio ju je čvršće uz sebe.
„Zna li da rasturaš letke s Mosadikovim govorima svud po gradu? Da li će ti se… osvetiti što nisi poštovao
pakt tvoje majke o dogovorenom braku?“
Bahman je pritisnuo obraz uz njen i ćutao. Nisu više pričali o premijeru, samo su plesali, držali su se
čvrsto jedno za drugo, kao da se mogu izgubiti tu nasred Džahangirove dnevne sobe. Savršen par.
„Treba li da strepimo od Š ahline ljubomore? Da nas ne ureknu ona i ostali tvoji otmeni prijatelji?“, upitala
je Roja dok su plesali preko sobe. „Ponekad je njihova zavist gotovo opipljiva.“
„Ma hajde! Ne budi tako sujeverna. Voleo bih da naša kultura prevaziđe to. Ono što mi imamo niko ne
može ugroziti. Ono što ti i ja imamo nam je suđeno.“
„Mislila sam da nisi sujeveran.“
„I nisam.“
„Kad kažeš da nam je suđeno da budemo zajedno, zar to nije verovanje u sudbinu?“
Nasmešio se. „Ništa ne može da se ispreči između nas.“
„A tvoja majka?“, usudila se da prošapuće.
Nije ni reč rekao.
 j
Oborila je pogled, posramljeno. „Izvini.“
„Slušaj“, odjednom se uozbiljio, „promeniće mišljenje, prihvatiće te. Videćeš.“ Muzika je prešla u krešendo,
dramatične note išle su ka vrhuncu. Bez upozorenja, presavio ju je u struku i nagnuo ka podu. Krv joj je
pojurila u glavu, soba je zaplivala, sve je bilo naopačke.
„Ne možeš me se otarasiti“, rekao je i uspravio je. „Nikud ne idem bez tebe. Nikad.“
 Deseto poglavlje
1953.
Pisma u knjigama

Sledećeg utorka Bahman je nestao. Zvala je na njegov kućni broj telefona, niko se nije javljao. Kad je pokucala
na vrata, niko nije otvorio. Ni umorna i bleda gospođa Aslan s rumenilom na obrazima. Ni ljubazni,
velikodušni gospodin Aslan da je ponudi čajem. Niko. Komšije su slegale ramenima. Jedan od njih upitao se
da nisu možda otišli na sever. Na more? Da pobegnu od vrućine. Mora da je to u pitanju. Nagađanja,
pretpostavke, ništa jasno i konkretno.
Nakon dva dana bez vesti od Bahmana, Roju su slomile brige. Na kraju je otišla na mesto koje je bilo u
središtu svega, u Prodavnicu papira. Strepela je od onoga što bi tamo mogla otkriti – od onoga što gospodin
Fakri možda zna o političkim hapšenjima. U prvom trenutku nije htela da ode tamo, ali sada je morala da
bude načisto.
„Draga moja devojko, pa zar nisi toga svesna? Premijer Mosadik ima mnogo neprijatelja. Vodi zemlju
napred, a strane sile i dvolični izdajnici žele da ga sruše. I to po svaku cenu.“
„Gospodine Fakri, molim vas, recite mi gde je Bahman.“
„Trenutno ne može da bude s tobom.“
„Vereni smo. Slušajte, gospodine Fakri, nećemo zaboraviti vašu dobrotu – uvek ćemo vam biti zahvalni što
ste nam pomogli, što ste nam omogućili da budemo zajedno. Ali tada smo se ovde sastajali u tajnosti. Sada
smo pred venčanjem. Čekamo kraj leta. Molim vas, samo mi recite šta ste saznali. Jedan od njegovih komšija
kaže da je možda otišao na sever, na more. Ali zašto mi se nije javio? Rekao bi mi da kreće na put.“
Bilo ju je sramota što nastupa tako otvoreno i u očajanju pred gospodinom Fakrijem. To je bilo nedolično.
Zari bi dobila nervni slom kad bi saznala da Roja tako svesrdno moli, praktično preklinje i za najmanju
informaciju. Roja je konačno rekla svojima da je Bahman nestao. Baba, uveren da je šahova policija uhapsila
Bahmana, nije mogao da spava. Maman se molila da ga Bog čuva, prebirajući po brojanicama i mrmljajući
stihove Kurana sebi u bradu.
„Pusti to“, rekao je gospodin Fakri.
„Opkoljavaju ih i sleva i zdesna, znam to. Molim vas, recite mi šta ste čuli.“
„Ne daj da te brige slome, drago dete. Te stvari su komplikovane. Moraš da se odmoriš. Ne brini…“
„Da se odmorim? Nestao je! Kako to da u ovom gradu gde se svako svakom meša u posao niko ne zna kako
su netragom nestali Bahman i njegovi roditelji…“
Gospodin Fakri se ukočio. „I njegova majka je nestala?“
„Svi kažu da ništa ne znaju! Kako je to moguće?“ Nije priličilo mladoj devojci da tako razgovara sa starijim
muškarcem, da podiže glas, da zahteva. Pripala joj je muka na pomisao da je Bahman u zatvoru.
„Njegovi… roditelji?“ Gospodin Fakri je pobledeo. Brzo se nakašljao. „Jesu li dobro? Š ta si čula?“
„Ništa! Zato sam i došla kod vas.“ Roja je iznenada osetila jaku želju da ga gađa najbližim knjigom. Zašto je
ovako muči, zašto se pravi kao da nema pojma šta ga pita? Ponovo mu se obratila jasnim, mirnim glasom:
„Znam da su mnogi politički aktivisti prošli ovuda, gospodine Fakri. Svi znamo da je vaša prodavnica
bezbedno mesto za ljude naklonjene Mosadiku. Da odavde širite propagandni materijal Nacionalnog fronta,
pa čak i nekih od komunističkih Tude grupa. Molim vas, recite mi šta ste saznali. Mogu to da podnesem. Biću
diskretna.“
„U redu, mlada damo.“ Gospodin Fakri je na trenutak zastao. Iz njegovog izraza lica bilo je teško pročitati o
čemu razmišlja. „Dobro. Da li si znala da je policija i ovamo dolazila? I da se može reći da to nije sve?“
Podigao je obrve. „Kažem ti da ne brineš. Samo… uzdaj se u Boga. Bog je veliki.“
Naravno. Zaslepila ju je briga za Bahmana. Potpuno je smetnula s uma da se opasnosti izlaže i gospodin
Fakri. Pogledala je iza sebe da bude sigurna da niko ne čuje njihov razgovor. Š pijuni su svuda. Da li je i
gospodin Fakri na spisku za prismotru? Da li su ga ispitivali?
Gospodin Fakri se nagnuo ka njoj kao da će reći nešto veoma važno. Roja se setila šta se desilo nakon
drugog susreta s Bahmanom – kako se gospodin Fakri nagnuo ka njoj i rekao joj da je potreban „izuzetan
oprez“. Naterala se da ostane smirena. Ne sme da izgubi njegovo poverenje.
„Draga moja devojko“, prošaputao je gospodin Fakri, „Bahman je… zauzet. To je sve. I trenutno ne sme sebi
dozvoliti da bude viđen u romantičnim odnosima.“
„Ja sam mu verenica“, rekla je škrgućući zubima.
Gospodin Fakri je šmrknuo. „Svejedno, siguran sam da razumeš.“
„U stvari, ne razumem.“
 Nešto se promenilo u njegovom držanju; napetost je popustila. Gospodin Fakri je pogledao po radnji sa
strepnjom. Na kraju je uzdahnuo. „Bahman mi je rekao da sve što bi volela da mu kažeš možeš da napišeš u
pismu.“
„Stvarno?“, Rojino srce brže je zakucalo.
„Da.“
Misli su joj poletele; pokušala je da odredi sve okolnosti koje su zahtevale razmenu pisama. Zašto ne
mogu da se vide, da razgovaraju? Mora da se krije da bi izbegao hapšenje.
„Naravno, napisaću mu pismo.“
Gospodin Fakri je namestio naočare, ali ništa nije rekao.
„Gospodine Fakri, dajte mi njegovu adresu.“
„Adresu?“
„Svakako znate gde je, zar ne?“ Veoma oprezno je to rekla; nije želela da zvuči previše zahtevno. Ako
odluči da povuče ponudu…
„Daćeš pismo meni. Postaraću se da ga dobije.“
„Molim?“
„Mlada damo, molim te.“
„Ali kako?“
„Imam ja svoje načine.“
Nije mogla da se ugrize za jezik. „Koje načine?“
„Roja-hanumo, šta misliš kako mnogi mladi ljudi koje ne mogu da se vide i čuju razmenjuju poruke u
ovom gradu?“
„Telegramima?“
„Knjigama, draga moja. Daju mi poruke, a ja ih stavim među stranice knjige. I kad data osoba dođe da
’kupi’ knjigu, dobije primerak s porukom.“
Roja je bacila pogled po radnji, na police pune izdanja koje je toliko volela. Nije imala pojma da se te
knjige koriste kao sredstva tajne komunikacije. Ljudi su razmenjivali poruke preko gospodina Fakrija.
Prodavnica koju je toliko volela, u kojoj je provela mnoga popodneva, koja joj je bila utočište, odjednom joj je
izgledala pomalo zlokobno. Dakle, ne samo da je bila mesto odakle su se politički pamfleti tajno distribuirali
već je služila i za razmenu pisama.
Ne želeći da izgubi jedinu nit komunikacije s Bahmanom, duboko je uzdahnula. „Naravno, mnogo vam
hvala. Doneću sutra pismo.“
Kad je izašla na jako sunce, u gradu su se osetile velika vrućina i zabrinutost. Priče o državnom udaru
kružile su već neko vreme; Bahmanove strepnje da će se šahove snage udružiti sa stranim silama i zbaciti
premijera sad su mnogi delili. Bahman se sigurno uključio u aktivnosti koje bi trebalo da spreče državni
udar. Možda to znači da nije uhapšen, možda se samo krije od policije. Svakako mu gospodin Fakri ne bi
mogao proslediti pismo da je Bahman u zatvoru. Gospodin Fakri je znao mnogo više od onoga što je bio
spreman da joj kaže. Bilo joj je to jasno. Ali iz nekog razloga, uzdržavao se. Dobro. Makar može da piše
Bahmanu. Barem to je imala.

Sastavila je pismo na papiru koji je kupila u prodavnici gospodina Fakrija, plavo mastilo iz njenog penkala
napunile su stranu rečima čežnje. Imala je bezbroj pitanja. Nije mogla a da ne piše u pojedinim delovima u
određenom ritmu, koji bi neko dobronameran (za razliku od njene nastavnice književnosti gospođe Dašti)
mogao da nazove poezijom.
Sutradan, kad je gospodinu Fakriju dala pismo zapečaćeno u kovertu, obećao joj je da će ga predati
Bahmanu u ruke. Rekao je to sa zabrinutim uzdahom, kao da to radi protiv svoje volje.
„Odgovoriće mi?“, nije mogla da ne upita.
Gospodin Fakri je odmahnuo glavom i promumlao nešto o mladalačkoj ljubavi i „flagrantnoj veri i nadi“.
Ali uzeo je pismo.
Kad se vratila u radnju tri-četiri dana kasnije, nekoliko muškaraca u crnim pantalonama i s polucilindrima
na glavi muvalo se unutra. Sa zebnjom je pomislila da su šahovi špijuni. Gospodin Fakri dao joj je primerak
Rumijeve knjige poezije sa standardnim, bezličnim trgovačkim osmehom. Uzela je knjigu, izašla i prošla
nekoliko ulica dok joj je srce tuklo kao da će eksplodirati; tek tada se usudila da otvori knjigu.
Među stranicama, ugnežđen pažljivo unutra, nalazio se koverat. Tako ga je čvrsto stisla da su je zglobovi
zaboleli. Onda ga je vratila u knjigu, ne usuđujući se da ga otvori na ulici i u javnosti pročita pismo, kao da je
to nešto protivzakonito. Moraće da sačeka kad bude negde sama.
Pritiskala je knjigu na srce celim putem do kuće. Ali, naravno, istog trena kad je stigla kući, Zari se požalila
da je ljuštila patlidžan dok je prsti nisu zaboleli, a Roja se vucarala ulicama. Roja nikad ne uradi svoj deo
posla. Kazeb, kućna pomoćnica, odmerila je Roju sumnjičavo. Marama joj je pala s glave. Lice joj je bilo
oznojeno od ljuštenja patlidžana, što joj je očigledno bio glavni popodnevni zadatak. Maman je mahnula Roji
da sedne na prevrnutu kofu u kuhinji, i zajedno su završile s ljuštenjem, seckanjem, soljenjem, ispiranjem,
sušenjem i prženjem. Baba je voleo to jelo i za večerom se divio njihovom kulinarskom umeću. Š to je više
pričao o patlidžanu i samo o njemu, to je više Roja bila sigurna da je zabrinut za Bahmana i da pričom
pokušava da sakrije uznemirenost. I nije mogla dočekati da se večera završi kako bi mogla da ode u sobu
koju je delila sa Zari, da pričeka da sestra zaspi i da konačno pročita Bahmanovo pismo.
Kad su obe bile u spavaćicama, i nakon što je Zari umotala pramenove kose trakama novinskog papira,
Roja je čekala da sestra zaspi. Ali Zari je bila raspoložena za priču. „Ono ljuštenje patlidžana upropastilo mi
je ruke. Pogledaj mi prste, Roja. Vidi ovo. Hrapavi su i grubi. Ne mogu to da podnesem.“
„Ništa im ne fali, lepi su“, promumlala je Roja. Molim te, samo nek Zari zaspi da mogu da pročitam pismo.
„Ali ne zahvaljujući tebi, Roja! Uostalom, gde si bila celo popodne? Kazeb i ja smo morale skoro sve same
da oljuštimo. Nije pošteno. To što si pred venčanjem ne daje ti…“, Zari se zaustavila. „Izvini, znam da brineš
zbog njega. Bila si tako tiha za večerom. Znam da sve vreme misliš na Bahmana. Ali moraš da priznaš…
moraš da se složiš da je …“
„Da je šta, Zari?“, upitala je Roja tiho.
„Da je možda sudbina htela da Bahman kidne. Možda se i nije moglo očekivati nešto drugo od čoveka tako
opsednutog premijerom. Verovatno planira neku političku intrigu. Ko zna? Možda smo svi bili glupi što smo
pomislili da će se i protiv majčine volje oženiti tobom.“ Zari je prekrstila ruke. „Možda jednostavno nije bio
spreman. Ne volim što to kažem, Roja, ali to je sasvim moguće.“
Roja nije odgovarala, samo je slušala kako sestra brblja. Kad Zari krene s jednom od svojih tirada, najbolje
je ignorisati je. Roja nije želela da nastavi razgovor. Samo je htela da pročita pismo. Zari nije znala da joj je
Bahman pisao!
„Da promeni svet, ma nije nego! Vrhunska budalaština je što smo pomislile da će se suprotstaviti majci.
Ali nije sve tako loše, sestro! Sad ti barem gospođa Aslan neće jesti džigericu.“
„Laku noć, Zari.“
I konačno, kad je sestrino disanje postalo ravnomerno a Roja bila sigurna da Zari spava, ustala je iz
kreveta, sela kraj prozora da na mesečini pročita Bahmanovo pismo. Otvorila je koverat pažljivo, kao da bi se
reči unutra mogle slomiti ili ispretumbati ako ne bude kako treba postupala s pismom.

Najdraža moja Roja,

Kad sam dobio tvoje pismo, pomislio sam da ću umreti od sreće. Bože, mnogo mi nedostaješ! Ne mogu
ni na šta da se usredsredim, jedva mogu i da jedem. Došlo mi je da iskočim iz kože poslednjih nekoliko
dana. Kao da se godinama nismo videli. Žao mi je što sam morao da odem tako naglo. Voleo bih da mogu
da ti kažem zašto sam to uradio – reći ću ti jednog dana. Zasad, molim te da znaš da sam dobro, da ne
treba da se brineš. Vratiću se čim to bude moguće. Situacija je trenutno složena i moram da nađem
rešenje. Jedva čekam da te ponovo zagrlim.
Laknulo mi je kad sam dobio tvoje pismo! Reci roditeljima da ne brinu za mene. Dobro sam, veruj mi.
Nadam se da te Zari ne muči previše.
U svemu si što me okružuje, u svakom trenutku, ti si sa mnom, Roja-džan.
U nadi da ću te uskoro videti.
Ti si moja ljubav.
Bahman

Prešla je prstima preko pisma, nadajući se da će se njegov miris podići s papira, sa željom da deo njega
uroni u nju kroz jagodice prstiju. Samo jednom pre toga videla je njegov rukopis, u beležnici koju joj je
poklonio za Novu godinu. Videvši ga ponovo, osećala se kao da drži deo njega. U svakom potezu, u svakoj
krivini i ulegnuću slova na papiru, mogla je da ga oseti. A kad bi čitala pismo, ponovo i ponovo, njegov glas
bio je u njoj.
Prirodno, odgovorila je nadahnuto i s puno čežnje. Bila je mnogo uzdržanija u onome što mu je govorila u
četiri oka. Ali nekako, na papiru, mogla je da mu kaže ono što nije smela kad su bili zajedno. Bila je puna
ljubavi. Ali i mnogo direktnija; usudila se da postavlja pitanja. Gde si?, napisala je. Zašto ne možemo da se
vidimo?
Kad je sutradan dala pismo gospodinu Fakriju, osećala se kao da je gola. Ali koverat je bio zapečaćen.
Osim toga, gospodin Fakri je sigurno imao pametnija posla nego da čita ćućorenje dvoje mladih. Pomislila je
kako će se njene reči naći među stranicama koje će grliti stihovi starih pesnika. Njihova ljubav bezbedna je
tamo. Na neki način tu joj je i bilo mesto. Zamišljala je kako jedan od Bahmanovih prijatelja ili kolega
aktivista dolazi u prodavnicu, uzima knjigu i potom je isporučuje Bahmanu.
Dok nije stiglo njegovo sledeće pismo, bila je nemirna, smetena, zabrinuta. Sudarala se sa zidovima, zurila
u prazno, ništa nije moglo da joj otrgne misli od njega. Tek kad je primila njegov odgovor, malo se smirila. Da
čita njegove reči, da vidi jak potez njegove ruke, način na koji je njegovo n na farsiju bilo tako samouvereno i
snažno, način na koji su se linije blago uzdizale na kraju slova… Dok je držala taj tanki list papira, osećala je
kao da može da ga čuje.
Policija se sve češće pojavljivala u Prodavnici papira. Za razliku od pre nekoliko meseci, nije to više bilo
mirno utočište, rajsko skrovište. Policajci su se zadržavali u prodavnici. U početku nasumično, a potom, činilo
se, dosledno i sistematično pratili su ko kupuje određena politička štiva. Beležili su one koji su tražili
Mosadikove radove, a posebnu pažnju posvetili bi onima koji su se interesovali za marksističku literaturu.
Gospodin Fakri je izgledao izmučeno i umorno. Kao i svima drugima koji su bili pod prismotrom agenata,
pokreti su mu bili kruti, a obraćanje robotsko. I dalje bi izabirao za Roju dela najboljih pisaca i starao se da
dobije nedeljnu dozu poezije. Ali bio je smeten i zabrinut. Roja se više nije zadržavala u radnji. Uzela bi
knjigu od gospodina Fakrija što je prirodnije mogla, pazeći da ne pokaže da zna da se među koricama nalaze
pored autorovih i Bahmanove reči. Onda bi odjurila napolje i čekala da ostane potpuno sama da pročita
njegovo pismo.

Najdraža moja Roja,

Mislim na tebe sve vreme – svakog dana, svake noći. Nema trenutka kad mi nisi u mislima, a ne bih ni
želeo da bude drugačije. Jednog dana sećaćemo se ove razdvojenosti i smejaćemo se našoj mladalačkoj
zabrinutosti. Jedva čekam da sve ovo ostane iza nas. Svuda vidim tvoje divno lice. Znaj da sam dobro, da
sam zdrav, da sam bezbedan. Jedino mi ti nedostaješ, što znači da mi sve nedostaje. Odbrojavam dane,
Roja-džan. Stvari su malo nezgodne trenutno. A premijer, njegova vlada, sve to je u opasnosti, ali mi ćemo
gledati na ovaj istorijski trenutak s ponosom. Utvrđujemo našu budućnost u demokratiji. I evo, opet to
radim, znam da ne voliš kad se raspričam o politici. E pa, onda mi dozvoli da kažem da jedva čekam da se
venčamo.
Usuđujem se da sanjam o našoj deci.
Sve sam isplanirao. Trebalo bi da se vratim za nekoliko nedelja. U nadi da ću te uskoro ponovo videti.
Ti si moja ljubav.
Bahman
 Jedanaesto poglavlje
1953.
Kisele šljive

„Sestro, ostavi te gluposti i dođi u krevet, pobogu!“

Roja je sedela pored kreveta. „Da li si ih pročitala? Reci mi da ih nisi pročitala!“
„U stvari, radije bih oljuštila deset kilograma patlidžana s Kazeb nego što bih čitala slatke izlive tvog
ljubavnika aktiviste.“
„Onda, otkud znaš?“
„Ma hajde, Roja! Mi nemamo tajni. Sestre moraju da veruju jedna drugoj, je l’ tako? Dođi u krevet. Čitaš
pisma svake noći. Misliš da te ne čujem kako izvlačiš kutiju ispod kreveta, misliš da ne čujem šuštanje papira,
tvoje šmrcanje? To je malo budalasto, ako mene pitaš.“ Zastala je i onda upitala: „A zašto je otišao? Gde je?“
Roju je bilo sramota što Zari sve vreme zna za pisma, a ledena zebnja ju je oblivala jer i nakon toliko
mnogo pisama od Bahmana i dalje nije mogla da odgovori na pitanja kuda je i zašto otišao. „Nije važno“,
promrmljala je.
„Da li su ga uhapsili? Da li je u zatvoru?“ Zari se uspravila u krevetu u mraku. Iako je bilo teško odrediti
njen izraz lica na pramenu mesečine, Roja je osetila uzbuđenje kod Zari na pomisao da je Bahman u zatvoru.
„Spavaj, Zari. Ionako ne očekujem da to razumeš.“
„Zašto?“
„Teško mi je da ti opišem tu snagu. Bez uvrede, ali nemaš pojma kako je to kad se zaljubiš.“
Odmah se pokajala što je to rekla. Tih zvuk došao je s kreveta. Cijuk. Da li je to progutani jecaj? Zari joj se
verovatno smejala – pre je to bio prigušeni kikot na Bahmanov račun. Roja je vratila pisma u kutiju i gurnula
je na mesto. Popela se na krevet koji su sestre delile. „Laku noć, Zari.“ Okrenula je sestri leđa.
„Misliš na njega, zar ne?“, Zarin glas uopšte nije bio pospan.
„Molim?“
„Misliš na njega sve vreme. Je l’ tako? On je prvo na šta pomisliš kad se ujutru probudiš. On ti je u snovima.
Volela bi da ne misliš na njega, ali nema tu pomoći. Ne možeš to da zaustaviš. Kao da je stalno s tobom. Zar
ne?“
„Da li si i ti počela da čitaš strane romane?“ Roja se oslonila na lakat i okrenula ka Zari. Kako to da Zari
tako mnogo zna o zaljubljenosti? Nije moguće da je i njena u sebe zagledana sestra u nekoga zaljubljena.
Zarino telo se skupilo ispod mekog pamučnog čaršava. Ćutala je. A onda je rekla: „Laku noć, sestro.“
Roja se ponovo okrenula i ležale su tako leđa uz leđa, sklupčane, samo su im se zadnjice dodirivale. Tako
su spavale još otkako je Zari dovoljno porasla da ode iz mamine i tatine sobe.
„Laku noć, Zari.“

Rečenice iz njegovih pisama postale su Roji bliske kao stihovi čuvenih pesnika ili reči popularnih pesama.
Naselile su se u njenom pamćenju. Recitovala ih je u sebi tog leta dok je čekala da se vrati. Mislim na tebe sve
vreme – svakog dana, svake noći… Svuda vidim tvoje divno lice. Sećala bi se reči iz njegovih pisama dok je
pomagala maman u kuhinji, prišivala cvetiće na bluzu sa Zari ili pila mrvljeni led s lubenicom da se spase od
vrućine. Sećala se njegovih reči dok su demonstracije dobijale na masovnosti i žestini, a političke frakcije se
sve dublje delile.
Uzela je malu limenu kutiju da u njoj drži Bahmanova pisma jer će se on uskoro vratiti i neće biti mnogo
pisama. Ali na njeno iznenađenje, gomilica je rasla. Nije se vratio onako brzo kako se nadala. S njegovim
odsustvom bila je manja. Bez njega, bila je izgubljena. Svako pismo koje bi dobila davalo joj je snagu, razlog
da pregura još jedan dan. Ali brige se nisu povukle. Bila je bolesna od pitanja, usamljenosti i čežnje.
Da li je moguće da joj je ljubav porasla preko pisama? Jeste. Ojačala je, očvrsla. Š to je više čitala njegove
reči i pratila prstom linije njegovog rukopisa na listu papira, to joj je bio bliskiji. Jela više nisu imala isti ukus
otkako je otišao; sunce je bilo bezvoljno; koprena je pala preko svega. Ali njegova pisma su je održavala i
ublažavala osećanje praznine, barem privremeno. Njegov glas bio je u svakom slogu – uverila je sebe da je
njegov mošusni miris u u tkanju papira na kome joj je pisao.
 Samo kad ne bih morao da budem bez tebe sada. Voleo bih da si tu, da sam s tobom. Ali provešćemo život
zajedno, sve ću ti nadoknaditi, Roja-džan. Videćeš. I uskoro ćeš sve razumeti.

Iako je očajnički želela da zna zašto je morao da ode, ipak mu je verovala. Bilo je nemoguće da završi
čitanje nekog njegovog pisma a da ne bude uverena da nijedan muškarac nije voleo toliko kao što Bahman
voli nju. Sigurno ima dobre razloge, sve će joj objasniti, sve će joj reći; volela ga je. Kad god bi osetila ujed
sumnje, kad god bi bila previše izgubljena, izvukla bi kutiju s pismima i njegove reči bile bi protivotrov.
Pisma su je radovala i tešila. Uverila su je da ne postoji bolji, romantičniji muškarac.
Želim samo da budem s tobom, Roja-džan. Ništa više.

Bahman bi uvek odmah odgovorio na njeno pismo. Nikad je nije puštao da čeka. Pretposlednje pismo
stavljeno je kod stranice s Rumijevom ljubavnom pesmom koju je čitala onog prolećnog dana kad je
gospodina Fakri žurio u banku, a ona i Bahman ostali su prvi put sami. Roja je bila dirnuta tim gestom. Da li
je gospodin Fakri video kako čita tu pesmu? Da li je do te mere obraćao pažnju na detalje i sada tu stavio
koverat za nju? Pomirisala je papir kao što bi uvek uradila u potrazi za Bahmanovim mirisom. Njegovo pismo
počinjalo je time koliko mu nedostaje i koliko bi voleo da je vidi. Ali potom su usledili pasusi o premijeru
Mosadiku, zebnjama da će biti zbačen s vlasti i opasnostima stranih uticaja. „Nafta je naše prokletstvo“,
napisao je, „zamisli koliko bi sve bilo drugačije da nema te pohlepe.“ Pisao je kako se Britanci i Rusi bore za
uticaj u njihovoj zemlji. Pretnja od državnog udara, okupacije i rata – sve je tu, Roja-džan. Ali borićemo se.
Potpisao je pismo sa: Ya marg ya Mossadegh! Ili Mosadik ili smrt!
Kasnije te noći Roja je sedela pored kreveta u mraku s pismom u krilu sve dok Zari nije rekla zevajući:
„Pobogu, penji se u krevet, ti zaljubljena budalo!“

Proleće slatkih peciva, zajedničkih šetnji i rano leto njihove veridbe i plesnih večeri prešli su u zrelo leto
pisama skrivenih u knjigama. Ali poslednje Bahmanovo pismo bilo je politički govor koliko i oda ljubavi. Dok
je Teheran vreo od demonstracija i društvenih napetosti, Roja se sve više osećala usamljeno. Zbog tih
previranja bila je sve zabrinutija za verenika. Da li učestvuje u tajnim aktivnostima usmerenim protiv šaha?
Da li je u zatvoru? Njegovo poslednje pismo izražavalo je posvećenost njoj i premijeru gotovo istovremeno.
Da bi pobegle od vrućine, Roja i Zari često su odlazile na krov kuće uveče i noću. Maman je postavila
tepihe na ravnu ploču, i ponekad bi tamo i prespavale. Jednog popodneva nakon duge podnevne dremke i
nakon što je ostatak domaćinstva, uključujući Kazeb, ustao, dve sestre su otišle na krov iako je i tamo još
uvek bilo pretoplo. Sele su na tepih na ravnom krovu s činijom kiselih zelenih šljiva. Sunce je tuklo po njima
dok su ispod njih ulični prodavci glasno nudili svoju robu.
„Sestro, moraš malo da se razvedriš. Hajde. Prošle su nedelje otkako je otišao, a ti si sve vreme tužna.
Dobijaš redovno njegova pisma, je l’ tako? Mislila sam da će ti od toga biti bolje.“
Roja nije znala koliko može da se poveri Zari, ali sestra joj je bila sve što je imala. „Njegovo poslednje
pismo pomalo je čudno“, na kraju je rekla.
„O!“, Zari je uzela šljivu i zagrizla je.
„Brine da će premijer Mosadik biti zbačen državnim udarom.“
„Veoma romantično.“
Roja je legla na tepih i stavila ruke pod glavu. Prijalo joj je sunce, iako maman ne bi volela da vidi kako
izlaže ten sunčevim zracima. Mamin smrtni neprijatelj bilo je sunce: plašila se pega i preplanulosti. Verovala
je da njena ćerka treba da ostane svetloputa. Roju je izluđivalo što Iranci smatraju da je bleda koža ideal
lepote. Oči su joj se napunile suzama. Htela je da bude s Bahmanom. I bez obzira na to da li je za to bila kriva
priroda, žar tela ili budalasta mladost, ništa nije moglo odagnati tu ogromnu želju.
Odjednom su joj Zarini prsti mokri od šljiva trljali obraze i brisali suze. „Hajde, dosta je bilo. Sigurna sam
da je sve u redu s njim. Verovatno ima dobar razlog što je otišao. Kladim se da su otišli na sever, na more.
Njegova majka stalno se razmetala vilom koju imaju tamo, svima je time natrljavala nos. Hajde, sestro.
Sigurna sam da je dobro.“
„Rekao bi mi da ide na put“, kazala je Roja. Zarini lepljivi prsti i dalje su joj brisali lice. „Verovatno su ga
uhapsili. Ili se krije iz nekog razloga. Rekao bi mi da ide na more.“
Povici prodavaca lubenica koji su gurali kolica ulicom ispod njih zvučali su kao naricanje, gotovo kao
poziv na molitvu. Na nemilosrdnoj letnjoj žezi zvučali su kao oplakivanje.
„Ustaj, sestro. Smiri se. Kladim se da te čeka njegovo pismo.“
Kad je Roja ušla u Prodavnicu papira, gospodin Fakri je usluživao drugu mušteriju. Čekala je strpljivo da
završi i gledala kupca sumnjičavo. Svako je mogao da bude šahov špijun.
„Izvinjavam se, Roja-hanumo, ali moram da odgovorim na porudžbine. Vreme je da se obavi popis
inventara. Moram da se pozabavim računima“, rekao je gospodin Fakri nakon što je otišao poslednju kupac.
„Naravno.“ Malo ju je iznenadila njegova užurbanost, ali možda je prosto zauzet. „Samo sam se pitala da
li… imate nešto za mene.“
Zvonce se oglasilo. Oboje su pogledali ka vratima. Ž ena se hitro leđima okrenula ka njima. Roja nije mogla
da joj vidi lice.
Gospodin Fakri je izgledao zapanjeno. „Sačekaj samo minut“, rekao je smeteno Roji.
Nestao je pozadi, zadržao se duže nego obično i vratio se s kovertom. Uzbunila se što ga nije stavio u
knjigu. Pismo je izgledalo ranjivo i opasno u rukama gospodina Fakrija. Volela bi da ga je sakrio.
Kao da joj je pročitao misli, rekao je: „Kad nikog nema, mogu i ovako da ti dam pismo. Nema potrebe da ga
krijem.“
Roja je pogledala po prodavnici. Od one žene nije bilo ni traga ni glasa.
„Samo sam pomislila da… pa, nema veze. Hvala vam.“
Posegla je za kovertom, ali gospodin Fakri i dalje ga je držao. Na sekund je izgledalo kao da se
predomislio, i Roja se zapitala da nije ušao policajac ili se možda opet pojavila ona žena od maločas a da se
nije oglasilo zvonce, ili se neko sumnjiv stvorio kod polica s knjigama.
„Gospodine Fakri?“
Pogledao ju je zabrinuto. Onda je pustio koverat. „Izvoli, mlada damo. Izvoli. Samo…“ Uzdahnuo je. „Molim
te, budi oprezna.“
„Naravno“, rekla je Roja, zbunjena njegovim tonom.

Pismo je bilo kratko, ali je sve govorilo.

Ne mogu više ovo da podnesem. Vraćam se. Sve ću ti objasniti. Molim te, oprosti mi, Roja-džan. Znam da ti
nije bilo lako. Ne želim da ikad ponovo budemo razdvojeni. Jedva čekam da budem s tobom, da zaista
budem s tobom. Znam da je venčanje planirano za kraj leta; znam da tvoja majka sve vredno priprema.
Ali imam predlog. Zašto ne bismo odmah otišli kod matičara? Proći ćemo kroz kratku, zvaničnu
proceduru i bićemo venčani pred zakonom. To bi mi mnogo značilo. Ako se slažeš, molim te, odmah mi to
napiši i predaj pismo gospodinu Fakriju što je pre moguće. Obećavam ti, ljubavi moja. Naći ćemo se na
Trgu Sepah, na sredini trga u sredu, dvadeset osmog mordada, u podne. Ili koji minut kasnije, ako ne
budem mogao da stignem tačno na vreme. Sačekaj me tamo i bićemo zauvek jedno. Uzbuđenje i radost što
ću te videti vodiće me nekoliko narednih dana.
U nadi da ću te uskoro videti!
Ti si moja ljubav.
Bahman
 Dvanaesto poglavlje
19. avgust 1953.
Državni udar

U noći 15. avgusta 1953. pukovnik Nasiri i njegovi ljudi otišli su do kuće premijera Mosadika s dekretom od
šaha u kome se zahteva od premijera da odstupi s vlasti. Ali kako je Roja kasnije saznala, Mosadik je znao da
se sprema državni udar i bio je spreman kad su došle snage pukovnika Nasirija. Nasiri je uhapšen i
proglašen za izdajnika. Sutradan je baba, koji je svako jutro slušao Radio Teheran, udarao šakom po radiju
jer je bio nem. Konačno, sat vremena kasnije, vojna muzika odjeknula je kućom. Baba je ostavio pojačan zvuk
u nadi da će se čuti neke vesti. Spiker je obavestio celu zemlju o izdajničkom pokušaju prevrata. Premijer
Mosadik se obratio naciji; i strane sile uzele su učešća u državnom udaru, ali uspeo je u tome da ih spreči.
Situacija je sada pod kontrolom. Baba nije mogao da se pomeri s mesta dobrih petnaest minuta.
„Sad je sve u redu, babo. Nisu uspeli da ga zbace“, Roja ga je uveravala.
„Ne mogu da verujem da su zaista pokušali to da urade“, rekao je baba. Izgledao je umorno, iznureno,
isceđeno.
„Ali nije im pošlo za rukom. Mosadik je bezbedan. Sve će se vratiti u normalno stanje“, rekla je Roja. Ž elela
je u to da uveri njega koliko i sebe. Treba da se sastane s Bahmanom za nekoliko dana i ništa ne sme poći
naopako.
Čule su se vesti da je šah sa suprugom i nešto malo imovine pobegao avionom u Bagdad usred noći.
Baba je kipteo od besa. „Sram ga bilo!“, rekao je. „Pokušao je da svrgne dobrog premijera i onda je
pobegao kad mu to nije uspelo! Eto šta se desi kad dozvoliš pohlepnim imperijalističkim zemljama da utiču
na tebe. Britanci stoje iza toga, pazi šta ti kažem. A verovatno i Amerikanci.“
„Amerikanci nikad tako nešto ne bi uradili. Nisu tako lukavi“, rekla je maman.
Roja je sve to dočekala i s olakšanjem i sa strahom. Bahman je u bio pravu, kovala se zavera protiv
Mosadika, a šah je čak izabrao generala Zahedija kao zamenu za premijera. Ali hvala nebesima, Mosadik je to
sprečio. Narednih nekoliko dana, dok su redom hapsili zaverenike, Roja je brojala dane, a potom sate. Nije
mogla da dočeka sredu. Htela je više od svega da ponovo vidi Bahmana. Da li je i dalje bezbedan? Da li je bio
umešan u sve što se dešavalo poslednjih dana? Ako nije i ako se krije, šta misli o tim ludim događajima?
Dan posle neuspelog prevrata, Roja i Zari izašle su napolje, ali nisu se mnogo udaljavale od kuće. Dodatne
policijske snage mogle su se videti na svakom ćošku. Leci sa šahovim dekretom o smenjivanju premijera
Mosadika bili su razbacani po ulicama.
„Kako su uopšte uspeli tako brzo da naprave toliko letaka?“, upitala je Zari.
Roja je slegla ramenima. „Američke štamparske mašine mogu to da urade.“
„I ti veruješ u tu teoriju zavere?“, upitala je Zari.
„Džale Tabatabaji kaže.“
„Džale Tabatabaji je rusofilka, komunistkinja i ti to znaš. Amerika nema veze s ovim.“
Roje je želela da je sestra u pravu. Iz filmova koje je gledala u bioskopu Metropol, prevedenih romana iz
prodavnice gospodina Fakrija, Sinatrinih pesama sa Džahangirovog gramofona, Roja je znala Ameriku koja je
sijala od glamuroznih ljudi koji su se često ljubili. Ž elela je tu Ameriku, a ne onu koja spletkari, koja kuje
zaveru da se svrgne vlada njene zemlje.
Kad se baba vratio s posla u ponedeljak po podne, rekao je da su demonstranti došli do Trga Baharestan i
srušili spomenik šahu Rezi. Pljačkali su, pustošili i palili zgrade i kancelarije.
„Zašto je Mosadik odjednom postao tako osvetoljubiv?“, upitala je maman. „Njegov Nacionalni front je
pobedio. Zašto podstiče nasilje bez valjanog razloga?“
Baba je protrljao čelo. „Ne znam da li su to zaista Mosadikove pristalice. Možda su plaćenici.“
„A ko ih je platio? Š ah je pobegao iz zemlje – njegovi su poraženi. Ko bi unajmio siledžije da pustoše
grad?“, mamin glas bio je obojen sumnjom i nevericom.
Baba nije odgovorio. Ali Roja je mislila da strane sile stoje iza toga. Bio je uveren da su za to odgovorni
Amerikanci. Ali sigurno greši. Ž elela je da veruje u Ameriku iz romantičnih filmova, a ne onu iz babinih
užasa.
Na kraju trećeg dana nasilnih demonstracija posle neuspelog prevrata, premijer Mosadik je zatražio od
svojih pristalica se uzdrže od nasilja i ostanu kod kuće. Š to je mnogo, mnogo je, rekao je. Dosta je bilo nereda
na ulicama. Nema više protesta i demonstracija.
Kad je Roja otišla do javnog kupatila u sredu ujutru, ulice su bile mirnije nego prethodnih dana. Hvala
bogu. Ljudi su poslušali Mosadika i ostali su kod kuće. Čak je i amam bio gotovo prazan. Pet sati. Za samo pet
sati ponovo će videti Bahmana. Zagrliće ga, utopiće se u njega. Svaki dan njegovog odsustva bio je pravo
mučenje. Bez njega se osećala i opterećeno i razvezano istovremeno. Samo su je održavale reči iz njegovih
pisama. One su je i sad terale da ide tim velikim hodnikom kupatila.
Skinula se u svlačionici. U glavnoj sali s kupolom skliznula je u jednu od toplih kada. I dok joj je
sredovečna poslužiteljka prala kosu i polako joj masirala glavu, Roja je zažmurila i duboko disala. Nakon
nekoliko blaženih trenutaka tišine žena je počela da brblja:
„Gospođice, da vam kažem. Samo da premijer Mosadik nije raspustio skupštinu pre nekoliko nedelja, ne
bi ni imao problema. Zar ne? Pokušava da ugrabi što više vlasti. Eto to radi. Mosadik hoće da izbriše
monarhiju. A hiljadama godina imali smo šaha, zar ne? Mi smo zemlja kraljeva. Mosadik ne bi trebalo da se
time igra.“
„Da li bismo samo mogle…“
„Uz dužno poštovanje, hanumo, šah je uradio mnogo toga dobrog za zemlju. Premijer bi trebalo da bude
zahvalan što imamo takvog šaha. Nezahvalnost će ubiti ovu zemlju, kad vam kažem.“
Roja je zažmurila i ništa nije rekla.
U sledećoj fazi kupanja devojka Rojinih godina trljala joj je kožu grubom keeseh krpom. Mrtve ćelije kože
spadale su s Rojinih udova kao ljuspice olovke iz rezača u prodavnici gospodina Fakrija. Prijalo joj je što se
oslobađa otrova i stresa od poslednjih nekoliko nedelja. Bilo je to rasterećujuće. Ali onda je devojka rekla da
su nam Rusi prijatelji i da bi Iranu bili najbolje da pođe stopama Rusije s političkim sistemom koji će
okončati nejednakosti, beskrajno ropstvo masa i počistiti ostatke feudalnog sistema koji je zatrovao ljude.
Mosadik treba da od Irana napravi komunističku zemlju, zar ne? Devojka je nastavila da je snažno trlja.
Rekla je da zna da sve to može da kaže Roji bez bojazni da će upasti u nevolje jer Roja ne izgleda kao dvolični
šahov špijun. Kad je završila, Rojina koža bila je odrana i ružičasta. Ali nije odgovorila babinim stavom da
Mosadik želi demokratiju, a ne komunizam.
Na kraju je starija žena natrljala svaki delić Rojinog tela sapunom i onda ga sprala vrućom vodom. Ta,
bogu hvala, nije bila pričljiva. Pošto se obrisala, Roja je ležala dok joj je žena utrljavala u kožu mirisna ulja
jasmina na noge, stomak i ruke. Sa svakim zamahom ženine ruke Roja je postajala sve svesnija, sve budnija.
Ostalo je još samo dva i po sata. Za dva i po sata videće Bahmana. Svaki deo nje je oživeo. Nije mogla da
dočeka podne.

