Ono širenje i razlivanje Beograda koji više

nema karakter grada ošančenog rekama i

utvrđenog tvrđavom, to više nije
Beograd... To je novo naselje čija istorija
tek počinje.
Isidora Sekulić

Novi Beograd, ma koliko bio veštačka

tvorevina, jedini je Beograd koji treba da
postoji. Ima solitere, najlepše nebo i reku.
Možda je on surov, ružan, možda proizvodi
52 samoubistva godišnje, sve to nije bitno
jer ljudi mirno pristaju da tamo žive.
Magi, EKV
 ĐAVO U LIFTU

Pre nekoliko godina, možda i svih deset, uglavnom dosta davno, proveo sam
celo leto u Beogradu. Novom Beogradu. To je različito, Beograd i Novi Beograd,
ali je razlika neobjašnjiva: ko zna – u redu, ko ne zna – nije na velikom gubitku.
Odbio sam da sa svojom tadašnjom devojkom Lidijom odem na more, bili smo
već pri kraju, i za nju i za mene veza se prirodno završavala, a hteo sam, kao, da
spremim i nekoliko preostalih ispita, što je bio još jedan dodatni, prividan razlog
da ne otputujem. I tako, sedeo sam u praznom stanu, i postepeno se navikavao na
dosadu predugog letnjeg dana. Isprva je pomalo mučno, čini ti se da polako kliziš
niz kosinu sopstvene pameti, ali ubrzo postane prijatno uroniš u neko stanje
potonulosti, lenj si i beskrajno miran, kao posle kakvog dobrog džointa sa
produženim delovanjem? Tišina pucketa u ušima.
Nikoga nisam zvao, niko me nije zvao, izuzev nekoliko pogrešnih
telefonskih poziva. – Ne, pogrešili ste, ovde ne stanuje gospođa Petrović. Ili: – Da,
to je taj broj ali tražite pogrešnu osobu. I slične koještarije. Reku sam prešao svega
dva ili tri puta, grad se gušio u mlačnim, lepljivim večerima, i u dve-tri glavne
ulice bila je takva gužva, toliko zbijenih tela, pa me hvatao strah da će nam nestati
vazduha.
Sa ove strane reke bilo je sasvim drukčije. U pustim kvartovima mogao se
videti samo poneki usamljen prolaznik, tek da se uveriš kako ne živiš među
kulisama. U zgradama, leti, na Novom Beogradu, ostane onaj ko mora. Moja je
bila gotovo ispražnjena, a đavo voli takva mesta.
Velim, bio sam nekako sasvim izvan sveta, izdvojen, bez želje da sa bilo
kim razgovaram, ponešto sam čitao, ne previše, i izležavao se satima, i jedino bih
ujutru, kupujući u samoposluzi na uglu sitnice potrebne za taj dan, progovorio
nekoliko reči sa prodavačicom koja je sedela za kasom, i od duga vremena listala
neki ženski časopis, „Bazar“ ili „Praktičnu ženu“, šta se već nađe. Bila je nova u
toj prodavnici, možda je zamenjivala nekog ko je otišao na godišnji odmor, ne
sećam se više, verovatno nešto tako, ili tome slično. Kružio sam između gondola
sa robom pospano i bez žurbe, punio korpu i prilazio kasi, ona je spuštala novine
u krilo, i dok je kucala čavrljali smo, prvih dana uobičajene reči, dobro jutro,
mleko je opet poskupelo, najavili su kišu, već joj je vreme, prijatno, i tako redom.
Bila je nešto mlađa od mene, ne baš lepa, ali nekako prisna, prisno, to je dobra
reč, a ni ja nisam bio baš neki mutavac, mislim, voleo sam da skrenem u koprive,
Lidija je bila daleko, i rekao sam sebi, šta te košta, i onako se neće važiti, hajde da
to ipak uradim, baš kao onaj fudbaler koji pošalje loptu u mrežu, reda radi, mada
je sudija već odavno svirao ofsajd. Ubrzo smo prešli na ti, razgovori su nam postali
duži, mada ne preterano zanimljivi, htela je isto što i ja, to se bar odmah vidi.
Nekoliko dana kasnije sačekao sam je posle završetka njene smene i odveo je u
stan. Provodili smo noći zajedno, ona je ujutru odlazila na posao, a ja bih ostajao
u sobi, da tromo ispratim još jedno dugo letnje pre podne. Jeste li primetili: letnji
dani su užasno dugi, ali su leta kratka, i što više starimo, sve su kraća. Dolazila je
predveče, kada se mešaju svetlosti, od mlečne do zagasitosive, i svlačila se polako,
ćutke, pred ugašenim televizorom. Zaboravio sam kako se zvala i znam da mi Bog
to nikada neće oprostiti.
A onda sam dobio pismo. Od Lidije. Pisala mi je, do u detalje, kako je umro
njen deda, u sobi sa velikim ogledalom, koje su pokrili sa crnom plahtom kada su
mrtvaca položili na odar, takav je bio običaj, tamo, na ostrvima. I dugo mi je
opisivala taj pokrov, koji se, kako je rekla, iznenada našao u kući, taman i težak
pokrov za „psihu“, tako se u njenim krajevima kaže za ogledalo.
Sledećeg dana, izjutra, silazeći u podrum da bacim smeće, mislio sam na to
pismo, i kako u njemu nema ništa o nama, samo o smrti. Gotovo, rekoh sebi, kraj.
Trebalo je da malo izigravam gubitnika, kada bi Lidija prestala nešto da pominje
to jednostavno više nije postojalo... puf... i više ga nema. Ali, bilo mi je svejedno.
Pozvao sam lift, ušao i pritisnuo dugme sa brojem mog sprata. Lift, međutim, stade
već u prizemlju, i u njega koraknu neki čovek, bez pozdrava. Nisam obraćao
pažnju, piljio sam u praznu kantu za smeće. Onda ga ipak pogledah. Bio mi je
okrenut leđima, nepoznat, nije stanovao u našoj zgradi. Pod miškom je nosio veliki
smotak crnog platna, nalik onom pokrovu iz Lidijinog pisma. Opet sam pritisnuo
dugme, on nije, ćutali smo, i kada je lift najzad stao, on se sklonio u stranu i pustio
me da izađem, a zatim je krenuo za mnom, i pratio me, u tišini, sve do stana. Na
stepeništu se ugasi sijalica. Dok sam pipao po zidovima tražeći prekidač, čuo sam
kako nepoznati škripavo diše u mraku. Nije mi bilo prijatno, ali nađoh prekidač,
ruka je sama znala taj pokret, ponavljala ga je godinama, i mutno svetlo prosu se
po hodniku. Izvadio sam ključ iz džepa i gurnuo ga u bravu. Tip mi je stajao tik
iza leđa. Tada sam se okrenuo. Bio je slep na jedno oko. Ono drugo je gorelo.
– Izvolite – rekoh – ko vam treba?
– Da li ovde stanuje gospođa Petrović? – glas mu je bio hladan, kao sa leda.
– Ne. Ovde nema Petrovića.
– A, tako, biće da sam promašio ulaz – reče, i promrmljavši još nešto što
nisam razumeo odhrama niz stepenice.
Sutradan sam na betonskom stubu susedne zgrade video svežu umrlicu. Oko
podneva, gledao sam to sa balkona, stigla su mrtvačka kola i odvezla kovčeg, pod
crnim pokrovom, sa telom susetke, stare gospođe Petrović. Leto se približavalo
kraju. Jednog jutra u samoposluzi na uglu nisam zatekao prodavačicu. Lidija se
verovatno vratila sa mora, ali mi se više nije javljala. U septembru sam položio
ispite.
Sada ga čekam da dođe i izgovori moje prezime.
 NOVOBEOGRAĐANI

Pljusak tek što je počeo. Naišao je naglo: tako biva na Novom Beogradu.
Posle dugih dana žege, odjednom se, ah, najzad, nad prostorom između dve reke
nakupe oblaci i po ulicama se prospe plahi božiji dažd. Zatekao me na uglu ulice,
koja je drugim krajem izlazila na reku. Leto je bilo na izmaku, osetio sam to
nepogrešivo, rebrom, isto onako kao kada sredinom februara, u trenu dok
malaksava oštri novobeogradski vetar, u nozdrvama osetim nagoveštaj prolećne
topline. I već je pljuštalo svom snagom, tu, na skveru kod robne kuće „Duga“, pa
sam, zatečen, zaboravljajući kuda sam krenuo, sigurno nije bilo važno, uleteo u
prvi ulaz. Tamo je stajao neki tip, i čitao novine. Za mnom utrčaše tri dečaka, u
dobro natopljenim dresovima, jedan od njih nosio je uprljanu košarkašku loptu.
Smejali su se dok su čekali lift. (Bože, od kada nisam igrao basket! Godinama.)
Lift nije stizao, pa su odjurili uz stepenice, i što su se više penjali, njihovi glasovi
postajali su sve tiši, za nepun minut nastupio je mir, moglo se čuti kako pljusak
šiba po prljavom staklu ulaza.
Potom se otvoriše vrata jednog stana u prizemlju: pored nas prođe
sredovečna žena, kapetanica sa bajatim licem. Bila mi je odnekud poznata. Za
trenutak je zastala, kao da se dvoumi. Onda ipak zakorači u kišu. Uopšte nije
žurila. Tip sklopi novine. Sada će izvaditi nož, pomislih. Ništa od toga, nije me ni
pogledao. Izašao je i sustigao ženu, pokušao je da je zagrli, ali mu je ona sklonila
ruku. Padalo je po njima, gusto i večno, tu, na opustelom parkingu, kao po prvim
ljudima. – Kog im đavola treba da kisnu i da u zrelim godinama izigravaju
ljubavnike iz loših filmova – upitao sam se, i odmah samom sebi odgovorio: – a
kog se đavola to tebe tiče. I nije me se ticalo. Povukao sam se dublje u hodnik, do
stana iz kojeg je maločas izašla ona žena. Na mesinganoj pločici pisalo je: Telban.
To je retko prezime, čak i na Novom Beogradu, gde, čini mi se, postoje sva
prezimena ovog sveta. Poznavao sam, davno, jednu Ivanu, Telban, išli smo
zajedno u osnovnu školu i gimnaziju. Onda su se vrata opet otvorila i na hodnik
je, žurno, ne primetivši me, sa kišobranom u rukama, izjurila baš ta Ivana, samo
starija dvadeset godina: – Mama – vikala je – sačekaj, zaboravila si kišobran. Ali
mame više nije bilo ispred zgrade, nestala je negde sa onim tipom. Ivana se
okrenula, da se vrati, i tako smo se, posle dvadeset godina, ponovo sreli:
– Zdravo – rekoh – da li me se sećaš?
Pogledala me. U dubini stana, video sam to kroz poluotvorena vrata, preko
njenih ramena, promaja je nadimala zavese. Kao jedra. Setila se, naravno. Odmah:
– Ej, otkuda ti?
– Sasvim slučajno. Sklonio sam se od kiše. Nisam znao da ovde stanuješ.
 – Pa i ne stanujem. Znaš, ne živim više u Jugoslaviji. Došla sam na dva-tri
dana da posetim majku. Daj, uđi, da ne stojimo ovde bez veze, dugo se nismo
videli.
I ušli smo. Ponudila me da sednem.
– Hoćeš li neko piće?
– Radije bih čašu vode. Ožednim kad pada kiša.
– Sačekaj da donesem – rekla je i otišla po vodu. Osvrnuo sam se. Običan,
ničim izdvojen stan u prizemlju, kakvih u ovom gradu ima na hiljade, i u svakom
od njih po jedna, ničim izdvojena, obična ljudska priča. Svratio sam da pokupim
jednu takvu priču, tačnije, naleteo sam na nju.
Spustila je čašu na sto:
– Nisi se promenio. Uvek isti.
– Pa, ako izuzmem dvadeset godina i dvadeset kilograma više, gotovo da si
u pravu. Šta je novo kod tebe?
– Umro mi je otac. Pre nekoliko godina.
– Žao mi je – rekoh. – Ako ima utehe, to nas sve čeka.
– Znam – rekla je Ivana. – Ali od tada se sve promenilo. Poslednjih godina
nije izlazio iz kuće, po ceo dan sedeo je pred televizorom, i gledao kako se raspada
njegov mladićki san. Potpuno se osamio, prestao je da razgovara sa majkom, znaš,
ona je mnogo mlađa od njega, a sa mnom i inače nikada nije progovarao više od
nekoliko najnužnijih rečenica. Ovo više nije bio njegov svet. Sve mu je smetalo. I
kako razgovaram, i sa kim se družim, i šta studiram, i kako se oblačim, i moje
ljubavi su mu smetale. Njegovi vršnjaci, vojni penzioneri, ponekad su dolazili kod
njega, ali je i njih odbio. Možeš li to zamisliti – rekla je Ivana prošavši rukom kroz
kosu – prestao je čak i da navija za Partizan. Pred smrt više nije hteo ni hranu da
uzima. Odbio je da živi.
Nisam znao šta da kažem. Sedeli smo i ćutali. Voda u čaši bila je bela od
hlora. Otpio sam bljutav, mlak gutljaj i vratio je na sto. Pogledao sam kroz prozor.
Na sparušenoj poljani ispred zgrade već su mutno odbleskivale lokve. Pod
pljuskom su se muvali neki psi. Njima kiša nije smetala. Iz daljine se čulo sa
autoputa, kao da neko oštrim nožem seče beskrajni list hartije.
– Kako je kod tebe? – upitala je Ivana posle pauze. Viđaš li se sa starim
društvom?
– Manje više dobro, i sve kao po lošoj navici. Ne viđam nikoga. Ponekad
sretnem ponekog najčešće na ulici, ili u autobusu. Ne razgovaramo, samo se
pozdravimo ili nam je, češće, ne znam zašto toliko neprijatno da se pravimo kako
se ne poznajemo. Tako je valjda lakše.
– I bolje – rekla je Ivana. – Sada smo već ljudi, svako sa svojim poslovima.
 – Da – rekoh. – Prošlo je neverovatno brzo. Ne mogu da verujem da nismo
više klinci, da smo odrasli. Ne osećam se tako. Stalno mislim, dok ovako sedim,
kako će pozvoniti neko iz društva i pozvati nas na neko dobro zezanje, ili na
basket.
– Vi ste voleli basket. Mi smo se sakrivale po sobama, šminkale se i oblačile
veš i garderobu naših dragih mamica. Kao da nam se žurilo da što pre odrastemo.
I sada kada smo odrasle – ništa. Život se sveo na dosadne telefonske razgovore i
stalno ponavljanje kako bi zaista bilo dobro da se jednom okupimo, kao stara
ekipa. I to neprestano odlažemo. Prošla priča.
– Prošla. Zašto si se odselila?
–Bilo mi je svega dosta. Odjednom. Posle očeve smrti mamu više nisam
mogla da prepoznam. Počela je da izlazi sa drugim muškarcima, nije birala, mlađi
ili stariji, svejedno, htela je da nadoknadi sve one puste godine, znaš, otac je doveo
u grad dok je još takoreći bila devojčica, i ništa joj nije pružio, ni letovanja, ni
izlete, ni bioskop, o pozorištu da ne govorimo, ništa, baš ništa, more je prvi put
videla u pedesetoj godini, a šta će more onom ko ima pedeset godina. Promenila
se, nismo više razgovarale kao nekad, postale smo daleke, bila je sve više
nepoverljiva i sve više ljubomorna, na moje godine, na obrazovanje, na mladiće
sa kojima sam izlazila, sećaš se, za jednog se bila baš vezala, a on se nije
zakopčavao na leđa, otišao je čim je skužio stvar. Iskreno, ni meni nije najbolje
išlo, imala sam dobar ali dosadan posao, raskinula sam veridbu, i tako, pre nepunu
godinu, odem u zemlju predaka. Ni tamo nije dobro, Ljubljana je mali,
ksenofobičan grad. Sada sam ni tamo ni ovamo, između...
Prekinula je monolog. Negde je iscurila magnetofonska traka.
– Pa ja bih da krenem – rekoh. – Mislim da kiša prestaje.
Ustali smo. Na stolu mi je ostala nedopijena čaša vode. Otpratila me do
vrata. Pogledali smo se, dugo, i bez reči. Čekalo nas je novih dvadeset godina.
Imao sam, nekada, roman sa tom Ivanom Telban. I njenom mamom.
Izašao sam na ulicu. Vazduh je, posle kiše, bio svež, kao kad u sparnoj noći,
posle teškog sna, otvorite frižider. Negde daleko, gore, u visokim, crnim šumama,
kapalo je sa drveća.
 NA TERASI

Najzad, da počnemo. Dan je bio lep, pa smo izneli stolice na terasu, i

nastavili sinoćnji razgovor. Verin atelje nalazi se na vrhu onog sivog solitera pored
samog dunavskog keja, ma znate sigurno, kada od Ušća krenete prema Zemunu,
novobeogradskom obalom, ostavite za sobom hotel „Jugoslaviju“, pa zatim veliki
pusti plato na kojem je nekada bila železnička stanica, a sada po njemu trče
dobermani, prođete zabavni park sa leve i marinu sa desne strane, i već ste tu,
uskočite u lift, pristisnete dugme, odvezete se do poslednjeg sprata, preskočite još
nekoliko stepenika, i ugledate vrata Verine mansarde: ako ste pozvani slobodno
uđite, ne morate zvoniti, prvo zato što je zvono pokvareno, a drugo zato što je
gotovo uvek otključano.
Velim, dan je bio lep, izliven od tečnog kristala prolećne svetlosti, i čim smo
se probudili širom smo otvorili balkonska vrata, ja sam pokupio piće preostalo
posle sinoćnje proslave mature, Vera je navukla farmerke i skuvala jaku kafu –
šteta što ne piješ kafu, rekla je – hvala, ja bih radije jedan vinjak, vinjak je najbolje
piće, odgovorio sam – nigde nismo žurili, imali smo ceo vikend pred nama, Verin
čovek a moj najbolji prijatelj otputovao je negde van grada, osećali smo se sigurno,
spremni da dva dana zaboravimo na svet. Rasklopili smo baštenske stolice sa
zavaljenim sedištima i udobno se smestili. Nebom je, ostavljajući trag, promicao
mlaznjak. Prostor oko nas bio je širok, nekako izdubljen, raspuknut i zakrivljen,
gotovo se moglo osetiti da je zemlja okrugla. U još uvek čistom, jutarnjem
vazduhu, iznad Dunava postali su vidni i zeleni, poplavljeni vrbaci. Dolazila je
sezona ribolova. Vera je uzela blok i nešto crtala. Onda je rekla:
– Mislim da on zna.
– Jesi li sigurna?
– Da. Celu zimu nije izlazio iz stana, jedva sam ga ubedila da ode na taj put.
Istina, ničim nije pokazao svoju sumnju, ali sam to jednostavno osetila. Šta ti
misliš?
– Mislim da nešto sluti. Rekao mi je pre nekoliko dana.
– Šta ti je rekao?
– Rekao mi je da se u poslednje vreme neobično ponašaš, i da pretpostavlja
da imaš nekog drugog. Zamolio me je da pripazim na tebe dok je on odsutan.
– Ti si mu obećao?
– Pa naravno da sam mu obećao, vidiš da se nijednog trenutka ne odvajam
od tebe – rekao sam, i Vera mi se osmehnula. Vera se divno osmehuje.
– Čudno je društvo bilo sinoć.
 – Čudno. Tako smo se promenili. Neke uopšte nisam prepoznao. Kako se
zvao onaj tip sa naočarima, kažu da je pisac, znaš, onaj što ništa nije hteo da pije?
– Misliš na Mihajla. Kako ga se ne sećaš, ima starijeg brata, išli su sa nama
u isti razred. Igrali su košarku, jedne sezone bili su prvaci gimnazije.
– Slabo pamtim – rekoh. Više niko ne liči na sebe.
– Mnogo si pio – kazala je Vera.
– Kako i ne bih. Posle toliko vremena svako hoće da se pokaže boljim nego
što jeste. Imam utisak, mada se godinama nismo videli, ili možda baš zato, da je
između nas trajalo neko tiho, ali vrlo surovo takmičenje. Ko je dokle stigao, šta je
postao, kakvu je karijeru napravio, da li je oženjen ili razveden, ima li dece, gde
stanuje, gde letuje, i tako redom, gomila gluposti middle-age-a, u jednoj propaloj,
anonimnoj zemlji koja je definitivno otišla dođavola, a da zbog toga nikog nije
zabolela glava. Kada đavo zavlada svi postaju pripravnici za pakao. (Baš sam to
lepo rekao, zar ne, kao junaci iz Leoneovih filmova.) Zamisli, molim te – nastavio
sam da deljem tu žvaku, osećajući kako u meni raste bezrazložni bes – ona
Vujićka, ma sećaš se one Vujićke koja je uvek kokodakala iz prve klupe – ta
Vujićka me je dva sata gnjavila svojim značajnim naučnim radom, baš je tako
rekla, značajnim naučnim radom. Možeš misliti. A znaš o čemu je reč? Kaže da je
objavila studiju o lečenju proliva tek rođenih teladi, čak mi je i poklonila separat,
sa posvetom. Da ne veruješ: poseban otisak iz časopisa Savremena poljoprivreda,
broj dva za ovu godinu, Bogomira Vujić: „Savremena gledišta i tumačenja
etiologije proliva teladi u prvim danima života“. Čuj posvetu: „S ljubavlju,
Bogomira“. Ljubav i proliv teladi. Morao sam da popijem nekoliko vinjaka da bih
je slušao.
– Primetila sam. Bio si vrlo, vrlo pažljiv. I ovde, na terasi, a pretpostavljam
i tamo – rekla je Vera, pokazujući rukom, prema prozorima sobe iza njenih leđa,
sa onom dvosmislenošću u glasu, koju kod nje naročito volim. Nisam znao da li
je u pitanju zezanje ili blaga, pomalo naivna ljubomora devojčice koja se stidi da
samoj sebi prizna da se zaljubila. A možda je po sredi i jedno i drugo. Izgleda da
me ipak videla kako sa Bogomirom odlazim u drugu sobu. (Tamo smo gledali
knjige i Verine crteže. Časna reč. – Bogomira – rekoh joj – budi originalna, sve
druge su rekle ne.) Trudeći se da ostanem prividno ravnodušan, uzvratio sam
laganim protivnapadom:
– Šta sam drugo mogao da radim, kada si ti celo veče pričala sa onim piscem.
Brodovi su prolazili rekom. Dunav je, velik, oticao na kraj sveta.
– Grešiš. To nije bilo ono na šta ti misliš. Mihajlo i ja se nismo videli
nekoliko godina, tačnije, od moje poslednje izložbe. Nekada smo bili dobri
prijatelji. Posle toliko vremena baš smo lepo razgovarali.
 – Znam – rekoh pomalo uvređeno. Slikarka i pisac, to mora da je bio vrlo
zanimljiv razgovor.
– Pa da znaš i da jeste. Dogovorili smo se da on napiše predgovor za katalog
mojih crteža, a ja da napravim vinjetu za njegovu novu knjigu, Đavo u liftu. Dobar
naslov, rekla sam, dopada mi se, a on je mene pitao zbog čega slikari ne umeju da
daju prave nazive svojim slikama.
– Aha. I šta si mu odgovorila?
– Da ne treba razmišljati o nazivima. Oni sami dođu. Ako dođu. Ako ne
dođu, znači da su nepotrebni. Rekao mi je da su slikari nemušti ljudi, i zato na
poseban način srećni.. Slike ništa ne govore, slike ćute. I tako, u stvari, najbolje
govore. A pisac mora da govori, mada zna da nije u stanju da bilo šta zaista kaže.
Reči su nepostojane isto kao i ono što bi trebalo da nam saopšte.
– Zanimljivo. Mora da je to pročitao kod Davida Albaharija. I šta je bilo
posle?
– Posle se umešao onaj Nikolić, Danilo, znaš ga, onaj rudarski inženjer.
– Pretpostavljam da vas je ugnjavio nekom pričom o uglju...
– Ne. I taj je sasvim dobar tip. Gledali smo sa terase, dole, prema Dunavu,
u mrak, i onda je neko od njih dvojice, ne sećam se više ko, rekao kako dno ne
postoji, kada bi neko od nas skočio, propadao bi večito, i tada mi je palo na pamet
kako sam kao devojčica zamišljala kraj sveta, nešto kao onaj urođenik iz filma
Bogovi su pali na teme, ideš, tako, danima, ideš, ideš noćima, i dođeš na neku
visoku liticu, na kraj sveta, dole je bezdan, kada si dete ne umeš da zamisliš nešto
što je beskonačno, i vidiš kako se ispod tvojih nogu stropoštava okean. Onda je
Nikolić rekao da je sličan osećaj imao u Boru, na površinskom kopu – kada staneš
na njegovu ivicu osetiš kako te, naročito u sumrak, ili pred zoru, taj prostor,
balkanski pupak, najdublja rupa Evrope, zove i guta. Oduvek znam, dodala sam,
da je moja najbolja zamisao, nažalost neizvodiva, da naslikam prazninu, i da kada
čovek dođe pred moju sliku i pruži ruku da opipa platno, ta ruka jednostavno
prođe, tamo, na drugu stranu, iza ogledala.
Bilo je blizu podneva. Gledan sa visine, Novi Beograd ličio je na loše
snimljenu razglednicu. Suviše pravih linija. Gomila škatula bačena iz vazduha,
uredno poređani kolektivni mrtvački sanduci, što bi rekao debeli Krleža.
– Još smo deca. Klinci naših prijatelja već polaze u gimnaziju.
– Uvek ćemo to biti.
– Jesi li siguran?
– Sasvim. Gledam te kako crtaš.
– Kako?
– Kao da se igraš.
 – Tačno, igram se. Znam i neke druge igre.
– Koje?
– Reći ću ti posle. Pa i ti si dečak. Ideš na pecanje.
– Obožavam.
– Zbog čega?
– Vrag će ga znati. U stvari, kada stalno radiš jedan te isti posao suština
negde iscuri, jednostavno nestane. Pred vodom je sve drukčije, mislim, osećaš se
vrlo organski, elementarno, sediš, gledaš i čekaš nešto što uopšte ne mora da dođe.
Samo sam na vodi ja –ja. Nigde drugde.
– Čak ni sa mnom?
– To je teško pitanje.
– Htela sam da te pitam: Da li me voliš?
– To je lako pitanje.
– U redu, samo mi još nisi rekao koji to posao neprestano radiš.
– Pa taj, volim ženu mog najboljeg prijatelja.
– Znamo tu priču.
– Naravno, ali se ta priča nama prvi put događa.
– Razumem.
– Nema tu šta da se razume, to je jednostavno tako.
Neko vreme smo ćutali. Gledao sam je iskosa, kako crta. Nije bilo potrebe
da se bilo čega sećam. Sedeli smo tu, na terasi, u našoj priči. Primetila je da je
posmatram. Okrenula je glavu prema meni, kao da želi nešto da kaže, ali sam je
preduhitrio:
– Vreme je za ručak. Hoćeš da donesem nešto?
– Ne, ješćemo unutra. Idemo li?
Stavila je crtež u blok i ustala.
Dokrajčio sam piće i pošao za njom. Ovo nije nezanimljivo, mislio sam,
možda baš zato što je besmisleno. Jeli smo, i gutali se.
– Zaključaj vrata – rekla je Vera – ukoliko želiš da ti nešto pokažem.
Učinio sam to, bez reči, i vratio se u sobu. Seo sam na krevet. Prišla je i
dodirnula me prstom.
– Da se skinem? – upitala je, nevino, kako samo ona ume, kao da joj je prvi
put.
– Da – rekoh glasom nepoznatog, gubeći se.
 Ona skide pamučnu košulju, otkopča farmerke, koje skliznuše na pod i
ostade vitka kao dečak, u tankom kratkom kombinezonu, golih ramena i ruku.
Zatim i to zbaci sa sebe.
– Dođi – rekoh, i ona se spusti na ležaj pored mene. Položio sam ruku na
unutrašnju stranu njene butine. Bila je topla. Ljubili smo se dugo, ispred nas je
bilo poslepodne, noć, pa zatim još jedan dan, pusta nedelja, duga kao godina.
Osam ili devet spratova niže, u stanu sudije Dimitrijevića, u jednoj loše
nameštenoj sobi, bez ljudi, svetlucao je prazan TV ekran. U kuhinji se hladila
činija pudinga od čokolade. Privučena neobičnim, hipnotičkim sjajem, svraka iz
obližnjeg parka doletela je na prozorski sims. Zaspali smo.
Probudilo me kucanje. Stavio sam Veri ruku na usta, otvorila je oči, i dao
joj znak da ćuti. Ustao sam i nečujno otišao do ulaznih vrata. Pogledao sam kroz
špijunku. Bio je to on, Verin čovek i moj najbolji prijatelj. Kucao je sve jače, onda
je počeo da udara i da viče: – Otvorite, znam da ste tu.
Zaustavio sam dah. Sasvim blizu jedno drugom, u prostoru podeljenom
običnim drvenim vratima, tukla su dva srca. Vera mi je prišla sa leđa i zagrlila me.
Drhtala je. Sve to trajalo je pola minuta, ne više. Potom, njegov glas je postepeno
postajao sve tiši, njegovi udarci sve slabiji. Najzad je položio čelo na zid i sasvim
zaćutao. Čuo sam ga kako jeca.
Uzeo sam Veru za ruku i poveo je na terasu. Predveče, sa reke se podizao
vetar. Suton je dolazio iz dalekih ravnica, kraj dana ličio je nafinalnu scenu nekog
pozorja koje se razvija dramski i mistički, u horizontima, pokretima, bojama i
podnebesnim znacima. Pravo u pogled nadiralo je prostrano polje neba, sa
velikim tvrđavama oblaka, ogrezlim u krv sunčevog zalaska. Mrak je pao naglo,
kao da je neko, posle odigrane predstave, spustio tešku, neprozirnu zavesu. Stajali
smo i gledali se, nemo i u tišini.
Znali smo da dno ne postoji.
 POSLEPODNE
(paradoks o glumcu)