„Zašto si izašla tako s mokrom kosom?!“, povikala je maman kad je Roja došla kući. „Hoćeš da se prehladiš?“
„Kako da se čovek prehladi usred leta?“ Rojina mokra kosa nakvasila joj je ramena. U stvari, to ju je spaslo
od vrućine.
Maman je izgledala zabrinuto. „Nadam se da je bezbedno napolju.“
Nakon mnogo premišljanja Roja je kazala svojima da se Bahman vraća i da će se naći s njim na trgu.
Nedeljama se baba sekirao zbog Bahmana. Maman se, vrteći tasbih brojanice, svako veče molila da se
bezbedno vrati. Morala je da im kaže da je Bahman dobro i da se vraća kući.
„Na ulicama je mirno. Ljudi su poslušali premijera. Ostali su kod kuće. Danas je bezbednije nego
prethodnih dana.“
Maman nije izgledala uvereno.
„Moram da se spremim“, Roja je otišla pre nego što je majka stigla bilo šta drugo da kaže.
U spavaćoj sobi, Roja je zakačila kosu šnalama da bude talasasta. Prestala je da nosi pletenice pre nekoliko
nedelja i sada se osećala slobodnije. Na ruke i vrat natapkala je ružinu vodicu. Navukla je ružičastu suknju
koju je odabrala za danas i u nju je upasala bluzu. Prešla je prstima po izvezenom cveću na kragni. Setila se
kako je sa Zari danima vezla te cvetiće. I na kraju, Roja je uzela bele sokne. Prava pobeda! Nakon što je
pretražila sve luksuzne prodavnice u centru grada, našla ih je na tezgi trgovca na starom bazaru. „Iz
Amerika!“, obznanio je naborani trgovac, smešeći se bezubo. „Dama! Iz Amerika!“
Čarape meke i bele kao sneg bile su savršene za taj dan. Navukla ih je.
„Molim te, barem pojedi nešto pre nego što pođeš!“, povikala je majka iz dnevne sobe.
„Nisam gladna!“ Bile je previše uzbuđena i nervozna da bi jela.
Kad je ušla u dnevnu sobu, dočekali su je baba, maman i Zari kao da se spremaju da obave inspekciju. Ili
da je zaustave.
„Jesi li sigurna da nećeš ništa da pojedeš?“, maman nikad nije bila toliko zabrinuta.
„I odjednom je odlučio da se vrati u grad?“, upitala je Zari sumnjičavo.
„Nisam gladna, maman-džan!“, rekla je Roja.
„Zašto nije hteo da se nađete ovde? Ili u vašoj voljenoj Prodavnici papira?“, upitala je Zari.
Š ta bi tek bilo da im je sve rekla? Da je Bahman tražio da odu kod matičara? Maman je slobodno mogla da
spremi svadbu za početak septembra, da pozove rodbinu i prijatelje da proslave. Ali tada će već nekoliko
nedelja Roja i Bahman biti muž i žena u slatkoj tajni. Biće to tajna toliko sočna i opasna da je jedva i sama
mogla u to da poveruje. Verovatno je izabrao Trg Sepah jer je blizu kancelarija matičara i mogli su brzo sve
da završe. Naravno, Bahman je nikad ne bi izložio opasnosti. A onda, opet, pismo je napisao pre neuspelog
prevrata. Ko zna, možda su ga sve vreme pratili? Možda nije želeo da dovede u opasnost njenu porodicu time
što bi došao kod nje kući. Možda je bilo bezbednije da se nađu na trgu. U tom trenutku, bila je spremna da
prođe i kroz vatru da bi bila s njim.
Baba je ustao, otišao do čiviluka i uzeo šešir. „Otpratiću te do trga. Ne treba da ideš sama. Možda opet
bude demonstracija.“
„Ne bi trebalo uopšte da ide“, rekla je Zari.
„Ne, baba-džane! Hvala ti, ali nema potrebe da ideš sa mnom. Biće sve u redu.“
Baba je pogledao šešir. Onda je protrljao čelo kao da pokušava da reši težak matematički problem.
„Preneću mu vaše pozdrave!“, Roja je poljubila oca, maman i Zari i požurila napolje.
Ali Zari je istrčala za njom u baštu. „Sestro, idem s tobom.“
„Ne budi blesava!“
„Ludo je da izlaziš danas uz sve ovo što se dešava. I gde ste baš našli da se sastanete ove nedelje! Pre tri
dana hteli su da izvedu državni udar. Kakav ste samo trenutak vas dvoje izabrali!“
„Nisu zbacili premijera. I dalje je na vlasti. Biće sve u redu!“, doviknula je Roja.
„Zvučiš kao on“, kazala je Zari.
Roja je mahnula sestri i izašla na kapiju.
Dok je išla ulicama, srce joj je tako brzo kucalo da se nadala da je neće izdati pre nego što stigne do trga.
Nije mogla dovoljno brzo da ide Bahmanu! Naravno da će sve biti u redu. Njeni se uvek brinu! I šta, uostalom,
njena mlađa sestra zna o ljubavi? Ne razume da Roji pomisao da će ponovo videti Bahmana daje nesagledivu
snagu. Da bi prošla i kroz vodu i kroz vatru da stigne do njega.
Sad je na ulicama bilo više ljudi nego jutros. Ali to se i očekivalo. Ljudi moraju da završavaju svoje poslove.
Samo da ne demonstriraju.
Počelo je povicima i odjecima teških koraka. Odjednom je tlo ispod nje zadrhtalo. Roja se okrenula i videla
grupu od sigurno nekoliko stotina ljudi koji su prilazili s dna ulice, marširali su i vikali. Kad su se približili,
prepoznala je parole i fraze iz zurkhaneh sala za vežbanje gde su posvećenici praktikovali tradicionalne
rituale fizičke obuke. Baba je ponekad u šali imitirao njihove uzvike kad bi podizao nešto teško ili se
razgibavao. Stotine dizača tegova i drugih atleta u tesnoj opremi za vežbanje nastupalo je u gomili. Nosili su
velike drvene kupe i tegove. Muškarci s brkovima i nauljenom kosom žonglirali su čunjevima. Na kraju je
čudna gomila potpuno zauzela ulicu. Kola su morala da im se sklone s puta i da skrenu u stranu.
Na Rojino čuđenje, manje grupe muškaraca i žena pridruživale su se gotovo komičnoj paradi atleta, dizača
tegova i žonglera. I kako je masa rasla, povici su postajali politički obojeni.
„Zendeh bad Shah! Ž iveo šah!“
Pošto je morala da stigne do Trga Sepah, Roja se uzlupanog srca kretala ka severu u istom pravcu kao
velika kolona ljudi. Ko je platio ovim siledžijama da danas izađu na ulice? – mogla je da čuje kako baba pita.
Kakva je sad to luda šala? Možda je Bahman znao da će doći do ovakvog bezumnog, očajničkog pokušaja
rušenja vlasti. Jedva je čekala da prokomentariše taj spektakl s njim. Smejaće se od sveg srca kad se budu
sastali.
Išla je pored povorke, blizu male grupe žena koje su se priključile masi. „Faghat eeno kam dashteem. Samo
nam je još ovo falilo“, rekla je sarkastično jedna žena, a druge su se nasmejale. Utešno je bilo to žensko
šegačenje.
Ali kako su se približavali centru grada, nervozna energija protivrečila je vedrim ženskim komentarima.
Možda su samo Rojina predviđanja hranila strahove. Još muškaraca je pristupilo gomili.
„Marg bar Mossadegh!“
Roja je naglo stala. To nije bio slogan: „Ili Mosadik ili smrt“; ovi su vikali: „Smrt Mosadiku.“ Grupe anti-
Mosadikovih demonstranata koji su se ulivali u prvobitni šaroliki marš atleta i žonglera ispunile su ulice i
trotoare tako da je bilo nemoguće ići a da se ne bude deo gomile.
Na tren je čak pomislila da se vrati kući. Ne, biće sve u redu, rekla je sebi. Bahman je čeka. Išla je nogu
pred nogu kao što uvek radi kad sebe prisiljava da ide dalje. Samo treba da se probije, da stigne do trga.
Kad je konačno došla do trga, zatekla je ogromnu masu demonstranata prema kojoj je povorka atleta
izgledala malo. Roja nije mogla da prođe dalje a da se ne gura kroz gomilu. Bilo je teško doći do mesta u
centru gde je trebalo da se nađe s Bahmanom. Vrućina je postajala nepodnošljiva, ali vetrić joj je lepio
ružičastu haljinu za butine. Tri muškarca zurila su u nju požudno, a jedan od njih je zazviždao. Setila se
siledžija koje su napale Bahmana. Vrelina joj je pojurila u obraze, i Roja je povukla haljinu preko kolena.
Povici protiv Mosadika postali su glasniji. Nerviralo ju je što im je blizu. Samo je želela da Bahman već
jednom dođe da mogu da odu odatle. Trudila se da misli na to da će ga videti, da će ponovo biti blizu njega.
Dvadeset minuta kasnije masa se skoro udvostručila. Parole su bile glasnije i agresivnije. Oznojila se pod
pazuhom. Propinjala se na prste, izvijala vrat, tražeći ga pogledom. Nije bio tu, naravno – morao bi da se
probija kroz rulju da bi stigao do nje; bilo je sasvim razumljivo što kasni. Niko nije mogao predvideti da će
doći do novih nereda. I gde ste baš našli da se sastanete ove nedelje! Pre tri dana hteli su da izvedu državni
udar. Kakav ste samo trenutak vas dvoje izabrali! Zarine reči svrdlale su Rojin mozak. Ali premijer je uspešno
odbio napad, sprečio prevrat i to pre samo nekoliko dana, valjda niko nije toliko lud da ponovo to pokuša?
„Marg bar Tudeh! Smrt komunistima!“
„Marg bar Mossadegh!“
Sve više ljudi slivalo se ka trgu, i ubrzo od oštrog mirisa znoja i gneva nije moglo da se diše. Masa je imala
misiju; nisu se samo okupili da uzvikuju parole, hteli su više, da krenu u marš do krajnjeg odredišta, a to
sigurno nije bio Trg Sepah. Dok se borila s mučninom, Roja je shvatila da su krenuli u pravcu premijerove
kuće. Povici protiv Mosadika su se umnožili. Bahmanu bi se srce slomilo kad bi to video. Gde li je?
Minuti su se vukli. I dalje se nije pojavljivao. Bila je žedna, slaba, vrtelo joj se u glavi. Bluza joj se zalepila
za grudi; trg se okretao. Maman je bila u pravu. Trebalo je nešto da pojede. Jedva je mogla da se mrdne pošto
se sad toliko ljudi tiskalo oko. Bila je zarobljena.
Konačno se pojavila policija i Roja je osetila olakšanje. Hvala bogu! Ali na njeno iznenađenje, policajci nisu
ni pokušali da rasteraju rulju. Pridružili su joj se. I poslednji gram energije ispario joj je kad je shvatila da i
policija učestvuje u tome. Obistinjavalo se sve čega se Bahman pribojavao. Policija je bila u dosluhu s
Mosadikovim protivnicima. Pripremili su još jedan napad da konačno svrgnu premijera. Premijera kojeg su
Bahman i baba i mnogi drugi voleli. Premijera za kojeg su verovali da je demokrata, koji je imao hrabrosti da
se suprotstavi stranim silama, premijera kojeg je narod izabrao u nadi da će ostvariti san o demokratiji.
Bahmanu bi se smučilo da vidi ovu scenu. Gde je? Nadala se da je bezbedan.
Vreme je proticalo. Ni traga ni glasa od Bahmana. Morala je da se pomeri s mesta u centru trga; nije mogla
da ostane tu okružena gomilom. Možda bi mogla da se skloni u stranu gde je masa bila proređenija. Možda je
Bahman stigao, a ne može da se probije do nje. Htela je da se nekako izvuče iz gomile, ali masa ljudi ju je
zarobila. Gurala se i laktala, ali nije mnogo napredovala. Panika je vrela u njoj. Došlo joj je da vrišti. Htela je
da pobegne.
Odjednom neko ju je zgrabio za rame. „Roja!“
Okrenula se da vidi ko je to zove. Kosa joj se zalepila za oznojeno čelo. Dahtala je, izmorena od brige i
zebnje. Pred očima joj je bilo mutno, a kad se razbistrilo, pred njom je stajao gospodin Fakri. U pogledu mu
se vrilo sirovo očajanje. Roja ga nikad takvog nije videla.
„O, hvala bogu! Gospodine Fakri! Da li ste videli…“
„Roja-hanumo, slušaj…“ Uhvatio ju je za ramena s obe ruke, divalj od hitnosti koja ju je uplašila. Nikad ga
nije videla van njegove mirne, uredne prodavnice izuzev one večeri proslave veridbe, kad su oboje bili
svedoci ispada gospođe Aslan. Ovde, pod suncem koje je pržilo i usred gomile, izgledao je gotovo podivljalo,
kao neka besna verzija tihog, blagog čoveka koji joj davao zbirke poezije i koji joj je pomagao u prepisci s
ljubavnikom kojeg je sada bolno želela da vidi.
„Moram da nađem Bahmana“, povikala je da nadjača huk.
„Roja-hanumo, moram nešto da ti kažem…“
Njegov glas utišali su pucnji. Povici su ispunili vazduh. Miris sumpora ugrizao je nozdrve. Videla je dva
tenka na trgu. Nemoguće! Otresla se gospodina Fakrija i okrenula se da bolje vidi. Vojnici su stajali na
tenkovima s uperenim puškama, a pored njih je bilo i ljudi u civilu koji su mahali svežnjem novčanica.
Da li se njeno telo okrenulo polako? Ili brzo? Da li je zurila u vojnike tren predugo? Š ta ju je nateralo da ga
se otrese i da vidi mladog vojnika u uniformi na vrhu tenka okruženog muškarcima i ženama koji su mahali
parama? Zašto se oslobodila stiska gospodina Fakrija? Zašto se okrenula? Zašto ga je pustila?
Zašto se sklonila?
Osetila je kako se nešto pored nje pomera, pada, tone u zemlju.
„Gospodine Fakri!“ Ležao je na zemlji, sklupčan. Krv se širila preko njegovih grudi. Čučnula je, zgrabila ga
za ruku i povikala: „Pogođen je!“
Ljudi su napravili krug oko nje i gospodina Fakrija. Gledala je devojku kako kleči pored muškarca. To se
dešavalo nekom drugom, a ne njoj.
Pucnji i povici svuda okolo. Dva potočića krvi izvirala su iz očiju gospodina Fakrija i slivala se obrazima.
Dotakla je njegovu natopljenu košulju, njegov krvavi torzo.
Iznenada su je odgurnuli u stranu. Muškarac je opkoračio telo gospodina Fakrija i masirao mu grudi iznad
srca s obe ruke dok su se drugi muškarac i žena nadnosili iznad njih i pokušavali da pomognu. Usred huke –
tako glasno da je nadjačalo sve zvuke i preraslo u neku vrstu tišine – čula je samo jedan zvuk kristalno jasno.
Deo nečije odeće boje dinje umotan je oko gornjeg dela grudi gospodina Fakrija, oko njegovog srca. Ubrzo je
bio natopljen crvenim.
Samo su se oči gospodina Fakrija pomerale. Čak i s krvlju koja je curila, gledao je. Ne u nju, ne u muškarca
koji se naginjao nad njim i pokušavao da mu spase život, ne u grupu ljudi koji su izgovarali molitve za njega.
Oči gospodina Fakrija gledale su levo od trga, prema ambasadama, prema ulici u kojoj je bila njegova
prodavnica.
Roja je pratila njegov pogled. Možda od baruta ili što joj je vid bio zamagljen suzama, ali pomislila je da
vidi kako se oblak dima diže iz tog pravca. Pre nego što je mogla da u to bude sasvim sigurna, muškarac koji
je masirao grudi gospodinu Fakriju svalio se preko njega. „Mrtav je!“, povikao je. Stariji čovek pored njih
ljuljao se napred-nazad i pevušio molitvu.
 j j p p
Nekoliko minuta kasnije muškarci su ćutke podigli gospodina Fakrija i poneli ga preko glava okupljenih.
Tako su Roja i mala grupa ljudi koji su nosili gospodina Fakrija sa srcem umotanim u tkaninu boje dinje
izašli iz mase. U šoku i nemo ljudi su im pravili mesta. Na drugim delovima trga rulja je propuštala one koje
su na sličan način iznosili. Ono što je počelo kao šala, igra, parada, bučna predstava sa žonglerima, završilo se
kao pobuna. Izvelo je policiju i vojsku. I ubilo prodavca papira.
„Vodite ga u bolnicu!“, žena je povikala za Rojom i malom povorkom. „Mora se zabeležiti ime svakog od tih
na pravdi boga ubijenih ljudi.“
Zabeležiti. Olovkom i mastilom. Na čistom listu papira.
Trudila se da ne povrati.
Začulo se zavijanje sirena i policija se probila. Centar gomile kretao se ka severu uprkos haosu.
Kad je njihova mala grupa izašla s trga i okrenula se nadesno ka bolnici, Roja je stala. Već je dala sve
podatke o gospodinu Fakriju muškarcu koji je pokušao da mu spase život. Ostali su insistirali da ode kući.
Rekli su joj da tu nije mesto mladoj devojci.
Hvala vam na informacijama, postaraćemo se da sve budu zabeleženo. Obavestićemo njegovu porodicu.
Pobrinućemo se za to. Sad, devojko, idi kući. Mladoj dami nije ovde mesto. Dovoljno si već videla.
Zapaljene kante za đubre istačkale su sporedne ulice na putu do ugla Čerčilove i Hafizove avenije.
Polupani prozori na zgradama, rasuto staklo po tlu kao kaleidoskop užasa. Iako joj je bilo muka, Roja je sebe
naterala da ide u pravcu onoga što je gospodin Fakri gledao poslednjih minuta svog života.
Kad je došla do ulice u kojoj je bila prodavnica papira, prozori obližnje male piljarnice – pored koje bi
prodavac repe ponekad stavio ćilimče da se pomoli u podne – bili su crne rupe. Krov novinskog kioska kupao
se u dimu. A zgrada u kojoj je bila prodavnica papira plesala je u plamenu tako visokom da je izgledalo kao
da bi mogao progutati nebo.
Roja je stajala ispred prodavnice, nema i utrnula. Plamenovi su lizali i plesali i uzletali. Bila je iscrpljena,
isceđena, umorna od strepnji, kretanja, izliva energije, osećanja. Bilo je prekasno. Ništa nisu mogli da urade.
Iz daljine se čulo zavijanje sirene vatrogasnog kamiona. Došli su. Pokušali su.
Ali vatra je progutala zidove, prozore, krov, noseće stubove.
Spaljene, pocrnele stranice knjiga doletale su iz plamenova. Lepršale bi u vazduhu, zadržavajući se tren, a
onda bi se raspale u crni pepeo, dotakavši zemlju.
Jednog dana će možda moći da zaboravi tu bespomoćnost koju je osećala dok su reči gorele. Jednog dana
će možda biti daleko od ovog užasa. Ali miris ugljenisanog papira uvek će ostati deo nje, upijen u u njenu
kožu. Dok je stajala ispred spaljene prodavnice, setila se vatre koju su po tradiciji zapalili pre persijske Nove
godine i kako je Zari preskakala plamenove cičeći od radosti, njihova lica obasjana toplotom, srca ushićena.
Uskoro ničega neće biti.
Reči koje je volela, knjige pesama u kojima su razmenjivali pisma, listovi papira, bočice s mastilom,
penkala i rezači za olovke, spaljeni su u ništavilo. Sakriveni leci i pamfleti u ostavi pozadi, olovke u boji
vezane u bukete trakom, utočište i njegove tajne – život gospodina Fakrija sagoreo u ništa.
Zapitala se da li će zvonce na vratima odoleti vatri. Ako ga nađe, podigne, protrese, da li će zazvoniti?

Kroz kapiju u dvorište, pored ribnjaka, ušla je u utočište svog doma.

Unutra je kuća u tišini utonula u popodnevni dremež. Mamina velika činija ležala je u sudoperi, ona u
kojoj je uvek posluživala piletinu i khoresh ajmokac sa suvim šljivama. Zari je ležala na krevetu umotana u
svoj shamad pamučni čaršav. U susednoj sobi baba je hrkao, a maman ležala pored njega. Papuče, uredno
ostavljene, čekale su na podu. Svi su bili na broju, bezbedni. Njeni nisu imali pojma šta se dešava na trgovima
Teherana, da opasna gomila napreduje ka severu grada. Nisu znali kakva zla sudbina je snašla gospodina
Fakrija; nisu mogli da namirišu dim iz Prodavnice papira. Jeli su piletinu i suve šljive s pirinčem i legli da se
odmore posle ručka kao i svakog drugog dana. A od Bahmana nije bilo ni traga ni glasa. Da li je stvarno otišla
na trg očekujući da će ga videti s ružom u rukama, u čistoj beloj košulji, spremnog da je odvede kod
matičara? Nekako joj je neodređeno smešno izgledala pomisao da je stvarno to očekivala.
Kad se njeni budu probudili i uključili radio, saznaće da su pobunjeni građani stigli do kuće premijera
Mosadika. Preskočili su zidove i ušli u kuću. Mosadik je uspeo da pobegne kroz prozor i da se merdevinama
popne kod komšije. Kad se njena porodica bude probudila iz dremke, kad Zari bude otvorila oči i protegne
se, kad maman ode u kuhinju da stavi čaj u samovar, kad baba uključi radio u dva po podne, saznaće da su
zaverenici zauzeli radio-stanicu u Aveniji Š emiran i da je rulja ušla u premijerovu kuću, opljačkala je i mnogo
toga spalila, ostavivši je opustošenu.
Ovoga puta prevrat je uspeo. Ovog puta svet se zauvek promenio.
Ali pre toga, dok je njena porodica i dalje spavala, Roja je išla po kući u svojim soknicama. Sama, plakala je
za gospodinom Fakrijem, za Bahmanom, za izgubljenom zemljom. Nije to čak ni primetila, a i da jeste, ne bi
marila što su bele soknice, one koje je kupila da u njima ode na sastanak s Bahmanom kako bi mogli da se
venčaju i da postanu muž i žena, sada istačkane crvenim i crne od dima – umrljane krvlju čoveka koji je umro
pred njenim nogama dok je pokušavala da nađe muškarca kojeg je volela.
 Trinaesto poglavlje
1953.
Sudbina u snovima

Zari joj je donela vruć čaj s nabatom, kockama šećera koje su bile lek za mnoge bolesti: stomačne tegobe,
grip, menstrualne bolove, verovatno i za slomljeno srce, ali nikad za tugu i duboku ožalošćenost. Sedela je na
ivici kreveta i gurala čašu Roji u ruku. „Pij.“
Roja je podigla bradu da pokaže: Ne. Nije htela čaj, nije joj bila potrebna Zari. Ali čak i od najmanjeg
pokreta brade činilo joj se da će joj glava pući.
„Hajde, uspravi se, sedi. Ceo dan si u krevetu. Juče je bio najgori dan od postanka vremena za sastanak u
centru Teherana. Verovatno nije mogao da se probije do tebe. Sigurna sam da je dobro. A gospodin Fakri…“,
Zari je zastala. A onda je prošaputala: „Bog da mu dušu prosti. Bio je… na pogrešnom mestu u pogrešnom
trenutku.“
Sedele su u tišini. Roja je izgubila pojam o vremenu.
„Sad pij“, Zari je konačno rekla.
Roja je bezvoljno uzela čašu i otpila. Nerv joj je zaigrao iznad desnog oka. Da li Bahman zna da je gospodin
Fakri stradao? Da li je bio uključen u pokušaj sprečavanja prevrata? Da li je sad u zatvoru s drugim
Mosadikovim pristalicama?
„Bahman je verovatno uhapšen. Možda su ga i ubili“, rekla je Roja.
„Daleko bilo, nema razloga da tako nešto pomisliš.“
Roja je stalno zvala, ali niko se nije javljao na telefon u njegovoj kući.
„Ne bih da budem zlurada, ali, sestro, verovatno nije ni planirao da se sastane s tobom. Hoću reći, gde je,
uostalom, bio poslednjih nekoliko nedelja? I ko bi još tražio da se sa svojom voljenom nađe na trgu u centru
grada pored svih ovih ludila koja su se dešavala? Znala sam da je to loša ideja. Rekla sam ti.“
„Nije mogao da zna da će doći do još jednog pokušaja prevrata. Samo je želeo da me vidi“, jedino to je Roja
uspela da kaže.
„Ako je već tako zaštitnički nastrojen džentlmen – trebalo je da ima dovoljno mozga da ne traži od
sedamnaestogodišnje devojke da ga čeka nasred trga u ovakvom trenutku, zaboga! Ljudi su stradali! Ne
mogu da verujem da te je baba uopšte pustio da odeš tamo!“ Zari je oborila pogled na svoje ruke. „Ponekad
se baba previše trudi da bude moderan i napredan, ako mene pitaš. Ponekad je ženama potrebna zaštita.“
Čak i u tom teškom stanju, Roji je bilo jasno da Zari to priča zato što je zabrinuta i zato što je mori tuga
zbog smrti gospodina Fakrija koju nije umela da izrazi. Roja je pustila sestru da priča o Bahmanu, da kaže
kako je najgora stvar na svetu zaljubiti se u čoveka koji je zaljubljen u politiku.

Roja je celog tog dana čekala vesti od njega. Sati su se vukli, i dalje ništa. Svi kojima se obraćala bili su
ošamućeni od strašnih događaja, od prevrata. Kad je stupila u kontakt s Bahmanovim prijateljima, svaki od
njih imao je drugačiju priču. Njegovi stari drugovi iz razreda rekli su da im se nije javljao, ali tvrdili su da
Bahman ne bi bio umešan u ono što se dešavalo na ulicama. Drugi njegov prijatelj kazao je da je možda
otišao na trg i da je uhapšen i da bi trebalo da provere da li je u nekom zatvoru. A Džahangir je nakon bujice
psovki rekao da plemenitijeg čoveka od gospodina Fakrija nije bilo, da je preneražen što su vojnici
nasumično pucali u masu, nadajući se da se Bahman i dalje bori da vrati premijera Mosadika na vlast. Roja
nije znala kome da veruje. Uvek je pretpostavljala da su Bahmanovi prijatelji na njegovoj strani, da mu
čuvaju leđa. Ali strastveni Džahangirovi napadi na šaha posejali su seme sumnje kod Roje. Da li je Džahangir
provocira da bi mu otkrila nešto protiv šaha? Možda je špijun. Ogorčilo ju je što su joj sad svi bili sumnjivi.
Nije čak mogla ni Džahangiru u potpunosti da veruje.
Glasine o tome da su strani agenti uključeni u svrgavanje premijera već su se pronosile gradom. Svuda se
o tome pričalo, na pijacama, u kafeima, dnevnim sobama. Zari je na sve te teorije zavere odgovarala rečima:
U redu, pa šta i ako su ih platili stranim novcem?! Šta je s našim ljudima? Imamo siledžije koji su jedva dočekali
da izađu na ulice i da ponavljaju parole koje su tog dana aktuelne. I da još za to uzmu od Amerikanaca pare!
Roja nije mogla da zaspi. A kad bi i zaspala, bilo je to nakratko, ali sa živim snovima s mnogo detalja.
U snu koji ju je najviše proganjao, ulazi u prodavnicu gospodina Fakrija, zvonce iznad vrata se oglašava
kao i uvek. Unutra je dočekuje miris mastila i knjiga, poznata blagost je okružuje. U prvom trenutku ne vidi
gospodina Fakrija, ali onda se on pojavi iza tezge. Piše nešto u beležnicu, penkalo klizi preko lista papira. Liči
opet na sebe: uredan je, spokojan, s naočarima. Nema ništa od unezverenog izgleda koji je zapamtila onog
sudbonosnog dana na trgu.
Diže pogled i na tren mu panika preleće licem. Onda se javlja njegov uobičajeni osmeh. Ljubaznim glasom
na koji je Roja navikla, pita je kako su joj roditelji, kako su joj je sestra Zari-hanuma i rodbina, da li je sve u
redu u komšiluku, poželevši da svi budu zdravi i da dugo požive. Dodaje posebnu ljubaznost persijskom
tarofu – bontonu koji se zahteva u svakoj društvenoj situaciji.
„Ima li vesti od Bahmana?“, upitala je.
„Nema, Roja-hanumo.“
„Nikakvih?“
„Ni reči.“
„Ali slao vam je pisma sve do pre nekoliko dana, zar ne?“
Gospodin Fakri je uzdahnuo i pogledao u plafon. „Moj ti je savet, mlada damo, da ga zaboraviš. Nastavi
dalje sa svojim životom. Udaj se. Rađaj decu. Budi dobro.“
„To ću i uraditi“, Rojino srce udaralo je o grudi, „udaću se. Mi smo vereni.“
„Da, pa, ponekad se veridbe raskinu. Da li si znala to?“ Izgovorio je te reči oprezno kao da bi se mogle
razbiti ako ih kaže nepažljivo.
„Htela bih da znam da li je dobro. Nikome se nije javljao. Pomislila sam da možda vi nešto znate…“
Gospodin Fakri je podigao ruku. „Ne dobijemo uvek ono što želimo, Roja-hanumo. Stvari ne ispadnu uvek
onako kako smo planirali. Mladi misle da će ih životne tragedije zaobići. Da mogu da plutaju u toj naivnoj
nadi. Pogrešno veruju da mladost ili žudnja ili ljubav mogu nadjačati ruku sudbine.“ Uzdahnuo je. „A istina je,
draga moja mlada damo, da ti je sudbina ispisana na čelu od samog početka. Ne možemo da je vidimo. Ali tu
je. A mladi koji strastveno vole nemaju pojma koliko je ružan ovaj svet.“ Spustio je obe ruke na tezgu. „Svet
bez saosećanja.“
Roja se osećala kao da je zaronjena u led.
„Biće bolje da to zapamtiš“, rekao je gospodin Fakri. Dubok, škripav zvižduk prošao mu je između zuba.
Podigao je naočare, protrljao oči i na kraju rekao: „Čini mi se da te nije voleo. Samo se igrao.“
Probudila se okupana hladnim znojem.
Čak i budna mogla je da oseti gospodina Fakrija u Prodavnici papira kao nekada, kako popisuje inventar,
sređuje prevode autora sa svih strana sveta. Mogla je da vidi kako briše prašinu sa stola na kome su bile
pesničke zbirke, uključujući i one u kojima su ona i Bahman razmenjivali poruke. Otvorio je čitav svet novih
mogućnosti za nju, ponudio joj mesto gde su njeni snovi stvarali živ put, gde se sklanjala od meteža politike i
nalazila utočište. U kome se zaljubila.
I dalje je mogla da oseti kako joj se polica useca u leđa kad ju je Bahman, uz šaputanje, pritisnuo na nju.
Ali u njenom snu gospodin Fakri bi uvek rekao da je Bahman nikad nije voleo. Govorio bi joj da započne
novo poglavlje života, iako je u prethodnom ostalo tako mnogo neodgovorenih pitanja.
Bio je njihov saveznik, ohrabrujući pratilac i zaštitnik. Sredovečni muškarac koji je čistio prašinu s knjiga,
ređao bočice s mastilom i penkala, razgovarao s mladima i krišom im pomagao da dođu do zabranjenih
političkih štiva i da razmenjuju ljubavne poruke.
Nema ga više. Ubili su ga. A taj metak mogao je da pogodi nju. Sasvim je moguće da je trebalo da ona bude
na njegovom mestu. To će uvek nositi sa sobom, kao ožiljak, kao sirovu istinu, kao da je ugarke prodavnice
upila njena koža, kao da se telo gospodina Fakrija nadvijalo nevidljivo iznad njenih ispruženih ruku zauvek.
Gospodina Fakrija više nije bilo, ali mislila je na njega više nego ikad. Kakav je bol nosio u sebi, to nije
znala.
PDF KNJIGE BIBLIOTEKA
Drugi deo
 Četrnaesto poglavlje
1916.
Ćerka prodavca dinja

Mladić je vijugao krivudavim uličicama bazara u centru grada. Od rođenja je imao dogovoren brak s Atije,
daljom rođakom. Atije znači budućnost, ali to nije bila budućnost koju je želeo. Zaljubljen je u devojku koja
radi na bazaru, koja ređa dinje na tezgu svakog jutra i nadmeno stoji pored oca dok se ovaj cenka s
mušterijama. Ali ne prestaje da razmišlja o toj sirotoj devojci. Odlazi na bazar samo da bi je video kako slaže
dinje, samo da baci pogled na nju.
Usred kakofonije i haosa kod tezgi, on je gleda. Uvek nosi maramicu. Odeća joj je pohabana, ali lice joj je
kao mesec. Mlada je, previše mlada možda, ali zapanjujuće lepa. Nožem koji izgleda kao kratak mač, devojčin
otac vešto vadi meko meso voća i prodaje kriške i komade žednim kupcima. Neki uzmu i celu dinju i stave je
u svoju korpu; drugi bi odmah da se zaslade, žele hladno osveženje dinje i leda. Led je važan koliko i voće, i
prodavac dolazi na bazar svakog jutra s velikom komadom. Devojka čuva led, stoji pored i budno motri
podbočena.
Alijeva majka počela je da planira svadbenu sofreh. „Zar nisam strpljivo čekala da stasa?“, rekla je. „Tvoja
rođaka sad ima šesnaest godina, zrela je i spremna za tebe. Vas dvoje ste suđeni jedno drugom od rođenja.
Svi to znaju.“
Njegova majka se zakikotala kao da ostvaruje nešto jedinstveno vredno. Rekla je sluškinjama da se
postaraju da bude dovoljno cimeta za ukrašavanje shoelh zard sutlijaša za svadbu. „Čekamo kraj leta, Ali-
džane. Ima li boljeg poklona za tvoj osamnaesti rođendan?“
Ali misli da Atije izgleda kao razvodnjen jogurt; zamišlja da je isto tako bleda i bezukusna. U njegovim
snovima, sirotinjski obučena devojka s bazara hrani ga dinjom, a sok mu natapa usta.
Jednog petka odlazi do centra grada kao i obično da bi je krišom gledao. Staje poluskriven iza tezgi sa
začinima dok devojka ređa dinje u gomilu nalik piramidi. Gleda kako seče voće na nejednake kriške.
„Badri, bia, dođi!“ Otac joj je krezub, ogrubele kože od previše vremena provedenog na nemilosrdnom
suncu.
Badri, Badri, Badri. Ponavlja ime tiho kao da bi ga mogao zaboraviti. Kao da neće bolno čeznuti godinama
kad god ga bude čuo.
Kupci se guraju, žena u hidžabu nosi korpe sa zeljem i patlidžanom, dete plače, prodavci nude svoju robu.
Badri, Badri, Badri. Alija, sina jednog od najcenjenijih učenih ljudi, poslaće uskoro u Kom da studira teologiju
i klasične nauke. Ne bi smeo da misli na tu devojku. Radi s ocem na pijaci. Ona je dahati, seljanka. Devojka
bez ičega, iz istog staleža kao sluge koje peru Aliju odeću.
Kad je podnevni poziv na molitvu odjeknuo uličicama bazara, ljudi su ostavili tezge i uzeli male prostirke.
Pijaca se ispraznila, kupci i prodavci su se razišli. Jedan po jedan muškarci su izlazili. U dvorištu džamije na
kraju bazara će obaviti ritualno pranje u podne pre molitve. Pokvasiće laktove i zglobove vodom iz betonskih
bazena. Za molitvu će klečati i dodirivaće čelom zemlju i izgubiće se u meditaciji. Potom će ustati i pokloniće
se kao jedan.
Da li će se i Badri pomoliti? Ali je osetio žaoku razočaranja kad je ostavila tezgu. Naravno, neće moći da
pođe za njom u ženski deo džamije. Najviše što može da vidi jeste kako izuva cipele na ulazu (u stvari,
papuče, platnene, poderane i odrpane). Onda će je progutati nedostupan ženski ulaz.
Nakon što je otišla, Ali ostaje sam na bazaru. Odjednom se osećao kao da je nag na svom mestu pokraj
tezgi sa začinima. Sumnjiv je sada pošto je svetina otišla, ranjiv, nelagodno se oseća bez štita ljudi koji su
skrivali njegovu osmatračnicu.
Koraci. Sporo klizanje papuča po prašini. Diže pogled i ne može da veruje svojim očima. Vratila se. Gleda
je, nadajući se da ga neće videti, dok Badri premešta stvari kod očeve tezge s dinjama. Podiže veliko limeno
korito. Na trenutak se muči s njegovom težinom, onda ga podiže na kuk. Balansira s njim savršeno kao da je
deo njene anatomije, kao da je uvek tu natakareno.
Udaljuje se od tezge, i kad je siguran da ga ne može videti, kreće za njom. Ima nečeg čudno privlačnog kod
nje; tako samouvereno vlada sobom iako je mlada. Umesto da skrene desno ka džamiji, Badri skreće nalevo.
Ali je prati stazom iza bazara gde kvadratno dvorište opasano drvećem služi za istovarivanje, prepakivanje
robe i ostavljanje đubreta. Mora da se tu istovarivala roba koju su donosili na magarcima. Tu su poređane i
velike kante za đubre. Iznad njih lete rojevi muva. Devojka mirno prolazi kraj punih, smrdljivih kanti dok ne
dođe do jedne koja nije puna. Korito i dalje drži na kuku. Ali s divljenjem gleda kako vešto nosi teret kao da
to radi čitavog života. Ona verovatno to i radi celog života. Jer ne ide li to tako s takvima kao što je ona? Oni
rade fizičke poslove, sve vreme. Ali šmrkne onako za sebe, čak i ženskadija radi u poljima i na pijaci od
najranijeg uzrasta. Ž ilavi su, čvrsti, izdržljivi. Setio se Atije i njene bele kože. Setio se Atijinih dugih prstiju,
usana koje su izgledale kao da su providne (kad budu u braku, rođaci će se radovati što se napaja na
savršenstvu kakva je Atije). Video je Atije bez vela; u detinjstvu su ih terali da se igraju zajedno. Sad je Atijino
lice uvek pokriveno, zaštićeno od sunca da joj ten ne potamni, da ostane bela i čista.
Badri se propinje na prste pored kante, diže korito više na kuk, a onda ga jednim glatkim pokretom,
uredno i stručno, prebacuje preko ivice kante i prazni. Kore od dinja i klizave semenke ispadaju u luku,
vazduh se puni slatkim mirisom dinje. Miris se zadržava Aliju u grlu. Gotovo može da oseti ukus šećerastog
voća u ustima i svežinu dinje među prstima. Badri protresa korito da izbaci sve što je u njemu ostalo. Onda
se okreće.
„Zašto me pratiš?“
Glas joj je mnogo zreliji i stroži nego što je očekivao. Obratila mu se neformalnim ti, ne persirajući mu kao
što to rade seljanke kad se obraćaju mladiću koji je očigledno iz više društvene klase. Da li je toliko
neobrazovana da ne zna za lepo ponašanje? Nešto u njenom nadmenom izgledu navodi Alija da posumnja u
to. Ta devojka izgleda kao da tačno zna šta radi.
„Imaš jezik, možeš da odgovoriš? Ili si mutav?“ Podigla je prazno korito na kuk i podbočila se drugom
rukom. Stopala su joj raširena u pozi koju se Atije i devojke iz njenog staleža ne bi usudile da zauzmu pred
nepoznatim muškarcem. „Hej!“, devojka doviknu. „Pitala sam te: zašto me pratiš?!“
„Ne pratim te.“ Odgovorio joj je šapatom. I evo, tu je ćerka prodavca dinja, dete, u stvari, a Ali je slab u
kolenima. Njeno zaobljeno lice, oči koje drsko gledaju pravo u njega, usne kao pupoljci ruže.
„Reći ću ocu da ti prereže grkljan! Ne prilazi mi! Baš me briga da li si uobraženko iz više klase ili šta god
da si. Znam šta takvi kao ti misle o devojkama poput mene. E pa, priđi mi i vrištaću da će ti uši prokrvariti.
Š utnuću te! I to jako!“ Podiže korito s obe ruke visoko iznad glave. „Razbiću ti glavu. Sita sam takvih kao što
si ti. Mislite da ćete omastiti brk zato što sam siromašna. E pa, nećeš! Moj otac će ti prerezati vrat samo ako
mi priđeš. Jesi li me razumeo?!“
Ali je zanemeo. Niko nikad sa njim nije tako razgovarao. Kod kuće mu majka ugađa, povlađuje, on je princ
doma. Sluškinje se ne usuđuju da mu se obrate; sluge samo da bi rekle ono što bi voleo da čuje. Njegov otac
je jedini iskren i direktan. Nijedna devojka nije mu se ovako obratila. Istovremeno ga i zabavlja i prestravljuje
njena odvažnost. Verovatno izgleda nastrano, kao neki razvratnik. Kao mangup koji vreba seljančice.
„Ne, ne, plašim se da grešiš. Nisam tu iz nepristojnih pobuda. Molim te, nisam hteo da te uplašim.“
Talas vrućine prostruja vazduhom. Kao da je neko poprskao svaku česticu prašine mirisom dinje. I
protivno svojoj volji, Ali prilazi devojci. Mora da je razuveri. Ž eli da joj pokaže da je pogrešila – oseća čudnu
potrebu da objasni da nije u potrazi za tom vrstom zabave. Š to joj se više približava, to mu sve slađi miris
ispunjava pluća. Svaki dronjak tkanine na njenom telu, svaki pramen kose koji viri ispod marame, čak i resice
na njenim pocepanim papučama mora da su natopljeni mirisom dinja. Njeno lice, sad kad joj je bliže,
preplanulo je i izvanredno zdravo, kao da je primila dozu hranljivih sastojaka koji su nedostupni devojkama
koje poznaje, onima koje su majke upozoravale da se klone sunca, onima koje su učile da vezu, da čitaju i
pišu, bogatim mladim ženama koju znaju besprekorno da aranžiraju ruže u kristalnim vazama. Badri zuri u
njega dok joj je prilazi, a korito i dalje drži iznad glave.
„Spusti korito.“ Ali ponovo pronalazi svoj glas, čvrst i miran, onaj kojim se obraća slugama, glas naviknut
da izdaje naređenja i da mu se povinuju.
„Nožem za dinje!“, glas joj je viši i manje samouveren dok joj se primiče. „Iseći će te njime.“
Sad zvuči kao mlada devojka, ranjiva iako se silno trudi da bude jaka. Aliju je privlačnija više nego ikad.
Njeno držanje, razmaknute noge, grubo obraćanje, usne poput pupoljaka ruže, okruglo mesečevo lice s
drhtavom bradom koja se podiže. I slatkim mirisom dinje koji će ga zauvek podsećati na nju.
„Spusti korito“, ponavlja mirnije ovog puta.
Pušta korito i ono odskače po prašini prigušenim zvukom koji je gotovo komičan. Trebalo je da sleti uz
glasan prasak, trebalo je da bude buke, ali korito je meko odskočilo na korak-dva od njih i tiho se izvrnulo na
bok. Niko to nije mogao da čuje osim njih. U stvari, Ali je shvatio da je devojka s pravom uplašena. Dvorište je
okruženo drvećem; niko ih ne može videti, niko ne zna da su tu. Svi su u džamiji na molitvi, s dlanovima
ispred lica šapuću verske stihove.
Opet će joj reći da nije došao da je povredi. Uveriće je da je tu zato što… šta on tu, u stvari, radi? Prati je.
Naravno, ne može poreći da ga privlači, ali objasniće joj i razuveriće je. Mora da shvati da je on gospodin. Ali
je zbunjen i ljut što ga devojka zbunjuje. Ona je niko i ništa. Ispod njega je. Daće joj do znanja da će studirati
teologiju i klasične nauke u Komu posle venčanja.
Pre nego što je stigao da odluči kako najbolje sve to da sroči, okružuje ga slatka aroma dinje. Na
podnevnom suncu, Ali je na tren zaslepljen, mora da halucinira. Nešto lepljivo i toplo sletelo mu je na obraz, i
ne može pun minut da odredi šta je to. Onda shvata da je devojka pored njega, prišla mu je i poljubila ga je.
Stoji tu, propinje se na prste, na, čini se, odsečak vremena koji je potpuno odvojen od ostalog toka. Na
nekoliko sekundi – koje će ostati u Alijevom sećanju dok je živ – na trenutak urezan u sferi, zapečaćen i
odvojen od ostatka njegovog života, njene usne tople i lepljive na njegovom licu. Oseća je kao prasak vatre.
Kad se spustila na pete i gotovo prevrnula, nakon što njene usne nisu više na njegovoj koži, Ali ne može da
se pomeri s mesta. On je prikovan. Promenjen. Hrabrošću i drskošću te devojke. Njenim toplim dodirom.
Njen poljubac ga je onemeo, zaledio.
„Eto“, rekla je sada nežno. „Dobio si šta si hteo.“
 j
Ne usuđuje se da je pogleda.
„Zar ne?“
Dodiruje pečat poljupca na obrazu i ne razmišljajući prinosi prste nosu. Udahnuo ju je. Nikad neće
zaboraviti taj ukus, ni kad se bude venčao sa Atije, kad bude otac četvoro dece, kad bude predstavljao velika
dela klasika i stranih pisaca mladim ljudima koji će često dolaziti u knjižaru koju će jednog dana otvoriti.
Koliko će njegov otac biti razočaran sinovljevom odlukom da se ne bavi nečim važnijim, prestižnijim. „Imaš
mogućnost da se svrstaš među najučenije ljude vere“, reći će mu otac. „A ovamo hoćeš da otvoriš
prodavnicu?! Kao na bazaru? Da budeš trgovac?“
„A sad“, kaže Badri dok on stoji na suncu, nesposoban da se pomeri, uplašen svog odgovora na njen
poljubac, očiglednog u njegovom disanju, „rekla sam da će ti moj otac, ako sazna da si pokušao da me
poljubiš, prerezati vrat. Ljudi misle da je ono nož, a u stvari je mač njegovog dede. Bio je razbojnik. Ubio je
mnoge ljude koji su mu se zamerili.“ Stala je, pogledom je uronila u Alijeve oči. „Tim mačem.“
Ali stoji na suncu i ne može da skine pogled s nje.
„Tek tako ih je ubio. Ako tata sazna da si me pratio dovde da bi ukrao poljubac…“
„Nisam“, prekida je Ali, konačno se suočivši s njom.
„Odrubiće ti glavu. Dobar je s nožem. Video si ga kako seče dinje, zar ne? Ne misliš valjda da nisam
primetila kako stojiš tamo iza tezgi dan za danom, uhodiš me na pijaci. Zar neko budalast poput tebe ne
treba da bude u školi?“
„Leto je“, promrmljao je Ali.
„Naravno! Znam da je škola zatvorena leti.“ Posramljenost joj preleće licem. „Misliš da sam neobrazovana i
laka, zar ne? Zato što moj otac prodaje dinje na pijaci, a tvoj… šta radi tvoj otac? Vodi zemlju? Uzima nam
pare? Puši cigare? Ne znam. Kažem ti, ako moj otac sazna za ovo, prerazaće ti grkljan.“
Ali klima glavom.
„Pa, ako želiš“, zakoračuje ka koritu na zemlji, podiže ga i ponovo smešta na kuk, „znaš gde možeš da me
nađeš. Praznim korito redovno. Kad tata ode u podne da se pomoli.“
„Molim?“, šapatom kaže Ali.
„Svi odu na molitvu, zar ne? Tada je tako mirno ovde.“ Diže pogled ka nebu i smeši se. „Lepo je i tiho i
mirno. Samo nas dvoje i muve.“
„U podne?“
„Da.“
Ali pritiska vrh uglancane cipele u prašinu, srce mu brzo bije. Gleda je kako odlazi, korito poskakuje na
kuku.