Stižem naliven, palim TV. Ona sedi u mojoj fotelji, u mojoj pižami, u mojim
papučama, i gleda u prazan, svetlucav ekran. Stojim nasred sobe, zavese su
namaknute, polumrak je, iako je napolju tek rano poslepodne. Po uglovima je
paučina, sve je u neredu, kraj kreveta, na podu, leže njene gaćice, tamo gde smo
ih jutros ostavili, zidovi su prljavi, u kuhinji smeće se presipa iz kante, zagušena
sudopera prepuna je neopranog posuđa. Umoran sam i teško dišem, čekam da se
nešto dogodi. Napokon, ona ustane i isključi tu besmislenu spravu za direktne
prenose smrti, zabijanja golova, političkih masturbacija i ostalih užasa. Sedimo i
ćutimo.
Kada sam je pre dve godine upoznao bila je najbolji mladi pisac, stihovi i
tako to. Otkako je došla da živi sa mnom nije napisala ništa, niti je pokušavala.
Prvih meseci još smo i činili nešto sa sobom, muvali se po gradu, raznim
književnim večerima i ručkovima, posle, ona je prestala da izlazi, sasvim.
– Dakle... – kažem, već zaboravljajući šta sam u stvari hteo.
Ona me pogleda kao da nema nameru da progovori nijednu reč, ali ipak
sastavi jednu rečenicu:
– Opet si se napio.
– Nisam, časna reč. Nije valjda da tako izgledam. Svratio sam posle
redakcije na jedno brzo piće, plaćao je urednik-pesnik, izlazak nove knjige ili nešto
slično. Popio sam dva i krenuo kući. Oni su ostali da mrcvare pitanja r vlasti i pišu
istoriju književnosti. Usput sam sreo nekog poznanika, mada nikako nisam mogao
da se setim kako se zove i odakle ga znam, ali nas to nije sprečilo da popijemo...
– Opet ćeš spavati posle podne – kaže ona, više za sebe nego što stvarno
pita.
– Samo pola sata, tek da se razbistrim. Nego, daj da nešto pojedemo.
Iz kartonske kese vadim bajato pecivo, konzervu i dva piva. Sto je zakrčen
šoljama sa kafu, prepunim pepeljarama, ispražnjenim kutijama keksa, knjigama i
belim, neispisanim listovima. Na jednom od njih, razmičući belinu, ispisano je
svega nekoliko reči. Razgrnemo taj krš, napravimo malo mesta i jedemo.
Gledam je. Bila je zaista najbolja. Ne mogu da vidim da li se stvarno
promenila. Sklanja masnu kosu sa lica, čita preko zalogaja. Jede malo i žvaće
dugo. Gotovi smo za nekoliko minuta. Izuvam cipele i bacam ih u ugao.
Prilazim krevetu, raskopčam dva-tri dugmeta. Legnem obučen i prebacim
pokrivač preko sebe. Ne spavam, ali propadam brzo, kao u provaliju. Više je ne
čujem. Znam da satima stoji kraj prozora i između nabora zavesa posmatra spoljni
svet – prljavu, zapuštenu ulicu sa posmrtnim ostacima parka na kraju našeg
novobeogradskog kvarta. Ceo dan sam sređivao tuđe rukopise, ceo dan nisam
pročitao dobru rečenicu.
Razgovarao sam sa piscima koji su donosili priče, upisivao u svesku šta je
primljeno a šta odbijeno, svađao se sa drugim urednicima šta može a šta ne može
da ide u broj. Jedan od njih ima običaj da kaže: – Gospodo, trošim ovde, sa vama,
svoje najbolje godine, ne pokušavajući bilo šta što bi i mene preporučilo
vremenima koja će uslediti. Nemam strpljenja da ih slušam, rasejan sam, ponekad
govorim kao da to nisam ja, kao da je u pitanju neko drugi koji izgovara sve upravo
suprotno od onoga što mislim, ako uopšte nešto mislim.
Budim se (jesam li to spavao?) sa blagim bolom u glavi i bljutavim ukusom
na nepcima. Ona stoji na istom mestu na kojem je stajala pre nego što sam zatvorio
oči.
– Znaš šta – kaže odjednom.
– Šta?
– Hajde da trčimo.
– Molim?
– Hajde da trčimo. Pored „Jugoslavije“.
– Zašto da trčimo?
– Nekad smo trčali.
– I ovo će se zvati nekad.
– Svejedno.
– Dobro – kažem ja i zbacim pokrivač sa sebe.
U predsoblju, na dnu ormara, nalazim dve, ne baš čiste trenerke.
(Zbilja, nekad smo trčali.) Ona skine moju pižamu sa sebe i obuče poslednji
ostatak jedne davne košarkaške sezone. Zakratko, u polumraku, blesne njena koža.
Ja se natrpavam, navlačim trenerku preko svega. Obujemo patike, spustimo se
liftom, na raskrsnici pređemo ulicu i začas smo pokraj reke, u gužvi drugih
džogera, biciklista, penzionera, prodavaca sladoleda, pecaroša, šetača pasa i dece.
Dan je jesenji, prozračan, još uvek dovoljno dug. Reka je široka i troma.
Trčimo sporo, kao da odmotavamo dugačku rolnu filma, bolje reći, više brzo
hodamo, ja sopćem, ona to čini kao da nikada nije prekidala, kao da dugu godinu
nije izlazila iz kuće, kao da to radi oduvek i svakodnevno, kao što diše. U daljini
je ostrvo, nad gradom lebdi izmaglica. Sa reke, iz čamca, neko nam maše. Dižem
ruku, otpozdravljam. Osećam kako sam, u međuvremenu, postao težak, kako sam,
u stvari, zaboravio da trčim, noge mi beže u stranu, kašljem, jedva je sustižem.
 – Znaš šta – kaže ona.
– Šta?
– Izgleda da je prošlo.
– Šta je prošlo?
Bez odgovora. Nastavljamo da trčimo. U susret nam dolazi dvoje poznanika.
On je pisac, opisuje smrt.
– Ej, zdravo. Gde ste, nismo vas odavno videli.
– Zdravo. Pa, tu smo. Malo trčimo. Kao.
– Šta se radi?
– Uglavnom ništa. Sve po starom. Imaš neku priču?
– Imam.
– Hajde, donesi nešto.
– Važi, vidimo se.
– Zdravo.
– Zdravo. Javite se.
Trčimo i ćutimo. Već sam sasvim iscrpljen. (Jedan od urednika ima običaj
da kaže: – Kada će sve ovo da se završi – mada niko, verovatno ni on, ne zna na
šta zapravo misli. Jednom će doći smrt i svi ćemo se dobro odmoriti.) Konačno,
stanem. Ona mi pobegne nekoliko koraka i pošto primeti da je ne pratim, zastane
i okrene se.
– Dobro – pitam – dokle će ovo da traje, i hoće li se uskoro završiti.
– Naravno – kaže ona – zar ne vidiš da trčimo u pravcu kuće.
– Vidim. Ali, ja ne mogu više, zaista. Bog sveti zna kada sam poslednji put
trčao.
– Još malo.
– U redu – kažem, i prikupivši poslednje ostatke snage krenem za njom i
nekako je sustignem.
– Znaš šta – kaže ona.
– Šta?
– Pokušala sam danas nešto da napišem. U stvari, napisala sam.
–?
– Svega dva stiha.
__?
– Ponekad je potrebna cela godina, za dva stiha.
 – Stvarno ne znam – kažem. – Možda. Već se i ne sećam kada sam nešto
napisao.
– Važno je izboriti se sa sobom. I onda ipak dođe.
– Pojma nemam. Nikada nisam pisao poeziju. U stvari, bilo je toliko davno
da mogu reći da nikada nije ni bilo.
Polako trčimo prema kući. Sumrak, kao magla, dolazi iz sporednih ulica u
kojima već gore svetla. Grad je odjednom pust. Reka nam je za leđima i teče u
sasvim drugom pravcu. Ulazimo u naš kvart, sačekuje nas ugodno jesenje veče.
Trčimo kraj dugačke, sive zgrade, zvane Kineski zid. Kroz prozor jednog
prizemnog stana, u kojem je televizor već odavno uključen, zakratko, u prolazu,
na ekranu vidim ogromnu pretpotopsku pticu. Na stolu počiva rasklopljena
snajperska puška. Stižemo do naše zgrade. Lift ne radi, penjemo se stepeništem.
Otključavam stan. Unutra je zagušljivo. Znojavi smo i umorni. Prilazim i otvaram
prozore. Ona se, u međuvremenu, već svukla. Potom se tušira (zamišljam kapi na
njenim ramenima), češlja, žurno rasprema nered. Ćutim, čekam je da završi.
Najzad, i to je gotovo.
Prilazi mi i pita me:
– Hoćeš li da ti pročitam ona dva stiha?
Ustajem da upalim TV. Kažem:
– Pustimo to. Već je kasno. Hajde da večeramo.
 LOV NA TVOROVE

Pozvonio sam.
Otvorila mi je neka žena, od onih kojima teško možete odrediti godine.
Mogla ih je imati trideset ali i pedeset, svejedno, izgledala je kao da danima nije
videla sunce.
– Dobar dan – rekoh.
Nije uzvratila pozdrav. Samo je procedila hladno, preko usana: – Ko vam
treba?
– Da li je tu Vujadinović? – upitao sam.
– Odselio se pre dva meseca.
– Da slučajno nije ostavio novu adresu?
– Nije – reče, i zatvori vrata. Negde se čuo radio.
Pozvonio sam opet. Prošlo je dosta vremena pre nego što se ponovo pojavila.
– Dobro, šta vi hoćete?
– Čujte, potreban mi je Vujadinović. Znate li bilo šta o njemu?
– A ko ste vi?
– Njegov drug iz vojske.
– Javio se pre nekoliko dana. Rekao je da će možda navratiti, da pokupi neke
stvari. Pa sad, ako vam se čeka, čekajte.
Nije me pozvala da uđem. Nisam to ni očekivao. Smandrljao sam se niz
stepenište. Napolju je bilo rano, prozračno novobeogradsko jutro. Seo sam u tek
otvoreni bife, tu, odmah pored ulaza, u prizemlju solitera. Naručio sam doručak i
duplu kafu. Kroz staklo izloga video sam ulicu. Prolaznici su postajali sve češći.
Po nekom sumanutom redu izlazili su iz betonskih kula, koje su podupirale nebo:
prvo šetači pasa, potom starci i starice u potrazi za mlekom i jutarnjim izdanjima
novina, zatim radnici i vojna lica, pa školska deca i, najzad, mladi bračni parovi
sa bebama. Posle osam red se raspadao i postajao proizvoljan. Mogao je bilo ko
naići. Među njima će, možda, biti Vujadinović. Čekao sam ga. Sunce je, kao veliki
reflektor, zasjalo u staklima susedne zgrade. Bio sam umoran, noćima nisam
spavao, niti sam znao kuda ću sa sobom. Vujadinović mi je slučajno pao na pamet,
u stvari, setio sam se da mi je nekoliko dana pre zajedničkog izlaska iz vojske
rekao: – Čuj, evo ti moja adresa, ako ti nešto treba slobodno mi se javi. Nije mi
ništa trebalo, samo sam poželeo da sa nekim razmenim nekoliko reči, da ubijem
dosadu, dugo, zamorno i prazno vreme.
 – Slušaj ʼvamo – derao se, na pisti, pred postrojenom četom, stariji vodnik
Živković. Vi ste, je l tako, dali zakletvu, ʼej bre, pred zastavom i grbom, i sad više
nema trte-mrte, sunce vam molovano. Od vas se, je l tako, traži samo jedno, a to
su dve stvari: red, rad i disciplina. Ko ima tatu, je l tako, neka ga zaboravi. Ja sam
vaš bog otac. Je l razumete?
– Razumemo – urlala je četa.
– Kako, nisam vas dobro čuo?
– Razumemo – derali smo se još jače.
– Tako, tako treba. Iliću – okrenuo se prema desetaru.
– Izvolʼte, druže stariji vodniče.
– Šta izvolʼte, jesi li ti kelner, ili desetar?
– Desetar, druže stariji vodniče.
– Ma ti si, bre, tetka, a ne desetar. Sada vodi vojsku na poligon, i do podne
da ste uvežbali metodsku jedinicu „pešadijsko odelenje u odbrani i napadu“. Je l
tako. Dolazim da proverim, jesi li me razumeo?
– Razumeo sam, druže stariji vodniče.
– Razumeo si ti mog stojka. Ajdʼ, sad, postroj vojsku, i pravac poligon. Ako
ti slučajno nešto budem potreban, a neću ti biti potreban, razumeš, ja sam u kantini.
Okrenuo se, i pačijim hodom, pipavo, kao da gazi plitku baru, odgegao
prema baraci.
Pola sata kasnije izležavali smo se na mlakom martovskom suncu. Poligon
se nalazio ispod brda, izvan kruga kasarne. Desetar Ilić odredio je jednog momka
da čuva stražu i pazi da Živković slučajno ne naiđe, to se njemu retko dešavalo,
ali, nikad se ne zna, a Vujadinovića i mene poslao u selo, da nabavimo piće.
Skupili smo nešto love između sebe, odložili oružje, i krenuli preko mljeckavog
blata prema prvim kućama. Sneg se kravio, kapalo je sa grana, dolazile su prolećne
vode. Čizme su upadale u zemlju kao u kačamak, dok najzad nismo izbili na pravi
put. Do krčme „Pri merjascu“, na ulazu u selo, trebalo nam je desetak minuta.
Ušli smo u veliku, sveže okrečenu prostoriju sa stolovima od masivnog
drveta i istim takvim stolicama. Na zidu su bili lovački trofeji, iznad šanka kezio
se divlji vepar, ispod njega, sa nešto manjom glavom, dremao je krčmar. U uglu
je sedelo neko društvo, okrenuli su se kada smo ušli i pogledali nas, nekako
pospano, mešajući dosadu, jutarnji mamurluk, znatiželju i gađenje. Ne obraćajući
pažnju, seli smo za sto do samih vrata. Krčmar je podigao glavu i rekao:
– Boste kaj spilʼ, fantje?
– Dajte nam po kriglu piva. I spremite nam tri boce rakije, one vaše, domaće.
 Dobro smo se poznavali. Već puna tri meseca, tačnije, celu zimu, podnosio
nas je, kao i mnoge pre nas, samo zato što nam je za dobre pare uvaljivao svoje
odvratno, smrdljivo „žganje“.
Doneo nam je pivo, i boce umotane u novinsku hartiju. Pročitao sam naslov:
„Narod si bo pisal sodbo sam“. Zatim i poruke na podmetačima za krigle. Na
mojem je pisalo: „Žena, roža in vino, to je pravi lišp sveta“, a na
Vujadinovićevom: „Jej šunko, pij teran, in lepši bo tvoj vsakdan“. Imao je loše
pivo, ali dobre podmetače, taj krčmar, poljubim mu mamicu, lovokradica, sa
ružnom ženom i još ružnijom kćerkom, koja nas je ponekad posluživala. Ćutke je
prebrojao novac, pa još jednom, da ne pogreši, strpao ga u džep i vratio se nazad,
za komandni most svog šanka, ispod porodičnog totema. Na jeftinom goblenu
lovac je pucao u jelena. U daljini su bile planine, sa neprirodno velikim
vodopadom, kao da se okean sa neba stropoštavao u malu, kičerski idiličnu dolinu.
Ušla je krčmareva kćer i pošla pravo prema nama.
– Kako vam dons gre, vojaki? – rekla je srdačno, i ta srdačnost učinila je
manje ružnom.
– Kao i svaki dan. Šta je novo u selu?
– Nič. Nocoj bo gonja na dihurje. Te zalege se je pa nabralʼ. Tako saj fotr
pove, čeprav so naše kure še prav pri mirʼ pustilʼ. A hočʼte še eno pivo?
– Hvala, upravo krećemo. Čekaju nas.
– Prav, vse v najboljšem redu in pridʼte še kaj – rekla je, a onda se, brišući
sto krpom, nagnula i šapatom dodala: – Pridʼta drevi, ko lovci odidejo iz vasi.
Čakam vas.
Vujadinović je klimnuo glavom. Ustali smo, pozdravili prisutne i izašli. Na
stepenicama sam se sagnuo da pritegnem čizmu i iza leđa čuo kako krčmar viče
na kćer: – Kolʼko krat sem ti že reku, da se ž njimi ne smeš tako pregovarjat.
Preklemano, boš že vidu svojʼga hudiča.
Na poligonu smo se napili, šta bi drugo. Ležali smo na šatorskim krilima,
okrenuti suncu, vlaga je ulazila u teške, smrdljive šinjele, ali to nismo osećali, bilo
nam je toplo i spolja i iznutra... Oko podneva vratili smo se u kasarnu, na ručak,
zatim dremali u zagušljivoj spavaonici. Oko pet, dok nam je u podrumskoj učionici
dežurni oficir govorio o merama povećane borbene gotovosti, jer spoljašnji i
unutrašnji neprijatelji, naravno združeni, nikada ne odustaju od namere da nam
raskomadaju zemlju, ušao je stariji vodnik Živković, i posle propisnog obraćanja
dežurnom oficiru dobio dozvolu da svoju četu povede na obradu metodske
jedinice „prebacivanje pešadijskog voda u noćnim uslovima“. Preko „nepoznatog
terena“.
I tako, opet smo se utegli kožnim opasačima, prihvatili oružje i uputili se
prema „nepoznatom terenu“, šatro, znali smo, tamo, svaku gomilu zemlje i svako
drvo. Davno iskopani i već zasuti rovovi bili su puni vode, sneg se topio i obližnji
potok je nadolazio. Veče je bilo prohladno, bez vetra, sa pramenovima retke
magle. Iz sela je dopirao pseći lavež.
– Slušaj ʼvamo – vikao je stariji vodnik Živković. – Vaš zadatak je
jednostavan.
Podigao je ruku i pokazao:
– Vidite li onaj red vrba uz korito potoka?
– Vidimo – uzvratili smo oduševljeni pomišlju da je Vujadinović sačuvao
jednu bocu iz današnjeg „sledovanja“.
– Po mojoj proceni, je l tako, do tamo ima oko pet stotina metara.
Prebacivaćete se po desetinama, puzeći, i pružajući jedan drugom zaštitu. Utegnite
opremu da ne zvecka. Je l tako. I zapamtite, vojnik ne polazi dok onaj ispred njega
ne zalegne i ne otvori vatru. Zamišljeni neprijatelj nalazi se na sto metara od
potoka, utvrđen je u podnožju onog šumarka na uzvišici. Je l vidite?
– Vidimo.
– Odlično. Kada zauzmete ciljani položaj, a to će, prema mom proračunu
biti negde oko deset i trideset časova, postrojte se i pravac kasarna. Je l jasno?
– Jasno.
– Iliću, preuzmi komandu. Sada idem da obavim neki posao u selu. I
zapamtite, pokret je zakazan za deset i trideset. Je l tako. Vidimo se ujutru.
– Razumem, druže stariji vodniče – rekao je desetar Ilić. – U deset i trideset.
Biće kako ste naredili.
– Dobro Iliću, ja odoh. Podeli zadatke desetinama.
Sačekali smo da Živković odmakne i onda polako, nogu pred nogu, bez
suvišne priče, otišli do određenog položaja. Kroz kasni sumrak još se ponešto
videlo, pa smo nakupili granja, prema seoskoj strani razapeli dva šatorska krila i
upalili slabu, dimljivu vatru. Brzo se ugasila. Na dva-tri koraka od nas grgoljila je
voda. Povremeno bi, između gutljaja loše veprove rakije, opalili po nekoliko
manevarskih metaka. Pucali smo samo iz jedne puške, da bi sutra, na obaveznom
čišćenju celokupnog četnog naoružanja mogli da hvatamo zjala. To je naporan lov,
hvatanje zjala. Mrak, pomešan s maglom, postao je sasvim neproziran. Neko je
izvadio usnu harmoniku i nevešto zasvirao. Svejedno, bila je to dobra muzika.
Pušili smo, sedeći na šatorskim krilima, naslonjeni leđa o leđa, mislima daleko od
tog usranog, mokrog mesta u zemlji čije pravo ime nije znalo devet od deset
vojnika. Osećao sam se kao provučen kroz mašinu za mlevenje mesa, danima sam
vukao prehladu, nisam imao čega da se sećam, niti sam bilo šta priželjkivao, bio
sam ravnodušan i trom, prepušten praznom proticanju vremena, prisutan kao
posmatrač, ne kao učesnik. Sedeli smo tu, i trunuli, pucali bez razloga, lažnom
municijom, u mrak, u visinu, u nebo, zaboravljeni od svih, pa i od slinavog starijeg
vodnika Živkovića, koji sada loče negde u selu, a mi se, zaglibljeni u bezimenom
potoku, igramo rata i takođe ločemo. Onda je neko rekao:
– Šta je večeras psima, kao da su krenuli na nas. Zaista, lavež se pojačavao.
Postajao je sve bliži. Uvukli smo glave u ramena, možda smo kolektivno
halucinirali.
Prenuo nas je pucanj. Treptaj zatim, u granju iznad naših glava, zašuštala je
lovačka sačma. Potom je zatutnjao čitav plotun. Čuli su se nečiji glasovi.
– ʼEj, ne pucajte – povikao je Ilić, ovde ima ljudi. Nisu nas čuli. Paljba nije
prestajala.
I šta smo mogli, razbežali smo se kao zečevi. Hrabri vojnici do poslednjeg
časa branili su položaj ali su, na kraju, ustuknuli pred brojnijim i bolje naoružanim
neprijateljem.
– Dihuiji so nočne živali. Zdaj pa bodo fasale svojo – rekao je nečiji pijani
glas, iz neposredne blizine. Psi su – lajali sa druge obale. Ni njima se nije ulazilo
u blatnjavi potok. Vujadinović i ja udarili smo desnom stranom, poznatim
pravcem, prema seoskom putu.
– Brž, sem, fantje, brž, v potok nam bežijo – viknuo je onaj glas i opalio.
Vujadinović se uhvatio za levu ruku. Nekako sam ga dovukao do plitkog rova,
ugazili smo u vodu, dopirala je do gležnjeva, i sagnuli glave. Izgubili su nas i više
nisu pucali. Glasovi su se udaljavali. Zavrnuo sam Vujadinovićev rukav i
maramicom mu zategao nadlanicu. Koliko sam u mraku mogao da razaznam, rana
nije bila teška. Nekoliko zrna sitne sačme zadržalo se pod kožom. Izbili smo na
drum, i za petnaestak minuta, bešumno, kao lopovi, ušli u selo. U krčmi „Kod
divljeg vepra“ bila su pogašena svetla. Prišao sam i pokucao na prozor. Niko nije
otvorio. Postajali smo tako, u tišini, kao smrznuti tvorovi, a onda je Vujadinović
predložio da probamo sa zadnje strane kuće, iz dvorišta. Kapija je izdajnički
zaškripala, ali se opet niko nije oglasio. Lovac i pas očigledno nisu bili kod kuće.
U prozoru sporedne dvorišne zgrade škiljila je lampa. Prišao sam, zasenio oči
dlanom i pogledao unutra. Stariji vodnik Živković, zaplićući jezikom, bučno je
objašnjavao nešto krčmarevoj kćeri. Nisam mogao da poverujem: ona je na sebi
imala venčanicu. U rukama je držala lonac za kuvanje i žustro odmahivala glavom.
– Šta da radimo? – upitao sam Vujadinovića.
– Da pokucamo, pa šta bude.
– Ma jesi li lud. Zaglavićemo zatvor.
– Ne zanima me, čoveče. Hoću da previjem ruku i da nešto popijem. A za
sutra me baš briga.
 Nije ni pokucao. Širom je otvorio vrata i suočio nas sa novom epizodom
naše sudbine. Začarana lepotica ispustila je lonac i po podu se razlilo jelo. Kasnije
sam se setio da je dobro mirisalo. Prvi je do glasa došao stariji vodnik Živković:
– Šta ćete vi ovde? Ko vam je, je l tako, dozvolio? Imate li propusnice?
Nije nas prepoznao. Bio je pijan kao svinja.
– To ćemo mi vas da pitamo druže stariji vodniče – sjajno se snašao
Vujadinović. – Mi smo iz vojne policije. Zašto niste na zadatku?
–Ženim se – rekao je stariji vodnik Živković, tužno. – Ali, bez uspeha.
Odbijen sam, je l tako, i možete smatrati da sam uhapšen. Svoju oficirsku čast
braniću pred sudom.
– Ma, dejte, no, dejte, fantje, kaj vas je pičʼlo – umešala se krčmareva kćer.
– Nihče se ne bo ženil nocoj in nikdo ne bo nikogar aretiral. Tako ste me
prestrašʼli, da so se mi prelile vse te dobrote, ki sem jih ʼmela za večerjo. Pejʼmo
noter, da vam gnjati narežem in da še kaj popijete.
Predlog je bio sjajan. Prihvatili smo ga bez dvoumljenja i za čas smo sedeli
za velikim stolom, pored peći. Krčmareva kćer donela je hleb, sušeno meso, kisele
krastavce i vino. Jeli smo umereno, tek da zavaramo glad, ali hrani u tečnom stanju
nismo opraštali. A i zašto bi.
– Momci, iz koje ste komande, odnekud ste mi poznati? – pitao je Živković.
Prećutali smo odgovor. I onako je bilo kasno za dramski preokret.
– Krv je već stala – Vujadinović je pokazao ranu krčmarevoj kćeri – ali bi
možda bilo dobro da mi opereš i previješ ruku.
– Greva v sobo, noter je prva pomoč – uzvratila je nesuđena nevesta i
odvukla mog dobrog druga.
Živković je hrkao za stolom. Iz sobe su dopirali uzdasi, sedeo sam u praznoj
krčmi i ništa mi nije padalo na pamet, vodopad je plavio dolinu, iz zidova su rasli
jelenski rogovi, žena, cvet i vino bili su najlepši ukras prirode, a onda su u
prostoriju nahrupili lovci, jedan od njih trijumfalno je iznad glave jednom rukom
podigao mrtvog tvora, dok je drugom stisnuo nozdrve. Vika se naglo stišala kada
su ugledali mene i grogiranog starijeg vodnika.
– Otkod pa vi tukaj? – krčmarev glas je sekao kao hladan nož.
Nisam znao šta da kažem. Nagnuo sam ostatak vina iz čaše, da ne propadne.
Krčmar je poleteo prema sobi i otvorio vrata. Svi su videli kako moj drugar
Vujadinović, divlja zver, vojnički neustrašivo oslobađa krčmarevu kćer od
devojačkih iluzija. Venčanica je ležala na podu, nevesta je, naga, bela i mršava,
zbunjeno namestila veo, a Vujadinović je, bez panike, podigao pantalone i kao u
lošem vesternu iskočio, uz prasak stakla, kroz zatvoren prozor. Otac je, da bi
zaštitio kćer od radoznalih pogleda, brže-bolje tresnuo vratima i opet u središte
interesovanja polupijane bratije vratio dva slučajno zalutala, uniformisana gosta
krčme „Pri merjascu“, starijeg vodnika Živkovića, koji o svemu tome, je l tako,
hvala ti bože, nije imamo pojma, i mene, pri zdravoj pameti, u strahu i trepetu.
Ustao sam, prespor da bežim i podigao stolicu. Bacio sam je onom ubici tvora
ravno u lice, potom sam prevrnuo sto. Živković se skljokao na pod.
– Treba mu je otipati obisti – rekao je krčmar. Udarci su zapljuštali i neko je
povukao zavesu preko moje svesti. Poslednje što pamtim bila je iscerena glava
divljeg vepra, uhvaćena krajičkom oka, negde gore, u uglu pogleda, obasjana
mutnim svetlom. Zatim mrak.
– ʼEj, koga to vidim? – prenuo me Vujadinovićev glas. Sedeo sam nad
ohlađenim doručkom, i zurio kroz izlog bifea. Jedva sam progovorio:
– Gde si, stari druže?
Srdačno smo se zagrlili. Potom me odmaknuo od sebe i dobro osmotrio.
– Ništa se nisi promenio. Kao da nije prošla duga godina. Šta ima novo, gde
radiš?
– Nigde.
– Pa kako ti ide?
– Ide nekako. Može i gore. A ti?
– Snalazim se. Navratio sam danas kod bivše gazdarice, da pokupim neke
stvari. Rekla mi je da me tražio drug iz vojske. Znao sam da si to ti. I zamisli,
naletim na tebe.
– Čekao sam te. Imam vremena.
– Hoćeš neko piće?
– Ne.
– Dobro, šta mogu da učinim za moju generaciju?
– Ništa.
– Imaš li stan?
– Imam. U stvari, do juče sam ga imao. Razvodim se.
– Baš šteta. Ko je dama?
– Ne poznaješ je. Slučajan izbor.
– Šta ćeš, slučajan izbor ponekad upali, ponekad ne.
– Kod mene nikada ne upali.
– Ni kod mene. Mora da nas je neko masno slagao. Nego, sećaš li se lova na
tvorove. Bilo je to sjajno veče.
– Nezaboravno.
 – A ni bolnički dani nisu bili loši. Dva meseca izležavanja preračunato u
aktivni vojni rok.
– Dobro su nas udesili.
– Tebe zaista jesu, ja sam se sam sredio. Živković je najbolje prošao. Sedam
dana lečio se od trovanja alkoholom, i doviđenja. Sada mi se, iz ove pameti, čini
da je bilo bolje da se uključim u tuču, nego da izigravam kaskadera. Bilo je duplo
staklo, čoveče.
– Imaš tvrdu glavu, ništa se ne primećuje.
– Vraga, i danas mi se muti od potresenog mozga. Posekotine ne računam.
A ti, tište li rebra?
– Ponekad. Pred promenu vremena.
– Stara kuko. Nego, znaš li šta je bilo sa Živkovićem?
– Ne.
– Sve je ispalo na najbolji mogući način. Uostalom, ko bi se u onom haosu
od države bavio jednom običnom vojničkom tučom. Posle bolnice dobio je
prekomandu, i unapređenje. Navodno, požrtvovano je branio svoje vojnike. I
oženio se. Nije teško pogoditi sa kim.
– Nije. Venčanica je već bila na dohvat ruke.
– Znaš li šta mi je rekla one večeri?
– Pojma nemam.
– Rekla je da će otići sa bilo kim. Znaš li zašto?
– Ne.
– Nije podnosila miris divljači. A i kog će đavola u onakvom selu. Treba
samo biti dovoljno strpljiv, i imati pripremljenu venčanicu. Neko će već naići. One
večeri čekala je nas, ne mene, nego nas, a naišao je stariji vodnik. Malo se
dvoumila, ali na kraju krajeva, daj šta daš. Kada biraš između svinja i tvorova
izbor nije bog zna kakav.
– Nije. I uvek treba izabrati svinje.
– Gde spavaš večeras?
– Još nisam odlučio.
– Možeš kod mene, što nije baš zgodno, živim sa nekim ko voli da postavlja
suvišna pitanja. Ili, što je bolje, ovde, kod bivše gazdarice. Rekla mi je da traži
podstanara. Nije skupa, ne dosađuje, od jutra do večeri gleda TV, retko izlazi iz
svoje samice, i ništa ne pita. Da probamo.
– Važi.
 Uzdigli smo se liftom na peti sprat, za pedalj bliže Bogu. Otvorila nam je
vrata i posle dve Vujadinovićeve reči propustila nas unutra. Odmah smo se
dogovorili. Pokazala mi je sobu. Bila je tamna, oskudno nameštena i zagušljiva.
Prišao sam i otvorio jedini prozor. Novi Beograd je mleo i uspavljivao ljude, pa
ipak, bilo mi je dobro u njemu. Nisam poznavao nijedan drugi grad. Pozdravio
sam se sa Vujadinovićem. Prateći ga do izlaznih vrata na krevetu u njenoj sobi
video sam spremnu crnu venčanicu.
 72:73