Ono što se desilo u narednim danima pod suncem u dvorištu iza pijace ne bi trebalo da se dešava između
obrazovanog, bogatog mladića i devojke čiji otac prodaje dinje na pijaci. Njena dinjasta slatkoća zaglavila mu
se u pantalonama, u grlu; bila je svuda s njima i na njemu.
Atije je otišla na probu venčanice. Mali dragulji ušiveni su u porub vela. Ali je udahnuo Badri u dvorištu u
podne, okusio je više od nje nego što bi smeo; otišao je kući ošamućen i isceđen.
U kom trenutku je njegova požuda prešla u ljubav? Da li je to bilo onda kad mu je Badri šaputala dok se
svim silama trudio da ne eksplodira (a eksplodirao bi svaki put)? Ili onda kad bi mu njen lik zaposeo misli
pre spavanja? Ili kad bi ga nemogućnost da bude s njom ostavljala praznim, čak bolesnim? U kom trenutku je
Ali prestao da udiše mirise i zvuke lepe četrnaestogodišnje seljančice i poželeo da bude njegova? S pravom
njegova, apsurdno njegova, nemoguće njegova. Takve stvari ne treba da se dešavaju. Nikad, pogotovo kad je
život isplaniran, kad je majka sve uredila, kad je sudbina određena, kad je izabranica savršena. Budućnost je
organizovana, promišljena, pažljivo isplanirana. Atije je njegova budućnost. Badri je njegova devojka dinja u
dvorištu kod kanti za đubre.
Badri je njegovo srce. Badri mu je ušla pod kožu; mirisao je na nju, imao je ukus na nju, želeo ju je. I mada
je čudesno, apsurdno, opasno, neoprezno pustila da je uzme – to nije bilo dovoljno. Hteo je više. I više mu je
dala. I kad je dobio više, hteo je to da ima češće. I sastajali su se češće. Jednom kad je i to dobio, hteo je da je
ima stalno. I počela je da mu se daje svakoga dana. I kad ju je imao svakoga dana, hteo je da je ima zauvek.
Njegova želja za njom bila je nezasita. Do te mere da nije bilo važno da li je to požuda ili ljubav. Više nije bilo
granice, linije koja to razdvaja. Barem ne za Alija. Morao je da je ima uvek, sve vreme. I nije hteo da zamišlja
vreme ili budućnost bez nje.
Planovi se donose s razlogom. Iz finansijskih, društvenih, logičnih razloga. Njegovi roditelji usmeravali su
svoj život razumno, pažljivo. Atije je prava devojka za Alija. Dve porodice su oduvek želele to venčanje. Stalež
kojem je pripadao pratio je najbolje puteve, stvarao više bogatstva, sledeći zdrav razum. Pripadnici njegove
društvene klase nisu čeznuli za aljkavim devojkama koje rade na pijaci – a ukoliko i jesu, uzeli bi šta žele,
ukrali poljupce, pipali bi i milovali i onda otišli dalje. Nema štete.
Ali ne želi napuderisanu, netaknutu nevestu koju mu je majka izabrala. Dom mu je pun knjiga, pod u dnevnoj
sobi pokriven je najboljim persijskim tepisima. Dahati seljančica će biti šala u očima njegove porodice. Kad
je ušao u očevu radnu sobu i kad se usudio da mu kaže da ne želi da se venča s Atije, njegov otac je samo
upitao: „Zašto?“, manirom koji je pokazivao da ga Alijeva izjava gnjavi. Kad je Ali s mnogo nakašljavanja i
vrpoljenja pomenuo devojku koja je slatka, lepa, predivna, lice joj je kao mesec – Alijev otac kazao je
nestrpljivo: „Pa dobro, ko je ona?“ Nakon što je čuo da je ćerka prodavca dinja, očevo lice se na tren sledilo, a
onda je prsnuo u grlen, glasan smeh za koji je Ali shvatio, s gađenjem od kojeg su ga proželi žmarci, da je
najdublji, najiskreniji očev smeh koji je dotad čuo. Ali je izašao iz sobe dok je njegov otac nastavio da čisti
sluz smehom.
Ali i Atije uzeli su se krajem leta. Ali je mislio na devojku s bazara: na njenu lepotu, drskost, ništa u vezi s
njom ga ne napušta. Penjao se na Atije, devojku kojom se oženio, s Badrinim mirisom dinje u mislima.
Sledeće godine rodio im se sin. Proslavilo se u njihovom društvenom krugu bogatih, u njihovom delu grada.
Atije je očarana detetom. Još dece će doći u brzom nizu i nijedno nije umrlo. Svi se dive koliko su
blagosloveni Atije i Ali. Sva deca su zdrava. Atije voli majčinstvo i život domaćice. Veze na platnu i plete
džempere sa savršenom šarom. Vaspitava decu da budu poslušna, nesebična i obzirna. Ignoriše Alijevu
povučenost i zadubljenost u knjige i donosi mu čaj svake večeri u radnu sobu. Ne prigovara i ne žali se kad
svu energiju usmerava na otvaranje prodavnice, ne iskazuje posramljenost ni razočaranje što će postati
običan trgovac. Atije mu ostaje odana. Lepo stari. Ten joj ostaje netaknut.
Devojka dinja je uvek drska i vatrena u njegovim snovima; ljubi ga kraj kanti za đubre u dvorištu iza
bazara, miriše slatko i opojno. Budi se žudeći za njom. Tokom godina, povremeno, Ali traži ćerku prodavca
dinja kad poslom dođe u centar grada. Mora da se udala za nekog dahati seljaka; mora da sada ima
dvanaestoro dece. Ponekad vidi sirote žene na obodima grada, stiskaju gornji deo hidžaba zubima, u
korpama im je trulo povrće i najgori komadi mesa (ako su imale sreće). Traži među njima ćerku prodavca
dinja, ali je ne nalazi.
Kad bude otvorio Prodavnicu papira na uglu Hafizove avenije, biće među prvima koji uvoze strane knjige.
Mladi studenti su ludi za književnošću. Opsednuti su romanima i pričama iz drugih zemalja, a podjednako
vole i staru i savremenu persijsku literaturu.
Jednog dana dok Ali Fakri u svojoj radnji vadi tek odštampane prevode na farsi Dostojevskog i Dikensa i
raspoređuje ih po policama, oglašava se zvonce na vratima i neko ulazi. Bogat parfem ispunjava prostoriju.
Visoka je i elegantna, obučena kao filmske zvezde sa Zapada. Svakako je prihvatila reforme u odevanju
šaha Reze. Pojedine dame su se tome opirale, za njih je skidanje vela bilo traumatično. Kad je policija šaha
Reze počela silom da skida ženama velove da bi ih naterala da se osavremene, religiozne su se tome opirale.
Ali druge su pozdravile novi zapadnjački stil. Ovoj ženi veo očigledno nije nedostajao. Čak ima rumenilo na
obrazima, a lice joj je kao mesec. Sjajan, okrugao, lep mesec.
Ali se zbunio na trenutak. Zna da je nemoguće da zuri u ćerku prodavca dinja. Ž ena koja stoji pred njim ne
može biti ona siromašna devojka koja je nosila korito s korama od dinja do kanti za đubre.
„Dobro jutro, Ali-ago.“ Glas joj je samouveren i jasan. „Imaš baš lepu radnju.“
Ali Fakri je i dalje bio ukočen iza tezge.
„Nisi mislio da ću te naći? Nije to bilo tako teško. Nemoj da se plašiš. Zar si mislio da ćeš me videti kako
prosim na ulici? Sad sam inženjerova žena. Nisi to znao? Muž me je naučio da čitam i da pišem. Odvojio je za
to vreme. A sada, evo me. U ovoj ljupkoj prodavnici knjiga!“
Pre nego što je Ali stigao da odgovori, zvonce se ponovo oglasilo i ušao je momčić od petnaestak godina,
rumenih obraza, crne guste kose, radosnih očiju punih nade.
„Ovo je moj sin“, kaže žena. „Pomislila sam da bi voleo da ga upoznaš. Voli da čita. Dovela sam ga ovamo
jer sam čula da ti imaš najnovije, najbolje knjige. Kažu da si pravi knjižar.“
Ali se nakašljao i pokušao nešto da kaže.
„Dobro jutro.“ Momčić prilazi, klima glavom Aliju i smeši se. Njegovo samopouzdanje iznenađuje Alija.
„Majka mi je mnogo pričala o vama. Kaže da imate čak i američke pisce poput Henrija Dejvida Toroa. Voleo
bih da čitam takve knjige.“
Na to je njegova majka zakolutala očima. „Uvek politika i filozofija! Kažem mu da je budućnost ove zemlje
u nafti. Marljivo uči. Nauči kako se upravlja ekonomijom. Nauči sve o finansijama. Kažem mu da radi nešto
korisno! Ali šta ja tu mogu?“
Pomazila je dečaka po glavi s mešavinom frustracije i ponosa. Odguruje mu glavu nežno a dečak to
dočekuje grimasom. „Uvek politika! Ovi mladi danas! Traži otmene knjige, Ali-ago.“ Njen manir obraćanja je
pogrešan. Napet ton siromašne žene koja je sad bogata. Gleda ceo minut prodavca pravo u oči i telo Alija
Fakrija klone. On je otac četvoro zdrave dece. Ljudi kažu da je njegova žena Atije predivna, da je anđeo.
Otvorio je prodavnicu koju ceo grad hvali, poštuje i voli kao raj za inteligenciju. Vodi studente do njihovih
intelektualnih parnjaka na policama. Uvozi dela i robu sa svih strana sveta; dive mu se i poštuju ga, uspešan
je, iako je njegov otac ostao razočaran što nije postao učen čovek vere. Seljančica prodavca dinja ne zaslužuje
njegovu pažnju, misli, energiju. Pre mnogo godina bila je direktna i drska s njim na bazaru. Danas je on čovek
koji je iznad svega toga.
A ipak. Kad stane ispred njega, Aliju je teško da se ne seti slatkih, lepljivih susreta koje su krišom krali.
Pamti svaki detalj. Bila je potpuno njegova. Seća se njene nemoguće glatke kože, samopouzdanog smeha.
Obećao joj je da će se uzeti. Badri je plakala kao da će joj srce izleteti iz grudi kad joj je rekao kako ga je otac
dočekao podsmehom i rečima da je tako nešto nemoguće, nezamislivo.
Godinama ju je nosio u sebi. Sad, dok zuri u njega, Ali oseća da ne bi mario ni da sve stranice svih
probranih knjiga u pažljivo sastavljenom raju od prodavnice odnese vetar. Kad stoji ispred njega, opet je
ispunjen žudnjom. Opet je izgubljen, lud za njom. Njen glas se nije promenio. Uvek je bio zreo i samouveren.
Sad konačno odgovara njenom držanju i izgledu.
Iza kanti u dvorištu iza bazara, Ali je uradio stvari koje se ne bi usudio da uradi s devojkama iz svog
staleža; ne bi obeščastio devojku iz ugledne porodice. Ali s njom, njegova mladalačka strast je nadvladala.
Nije se opirala. Iznenadila ga je. Rekao joj je da će se oženiti njom. Čak je to i ozbiljno mislio. Deo njegovog
bića nadao se da se to može desiti, iako je znao da je to nemoguće. Nije želeo Atije, želeo je nju. Može li se
pregovarati o roditeljskim odlukama? Ne, naravno da ne može. Devojka koja je pomagala ocu da prodaje
dinje na bazaru nije materijal za udaju. Nikad ne bi mogao imati dece s njom.
„Moj muž je inženjer“, Badri je to kazala naglašavajući reči. „Iz porodice Aslan od Isfahana. Možda si čuo za
njih. Potomci kraljeva. U braku smo“, nastavlja, „dvadeset pet godina. O, kakva je to svadba bila! A sad je tu i
moj sin. Voli da čita, kao što sam rekla. Znaš kako je sad s tim bistrim učenicima. Svi žele najnoviju filozofiju.
U našem delu grada…“ Rekla je ime ulice u kojoj stanuju. Bio je to severni deo grada gde se preselila nova
buržoazija, sagradila kuće i napunila ih luksuznim, modernim nameštajem, čipkanim zavesama i tanjirima
obrubljenim zlatom. Natrljala mu je to na nos, ubadala ga pominjanjem muža inženjera, gurala svog
zgodnog, lepo vaspitanog sina da ga vidi. Zapamtio je ime ulice. Zna da će proći tuda, potražiće njenu kuću,
njen prozor, njenu siluetu.
„Pokaži mom sinu hrabre filozofe. Hoće da čita knjige ljudi koji imaju karakter, kičmu. Ž eli da uči od onih
hrabrih, od ljudi koji su sami krojili svoju sudbinu. Oni su, vidiš, pravi muškarci. Za razliku od onih koji se
drže zastarelih pravila o staležima i brakovima. Slažeš li se?“ Reči ga probadaju kao strele. Ne skida pogled s
njega još minut nakon što je to rekla, ne trepćući.
Da, složio se. Predao se, popustio je roditeljskim zahtevima. Bilo bi apsurdno, smešno – da se oženi dahati
devojkom. Ljudi iz njegovog staleža to ne rade. To se nije radilo. Bilo je smešno da zbog toga bude ogorčena.
Ali Fakri će odvesti dečaka do police s filozofskim delima. Pokazaće mu najnovije izdanje Valdena Henrija
Dejvida Toroa koje je upravo stiglo. Potpuno nov prevod na farsi. Upućivaće dečaka na divove na policama,
pomagaće mladom umu da otkriva i da raste. Mnogima je pomogao na taj način. On je enciklopedija grada,
izvor znanja, stručnjak za književnost, filozofiju i poeziju. I to je ono što radi. U tome je dobar. Uzeće dečka za
ruku i pomoći će mu. Vratiće dug njegovoj majci. Vodiće momčića i nadaće se da će mu Badri oprostiti.
Uradiće sve što je u njegovoj moći da mu Badri oprosti.
I dalje stoji pred njim, izaziva ga, ruga mu se u tesnoj haljini, s rukom na kuku, rumenilom na obrazima,
kako se usuđuje? Nije ništa više od obične seljanke, ćerke prodavca dinja koja se nekim čudom stvorila s
mužem inženjerom, šepureći se svim onim što Ali Fakri mrzi kod novih bogataša.
„Znam gde je ta ulica“, kaže, misleći na njenu adresu. „Često odlazim tamo.“
„Naša kuća je na samom kraju ulice. S velikim platanom ispred. Imamo tako lep pogled na planine
Alborza! Bahmane!“ Okreće se ka sinu i gura ga ka gospodinu Fakriju. „Bahman-
-džane, idi sad vidi šta se može naći u tim knjigama.“
Ali Fakri vodi mladog Bahmana ka uglu prodavnice gde stoje knjige iz filozofije i pokazuje mu svoju
kolekciju dok Badri namešta frizuru. Naučiće ovog momka svemu što zna. Pokazaće mu sve što je naučio.
Vodiće ga kuda mu god srce bude poželelo, šta god da mu je suđeno. To je najmanje što može da uradi.
 Petnaesto poglavlje
1953.
Sudbina na čelu

Zari je ušla u kuću s kovertom. „Ovo sam našla u poštanskom sandučetu“, rekla je.
Roji je srce poskočilo. Zgrabila je koverat. Bio je to njegov rukopis! Hoće li konačno saznati zašto se nije
pojavio na trgu, da li je dobro, gde je bio sve vreme? Toliko dugo je utučena. Htela je samo da se čuje s njim
da se uveri da je bezbedan. Stegla je pismo svom snagom od sreće što ponovo vidi njegov rukopis.
Izvukla je tanak list papira, dobro poznat od ranije, iz prethodnih pisama. I čitala kao da time spasava
život.

Roja-hanumo,
Nadam se da ste i ti i tvoja porodica dobro i zdravo. Za brige i tugu koju sam ti izazvao, izvinjavam se.
Znam da smo govorili o braku, ali molim te da znaš da mi je prioritet sada da pomognem zemlji. Tome ću
posvetiti sve svoje moći. Ako sam te zaveo ljubavnim rečima, izvinjavam se. Ako sam te naveo da pomisliš
da ima šanse da budemo zajedno, pogrešio sam – sad to vidim. Verovali smo u ljubav zato što smo imali
nadu u bolju zajedničku budućnost. Ali bili smo naivni. Ja sam bio naivan. Nisam spreman. Požurili smo u
to. Previše naglo. Treba mi vremena. Potrebno mi je da se malo odmaknem. Molim te nemoj da pokušavaš
da stupiš u kontakt sa mnom. Rizično je. Dovela bi me u veoma opasnu situaciju. Moram da se tajno
posvetim našoj stvari. Moram da pomognem Nacionalnom frontu. Ponela me je mladalačka ljubav ovog
leta. Sada imam veće brige, moraš verovati u to. Ti si pametna, lepa, mlada žena kojoj će mnogi muškarci
pokucati na vrata. Želim ti lepu budućnost, radost i dobro zdravlje.
Iskreno tvoj,
Bahman

Prsti su joj drhtali. Pismo je napisano Bahmanovim rukopisom. Na istom onom papiru na kome su
napisana i prethodna. Ali reči su bile smeće. Bahman nikad tako nešto ne bi napisao.
Roja je spustila pismo. Kakva besmislica. Nije mogla da nađe racionalno objašnjenje. „Gde si ovo našla,
Zari?“
„Rekla sam ti. Stiglo je s drugom poštom.“
„Ali dosad mi nije slao pisma na kućnu adresu. Sva su išla preko Prodavnice papira.“
Zari je prekrstila ruke na grudima i zurila u sestru. „A kako će ih sada isporučivati?“
„Ali ovo pismo nema nimalo smisla. Da bi danas stiglo, moralo je biti poslato pre nekoliko dana – pre
nereda, pre nego što je radnja spaljena…“
„Da li ti je bilo koje od njegovih pisama imalo smisla, sestro? Kad onako malo bolje razmisliš?“
„Pročitala si ih?“
Zari se zarumenela. „Naravno da nisam.“ Odgovorila je izuzetno visokim glasom: „Reci mi, sestro. Š ta ima
da kaže u svoju odbranu?“
Roja je samo odmahnula glavom. „Ne kaže zašto nije došao na trg.“
„Da bi pismo stiglo danas, moralo je biti poslato dan pre vašeg sastanka, je l’ tako? Pa kako bi onda mogao
da govori o tome?“
Roja je znala da je Zari u pravu iako joj je bilo muka što to užasno pismo ne daje odgovor na pitanje gde je
bio i zašto neće doći na sastanak. Roja se predala i dala sestri Bahmanovo pismo. Bila joj je potrebna potvrda
da je to neka šala, ujdurma.
Zari ga je brzo pročitala. Uzdahnula je i rekla: „Zmija. Rekla sam ti da je zmija. Magarac zaljubljen u
politiku.“
„Nikad ne bi tako nešto napisao.“
„Sestro, on je siasi – ti politički zaluđenici su ludi. Kaže ti na čistom farsiju šta je. Zašto ne možeš to prosto
da prihvatiš?“
Roja se ponovo prevrtala cele noći. Pismo je napisano pod prisilom. Mora da je tako bilo. Kad je konačno
zaspala, sanjala je kako Bahmana drže zarobljenog negde, stražari se nadnose nad njim, vuku ga za kosu,
teraju ga da napiše ono besmisleno, bezosećajno pismo.
„Za tebe je, Roja!“
Kad je Roja ušla u dnevnu sobu, maman joj je dodala slušalicu, zabrinuto prošaptavši: „Bahmanova
majka.“
Roja se toliko zaprepastila da je jedva uspela da digne tešku, crnu slušalicu da uva. „Salaam, hanumo
Aslan.“
„Roja?“
Nadala se da se ne čuje preko telefona kako joj se uzlupalo srce. Iz navike, iz pristojnosti, društvene
norme koja je zahtevala poštovanje prema starijima, rekla je: „Kako ste, hanumo Aslan? Tako mi je drago što
vas čujem.“
Gospođa Aslan govorila je u žurbi, ne zastajući da dođe do daha. „Azizam, draga, htela sam da ti kažem
jednu stvar – nije mi lako. Bahman se vratio, usput da pomenem. Bili smo na severu…“
„Da li je dobro?“, Roji se zavrtelo u glavi.
„I te kako. Detalji nisu važni, ne bih htela da se zabrineš niti da pogrešno shvatiš. Istina je, Roja, da je
Bahman sve vreme dobro. Imamo vilu tamo, znaš, kao i mnogi drugi. Pa, sad, ti je nemaš, ali znaš da volimo
našu kuću na moru. Bio je tamo s nama, i sad se vratio. Činjenica je, Roja-džan, da te zovem zato što… ne
znam kako to tačno da kažem. Venčanje je za dva meseca. Bahman se ženi.“
Roja nije bila sigurna da je dobro čula gospođu Aslan.
„Draga moja, znam koliko ti sve ovo teško pada. Nije ni čudo. Bože moj, nemam srca da to kažem tvojoj
majci, oprosti mi! Tvoja sirota majka, koja je bila tako ljubazna. Vi ste svi dobri. Nemoj pogrešno da me
shvatiš. Vi ste dobri ljudi, a tvoj otac je pošten, pristojan čovek, i njegova službenički položaj nema veze s
ovim. Bahman zna da tvoj otac mora da ostane i da radi za šaha uprkos svemu što se desilo.“
„Molim?“
„Draga moja, te stvari nisu lake – nemoj pogrešno da me shvatiš. Svi smo prošli kroz tunel prve ljubavi i,
lično mogu da posvedočim, znam dobro sve te promene i preokrete, sve te nestalnosti.“ Zastala je i onda
rekla: „Gubitke. Zato, izvini što ti saopštavam loše vesti, ali on je sad srećan, Roja--džan, razumeš to. A ti si
mlada. Ž ivot je takav. Sudbina nije u našim rukama. Ne možemo je promeniti. Bog ti dao da budeš uspešna.“
Roja nije mogla da sastavi reči. Dlanovi su joj se ovlažili i osećala je da bi joj slušalica mogla iskliznuti iz
prstiju.
„Moram da idem, toliko toga treba isplanirati! Sigurna sam da razumeš zašto nismo poslali pozivnice za
venčanje tebi i tvojoj porodici. On je dobro i zdrav je, a to želim i tebi, draga moja devojko. Neka te Bog čuva.“
Dugo nakon tog telefonskog poziva, Roja je sedela na podu i zurila u zid. Majka je došla i zabrinuto rekla
reči koje ona nije čula. Mora da je prošlo neko vreme jer se baba vratio s posla i govorio joj nešto. Roja je
videla kako mu se usta otvaraju i pokreću, ali nije imala pojma šta govori. Na kraju se Zarin vrištav glas
probio kroz maglu. „Lepo sam ti rekla“, čula je kako sestra kaže i još: „Pseto!“ i: „Lažljivi bezumnik!“ Zari je
odvukla Roju u krevet i stavila joj hladne obloge na čelo. Roja bi povremeno čula delove rečenica: „Slabić,
kukavica“; i: „Luda majka.“ Ali bila je pod vodom. Sve se dešavalo ne dešavajući se. I dalje je čula reči gospođe
Aslan preko telefona. Drzak, bezosećajan ton. Bio je u letnjikovcu sve vreme? Gospođa Aslan joj govori da se
Bahman ženi. Ćaska s njom kao da je reč o ceni krastavaca na pijaci. Ili o najavljenoj kiši. Ili o sudbini.
Zari nije umotavala pramenove kose trakama novinskog papira te večeri. Ponavljala je da mrzi to lažljivo
pseto, Bahmana Aslana, i njegovu novcem opsednutu ludu majku.
I posramljeno, samlevenog srca, Roja je samo rekla: „Sestro, bila si u pravu.“
 Šesnaesto poglavlje
1953–1954
Pioniri

„Videćeš, primiće te, inshallah“, rekao je baba za doručkom. „Koliko dugo otac da gleda kako mu dete pati
slomljenog srca? Ne možeš samo da sediš po ceo dan u kući, Roja-džan. I ti, Zari, takođe. To važi za obe. U
zemlji koja je izgubila nadu i mlade… Pa, možete ostati bez budućnosti. Neću dozvoliti da se to desi. Bog nam
je dao dve lepe i pametne ćerke, koje mnogo obećavaju, zar ne, Manidže-džan? Bog nam je dao ovo dvoje
dece; nije nam bilo suđeno da imamo više. Nije dozvolio da nam zemlja bude demokratska. A zašto? Samo
smo želeli da imamo pravo glasa. Da se narod pita. Je l’ tako, Manidže-džan?“
Maman je prekrstila ruke i gledala kroz prozor.
„Vidite, uprkos slomljenom srcu, Mosadikovom svrgavanju, prevratu, neredima, poginulima i stradalima,
moramo da živimo dalje.“
Baba je insistirao da Roja krene na časove engleskog, da se prijavi za upis na neki od američkih
univerziteta. Čak je predlagao da i Zari počne da uči engleski. Nakon početnog otpora, Roja se složila s tim.
To joj je pomagalo da ne misli na Bahmana. Da se nečim zaokupi, da zavara tugu i slomljeno srce.
„To je mogućnost kakve dosad nije bilo, šansa bez presedana“, nastavio je baba.
„Nemoguće je to i zamisliti. Da nam ćerke odu u inostranstvo. Da studiraju. Znam da momci to mogu.
Bogati. Iz imućnih porodica. A mi… mi smo negde u sredini. Š ta to radimo sebi?“ Maman je izgledala kao da
će zaplakati.
„Ovo je moderno doba. Ž ene mogu da studiraju u inostranstvu isto kao i muškarci. Evropljani to rade.
Amerikanci, takođe. Š ta smo mi, zaostali? Nismo. I zašto bi to važilo samo za bogate dame? Sada postoje
posebni programi. Moj šef je spreman da nam izađe u susret. I već nam je mnogo pomogao. Njegov sin je
ušao u taj program. Bićete pioniri! Pomislite samo šta to znači. Kakva je to šansa! Prilika kakvu niko pre vas
nije imao. Da je neko rekao maman i meni kada smo bili u vašim godinama da će Iranke moći da studiraju na
američkim univerzitetima, znate li šta bismo rekli?“
„Da nisu normalni“, promrmljala je maman.
„Da! Hoću reći, ne. Bili bismo zapanjeni. Ponosni.“
Zari je uzdahnula. Kazeb je ušla i uzela tanjire. Roja je nepomično sedela.
„Recite šta god hoćete o šahu, ali omogućio nam je te stvari. Mnogo pomaže ženama, to moram da mu
priznam. Znate li šta ćete biti ako odete u Ameriku?“, upitao je baba.
„Ludakinje“, rekla je maman.
„Ne, ne to! Predvodnice! Vaša generacija je prva koja je dozvolila da se iranskim ženama ukaže takva
prilika. To je da čoveku pamet stane.“ Baba je protrljao čelo. „Rodbina svašta priča o meni. Da je nečasno
poslati ćerke u inostranstvo. ’Kako ti uopšte pada na pamet da neudate ćerke šalješ u stranu zemlju?’, eto to
kažu…“
Neudate. Roja se lecnula. Nezvana slika Bahmana na venčanju u vrtu sa Š ahlom zaplesala joj je po glavi.
Bahman je oženjen već dva meseca. Prema Džahangirovim rečima, venčanje je bilo bogato, luksuzno,
glamurozno. Š ahla je izgledala kao filmska zvezda. Gospođa Aslan je nadmašila sebe.
„Samo kažem da nešto moramo preduzeti! Sedenje i durenje samo će popločati put u prazno sutra,
postaćete ukiseljene stare usedelice. Izgubićete se. A mogle biste da studirate u Americi. Zamislite samo to!
Da avionom letite nebom?“
„Mi nismo bogati“, rekla je maman.
„Bogatiji smo od mnogih. To se može ostvariti.“
Roja je rekla roditeljima da se nikad neće udavati, da je momci uopšte više ne zanimaju. Četiri meseca
koliko je prošlo otkako je stajala na onom trgu, čekala Bahmana i videla kako gospodin Fakri umire,
uglavnom je provela kod kuće. Plakala je u svojoj sobi iza zatvorenih vrata, jedva da je išta jela, osećala se
prazno. Srednja škola ionako se završila, a njen plan je bio da započne novi život s Bahmanom. I bez toga, u
stvari, nije imala ništa.
Na kraju je počela da izlazi iz kuće sa Zari, a ponekad bi otišla s njom do piljarnice. Užasavala se pomisli
da bi mogla sresti Bahmana ili nekog od njegovih prijatelja u gradu. Sramota ju je pojela, i kajanje što nije
bila pametnija, što je bila glupa i naivna. Plesne večeri kod Džahangira bile su joj sada daleke i strane isto
koliko i zapadnjački filmovi u bioskopu Metropol. Da li je zaista išla da pleše? Da li je zaista jednom igrala
tango u Bahmanovom naručju? Da li se išta od toga zaista desilo? Sad je samo mogla da uči engleski i da
pomaže Zari da savladava nove reči. Roja je našla izvesno olakšanje u tom zajedničkom učenju. Kao i uvek,
umni rad ju je spasao.
 Setila se dana provedenih u knjižari gospodina Fakrija. Sad je izbegavala tu ulicu. Nije mogla da podnese
da prođe blizu nje, sa svim tim uspomenama, nakon što ju je videla spaljenu. I dalje je sanjala kako odlazi do
prodavnice i kako ponovo vidi gospodina Fakrija. Ko li je bila ona devojka što je puna nade jurila tamo da
preda i da primi pismo? Kako je bila glupa.
„… i upravo zato želim da ih sačuvam“, rekao je baba. Roja je izgubila nit onoga što je govorio i nije znala
da li se ono što je rekao odnosi na njegove ćerke ili na turšiju. „Čak i ako bi to značilo da će ćerke morati da
me napuste, ostave da bi dobile fakultetsko obrazovanje na drugoj strani sveta. Ne gledaj me tako, Manidže-
džan. Moramo da se žrtvujemo za decu.“
Za decu. Roja je znala da je Zari učenje i ranije teško padalo. Da li joj se još uvek sviđa Jusuf? Sad je
studirao medicinu. Izgledalo je da Zari prema njemu gaji nešto više od prolazne simpatije. Da li će njena
sestra hteti da ode iz Irana?
„Znaš li koliko je teško prijaviti se na neki univerzitet u Americi? Morao sam da potisnem sve sumnje,
nedoumice i dileme. Srce mi je puno soli. To kida živce, kad ti kažem.“
Maman se promeškoljila u stolici.
„Da se moj šef nije ponudio da pomogne u vezi s prijavama i informacijama o školarini i stipendijama, ne
znam kako bih to izveo.“
„Neka Zari ostane“, rekla je maman. „Zašto i ona mora da ide? Neka Zari ostane.“
„Manidže-džan, biće bezbednije ako budu zajedno.“
„Bezbednije? Kako pobogu mogu da budu bezbednije?! Š alješ nam ćerke u Ameriku, tamo ne znaju
nikoga. Naprednost ima granice. Je l’ to nova moda buržoazije da nam se deca šalju u inostranstvo?“
„Š ahova sestra je otišla…“
„Mi nismo šahove sestre!“
Iako su njih četvoro sedeli za stolom, a Kazeb povremeno dolazila s još putera i čaja, odluka se donosila u
odmeravanju snaga maman i babe, a Roja i Zari su to znale.
„Manidže-džan, morao sam da se dobro pomučim! Bilo je teško navesti devojke i da samo razmisle o tome.
A odgonetanje celog procesa nije bilo lako. Jesi li svesna da sam potegao svaku svoju vezu, praktično sam
molio da mi pokažu kako sve to da uradim?“
„One će morati sve to da urade, a ne ti.“ Maman je bila blizu suza. „Tako su mlade.“
„Moramo da budemo deo modernog načina razmišljanja. Ako je već moj šef spreman da pomogne, ako im
se pruža ta mogućnost, zašto da ne probaju? Vratiće se. Steći će obrazovanje koje nadmašuje sve o čemu smo
sanjali. I onda će nam se vratiti.“ Baba je pokazao rukom na Roju. „Mesecima samo plače. Ovde postaje
utučena i ogorčena.“
Roja je osećala kako se smanjuje. Imala je ulogu odbačene ljubavi, predmeta sažaljenja i sumnjičavosti.
Bilo je to više od poniženja.
„Videla si šta se desilo posle prevrata“, baba je nastavio. „Prodavnice papira više nema! Mnogi su stradali. I
to ni za šta! Iran trenutno nije stabilna zemlja. Ž eleo sam da bude, i ti si to želela, bili smo blizu, umalo da
stignemo do tog cilja. Možda demokratija nije suđena ovoj zemlji. Bog sveti zna da smo pokušali. Moj otac je
učestvovao u ustavnoj revoluciji 1906. Imao je isto godina koliko i naše ćerke sada. Njegova generacija dala
nam je skupštinu. A gde smo sad? Uvek se ide dva koraka napred pa tri koraka nazad u ovoj zemlji. Baš kad
smo dobili pristojnog, poštenog premijera, srušili su ga. Sad je šah učvrstio vlast. A on je samo lakej Zapada.
Njihova marioneta.“
„A naše ćerke šalješ na Zapad? Pa to nema smisla.“
„Ovde ne možemo računati na demokratiju. Taj san je završen. Na Zapadu barem neće morati da brinu o
prevratima i diktatorima! To nam je polisa osiguranja, Manidže-džan. Moramo da budemo razboriti. Obrušili
su se na mnoge Mosadikove pristalice. Možda smo mi sledeći. Roja je bila na ulicama. Mogla je da nastrada!“
Maman je zaronila lice u šake kad je to rekao. Ćutala je.
„Ići ću i ja“, Zari je iznenada kazala. Uspravila se u stolici. „Da, baba-džane. Hajde da probamo. Idem i ja s
Rojom. I vratićemo se. Vratićemo se i bićemo tu kraj tebe i maman, i to s američkim obrazovanjem koje niko
neće moći da nam oduzme.“
Baba je izgledao kao da će se onesvestiti. „Zari!“, rekao jeo. „Tako je. To i ja kažem. Niko vam ne može
oduzeti obrazovanje. Znaš li to? Možeš diplomu da staviš u džep i biće tu do kraja života. To je ono što sam
hteo da kažem.“
Čestice prašine lebdele su na pruzi sunčevog svetla koje je dolazilo s prozora. Čaj je mirisao na bergamot.
Zvuci bavljenja Kazeb u kuhinji donosili su utehu. Napolju je prodavac hvalio repu. Roja je htela da ostavi iza
sebe poniženje, ali nije htela da ostavi i sve ostalo: maminu blagost, svoj grad, svoj dom. Nije želela da kaže
zbogom ocu.
„Mogu da studiraju i ovde. Mogu ovde da se upišu na fakultet. Mogu ovde da diplomiraju“, rekla je maman.
Baba je samo odmahnuo glavom. Nije ništa više morao da kaže. Znali su da je to ovde grad prevrata. Grad
u kome su ljudi ubijeni bez razloga. A takođe i grad u kojem je Roju izneverio verenik. I dalje joj nije bilo lako
da odlazi u grad kako ne bi naletela na Bahmana. Ili Š ahlu. Ili, što bi bilo još gore, na njih dvoje zajedno.
 Zari je otpila čaj, a Roja je htela da joj kaže: Ne moraš da ideš sa mnom. Imaš svoj život ovde. Mislim da si
zaljubljena u Jusufa. Naravno da jesi. Ostaješ. To što je jednoj od nas život iskočio iz šina ne znači da obe
moramo da krenemo u novom pravcu. Ti ostaješ ovde s maman i babom. Da živiš onako kako je trebalo da živiš.
Moj život je dignut u vazduh, tvoj ne mora da bude.
Znala je da treba sve to da kaže mlađoj sestri. To bi uradila dobra starija sestra. Ali ma koliko moderna i
napredna bila njihova porodica, Roja nije imala snage da nadglasa babu. Ili možda ne bi mogla da podnese da
ode bez Zari i potajno joj je laknulo što je baba u paketu hteo da ih pošalje u Ameriku.
U drugom komšiluku, u tom istom gradu, Bahman je sedeo sa svojom ženom. Prema Džahangirovim
rečima, Bahman je odlagao zaposlenje u novinama da bi radio u naftnoj kompaniji. Tačno onako kako je
njegova majka želela. Momak koji će promeniti svet slušao je majku. Roja ga je zamišljala kako se budi pored
Š ahle, kako se oblači pred njom, odlazi na posao da nauči kako da izvuče najveći profit iz nafte. Takav život je
izabrao. Ž ivot koju mu je majka odredila. I pristao je na to. Premijer Mosadik je otišao. Bahman i Š ahla živeli
su zajedno.
Nije se nijednom javio nakon poslednjeg pisma. Nije ga zvala, nije mu pisala. Morala je novosti da saznaje
od Džahangira. Bila je previše ponosna da stupi u kontakt s njim. A i zašto bi posle onoga kako se poneo
prema njoj, nakon što je nedvosmisleno rekao i izričito tražio u poslednjem pismu da ne kontaktira s njim.
Bila je očajna. Ali neće puzati. Uostalom, šta on umišlja da je? Koliko je pogrešila kad je on u pitanju? Koliko
se prevarila? Koliko je bila glupa. Mlada. Kad samo pomisli da se oženio Š ahlom! Roja nije mogla da podnese
saosećajne poglede koji su je pratili po gradu kud god bi krenula: Sirotica! Bili su savršen par! Pogledaj je
samo. Kakva sudbina ju je zadesila! Da li znate da je odgurnula onog prodavca papira u poslednjem trenutku?
Poginuo je! Siroti čovek…
Bilo je nemoguće nastaviti s dotadašnjim životom u gradu. Možda je baba u pravu. Treba da ode iz
Teherana.
„Naravno da ćemo otići. Otići ćemo zajedno, baba-
-džane“, rekla je Roja. Telo joj je izgubilo oblik; lebdela je iznad stola za doručkom kao duh.
Iako je imala utisak da ide na Mesec, to je bila garancija da će moći da izbegne susret s Bahmanom, barem
narednih nekoliko godina. Opametiće se. Povratiće se. Biće daleko od mesta na kome je gospodin Fakri pao i
daleko od zgarišta njegove prodavnice, na kome će se, kako joj je neko rekao, izgraditi filijala banke. Učiće,
studiraće i vratiće se kao jedna od malobrojnih žena u zemlji s fakultetskom diplomom, i to, ni manje ni više,
američkom. Istinski će biti deo savremene, moderne, nove društvene klase. Biće predvodnica, pionir. Zašto
da ne? Zašto bi ostala? Š ta da radi ovde? Š to se tiče Zari, Roja će voditi računa o mlađoj sestri. Uradiće to njih
dve. I drugi pre njih uspeli su da urade ono što je u početku izgledalo nemoguće i apsurdno. Zemlja se menja.
Zašto da ne budu u prvim redovima obrazovanih? Vratiće se kad završe studije, i nek idu dovraga svi oni koji
su je gledali onako sažaljivo i osuđujuće.
Baba je klimnuo glavom i rekao da će tražiti od šefa formulare za prijavljivanje. Rekao je to tiho, kao da se
i ponosi i srami. Maman se zagledala prvo u Roju a onda u Zari, i briznula je u plač.

„Ne moraš to da uradiš, ne moraš da ideš sa mnom“, rekla je Roja sestri te noći kad su se spremale za
spavanje.
„Baba te neće pustiti da sama odeš.“
„Ima nečega između tebe i Jusufa, zar ne? Ne pominješ ga u poslednje vreme. Š ta se dešava s vama dvoma?
Ranije si mi sve do detalja prepričavala. Zašto si sad prestala? Vidi, znam da mi ništa ne govoriš zato što te
brine kako ću to primiti. E pa, ne brini! Ako si srećna, ja sam srećna zbog tebe. Ne moraš da me štitiš ni od
čega. Ako si se zaljubila, onda treba da ostaneš u Teheranu.“
Zari je izvukla šnale iz kose. Još otkako je gospođa Aslan pozvala telefonom Roju da joj kaže za
Bahmanove svadbene planove, Zari je prestala da umotava pramenove u papirne trake. Preko dana bi kosu
šnalama prikačila sa strane. Tako je izgledala starije, zrelije. Odgovaralo je devojci u poslednjem razredu
srednje škole koja pored toga još uči i engleski jezik. Roja je s čuđenjem primetila koliko je njena sestra
dobila na ozbiljnosti u proteklih šest meseci. Kao da su raskid Rojine i Bahmanove veridbe i smrt gospodina
Fakrija naterali Zari da brže odraste.
„Nije to bitno, sestro.“ Zari je ruke zadržala na vratu. Izgledala je kao skulptura opisana kod starih
pesnika.
„Spremna si da sve ostaviš?“
„Ako ti ideš, idem i ja. Započećemo sve iznova. Osim toga, to je ionako privremeno, na nekoliko godina, zar
ne? Možda bi trebalo da i ja pokušam da napravim nešto od sebe. To je novi svet. Mi smo pionirke,
predvodnice nove generacije slobodnih Iranki!“ Savršeno je imitirala babu.
Iznenađena i potajno zahvalna sestri na spremnosti da je prati na tom putovanju, Roja je otišla na
spavanje kao da će skočiti s litice u ledenu, uzburkanu vodu.
Pisma su stigla početkom leta. Baba ih je uzeo od svog šefa, koji mu ih je preveo. Da, uverio ga je šef, odgovor
je potvrdan. I Roja i Zari su primljene na mali ženski koledž u Kaliforniji koji im je tatin šef preporučio jer je
imao poseban program stipendija za strane studente. Obe su primljene. Počeće na istoj godini studija jer je
Roja propustila godinu nakon završetka srednje škole, i da, zaista su primljene. Ne, neće biti jedine Iranke
tamo, nekoliko drugih je takođe primljeno ove godine! Verovatno šahove rođake, rekla je maman zabrinuto.
Ostajala je do kasno da šije devojkama odeću, i bile su joj zahvalne na novim bluzama, suknjama i blejzerima.
Njene ćerke neće otići u Ameriku bez najfinijih stvari koje može da sašije. Svakoj je sašila po haljinu
(svetlozelenu za Roju i pastelnoplavu za Zari) od najfinijeg, najmekšeg pamuka koji se mogao naći na bazaru,
dodala je kragnama jedinstven cvetni vez. Krojila je tanak batist i radila do sitnih noćnih sati, šila bluze u
četiri različite boje za svaku ćerku, u krem, beloj, svetloružičastoj i bledožutoj. Kupila je blejzere i plisirane
suknje u prodavnici u severnom delu grada i ispeglala ih savršeno. Na dno putničkog kovčega pažljivo je
složila donji veš i čarape kupljene na bazaru. Roja i Zari pomagale su u pakovanju s nevericom. Sve što je
ostalo od tatine ušteđevine otišlo je na avionske karte i na deo školarine koji nije bio pokriven stipendijom.
Prodao je svoju zbirku zlatnih sekeh novčića koje mu je otac dao kad se baba oženio. Radio je prekovremeno
da bi zaradio malo više. Čak je zatražio od maman da preuzme malo nasledstvo od roditelja i da ga pošalje u
Ameriku s devojkama.
Na dan putovanja maman je digla Kuran, a Roja i Zari su triput prošle ispod njega i onda poljubile knjigu
za sreću. Bio je to mali ritual koji su obavljali pre svakog putovanja, kad god bi svi zajedno išli na letovanje u
Jazd ili Isfahan ili Š iraz. Držale bi knjigu iznad glave i kad bi im se rodbina vraćala kući na sever iz posete
Teheranu. Ali Roja nije očekivala da će ispod Kurana proći na putu za Ameriku.
Patnja za Bahmanom i tuga zbog smrti gospodina Fakrija u početku su bile nepodnošljive; osećala se kao
da joj deru kožu. Ipak, s vremenom, na rani se stvorila pokorica. I kad je došlo vreme da se ukrca na avion,
Roja je bila svesna svoje kože i kostiju, očiju i udova, ali srce joj je bilo zaključano. Obrisana je ogromna
količina onoga u šta je verovala. Njeno srce će ostati zatvoreno, to je obećala sebi. Kosa joj je pažljivo
začešljana, ručka kofera uronjena u dlan – noge joj se nekako pomeraju, jedna po jedna, korak po korak.
Videla je kod Zari zabrinutost, ali i uzbuđenje. Čula je kako maman plače, gledala kako baba broji novac i daje
joj svežanj nepoznatih zelenih novčanica koje je uzeo u banci. Sve to su joj čula zabeležila kao u snu.
U vožnji do aerodroma nebo je bilo olovno, izgledalo je kao da će pasti kiša; oblaci su bili puni. Ali sivi
jastuci samo su se nisko i teško nadnosili nad njima. Provezli su se poznatim ulicama pored poznatih zgrada,
prodavnica i radnji kraj kojih su prošle bezbroj puta. Kafe Ganadi, njihova stara škola, mamin roditeljski dom
u Sorajinoj ulici. Baba je vozio dužim putem i dao im je priliku da bace još jedan dug pogled na grad koji
uskoro neće moći da vide – barem neko vreme. Namerno je izbegao Trg Sepah i kraj oko Prodavnice papira.
Roja je osetila nalet ljubavi prema svom domu i roditeljima i svemu što ostavlja.
„Svideće nam se kampus, zar ne, Roja?“, Zari joj je stisla ruku.
Roja je klimnula glavom.
„Nema smisla ostajati u ovoj zemlji“, baba se trudio da zvuči kao da u to veruje. „Svrgli su našeg istinski
demokratskog vođu. Sad strane sile i njihovi lakeji mogu da rade s nama šta god hoće. Nema zašto čovek
ovde da ostane. Idite. Idite i budite slobodne. Naučite što više možete. Bolje to nego da vas ovde za gušu drži
diktator i vlada spremna da i na nevine zapuca.“
Roja je čekala da ga maman prekine i da kaže: „Mehdi, prekini da pričaš gluposti! Dosta više te
antišahovske retorike!“ Ali samo je gušila jecaje i nije rekla ni reč.
Devojke su se ukrcale na avion. I dok su zaokretale iznad grada, držale su se za ruke, ne sasvim sigurne da
će sačuvati živu glavu. Kako ta stvar ostaje u vazduhu? Kad je avion povećao brzinu i magično se podigao na
nebo, Roje se osećala kao da bi gotovo, ali ne sasvim, mogla da dodirne oblake koji su nosili u sebi bujice
kiše. Kako su se dizali sve više, poželela je da naduveni oblaci što su se nadnosili nad Teheranom konačno
oslobode svoj tovar, da se raspuknu i da natope čitav grad i svakoga u cunamiju suza. Ali sivi klobuci iznad
Teherana samo su sve držali u sebi i nisu ispustili ni kap kiše. Iznenadilo ju je što misli, dok su se sve više
udaljavali, da će biti mnogo toga o njenom rodnom gradu što nikad neće
saznati.
PDF KNJIGE BIBLIOTEKA
Treći deo
 Sedamnaesto poglavlje
1956.
Kofi šop Kalifornija

Kalifornija je bila nova i blistava. Sve je izgledalo kao upravo kupljena i raspakovana igračka. Suncem
okupane zgrade, blistave ulice, šljašteći izlozi, tesne majice na muškim telima i luksuzno odevene žene koje
kao da su sišle s bioskopskog platna Metropola. Uprkos zaslepljujućoj osunčanosti njihovog novog doma,
Roju je opsedala nostalgija. I Zari je bila vezana za njihov pređašnji život.
Dve sestre oslanjale su se jedna na drugu. Privikavale su se na život u pansionu i naučile da se orijentišu u
kampusu Koledža Mils u Zalivskoj oblasti. Zajedno su učile novi jezik. U početku se Roja osećala kao
pantomimičar, pokreti rukama, i prenaglašeno sleganje ramenima nadoknađivali su manjak engleskih reči.
Samo su joj falile nacrtane suze na obrazima.
U novoj zemlji se osećala kao da je gurnuta u mračnu sobu. U početku ništa nije razaznavala; sve je, u
najboljem slučaju, bilo zamagljena mrlja. Ali oči su joj se postepeno privikle. Oblici koji su ranije bili
nepovezani došli su sporo, mukotrpno u fokus. Roja i Zari vodile su jedna drugu, mada je to često izgledalo
kao da slep vodi slepca. Smešile su se ljubazno gazdarici gospođi Kišpo, u čijem domu su odsele s nekoliko
drugih studentkinja.
Roja nije želela da sasvim ostavi Teheran, čak ni s bolom koji joj je doneo, slomljenim srcem i političkim
haosom. Ipak nije imala izbora, morala je, šav po šav, da stvori novi život. Morala je da krene dalje. A Zari ju
je iznenadila. Roja je ranije mislila za svoju sestru da je sujetna i samoživa. Ali u novom poglavlju njihovog
života, i s usredsređenošću koja se graničila s opsesijom, Zari je usvajala novu američku kulturu kao da udiše
vazduh koji će je spasti utapanja. Na drugoj godini ženskog koledža i Roja i Zari dobro su napredovale, imale
su malu grupu prijatelja s kojima su odlazile u bioskop, na večeru i ponekad delile milkšejk s jagodama. I
nostalgiju.
Uspešno ovladavanje jezikom i gradivom iz hemije i biologije bilo je sasvim dovoljno. Roja se odrekla
muškaraca. Ali Zari je po tom pitanju ostala otvorena i kikotava i budalasta čak i kad je zaronila u Ameriku.
Ubrzo je mladić Džek Bišop, kojeg je upoznala na predavanjima, sve više vremena provodio sa Zari. Jusuf, a
ni Hasani i Huseini i Kiri kod kuće, izgleda nisu mogli da se mere s tim Džekom. Džek je izgledao kao
drvoseča: bio je čvrsto građen, imao je široka ramena i tamnoplavu kosu koju je trebalo podšišati. Stalno se
cerio, pušio i mahao glavom da skloni šiške s čela. Njegov otac bio je trgovački putnik, a Džek je želeo da
zbaci jaram kapitalizma i da bolje upozna dela Volta Vitmana. Zari se izmaklo tlo pod finim nogama. Pala je
na njega kao posečeno stablo. Roja je gledala kako se njena sestra menja od Iranke koja je svuda gurala svoj
nos, koja je htela da ide na otmene zabave i da se uda za bogataša, u devojku koja želi samo da shvati zašto
Džek Bišop toliko voli poeziju. Roja je videla, i to ne prvi put, prevrtljivost i nepredvidivost mladalačke
ljubavi. Zari je lebdela u Džekovom prisustvu. Silno se zaljubila u njega.