Evo kako je to bilo. Bio sam, tada, već odlučio da ostavim košarku. Osam
godina, ne računajući dve u podsavezu, četiri u juniorima i početnički period divlje
igre, osam punih godina svakodnevnog trpanja lopte u koš, osam godina znoja i
isto toliko sedenja na klupi za rezervne igrače u prosečnom timu bilo je sasvim
dovoljno. Ne dovoljno, preko glave. Sve me zamaralo: odlazak, zimi, u hladne,
prljave sale ili, leti, u krug tvrđave, na trening pod reflektorima, rezak glas trenera
koji viče dok trčimo kroz pregrejani vazduh, kao kroz bure ulja, trpki vonj
svlačionice, pranje opreme, publika, sve, doslovno sve. Ne znam zašto sam
odugovlačio sa odlukom, verovatno mi je, slutio sam više nego što sam znao,
nedostajao jak razlog, trenutak kada ću sve oterati do đavola, na način koji bi bio
vredan pamćenja, ako je išta vredno pamćenja.
Te sezone, moje osme prosečne sezone u prosečnom timu, išlo nam je kao i
do tada – uobičajeno, što je blaži izraz za nikako. Ponekad bi pobedili, po pravilu
timove lošije od nas, zamislite bilo je i takvih, ali smo se, u gotovo svim
utakmicama, vukli po parketu kao premoreno, obezglavljeno pleme. Ništa tako ne
pritiska ekipu kao osećanje prosečnosti, saznanje da ne možeš više od onoga što ti
je Bog dao, mada se povremeno, pa i tada bezvoljno, upinješ da budeš bolji nego
što u stvari jesi.
A pored toga, bio sam nešto načuo da žele da me se otarase, zajedno sa još
dva-tri lošija i već stara igrača. Znate tu priču, ova ekipa je dostigla svoj
maksimum, valja podmladiti tim, veteranima treba odati zasluženo priznanje,
razlaz je neminovan, ali mi smo sve svoje obaveze ispunili, i ostalo trućanje i
ćeretanje, kako to obično biva, a što je najgore, bili su u pravu, zaista su bili u
pravu, šta se još moglo očekivati od nekoliko dunstera i dustabanlija, među koje i
sam spadam, koji su za nekoliko sezona, svi skupa, dali onoliko koševa koliko
dobar igrač, kad poludi, da za pola poluvremena.
Jedne večeri, posle treninga, na tri utakmice do kraja prvenstva, priđe mi
Trener, nesimpatičan i mutan tip, za koga sam verovao da je zalutao u taj posao,
ali se nismo kačili, i kratko i ozbiljno, kako on to već ume, reče:
– Imam sa tobom jedan razgovor.
– Nema problema, recite.
Na nekoliko poslednjih utakmica nisam ulazio u igru pa sam pomislio da će
sada da se vadi i da mi priča nešto o tome. Gubili smo glatko, i ponižavajuće, ali
on ništa nije pokušavao, kao da ga se to ne tiče. Govorilo se da naredne sezone
prelazi u drugi, bogatiji klub, koji se ove godine bori za ulazak među četiri, a u
poslednjem kolu igra sa nama, na njihovom terenu.
 – Nećemo ovde, sačekaću te ispred ulaza.
– U redu – rekoh – gotov sam za nekoliko minuta.
Otišao sam do svlačionice. Zaudarala je na paru, na amonijak, na oštrim
muškim znojem natopljene dresove, na prašak protiv gamadi koja se množila
ispod trulog drvenog poda. Istuširao sam se, pokupio prnje, doviknuo „zdravo“ na
koje dobih nekoliko mrzovoljnih odgovora, i krenuo prema izlazu. Posle treninga
nismo skupa odlazili u grad, kako to čine igrači kojima sve polazi za rukom, sa
željom da produže ono retko, razgaljeno zadovoljstvo nakon dobre igre, ma kakvi,
otaljavali smo posao, jedva čekajući da se prvenstvo što pre završi.
– Slušaj, da ne okolišimo – poče Trener, pošto smo seli u letnju baštu, na
zidinama tvrđave, i naručili piće. Niko nas nije prepoznavao, niko nije tražio
autogram. – Znaš da ove godine najverovatnije ispadamo iz lige.
– Znam – rekoh – pod uslovom da izgubimo sve tri utakmice. Ako ih
dobijemo, ostajemo.
– Da, postoji ta mogućnost, ali valjda i sam vidiš da je tako nešto gotovo
neizvodljivo. Ne kažem, možda smo mogli da uradimo nešto više, ali o tome je
trebalo misliti ranije. Ovako, makar i dobili naredne dve, gde smo u jednoj bolji,
a u drugoj fifti-fifti, ostaje nam da se vadimo u R., a oni ulaze među četiri. Sigurno.
– Ko kaže?
– Ja. Sve je već dogovoreno.
– Znači, istina je da idete kod njih.
– Da. Pod uslovom da im u poslednjem kolu ne pravimo probleme.
– To je tako vezano?
– Aha.
– Ali, što bi mi njima pravili probleme, kad su bolji od nas. I zašto baš meni
to pričate?
– Slušaj – reče on nekako zagrcnuto, izmenjenim glasom, verovatno sve nije
išlo onako kako je zamislio. – Oni znaju da će to biti odlučujuća utakmica, i nama
i njima. Hoće da se osiguraju.
– Nama neće, ukoliko izgubimo na jednoj pre njih.
– Svejedno, njima hoće. Osim toga, ako izgubimo sve tri videće se da je
namešteno.
– Sve to može bez mene, to je vaša priča.
– Može postati i tvoja.
– Kako?
– Lepo. Ti sasvim dobro znaš koliko vrediš. A i objektivno, ističe ti rok
trajanja. Sutra si na ulici. Ko će zadržati isluženog beka u timu, svejedno da li
ostajemo ili ispadamo. Konačno, nadam se da si za sve ove godine naučio da se
od najboljih igrača nikada ne traži da prodaju utakmicu, to se jednostavno vidi.
Nego, da se mi dogovorimo. Ispusti dve-tri lopte, više ne treba. Iduće godine ideš
sa mnom, kao drugi pomoćnik, poznaješ igru. Sve je već dogovoreno, oni te hoće.
– Da budem trener?
– Zašto da ne. Svi dobri treneri su bivši loši igrači.
– Pa zar nije providno da me ubacite u tim na poslednjoj, odlučujućoj
utakmici, kada nisam igrao na prethodnih deset, sasvim beznačajnih.
– Nisi razumeo. Igraćeš na sve tri preostale. Znaš li kuko?
Slegoh ramenima.
– Najbolje što umeš, najbolje što si ikada igrao. Biće to tvoja labudova
pesma. I niko te neće okriviti za poraz. Uradio si sve što si mogao. Pamtiće te
dugo, kao dostojanstvenog gubitnika, sve do sledeće utakmice. U redu?
Ćutao sam.
– Razmisli – reče Trener, ostavljajući i meni i njemu vremena da udahnemo
vazduh. Ustade, i ne pružajući ruku, ode, uz neku nejasnu reč, nalik pozdravu.
– Razmisliću – dobacih poluglasno, iza njegovih leđa. Nisam bio siguran da
li me je čuo...
...Penjao sam se mračnim stepeništem, svetlo nikada ne palim, znam svaki
stepenik napamet i nije mi teško da se u mraku dokopam brave. Ušao sam u
neraspremljenu sobu, seo na pod i otvorio torbu. Izvadio sam trenerku i prebacio
je preko stolice, patike sam gurnuo pod krevet, među bubašvabe i odbačene stare
novine. Verovatno pretpostavljate da sam razmišljao o razgovoru sa Trenerom, da
su me opsedale teške misli i nedoumice, da mi se probudila griža savesti, ali ništa
od svega toga, bio sam savršeno miran, gotovo ravnodušan, da, to je prava reč,
ravnodušan, za osam godina deranja klupe (onih nekoliko dobrih utakmica koje
sam odigrao, zbog njihove beznačajnosti, niko nije pamtio) otupeo sam i više nego
što je bilo potrebno, sve što se dešavalo na terenu posmatrao sam sasvim
nezainteresovano, i isto tako sam, povremeno, ulazio u igru, kažu da je igrač
igrački mrtav kada mu postane svejedno da li dobija ili gubi utakmicu. Bio sam
taj. Bilo mi je svejedno, i tako, nisam ništa posebno mislio ni o onom što će
uslediti, šta god da usledi i posle toga će se nekako živeti, mada, priznajem, po
prvi put sam osetio, a mene osećaj ne vara, da ovoga puta ponešto može zavisiti i
od mene, ne mnogo, ali ipak može zavisiti. Poželeo sam da je pozovem. Dohvatio
sam telefon i kao slepac, u mraku, pipajući, okrenuo njen broj. Zvonilo je dugo,
pre nego što se javila.
– Zdravo – rekao sam – Šta ima novo?
 Pauza, kao da se polako prisećala ko bi to mogao biti, potom njen pospani,
napukli glas:
– Opet ti. Molim te, već sam ti toliko puta sasvim jasno kazala da me više
ne zoveš. Više nikada, razumeš, a pogotovo ne u ovo doba noći.
– Mislio sam...
– Uopšte me ne zanima šta si mislio.
Spustila je slušalicu.
Nekada ju je zanimalo šta sam mislio, ali, to je bilo nekada, dok iza mog
imena u novinama nije stajao zarez. Posle, posle sam prestao i o tome da mislim.
Ponekad bih joj se, od duga vremena, javio, pa smo vodili kratke, jezgrovite
razgovore, poput ovoga. Više nisam znao ni gde je, ni šta radi, prestala je da dolazi
na utakmice, gotovo da sam i zaboravio kako izgleda, nisam, foliram, pravim se
kul, to ću uvek pamtiti, do staračkog doma za islužene igrače, još uvek sam znao
broj njenog telefona i to je bilo dovoljno. Sedeo sam na podu, leđima oslonjen na
krevet, i gledao u mrak. Tako sam i zaspao. Napolju je, kao u sto puta viđenim
pričama, promicala kiša, vetar je cvileo pod prozorom.
Sledećeg jutra, na šuterskom treningu, dan pre prve utakmice, predstavili su
nam Novog. Dobri klipan iz lokalnog tima, sa debelim listovima i ohoho odrazom,
bio je dovučen kao spasonosno pojačanje, tako se uvek govori, neophodno za
opstanak u ligi. Imao je pristojan šut, ali nije imao iskustvo, nema veze, nije bio
loš materijal za prosečno krilo, u istom takvom timu, u kojem, ako ćemo pravo,
nikada nije ni bilo pravih igrača, sve polovnjaci. Brzo sam ga pročitao, prodali
smo mu onaj prastari gaf, za sve novajlije. Volim taj mali trik, uvek upali. U centar
igrališta stavimo četiri lopte, prema kojima trči pet igrača. Cilj je dokopati se svoje
paklene pomorandže, na bilo koji način. Novak se obično nađe u čudu: – Hej,
nema dovoljno lopti – a neko, kao uzgred, kaže: – Ako si igrač doći ćeš do jedne
od njih.
Dobro je pucao taj Novi, stvarno, i mada svaki tim sporo vari pridošlice,
postoji neka nelagodnost, zavist, nepoverenje, zahvaljujući Novom, najpre njemu,
dobili smo prvu utakmicu, relativno lako i uverljivo. Ali, skromno dodajem,
zahvaljujući i meni. Prvi put posle nekoliko godina startovao sam u postavi, Bek
pretplaćen na petorku samo je oborio pogled kada je Trener saopštio ko počinje,
svi su mislili da je po sredi neka varijanta, da ću izleteti sa terena za dva-tri minuta,
čim stvari krenu nagore, ne znam, možda je tako i bilo, ali, nije krenulo nagore,
nakon toliko vremena opet sam video igru i osećao dubinu prostora, koji se, na
drugom kraju dvorane, sužava u jednu tačku, u protivnički koš. Nisam mnogo
poentirao, ukupno dvanaest poena, sedam u prvom, pet u drugom, ali sam dobro
prenosio lopte, gradio akcije i zasipao Prvog Centra i Novog, njima je sve polazilo
za rukom, a i protivnik nije bio bog-zna-kakav, bili su ubedljivo poslednji, kroz
njihovu odbranu duvala je jaka promaja, tako da smo, na trenutke, osećali onu
timsku nadmoćnost za koju sam verovao da smo je zauvek izgubili. Novi i ja smo
se prepoznavali, a ni ostali nisu bili loši, izašao sam pri kraju utakmice i dobio
aplauz onih stotinak nesrećnika koji su izigravali publiku, neko me čak i potapšao
po ramenu, a Trener mi je, u prolazu, dok sam se spuštao na klupu, mirno i nekako
značajno, dobacio: – Samo tako, stari.
Na sledećoj utakmici Novak je pukao, sasvim. I mi, zamalo. Kao i svi
neprilagođeni igrači, one naivne, lokalne zvezde iz nižerazrednih timova,
poverovao je, posle samo jedne dobre igre, da je novo čudo, kandidat za
reprezentaciju, pričam ti priču, igrača koji misli da je za noć promenio svet uvek
dočeka hlađenje. U nedelji između te dve utakmice uvežbavali smo napad i
odbranu, na treninzima smo Bek i ja, prema očekivanju, promenili mesta, sada
sam ja bio prvi plejmejker, a on moja rezerva, jednom sam probao da je pozovem,
i ništa, nije bila kod kuće, drugi put progovorili smo tri rečenice, rekla mi je da je
čula da sam dobro igrao i da joj je drago, ali nema smisla da je zovem, sve je
gotovo, kazala je ne tako sigurnim glasom, i nije zalupila slušalicu, Trener je
isticao moje iskustvo koja treba do kraja iskoristiti u odlučujućim mečevima, i
zaista, na derbiju začelja, u susretu dva najozbiljnija kandidata za ispadanje, pored
onih već otpisanih, koje smo slistili prethodne nedelje, pritisnuo sam gas do daske.
Priznajem, pomislio sam da je sve uzaludno. Novak je, ošamućen brzo stečenom
slavom lokalnih razmera, promašivao čiste zicere, Prvi Centar je nakupio penale
već početkom drugog poluvremena, Drugi je bio indisponiran, a Treći je imao
problema sa hodanjem, mislim, saplitao se o sopstvene noge, u završnicu smo ušli
sa minusom od pet poena, Trener nas je vodio traljavo, ne mogu da kažem da li
namerno ili ne, ima jedan trenutak u igri, onaj kada se lomi rezultat, u kojem se
prepustiš sudbini, i sve činiš po intuiciji, spontano, bez hladnih misli, po nekom
višem redu, kada si samo produžena ruka tog reda, izvršilac božanskog rasporeda
stvari, zaigrao sam sa Bekom u paru, on je zveknuo jednu potpuno iracionalnu
trojku, sa polovine terena, iz predsoblja, zatim sam ja presekao protivnički napad
i odmah pronašao Trećeg centra, zaostalog pod njihovim košem, promašio je čistu
poziciju, ali pod faulom, i imao je dva slobodna bacanja, vreme je već bilo isteklo.
Nemojte misliti da ih nije dao. Smestio ih je kao dve kruške u košaricu. U
produžetku smo ih slistili, bili su ošamućeni, i više su se držali za glavu nego što
su igrali. Kada smo napuštali teren ugledao sam je na tribinama. Mahnula mi je.
Prošlo je sedam dana, dovoljno da Bog stvori svet, i da jedna klimava
košarkaška ekipa postane pravi tim.
Aerodromi su bili zatvoreni zbog nevremena, pa smo u R. doputovali
vozom, nakon četrnaest sati gužvanja u prenatrpanim, vlažnim kupeima. Sve je
bilo pod vodom, te jeseni obnavljao se potop, ponekad je izgledalo da naša
kompozicija, gmižući pružnim nasipom, lebdi nad beskrajnim jezerom.
 Dočekala nas je prepuna sala, huk navijača. Prvo poluvreme odigrali smo
traljavo, vezanih ruku. Nije mi išlo, ali me Trener uporno držao u igri, tačno onako
kako je rekao da će činiti. Zujali su pored nas, skidali nam lopte, i poigravajući se,
nabili petnaest razlike. Na tajm-autima Trener se, kao, upinjao da nas pokrene,
govorio da ima još da se igra, upozoravao da na vreme zatvaramo njihovu kontru
i da probamo sa uspavljivanjem, na dugi napad, ali sam znao da sve to čini reda
radi, rutinski, jer, sve se odvijalo baš onako kako je njemu odgovaralo. Zaboravio
je da bi moglo odgovarati i nama. Na odmoru, u svlačionicama ispod tribina,
popadali smo po klupama. Zvuk publike dopirao je, prigušen, iz daljine, nalik
mumlanju mnogoglave zveri koja se približava žrtvi.
Treći centar, koji bi obično ulazio u igru kada smo vodili sa dvadeset razlike,
dakle, nikad, i uprkos onim, činilo se, slučajnim slobodnim bacanjima, igrač bez
poverenja, nešto je razgovarao sa Trenerom, koji mu je, izlazeći, dobacio: –
Počinješ u postavi.
Onda su nas pozvali na teren.
Treći centar je skakao za prvi napad, dao sam mu znak, i on je, začudo,
nadskočio protivnika i snažno gurnuo loptu prema njihovom košu. Pretrčao sam
igrača koji me je čuvao, zgrabio kožnu bombu pre njega i položio je tamo gde
treba. U skoku on me odgurnuo, odleteo sam u konstrukciju. Promašio sam
dodatni penal, ali je Treći uhvatio odbijenu loptu i zakucao je kao da pada sa
plafona, tako da je u sali nastao muk. Potom sam brzo prekinuo njihov napad.
Uleteo sam u putanju protivničkom beku i stao tačno u času kada se svaki sudija,
čak i onaj najbolji, pokoleba da li da dosudi faul u napadu ili faul u odbrani. Sve
zavisi od ubedljivosti pada. Presekao sam mu kretanje, sačekao ga da mi, vođen
inercijom, nahrupi u grudi i, glasno istiskujući vazduh, tresnuo sam na leđa. Cela
stvar je u tome da uhvatite najpogodniji trenutak i sudarite se sa protivnikom tako
da izgleda da vas je napadač odneo. Kada naiđe, treba da naleti. Ništa više.
Počeli su da im zvižde, mi smo zaboravili na umor, razleteli se, Novak je,
posle toliko promašaja, konačno uhvatio šut. Pet napada, pet koševa. Stigli smo ih
već posle nekoliko minuta, bez posustajanja nastavili da ubrzavamo, izgubili su
se, počeli da udaraju, da viču na sudije, ali nije vredelo, promašivali su i ono što
je bilo nemoguće promašiti. U finiš utakmice, nakon našeg malog pada, ušli smo
poravnati, koš-dva za nas, koš-dva za njih. Nisam osećao ništa, igrao sam kao
mehanička lutka, prihvatim loptu, prenesem je na protivničku polovinu, uposlim
saigrača, sačekam ishod, zatvorim njihovog beka, dahćem i vičem, vrati se, pazi,
dodaj, pokrij desetku, bravo, ej, sudija, faul, zašto koraci, i opet sve ispočetka, kao
pod narkozom, u transu. Na pedesetdve sekunde pre kraja, oni su vodili sa 69:67,
uzeli smo tajmaut. Trener je, vidno nervozan, zahtevao mir, i čistu poziciju za šut.
Insistirao je da odgovornost preuzmu stariji igrači i pri tom me oštro pogledao.
Izdržao sam taj pogled, tu naredbu bez pogovora. Uzeo sam loptu i bacio je visoko,
preko celog terena. Tamo je sačekao Novi i stavio je u kantu. Izjednačenje: 69:69.
Onda su oni potrošili svoj poslednji tajmaut. Na dvadeset sekundi pre kraja
njihovo krilo uputilo je šut direktno iz očaja, sa sedam metara. Očajnički šutevi
uvek ulaze: 72:69. Hteli su da nas spreče taktičkim faulom, da ne šutiramo trojku,
i odmah pod košem faulirali Trećeg centra. Računali su, ako i da dva penala, njima
ostaje da drže loptu do isteka utakmice. Nemojte misliti da ih nije utandrljao, ništa
više nije bilo slučajno, sve što se desilo bilo je neumoljivo, neumitno i pravedno.
Kod rezultata 72:71 za njih, na sedamnaest sekundi pre kraja, izveli su mračni
predmet želja ispod svog koša, i naišli na zid, na smrtonosni zagrljaj naše odbrane,
i već posle par koraka njihov bek se spetljao sa loptom, koja je, kao da je odjednom
i sama oživela, u prostom broju sekundi, nekoliko puta promenila vlasnika, u dva
navrata bili smo na rubu pakla, a zatim opet osvajali pravo da se nadamo, čekao
sam tu loptu godinama, u snu, i ona je, najzad, vođena božanskim proviđenjem,
kao na usporenom filmu, doskakutala do mene, bila je to moja lopta, krajičkom
pogleda video sam kako se na semaforu podiže strašni mač vremena, i bacio sam
je od sebe, u muklu prazninu hale, u prostor večnosti, znao sam da odlazi na pravo
mesto. Uz zvuk sirene prošla je kroz mrežicu, a onda su me zatrpali moji saigrači.
Nisam mogao da viknem, a hteo sam, pluća su gutala vazduh kao vrelo testo, bio
sam umoran, i odjednom nekako omamljen i trom, kao da se sve to dešava nekom
drugom. Znao sam, ipak, da je to kraj za pamćenje. I rezultat, da, i rezultat: 72:73.
Verovatno se pitate šta je bilo sa Trenerom, šta mi je rekao posle utakmice.
Ništa, ništa mi nije rekao, izbegao je čak i moj pogled, izgubio se i više nikada se
nismo videli. Čujem da je, docnije, ipak prešao u onaj klub. Mene nisu zvali, a i
zbog čega bi.
Dan posle utakmice, u mojoj neraspremljenoj sobi, zazvonio je telefon.
Podigao sam slušalicu.
– Hej – rekla je – bio si sjajan, čestitam.
– Hvala.
Nisam znao šta još da kažem. Bio sam prazan i mlitav, poput stare,
ispumpane košarkaške lopte.
– Još si tu?
– Jesam – rekoh.
– Možda ne bi bilo loše da ipak dođem. Šta kažeš?
– Kako hoćeš.
– Dolazim.
– U redu, čekam te.
Sa terase sam, opružen u naslonjači, video vetrom ustalasanu reku sa
lukovima mostova i isprekidanim kolonama vozila koje prelaze preko njih. Boja
vode se menjala u zavisnosti od boje oblaka. Kada bi dole, u nevidljivom kanalu
ulice, prošao tramvaj, u rasušenim prozorima zazveckala bi stakla.
 AH, DOBRI VOZAČI ŠTO KLIZITE
KROZ LETNJE CRNE NOĆI

Ona je okrenula glavu, i nagnula se prema meni, kao da želi nešto da kaže.
– Reci – rekoh.
– Ništa.
– Učinilo mi se da da si htela nešto da kažeš.
– Ne. U stvari, reći ću ti posle.
Sedeli smo u prostranoj sali za predavanja i, kao, slušali neku zamornu, dugu
priču, ne znam o čemu. Dozvolio sam da me dovuče ovamo zato što nisam znao
gde bih drugde. Nije postojalo nijedno bolje mesto. Nigde. Sva su ista. Izvesno
vreme, minut-dva, ne više, posmatrao sam predavača, visokog, bradatog,
blagoglagoljivog tipa sa naočarima. Imao je oblik samo dok govori, kada bi
zaćutao najednom bi postao nekako manji, amorfan poput amebe.
Pokušao sam da se usredsredim na njegove reči:
– Teror i civilizacija su neodvojivi – govorio je. – Kultura se razvila pod
pokroviteljstvom dželata. Nemoguće je sačuvati civilizaciju, a ukloniti teror. Vrlo
često on je brza, efikasna zamena za konvencionalni rat. Kraće traje, a i žrtava je
mnogo manje. Cilj terora je uvek nasilna promena, i to promena rušenjem. Ako tu
vrstu socijalne akcije, motivisane željom za promenom nekog stanja, figurativno
zamislite kao rušenje jednog mosta, do tog cilja možete, u osnovi, doći na dva
načina: tako što ćete baciti atomsku bombu na grad u kojem se taj most nalazi, ili
tako što ćete pod noseći stub mosta postaviti malo eksploziva. Terorista se
opredeljuje za drugi način. U tom smislu, teror je ekonomičan.
Bilo mi je dosadno. Profesor je nastavljao da tupi:
– Čak i samo slabljenje terora podrazumeva početak, svetskog rasula. Teror
je profesionalni rizik države, paradoksalno, drage kolege, rizik čak i one države
koja sopstveni terorizam uzdiže na nivo zakona. Terorizam države moguće je
neutralisati jedino terorisanjem države. Odatle nije daleko do zaključka da je samo
teror pojedinca, ili teror izabrane grupe pojedinaca, istinski moralno opravdan,
dopustiv, pa čak i poželjan. Ostavimo za trenutak kriterijume po kojima ti
pojedinci bivaju izabrani. Ti kriterijumi nisu egzaktni. Neko, jednostavno, oseti
unutrašnji moralni nalog... Posmatrani iz tog ugla, pojedini periodi istorije
razlikuju se po tome da li su ih realizovali uspeli ili neuspeli teroristi. Uspeli
teroristi su heroji, državnici, demokrate, a neuspeli su oni koji kažu: – U redu,
pokušali smo, upotrebili smo strah, bojali su nas se, pa šta ako nismo uspeli. Da
smo uspeli, bili bismo heroji.
 Možda je bilo zanimljivo za druge, ili za nju. Možda, kažem, ne znam. Nije
dopiralo do mene. Osmotrio sam sve slušaoce, nekoliko pokislih studenata, na
čijim licima se ništa nije dešavalo. Bio sam umoran, mrzovoljan, rasplinut,
malodušan, nekako promašen, suvišan, malaksao, nezainteresovan, odsutan,
pospan, dalek, spor, trom, prazan, odmaknut od sebe, bilo mi je svejedno. Osetio
sam mučninu, hteo sam napolje, odmah. Ustao sam, tip me pogledao, kao da cedi
limun. Ona me uhvatila za rukav i zadržala.
– Ej, šta ti je, sedi, sada će kraj.
Seo sam, poslušno.
– Bled si. Da li ti je dobro, kako se osećaš?
Ćutao sam, šta sam mogao da joj odgovorim. Kako se osećam? Nikako. Znaš
za ono drveće, tamo, na Novom Beogradu, zasađeno u velikim betonskim ovalima,
koje, pošto proguta svu zemlju ispod sebe, nastavi da živi žderući sopstveno
korenje. Eto, tako se osećam, mislio sam, ćutke. Poželeo sam da se nešto dogodi,
nešto što bi me malo pokrenulo, makar i nagore, ali nije vredelo, već danima mi
se, od dolaska iz V., ništa nije događalo, bio sam sam sebi nepoznat, sve što se
zbivalo, zbivalo se nekom drugom, ne meni, bože koliko slika, upamćenih bez
razloga i mimo volje, koliko zatamnjenog prostora, setio sam se da je do šume
trebalo preći stotinak metara, preko minskog polja, trčeći cik-cak, samo sa jednom
mišlju u glavi, neću nagaziti, neću nagaziti, u daljini se video grad u ruševinama i
napola presečeni, klonuli dalekovodi sa pokidanim žicama koje su dodirivale
zemlju, negde u blizini čuli su se kratki, reski rafali, tak-tak-tak, odnekud je
dopirala potmula grmljavina topova, trčao sam i već sam bio nadomak šume, još
samo nekoliko koraka, i onda je nešto naglo blesnulo, ništa nisam čuo, neko je
preko mojih očiju navukao crni povez, poslednje što sam video bila je nečija
mrtvački bela ruka koja mi pokazuje da krenem prema njoj... u bolnici mi se, posle
toga, ko zna zbog čega, vratila slika nekog davnog matinea u malom, zagušljivom
bioskopu, u „Fontani“, možda, nisam siguran, ljudi su leteli nebom, pod
kišobranima, i pevali vesele pesme, a ja, dvanaestogodišnjak, ozbiljan i star, sedeo
sam među malobrojnim posetiocima, prikovan za stolicu, i nisam mogao nigde da
odem, u stvari, nisam to želeo, pa tako i kasnije, mnogo kasnije, i sada, dok
posmatram njen profil, i kako nesvesno, poluotvorenih očiju, blago, jedva
primetno klima glavom prema predavaču.
Upoznali smo se u fakultetskoj auli, pre nekoliko dana. Ponekad sam odlazio
na to mesto, bez razloga... dobro, recimo da su se tamo mogle videti zanimljive
devojke, studentkinje, mnogo njih. Obično bih prethodno obišao okolne ulice,
onako, tek da potrošim vreme, i najzad ulazio u pusti, hladni hol, nalik
besprekorno izdubljenoj pećini. Tog jutra, kada me je pokupila, predavanja su bila
otkazana. Pomešala me sa nekim, i kada je otkrila da se zapravo ne poznajemo,
već smo razgovarali, nagnuti nad šoljama tople kafe, u bistrou na uglu. Naišao sam
i sutradan. Bila je tamo, u stišanoj, ali opako živoj raspravi sa dva dobra komada,
vrlo slična njoj. – Terorizam je muški posao, a feminizam je, nešto drugo, ne bi
trebalo da se mešamo – rekla je jedna od njih, važno i sasvim izveštačeno, sa
pozom onih koji će tek postati učeni, sa tonom onih koji misleći da govore
pametno ponavljaju gluposti stare stotinama godina. Nisam obraćao pažnju. Posle
me odvukla u svoju sobu, dve ili tri ulice niže, i pokazala mi sve što ume i što ima,
uključujući mali smeđi mladež na unutrašnjoj strani butine. Na zidu, usamljen u
belini, stajao je sivi poster neke žene, njeno ime sam zaboravio, podsetilo me na
urlik, ili tako nekako, pričala mi je nešto o tome ali nisam je baš pažljivo slušao,
više me zanimala njena koža. Bila je prilično hladna, ličila mi je u tim stvarima na
savršenu mehaničku lutku, koju su naučili da će ponavljanjem određenih pokreta
postići nešto nalik na zadovoljstvo, praćeno povišenom temperaturom tela, ali ne,
ništa od toga, u jednom času prestade sa tim smešnim pokretima, nije to mogla da
radi bez prisustva trećeg. To mi je rekla kasnije, mnogo kasnije. U redu, rekoh joj,
verovatno si imala boljih tipova od mene. Gledaš neki prividno zanimljiviji i
bogatiji svet, možeš da biraš. A ja, od kada znam za sebe, sedim u ovoj usranoj
rupi od grada, i starim. To je jedino što radim. Poslednju godinu ostario sam koliko
za proteklih trideset. I što je najgore, to se ubrzava – svakoga dana ostarim za
onoliko koliko sam ostario svih prethodnih dana zajedno. Ponekad poželim da sve
zaboravim, da ležim u sobi i da jednostavno dišem, da me jednostavno ima, da
jesam, izvan stvari, izvan ljudi, izvan svega. Rekao sam joj još nekoliko dobrih
rečenica kojih ne mogu da se setim. Ah, da – rekoh joj da imam hiljadu lica, ja
imam hiljadu i četiri stotine, reče ona, ja imam hiljadu i četiri stotine jedno; ona:
ja imam hiljadu četiristotinedva, uvek imam jedno lice više od tebe, rekoh joj,
pomalo iznerviran, malo je nedostajalo da odem, kog sam đavola sedeo tu i
nagvaždao, rupa u meni se širila, dubio sam se iznutra, praznina je bila velika kao
utroba Mobi Dika, svaki dan izdubim u sebi jednu novu malu pećinu, postajem
iznutra porozan, jednom ću se urušiti...
Ono mrcvarenje od predavanja bilo je najzad završeno. Uhvatila me za rukav
i povukla prema izlazu. U hodniku smo sustigli predavača:
– Profesore – rekla je – da li primate danas?
Tip se okrenuo. Imao je lice koje se lako zaboravlja.
– Naravno. Pođite sa mnom.
Otključao je svoj kabinet, malu, zagušljivu ćeliju, prepunu knjiga, bez
dnevne svetlosti, i ponudio nas da sednemo. Upalio je svetlo i zatvorio vrata. Nije
nas pogledao, pitanje je bilo upućeno negde iznad nas.
– Kolega je nov?
– Da – rekao sam suvo. – U stvari, ne.
– Nisam vas do sada viđao na vežbama.
 Pauza. Da li je trebalo bilo šta da kažem.
– Profesore – uskočila je, gužvajući tišinu – on zapravo ne studira na našem
fakultetu, ali u njega možete imati apsolutno poverenje. Moj čovek – dodala je, sa
miligramom one ženske neodređenosti u glasu, tako da niko osim nje nije mogao
znati šta te dve reči – moj čovek – zapravo znače.
– Odakle si mladiću? – upitao je tip, prelazeći na ti.
– Odavde.
– Iz kog dela grada?
– Preko reke. Sa Novaka.
– Aha. Sa kim živiš?
– Sam.
– Šta radiš?
– Tako-tako.
– Studiraš nešto drugo?
– Ne.
– Imaš stan?
– Da.
– Gde?
– Na Bulevaru.
– U redu. To nam odgovara. Znaš li gde je Kineski zid?
– Znam. U Kini – rekoh ne mičući usnama. Tip me već nervirao sa istražnim
postupkom i sa tim licem koje kao da nije bilo njegovo.
– Da preskočimo zezanje. Mi se bavimo ozbiljnim stvarima. Pretpostavljam
da ti je naša prijateljica pričala o tome.
– Pojma nemam.
–Profesore, ne mislite valjda... – pokušala je da nešto kaže, ali ju je on
prekinuo.
– U redu, u redu, samo sam hteo da proverim, ćutanje se podrazumeva.
– Ćutanje, o čemu? – upitao sam.
– Polako mladiću, sasvim polako. Ono što sam ja zaboravio ti tek treba da
naučiš. Dakle, znaš li gde je Kineski zid? Na Novom Beogradu. Ne u Kini.
– Znam.
– Četvrti ulaz, prizemlje. Prva vrata levo od lifta. Na njima ništa ne piše.
Zvono ne radi. Pokucajte večeras u pola osam. Ono što dobijete odnećete do
Merkatora.
 – Kome? – upitala je.
– Nikom. Da li si radio sa automobilima?
– Pomalo.
– U redu, pronađi neki krš, i parkiraj ga ispred robne kuće.
– Tamo nema parkirališta.
– Stvarno. Dobro, onda ispred opštine, ili ispred stanice milicije, svejedno.
Udaljite se što pre. Videćemo se posle narednog predavanja.
– To bi bilo sve? – upitala je.
– Za sada. Kako napreduje vaš seminarski rad?
– Uskoro ću ga završiti.
– Kako smo ono formulisali temu? Podsetite me.
– „Aspekti terorizma u dramama Piskatora i Brehta“.
– Odlično. Da li ćete uključiti Piskatorovu produkciju Šilerovih
„Razbojnika“?
– Svakako. Tu imam neke nedoumice oko analize lika Karla Mora.
– Sa dobrim razlogom. On je ključ te drame. Pazite, ne možemo poreći kako
njegova namera da se suprotstavi vlasti pre svega vuče korene iz osećanja
odbačenosti od vlastitog oca, a ne iz neke celovite političke vizije. On se
suprotstavlja nepravdi ali postavlja sebe kao apsolutnog vladara nad sopstvenom
bandom uzaludnih, neosvešćenih, dezorijentisanih, slučajnih sledbenika koje
posmatra sa očiglednim prezirom, kao zombije u komi, kao proste, mehaničke
izvršioce svojih navodnih podviga. Hoću reći, njegove utopijske vizije boljeg
sveta, do kojih je moguće doći jedino nasiljem, neodređene su i bile bi, da nije
toliko krvi, sasvim idealističke, i nikako se ne mogu smatrati delom nekog ozbiljno
zasnovanog političkog programa. Njegova verodostojnost kao teroriste umanjena
je njegovom kolebljivošću i preteranom savešću. Savest i teror ne idu zajedno.
– Tako sam i mislila.
– Dobro. Napišite to, i donesite mi do kraja ovog semestra. Ukoliko slučajno
ne budem na fakultetu rad će primiti asistent – rekao je i ustao. (Video sam i njega,
delovao je kao da je zalutao odnekud.) Bilo je vreme da pođemo.
Po ulicama se taložio prvi sumrak. Na drugu obalu reke prešli smo
autobusom, smrdljivim, izdrndanim autobusom prepunim izgužvanih putnika.
Unutra je bilo prijatno kao u gasnoj komori, zbijena stoka isparavala je složno i
toplo. Napolju je bilo leto. Sišli smo na prvoj stanici, i otišli do Ušća, da ubijemo
nešto vremena, do pola osam. Seli smo na betonski obrub keja. Sava je nosila
granje. Prošao je brod, žmirkajući plavim signalnim svetlima. U daljini, ispod
tvrđave, oglasila se fabrička sirena. Zapalili smo cigarete i gledali u vodu. Prednoć,
reka sporije teče.
– Dobro, šta ćemo sada? – upitao sam.
– Mislim da smo se već dogovorili.
– U redu. Samo se pitam, zbog čega sve to hoćeš da uradiš.
– A ti?
– Recimo da me zanima kako će sve to da ispadne.
– Nemaš nijedan pravi razlog?
– Ne.
– Stvarno?
– Stvarno.
– Meni je svega preko glave. Gde mi to živimo? I kako? Bedno, dosadno,
nezanimljivo, mizerno, kao da trošimo neke dane koji nam ne pripadaju, i još pri
tome govorimo: – Ma nije važno. – Neću više tako. Hoću nešto da promenim. Bilo
šta. A u ovoj zemlji ima se šta promeniti, mislim, šta god da promeniš, menjaš
nabolje, u tolikim smo govnima.
– Previše čitaš.
– Ne, samo gledam. I pitam se zbog čega se baš nama sve ovo moralo
dogoditi.
– Meni se ništa nije dogodilo.
– Šta to govoriš. A kako ti je bilo tamo?
– Grozno. U stvari, zaboravio sam. Tačnije, trudim se da zaboravim. To se
dogodilo nekom drugom. A sada mi se baš ništa ne događa.
– To je najgore, kad ti se ništa ne događa. Zar nemaš nameru da nešto
pokušaš, da jednog jutra ustaneš i sam sebi kažeš: – U redu je prijatelju, od danas
više nećemo onako kako oni hoće, već kako ja hoću.
– Koji su ti to: oni?
– Pa oni, glavonje.
– Aha, razumem. I onda?
– I onda kreneš da nešto zaista uradiš. Nađeš ekipu, i to uradiš.
– Nemam ekipu, i ne znam šta treba da uradim.
– Mi znamo.
– Koji to: mi? Misliš na profesora?
– I na njega.
– Ne sviđa mi se njegova faca.
 – Ni meni. Ali nam je potreban, za sada. Pustimo ga da misli kako on ima
nas, kako smo mi njemu potrebni.
– Ako sam te dobro razumeo, ti hoćeš da sa dva čoveka, dobro, tri čoveka,
promeniš svet. Znam, znam, reći ćeš: – Zašto da ne, potrebno je samo verovati,
neki su u tome uspeli, sve važne stvari počele su sa dva-tri fanatika. – I to je zaista
tako, ali to su prokleto srećni ludaci, pogledaj, svaki dan gledaš na televiziji kako
neki nesrećni, bezimeni tipovi ginu za neku ideju, utopiju, ili viziju, za neku
glupavu stvar u koju veruju, i zbog nje se ubijaju, ili ubijaju druge, i ništa, svet
nikako da se promeni.
– Ti, dakle, odustaješ?
– Ne odustajem.
– Znala sam. To je prava odluka. Kada sam te prvi put videla odmah sam
bila sigurna da si pravi, ozbiljan igrač.
– Kako?
– Samo pravi igrači su u stanju da se igraju sopstvenom glavom. Po tome ih
je lako prepoznati.
– U redu. Uradićemo to. Samo nešto mislim, šta ako pogine neko ko sa tim
nema nikakve veze. Pođe čovek po cigarete, u papučama, i bum, više ga nema.
Slučajno.
– Nema nevinih. Svi koji pristaju da žive onako kako žive ne mogu biti
nevini. Naprotiv, krivi su.
– Možda ne pristaju, možda su uplašeni.
– I treba da se plaše, stoku mirnom čini jedino strah. Glavonje koriste strah.
– I mi ćemo se koristiti strahom.
Zaćutala je. Nije znala šta da mi odgovori. Onda je ipak rekla:
– Čuj, znam samo da ih ne podnosim, i da je jako važno to što ćemo uraditi.
Ne misliš valjda o tome šta će biti posle.
– Nešto će već biti.
Nasmejala se, verovatno sam rekao nešto pametno. Ustala je i uhvatila me
ispod ruke. Na obližnjem parkingu odabrao sam neka neupadljiva kola, i minut-
dva kasnije već smo jurili automobilskom pistom na Ušću, tamo gde sam kao
klinac gledao prve trke.
– Imamo li vremena za jedan krug – upitao sam je.
– Sedam i dvadeset – rekla je, umesto odgovora.
– Dobro, idemo.
Trku sam ostavio za neku drugu priliku. Kineski zid nije bio daleko, tri ili
četiri ulice dalje, stigli smo do njega brzo, mada je automobil bio vrlo loš, trulež
na točkovima. Četvrti ulaz, prizemlje, prva vrata do lifta. Svetlo na stepeništu nije
radilo. Pokucala je. Niko nije otvarao. Pokucala je ponovo.
– Ko je? – upitao je nečiji napukli glas iz dubine stana, zveckajući
ključevima.
– Prijatelji.
Otključao je vrata i otvorio ih tek toliko da mu glas postane nešto
razgovetniji. U mraku mu nisam mogao razaznati lice.
– Ko vas šalje?
– Profesor.
– Da li je nešto poručio?
– Pozdravio vas je i rekao da mi preuzimamo paket.
– Sačekajte.
Čekali smo. Iz stanova je dopirala grmljavina najavne špice večernjih TV
vesti. Stoka je ravnomerno disala, očekujući da glavonje saopšte kada će rat biti
završen. Odlutao sam: rovovi su bili puni blata, voda se cedila sa crnog granja
iznad naših glava, blato je bilo svuda, gde god da pogledaš blato i gnjilež, i mi smo
bili od blata, bili smo deo mračnog plemena koje puca u noć, u neko drugo,
nevidljivo mračno pleme, stvoreno od istog blata, svuda uokolo vode su rasle, dim
od vlažne, šištave vatre štipao je oči... Vrata se najzad ponovo otvoriše i ruka
profesorovog prijatelja pruži nam dobro uvezan paket, veličine kutije za cipele.
Neko je sa viših spratova pozvao lift i svetlo u kabini se u polasku upali. Ruka
profesorovog prijatelja bila je bela, kao da je posuta brašnom, gotovo dečija,
odnekud poznata.
– Odnesite ga odmah. Satni mehanizam je namešten – rekao je i bez
pozdrava zaključao vrata. Lift se vraćao. Brzo smo izašli iz haustora i seli u
automobil. Ruke su joj drhtale dok je pripaljivala cigaretu.
– Bojiš se? Još uvek možemo da odustanemo.
– Ne. Malo pozitivnog uzbuđenja, ovo mi je prvi put. Uvek drhtim kada
nešto radim prvi put. Šta ti kažeš?
– Meni je svejedno.
– Kao da gledamo neki film.
– Otprilike. Samo ne znam da li je dobar ili loš?
– To zavisi od kraja. A kraj će biti jedno veliko bum.
Izvezli smo se na bulevar. Bio je širok i siv. Vozio sam polako, misleći
otkuda se baš ja, baš sada, i baš ovde nalazim, mogao je to biti neko drugi na
drugom mestu, mada ipak ne, svako zaslužuje mesto na kojem se upravo sada
nalazi, i to je svet, bezbroj ljudi na različitim, a za njih pravim, jedinim mogućim
mestima se sumanuto kreće, misleći da nešto važno radi, neko nekog ubija, ubica
misli da za tako nešto postoji jak razlog, a ubijenom se čini da je to bez razloga,
glavonje donose odluke za koje misle da su važne, jer da nisu važne oni ne bi bili
glavonje, stoka proizvodi hranu, sprema hranu, guta hranu, izbacuje govna i od tih
govana opet pravi hranu, pari se, znoji, rađa, boluje, stari i umire, skida delove sa
kadavera i prišiva ih na žive leševe, ne bi li im tako makar i za jedan dan produžila
nadu, ide na posao, u školu, na odmore i sahrane, i to je život, pljuvačka,
fiziologija, anatomija, otužno slatkasti život koji se sprema za ratove, urla po
stadionima, trči maratone, sagoreva u krematorijuma parije, bogalje i izopštenike
iz plemena koja nisu imala sreće i isto veče ide na violinske koncerte, huli, krade,
čini dobra dela, i gmiže i vrvi, kao što gmižu i vrve bubašvabe u neopranom,
zapušenom slivniku.
U daljini, na vrhu najvišeg solitera, palila se i gasila krezuba reklama robne
kuće, sa pregorelim slovima, bio je to oglašeni nered, umesto robna kuća merkator
pisalo je roBna kUća Merkator, BUM je dolazio, BUM je jednostavno morao doći.
Automobil smo ostavili na dogovorenom mestu. Niko nas nije primetio, bili
smo deo gradske gužve.
– Gde ćemo sada?
– Mogli bismo kod profesora.
– Znaš gde stanuje?
– Naravno, pet stanica odavde, u bloku 66.
– Šta ćemo tamo?
– Pojma nemam. Da vidimo šta će reći kada nas ugleda.
Blok 66 je niz geometrijskih, sterilno raspoređenih građevina u
novobeogradskom pesku. Kada za vreme velikih letnjih vrućina ulazite u taj deo
grada učini vam se da je sve to samo pustinjska halucinacija, da su sve te kuće,
ulice, parkinzi, prodavnice, sagrađeni od žarkog, treperavog vazduha. Okolo je
pesak, i kranovi drugih gradilišta. Profesor nije bio iznenađen. Naprotiv, ponašao
se tako kao da nas je ceo dan čekao. Bio je prilično ubedljiv sa tim licem od
plastelina. Uveo nas je u gotovo sasvim prazan stan. Samo je na podu dnevne sobe
počivao uključeni TV. Posedali smo na neke prljave prostirke.
– Selim se – rekao je, mada ga ništa nismo pitali. – Večeras možete
prespavati kod mene. Krevet je u drugoj sobi. Nemojte se javljati na telefon. Ključ
ujutru ubacite u poštansko sanduče. Sada moram da idem, treba da obavim još
nekoliko neodložnih poslova. Zatim ću na neko vreme otputovati. Imam zakazana
predavanja na drugom univerzitetu, izvan zemlje. Nemojte me tražiti. Javiću vam
se kada za to dođe čas. Vi ćete se već nekako snaći. Ukoliko vam nešto bude
potrebno znate gde treba da idete. Doviđenja.
 Poželeo sam da ga udarim. I kada je već krenuo prema vratima učinio sam
to. Rasplinuo se pod mojim udarcem i u padu udario glavom u zid. Onesvestio se,
krv je liptala iz njegovog polomljenog nosa. Odvukli smo ga u drugu sobu i
vezanog ga položili na krevet. Sela je pored njega i povukla me na sebe. Bila mi
je sasvim nepoznata, nisam mogao da prepoznam nijedno od njenih hiljadu lica,
potucali smo se divlje, kao da patimo od neke neutažive, duge žeđi, kao da to
činimo prvi i poslednji put, odjednom. Profesor je otvorio oči. Gledao je. Mogli
smo da ga obesimo u kupatilu, ili da ga šutnemo iz stana. Učinili smo ovo drugo.
Napravljen od krpe oteturao je niz hodnik.
– Ne volim krv – rekla je. – Ni nasilje, mada je neizbežno. A nije ga moguće
kontrolisati. Ono raste, i jednog dana će svi ljudi iz ovog grada, iz svih gradova,
izaći na ulice i početi da se međusobno ubijaju. Možeš li to da zamisliš?
– Nisam pokušao, verovatno ćemo i to gledati na televiziji. I novi Mesija će
se roditi u direktnom TV-prenosu. Nego, pustimo to. Ti si već bila ovde?
– Naravno, profesori vole studentkinje. Trpali bi oni i maloletnicama, samo
kada mi mogli i smeli. I obratno. Studentkinje vole profesore. Kakav savršen,
perverzni idiot. Pali se na mladeže, čisti voajer. Budala koja tuca rečima. I što je
najgore, priča tako da ti se svaka glupost o kojoj govori učini mogućom. Šta nam
je sve ovo trebalo?
– Dođi – rekoh – sada će pregled dana. Legli smo na prostirku i dok smo se
ponovo tucali, na TV-u je krenuo izveštaj o eksploziji bombe. Počelo je sa tom
vešću, ne sa glavonjama. – Poštovani gledaoci – rekla je plastična spikerka, nalik
na barbiku, ne uspevajući, ipak, da do kraja prikrije uzbuđenje – Beograd, na
žalost, više nije jedan od najmirnijih evropskih gradova. Večeras je ispred opštine
Novi Beograd eksplodirala podmetnuta bomba. Kako saznajemo, dva lica su
poginula, a nekoliko ih je teže ili lakše povređeno. Prema nalazima istražnog
sudije bomba se nalazila u automobilu parkiranom između zgrade opštine i stanice
milicije. Prve vesti govore o tome da je materijalna šteta vrlo velika, popucala su
stakla na okolnim zgradama, a broj žrtava bio bi znatno veći da se na obližnjoj
autobuskoj stanici u trenutku eksplozije nalazilo više putnika. Iz kliničkog centra
dobili smo obaveštenje da je svim povređenim prolaznicima blagovremeno
pružena odgovarajuća medicinska pomoć i da se oni, srećom, nalaze izvan životne
opasnosti. Odgovornost za eksploziju za sada niko nije preuzeo. Ako se veličina
nekog grada danas, između ostalog, meri količinom i koncetracijom zla u njemu,
onda sa ovim terorističkim činom Beograd definitivno postaje velegrad – ovakve
vesti uglavnom smo, sećate se, minulih godina emitovali posredstvom inostranih
televizijskih stanica. O novim podacima izvestićemo vas u našim narednim
informativnim emisijama...
– Hej, ja idem u krevet, ne mogu više. Laku noć.
 – Laku noć.
Ostao sam sam, pred ekranom.
U kasnim posleponoćnim satima, za ljude koji boluju od nesanice, TV
emituje snove. Uzimam daljinski upravljač i lutam po satelitskom haosu, tražim
priču koja će poništiti moju amneziju. I ne znam da li zaista gledam ili spavam.
Grad je prazan, u razvalinama. Kraj je nekog bezimenog dana koji zjapi kao pustoš
dugih praznika u neodređeno doba godine. Spuštam se, niz dugu padinu ulice,
tramvajskim šinama, prema stadionu. U jednoj zgradi, pored koje prolazim, pali
se svetlo na najvišem spratu, i dugo, kao žižak, treperi u uglu mog oka. Gore, sa
visine, neko se smeje, kikotavo, u groznici. Podižem glavu, nema nikog. Nebo je
prazno. Produžavam dalje i pred noć prolazim kroz širom raskriljenu glavnu
kapiju stadiona. Tribine su puste, – neosvetljene, a ja stojim dole, na centru
igrališta, u preseku svetlosti reflektora i osećam kako hiljade snajperista, najmanje
stotinu hiljada neprisutnih snajperista nišani u mene, nije me strah, pre bih mogao
reći da imam tremu, mislim na sve utakmice koje nikada neću odigrati, a za koje
sam predodređen da im budem glavni junak, znojim se, molim strelce da ne
promaše, ali pucnja nema, u utrobi stadiona je kao u hramu bez krova, guta me
praznina. Budan sam. Mora da je to san, mislim, ipak je to san, u snu nikada nije
dosadno.
Pogledao sam na sat. Jutro se primicalo. Još malo i saobraćaj na bulevaru će
oživeti, naići će kamioni za odvoz smeća, smetlišta na rubu grada rastu iz dana u
dan, opasuje nas veliki bedem odbačenih stvari. Otvoriće se samoposluge i kiosci
za prodaju novina, jutarnja izdanja oglasiće još jednu lošu vest. I nove smrti,
gomilu novih smrti. Otišao sam da je probudim. Spavala je mirno, kao da je
prebrinula neku tešku brigu.
– Ej – rekoh – probudi se, idemo na more.
Otvorila je oči:
– Molim?
– Hajde, idemo na more.
Nije imala ništa protiv. Obukla se, pa smo se sjurili niz stepenište, stan nismo
zaključali. Ponuda na parkingu ispred zgrade bila je zadovoljavajuća, uskočili smo
u godzilu, neko japansko čudovište na točkovima, proždiralo je put, i začas smo
bili izvan grada, dan je bio sparan, leto je tek počinjalo, u šumama kroz koje smo
prolazili raslo je neko smešno drveće, gradovi su bili loše napravljene makete,
slučajna, uzgredna gomila zgrada, mostova i ulica, planine su ličile na loše crteže
koje sam crtao kao klinac, a negde iza njih prostiralo se ravnodušno, beskrajno
more, drugo ime za nebo. Pojavilo se iznenada, iza jedne krivine, bilo je već kasno
poslepodne, a vazduh gust, vreo i težak od mediteranskih mirisa.
 – Stani, hajde da ga gledamo – rekla je, i ja sam tu, na uzvisini, zaustavio
automobil. Izašli smo iz njega, prišli ivici puta i seli na kamenu ogradu iznad
provalije.
– Znaš – rekla je ona – htela sam nešto da ti kažem. – Reci.
– Ne mogu nikako da se setim. Znam samo da je u pitanju bilo nešto važno,
barem za mene.
–Ako je bilo važno, setićeš se. Nemoj samo na to misliti, obično dođe kada
misliš na nešto drugo.
– Ne, ne, toga se jednostavno ne mogu setiti.
Ćutali smo. Pogledala je nadole, kao da se pita da li je dovoljno duboko.
Onda se još malo pomerila i prebacila noge da vise u prazno. Zatim je rukama
dograbila stenu, obesila telo, nasmešila se i opustila, bez zbogom i bez najmanjeg
šuma. Ponor je bio dubok, znam da je padala dugo, sa radošću, slobodna od svega.
U daljini sam video teške, skotne oblake.
Na pustu plažu zakoračio sam u sumrak, šljunak je škripao pod nogama.
Stao sam pred pučinu. Nisam mogao da je obuhvatim pogledom. Nebo se mutilo,
vetar je podizao talase, dolazila je oluja, odasvud je kuljala tama, sipino crnilo,
podigao sam ruke, kao da želim da dirigujem nevremenom. Kiša je pljusnula na
moj znak. Pustio sam je da satima pada po meni, da me opere iznutra. Na povratku,
prema Beogradu, celim putem, vozio sam kroz vodenu zavesu. Mrak na drumu.
Kiša. Usputni zaspali gradovi, sablasno osvetljeni moteli i opustele benzinske
pumpe. Kiša. Mrtva priroda. Kiša. Ah, dobri vozači što klizite kroz letnje crne noći.
Svet je spreman za novi potop. Za pustoš, za nestanak svih nas. Onaj ko slučajno
preostane, biće bolji.
Pred zoru, stao sam ispred Kineskog zida, četvrti ulaz, prva vrata do lifta.
Pokucao sam.
– Koje?
– Prijatelj.
– Koji prijatelj?
– Šalje me profesor.
– Šta hoćeš?
– Da preuzmem novi paket.
– Nema ovde nikakvih paketa.
– Dobro, dajte ono što je profesor ostavio.
– Sačekaj.
Minut kasnije vrata su se otvorila i ruka iznutra pružila mi je veliku crnu
kožnu torbu. Prepoznao sam tu ruku.
 – To je sve – rekao je. – Nemoj više dolaziti.
Neko vreme kružio sam ulicama. Hteo sam da odem do Ušća i nadoknadim
onaj propušteni krug koji vučem još od vremena kada sam bio klinac, ali sam
odustao. Onda sam odabrao jedan soliter i parkirao ispred njega. Popeo sam se na
vrh zagušljivim, tesnim liftom, kabina je bila ižvrljana, u visini mojih očiju pisalo
je: ja mogu sve i ništa drugo. Izašao sam na terasu. Nad Novim Beogradom nebo
je postajalo prozirno. Nebo, drugo ime za more. Osmotrio sam trg koji je, dole,
duboko ispod mene, nalik na morsku zvezdu, prihvatao nekoliko ulica. Ljudi su
polako izlazili iz zgrada. Prišao sam ogradi, čvrsto se oslonio na nju, udahnuo
vazduh, izvadio pušku iz torbe, otkočio je, položio na zid i nanišanio prvog
prolaznika.
 SUVIŠE VREMENA ZA NEVAŽNE STVARI
(melodrama)