Za okruglim stočićem u kafeu, na Telegraf aveniji u Berkliju, iza gomile knjiga, Roja je pisala formule u
laboratorijsku vežbanku, pokušavajući da razume problem iz hemije koji ju je mučio. Izbegavala je da gleda
druge u oči, želela je više nego išta da se vrati u svoju sobu u kući gospođe Kišpo i da se naspava. Bilo je
kasno popodne, a žagor joj nije pomagao da smiri nerve iako je ciljano došla ovamo nadajući se da će nekako
šum glasova pomoći da joj učenje bude manje naporno. U utorak ujutru, u devet – za samo tri kratka dana –
čeka je završni ispit iz hemije. Osećala se nepripremljeno dok se trudila da nađe smisao rečima, simbolima i
brojevima u vežbanci. Trebalo je ranije da krene s učenjem; previše toga joj je ostalo. Sad se davila u gradivu
i morala je da nadoknađuje zaostatak. Baba ih je često ohrabrivao pismima iz Irana: bio je ponosan na ćerke,
buduće naučnice koje usvajaju najnovija znanja što će im pomoći da nađu svoje mesto u ovom svetu. I obe su
tako brzo naučile engleski, taj tako težak jezik! Roja nikad nije želela da se bavi naukom. Ali nakon užasa
prevrata, Bahmanovog raskida veridbe i nostalgije za Teheranom, postalo je jasno da je malo važno šta ona
želi. Morala je da preživi. Š ta je imala od poezije i stranih romana? Bespoštedno se bacila na učenje na
Koledžu Mils ne samo da bi zadovoljila oca već i zato što bi je diploma iz hemije mogla poštedeti nekih
neizvesnosti u životu.
Ali od elemenata i molekula iz vežbanke vrtelo joj se u glavi. Telo joj se vezivalo u čvor kad bi pomislila na
utorak. Kako, pobogu, da se spremi za taj ispit?! Otpila je gutljaj jake kafe, spustila šolju i nervozno kašičicom
promešala napitak. Ne sme da padne. Mora da dobije dobre ocene i da diplomira kao jedna od najboljih u
generaciji. Baba i maman mnogo toga su žrtvovali da bi se ona našla ovde.
 Ušao je u plavom blejzeru i sivim pantalonama, kosa mu je bila kao peščana dina: plava verzija Tintina iz
francuskog stripa. Zlatna dugmad sijala su na blejzeru, mirno je sačekao da dođe na red i naručio.
Trudila se da ne zuri u njega. Volela je stripove o Tintinu kad je bila mala, a gospodin Fakri čak je imao
nekoliko izdanja u svojoj radnji. Ali ovaj mladić bio je daleko zgodniji od lika iz stripa. Bila je opčinjena
njegovim dobrim izgledom. Toliko da joj je kašičica kliznula iz ruke i pala na pod. O bože! Nagnula se, podigla
je i otišla da uzme drugu, čistu, iz korpe pored bokala s mlekom, činije sa šlagom i kutije sa šećerom. Kad je
posegla za kašičicom, laktom je oborila šolju s kafom. Š olja je odskočila od poda, tamna tečnost poletela je na
sve strane i prosula se u mlazevima na pločice. Roja je ciknula visoko persijsko: „Vaaaaj“, koje je izletelo u
posramljenosti i šoku. Dohvatila je nekoliko salveta i čučnula na pod da obriše haos koji je napravila, ali time
je situaciju samo pogoršala. Salveta se rastopila dok je pokušavala da njome upije svoju grešku.
„Ma, u redu je. Ja ću to srediti.“
Digla je pogled i videla Tintina kako kleči u ravni s njom. Oči su mu bile plave kao Sinatrine. „Ne brini“,
rekao je nežno.
Sive pantalone bile su od vune, sad je to videla, pošto su bili blizu jednom drugom. Ko još nosi vunu u
Kaliforniji? Roja vunu nije videla od Teherana.
„Izvini“, promrmljala je. Kako li je to izgledalo, čuči kao u pozi korisnika starog iranskog toaleta, briše ono
što je prosula. Molim te samo da se ne utiša žagor u kafeu. Samo da ostalim gostima ne privuku pažnju.
„Nije to ništa strašno. Znaš šta? Ionako sam hteo da uzmem drugu šolju.“ Plavooki mladić se nasmešio.
Roji je laknulo što žamor oko njih nije zamro. Zaposleni u kafeu koji su bacili pogled na tu stranu vratili su
se narudžbinama, ostavljajući njima dvoma da počiste nered. Oboje su skupljali prosutu kafu salvetama.
Mladić je mirisao na šampon, onaj koji se prodaje u američkim supermarketima, što pravi džinovske mehure
i penuša se među prstima.
„Uzeću drugu kafu, a ti ćeš prestati da se sekiraš zbog ovoga. Da li ti to zvuči kao dobar plan?“
Nije zvučalo kao plan od one vrste s kojom je Roja dotad bila upoznata, ali bila je očarana njegovom
jednostavnošću u predstavljanju stvari. Nasmešila se, svesna da klima glavom kao stranac, kako bi to Zari
rekla. Vratila se za svoj sto, skliznula u stolicu, pritisla olovku ponovo na vežbanku i nastavila da crta
heksagonalne oblike i molekule. Studenti s Berklija dominirali su brojnošću u kafeu, ali bilo je i onih s
Koledža Mils. Vazduh je oštro treperio od kofeina i stresa. Svi su spremali ispite. Božićni raspust nazirao se
kao fatamorgana iza prepreka ispitnog roka – mnogo posla ostalo je do toliko potrebnog odmora.
Odjednom su kovalentne veze u njenoj vežbanci potamnele kad je senka pala preko njih. Podigla je
pogled, mladić u plavom blejzeru stajao je pored njenog stola.
„Mogu li da ti se pridružim?“ Opet onaj osmeh.
Nije znala šta da kaže.
„U ovom kofi šopu obično nije gužva?“
Kofi šop. Taj izraz je bio tako američki, kao varošice na Srednjem zapadu u kojima nikad nije bila a koje je
videla u filmovima. Kofi šop. Ko još tako govori? Kafe, kafei, ona i Zari su uvek koristile te reči. A sad se tu
stvorio plavokosi Tintin s kofi šop osmehom, u blejzeru kao iz nekog filma s Robertom Mičamom, i nosi
flanelske pantalone koje su prikladne za London a ne za Berkli u Kaliforniji.
„Samo izvoli.“ Roja je pomerila knjige da mu napravi mesta za stolom. Imala je osećaj kao da razdvaja
more. Pitala se da li je previše slobodna. Ali bilo bi nepristojno da ga odbije, zar ne? Poželela je da zna više o
pravilima u ovoj zemlji. Ponekad je izgledalo kao da ih uopšte nema. Bilo bi joj mnogo lakše u Iranu u kome
su tradicija, tarof i ko ti je deda obično diktirali ponašanje.
„Volter. Ja sam iz Bostona.“ Pružio je ruku.
Treba li da se rukuje s njim? To su ovde radili. Amerikanci vole da se rukuju, kao da su poslovni partneri
koji sklapaju posao i zapečaćuju dogovor. Stavila je ruku u njegovu i njegov lak stisak iznenadio ju je. Bila je
sigurna da se zarumenela. Mnogo vremena je prošlo otkako je poslednji put osetila mušku ruku na svojoj.
Kad je seo preko puta nje, našla se pomalo zbunjena njegovom smelošću, ali tako je to ovde, zar ne, sve je
lako – nema striktnih društvenih pravila čije kršenje bi osramotilo celu porodicu, nema ludih običaja kao
kod kuće u Iranu.
Očekivala je da izvuče svoje knjige, da se sakrije iza njih kao većina studenata, da uzdiše i da se žali na
predstojeći ispit. Ali umesto toga promešao je kafu u novoj šolji i otpio kao da je na nekom trgu u Italiji s
pogledom na planine, kao da ima sve vreme ovog sveta na raspolaganju i ništa čime se hitno mora
pozabaviti. Sve u vezi s njim bilo je čisto, uredno i lepo održavano. Bilo je jasno da ne može učiti dok on sedi
tu. Zašto mu je dopustila da joj se pridruži? Kad ju je upitao na kojoj je godini, Roja je zamislila kako mu
mehuri sapunice izlaze iz usta. Taj mladić bio je obrijan i okupan; nije se čak ni znojio. Ali nju nije zadivila
njegova savršena urednost već maniri. I način na koji je pio kafu bio je odmeren i opušten, bez imalo naglosti
i žurbe. Izgledao je… bezbedno.
Znala je jednog momka koji je svuda jurio, uhvatio ju je u vrtlog strasti, grozničavosti i nepredvidivosti.
Neće ponoviti tu grešku. Uzbuđenje je precenjeno. U stvari, nakon što ju je Bahman izneverio, zaklela se da
se nikad više neće vezati za nekog muškarca. Učiće marljivo u Americi, vratiće se u Iran, naći će dobar posao,
postaće finansijski nezavisna, živeće kao usedelica s jednačinama i laboratorijskim eksperimentima i čistom
naukom. Braniće se rezervisanošću, uzdržanošću, hladnoćom koje će i najodlučnije naterati da odustanu i da
potraže lakši plen.
Ali ovaj muškarac, ovaj kofi šop momak u plavom blejzeru, bio je prosto sladak i zlatan i dopustila mu je
da sedne za njen sto. Smešio se i vodio uljudan, zapanjujuće čedan razgovor. Nije bilo insinuacija,
dvosmislenosti, a kamoli flertovanja. Bilo je poštovanja. Postavljao je pitanja na koje je ona odgovarala.
Lecnula se na pomisao da bi neko mogao da joj bude privlačan. Nikad više neće biti ona devojka koja se
topila u Bahmanovom naručju.
„I, da li uživaš u hemiji?“, Volter ju je pogledao s iskrenom zainteresovanošću.
„Molim?“
„Studiraš hemiju, zar ne?“ Pokazao je na njen priručnik. „Da li su ti se ispunila očekivanja? Moj poznanik s
fakulteta Omar Said, inače iz Libana, kaže da je ono što su učili u Bejrutu temeljnije od onoga što se nudi
ovde. Pa sam se zapitao…“
„Nisam studirala u Iranu. Tamo sam završila srednju školu. Tako da je za mene ovo veoma… temeljno.
Hoću reći, zadovoljavajuće. Mislim na hemiju. Na predavanja.“ Zašto li, zaboga, gubi pribranost u razgovoru s
ovim momkom?
Gledao ju je pažljivo, onda se nagnuo i šapnuo: „Ova kalifornijska pravila ponašanja i za mene su nova i
nepoznata.“
Naravno da je pretpostavio na osnovu njenog akcenta, crne kose i očiju da je sve ovo za nju novo i
nepoznato. No da li se u svemu videlo da je strankinja? Zamislila je oblačak ružine vodice i šafrana koji je
prati kud god da krene. Nastavio je, međutim, da razgovara sa njom kao da tu ništa nije čudno ni drugačije.
Rekao joj je da se preselio na Zapadnu obalu zbog školovanja, ali se oseća kao stranac u Kaliforniji. Pričao je
o Novoj Engleskoj, sankanju zimi i letovanjima na Kejpu, rolnicama od jastoga i navijanju za tim koji se zvao
Red soks. Crvene čarape? Kakvo apsurdno ime za sportski klub! Volterovi opisi detinjstva u Novoj Engleskoj
podsetili su Roju na scene iz američkih filmova koje je gledala u bioskopu Metropol s Bahmanom.
Usredsredila se na ono što je Volter govorio. Bio je prijatan, iznenađujuće utešan. Kao neki lik iz
porodične TV serije. Nije dolazio iz zemlje u kojoj su državnim udarom svrgli premijera. Nije gledao kako mu
čovek pada pred noge i umire. Išao je na sankanje i pio toplu čokoladu. Iza plavog blejzera nosio je nevinost
za koju bi većina ljudi sve dala. Zavidela mu je na jednostavnosti.
Dok su tako sedeli zajedno, uglavnom je slušala i malo toga govorila. Na i dalje ograničenom engleskom
odgovarala je na pitanja o sebi, pansionu u kome stanuje, sestri Zari. Da, želi da postane naučnica.
Kad je popio kafu, Volter je ustao i vratio se s još dve. Dodao joj je šolju. Setila se drugog muškarca koji je
tako stajao pred njom u kafeu u Teheranu. Brzo je uzela šolju od Voltera i otpila kafu iako je bila vrela.
Nastavili su da pričaju. Dok je sedela tako preko puta njega, dok ga je slušala, nešto u njoj se otvorilo.
Napetost koja ju je predugo držala malo je popustila. Dugo nije bila tako opuštena. Sat vremena je prošlo
otkako je nacrtala heksagonalne veze molekula. Upitao je da li bi išla s njim u Galeriju Pauerhaus posle
ispitnog roka, pre nego što se za raspust vrati u Boston. „Da li ti to zvuči kao dobar plan?“, upitao je.
Njegove plave oči srele su se s njenim.
Zvučalo je to tačno onako kako plan treba da zvuči.
 Osamnaesto poglavlje
1957.
Alternativni plan

Kad se vraćam s posla uglavnom idem onim putem koji vodi preko Trga Baharestan. Dama u crvenom i
dalje stoji kraj fontane. Oči iscrtane sumom, kosa bez sjaja i suva. Kažu da nije obukla drugu haljinu
otkako čeka, od pre mnogo godina, da joj dođe ljubavnik. I vraća se na trg svakog dana – sirota,
izgubljena duša.
Ne bi trebalo da idem tuda; mogu i drugim putem da odem kući. Ali ne mogu tome da se oduprem.
Opet me preplavljuju čežnja i kajanje. Beskrajna želja da vratim vreme.
Sećam se izraza tvog lica, onoga što sam video u tvom pogledu u Prodavnici papira kad smo se sreli.
Sećam se tvojih cipela. Sećam se kako sam bio najsrećniji na svetu kad sam bio s tobom.
Majčine promene raspoloženja sad su ređe. Mirna je, gotovo previše. Neobuzdani bes i izlivi gneva
uglavnom su stvar prošlosti. Ali utapa je neprolazna tuga. Svoje rane tiho trpi. Smrt gospodina Fakrija
mnogo ju je pogodila.
Roja-džan, koliko bih voleo da se nisi predomislila. Koliko bih voleo da je mamino duševno stanje bilo
prihvatljivo za tebe. Ali donela si odluku, izabrala si, i neću silom pokušavati da budem deo tvog života.
Gozasht, šta je bilo, bilo je. To je sada prošlo vreme.
Mosadika nema više. Šah ima sve više vlasti. Mlađa verzija mene bila bi revoltirana i želela da se bori.
Ali završio sam s borbama. Prošle su četiri godine od državnog udara. Ljudi žale što su izgubili dobrog
vođu, a ja žalim što sam izgubio tebe.
Ne znam da li ti je Džahangir rekao da mi je otac umro pre godinu dana. Drago mi je što ste ti i
Džahangir ostali u kontaktu, što se povremeno čujete telefonom, usput da kažem – to je jedini način da
saznam novosti o tebi. Oca smo ispratili u najužem krugu. Bila je to mala sahrana. Majka je pismima
obavestila svu rodbinu koja nas je godinama izbegavala. Ne znam da li to znaš, ali moj otac ju je naučio
da čita i piše. Njeni su nepismena sirotinja. A njegovi su bili obrazovani. Brak je prekršio norme, pregazio
staleške granice: predstavljao je sramotu za očevu porodicu. Zbog toga je moj otac odbačen, izgnan.
Odrekli su ga se. Ali voleo ju je! Znam to. Voleo ju je kad je bila mlada i voleo ju je kad su doživeli neopisiv
gubitak i voleo ju je i u njenoj utučenosti i depresiji.
Bila je to bezuslovna ljubav, koju sam i ja želeo da joj pružim, što je povremeno bilo veoma teško. Mislio
sam da bi i ti mogla s vremenom da je zavoliš. Uprkos svemu.
Drugi vide mog oca kao slabića, ali ne i ja. Bio je pametan, odan, vredan, posvećen. Trudio se da bude
pošten. Nije za njega bilo mesta u patrijarhalnom sistemu našeg društva. Poštovao je moju majku. Trudio
se da joj pomogne u trenucima tuge i teških promena raspoloženja. Nije je osuđivao na onaj grub način
na koji naša kultura osuđuje one koji imaju muke s duševnim zdravljem.
Pošto su oboje izneverili svoje staleže brakom, uvek sam pomalo budalasto verovao da moja majka
poštuje ljubav. Brak iz ljubavi. Znam da neki to smatraju romantičnom besmislicom. Naši pesnici toliko su
pisali o ljubavi, a američki filmovi su njome opsednuti. Naravno, i dalje opstaje tradicija braka kao
ugovora za dostizanje i održavanje društvenog statusa.
Kad sam tebe sreo, bio sam obliven, preplavljen – potopljen u tebe. Video sam samo tebe. Usudio sam se
da zamišljam zajedničku budućnost. Moje nade su rasle kako su se naši planovi učvršćivali. Ni na šta
drugo nisam mogao da mislim sem na tebe. Ali moja majka je insistirala da se oženim Šahlom.
Rekao sam joj da volim tebe.
U dnevnoj sobi za stolom kaligrafski je prepisivala jedno pismo – nikad to neću zaboraviti. Smirivalo ju
je to prepisivanje, lekar je to preporučio za umirenje nerava. Nakratko joj je tada nežnost preletela licem.
Ali onda se ukočila i rekla: „Basseh.“
Dosta, rekla je. Prestani s glupostima i besmislicama.
Naša finansijska situacija bile je klimava, iako se moja majka razmetala našom „vilom“ na moru. Znam
da te je izluđivalo njeno hvalisanje. Došlo bi mi da propadnem u zemlju od sramote kad bi pričala o
„imetku i bogatstvu“. A prava istina je da su mog oca zaobilazili kad je reč o unapređenjima i povišicama.
Drugi su napredovali, on je stagnirao na svom inženjerskom poslu. Iako poreklom iz bogate porodice, nije
mogao, nakon što se oženio mojom majkom, da zatraži da mu se pomogne, pogotovo ne finansijski. S
vremenom, mamino duševno zdravlje postalo je razlog više da se rodbina izbegava jer je očeva sestra u
nekoliko navrata jasno stavila do znanja da je mamina bolest samo potvrda da nije za njega.
Šahlina porodica je bogata zbog veza sa šahom i moćne pozicije njenog oca, a moja majka je smatrala
da je taj brak važan, gotovo presudan, da će nam pomoći da se izvučemo iz finansijskih neizvesnosti. Oni
kupuju haljine i bisere iz Pariza, govorila je moja majka. Kao da sam mario za to. Bio sam zabrinut zbog
onoga što se dešavalo u zemlji. Podržavao sam Mosadika jer je obećavao napredak, demokratiju i
suverenost. Nisam mogao da podnesem šahovo dodvoravanje strancima, manjak karaktera. Divio sam se
Mosadikovoj nezavisnosti i snazi. Ali odmakao sam se od glavne teme. Dovoljno je reći da se Šahla nije
uklapala u moje viđenje budućnosti.
A ti jesi.
Kad sam dobio tvoje pismo u kome kažeš da ne želiš da provedeš život sa mnom, da je zdravstveno
stanje moje majke prevelik teret za tebe, da ne možeš da se udaš za čoveka iz porodice koja je toliko
nestabilna – šta sam mogao da uradim? Nisam hteo ni na šta da te primoravam, nisam mogao da na tebe
svalim teret koji nosimo moj otac i ja. Nisam mogao da promenim zdravstveno stanje svoje majke, ma
koliko da sam to želeo. Povredila si me, Roja-džan, odričući se nje, odričući se mene. Šta sam mogao na to
da kažem? Ona mi je majka, i nije bilo načina da ne bude deo našeg života. Nisam želeo da ti budem
prepreka, da ti umanjim šanse da ostvariš svoje snove. Morao sam da te pustim da odeš. Rekla si da ne
želiš da me vidiš i to sam poštovao.
Voleo bih da sam se više borio za tebe. Voleo bih da sam ti pokazao da za sve to nije ona kriva. Voleo
bih da sam podelio s tobom ono što joj se desilo u prošlosti, ono što ju je učinilo takvom kakva jeste. Ali bio
sam previše osramoćen. Previše povređen.
Onog dana kada mi je Džahangir rekao da odlaziš u Ameriku, osećao sam se kao da mi kidaju kožu s
leđa. Ne mogu ni da zamislim Kaliforniju. Ali koliko je samo čudesno što si ti Roja-džan sad u zemlji Kerija
Granta, Lorin Bekol, Hamfrija Bogarta, Ernesta Hemingveja, predsednika Ajzenhauera. Ponestaje mi
Amerikanaca za nabrajanje. Njihove tajne službe neću da pominjem. Biću dobar. Iako mi i dalje krv vri što
su bili umešani u državni udar. Želim da budem srećan zbog tebe, zbog toga što si u Americi, i zaista
jesam. Ali ono što su nam uradili oni na vlasti u tvom novom domu… Jednog dana sve će se saznati. Jednog
dana svet će saznati da je tamošnja vlada učestvovala u rušenje ovdašnje demokratske vlade. I zbog čega?
Zašto? Mnogi životi su izgubljeni, mnogo patnje je izazvano – je li bilo vredno toga?
Nikad neću razumeti kako se situacija preokrenula 1953. Za tebe i mene – i za celu našu zemlju. I da
doživim sto godina, nikad to neću moći istinski da pojmim.
Mi smo izgubljeni ideali ove zemlje.
Šta je naša generacija naučila tog leta? Da čak i kad se uradi sve što je potrebno da bi se došlo do
političkih promena, do demokratskog napretka, u jednom danu, za jedno popodne, strane sile i
korumpirani domaći poslušnici mogu sve to da unište.
Prolazio sam iznova i iznova kroz tok događaja tog 28. mordada (ili 19. avgusta po vašem
zapadnjačkom kalendaru) i sve sam ponovo bezbroj puta proživeo. Čak i sada, voleo bih da te vidim na
onom trgu, da osetim da si pored mene, da te zagrlim. Otišli bismo kod matičara. Isplanirao sam sve u
minut. Službenik s kojim sam sve dogovorio, obećao mi je da će pripremiti neophodna dokumenta.
Mora da ti je Džahangir rekao da sada radim u naftnoj kompaniji. Još jedan šraf u kapitalističkoj
mašineriji. Nismo uvek dorasli svojim očekivanjima, ne uspevamo uvek da postanemo ono što smo želeli u
mladosti, to je sigurno. Gospodin Fakri, Bog da mu dušu prosti, imao je običaj da za mene kaže: „To je
momak koji će promeniti svet.“ Sećam se onog mladog idealiste i nisam toliko posramljen koliko sam
tužan.
Voleo bih da mogu život da oslobodim od tuge, da je očistim. Želim da verujem da si odluku donela s
dobrim razlogom. Bićeš naučnica, na kraju krajeva. Nadam se da si zdrava i srećna. I iskreno ti želim
svaku sreću i dobro.
I Roja-džan, verovala ili ne, ove zime postaću otac. Mislio sam da će majka biti oduševljena tom vešću,
ali ostala je iznenađujuće tiha i povučena.
Kad se beba, bože zdravlja, bude rodila, biće to tačno četiri i po godine nakon onog dana kada sam te
čekao na trgu.
 Devetnaesto poglavlje
1957.
Časovi kuvanja

Roja nikad nije naučila da jede kao Amerikanci.

U Teheranu je odrasla, na njegovim ulicama provela je detinjstvo, u njegovim školama se obrazovala, i
tamo, na jednom od glavnih trgova, srce joj je slomljeno. Potisnula je vreme kad je bila zaljubljena u
Bahmana.
Ali bilo joj je teže nego što je očekivala da se navikne na američku hranu: piletina je bila kao guma, meso
tek ponekad rozikasto, krompiri zgnječeni u pire. U pansionu su s ljubaznom pristojnošću hvalile jela koja je
gospođa Kišpo spremala; nisu bile u situaciji da se bune. Nisu htele da budu nepristojne i nezahvalne. Ali
Roji je persijska kuhinja nedostajala sve vreme.
Nekoliko meseci nakon prvog susreta u kafeu, Roja i Volter izašli su zajedno sa Zari i Džekom. Džek je
odbijao da jede u „nadmenim rupetinama“, kako ih je nazvao, pa su jeli u ekspres-restoranu koji je na meniju
imao hamburgere, pomfrit i milkšejk. Roja je pažljivo sekla svoj hamburger nožem i viljuškom. Džek je pušio
zavaljen u naslon i odmahivao glavom: „O, čoveče!“
Roja je uzdahnula kad je ružičasta tečnost potekla iz presečenog hamburgera.
„A šta ste jele u Iranu? Jagnjeće pljeskavice?“ Džek je cuclao cigaru.
„Luckasti Džek!“, Zari se zakikotala.
Sa džuboksa se čula Rouzmeri Kluni. Restoran je bio previše osvetljen. U tapaciranom, plastičnom
separeu Roja je imala osećaj kao da sedi na lepljivom balonu.
„U stvari, ne grešiš.“ Od oblikovanja rečenica na engleskom jeziku i dalje ju je ponekad bolela glava, ali je
napredovala. „Imamo sjajne jagnjeće ćevape. Ne služe se ovako u hlebu.“ Podigla je gnjecavu zemičku. „Naši
ćevapi su duži. Tanji. Valjkasti.“
„Ma nije valjda?“, Džek je otpuhnuo dim postrance i nacerio se.
„Mislim da je Persija poznata po finoj i bogatoj kulinarskoj tradiciji“, rekao je Volter.
„Stvarno? Navedi jedno jelo iz te bogate kulinarske tradicije.“
„Pa, verujem da…“
„Imaju ćevape!“ Džek se ponovo zavalio u naslon. „Eto to imaju.“
Zari i Roja su se pogledale. Ne, ne! Roja je poželela da bolje zna engleski da bi mogla brzo da ga počasti
listom onoga što joj se upravo jede: piletina marinirana limetom sa šafranom u pirinču posutom bademima i
brusnicama (jelo koje su gosti na sva usta hvalili na proslavi veridbe u njenom drugom životu). Khoresh s
narom i orasima. Prženi patlidžan s paradajzom, male kisele grožđice i meso servirano s pirinčem. Gusta
aush supa s rezancima, paškanatom i pasuljem. Mamin ghormeh sabzi čorba. Sarmice od vinove loze s
mlevenom junetinom, dinstane s kardamomom.
Roja je stisnula zemičku. Raspala se u grudvice. „Doći ćete kod nas u pansion. Zamolićemo gospođu Kišpo,
našu gazdaricu, da nam dozvoli da nešto spremimo za vas.“
„Ne“, Zari je odmahnula glavom. „Ne bi trebalo tamo da kuvamo.“
„Spremićemo nešto za vas“, Roja je ponovila, pogledavši Zari.
„Zar to nije sjajno? Stvarno se tome radujem! Uživaću“, Volter je sijao.
„Nego šta ćeš, druškane“, Džek je prebacio ruku Zari preko ramena. „Ali ja bih preskočio tu kulinarsku
prezentaciju ako nemate ništa protiv. Imam svoje omiljene persijske arome ovde pored sebe.“ Čvršće je
stegao Zari.
Zari su se obrazi zarumenili i na tren se ukočila. Zatim se istopila u njegovom zagrljaju.
Volter se usredsredio na svoj tanjir i nakašljao.
„Onda dođi ti, Voltere. Kuvaću za tebe“, rekla je Roja.

Prvi čas persijske kuhinje održan je u subotu uveče. Gospođa Kišpo kuvala je za svoje stanarke svake večeri
od ponedeljka do petka i nedeljom, a subotom su bile prepuštene sebi. Većina devojaka je ionako subotom
izlazila s momcima. A gospođa Kišpo je subotom išla u posetu ćerki i vraćala se s pričama o ludorijama
unuka. Roja je zamolila da joj se dozvoli da koristi kuhinju, a gospođa Kišpo je rekla da nema ništa protiv, ali
da posle sve blista, ni mrljice da ne bude, kao da u kuhinju nije ni ušla.
Zari i Džek su za to veče planirali da gledaju Džejmsa Dina u Buntovniku bez razloga. Kad joj je Zari kazala
naslov filma, Roja je rekla da odgovara njima oboma. Pažljivo se spremala za to veče. Ranije te nedelje
opustošila je tursko-jermensku bakalnicu u San Francisku. Od dolaska u Kaliforniju, Rojina veza s iranskim
začinima se istanjila. Na početku semestra, u hemijskoj laboratoriji, upoznala je Sedu Kebabjan. (Činjenica da
je Seda imala reč kebab u prezimenu odmah je kod Roje probudila toplinu.) Postale su prijateljice. Jednog
dana, dok je prala laboratorijske čaše, avane i bokale, Seda je rekla Roji da joj je stric otvorio delikatesnu
radnju u San Francisku. Prodaje tamo začine, čajeve i džemove iz domovine. Roji se bokal prelio dok ju je u
transu slušala.
„Vodi me tamo“, prošaputala je.
Kad su stigle u malu prodavnicu u gradu, Roja je ušla, zažmurila i udahnula poznatu mešavinu mirisa.
Onda je otvorila oči. Htela je da proguta u jednom zalogaju celu radnju. Htela je da sve s polica natrpa u
suknju i pobegne, da odnese sve do poslednje tegle sa začinima koji su joj toliko nedostajali. Deo njenog bića
vratio se kući.
Kupila je žutu boraniju, kardamom, kumin i cimet (onaj koji su tu imali mirisao je na pravi cimet za
razliku od svega ostalog što je dotad uspela da nađe u Americi), zdrobljene latice ruže, ružinu vodicu, vodicu
s pomorandžinim cvetovima, a u prodavnici su imali (da li je sanjala?) sušenu persijsku limetu i šafran. Roja
je grabila sve ove sastojke. Baba je savesno slao pare u Ameriku kad god je mogao. Sad će pojesti njegove
pošteno zarađene zlatnike za jedno veče.

Volter je mirisao na kolonjsku vodu i sapun kad je došao na kulinarsku prezentaciju u subotu uveče. Nosio je
vunene pantalone, plavi blejzer i šešir s uskim obodom. Kad je skinuo šešir, bilo je jasno da je oprao kosu i da
se pažljivo očešljao za tu priliku.
Roja ga je povela u kuhinju i nije mu prigovorila što se nije izuo. Ionako to nije imalo smisla u pansionu
gospođe Kišpo. Niko se nije izuvao kad ulazi u kuću u ovoj zemlji, što je bilo zbunjujuće i pomalo odvratno,
ali navikavala se.
Ponudila je Volteru da sedne i upitala ga je šta će da popije.
„Koka-kolu, ako nije problem, hvala.“
Da je kojim slučajem bio Iranac, rekao bi: Ne, ništa, hvala, ne bih da te deranžiram. Ona bi opet upitala, a
on bi opet odbio, zahvalivši se. Ona bi onda poslužila čaj koji je već skuvala. Pripremila bi veliku činiju oraha i
semenki, tanjir s voćem, poslužavnik s kolačićima s leblebijama i drugim slatkišima. Da je Iranac, napunila bi
mu tanjir voćem, oljuštila mu krastavac i sipala čaj u estekan i ponudila mu kocke šećera da ih stavi među
zube dok pije vruć čaj. U početku je želela da to radi za svakoga ko bi je posetio u kući gospođe Kišpo, za
kolege koje su dolazile kod nje da uče, čak i za Zarinog Džeka. Ali bila je ograničena onim što je smela da radi
u kući koja nije bila njena, u kuhinji u kojoj nije bilo samovara, u gradu u kome nisu smatrali da je krastavac
voće i gde nisu mislili da voće treba jesti u gomilama pre večere. Kad je Seda Kebabjan došla da prepiše
beleške iz laboratorije a Roja se izvinila što joj nije ponudila nešto više, Seda je digla glavu i rekla: „Ovde se
ne radi tako, Roja, ovde su drugačiji običaji. Ne moraš neprestano da nutkaš i nagovaraš, gost će prihvatiti
ono što ponudiš i ne moraš da se sekiraš da li ćeš se pokazati kao savršena domaćica.“
Zato je Volterovo ponašanje nije šokiralo. Ž ivi tu već više od godinu dana. Poznaje dovoljno dobro
američke običaje. Zna da nije nepristojno što prvo nije ljubazno odbio ponudu. Zna da persijski tarof – ritual
nutkanja i odbijanja, često začinjen kitnjastim rečima i preteranim laskanjem – ovde nije običaj.
Vratila se s koka-kolom. Druge podstanarke i gospođa Kišpo nisu bile tu. Ona i Volter imali su kuhinju i
celu kuću samo za sebe. Bilo joj je čudno što su sami u velikoj kući. U Iranu se tako nešto nikad ne bi
dozvolilo. Ali to je bio Volter. Lepo vaspitan; nikad ne bi ništa na silu uradio s njom. Rekla je sebi da se okane
budalastih misli. „Dođi, vreme je za kuvanje.“
Pošao je za njom u kuhinju. Roja je pripremila sve sastojke pre Volterovog dolaska. Pokazala mu ih je i
objasnila ponešto o jelu koje će skuvati.
„Zove se khoresh-e-bademjan. Obično ga pravimo s govedinom.“
Samo je klimnuo glavom.
Krv joj je pojurila u obraze. „Ali nisam našla govedinu. Zato ćemo ga danas napraviti s piletinom.“
„Zvuči mi kao dobar plan!“, nasmešio se Volter.
Tanko je iseckala luk, propržila ga u velikom loncu da se zacakli. U avanu, koji je gospođa Kišpo držala na
najvišoj polici, tučkom je usitnila dragocene niti šafrana dok se nisu pretvorile u fini prah.
Volter je sedeo za stolom u kuhinji i gledao je sa zadovoljnim izrazom lica. „Trebalo bi da vidiš moju majku
kad nedeljom pravi pečenje“, rekao je. „I ona voli da kuva.“
„Vidiš, ovo je šafran. Vidiš kako se… mrvi?“ Pritisla je tučkom končiće šafrana u avanu. „Vidiš?“
„Da, vidim kako se usitnio. Baš lepo.“
 Nervoza je počela da joj isparava dok je kuvala. Kao i onomad u kafeu s njim, i tokom nekoliko večera sa
Zari i Džekom, osećala se prijatno. Nikad joj nije bila namera da u Americi vreme provodi s nekim tako
vedrim i veselim. Za nju je preterana vedrina bila nepoželjna, zaudarala je na laž. Kako su Amerikanci svakog
dana, cele godine, dobro raspoloženi? Mora da je u pitanju apsolutna mladost njihove zemlje. I sloboda. Nije
bilo hiljada godina poštovanja zaglupljujućih pravila. Samo opušten i lagan tok. Navikla se na dobro
raspoloženje, na vedrinu. Sviđao joj se Volter, prijala joj je njegova pozitivnost.
Iznenada se setila Bahmana, ali s bolom je to potisnula. Bilo bi apsurdno da ponovo oseća nešto tako
opasno.
Dodala je nekoliko kašika tople vode šafranu i pomešala ih. Volter nije mario za recept onoliko koliko je
pokazivao, ali klimao je glavom kao da gleda veoma važan događaj. Onda je ustao. „Hoćeš da ti pomognem?
Da isečem pile?“, upitao je blagim glasom.
Nije očekivala njegovo učestvovanje. Baba nikad nije kuvao. Iranci su voleli da jedu, ali znala je tek
nekolicinu koji su voleli da kuvaju. U stvari, nije upoznala nikog ko voli da kuva sve dok… Naravno da se
iznenadila kako su se gospodin Aslan i Bahman snalazili u kuhinji. Pošto bi gospođu Aslan paralisale
promene raspoloženja, nisu imali izbora. Uzela je nož i oprala ga. I evo Voltera željnog da pomogne. Čeka. A
ona ima važnijeg posla nego da misli na nekog drugog. Dala je Volteru nož i nastavila da opisuje, što je bolje
mogla, kako treba iseći pile.
Pratio je njene instrukcije i postarao se da uprljani nož ne dodirne ništa drugo. Oprao je ruke sapunom
kad je završio. Bila je zadivljena njegovom marljivošću i pažnjom. Istinski se starao da komadi budu baš
onakvi kakve je tražila jer je znao da je njoj to bitno. Bila je dirnuta tom pažljivošću.
Kad je završio, Roja je ubacila komade pileta u lonac s proprženim lukom. Piletina je zacvrčala. Stajali su
jedno pored drugog, ne dodirujući se. Ne računajući ono kad su se rukovali u kafeu, nijednom nije dodirnula
Voltera. Bio je savršen džentlmen na svim njihovim sastancima.
„Sad dodamo so i biber. I tajni sastojak“, rekla je. Postajalo je vruće pored šporeta. Mora da ostane
usredsređena.
„A to je?“
„Ovo… turmerik.“ Nije znala kako da izgovori turmerik. Volteru su oči zaiskrile, ali nije bila sigurna da li joj
je izgovor bio pogrešan ili Volter nije imao pojma šta je turmerik. Posula je izdašno žuti začin po piletu koje
se pržilo.
„Bez sumnje“, rekao je Volter, „ovo jelo biće drugačije od svega što sam dosad probao.“
„Sad sipamo vodu tako da pokrije pile.“
„To sam zabeležio.“
„Ne vidim da zapisuješ.“
„Sve je tu.“ Kucnuo se po glavi.
„Pustiš da voda provri, onda smanjiš plamen i pile može, hm… kako vi to kažete? Da se kuva… lagano.“
„Da se dinsta?!“
„Da. Dinstanje.“ Bila je to važna i velika reč, ne zato što je bila dugačka već zato što se osećala kad je nju
izgovarala kao da joj je to maternji jezik. Koja to Iranka nakon manje od dve godine u ovoj zemlji kaže da
nešto „dinsta“. Turmerik, dinstanje – postaje profesionalac.
„I dok se pile dinsta“, Roja je pazila da upotrebi odgovarajuće glagolsko vreme, „oljuštimo i isečemo
patlidžane. Onda ih posolimo, isperemo, obrišemo i ispržimo. Da?“
„O, da.“
Zajedno su oljuštili patlidžane. Dodao ih je kad je završio i gledao kako ih seče. Onda je podigao nož
pažljivo kao da pita može li da iseče jedan. Pustila ga je da iseče patlidžan. Radio je pažljivo, prateći njena
uputstva, ali znala je da će predugo trajati ako budu solili patlidžan onako kako su to maman i Kazeb radile
kod kuće u Teheranu i onda čekale da so izvuče gorčinu. Zato je samo uzela kriške koje je Volter isekao i
ubacila ih u tiganj u kome je zagrejala ulje. Radili su ćutke usklađeno. Volter je ljuštio i sekao, Roja je
ubacivala i pržila. Za to vreme, pile se dinstalo.
„Piletu dodamo malo cimeta, kardamoma i šafranove vodice“, rekla je Roja. „I isečen paradajz.“
Pomerila se ka ringli, pazeći da se ne očeše o Voltera.
Kad je podigla poklopac lonca, para je pokuljala i ovlažila joj lice i vrat. Oblila ju je vrelina jer je znala da je
on gleda.
„Š afran pomešan s vodom je kao tečno zlato. Zar ne? Mi za to kažemo da je tečno zlato.“
Izgledao je zbunjeno.
„Jer je šafran tako skup.“
„Aha, shvatam.“
„I dalje je sve tu?“ Nasmejala se i kucnula se po glavi kao Volter malopre.
„Da.“ Zurio je u nju. Onda je stavio ruku na grudi. „I ovde. Sve je tu.“
Para iz lonca kondenzovala se u kapljice vode na Rojinom licu. Osetila je kako klize na vrat. Ovo mora da
prestane. Ne sme ponovo da se zaljubi, čak i ako je ovaj Volter toliko drugačiji od momka koji ju je izneverio.
Dohvatila je limetu, spustila je na radnu površinu i odlučno zasekla. Velika, nazubljena oštrica presekla je
koru.
„Jao!“ Volter se odmakao od šporeta i od nje.
„Ponekad moraš jako da presečeš“, rekla je Roja oštro, „da izvučeš ukus.“ Okrenula se od njega. „Sad ćemo
skuvati pirinač.“

Sedeli su u trpezariji dok se spuštalo veče. „Hajde“, rekla je kad ga je poslužila piletinom i patlidžanom koji
su zajedno spremili. „Probaj, molim te.“
Bilo je to jelo koje je naučila da sprema od svoje majke u Iranu. Kazeb bi donela najsvežije povrće s pijace;
zaklala bi pile pozadi u njihovom dvorištu, limete bi se sušile na suncu pored kofe s vodom u bašti, a majka
bi na bedru mešala advieh začine. Sedeli bi zajedno – Roja, baba, maman i Zari – noge umotane pod ćebetom
u zimskim noćima i, uz jelo, pričali kako im je prošao dan.
Volter je podigao punu kašiku njenog kharesha, njene prošlosti. Trebalo je, kad se valjano spremi, da bude
mešavina slatkog i oporog, aromatična, delikatna kombinacija ukusa.
Čekala je da proba jelo.
„O“, rekao je. Uzeo još jedan zalogaj. „Bože!“
Sa svakim njegovim zalogajem u trpezariji pansiona gospođe Kišpo, otpao bi po sloj Rojinog čvrstog
oklopa.
 Dvadeseto poglavlje
1957–1959.
Ono što treba uraditi

Večere s Volterom u trpezariji gospođe Kišpo postale su glavni događaj Rojinih subota. Kad je Zari čula za
njihov ritual, pljesnula se po obrazu: „Akhaaaaay! To je tako slatko! Ti kuvaš za njega, a on sve jede s
oduševljenjem.“
„Tako nekako“, promumlala je Roja.
Dvojnik Tintina koji je ušetao u kalifornijski kafe i rekao: „To mi zvuči kao dobar plan“, čije su letnje
uspomene s jastozima i zime sa sankanjem izgledale kao da su iz nekog američkog filma u bioskopu
Metropol uspokojavao ju je. Tog udvaranja nije ni trebalo da bude; zasnivalo se na osećanju dobre volje,
centriranom na bezbednosti – a trebalo je da bude samo čas kuvanja u kuhinji gospođe Kišpo. Nije trebalo da
oprezno žudi za njegovom mirnoćom.
Kad je zatražio njenu ruku preko ekstra hrskavog tahdig pirinča serviranog uz ghormeh sabzi u subotu
uveče, otprilike godinu dana nakon prve kulinarske lekcije, Roja se ponovo osećala dinstancirano, kao da
lebdi iznad scene i gleda devojku koja ima svoju ulogu u filmu. Bilo joj je teško da diše. Pustila je da Volterova
prosidba visi u vazduhu na tren, miris rastopljenog putera, šafrana i pirinča u njegovom dahu.
Sve to – njihovo nežno udvaranje, sve veća naklonost, obećanje novog života u Novoj Engleskoj – bilo je
scenario za nečiji tuđi život. Nekoga bolje opremljenog za ljubavne veze, nekoga manje slomljenog i stranog.
Nekako je otkrila shemu, osnovni nacrt za stvari koje su se dešavale Amerikancima.
„Hoćeš li, Roja-džan…“, naučila ga je intimnom obraćanju na farsiju, i savršeno je to izgovorio za stolom te
večeri, „… da se udaš za mene?“
Obrazi i uši su joj zaplamteli. Bila je uzbunjena. Te reči govorile su se u filmovima. Slične onima koje su joj
izgovorene na drugom jeziku u prošlom životu.
„Razmisli o tome: Roja. Arčer.“ Volter je rekao ime i prezime polako, kao da je vežbao da ih izgovara
spojeno. „Mogli bismo da se preselimo na istok. Primljen sam na BU.“
„Bi ju?“
„Bostonski univerzitet. Mogla bi da radiš u laboratoriji dok ja ne diplomiram na pravima. Tamo ima
mnogo bolnica i fakulteta. Mogla bi da dobiješ posao koji priželjkuješ, Roja. Ž elim da provedem ceo život s
tobom. Ako ti je potrebno vremena…“
„Da.“
Kasnije će premotavati tu scenu u glavi. Zaprosio ju je i ona je rekla da. I kad samo pomisli da je zamerala
Bahmanu što je tako brzo uskočio u život koji mu je majka odredila. Možda su njih oboje samo pratili
sudbinu nevidljivo ispisanu na čelu.
Volterov dah na njenom vratu bio je topao, volterovski. Koliko je samo bio radostan kad je rekla da!
Uzbuđen, zajapuren. Umalo se nije sapleo kod vrata kad se okrenuo da se još jednom zagrle. Nakon što se
odvezao te noći, Roja je sedela nepomično u dnevnoj sobi gospođe Kišpo s ugašenim svetlima. Druge
stanarke, uključujući Zari, i dalje su bile napolju sa momcima. Gospođa Kišpo još se nije vratila iz posete
ćerki i unucima.
„Večeras je tako lep mesec!“, rekla je Zari kad je konačno došla kući. Ušla je u dnevnu sobu, glas joj je bio
radostan. Roja je uvek mogla da oseti post-Džek auru oko Zari.
„Samo da si čula šta je Džek rekao večeras, sestro!“, Zarin karmin je sevnuo na maloj pruzi mesečine koja
je dolazila s prozora. „Zašto sediš u mraku? O, nešto lepo miriše u ovoj kući! Pravila si ghormeh sabzi?“
Roja je klimnula glavom, ali nije bila sigurna da njena sestra može to da vidi.
„Ove štikle me ubijaju.“ Čula je kako Zari zbacuje jednu pa drugu cipelu. „Džek je napisao pesmu gde svaki
stih počinje sa p. Svaki izuzev pretposlednjeg koji počinje sa z. Zar to nije sjajno?“
„Genijalno.“
„Kako si se provela s Volterom? Jesi li ga naučila da sprema ghormeh sabzi?“
„Udaću se za njega.“ Da bi se usidrila i da ne bi isparila od vrtoglavosti koja se javila od važnosti onoga na
šta je pristala, Roja je u krilu ispreplela prste koji su mirisali na luk. Naletela je na ulogu Volterove verenice
kao da su tokom grupne posete nekom holivudskom studiju pogrešno pomislili da je glavna glumica i tražili
od nje da izgovori tekst koji je neko drugi napisao.
„Š ta kažeš?“, Zari se ukopala u mestu.
„Čula si me.“
„Vaaaaj! Kad?“
 Roja je slegnula ramenima.
Zari je u čarapama doskakutala do nje da je zagrli. Mirisala je na Džekovu kolonjsku vodu. Naravno, njena
sestra tražila je da čuje sve do detalja. Zari bi najviše volela da njih dve razgovaraju cele noći i da
proanaliziraju svaki trenutak večeri: kako ju je Volter zaprosio, šta je rekao, da čuje sve od reči do reči. Ali šta
je tu imalo da se kaže? On je postavio pitanje, Roja je rekla „da“. I to je sve, prosto i jednostavno.
„Laku noć, Zari.“ Roja je potapšala sestru po leđima. Nije bila spremna za Zarina čavrljanja. Osećala se
isceđeno.
„O, bože! Udaćeš se! Da čovek ne poveruje. Moramo da javimo maman i babi. Jesi li se čula s njima? Jesi li
zatražila njihovu dozvolu? Hoćeš li da se vratiš u Iran da biste se tamo venčali? Kako da ih dovedemo ovamo?
Š ta ćemo da radimo? Kad će biti venčanje? Pomoći ću ti. Ž eliš da se venčaš ovde u Kaliforniji? Treba li da
kažemo gospođi Kišpo? Da li ćeš se preseliti s njim u Boston kad diplomiraš? Sestro, šta ću ja bez tebe?
Razdvojićemo se prvi put u životu. Znaš da ću ostati ovde? Gospođa Kišpo kaže da mogu da ostanem i kad
diplomiram. Mislim, ne znam kako će se stvari dalje odvijati sa Džekom. Hoće da piše poeziju; kaže da je San
Francisko preskup. Sestro, trebaće ti haljina! Moraćeš da razgovaraš s babom. O, bože! Volter! Amerikanac!
Trebalo bi da sastaviš spisak svega što treba uraditi. Ja ću zapisivati.“
„Yavash, yavash – uspori malo“, rekla je Roja. Vrtelo joj se u glavi. Zari je previše pričala. Sve se brzo
dešavalo. Volterov dah je mirisao na šafran i puter. Tahdig pirinač je bio zlatan i hrskav te večeri. Bio je to
savršen prilog za ghormeh sabzi. Iznenadila se. Uplašila se da će stari lonac gospođe Kišpo zagoreti i da će se
sve zalepiti, ali savršeno je kliznulo u činiju. Nije razmišljala o haljini. Ni o spisku onoga što treba uraditi.
Ž elela je da zaroni glavu u naslon fotelje gospođe Kišpo i da zaplače. Bila je umorna. Zari je pričala nešto o
proslavi veridbe, treba li uopšte da je pripremaju, i da li da pozovu prijatelje s fakulteta, i tako dalje i tako
dalje. Roja nije htela proslavu. Mesečina se spuštala s prozora u uskoj traci. Ostali deo sobe bio je u mraku.
„Sestro, kasno je, hajdemo na spavanje, smislićemo sve“, rekla je Roja.
Zari je rekla još nekoliko stvari o cveću, telefonskim pozivima, podsuknjama i Džeku. Onda je ustala, otišla
do vrata po mraku i rukom tapkala po podu da nađe cipele. Klatarile su se s njenih prstiju dok je izlazila. Pre
nego što je izašla iz sobe, rekla je glasnim šapatom: „Znaš šta ovo znači? Završile smo s onim momkom
zauvek.“
Senke su zadrhtale kao čipka na podu u dnevnoj sobi kad je Zari izašla. Roja nije mogla da izbaci iz glave
nabrajanje onoga što treba uraditi. Koliko kutija će joj biti potrebno da se spakuje za Novu Englesku? Mora
da kupi zimski kaput, naravno. Moraće da javi roditeljima da se planira venčanje. Baba će hteti da upozna
Voltera – trebalo je prvo da zatraže njegov blagoslov, sve su uradili pogrešno. Ali sve je bilo naopačke u ovoj
zemlji, a baba i maman bili su daleko. Nije imala izbora. Možda će im laknuti kad čuju da se verila. Naravno
da su se sekirali. Mislili su da se nikad neće udati nakon raskida s Bahmanom. Nije se smatralo da je
oštećena poput razvedenih žena, bože me sakloni! Ipak… Otpisali su brak za nju – odnosno, ona je to uradila.
Raskinuta veridba predstavljala je javnu sramotu. U krugovima u kojima se ona kretala, pričalo se o tome
neko vreme. Ali Volter je Amerikanac, živi ovde, u ovoj zemlji. Ovde je sve drugačije. Možda je tako bilo
zapisano. Na čelu.
Trebaće joj venčanica, naravno, Zari je u pravu. Dodala je tu stavku na listu.
Slatki, dragi Volter. Ima mnogo dobrote u njemu, zar ne? Nikad je neće izneveriti. Svidela joj se njegova
majka, uzdržana ali ljubazna. Roja ju je upoznala kad je došla u posetu sinu. Ponavljala je koliko bi Volterov
otac voleo da može to da vidi. Volterova sestra Patriša nije mogla da dođe, prehladila se. Volter je samo
slegnuo ramenima i prošaputao: „Nova Engleska“, kao objašnjenje. Roja je naterala svoj um da se fokusira na
Voltera i na spisak onog što treba uraditi.
Ali knedla u grlu i dalje je bila tu.
Završile smo s onim momkom zauvek.
Prihvatiće život Volterovih rolnica od jastoga. Sto puta pre.
Završile smo s onim momkom zauvek.
Roja se držala fotelje gospođe Kišpo rukama koje su mirisale na luk i čekala da knedla u grlu nestane i
dozvoli joj da guta. S vremenom. S vremenom će otići.