U jesen, dani su kraći. Ranim jutrom, još pospan i bezvoljan od

malopređašnjeg sna, preko pustog, sparušenog polja između dva novobeogradska
bloka, vodim svoje kćeri, Anu i Hanu, u obdanište. Po običaju, one su brbljive.
Mlađa, četvorogodišnja Ana, drži me za ruku, i zapravo ona mene vuče, a ne ja
nju, dok Hana, šest joj je godina, ide korak-dva ispred nas, i pevuši pesmicu na
engleskom: hickory dickory dock the mouse went up the clock, the clock stuck one
the mouse went down. Čini to već danima, i dosađuje mi. Uvek se bude pre mene,
kroz polusan čujem kako topću malim, bosim stopalima po parketu, i čas potom
evo ih u mom krevetu, pod pokrivačem. Mazne su, milujem njihovu blago
naježenu, mlečnu kožu, daleki nagoveštaj puti. Nekada sam se, iza spavanja, kao
teški bolesnik, lečio od snova, ali više za to nemam vremena, ustajem i pomažem
im da se obuku. Krpe odsanjanih priča vraćaju mi se posle ceo dan.
Polje preko kojeg prelazimo veliko je i negostoljubivo, tu i tamo sijaju barice
od nedavne kiše, tmurno je, iznad nas lagano promiču oblaci. Koračamo stazom
između kržljavog, samoniklog žbunja, mimoilazimo se sa retkim prolaznicima.
Povremeno nabasamo na nekoliko pasa lutalica, danju su mirni i oprezni, gotovo
bezazleni. Noću, pod mesecom, u opustelom kvartu, čujem njihov otužni plač.
Ponekad, pod niskim nebom, pritisnut njegovim bliskim prisustvom, upravo kao
u ove dane, kada se naša mala porodica, nas troje, nerado izvlači iz toplog brloga,
grad je ogromna rezonatorska kutija puna šumova. Učini mi se, tada, da koračam
po unutrašnjosti kontrabasa. Oskudna, proceđena jutarnja svetlost sipi kroz
oblake, i prati nas sve dok ne uđemo u susedni kvart, među hladne senke zgrada u
kojima se ljudi polako bude, i mrzovoljno spremaju za još jedan prazan, bezličan
dan. U školicu uvek stižemo prvi, skidam im jakne i pomažem im da obuju patike,
ljubim ih, i one mene, pozdravljamo se, odlazim, neću ih videti sve do kasnog
poslepodneva, poslednji dolazim po svoje devojčice.
Produžavam prema samoposluzi, kupujem sve što će nam biti potrebno za
taj dan. Na izlazu, oni me već čekaju, tri jutarnja, promrzla pijanca, u istanjenim,
zapuštenim odelima. Muvaju nešto sa flašom umotanom u kesu od grubog papira.
Mojih su godina, jednog čak dosta dugo poznajem. Obično samo izmenimo
pozdrav, retko razgovaramo, najčešće ovako:
– Poštovanje, gospodo.
– Svako dobro, spasitelju. Kako ste jutros?
– Kao i svaki dan. Vidim da vam je dobro krenulo.
 – Ne žalimo se – kaže onaj koga odavno znam. – Pozdravite vašu cenjenu
gospođu.
– Svakako, svakako – mrmljam dok im pružam nekoliko izgužvanih
novčanica.
Svakako, svakako, ponavljam u sebi – ali već dugo, ima tome dve godine,
nemam koga da pozdravim. Sve je, do tada, bilo manje-više u redu, što će reći
prosečna beda, nimalo vredna pomena, škola, brak, porodica, smrt roditelja,
traženje stana, rođenje dece. Milena je bila spretnija i praktičnija, brzo se, kao
profesor engleskog, snašla za posao, ja sam trunuo na birou, nediplomirani
arheolozi bili su vrlo tražena struka, kad bi se zezali, zatim su došle bebe, prvo
Hana, pa zatim Ana, postao sam savršena dadilja, klinke su rasle, trebalo nam je
sve više novca, i onda sam, najzad, morao da pristanem na bilo kakvu ponudu.
Danas znam da biti spasilac na bazenu nije najgora stvar koja se čoveku u životu
može desiti. Naprotiv, pošto se ljudi na tom poslu vrlo brzo menjaju, za pet-šest
meseci, uz neki završeni kurs, postao sam organizator spasilačke službe, potom
sam završio letnju školu za vaterpolo trenere, preuzeo juniore kluba sportskog
centra u kojem sam radio, i uskoro nisam više imao vremena ni za šta, i ni za koga.
Vasceli božiji dan, ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak, subota, nedelja,
ponedeljak, utorak, sreda... od jutra do posle ponoći, provodio sam na bazenu, i
posle svega počeo sam da pijem, isprva pomalo, reda-radi, u društvu, a kasnije sve
više i temeljnije. Kući sam se vraćao kasno, pešice, kroz mrak i tišinu ulica. U dva
ili tri sata noću Novi Beograd je gluvo i nemo dno bivšeg mora. Povremeno bi se,
samo, pred mojom zgradom, iz čista mira, uključio alarm na nekim kolima i dugo
i sablasno zavijao u tom gluvilu. Pijan bih ulazio u stan, i odmah odlazio u suženo
ždrelo kuhinje, da perem sudove. (Flash-back: Hladna voda sliva mi se niz ruke
dok sređujem masni krš tanjira i svih drugih posuda koje su zatrpale sudoperu.
Treznim se. Kada to završim iz kuhinjskog plakara vadim čisto posuđe i perem
dalje, sve dok se sasvim ne razbistrim. Odlazim u kupatilo, i tuširam se dugo.
Obučem pidžamu, proverim da li su zaključana ulazna vrata i ugašeni svi kućni
aparati, pokrijem i poljubim decu, pa se potom, kao krivac, uvučem u krevet,
pažljivo sklanjajući Mileninu ruku sa mog jastuka.)
Milena me je ostavila onog dana kada smo poslednji put vodili ljubav. Tog
jutra bio sam toliko mamuran da sam prespavao odlazak na posao, pa smo Anu i
Hanu zajedno odveli u vrtić. Vraćajući se, ćutke, preko ledine prošarane gomilama
smeća, u krošnji usamljene, patuljaste lipe čuli smo bruj pčelinjeg roja. Prišao sam
sasvim blizu, i pružio ruku, u visini očiju, prema bledozelenom lišću. To nije bio
roj, već brencanje odbačenih trutova.
– Dolazi jesen – reče Milena. Zvučalo je prilično melanholično, ili mi se
tako čini sada, dok vraćam film unatrag. Tada me hvatala mučnina, i žurilo mi se
kući.
 – Verovatno – promrmljah.
– Jutra su sve hladnija, mada je preko dana još uvek vrlo toplo, čovek prosto
ne zna kako da se obuče. Ali, kada vidiš trutove – govorio mi je otac – znaj da su
to poslednji lepi dani u godini. Pčele ih izbace, sluteći promenu vremena i
nedostatak hrane.
– To su i zaslužili – rekoh, ako dobro pamtim. – Učinili su ono za šta ih je
Bog stvorio, i sada, molim lepo.
Nismo otišli na posao. Tucali smo se, sveže i sa strašću, kao nekada,
zaboravljajući da to odavno nismo činili. Glavobolja i mučnina uminuli su čim
smo se skinuli. Milena je, ta slika ne bledi, imala savršeno, krhko telo, u dugom,
zaustavljenom kolebanju između žene i devojčice. Upoznali smo se davno, u
gimnaziji, i tada već nešto petljali, onako poluobavezno, kratko je trajalo i još brže
minulo, u tim godinama hteo sam sve i to odjednom, a i ona nije baš bila
zainteresovana, posle se nismo videli nekoliko godina, i onda smo se ponovo sreli
pred robnom kućom, kupovao sam nešto, ona je stajala sama pred ulazom i jela
kokice, ej, zdravo, zdravo, nismo se odavno videli, gde si sada, i tako, bilo je leto,
i bilo nam je dosadno, sticajem okolnosti ni ona ni ja nismo nigde otputovali,
odmah me je odvukla u bioskop, pa potom kod nje, u stan, roditelji su joj bili negde
na moru, u susednoj sobi njena mutava sestra puštala je preglasnu muziku, B. C.
Rollers, David Casidy i ostale bubble-gum koještarije, dalje je sve išlo na način
koji se ni u čemu, ama baš ni u čemu, ne razlikuje od
trimilionašeststotinahiljadadvestasedamdesetsedam ne sličnih, već potpuno istih
slučajeva.
Nismo, tog našeg poslednjeg zajedničkog dana, ništa posebno razgovarali,
izuzimajući onu hrpicu bestidnih, lascivnih reči koje se izgovore u bliskom susretu
prve vrste. Ako bih sada sebi hteo da priznam ono sa čime smo svih godina našeg
zajedničkog života odbijali da se suočimo, rekao bih da smo se oduvek privlačili,
ali nismo imali o čemu da razgovaramo. Pre nego što smo dobili Hanu i Anu bili
smo fascinirani našim telima, privlačnošću naših tela, sve ostalo je bilo sporedno
i nevažno, a potom je dolazak dece postao savršen alibi za sve kasnije propuštene
prilike, za večito odlaganje „onoga“, bilo čega, što ćemo jednom uraditi, samo ne
sada, još nije čas, deca uspešno zatrpaju unutrašnju prazninu, bože moj, sa njima
dobijamo jak razlog da sve drugo zapustimo, najpre, naravno, sebe. Milena je
zaspala, gledao sam je i razmišljao o toj savršenoj pustoši milimetarski istih,
potpuno predvidljivih dana. Najzad sam ustao i na prstima se, poput lopova, iskrao
iz sobe.
U podne, na bazenu nije bilo nikoga. Sedeo sam sam na tribinama, nad
vodom koja se presijavala, pokušavajući da priberem misli. U velikoj lobanji
kupole čulo se samo zujanje ventilatora i prečistača. I tako sam sedeo i ćutao sve
dok u bazen nije nahrupila gomila bogalja – invalide i distrofičare neodoljivo
privlači voda. Plutaju kao da im je to urođeno i plivaju sjajno, čini vam se
groteskno, ali samo dok se na to ne naviknete. Nikada im, kao spasilac, nisam bio
potreban.
Kada sam se, nedugo zatim, vratio kući, zatekao sam ispražnjene plakare. U
kupatilu nije bilo šminke. Znao sam o čemu je reč, mada nije bilo nikakve poruke.
Deca su još bila u vrtiću. Otišao sam po njih, šetali smo celo poslepodne. Rekao
sam Hani da je mama otputovala i da nekoliko dana neće dolaziti. Ana nije ništa
pitala, kada imaš dve godine važno je da si sit i da nisi upišan. Iduće nedelje, jedne
večeri, dok sam im kuvao mleko, neko je pozvonio. Otvorilo sam i ugledao onu
njenu mutavu sestru, reče da je došla po neke sitnice koje je Milena zaboravila,
poručila mi je da čuvam decu, ona odlazi u inostranstvo, i javiće se.
Nije se javila. Otpratio sam sestricu do vrata. Prethodno je, sa podsetnikom
u rukama, pokupila stvari, neke grafike, kišobran, nešto preostale garderobe, sitne
poklone. Posude i nameštaj nije dirala, valjda joj je bilo kabasto, a i kog bi đavola
moja bivša, postalo mi je jasno, moja definitivno bivša žena mogla da radi preko
granice sa starom komodom i priborom za jelo. Vratio sam se u kuhinju taman da
vidim kako se pena od zagorelog mleka sliva na pod. Hana je plakala, a Ana se
ukakila. Bio sam nekako tup i odsutan, tek kasnije sam došao sebi. Te noći,
cmizdrio sam nad kuhinjskim slivnikom.
Tako smo, u troje, proživeli nekoliko meseci, a onda sam dao oglas. Bio sam
se već prilično sredio, prestao da pijem, odlazio sam na posao redovno i redovno
se vraćao, koristio sam vikend, išli smo na izlete, u pozorište, ponekad i na
rođendane kod dva-tri preostala porodična poznanika, bio sam pravi brižni tata,
postao sam suvereni vladar trpezarijskog stola, internacionalni majstor za
pripremanje jela, usisivanje, pranje i peglanje rublja, i veliko spremanje stambene
pećine. Kad malo bolje razmislim, usamljenici po novobeogradskim soliterima
vrlo su nalik isposnicima koji ceo život provedu u ćelijama skrivenim negde gore,
visoko, na stenovitim liticama. Razlika je, možda, samo u tome što mi imamo lift,
a oni nemaju, i, naravno, u vrsti molitve. Ja se, naime, molim svojim kućnim
aparatima: frižideru, bojleru, štednjaku, mašini za pranje veša, televizoru. Svako
veče im se zahvalim što su me i toga dana uspešno služili, što se nisu pokvarili, ne
podnosim nepotrebne gubitke. Ionako trošim suviše vremena na nevažne stvari,
gotovo ceo život. U stvari, snalazim se sa vremenom kao miš sa satom. Kažem,
bejah ovladao svim veštinama neophodnim za svakodnevicu, ali mi je postalo
dosadno, klinke se rasle samo uz mene, i bio im je potreban još neko, i tako, dao
sam oglas, za pomoć u kući, i uskoro sam opet mogao da, makar sasvim na kratko,
ostanem sam sa sobom. To mi je nedostajalo.
Jednom, na bazenu, u večernjoj smeni, dok je neka studentkinja čuvala Anu
i Hanu, dogodila se nesreća. U stvari, mogla je biti nesreća. Nije bilo mnogo
kupača, uveče obično dolaze samo rekreativci, tipovi koji ne znaju šta će sa sobom,
i pijanci – za njih je bistro našeg plivališta bio sveto i pomalo tajno mesto. Piće je
bilo jeftino, prave sportski popularne cene, kako su govorili. Upamtio sam one
koji su redovno dolazili: obuku frotirske mantile i odmah zasednu za neki sto,
odvojeni providnim staklenim zidom od bazena. Gledaju plivače, i nalivaju se. Sa
vodom nemaju ništa, poslednji put okupali su se u uterusu. Ali te večeri jedan od
njih, iznutra dobro mokar, zaputi se, iz nekog besa, prema plivalištu, sa namerom
da skoči i otpliva sto metara brže od Džoni Vajsmilera – čuo sam posle, u pitanju
je bila opklada, ti uopšte ne znaš da plivaš, ko, jel ja, da baš ti, grešiš, plivam
prvoklasni tarzanski kraul – okliznu se, pade, i raseče čelo. Nagnut, u polunesvesti,
povraćao je u bazen, a krv je liptala i popravljala hemijski sastav vode. Pritrčao
sam, podigao ga kao vreću, bio je napunjen kamenjem, i nekako ga, uz pomoć dva
kupača, odneo u ambulantu. Sredili su ga i otpremili dalje.
– Stigli ste na vreme – rekla je dežurna bolničarka. – Gadna posekotina.
– Mislite da će sve biti u redu? – upitao sam, kao da me se to ticalo. – Bio je
tako pijan, pretpostavljam da je imao nešto krvi u alkoholu.
Nasmejala se. Bila je u zrelim godinama, mnogo starija od mene, lepa kao
kasno leto.
–Ne brinite se, već će se on izvući. Nadam se da nema unutrašnje povrede,
koža zaraste. Vi radite kod nas?
– Da – rekoh.
– Nisam vas do sada videla.
– Pa, nije bilo razloga. Na sreću.
– Kako to mislite?
– Na sreću kupača. Nije im bila potrebna ni vaša ni moja pomoć.
– A, tako.
Doneli su kafu, i onda smo još malo pričali, obične stvari, u međuvremenu
svetla su se pogasila, otišao sam po mantil i otpratio je do autobuske stanice. Video
sam je i narednog, pa zatim i svakog sledećeg dana, zvala se Ema, jebi ga, ime kao
iz herc-romana, ali se zaista tako zvala, zbližili smo se, ponekad bi ručali zajedno,
redovno sam je pratio do autobusa, pitala me da li sam oženjen, ne, više nisam, ali
imam decu, dve devojčice, Anu i Hanu, lepa imena, poželela je da ih vidi. U redu,
dogovorili smo se za jednu subotu, spremio sam ručak i rekao deci da će im danas
u posetu doći jedna teta, oblačile su se pažljivo, sa onom urođenom ženskom
pedantnošću koja iz njih progovori mnogo pre razuma, ako razum uopšte
progovori. Imali smo kolektivnu porodičnu tremu. Pozvonila je na vreme, u
sekund, posle mi je priznala da je gotovo pola sata stajala dole pred zgradom, ne
želeći da remeti naš mir, to je bila pažnja, devojčicama je donela slatkiše, a meni
gipsani otisak boga Kairosa, zapamtila je šta sam studirao, i o tome smo pričali,
rekla je da sam još mlad i da bi možda bilo dobro da završim tu arheologiju, u
redu, nema posla, ali čovek postaje sigurniji kad nešto ima, naravno, bila je u pravu
ali je nisam poslušao, nikada.
Ostala je kod nas. Ne samo tog dana, već i narednih nekoliko meseci, sve do
smrti. Ani i Hani je prijala, mada nikada nisam do kraja uspeo da razumem taj
odnos, umela je da im priđe, da razvije one blagonaklone veze između sasvim male
dece i starijih, zrelih ljudi, u kojima obe strane dobijaju, jedna sećanje na svoje
rane godine, druga zaklon od tek probuđenog straha. Išli smo na letovanje, u jedno
sparno veče Ema je došla u moj krevet. Bila je na kraju srednjih godina, krupnog,
još uvek čvrstog tela, nerotkinja, ljubili smo se očajnički, ćutke, ugnezdila je svoju
veliku, vrelu stražnjicu u moje krilo, imao sam je na neki prokleto strastan način,
bez ikakvog predznaka, osim srdačnosti koja se nikako ne može erotski
protumačiti. Narednog jutra probudio sam se suzan i ljigav, kao iz placente, nalik
tek rođenom detetu. Hteo sam sve da zaboravim... Tek kada je umrla, nekoliko
nedelja potom, brzo, od bolesti koju je krila, ponešto sam razumeo. O smrti ne
vredi govoriti.
Tako sam opet postao brižni tata. Više ne dajem oglase. Odlazim na bazen,
vraćam se sa bazena. Onaj pijanac koga sam spasio svakog jutra sačekuje me
ispred samoposluge. Sve radim sam. Hana mi već pomalo pomaže. Iduće jeseni
krenuće u školu. Dan prolazi jednolično, ali ispunjeno, vreme se ravnomerno troši
na važne i nevažne stvari. Odvodim devojčice u vrtić, kupujem, pripremam ručak,
žurim na posao, vraćam se, idem po Anu i Hanu, jedemo, zatim odlazimo u šetnju.
Uveče ih pripremam za počinak, svlačim ih, mirišem njihov trpki znoj, kupam
mala, mačkasta tela, klizim rukom niz pregibe, ljubim ih i ispraćam u krevet.
Ponekad im pričam priču, Ana se meškolji, i uvek nešto zapitkuje, potom naglo, u
trenu, propada u san, Hana netremice sluša, i kada završim i izlazeći na prstima iz
sobe ugasim svetlo čujem kako šapuće u mraku:
– Tata, volim te.
– I ja tebe, sine – kažem, i onda zagnjurim u pustoš stana, kružim po sobi ne
paleći TV.
Ujutru, nosim svoju glavu ulicom. Ne obazirem se. Niko se ne obazire.
 MARGO

Ona nas ućutkuje. Ide bešumno, kao mačka, kroz gusti mrak, duž zidova
pozorišne sale, i ispušta kratke, siktave uzvike: pst, pst! Ko je ona, šta tu uopšte
radi? Znam mnoga zanimanja potrebna za predstavu: šaptač, vatrogasac,
inspicijent, garderober, razvodnik, znam čak i za onog tipa koji na koncertu okreće
pijanisti listove notne partiture, ali ovo nikada ranije nisam video. Više me ne
zanima šta je na pozornici. Tražim je pogledom, bezuspešno, loveći otkuda dolazi
zvuk, pst, pst, pst, i umesto da pratim da li će glavni junak, najzad, uz pomoć
glavne junakinje, uspeti da se izvuče iz nesreće koja ga je zadesila, osećam da
polako ulazim u priču, svoju priču. (A priča je napuštena koliba u šumi. Čučim u
njoj, sklonjen od nevremena.)
–Šta je ovo – pitam prijatelja koji me je dovukao na predstavu. On je
scenograf. Sedimo u trećem redu, mesta jedan i dva, tik do vrata, i prilično smo
brbljivi.
– Nemam pojma, budi malo tiši – kaže moj prijatelj, koji mi je danima pre
premijere objašnjavao kako će rešiti prostor. Komad, o čijem piscu nisam znao ni
reč, počiva na odnosu tri ključna elementa: pustinje, tišine i dva, gotovo je
nepotrebno reći, potpuno gola lika. Pustinja se nije mogla nacrtati jer likovi, sve
vreme, u tišini, pregrštima prenose pesak sa kraja na kraj pozornice, pa je moj
prijatelj, za tu priliku, na scenu izručio dva kamiona peska, i tako rešio celu stvar.
Prilično originalno. Režiser, međutim, nije uspeo da izbegne poteškoće sa
organizacijom tišine. Imam razumevanja za modernu umetnost, mada mi posle
izvesnog vremena postane dosadno. U tome očigledno nisam bio usamljen: već
nakon nekoliko minuta, dok su se glumci naizgled nemotivisano vrzmali po slabo
osvetljenoj, peskom zasutoj sceni, publika je počela da šapuće. Bože, kakav je to
šapat bio!
– U redu – rekoh prijatelju – ali koliko će ovo da traje?
– Sada smo negde na sredini prvog čina.
– Ovako će biti do kraja?
–Uglavnom, sve do raspleta. Tada će progovoriti Bog.
– Ne čeka mi se toliko dugo. Pa makar to bio i glas Boga.
– Pst, pst! – doplovilo je iz mraka, odnekud iz blizine.
Okrenuo sam se. Stajala je iznad mene i mog prijatelja, treći red, sedište
jedan i dva.
– Molim vas, budite malo tiši – rekla je. Bila je vrlo mlada, ispod dvadeset,
sigurno.
 – Ali ovo postaje neizlečivo dosadno – odgovorio sam tako glasno da se
nekoliko poklonika avangarde iz prvog i drugog reda okrenulo prema meni i
gunđanjem izrazilo svoje negodovanje. Oni su, bez sumnje, imali strpljenja da
sačekaju glas Svevišnjeg (verovatno su čitali dramu, što i nije bilo teško, nešto
didaskalija i prazan tekst), i sa pravom su se okomili na mene. Šapat – u redu, ali
buka – to je nedopustivo.
– Pa izađite ako vam je dosadno – dobacio je nečiji bariton, tako
autoritativno, da sam bio siguran kako je njegov vlasnik duboko zainteresovan za
sudbinu predstave. Potom je, kao za sebe, ali još uvek dovoljno čujno, dodao: –
Ko danas sve ne ide u pozorište.
Gore, na pozornici, glumci su i dalje prenosili pesak. Klizio im je kroz prste,
pustinja je ostajala ravnodušna i neizmenjena.
– Gospodine – uzvratio sam učitelju lepog ponašanja, mogućem upravniku
teatra, ili, eventualno, kritičaru nekog važnog dnevnog lista, ne znam; no, svakako,
svom estetskom neistomišljeniku iz prvih redova – vi ne samo da ste drski nego
ste i nevaspitani. – Boli li vas glava od toga što mi je dosadno? Toliko mi je
dosadno da ću pozvati prvu pomoć.
– Ne zaboravite da ih podsetite da ponesu ludačku košulju – sjajno se dosetio
moj slučajni sagovornik, polemika je verovatno bila njegov omiljeni književni
žanr.
– Svakako, gospodine, svakako, lično ću vam je navući – odgovorio sam
ništa manje sarkastično.
Kap se prelila. Uzalud je moj prijatelj, scenograf, stručnjak za dopremanje
dva kamiona peska u pozorište, koji je, uz to, i mene kao vreću istog tog peska,
dovukao na premijeru, pokušavao da me umiri. Interes publike okrenuo se prema
nama, preteći da predstavu okonča mnogo pre njenog kraja, pre objave Njegovog
glasa, mada se na sceni najzad počelo događati nešto drugo. Glumac beše iskopao
grob i već je ležao u njemu, a glavna junakinja ga je zatrpavala. Čas potom iz
peska mu je virila samo glava. Plakao je. Glumica je klečala, molitveno skupljenih
ruku.
Pst, pst više nije moglo pomoći.
– Molim vas, napustite predstavu – rekla je ućutkivačica, ne baš tako
sigurnim tonom. Ućutkivačica? Prilično traljavo sročeno ime za tako neobičan
posao, ali šta mogu kada mi je to prvo palo na pamet. A ono što vam prvo padne
na pamet, obično bude za sva vremena. Jednom je tako stvoren svet.
– U redu – rekoh – idem. Sačekaću te napolju – šapnuo sam prijatelju i on
je, ne krijući olakšanje zbog mog odlaska, odobravajuće klimnuo glavom. Vrata
su bila na korak-dva od mog sedišta broj jedan, ustao sam i pošao za njom.
Odškrinula ih je, i malo mutne svetlosti iz pozorišnog foajea prosulo joj se po licu.
Slične prizore viđao sam, ponekad, u sakralnim građevinama, kada kosi sunčevi
zraci, što dopiru kroz male prozore sa stropa, ozare lice Bogomajke. Pogledala me
nekako prisno, sa izvesnim razumevanjem, ali nije ništa rekla, u svakom slučaju
ni njoj ni meni nije bilo naročito prijatno. Provukao sam se, kao uljez, pored nje,
dodirnuvši je tek toliko da osetim kako zaista postoji, i izašao u pusti, sivi
pozorišni hol, bez ikakve ideje šta dalje da činim. Čudno – pomislih – koliko priče
ni oko čega. Ućutkivanje, žeđ za tišinom, konačni mir, predstava u kojoj glumci
ne izgovore ni slovo. (Jezik je još uvek daleko, izvan njih.) Jedno obično pst pretilo
je da se pretvori u još običnije truć.
– Ali čudne stvari dešavaju se upravo u pozorištu – rekao bi mi, verovatno,
drugi moj prijatelj, ne scenograf, već bivši, nesvršeni student književnosti koji je
punio meteorološke balone helijumom, puštao ih i tako komunicirao sa nebom, a
u svakom prizoru iz svakodnevice video ponavljanje neke slike iz knjiga koje je
odavno čitao. Jednog jutra, kada mu je sve to dosadilo, prišao je prozoru i
jednostavno zakoračio u prazninu. Zaustavio se sedam spratova niže, zauvek. Bog
se nije pojavio da to spreči, deus ex machina nije moguća u svakodnevici, i tako
se taj moj prijatelj zauvek oslobodio sveta. Onaj tamni trenutak olakšanja koji je
osetio dok se vrtoglavo približavao tlu omogućen je samo izabranima, vlasnicima
mira i konačne tišine. Imam razumevanja za njegov čin, možda zato što nisam
među izabranima, nemam hrabrosti, kao što je i on razumeo i odobravao sve što
sam ja činio...
Izašao sam u park, ispred pozorišta, i seo na klupu. Bilo je već kasno veče,
niko nije prolazio, ljudi su trunuli u memli svojih stanova, zurili u TV koja
umnožava slike lažnih bogova, žvakali tuđim, mrzovoljnim vilicama bljutave,
plastične večere i spremali se na počinak. No sex, no drugs, no rock&roll. Mogao
sam jednostavno ustati i otići, i ništa se ne bi promenilo, šta mi je kog đavola sve
to trebalo, kao da me predstava posebno zanimala, ali prijatelj je prijatelj, a
prijatelji su danas retkost. A i red je red, posle predstave običaj je da odemo na
piće, i da mu kažem kako je on sve to dobro zamislio, i kako sve u svemu to i nije
tako loše, a ono što je loše, za to on nije kriv, uprskao je režiser, kao što je i on
meni govorio kada su u pitanju bili moji poslovi, na kraju krajeva smrtni smo ljudi,
svima nam je potrebna lepa reč, ništa danas nije toliko skupo, i retko, kao lepa reč.
Sedeo sam i mislio na ućutkivačicu, i odjednom mi se učinilo da ceo park, sva
stabla, govore pst, pst, pst, i ja sam ćutao, tako teško i gusto ćutao, poput glumaca
iz predstave koja je još uvek trajala. Sagnuo sam se i rukom, sa staze, prihvatio
pregršt prljavog, sitnog šljunka. Pustio sam da mi iscuri kroz prste.
Znam, bolje reći slutim, da se ućutkivačica zove nekako sasvim obično,
toliko obično da uopšte i nije važno kako se zove, već kako bi htela da se zove.
Nešto poput Megi, Margo, ili Moli, u svakom slučaju na M, slovo M je tako
otmeno, ponešto zatvoreno, tamno i tajanstveno, kao prašnjavi baršun pozorišne
zavese. Moja savršena Margo. Kako je lepo imati manje od dvadeset godina i imati
zategnutu kožu, i imati dečaka istih tih godina na koga neprestano misliš, i
završavati gimnaziju, ili polaziti na studije, i zarađivati džeparac ućutkujući
preglasne tipove na pozorišnim predstavama koje su ponekad zaista dosadne i
nezanimljive, ali, bože moj, nešto se mora raditi, nečemu se mora reći DA, mada
su najbolja ona pitanja na koja možeš odgovoriti i sa DA i sa NE. DA zato što je
NE NE zato što je DA - DA, tako nekako, u stvari NE. Iako NE, mada DA.
Pogledao sam na sat. Predstava se bližila kraju. Ne razmišljajući zbog čega
to činim vratio sam se u pozorište, na ulazu opet nikoga nije bilo, i prokrijumčario
se u salu. Oslonjena na zid, do samih vrata, Margo je posmatrala publiku. Stao
sam pored nje. Ovoga puta nije se čulo njeno opominjuće: pst, pst, pst. Govorio je
Bog. Držeći se za ruke, podignuti iz groba, glavni junak i glavna junakinja, nagi
pred istinom, gledali su negde put visina, odakle je dopirao Njegov teški, daleki
glas, magični, nerazgovetni bruj stariji od vremena. A onda mi se javila jedna
davna, podsvesno upamćena slika:
Ne znam koliko sam tada imao godina. Ispod pet, sigurno. Letovao sam, sa
roditeljima, dole, na močvarnom jugu zemlje, uz samu granicu. Jednog tmurnog,
kišnog jutra, koje je preseklo leto na pola, istrčah, sam, na pusto, peščano žalo.
More je bilo bezbojno, mirno kao staklo. Nebo ogromno i ravnodušno. I pesak,
kilometri peska, sve dokle pogled dopire. Pet godina je sasvim dovoljno da osetite
unutrašnji mir, i da čujete njegov Glas, suštu tišinu. Dve decenije kasnije, na
retrospektivi tek preminulog Trifoa, gledao sam film Četiri stotine udaraca.
Sećate se kraja: trčeći, u grču, dečak zastaje pred okeanom. Ja sam taj dečak. Krug
je zatvoren.
Zavesa pada. U huku aplauza gledam srećno lice mog prijatelja. Ne
osmehuje se meni, već režiseru, koga svi tapšu po ramenu, onom tipu sa kojim
sam razmenio ludačku košulju. Prilazi mi Margo i uzima me za ruku. Mali, topli,
drhtavi dlan. Stojimo, tako, sve dok buka ne umine i dok sala sasvim ne opusti.
Potom, ona se propinje na prste i šapće mi na uvo:
– Pst!
U stvari, kada malo bolje razmislim, bila je to sasvim dobra predstava.
 RAVNODNEVICA

Otišao sam kod svoje drugarice, Dimićke. Ona stanuje na drugom kraju
grada, u Profesorskoj koloniji, i misli da Novi Beograd, odakle ja dolazim, ne
postoji. Nikada nije bila tamo, sa otmenim prezirom prema svemu što je mlađe od
sto godina, izuzimajući muškarce ispod trideset, kaže mi da je Novi Beograd u
stvari čista, prazna iluzija, hologram napravljen od TV slika.
Ima tu nekog đavola, televizija je na prostoru Jugoslavije prvi put prikazana
u okviru izložbe novih tehničkih dostignuća koja je održana na sajmištu sa druge
strane Save, neposredno pre početka drugog svetskog rata. (U paviljonima tog
sajmišta – tek kasnije će ga nazvati Starim – za vreme rata bio je logor, a posle
njega tu su se nastanili umetnici, uglavnom slikari.) Novi Beograd tada zaista nije
postojao, na njegovom mestu bila je pusta, malarična močvara sa ševarom,
pacovima, pticama i ribama.
Ta močvara prostirala se do Bežanijske kose, na kojoj je jedna obična
seoska, sremska kafana nosila ime budućeg grada, vavilona naseljenog došljacima
sa svih strana sveta. Gledan sa visine, u danima kada sam u stanju da se uzdignem
iznad svega i da levitiram, Novi Beograd podseća na neuspelu, voluminoznu
maketu nekog solarnog svetilišta, čije su zgrade menhiri uredno raspoređeni duž
ulica koje se, opet, prema prastaroj arhitektonskoj himeri, seku pod pravim uglom.
I mada gotovo geometrijski savršen, taj grad bez stvarnog ili barem zamišljenog
centra, bez trga i bez crkve, sklopljen samo od stambenih četvrti, nikako ne može
da se poveže, da bude jedna celina, već u oštrom vazduhu praskozorja drhti kao
nekakva sluzava, višećelijska kolonija izbačena na obalu. Čudan svet.
Počinjem nov pasus. Dimićka radi u pozorištu, kao dramaturg, i treba da
sredi jedan tekst, koji se, sticajem okolnosti, dešava na Novom Beogradu. Kako
ona, rekoh li već, ne veruje da Novi Beograd uopšte postoji, a nekmoli da je u tako
nečemu moguće živeti, pozvala me je da kao stručni konsultant sredimo taj kupus
od fabule, za koji sam unapred znao da ga nikako nije moguće ugurati na
pozornicu. To da je Novi Beograd dobar za TV dramu, ali nikako za pozorište,
rekao sam joj odmah, čim sam čuo o čemu je reč, i ona se, začudo, lako sa tim
saglasila.
– Sedi – kaže Dimićka. – Ovo i nije posao za pozorište, nego baš za
televiziju. Nevolja je u tome što je priča apsolutno istinita. A istinite priče,
svakodnevne istinite priče, uglavnom su loša književnost. Ono što se dešava svuda
i svakome, nije zanimljivo. Priča mora da te u nešto uveri, a glupost je uveravati
nas u ono u šta inače već verujemo.
 – Jasno – kažem. – Nego da preskočimo teoriju, od nje me boli glava, i da
vidimo šta možemo da učinimo. Ko je pisac?
– Nećeš verovati.
I kaže mi njegovo ime.
Poverovao sam joj, iz cuga. Ovaj grad je prepun velikih pisaca koji od silnih
obaveza nikako ne stižu da pišu. A treba, recimo, napisati novu dramu. Okrenu se
oko sebe, pokupe neku priču, na primer ispovest prijatelja koji ima bračne
probleme, nadrljaju sinopsis, naplate honorar, i ništa. Stvar stoji nekoliko meseci,
urednika mrzi da bilo šta započne, sa dve-tri stranice teško je bilo šta započeti, ali
vest da je taj i taj, naš poznati, predao pozorištu ili televiziji rukopis svoje nove
drame već je puštena, onda se tu umeša nekakav novinar, postavi javno pitanje
kada će se krenuti sa mrtve tačke i bla, bla, bla, u pola glasa nagovesti da je
verovatno po sredi neki politički nesporazum, pisca vuku za rukav, ne može da se
odbrani od telefonskih poziva, traže mu izjavu za štampu, on dostojanstveno sve
odbija, za njega je priča završena onog trenutka kada je stavio tačku, ozbiljno je
preokupiran radom na novom romanu, ali o tome, kao što se zna, ne voli da bla,
bla, bla, strah ga je da samog sebe ne urekne, bilo bi šteta, a baš mu je sjajno
krenulo, može da kaže tek toliko da je za njega pisanje tog romana potpuno
neočekivano iskustvo, reč je o raskrinkavanju naše novije političke istorije, došao
je do nekih neverovatnih podataka i sada mu jedino ostaje da ih transponuje na
apsolutno literaran način, razume se, književnost je jedno, ona ima svoje estetičke
i etičke principe i zakonitosti, a publicistika je nešto sasvim drugo, to će ostaviti
populistima čije tiraže posmatra sa podsmehom, estetika i visok tiraž, pobogu,
nikako ne idu zajedno, bla, bla, bla, onda se, jednog dana, kao slučajno, raspita
kod urednika šta je sa njegovim tekstom, u međuvremenu je zaboravio da to i nije
tekst, nego mali, mizerni sinopsis, a urednik, i on ima svoje dostojanstvo, kaže,
sve je u redu, baš sam mislio da vam se ovih dana javim, i diskretno, da ne povredi
piščevu taštinu, predloži da se tekst malo modifikuje, ne, ne, ne, ništa korenito,
tekst je sjajan, baš su na kolegijumu, prekjuče, zaključili kako odavno nisu dobili
tako dobar komad, treba ga samo malo razraditi i žanrovski profilisati, biće to
događaj sezone, bilo bi najbolje da iznajme dobrog dramaturga, znaju oni jednog,
nemam ništa protiv, kaže pisac, prezauzet sam da bih se vraćao na ono što ja lično
smatram završenim, ali bi možda dobro došla jedna zanatska ruka koja neće
izneveriti osnovni ton priče, bla, bla, bla. I tako iznajme Dimićku, Dimićka iznajmi
mene, i sada se zajedno paštimo nad tom baljezgarijom.
– Koliko ima likova? – pitam Dimićku.
– Pet –kaže ona. Još malo pa kao Pirandelo. Četiri žene i muškarac. On je
glavni, inače jedan prosečan gradski tip, sa uobičajenim problemima svoga doba,
55 godina. Opsesivno crta dimnjake.
 – Mogao je da nađe bolju metaforu za njegovu erotsku krizu. Ova se vidi iz
aviona.
– To sam i ja rekla, ali ne vredi, on insistira.
– Neka mu bude – kažem. – Ko su ostali? Verovatno ima ljubavnicu.
– To je baš teško pogoditi – kaže cinično Dimićka.
– Ima li dece?
– Kćerku, studentkinju, 20 godina. Kćerka ima drugaricu.
– Ostaje još njegova žena.
Dimićka se smeje:
– Da, bivša.
– Vreme zbivanja?
– Leto, neke od ovih godina, od jedne do druge ravnodnevice. Ti nadgledaš
prostorne i scenografske kadrove.
– Uglavnom iz Novog Beograda?
Dimićka klima glavom.
– Da čujem fabulu.
Dimićka čita:
– Jednog kasnog prolećnog dana B. sedi u gotovo sasvim praznoj kafani na
Ušću i crta dimnjake po salvetama. Kada ispuni salvetu pređe na stolnjak. Izgleda
kao da nekog čeka, u stvari, samo skraćuje vreme. Povremeno prinosi čašu ustima.
Kada ispije poslednji gutljaj i ugasi cigaretu spremajući se da ode, neka mlada
žena priđe njegovom stolu (mada su svi drugi prazni) i upita ga da li je slobodno.
Pošto B. to potvrdi, ona sedne i kaže:
– Apsolutno sam očajna, imate li cigaretu?
B. je ponudi. Ona nastavlja:
– Znate, navikla sam da sedim u uglu, a ta mesta obično prvo zauzmu. Sa
njih čovek ima dobar pregled.
Nastavlja da priča. Govori kako jedva čeka da počne pravo leto, odlično
podnosi vrućinu, išla bi na more. Potom ode, isto kao što je i došla.
– Stereotip – kažem Dimićki. – A stereotipi obično dobro prolaze. U stalnom
terminu, ponedeljkom uveče.
Ona nastavlja da čita:
– B. se penje u svoj stan (ulaz je tipično novobeogradski, išaran, polumračan
i siv). Otključava vrata i nagazi na džemper. Skuplja razbacanu odeću po podu,
sve do sobe, u kojoj je odlaže na kanabe. Zatim podigne roletnu. Kroz prozor se
vidi buvlja pijaca u bloku 45, a iza nje reka sa adama i, u daljini, Banovo brdo. Iz
druge sobe dolazi njegova kćerka M. Sledi kratka svađa, nešto o ispitnom roku,
koju prekida zvono na vratima. M. ode da otvori a B.se povuče pred najezdom
njenog društva.
– Biće potreban dobar kamerman za taj eksterijer – kažem. – I ispravi mu
onu rečenicu posle opisa prostora. Ispada da Banovo brdo ima kćerku.
– Nema problema – kaže Dimićka. – Slušaj dalje:
– B. u svojoj sobi očekuje prenos derbija i crta dimnjake. Ton televizora je
isključen, na ekranu je najavna špica. Prene ga galama. Ustaje da vidi šta je i u
drugoj sobi zatiče nekoliko M.-ih drugarica, sasvim sličnih njoj, kako pevaju uz
neki TV-spot. Obuče jaknu i krene napolje, iza leđa M. mu dovikuje da te večeri
može slobodno da dođe kasnije, njeno društvo će ostati duže.
– Koji kretenizam – kažem Dimićki. – Neka već jednom izađe iz te sobe.
– Ne prekidaj me, upravo izlazi: – B. i njegova poznanica iz uvodnog kadra,
recimo da se zove D., šetaju po Savskom keju. Potom se spuštaju do vode i
sačekuju čamac za Adu Međicu. Čamac klizi prljavozelenom površinom reke, na
drugoj obali pristaju uz splav na kojem se toči piće. Dežurno društvo pozdravlja
B. i zatim između sebe komentariše njegovu novu prijateljicu. Kamera se uzdiže
iznad Novog Beograda i šestari njegovim opustelim ulicama. U sledećoj sceni
vidimo da D. sada živi zajedno sa B. Ona preuređuje stan i sukobljava se sa M.
Prolazi nekoliko nepodnošljivih letnjih dana, M. se preseljava kod drugarice, a D.
odlazi na more. B. odbija da pođe sa njom, on više voli letovanje na reci.
– I tek sada nešto treba da se dogodi – kažem. – Nešto što će ga vratiti sebi.
– Naravno – kaže Dimićka – tu sam ubacila nešto. Čuj:
– Nekog dana, recimo da je u pitanju sreda ili nedelja, jer se sa radija čuje
prenos fudbalske utakmice, u julskoj vrućini, B. je sam u stanu. Pije pivo. Zvono
na vratima. Kada otvori, ugleda jednu od onih drugarica svoje kćerke. Ona uđe
iako je B. nije pozvao u stan i kaže mu da je M. poručila da se ne brine, otputovala
je na Kipar na nekoliko meseci, ima dobru ponudu za posao.
– I tu ti se oni, neznano kako i neznano zašto, smuvaju.
– Aha – kaže Dimićka. – Onako, iz njegove puke dosade ili klimakterične
krize, nema veze, i iz njene znatiželje kako to izgleda sa matorcima. Slušaj dalje:
– Mnogo se ti, bre, foliraš matori – govori mu njegova nova prijateljica u tih
nekoliko dana koje zajednički provode smucajući se po Novom Beogradu,
izbegavajući reku i sva ona mesta gde bi neko mogao da ih prepozna.
– Šta misliš, koja su to mesta? – pita me Dimićka.
– Gotovo da ih nema. Možemo da ih prebacimo na obalu Dunava, ljubitelji
Save ne vole ljubitelje Dunava. I obratno. Razlika u mentalitetu i karakteru. Pivo
i vino.
 – Aha, razumem – kaže Dimićka. Prizori iz vanbračnog života, leto, vrućina,
mostovi, Lido, i tako to. Prihvata se, samo što će onda više ličiti na turistički
prospekt nego na TV dramu.
– Nema veze – kažem. – Bar neka gledaju lepe slike.
– Pa to i jesu samo slike. Idemo dalje:
– Jednom, pri povratku kući, pred noć, ispred hotela „Jugoslavija“ susretnu
njegovu prvu ženu, M.-nu majku. Ona je u društvu sa nekim tipom koga B. poznaje
odavno, i površno. Neprijatna pauza, izmena pogleda, mučan dijalog, prebacivanja
oko brige za M. Zgađena, njena prijateljica sve to posmatra sa strane.
– I tu je početak kraja.
– Tačno – kaže Dimićka: – Kraj leta. Sa istog onog prozora vidi se isti onaj
pejzaž, sa nešto izmenjenim, bleđim bojama. B. prati drugaricu svoje kćeri do
autobuske stanice. – Da nisi nešto zaboravila – pita je. – Nisam – kaže ona.
I to je sve. Nema dijaloga. Naiđe neki autobus. Ona kaže: – Ja ću sa ovim.
Vrata se zatvaraju, B. ostaje sam na stanici. Vreli, kužni novobeogradski
vetar duva između peščanih pustara i zgrada i odiže odbačenu hartiju sa asfalta.
– I sada se vraćamo u tužni, svakodnevni život.
– Si – kaže Dimićka – još nekoliko rečenica i gotovo: – Pred upaljenim
televizorom sedi M. Za to vreme D. postavlja večeru. Kroz otvorena vrata između
dnevne sobe i trpezarije srdačno razgovaraju o mogućnosti da se M. zaposli u D.-
oj banci. D. kaže da će za mesec-dva raspisati konkurs za nove službenice, ona
poznaje predsednika komisije. M., gledajući na TV-u neki novi video-spot, govori
da će napustiti studije. B. ulazi. U prvi mah one kao da ga ne primećuju. Na stolu
je večera. Prilazi prozoru: odatle se vide dimnjaci novobeogradske toplane. Nije
ni primetio kada je prestao da ih crta. Suton je. D. kaže: – Pazi, već je kasno, a još
uvek se vidi. D. odgovori: – Ravnodnevica.
– Kraj? – pitam.
– Kraj – kaže Dimićka. Nekako smo isplivali. Da li bi nešto dodao ili
promenio?
– Ništa – kažem – stvar je apsolutno beznadežna. Dobra taman toliko da na
nju potrošiš jedan dosadni ponedeljak uveče. Jedino što vredi to su kulise. Novi
Beograd.
– Možda si u pravu – kaže Dimićka – ako je osnova priče istinita, i zato
banalna, neka barem mesto na kojem se ona odigrala izgleda kao izmišljeno. To
je Novi Beograd. Izmišljeno mesto. Da te otpratim do stanice?
– Nemam ništa protiv.
 Prati me, u tišini, kroz prolaz ispod zgrade sa čijeg se sedmog sprata, jednom
davno, bacio moj drug sa reke, Branimir Klem. I to je istinita priča, i zbog toga
vam je ne mogu ispričati. Nešto kasnije, u autobusu koji prelazi Savu, dok jurim
ka njenoj drugoj obali, ravno u zalazeću svetlost, setiću se da je danas
ravnodnevica.
 KREVET

Znam, reći ćete mi da nisam normalan, ali u pitanju je cela celcata istina –
MOJ KREVET JE ŽIV. Kada biste ga videli, učinilo bi vam se da je pred vašim
očima običan krevet sandučar, kupljen na stovarištu „Exportdrva“, tamo negde na
kraju Novog Beograda, u lavirintu đubrišta, napuštenih fabrika, otpada i
sirotinjskih dvorišta crnog, smrdljivog slama, no ja vam i dalje tvrdim da je ta
gomila drveta (iver-ploča) i platna (jeftinog mebl-štofa) živi stvor, sa dušom.
Kažu, ja ne znam, tačnije, nisam znao, da se u velikim, milionskim industrijskim
serijama, na neki iščašeni, volšeban način, u jedan ili dva slučaja, dogodi greška
(to je đavolovo maslo), i sa trake, pod standardnim likom, sklizne sasvim druga
stvar, stvorena da stvara nevolje. Čuli ste za one luckaste automobile iz Diznijevih
stripova ili za igračke iz Spilbergovih filmova koje ožive noću, kada zaspu deca
koja su se do maločas igrala sa njima. (Jure, sumanuto, po mraku sobe, osakaćene
jezivim dečijim majstorstvom otkidanja ruku, nogu i glava, sudaraju se i
stropoštavaju sa visokih litica nameštaja, vrte se u haosu koji je oblik njihovog
sveta, beskrajno nalik našem.) Ali ovo nije ni strip ni film, ovo je istinita priča o
mom, živom, krevetu na kojem sam proveo znatan deo svog dosadašnjeg vremena.
Sada sam na moru, i sećam se. Prozor je otvoren, kuća je na samoj obali,
talasi, isto kao i juče, i kao pre dvesta hiljada godina, spiraju kopno. Melanholični
kraj sezone u opustelom letovalištu. Vlaga i južni vetar, sunce je izgubljeno u
oblacima, sivo, depresivno poslepodne. Sedim na svom privremenom krevetu (u
redu je, proverio sam čim sam stigao) i bezuspešno se odupirem slikama minulih
događaja...
Prvi put sam primetio da nešto nije u redu dan pošto su ga radnici u plavim
mantilima, koji su sve vreme huktali i pljuvali u prste, proklinjući uske liftove i
visinu zgrade, dopremili u moju sobu. Noć koju sam na njemu proveo protekla je
u redu (jedno obično, redovno buđenje – čaša vode, odlazak u WC), ali ujutru
bejah primetio da se krevet pomerio za čitavih pola metra. (Čudno, pomislih,
zakleo bih se da sam ga, zajedno sa radnicima, smestio tik do zida.) Uključio sam
radio: pričali su nešto o zemljotresu, pa sam zaključio da je moj ležaj jednostavno
odskakutao nošen pojačanim vibracijama tla. Pretpostavljam da ste čitali nešto o
tome kako se u betonskim građevinama, naročito na višim spratovima,
umnogostručuje pritisak spoljnih sila, vetra i zemljotresa, recimo. Ja, znate, volim
da za svaku pojavu pronađem racionalno objašnjenje, uopšte ne verujem u magije,
maštarije, horoskope i ostale budalaštine, pa sam tako brzo pronašao i razlog noćne
šetnje mog kreveta. To sa zemljotresom, koji, kako čujem, na našim prostorima
nisu opasni, delovalo je prilično ubedljivo.
 Ali, već naredne večeri... spremajući se na zaslužen počinak, podigao sam
jastuk, dohvatio svoju staru, ali još uvek dobru i udobnu pidžamu, obukao je i
ustanovio da su od njenih rukava i nogavica ostale samo krpe. (Tužno su visile na
meni.) Kao da ih je zubima raskomadala kakva zver iz najdublje noćne more.
Te noći sam se, ne morate mi verovati, borio sa tom zveri. Davila me, grizla,
grebala i proždirala, htela je moju glavu. Ja, međutim, imam dubok san, tako
dubok, da sam se, uprkos mori, i naporu da se iz nje prenem, probudio tek pred
zoru, u znoju i modricama... Sledeće noći čekalo me je davljenje čaršafom, posle
toga raspinjanje na inkvizitorskom stolu, potom skraćivanje i produžavanje udova,
pritiskanje u „španskoj čizmi“, i tako u nedogled. Jednog jutra nisam mogao da
odem na posao, zbog probušenog gležnja. (Objašnjenje da mi se to dogodilo u
ružnom snu, kada sam naglo trgnuo nogom i prosekao je zaboravljenom
viljuškom, bilo je sasvim neubedljivo. Šta će viljuška na krevetu? Uostalom, uvek
jedem za stolom, kako je red i kako Bog zapoveda.) Vukući stomak po podu
dobauljao sam do telefona i pozvao hitnu pomoć. Bilo je zauzeto, pa sam primenio
svoje znanje stečeno na kursu prve pomoći...
Pomislio sam da silazim sa uma. Noćno mučenje, međutim, minu za neko
vreme, i život nastavi da se odvija po starom, na predvidljiv i manje-više
jednoličan način, upravo onim sledom opisanim u pesmi mog omiljenog benda –
rođenje, škola, vojska, posao, porodica, penzija, smrt. Bio sam negde na sredini
puta i činio sve da i njegov ostatak protekne u najboljem redu.
Mir je, avaj, trajao kratko. Tek toliko koliko mi je bilo potrebno da udobno
zavaljen na uzglavlju odgledam nekoliko TV-filmova. (Bože, kako je tamo sve
izgledalo uzbudljivo. A ja, ja sam imao snage samo da pritisnem dugme daljinskog
upravljača i da se, pre nego što potonem u memljivi podrum sna, umotam u
pokrivač. Dolazila je zima.)... Počelo je opet, ovoga puta sa starim trikom, tačnije,
sa njegovom ubrzanom verzijom. Krevet je i dalje šetao, bolje reći, trčao po stanu.
Nekada bih se probudio u predsoblju, grčevito se držeći za jastuk, kao
brodolomnik na splavu sklepanom od ostataka jarbola i palube. Nekada u dnevnoj
sobi, par puta u kupatilu, a jednom, o čuda, u špajzu, površine metar sa metar. Ni
sada ne mogu da shvatim kako se krevet dva puta jedan ugurao u tu ćeliju sa
mirisom užeglog ulja i pri tom sasvim normalno stao. Nemam racionalno
objašnjenje.
Prošla je zima, došlo je proleće. Zatim i leto, u košmaru. Najzad mi je
dozlogrdilo da se borim sa mojim kućnim čudovištem. (Koliko znam, vi imate
kućnog ljubimca. Ja sam imao kućno čudovište.) Jedne noći, izmožden i jedva
probuđen, u nastupu besa, postupio sam, priznajem, potpuno neuračunljivo.
Odgurnuvši pokrivač, koji me stezao kao „bronzani bik“, jurnuo sam u kuhinju i
vratio se sa velikim nožem, za hleb. Zamahnuo sam jednom, i još jednom. Iz
pocepanog štofa pokuljala je krv. (Dodirnuo sam je prstima, nije bila ni topla ni
hladna, imala je istu temperaturu kao ja. Učinilo mi se, čak, da sam čuo teški
uzdah, nalik hropcu.) Udarao sam besomučno. Poslednju snagu utrošio sam da bih
mu dugim potezom rasporio utrobu. Video sam rebra umesto žičane konstrukcije,
pluća umesto morske trave, krvne sudove umesto kanapa kojim se povezuju federi.
U panici, izjurio sam iz stana...
I tako, sada sam na moru, daleko od mog kreveta. Nespokojan sam. Ne znam
šta se na kraju desilo s njim, da li je preživeo. Kajem se i patim, ukoliko patnja
nije teška i neprikladna reč za jedan krevet, istina, samo nalik onima na kojima i
vi, poput miliona drugih, provodite svoju noć. More, kao i juče, kao i pre dvesta
hiljada godina, nastavlja da spira šljunak sa opustele plaže, prošla je sezona
godišnjih odmora, poslane su razglednice. I letnja garderoba pohranjena je u
dublje i dalje predele prostranih kućnih ormara. Znam da sam postupio
nerazumno, ali mi ne ostaje ništa drugo nego da kajanje zamenim nadom da rane
nisu bile smrtonosne i da će moj živi, nestašni krevet već biti oporavljen, kada se
vratim. Vreme bez njega bilo bi tako nezanimljivo i pusto, on je ipak činio da se
barem u nečemu razlikujem od vas, od drugih. Jedva čekam povratak, i naš
ponovni susret.
Mislim, takođe, da mi je, radi dodatnog smirenja, potrebna nabavka novog
ormara.
 SOBA S POGLEDOM
(B-produkcija)

Budio se naglo, kao da izranja iz duboke, tamne vode, a zatim opet tonuo u
san. Postojale su noći kada je lako podnosio pomisao na smrt, ali ova sigurno nije
bila od takvih. Nije se baš najbolje osećao, bio je umoran. Gola sijalica bacala je
oskudnu svetlost po pustoši sobe. U stvari, bio je to zasebni, vlažni bungalov pored
autoputa, koji se, za malu svotu, iznajmljuje namernicima, vozačima kamiona,
jednonoćnim ljubavnicima, autostoperima, pokradenim kamperima, ili onima čija
su kola, nedaleko odatle, ostala u kvaru. (Ako ste čitali Šepardove Motelske
hronike ili gledali Bagdad kafe: to je to.) Tamo, na ivici pogleda, za prozračnih
dana, sa svojim ustremljenim tornjevima, nazirao se Grad. (To može biti bilo koji
grad. Ja vidim Novi Beograd.) Sinoć, u sumrak, nebo nad njim imalo je boju
razblažene krvi. Oko svratišta venulo je kržljavo žbunje. Nešto dalje, iza
provaljene žičane ograde, isparavalo je đubrište. (Setite se Šejke, ili Kišove
„Livade, u jesen“.) Kratak popis: zarđale i zgnječene automobilske karoserije,
hrpe zdruzganog stakla i odbačenih konzervi, nekoliko izlizanih guma, kese i
kutije, metalni ramovi rashodovanih kreveta, gomila sakatih stolica, stara dečija
kolica uvis okrenutih točkova, ostali krš. A desno: zjap bazena bez vode, oštra
trava koja buja iz pukotina dna, preostali zid urušene garderobe, oljušten i
izbrazdan kao stogodišnje čelo.
Putovao je dugo, danima, ne znajući da li se vraća ili dolazi u sasvim novo,
nepoznato mesto. Vreme poravnava: dugo očekivani povratak postaje neizvesni
dolazak, ali on o tome nije razmišljao, jednostavno, uvek mu se nekuda išlo, makar
gde, makar do susedne sobe, vuklo ga je napred možda baš zato što mu se
neprestano činilo da, ma koliko putovao, stalno stoji u mestu. (Put beži ispred nas,
nešto kao u Bunjinovim Tavnim drvoredima.) Gotovo da mu je bilo svejedno gde
noćiva, žurio je iako nije znao ni gde ni zbog čega. Možda je tek ponešto slutio,
onako kako nomadi slute kraj pustinje. Nije posmatrao predele kroz koje je
prolazio (sasvim suprotno od Danojlićevog Brisanog prostora), menjao je vozove
i autobuse, ponekad, na zabačenim putevima, i obična kola, sa zapregom, ovlaš
posmatrao lica saputnika, klimajući glavom, kao da zaista sluša njihove reči.
(Pariz Teksas.) Nije znao koji je dan, ni koje je doba dana, čak ni koja je godina,
gubio je osećaj za vreme i za mesto, kako to često biva kod onih ljudi koji dugo i
nezdravo putuju. Nije voleo da se seća (nasuprot Potrazi za izgubljenim
vremenom) – u izvesnom smislu, on se stideo svega što mu se dogodilo (pamtite
li stid Jozefa K.). Zvao se... nikako ne mogu da se setim kako se zvao... no to i nije
tako važno, u pitanju je neko kratko, dvosložno, bezlično ime, koje se lako pamti
i još brže zaboravlja...
Opet se probudio u zagušljivoj, vlažnoj sobi. U uglu, kapala je česma. Ustao
je i raširio zavese, otvorio prozor. Teški, nepomični vazduh, kao u zvonu, pritiskao
je svet. Pokušao je da upali stari TV. Ekran je zakratko osvetlio zidove, i odmah
utrnuo. Gledao je u tamu, povremeno rasecanu farovima. Mesec je lebdeo u
oblacima. Nijedne misli. Osetio je žeđ. Do glavne zgrade motela bilo je možda
dve stotine koraka. Prešao je tu razdaljinu sporo, kao u filmovima B-produkcije
(Gubitnik, Poslednja noć, Smrt je došla u zoru).
Za pultom recepcije nije bilo nikog. Pozvonio je. (Poput glavnog lika jedne
Kortasarove priče čiji mi je naslov izvetrio.) Iz bočne sobe izađe vitka, ne više
mlada žena, pomalo izgužvana od sna. (Mislim da bi poređenje sa filmom Noćni
portir Lilijane Kavani bilo neumesno.)
– Šta želite? – upitala je. Imala je sive oči. Sasvim sive.
– Mogu li dobiti piće?
– Svakako. Samo morate preći tamo, u bar – rekla je i pokazala rukom,
neodređeno. Potom je uzela ključ i povela ga. Otvorila je velika staklena vrata,
upalila slabo svetlo u uglu, tek da razblaži mrak, i stala iza šanka.
– Pivo?
– U redu. Uzmite i vi jedno.
– Nemam ništa protiv.
Ponudio joj je cigaretu. Prihvatila je. Svetlost šibice obasjala je njene zenice.
Pepeo. Ćutali su. Noć se nije predavala. Vazduh je bio gust i lepljiv, kao pred kišu.
Posle nekoliko piva svet je bio mutan, i dalek. Ona se uspravila, okrenula leđa i
činilo se da će otići. Zatim je zastala, kao da se premišlja, i rekla nekako uzgred,
kao da govori sama sebi, ili nekom ko nije tu:
– Možemo preći kod mene.
Pošao je za njom, noseći još dva piva. Njena soba bila je u dnu hodnika. Ušli
su i ona odmah poče da se svlači. Seo je naspram praznog zida. Ništa nije
očekivao. (Ne mogu da se setim ko je rekao da književnost mora da se bavi i
pijanim ženama. Bilo ko da je u pitanju sklon sam da poverujem njegovim rečima,
i da ih praktično potvrdim, što, evo, upravo i činim.)
Znam, hteo je da izgovori svoje ime, ali nije mogao. Poslednji put učinio je
to pod prisilom, davno, toliko davno da cela ta priča više nije imala nikakvog
značaja. Prelazilo je preko usana tromo, i tuđe, skup praznih glasova na koje se
odazivao po navici, gotovo nesvesno i protiv volje.
Tek da nešto kaže, da razbije tišinu, upitao ju je da li hoće da spava. Nije
odgovorila. Ćutke se spustila na krevet, gledajući nekuda u stranu. Spokojni,
gotovo nepomični, zajedno su, cigaretu za cigaretom, slagali dim. Nisu mislili ni
na šta, On i Ona (nipošto kao u istoimenoj priči Miroslava Popovića), čak ni zbog
čega su tu, u toj sobi, jedno pored drugog, ni zašto ga je ona pozvala da uđe, ni šta
bi se, eventualno, moglo dogoditi u narednih nekoliko minuta, ne više, ne više,
više bi bilo jako daleko. Ustao je i prišao prozoru. Napolju se sporo razdanjivalo,
osluškivao je zvukove koji su, sve čujniji i češći, dopirali sa autoputa. Kada se
okrenuo video je da je zaspala. Nedopušena cigareta progorevala je tepih. Disala
je ravnomerno, zgrčena kao pred porođaj.
Ustao je i otišao do bara. Tamo je već bilo nekoliko ljudi. Naručio je pivo,
umesto doručka, ispio ga i pošao prema svom bungalovu. Jutro je polako osvajalo.
Usput otkri ostatke nekadašnjeg kaveza sa zečevima i pticama (perje, izmet),
razvaljene klupe za odmor, prevrnut tobogan i krug sa peskom prepun otpadaka.
Odjednom, i sam zatečen besmislenošću želje, poželeo je da ostane na tom mestu.
U srušenoj garderobi osećao se zadah mokraće. Nešto dalje počinjalo je polje, bez
bilja. U njegovom bungalovu česma je neumorno kapala. Poče da kupi stvari i da
ih, bez reda, trpa u kofer.
Kada je, sa koferom, ušao u njenu sobu, ona je još spavala.
– Ostajem još jedan dan – reče odsutno, napuklim glasom.
Otvorila je oči.
– Daj mi cigaretu – prečula je njegove reči. I tek pošto je povukla prvi dim,
kao da je oživela, nastavi:
– Odakle dolaziš?
Sada je on prečuo. Upita:
– Mogu li da se umijem? Tamo česma kaplje ali ne može da se otvori.
– Svakako.
Dodala mu je peškir. Prvi put se nasmešila. Sivo.
– Odspavaj malo. Idem da radim.
Kada se probudio, ne znajući koliko je prošlo vremena, ona stajala je iznad
njega i gledala ga. Osetio je nešto, nalik na krivicu.
– Koliko si već ovde? – upita.
– Misliš, u ovoj sobi?
– Ne. U svratištu.
– Zaboravila sam. A i nije toliko važno. Da nisam ovde bila bih negde
drugde. I bilo bi mi svejedno.
Lica tog razgovora mogla su obrnuti redosled, sve bi izašlo na isto.
– Hajde da nešto pojedemo.
– Kako ti kažeš.
 Sedeli su u praznom restoranu. Porudžbina je dolazila sporo, kao sa onog
sveta. Kelner, neki zarozan i pospan tip, izgleda da je nije poznavao, ili se pravio
da je ne poznaje. Bilo je sparno. Pili su mlako pivo i razmenjivali tišinu. Ona je
jela polako, u malim zalogajima, nekako otmeno, pravilno držeći pribor. On nije
ni pipnuo hranu. Gledao je negde preko njenog ramena, na opusteli parking.
Dodirnula ga je prstom, polako, kao da ga budi iz sna:
– Idemo.
Platio je račun, ostavili su nedopijeno pivo, i krenuli. Prašnjavom stazom,
prema sparušenom, mrtvom polju.
– Da li su umorna?
– Navikla sam. Onaj ko radi noću dan vidi drukčije.
– Kako drukčije?
– Ne znam. Nekako drukčije.
– Praznije?
– Punije, kao da je nečim iznenađen.
Uhvatila ga je pod ruku. Hteo je da se izmakne, ali to nije učinio. Idu
poznatim, već opisanim predelom. Oko đubrišta kruže dve crne, gladne ptice. U
blizini neko štimuje violinu i loše peva. Na utrini, tamo, sve do horizonta, ništa da
se pomakne, da se bar zanjiše vlat trave. (Gde su kunići iz Brežuljka Voteršip?)
U njegovoj sobi, u koju su svratili po nekoj nejasnoj, brzo stečenoj navici,
isti onaj miris. Sparina. I česma koja kaplje. Spustili su se na krevet. Posle su ležali,
ništa nije pomeralo mutno staklo tišine. Vlaga se zavlačila u svaku poru.
– Sutra putujemo – reče izmenjenim glasom.
Ona se okrenula na drugu stranu.
Prvi put posle toliko noći spavao je mirno. Crno, u dubokom, mračnom
bunaru. (Edgar Alan Po, Bunar i klatno.) Ujutru, kada se probudio, nije bila pored
njega. Vrata su bila otključana, ali i sinoć ih je tako ostavio. Trebalo bi, pomisli,
otići do recepcije i proveriti koliko je dana ovde. Načinio je korak, a onda zastao,
neodlučan, i vratio se.
Uzeo je stolicu, popeo se na nju, odvrnuo sijalicu i gurnuo prste. (Vojislav
Despotov, Tungsram sijalica.) Svet se zavrteo, obasjan dalekom, modrom
svetlošću. Poslednje što mu je prošlo kroz glavu bila je slika iscerene, razuzdane
gomile koja hrli prema njemu. Pao je na pod, ozaren, prosvetljen, mrtav. U sobi je
i dalje bilo zagušljivo, kao u svakom grobu. Napolju je promicao još jedan sivi,
bezimeni dan, bez kiše, bez vetra, bez trave. Kroz prozor se moglo videti kako
neka žena u lakom mantilu pretrčava put.
 PUT U ZAGREB

U kupeu ih je bilo troje. Voz je iz stanice krenuo sporo, kao da se odlučuje,

nečujno se provlačeći između sablasno sivih, ruiniranih fabrika, u kojima više
nikada neće biti ljudi, i gusto zbijenih, u zemlju utonulih periferijskih kuća. Potom
je prešao Savu, mutni odsjaj nadošle vode, i uronio u široki, gotovo beskrajni
prostor novobeogradskog platoa. U sumrak, grad je podsećao na veliki ekran,
zgrade su isijavale plavičastu svetlost televizora. Činilo se da ta svetlost produžava
dan, ili, bolje reći, odlaže dolazak noći. Putovanje je čarolija, nešto kao film bez
scenarija, u kojem pristajemo da budemo glumci iako ne znamo važnost
sopstvenih uloga, niti možemo da predvidimo sled događaja. Možda tek ponešto
naslućujemo.
A kada putujete vozom, sa nepoznatim, najteže je otpočeti razgovor. Pa i
ovoga puta, tako je bar u prvi mah izgledalo, putnicima nije bilo do priče: ni
devojci do prozora, ni sredovečnom gospodinu udubljenom u neku knjigu, ni
nervoznom tridesettrogodišnjaku koji je, ne pitajući saputnike za dopuštenje, palio
cigaretu za cigaretom. Ništa nije remetilo njihovo ćutanje, ako zanemarimo
uspavljujući ritam točkova koji su se polako hvatali ravnice. Na usputnim
stanicama, utonulim u noć i maglu, nisu dobijali nove saputnike, samo su zakratko
minuli kondukter i prodavac razblažene kafe. Sedeli su i ćutali, prepuštajući se
vremenu koje će tek doći i, jednom, doneti smrt.
Prelazim na govor u prvom licu, makar me optužili za pripovedačku
narcisoidnost. Ja sam taj nervozni tridesettrogodišnjak, putujem u Zagreb. Priče o
vozovima su zanimljive, ali su sami vozovi prljavi i dosadni. Dok putujem, obično
mislim na ono što će tek uslediti, ali mi sada nije bilo do toga. Ne poznajem
nijednog čoveka koji voli da razmišlja o smrtnim slučajevima i sahranama, a mene
je upravo to očekivalo – išao sam na poslednji ispraćaj moje ujne koja je umrla u
staračkom domu. (Kada čujem za nečiju smrt, svejedno kome je udelila poljubac,
osetim jezu. Brzi drhtaj prostruji telom Pa žurim da sve to što pre zaboravim.)
Jedva da sam je poznavao, tu moju ujnu. Poslednji put video sam je kao
dečak, pre dvadesetak godina (stoji u sećanju, ili u snu – što je gotovo isto – na
vratima neke crkve i osmehuje mi se) i zaista ne mogu pretpostaviti zašto je baš
mene, a ne nekog drugog, odabrala za izvršioca svoje poslednje volje. Kažu da su
predsmrtne želje, kao, uostalom i sve druge istinske želje, ponekad sasvim
bezrazložne, ali o tome znam manje od ništa. Preko svojih zagrebačkih poznanika
nekako sam uspeo da sredim formalnosti oko te iznenadne smrti (mahom su sve
takve) i da u voz uskočim u poslednji čas. Ako sve bude u redu stići ću nekoliko
sati pre ukopa.
 – Dozvoljavate?–upitao je, prenuvši me, sredovečni gospodin vadeći
cigarete iz džepa i ja sam u njegovom glasu osetio više cinizma na račun moje
neuviđajnosti, nego stvarne molbe za dopuštenje da i on skučeni i zagušljivi
prostor koji smo, u putovanju, zakratko i slučajno delili, učini još zagušljivijim.
– Samo izvolite – rekao sam, pokušavajući da mu odgovorim sličnom
tonom.– I vi putuje do Zagreba?
– Da. Točnije, u Amsterdam, preko Zagreba. U Agramu ću ostati tek
nekoliko dana, do početka novog semestra.
– Upotrebili ste Krležinu omiljenu reč. Verovatno ste stari Zagrepčanin?
– Da. Mada već dugo živim u Amsterdamu.
– Vi ste profesor? – rekoh, i sam iznenađen tim pitanjem.
– Pogodili ste mladiću, ja sam profesor filozofije – odgovorio je i zastao.
Znao sam zbog čega. Na redu je bilo uzajamno predstavljanje, ali ja, kao za inat,
nikako nisam mogao da se setim učtivog redosleda – da li se ja, kao mlađi,
predstavljam prvo njemu, ili on, kao stariji, prvo meni. Ali, zar je to, uostalom,
toliko važno, i može li, konačno, jedan profesor filozofije iz Amsterdama očekivati
strogo poštovanje pravila lepog ponašanja u nekom balkanskom vozu srednjeg
reda na relaciji Beograd-Zagreb. (Udaljenost četiristotinetridesetsedam
kilometara.) Zato smo, valjda u isti čas uvidevši besmislenost insistiranja na
takvim sitnicama a imajući na umu mesto i okolnosti susreta jednom i nikad više,
nastavili naš razgovor.
– Dobro – upitao sam oklevajući, sa strahom da ne narušim i onako snižene
kriterijume pristojnosti – šta se to može čuti na vašem seminaru filozofije u
Amsterdamu?
– Mnogo toga mladiću, mnogo toga.
– Recimo?
– Recimo, nešto o statusu smrti u povijesti, i nešto o različitosti njenoga
shvaćanja u različitim civilizacijama.
– Zanimljivo – rekao sam bez imalo cinizma, osećajući negde dole, u
stomaku, naglo doticanje mučnine. Za sekundu, ne više, postao sam bolestan od
te slučajne podudarnosti. Sve je u vezi, zaista.
– Nadam se da to ne govorite tek onako – uzvratio mi je gospodin sredovečni
profesor filozofije, stručnjak za smrt iz Amsterdama, grada o kojem imam samo
banalnu televizijsku predstavu – mnogo kanala, mnogo rasa, slobodno duvanje i
slične koještarije.
– Neumjesno je držati predavanje u vlaku – nastavio je profesor – ali za
posljednjih nekoliko godina istraživanja prikupio sam toliko građe da ću od sada
samu smrt morati lijepo zamoliti da po mene dođe što kasnije, kako bih barem
nešto od obilja podataka i zaključaka uspio sistematizirati. Nadam se da vas
previše ne zamaram ovom tiradom?
– Naprotiv – rekao sam – ponekad je dobro slušati o onome o čemu inače ne
volim da razmišljam.
– Ne volite, ali razmišljate. Svatko razmišlja.
– Ne znam ništa o tome...
– Pa, to i nije takʼ rđavo – rekao je profesor utešno – barem ste sretniji.
– U kom smislu?
– U svakom. Patetično, ali točno rečeno, ne morate cio život protratiti
spekulirajući o smrti. Moje prokletstvo je prokletstvo mojega posla – filozofija je
konačno neuspješna jer ne uspijeva da odgovori na pitanje o našemu nestanku. To
je, pretpostavljavam da znate, temeljena filozofska dilema. Ujedno, i njena
osnovna slabost, njena velika pukotina.
– A šta o tome misle drugi?
– Koji drugi?
– Oni kojima se vi bavite.
– Smije li profesor filozofije reći kako ne zna. Eto, ja ne znam. O istoj stvari
svi misle drugačije, valjda zbog toga što je osjećaju drugačije. To nije sve, jer kada
o tomu razmišljam nikako ne mogu uočiti postojanje neke objedinjavajuće logike,
čini mi se da ništa ni sa čim nije u vezi. Nijemci, recimo, imaju najbolje filozofe
možda i zbog toga što im je sam osjećaj smrti vrlo dalek. Bizantinci, pak,
intenzivno osjećaju smrt i zbog toga su skloniji religiji. Vi ste Bizantinac?
– Ne, ja sam Novobeograđanin.
– Oprostite – rekla je devojka koja je sve vreme našeg razgovora mirno
sedela kraj prozora, i na koju nas dvojica, do toga časa, nismo obraćali pažnju –
koliko je sati?
– Ponoć – rekao je profesor – točno ponoć.
– Dozvolite – obratila se meni – htela bih da izađem.
Privukao sam do tog časa neuljudno opružene noge, i ona je, okrznuvši me
u prolazu, izašla na hodnik. Za trenutak sam je osmotrio. Bila je savršena. (Uvek
prvo primetim sasvim nevažne stvari. Nagvaždao sam sa uvaženodosadnim
amsterdamskim profesorom filozofije, dok je, na stosedamdesetpet santimenatara
od mene, sedeo savršen oblik.)
Profesor je ustao i pritiskom na dugme mlečnobelu svetlost kupea zamenio
onom modrom veštačkom mesečinom naših ponoćnih vozova. Zabacio je glavu i
sklopio oči. Spremao se da uhvati san. Osenčen tamnom svetlošću profesor smrti
imao je izgled mrtvaca.
 U hodniku je vladao mrak. Rešio sam da izađem da protegnem noge.
Prilično loš izgovor za nešto što sam poželeo. Ona je stajala i nekako odsutno
gledala napolje, u noć. Povremeno bi projurili kroz neku od usputnih, loše
osvetljenih stanica bez ljudi. Tamo, negde u tmini, promicao je nevidljivi
slavonski krajolik, iza brda, po selima, cedio se jesenji mošt, po dvorištima su
skičale svinje sluteći skoru smrt, mesni pijanci spavali su u jarkovima. Zamišljam:
metalna kamila hita ka zapadu, snažnim kolenima ruši stubove duž pruge, svetleći
meridijan preseca polje kod Sirmijuma. S one strane reke u fazi magme drhtala su
brda, čekala su da ih preradi zenica, vozovi sa kokilama odlazili su u novo mesto.
– Ne volite ovakve razgovore? – upitao sam misleći na moje i profesorove
pokušaje da savladamo dosadu putovanja. – Verovatno vam deluju suviše
izveštačeno.
– Naprotiv – rekla je devojka – sve mi je to dobro poznato.
– Ne bavite se, valjda, i vi nekim sličnim poslom?
– U neku ruku – da. Spustila mi je ruku na rame, sasvim se primakla i
poljubila me. U tom času kroz mene je prostrujala neka nepoznata, čista tamna
jeza.
– Kako se zoveš? – upitala me i ne sačekavši odgovor dodala:
– Ja sam Tea.
– Da – rekao sam i zastao, nemajući šta drugo da kažem. Iz džepa sam
izvadio kutiju sa cigaretama. Upaljač nisam mogao da nađem. Onda se prisetih da
sam ga možda ostavio na sedištu.
Otvorio sam vrata. U zagušljivom kupeu spavao je jedini profesor filozofije
koga sam uspeo da slušam duže od pet minuta i da pri tom zapamtim više od dve
reči. Dohvatio sam upaljač i okrenuo se prema hodniku. Nema potrebe da
pogađate, reći ću vam odmah – Tea je nestala. Pomislio sam da je, zakratko, otišla
do toaleta, ali se čekanje odužilo. Pozvao sam je po imenu. Niko se nije odazvao.
Pošao sam po pustom, mračnom hodniku našeg vagona, otvarao vrata praznih
kupea... U jednom od njih, ugledao sam veliku noćnu leptiricu kako kruži oko
tamnog svetla. Pretražio sam ceo voz koji je jurio posavskom ravnicom, sve bliže
i bliže Zagrebu, ne zaustavljajući se ni na jednoj stanici. Uzalud.
Vratio sam se mom učenom profesoru. Hrkao je, pa sam, tonući u svoje
sedište, pomislio kako je u pravu onaj koji kaže da sobari velikih ljudi ne mogu
verovati njihovim idejama. Zaspao sam, putujući u snu kao u grobu...
Svitalo je kada sam stigao na kaptolski kolodvor. Dugo me, zapravo još od
vojničkih dana, nije bilo u Agramu, ali sam još uvek znao sve kako dolazi:
melanholični Zrinjevac, Jelačićplatz (ex Trg Republike), Dolac, Gornji Grad. Na
Kaptolu je izbio ranojutarnji sat i u nebo je odletelo jato golubova. Nad
Medvednicom su promicali oblaci. Dan je bio siv, kao poručen za sahranu sirote
starice koja je skončala u staračkom domu i koju jedva da sam poznavao. Ono što
– poput dolaska smrti – doživljavamo kao haos, u stvari je savršen red – možda bi
rekao profesor, i ja bih mu poverovao, jer znam da je od savršenog reda do
savršenog oblika tako malo. Ili, tako mnogo, ukoliko je sve to što nam se događa
mnogo. Umoran, omamljen putovanjem, sasvim smiren, gotovo prosvetljen,
krenuo sam prema Mirogoju. Na susret s Teom.
 PESNICI ZAMUCKUJU DOK ČITAJU
(Margo II)