Krem ruže pokrivale su ograde i stolove u hotelu na Kejp Kodu. Bila je sredina leta i nebo Nove Engleske
kupalo se u veličanstvenom plavetnilu. Roja je išla ka oltaru kao omamljena. Zari joj je pomogla da nađe
venčanicu u prodavnici u San Francisku. Dugačku, s velikom zvonastom suknjom u kojoj je izgledala kao
lutka. Gornji deo bio je napravljen od čipke, a suknja od satena krem boje. Maman i baba doleteli su iz Irana.
U njihovom naručju našla je tiho utočište, rastopila se u zagrljaju na aerodromu. Sve vreme su joj nedostajali
– više nego što je smela da prizna. Njihova pisma iz Irana poslata vazdušnom poštom, njihovo gluvo
dovikivanje preko telefona, nisu mogla da zamene zagrljaj roditelja, mamin citrusni miris. Baba je gotovo
skroz oćelavio i bio je sad mnogo niži, pogrbljen. Maman je i dalje imala pravo držanje, ali kosa joj je bila
posuta s mnogo više sedih. U velikom američkom hotelu, njeni roditelji bili su mali, beznačajni: klimali su
glavom i smešili se Volterovoj majci, rukovali se s visokim, gargantuanskim, plavokosim Volterovim
rođacima. Izgledali su pomalo izgubljeno i stalno je bilo potrebno da im se prevodi i objašnjava.
„Smeši se, sestro, smeši se!“ Zari je kružila po sali u bledoružičastoj haljini od organdina koja je bila
stegnuta u struku i isticala joj figuru. Zatezala je stolnjake i poravnavala ukrasne trake. Plesala je naokolo i
proveravala svako jelo. Tokom cele večeri vukla je Roju na plesni podijum i starala se da Volterova kravata
nikad ne bude nakrivljena.
„Izgledaš predivno, draga“, rekla je Alis, Volterova majka. „Bože moj, koliko si lepa. O, Voltere, kako bih
volela da ti je otac živ!“
Roja je ljubila Voltera tokom proslave kao što se i očekivalo, mahala publici koja bi tada zapljeskala. A kad
bi je upitali da li je sad najsrećnija na svetu, Roja bi klimala glavom i disciplinovano pozirala fotografu.

Nakon što su Roja i Volter diplomirali, ona na Koledžu Mils, on na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju, Roja je
trebalo da se vrati u Iran. Nekoliko godina ranije, za doručkom, dok su jeli barbari hleb s feta-sirom i
džemom od višanja, baba je rekao da će ona biti sledeća madam Kiri ili Helen Keler. Ali sad bi možda mogla
da bude „naučnica“ – koja diže epruvete ka svetlu, rešava probleme i dolazi do novih otkrića koja pomeraju
granice ljudskog znanja – u Novoj Engleskoj.
U predgrađu Bostona, ona i Volter kupili su malu belu kuću u kolonijalnom stilu s tamnozelenim
žaluzinama. On je i dalje studirao prava, ali njegova majka pomogla je s kaparom za kuću. Volter je odlazio na
fakultet u Boston, a vikendima je vodio Roju u obilazak za nju novog grada. Kuća se nalazila na kilometar i po
od poljane na kojoj je počela Američka revolucija, na kojoj su dobrovoljci dali život 19. aprila 1775, na kojoj
su britanski crveni mundiri napali hrabre koloniste. Volter je o tome govorio s velikim ponosom. Odveo ju je
do mesta gde je ispaljen plotun koji je čuo ceo svet i pokazao joj kameni spomenik. Roja je stajala na
netaknutoj zelenoj travi i pitala se da li će jednog dana biti podignut spomenik onima koji su poginuli na trgu
u Teheranu vrelog avgustovskog dana 1953. Verovatno neće. Na zelenilu na kome je začeta nova zemlja, Roja
je raširila ćebe za piknik, jela rolnice od jastoga i pila pivo od đumbira s novopečenim mužem. Začini iz piva
pekli su joj grlo. Više bi volela da pije vodu, ali Volter joj je rekao da će njegova sjajna cura zavoleti taj ukus.
Klimnula je glavom.
Njeni su se vratili u Iran nakon svadbe. Roja nije stigla da popriča s maman i da je pita koliko paradajza da
doda u loobia polo – nije mogla da svrati do majke i da je povede u brzu kupovinu do supermarketa. Nije
mogla ocu da čita naslove u novinama niti da se s njim smeje ludorijama Lusil Bol koja se davila čokoladom.
Volela bi da njeni roditelji vide televizor koji je Volter kupio. Poželela je da može da se prošeta do mamine
kuće da pomazi maman po obrazu i da kaže: „Obuvaj se, idemo napolje.“
Kad su se Zari i Džek uzeli, maman i baba nisu čak ni došli na venčanje. Zari je sve organizovala za kratke
tri nedelje i nije dala gostima dovoljno vremena da se pripreme. Osim toga, putovanje za Rojino venčanje
bilo je skupo za maman i babu, nisu mogli da priušte sebi da tako brzo opet krenu za Ameriku. Pod
krošnjama sekvoje u kampusu Berklija, Džek je insistirao da izrecituju pesme koje je napisao dok je pušio
marihuanu. Roja je doletela, prisustvovala spektaklu, zagrlila sestru, nadajući se da će Zari i Džek imati šta
da jedu.
„Da li zaista planira da bude samo pesnik? To nije poziv na koji se čovek može osloniti.“
„Kako si gruba!“, rekla je Zari. I onda prošaputala: „Ne brini, sestro! Odlučila sam da upoznam Džeka sa
svetom reklama. Mislim da će mu se svideti. Tako je kreativan. A pesme mogu da posluže i za reklamiranje
koječega.“
„Ako ti tako kažeš.“ Roja je i dalje bila zabrinuta.
Sestre su započele bračni život na suprotnim obalama. dopisivale su se i povremeno razgovarale preko
telefona da bi ostale u kontaktu. Roja je duboko pustila korene na severoistoku. Zari je lelujala Kalifornijom
sa Džekom, u početku kampujući s njegovim prijateljima. A onda je stiglo pismo s novostima:
Džek je pristao da se ošiša. Konkurisao je za posao u reklamnoj agenciji. Počeće od dna, s najniže pozicije. Ali
s njegovom stvaralačkom genijalnošću neće dugo tamo ostati, zar ne?
Svi su čekali da Roji stomak nabubri, da se rodi beba. Alis, Volterova majka, smešila se s nadom Rojinom
struku kao da će ga tako odobrovoljiti da se proširi životom. Bilo je veoma teško razočarati ih.
Jedne noći iz stana u centru Bostona došla je u posetu Volterova sestra. Roja je poslužila veknu od mesa i
kuvane šargarepe, ne želeći da opterećuje Patrišu persijskom kuhinjom. Poslednji put kad je poslužila
piletinu sa suvim šljivama, Patriša je vrtela hranu po tanjiru i uzdisala. Roji je kasnije bilo mrsko da svu tu
hranu baci u đubre. Patriši se očigledno nije dopadala Rojina kuhinja. Roji to nije smetalo. Ali zabolelo ju je
što je Volterova starija sestra očigledno ne voli.
„I šta ima novo u svetu našeg ljupkog para: Voltera i Roje?“, Patriša je upitala za večerom i pomirisala
krišku vekne od mesa na svom tanjiru.
„Volter marljivo uči ovih dana. I noći“, rekla je Roja.
 „Da, sasvim razumljivo. To se zahteva na pravima, zar ne? Ne smeš to da shvataš lično, Roja. Mora da bude
vredan. Tako to ovde ide.“
„Ne, htela sam da kažem…“, Roja je zaustila.
„Voltere, da li se dovoljno odmaraš? Da li se hraniš kako treba?“ Patriša ju je presekla. „Mogu da ti
donesem neko pečenje. Da malo predahneš… od tih drugih stvari.“
„S Rojom imam sve što mi je potrebno. Namiren sam. Hvala, Patriša.“
„Dobro.“ Patriša se kiselo nasmešila. „Izvinite što pitam.“
Nastavili su da jedu u tišini. Nakon nekoliko minuta, Patriša je podigla viljušku i rekla: „Dakle?“
„Dakle, šta?“, Volter je odgovorio umorno.
„Pa zar moram da vam sričem?! Da li ćemo uskoro ušivati inicijale na bebeće ćebence?“
Rojino telo je omlitavilo.
„Vidi, Patriša. Moraš da razumeš da je Roja moderna žena. Ovo je 1959, pobogu!“ Volter je otpio gutljaj
džin-tonika. „Roja želi da se zaposli“, rekao je. „Da se bavi naučnim radom. I veoma je kvalifikovana. Znaš i
sama. Otkako smo se preselili na istok, konkuriše i traži nameštenje.“
Patrišina viljuška ostala je da visi u vazduhu. Onda ju je spustila i rekla: „Nemoj mi popovati, Voltere. Kao
da ja ne radim! Ali ako si u braku, onda se očekuje da imaš decu. To je sve.“
Patriša se nije udavala. Pet godina starija od Voltera, bila je zaposlena u banci. Pravi čarobnjak s
brojevima, sve više je pokazivala nezadovoljstvo poslom sekretarice koji je obavljala.
„Da ti donesem još jedno piće, Patriša?“, upitao je.
Pogledala ga je i promumlala nešto nerazumljivo sebi u bradu. Volter je to shvatio kao potvrdan odgovor,
ustao je i otišao u kuhinju.
„Volela bih da radim barem godinu-dve“, rekla je Roja krotko kad je ostala sama sa zaovom. Uznemirilo ju
je ono što je Patriša rekla. Venčanje, muž, kuća u predgrađu: to je bilo lako postići i već ih je štriklirala na
svom spisku. Ali deca su je prestravljivala. Nije bila spremna za ulogu majke.
Patriša je uzela zalogaj mesne vekne, sažvakala ga i progutala. Pažljivo je potapkala uglove usana
salvetom. „Ne možeš očekivati da se sve desi samo od sebe zato što si sad u Americi. Ne ide to tako.“
„Znam“, rekla je Roja. „I te kako sam svesna toga.“ Rekla je to prenaglašenim američkim akcentom. Nije
mogla da se uzdrži.
Patriša je zurila u nju nekoliko sekundi. Onda je promrmljala: „Siroti Volter.“
Patriša joj je uvek stavljala do znanja da je strašno što je njen brat izabrao Persijanku umesto neke dobro
situirane žene iz svog društvenog kruga. Izgleda da ju je istinski nerviralo da sluša kako ova mala Iranka
insistira da radi bez nekog valjanog razloga.
„Time čovek ne može da upravlja, zar ne?“, rekla je Patriša. „A treba misliti i na Voltera.“
„Pat, izvoli!“ Volter se vratio i dodao sestri martini. Usiljena vedrina je nestala kad je video Rojin izraz lica.
„Da li sam nešto propustio?“
„Ništa, Voltere, dragi.“ Patriša je otpila piće. „Neki ljudi prosto misle da mogu upravljati sudbinom. To je
sve. Previše su naivni i budalasti.“

Nekoliko nedelja kasnije Volter se vratio kući s predavanja i poljubio Roju, koja je stajala pored šporeta i
kuvala.
„Znaš, jedan moj drug s fakulteta ima sestru koja radi u poslovnoj školi. Ostala je u drugom stanju.“
„Blago njoj“, rekla je Roja. Nakon katastrofalnog razgovora za večerom s Patrišom, ponovila je nasamo
Volteru da nije spremna da ima decu. Rekao je da to zna. Nema razloga za žurbu. Ne daj da te moja sestra
gnjavi.
Zašto je onda Volter sad pominjao da će njoj nepoznata žena dobiti dete.
„Taj moj kolega kaže da joj traže zamenu.“
Roja je prestala da meša sos.
„Znam da je reč o poslovnoj školi, i da to nije ono što si želela. Ali to nije loš posao. I možda bi htela da
konkurišeš za to mesto pre drugih. Uskoro će zvanično oglasiti da je radno mesto upražnjeno i sliće se
stotine prijava.“
„Neću da radim kao sekretarica.“ Setila se Patriše kako kuca na pisaćoj mašini za muškarce u banci i kipti
od osujećenih ambicija.
„Znam da to nije posao u laboratoriji. Ali to je dobro za početak.“
Pokazalo se da je mnogo teže dobiti posao u laboratoriji nego što je Roja očekivala. Nije bilo mnogo
radnih mesta za žene. Bila je spremna da počne od najnižeg zvanja, kao tehničarka. Ali laboratorije je nisu
htele. U jednoj su joj ponudili da pere posude: čaše i epruvete moraju pažljivo ručno da se operu, rekli su joj
na razgovoru za posao. Roja je pokazala prepis diplome, svoje gotovo savršene ocene. Bili su na korak od
1960, ali kuda god bi pošla, muškarci su imali prednost. A ona je, osim toga, i dalje – i zauvek – bila
strankinja. Svrstavala se u manjinu žena koje su htele da rade. Njene vršnjakinje iz bostonskih predgrađa
bile su srećne što ostaju kod kuće i vode brigu o domaćinstvu svog muža.
„E pa, čestitam“, rekla je Patriša kad je saznala da je Roja dobila posao sekretarice u poslovnoj školi. „Ko će
sad da kuva i da vodi računa o sirotom Volteru?“
„Nastaviću da kuvam kao i dosad, Patriša. Ne brini.“
Isekla je peršun, korijander, spanać i nanu. Napravila je najgušću aush supu. Ona i Volter digli su čaše da
nazdrave.
Uprkos Patrišinom neodobravanju i tužnim Alisinim pogledima, Volter je poštovao Rojinu odluku da
sačekaju s prinovom u porodici.
Tokom naredne godine, svako malo, Volter bi nežno upitao Roju da li se predomislila. Roja nije htela da
mu kaže da se plaši da stvori još jedan život i da se za njega veže. Nije mogla da izbaci iz glave ružno pitanje:
Šta ako se nešto desi bebi?
Ponekad bi joj se u najneočekivanijim trenucima vratio iz prošlog života čudan refren gospođe Aslan.
Bebe umiru, govorila je. Koja luda žena bi mislila isto što i Roja? Patriša je u pravu. Siroti Volter, zaista!
Godinama je mislila da će njen najveći gubitak u životu biti njena prva ljubav. I prodavac koji joj je umro
pred nogama. Nije ni slutila da će budućnost doneti veliku tugu u odnosu na koju će leto 1953. izgledati kao
dečja igra.
Četvrti deo
 Dvadeset prvo poglavlje
1958.
Rođenja

Nisam očekivao da ću istovremeno dobiti i sina i ćerku. To je jedinstvena vrsta radosti i iscrpljenosti:
dodatak koji čoveka ostavi preplavljenog i poraženog. Potpuno nas obuzme. Blagosloveni smo i u
strahopoštovanju. Neka ih Bog čuva!
Pre neko veče vratio sam se s posla a kuvarica je napravila jelo s jajima i belim lukom, omiljeno u
njenom selu na severu i oboje smo zaplakali istovremeno. Bilo mi je jasno da bi Šahla sišla s uma da nije
slugu i dadilja. Moja majka nam je došla u posetu i sedela je tiho i povučeno u svom ćošku.
Nisam zaboravio nijednu od mnogih ružnih stvari koje ti je rekla. Bilo me je sramota što ne pazi šta
priča, stideo sam se njenih grubih i oštrih reči. Sećam se kako je htela da te uvredi kad si nam došla u
posetu. Da te poseče. Da te uplaši. Video sam da je okrutna. I kad su joj dobri dani, razumem zašto te je to
uplašilo.
Ali evo predistorijata s kojim nisi bila upoznata:
Ja nisam prvo dete svojih roditelja. Ni drugo, ni treće. Ni četvrto. Ja sam peto dete, sva prethodna su
umrla. Dva su bila mrtvorođena, jedno je umrlo u osmom mesecu trudnoće, a drugo u prvoj godini života.
To što su moji roditelji ostali uporni govori o njihovoj velikoj želji i vremenu u kome živimo. Ne znam da li
su imali još dece posle mene. Možda i jesu, a ja sam bio previše mali da se sećam da je još neko umrlo.
Majka mi je rekla za te druge izgubljene bebe u trenutku izuzetne osetljivosti. Taj dan bih najradije
zaboravio. Dan kad se sve promenilo za nas. Za tebe i mene.
Naravno, moja majka nije jedina koju je snašla takva nesreća, ali druge su to izgleda bolje podnele.
Možda zato što nisu toliko dece izgubile u nizu.
Njenu melanholiju pripisivao sam tim strašnim gubicima. Njenu depresiju i promene raspoloženja i
nestabilnost pripisivao sam tome.
Kako sam mogao da znam da je bilo gubitka koji je prethodio svim drugima, koji se nadnosio nad svim
ostalim?
Nadam se da si dobro tamo u Americi. Želim ti svako dobro. Da budeš bezbedna. Nadam se da si zdrava
i srećna. Mene deca održavaju. Znaš šta hoću da kažem?
 Dvadeset drugo poglavlje
1962–1963.
Marigold

Sestro, Džek i ja očekujemo prvo dete. Takođe, naučila sam da pravim patlidžan khoresh bez patlidžana!
Roja je pročitala Zarino pismo i stavila ga na svoj sto na gomilicu onoga što treba uraditi. Otpisala joj je na
farsiju i dodala na engleskom jeziku štampanim slovima na dnu strane: „Čestitam.“ Liznula je i zatvorila
koverat i podsetila se svojih ciljeva. Savesno je radila kao sekretarica u poslovnoj školi. Brzina kucanja na
pisaćoj mašini vrlo brzo joj se povećala. Nije očekivala da će se time baviti, ali kompromis je pravilo u
njenom novom životu. Jednostavno nije mogla da dobije dobar (ili bilo kakav) posao u struci, i to ne zato što
nije dala sve od sebe da ga nađe. Eto šta znači biti žensko. Već je pomerala granice time što je insistirala da se
zaposli. Gde god bi konkurisala za radno mesto u svojoj struci, kretalo se od pretpostavke da zauzima mesto
kvalifikovanim muškarcima. I uz to je strankinja – zar ne bi trebalo da bude zahvalna što se našla u ovoj
zemlji? Bilo je neizgovorenog značenja u savetima dobronamernih prijatelja i suseda. Roja je suzila svoje
ambicije.
Negde iz dubine potisnutih misli, jedno pitanje ju je mučilo. Patriša je u pravu: trebalo bi da prošire
porodicu. Čega se toliko plaši, zaboga, zašto i dalje misli da će se nešto loše desiti? Roja je otišla do pošte i
poslala pismo Zari. Pozvaće je kasnije, pred kraj nedelje, poslaće poklon, naravno. Brzo se vratila kući,
podsećajući se na sve ono što još treba da uradi. Radovala se zbog Zari i Džeka. Istinski.
Međutim, imala je toliko obaveza.
Ponekad bi joj se Bahman javio u snovima. Njegov osmeh, mošusni miris, oči pune nade, njegov dodir,
kako se prislonio uz nju u Prodavnici papira, ukus espresa, slatkog peciva u kafeu Ganadi, pregiba njegovih
leđa pritisnutih uz njena… Probudila bi se i naterala da sve to zaboravi. Nije smela da dopusti da se meša u
sadašnji rukopis njenog života. U njenim snovima uvek je mlad, ponekad radostan.
Na persijsku Novu godinu Džahangir joj je rekao preko telefona da su Bahman i Š ahla sada zauzeti decom.
Blizancima! Telefonski razgovor jednom godišnje sa Džahangirom bio je za Roju jedini izvor vesti o
Bahmanu. Maman i baba nikad ga nisu pominjali. Tokom prve dve godine u Sjedinjenim Državama,
dopisivala se s nekoliko devojaka iz srednje škole i dve rođake. Ali kako su meseci prolazili, prestale su da
razmenjuju pisma. Daljina. Previše prošlog vremena. Pisala je još samo roditeljima i Zari. Ali telefonski
razgovor sa Džahangirom jednom godišnje održavao ju je u kontaktu s prošlošću koju nije mogla da napusti
ma koliko bila bolna.
Volter je marljivo učio, i Roja je bila srećna – pre bi se reklo, zadovoljna – dobro situirana sa svojim
poslom u Harvardskoj poslovnoj školi (HPS su je zvali). U Americi su svi voleli skraćenice. Njene kolege bile
su efikasne i ponekad ljubazne. Prijalo joj je da svakog jutra uvuče papir u pisaću mašinu, da prepisuje pisma
dekana i profesora, da vodi beleške, zavodi dokumenta, da drži stvari u apsolutnom redu. Volela je što o
svemu vodi računa. Sve je bilo na svom mestu: pristigla pisma, naoštrene olovke, sive omotnice. Upravljala je
svojim svetom s preciznošću i pažnjom.
„Dakle!“, Patriša je rekla kad je opet svratila ne večeru. „Kako ste vas dvoje? Ima li nečeg uzbudljivog na
vidiku?“
„Da ti donesem piće, Patriša?“, Volter je upitao škrgućući zubima.
„Još nisam popila ni ovo, ali hvala ti.“ Patriša se nasmešila. „Voltere, sećaš li se Ričarda s Kejpa gde smo išli
na letovanja u detinjstvu? Njegovi i naši roditelji su se družili.“ Poslednju rečenicu Patriša je rekla Roji kao da
joj objašnjava, kao da je upućuje u činjenice, iako je Roja poznavala Ričarda. Ona i Volter redovno su odlazili
na večere s njim i njegovom ženom. „E pa“, nastavila je Patriša, „on i njegova ljupka žena – volim Suzan, tako
je elegantna – očekuju treće dete! Treće!“ Patriša je otpila piće.
Roja je otišla u kuhinju da isprži luk bez ikakvog razloga. Začinila ga je nanom i jela iz tiganja dok joj je
celo telo drhtalo. Ona i Volter sad su se bližili tridesetim godinama. Većina njenih prijatelja i poznanika imala
je barem jedno dete. No nije bilo kasno za njih. Patriša je bila gruba i nepristojna. Direktna, nije se
ustručavala da se meša u njihovu intimu. U ono što je se nimalo ne tiče. Dogovorili su se da čekaju i čekaće.

Došla je po svom rasporedu, kad joj se prohtelo. Rodila se u bolnici Maunt Oburn 11. januara 1962. i kad ju je
Roja uzela, kad ju je pogledala u oči koje su bile začuđujuće budne, dok je držala malo, mlečno telo uz svoje,
bila je prestravljena. Ali Roja je takođe, na neki čudan način, ponovo postala stvarna. Nije više bila glumica u
svom američkom filmu. Prvi put posle dugo vremena Roja je ponovo bila potpuno svoja.
 Kad su se vratili kući iz bolnice, Alis se brinula o njima. Alis koja je mirisala na krompir-salatu i losion,
koja je bila uzdržana s Rojom i očarana unukom. Roji je mnogo nedostajala maman, ali bila je zahvalna što je
Alis tu i što iz predostrožnosti sve prokuvava, što donosi vedrinu i pravi beskrajne količine pečenog
krompira s pavlakom.
Alisino lice naboralo se godinu dana kasnije kad je beba prestala da diše. Alis je plakala u kolima dok su se
vozili ka bolnici u ledenoj panici.
Beba se borila da dođe do vazduha. Marigold. Ime joj je bilo Marigold. Sletela je u njihov život i za tih
gotovo dvanaest meseci Roja je izgubila slojeve povučenosti, rezervisanosti, uzdržanosti. Nikad nije
dozvolila Volteru pun pristup: deo sebe je zaključala. On je to prihvatio (takav je bio Volter), zahvalan što je
tu s njim, što je vidi svakog jutra. Ali Marigold – sa svetlosmeđom kosom, sivim očima, tihim mjaucima dok bi
je dojila, koja se držala za Roju zapanjujućom snagom – probila se kroz sve glečerske zidove koje je Roja
podigla i otopila ih svojim bezubim osmehom. Tih dvanaest meseci Roja je, umorna i srećna, bila istinski
svoja. Čak je i ljubav njene mladosti bledela u poređenju s Marigold; nikad joj dotad ništa nije bilo sve na
svetu kao ta beba.
Na putu do bolnice Volter je nemo stiskao volan. Sneg je uporno padao; smetovi su rasli i siveli. Alisina
molitva ispunila je kola: reči iz Svetog pisma, preklinjanje Gospoda. Alis je u nedelju došla iz Kejpa da ih
poseti; večerali su, a Marigold nije prestajala da kašlje. Porasla joj je temperatura koju je imala danima,
počela je da se bori za dah. Dok je Roja nepomično sedela na zadnjem sedištu s bebom u rukama, osećala se
kao bi se mogla raspući, raspasti, rasuti u komade. Samo daj da mi dete bude dobro, molim te, nek joj doktori
snize temperaturu, biće joj bolje, naravno, mora da joj bude bolje. Marigold je teško disala, a Roja joj je iz očaja
pevala staru persijsku pesmu. Alis se prekinula u molitvi i slušala, a Volter je vozio brzo po ledenom putu.
Sestra koja je uzela Marigold iz Rojinog naručja imala je plavu punđu ispod bele kape. Dah joj je mirisao
na cigarete. Roja nije htela da dete da toj ženi, želela je da ga drži uz sebe. Lekar koji se pojavio imao je
bubuljicu iznad usne, spremnu da pukne. Godinama kasnije, dok bi išla ulicama oko svoje kuće, pobesnela bi
setivši se doktorove bubuljice i duvanskog zadaha medicinske sestre – isprečili su se između nje i deteta,
ubacili su se u tragediju njenog života, i zauvek će proganjati njene uspomene u beskrajnoj petlji.
Marigold je proglašena mrtvom četrdeset tri minuta nakon dolaska u bolnicu.
Na podu od linoleuma, ispod svetla neonki, Roji su se noge odsekle. Doktorov glas bio je izobličen.
Govorio je kroz blato. Baš kao kad je došla u Ameriku, nije razumela engleski jezik. Pored nje je stajao Volter,
visok i nem, videla je kako njegove velike ruke drhte. Alis je stajala ukoso preko puta njih; sve kod njene
svekrve bilo je nepokretno izuzev suza.
Njih troje vratili su se kući u svitanje. Nisu to mogli da izbegnu, mada je Roja pomišljala da ostane u
bolnici i da nikad iz nje ne ode da možda umre od gladi na podu od linoleuma. U toj zgradi, s elektronskim
otkucajima aparata i žagorom i milion drugih hitnih slučajeva koji nikad ne bi mogli da budu tako važni kao
Marigoldin život, na tom mestu koje je mirisalo na smrt, morali su da sede satima. Volter je potpisao neke
papire i rekli su im da odu. Tokom vožnje kući, smenjivali su se nanosi snega. Udove nije imala, nije osećala
ni ruke ni noge ni prste; Roja je bila svesna da ima još nekoga pored nje u kolima. Najviše su joj nedostajali
Marigoldini obraščići. Ž elela je da ih prisloni uz svoj obraz. Njena tuga neće imati kraja, u to je bila sigurna.
Volter joj je skuvao čaj. I ustajao je iz kreveta svakog jutra i spremao joj tvrdo kuvana jaja. Nije više
zviždukao. Nešto bolno bilo je sad uvek u vazduhu, trulilo u krateru koja je ostao nakon bdenja za Marigold.

„Nisi morala da dolaziš“, rekla je Roja nekoliko nedelja kasnije kad se Zari pojavila s koferom i dvoje male
dece. Roja je stajala na vratima svoje zatamnjene kuće, prljavi sudovi u sudoperi u kuhinji iza nje, prljav veš
u gomilama, ustajao vazduh svuda.
„Morala sam, sestro.“
Zarin sin Darijus sad je imao četiri godine. Njegova mlađa sestra Lejla vrpoljila se u Zarinom naručju.
Lejla je imala dve godine. Proživela je dvanaest meseci koje Marigold nikad neće. Sve – svaki detalj, svaka reč,
svaki sekund, svaki čovek – podsećalo je Roju na Marigold. Samo što podsećanje nije prava reč. Podsećanje je
značilo da bi morala da zaboravi da je se seti ponovo. A ona nikad nije zaboravila. Sve je bilo povezano s
Marigold; ništa, istinski ništa se nije moglo odvojiti od nje. Čak ni reči lude žene u Iranu pre čitavog jednog
života. Bebe umiru.
A evo, tu je bila Lejla u Zarinom naručju. Njena nećaka, bucmasta, srećna, disala je, živa s pletenom roze
kapicom na glavi. Kapicom koju bi Zari umotala i stavila u paket i poslala Roji s porukom: Maman-džan ju je
isplela i poslala. Lejla ju je prerasla. Nek je Marigold nosi.
I Marigold bi je nosila.
Da nije…
Darijus je ciknuo i otrčao u kuhinju. Zari se izula i doviknula Darijusu da ne trči po kući u mokrim
čizmama. Roja je zurila u sneg i svoju sestru i nećaku i nećaka koji su projurili pored nje. Svet se usudio da se
pojavi u hladnoj, pakosnoj razdraganosti.
Da bi promenila Džeka, Zari je morala da pomeri planine. Pod Zarinim stručnim vođstvom Džek je od bitnika
postao korporacijski najamnik. Pisao je džinglove za reklame, prvo u štampi a kasnije i na televiziji, i niko ne
bi mogao sa sigurnošću da kaže da li je nekadašnji idealista rastužen tom promenom. Kad god bi ga Roja
videla, Džek je sijao od sreće, deca su se pentrala po njemu kao majmuni u zoološkom vrtu, njegova nekada
duga kosa bila je uredno podšišana. U odelu s tankom kravatom bio je oličenje zaposlenih u svetu reklama.
Kako je Zari uspela da oblikuje svog muškarca u to, kakav je čarobni lek dala Džeku, šta mu je držalo osmeh
na licu? O, sestro, obe znamo da se na kraju sve svodi na ono što se događa u spavaćoj sobi, zar ne? Tako se
stvari završavaju, budimo iskrene. Nisam glupa i znam šta treba uraditi.
Na pomisao na krevete, posteljinu i vođenje ljubavi, Roja se osećala utrnulo, otupelo.
Zari je sredila kuću. Onom vrstom detaljnog čišćenja rezervisanog za persijsku Novu godinu, za prvi dan
proleća. Ali nije bilo proleće, i dalje je bila zima, led i sneg svuda. Zari nije marila; čistila je. I Roja se setila
rituala uz koje su odrastale i slavile prvi dan proleća – sve je to sad bilo beskorisno. Kao da će ikad ponovo
imati ono što joj je potrebno da spremi Haft Seen trpezu za persijsku Novu godinu, da je opremi stvarima
koje počinju na s što simboliše ponovno rađanje i obnovu. Ne. Da potopi sočivo u vodu da izrastu zeleni
izdanci, da ofarba jaja u proslavu plodnosti – nikad. Persijska Nova godina, prvi dan proleća, Nowruz – sad je
sve to besmisleno. Volter i Roja nisu proslavljali Novu godinu, ni Božić ni Dan zahvalnosti. Čemu to?
Zari joj je oprala prozore. U februaru, u Novoj Engleskoj! Š to se muči? Ionako će ih pokriti sneg i led. Zari
je oprala i sav veš. Otišla je do radnje, kupila sveže namirnice i kuvala, krčkala, dinstala i pržila, napunila
Rojin frižider koresh jelima, rižotom, sarmicama, kotletima i musakama. Otvorila je prozore i pustila da uđe
svež vazduh (bolje rečeno ledeni). Čak je istopila šećer u šerpici, dodala nekoliko kapi limuna i toplu vodu da
napravi vosak kojim je htela da ukloni dlačice s Rojinih nogu.
„Zar stvarno misliš da mi je sad do toga?“
„Nije za tebe.“
„Uveravam te da ni Volteru nije do toga. Nema razloga da vidi moje dlake na nogama.“
„Molim te. U nekom trenutku moraćeš…“
Rojino telo je uzdisalo od bliske tuge. Htela je da nestane. Niko to ne bi primetio.
Tokom Zarine dvonedeljne posete, Roja je jednom sela na pod da se igra s nećakom i nećakinjom. Slušala
je njihovo kikotanje i cerekanje. Onda je ustala, popela se na krevet i ostala u njemu ostatak večeri.
Kad je Zari donela poslužavnik s večerom, zastala je ispred Rojinog kreveta. „Nisam imala izbora, Roja-
džan. Morala sam da dođem sa njima. Nisam mogla nikome da ih ostavim. Džek radi noću; on tu ne bi bio od
pomoći.“
Tako će to odsad biti. Ljudi će se izvinjavati zbog prisustva svoje dece, sakrivaće njihovu sreću od nje, biće
svesni svoje radosti. To je njena nova sudbina.
Tokom te dve nedelje, uz čišćenje kuće i punjenje Rojinog frižidera, Zari je ušla u sobu za bebu. Prvo je
pitala, a Roja je jedva uspela da slegne ramenima. Zari je drsko popakovala Marigoldina odelca, stavila
igračke u kese i odnela ih obližnjoj crkvi. Imala je smelosti da kaže Roji da je sačuvala nekoliko kompletića da
ih pogleda kasnije, kad bude spremna. Nikad neće biti spremna.
„Hvala ti, Zari, hvala ti“, ponavljao je Volter. „Mnogo si nam pomogla. Lepo od tebe što si sve to uradila.
Nemaš pojma koliko smo ti zahvalni.“
Preljubazni slabić Volter. Dovraga s njima oboma! Dovraga s Volterovim manirima i Zarinom revnošću. U
čemu je svrha prebiranja po dečjim stvarima, ili pranja prljavih prozora?! Roja je ostala u krevetu i zurila ni u
šta. U stolici za ljuljanje u kojoj je dojila Marigold, Volter je sedeo sa svojim prokletim pićem i ljuljao se
napred-nazad u tišini.
Kad je došao dan Zarinog povratka u Kaliforniju, Roja nije plakala. Ili jeste? Toliko je plakala tih dana, da
je to za nju bilo neuočljivo. Kad bi pomislila da je sasvim ostala bez suza, uvek bi ponovo navrle.
„Zdravo“, rekla je Roja. Tako čisto, tako američki. Zdravo! Lako, prosto. Vidimo se! Možda ima nečega u tim
amerikanizmima. Lepršavo. Opušteno. Od svega su mogli da naprave milkšejk i da najave dobra vremena.
„Nedostajaćeš mi, sestro“, prošaputala je Zari na farsiju dok je plakala u Rojin vrat. „Mnogo ćeš mi
nedostajati. Uvek možeš da pišeš. Pozvaću te telefonom. Sledeći put kad budem došla…“
„Zdravo!“, rekla je Roja ponovo. „Hvala ti!“ Nije znala da li će ikad ponovo pronaći u sebi zahvalnost i
ljubaznost. Volela bi da može da zaustavi led koji se hvatao oko nje.
„Ž ao mi je.“ Zari je mirisala isto onako kao kad su kao devojke delile sobu u Iranu: na čaj, na dom. „Znaš da
uvek možeš…“
„Kreni, zakasnićeš.“
Mala Lejla se uzbunila zbog odlaska, a Darijus se sakrio iza kauča u igri žmurke u kojoj mu se niko nije
pridružio. Nakon nešto malo nagovaranja i dreke, Zari je pokupila decu i odvela ih do taksija koji je čekao
ispred kuće. Roja je mahala. Volter se još jutros pozdravio s njima uz bezbrojna zahvaljivanja i izvinjavanja
što ne može da odveze Zari na aerodrom, mora da se pripremi za ročište, sudija je nepopustljiv u ovom
slučaju.
 Roja je stajala na vratima i gledala sneg dok je taksi odvozio njenu sestru i nećaka i nećaku. Iza nje je bila
besprekorno čista, sređena kuća, frižider pun hrane. Ispred nje, ništa.

Ništa drugo nije imala da radi osim da se vrati na posao. Na kraju, ponovo počneš da depiliraš noge. Ni
dlačice da zasmeta Volteru, je l’ vidiš, sestro? U svojoj tuzi, muž i žena polako su stigli do nove ravnoteže. U
početku su pažljivo na prstima išli jedno oko drugog, a potom sve spontanije jer, kao što se kaže, život ide
dalje.
Sneg se pretopio u proleće. Roja nije mogla da se natera da proslavi persijsku Novu godinu prvog dana
proleća. Nije bilo Nowruza. Š ta tu ima da se obnavlja? Kakvo ponovno rođenje da se slavi? Doba su bila
ravnodušna prema Marigold. Neko je osakatio scenario, istrgao i spalio stranice, uništio svaki privid smisla i
sklada. Neko je to pogrešno skovao. Srećno ti proleće!
Vratila se kući s posla ranije nego obično prvog dana proleća i skuvala čaj. Volter je radio dokasno, a Roja
je dala sve od sebe da ignoriše persijsku Novu godinu. Kad je čula zvono na vratima, očekivala je da će to biti
gospođa Majkl, susetka s druge strane ulice (ponekad bi svratila s kolačima ili pitom – mnogo češće u
poslednjih nekoliko meseci). Ali kad je otvorila vrata, Roja se iznenadila što vidi Patrišu u tamnoplavom
kaputu s petougaonim dugmadima. Nosila je kesu s namirnicama. Njene plave somotske cipele s visokom
potpeticom izgledale su prefinjeno i skupo.
„Mogu li da uđem?“, upitala je Patriša.
„Naravno, izvoli“, Roja se pomerila u stranu da Patriša može da prođe. Znala je da ne treba da traži od nje
da izuje cipele. Prvi put kad je Volter pomenuo da Roja više voli da ljudi ne ulaze u kuću obuveni, Patriša je
rekla: „Ne trošim pola plate na cipele da bih naokolo išla u čarapama.“
Roja je uzela Patrišin kaput, stavila ga u orman u predsoblju i povela Patrišu u kuhinju. Upitala je da li je
za čaj.
„To bi bilo baš fino, hvala“, rekla je Patriša. Spustila je kesu s namirnicama na sto i nakašljala se. Onda je
rekla: „Bila sam u Maunt Oburnu posle posla.“
Roja se ukočila. Marigold je sahranjena na groblju u Maunt Oburnu.
„U Ulici Maunt Oburn. Tamo su radnje“, nastavila je Patriša. „Donela sam ti nešto. Neke sitnice.“
Roja je gledala kako Patriša vadi stvari iz papirne kese i pažljivo ih stavlja na sto u kuhinji. Bila je tu mala
vaza sa zumbulima u celofanu i kesica s jabukama. Čokoladni novčići u zlatnoj foliji i paketić začina. Flašica
finog sirćeta i nekoliko čenova belog luka. Čak i vrećica senjeda, osušenog ploda lotus-drveta.
Imena svih tih stvari počinjala su na slovo s na farsiju, tradicionalnih Haft Seen sedam s na stolu za
persijsku Novu godinu. Roja bi pažljivo ređala te predmete-simbole svake godine s maman, Zari i babom.
Trebalo je tu tradiciju jednog dana da podeli s Marigold. A nikako nije očekivala da će joj u proslavi pomoći
Patriša.
„Srećna Nova godina, Roja“, rekla je nežno Patriša.
Knedla veličine Nove Engleske digla se Roji u grlu. Sjajne graške znoja orosile su joj kožu. Oblio ju je tako
veliki talas zahvalnosti da joj je došlo da se sklupča i da zaplače. „Hvala ti, Patriša“, prošaputala je Roja.
Patriša se okrenula da poravna zumbule i pomeri malo ulevo teglicu sa začinom. Nije bila od onih koji
umeju da izraze osećanja – toliko je Roja znala. Ali kad se ponovo okrenula, Roja je videla da su joj oči pune
suza. „Tako mi je žao“, rekla je Patriša.
Roja nije znala da li joj ponovo izjavljuje saučešće (mnogo ljudi reklo bi joj da im je žao kad bi je videli
ovih dana – to je najčešće čula) ili se možda Patriša izvinjava za nešto od onoga što joj je u prošlosti rekla.
Roja je samo klimnula glavom.
Patriša je posegla za papirnom kesom i izvukla još nešto. Bila je to mala providna kesica s tankim
crvenkastim nitima koje je Roja dobro poznavala.
„Gde si našla šafran?“, Roja je izgovorila bez daha.
„Malo sam istraživala. Imam svoje metode.“ Patriša je prišla i stavila kesicu šafrana Roji u ruku. Nakratko
je zadržala svoje ruke oko Rojinih. Onda se brzo uspravila i rekla glasno i autoritativno: „A sad, gde je taj čaj
koji si mi obećala?“
Sedele su zajedno tog popodneva i pile čaj. Njihov razgovor počeo je uzdržano, ali polako su se sve više
otvarale. Prvi put otkako se udala za Voltera, Roja i Patriša čak su se jedna drugoj požalile na Volterovu
opsednutost Red soksima.
„Hvala ti, Patriša“, rekla je Roja kad je Patriša ustala, spremajući se da krene. „To mi mnogo znači. Više
nego što misliš.“
„Nema potrebe da mi se zahvaljuješ.“ Patriša je otišla do predsoblja i uzela kaput. Na vratima je oklevala.
Onda je rekla: „Možda sam bila gruba prema tebi poslednjih nekoliko godina. Možda. Ali moraš da shvatiš da
je Volter moj jedini brat i obožavam ga. Mogla bi da kažeš da to nije dobro za njega. Majka kaže da sam ga
razmazila. Niko nije dovoljno dobar za mog mlađeg brata. Ali…“, Patriša se igrala dugmadima kaputa i onda
podigla pogled. „Pa, Roja, izgubile smo Marigold. Ali veoma smo zahvalne što imamo tebe.“ Brzo je izašla,
sišla ulaznim stepenicama i kliznula u kola.
Roja je stajala na vratima i, ovog puta, briznula je u plač.

Postali su par koji su drugi gledali s tužnim osmehom, par za koji su se molili u Alisinoj crkvi, kome su stizale
poruke saučešća. Roja je nastavila da radi u HPS-u, a prema Volteru je osećala čudnu srodnost. Bili su
ujedinjeni u bolu. Svako veče pio bi u stolici za ljuljanje pre spavanja. Ona se povlačila u svoju ljušturu. Led
koji se uhvatio preko otopljenog sloja još je teže bilo razbiti.
Svakodnevica posla uz nekoliko prijatelja predstavljala je mukotrpan privid povratka u svet. I s
vremenom su Volter i Roja ponovo počeli da odlaze na večere kod komšija. Roja je izvadila šerpe i tiganje i
ponovo je kuvala. Za Voltera. Naterala bi sebe da kupi pirinač, da ga potopi u mlakoj vodi i da ga skuva, i
jedne večeri kad se Volter vratio s posla (radio je za veliku advokatsku firmu u Bostonu, blizu Prudenšel
centra, sad je bio uspešan čovek, svi su mu to govorili) ponovo ga je zapahnula bujna aroma šafrana,
zahvaljujući Patriši. Privukao je Roju k sebi, udahnuo miris njene kose. Bilo joj je drago što nije rekao nešto
strašno poput: „Vratila si se.“
Za njihovu godišnjicu braka, nekoliko meseci kasnije, izašli su na večeru u restoran, prvi put od tragedije.
Za stolom ju je Volter uzeo za ruku.
„Roja-džan, trebalo bi opet da pokušamo.“
Reči su sletele kao oštre igle na njen skalp, na njenu kožu.
„Naravno, ne ako nisi spremna. Ali ne znam. Mladi smo, Roja-džan, zar ne? Ne kažem da to uradimo sada.
Nego kad budeš spremna.“
Nikad neće biti spremna. Nikad neće želeti ni na koji način da zameni Marigold. Zašto li je pristala da odu
na večeru? Nije bila spremna da se nađe u javnosti, u restoranu u kome se svi oko njih lepo provode. Ž elela je
samo svoju ćerku. Ž elela je da oseti ćerkin obraščić na svom obrazu. Ž elela je da je grli i da sluša kako se
smeje. Ž elela je Marigold.
Pod prigušenim svetlima restorana, Volterov izraz lica bio je molećiv. I ne prvi put, Roja je videla da je
ostario. Od onog susreta u kafeu u Berkliju prošlo je sedam godina. U braku su bili već pet godina. Bila je
1963. I ona i on imali su dvadeset sedam godina. Ali gubitak ih je odvojio od normalnog toka života – postali
su deo elitnog kluba onih koji su iskusili preokret prirodnog poretka stvari. Marigold je došla u četvrtoj
godini njihovog braka, nenajavljeno i neočekivano, ali dočekana je s dobrodošlicom. Samo da bi nestala i
ostvarila Rojine najgore strahove.
„Draga.“
Nije volela da je tako zove. Tako ju je zvao samo kad se ponašao prema njoj pokroviteljski kao da je dete.
Roja-džan, tako ju je zvao kad bi mu se javila stvarna osećanja, a draga je značilo: Draga, ja to znam bolje.
Draga je značilo: Ne prosuđuješ jasno, naravno da ćemo imati drugo dete. Draga je značilo da nije svestan da
jedino iz obaveze prema njemu nije sve napustila.
„Ne mogu“, rekla je.
Ustao je, a ona je pomislila da je krenuo u toalet. Možda će čak otići iz restorana. Ima svako pravo da ode,
da je ostavi. Bila je nemoguća otkako je Marigold umrla: sebična, tiha i povučena. Možda će otići u toalet i
sabrati se na svoj volterovski način i vratiti se s fasadom vedrine – u onoj meri u kojoj je mogao to da izvede
u javnosti – i nastaviće da jedu govedinu stroganov u žagoru restorana. Praviće se da su poput svakog drugog
para.
Ali nije otišao. Prišao je njenoj strani stola. Kleknuo je i nežno joj obujmio obraze rukama. Njegove plave
oči bile su pune tuge koja je bila samo njihova.
„Uvek će biti ovde“, rekao je Volter. I dodirnuo je grudi kao kad je Roja prvi put kuvala za njega u kuhinji
gospođe Kišpo pre mnogo godina. Onda je naslonio čelo na njeno.
Konobari su došli i otišli. Drugi gosti su zveckali priborom, ćaskali i smejali se. Roja i Volter ostali su u toj
pozi – spojenih čela. Nikad nije bila sigurnija u njegovu ljubav. Svaki gram tuge koji je imala bio je i Volterov.
Porađao se s njom u toj tuzi, pipao kroz njen mrak i dubine, i sve to vreme dok je svet išao dalje svojim
putem, bio je uz nju. Volter je uvek tu. Pouzdan. Vredan poverenja. Stabilan. Ljubav koju su ona i Volter delili
bila je linija života bez koje nije želela da živi.
Na kraju božićnih praznika, gotovo godinu dana nakon Marigoldine smrti, odvukla je stolicu za ljuljanje
niz stepenice i do ulice. Znala je da gospođa Majkl gleda sa svog prozora preko puta ulice. U gradu u kome je
Amerika nastala, Roja je ostavila stolicu za ljuljanje pored ivičnjaka da je neko nov uzme, odnese kući, da se u
njoj ljulja.
Peti deo
 Dvadeset treće poglavlje
2013.
Virtuelni prijatelji

Ako je i postojala jedna stvar koju bi Kler zabranila, bile bi to TV reklame. A upravo reklame nikako nije
mogla prestati da gleda. Njeni prijatelji na Fejsbuku rekli su joj da snimi omiljene serije i da preskoči reklame
ili da TV serije preuzme s interneta, ali Kler nije mogla da ne gleda omiljene programe u realnom vremenu sa
svim reklamama – mazohistički. Kao čeprkanje po zarasloj ranici, kao svrab krastice, i osećanje da još uvek
peče.
Svake večeri po povratku u svoj mali stan u Votertaunu, Kler bi sebi spremila pita-hleb s ćuretinom i
paradajzom ili ramen supu s rezancima ili bi u mikrotalasnoj rerni podgrejala pirinač s jajima. Uključila bi
televizor i spremila se da oseti peckanje. Nije gledala serije koje su gledali njeni prijatelji s Fejsbuka – drame
s kablovskih televizija koje su osvojile sve nagrade: seksi, dobro napisane, duhovite serije koje su
garantovale ažuriranje statusa na društvenim mrežama, virtuelna ćaskanja i upozorenja da bi se moglo
otkriti šta će se sledeće desiti. Umesto toga gledala je – maltene s užasom – rijalitije s domaćicama koje su
bez izuzetaka prošle niz plastičnih operacija, kako se svađaju u skupim restoranima i porodice sa
dvadesetoro srećne dece u režiranom haosu. Tokom reklama Kler će ležati ispod svog bež ćebeta dok drugari
zajedno uživaju u hamburgerima, roditelji s decom nalaze blaženstvo s mobilnim telefonima, slatka dečica
trčkaraju naokolo u pelenama, očevi sa suzama gledaju kako im ćerke rastu u brzoj montaži snimaka iz
sedišta za bebe do tinejdžerki za volanom. Kler se rugala sentimentalnosti, ali istovremeno je i čeznula za
njom. Pre mnogo godina bila je dugonoga apsolventkinja engleske književnosti, uverena da će postati
uspešna i zadovoljna univerzitetska profesorka. Ali onda ju je majka pozvala sva u suzama i rekla: „Nalaz je
pozitivan.“ Grudvica u maminoj dojci, čak i nakon što su je uklonili, nastavila je svoje zlo putovanje kroz
njeno telo i kad je Kler napunila dvadeset četiri godine, njena majka je sahranjena na groblju u Bedfordu u
Masačusetsu, na kilometar i po od lokalnog megamarketa, a Kler se ulogorila u hroničnu tugu. Otac joj je
poginuo u saobraćajnoj nesreći dok je još bila beba u onim pelenama što se stalno pojavljuju u reklamama
koje je sada sama gledala noću. Kler je doživela u najranijem dobu ošamućujuću stvarnost samoće. Momci su
dolazili i odlazili. Nijedan od njih nije ostao, iako je jednom čak bila uverena da se zaljubila. Možda dvaput.
Sada, u tridesetoj godini, njeni školski prijatelji bili su ili u braku ili u ozbiljnim vezama. Rasuti svuda po
zemlji i svetu. Vezu s njima održavala je preko društvenih mreža, ne telefonskim razgovorima ili pradavnim
ritualima viđanja i druženja. Pratila je njihov bogat, srećan, ali lažno skroman život preko interneta. Čitala je
njihove najnovije objave: „Da, tačno je, lepinje se peku!“ i slala lajkove iako je ponekad osećala samo
prazninu i zavist. Videla je fotografije trudnih prijateljica na plaži u zagrljaju s mužem i pritiskala „sviđa mi
se“. Uključivala je laptop da vidi bebe – malu, zbrčkanu novorođenčad s kapicama – i čitala komentare: „Tako
se radujem zbog tebe, Džena!“; „Bože – divna je!“ i slala čestitke. Prelistavala bi selfije bivših drugova iz
razreda na letovanjima na Kostariki i Havajima s decom i zaglibila bi se u čudnoj mešavini zavisti i radosti
zbog njih. Onda bi uključila televizor i gledala porodice koje piju toplu čokoladu, svađaju se i mire se, i očeve
koji daju ključeve od kola ćerkama koje su upravo dobile vozačku dozvolu. A mislila je samo o tome koliko joj
nedostaje majka.
Soba joj je prepuna knjiga gurua i savetodavaca koji joj govore da rešenje potraži u sebi, da meditira, da
bude zahvalna, da broji svoje blagoslove i da vodi dnevnik zahvalnosti. Kler je to i radila. Ali jednom kad je
postalo jasno da je diploma engleske književnosti s malog umetničkog koledža u Konektikatu kvalifikuje za
administrativne poslove i pakovanje odeće u maloprodajnim radnjama, kad je shvatila da nikad neće imati
hrabrosti da upiše doktorske studije engleskog jezika i da postane profesorka, uzela je novac od maminog
životnog osiguranja, iznajmila stan u Votertaunu, splavarila između službeničkih poslova i poslova u
maloprodaji, i zatekla se jednog dana u svojoj tridesetoj godini kako radi kao zamenica upravnika u
Dakstonovom domu za stara lica.
Volela je svoj posao. Volela je i da bude po ceo dan s ljudima koji su bili blizu odlaska sa scene života. Bila
je zahvalna što tu nema lažne skromnosti i potrebe da stalno dokazuju da su srećni srećni srećni. Sviđalo joj
se što stari, džangrizavi muškarci kašlju i pljuju i šmrču i ne prave se da je život sjajan. Uživala je da pomaže
starijim damama da stave svetloružičasti ruž s religioznom revnošću, kao da bi preskakanje jednog takvog
čina značio potpunu predaju starenju. Pomagala je gospođici Emili da navuče najlon čarape na noge s plavim
venama i zakopčavala je pažljivo džemper gospođe Rozenberg. Dame i gospoda u Dakstonovom domu za
stara lica bili su jedini razlog što Kler nije digla ruke od svega. Bili su sve što joj je ostalo. Njeni prijatelji iz
osnovne i srednje škole i s fakulteta koje nije videla godinama (izbegavala je godišnjice i proslave) sad su
prosto bili „prijatelji s Fejsbuka“ – nova kategorija – postojali su samo u digitalnim slikama i prolazili su kroz
radosne, povremeno haotične životne trenutke, ali uvek s uskličnikom. Otac joj nije čak ostao ni uspomena
jer je bila previše mala kad je poginuo i nije ga takoreći ni upoznala. Njeno najživlje sećanje na oca dolazilo je
s fotografije koju je majka zakačila na vrata frižidera magnetom u obliku patlidžana: visok, nasmešen,
plavokos muškarac stoji pored mame s izletničkom korpom. Nije bilo luksuznog venčanja. Samo poseta
matičaru. Tako joj je mama rekla.
Godinama je imala majku, dobru i lepu – koja joj je pričala o ocu i koja je žalila što je bila ćerka jedinica
koja je rodila ćerku jedinicu i što nemaju veću porodicu, ali imaju jedna drugu, zar ne, i to je u stvari sve što
im je potrebno, a dete joj je sve na svetu, njena lepa ćerka dala je životu smisao. Ona je njena divna, prelepa
ćerkica, je l’ tako, izvini, dušo, ali to je istina – ti si moj život – a ti i ja, nas dve devojke, osvojićemo svet, zar
ne, Kler, i o, kako bi samo tvom ocu bilo drago da te sad vidi, dušo, a mi ćemo pronaći način da ostvarimo
svoje snove na ovoj planeti, nas dve devojke – ti si pametna i talentovana i videćeš – bićeš jednog dana važna
i značajna a već si mamin radost i ponos. A onda je rak odneo majku s ovog sveta i Kler se neprestano
osećala očajnički i bolno usamljeno. Nema mame da je dočeka kod kuće, da je pozove telefonom, da joj skuva
omiljeno jelo. Nema mame da joj kaže da će sve biti u redu. A tu je čudno i užasavajuće poimanje da neće sve
biti u redu. Iako njeni prijatelji s Fejsbuka osvajaju vrhove planina u Aziji i proslavljaju romantične godišnjice
sa savršenom decom na dalekim turističkim destinacijama. Za Kler nije sve bilo u redu. U svojoj tridesetoj
godini, prihvatila je to. To je bilo deo nje – nije imala potrebu da se pretvara da je drugačije. Objave o
muževima, bebama, ljubavi i hvalisanju divnim životom nisu bile njena budućnost. Njene su bili noći s rijaliti
programima i dani provedeni u stvarnosti s ljudima koji su se bližili smrti.
Volela je stara lica svog doma, čak i ona koja su bila tako blizu odlaska da je doživljavala kao čudo kad joj
ujutru kažu: „Hej, zdravo, Kler!“ Gospođa Rozenberg pričala joj je bajke o svom životu u Kvinsu u Njujorku iz
„starih dana“, a gospođa Ventura bila je na korak od „prelaska na drugu stranu“ svake nedelje, ili je barem
ona tako govorila. Klerin miljenik bio je gospodin Bahman Aslan, koji je bio tu s njima dve godine. Zvala ga je
„gospodin Betmen“. Uvek je bio ljubazan i volela je da sluša priče o Iranu iz njegove mladosti, političkim
avanturama, godinama rata. O njegovoj velikoj ljubavi. Ljudi poput gospodina Betmena – njegove šale, tuge,
kajanja, bolesti, pogledi, uspomene – bili su razlog što je Kler ustajala svakog jutra, jela suve proteinske
štanglice i vozila se u sedam godina staroj hondi od Votertona do Dakstona. Dakstonov dom za stara lica bio
je kombinacija penzionerskog kluba i staračkog doma. Stara lica mogla su tu da dođu da učestvuju u
dnevnim aktivnostima ili da budu stalni korisnici usluga doma. Kler se posvetila brizi o starima. Dan
zahvalnosti provodila je s njima. Božić takođe. Ž ivela je s njima. Van doma, život se sastojao samo od
prijatelja s Fejsbuka, prokletih TV serija i televizijskih reklama.
Uvek će radije izabrati priče domaca. Posebno je to važilo za uspomene i anegdote gospodina Bahmana
Aslana.
 Dvadeset četvrto poglavlje
1978–1981.
Depeše

Avgust 1978.
Bioskop Reks je spaljen u požaru prekjuče. Više od četiristo ljudi je poginulo. Ljudi zarobljeni, u zamci, ljudi koji
su bežali i pokušali da se izvuku odatle. Nisam mogao da se ne setim naših sastanaka u bioskopu Metropol.
Prošlo je dvadeset pet godina od državnog udara. A sad, evo, sve kreće iz početka. Iz dana u dan sve je više
demonstranata na ulicama. Moja deca veruju da odgovor ima ajatolah Homeini, prognani verski vođa koji ima
ogroman broj sledbenika. Prosto ne znam. Mladima je ovih dana potrebno da se za nešto uhvate, da u nešto
veruju, i da to nešto ne bude šah.
Istorija se ponavlja. Bolno je gledati kako studenti ponovo preplavljuju ulice uvereni da će se svi problemi
rešiti ako se otarase šaha. Bio je saučesnik u svrgavanju premijera Mosadika, i Zapad ga je podupirao. Ali mladi
danas misle da će problemi nestati ako šah ode. Brine me ono što bi moglo da usledi. Želimo demokratiju, a
nikako ne stižemo do nje. Šta ako ono što dođe posle šaha bude gore?
Pitam se kako ti je u Americi. Povremeno dobijem poneku vest o tebi od Džahangira i za to sam veoma
zahvalan. Drago mi je što vas dvoje još uvek razgovarate. Zapanjujuće je što u ovom modernom svetu možemo
da komuniciramo preko okeana. Džahangir mi kaže da si se zaposlila, da radiš na Harvardu. Bravo, Roja-džan!
Uvek si bila predodređena za velike stvari.

Mart 1979.
Šah je otišao. Kod onih od nas koji se sećaju 1953, koji pod kožom nose ono strašno razočaranje,
strmoglavljivanje sveta, vidim samo povratak traume. Mladi su puni nade. Misle da smo ovog puta uspeli. Drago
im je što je šah srušen. Pokušava da se domogne Amerike, ali čujem da ga tvoja nova domovina ne želi. Kako to
da mu ne dozvoljavaju da uđe nakon svega što je uradio za Sjedinjene Države?
Možda ćemo ovog puta dobiti istinski demokratsku vladu.
Poverovaću kad to budem video.
Sećaš li se sutona one večeri kad sam te zaprosio, onog purpurnog neba? Misliš li da nisam gledao u nebo
bezbrojnih drugih noći, sećajući se našeg poljupca?

Avgust 1981.
Otkako je Sadam Husein napao Iran prošlog septembra, rat je dobijao na zamahu. Noći smo provodili u
podrumskom skloništu. Deca su preplašena sve vreme. Ti sad ne bi prepoznala pojedine delove ove zemlje.
Razrušeni smo. Noću pokrivamo prozore aluminijumskim folijama da Sadamovi avioni ne mogu da nađu svetla
i grad. Živimo u neprestanoj strepnji. Moja deca su u ranim dvadesetim i ne želim da moj sin bude regrutovan,
da mu se naredi da se bori i da ubija Iračane. Za koga? Zbog čega? Da bi se osnažila ta nova islamska vlada. Da
nas okupe pod svojom zastavom. A moja ćerka mora da nosi hidžab kad izađe napolje. Kakvi smo to postali? Ne
prepoznajem više svoju zemlju.
Roja-džan, Džahangir se priključio vojnim medicinskim jedinicama. Moja draga Roja, poginuo je na frontu.
Ovde je ostala velika praznina.
 Dvadeset peto poglavlje
2013.
Velika kutija

Zarin nos je na ekranu mobilnog telefona bio čudno uvećan. Telefonski razgovori u kojima je ne mogu videti
bili su jedna od retkih preostalih Rojinih životnih lagodnosti, ali Zari je insistirala da se svake nedelje čuju i
vide preko aplikacije Fejstajm. Neka je proglase staromodnom, ali Roja nije mogla da podnese da joj se lice
vidi na telefonu. To za nju nije imalo smisla. Ali morala je da prizna da je lepo videti Zari, pa makar i na toj
spravici. Njena mlađa sestra bila je sad baka, prošla je operaciju kuka i gotovo svakodnevno se raspravljala
sa snajom.
„Volteru trebaju spajalice i uništavač papira. Moram da idem, Zari.“
„U redu, sestro. Znaš, zadivljujuće je što ti je ten još uvek kao u devojčice. I to u sedamdeset sedmoj
godini! Hvala bogu na dobrim genima!“
„Pozdravi Džeka i Darijusa i Lejlu i sve unuke.“
„Hoću. Nadam se da ćemo se videti za Nowruz! Veliki zagrljaj za Voltera i Kajla od mene.“

Godine su drsko prolazile. Prošle su decenije od Marigoldine smrti i decenije od Mosadikovog svrgavanja s
vlasti. Svet je bio sasvim drugačiji. U Iranu je došlo do Islamske revolucije – njenom zemljom više ne vlada
šah, već verski vođa. Gubici su se gomilali, a Roja nije imala vremena da ih sve ožali. Volter je pažljivo pratio
dešavanja, a Roja bi radije držala glavu u rerni nego da gleda smeće maskirano u „vesti“ na kablovskoj
televiziji tih dana.
Ali bebe nisu mogle da umru. Nisu mogle da nestanu i da iza sebe ostave samo svoje stvari. Njena beba
nije mrtva. U bolnici su hteli da je uvere da jednogodišnje dete može da umre a do pre nekoliko minuta
disalo je u njenom naručju. Ne samo da je Marigold bila s njom svakog dana i svake noći; Marigold je bila deo
nje. Nosila je svoju ćerku sa sobom sve vreme. Bebe nas ne napuštaju.
Ali, sestro, seti se Kajla! Marigold je umrla, a ti sad imaš Kajla!
U svojoj četrdeset drugoj godini, nakon što je već čitavu večnost radila službenički posao u Harvardskoj
poslovnoj školi i pomirila se s tim da neće biti majka drugom detetu – očigledno joj nije suđeno da bude
majka – došao je Kajl. Ono što se smatralo nemogućim, ponovo se desilo. Iznenađenje, slučaj, dete. Ona i
Volter ponovo su uz svoj obraz privijali male, meke obraščiće. I opet su bili preplavljeni radošću i strepnjom.
Kajl je postao njen novi svet. Za njega je prikačila svoje snove. Doneo je Roji ponovo dubok smeh,
probudio ju je. Bio je njen smisao. Zbog njega se trudila da se svet ne razmrvi.
Kad je Kajl odrastao (i postao lekar), Roju su održavale jutarnje šetnje. Pomagale su joj da razbistri misli.
Nije išla u te šetnje s prijateljima. Prijatelji previše pričaju, a Roji je bilo potrebno da bude sama sa svojim
mislima. Naravno, susetke su se sastajale da bi otišle u šetnju šoping-molom kad bi napolju bilo previše
hladno. Roja je dobila imejl iz grada u kome sve pozivaju da se pridruže zabavi: Hajde da se nađemo kod
Cimetne tezge, pisalo je. Kod tezge gde su se prodavale masne, pržene krofne. Ne, hvala. Roja nije htela da se
šeta po velikoj kutiji od zgrade, da udiše ustajao vazduh, da prolazi pored sjajnih izloga radnji koje su
prodavale nepotrebnu robu. Neiscrpnost đubreta u šoping-molu ju je zapanjivala. Držaće se prirode koliko
god može. Dok god bude mogla da se kreće.
A morala je da se kreće. Neke stvari ostaju s čovekom, progone ga. Neki ugarci ugnezde se pod kožu. Hici
se ne mogu zaboraviti. Kao ni snaga ljubavi.
Ponekad je mogla da oseti njegov dah noću na uvu. Povremeno bi joj tu i tamo, ovde i onde u Novoj
Engleskoj pa čak i u Kaliforniji u prvim godinama po dolasku u Sjedinjene Države, u gužvi telo zatreperilo i
na tren bi bila sigurna da krajičkom oka vidi njega. Jednom je u robnoj kući Fajlins u Bostonu, dok je tražila
košulju za Voltera, videla muškarca koji je ličio na Bahmana. Bila je siguran da je to Bahman, ali to je bilo
nemoguće. Drugom prilikom, na aerodromu, videla je mladića koji je bio isti Bahman. Morala je da se nasloni
na stub da ne bi pala. Taj muškarac je imao dvadesetak godina. Kad je došla do daha na aerodromu, setila se
da je Bahman sad u svojim četrdesetim godinama. Naravno, taj mladić nije mogao da bude Bahman. Bilo je
nemoguće ne zamišljati ga kao mladića, bilo je nemoguće zamisliti kako stari. Da li je oćelavio? Da li se
ugojio? Volter nije gubio kosu. Bio je „zgodan da ti pamet stane“, kako je to Patriša volela da kaže, kao Džejms
Stjuart. A šta je Bahman? Na koju filmsku zvezdu on liči? Š ta mu je život servirao?
Kad je Kajl došao, mali džep vazduha javio se u njihovom čvrsto stegnutom mehuru intimnosti i bola.
Uskoro se džepić proširio i pustio svet unutra. Zbog Kajla je Roja pila čaj s drugim majkama. Zbog njega je
odlazila na roditeljske sastanke i skakala od sreće kad bi udario lopticu na bejzbol utakmici. Ponovo je imala
pristup radosti, ponovo je letela, spremala kajganu ujutru i raspravljala o rezultatima fudbalskih mečeva,
gledala udžbenike i đačke knjižice. Zbog njega je ponovo učila o svetu.
„Š ta se dešava kad nam iscuri sva krv?“
Kajlova pitanja su neprestano stizala. Bio je beskrajno radoznao. Odvela ga je u biblioteku, posadila ga u
krilo i čitala mu knjigu za knjigom. U ranom detinjstvu Kajl je imao njen iranski akcenat jer je uglavnom
slušao njen glas. Naglasak je nestao kad je krenuo u školu. Druge majke su se žalile da njihova deca ne
obraćaju pažnju ni na šta, ali Kajl je slušao. Njegov apetit za razumevanje sveta bio je neizmeran. Njih dvoje
su bili dva musketara. Treći – njegova starija sestra – uvek je bila u Rojinom srcu. Njena Marigold.
Roja je bila zahvalna što mogu sebi priuštiti da ona napusti svoj posao i da bude s Kajlom. Htela je da bude
sa njim što je više moguće. Kad bi samo mogla da nosi Kajlovo srce u tapaciranoj futroli i da ga čuva da se ne
slomi! Kad bi nekako mogla da ga zaštiti od opasnosti, gubitaka, tuge. Ali znala je da mu je sudbina ispisana
na čelu mastilom koje ona ne može da vidi i nije bilo tog majčinstva, staranja i brige koja bi mogla držati
opasnosti po strani.
Pokazala mu je punoglavce u bari na Merijam Hilu, naučila je kolika je razdaljina od Zemlje do zvezda i
Meseca da bi mogla to da mu prenese, crtala je na papiru siluete njegovih omiljenih televizijskih likova. S
Volterovim stabilnim prisustvom, izvajala je život u Novoj Engleskoj za njih troje i unela sve što je važno u
njihov dom.
Svake godine kad bi Kajl pogasio svećice na svojoj rođendanskoj torti, Rojino olakšanje i nemir uzlebdeli
bi s pramenovima dima. Ugnezdili bi se u lajsnama oivičenoj trpezariji. Sletali u svaku vlas kose. Još jedna
godina, a hvala bogu, sin im je tu.

Prodavnica papira nalazila se četiri i po kilometra od njihove kuće; znala je to jer je volela da podesi
kilometražu na nulu iz zabave. Prodavnica je bila preterano osvetljena i ogromna, pravi hangar. Deo velikog
lanca prodavnica. Zakoračivši unutra s Volterom, Roja se pribrala. Prolazi između rafova mirisali su na
hemikalije i jeftine podne obloge, na korporacijsku proždrljivost i umor. Redovi beležnica, svezaka,
samolepljivih papirića za poruke, vlažnih maramica, plastičnih kutija, fascikli, koverata, flomastera, voštanih
bojica, kokica. (Kokica? Zašto?) Bilo je tu svega što je nekada volela: papira, rezača za olovke, penkala. Ali
ništa od toga više nije želela, barem ne ovako, u prostoru bez intime i vlasnika. Bubuljičave pubertetlije u
uniformama ignorisali su njena „izvinite, da vas pitam“ obraćanja sve dok Volter nije viknuo „izvinite“ kao da
ih grdi. Tek tada su ih uputili na odgovarajući raf sa seckalicama za papir. (Volter je čvrsto odlučio da
pregleda stare račune i prepisku i da isecka ono što treba baciti kako Kajl ne bi morao to da radi „kad dođe
vreme“: „Najbolje je da mi to pogledamo i da se otarasimo papira koji su se tokom godina nakupili. Trebalo
bi sad to da uradimo. Dok još nismo senilni. Da mu olakšamo situaciju kad nas više ne bude. Da Kajl ne bi
morao, pored svih obaveza koje će se svaliti na njega, još i da sređuje naše stvari.“)
Izabrao je seckalicu za papir nakon silnog upoređivanja i onda poveo Roju preko hemijskim sredstvima za
čišćenje okupanog poda da nađu spajalice. Tako velika ponuda različitih pakovanja. I to za obične spajalice.
Na kraju su odabrali providnu teglcu s veselim plavim, trava-zelenim, svetložutim i tamnocrvenim
spajalicama.
U redu na kasi (jednoj od osam!), Roja je uzela bočicu sredstva za dezinfekciju ruku. Imala je gumeni
prsten kojim je mogla da se prikači za tašnu, privezak za ključeve, za bilo šta. Mogla je da otera prehladu,
grip i upalu pluća i najnovije zaraze. Da li je mogla da otera Marigoldin krup, difteriju larinksa, zapitala se.
Tom plastičnom bočicom antibakterijskog gela?
Kad su konačno stigli pred kasu, Roja je progunđala: „Ova prodavnica je ogromna, a nijedan od onih
tinejdžera nema pojma gde se šta nalazi.“
Kasirka je digla glavu. Verovatno je već prevalila šezdesetu, ne mnogo mlađa od Roje. Imala je tamnoplave
oči i meke sede kovrdže. Roja je pomislila da se uvredila jer joj ocrnjuje kolege. Ali kasirka se nasmešila.
„Kao da ja to ne znam. Ali dobra su to deca. Stalno stiže novi inventar. Nisu oni krivi.“
„Naravno, samo, ovo je… ogromno“, promrmljala je Roja.
„Da, ali neki to vole. Sve im je na jednom mestu. Mame dolaze u kupovinu pred početak školske godine. Ali
meni se i dalje ponekad zavrti u glavi kad dođem na posao. I ja sam posle radnog vremena“, nagnula se i
prošaputala, „cura koja voli male radnje u komšiluku. Nemojte to da kažete mom šefu.“
Volter je spetljano izvadio novčanik, dao platnu karticu i čekao račun.
„Ta vremena su prošla“, rekla je Roja. „Nema više malih radnji.“
„Ima tu i tamo malih knjižara i prodavnica papira“, rekla je kasirka, otkucavajući spajalice i gel dok je
Volter vraćao seckalicu za papir u kolica. „I ne mislim na supermarkete s odeljcima s jeftinim sveskama i
blokovima za crtanje. Već znate. Stara škola. Prave porodične radnje. Kao što je ona u Njutnu, u Ulici Volnat.
Najbolja penkala. Mastila! Ne znam koliko će još uspeti da opstanu u konkurenciji s ovakvim magacinima. I
trgovinom preko interneta. Ali ta radnja je vremeplov, kad vam kažem.“

Ž
 „Pa, hvala vam. Ž elim vam prijatan dan“, rekao je Volter, uzeo račun i brzo pogurao kolica dalje od kase.
Preporuke ga nisu zanimale.
Roja je osetila iznenadnu bliskost s ljubaznom damom. „Mnogo vam hvala.“
„Ž elim vam prijatan dan“, žena je namignula Roji, oponašajući Voltera.
Roja je takođe namignula i pošla za Volterom na ledeno parkiralište.
„Čudakinja“, prostenjao je Volter dok je prebacivao seckalicu za papir u gepek.
„Mislim da je htela da bude od pomoći.“
„Sirota stara veštica“, rekao je Volter i onda brzo dodao: „Š alim se!“
Vozili su se zaleđenim ulicama sa spajalicama i gelom u plastičnoj kesi u Rojinom krilu.
Na telefonskoj sekretarici dočekala ih je poruka Volterovog ortopeda.
„Jesi li čuo, Voltere?“, rekla je Roja. „Treba da ti se naprave novi ortopedski ulošci.“
„Zabavi nikad kraja!“, kazao je Volter.
„Tako je“, rekla je Roja, vadeći riblje krokete iz frižidera. Bila je previše umorna u poslednje vreme da bi
spremala persijska jela. Nekih stvari čovek mora da se odrekne posle sedamdesete.

Nedelju dana kasnije Roja je čekala s Volterom na ortopedskoj klinici. Uvek su odlazili na kliniku u Belmontu,
ali sad su je renovirali i uputili su ih na novu kliniku blizu bolnice Njutn-Velesli. Roja se promeškoljila na
stolici u čekaonici. Izgleda da su svi srednjoškolski sportisti i nevaspitana deca iz predgrađa imali zakazan
pregled tog dana.
„Ne moraš da me čekaš ovde. Izađi, idi na svež vazduh. Konačno je lepo vreme“, rekao je Volter.
„Nije mi teško, mogu da čekam sa tobom.“
„Nema potrebe. Obiđi radnje. Popij kafu negde na miru. Praviće mi društvo ovo štivo“, Volter je potapšao
pravnički časopis. „Ovo će potrajati.“
Roji je laknulo kad je izašla iz zagušljive čekaonice pune nemirne dece i tinejdžera zalepljenih za telefone.
Napolju je vazduh bio prijatan. Volter je u pravu: mesecima nije bilo ovako toplo. Retko lep dan za sredinu
januara! Nedeljama nije mogla da izađe u šetnju. I zašto ne ostaviš tu ledaru i preseliš se kod mene u
Kaliforniju, sestro?!
Roja je išla pažljivo ulicama. Još samo treba i da padne. Hvala bogu pa je obula dobre cipele: one sive s
debelim đonom i mašnicom na vrhu. Prošla je nekoliko ulica i stigla do centra tog dela grada. U izlogu pekare
izležavala se mačka i lenjo je gledala. Ispred staromodne obućarske radnje stajali su redovi cipela pored
limenki imalina. Volela je taj deo Njutna. Manje luksuzan od drugih šoping centara i autentičniji. Tu nije bilo
megamarketa.
Dok je prolazila pored picerije, miris slatkog sosa od paradajza mamio ju je da stane i uzme parče pice.
Premišljala se da li da uđe i udovolji sebi kad joj je pažnju privukao znak na drugom kraju ulice. S rešetke na
drugom spratu visio je znak sa zlatnim slovima na crnoj pozadini. Kitnjastim slovima bilo je napisano:
Prodavnica papira.
Najbolja penkala. Mastila! Setila se kasirkinih reči. Da li se to našla u Ulici Volnat? Mora biti da je tako.
Privučena silom koju nije mogla da objasni, uputila se ka znaku.
Kad je otvorila vrata prodavnice, oglasilo se poznato zvonce. Odavno nije bila u radnji s okačenim
zvoncetom na vratima. Bože, kako sva ta stara zvonca isto zvuče!
Trebalo je tren-dva da joj se oči naviknu na polumrak. A onda je videla police s raznobojnim rokovnicima i
beležnicama svih veličina i oblika. S njene leve strane stajao je sto s poklončićima: budilnicima, slagalicama,
šoljama za čaj, luksuznim sapunima. U sredini radnje, penkala i olovke u malim kutijama na policama. Išla je
pored rafa s priborom za pisanje. Ljudi su isprobavali olovke svakakvim škrabotinama i žvrljotinama na
malim kartonskim kutijama s olovkama. Stari rezači i otmene nove pernice ležali su u urednim redovima.
Prošla je duž jednog rafa, a onda i pored drugog kao da sanja. Stala je ispred glavne tezge. Tamo su u
velikoj vitrini bila penkala i mastila, baš kao što je kasirka rekla. Raspoređena kao dragulji. Bočice s
mastilom sijale su u safirnoplavoj i smaragdnozelenoj, čak i ljubičastoj. U jednoj je bilo mastilo boje nara.
Poželela je da odvrne penkalo i da ga pažljivo napuni mastilom, da klizne vrhom preko čistog, novog lista
papira. Imala je upijač za ona slova koja je pisala davno da se mastilo ne bi razlilo, da nijedna reč ne bude
zamrljana pre nego što ih stavi u koverat koji će sakriti u knjigu s Rumijevom poezijom.
„Je l’ sve u redu?“
Okrenula se kao da su je uhvatili u krađi. Muškarac maslinaste kože, crnih očiju, kose prošarane sedima,
stajao je pored vrata pozadi.
„O, da…“ Glas joj se prekinuo. Iznenada joj se zavrtelo u glavi. Grudi su joj se stegle a prostorija se
zalelujala.
„Jeste li dobro?“, upitao je. Njegov glas. Bio joj je poznat.
 „Naravno.“ Ali tonula je. „Mogu li, molim vas, da sednem?“
Prišao joj je i nežno je uzeo za ruku. Pomogao joj je da prođe iza tezge do stolice s ružičastim
tapacirungom. Skliznula je u stolicu s olakšanjem i zavalila se u naslon. Čelo joj je pulsiralo.
„Da vam donesem vode?“
„Ne, ne, samo da dođem do daha.“
„Doneću vam vode.“
Njegova ljubaznost, insistiranje, nešto u govoru tela bilo joj je poznato. Onda je shvatila šta želi da ga
upita. Tamne oči, maslinasta koža. Naglasak. „Da li ste iz Irana?“
„Khanom, salam“, rekao je uz naklon glavom. „Man fekr kardam shoma ham Irani hasteed. Gospođo, i ja
sam za vas pomislio da ste iz Irana.“
„Hastam. I jesam.“
„Odmah se vraćam“, rekao je na farsiju. „Doneću vam nešto da se osvežite.“
Izašao je na vrata iza tezge. Naslonila je glavu na naslon stolice. Vratio se nakon nekoliko minuta s
poslužavnikom sa chai estekan i tanjirićem s kockicama šećera.
„Nije trebalo“, rekla je. „Dobro sam.“
„Sitnica, nije mi bilo teško. Imamo mali samovar pozadi. Znate kako je to. Persijanci moraju da imaju čaj.“
Govorio je farsi besprekorno. Verovatno je proveo detinjstvo u Iranu. Ili su se roditelji dobro potrudili da
nauči jezik.
Spustio je poslužavnik. „Befarmayed, od ovoga će vam biti bolje.“
Otpila je čaj. Ukusi bergamota i kardamoma pomešani sa daškom ružinih latica vratili su je kući. „Umete
da napravite dobar čaj. Hvala vam.“
„Naučio sam od roditelja.“ Slegnuo je ramenima.
U glavi je počelo da joj se razbistrava od toplog i mirisnog čaja. Taj muškarac je bio verovatno u poznim
četrdesetim, možda ranim pedesetim. Možda je došao kao starije dete s porodicom s talasom Iranaca koji su
emigrirali posle revolucije 1979.
„Nadam se da vas nisam prepala“, rekla je. „Izgubila sam ravnotežu na tren. I vijuge.“ Spustila je čašu s
čajem na poslužavnik i pažljivo ga pogledala. „Moram vam reći, ako mi dozvolite, da ste mi mnogo poznati.“
„Svi mi Iranci ličimo, zar ne?“, nasmešio se.
A tada joj se nešto steglo u grudima tako jako da je pomislila da bi se mogla strovaliti. Zurila je u čaj, a
onda opet pogledala po radnji. Police su bile poređane u dijagonalne redove, a vitrine s penkalima u
paralelne. U jednom uglu bio je zaseban raf sa džepnim izdanjima knjiga. To nije odmah primetila. Nije
mogla da razazna šta piše na koricama knjiga s mesta na kome je sedela: sve su imale ilustracije slične
persijskim minijaturama. Slika muškarca s turbanom koji drži stari muzički instument sitar nalazila se na
većini korica.
„Prodajete i knjige?“, upitala je slabašnim glasom.
„Nešto malo“, rekao je muškarac. „Slikovnice i bojanke za decu. Albume sa sličicama. ’Uradi sam’ knjige.“
„A one tamo?“ Pokazala je na policu na kojoj je trebalo da budu čestitke, koja je trebalo da bude puna
kalendara s fotografijama kuca i maca i mora. Umesto toga, tu su bile i knjige iz edicija koje je prepoznala.
Kupovala je iste te knjige Kajlu da bi mogao na engleskom da čita poeziju koju je volela od mladosti, da bi se
sam uverio u mudrost i strast reči njenih omiljenih pesnika. „Imate i Rumija?“
Muškarac je opet slegnuo ramenima. „Moj otac se time zanimao. Uvek je tačno znao kako ova radnja treba
da izgleda. I to do detalja.“
„Stvarno?“
„Da. Nije bilo lako sve to srediti. I ne potonuti pred konkurencijom tokom godina. Ali moja sestra i ja
uspeli smo to nekako da izguramo.“
„Vi i vaša sestra?“
„Da, sestra bliznakinja. Bilo kako bilo, tata je tačno znao šta je hteo i uložili smo mnogo truda da to
ostvarimo. A sada… e pa, sviđa nam se da bude tačno kako je on želeo.“ Ponovo se nasmešio. „Uspeli smo da
opstanemo.“
Rojino srce je odjednom tako brzo kucalo da je pomislila da ima srčani udar. Tako uređena radnja.
Rumijeva izdanja na policama. Dekor enterijera. Ali to je nemoguće. Nemoguće!
„Vaš otac“, upitala je bez daha. „Smem li upitati kako se zove?“
„Svakako. Mi smo došli iz Teherana. Ime mog oca je Bahman Aslan.“
 Dvadeset šesto poglavlje
2013.
Sastanak

Kad je krenula da se vrati Volteru da čuje kako je prošlo uzimanje otisaka za uloške, bila je sva crvena i
spremna da se sruši. Čovek misli da je svet komplikovan i pun izgubljenih duša, da ljudi koji su vam
dodirnuli život i nestali nikad neće biti pronađeni, ali na kraju sve to se može promeniti. Jedna radnja, čaša
čaja, i sve se okrenulo naopačke.
Bahmanov sin Omid – rekao joj je kako se zove – bio je opušten i ležeran. Prednosti života u Americi,
prednosti njegove generacije. Bio je otvoren i spreman da ispriča ono što zna. A ne uzdržan i sumnjičav
kakav bi bio da je njenih godina. Kad mu je rekla da je poznavala njegovog oca, oči su mu se raširile:
„Stvarno? Š alite se?“ Nije mogla da se natera da sklopi dve-tri reči i da upita da li je živ. Još otkako je
Džahangir poginuo, nije imala vesti o Bahmanu. Gurnula ga je na dno fioke.
Ali njegov sin je rekao: „Da mu kažem da sam vas video? Biće zagolican kad čuje da sam sreo njegovu
staru prijateljicu.“
„Nema potrebe. Nikako“, rekla je. „Nemojte da ga uznemiravate. Jedva da smo bili poznanici. Samo mi je
drago što je… dobro. I još sam upoznala njegovog sina! Drago mi je što smo porazgovarali. Hvala za čaj.
Moram da krenem. Čeka me muž.“
„Naravno. Moj otac je sada u Dakstonovom domu za stara lica, tek da znate. Veoma je usamljen. Sestra i ja
ga posećujemo kad god možemo. Ali znate i sami kako je to s ovim ludim tempom života.“
Nije mogla da zamisli momka koji će promeniti svet u staračkom domu. Š ta se desilo sa Š ahlom? Ali nije
se usudila da pita ljubaznog muškarca šta mu je s majkom. Rekla je da mora da krene, i oboje su ponavljali
kako je mali svet i da bi trebalo opet da svrati.
Novi ulošci napravljeni su od pene, rekao joj je Volter kad se vratila na kliniku. I veoma su čvrsti, dodao je.
Ko bi rekao? Ušli su u kola i Volter je zastenjao na vesti koje su se emitovale svakog sata. „Zar u Vašingtonu
ništa ne umeju da urade kako treba? Trebalo bi da ih sve opozovemo.“ I onda: „Š ta ti je, Roja? Bleda si. Roja,
šta ti je?“
„Ništa, samo me hvata nesvestica.“
„Da stanem?“
„Ne, Voltere, samo vozi dalje.“

Kad su stigli kući, i dalje je bila bez daha, drhtava.