Oblačila je crno rublje. Trenutak pošto se probudila svet joj se učinio sasvim
nepoznat, nije znala kuda će sa sobom, po običaju spavala je najduže od svih,
jutarnji stan bio je već prazan, i zjapio je kao utroba napuštenog broda, u
predsoblju se, pošto je skinula pidžamu, pogledala u ogledalu, istim onim
pogledom kojim je na sinoćnoj književnoj večeri posmatrao čovek kome je znala
samo ime, i ništa više, ona obično misli na mnogo stvari odjednom, ali je tog jutra
mislila samo kako je tom čoveku, sinoć, ukrala pogled, on je pričao, glasom onih
ljudi koji govore sa same granice mrzovolje, pomalo odmaknuti od sveta, nešto o
tome kako pisac za razliku od drugih ljudi može da izabere oca, da, baš je tako
rekao, pisac može izabrati svog oca, ali, dodao je, posle pauze u kojoj je tiššššina
dobila formu ovsenih pahuljica, tog oca valja zaslužiti, bože, mislila je, koliko se
praznine svaki dan nakupi u nama, i prešla je rukom preko crne čarape, glatko i
pucketavo, znala je da će je na ulazu u fakultetsku zgradu, kao i svakog jutra,
dočekati portir, i dobaciti joj nešto besmisleno, nešto prostački lascivno, isprva,
dok se na to nije navikla mislila je kako bi bilo dobro da se okrene i zalepi
šamarčinu tom mamurnom, matorom naduvenku, a posle, posle je na to pristala
kao na neku vrstu svoje svakodnevne obaveze, u redu, to je njegovo, njemu
pripada taj mali besmisleni ritual, otvorila je ladicu, izvadila gaćice i navukla ih,
gumica je pljacnula po njenom stomaku kao po zategnutoj koži doboša, bila je
savršeni primerak mlade ženke iz kola Vertebrata, klasa Mammalia, red Primata,
porodica Hominida, vrsta Homo sapiens, znala je to, tačnije, osećala, je da je
savršena, i lepa kao smrt, ali sve više joj je bio potreban neko ko će to da vidi i da
joj pokaže da je video, mada ni to nije želela da prizna, u stvari, bila je još uvek
devojčica koja svaki dan otkrije nešto novo o sebi, i još se uvek iznenađuje koliko
je sama sebi nepoznata, ta energija u njoj čekala je na milost uobličenja, sinoć, na
književnoj večeri, onaj čovek kome je znala samo ime i ništa drugo, naslutio je to,
osetila je da je naslutio, jednostavno je lebdelo iznad glava prisutnih, i još
jednostavnije se desilo, međusobno su se udahnuli, koliko ima godina, pitala se,
verovatno dvostruko više od mene, glupost, o čemu to mislim, i zašto o tome
mislim, ne, ne stidim se, samo mi nije dovoljno poznato, stari dečaci nisu
nezanimljivi, ne, ne kažem to, ali, ne znam, tako, čekam da se nešto dogodi, glupo
mi je da bilo šta prva učinim, na zidnom satu u trpezariji, din-din, iskucalo je devet,
vreme je da krenem, rekla je sebi, isto kao i dvanaest časova ranije, sinoć, posle
književne večeri, ali ostala je da sedi još dva minuta, pustila ih je da svi izađu, i
učesnike, i posetioce, i voditelja sa kosom prikupljenom u konjski rep, poznavala
ga je površno, on ju je i pozvao da dođe, mada nikada ne ide na književne večeri,
ne dopada joj se, nekako je sve ukočeno, u stvari, nije da joj se ne dopada, ali
vazduh je suv, pesnici zammmuckuju dok čitaju, setila se da joj je to običaj, da na
poslednjoj stanici sačeka da svi putnici izađu iza autobusa, voli da se za trenutak
zadrži u ispražnjenom prostoru, u kojem su, do maločas, ljudi jedni drugima iz
blizine gledali u lice, nije znala da li je napolju hladno, u poslednji čas odlučila je
da ipak obuče korset, onaj lepi, crni korset koji je dobila od majke prošle godine,
sada si devojka, rekla joj je maman, sada to moraš da nosiš, nije volela tu reč
moraš, ali kako je postajala starija otkrila je da je to vrlo česta reč, mnogo toga se
zaista mora, a korset je bio stvarno lep i lagan, navikla se na njega, i kada ga je
nosila nije ni osećala da ga nosi, prianjao joj je uz kožu tako savršeno da bi se
ponekad, kada bi zaboravila da li ga je obukla, zapitala: bože, imam li ga na sebi,
i dodirnula bi se da proveri, mada je već odavno prestala da se dodiruje, bilo je
vreme za nečiji drugi dodir, nije o tome mislila, stvarno, dobro, samo ponekad, u
pusta popodneva, kada bi ostala sama u stanu, a telefon nije zvonio i TV je bio
ugašen, i kada bi gluvilo sobe progutalo daleki šum sa ulice, odlazila bi u kupatilo,
svlačila hulahopke, ne skroz, samo do kolena, spuštala ruku dole, i milovala se,
bojažljivo, puštajući da toplina dolazi polako, da se razliva u preponama i iščezava
negde na vrhu malih bradavica, nije pomišljala ni na koga i ni na šta, mašta device
je čista i prazna, i ne očekuje ništa, kao kad mlada lavica trči kroz poleglu pustoš
savane, i sve što čuje jesu tupi udarci prezrelih plodova baobaba koji, bap, padaju
u travu, pesnik je čitao neku takvu pesmu, naglašavao je poslednje reči u
stihovima, kao da se i sam čudi kako se reči sljubljuju, neko mu je posle, iz
publike, postavio pitanje o erosu jezika, sve na ovom svetu želi da se pari, i reči to
čine, tako nastaje pesma, reči se, ovaj, ako tako mogu da kažem, nepogrešivo,
žudnjom, pronalaze, tako je odgovorio, nije bila sigurna da li je pijan, rekao je to
pomalo nevešto, od onoga koji se bavi pisanjem poezije očekivala je više smisla
za nijansu, ali, nekoliko trenutaka zatim, dok je sedela u pustoj sali, besprekorni
red stolica bio je ozbiljno narušen, pomislila je kako je to zapravo tačno, tome se
nije imalo šta dodati ili oduzeti, i onda je to sebi po prvi put priznala, da, da, reče
Moli Blum, da, želim da me neko dodirne, ali ne bilo ko, već neko kome ću moći
reći ti, jedno malo, besramno i toplo ti, koje će, bar za jedan delić večnosti, prekriti
ono neodređeno ja, za koje svaki dan otkrije da je nesavršeno i nepoznato, više
nije imala vremena, do početka predavanja ostalo je pola sata, fakultet je bio na
drugom kraju grada, preko reke pa na fakultet, govorili su studenti medu sobom,
sećajući se Hemingveja, grad jeste šuma, ljudi su u autobusima disali složno, kao
crno, preplašeno pleme, kičmenjaci, sisari, primati, taj rod voli da se dodiruje,
miriše, igra i mazi, negde suviše daleko da bi o tome mogla misliti, lavovi su
čerečili ručak, gnu je bio star i žilav, ali to niko nije primećivao, posle su se,
prežderani, i zbijeni jedni uz druge, izležavali na sparušenoj travi, kada je najzad
izašla Novi Beograd bio je okupan svetlošću, u ulici Danila Kiša, pred robnom
kućom, neki čovek uzvikivao je naslove novina, majke su gurale kolica sa bebama,
mmm, u vazduhu se mogao osetiti dolazak proleća, iza ugla suočila se sa suncem,
zaslepilo je, isto kao njegov pogled, koji je izbegavala, nije mogla sebi da objasni
zašto, to joj je bilo teško i neodređeno, isto kao i suočavanje sa samom sobom, da,
sa samom sobom, a onda je neko nekom ulovio pogled, on njoj, ili ona njemu,
svejedno, trgla se kao iz tupog, teškog zaborava, i razmenili su ih, te poglede, a
trpki užas – čudno i neprijatno je uživala u njemu – užas neke tamne, nepoznate
energije vitlao je prostorijom u kojoj su se ponedeljkom održavale književne
večeri, pesnik je prosipao reči, nije ih slušala, nisu joj više bile važne, bile su čak
suvišne, i bez njih spustila se duboko, duboko, u sebe, u sjaj, u utrobu, znala je da
je to to, iz tašne je izvadila tamne naočare, koračala je. Zvala se Margo.
 IGRE

Reku smo prešli u sumrak. To pamtim. Tamo, na drugoj obali, grad je tek
rastao. Otac je podigao ruku (bio je to sasvim neodređen pokret, nad vodom) i
nešto rekao, ali je njegova rečenica, i onako izgovorena za sebe, nestala u vetru.
Podigao sam pogled i video:

– ogromno zeleno prostranstvo na ušću dve reke

– kroz njega, sivu traku autoputa
– nekoliko simetričnih, visokih zgrada
– prugu, sa vozom
– udaljena gradilišta sa kljunovima kranova
i
– naš budući kvart, kao ostrvo u močvari, i pesku. Sunce je, na izdisaju,
bleštalo u prozorima...

... Prvih dana hodali smo između demontiranih skela, gomila šuta, hrpa
polomljenih cigli, krhotina gipsanih ploča, gužvi betonskog gvožđa, odbačenih
komada drvene građe, velikih buradi sa katranom i drugog sitnog otpada. Kamioni
su dovozili zemlju i nasipali ostatke pustare oko tek podignutih kuća. Gazeći blato
raskopanih ulica radnici su se polako pripremali za odlazak. Jesen je naišla
odjednom, spustile su se kiše i prvi put sam, jednog jutra, čuo kako nadolazeća
vrela para šišti u radijatorima našeg stana. U to doba malo je stvari imalo svoje
ime. Nisam znao nijednu igru, niti sam bilo gde išao – izvan granica našeg kvarta
bio je neki tuđi, nepoznati grad, upoznavaću ga postepeno, godinama, sa strahom.
Vozovi su prolazili u tačnim razmacima, televizor je paljen uvek u određeno
vreme. Počeo sam da pamtim lica koja sam svakodnevno viđao – višegodišnja
lutanja po gradovima, sve te promene i selidbe postepeno su se gubile iz sećanja.
Otac je otišao iznenada i više se nikada nije vratio. Najzad sam krenuo u školu,
bila je dosadna, nezanimljiva, nimalo vredna pomena. O njoj ću uvek ćutati. Prvo
sam raspoznavao slova, zatim sam naučio da sričem i, najzad, da čitam. Iz novina
sam isecao slike i članke, bez ikakvog plana i razloga. Činilo mi se da će oni
pamtiti umesto mene. Provodio sam dane gledajući kroz prozor moje sobe večito
istu sliku na kojoj su bili naslikani:
 – susedna zgrada, sasvim ravne, nezanimljive fasade – parče pepeljastog
neba
– pruga (kada naiđe voz slika zakratko oživi)
i
– prostrana pustopoljina, leti sparušena, zimi blatna.

Potom su došle igre...

U neke neobične, srazmerno česte dane (tada nismo „imali školu“) izvodili
su nas, u svečanim odelima i sa crvenim maramama oko vrata, na autoput da
pozdravimo predsednika i njegovog gosta. (Opis kolone: svuda gde je dopirao
pogled video sam mirne redove ljudi sa cvećem i zastavama u rukama. Neki su
nosili transparente a neki su uzvikivali parole, mi smo njegovi, on je naš. Po žagoru
mase moglo se naslutiti da li neko nailazi. Prvo je pristizala grupa policajaca na
motorima, praćena pljeskanjem. Za njima, dugi red velikih crnih automobila. Iza
zatamnjenih prozorskih stakala mogao sam razaznati ljude u crnim odelima ili u
uniformama. Uvek sam se pitao da li je i moj otac među njima.) Konačno, kraj nas
bi, u sporoj, sjajnoj limuzini, sa ukočenoosmehnutim licima otpozdravljajući
skandiranju i uzmahanim zastavicama, promicali predsednik i njegov gost. Vraćali
smo se natrag, u kvartove, u zagušljive stanove, u vremena koja neće upamtiti taj
sjaj. Danima posle, kraj televizora, odmah na početku TV Dnevnika, objavljivali
su krupne slike naših nekadašnjih gostiju, uz obrazloženje da je u toj i toj zemlji
izvršen državni udar. Nismo se previše uzbuđivali, znali smo da sve to traje negde
daleko, izvan nas, izvan našeg kvarta. Naš sveti otac predsednik bio je doživotan,
dakle, večan. Na ovom svetu, uostalom, postojale su mnogo važnije stvari o
kojima je naša duša jedva mogla sanjati.

Na primer, kako naučiti neku novu igru.

U letnjoj noći, kvart je, gledan sa poslednjeg sprata najviše zgrade, svetleo
kao nepoznato leteće telo. Nebo je imalo neonski odsjaj. Skitnice su hrkale ispod
podrumskih stepeništa, tamo je bilo nešto zaostale svežine. Sa reke je dopirao
uspavljujući, topli vetar, pomešan sa mirisom trulog bilja. Nasipali su močvaru i
prosecali nove ulice – kao da je neko iz visine lenjirom i olovkom povlačio linije
po hartiji mape. Nisam uspevao da u monotoniji vremena (svi isti dani) upamtim
šta se stvarno dešavalo sa nama. Učili smo neke igre i brzo ih zaboravljali – danas
više niko ne igra te igre. Stanovnici kvarta su uporno ponavljali svoj put od stana
do prodavnice, od posla do kuće, i napred, i natrag, i napred, i natrag. Koračali su
tromo, pod teretom torbi, klimali glavama i izgovarali uobičajene reči pozdrava –
dobro jutro za jutro, dobar dan za dan, dobro veče za veče, mada niko nije znao
zbog čega svako jutro, svaki dan ili svako veče moraju biti dobri. Valjda im je
neko tako rekao. Inače, obično su ćutali ili, u najboljem slučaju, nemo micali
usnama. Mislim da su u pitanju bile neke tajne šifre i poruke, skrivene pod
bezličjem uobičajenih reči i gestova, koje isprva nisam mogao da razumem. Danas
govorim tim jezikom, jezikom iščašenog plemena. (Ne šalim se, svi
Novobeograđani su pomalo iščašeni, kao i sva homoidna bića koja žive između
dve bliske, istosmerne vode. Razumeju se samo na svom prostoru, u svojoj ulici
ili u svom kvartu. Kada iz njega izađu – govore kao i svi drugi.)
Dan je imao smisla kada bih zapamtio po neku takvu reč.
Da li sam već rekao da je naš kvart podsećao na prenaseljeno ostrvo. Da, bio
je deo grada, tačnije, deo mogućeg, budućeg grada, ali nekako odvojen, nekako za
sebe. Ono što se dešavalo u njemu bilo je vrlo jednostavno. Jutarnji redovi pred
prodavnicama, odlasci dece u školu. Povratak starijih sa posla. Svuda uokolo
prostirao se daleki, neispitani svet. Sa jedne strane tekla je reka (Dunav, posle
Volge najveći evropski vodeni tok, dužine 2850 km; izvire u nemačkom
Švarcvaldu, a uliva se u Crno more) koja je prihvatala jednu manju reku (Sava,
najduži jugoslovenski vodeni tok, dužine 946 km, izvire u Sloveniji, a uliva se u
Dunav kod Beograda). Tu je bila i pruga, iza pruge močvara, iza močvare nebo. A
levo i desno, ispred i iza nas, nesavladivi bedemi novogradnji. Vreme je stajalo u
našem kvartu, i mi smo i iz kvarta i iz vremena iskoračivali sa strahom, nemoćni
da predvidimo koje bi nam se zlo, tamo, izvan našeg prostora, moglo dogoditi.
Jednog jutra odveli su susetku iz prizemlja. Sišla je s uma. Ponavljala je
nepovezane rečenice, smejala se, dozivala nekog, plakala, menjala izraze lica,
riboliko otvarala usta kao da joj nedostaje vazduh. Jedina je, do kraja, naučila
pravi, prastari jezik našeg jurodivog plemena, koji smo zaboravili nasilno, pod
pritiskom civilizacije, jer samo lud čovek može doći na ovaj i ovakav svet – toga
sam, naravno, postao svestan tek mnogo godina potom. Bela bolnička kola
zaustavila su se uz zvuk sirene i bolničar je uveo susetku unutra, zalupio vrata i
ubrzo više nije bilo ni kola, ni susetke, ni bolničara. Unutrašnjost njene sobe mogla
se, noću, videti sa ulice. Posmatrali bi, povremeno, tu sobu bez nameštaja i u njoj
ljudsku figuru kako, uz nerazumljive pokrete, hoda od ugla do ugla i zastaje pred
golim Zidovima, kao da se moli. Plašili smo se te susetke. Ponekad je zaustavljala
prolaznike i postavljala im nerazumljiva pitanja: – Ko isključuje sunce zimi, zašto
ono sija samo leti kada je i onako vrlo toplo, gde je pukotina za onaj svet, ko je
prosuo njene reči? Oni koji su je poznavali nisu odgovarali – nekima je bila čudna
i luda – neko bi slegnuo ramenima i produžio – neko bi pokušao da smisli bilo
kakav odgovor. Nekoliko dana pošto je odvedena tamo odakle se retko ko vraća
pobedili smo englesku fudbalsku reprezentaciju, rezultatom 1:0. Sastav tima
verovatno znate. Ljudi su, pošto je sudija odsvirao kraj, masovno izašli na ulice,
mahali zastavama, vikali od uzbuđenja, pucali u vazduh. Dobio sam novi nadimak.
Prethodni sam, naravno, zaboravio. Niko me nikada nije zvao po imenu. Kada bi
se nekom i omaklo nisam se odazivao, mislio sam da zovu nekog drugog. Moja
soba bila je tačno tri sprata iznad sobe odvedene susetke, potpuno ista kao njena,
istini za volju, imala je krevet, sto, stonu lampu, stolicu, luster, tepih i ormar. Iznad
uzglavlja visio je poster mog omiljenog glumca. Zaboravio sam mu ime. Sanjao
sam da u mojoj sobi nema vrata i kako, učauren, bezuspešno pokušavajući da
pronađem pukotinu, udaram u Zidove. Probudio sam se posle jednog jakog udarca
glavom o ivicu kreveta. Iz nosa mi je kapala krv.
Ostatak porodice obično se, posle bezličnog dana, okupljao pred
televizorom. Omamljivala nas je njegova titrava, bolesna svetlost i nismo ni o
čemu razgovarali. Stotinama kilometara ukrug bilo je u dlaku isto. Pospani
provincijski gradovi su polagano tonuli u san prepuštajući se TV programu koji je
obećavao toliko uzbuđenja i toliko zaborava njihovim sudbinama radnika,
prodavaca tekstila, učitelja, oficira, trafikanata, vatrogasaca, službenika, fudbalera
i tako redom, i tako redom. Povremeno bi na ekranu gledali nesreće,
demonstracije, sportske prenose ili nešto drugo, ili nešto treće što se dešavalo
tamo, u dalekom svetu, uopšte nije važno šta, kod nas je, hvala Bogu, mirno i lepo
se živi. Kraj je uvek bio isti – mrak sobe koji postepeno, kako nailazi san, prodire
u svest – tamna crna jama, bez sadržaja. Ostatak porodice bili smo majka i ja. Za
brata nisam sasvim siguran, ne sećam se. Ponekad bih, istina, gledajući se u
ogledalu, ličio na njega, mada sam zaboravio kako on zaista izgleda. Svejedno,
ličio sam na njega. Otišao je sa ocem.
Ubrzo smo prešli na ozbiljne igre.

Neki nepoznati tip doneo nam je, jednom dok smo ispred ulaza u zgradu
dokono nabijali loptu, izderan pornografski časopis. Okupili smo se oko njega i
stidljivo, a znatiželjno, gledali jedan drugom preko ramena. Nisam najbolje
razumeo o čemu je tu reč – video sam klupko ljudskih tela i umorna, pomalo tužna
lica fotografisanih. Tip je zvao nekog od nas da sa njim pođe u podrum, ispod
stepeništa, navodno je imao da pokaže još mnogo zanimljivih stvari. Niko nije
pristao na taj predlog, možda zato što nismo baš bili toliko naivni, a možda i zbog
toga što nam je prišao neki drugi čovek, naredio nam da se gubimo, a onom tipu
sa časopisom uvrnuo ruku, dohvatio ga za kragnu i kao vreću odvukao u
nepoznatom pravcu...
...Odlazili smo na Savu, na kupanje, i usput, kroz rupe na Zidovima kabina
gledali kako se u njima presvlače važne, prsate, napuderisane gospođe. Neko od
nas je, zadihan, dojurio i doneo vest da tamo, u kabini na drugom kraju plaže,
jedan par radi isto što i likovi iz časopisa. Uveče smo na glavnom
novobeogradskom bulevaru videli kolonu bornih kola i tenkova kako tutnji i kopa
asfalt prolazeći pored palate Savezne vlade. – Idu prema granici – rekla je maman
– Rusi su ušli u Čehoslovačku, nemoj ići daleko do kuće.
Sutradan su javili da se u toj zemlji, iz protesta, neki čovek polio benzinom
i zapalio, a da je jedan ruski vojnik izvršio samoubistvo. Kupovao smo benzin za
upaljače, pljuvačkom dobro navlažio kažiprst, onda ga premazao benzinom i
kresnuo šibicu. Ništa nije bolelo. Povremeno bi se tukli sa dečacima iz obližnjih
zgrada, naše grupe razlikovale su se po imenima, poput indijanskih plemena.
Povod za tuču obično nije bio potreban, bila je dovoljna neka nevažna sitnica,
ponižavajuća reč, surovi dečiji cinizam i krv je curila iz oguljenih šaka i razbijenih
noseva. Bioskop je bio daleko, kod robne kuće ispred koje je ponekad, o državnim
praznicima, radila fontana. Tamo smo odlazili vrlo retko, novac dobijen od
roditelja trošili smo na druge stvari. Uz železničku prugu bilo je mnogo
zanimljivije. Mahali smo ljudima koji su putovali, skupljali odbačene predmete,
kačili se na teretne vagone koji bi usporavali na signalu, kidali olovne plombe i
upotrebljavali ih za pecanje, umesto pravog olova. Odmah preko pruge počinjala
je močvara. Pređeš kolosek i već si u trsci i ševaru, na malim zelenim jezerima.
Kao da je baš tu postojala neka pukotina, neka nevidljiva granica između dva
sveta. Sa druge strane uzdizalo se novoizgrađeno naselje, u daljini je hučao grad,
ljudi su odlazili na posao, kupovali, vraćali se sa posla, obedovali, spavali posle
ručka, gledali TV. Sa druge strane, stotinama metara ukrug, mogao si hodati kroz
šiprag, šumarke i plitku vodu a da nikoga ne sretneš.
Leti, a leta su tada bila duga, beskonačno duga, dok je vreli vetar u naš kvart
nanosio oštri pesak, odlazili smo u ribolov. Plaveći nisku ravan delte i nanoseći
mulj reka je vekovima oblikovala prastari rit, prepun vrba, blata, peska, trske,
barskih ptica i glodara. U kanalima, barama i jezercima bilo je ribe. Štuke, linjaka,
karaša, šarana, bodorke, crvenperke, bandara. A onda su došli ljudi, počeli da
nasipaju močvaru i da na tako stvorenom prostoru grade naselja. Prelazili smo
prugu i uranjali u nepregledno more svakojakog rastinja. Ispred nas su se dizale
uplašene ptice. Svako je imao svoje mesto za pecanje. Dolazili bi rano izjutra, a
odlazili predveče. Obično smo, na hleb ili na crve, lovili debeljuškaste crvenperke
i nizali ih na vrbov prut. Naučio sam da lovim štuke. Na veliku udicu nabadao sam
sitnu, živu crvenperku i spuštao je u vodu blizu neke potopljene grane, uz koren
poplavljenog drveta ili uz bokor trske. Plovak bi blago podrhtavao, crvenperka se
borila za život, a kada bi naišla štuka i zgrabila mamac, plovak bi munjevito nestao
ispod površine. Malo bih sačekao, potom snažno trgnuo čvrsti bambusov štap i
izvlačio ribu na obalu. Praćakala bi se na pesku: bile su to velike, lepe štuke,
tamnozelenih leđa, zlatnožutog tela sa crnim pegama, crvenkastim repovima i
belim stomacima. Sa godinama, močvara se polako povlačila. Isprva sporo, a onda
sve brže i brže, pesak je sve više prekrivao taj ogromni plato na ušću dve reke. Ne
znam koliko je to zaista trajalo. Meni je prošlo brzo. Sve ima svoj kraj pa i dugo,
toplo leto.
Zapamtio sam nekoliko prizora iz jednog takvog leta, ili je već bila rana
jesen, ko zna, od tada je prošlo previše vremena da bih u sećanju mogao povući
jasne granice. Hrpu novinskih isečaka odavno sam bacio i sada jedino poštujem
redosled vlastitog pamćenja, a on je, nadam se da i vi tako mislite, uvek lažan, ili
makar proizvoljan. Prvo, i najvažnije. Odlazeći na pecanje viđali smo starije
dečake kako sa našim vršnjakinjama odlaze u čestar, tražeći skrovita mesta. Na
početku smo se pravili da nas razlozi tog odlaska ne zanimaju i da to ne
primećujemo, iako nam, u to sam bio siguran, nije bilo svejedno. Na kraju, ipak
smo o tome ponekad razgovarali. Nisam siguran da smo u tim razgovorima osećali
stid, imali smo već po desetak godina, a čim zbir proživljenih godina pređe broj
prstiju na rukama čovek se smatra odraslim. Bez pogovora. Toj temi vratili smo
se ubrzo, jer sam u jedno od mnogih sparnih letnjih popodneva kroz raskriljene
prozore stana u prizemlju susedne zgrade video nekog bajatog tipa i sasvim mladu
ženu kako se tucaju...
... Čovek je stajao na vrhu zgrade i vikao. Ulagao je u to očajnički napor, bio
je prilično visoko i slučajni prolaznici jedva da su ga mogli čuti. Obratili su pažnju
na njega tek kada se popeo na ivicu ograde. Odvojio se kao ptica upravo u času
kada je neko zaustio da kaže kako će skočiti. Učinilo nam se da će za trenutak
ostati tako, da lebdi u vazduhu, ali se, treptaj potom, njegovo telo, kao da je samo
donelo iznenadnu odluku, sunovratilo prema ambisu. Čuo se tup udarac. Pobegao
sam iz gomile. Jednostavno, nisam mogao da gledam taj užas. Sutradan se po
kvartu proneo glas da je u pitanju neki doseljenik iz bliskoistočne zemlje kome su,
u munjevitom ratu, tamo, pobili celu porodicu. Na televiziji su prikazivali
potapanje brodova, avione u padu, duge kolone zarobljenika. Šta sam mogao da
znam o svemu tome? Manje od ništa...
Krali smo po samoposlugama. U grupama, pazeći da nas neko ne primeti.
Pred ulazom su nas sačekivali stariji dečaci i uzimali svoj deo, neku vrstu naknade
za zaštitu. Oni se više nisu bavili tako sitnim poslovima. Prema gradu su vozili
trolejbusi, broj 14 i 15. Penjali su se u njih, u što većem broju, pravili gužvu i
putnicima krali novčanike. Počinjalo se od novina iz džepa mantila prebačenog
preko ruke, od sitnica u otvorenim pijačnim torbama. Potom su postepeno prelazili
na tašne, satove i nakit. Prema Studentskom gradu vozio je i autobus, broj sam
zaboravio. Onda je saobraćaj postao neredovan. Nismo brinuli zbog toga, retko
smo išli u tom pravcu. Sezona ribolova bila je već otvorena i mi smo tragali za
novim terenima. Jednom smo se, u tom traganju, približili pruzi. Na njoj je, mnogo
duže nego što je to uobičajeno, stajao voz, bez putnika. Okolo su se muvali stražari
u uniformama. Kroz trsku i ispod vagona gledali smo u pravcu starog zemunskog
podvožnjaka. Čuli smo kako gomila viče i prišli još bliže. Videli smo gužvu,
kamione sa razvijenim zastavama i parolama, vatrogasna kola i kordon milicionera
koji je sprečavao masu mladih ljudi da se probije prema gradu. Najpre su se
međusobno prepirali, ali je ubrzo zatim izbila tuča, gomila se uskomešala i
rasprsnula. Do nas su dopirali uzvici, pesma, plač i psovke. Nismo znali o čemu
je reč, izgledalo nam je kao da neko snima film.
Uveče, na TV-u, o tome nisu ništa govorili. Film, očigledno nije uspeo, ili
je ispao sasvim drukčije od prvobitne zamisli. Nekoliko dana kasnije narodu se, u
udarnom terminu, obratio predsednik, lično. – Ovo je istorijski govor – rekla je
maman – sada će opet sve biti uredu.
Dakle, po starom.
Nije me zanimala ta priča. Bio sam zaokupljen svojim novim bambusovim
štapom koji je mogao da izdrži čak i najveću ribu iz našeg carstva. Tih godina
nismo odlazili na more, u prenaseljene, zbijene morske gradove. Na
razglednicama, onako pripijeni uz obalu, sa obaveznim tornjevima crkava koje
režu nebo, izgledali su mi istovetno, beskrajno nalik jedan drugom. Po ceo
bogovetni dan izbivali bi iz zgrade, tumarali između tek podignutih kostura
buduće novogradnje, krali žicu i ostale sitnice, skakali sa prvog sprata u pesak.
Čuvari su uvek bili pijani i nisu nas dirali, sve dok jednog jutra u podnožju velike,
nezavršene građevine nije pronađe izmrcvaren leš neke nepoznate žene. Od tada
su nam zabranjivali da se tamo pojavljujemo. Prostor za igru se postepeno sužavao
i tada sam, prvi put, poželeo da se povučem u svoju sobu, zauvek.
...Rolingstonse sam prvi put video na televiziji, ili je to bila neka druga
grupa, sada i nije toliko važno. (Ipak je važno, oni su jedni i jedini.) TV-izveštaj
je prikazivao masu ljudi okupljenu na nekom aerodromu, nasilno sprečenu da
prodre na pistu, prema avionu iz kojeg su se u tom času iskrcavali neki čupavi,
nasmejani momci. Sve je to, uključujući i nekoliko uvodnih rečenica spikerovog
glasa, bilo propraćeno bučnom muzikom od koje pamtim ravnomerne, snažne
udarce u bubanj koji pogađaju direktno u pleksus. – Sve to treba postreljati –
govorili su penzioneri – drogiraju se, urliču, prljavi su i kvare našu zdravu
socijalističku omladinu.
Stariji dečaci su već uveliko puštali kose i učili da sviraju gitare. Preko noći
razvaljene su sve telefonske kabine u kvartu i odnete sve slušalice – magnet iz
mikrofona ugrađen ispod žica akustične gitare i priključen na radio aparat postajao
je pravi električni instrument. Još je trebalo stati pred ogledalo, uvežbati nekoliko
pokreta glavom i nogama, naučiti dva-tri osnovna dura, uključiti gramofon, staviti
omiljenu ploču, zamisliti da se zoveš Kejt Ričard i otisnuti se. Tako sve lakše
prolazi. Avaj, kvart je bio usamljen, kao ostrvo, previše skučen, dalek od pravog
sveta.
Košarku smo počeli da igramo nakon Svetskog prvenstva u Ljubljani, kada
je Jugoslavija postala planetarni prvak. Nismo imali pravu košarkašku loptu.
Isprva smo po betonu nevešto tapkali običan balon od tvrde gume, kupljen u
prodavnici na uglu. Ubrzo zatim smo na slepom Zidu, iza zgrade, nacrtali tablu,
obesili ukradenu žičanu korpu za otpatke i vežbali šut iz svih mogućih i nemogućih
pozicija. Lopta bi retko kada završila u košu.
Nismo znali pravila, u stvari bila su to najslobodnija pravila ovoga sveta, sve
je bilo dozvoljeno. Imao sam trinaest godina. Trinaest godina, to je sasvim dobar
uzrast da neko postane košarkaš, ukoliko to želi. (Ja ne znam da li sam to ikada
stvarno želeo.) Zbog košarke smo, nas nekoliko iz zgrade, prvi put zajedno prešli
reku. Nedeljom smo odlazili na Mali Kalemegdan da gledamo prave utakmice.
Naučili smo šta je dvokorak, skok-šut, faul, tri sekunde u reketu, slobodno bacanje,
pet ličnih grešaka. Posle jednog treninga ukrali smo pravu loptu. Onako stara i
ofucana nije bila bog-zna-šta, ali, bila je prava košarkaška lopta. Onda nam je neki
stariji tip, koji je imao bele kineske patike, zvane šangajke, pokazao kako se igra
basket: najmanje po dvojica, a najviše po četvorica sa svake strane ubacuju u isti
koš, sve dok neko prvi ne sakupi dvadesetjedan poen.