„Podgrejaću kafu“, rekao je Volter. „To će te podići iz mrtvih. Izvini na izrazu.“ Navukao je mokasine koje je
nosio po kući i pošao do aparata za kafu. Cediljke, kapaljke. Ne onog luksuznog aparata za espreso koji im je
Zari preporučivala da kupe. Volter je više voleo kafu iz starog mister kofi aparata, koja je po ceo dan stajala u
bokalu na grejaču.
„Hvala ti. Idem samo do kupatila.“
Volterove mokasine od kamilje dlake s bež krznom koje je virilo oko gležnjeva bile su samo mrlja bleska
kad je projurila pored njega.
Vođena energijom koja je bila nova i zastrašujuća, popela se stepenicama tako brzo kako nije godinama.
Požurila je do stola koji je Volter smestio u njihovu spavaću sobu, sela i uključila njihov laptop. Dlanovi su joj
bili znojavi (sigurno od termo rukavica), a srce joj je jako tuklo. Možda su to simptomi nastupajućeg srčanog
udara. Kao gospođa Majkl, njihova komšinica, dobiće infarkt, glava će joj pasti na tastaturu, Volter će je naći i
neće imati pojma šta je to tražila. Možda treba da se okane toga. Ali suze su joj potekle kad je ponovo čula
zvonce na vratima Prodavnice papira. Pritisla je mišem na pretraživač baš onako kako ju je Kajl naučio. Kad
je kursor zalebdeo nad poljem za pretraživanje, upisala je: Dakstonov dom za stara lica.
Nije mi jasno, sestro, kako to da ga nisi potražila preko Gugla svih ovih godina! Ja sam potražila sve
muškarce koje sam volela. Jusuf iz Teherana je sada penzionisani neurohirurg u Merilendu – videla sam mu
fotografiju na sajtu. Zamisli samo! Ali ti si insistirala da ostaviš prošlost da bude prošlost. Kao da je to moguće!
Prsti su joj zadrhtali. Pa ako je već čeka srčani udar, onda barem daj da sazna šta se desilo. Pored onog
jasmina te letnje večeri strasno ga je ljubila. Naučio ju je da pleše tango. Trčala je po njegova pisma tog
divnog leta, za njega je pisala reči penkalom s plavim mastilom. Njega je čekala na trgu.
Volter joj verovatno već sipa uljastu kafu. Roja je posegla za svojim naočarima za čitanje.
 Slike i reči razbistrile su se na ekranu. Dakstonov dom za stara lica imao je departman za stalne korisnike,
u srcu prelepog Dakstona u Masačusetsu. Fotografije drveća pored jezera, plesne večeri, krupan kadar
tanjira s govedinom, šargarepom i kukuruzom i naslov Izvrsni domaći obroci ispunili su veb-stranicu. Osećala
se kao da svedoči nečem zabranjenom, ali takođe normalnom i svakodnevnom. Momak koji je sagradio
njihovu prodavnicu papira u Americi bio je u tom domu – koji se, prema Guglovim uputstvima, nalazio 86
kilometara južno od njene kuće. Kuće u kojoj ju je Volter čekao. Zamisli to!
Dom je imao telefonski broj, broj faksa, uputstva kako se stiže do njega sa severa, juga, istoka i zapada.
Roja je pritisla prstima uglove očiju. Blesava stara žena vraća se na ono s čim se pomirila pre hiljadu godina.
Ustala je da bi se spustila do Voltera.
Ali onda, silom koja je nadmašila svaku gravitaciju, ponovo se spustila u stolicu. Samo da ga upita zašto.
Zašto je lagao? Zašto ju je ostavio tamo? Zašto je sve raskinuo tako naglo? Zašto se predomislio? Zaslužila je
barem odgovore na ta pitanja nakon svih tih godina. Ko zna kad bi srce moglo napasti? Nek barem to već
jednom sazna.
Pritisla je mišem na hipervezu „Kontaktirajte nas“ i pojavio se broj telefona.
Ali nije pozvala taj broj. Umesto toga, sišla je stepenicama. Volter ju je ponovo upitao šta joj je.
U prvim danima njihovog udvaranja u Kaliforniji, pomenula je Volteru da je imala dečka u Teheranu.
Srednjoškolska ljubav. Ništa važno. Svi kroz to prođu.
Bilo joj je čudno da ispriča Volteru za prodavnicu papira u Njutnu, kao da time otkriva nečiju tuđu tajnu,
ne svoju, kao da skida zastor s nečega svetog i slatkog, ali punog opasnosti.
U danima koji su usledili zaplakala bi bez razloga. Svaki put kad bi pomislila na prodavnicu koja je sve te
godine bila u Ulici Volnat, u državi u kojoj je živela, nekoliko gradova dalje od mesta u kome je provodila
dane, ne tako daleko od kuće u kolonijalnom stilu sa žaluzinama na prozorima – raspala bi se. Gubila se pod
stare dane. A kad bi pomislila na Bahmanovog sina Omida kako sređuje inventar u radnji, bila bi ispunjena
osećanjem nadrealnog pomešanog s nostalgijom i nevericom. Sećala se više nego ikad prodavca koji ju je
vodio po radnji u Teheranu. Trauma i gubitak nikad nisu nestali – naravno, ta sećanja su uvek bila s njom. Ali
sad je plakala onako kako nije plakala godinama, još od dana kada je Marigold umrla. Oplakivala je iznova
ono što je mislila da je okončala pre mnogo godina.
Saberi se, sestro!, Zari bi joj rekla.
Ali sa svakim danom koji bi prošao, sećala se pitanja njegovog sina: „Da mu kažem da sam vas video?
Zagolicaće ga kad čuje da sam sreo njegovu staru prijateljicu.“
Ž elela je da ga vidi. Samo da ga upita zašto. Da jednom sazna. I tako je, nedelju dana posle posete
prodavnici papira u Ulici Volnat, i šest decenija nakon što je poslednji put videla momka iz Prodavnice
papira u Teheranu, podigla slušalicu.
Recepcionistkinja. Kako mogu da vam pomognem i Čekajte da vidim, porazgovaraću s njim i javiću vam se, i
onda drugi telefonski poziv i Da, molim vas, dođite, gospodin Aslan vas očekuje.
Tek tako.
Posle telefonskog poziva čekala je da se zemlja otvori, da se zidovi sruše.
Volter je brisao sudove kuhinjskom krpom sa žutim piletom koje drži kišobran kad mu je rekla da je
zakazala sastanak s tim momkom od pre mnogo godina. A svet se nije razvalio.
I voziće se po snegu, ona i Volter zajedno. Imao je to u sebi Volter – bio je tako dobar. Rekao je da mu se ne
sviđa što mu žena sedi danima pokunjeno i plače. Ako joj je potrebno da porazgovara s tim momkom, onda
tako i treba da uradi. Previše smo stari da patimo bez razloga, rekao je. Sam Gospod zna da je život dovoljno
krhak.
I izaći će iz kola i postaraće se da joj pleteni šal štiti nos i usta od zime i vetra i popeće se stepenicama sive
zgrade Dakstonovog doma za stara lica. A unutra, plavokosa zamenica upravnika povešće Roju do sale u
kojoj je stari muškarac u kolicima sedeo pored prozora i ona će još jednom videti momka za kojeg je nekad
verovala da će uvek biti njen.
 Dvadeset sedmo poglavlje
2013.
Ponovni susret

Kad se službenica okrenula i otišla kuckajući štiklama, Roja i Bahman su ostali sami u pregrejanoj sali.
Okrenuo je kolica i nasmešio se – oči su mu još uvek bile pune nade. „Čekao sam.“
Trebalo joj je mnogo snage da ne padne. Srce joj je skočilo kao da je bitno, kao da nije prekasno za njih
dvoje. Nalet vetra koji je prostrujao kroz prodavnicu papira gospodina Fakrija kad je Bahman ušao onog
prvog utorka u januaru pre mnogo godina – ista ona sila koja ju je onda obuzela – i sad ju je ščepala. Bio je
njen, bio bi njen, glas mu je bio isti. Kao da nije ni prestajala da ga sluša šezdeset godina. Tu je bio momak
koji je plesao s njom četvrtkom uveče, koji ju je ljubio pod granama jasmina kada su odlučili da se uzmu, koji
joj je pisao ljubavna pisma onog leta prevrata.
Oborila je pogled i prizor njenih sivih staračkih cipela s debelim đonom i mašnicom vratio ju je u
sadašnjost. Imala je sedamdeset sedam godina. Ne više sedamnaest kad, prvi put zaljubljena, iščekuje život s
tim momkom koji će promeniti svet. Stara tuga podigla se kao žuč. „Vidim, ali samo sam htela da te pitam:
zašto me, za ime sveta, onda nisi čekao?!“
Opet joj se zavrtelo u glavi; morala je da sedne. Otišla je do plastične stolice pored prozora i svalila se u
nju. Nije smela da padne tu pred njim. Ništa nije rekao, ali opet se začulo zujanje njegovih električnih kolica, i
onda se našao pored nje. Sedeli su tako, jedno pored drugog, okrenuti ka prozoru. Nije se usuđivala da ga
pogleda. Bilo bi to kao da gleda pravo u sunce ili u snop svetla baterijske lampe. Previše je bolelo.
Staklo je bilo debelo i valovito. Ili joj se to zamagljuje pred očima? Zveket iz radijatora i Bahmanovo teško
disanje jedini su zvuci u sali. Pahulju po pahulju gledala je kako se sneg skuplja na prozorskoj dasci, na haubi
kola na parkiralištu, na krovu drugog krila zgrade, na trotoaru, na granama drveća u Dakstonu. Misli su joj
bile poput snega: bilo im je potrebno da slete i da se okupe za tu novu scenu. Ona i Bahman sada su bili
zajedno. Bili su sami. Posle šezdeset godina, sedeli su nasamo.
Naravno, godinama je zamišljala kako će ga videti. Ljudi se slučajno sretnu svakog dana. Bila je udata za
Voltera jer mu je laktom oborila šolju s kafom, zar ne? Pogledaj se, sestro, sediš kao budalo u toj sali koja
miriše na kuvanu govedinu i gledaš kroz prozor! Barem razgovaraj sa njim! Pogledaj ga!
„Strepeo sam od susreta s tobom. Bio sam ustreptao, nervozan. Ali to si ti. Khodeti. To si ti.“ Govorio je
ponovo na farsiju, glasom koji nikad nije prestala da čuje.
Pre celog jednog života, Bahman se nije pojavio; uzeo je drugu i nije se ni osvrnuo. Reći će ono što je došla
da kaže.
„Opraštam ti.“
Izašlo je jasno i razgovetno kao da je vežbala pred ogledalom. Ali uopšte nije planirala to da kaže. Zašto?,
to je želela da ga upita. Ali sad kad je bila tu, tik pored njega, odgovor na to pitanje nije više bio važan. Bili su
u predvečerju života; prošli su sve to i još štošta.
„Molim?“
Da li je to bilo pitanje ili traženje oproštaja? Okrenula se da ga pogleda; izdržaće, začkiljiće ako treba.
Izgledao je ranjivo, uzdrmano. „Opraštam ti, Bahmane.“ Bilo joj je čudno što izgovara njegovo ime tu pred
njim, što mu uopšte izgovara ime. „Bili smo deca. Ništa nismo znali.“
U očima mu se videla zbunjenost. Možda je nije čuo? Možda ne voli da nosi slušni aparat kao mnogi njeni i
Volterovi poznanici.
„Nisam došla da bih pričala o tome ko je kriv, Bahmane“, rekla je glasnije. „Ne tražim objašnjenje. Možda
ga i jesam tražila ranije. Ali ne više.“
„Opraštaš mi?“
„Da.“
„Ne razumem.“
„Slušaj, žaljenje držim za sebe.“
„Ž aljenje za čim?“
„Š to sam mislila da je moglo biti drugačije. Samo kažem da se svašta dešava u životu i da ti opraštam i da
sam želela ponovo da te vidim. Samo da te vidim. Kad samo pomislim da nismo razgovarali sve te godine.
Zašto? Naravno, saznavala sam novosti od Džahangira – Bog mu dao pokoj duši – neko vreme sam znala
kako si. Dok nisam saznala od Zari da je Džahangir, siroti Džahangir, poginuo. Ali mi smo sad previše stari da
bismo bili ogorčeni. Samo sam htela to da ti kažem.“
Došlo joj je da ga potapše po leđima. Ali nije se usudila. Bio je to on, i još uvek je imao moć nad njom, nije
mogla u to da veruje, ali u njegovom prisustvu – to ju je zapanjilo – bila je puna ljubavi. I da ga vidi tako
ostarelog! Njenog Bahmana. Momak koji će promeniti svet u invalidskim kolicima, na ovakvom mestu.
Da, volela ga je. Ta istina zapljusnula ju je kao talas, potopila u slani vrtlog, umrsila joj kosu, izvlačila život
iz nje. Naravno da ga je volela. Zemlja je okrugla, dan i noć se smenjuju, bio je tu pred njom i volela ga je.
Mogla je da vidi na njegovom licu dobrotu koju je upamtila. Kako je brinuo o njoj i kako joj je verovao, delio
sve sa njom. Kako je spuštao glavu na njeno rame kad bi ga ispunila tuga zbog majčinog besa i ludila. Na
kraju, njegova majka je imala više vlasti nad njim nego Roja. Ali šta su njih dvoje mogli da urade sa
sedamnaest godina? Sudbina ima svoj plan.
„Opraštaš mi?“ Glas mu je zvučao kao da dolazi iz daljine.
Pogodio ju je još jedan neočekivan talas. Ovog puta leden, nemilostiv. Naravno. Ponavljao je ono što bi čuo.
Zašto li je očekivala bilo šta drugo? Gubitak pamćenja. Moguće i demencija. Verovatno se Bahman nje uopšte
ne seća. Možda je na kraju ipak zakasnila.
„Bahmane?“, rekla je usporeno kao da se obraća detetu. Trebalo bi samo da ga zagrli. I on je nju zagrlio
bezbroj puta.
„Ne znaš koliko sam srećan što si došla“, rekao je. „Sanjao sam da ću te sresti. To je moj jedini san.“ Bez
oklevanja, uzeo ju je za ruku.
Sećala se, naravno, njegovog dodira. Bio joj je tako poznat da je zabolelo. Mogla je da oseti njegovu
kolonjsku vodu koja je mirisala na šumu. Stavio ju je zbog nje? Da li su opet kao dva tinejdžera želeli da se
svide, da se dopadnu onom drugom? Ona je svakako odbila da obuje čizme za sneg, samo da bi dobro
izgledala.
„Čekao sam te celo popodne.“
„Još je jutro“, nežno ga je podsetila.
„Ne, čekao sam te na trgu.“
„Molim?“
„Tako sam se brinuo da si se našla na putu gomili, da si povređena. Kad nisi došla, samo sam se molio da ti
se ništa nije desilo. Kad sam saznao da si dobro, laknulo mi je. To je jedino bilo važno, da si dobro. To je i sad
jedino važno.
„I sad me zanima kako si“, nastavio je. „Sve mi ispričaj.“
Okrutnost starosti, degeneracija uma! Siroti čovek pobrkao je događaje, ne zna ni kako su se stvari
odvijale.
„Š ahla je umrla“, rekao je iznenada.
Visoka devojka koja ju je odmeravala u kafeu Ganadi, koja joj je prišla kod Džahangira, koja je besnela
zbog lustera i plesala pored njih. Njeno prisustvo iznenada se javilo u prostoriji. Ukus mrvljene lubenice na
zabavi te večeri, led u Rojinim ustima. Smrt nije bila ništa novo, nekoliko njenih prijatelja umrlo je poslednjih
godina, oboje su izgubili gospodina Fakrija – ona je izgubila dete! Ali naravno reči su probudile tugu.
„Ž ao mi je“, rekla je.
„Odgajili smo dvoje divne dece. Blizance.“
„Bože! Mashallah“, kazala je. I onda se naterala da doda: „Upoznala sam tvog sina Omida.“ Nije pomenula
radnju. Previše svetova bi se otvorilo. Još nije bila spremna za to.
„Omid mi je to rekao. Drago mi je što si videla šta sam napravio. Ž eleo sam“, stisnuo joj je ruku, „da imamo
našu radnju.“
Osetila je da bi opet mogla potonuti. Setivši se prodavnice u Njutnu, videla je i onu u plamenu u Teheranu.
„Š ta se desilo sa Š ahlom?“, usudila se da upita.
„Bogu hvala, nije se dugo mučila. Rezultati su stigli u utorak pre Dana zahvalnosti 2004. Do Nowruza je
sve bilo gotovo.“
„Tumor?“
„Pankreasa.“
Nowruz bi bio prvog dana proleća. Roja je izbrojala četiri kratka meseca od dijagnoze do smrti. „Bože,
sačuvaj joj dušu.“
„Bila je dobra žena“, rekao je i onda zastao. „Ali nije bila ti.“
Roja je oborila pogled.
„Reci mi, kako ti je sin?“, upitao je.
„Otkud znaš da imam sina?“
„Potražio sam te na internetu. Doktor je, video sam. Čestitam. Oprosti mi na radoznalosti. Nisam mogao
da te ne potražim. Znam i da si udata za Voltera Arčera, advokata u penziji. Internet… sve zna!“
Izgledao je kao da mu je pomalo nelagodno što izgovara Volterovo ime. Izgovarao ga je kao Valter.
„Kao Džahangir. On je bio naša mreža vesti“, rekla je.
Bahman se razvedrio na pomen starog prijatelja. „Da, uvek je bio glavni za novosti! Sećaš li se njegovih
zabava?“
„Nezaboravne su! A tek one pesme s gramofonskih ploča!“
 p g p
„Roja.“
Kad je rekao njeno ime, ništa više nije bilo važno: decenije, deca, tumori, izdaje, gubici, prevrati,
prekrojena istorija. Rekao je njeno ime na isti onaj način na koji ga je uvek govorio. Bili su Bahman i Roja
ponovo, par koji pleše, koji bez daha priča naslonjen na knjige u prodavnici papira. Držala se za sedište
plastične stolice. Nije dolazilo u obzir da padne.
Disanje mu je postalo glasnije kao da u grudima ima pokvaren motor. Okrenula se ka prozoru. Sneg je jače
padao. Niko nije ulazio u salu – nije bilo tombole, ručak nije poslužen u mirisu goveđeg gulaša koji je visio u
vazduhu. Bili su potpuno sami. Da li će prozor biti hladan na dodir? Čak i sa svom tom toplotom koja je rasla
u njoj, ako se nagne da dodirne staklo, da li će napipati led? Bila je stranac tu. Bila je sa svojom ljubavi. Imala
je te dve istine na umu istovremeno i bilo joj je teško da govori.
„Mnogo si mi nedostajala“, rekao je.
Možda ljubav prosto teče kroz decenije neometano, nesputano čak i kad je poreknuta.
„I ti meni.“
„Da li ti je udobno tu?“
„Naravno.“ Pomerila se u stolici, ne puštajući sedište.
„U Americi, u životu.“
„Nego šta“, rekla je kao što to Amerikanci kažu.
„Ne sažaljevaj me što sam ovde. Znam da se na to ne gleda s odobravanjem u našoj kulturi. Ali ćerka i
njena porodica redovno me posećuju. Ž ive ovde u Dakstonu. Omid i njegova žena i deca takođe često dolaze
u posetu. Bilo je previše da još brinu o meni. Pokušali su. Ali nisam želeo da im budem teret. Posebno nakon
što sam se razboleo od Parkinsonove bolesti. Ovo je dobro mesto. Zovu me ’gospodin Betmen’.“
„Parkinsonova bolest?“ ukočila se. „Ne…“
„Ne drhtim? Ne tresem se, ne valjam se, nema retl end rola što bi Amerikanci rekli. Ima dana kad sam
dobro, ima dana kad nisam. Mislio sam da ću drhtati celo jutro kad tebe budem video. Ali, u stvari, osećam se
bolje.“
„Nisam znala…“
„Odavno se nisam ovako dobro osećao. I sve to zbog tebe.“
„Molim te, prestani! Nemamo sedamnaest godina.“
„Uvek ćemo imati sedamnaest godina.“
„Okej, gospodine.“ Pošto su se malo zagrejali, bilo je lako preći u stare šale, zadirkivanja. Ali nije smela tom
klizavom stazom da ode predaleko. „Pa, reci mi, koliko unučadi imaš?“
„Š estoro!“
„Nek požive dugo i nek ih roditeljska senka čuva.“ Hvala bogu na starim običajima. Te persijske izreke
dobro su došle kad čovek ne zna šta drugo da kaže.
„Nisam prestao da mislim na tebe. Ono što pokušavam da kažem jeste, Roja-džan, da nisam prestao da
mislim na tebe od onog dana na trgu.“
Pustila je ruke. Onda ga je samo potapšala po rukama, u kojima se nekad osećala tako bezbedno. Rukavi
su mu bili od vune i odrpani. „U redu je, Bahmane, u redu je.“ To je bilo sve što je mogla da uradi. S Volterom
nije morala da brine o gubitku pamćenja. Ni sa Zari, bože, to bi bila noćna mora. Nekoliko njenih prijatelja
požalilo se da zaboravlja. Ali ovo – ovo su bile nepoznate vode za nju. Nije znala da li treba da mu povlađuje,
da se slaže s njegovom verzijom događaja. Čula je da dementni ljudi umeju da postanu agresivni. Razbesne
se što ih ne razumeju.
„Onog dana na trgu? Roja, satima sam te čekao. Tako silno sam želeo da te vidim. Spremio sam dokumenta
da bismo mogli da odemo kod matičara da sve ozvaničimo. Čekao sam i kad su siledžije došle i zauzele trg, i
kad su krenuli ka premijerovoj kući. Ljudi naklonjeni Mosadiku u masi tražili su da im pomognem, ali nisam
im se pridružio. Nisam se ni pomerio s mesta. Samo sam mislio na to šta bi se desilo da dođeš i vidiš da
mene nema. Nisam hteo da te ostavim tamo. Čekao sam te. Čekao sam jer samo samo želeo da te vidim, da ti
sve objasnim, da te opet zagrlim. Ali ti nisi došla.“
Roja je pokušala da se seti onoga što zna o Parkinsonovoj bolesti. Da li je to jedan od simptoma?
„Opraštam ti“, ponovo je prošaputala.
„Opraštaš mi, ali zašto? Dao bih ti sve. Da si mi samo to dozvolila.“ Ivice usta su mu se oborile kao u malog
dečaka.
„Oženio si se Š ahlom. I to je u redu. Samo… prosto nam nije bilo suđeno.“
„Oženio sam se njom jer sam tebe izgubio.“
„Mene si izgubio jer si se oženio njom.“
Bahmnova ruka je zadrhtala. „Bilo je strašno što su svrgli Mosadika i što su gospodin Fakri i mnogi drugi
poginuli. To je bio neopisiv gubitak. Ali najveći gubitak za mene jeste što sam izgubio tebe. Ništa u životu nije
bilo bolnije od toga. Mislio sam na tebe neprestano svih ovih šezdeset godina.“
Nastavio je: „Ali nisam hteo da ti budem smetnja, prepreka. Kad si mi napisala, na kraju, da ne možeš da
se udaš za mene, zbog moje porodice, zbog tereta i žrtvovanja koje zahtevaju napadi besa moje majke, srce
Š
mi se slomilo. Š ta sam mogao da uradim s njenim duševnim stanjima? Nisam tu mogao ništa da promenim.
Već su nas se odrekli očevi rođaci zbog toga. Navikao sam se na to da nas svi izbegavaju. Kako da te ne
pustim da postupiš po svojoj odluci? Nisam hteo da se i na tebe svali teret onoga što je tada bila naša
sramota. Nisi htela više da vidiš moju porodicu, da budeš deo njene nenormalnosti, a ja nisam hteo da ti
budem prepreka. Š ahla nije imala predrasude u pogledu duševnih stanja moje majke. Prosto nije, i
pretpostavljam da sam joj zbog toga bio zahvalan…“
Skrenuo je s uma. Potpuno se izgubio. Roja mu se obratila s nežnošću i čvrstinom. „Bahmane, ne znam o
čemu pričaš. Znam da se ne sećaš baš svega. To što pominješ nikad nisam rekla. Nikad ne bih to rekla niti bih
nešto tako pomislila. Da te ostavim zbog tvoje majke? Da te se odreknem zbog njene duševne nesreće? Htela
sam da budem uz tebe, da svaki korak puta prođem s tobom. Da pomognem tebi i tvom ocu. I tvojoj majci! Ti
si mi rekao da me ne želiš više. Zar se toga ne sećaš?“
Bahman se nije pomerio. Pažljivo ju je gledao nekoliko trenutaka. Onda je naglo duboko uzdahnuo što je
zvučalo kao prigušeno stenjanje.
Mora razgovor da vrati na normalan kolosek s tog apsurdnog buncanja da se Bahman ne uznemiri još
više. Rekla je što je mogla mirnijim glasom: „Ja sam bila na trgu. Razumeš li? Ja sam bila zabrinuta za tebe. Ti
se nisi pojavio. Tvoja majka je želela Š ahlu za tebe; bila su to druga vremena. Sve je to u redu, stvarno. Misli
na svoju decu. Na svoje unučiće…“
„Ne.“ Glava, vrat i ramena su mu drhtali. „O, bože!“
„Nije važno više. Hajde samo da se manemo toga. Molim te.“
Lice mu se bolno izobličilo. „Ne razumeš, Roja-džan…“ Š ištavi kašalj protresao mu je telo. Bilo je to
silovito, uplašila se da će dobiti srčan udar tu pred njom. Kad je prestao da kašlje, ponovo ju je pogledao.
„Gde si bila?“
„Bila sam ovde, u Americi. Znaš da sam otišla u Kaliforniju na studije. Sećaš li se toga? Moj otac nas je
prijavio za slobodna mesta na koledžu u Americi koja su bila ponuđena Irankama.“
„Džahangir mi je to rekao, da, sve to znam. Roja-džan, gde si bila onog dana?“
Uzdahnula je. Ovo je stvarno teško, siroti čovek. „Bila sam na trgu.“
„Na kom trgu?“ Nije se više tresao, bio je ukipljen, krut, manje zadihan nakon kašlja. Izgledao je, u stvari,
kao da zadržava dah.
„Tamo gde si mi rekao da dođem. Na Trgu Sepah.“
„Pa rekao sam ti da dođeš na trg Baharestan.“
Bože! Znači seća se nekih stvari, ali ne i detalja. Ima svoju verziju stvarnosti, svoju verziju istine. Bilo je
tako tužno to videti. Htela je da se vrati Volteru, sigurnosti rolnica od jastoga, jednostavnosti, Volterovim
postojanim uspomenama. „Ne sećaš se“, promrmljala je.
„Pisma…“
Prekinulo ga je kuckanje potpetica. Bila je to Kler; ušla je s plastičnim poslužavnikom s bočicama.
„Gospodine Bahmane, vreme je za lekiće!“ Kad je prišla, lice joj se zažarilo. Bahman je bio na ivici suza. „Ž ao
mi je što vas prekidam. Mogu da dođem kasnije…“
Roja je ustala. „Ionako treba da krenem. Stvarno moram da idem. Muž me čeka.“
„Ostani“, rekao je Bahman. „Ne moraš da ideš.“
„Odmah se vraćam“, rekla je Kler.
„Ne, Roja, tebi kažem. Molim te. Ostani. Imamo mnogo toga da raspravimo.“
„Muž me čeka.“
„Počinjem da shvatam“, prošaputao je.
„Da li biste voleli da ručate?“, upitala je Kler nežno.
Roja je stajala tamo u svojim sivim cipelama s debelim đonom. Videvši Bahmana u takvom stanju, napola
ludog, s pobrkanim uspomenama, Parkinsonovom bolešću i demencijom, srce joj se slomilo. Ž elela je onog
momka kojeg je nekad poznavala, momka koji će spasti svet. I kad samo pomisli da ga je i dalje volela!
Odjednom ju je savladao umor, bila je iscrpljena.
„Sneg“, konačno je rekla. „Tako je brzo napadao. Čeka nas duga vožnja. Ne mogu da ga pustim da čeka. Ne
želimo da nas uslovi na putu poremete.“
Prebacili su se na engleski kad im se pridružila Kler. Tako se radi kad su tu Amerikanci. Bilo je čudno čuti
njega kako govori strani jezik. Htela je da ga zagrli za zbogom, za zdravo, da ga zagrli zbog zaborava, i zbog
toga što se ponečega još uvek seća, prosto je želela da ga zagrli ponovo.
„Ko nas je prevario, Roja? Neko jeste. Rekao sam da ćemo se naći na Trgu Baharestan. Ko je to promenio u
našim pismima?“
Kler je pogledala Roju, pa Bahmana, plastični poslužavnik u njenoj ruci umalo se nije prevrnuo.
„Tvoja sestra? Nikad me nije volela. Možda Džahangir? Znaš li, Roja-džan, da mi je kasnije rekao da je
zaljubljen?“ Pogledao je svoje ruke. „U mene.“ Onda je opet podigao glavu. „Ko nam je to uradio? Š ahla se
nikad u tako nešto ne bi uplela. Nije ni mogla. Zar ne? Gospodin Fakri? Svakako to nije uradila moja majka.“
 Rojino srce je pojurilo dok ju je prošlost preplavljivala, kad su se ljudi koji su igrali važnu ulogu u
njihovom životu tog leta pojavili pred njenim očima, dok je slušala muškarca kojeg je volela koji je mnogo
toga izgubio, uključujući i razum.
„Zbogom, Bahmane.“
„Vrati se. Kad budeš mogla. Mnogo toga ne znaš.“
 Dvadeset osmo poglavlje
2013.
Ostava

Bahmanovo pismo stiglo je poštom, adresirano na Rojinu kuću. Da li je bilo lako pronaći adresu gospodina i
gospođe Arčer, dostupnu na internetu? Roja je otvorila koverat s čudnim osećanjem već viđenog: staro,
poznato uzbuđenje prostrujalo je njome iako je sedela u kuhinji – u sedamdeset sedmoj godini – i čekala da
se Volter vrati kući iz prodavnice.

Najdraža Roja-džan,
Posle proslave naše veridbe, želeo sam da ti nekako nadoknadim što si morala da budeš svedok ružnih
scena. Činjenica da je moja majka pokušala da pokvari naše slavlje beskrajno me je rastužila. Poželeo sam
samo da imam normalnu majku, dobru osobu, nekoga ko ne želi da upravlja mojim odlukama, da
proračunima i beskrajnim planovima kroji život po svojoj volji za mene. Htela je da se uspnem na vrhove
lažnog, buržoaskog sveta za kojim je žudela. Njeni nastupi besa rastuživali su i mog oca i mene. Provalili
bi kao sila prirode, kao podivljala oluja, uragan koji se ne može kontrolisati, i jednom kad bi ono malo
mira što smo imali u kući bilo uništeno, ostali bismo bez snage, umorni, iscrpljeni, lomljivi. Moja majka je
bila bolesna. Bila joj je potrebna pomoć. Ali nismo znali kako da joj pomognemo.
Danima nakon proslave veridbe bila je nespokojna, uznemirena. Moj otac joj je savetovao da se posveti
lepom pisanju, kaligrafiji. Naučio ju je da piše u nadi da će je to smiriti – tako da ima neku zanimaciju,
razbibrigu, nešto čime će se zaokupiti, način da usredsredi nemirnu energiju na nešto lepo. I pristupila je
tome s iznenađujućom ljubavlju. Ali nikad nije mogla da dostigne nivo onih koji su se tom veštinom bavili
odmalena.
Kaligrafija je bila umeće najboljih učenika njene generacije. One u najboljim školama majstori su
obučavali da kontrolišu pokrete ruku, da povlače poteze, da drže pero.
Kasnije ću otkriti kakvu štetu ta veština može da nanese. Stvorila je provaliju u našem životu. Kad si
došla pre nekoliko dana kod mene u Dakstonov dom, to me je nateralo da se suočim s onim čega sam se
sve vreme plašio. Moja majka je promenila naša pisma, odnosno unela male izmene. Postarala se da ja
odem na jedan trg, a ti na drugi. Niko to osim moje majke nije želeo, Roja-džan. Ona je mislila da će joj se
svet srušiti ako se ne venčam s onom koju mi je ona izabrala. A kako je moja majka došla do naših
pisama? O, Roja. Odgovor na to pitanje uključuje sled događaja koje ne znaš. Evo, dakle, dok sedim u ovom
staračkom domu u suton života, dopusti mi da ti kažem šta se desilo onog leta.
U petak, dve nedelje nakon naše veridbe, majku je uhvatio nemir. Špartala je sobom. Žalila se na
vrućinu, nije mogla celu noć da trene, glasovi u glavi nisu joj dali mira. Tražila je da joj se donese
krastavac da ga stavi na oči. Oljuštio sam i isekao krastavac, pritisla je kolutove na kapke. Hladio sam je
bambusovom lepezom onako kako to ona voli. Iako je kiptela, titrao sam oko nje, nadajući se da će se
smiriti, da će zauzdati svoje demone.
Ništa nije pomoglo. Bacila je krastavce na pod, kazala da nemam pojma kakav bol joj zadajem, kako je
samo želela da njen sin bude uspešan, da mu život bude ispunjen pravim ljudima iz najboljih društvenih
krugova i da bi se to ostvarilo brakom sa Šahlom. Nastavila je, rekavši da je izabrala je Šahlu za mene,
razgovarala je s njenim roditeljima, sve je isplanirala. Da li sam svestan čega se odričem, šta radim? Ona
je bila ćerka prodavca dinja na pijaci, a spasao ju je brak s inženjerom, poštenim, pristojnim čovekom iz
višeg staleža, što je najvažnije. Da li znam, pričala je dalje, šta znači biti osuđen na život u kome nema
napretka, bez društvenog položaja, boriti se i težiti za boljim bezuspešno i beznadežno zbog onoga ko su
ti bili roditelji, zbog toga što ti je otac neobrazovan, zbog staleža kome po rođenju pripadaš? Bio sam ljut,
revoltiran. Probila se u viši društveni krug, oslobodila se staleža u kome je rođena, a sada, umesto da mi
dozvoli da se oženim onom koju volim, insistirala je da preuzmem štafetnu palicu, da nastavim tamo gde
je ona stala. Neće mi dozvoliti da prestanem da idem naviše, kao da će moj brak s onom koju volim poreći
„napredak“ koji je ostvarila u borbi sa sudbinom.
Pokupio sam krastavce s poda, tople od njene kože, meke i mlitave. Bili su mi odvratni na dodir. Zauzeo
sam se za nas. Rekao sam joj koliko si dobra, pametna, pomenuo sam tvoje odlične ocene, kako si marljiva
i vredna u školi. Čak sam istakao da tvoj otac ima dobar posao u državnoj službi. I dok sedim ovde u
predvečerje i pišem ti, boli me što sam uopšte izgovorio te reči. Kao da mi je bila dužnost da je
razuveravam, da je ubeđujem. Kao da već sama naša ljubav nije dovoljna. Zapanjen sam sopstvenom
slabošću.
Moj otac je doneo novu bočicu mastila, primakao joj kaligrafsko pero, molio je da napiše nekoliko
redaka omiljene pesme. Da se usredsredi na nešto, da se okane besa.

Š
 „Ako se Bahman oženi tom devojkom, izgubiću ga, znam to. Roja nije Šahla. Neće mi dopustiti da mu
budem blizu. Kao da nije dovoljno što sam one druge izgubila.“
Moj otac se skupio kad je to rekla i zaronio glavu u ruke.
Izjurila je iz sobe. Čuli smo kako otvara i zatvara fioke u kuhinji. Onda smo čuli kako se s treskom
zatvaraju vrata spavaće sobe. Kao i uvek.
Sedeli smo u neprijatnoj tišini, moj otac i ja, čekali smo da se gnev raspe, da ružna oluja prođe.
Zažmurio sam i recitovao Rumija u sebi. Na kraju sam osetio neki sladak i težak miris. Otvorio sam oči.
Mirisalo je na uvele ruže. Moja majka se vratila u dnevnu sobu doterana i našminkana. Stavila je previše
parfema. Gusti slojevi rumenila pokrivali su joj obraze. Držala je čvrsto svoju torbicu. Izjurila je na vrata
pre nego što je moj otac stigao reč da kaže, pre nego što sam stigao da je zamolim da ne ide.
Ponekad bih se, nakon što bi izašla iz kuće, osećao kao da se zagušljivi sloj čađi odjednom podigao. Ali
ovog puta nelagoda je ostala. Nisam mogao da se pomerim. Ne znam koliko dugo, čekao sam da mi se
vrati snaga u noge, da ustanem i da pođem za njom. Otac ništa nije rekao. Izgledao je poraženo. Naravno,
morali smo da krenemo za njom. Ko zna u kakve je sve nevolje mogla da dospe u jednom od tih stanja.
Brinuo sam se, strepeo, strahovao da neće biti bezbedna, pitao sam se kako će je ljudi na ulici gledati.
Kakvu će predstavu napraviti od sebe.
„Poći ću“, rekao sam. „Dovešću je kući.“
Izašao sam na kapiju. Nisam znao na koju stranu da krenem. Opsovao sam sebe što sam sedeo na
kauču duže nego što je trebalo, što nisam odmah potrčao za njom. Nisam znao gde bi mogla da ode,
kojom ulicom je krenula. Jer bio je petak, praznik i sveti dan, većina ljudi se odmarala kod kuće ili se
molila u džamiji, i mogao se videti tek poneki prolaznik. A i šta bih mogao da ih upitam? Da li ste videli
besnu ženu s razmazanim rumenilom?
Želeo sam samo da budem s tobom. Želeo sam da te vidim, da te zagrlim, da budeš pored mene. Bio
sam u iskušenju da odem do tvoje kuće. Ali morao sam da nađem majku. Jednom je u piljarnici razbacala
patlidžane jer se navodno prodavac ponašao prema njoj kao da je neka dahati seljanka. „Ako se ponašaš
prema meni kao da sam životinja, ponašaću se kao životinja, šta kažeš na to?!“ Progutali su me stid i
sramota. Drugom prilikom napala je prodavca repe i njegovu ćerku nasred ulice. Ne smeš da skidaš oka s
ćerke, rekla im je, jer bi lako mogla da postane kurva, drolja, smeće, da zatrudni pre vremena. Kad bi je
obuzele te manične sile, okrutnost bi palacala iz nje kao zmija, neočekivano, neuzdržano, nezaustavljivo.
Nigde nisam mogao da je nađem. Radnje su bile zatvorene zbog praznika i malo je ljudi bilo na
ulicama. Video sam neku ženu otpozadi, ali to nije bila ona. Tražio sam i tražio, išao ukrug izgubljeno.
Treperili su mi iskidani živci. Krenuo sam ka jedinom mestu koje me je moglo umiriti. Znao sam da
gospodin Fakri petkom sređuje ostavu i popisuje inventar. U srednjoškolskim danima čak sam mu
pomagao da petkom raspakuje kutije s knjigama, ponosan što sam mu neka vrsta pomoćnika.
Jasan zvuk zvonceta doneo mi je olakšanje kad sam otvorio vrata Prodavnice papira. Vrata nisu bila
zaključana, znači da je gospodin Fakri sigurno tu. Radi. Setio sam se kako je moja majka razgovarala s
njim na našoj proslavi veridbe. Bila je gruba i direktna, okrivila ga da je pomagao našoj romansi. Hteo
sam da se izvinim zbog njenog ponašanja isto koliko mi je bilo potrebno umirujuće, utešno društvo
gospodina Fakrija. Kad sam ušao u radnju, čuo sam prigušene, oštre glasove kao u svađi. Pogledao sam
naokolo, ali nikog nije bilo u prodavnici. Poznati miris prašnjavih knjiga i pamfleta bio je protkan još
nečim. Uvelim ružama. Maminim parfemom.
Otišao sam do vrata koja vode do ostave. Glasovi su se jasnije čuli. Odjednom je pod bio neravan. Sat u
radnji je štucao kao da je pokvaren. Mrzeo sam miris tog parfema; silno sam želeo da grešim. Ali tada sam
već prepoznao majčin glas iza zatvorenih vrata.
„Reci mi da me voliš“, čuo sam je kako kaže.
„Nemoj to da radiš, Badri.“ Nikad nisam čuo gospodina Fakrija tako ranjivog. U tom trenutku znao sam
kakav mu je glas bio u mladosti, u momaštvu. Zašto je oslovljavao moju majku po imenu? I šta je ona
radila tu?
„Sećaš li se noža kojim je moj otac sekao dinje?“, upitala je. „I ja ga koristim vešto. Mogu sad odmah da
prekratim muke koje si izazvao. Uvek si bio beskoristan, kukavica, beskičmenjak koji ubija svoju decu.“
„Badri, molim te“, rekao je gospodin Fakri.
Tada sam otvorio vrata. Moja majka je stajala na postolju niskih merdevina. U desnoj ruci je držala
veliki mesarski nož. Oblio me je ledeni znoj. Hteo sam da verujem da nož prosto lebdi tu pored njene
butine. Nije mogao biti u njenoj ruci. Odakle joj taj nož – iz naše kuhinje? Da li je to bio jedan od očevih
noževa kojim je sekao meso, onaj koji je držao na dnu fioke kuhinjskog kredenca? U velikom srpastom
odrazu video sam naočare gospodina Fakrija.
Brzim, glatkim pokretom digla je nož. Onda je zasekla sebi grlo.
Ne znam kako sam se stvorio na drugoj strani prostorije. Proleteo sam kroz naslagane knjige i kutije
od časopisa. Skočio sam na majku, zgrabio nož koji je držala. Kad sam sleteo, stiskao sam ga tako jako da
sam pomislio da će mi puknuti zglobovi, da ću slomiti šaku.
„Bahmane?“ Sva boja joj je nestala s lica.
 Metalni ukus lima ispunio mi je usta. Pomislio sam da će mi pozliti. Samo sam omotao ruke oko
majčinih kolena. I dalje sam držao nož.
Nežno me je pomilovala po glavi. Kad sam digao pogled, kapi krvi zapenušale su joj se na vratu.
Ispustio sam nož, pao je na pod uz glasan zveket.
Povukao sam je s merdevina. Bila je ošamućena. Suzama umrljano lice bilo je crveno i naduveno.
Dodirnula je ranu na vratu i ispružila ruku, gledajući krvave prste.
„Pogledaj šta si me naterao da uradim“, rekla je. „Za sve to ti si kriv, Ali.“
Gospodin Fakri se klatio napred-nazad i mrmljao molitvu. A onda je uglancanom cipelom šutnuo
mamin nož. Prišao joj je. Izvadio iz džepa maramicu. Nagnuo se, pritisnuo je na njen vrat.
Ustuknula je i prosiktala. „Ne!“
Perlice krvi iz rane proširile su se u čudno simetričnu liniju.
„Prvo ti, pa ja, je l’ tako?“ Nasmešila mi se tužno. Nije htela da pogleda gospodina Fakrija. „Tebi su vrat
hteli da slome na demonstracijama, a ja sam morala da se borim s lažima i neverom ovog izdajnika.
Srećom, poznajemo dobrog lekara. Misliš li da će nam Džahangirov otac dati porodični popust?“
Pripala mi je muka. Knjige koje sam oborio bile su rasute po podu. Nož je ležao pored gomile časopisa i
političkih pamfleta. Pokušala je zbog mene da odglumi vedrinu, ali video sam koliko ju je uplašio moj
strah. Zašto je bila takva? Zašto nas je mučila?
Onda je zaplakala, izgubljena u emocijama tako dubokim da je zvuk koji je iz nje izlazio bio gotovo
nežan. Video sam mnogo puta kako plače glasno, besno. Nikad nisam video da ovako plače. „Prekasno je“,
rekla je. „Prekasno za moje dete.“
Pomislio sam da govori o meni. Mislio sam da govori o mom predstojećem braku, koji nije odobravala.
Mislio sam da na svoj izvitopereni način govori da je prekasno da se ispune njeni planovi u vezi sa mnom.
„Naterao si me da ubijem svoju bebu. I da to uradim sama.“ Okrenula se ka gospodinu Fakriju. „Jer si
bio kukavica.“
Dah mi je zastao u grlu. Bio sam posađen u pod.
„Badri, preklinjem te“, rekao je gospodin Fakri. „Ne radi to.“
„Nakon što sam je ubila, telo mi je upropašćeno.“ Pogledala je svoj stomak kao da se obraća nekoj sili
kojoj se ranije molila. „Moje telo je propalo toliko da je ubilo i druge bebe. Sve.“ Pogledala me je. „Znaš li
koliko sam dece sahranila? Trebalo je ranije to da ti kažem.“
„Badri, prestani“, prošaputao je gospodin Fakri.
„Izađu iz tebe i misliš da su cele. Misliš da ćeš moći da ih voliš, podižeš, neguješ. A onda vidiš. Da su
izašle iz tebe onako kako ne bi trebalo. Prerano. Ili samo izađu… neme, tople i mrtve.“
Goreo sam od neverice. Nisam znao da je moja majka izgubila dete. Ni ona ni otac mi to nisu rekli.
Saznao sam to tada sa sedamnaest godina.
„Mislio si da možeš da radiš sa mnom šta god hoćeš, Ali. Iza džamije. U onom dvorištu. Iz svega si
mogao da se izvučeš. Sve je moglo da ti prođe. Imao si novac, privilegije. Ja nisam imala ništa.“ Jecala je,
zaronivši glavu u dlanove. „Bila sam dete!“
„Žao mi je zbog toga“, rekao je nežno. „Beskrajno mi je žao.“
Čestice prašine kretale su se u snopu sunčevog svetla koje je dolazilo s malog prozora u ostavi. Ono što
je ispunjavalo prostor nije bio miris knjiga niti miris parfema moje majke, niti moj kiseli zadah dok sam se
kupao u znoju. Bilo je to nešto drugo: nešto što nisam mogao sasvim da odredim, što će zauvek zaogrtati
taj dan i sve dane koji su usledili. Bio je to miris tuge i žaljenja.
Gospodin Fakri joj je prišao. Sklupčala se uz njega. U njegovom naručju moja majka je jecala. Govorila
je o izgubljenim, o mrtvim bebama i saznao sam iz njenog nepovezanog, mračnog pripovedanja da nisam
prvo dete koje je rodila. Nisam bio ni drugo, ni treće, ni četvrto. Bio sam peto dete koje je moja majka
rodila, jedino koje je preživelo. Polako sam shvatao da je u mene ulivala sve svoje nade i snove. I s ledenom
jezom shvatio sam da je maminom prvom detetu – onom koje je ubila, verovatno svojim rukama, pre nego
što se rodilo – otac bio naš blagi, smireni gospodin Fakri.
Stajao sam među oborenim knjigama umetnika koji su proveli srećne, duge sate u pisanju, koji su
godinama brusili svoje reči. Gospodin Fakri se presavio nad mojom majkom kao ranjena životinja.
Hteo sam da odem i da se nikad više ne vratim, da pobegnem od celog grada, da se negde sakrijem.
Izjurio sam napolje. Na pločniku sam se presamitio i povraćao, krijući suze od prolaznika.

Kad je video posekotinu, moj otac nas je požurio kod Džahangira. Nismo mogli da odemo u teheransku
bolnicu. U onim danima to bi donelo previše sramote, Roja-džan. Zbog njene bolesti. Zbog pokušaja da
sebi oduzme život. Čak i zbog same pomisli na samoubistvo.
Džahangir je bio kod kuće kad smo doveli majku kod njegovog oca. Zagrlio me je i uverio me da će
čuvati našu tajnu. Džahangirov otac obećao je da neće reći ni reč.
 Hvala nebesima, nije stigla dublje da zaseče. Zgrabio sam nož na vreme. Na kraju su gaza, zavoj i mast
protiv infekcija bili dovoljni. „Ali da se zakasnilo…“ Džahangirov otac je odmahnuo glavom.
Mogla je da nosi šal po gradu. Mogla je da ostane kod kuće dok rana ne zaraste. Ali svi smo bili – moja
majka, otac i ja – potpuno u šoku. I ne samo zbog onoga što umalo nije uradila, i ne samo zbog saznanja
da ju je malo delilo od sasvim drugačijeg ishoda. I dalje sam pokušavao da pojmim šta se dešavalo između
moje majke i gospodina Fakrija. I pitao sam se da li je moj otac to znao i krio tiho i uzdržano.
Džahangir je predložio da odemo u vilu na severu. Samo na nekoliko dana. Dok ne vidimo na čemu
smo, dok majci rana ne zaceli, dok ne povratimo makar privid normalnosti. Obećao mi je da će te o svemu
obavestiti. Izgleda da nije ispunio obećanje. Naravno, znao sam da je Džahangir zaljubljen u mene –
molim te, Roja, nema više potrebe da se pretvaramo. Neću se praviti da to nisam znao. Mada u ono vreme
nikad to ne bismo priznali. Ne bismo to naglas rekli.
Ali ja sam voleo tebe. Želeo sam samo tebe. Dao bih sve za tebe. A Džahangir je obećao da će se
postarati da ti i ja ostanemo u kontaktu. On je pomagao u našoj prepisci. Bio je moja veza, moj poverenik.
Bio je dobra duša, Roja-džan. Trudio se da nas zaštiti. Hteo je iznad svega da budem srećan – stvarno
verujem u to. I ko je na kraju izmenio pisma tako da smo završili na različitim trgovima? Voleo bih da
mogu reći da je to bila moja majka. Bog zna da nije želela da se uzmemo. Samo, Roja-džan, moja majka
bila je u vili sa mnom na severu sve vreme. I mada je patila, mislim da ona nije direktni izvršilac. Bilo je to
neko kome smo oboje verovali, ko je verovao da mora da vrati dug.
Nagovorila je gospodina Fakrija da to uradi. Naravno, tek sada to shvatam, decenijama kasnije,
pokušavajući da sastavim delove slagalice. Jer joj bio dužan. Bio joj je dužnik zato što ju je sasvim
napustio i ostavio je s nerođenom bebom. Koju je ona, pa… tada nije bio dozvoljen abortus u Iranu. Uzela
je stvar u svoje ruke.
Hteo sam odmah sutradan da ti kažem gde sam. Mislio sam da ću naći telefon tamo, da ću te pozvati,
obavestiti te gde sam. Hteo sam da ti ostalo Džahangir ispriča.
Narednog jutra u vili upao sam u maminu sobu. Nisam morao ni reč da kažem. Nisam morao da joj
kažem da želim da te pozovem. Pogledala me je i rekla: „Nazovi tu devojku, reci joj gde smo, kaži joj bilo
šta od onoga što se desilo i znaš šta, Bahmane?“ Osmeh joj se raširio bledim licem. „Uradiću to ponovo.
Samo, ovog puta, uradiću to kako treba. Obećavam ti to.“ Uzdahnula je i stavila ruke na vrat. „Pusti je da
ide svojim putem, Bahmane. Zbog mene. Pozovi je i ja ću ponovo ono uraditi.“

Sećam se da je među drvenim daskama sobe u vili bilo razmaka, kroz tu pukotinu duvala je promaja i
noću bi bilo veoma hladno. Čak i leti. Znaš kakve noći umeju da budu tamo na severu. Moj otac je nabio
parče platna u pukotinu. Nije mnogo pomoglo. Svake noći puštao sam da mi vetar bode leđa. Postarao bih
se da sednem tačno kod pukotine tako da mi promaja seče kičmu.
I kuvao sam. Majka bi nam se na kraju pridružila za obrocima. Iluzije su je obuzele. Stalno je pričala o
braku sa Šahlom. Da bi promenio temu, moj otac je pričao o problemima u kojima se našao premijer
Mosadik. Nedostajala si mi, silno sam želeo da te vidim. Ali bilo me je sramota da ti kažem da smo pobegli
iz grada jer je moja majka pokušala da se ubije.
Jad se uvlačio u kuću i bilo ga je nemoguće zaustaviti, baš kao promaju koja je duvala kroz pukotinu u
drvenim daskama. Tvoja pisma su mi davala snagu. Nisam hteo da te upoznam sa svim onim što se desilo.
Bilo me je sramota i bio sam zbunjen. Želeo sam da mi majka bude normalna, da bude kao druge majke.
Želeo sam da brine o meni, da me podržava, želeo sam da bude na našem venčanju i da nas pusti da
živimo u miru. To sam želeo više od svega. Ali nije bila poput drugih majki. Bila je puna besa, tuge,
utučenosti. Bila je nasilna, okrutna. Htela je da upravlja mojim životom. Govorila mi je da me voli i da želi
da mi obezbedi samo ono najbolje. Spasla se siromaštva, odričući se mnogo toga i ne može dopustiti da ja
to proćerdam.
Zar moj otac nije bio ništa više do sredstva za dostizanje društvenog statusa? Da li ga je ikad volela?
Izlio sam svoje srce u onim pismima. Da li ih još imaš, Roja-džan? Da li si ih sačuvala? Pretpostavljam
da nisi.
Trebalo je da otac i ja potražimo pomoć, a ne da sami pokušavamo to da rešimo. Sada sam svestan
toga. Ali bio sam previše mlad. Zabrinut za tebe. I dalje sam odbijao Šahlu. Što je moja majka više
navaljivala, to sam se više opirao. I nisam to radio iz prkosa, kako je to ona mislila. Nisam Šahlu odbijao iz
pobune, revolta. Pred očima si mi uvek bila ti kako stojiš u onoj radnji, tvoja kosa u pletenicama, školska
torba na ramenu. Čuo sam samo tvoj glas. S tobom sam našao mir.
Čvrsto sam bio rešen da se oženim tobom, uprkos majčinim pretnjama, uprkos bolesti, paklu. Zato sam
ti i napisao ono poslednje pismo. Nije nas mogla zaustaviti. Nije mogla okončati našu sreću preteći
samoubistvom! Bilo mi je svega dosta, i odlučio sam da pobegnem. Držala nas je kao taoce svojih pretnji, i
nisam hteo više da dozvoljavam da ima tu vlast nada mnom.
Znala je da sam te čekao na trgu. Znala je da sam bolestan od brige za tebe. A kad sam pročitao tvoje
poslednje pismo i rekao joj u besu i zbunjenosti da si rekla da ne želiš više da me vidiš (nisam mogao da joj
kažem da je u pismu stajalo da ne možeš da je podneseš), nasmejala se. Kazala je: „Lepo sam ti govorila
da ta devojka ništa ne valja“, i zaklela se da neće ni zalogaj hrane uzeti, da će se nasmrt izgladneti, ako
pokušam da se pomirim s tobom, ako pokušam da obnovim našu vezu.
Trebalo je da budem „momak koji će promeniti svet“. Ali život ume čoveku da sruši snove, uništi ideale.
Na kraju, jedva da sam bio od koristi svojoj zemlji. Naravno, bio sam aktivan 1953. Ali raspršile su mi se
iluzije o politici i svemu drugom nakon prevrata. I jedva da sam se obradovao kad je šah 1979. otišao.
Strepeo sam da će uslediti nešto gore. Na kraju, Džahangir je uradio više od mene. Dao je život za svoju
zemlju! Išao je stopama svog oca i postao lekar. Brinuo je o je ranjenicima u Ahvazu tokom rata. Poginuo
je u bombardovanju. I dakle, ne, nisam bio u zatvoru tokom onih nedelja naše razdvojenosti. Nisam se krio
iz političkih razloga. Samo sam se starao da mi majka ostane živa i smišljao kako da je sprečim da ponovo
pokuša samoubistvo zbog naših planova s kojima se nije mogla pomiriti.
Sećaš li se koliko si strahovala da će nas ureći, koliko si se brinula zbog zavidljivih pogleda? Podsmevao
sam se tom sujeverju. Ali kad se osvrnem na život koji sam prošao bez tebe, pomislim da možda ima
nečega u opsednutosti naše kulture zavišću. Pogledaj samo šta se na kraju desilo s mojom majkom.
Čak i nakon što sam primio tvoje pismo u kome tražiš da se više nikad ne vidimo, da ne pokušavam da
stupim u kontakt s tobom – nisam prestao da te volim. A mrsko mi je da mislim da si ti to zaista napisala.
Jer sad ni u šta više nisam siguran.
Najdraža moja Roja, kad smo se sastali ovde u domu prošle nedelje, video sam u tvom pogledu
zabrinutost. Kao da si se zapitala da li sam izgubio razum ili pamćenje. Ali molim te, znaj, možda i
zaboravljam neke stvari – šta sam ručao pre dva dana i koji lek treba da popijem. Tu mi je potrebna
pomoć. Ali um mi je bridak, oštar kao nož kad je u pitanju sve što se dešavalo onog leta. I dobro poznajem
svoje srce.
A istina je, Roja-džan, da sam s tobom bio najsrećniji. Toliko divnih trenutaka podelio sam sa svojom
decom i sa Šahlom, ali nikad nisam bio srećan onako kao s tobom. Godinama si bila ono na šta bih prvo
pomislio kad se probudim. Sve me je podsećalo na tebe. Naravno, znao sam da pripadaš drugom. Ali, Roja,
uvek si bila deo mene. Tu nije bilo pomoći.
Kad se setim ljubičastog neba one večeri naše veridbe i naše ljubavi, setim se lepote ovog sveta. Ali
nakon onoga što se desilo našoj zemlji i kad pogledam ovaj moderni svet, ne mogu a da ne pomislim da tu
ima ružnoće, tragova surovosti u svemu. Trudio sam se da zadržim optimizam, nalik Amerikancima koji
to svesrdno ohrabruju, trudio sam se da ne postanem jedan od onih džangrizavih starih ljudi! Kler je
dobra prema meni ovde u Dakstonovom domu. Zove me gospodin Betmen. Ne umaraju je moje priče.
Imam poverenicu u njoj. Čak sam joj ispričao i za našu mladalačku ljubav. Ti trenuci lepote i bliskosti daju
mi snagu. Vidim svoju decu i unuke i srećan sam. Za ostalo – politiku, duševnu bolest koja je potopila moju
majku, surove obrte – samo mogu reći da život ima i ružnu stranu ponekad. I kad me takve teške misli
obuzmu, tada se osećam najbespomoćnije.
Voleo sam te. Voleo sam te onda, volim te sada, i uvek ću te voleti.
Ti si moja ljubav.
Bahman
 Dvadeset deveto poglavlje
2013.
Čaršavi s mirisom paste za zube

Roja je našla svoj telefon i potražila broj doma. Gospođa Aslan i gospodin Fakri. Beba koja se nije rodila. I
onda se telo gospođe Aslan okrenulo protiv nje i ubilo sve druge bebe. Osim jedne.
Jasno je videla gospođu Aslan, rumenilo na njenim obrazima one večeri na proslavi veridbe. Znala je kako
gubitak deteta može da slomi čoveka. A kako li je tek izgubiti četvoro dece? Bila su to druga vremena, sestro.
Retke su bile porodice koje nisu izgubile dete.
Dovoljno dugo je čekala. Pa šta ako ima snega i leda?! Morala je ponovo da ga vidi.
„Plašim se da nemate još mnogo vremena“, rekla je Kler preko telefona.
„Molim?“
„Stanje mu se pogoršalo, gospođo Arčer. Sin i ćerka su dolazili poslednjih nekoliko dana.“
„Ali videli smo se pre manje od dve nedelje. Dobila sam pismo…“
„Pisao ga je kao da mu život od toga zavisi. Zamolio me je da ga pošaljem. Vidite, ponekad se ništa strašno
ne desi, samo nas prepadne. Ponekad su to samo privremena pogoršanja, parkinson bukne, a posle je opet
sve u redu. Tome se nadamo.“
„O!“
„Ali ako biste voleli da ga vidite… pa, da sam na vašem mestu, došla bih što pre.“

Kad je stigla do doma, led se tek tu i tamo otopio. Sneg je i dalje pokrivao uglove parkirališta, samo sad je bio
siv i mutan, prljav.
Roja je očekivala da će je Kler povesti do sale za ručavanje. Isti onaj miris goveđeg gulaša ispunio je
predvorje. (Da li su im ikad spremali nešto drugo?) Htela je da je Kler povede hodnikom do sale da vidi
Bahmana u kolicima kod prozora. Verovatno su stavili za nju plastičnu stolicu na isto mesto. Mogli bi opet da
gledaju sneg iako je sad bio više crn nego beo. Izvadiće pismo iz tašne, a Bahmanove oči biće pune one iste
proklete nade, i pričaće s njim o događajima za koje je tek sad saznala.
Ali Kler ju je povela drugim hodnikom. Bio je boje bolničkih hodnika, boje mesta na kome je poslednji put
videla Marigold. Svom snagom volje terala se da korača, da ide korak po korak, nogu pred nogu. Kad su stigli
do sobe u koju je Kler ušla, Roja se već oznojila. Trebalo je da skine kaput.
Bilo je mračno u sobi, zavese su bile navučene. Dok su joj se oči privikavale na tamu, prišla je krevetu, do
stolice pored njega, nahtkasne s vazom, stolom u ćošku pored sudopere. A u krevetu je ležao Bahman, disao
je škripavo kao pokvarena mašina.
„Dajte mi kaput.“ Kler je povukla jedan pa drugi rukav i zajedno su skinule Rojin debeli kaput. Roja je sela
na stolicu. Bila je tako blizu Bahmana da je mogla da mu vidi bore oko usta. Oči su mu bile zatvorene. Nije
bilo plastičnih cevčica koje bi izlazile iz nosa. Nije bio prikačen za kesice s tečnostima; bio je potpuno tu, njen
Bahman. Mora da se izvuče iz ovoga, mora da mu bude bolje.
„Biću na recepciji ako vam nešto zatreba. Samo pritisnite dugme pored kreveta i odmah ću doći. I,
gospođo Arčer…“
„Da?“
„Imate vremena koliko god želite.“
„O“, samo to je rekla. Ali u stvari je htela da kaže: Zašto je u krevetu, a ne u svojim kolicima i, molim vas,
nemojte da idete.
Kad se kuckanje potpetica udaljilo, Roja je još jednom ostala nasamo s njim. Grudi su mu se dizale i
spuštale ispod belog čaršava i ćebeta boje repe. Htela je da skloni zavese, da pusti svetlo u sobu.
„Čekao sam te“, rekao je. Otvorio je oči. „Kako si prošla na putu dovde? Kako si?“ Glas mu je bio slab,
promukao.
„Sve je prošlo dobro. Š ta se desilo, Bahmane? Š ta ti se desilo?“
„Dobro sam. Držim se. Ćerka je bila jutros. Doći će opet uveče.“
Roja je trebalo ranije da dođe. Pomislila je na to kako joj je pisao pismo. Na sve one ispovesti. Odjednom
ništa od toga više nije bilo važno. Neko je davno, davno, u njihovim pismima promenio ono što su napisali.
Da li je to uradio gospodin Fakri zbog gospođe Aslan kao što je Bahman mislio, ili možda Š ahla ili Džahangir,
možda nikad neće saznati. Samo je htela da mu da do znanja da je i ona često dane počinjala misleći na njega,
da je bilo trenutaka kad je samo želela da bude s njim. Nešto se desilo kad su bili mladi, nešto neobjašnjivo i
nepromenljivo. Bili su povezani, spojeni na način kojem je bilo nemoguće odupreti se. Volela ga je i nikad nije
prestala da ga voli. Pokušala je tu ljubav da potisne, sakrije, da je natera da nestane. Ali uvek je bila tu.
Lebdela je u granama drveća ispred pansiona kalifornijskog koledža, bila je u slojevima oblaka u Novoj
Engleskoj, u crvenim, uzdignutim grudima ptica koje su pevale zimi. Bila je svuda. Još uvek.
„Bahmane?“
Disanje mu se usporilo. Gledala je čekinje na njegovim obrazima, bore na čelu.
„Nedostajala si mi. Svakog bogovetnog dana“, rekao je.
„I ti si meni nedostajao.“ Kad je to rekla, suze su potekle. Privukla je stolicu što je bliže mogla krevetu i
uzela ga za ruku. Bila je suva i činilo joj se manja nego pre dve nedelje. Miris opore zemlje, barica kiše
dolazio je od vaze s cvećem kao nešto zaboravljeno.
Ustala je. Održavala je ravnotežu na levoj nozi i onda se s ono malo snage što je imala u sebi podigla na
krevet. Oči su mu se razrogačile kad je legla pored njega. Stavila je ruku preko njegovog tela. Savršeno su se
uklapali. Bilo je sasvim prirodno da bude pored njega. Zagnjurila je glavu u njegovo rame.
„Roja-džan.“
Čaršavi su mirisali na pastu za zube. On je mirisao na vetar, na vodu i so, kao onda kad su bili zajedno, kad
su bili mladi.
U paralelnom univerzumu, momak koji joj je prvi pokazao šta znači biti zaljubljen, koji je obećao da će je
čekati, uvek će biti njen. Ona je bila i tu u krevetu i pritiskao ju je o police da ukrade poljubac. Bila je na oba
ta mesta sve vreme. Uvek će biti tu.
Držala ga je pod čaršavima s mirisom paste za zube i grada koji se odavno promenio dok su išli
predvorjem bioskopa Metropol s crvenim sofama da se poljube ispod neba. Tren kasnije našli su se u
Džahangirovoj dnevnoj sobi, s poznatim mornarski plavim šarama i belim geometrijskim oblicima na
persijskom tepihu dok su vežbali plesne korake. „Pogledaj me.“ Bahman joj je nežno podigao bradu.
Ispreplela je prste s njim. Gramofon je imao ogroman mesingani levak iz koga je muzika tanga ispunila
prostoriju. Bahman nije znao šta treba da radi, a ipak je preuzeo vođstvo. Njihovi pokreti bili su nespretni u
početku; nisu mogli da usklade korake. Parovi su plesali oko njih dok joj je znoj curio niz kičmu. Držao je
ruku na njenim leđima; uhvatili su ritam i bili su jedno. Osećala se kao da je nosi dok su se zajedno kretali u
vrelini dnevne sobe. Muzika se smestila u prevoje Rojine zelene haljine, sletala je u njenu kosu. Bila je pijana
od njegovog mirisa. Zajedno su se njihala njihova spojena tela. Obujmio joj je obraze i poljubio je. Mislila je
da će poleteti, ali ne, bilo je to nalik sletanju. Na mesto meko i slatko.
U krevetu ispod čaršava s mirisom zubne paste Roja mu je prešla preko grudi, tražila ruke, mišiće koje je
tako dobro poznavala. Ljubila mu je oči, jagodice, usne. Pritisla je obraz na njegovo srce i ležala, zahvalna na
vremenu koje joj je dato s njim, zahvalna što ga je poznavala, zahvalna što je jednom kad je bila mlada
doživela ljubav tako jaku da nikad nije prestala, ljubav koju decenije i razdvojenosti, bezbrojni kilometri,
deca, laži i pisma nisu mogli izbrisati. Držala ga je u zagrljaju i rekla mu sve što je htela da mu kaže.
U tom deliću vremena bio je potpuno njen.
 Trideseto poglavlje
2013.
Plava kutija

„Doći će i neki od njegovih prijatelja iz doma.“

„Ne mogu, bilo bi to previše čudno.“
„Misliće da ste još jedna od poznanica iz doma. Još jedna prijateljica.“
„Volter ima sastanak u gradu. A ja ne volim da vozim po poledici.“
„Gospođo Arčer, mogu da dođem po vas i da vas posle odvezem kući. Mislim da bi voleo da dođete. Jesmo
li se dogovorile?“
Amerikanci s njihovim dogovorima i planovima. Ali bilo je nečeg istinski dobrog kod te mlade žene Kler.
Govorila je da niko neće smatrati neprikladnim Rojino prisustvo na sahrani.
I Roja je otišla na sahranu.
Decenijama nije bilo zaokruženja, oproštaja, valjanog zbogom, toliko toga ostalo je nerazrešeno s
Bahmanom. Ali onog poslednjeg dana kad je nasamo bila s njim – uvek će biti zahvalna na tom vremenu koje
su proveli zajedno. Htela je da ode na službu. Ž elela je da bude tamo za njega.
Služba je održana u Univerzalističkoj crkvi u Dakstonu. Tražio je da bude kremiran. Bahman nikad nije bio
religiozan. Beli, suncem okupani toranj Univerzalističke crkve savršeno mu je odgovarao.
Uz Klerinu pomoć Roja se popela stepenicama i ušla u crkvu. Bilo joj je čudno ali i utešno što vidi Omida i
ženu koja mnogo liči na njega. Omid je upoznao Roju sa svojom sestrom bliznakinjom Sanaz. I Omidova
sestra imala je Bahmanov osmeh. Roji je trebala sva snaga volje da bi ostala sabrana dok je prilazila da izrazi
saučešće Bahmanovoj deci. Omid ju je predstavio sestri kao „staru tatinu prijateljicu“ i stisnuo joj je ruku.
Za vreme službe Roja je sedela pored Kler na crkvenoj klupi. Sveštenik je izašao na podijum, zahvalio se
svima što su došli i rekao da bi voleo da počne kratkim stihovima iz omiljene pesme gospodina Aslana. Krv
je pojurila Roji u obraze, a u ušima joj je zatutnjalo kad je čula reči Rumijeve pesme koja joj je poslužila kao
izgovor da se obrati Bahmanu prvi put u Prodavnici papira. U stranicama knjige s tom pesmom krili su
pisma.

Pogledaj ljubav
Kako umrsi
One koji se zaljube

Pogledaj duh
Kako se spaja sa zemljom
Dajući joj nov život

Njegova deca su ustala i uzela reč. Pomenuli su koliko su oca voleli komšije, sugrađani, mušterije, kupci
koji su redovno dolazili u radnju. Iz njihovih govora Roja je hvatala odlomke Bahmanovog života.
„Tata i mama voleli su da slave Nowruz“, rekla je Sanaz, Omidova sestra. „Našim domom širio se miris
persijskih jela, a tata bi se postarao da sednemo za sto s tradicionalnim Haft Seen stvarima koje obeležavaju
proleće.“
„Tata nas je učio da budemo vredni i marljivi“, rekao je Omid okupljenima. Nije imao dovoljno reči da
opiše koliko im je otac bio posvećen. „Osim toga, hteo je da promeni svet.“
Roja je slušala to dvoje obrazovanih, elokventnih ljudi. Sad je mogla videti da Bahman jeste na kraju
promenio svet. Evo, tu na podijumu govore iz srca. Njegova deca.
Mislila je povremeno da ono što je imala s Bahmanom može zauzeti sav prostor u univerzumu. Toliko je
bilo jako to osećanje. Ali bio je to samo delić njegovog života. Njegova deca, njihovi rođendani, studije,
njihove ljubavi. To je bio njegov život. Njegova žena. Ona je bila njegov život.

Nakon što se služba završila, preselili su se u prijemnu salu u crkvi. Kler je tiho jecala. Roja je htela da je
uteši, ali nije znala kako. Gosti su prolazili. Primetila je sto s osveženjem. „Doneću vam nešto da pojedete“,
rekla je Kler, tapšući je po ramenu.
Za stolom je Sanaz ređala peciva na poslužavnik. „Ovo su bila tatina omiljena“, rekla je. Ponudila je
poslužavnik Roji. „Voleo je da ih zove ’slonovske uši’.“
Roja je htela da kaže: Da, znam. Momak koji joj je doneo peciva u kafeu Ganadi bio je tu pored nje, i uvek
će biti; mogla je da namiriše cimet i šećer u prepunom kafeu. „Hvala.“ Stavila je dva slonovska uva na mali
papirni tanjir i vratila se do Kler.
„Š ta je to, gospođo Arčer?“
„Probajte ove. Njih je najviše voleo.“
Kler je zagrizla pecivo, a Roja je utonula u stolicu zapanjena protokom vremena.

Kad je kod manje dece uzleteo šećer iz peciva, krenula su da se jure po sali. Raspoloženje se razvedrilo, ljudi
su jeli, pričali i smejali se. Bilo joj je lepo s tim strancima koji su svi bili nekako povezani s Bahmanom. Nije
poznavala nikog od njih izuzev Kler i Omida, ali bilo je jasno da svi dele naklonost prema Bahmanu zbog
njegove životne energije i dobrote. Delovi razgovora doplovili bi do nje: „Sećaš li se koliko je voleo…“, „Kako
nas je izluđivao onom melodijom koju je neprestano zviždukao…“ Dok je u toj prostoriji, može da sluša priče
o njemu, da bude s ljudima koji su delili ljubav prema njemu. Jednom kad ode, vratiće se životu u kojem ga
niko nije poznavao. Došlo joj je da zaplače. Da bi skrenula misli, pokušavala je da odredi koja od dece su
Bahmanova unučad. Jedna tinejdžerka naslonila se na zid i žvakala gumu. Bila je ista gospođa Aslan.

Na kraju prijema Omid i Sanaz i njihovi supružnici stajali su kod izlaza, pozdravljali se sa svima i zahvaljivali
im što su došli. Začudo, Roja je htela da ostane s njima što duže može. Bili su njena jedina veza s momkom
koga je volela. I nikad ih više neće videti.
„Jeste li spremni?“, Kler su oči bile crvene. „Hajde da vas odvezemo kući.“

Kler se zaustavila ispred kuće u kolonijalnom stilu s tamnozelenim žaluzinama. Roja je otkopčala pojas, ali
nije izašla iz kola. „Hoćete li da svratite nakratko do mene?“
Ponudila je to iz pristojnosti, ali i zato što je Kler znala o Roji i Bahmanu više od bilo koga drugog. Bila je
Bahmanova poverenica u domu. Podelio je s njom svoju životnu priču. Roja je osećala neobjašnjivu potrebu
da bude s Kler. Njegova deca nisu joj jedina veza s njim. Ta veza sada je i Kler.
„O!“, Kler se iznenadila. „Ako ste sigurni da neću smetati…“
„Nikako“, rekla je Roja.
„U redu, hvala. Imam nešto za vas. Daću vam to kad uđemo.“
„O čemu se radi? Š ta je u pitanju?“
„Tražio je da vam to dam. To je sve što znam.“
Roja je stavila čajnik na šporet i dala rukom znak gošći da sedne za sto u kuhinji. Volter se još neko vreme
neće vratiti sa sastanka u gradu. Ti sastanci obično traju satima.
Kler je sela i krenula da petlja po svojoj velikoj torbi. Izvadila je okruglu, plavu limenu kutiju sa slikom
danskog keksa.
Roja i Volter su se tokom godina mnogo puta častili tim keksićima. Roja je imala istu takvu kutiju u svom
ormanu. Držala je u njoj pribor za šivenje: konac, igle i špenadle, naprstak i dugmad.
„Insistirao je da vam se ovo preda. Sin i ćerka su uzeli ostale njegove stvari. Ali tražio je da niko osim vas
ne vidi ovu kutiju.“
Roja se osećala kao da je hvata blaga nesvestica. Kler je nežno gurnula kutiju ka njoj i Roja je podigla
poklopac drhtavim rukama.
Papiri. Svežanj papira. Uzela ih je i razmotala. Rukopis joj je bio poznat, ali nije sa sigurnošću mogla da
odredi čiji je. Onda joj je srce stalo.
Bio je to njen rukopis. Spustila je svežanj i uzela da ga prelistava. Bila su to pisma koje je napisala
Bahmanu leta 1953. Sadržaji njenog srca. Brzo je vratila pisma kao da bi se mogla opeći ako ih predugo bude
držala. Onda je zatvorila poklopac i stavila kutiju u fioku kuhinjskog stola.
Kler ni reč nije rekla.
„A sad mi reci“, kazala je Roja, „koji čaj voliš?“
U početku su pričale samo o Bahmanu. Kler je prepričavala događaje iz doma, a Roja se usudila da podeli s
njom neka sećanja iz 1953. Onda je upitala Kler o njenoj porodici. Izgubila je majku, umrla je od raka, a otac
je poginuo u saobraćajnoj nesreći kad je imala dve godine. Nešto u Klerinom izrazu lica pogodilo je Roju. Ta
mlada žena bila je veoma usamljena.
„Trebalo bi da krenem“, rekla je Kler nakon što je dovršila persijski čaj i baklavu.
„Ostani na večeri.“
Roja je jedva poznavala tu mladu ženu. Š ta su imale zajedničko izuzev naklonosti za muškarca koga je Kler
zvala Betmen? Ali Volter još nije stigao kući, smrkavalo se i brinula se da će nakon što Kler ode ostati sama sa
svojom tugom. A i ta devojka je izgledala kao da ne bi valjalo da ostane sama. „Jesi li nekad probala persijska
jela?“, istrtljala je.
„Jela sam ćevapčiće u onom restorančiću na Votertonu“, promrmljala je Kler.
„Ma nije to ništa! Da li si ikad probala kohresh, neko od naših kuvanih jela? Da li si ikad jela mešani pirinač
na persijski način?“
„Gospodin Betmen je to stalno pominjao. Omiljeno jelo bilo mu je nešto što se zove alibalu…“
„Albaloo! Pirinač s višnjama.“
„Da, i uvek je govorio o nečemu što se zove sabzi.“
„Ghormeh sabzi! Htela sam da spremim riblje krokete večeras. Volter ih voli s kečapom i majonezom. On je
još uvek u gradu. Na tim sastancima satima raspravljaju. Dobro je, znate, za njega da ostaje uključen. Važno
je da čovek ima nečim da se bavi. Ako imaš vremena, mogli bismo ga iznenaditi lepom večerom.“
Volter je došao u pansion gospođe Kišpo na prvi čas kuvanja savršeno uredan, obrijan i očešljan, a ona mu
je napravila khoresh-e-bademjan s piletinom. Nije bilo neobično da se uzme piletina; ali to jelo trebalo je
napraviti s govedinom. No spremila ga je s piletinom i ispalo je jako dobro, a ova mlada dama izgledala je kao
da bi joj dobro došlo neko kuvano jelo iz domaće kuhinje. Š to da ne? Nakon svega što je Kler uradila za
Bahmana, najmanje što je Roja mogla da uradi zauzvrat bilo je da joj spremi lepu večeru. Bože, sto godina je
prošlo otkako je nekom pokazivala kako se kuvaju persijska jela! Patriša i Alis nikad nisu marile za to. Ali ova
mlada dama koja je sedela u njenoj kuhinji, kojoj su roditelji umrli, koja je rado razgovarala s Bahmanom,
koja ga je slušala i brinula o njemu i više od onoga što je zahtevao opis njenog radnog mesta, zaslužila je
dobru večeru. „Ako bi mi pomogla“, rekla je, „mogle bismo to da spremimo.“
Kler je slegla ramenima. „Recite mi odakle da počnem.“
Zajedno su krstarile kuhinjom. Roja je pokazala Kler gde šta stoji. Oprale su basmati pirinač, potopile ga i
onda je Roja rekla Kler da uključi persijsko kuvalo za pirinač koje je Volter naručio preko Amazona. Nema
više petljanja s krpom ispod poklopca da se hvata para onako kao je maman to radila da bi dobila savršeno
hrskav tahdig na dnu lonca. Kuvalo je to radilo samo!
Izvadila je kesicu sušene persijske limete, žuti grašak i piletinu iz frižidera. Spremila je Volteru khoresh-e-
bademjan s piletinom one prve večeri u pansionu gospođe Kišpo, ali sad nije imala patlidžan pa će napraviti
khoresh-e-gheymeh s graškom. Sekle su i seckale i dinstale. Dodale su šafran, turmerik i persijski piment.
Kler se opustila i servirala jednu za drugom priče o gospodinu Betmenu: kako je poveo kampanju da se u
domu drže časovi plesa i učestvovao iako je bio u kolicima i kako je čitao sve stručne članke o depresiji i
anksioznosti.
„Hteo je da sazna više o bolesti svoje majke. Rekao mi je da je možda moglo da joj se pomogne, da joj se
postavi dijagnoza i da se leči, da je rođena u drugo vreme i na drugom mestu.“ Zastala je. „Od svih u domu s
njim sam se najviše zbližila. Voleo je da priča o svom životu. A ja sam volela da slušam. Volela sam njegovu
ljubaznost i dobrotu.“
Na kraju, srce mu se prosto predalo. Roja ga je ostavila u krevetu usnulog. Još je disao. Umro je kasnije te
večeri kad mu je došla ćerka. Uvek će biti zahvalna za tih sat vremena provedenih u krevetu s njim, za to
vreme koje su proveli nasamo. Uvek će biti zahvalna Kler što joj je to dala. I Volteru. Š to joj nije to uskratio.
„Hej, zdravo!“, Volterov glas odjeknuo je predsobljem.
„Ovde smo!“, Roja je zapevušila. Iz nekog razloga dugo nije bila ovako srećna. Bilo je prijatno družiti se s
Kler. Možda joj je miris šafrana iz khoresh jela probudio prirodnu radost. Zari je uvek govorila da je šafran
antidepresant. O, i afrodizijak, sestro! Stavi pola kašičice šafrana u šolju tople vode, popij to i dodaj ga malo
više u Volterov tanjir.
Volter je ušao u kuhinju. „Oho, šta to imamo ovde!“ Pogledao je Roju, onda Kler, a onda ponovo Roju. „Roja,
kuća divno miriše! Pitao sam se čija su to kola ispred! Zdravo, Kler.“
„Dobro veče, gospodine Arčere.“
„Mislio sam da će me kod kuće sačekati riblji kroketi, koji su, uveravam te, prava poslastica… Nego, da li to
miriše slasni khoresh?“
„Imam sjajnu pomoćnicu. Htela sam da te iznenadim.“
„Čudo jedno, i ja imam iznenađenje za tebe! Vidi koga sam zatekao kako se parkira ispred kuće.“
 Kajl je bio zajapuren od zime kad je ušao i naravno izuo se jer ga je naučila da nikad ne ulazi u kuću u
cipelama. Nije imala hrabrosti da kaže Kler da se izuje – bilo bi malo čudno da to traži od gošće koja joj prvi
put ulazi u kuću. Kajl je verovatno bio prezauzet poslednjih nekoliko dana jer su mu se videle čekinje, ali to
mu je lepo stajalo. Taj njen momak… kako je samo zgodan! „Kajle!“, pojurila je da zagrli sina.
„Kako si, mama?“
„Kajle, ovo je Kler. Ona je…“ Htela je da kaže zamenica upravnika doma. Ali se lecnula. „Moja prijateljica.“
„Drago mi je.“ Kajl je prišao i rukovao se s Kler, koja se zarumenela.
Volter je postavio tanjire i pribor za jelo, a Kajl im je sipao piće i njih četvoro su seli za sto u kuhinji i
podelili khoresh. Miris jela se širio kućom; Roja je bila u svakom smislu te reči kod svoje kuće. Nisu se
preselili na neko mesto gde bi imali stručnu pomoć iako joj je Zari dosađivala s tom temom svakom prilikom.
Roja je htela da ima svoju kuhinju, sve svoje: šerpe i lonce, knjige i kuvare, fotelju, udobnost velike spavaće
sobe, lepo dvorište. Htela je da ostane u svom domu dokle god je to moguće. Da li će ona i Volter na kraju
završiti u nekom domu za stare? Nije htela da razmišlja o tome.
Khoresh je bio savršena ravnoteža oporog i slatkog, svi ukusi su se savršeno povezali. Bila je srećna što
deli to jelo s Volterom i Kajlom i tom finom mladom ženom koja se sad smešila i krckala tahdig.
Kajl je sve smazao. „Ne može da bude bolje od ovoga, mama. Hvala ti.“

Kajl se obuo u predsoblju. Volter je pridržao Kler kaput i rekao: „Pazi na tim stepenicama. Umeju da budu
klizave!“
„Bože, ni ti ni ona nemate rukavice! Smrznuće vam se ruke!“, rekla je Roja.
Roja i Volter su stajali jedno pored drugog na ulaznim vratima, gledali kako Kler i Kajl ulaze svako u svoja
kola i odlaze.
„Kako si?“, upitao je Volter kad je zatvorio vrata i kad su opet njih dvoje ostali sami.
„Iznenađujuće dobro.“
„Kako je bilo na službi?“
„Njegova deca su stvarno nešto posebno.“
„Dobro, onda. Ja ću skloniti tanjire i pospremiti sto u kuhinji. Ti idi gore. Da li ti to zvuči kao dobar plan?“

Roja je sela u fotelju u spavaćoj sobi. Ta fotelja zamenila je stolicu za ljuljanje u kojoj je u početku dojila
Marigold. Nije mislila na početku zime da će je uspomene iz prošlosti oboriti, da će pronaći momka iz drugog
sveta, da će otići do doma i razgovarati s njim. Mislila je da u njenim godinama ništa ne može ući u čvrsto
zapečaćen život. Ali to je uvek moguće i nikad nije kasno.
Da joj je pre samo nekoliko meseci neko rekao da će ponovo sedeti pored Bahmana Aslana, da će čuti
njegov glas (isti kao u mladosti), raspravljati o stvarima s kojima se odavno oprostila, ne bi mu verovala. Ne
bi razumela da vreme nije pravolinijsko. Nema prošlosti, sadašnjosti, budućnosti. Roja je žena takva kakva je
danas i sedamnaestogodišnja devojka u Prodavnici papira, uvek. Ona i Bahman bili su jedno, a ona i Volter su
sjedinjeni. Kajl je njen sin, a Marigold nikad neće umreti.
Prošlost je uvek tu, vreba iz ćoškova, namiguje ti kad pomisliš da si je ostavio iza sebe i otišao dalje, drži
se iznutra za tvoje srce.

Kasnije će Roja otvoriti plavu kutiju, izvadiće pisma i pročitaće ih jedno po jedno. Videće šta je pisala
Bahmanu pre mnogo godina, a naći će i poslednje pismo, koje nije ona napisala, već je napisano u njeno ime,
rukopisom koji liči na njen. Znaće da je neko napisao i dodatno pismo u kome Bahmanu kaže da ne želi
nikada više da ga vidi. Takođe je, jedno za drugim, pročitala Bahmanova pisma, ona koja joj je pisao kasnije,
tokom godina. Obaveštavao ju je o novostima, pisao o svom poslu, deci, svakodnevici. Pisma koja nikad nije
poslao. Ali sačuvao ih je u okrugloj, plavoj kutiji zajedno s onima iz mladosti.
Stavila je u kutiju i poslednje pismo koje joj je Bahman poslao iz Dakstonovog doma.
Led će se otopiti. Na prvi dan proleća, za persijsku Novu godinu, opraće zavese i prozore. Oribaće kuću od
podruma do krova. I proslaviće obnovu i ponovno rađanje. Setila se svojih roditelja u Iranu koji nisu upoznali
njenog sina. Setila se Zari i Džeka i njihove dece i njihove unučadi u Kaliforniji. Setila se Džahangira, koji je
poginuo u iračko-iranskom ratu, kako pleše tango s Bahmanom. Setila se dana prevrata, kako je stajala na
trgu dok se zemlja rušila. Setila se onih vremena kada se njena domovina nadimala od ponosa i nade i kad se
sunovratila u strah i represiju. Možda će jednog dana biti slobodna. Setila se ćerke koja je trebalo da bude u
kuhinji s njom te večeri i muškarca s kojim je ležala u krevetu poslednjeg dana njegovog života. Odjednom ju
je savladala ljubav za njega i Voltera i za sve one koji su otišli i za sve one koji su ostali.
 Epilog
19. avgust 1953.
Čuvar tajni

Drugi, čak i oni iz njegovog staleža, idu često na bazar u centru grada. Tamo se mogu naći zlato, tepisi i
narukvice da se ukrase ruke elegantnih žena poput Atije. Š afran se prodaje s grimiznim dinama. Čipkast veš
visi na štipaljkama s kanapa. Ž ivopisne kutije s mozaicima šarenih kamenčića ređaju se u piramide za kupce.
Ali izbegava bazar onako kao što bi drugi izbegavali srčani udar. Oslepelo bi ga da vidi voće na suncu, da čuje
prodavce kako hvale svoju robu, da oseti makar i dašak mirisa dinje. Nema potrebe da tamo kupuje. A i zašto
bi? Kuća mu je puna svega. Atije dobro vodi njihovo domaćinstvo. Sinovi mu ne zadaju mnogo briga. Ćerke su
porasle i dobro su se udale. Š ta više čovek može da poželi?
Otvara radnju da pomogne mladima. Prvenstveno mu je cilj da tu bude knjiga koliko i pribora za pisanje.
Naslovi sa svih strana sveta, korice koje mame, reči starih i novih velikana, tomovi znanja i reskiranja.
Prodavnica – taj raj – spasla ga je, posebno otkako mu je očev iskašljani smeh uskratio budućnost s onom
čiju kožu što miriše na dinje i dalje želi. Pristojnost, pravila, običaji i tradicija i „zaboga, Ali, zbog svega što je
sveto i pristojno“, odvelo ga je braku stabilnom i srećnom za roditelje obe strane. On i Atije osigurali su svoju
budućnost, a ona devojka koja je nosila korito s dinjama na kuku i koja ga je poljubila u dvorištu iza bazara
bila je odbačena. Gotovo zaboravljena.
Deca su došla brzo. Četvoro njih i sva zdrava, bogu hvala. Podizana i odgajana pod brižnim okom majke i
uz njegovo vođstvo. Dva sina koja su ostavila traga u svom školovanju (Alijev otac nadima se od ponosa što
su barem unuci krenuli njegovim akademskim stopama, iako je Ali svoje školovanje prekinuo da bi prodavao
robu „kao običan trgovac, kao bazaari“).
Danas, u sredu, 28. mordada, sam je u radnji. Premijer je zatražio od ljudi da ostanu kod kuće, da ne izlaze
na ulice. U prodavnici vlada tišina, narušava je samo škripa malih merdevina koje vuče preko poda do ostave.
Setio se Badri. Noža kojim je zasekla grlo. Kapi krvi na njenoj koži.
Odjednom ga je oblio znoj. Proći će – nalet panike, taj njegov unutrašnji haos koji donosi minute
parališućeg bola. Mora da prođe.
Zaboravi devojku, Ali.
Mora da završi s popisom knjiga. Mora uskoro da krene kući. Atije ga čeka, a ponekad kad dođe kasno,
pogleda ga sa sumnjom kao da se viđa s nekom drugom.
Ali uzima metlu i čisti pod, i opet je s njim. Zapanjujuće je kako je nosi u sebi sve vreme. Kad je ponovo
ušla u njegov život baš tu u radnji, umarširavši s mladim sinom nakon toliko godina, našao se opet u dvorištu
iza bazara. Da li je ikada i otišao odatle? Gde su imali ceo svet samo za sebe dok su drugi dizali ruke u
molitvi.
Nedostaje mu sada. I dalje mu nedostaje. I zašto radi sve to? Zašto joj popušta? Zašto ne može da je odbije,
da joj kaže ne? Stalno mu govori da Roja i Bahman ne smeju da budu zajedno.
Traži da im promeni pisma. Naterala ga je da se zakune da će to uraditi i uradio je to. Jer joj to duguje. Jer
ju je pio u onom dvorištu iza bazara. Ostavio ju je u drugom stanju, ukrao joj je čast, okončao nevinost. Jer je
bio muškarac – mlad, ali svejedno muškarac – koji je iskoristio četrnaestogodišnju devojčicu. A onda, kad je
trebalo da se oženi njom, ostavio ju je i umesto toga poslušao svog oca i svoju majku i venčao se s Atije. Koža
joj je kao papir tanka i bela. Atije koja je kao jogurt. Atije koja zaslužuje nešto bolje, a ne muškarca koji žudi
za Badri.
Ž eli samo da bude od pomoći tim mladim ljudima koji dolaze gladni znanja. Ž eli da ih spase od
predvidljivosti i mrtvila. Da ih oslobodi zamki običaja. Deli političke govore i traktate jer veruje u
demokratiju. Zna da je premijer Mosadik pošten i pravičan vođa. Kad momci poput Bahmana Aslana dođu u
njegovu radnju (onog dana kad ga je majka dovela – bol i zadovoljstvo što ponovo vidi Badri) želi da im
pomogne da rastu. Možda može naučiti te mlade momke i devojke pune ideala da služe svojom pameću i
umećima zemlji, društvu i da sebe učine boljim. Možda može da ih spase.
Svih onih dana kad bi Roja Kajhani dojurila posle škole, tražila da joj preporuči knjige, osećao se
ispunjeno.
Ništa ga nije radovalo kao mogućnost da pomaže ljubav pismima skrivenim u knjigama. Ljubavna pisma
koja su razmenjivali njegovim posredstvom bila su mnogim mladim parovima način komunikacije koji inače
ne bi imali. Mali predah od pritisaka roditelja i običaja koji su ih gušili i u kojima su svi bili zarobljeni.
Raznosio je te ljubavne poruke parovima za koje je znao da se ne smeju viđati. Parovima koje su razdvajali
staleži ili vera ili diktat kulture. Devojkama čije su haljine bile previše skromne za bogate momke. Momcima
kojima su budući prihodi bili beznadežni za devojke iz elite. Za muslimane zaljubljene u Jevreje. Za
komuniste zaljubljene u monarhiste.
I drage volje je to radio. Ž eleo je da imaju ono što je njemu uskraćeno: slobodu ljubavi.
 Abaz i Lejla Golami, dvoje najvećih filantropa u Teheranu, ne bi mogli da započnu svoju romansu bez
njegove pomoći. Džale Tabatabaji, komunistkinja, i Sirus Godonosi, monarhista, verovatno će se venčati. Po
njihovom mišljenju dobro je postupao. Pomaže kad se čovek seti onih kojima je pomogao. Da se drži dobra.
A pomogao je i Bahmanu i Roji da se zaljube. Zar nije rekao da žuri u banku, znajući da će tako ostati sami
u prodavnici? Zar nije redovno odlazio u ostavu da bi mogli na miru da razgovaraju? Pomagao im je, dao ime
je svetost neuznemiravanja i privatnosti. Vreme koje mogu da provedu zajedno. Sa zadovoljstvom je gledao
kako se Badrin sin zaljubljuje u Roju pod njegovim krovom. A kasnije su preko njega razmenjivali pisma.
Dok mu nije rekla da to okonča.
Zašto mu se srce ne oprašta od nje? Zašto isti ljudi ostaju u našoj duši, zaglavljeni u našem grlu, utisnuti u
naš um?
Zaboravi tu devojku, Ali.
Roja je sad na trgu. Čeka.
Bože, oprosti mu. Bože, razreši ga greha.
Badri mu je rekla da je svojim rukama, spravom koju je napravila, pobacila njihovo dete, da joj je telo
uništeno za sve druge bebe. Izuzev Bahmana. I Ali pokušava da spase Bahmana. Da mu da sve što želi: knjige,
politiku, ljubav. No Badri ne želi za Bahmana jednu od stvari koje mu Ali daje jer bi to značilo da će joj se
plan izjaloviti. A ona ima planove za Bahmana u kojima nema mesta za Roju.
Kad je zasekla grlo, kad umalo nije oduzela sebi život, kad je otišla na sever nakon toga da bude pored
mora, da se oporavi, nastavila je da upravlja njime. Iznudila je obećanje.
I da, na njen zahtev, izmenio je Bahmanovo pismo. Promenio je samo jednu reč. To je sve. Samo je
promenio ime trga. Ali bila je to najokrutnija promena. Da im ostavi nadu, da čekaju na različitim mestima,
da se to ne okonča odmah. Badri je htela da im produži muke. Da vidi Roju kako pati. Neprestano je zvala
Alija telefonom sa severa pored mora da bi bila sigurna da je uradio tačno onako kako je tražila. Uživala je u
toj drami. U opasnosti i okrutnosti. Na njegov užas, izdiktirala je još dva pisma, jedno za Bahmana, drugo za
Roju, i naterala ga da joj obeća da će ih poslati nekoliko dana pre nego što se deca „sretnu“ na trgu. Tako će ih
oboje dobiti nedugo po nedočekanom susretu, oboje sa žaokom izneverenosti.
Da bi na kraju bilo onako kako je Badri želela.
Pristao je. Nije to želeo, ali je pristao. Uradio je kako je tražila da joj vrati dug, da joj nadoknadi prošle
propasti. Iako je znao da će time slomiti još srca.
Njegova veština lepog pisanja bila je savršena – oduvek. Umeo je s lakoćom da izvlači i najteže poteze
pera. Zar nije od malih nogu obučavan u najboljim školama da ovlada kaligrafijom? Bio je proizvod doba u
kome je savršen rukopis označavao visok društveni status. Malo njih se moglo podičiti njegovom veštinom.
Hoće li mu Bog oprostiti? Može li mu oprostiti?
Badri bi okrivila Alija ukoliko bi se Bahman i Roja uzeli. I šta bi onda mogao da uradi? Š ta bi ona uradila?
Da li bi se ubila? Ne bi mogao da živi s tim.
Seo je na merdevine i dalje drhteći. Da li zaista samo izvršava Badrino naređenje? Ili, uprkos najboljim
namerama, zavidi Roji i Bahmanu na onome što imaju? Ž ivotu u ljubavi. Onome što nikada nije imao.
Seća se kako je Roja gledala tog momka u radnji.
Okupan je znojem. I dok počiva tako s glavom zaronjenom u dlanove – zna.
Ne. To je greh.
Zna u srcu šta mora uraditi.
Zatvara radnju.
I juri.
Trči i trči. Nije bio tako brz od mladićkih dana kad je bio zaljubljen. Sa svakim metrom koji pređe, sa
svakim korakom, u srcu oseća novu lakoću. Badri greši. Ne mogu to uraditi mladom paru. Ne može da
zaboravi tu devojku. Devojku koja stoji na trgu.
Sokaci i ulice bujaju od ljudi koje u trku vidi smo kao mrlje. Konačno stiže do svog odredišta, potpuno bez
daha. Gura se kroz rulju. Eto, a rekli su da neće više biti demonstracija. Hoće li se ovi ljudi ikad opametiti?
Roja. Roja. Roja. Naravno, zna gde ona stoji. Razmiče ljude. A onda, usred gužve i haosa, vidi nju. Probija se
pored gnevnih tela do nje. Hvata je za rame.
„Roja!“ Može da vikne s olakšanjem. Pronašao ju je. I reći će joj.
Ona izgleda umorno, istrošeno. Bleda je, usne su joj suve. Pun je želje da je zaštiti, da joj pomogne, da je
skloni iz tog haosa. Mora da joj kaže.
„Hvala bogu! Gospodine Fakri! Da li ste videli…“
„Roja-hanumo, slušaj…“ Uhvatio ju je za ramena.
„Moram da nađem Bahmana“, rekla je.
„Roja-hanumo, moram nešto da ti kažem…“
Istrgla se iz njegovog stiska. A onda silovit prasak. Poslat je i na nebo i na zemlju. Zapanjen je udarcem.
Bori se za dah. Zna samo da je sad na zemlji i da su mu grudi mokre. Ž eli da nađe Roju da joj kaže kako se
ogrešio o nju, da joj kaže da zbog njega čeka na pogrešnom mestu i da treba da ode Bahmanu koji je na Trgu
 g j j j g j g p g j j g
Baharestan i da treba da odu kod matičara da iskoriste taj trenutak da se ne odreknu svoje ljubavi da mnoge
godine prožive zajedno da stare zajedno da podižu decu i uradiće još bezbroj divnih stvari zajedno će
dočekati starost želi da joj kaže da mu je žao želi da kaže Badri da mu je žao i da se seća dvorišta iza bazara
sa muvama i korama dinje i seća se kako je stvorio tu radnju malo-pomalo knjigu po knjigu i misli na svoju
decu i njihovu radosnu ciku kad su bili mali zgrešio je i vidi Atije kako sedi u stolici noću i u tišini šije i želi da
plamenom ureže u ovaj svet da mu je žao i da bi dete koje je Badri uklonila iz svoje utrobe imalo trideset šest
godina ovoga leta a nije ga upoznao, nikad mu nije držao glavicu. I žao mu je. Tako mu je žao. Rojino lice je
pred njim. I nekoliko drugih. Muškarac mu pritiska mokre grudi, i ne može da diše, lebdi. Badri s bazara stoji
tamo, propinje se na vrhove prstiju čini se u odsečku vremena odvojenom od svega drugog. Usne su joj tople
i lepljive na njegovom licu. Oseća je kao plamen vatre. A sad grabi krpu boje dinje na svom srcu. Da li sanja?
Gleda u pravcu svoje prodavnice papira one koju je otvorio da bi se iskupio za svoje grehe da širi znanje da
neguje ljubav i čini mu se da vidi dim, ali nije siguran u to. Ž iveće dalje. Ljudi će ulaziti u prodavnicu papira i
kad njega ne bude. Ne zna kako ali zna da će tako biti neko neće dopustiti da nestane neko će nastaviti dalje
on nestaje on se smanjuje nebo postaje tamnije zavese se navlače s oba kraja on odlazi ali ljubav će nastaviti
da živi mladi će održati nadu borba za demokratiju neće umreti njegove knjige reči poruke pisma nada ne
može imati kraj. To je ljubav od koje se nikad ne oporavimo.
PDF KNJIGE BIBLIOTEKA
1 Doslovno – jelo; opšti iranski naziv za kuvana jela od mesa i povrća. (Prim. prev.)
2 Persijski: Hezb-e Tude-ye Iran, skraćeno Tude, Narodna partija Irana. (Prim. prev.)