Napunio sam četrnaest godina. Imao sam, tada, običaj da žvaćem reči. Da
vam objasnim šta znači žvakati reči Mislite da je u pitanju ublažen izraz za
mucanje? Ne, nisam mucao. Zaista sam žvakao reči. Dvoumio sam se da li da u
razgovoru, bilo kojem i sa bilo kim, uopšte nešto kažem i dugo sam premeštao reč
po ustima, krunio je pod zubima, vlažio jezikom. Raspadala se ta reč, na slova, na
pregršt beznačajnih glasova koji van nje, te reči, ne znače ništa. Mogao sam
ubeskraj govoriti: f, s, m, p, č, ć, a, e, r – niko me ne bi razumeo. I govorio sam ih.
I niko me nije razumeo. Neko me nešto pita, ja kažem: m! Ubrzo se pročulo da
dobro igramo basket pa su iz okolnih ulica dolazile druge ekipe da se ogledamo sa
njima. Lj! Od svih smo bili bolji, ali nam to ništa nije značilo. Košarku smo, naime,
prestali da igramo kada su u školskom dvorištu postavljeni pravi koševi.
Pamtim li još nešto? Ne previše. Sećam se, još, da smo, po podrumima lovili
mačke. Bilo je toliko zverstva u nama da se i sada libim da ga opisujem. Da se
razumemo, to zverstvo u međuvremenu nije nigde iščezlo, samo je dobilo
drukčiju, pritajenu, perfidniju formu. Zato smo danas uspešni ljudi. Podrumi su
nas uvek privlačili svojim ustajalim, memljivim mirisom i svim onim stvarima
koje su stanarima bile potrebne svega nekoliko puta u godini, ili su, češće, bile
sasvim i zauvek nepotrebne, ali nisu bacane (valjaće nekom!). Ponekad smo
silazili i u atomsko sklonište, duboko u temeljima naše zgrade, zamišljajući da
gore, na površini, upravo besni rat i da više nikog nema na svetu, da smo mi
poslednji preživeli ljudi na planeti. U tim grubim, mračnim prostorijama
nepodesnim za bilo kakvu igru glasovi su odzvanjali tuđe i nepoznato, kao da nisu
naši, kao da smo u utrobi neke stenovite, daleke planine, u pećinama gde ne dopire
nikakav zvuk. Odbijajući se od betonskih Zidova reči su dobijale novi smisao. Ne
znam da li smo tada pronašli pukotinu za onaj svet, važno je da smo je tražili.
Hladna polutama budila je u nama jezu i gasila bilo kakvu potrebu za igrom,
snatrili smo o smrti, o zakopanosti, o drugom svetu i biće da smo u to sklonište
silazili samo zato da bi drugima (i sebi, najpre sebi) pokazali kako nas nije strah.
Na izlasku, zaslepljivala nas je svetlost. Kružili smo pogledima, ošamućeni,
obazirući se kao da smo prvi put na licu zemlje i ne sluteći da ćemo se za nekoliko
godina raspršiti kao da nikada nismo bili zajedno. Kvart će ostati da traje i stari
negde iza nas, zaboravljen od svih. Grad se širio. Tek kasnije sam počeo da rastem.
 PODVOŽNJAK

Žurim da opišem tu sliku, pre nego što zauvek postane prošlost. Danima već
skidaju slojeve zemlje sa utrine na kojoj će nići još jedno novobeogradsko naselje.
Posmatram to sa prozora svoje sobe, pod pravim uglom (rastojanje: 100 metara),
opsednut onim pomalo mutnim osećanjem da ništa nije slučajno – ni mesto na
kojem se nalazim, ni „unutrašnji diktat“ pisanja...
Godinama sam, kroz procep između zgrada nalik kakvom kanjonu sa
geometrijskim liticama, gledao jedan te isti prizor, patrljak prirode usred grada,
deformisani pejzaž koji se menja zajedno sa godišnjim dobom: divlji, samonikli
šumarak topola prošaran smetlištima. Sproleća i ujesen mogao sam kroz ogolele
krošnje stabala nad kojima su se jatili gačci (valjda su se tu i gnezdili) videti
odblesak Dunava, ali samo u vreme visokog vodostaja. (Kao da je reka nadolazila
u pogled.) Između je proticao bulevar, i sada, u mrazno januarsko jutro, nagnut
nad belinom neispisanog lista, sećam se kako sam ponekad odlazio tamo, u šiblje
i šut, kod starog podvožnjaka. Prešao bih ulicu, spustio se među drveće, i otuda
slušao onaj neprekidni šum grada, koji objedinjuje sve, doslovno sve zvukove koje
u njemu proizvodimo. Obvikli, mi ne čujemo taj šum, osim kada se nekako
izdvojimo, ili kada se primoramo da na njega mislimo.
Početkom 70-ih premeštena je trasa železničke pruge Beograd-Zemun.
Podvožnjak na mestu preseka pruge i puta, u čijoj su neposrednoj blizini 1968.
godine studenti dobili batine, izgubio je svoju svrhu. Demontirane su šine,
uklonjen tucanik sa pružnog nasipa, Andrejini krstovi su zarđali, potonuli u zemlju
ili razneti, ukinuti su trolejbusi, automobilski saobraćaj krenuo je novootvorenim
bulevarom. U podvožnjak su se slivale podzemne i kišne vode. (Novobeogradski
rit još nije bio do kraja isušen.) Taj slučajni bazen dobro je poslužio klincima iz
okolnih zgrada. Kupali su se u njemu za vreme letnjih žega – kada isparava magma
asfalta, a sunčeva svetlost, umnogostručena u staklenim odblescima solitera
pretvori grad u pustinju iz apokaliptičnih filmova – kupali, velim, sve dok se neko
dete nije utopilo. Dva ili tri naredna dana građani skljokani pred televizorima
slušali su apele o „potrebi zatrpavanja starog podvožnjaka koji ne samo da
predstavlja ruglo socijalističkog Beograda, nego i opasnost za našu decu koja je
već odnela svoje prve žrtve“. Ideološka hibernacija bila je na najnižoj mogućoj
tački. Hodali smo u nekom produženom, letargičnom snu, obamrli od budućnosti
koja samo što nije stigla.
Ubrzo potom podvožnjak je iščezao. Zatrpali su ga peskom i otpadom sa
okolnih gradilišta. Grad je rastao. Ostalo je učinila priroda. Dok je svaki novi
gradonačelnik maštao (i obećavao) šta bi tu moglo da bude (jezero, hotel,
tramvajski depo, ambasadorsko naselje, sportska hala, park prijateljstva br. 2 –
srazmerno porastu naših nesvrstanih prijatelja) unaokolo je nicao korov, čestar i
šuma. Bilo je prepelica i lasica. (Pitao sam se otkuda prepelice u gradu, sve dok
jednom, na obali Dunava, u praskozorje, nisam video kako nekoliko tih ptica
preleće sa Ratnog ostrva, tik uz vodu.)
Prošlo je dvadeset godina. (Kao da sam pucnuo prstima). U međuvremenu
sam se preselio u naselje u kojem još uvek živim. Sećam se da je pokojni Duško
Radović u nekoj svojoj emisiji na Studiju B rekao kako je blok 30 najgušće
naseljen prostor u Jugoslaviji. No, to je za neku drugu priču. Sada mislim na
podvožnjak.
Ne volim da u priči navodim godine (one su goli skelet nečega što vrlo
neodređeno zovemo istorija), ali znam da i nehotični hroničari, poput mene,
moraju da ih poštuju. Dakle, potkraj 1990. stigle su mašine. Učim svog
dvogodišnjeg sina kako se zovu: kiper, šleper, bager, buldožer, dizalica. Prvo su,
pre toga, posekli šumu. U neko jutro pred Novu godinu probudio me zvuk
motornih testera. Dok sam izranjao iz sna, zakratko sam pomislio na nešto što sam
posle bezuspešno pokušavao da dozovem u svest. Tog dana sam, dolazeći iz
„grada“ (tako novobeograđani zovu stari Beograd), pohitao na mesto seče. Stabla
su ležala u blatu. Ne bih mogao reći da mi je bilo svejedno, mada je, danas,
ravnodušnost naše osnovno stanje. Čekao sam nešto. Vraćao sam se tamo i
naredne sedmice. Mašine su proždirale zemlju, kamioni su od ranog jutra brundali
u mojoj sobi. Stajao sam pored prozora i dugo gledao taj prizor. I dok su grubi,
nehotični arheolozi ljuštili sloj po sloj tla na mestu na kojem nikada nije bilo
istorije, činilo mi se da vreme ide unatrag.
A onda sam ga, jednog jutra, najzad ugledao. Stari podvožnjak. (Ispražnjen,
urušen hram, most bez obala.) Znao sam da je svih ovih godina bio tu, negde u
blizini. Izronio je ispod naslaga zemlje, kao da ih je zbacio sa sebe, i sada stoji,
poput nasukane kamene galije, na toj promrzloj peščanoj pustopoljini tačno preko
puta moje zgrade, i čeka da ga sruše. Juče je bila nedelja, gradilište je mirovalo,
pa sam otišao do podvožnjaka. Led je krckao pod nogama. Stao sam ispred samog
ulaza, kod ovalnog kolektora za skupljanje podzemnih voda (u koji smo jednom
pustili nekoliko živih dunavskih riba) i čuo sebe kako, ne znam zbog čega,
uzvikujem nešto nerazgovetno, nešto nalik tamnom glasu podsvesti. Podvožnjak
mi je odgovorio odjekom. Na njegovim zidovima video sam tragove grafita stare
najmanje dvadeset godina. (Pod prstima kamen je bio hladan i gladak: prijatan i
čudan bio je taj dodir. Odmah smo se sporazumeli. Tada sam odlučio da napišem
priču o njemu.) Stajaće tu još nekoliko dana, dok ga ne sruše. Iduće jeseni, od
novih zgrada koje će nići na njegovom mestu, neću moći da vidim kako se menja
vodostaj Dunava. Ne znam šta je istorija, kako počinje i kada završava. I zašto o
tome mislim dok posmatram stari podvožnjak. (Kroz nekoliko nedelja gledaću
kako ga ruše, najpre velikom kuglom obešenom o kran, a zatim mašinom nalik na
glomaznu, vibrirajući bušilicu, kojoj ne znam ime.) Noću, kada utihne saobraćaj,
čujem: između njegovih golih zidova peva vetar. Pa žurim da sve to opišem, pre
nego što zauvek postane(m) prošlost.
 KAZABLANKA

„Kazablanka“ nije moj film. Znam: sve je u toj priči o gubitnicima dobro
spakovano, Bogi je o. k. tip, magla, noć, melanholični rastanak, uvek ćemo imati
prošlost, I.B. se savršeno osmehuje, ali svejedno – to nije moj film. Verovatno je
po sredi razlika u gledanju na stvari, razlika u prirodi osećajnosti. Uzgred,
„Kazablanku“ nikako ne mogu da zamislim u koloru, crno-beli kontrasti i naročito,
njihovo stapanje (sumrak, pre svega, sumrak), bitno određuju taj film, koji mi u
sećanju, jer davno sam ga gledao, sada liči na staru, izbledelu fotografiju iskrzanih
ivica.
Više volim filmove o kojima niko ne govori. Snimljeni su, prošli kroz
bioskopske dvorane, i zaboravljeni. Verovatno sasvim zasluženo. Nema ih ni u
kinoteci. U stvari, mora biti da ja, zapravo, ne volim same te filmove, već njihovu
potisnutost, zbog koje mi se čini da pripadaju samo meni, a volim, potom, na neki
poseban, pomalo nastran način, i časove i stanja u kojima sam ih gledao. Naslovi
nisu važni, glumci, režiseri i scenaristi još manje, pa se zbog toga i ne trudim da
ih posebno upamtim. Ponekad, na TV-u, u kasne sate, ili u pusta nedeljna
popodneva, iz čiste dosade, naletim na poneki takav film, britanska škola 50-ih i
60-ih, holivudska B-produkcija, niskobudžetska, nezavisna manufaktura iz
Finske, Obale Slonovače ili Pakistana, špageti-vestern, i negde na pola, setim se
da sam to već ranije gledao. Odgledam opet, i ništa. Nigde onog uzbuđenja, one
provobitne očaranosti slikom i pričom. Otkrivam, uz podsmeh samom sebi (šta ti
se sve dopadalo!), izveštačene dijaloge, lošu režiju, zastarelu tehnologiju,
ubajaćenu glumu. Iluzija je zauvek iščezla. I tada se iznova uverim u dve stvari.
Prvo. Preko tih beznačajnih filmova, ja se, zapravo, ne sećam njih, već
samog sebe iz doba kada sam ih prvi put gledao. Šta odatle proizilazi? Povremeno
podsećanje na to kakav sam nekada bio gotovo nužno rađa nelagodnost i mučninu,
čak i stid pred vremenom koje nisam uspeo da pobedim. (Istina da to nikome nije
pošlo za rukom nimalo me ne uspokojava.)
I drugo: filmove koji su me „pomerili“ nikada ne gledam dva puta. (Znate
ono stanje kada, ošamućeni iluzijom, posle projekcije, izlazite iz bioskopa, ravno
u noć.) Film je melanholična, nevina, ali i plošna umetnost. Zato nikada nisam po
drugi put gledao „Rubljova“, „Četiri stotine udaraca“, „Telesnu strast“, „Samo
jednom se ljubi“ ili „Sjećaš li se Doli Bel“. „Kazablanku“ jesam. Analiza uništi
fascinaciju.
Sećam se da sam jednu Novu godinu dočekao u bioskopu. Imao sam tada
šesnaest ili sedamnaest godina, otužno međuvreme odrastanja, bio sam
gimnazijalac, prosečan, ničim izdvojen novobeogradski gimnazijalac, iz bloka 21,
sa uobičajenim afinitetima (košarka, rock&roll, bioskop) i banalnim pubertetskim
problemima, tada velikim kao nebo (zaljubljenost, naravno – neuzvraćena,
seksualne maštarije, nemušta žudnja da budeš svoj i da budeš voljen), i nekako
sam, bez društva, nemajući gde da dočekam 1. januar – a već po stečenoj navici
da granice mog bloka (mog sveta zvanog Šest Kaplara) prelazim samo u slučaju
kada se u gradu daje zanimljiv film – zaglavio u bioskopu „Kozara“, na
specijalnom novogodišnjem programu, tada je bio takav običaj. Sala je, začudo,
bila puna, grad i nije ništa drugo do gomila usamljenika, usedelica, neoženjenih
službenika osiguravajućih zavoda, penzionera, pubertetlija, razvedenih bezdetnih
gospođa u zrelim godinama, starijih vodnika prve klase, sekretara partijskih
komiteta za moralni rad sa omladinom, učenica srednje PTT-škole, kontrolora
ribolovnih udruženja, napuštenih muževa, bivših boksera, radnica u fabrikama
ortopedskih pomagala, i tako redom, i tako redom. Gledali smo, svi skupa, a sami,
uronjeni u nakiseli mrak bioskopske sale presečen svetlosnim mlazom kino-
projektora, nekoliko filmova zaredom, sa kratkim pauzama za cigaretu i oskudno
posluženje. Tačno u ponoć film je prekinut, ako se dobro sećam u pitanju je bila
neka mafijaška baljezgarija sa Čarlsom Bronsonom i Marijom Baksom, i na platnu
je iskočio slajd sa natpisom: „Srećna Nova godina“. Bokseri su se izljubili sa
zrelim gospođama, stariji vodnici sa radnicama (bio je to početak jednog divnog
prijateljstva), penzioneri međusobno, a sedamnaestogodišnje drkadžije ni sa kim,
i projekcija je nastavljena. U ranim jutarnjim časovima, praćen pucnjevima sa
novobeogradskih solitera, dobauljao sam kući. Vojna lica mog kvarta (pištolj po
glavi stanovnika) proslavljala su još jedno obraćanje NJKPV i Božanstva naciji.
Upalio sam naš porodični crno-beli TV i još jednom odgledao „Kazablanku“.
Ništa mi se nije dopao taj film.
 MONSTRUM
(po Vasi Pavkoviću i Rejmonu Kenou)

Dragi Vaso,
Danas sam, u autobusu broj 67, video Monstruma. Sedeo je tik iza šofera,
na sedištu za invalide ili majke s decom, on, žena, od svojih
stodvadesetsedamzarezpet kilograma. I ranije sam verovao da likovi iz dobro
napisanih knjiga ožive (jednostavno moraju oživeti) – svetom luta Leopold Blum,
Ćorkan, Ivica Kičmanović, gomile Raskoljnikova traže svoje babe – a sada sam
se u to uverio. Autobus je brektao preko Savskog mosta, obrazi Monstruma
podrhtavili su u ritmu rada motora, bzn, vrum, glourb, stao sam iznad nje i, kao,
udubio se u čitanje neke reklame, nešto o putovanju u Istambul, povoljno, u tri
rate, polasci svakog petka ispred Crkve Svetog Marka. Pogledao sam ga odozgo,
iz superiorne perspektive, njenu moćnu lobanju hipopotama, sa retkom kosom,
nos sa bradavicama, maljavo crnilo nausnice i nekoliko oštrih, retkih dlaka brade.
Preteški grombi kaput krio je ogromno, pihtijasto telo potomkinje Lilit, listovi
nogu kipili su iz jeftinih čizama. Ušmrkujući se svaki put kada bi udahnuo vazduh,
Monstrum je prstima gnječila izgužvanu krpicu desetohiljadarke. Okreni se –
rekoh joj u sebi, i zaista, ona već sledećeg trena uperi u mene pogled, vlažan i sav
od beonjača, te ispusti nekakav neodređeni uzdah, vlorp, nešto kao kad dahćemo
nad punim tanjirom supe od pilećih bubaca, uz oblak pare, naravno. Potom otvori
svoju torbu od veštačke kože koju je sve vreme kutrila u krilu, izvuče otud rolnu
toalet-papira, otkinu dobro parče i istrese slinu, tako šumno da me rad
izraubovanog autobuskog motora podseti na mačije predenje, frr, mrff, pfr. Sedela
je, na tom sedištu za invalide, temeljno i večno, kao na prestolu, kao da nema
nameru da ustaje nekoliko narednih godina. Podno njenih nogu počivala je
kartonska kutija uvezana kanapom, činilo mi se da otuda dopire kokodakanje, ne
znam, nisam siguran, bilo je bučno u tom autobusu broj 67, na relaciji Novi
Beograd-Omladinski stadion, tako da sam, sasvim bezbedno, stojeći iznad nje,
mogao glasno da kažem – Lilit, udaj se za mene. Nije me čula. (Ili je, možda,
ćutanjem odbila moju ponudu. Ko zna?) Uto stigosmo na stanicu ispred Doma
omladine i ja, nevoljko, siđoh. Na semaforu, autobus me prestiže. U magnovenju,
podigoh glavu, i videh je, za tren, u ramu prozora. Monstrum se osmehivao.
 TV

– Nema priče u kojoj ne pominješ TV – kaže mi Milosav Tešić, pesnik.

– Da – odgovaram – koristim se vradžbinom. Svaka priča je vradžbina.
– Razumem – kaže Milosav Tešić. – Egzorcizam.
– Upravo tako. Ne vidim nijedan drugi način da se otarasim tog opskurnog,
opsesivnog predmeta nego da o njemu neprestano pričam.
TV je umrtvio svet. Učinio ga bezosećajnim i neosetljivim, učinio nas
bezizražajnim i sasvim nalik jedne drugima. Govori nam gestom maloumnika
(morona, idiota, debila, kretena, imbecila), plitkim šiframa zauvek izgubljenog i
trajno odsutnog sadržaja. Zatvorite oči. U ovom trenu, svejedno da li je jutro ili
veče, milioni ljudi u vašem gradu, na zemlji gospodnjoj, zuri u tu otvorenu
Pandorinu kutiju našeg doba, i tone, sve dublje i dublje, u omamu. U toj omami
više ne razlikujemo šta je dobro, a šta je zlo, šta je istinito, a šta je lažno – kroz
nas, mlitave, bez otpora, prolaze plavičaste, sterilne slike. Potpuno je svejedno šta
je na njima, pustinja, telo bez glave, konzerva gaziranog pića, filharmonijski
orkestar, masa koja urla na trgovima, snošaj antropoida... Moj prijatelj M.M.
priznao mi je da je jednom masturbirao gledajući na ekranu golu „nemuškarkinju“
(što bi za ženu, u jednoj pesmi, rekao Raša Livada) iz nekog TV-spota. Čoveče,
tako sam se popalio – i ništa, nisam mogao do kraja da obavim tu malu, srdačnu i
sasvim ljudsku radnju. TV je androgina sprava. Nekada, svet je bio topao, a kada
je uključen prvi TV, definitivno je ohlađen. Prazan i hladan. Pred TV ljudi su
odsutni, i tromi.
Trudim se da ne gledam u „đavolovu zadnjicu“ (tako TV naziva Novica
Tadić). Ali, kad sednem, onda sam opčinjen. Menjam kanale, kao u nekom
nezdravom, plitkom snu, i zurim, celo poslepodne i veče, mehanički, uopšte ne
primajući ono što gledam, sve dok ne zašušti prazan ekran. Dnevna doza, kao kod
svake navike, vremenom raste. Posle mi treba nekoliko dana da se sasvim skinem.
TV nije iluzija, ni laž, ona je čista, savršena praznina u slikama. Ona nikada
ne govori ništa. Čak i kada nešto direktno prenosi, taj događaj (za koji nikako ne
mogu biti siguran da li se zaista odigrava) – umnogostručen u obilju prozirnih,
sterilnih slika – jednostavno izvetri.
Prvi TV video sam početkom 60-ih u N. Sećam se dobro: ceo dan protekao
je u nervoznoj, gotovo grozničavoj pripremi. Bila je nedelja. Negde u kasno
poslepodne obukli smo se svečano, cela porodica, i pošli pešice, na periferiju, kod
prijatelja koji su, pre svih u gradu, kupili televizor. Prvo što sam video, već iz
daljine, bio je čovek na krovu kuće prema kojoj smo se zaputili. Kretao se pažljivo,
hrbatom slemena, kao lunatik. Nameštao je antenu, a oni dole, kroz raskriljene
prozore dovikivali su mu: ne valja, okreći, još ništa, samo sneg, čekaj, pojavilo se
nešto, evo je, ne pomeraj više, izgubila se, vrati kako je bilo, tako, daj malo ulevo,
ne žuri, evo je opet, dobro, ne diraj više, učvrsti... U prvi sumrak, stupivši u sobu
pretrpanu stvarima i ljudima, ugledao sam magični kvadrat ekrana. Ne pamtim
više prvu sliku, da li je u pitanju bila kakva fudbalska utakmica (kao kroz maglu
čujem kako nečiji povišen glas neprestano ponavlja: Majer, Majer!), ili neka od
onih ranih humorističkih serija zbog kojih su ulice ostajale sasvim prazne. Kao da
su svi stanovnici, u strahu od nečeg velikog, neopipljivog i nerazumnog, napustili
grad.
Uglavio sam se nekako između ostalih telesa i opčaran, žmireći zbog
kratkovidosti (mislim da su tada i otkrili da ne vidim dobro), stao da zurim u slike
dalekog, nepoznatog sveta, možda baš kao onaj dečak iz Andrićeve priče
„Panorama“. Okolo je vladalo muk, čulo se samo disanje, poneko stariji bi se
značajno nakašljao pred tim čudom koje je, istog časa kada smo se suočili sa njim,
ukinulo sva ostala čuda u našim malim, bednim provincijskim životima, sva ona
lepa, stvarna čuda, i učinilo nas, od tada pa zauvek, svojim pokornim podanicima.
Prvi TV kupili smo kada smo se doselili u Novi Beograd.
Ponekad, zamišljam, ili, bolje reći, sanjam jednu sliku. Bog je ukinuo TV
program. Izbezumljeni ljudi iz svih Gradova (ja vidim Novi Beograd) na smetlišta
iznose svoje dojučerašnje relikvije, i bacaju ih na gomilu. Gomila raste, postaje
planina viša od Vavilonske kule. Neko je proneo glas da je na njenom nevidljivom,
nedohvatnom vrhu moguć razgovor sa Tvorcem, primanje novih zapovesti. I svi
se penju po „staklenoj planini“, što bi rekao Donald Bartelmi, klize niz njene
glatke litice i pokušavaju iznova. Lud san, u stvari sinopsis za neizvedenu, i
neizvodljivu TV-dramu.
Uveče, kada ga isključim, postanem svetla tačka na crnom polju, i zgasnem.
Mihajlo Pantić, septembra 1994.

Fotografija
Goranka Matić
 BELEŠKA O PISCU

Mihajlo Pantić rođenje 1957. godine u Beogradu.

Piše prozu i kritiku.
Objavio je knjige: Iskušenja sažetosti (kritike, 1984), Hronika sobe (priče,
1984), Aleksandrijski sindrom (eseji, 1987), Vonder u Berlinu (priče, 1987), Protiv
sistematičnosti (kritike, 1988), Šum Vavilona (kritičko-poetska hrestomatija,
zajedno sa Vasom Pavkovićem, 1988), Pesnici, pisci & ostala menažerija (priče,
1992), Deset pesama, deset razgovora (intervjui i eseji, zajedno sa Slobodanom
Zubanovićem, 1992), Ne mogu da se setim jedne rečenice (priče, 1993).
Uređivao je „Književnu reč“ i „Književne novine“.
Dobio nagradu „Milan Bogdanović“ (1985).
Živi na Novom Beogradu.

Sken: Jocamx
Obrada: