ЛЕКТИРА ЗА VI РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

КЊИГА ДРУГА

ГУСТАВ ШВАБ
ПРИЧЕ ИЗ КЛАСИЧНЕ
СТАРИНЕ
Превод с немачког
МИЛАН ТОКИН

Избор
БОРИСЛАВ РАДОВИЋ

Скен и обрада:
solicitor
www.BalkanDownload.org
www.StripZona.org

НОЛИТ
БЕОГРАД 1973
 САДРЖАЈ

ПРОМЕТЕЈ................................................................................................................ 1
РАЗДОБЉА ЉУДСКОГ РОДА .................................................................... 8
ДЕДАЛ И ИКАР .................................................................................................. 11
ФИЛЕМОН И БАУКИДА ..............................................................................17
МИДА........................................................................................................................21
ТАНТАЛ .................................................................................................................24
НИОБА .................................................................................................................... 26
ОРФЕЈ И ЕУРИДИКА...................................................................................... 36
БАЈКА О АРГОНАУТИМА .............................................................................. 40
ЈАСОН И ПЕЛИЈА ............................................................................................ 41
УЗРОК И ПОЧЕТАК ПОХОДА АРГОНАУТА ............................... 44
АРГОНАУТИ У ЗЕМЉИ ДОЛИОНА ...................................................47
ОСТАВЉЕНИ ХЕРАКЛЕ............................................................................. 49
ПОЛИДЕУК И КРАЉ БЕБРИКА ............................................................. 52
ФИНЕЈ И ХАРПИЈЕ ......................................................................................... 56
МЕДЕЈА И ЕЈЕТ ..................................................................................................60
АРГОСОВ САВЕТ .............................................................................................. 63
МЕДЕЈА ОБЕЋАВА АРГОНАУТИМА ПОМОЋ ........................... 65
ЈАСОН И МЕДЕЈА ............................................................................................ 67
ЈАСОН ИЗВРШУЈЕ ЕЈЕТОВУ ЖЕЉУ .....................................................73
МЕДЕЈА КРАДЕ ЗЛАТНО РУНО ............................................................ 78
КАКО СУ АРГОНАУТИ ПОБЕГЛИ СА МЕДЕЈОМ ...................... 82
ДАЉЕ ПУТОВАЊЕ АРГОНАУТА У ДОМОВИНУ ..................... 87
ЈАСОНОВ КРАЈ .................................................................................................. 92
ИЗ БАЈКЕ О ХЕРАКЛУ .........................................................................................98
ХЕРАКЛЕ У КОЛЕВЦИ .................................................................................99
ХЕРАКЛОВО ВАСПИТАЊЕ.................................................................... 102
ХЕРАКЛЕ НА РАСКРСНИЦИ ............................................................... 104
ХЕРАКЛОВА ПРВА ЈУНАЧКА ДЕЛА ................................................ 107
ХЕРАКЛЕ И ЕУРИСТЕЈ ...............................................................................109
ХЕРАКЛОВА ПРВА ТРИ ЈУНАЧКА ДЕЛА ..................................... 110
ДРУГА ТРИ ЈУНАЧКА ДЕЛА ХЕРАКЛОВА ...................................115
СЕДМО, ОСМО И ДЕВЕТО ХЕРАКЛОВО ЈУНАЧКО ДЕЛО 119
ТРИ ПОСЛЕДЊА ХЕРАКЛОВА ЈУНАЧКА ДЕЛА......................123
ХЕРАКЛЕ КОД АДМЕТА ............................................................................ 131
ТЕЗЕЈ.............................................................................................................................. 138
ЈУНАКОВО РОЂЕЊЕ И МЛАДОСТ ................................................... 139
ТЕЗЕЈ ОДЛАЗИ ОЦУ ..................................................................................... 143
ТЕЗЕЈ У АТИНИ .............................................................................................. 146
ТЕЗЕЈ КОД МИНОЈА ................................................................................... 148
ТЕЗЕЈ КАО ВЛАДАР ......................................................................................154
ТЕЗЕЈ И ФЕДРА ................................................................................................ 156
ТЕЗЕЈ ОДЛАЗИ У ОТМИЦУ ЖЕНА .................................................... 162
ТЕЗЕЈЕВА СМРТ .............................................................................................. 165
РАЗГОВОР О ШВАБОВИМ ПРИЧАМА ИЗ КЛАСИЧНЕ
СТАРИНЕ ...................................................................................................................168
 ПРОМЕТЕЈ

Небо и земља већ су били створени; море се таласало

и у њему су се праћакале рибе; у ваздуху, у лету певале су
птице; земљом су врвеле животиње. Али још је
недостајало оно створење чије би тело било тако саздано
да се у њему дух може настанити и из њега управљати
земаљским светом. Тада на земљу ступи проницљиви
Прометеј, потомак старог божанског рода који је Зевс
лишио престола, син Јапета, Урановог сина рођеног на
земљи. Он је добро знао да у земљи спава небеско семе, па
због тога узе иловачу, окваси је речном водом, замеси, и
од ње уобличи творевину сличну боговима, господарима
света. Да би оживео ту груду земље, издвоји из разних
животињских душа добре и рђаве особине и стави их
човеку у груди. Међу становницима неба имао је
пријатељицу, богињу мудрости, Атену. Она се дивила делу
Титановог сина, и напола одуховљеном створу удахнула је
дух, божански дах.
Тако су постали први људи и, намноживши се,
напунили земљу. Али дуго нису знали како да се служе
својим племенитим удовима и божанском искром која се
зачела у њима. Гледали су, а нису видели, слушали су, а
нису чули; лутали су као привиђења и нису знали да се
1
служе тиме што је створено. Нису знали како да копају
камен и да га клешу, да од блата пеку цигле, да од
обаљеног дрвета по шуми тешу балване и од свега тога
граде себи куће. Као жустри мрави гмизали су под земљом
у мрачним пећинама. Нису по сигурним знацима
познавали ни зиму, ни цветно пролеће, ни плодородно
лето; без икаквог плана било је све што су чинили.
Тада Прометеј поче да се стара о својим створењима:
научи их да посматрају кретање звезда, измисли за њих
вештину бројања, азбуку, научи их да прежу животиње у
јарам и да их употребљавају као помагаче при раду, да
привикну коње на узду и кола; пронађе за пловидбу чун и
једра. Бринуо се и за остало у животу људи. Раније, кад би
се неко разболео, није знао за лек, нити шта сме јести и
пити, као ни за мелем који би му ублажио бољку; без
лекова бедно се умирало. Због тога Прометеј показа
људима средства која ублажују разне болести и помоћу
којих се оне уклањају. Затим их научи да врачају, објасни
им значај знамења и снова, лета птица и гатања из утробе
животиње принесене на жртву. Поред тога скрену им
поглед под земљу и омогући да открију руде: гвожђе,
сребро и злато. Укратко, уведе их у све вештине и показа
им све удобности живога.
На небу је одскора са својом децом владао Зевс, који је
свргнуо са престола свога оца, Крона, и збацио стару лозу
богова од које је водио порекло и Прометеј.
Сада нови богови обратише пажњу на људски род,
који је постао тек недавно. Беху вољни да заштите људе,
али за то од њих захтеваху поштовање. У Мекони
(Сикиону) у Грчкој би одржан скуп бесмртних и смртних,
и ту беху установљена права и дужности људи.

На том окупу појави се Прометеј као бранилац људи,

старајући се да богови, за заштиту коју преузимају над

2
смртнима, овима не наметну сувише тешке обавезе.. Ту
мудрост наведе Титановог сина да превари богове. У име
људи закла он великог бика, од кога ће богови изабрати
шта им се допада. Али после черечења жртвоване
животиње начини он две гомиле; на једну страну стави
месо и утробу са много сала, увијене у бикову кожу, и све
то прекри бурагом; на другу — огољене кости, вешто
увијене у лој жртвоване животиње. А ова друга гомила
беше већа. Отац богова, свезнајући Зевс, прозре превару и
рече: „Сине Јапетов, светли краљу и драги пријатељу, како
си неједнако поделио делове.“ Прометеј баш тада
поверова да га је преварио, насмеши се неприметно и
рече: „Пресветли Зевсе, највећи међу вечним боговима,
изабери део за који ти то срце у грудима саветује.“ Зевс се
у души разјари, али се хотимично обема рукама маши за
бели лој. Кад га, пак, разви и опази огољене кости,
направи се као да је тек тада открио превару и љутито
рече: „Видим сада, драги мој Јапетиониде, да још ниси
заборавио уметност варања!“
Зевс одлучи да се освети Прометеју због његове
преваре, па смртнима ускрати последњи дар, ватру, која
им беше толико потребна. Али и томе лукави син Јапетов
умеде да доскочи. Узе дугу стабљику огромне мирођије са
пуно сржи, приближи се с њом сунчаним колима, док су
се возила небом, и стави стабљику у распаљени жар. С тим
распаљеним трудом сиђе на земљу, и убрзо према небу
запламте прва ломача. Када громовник виде како се увис
пење светлуцање удаљене ватре међу људима, заболе га до
дна душе. У замену за употребу ватре, коју смртнима не
могаше више одузети, створи он ново зло. Бог ватре,
Хефест, чувен по својој уметности, мораде му начинити
варљиви лик лепе девојке; сама Атена, суревњива на
Прометеја, пребаци преко тога лика белу блештаву
хаљину, спусти јој преко лица вео, који девојка рукама
раздвоји, косу јој украси свежим цвећем, и повеза је
3
златном траком коју је Хефест, оцу за љубав, веома
уметнички израдио украсивши је шароликим
животињама. Хермес, гласник богова, мораде љупком
лику да да дар говора, а Афродита — све дражи. И тако
Зевс, под видом доброте, створи опсенарско зло, и назва
га П а н д о р а , што значи свачим обдарена, јер је сваки
од бесмртника дао девојци по неки поклон злокобан по
људе. После тога одведе девојку на земљу, где су смртници
шетали заједно са боговима. И једни и други дивљаху се
овој неупоредивој лепоти. Али Пандора се упути
Епиметеју, простодушном брату Прометејеву, да му преда
Зевсов дар. Узалуд га је брат опомињао да никада не
прима никакав поклон од Зевса Олимпљанина, како се
људима не би догодило неко зло, него да га одмах врати.
Епиметеј, не сећајући се тих речи, са радошћу дочека лепу
девојку, а несрећу осети тек када се догодила. Јер људски
род, којем је његов брат давао савете, живљаше дотле без
икаквих недаћа, без тегобног рада, без мучних обољења. У
рукама је та жена држала свој поклон, велики заклопљени
суд. Чим је дошла до Епиметеја, скиде поклопац, а из суда
одмах полете читав рој недаћа и муњевитом брзином
рашири се по целој земљи. Једино добро, нада, беше
скривено на дну суда; али, по савету оца богова, Пандора
поново стави заклопац, пре нето што је нада могла да
излети, и затвори је заувек у суду. Беда, међутим, у свим
облицима испуни земљу, ваздух и море. Болештине
дононоћно лутаху међу људима, потајно и ћутке, јер им
Зевс није подарио глас; рој разних грозница опседе
земљу, а смрт, која се раније само полако увлачила у
смртне, невероватно убрза кораке.
Затим Зевс устреми своју освету на Прометеја. Кривца
преда Хефесту и његовим слугама, Кратосу и Бии (насиљу
и силовитости). Они су морали да га одвуку у скитску
пустињу и ту, над језивом провалијом, прикују
нераскидивим ланцима за једну стену планине Кавказа.
4
Хефест нерадо изврши наређење очево. Он је у Титановом
сину волео рођака, потомка овога прадеда Урана. Са пуно
саучешћа и уз прекоре суровијих слугу нареди да се
изврши то свирепо дело. Тако Прометеј мораде да виси на
туробној стени усправно, без сна, не могавши никада да
савије уморена колена. „Упутићеш многе узалудне
јадиковке и уздахе“, рече му Хефест, „јер је Зевс неумољив
и тврда срца, као ови који су тек одскора приграбили
власт“. И заиста, мучење заробљениково требало је да
траје вечно, или бар тридесет хиљада година. Мада је
гласно уздисао и за сведоке својих мука призивао ветрове,
потоке, изворе и морске таласе, свеопшту мајку земљу, и
свевидеће сунце, он ипак остаде непоколебана духа. „Што
је судбина решила“, рече, „мора да сноси онај који зна да
цени несавладиву моћ неизбежности.“ Није дозволио да
га поколеба никаква Зевсова претња, нити је хтео
подробније да тумачи тамно предсказање: да владару
богова предстоји пад и пропаст због новог брака.
Зевс одржа реч; окованоме Прометеју упути орла да
свакодневно кљује његову јетру, која је стално поново
израстала. То мучење није требало да престане све док се
не појави неко ко би добровољно изабрао смрт.
Али несрећнику најзад освану дан ослобођења. Пошто
је тако, стотинама векова висећи на стени, подносио
ужасне болове, наиђе Херакле, путујући ка Хесперидама
ради златних јабука. Када угледа божанског унука како
виси на Кавказу, надајући се да ће га овај добро
посаветовати, смилова се на његову судбину, јер виде како
орао седи Прометеју на коленима и кљује несрећнику
јетру.

5
6
 Спусти батину и лављу кожу, запе лук, одапе стрелу и
погоди свирепу птицу на јетри мученика. Затим му
раскиде окове и ослобођеног Прометеја поведе одатле.
Али да би се испунио услов краља богова, постави му за
замену кентаура Хирона, који је раније био бесмртан, и
који пристаде да умре уместо Прометеја. Да Зевсова
пресуда, према којој је Прометеј био осуђен да дуже
времена остане на стени, ипак не остане неизвршена,
морао је он да носи гвоздени прстен у коме се налазио
камичак са кавкаске стене. Тако се Зевс мотао похвалити
да његов противник живи још увек прикован за Кавказ.

7
 РАЗДОБЉА ЉУДСКОГ РОДА

Први људи које су богови створили били су од злата.

Све док је Хрон (Сатурн) управљао небом, живели су они
безбрижно и слични боговима, без рада и брига. Па и
тегобе старости биле су им непознате. Здрава тела и
ослобођени свих тегоба, разонођаваху се на веселим
гозбама. Блажени богови су их волели и на богатим
пољима даровали им многобројна стада. Када је требало
да умру, само би утонули у миран сан. Али док су живели,
имали су сва могућа блага. Земља им је сама од себе
пружала све плодове у изобиљу, и они су обављали свој
дневни посао мирно, обдарени свим добрима. Када
судбина одлучи да тај род нестане са земље, они
постадоше добри богови заштитници, који су, обавијени
густом маглом, крстарили земљом, као доброчинитељи,
заштитници правде и судије за све преступе.
Затим бесмртници створише други људски род, од
сребра. Овај се умногоме разликоваше од првога и по
телесном саставу и по духу. Разнежен дечак, још незрела
духа, растао би читавих стотину година под материнском
негом у родитељској кући, и када би најзад сазрео до
младићког доба, за даљи живот преостајало му је још само
кратко време. Неразмишљени поступци гонили су ове
8
нове људе у беду, јер они нису умели да умере своје
страсти и у разузданости су се замерали једни другима.
Олтарима богова не хтедоше више да указују поштовање
приношењем достојних жртава. Због тога Зевс уклони
овај људски род са земље, јер му се није свидело што не
поштује бесмртнике. Али ни ови људи не беху баш толико
без заслуга да им не припадну бар извесне почасти после
њихова одласка из живота, те су још могли лутати по
земљи као смртни демони.
После тога Зевс створи трећи људски род, али само од
бронзе. Ови људи се потпуно разликоваху од сребрних:
свирепи, насилни, стално одани једино ратовању,
непрестано кивни једни на друге. С презиром су одбијали
да једу пољске плодове и хранили су се животињским
месом. Тврдоглавост им је била чврста као дијамант, а
тело са огромним удовима. Из рамена су им расле руке
којима нико није смео да се приближи. Бранили су се
бронзом, стан им је био такође од бронзе, бронзом су и
земљу обделавали, јер гвожђе тада још није било. Дизали
су руку једни на друге, али ма колико да су били огромни
и ужасни, ништа нису могли противу црне смрти;
опраштајући се од светлога сунца, силазили су у језовиту
ноћ подземног света.
Кад је земља покрила и тај људски род, Зевс, син
Хронов, створи четврти људски род, одредивши му да
живи на земљи хранитељки. Овај род био је племенитији
и правичнији од претходног. Беше то род божанских
хероја, које су у прошлим временима називали и
полубоговима. Најзад је и њих искоренио раздор и рат,
једне пред седам капија Тебе, где су се борили о државу
краља Едипа, друге на пољима Троје, куда мноштво њих
оде због лепе Јелене. Када су и они завршили свој
земаљски живот у борби и невољи, отац Зевс им одреди
пребивалиште на крају света, сред океана, на Острву
блажених. Тамо, после смрти, проводе они срећан и
9
безбрижан живот, пошто им плодна земља пружа трипут
годишње воће слатко као мед.
„Ах“, тако уздише песник Хесиод, који прича ову бајку
о раздобљима људског рода „да бар не припадам овом
петом људском роду, који сада постоји. Да сам раније
умро, или се касније родио. Јер ово је гвоздени људски
род. Скроз покварени, ови људи не мирују ни дању ни
ноћу од мука и тегоба: богови им стално шаљу нове бриге
које их раздиру. Али највећа невоља су они сами себи.
Није благонаклон ни отац сину ни син оцу; гост мрзи
пријатеља који га угошћује, а друг друга; ни међу браћом
не влада више срдачна љубав, као у ранија времена.
Отказују поштовање и седим власима родитеља, противу
њих говоре погрдне речи и злостављају их. О,
немилосрдни људи, зар не помишљате на суд богова кад
својим остарелим родитељима нећете да изразите
захвалност за њихову негу? Свуда се цени само насиље;
стално смерају да једни другима униште градове. Не
потпомажу онога који се заклиње на истину, који је
правичан и добар; не, него поштују само злочинца,
недостојног преступника; не цене се више право и
умереност; ко је зао оме да увреди бољега, да изговара
лажљиве, непоштене речи, да се криво заклиње. Због тога
и јесу ти људи тако несрећни. Прогања их злурада и
раздорна завидљивост и злобна лица сикће на њих.
Богиње стидљивости и богобојажљивости, које се још
виђају на земљи, жалосно обавијају своја лепа тела белом
одећом и напуштају људе да би поново нашле уточишта у
скупу богова. Међу смртним људима није остало ништа
друго сем жалосне беде, а од ове недаће не може се
очекивати никакав спас.“

10
 ДЕДАЛ И ИКАР

И Дедал из Атине био је потомак Ерехтејев — син

Метионов, а Ерехтејев праунук. Он је био уметнички
најобдаренији човек свога времена, неимар, вајар и
каменорезац. У најразличитијим крајевима света дивили
су се његовим уметничким делима, и о његовим киповима
говорило се да живе, ходају и виде, и да их не треба
сматрати за ликове, него за жива створења. Јер док су на
киповима ранијих мајстора очи биле затворене, а руке
нису биле одвојене од тела, већ су млитаво висиле, Дедал
је био први који је својим ликовима дао отворене очи,
испружене руке и приказао их у ходу.
Али колико је год Дедал био велики уметник, толико
је био сујетан и суревњив на своју уметност, и ова мана
навела га је на злочин и отерала у невољу. Дедал је имао
сестрића по имену Тала, кога је уводио у своју уметност и
који је показивао још савршеније способности од свога
ујака и учитеља. Још као дечак, Тал је пронашао
грнчарски зупчаник. Виличну кост змије, на коју је
случајно наишао, употребио је као тестеру и рецкавим
зубима пресекао једну малу даску, а затим је исто оруђе
израдио у гвожђу, на чијој је ивици засекао низ зуба, и
тако је постао прослављени проналазач тестере. Исто тако
11
пронашао је и струг, пошто је спојио две гвоздене шипке,
од којих је једна стајала мирно, док се друга обртала.
Измислио је и друга оруђа, и то све без помоћи учитеља, и
тиме стекао велику славу.
Дедал се почео прибојавати да ће учениково име
постати много славније од учитељевог; завист га надвлада
и он подло уби дечака, гурнувши га с атинске тврђаве. Али
Дедала изненадише баш кад га је сахрањивао; он изјави
да закопава убијену змију. Међутим, суд ареопаг оптужи
га за убиство и нађе да је крив. Он онда умаче, и луташе
испрва као бегунац по Атици, док није побегао даље, на
острво Крит. Ту нађе уточиште код краља Миноја, постаде
му пријатељ и би високо цењен као славан уметник. Миној
га изабра да за одвратно чудовиште Минотаура, створење
које је од главе до рамена имало облик бика, а иначе
личило на човека, сагради стан у коме би та ругоба била
сасвим склоњена испред људских очију. Проналазачки
дух Дедалов сагради тада лавиринт, зграду са пуно
завојитих кривина, које би збуњивале очи и ноге свих
оних који би улазили у њу. Небројени ходници
преплетали су се, као заплетени ток вијугаве фригијске
реке Меандера, која колебљиво тече час напред час
натраг, и често иде у сусрет властитим таласима. Када је
зграда била завршена и Дедал је прегледао, сам неимар с
тешком муком поново нађе излаз, толико је варљив
лавиринт био изградио. Минотаура сместише сасвим
дубоко у том лавиринту, а храна су му били седам младића
и седам девојака које је, према старој обавези, Атина
морала сваких девет година да шаље критскоме краљу.
Међутим, Дедалу је дуго изгнанство из миле отаџбине
постојало све теже, и мучила га је мисао да мора цео живот
провести у земљи окруженој морем, код краља тиранина
који је био неповерљив чак и према својим пријатељима.
Његов проналазачки дух смишљао је како да се спасе.
Пошто је дуго размишљао, кликну најзад радосно:
12
„Пронашао сам како да се спасем; ма колико да ме је
Минеј оградио земљом и водом, ваздух ми ипак остаје
отворен: ма колико Миној био моћан, над ваздухом нема
никакве власти. Побећи ћу ваздухом.“ Речено — учињено.
Дедал је победио природу својим проналазачким духом.
Почео је да ређа птичије перје разне величине, почевши
од најмањег, и уз краће перо стављао је дуже, те је
изгледало као да су у таквом сразмеру израсла сама од
себе. Ово перје спојио је у средини платненим концем, а
на доњем крају воском. Тако спојено савио га је, једва
приметно, тако да је добило потпуно изглед крила.
Дедал је имао сина по имену Икара. Овај је стајао
поред оца и радознало детињим рукама баратао по
уметничком раду очевом: час је дирао перје, чије је
паперје померала промаја, час је опет палцем и
кажипрстом гњечио жути восак којим се уметник служио.
Отац га је пустио да се безбрижно игра и смешкао се
невештом баратању свога детета. Пошто је довршио свој
рад, Дедал крила намести себи на тело, ухвати равнотежу
и вину се на њима, лебдећи у ваздуху лако као птица.
Затим, када се поново спустио на земљу, поучи и свога
сина, Икара, за кога је начинио и припремио мањи пар
крила. „Лети, драги сине“, рече му он, „увек средњим
путем, да ти крила, ако летиш сувише ниско, не отежају од
влаге и не одвуку те у таласе, или да се не запале изненада
ако се сувише високо винеш у ваздушне регионе, па ти она
доспеју сувише близу сунчевим зрацима. Лети ваздухом
између сунца и воде, следећи стално мој траг.“
С тим опоменама Дедал причврсти пар крила на лећа
сину; али старцу, док је то чинио, рука ипак задрхта и суза
пуна стрепње кану му на руку. Затим загрли дечака и
пољуби га, последњи пут.
Тада се обојица подигоше на крилима. Отац је летео
напред, брижан као птица која свој нежни пород први пут
изводи из гнезда. Ипак је махао крилима смишљено и
13
вешто да би и син то научио, а с времена на време освртао
се да види како син лети.
У почетку је ишло сасвим добро. Убрзо им се острво
Сам указа с леве стране, а затим прелетеше острва Дел и
Пар. Видеше како ишчезавају још многе обале, а тада
дечак Икар, стекавши поуздање срећним летењем,
напусти свога оца и воћу и у смелој раздраганости упути
се на крилима ка вишој области. Али ужасна казна није
изостала. Блиско сунце својим сувише снажним зрацима
размекша восак који је спајао крила, и пре него што је
Икар приметио, крила се развезаше и смакоше с оба
рамена. Несрећни младић још је млатарао голим рукама,
али више није могао да захвата ваздух, и одједном се
сруши у дубину. На уснама му је било име очево, кога је
дозивао у помоћ, али пре него што га је могао и
изговорити, прогутали су га плави морски таласи.
Све се то догодило тако брзо да Дедал, осврнувши се
поново за сином, као што је то радио с времена на време,
ништа није ни опазио. „Искре! Искре!“ дозивао је он
неутешно кроз празан ваздушни простор, „где да те
тражим?“ Најзад престрашен испитивачки поглед упери
наниже и примети како на води плови перје. Слете тада и,
скинувши крила, пође неутешан тамо-амо обалом, на коју
су ускоро морски таласи избацили леш његовог несрећног
сина. Убијени Тал био је сада освећен. Унесрећени отац
постара се за погреб сину. Тло на које се он спустио и где
је леш његовог сина избачен на обалу било је острво. За
вечни спомен на тај жалосни догађај острво је добило име
Икарија.
Када је Дедал сахранио сина, пошао је са тога острва
на велико острво Сицилију. Ту је владао краљ Кокал. Као
некада на Криту код Миноја, тако је и овде сада наишао на
гостољубив пријем, а његова уметност задивљавала је
становнике острва. Још дуго после њега показивали су ту
једно вештачко језеро које је он ископао и из кога се у
14
оближње море уливала широка река. На најстрменитијој
стени, која се није могла освојити, и где је изгледало да
једва има места за неколико дрвета, подигао је утврђење
и до њега спровео тако узан и завојит пут да је за одбрану
утврђења било довољно три до четири човека. Ову
неосвојиву тврђаву изабрао је краљ Кокал за ризницу
свога блага. Треће дело Дедалово на Сицилији било је
уређење једне дубоке шпиље. Ту је са толико вештине
хватао пару подземне ватре да је човеку боравак у пећини,
која је иначе била влажна, био угодан као у каквој
смлаченој соби, а тело му се обливало лековитим знојем,
при чему топлота није била претерана. Дедал је проширио
и Афродитин храм на предгорју Ерикса и посветио
богињи златно саће, које је било израђено веома вешто и
невероватно личило на право пчелиње саће.
Али краљ Миној, чије је острво неимар некада
кришом напустио, сазна да је Дедал побегао на Сицилију,
и одлучи да пође у потеру за њим са великом војском. Он
опреми велику флоту и пође са Крита у Агригент. Ту
искрца своје ратнике и посла изасланике краљу Кокалу
тражећи да му преда бегунца. Кокал се разљути на страног
тиранина због ове најезде, па потражи пута и начина да га
уништи. Претвараше се као да је потпуно пристао на
захтеве Крићанина, обећавши да ће му у свему изићи у
сусрет, и у ту сврху позва га на састанак. Миној дође, и
Кокал га дочека врло гостољубиво. Топло купатило
требало је да га окрепи од труднога пута. Али док је Миној
седео у кади, Кокал нареди да се она загрева све док се
Миној не удави у кључалој води. Онда сицилијански краљ
преда Крићанима који су дошли са Минојем његов леш,
тврдећи да се краљ приликом купања оклизнуо и пао у
врелу воду. Миноја његови ратници сахранише код
Агригента уз велике почасти и над његовим гробом
саградише отворен храм посвећен Афродити. Дедал је код
краља Кокала остао у непрекидној милости, васпитао је
15
многе славне уметнике, и постао оснивач уметности на
Сицилији. Али откако му се син Икар срушио, никада
више није био срећан; и док је земљи која му је пружила
уточиште делима створеним својом руком давао весео и
насмејан изглед, сам је преживљавао брижну и тужну
старост. Умро је на острву Сицилији и онде је и сахрањен.

16
 ФИЛЕМОН И БАУКИДА

На брежуљку у земљи Фригији стоји хиљадугодишњи

храст и сасвим уз њега једна липа исте старости; обоје су
ограђени ниским зидом. На гранама та два дрвета виси
понеки венац. Недалеко одатле таласа се мочварно
језерце. Са места где је некада била насељена земља сада
узлећу још само птице, гњурци и чапље.
Једном дође у тај крај отац Зевс са својим сином
Хермесом, који је носио само палицу, а не и крилати
шешир. Прерушени у људско обличје, они су хтели да
испитају гостољубивост људи, и због тога закуцаше на
хиљадама врата тражећи склониште за једну ноћ. Али су
људи били саможиви и неумољиви, па становнике неба
нигде нису хтели пустити унутра и гле, ту на крај села
налазила се нека колибица, ниска и мала, покривена
сламом и трском. У тој сиромашној кући становао је један
срећан пар, честити Филемон и Баукида, његова жена
истих година. Ту су они заједно проживели срећну
младост, ту су постали седокосе старине. Нису скривали
своју сиротињу, већ су, весели и расположени, лако
подносили убогу судбину. У срдачној љубави, мада без
порода, живели су безбрижно у ониској кућици у којој су
становали усамљени.
17
 Када су се оба бога висока раста приближила том
сиротињском крову и кроз ониску капију ушла сагнуте
главе, у сусрет им изађе честити пар, срдачно их
поздрављајући. Старац намести столице, које Баукида
прекри грубим платном, и замоли госте да седну. Бакица
ужурбано поче да послује око огњишта, потражи
жеравицу запретану у пепелу, стави сувог дрвета и
гранчица и слабачким дахом распири у жеравици пламен.
Затим донесе исцепана дрва и стави их испод котлића
који је висио над огњиштем. За то време Филемон из
добро заливене баштице донесе купуса, који је старица
вредно исекла, скину двокраком виљушком са почађале
таванице комад свињске плећке (дуго су је чували за
свечану прилику) и одсече од ње поприличан комад, па га
спусти у врелу воду. Да странцима не би било досадно,
трудили су се да их забаве безазленим разговором.
Насуше и воде у дрвено корито да се гости освеже прањем
ногу. Смешећи се пријатељски, богови прихватише све
што су им стари љубазно понудили, и док су угодно седели
с ногама у води, домаћини им спремише постељу за
починак. Постеља је стајала насред собе, јастуци су били
испуњени шеваром, а постеља и њене ноге оплетени од
трске. Али Филемон довуче ћилиме, који се иначе износе
само у свечанике — ах, и они су били стари и овештали, па
ипак су божански гости радо легли на њих, да се заложе
зготовљеним јелом. Јер сада бакица, потпасана кецељом,
дрхтавим рукама стави троноги сто пред лежај, а како он
није хтео чврсто да стоји, испод краће ноге гурну комад
црепа; затим стону плочу истрља наном, па изнесе јело.
Било је ту маслина, јесењих дрењина скуваних у
густом провидном соку, па ротквица, жуменица и
изврсног сира, и јаја куваних у врелом пепелу. Све то
Баукида изнесе на земљаном посуђу, између кога се
шепурио и шарени земљани крчаг и китњасти пехар од
буковог дрвета изнутра углађен жутим воском. Вино које
18
је точио честити домаћин није било нарочито старо, ни
много слатко. Али сада са огњишта почеше долазити
топла јела, па они склонише пехаре да би после било
места на столу за слаткише. Изнеше орахе, смокве и
наборане датуле, и две корпе шљива и мирисних јабука.
Нису изостали ни гроздови са гримизне винове лозе, а у
средини се блистало беличасто саће. Али најлепша
посластица обеда била су добра, љубазна лица ваљаних
старих људи, са којих је зрачила срдачност и
дарежљивост.
Док су се сви залагали јелом и пићем, Филемон
примети да се крчаг упркос сталном пуњењу пехара
никако не празни и да се вино стално опет пење до самога
врха. Тада он са дивљењем и страхом сазна кога је угостио.
Престрашено, заједно са својом седом другарицом, руку
високо уздигнутих, а очију смерно оборених, замоли да
они милостиво приме оскудни обед и да се не љуте на
слабо гошћење. Ах, шта још да понуде небеским гостима?
Одиста, сада им је пало на памет: напољу, у гусињаку је
једина гуска, њу ће одмах принети на жртву! Обоје старих
пожурише напоље, али је гуска била много бржа од њих.
Гачгући и машући крилима бежала је пред задиханим
старинама, а мамила их час овамо, час онамо. Најзад
побеже чак у кућу и шћућури се иза гостију, као да
бесмртнике преклиње да је заштите. А то се и догоди.
Гости се успротивише ревности старих и с осмехом на
лицу рекоше: „Ми смо богови! Да бисмо испитали
гостољубивост људи, сишли смо на земљу. Ваши суседи
били су опаки и због тога их неће мимоићи казна. А ви,
пак, оставите ову кућу и пођите за нама на врх планине,
да не бисте невини страдали заједно са кривцима.“
Филемон и Баукида их послушаше. Ослањајући се о
палице, с напором су хитали уз планинску стрмину. Још
за стреломет били су удаљени од највишег врха кад се
бојажљиво обазреше и видеше како је цела равница
19
претворена у таласасто језеро, а од свих зграда преостала
једино још њихова кућица. Док су се чудили и оплакивали
судбину осталих, гле, одједном сиромашна потлеушица
поста висок храм: златни кров, подупрт стубовима,
одблескивао је, а мрамор је покривао тло. Тада се Зевс
доброћудна лица обрати уздрхталим старинама и рече:
„Реци ми, честити старче, и ти, честита човека достојна
супруго, шта желите за себе?“ Филемон са својом женом
измења само неколико речи, па одговори: „Хтели бисмо
да будемо ваши свештеници! Дајте да се старамо о оном
храму. А пошто смо тако дуго живели у слози, о, дајте да
обоје умремо истога часа. Тада нећу гледати гроб моје
драге жене, нити ћу морати да је сахраним.“
Жеља им беше испуњена. Обоје су чували храм све док
им је био живот подарен. А када су, ослабели од старости
и година, једном заједно стајали пред светим
степеништем, сећајући се чудотворног удеса, Баукида
виде свога Филемона, а Филемон своју Баукиду, како
нестају у зеленом грању. Већ су око оба лица расла увис
сеновите крошње. „Збогом, драги, збогом, мила!“
говорили су једно другом докле год су још могли
говорити. Тако је завршио овај честити пар: он се
претворио у храст, а она у липу, и чак и у смрти присно
стоје једно поред другога, као што су у животу.

20
 МИДА

Једном је моћни бог вина Дионизије одлутао са својим

баханткињама и сатирима у Малу Азију. Тамо је са својом
пратњом лутао по висовима брда Тмола, обраслим
виновом лозом. Са њима није био само Силен, стари
пијаница. Њега је оборило вино, па је заспао и тако остао.
Заспалог старца нашли су фригијски земљорадници,
окитили га венцима цвећа и одвели своме краљу Миди.
Овај је побожно поздравио пријатеља светога бога, лепо
га дочекао и гостио на веселим гозбама десет дана и десет
ноћи. А једанаестога јутра краљ изведе свога госта на
Лидијско поље, где га предаде Баху. Обрадован што
поново види свог старог друга, бог позва краља да
затражи од њега шта жели. Мида тада рече: „Ако смем да
бирам, велики Баху, онда учини да се претвори у светло
злато све оно што моје тело додирне.“
Бах је зажалио што овај није пожелео нешто боље, али
ипак обећа да ће му испунити жељу. Радујући се овом
злокобном поклону, Мида пожури натраг и одмах покуша
да испита да ли се обећање одиста испуњује. И гле, зелена
грана коју је на једном храсту сломио претвори се у злато.
Он брзо подиже камен са земље, а камен се претвори у
блештави грумен злата. Кидао је зрело класје са влатова,
а жео је злато; воће које је узбрао са гране сјало се као
21
јабука Хесперида. Усхићен, он утрча у свој дворац. Али тек
што су му прсти додирнули довратак, кад стубови засјаше
као пламен. У злато се претворила чак и вода у коју је
умочио руке. Ван себе од радости, нареди слугама да
спреме изврстан ручак. Убрзо је сто био постављен, и на
њему лежало укусно печење и бели хлеб. Он се маши за
хлеб — а свети поклон Деметрин претвори се у тврди
метал; стави комад меса у уста — а међу зубима му зазвеча
комађе блештавог метала; дохвати пехар да сркне
мирисног вина — а грлом као да му је потекло течно злато.
Тада му ипак би јасно какво је страховито добро измолио.
Толико богат, па ипак тако сиромашан, он проклињаше
своју лудост, јер није могао да утоли ни глад ни жеђ, и
ужасна смрт била је неизбежна. Очајан, поче он да се лупа
песницом по челу — о, ужаса, и лице му поче блештати као
злато. Тада, престрашен, подиже руке к небу и
преклињаше: „Милост, милост, оче Дионисе! Опрости
мени, малоумном грешнику, и одузми ми ово блештаво
зло.“
Бах, милостиви бог, услиши молбу лудака који се
кајао, скиде мађију и рече: „Пођи уз реку Пактол, све док
у брдима не нађеш њен извор. Тамо где запенушена вода
избија из стене, зарони главу у хладне таласе, па ће ти
спасти с лица сјајни премаз. Са златом спери уједно и свој
трех.“ Мида послуша божју заповест, и гле, истога часа
мађија устукну. Али златоносност пређе на реку, која
отада носи у себи драгоцени метал у великој количини.
Од тога времена Мида је омрзао свако богатство;
напустио је овој велелепни двор и радо одлазио у поља и
шуме, поштујући Пана, бога поља, чија су омиљена
боравишта сеновите пећине у стенама. Али краљево срце
оста сулудо као и раније, и убрзо му донесе нови поклон,
кога више није могао да се отресе.
На брдима Тмола уобичајио је козоноги бог Пан да на
свирали од трске извија нимфама враголасте песме.
22
Једном се усудио да се такмичи чак и са Аполоном.
Остарели бог брда Тмол, плавкасте косе и са
слепоочницама украшеним храстовим лишћем, седео је
на једној стени, као судија при овом такмичењу. Око њега
седеле су љупке нимфе и смртни људи и жене, слушајући
песму, а међу њима био је и краљ Мида.
Пан отпоче своју свирку извијајући на сирингсу
несташне, варварске звуке. Мида га је слушао с
усхићењем. Када је Пан завршио, наступи Аполон у дугом
пурпурном огртачу, с коврџавом косом, овенчаном
ловоровим лишћем; с лицем и стасом пуним божанствене
узвишености, држао је у левој руци лиру од слоноваче.
Тако је додиривао жице да су са њих одјекивали небески
звуци, који су све слушаоце испуњавали уживањем и
страхопоштовањем. И Тмол, вични судија, њему додели
награду. Док су они остали једнодушно одобравали
Тмолову одлуку, Мида није могао задржати свој брбљиви
језик, и гласно је осуђивао одлуку, тврдећи да награда
треба да припадне Пану. Тада Аполон, невидљив, приђе
будаластом краљу и обема рукама дохвати га за уши.
Једним лаким покретом истегли их у висину, и, да видиш
чуда, оне ое зашиљише и осуше сивим длакама. Бог учини
да њихов корен постане лако покретан, јер није могао
дозволити да тако глупаве уши задрже људски облик. Два
дуга магарећа уха украшавала су сад главу јаднога краља,
који се ужасно стидео због тог срамног привеска.
Своју срамоту Мида је покушао да прикрије од света
огромним турбаном. Али уши се нису могле сакрити од
онога његовог слуге који та је обично шишао. Чим је овај
на господару спазио нови украс, осети жарку жељу да
тајну избрбља. Само, није се усудио да је ода некоме
човеку. Да би ипак олакшао срцу, сиђе на обалу реке,
ископа у земљи рупу и у њу прошапута овоју необичну
тајну.

23
 ТАНТАЛ

Тантал, Зевсов син, владао је у Сипилу у Лидији, и био

је необично богат и славан. Ако су олимпски богови икада
поштовали неког смртног човека, онда је то био Тантал.
Поклањали су му своје верно пријатељство због његовог
високог порекла, и он је смео да једе за Зевсовом трпезом
и да слуша све што су бесмртници међу собом
разговарали. Али његов ташти људски дух није могао да
поднесе ту надземаљску срећу, и он поче многоструко да
се огрешује о богове. Смртнима је одавао тајне
бесмртника, крао је са њиховог стола нектар и амброзију
и делио својим пријатељима на земљи, прикривао
скупоценог златног пса, кога је неко други украо из
Зевсовог храма на Криту, а када је тај други захтевао пса
натраг, он је уз заклетву порицао да га је икада примио.
Најзад је из обести позвао богове у госте и да би
искушао њихово свезнање, заклао је свог рођеног сина
Пелопа и дао боговима да једу. Једино је Деметра, утонув
у брижне мисли због своје отете кћери Персефоне, појела
од тог ужасног јела једну плећку, док су остали богови,
приметивши ову страхоту, бацили раскомадано дечаково
тело у котао, а парка Клото извадила га одатле још лепшег

24
него што је био. Наместо поједене плећке била је стављена
друга, од слоноваче.
Тантал је тако превршио меру својих злочина, па су га
богови гурнули у пакао, да се тамо мучи најцрњим
мукама. Стајао је сред једног језерца, вода му је
поигравала до самог подбратка, а он је ипак трпео силну
жеђ и никада није могао дохватити пиће које му је било
толико близу. Колико год би се пута сагнуо и жудно хтео
да принесе уста води, она би пред њим нестала, и тамно
дно језера појавило би се пред његовим ногама.
Изгледало је као да је неки демон исушио језерце. При
том је Тантал патио и од ужасне глади. На обали језерца,
иза њега, уздизале су се дивне воћке и од својих грана
правиле свод над његовом главом. Кад се он Исправљао, у
лице су му се смејале сочне крушке, црвене јабуке, жарки
нарови, укусне смокве и зелене маслине; али чим би
посегнуо да их дохвати руком, олуја би изненада наишла
и подизала гране високо под облаке. Овим пакленим
мукама придруживао се и сталан самртни страх, јер је над
његовом главом висила у ваздуху огромна стена и
непрестано претила да се сруши на њега. Тако је
потцењивачу богова, безбожном Танталу, било у
подземном свету досуђено троструко мучење, које никада
није престајало.

25
 НИОБА

Ниоба, краљица Тебе, поносила се многим стварима.

Амфион, њен муж, добио је од муза прекрасну лиру од
чије се свирке камење на тебанским зидовима састављало
само од себе; отац јој је био Тантал, гост богова; она је
владала моћном државом и била је духовно узвишена и
величанствено лепа. Али ништа од свега тога није јој
ласкало толико као завидан број њено четрнаесторо
ванредно напредне деце, од којих су половина била
мушкарци, а половина кћери. Због тога су Ниобу
сматрали за најсрећнију међу мајкама. Она би то свакако
и била, само да саму себе није сматрала таквом. А овако јој
је свест о њеној властитој срећи донела пропаст.
Једном је видовита Манто, кћи пророка Тиресије,
подстакнута божанским надахнућем, насред улице у Теби
позвала жене да укажу поштовање Лети (Латони) и
њеним близанцима, Аполону и Артемиди; наредила им је
да косу украсе ловоровим венцима и принесу миро на
жртву, уз побожну молитву. Када су Тебанке поврвеле,
одједном им се приближи нагиздана Ниоба са
краљевском пратњом својих дворјана, обучена у
златоткану одећу. Зрачила је лепотом, уколико јој је срџба
го дозвољавала, а вртела је украшеном главом, са које се
26
коса таласасто спуштала низ оба рамена. Тако се нашла
под ведрим небом, сред жена које су биле заузете
приношењем жртве. Њен поглед, испуњен свешћу о
надмоћности, заустави се на окупљеним женама и она им
рече: „Зар сте сишле с ума да поштујете богове о којима
вам се причају бајке, док се међу вама налазе створења
која је небо много више обдарило? Ако подижете већ
олтаре Лети, зашто не приносите миро моме божанском
имену? Зар није мој отац, Тантал, једини смртник који је
седео за столом богова, а моја мати, Диона, сестра Плејада
које се сјаје на небу као јасне звезде? Зар није један од
мојих предака, снажни Атлант, који на плећима носи
небески свод, а мој дед Зевс, отац богова? Мени се
покоравају чак и народи Фригије, ја и мој муж владамо
Кадмовим градом и његовим зидовима који су се
саградили на звуке лире. Сваки део мога дворца показује
ми неизмерна блага, а сем тога имам лице достојно
богиње. Па број деце какав не може да покаже ниједна
мати: седам дивних кћери, седам снажних синова, а
ускоро исто толико и зетова и снаха! Упитајте се немам ли
разлога да будем поносита! Само се усудите да и даље
дајете првенство Лети, непознатој кћери Титановој, којој
некада ни пространа земља није хтела да пружи места где
би Зевсу могла родити децу, све док јој, луталици, пловеће
острво Дел из самилости није пружило своје несигурно
склониште. Тамо је, јадница, постала мати двоје деце. То
је само седми део моје материнске радости! Ко ми може
оспорити да сам срећна, ко може сумњати да ћу остати
срећна? Богиња судбине имала би много посла када би
хтела осетно да нашкоди свему ономе што имам! Кад би
ми одузела ово или оно, па чак и неког од мога порода,
када ће се њихов број спустити до јадног броја Летиних
близанаца? Због тога уклоните те жртвенике, скините са
косе ловорове венце! Разиђите се кућама и немојте се
више скупљати због оваквих лудости!“
27
 Преплашене жене скинуше венце са главе, напустише
приношење жртве и одоше својим кућама, одајући тихим
молитвама поштовање увређеном божанству.
На врху делског брда Кинта стајала је Лета са својим
близанцима, и божанским очима посматрала шта се
догађа у далекој Теби. „Видите, децо: мене, вашу мајку,
која се толико поноси вашим рођењем, која не узмиче ни
пред којом богињом осим пред Хером, вређа једна дрска
смртница. Одгурнуће ме, децо моја, са старих светих
олтара ако ми ви не помогнете! Да, Ниоба ће и вас грдити,
стављаће вас иза гомиле своје деце!“ Лета је своме
причању хтела да дода и молбу, али је прекиде Феб
Аполон говорећи: „Не кукај, мајко, то само задржава
казну!“
Његова сестра сложи се с њим: обоје се завише у
огртач од облака и, лебдећи брзо кроз ваздух, доспеше у
Кадмов град и тврђаву. Ту се испред зидова пружала
пространа равница која није била засејана, него је била
намењена за утакмице у трчању и коњске и колске трке.
Ту се баш забављало седам Амфионових синова; једни су
јахали срчане коње, други су уживали у игри с халкама.
Најстарији, Исмен, баш је са сигурношћу терао свота коња
ситним касом укруг, притежући му запенушене жвале,
кад одједном викну: „Јао!“ испусти дизгине из омлитавеле
руке, и са стрелом сред срца склизну полако коњу низ
десну плећку. Његов брат Сипил, који је поигравао коња
за њим, чу звецкање тоболца у ваздуху и, опуштајући
дизгине, поче бежати, исто онако као што крмар пред буру
сваки и најмањи дах ветра хвата у једра да би се склонио у
пристаниште. Па ипак га дохвати копље које је зазујало
кроз ваздух. Подрхтавајући, копље му се својим врхом
зари високо у потиљак, а голо гвожђе извири кроз грло
напоље. Смртно рањени Сипил, испружена врата, склизну
преко коњске гриве на тло, и попрска земљу својом
топлом крвљу.
28
 Друга двојица — један се звао, као и његов дед, Тантал,
а други Федим — рвали су се лежећки, снажно се
ухвативши укоштац. Тада поново зазуја лук, и како су они
били припијени, обојицу прострели једна стрела. Обојица
истовремено уздахнуше, згрчише се од бола, заколуташе
очима које су се гасиле, и једним дахом издахнуше ту у
прашини. Пети син, Алфенор, видевши како ови падоше
и бусајући се у груди, прискочи им и хтеде својим
загрљајем да поново оживи охлађено тело своје браће, али
при том узалудном настојању клону и он тамо, јер му Феб
Аполон зари смртоносно гвожђе дубоко у срце, а када га
поново извуче, са дахом покуља и крв и утроба самртника.
Шестог, Дамасихтона, нежног младића са дугим
увојцима, стрела погоди у колено, и док се он пови уназад
да извуче неочекивану стрелу, друга му улети кроз уста и
зари се све до косе на врату, а млаз крви шикну из грла
високо као водоскок. Најмлађи син, дечак Илионеј, који
је све то гледао, баци се на колена, рашири руке и поче да
преклиње: „О, сви богови заједно, поштедите ме!“ Чак и
страшни стрелац беше тронут, али стрелу нико више није
могао да врати. Младић клону. Он погибе ипак од
најлакше ране, која је допрла једва до срца.
Глас о несрећи убрзо се рашири по граду. Када отац,
Амфион, сазна за несрећу, зари себи мач у груди. Гласно
кукање његових слугу и целога народа убрзо доспе и до
женских одаја. Ниоба дуго времена не могаше да схвати
сав тај ужас. Не хтеде да поверује да богови имају толико
права, да се усуђују, да су способни да учине тако нешто.
Али убрзо више није могла да сумња. Како је ова Ниоба
сада мало личила на ону пређашњу, која је одвраћала
народ од олтара моћне богиње и која је уздигнуте главе
корачала кроз град! Оној су могли да завиде и најбољи
пријатељи, а ову сада морали су да сажаљевају чак и
непријатељи. Она појури у поље и баци се на већ хладне
лешеве, делећи своје последње пољупце час једном, час
29
другом сину. Затим подиже . немоћне руке к небу и
узвикну: „Уживај у моме болу, засити своје јаросно срце,
немилосрдна Лето, смрт ове седморице баца ме у гроб.
Ликуј, непријатељице, победила си!“
Дође тада и седам њених кћери. Одевене у црнину и
распуштене косе, стајале су оне око погинуле браће. Када
их угледа, зрачак злурадости прелете бледим лицем
Ниобиним. Она се заборави, подсмешљиво погледа према
небу и рече: „Победила!? Де, и у несрећи остаје ми још
увек више него теби у срећи. Надмашујем те Н после
толико лешева!“
Тек што је то изговорила, када се чу звук тетиве, као
звук јако затегнуте жице на лири. Сви се преплашише,
само Ниоба не трепну; несрећа је беше очеличила. Тада се
једна од кћери изненада ухвати за срце, па извуче стрелу
која ју је прострелила. Павши онесвешћена на земљу, она
спусти своје самртничко лице на најближег умрлог брата.
Друга пожури к несрећној мајци, да је утеши; али,
пресамитивши се од неке невидљиве ране, изненада
занеме. Трећа се стропошта на земљу у бекству, а остале
попадаше када су се нагнуле над сестру која је умирала.
Преостала је само још последња, која је побегла мајци
у наручје и као дете припијала се уз њу, сакривши се у
наборе њене хаљине. „Остави ми само једну“, викну Ниоба
преклињући небо, „само најмлађу од толиких!“ Али док
она још преклињаше, дете паде из њеног наручја, и Ниоба
оста усамљена сред лешева свота мужа, синова и кћери.
Тада се она укочи од јада; ни ветрић јој не покрену косу;
крви јој неста из образа; очи јој се укочише на уцвељеном
лицу. На целоме лику не беше више живота; крв јој заста
у жилама, врат се укочи, руке јој се укрутише, нога се више
не помаче; и утроба јој се претвори у људских очију.
Проналазачки дух Дедалов сагради тада лавиринт, зграду
са пуно завојитих кривина, које би збуњивале очи и ноге
свих оних који би улазили у њу. Небројени ходници
30
преплетали су се, као заплетени ток вијугаве фригијске
реке Меандера, која колебљиво тече час напред час
натраг, и често иде у сусрет властитим таласима. Када је
зграда била завршена и Дедал је прегледао, сам неимар с
тешком муком поново нађе излаз, толико је варљив
лавиринт био изградио. Минотаура сместише сасвим
дубоко у том лавиринту, а храна су му били седам младића
и седам девојака које је, према старој обавези, Атина
морала сваких девет година да шаље критскоме краљу.
Међутим, Дедалу је дуго изгнанство из миле отаџбине
постојало све теже, и мучила га је мисао да мора цео живот
провести у земљи окруженој морем, код краља тиранина
који је био неповерљив чак и према својим пријатељима.
Његов проналазачки дух смишљао је како да се спасе.
Пошто је дуго размишљао, кликну најзад радосно:
„Пронашао сам како да се спасем; ма колико да ме је
Минеј оградио земљом и водом, ваздух ми ипак остаје
отворен: ма колико Миној био моћан, над ваздухом нема
никакве власти. Побећи ћу ваздухом.“ Речено — учињено.
Дедал је победио природу својим проналазачким духом.
Почео је да ређа птичије перје разне величине, почевши
од најмањег, и уз краће перо стављао је дуже, те је
изгледало као да су у таквом сразмеру израсла сама од
себе. Ово перје спојио је у средини платненим концем, а
на доњем крају воском. Тако спојено савио га је, једва
приметно, тако да је добило потпуно изглед крила.
Дедал је имао сина по имену Икара. Овај је стајао
поред оца и радознало детињим рукама баратао по
уметничком раду очевом: час је дирао перје, чије је
паперје померала промаја, час је опет палцем и
кажипрстом гњечио жути восак којим се уметник стално
наново, да гура стену узбрдо, тако да му је с тела лио
хладан зној.
Сизифов унук био је Белерофонт, син коринтског
краља Глаука. Због нехотичног убиства он побеже у
31
Тирану, где је владао краљ Прет. Овај га лепо прими и
очисти од греха. Белерофонт је добио од богова леп стас и
мужевне врлине. Због тога се код краљеве жене, Антеје,
распали нечиста љубав према њему, и она хтеде да га
наведе на зло. Али племенити Белерофонт не послуша.
Тада се њена љубав претвори у мржњу, она смисли да га
упропасти лажима, па рече мужу: „Уби Белерофонта,
мужу мој, ако не желиш да погинеш неславном смрћу, јер
вероломник ми је изјавио своју кажњиву љубав и хтео да
ме наведе на неверство према теби.“
Када краљ то чу, обузе га слепа љубомора. Али пошто
је много волео разумног младића, одустаде од намере да
га он убије, јер се грозио тога. Међутим, ипак смисли да га
упропасти. Он посла невиног младића своме тасту, Јобату,
краљу Ликије, и даде му једну савијену плочицу, коју ће,
кад дође у Ликију, предати краљу као писмену препоруку.
На њој су били убележени извесни знаци који су
садржавали упутство да треба убити доносиоца писма.
Белерофонт безбрижно пође на пут, али свемоћни богови
га узеше под овоју заштиту. Када је он, прешавши преко
мора, стигао у Азију, доспе на лепу реку Ксант и стиже у
Ликију, па изађе пред краља Јобата. Овај доброћудан и
гостољубив владар прими племенитог странца по
старинском обичају, не питајући га ни ко је ни откуда
долази. Његов достојанствени изглед и његово отмено
понашање довољни су били да убеде Јобата да није указао
гостопримство обичном госту. Он указа младићу
поштовање на разне начине. Свакога дана приређивао је
у његову част гозбе и из дана у дан приносио боговима на
жртву по једнога вола.
Тако прође девет дана, и тек кад небом заруди десета
зора упита он госта за порекло и циљ доласка.
Тада му Белерофонт рече да долази од његовог зета
Прета, и показа му као доказ плочицу. Када краљ Јобат
разазна смисао оних знакова који су говорили о убиству,
32
преплаши се у дубини душе, јер је много заволео
племенитог младића. Ипак помисли да његов зет није без
стварног разлога изрекао смртну казну за младића, и
поверовао да је овај свакако учинио неки злочин који ту
казну и заслужује. Само, ни он се није могао одлучити да
убије човека који је био толико времена његов гост и који
је својим држањем умео да стекне његову наклоност.
Стога науми само да Белерофонту стави у задатак да
учествује у неким борбама у којима ће неминовно морати
да пропадне.
Пре свега наложи му да убије чудовиште Химеру, која
је пустошила Ликију, а која је била рођена онако како се
рађају богови, а не луди. Ужасни Тифон родио је Химеру
са огромном змијом Ехидном. Предњи део Химере био је
лав, задњи аждаја, а средњи коза. Из ждрела јој је
избијала ватра и ужасна јара. Сами богови осетише
саучешће према невином младићу кад су видели каквој је
опасности изложен. Они му, док је ишао ка чудовишту,
послаше бесмртног крилатог коња Пегаза, кога је родио
Посејдон са Медузом. Али како му је овај могао помоћи?
Божански коњ није никада носио смртног јахача. Он се
није дао ни ухватити ни укротити.
Уморан од узалудних напора, Белерофонт заспа код
извора Пирене, где је и нашао коња. Тада му се у сну јави
његова заштитница Атена. Она се створи пред њим,
држећи скупоцене узде са златним украсима, и рече му:
„Зашто спаваш, Еолов потомче? Узми ову направу за
укроћавање коња; принеси Посејдону на жртву лепог бика
и употреби узде.“ Тако је она рекла јунаку у сну, затресла
својим тамним штитом и нестала. Белерофонт се пробуди,
скочи и маши се руком за узде. И, гле чуда — узде за
којима се машио у сну на јави му се нађоше одиста у руци.
Белерофонт потражи пророка Полиида, па му исприча
свој сан и чудо које се догодило за време тога Сна. Пророк
му посаветова да неодложно испуни богињину жељу, да
33
принесе Посејдону бика на жртву, а својој заштитници
богињи Атени сагради олтар. Кад је све то свршио,
Белерофонт без муке ухвати и заузда крилатог коња,
метну на њега златне узде, па та у челичном оклопу узјаха.
Сада је могао гађати с висине, и стрелама је убио Химеру.
После тога Јобат га посла против Солима, ратоборног
народа који је живео на граници Ликије. Када
Белерофонт, противу очекивања, срећно издржа
најжешће борбе, краљ га упути противу чете Амазонки,
које су биле врло сличне мушкарцима. И из ове битке
врати се он неповређен и као победник.
Да би најзад испунио захтев свога зета, краљ му при
повратку постави заседу, за коју је изабрао најхрабрије
људе ликијске земље. Али ниједан се од њих не врати, јер
Белерофонт уништи нападаче, све до последњег. Краљ
сада увиде да гост кога је он примио није разбојник, него
љубимац богова. Место да га прогони, он га задржа у
својој држави, подели с њим престо и даде му за жену
своју дивну кћер Филоноју. Становници Ликије дадоше му
најлепше њиве и ливаде да их обрађује. Жена му роди три
детета, два сина и једну кћер.
Али Белерофонтовој срећи сада беше крај. Истина,
његов старији син, Исандар, израсте у снажног јунака, али
погибе у једној бици противу Солима. Његову кћер
Лаодамију, пошто је Зевсу родила јунака Сарпедона,
стрелом уби Артемида. Само његов млађи син, Хиполох,
доживе славну старост и у рату Тројанаца противу Грка
посла Тројанцима у помоћ свога јуначког сина Глаука,
кога је пратио и његов братић Сарпедон, са четом
наочитих Ликијаца.
Сад Белерофонт, охол због свог бесмртног крилатог
коња, хтеде на њему да се вине до Олимпа и да он,
смртник, силом уђе у скуп бесмртника. Али сам божански
коњ успротиви се том смелом потхвату, пропе се и збаци
смртног јахача на земљу. Белерофонт се, додуше, опорави
34
од пада, али је отада, омражен од богова и стидећи се
људи, лутао усамљен, избегавао да сретне људе и полако
умирао у неславној старости испуњеној бригама.

35
 ОРФЕЈ И ЕУРИДИКА

Ненадмашни певач Орфеј био је син трачанског

краља и бога река Еагра и музе Калиопе. Сам Аполон, бог
песме, поклонио му је једну лиру, и када је Орфеј на њој
засвирао и када се уз њу разлегао дивни глас песме којој
га је учила његова мати, онда су к њему слетеле птице из
ваздуха, прилазиле рибе из воде и звери из шуме, па чак
и дрвеће и стене, да би слушали чаробне звуке. Жена му је
била љупка најада Еуридика, и они су се најискреније
волели. Али авај, прекратка беше њихова срећа, јер тек
што замукнуше свадбене песме, прерана смрт оте младу
жену.
Лепа Еуридика шетала је оа својим другарицама,
нимфама, питомом равницом; отровна змија која је
лежала скривена у трави уједе је за нежну пету. Умирући,
љупка жена сруши се у наручје преплашених
пријатељица. Брда и планине непрекидно одјекиваху од
јецања и нарицања нимфи, а међу њима јадиковаше и
Орфеј, опевајући свој бол у тужним песмама. Са
остављеним мужем туговаху и птичице и мудри јелени и
кошуте. Али његов плач и преклињање не врати
покојницу.

36
 Због тога се он одлучи на нешто нечувено: реши се да
сиђе у ужасно царство сенки, и да од суморног краљевског
пара измоли Еуридикин повратак. Он сиђе у подземни
свет кроз капију код Тенерона. Сенке покојника језиво
окружаваху Орфеја, али он прође кроз ужасе Орка, све док
не дође до престола бледога Хада и његове престроге
супруге. Тада дохвати своју лиру и запева уз нежне звуке
њених струна: „О, ви владари подземног света, дозволите
ми да говорим истину и милостиво саслушајте моју молбу!
Нисам сишао гоњен радозналошћу да гледам Тартар,
нити да спутам троглавог пса. Не, приближио сам се из
љубави према својој супрузи. Отрована уједом подле
змије, умрла ми је драгана у цвету младости, а само је
мало дана била понос и радост мојој кући. Видите, хтео
сам да поднесем овај неизмерни бол, дуго сам се борио оа
собом, као мушкарац. Али љубав ми раздире срце, не могу
да живим без Еуридике. Због тога вас, велики, свети
богови смрти, преклињем језивошћу овога места,
ћутљивом пустињом ваших поља, вратите ми драгу
супругу; ослободите је и поново јој поклоните прерано
одузети живот! А ако то не може бити, ода узмите и мене
мећу мртве, јер без ње се никада нећу вратити.“
Тако је Орфеј певао и прстима додиривао струне. Гле,
бескрвне сенке су слушале и плакале. Ни злосрећни
Тантал није више похлепно жудео за водом која му је
измицала. Застао је Иксионов замахнути точак, кћери
Данајеве одустале су од узалудног труда и слушајући
наслониле се на своје ћупове, сам Сизиф заборавио је на
своје мучење и сео на подмуклу стену да би ослушнуо
нежне звуке песме тугованке. Тада, како веле, потекоше
сузе и низ лица ужасних Еуменида, а језиви краљевски
пар први пут осети сажаљење. Персефона позва
Еуридикину сенку, која се приближи несигурним
кораком. „Узми је са собом“, рече краљица мртвих, „али
знај, она ће бити твоја само ако, пре него што пређеш
37
капију подземнот света, не бациш поглед на ону која иде
за тобом. Ако се раније обазреш на њу, милост ће ти бити
ускраћена.“
Ћутке и убрзана корака, окружени ноћном тамом,
пели су се обоје мрачним путем. Тада Орфеја обузе
неизрецива чежња. Он ослушну не би ли чуо дах вољене
жене или шуштање њене одеће, али тишина, мртва
тишина владала је свуд око њега. Надвладан страхом и
љубављу, једва свестан самога себе, усуди се да се брзо
обазре ка толико жељеној Еуридици. О, Јада! Управивши
на њега очи тужне и пуне нежности, поче она да лети
назад у језиву дубину. Очајан, Орфеј пружи руке ка драгој,
која је нестајала. Ах, узалуд! Она умре по други пут, али
без јадиковке — зар је могла да јадикује што је тако
искрено вољена? Већ му се скоро изгубила из вида:
„Збогом, збогом!“ одјекну тихо из даљине.
Орфеј је стајао испрва укочен од ужаса и јада, а затим
јурну натраг у мрачни бездан. Али сада га заустави Харон
и одби да га превезе преко црног Стикса. Седам дана и
седам ноћи седео је јадни Орфеј на обали, без јела и без
пића, лијући сузе и преклињући подземна божанства за
милост; али ова су неумољива, и немогуће је омекшати их
по други пут. Тако се он ојађен врати на горњи свет, у
усамљене шуме Тракије. Три године је живео у њима
избегавајући друштво људи. Мрско му је било и да
погледа жене, јер га је стално пратила љупка слика његове
миле Еуридике. Њој су били упућени сни његови уздаси и
песме, њеној успомени сви умилни, тужни звуци које је
измамљивао из харфе.
Једном је тако божанствени певач седео на брежуљку
на коме није било сенки, и отпочео да пева. Сместа се
покрену шума; снажна стабла прилазила су све ближе и
ближе, док својим гранама нису осенчавала певача.
Приближиле су се и шумске звери и веселе птичице, па су
окупљене слушале ванредне звуке. Тада се брдом сјурише
38
трачанске жене, славећи дивљи празник Дионисов. Оне су
мрзеле певача који је после смрти овоје Еуридике
презирао све жене. Сада спазише човека који их је
презирао. „Видите ли тамо онога који нас презире!“
узвикну прва од суманутих Менада, и у трен ока јаросно се
стуштише на њега, гађајући га камењем и тирзовим
палицама, Дуго је верно звериње бранило омиљеног
певача; али што се глас његове песме више губио у
јаросном жагору помахниталих жена, звериње је,
престрашено, све више бежало у шумски честар. Тада
један завитлан камен погоди несрећног певача у
слепоочницу и он крвав паде на зелену траву, и испусти
душу кроз распевана уста, која су покретала брда и
планине.
Тек што се убилачка руља изгуби, птичице
долепршаше уздишући, стене и ове животиње жалосно се
приближише, а нимфе извора и дрвета журно се скупише,
обучене у црнину. Сни они оплакаше Орфеја и сахранише
његово осакаћено тело. Али главу и лиру уграбише
набујали таласи Хебра и однесоше их насред реке. Још је
са жица и мртвога језика брујао тихи глас тугованке, а
обале су одговарале сетним одјеком. Тако је река носила
главу и лиру до морских таласа, и све до обале острва
Лезба, где су их извадили добри становници. Главу су
укопали, а лиру положили у један храм. Отуда је ово
острво и рађало тако сјајне песнике и певаче. Чак и сами
славуји, да би одали поштовање гробу божанског Орфеја,
певају тамо милозвучније него на другом месту. Али
његова душа одлепршала је доле у царство сенки. Тамо је
Орфеј поново нашао своју драгу, и сада, нераздвојни и
срећно загрљени, бораве они вечно сједињени у
јелисејским пољима.

39
БАЈКА О АРГОНАУТИМА

40
 ЈАСОН И ПЕЛИЈА

Јасон је водио порекло од Есона, сина Кретејева.

Његов дед основао је у једном заливу земље Тесалије град
и краљевину Јолк, и оставио је у наслеђе своме сину
Есону. Али млађи син, Пелија, успео је да се дочепа
престола. Када је Есон умро, његов син Јасон побегао је
кентауру Хирону, васпитачу многих великих јунака, где је
одрастао учећи се јунаштву. Када је Пелија већ остарео,
уплашило га је нејасно пророчанство које га је опомињало
да се чува човека са једном ципелом. Узалуд је он дуго
премишљао о смислу тих речи, кад се Јасон, који је тада
већ двадесет година био у Хироновој школи, кришом
припреми да оде у своју постојбину Јолк и тамо покуша да
оствари своје право на просто који му је отео Пелија. По
обичају старих јунака био је наоружан са два копља:
једним џилитом за бацање и, другим, копљем за бодење.
Имао је на себи путничко одело, а преко њега кожу од
пантера кога је сам задавио; дуга коса спуштала му се низ
рамена. Уз пут је доспео до широке реке, и ту видео неку
старицу, која је стајала и преклињала га да јој помогне да
пређе на другу страну. То је била Хера, мати богова,
непријатељица краља Пелија. Јасон је онако перушену
није познао, већ ју је сажаљиво узео на руке и с њом

41
загазио у реку. Том приликом заглибила му се у блату
једна ципела.
Али он је ишао даље и стигао у Јолк баш у тренутку
када је његов стриц Пелија, окружен народом на градском
тргу, приносио свечану жртву Посејдону, богу мора. Сав
народ дивио се Јасоновој лепоти и његовом
величанственом стасу. Мислили су да се изненада међу
њима појавио Аполон или Ареј. Тада је и поглед краља,
који је приносио жртву, пао на странца и он је с ужасом
приметио да је овоме обувена само једна нога. Када је
завршио жртвени обред, приступио је дошљаку и са
притајеним запрепашћењем упитао га за његово име и
родни крај. Јасон му је одговорио храбро, али благо: да је
син Есонов, да је васпитан у Хироновој пећини, и да сада
долази да види родитељски дом.
Лукави Пелија после ових речи примио га је
пријатељски и није дозволио да се примети његов страх.
Наредио је да га воде по целом двору, и Јасон је
наслађивао своје чежњиве очи разгледајући прво
обитавалиште своје младости. Затим је пет дана у веселим
гозбама прослављао поновно виђење са својим братићима
и рођацима. Шестога су дана напустили шаторе, које су за
госте били разапели, и заједно су изашли пред краља
Пелију. Јасон је смирено и скромно рекао стрицу: „Ти
знаш, краљу, да сам ја син законитог краља, и да је моја
својина све што ти поседујеш. Па ипак, препуштам ти сва
стада оваца и говеда, и све земље које си отео од мојих
родитеља, и не тражим од тебе натраг ништа осим
краљевски скиптар и престо на коме је некада седео мој
отац.“ Пелија је у себи брзо донео одлуку. Одговорио је
љубазно: „Готов сам да испуним твој захтев, али и ти треба
да ми испуниш једну молбу и да за мене учиниш нешто
што ће добро пристати уз твоју младост, а за шта ја, због
старости, нисам више способан. Већ одавно ми се у
сновима јавља Фриксова сенка и тражи од мене да умирим
42
његову душу, да отпутујем краљу Ејету у Колхиду и оданде
донесем његове кости и руно златнога овна. Теби сам
наменио славу овога подвига: ако се вратиш са
величанственим пленом, нека и скиптар и држава буду
твоји.“

43
УЗРОК И ПОЧЕТАК ПОХОДА АРГОНАУТА

Овако је то било са златним руном: Фрикс, син

беотског краља Атаманта, много је патио од овоје маћехе
Иноне. Рођена мати, Нефела, да би га сачувала од
Инониних заседа, украла га је уз помоћ његове сестре
Хеле. Децу је ставила на крилатог овна, чије је руно било
од сувога злата и кога је добила на поклон од бога
Хермеса. Брат и сестра јахали су на тој чудесној животињи
кроз ваздух, над копном и морем. Уз пут је девојчицу
ухватила вртоглавица, па се стропоштала у дубину и
нашла смрт у мору, које је по њој добило име Хелино море
или Хелеспонт. Фрикс је, пак, срећно стигао у земљу
Колхиђана, на обали Црног мора. Ту га је гостољубиво
дочекао краљ Ејет, и дао му своју кћер Халкиопу за жену.
Овна је Фрикс принео на жртву Зевсу, који им је помогао
у бекству, а руно је поклонио краљу Ејету. Овај је опет
посветио руно Ареју и разапео га у гају посвећеном том
богу. Ејет је поставио горостасну аждају да чува златно
руно, јер је једно пророчанство навестило да му живот
зависи од поседовања тога руна.
У целом свету руно је сматрано као велико богатство,
и у самој Грчкој о њему се много причало. За њим су
жудели многи јунаци и владари, и Пелија се није
44
преварио у рачуну кад је поверовао да ће подстакнути
свога нећака Јасона, ако му стави у изглед тако
величанствен плен. Јасон се с тим сагласио, пошто није
провидео намере свога стрица, који је хтео да га тим
потхватом уништи; због тога се свечано обавезао да ће
извршити тај подвиг. За тај одважни потхват позивани су
најчувенији јунаци Грчке. У подножју брда Пелике, под
надзором Атениним, највештији грчки бродоградитељ
саградио је, од дрвета које не труне у морској води,
величанствен брод са педесет весала, који је, по своме
градитељу Аргу, сину Аресторовом, назван Арго. Био је то
први дугачки брод којим су се Грци усудили да плове по
мору. Богиња Атена поклонила је броду пророчку даску са
храста који је имао моћ говора, узевши га из Додонинот
пророчишта. Даска је била причвршћена на дрвеној
зидној облози. Брод је споља био украшен многим
резбаријама, али је ипак био толико лак да су га јунаци
могли на раменима носити двадесет дана.
Када је брод био саграђен и јунаци окупљени, места су
Арго-бродарима (Аргонаутима) одређена коцком: Јасон је
био заповедник целог похода, Тифиј крманош, Линкеј
бродовођа. На предњем делу брода заузео је место дивни
јунак Херакле, а у задњем делу Пелеј, отац Ахилов, и
Теламон отац Ајаксов. У унутрашњости брода међу
осталима налазили су се Зевсови синови Кастор и
Полидеук, Хелеј, отац Несторов, Адмет, супруг побожне
Алкесте, Мелеагар, победник над калидонским вепром,
чудотворни певач Орфеј, Менетије, отац Патроклов,
Тезеј, потоњи краљ Атине, и његов пријатељ Пиритој,
Хил, млади пријатељ Хераклов, Посејдонов син Еуфем, и
Силеј, отац малога Ајанта. Јасон је свој брод посветио
Посејдону, па је пре поласка принета њему и свима
морским божанствима свечана жртва са молитвама.
Кад су на броду сви заузели места, подигоше котве, и
педесет весала равномерно завеслаше. Повољан ветар
45
надимао је једра, и убрзо брод остави за собом
пристаниште Јолка. Орфеј је умилним звуцима харфе и
одушевљеним певањем оживео расположење
морепловаца на Аргу, и они су раздрагано пловили поред
цредгорја и острва...

46
 АРГОНАУТИ У ЗЕМЉИ ДОЛИОНА

Трачки ветрови догнаше брод у близину фригијске

обале, где су на Кизиковом острву једни поред других
живели на земљи рођени, врло дивљи џинови и
мирољубиви Долиони. Џинови су имали шест руку, по две
на снажним раменима, а остале четири на обема странама
тела; Долиони су водили порекло од бога мора, који их је
штитио од ових грдосија. Краљ Долиона био је побожни
Кизик. Када су сазнали за долазак брода и чули какви се
људи налазе на њему, он и цео његов народ радосно
изађоше пред Аргонауте, дочекаше их гостољубиво и
наговорише да веслају још мало и брод укотве у градском
пристаништу.
Краљу је већ одавно било јављено преко пророштва да
љубазно дочека божанску дружину хероја кад она наиђе,
и да ни у ком случају с њима не ратује. Због тога их он
богато снабде вином и стоком. Кизик је био још врло
млад, брада је тек почела да му расте. У краљевском двору
лежала му је тешко оболела жена, али он је ипак остави,
да би, веран пророчанству, могао да буде на гозби заједно
са странцима. Они му тада испричаше о циљу свога
путовања, а он им показа правац којим треба да плове.
Другога јутра попеше се они на високо брдо да би могли и
47
сами осмотрити положај острва и мора. За то време с
друге стране острва продреше џинови и громадним
стенама затворише пристаниште. Тамо се налазио брод
Арго; чувао га је Херакле, који ни овога пута није сишао
на обалу. Кад Херакле виде да џинови почињу да остварују
своју злу намеру, он многе од њих обори својим стрелама.
Уто се вратише и остали јунаци, па стрелама и копљима
ужасно поразише џинове, тако да су они лежали у тесном
пристаништу као огромна шума, једни са главом и
грудима у води, а ногама на пешчаној обали, други с
ногама у мору, главом и грудима на обали, препуштени
као плен рибама и птицама.
Када јунаци срећно извојеваше ову битку, подигоше
при повољном ветру котве и испловише на отворено море.
Ноћу се стиша ветар, али се ускоро са супротне стране
подиже бура, и они су били приморани да још једном баце
котве на гостољубивој обали Долиона, али то нису ни
знали, јер су веровали да су већ на фригијској обали. Исто
тако ни Долиони, које је жагор при искрцавању подигао
иза сна, не препознаше своје пријатеље са којима су се јуче
тако весело гостили. Они се латише оружја, и између
домаћина и гостију заподену се несрећна битка. Сам Јасон
зари добродушном краљу Кизику мач у груди, и они не
препознаше при том један другога. Долиони су најзад
били натерани у бекство и затворили се у утврђење свога
града. Другога јутра би јасна заблуда и једнима и другима.
Тежак бол обрва вођу Аргонаута Јасона и све његове
јунаке кад видеше да добри краљ Долиона лежи у својој
крви. Три дана су Аргонаути заједно са Долионима
жалили, чупали косе, и у почаст изгинулих приређивали
посмртне витешке игре; затим јунаци одједрише даље.
Клејта, супруга погинулог краља Долиона, одузе себи
живот вешањем.

48
 ОСТАВЉЕНИ ХЕРАКЛЕ

После пловидбе по највећој бури, јунаци се искрцаше

у једном заливу Битиније, код града Кија. Мисијци који су
онде становали, дочекаше их врло срдачно. Нагомилаше
сувог дрвета да начине ватру која ће загрејати Аргонауте,
начинише им меку постељу од зелена лишћа, и још у
сумрак изнеше им у довољним количинама вина и јела.
Херакле, који је презриво одбијао све угодности за
време путовања, остави другове да вечерају и пође да
прокрстари шумом, како би тамо од јеловог стабла
начинио боље весло за сутра. Убрзо нађе једну јелу која му
је била по вољи; није била много оптерећена гранама, а по
величини и обиму личила је на грану витке тополе. Он
одмах стави на земљу тоболац и лук, скиде своје лавље
крзно, баци тучану топузину на земљу, па обухвати стабло
рукама и извуче га заједно са кореном и земљом која је
лежала на жилама, тако да је сада јела лежала као да ју је
олуја ишчупала из корена.
Хераклов млади пријатељ Хил исто се тако удаљио од
другарског стола. Пошао је са бронзаним кондиром да
донесе своме господару и пријатељу воде за вечеру и да му
припреми све друго што је потребно за повратак. Херакле
је приликом свога похода противу Дриопа убио у свађи
49
Хиловог оца, али је дечака узео из родитељске куће и
васпитао га за свога слугу и пријатеља. Када је лепи
младић на извору захватао воду, светлео је пун месец.
Како се он с кондиром нагнуо над водено огледало, опази
га нимфа извора. Занета његовом лепотом, обгрли га
левом руком око врата а десном ухвати за лакат и повуче
к себи у дубину. Један од јунака, Полифем, који недалеко
од тог извора очекиваше Хераклов повратак, чу дечаково
дозивање у помоћ. Он га не нађе, али зато срете Херакла,
који се враћао из шуме. „Несрећниче“, рече му он, „зар
морам да будем први који ће ти саопштити тужну вест!
Твој Хил отишао је на извор и није се више вратио!
Разбојници су га одвели оданде, или га можда растржу
дивље звери; чуо сам његово запомагање.“ Када Херакле
то чу, зној му обли чело, а крв му се узбурка у грудима.
Разјарен, баци јелово стабло на земљу и кроз шипражје
одјури к извору уз продорне узвике, као што бик напушта
пастира и крдо када га уједе обад.
Зорњача је већ стајала над врхом брега; повољан ветар
поче да дува. Крмар опомену јунаке да искористе време и
да се укрцају на брод. Већ су задовољно пловили на
јутарњем сунцу, кад се касно сетише да су на обали
оставили два своја друга, Полифема и Херакла. Међу
јунацима наста жучна препирка око тога да ли да једре
даље без најхрабријих сапутника. Јасон не проговори ни
речи; мирно је седео, а зебња му је стезала срце. Али
Теламона надвлада јарост. „Како можеш да седиш тако
мирно“, узвикну он вођи пута. „Свакако се бојиш да би
Херакле могао да ти помрачи славу! Али шта помажу
речи? Чак ако се сви другови сложе с тобом, сам ћу се
вратити остављеном јунаку.“ Рекавши то, Теламон
дохвати крмара Тифона за груди, очи му засјаше као
пламен, и он би их свакако присилио да се врате ка обали
Мисијаца да му два сина Борејева, Калеј и Зетос, не
падоше на обе мишице и не задржаше га уз псовке. У испи
50
мах из запенушених таласа изрони бог мора Глауко,
дохвати чврстом руком крај брода и викну путницима,
који су журили: „Јунаци, што се препирете? Што желите
да противу воље Зевсове поведете са собом у Ејетову
земљу храброга Херакла? Њему је судбина досудила да
изврши друге послове. Хила је отела заљубљена нимфа, а
Херакле је заостао из чежње за њим.“
Пошто им је то открио, Глауко поново зарони у
дубину, а тамна вода запенуши се у вировима око њега.
Теламон се постиде, приђе Јасону и стави своју руку у руку
јунакову, говорећи: „Немој се жестити, Јасоне. Бол ме је
преварио да изговорим неразумне речи! Предај моју
грешку ветровима и будимо благонаклони један другоме
као и пре!“ Јасон врло радо прихвати помирење, и тако
запловише даље терани снажним и повољним ветром.
Полифем се добро снађе код Мисијаца и сагради им један
град. Херакле, пак, пође даље куда га је позвала Зевсова
одлука.

51
 ПОЛИДЕУК И КРАЉ БЕБРИКА

Другога јутра када се сунце родило, спустише они

котву код једног рта дубоко заривеног у море. Тамо су се
налазиле стаје и пољска кућа дивљег бебричког краља
Амика. Амик је свакоме странцу наметао теже услове, и
нико није могао проћи његовом облашћу пре него што се
с њим огледа у песничању. Тако је он поубијао већ многе
суседе. Броду који је пристајао приближи се он и сада с
презривим речима: „Ви, морске скитнице, чујте шта треба
да знате! Ниједан странац не сме напустити моју земљу
док се не бори са мном. Изаберите, дакле, најбољег јунака
и пошаљите га; иначе ћете зло проћи.“
Међу путницима брода Арга налазио се најбољи
песничар из целе Грчке, син Ледин, Полидеук. Њега
раздражи Амиково изазивање, и он довикну краљу: „Не
галами, покорићемо се твојим захтевима, а у мени си
нашао човека којег тражиш!“ Бебрик погледа храброга
јунака колутајући очима, као рањен горски лав ловца који
га је ранио, Млади јунак Полидеук изгледао је весео као
звезда на небу; он махну кроз ваздух рукама да се увери
нису ли се од силног веслања укочиле. Када су јунаци
напустили брод, борци стадоше један према другоме.

52
53
 Један од краљевих робова баци на земљу међу њих два
пара рукавица за песничање. „Бирај који пар хоћеш“, рече
Амик, „нећу те пустити дуго да бираш! Из искуства ћеш
сазнати да сам добар штављач коже и да умем делити
крваве шамаре по лицу!“ Полидеук се насмеши ћутке, узе
најближи пар рукавица и дозволи да му их пријатељи
привежу за руке. То исто учини и бебрички краљ.
Тада отпоче песничање. Као морски вал који се
котрља према броду и који с муком може избећи чак и
умешни крмар, устреми се страшни борац на Грка и ни за
тренутак му не даде мира. Али је овај са великом
умешношћу избегавао његове нападе и остајао
неповређен. Убрзо Полидеук увиде слабе стране свога
противника и зада му доста неодбрањивих удараца.
Међутим, и краљ увиде своје предности, па су тако
подбраци прштали, а зуби шкрипали од узајамних
удараца. Борци не престадоше да се боре док обојица не
изгубише дах. Тада се склонише у страну, да предахну и
осуше зној који их је пробијао. У поновљеном сусрету
Амик промаши главу свога противника и руком му
дохвати само раме, али Полидеук погоди краља по уху,
тако му сломи кости у глави и он поклекну од бола.
Тада Аргонаути кликнуше од радости; али и Бебрици
прискочише у помоћ своме краљу, окренуше мочуге и
ловачка копља противу Полидеука и јурнуше на њега.
Пред њим се поставише другови, штитећи га голим
мачевима. Отпоче крвав бој. Бебрици најзад беху
потучени и морадоше се повући у унутрашњост земље.
Јунаци се бацише на њихова стада и задобише богат плен.
Преко ноћи остадоше на обали, превијајући ране,
приносећи жртве боговима и уз вино бдијући целе ноћи.
Овоја чела окитише обалским ловорикама за које је њихов
брод био привезан, и уз Орфејеву лиру певаху милозвучну
химну. Изгледало је као да их ћутљива обала слуша с

54
уживањем, а њихова песма опевала је Полидеука,
победоносног Зевсовог сина.

55
 ФИНЕЈ И ХАРПИЈЕ

После још неких доживљаја укотвише се они према

битинској земљи, на обали где је живео краљ Финеј, син
јунака Агенора. Овога је мучила велика невоља. Пошто је
злоупотребио моћ прорицања коју му је подарио Аполон,
погодило га је слепило у дубокој старости, а Харпије,
ужасне и чудовишне птице, нису му давале да поједе на
миру ниједно јело. Крале су све што су могле; оно што би
после њих преостало тако би запрљале да не само што то
јело нико није могао ни таћи, него му се чак није могло ни
близу прићи.
Финеју је ипак Зевсово пророчиште изрекло утеху:
када наиђу Борејеви синови на грчким лађама, моћи ће
поново да једе. Тако старац на вест о доласку брода
напусти своју одају. Измршавео толико да је био сама кост
и кожа, изгледао је као сенка. Удови су му дрхтали од
старачке изнемоглости, пред очима му се вртело, палица
му је подупирала слабачка колена, када је стигао до
Аргонаута, срушио се изнемогло на земљу. Ови окружише
несрећног старца, ужасавајући се због његова изгледа. Кад
се Финеју поново врати свест и он осети њихову близину,
поче да их преклиње: „О, драги моји јунаци, ако сте ви
одиста они које ми је пророчанство означило, помозите
56
ми, јер богиње освете не само што су ми одузеле вид него
ми шаљу ужасне птице које ми ускраћују и храну у мојој
старости! Не указујете ви помоћ некоме странцу ја сам
Финеј, син Агеноров, Грк. Некада сам владао над
Трачанима, а синови Борејеви, који су свакако учесници у
овом вашем походу и који треба да ме спасу, млада су
браћа Клеопатрина, која је тамо била моја жена.
После тога открића баци му се у наручје Борејев син
Зетес, и обећа му да ће га уз помоћ братову ослободити
даљег мучења Харпија. Сместа му припремише ручак,
грабљивим птицама свакако последњи. Тек што је краљ
додирнуо јело, птице се спустише из облака као
изненадна олуја и пожудно навалише на јело. Јунаци
повикаше, али се Харпије на то нису ни најмање
обазирале, него остадоше док нису све појеле. Затим се
поново винуше у ваздух а оставише за собом неиздржив
задах. Борејеви синови, Зетес и Калеј, ипак појурише за
њима с исуканим мачевима. Зевс им подари крила и
неуморну снагу, која им је одиста била потребна, јер су
Харпије у лету престизале и најбржи западни ветар. Али
Борејеви синови живо их погнаше, неколико пута већ
помислише да чудовишта могу дохватити рукама. Најзад
им се толико приближише да би их без сумње убили, али
се Зевсова гласница Ирида изненада спусти са висине и
овако ослови двојицу јунака: „Није вам дозвољено,
синови. Борејеви, да ловачке псе великога Зевса, Харпије,
оборите мачем. Заклињем вам се Стиксом, великом
заклетвом богова, да птице грабљивице неће више
узнемиравати Агеноровог сина.“ Борејеви синови
устукнуше пред заклетвом и вратише се на брод.
У међувремену грчки јунаци отпочеше да лече старога
Финеја. Приредише жртвену гозбу и позваше на њу и
изгладнелог старца. Овај је жудно јео чиста јела, којих је
било у изобиљу, и чинило му се као да у сну утољује глад.
Док су они током ноћи чекали на повратак Борејевих
57
синова, стари краљ Финеј у знак захвалности објави им
нека овоја пророчанства. „Пре свега“, рече им он, „у
једном морском теснацу срешћете Симплегаде. То су два
стрма стеновита острва, чији доњи корени не досежу до
морског дна, него плове по мору. Ова се острва често
примичу једно другоме, а тада у средини море нарасте,
беснећи ужасно. Ако не желите да будете потпуно
згњечени, веслајте измећу њих брзо као што голуб лети.
Тада ћете моћи на обалу Маријандина, где се улази у
подземни свет. После тога ћете пловити поред многих
предгорја, река и обала, поред градова са женама
Амазонкама, поред земље Халибејаца, који у зноју лица
свога копају гвожђе из земље, Најзад ћете допловити до
колхидске обале, где река Фаса свој широки ток улива у
море. Тамо ћете угледати Ејетову тврђаву са кулама. У њој
змај, који никада не спава, чува златно руно раширено на
крошњи храстовог дрвета“...
Колхиђани су били многобројан народ. Да Јасон и
његови пратиоци не би били изложени опасности од њих
или од неповерења краља Ејета, заштитница Аргонаута,
Хера, навуче на град, док су они пролазили, густе облаке
магле, и растури их тек када су јунаци срећно приспели у
краљев двор. Ту се нађоше у предворју и задивише
дебелим зидовима краљевског дома, високо засвођеним
капијама и јаким, местимично избоченим јаким
стубовима. Око целе зграде беше један испупчен камени
венац, зарубљен челичним троуглим шиљцима. Без речи
пређоше они праг предворја. Праг је био окружен
високим вињагама, између којих су прскала четири
водоскока. Из једног је извирало млеко, из другог вино, из
трећег мирисно уље, а из четвртог вода, која је зими била
топла а лети хладна као лед. Ове драгоцене уређаје
створио је велики уметник Хефест. Он је краљу Ејету
салио и бикове од туча, из чијих је уста избијао ужасан
огњени дах, и исковао му плуг од чистога гвожђа. Хефест
58
је све то учинио из захвалности према Ејетовом оцу, богу
сунца, који га је једном приликом у рату са Гигантима
понео на својим колима и тако спасао. Из овога предворја
долазило се до ходника на стубовима у средњем
дворишту, које се протезало с десне и с леве стране, а иза
којег су се могли видети многобројни улази и одаје. Два
главна дворца стајала су попреко; у једноме од њих
становао је сам краљ Ејет, а у другоме његов син Апсирт. У
осталим одајама живеле су краљеве кћери, Халкиопа и
Медеја, и њихове дворкиње. Медеја, млађа кћи, ретко се
могла видети. Она је скоро све време проводила у
Хекатином храму, где је била свештеница. Али овога пута
ју је Хера, заштитница Грка, навела да остане у двору.
Медеја баш беше напустила своје одаје и упутила се у собу
своје сестре, када сусрете јунаке, који јој се неочекивано
приближише. Спазивши дивне јунаке, она гласно
узвикну. На њен узвик и Халкиопа појури вратима своје
одаје, заједно са овима својим дворкињама...

59
 МЕДЕЈА И ЕЈЕТ

Најзад изиђе и Ејет са својом женом, Идијом, јер су их

измамили радост и сузе њихових кћери.
Убрзо поче цело предворје да ври: овде су робови били
заузети клањем лепог бика за нове госте; онде су цепали
суха дрва за огњишта; неки су опет грејали воду у
котловима — свак се латио неког посла служећи краља.
Али бог љубави сасвим неопажено лебдео је високо у
ваздуху, извукао стрелу што наноси бол, спустио се с њом,
невидљив, на земљу и, скривен иза Јасона, одапео је са
лука на краљевску кћер Медеју. Стрела, коју није
приметио нико, па ни сама Медеја, убрзо јој се распламте
у грудима као пламен. Као какав тежак болесник мораде
она више пута дубоко да уздахне: с времена на време
бацала је скривен поглед на дивнога јунака Јасона. Све
друго ишчезе из њене свести: душу јој обузе једна једина
слатка брига, а на лицу јој се бледило смењивало са
пурпурним руменилом.
У радосној пометњи нико не обрати пажњу на
промену која се догодила са девојком. Робови су
проносили спремљена јела, а морепловци с Арга, који су у
топлом купатилу спрали зној од веслања, седећи весело за
столом крепили су се јелом и пићем. За вечером Ејету су
60
његови унуци причали шта их је уз пут задесило, а сад је и
он њих тихо питао за странце.
„Нећу да кријем пред тобом, деда“, шапну му Аргос,
„ови људи долазе да од тебе измоле златно руно што је
остало од нашег оца, Фрикса. Неки краљ који би хтео да
их истера из њихова краљевства и да их лиши имовине
дао им је овај опасан задатак. Он се нада да их неће
мимоићи Зевсова љутња ни Фриксова освета, пре него
што се са златним руном врате у отаџбину. Палада Атена
помогла им је око грађења брода; он није онакав какве
употребљавамо ми Колхиђани, а од којих смо ми, твоји
унуци, добили заиста најгори, јер је пропао при првом
налету ветра. Не, ови странци имају брод тако чврсто
саграђен, да се на њега узалудно устремљују све буре, док
они непрестано седе за веслима. У овом броду сакупили су
се најхрабрији јунаци Грчке.“ Затим му наброја
најпознатија имена, поменувши му и свога рођака Јасона.
Када је краљ то чуо, уплаши се у себи и наљути на своје
унуке, јер је веровао да су они навели странце да дођу у
његов двор. Очи му севнуше под густим веђама и он
гласно рече: „Склањајте ми се с очију са својим сплеткама,
ви злочинци! Нисте ви дошли овамо да узмете златно
руно, нето да ми преотмете скиптар и круну! Да не седите
као гости за мојим столом, одавно бих вам ишчупао језик
и одсекао руке, а поштедео само ноге да бисте могли
отићи одавде!“
Када је то чуо Теламон, Ејаков син, који је седео
најближе краљу, разјари се у души, па хтеде да устане и
одбруси краљу истом мером. Али га Јасон задржа и сам
одговори благим речима: „Умири се, Ејете, нисмо ми
дошли у твој двор да те опљачкамо. Ко би прешао овако
широко и опасно море да узме туђу имовину? Само
судбина и немилосрдно наређење једног опаког краља
нагнали су ме на ову одлуку. Поклони нам златно руно и
на нашу молбу учини добро дело; због тога ће те величати
61
у целој Грчкој. А ми смо спремни да ти брзо узвратимо
захвалношћу: ако у близини буде рата, или ако желиш да
покориш неки суседни народ, узми нас за савезнике, поћи
ћемо с тобом.“ Тако је говорио Јасон са жељом да умири
краља, али краљ у срцу још не беше одлучио да ли да
нареди да се они одмах убију или да прво искуша њихову
снагу. После краћег премишљања ово друго му се учини
много боље, и он одговори мирније него малопре: „Чему
те плашљиве речи, странче? Ако сте збиља божански
синови, или иначе нисте гори од мене, и ако чезнете за
туђом имовином, узмите са собом златно руно, јер сам
храбрим људима спреман све да учиним! Али претходно
ми морате дати доказа о своме јунаштву и обавити један
посао који иначе ја сам извршујем, ма колико био опасан.
На Арејевом пољу пасу моја два бика тучаних ногу која
бљују пламен. С њима орем неравно поље, а кад га цело
преорем, онда у браздама не сејем Деметрино жуто
зрневље, него ужасне зубе једног змаја. Из њих никну
људи, који ме окруже и које ја поубијам својим копљем.
Бикове упрежем рано ујутро, и позно увече одмарам се од
жетве. Ако ти учиниш то исто, вођо, још истога дана
можеш понети златно руно кући твога краља. Али пре
тога не, јер храбар човек не сме да устукне пред горим.“
За време овога говора Јасон је седео нем и неодлучан;
није се усуђивао да смело прихвати тако опасан потхват. У
међувремену се сабра и одговори: „Ма колико да је то
велик задатак, ипак ћу покушати, о, краљу, па макар при
томе пропао. Једног смртника не може да очекује ништа
горе од смрти. Покоравам се судбини која ме је упутила
овамо.“ „Добро“, одговори краљ, „врати се својој дружини,
али добро размисли. Ако сматраш да нећеш моћи да
извршиш, онда препусти то мени, а ти гледај да се што пре
изгубиш одавде.“

62
 АРГОСОВ САВЕТ

Јасон и његова два друга устадоше са својих седишта,

а од Фриксових синова с њима пође једино Аргос, јер је
својој браћи дао знак да остану. Они напустише двор.
Есонов син зрачио је лепотом и храброшћу. Млада Медеја
је кроз вео упирала очи у њега, а њен дух следио га је у
стопу, као у сну. Када је поново остала сама у својој одаји,
поче да плаче; затим рече сама себи: „Што се ја кидам у
своме болу? Шта ме се тиче овај јунак? Нека је и
највеличанственији од свих полубогова, или најгори —
ако мора пропасти, нека пропадне. А ипак... о, када би он
могао да избегне ту пропаст! Пусти га, поштована богињо
Хекато, да се врати својој кући! Али ако га бикови морају
уништити, нека бар зна да се не радујем његовом
жалосном удесу!“
... Медеја лежаше у немирном полусну на постељи, и
усни страшан сан. Учини јој се као да се Јасон већ
припремио за борбу са биковима. Али он ту борбу није
предузео због златног руна, већ да би њу као жену повео у
своју отаџбину. У сну јој се чинило као да је она сама
издржала борбу и савладала бикове, али родитељи нису
хтели да одрже своје обећање, и нису хтели дати Јасону

63
борбену награду, јер се није од ње захтевало да упрегне
бикове, нето од њега.
Око тога се између њенога оца и странца заподела
жучна распра, и обе стране изабрале су њу за судију. Она
је у сну пресудила у корист странчеву; горак бол обрвао је
њене родитеље, они су гласно узвикнули — и од тог узвика
Медеја се пробуди.
Тај сан је потера ка одајама сестриним, али стид је
дуго задржа неодлучну у предворју. Четири пута је
излазила из њега и четири пута се враћала, и најзад
плачући баци се на своју постељу. Тако је и затече једна од
њених младих дворкиња, која је уживала њено особито
поверење. Она се сажали на господарицу и јави Медејиној
сестри шта је видела. Халкиопа прими ту вест окружена
својим синовима, баш када се с њима саветовала како да
придобије Медеју. Она пожури у одају своје сестре и
затече је како ноктима раздире лице обливено сузама.
„Шта ти се догодило, јадна сестро?“ упита је она са
искреним саучешћем. „Какав то бол мучи твоју душу? Да
ли ти је небо послало какву изненадну болест? Је ли ти
отац говорио нешто страшно о мени и мојим синовима?
О, кад бих само могла бити далеко од родитељске куће,
тамо где се не чује име Колхиђана!“

64
 МЕДЕЈА ОБЕЋАВА АРГОНАУТИМА
ПОМОЋ

На то сестрино питање Медеја поцрвене, а стид је

опречи да на њега одговори. Час јој је реч била готово
наврх језика, а час опет бежала натраг у дубину груди.
Најзад је љубав охрабри, и она лукаво одговори:
„Халкиопа, срце ми је уцвељено због твојих синова. Отац
хоће да их убије заједно са странцима. То мм је објавио
један тешки сан, и само бог може спречити да се то не
изврши.“
Сестру обузе неиздржив страх. „Баш сам због тога и
дошла к теби“, рече она, „преклињем те да ми помогнеш
противу нашег оца. Ако се устручаваш, знај да ћу те са
мојим убијеним синовима прогонити чак из Орка (доњег
света) као Фурија!“ Она обухвати обема рукама Медејина
колена и стави јој главу на крило. Обе сестре горко
заплакаше. Тада рече Медеја: „Шта ти то говориш о
Фуријама, сестро? Кунем ти се небом и земљом: радо ћу
учинити све што могу, само да спасем твоје синове.“
„Значи“, настави Халкиопа, „ти ћеш, за љубав мојој деци,
дати и странцу у руке какву чаролију да би срећно могао
издржати ову страховиту борбу, јер мој син Аргос, кога ми

65
је он упутио, преклиње ме да за драгога госта измолим
твоју помоћ.“
Када је девојка то чула, од радости јој заигра срце,
лепо лице јој се зарумене, сјајне очи за тренутак се
замаглише, и она одговори овако: „Халкиопа, нека зора не
обасја моје очи ако ми твој живот и живот твојих синова
није прва брига. Када сам била мало дете, ти си ме дојила
заједно с њима, као што ми је мајка често причала. Због
тога те не волим само као сестра него и као кћи. Сутра у
рану зору поћи ћу у Хекатин храм и оданде ћу странцу
донети чаролију која ће примирити бикове.“...

66
 ЈАСОН И МЕДЕЈА

Тек што је зора зарудила небом, а Медеја устаде из

постеље, скупи своју плаву косу, која је дотле у знак
жалости била расплетена, утре сузе и тугу с лица и намаза
се драгоценим мирисним уљем. Обуче дивну хаљину, коју
су придржавале лепо израђене златне прибадаче, а преко
озареног лица пребаци бели вео. Заборави све болове, и
лака корака брзо прође кроз кућу и нареди својим младим
дворкињама, којих је у њеним одајама било дванаест, да
брзо упрегну мазге у кола која ће је одвести до Хекатиног
храма. За то време она извади из ковчежића мелем звани
Прометејево уље. Онога ко би се прво помолио богињи
подземног света, па затим намазао њиме овоје тело, тога
дана није могао да рани ударац мачем, нити га је ватра
могла опећи. Тај је одиста целога дана био снагом
надмоћнији од сваког противника. Мелем је био начињен
од црног сока корена изниклог из крви која је на Кавказу
капала из изједене јетре Титанова сина Прометеја. Сама
Медеја сакупила је у шкољци сок ове биљке, као
драгоцени мелем.
Кола су већ била спремна: две дворкиње попеше се у
њих заједно са Медејом; она сама узе бич и узде и пође
кроз град у пратњи осталих дворкиња. Народ се свуда с
67
пуно поштовања склањао с пута краљевој кћери. Када је
преко поља доспела до храма, хитро скочи с кола и лукаво
рече дворкињама: „Пријатељице, тешко сам згрешила
што нисам остала подаље од странаца који су дошли у
нашу земљу! Сада чак и моја сестра и њен син Аргос
захтевају од мене да примим поклоне од њиховог вође,
који је обећао да ће укротити бикове, и да га помоћу
чаролија учиним неранљивим. Обећала сам да ћу то
тобож учинити и позвала сам га овамо у храм, где хоћу да
разговарам с њим насамо. Ту ћу примити поклоне од њега,
и ми ћемо их после међу собом поделити. Њему ћу дати
једну смртну течност која ће га сигурно упропастити! Због
тога се удаљите чим се он појави, да ништа не посумња, и
да га могу дочекати сама, као што сам обећала.“
Дворкињама се допаде ово лукавство. Док су оне биле
у храму, крену Аргос са својим пријатељем Јасоном и
Миопсом, који је гатао по лету птица. Ниједан смртник
није био тако леп, па чак ни било који божји син, као што
је тога дана Зевсова супруга украсила свога штићеника
Јасона свим даровима богиња љупкости. И сама његова
два пратиоца, колико год су га пута погледала, морала су
се дивити његовој величанствености.
Медеја је са својим дворкињама већ била у храму, и
мада су оне време прекраћивале певањем, млада кнегиња
била је обузета потпуно другим мислима и ниједна песма
јој се није свиђала дуже времена. Очи јој се нису
задржавале у кругу њених дворкиња, него су жудно
гледале кроз врата храма далеко на пут. При сваком
кораку или поветарцу она је жељно подизала главу.
Ускоро ступи у храм са својим пратиоцима и Јасон,
корачајући поносито, леп као Сиријус кад изгреје над
Океаном. Медеји се учини да ће јој срце искочити из
груди, смрачи јој се пред очима, а образе јој прели жарко
руменило. У међувремену, дворкиње се беху удаљиле.

68
69
 Дуго су јунак и краљевска кћи ћутке стајали једно
према другоме, слични витким храстовима или боровима
који, дубоко укорењени, непомично стоје у гори једно
поред другога у затишју. Али изненада наиђе бура, и онда
сви листови затрепере и покрену се шумећи. Тако и они,
надахнути љубављу, убрзо почеше да мењају узбудљиве
речи. „Зашто ме се бојиш?“ тако Јасон први прекиде
ћутање, „кад видиш да сам дошао сам? Нисам ја као други
хвалисави мушкарци, а ни код куће никада нисам био
такав. Немој се бојати да ме питаш и говориш што ти је
драго; али не заборави да смо у светилишту, где би
превара била злочин. Због тога ме немој обмањивати
слатким речима. Долазим да од тебе потражим заштиту и
замолим те за лек који си за мене обећала својој сестри.
Тешка нужда приморава ме да тражим твоју помоћ.
Захтевај од мене захвалност какву хоћеш, и знај да ћеш
својом помоћи разгонити туробне бриге мајкама и
супругама наших јунака, које нас можда већ оплакују
седећи на обали, знај да ћеш у целој Грчкој стећи
бесмртност.“
Девојка га пусти да изговори све, па обори очи уз благ
осмех; његова похвала обрадова њено срце; опет подиже
поглед, речи јој навреше на усне, и она би најрадије рекла
све одједном. Али овако остаде сасвим нема; само одви
мирисни завој са ковчежића, који јој Јасон журно и
радосно узе из руку. Она би му радо дала и срце из груди
да га је затражио, такве јој је слатке пламенове
потпиривао бог љубави са Јасонове плавокосе главе.
Душа јој је била загрејана као што је роса на ружи прожета
жаром зракова јутарњег сунца. Обоје постиђени оборише
поглед к земљи, а затим очи опет упреше једно у друго и
чежњиво се погледаше испод трепавица. Тек касније и с
муком, отпоче Медеја да говори: „Чуј сада како ћу ти
помоћи. Када ти мој отац буде предао оне кобне змајевске
зубе за сејање, окупај се у речној води, обуци у црно одело,
70
па ископај округлу јаму и у њој подигни ломачу. Закољи
затим женско јагње и потпуно га сагори на ломачи. Онда
принеси Хекати течну жртву од чистог меда и опет се
удаљи од ломаче: не окрећи се ни на какав бат корака,
нити на лавеж паса, јер ако то учиниш, жртва ће ти бити
осујећена. Сутрадан ујутру намажи се овим чаробним
мелемом који сам ти дала. У њему је неизмерна снага и
велика моћ: осетићеш да си дорастао не само људима него
и бесмртним боговима. Мораш намазати и своје копље,
овој мач и штит, јер никакво гвожђе у људској руци ни
пламен чудовишних бикова неће моћи да ти нашкоде
нити да ти одоле. Али нећеш дуго бити такав, него само
тог једног дана. Па ипак, нипошто немој избегавати
борбу. Даћу ти још нешто у помоћ. Када будеш упрегао
силовите бикове и узорао поље, и када изникне змајево
семе које си посејао, онда баци међу њих велик камен:
побеснели лудаци бориће се о њега као пси о комад хлеба.
За то време навали на њих и уништи их.
После тога моћи ћеш на миру да понесеш са собом
златно руно из Колхиде; тада ћеш моћи да одеш! Да, иди
само куда ти је воља!“
Тако је говорила Медеја, а потајне сузе текле су јој низ
образе, јер је помислила на то како ће племенити јунак
отићи далеко преко мора. Говорила му је тужно
ухвативши га за деоницу, јер је обузета болом заборавила
шта чини: „Када стигнеш својој кући, немој заборавити
име Медеја, а и ја ћу памтити твоје када будеш већ далеко.
Реци ми још и где је твоја отаџбина у коју ћеш се вратити
својим дивним бродом.“
После ових девојчиних речи и јунака обузе неодољива
љубав, и он јој одговори: „Веруј ми, узвишена кнегињо, да
те ја, ако избегнем смрт, нећу заборавити ниједног часа,
ни дању ни ноћу. Моја је отаџбина Јолк у Емонији, тамо
где је добри Деукалион, син Прометејев, основао много
градова и саградио мноштво храмова. Тамо вашу земљу не
71
познају ни по имену.“ „Значи, ти живиш у Грчкој,
странче?“ упита девојка.
„Тамо су људи гостољубивији него овде код нас. Због
тога немој причати на какав си пријем наишао овде, већ
ме се само у самоћи сећај. Ја ћу се тебе сећати и када те
овде сви забораве. Али ако ти се ипак догоди да ме
заборавиш, о, нека онда ветар донесе неку птицу из Јолка,
по којој бих могла да те подсетим на то да си мојом помоћи
умакао одавде! Да, а било би још много боље када бих тада
сама била у твојој кући и могла на то да те подсетим!“ Тако
је говорила и плакала. „О, добра моја“, одговори Јасон,
„пусти нека лепршају ветрови и птице са њима, јер
говориш оно што је излишно! Али, кад би ти сама дошла
у Грчку и у мој завичај, о, како би те и људи и жене
поштовали, како би ти служили као божанству, јер су
њихови синови, њихова браћа, њихови мужеви избегли
смрт и радосно се вратили завичају захваљујући твојим
саветима; а ти, ти би онда била потпуно моја, и ништа, сем
смрти, не би могло да раздвоји пашу љубав.“ Тако је
говорио Јасон, а њена душа, док је то слушала, топила се
од милине. Одједном, у свести јој се јавише све оне
страхоте које су јој претиле, ако се одвоји од отаџбине, па
ипак нешто ју је неодољивом снагом вукло Грчкој, јер то
јој је Хера улила у срце. Хера је хтела да Колхиђанка
Медеја напусти своју отаџбину и да, на Пелијеву пропаст,
дође у Јолк.
За то време Медејине дворкиње чекале су у даљини,
притајене и жалосне, јер је већ одавно прошло време када
је требало да се кнегиња врати кући. Она би свакако
потпуно и заборавила на повратак, јер јој се душа
радовала присном разговору, да није опрезнији Јасон,
мада и он са закашњењем, рекао: „Време је да се
растанемо, да се не би јутро пре растало од зоре него ми, а
други сазнали о томе. Састанимо се поново на овоме
месту.“
72
 ЈАСОН ИЗВРШУЈЕ ЕЈЕТОВУ ЖЕЉУ

Тако су се растали. Јасон се радосно врати друговима

на брод, а девојка се упути својим дворкињама. Ове јој све
пожурише у сусрет, али их она не опази, јер јој је душа
лебдела високо у облацима. Лака корака попе се на кола,
потера мазге, које су саме од себе журиле кући, и врати се
у двор. Ту ју је Халкиопа, веома страхујући за синове,
чекала већ одавно. Седела је на столици, подбочивши
спуштену главу левом руком. Очи су јој под трепавицама
биле влажне, јер је мислила на то у какво је то зло увучена.
Јасон исприча друговима како му је девојка дала
сјајну мађију, а истовремено им показа и мелем. Сви се
обрадоваше, само је јунак Ида седео по страни и од љутине
шкрипао зубима. Идућег јутра пошаљу они два човека да
од Ејета измоле змајевске зубе, а овај се томе није дуго
опирао. Даде им зубе истога оног змаја кога је Кадмо убио
код Тебе. Даде их потпуно миран, јер је сматрао да је
немогућно да Јасон доспе чак ни до сејања зуба.
Те ноћи окупа се Јасон и принесе жртву Хекати, тачно
онако као што му је Медеја казала. Сама богиња прихвати
његову молитву и изиђе из својих дубоких пећина,
страшна, окружена чудовишним змајевима који су у
чељустима носили упаљене храстове гране. Пси из
73
подземног света јурили су лајући око ње у чопорима.
Пашњак је дрхтао под њеним кораком, а нимфе реке Фаса
су завијале. Чак и Јасона ухвати страх кад се враћао кући;
али, веран заповести вољене девојке, није се освртао све
док се није нашао међу својим друговима. А зора је већ
рудила над снежним врховима Кавказа.
Тада Ејет навуче на себе јаки оклоп који је носио у
борби са Гигантима; на главу стани ратни шлем са четири
перјанице, и дохвати четвороструки штит, који сем
Херакла ниједан други јунак не би могао да подигне.
Његов син придржавао му је хитре коње упрегнуте у кола.
Ејет се попе на њих, и држећи узде, полете из града, а за
њим Небројени народ. Како је и сам био спреман за борбу,
хтео је да присуствује Јасоновом упрезању волова у плуг.
Јасон је, према Медејиним упутствима, намазао
копље, мач и штит чаробним уљем. Његови су другови
редом окушавали своје оружје на том копљу, али копље је
издржало, и они нису успели да га ма и најмање искриве.
У Јасоновој чврстој руци оно као да се скаменило. Због
тога се много наљути Ида, син Афарејев, и удари држаље
копља испод шиљка; али челик одскочи као чекић од
наковња, и јунаци весело кликнуше, задовољни због
добрих изгледа на победу. Тек тада Јасон намаза и тело, и
одмах у свима удовима осети страховиту моћ: обе руке му
набрекоше од снаге и затражише борбу. Као што убојни
парип пред борбу ржући копа ногом земљу, пропиње се и
наћуљених ушију уздиже главу, тако се и Есанов син
испрси, испуњен осећањем борбености, крочи и завитла
тучаним штитом и копљем. Тада јунаци допловише са
својим вођом до Дрејевог поља, где већ затекоше краља
Ејета и мноштво Колхиђана, и то првога на обали, а ове
друге окупљене на истуреним гребенима Канказа. Када је
брод био привезан, искочи из њега Јасон с копљем и
штитом, и одмах прими блештави метални шлем пун
шиљатих змајевских зуба. Затим обеси о раме мач
74
привезан кожним појасом и пође, величанствен као Ареј
или Аполон.
Погледајући по њиви, прво спази на земљи челичне
јармове за бикове, а затим плуг и раоник, све то исковано
од гвожђа. Кад је цео тај прибор погледао изближе,
причврсти он гвоздени шиљак на чврсто држаље овога
копља и скиде шлем. Затим под штитом пође даље,
тражећи стопе животиња. Али оба бика, сипајући пламен
из ноздрва и обавијени густим димом, неочекивано
избише са друге стране, из подземног света, где су им биле
сталне стаје. Јасонови пријатељи претрнуше када им
поглед паде на та чудовишта, али он стаде, раскорачивши
се, са штитом пред собом, и очекиваше њихов налет као
што морска хридина очекује ударе таласа. Они заиста
дођоше, и бодући роговима залетеше се на њега, али
њихов налет није могао покренути ниједан део његовог
тела. Као што у ковачници шиште мехови, час
потпирујући снажни пламен, а час га својим дахом
пригушујући, тако и бикови, ричући и бљујући ватру,
поновише своје нападе, и јунака окружише жеравице као
светле муње. Али њега заштити мађија коју му је дала
девојка. Најзад он ухвати бика с десне стране за врх рога и
одвуче га, свом снагом, до места где је лежао челични
јарам. Ту удари бика по тучаним ногама, а бик, савивши
колена, паде на земљу. Исто тако једним јединим ударцем
обори Јасон на земљу и другог бика, који налете на њега.
Тада одбаци свој широки штит и, обавијен пламеном који
су бикови избацивали из ноздрва, чврсто држаше оба
савладана бика. Ејет је морао да се диви огромној снази
овога јунака. За то време, као што је међу њима било
уговорено, Кастор и Полидеук пружише Јасону јармове са
земље и он их сигурном руком причврсти животињама о
врат. Затим диже тучану руду и увуче је у прстен јарма.
Близанци брзо напустише ватру, јер нису били заштићени
мађијом као Јасон. Али он поново узе свој штит,
75
причвршћен за кожни појас, пребаци га преко леђа, па се
маши шлема пуног змајских зуба, дохвати своје копље и
његовим убодима присили разјарене бикове, који су
бљували ватру, да вуку плуг. Захваљујући снази бикова и
моћнога орача, плуг дубоко запара земљу, тако да су
огромне груде земље прштале у браздама. Јасон је
корачао чврстим кораком и сејао зубе по узораној земљи,
обзирући се опрезно да ли се гигантско семе, које је
почело да проклијава, диже противу њега; а бикови су
својим тучаним копитима грабили напред.
Када је преостала још трећина дана, рано по подне,
неуморни орач беше узорао целу њиву, мада је она
износила четири јутра, и бикови су тек тада били
испрегнути из плуга. Јунак их је заплашио својим оружјем
тако да су одјурили широким пољем, а он се, видевши да
су бразде још празне и да џинови још нису изникли из
земље, врати на брод. Другови га окружише уз гласне
узвике, али он не рече ништа, нето захвати пун шлем воде
и угаси превелику жеђ. Затим опроба колена и срце
испуни новим борбеним жаром, као што разјарен дивљи
вепар оштри зубе против ловаца. Јер, већ су широм целог
поља ницали џинови. Цело Арејево поље било је
начичкано штитовима и шиљатим копљима, и сјало се од
шлемова тако да је одблескивало све до неба.
Јасон се тада сети речи лукаве Медеје: дохвати са
земље велики округли камен — четири снажна човека не
би га могли помаћи с места, али он га лако дохвати руком
— и, скочивши, хитну га далеко међу ратнике који су
ницали из земље. Он сам, бацивши се на колена, склони
се омело али опрезно под свој штит. Колхиђани су викали
гласно, као што море шуми када се разбија о шиљато
стење. Сам Ејет, пун дивљења, загледа се у лук који је у
ваздуху направио огромни бачени камен. Смртници као
хитри пси одједном почеше да скачу око камена; кидисаху
једни на друге и уништаваху се међусобно уз потмуло
76
шкргутање. Од својих копаља падаху они на земљу, као
борови или јеле које је олуја ишчупала. Баш кад су били у
најжешћој борби, јурну међу њих Јасон, попут звезде
падалице која суне кроз мрклу ноћ као неко чудно
знамење. Извуче мач из корица и поче десно и лево да
задаје ране, да сече као траву једне, који су већ израсли, да
коси друге, који ау тек до рамена изникли, а, онима који
већ беху потегли у борбу расцепи главу. Браздама потече
крв као поток; рањени и мртви падали су на све стране, а
многи крвавих глава поново утонуше у земљу исто
онолико дубоко колико ау из ње изникли.
Душу краља Ејета поче да изједа тешка срџба. Не
говорећи ни речи, он се окрену и врати у град, мислећи
само о томе на који ће се начин што успешније борити
противу Јасона. Дан се заврши тим догађајима, а јунак, уз
честитање пријатеља, одмараше се од извршеног
потхвата.

77
 МЕДЕЈА КРАДЕ ЗЛАТНО РУНО

Целе ноћи краљ Ејет држао је у двору окупљене

народне главаре и саветовао се с њима о томе како да
надмудри Аргонауте, јер је већ постало јасно да се све оно
што се догодило тога дана није одиграло без помоћи
његове кћери. Богиња Хера виде опасност у којој се налази
Јасон, па због тога испуни Медејино срце неспокојним
страхом, тако да девојка задрхта као кошута када је у
дубокој шуми уплаши лавеж паса. Одмах је наслутила да
је отац сазнао за њену помоћ, а бојала се и онога што су
знале њене дворкиње. Због тога су је очи пекле од суза и
зујало јој је у ушима. Косу је расплела као у време жалости,
и да судбина није била томе противна, девојка би зачас
свој јад прекратила отровом. Већ је држала у руци лончић
пун отрова, кад Хера поново подстаче њену храброст и
она, променивши одлуку, врати отров у бочицу. Онда се
прибра и одлучи да бежи. Своју постељу и довратак покри
опроштајним пољупцима, рукама још једном додирну
зидове собе, одсече прамен косе и остави га на постељи, за
успомену мајци. „Збогом, драга мати“, рече плачући,
„збогом, сестро Халкиопо, и цела кућо моја! О, странче,
боље да те је море прогутало пре него што си и дошао у
Колхиду!“

78
 И тако она остави овој мили завичај, онако као што
одбегли заробљеник оставља тамницу у којој је робовао.
Дворске капије отворише се на њене мађијске речи.
Босонога је журила уским споредним путељцима,
придржавајући левом руком вео на лицу, а десном пазећи
да јој се не упрља ноћна одећа. Убрзо се, неопажена од
стражара, нађе ван града и удари једном путањом ка
храму, јер је, као врачара и видарица која често тражи
корење разног биља, познавала врло добро све путеве по
пољу. Селена, богиња месечине, када је виде како лута,
смешећи се рече самој себи сијајући на земљу: „Значи, не
мучи само мене љубав према лепом Ендимиону! Често си
ме својим басмама зачаравала на небу: сада и ти трпиш
горак јад због Јасона! Иди само, али ма колико да си
лукава, не надај се да ћеш избећи најтежи бол!“
Тако је Селена говорила у себи, а Медеју су ноге хитро
носиле даље; најзад се она упути ка морској обали, док јој
је као звезда водиља служила ватра коју су јунаци у знак
радости због Јасонове победе подстицали током целе
ноћи. Дошавши према броду, она гласно дозва Фронтида,
најмлађег сина своје сестре. Овај заједно са Јасоном
препозна њен глас, и трипут одговори на њен позив.
Јунаци, који су све то чули, испрва се зачудише, а затим
јој завеслаше у сусрет. Пре него што је брод био привезан
за другу обалу, скочи Јасон са палубе на земљу, а за њим
Фронтид и Аргос. „Спасите ме“, узвикну девојка
обухвативши колена својих сестрића, „отмите и мене и
себе из руку мог оца! Све је откривено и спаса више нема;
бежимо на брод пре него што отац појаше брзе коње.
Добавићу вам златно руно, јер ћу успавати змаја. А ти,
странче, закуни мм се боговима пред својим друговима да
ме, сиротицу, нећеш осрамотити у туђини.“ То рече
жалосно и обрадова Јасоново срце. Он подиже са земље
девојку која је клечала, загрли је и рече: „Драга, Зевс и
Хера, заштитници брака, нека буду моји сведоци да ћу те
79
по повратку у Грчку увести у своју кућу као закониту
супругу!“ Тако се он закле и положи своју руку на њену.
Тада Медеја наложи јунацима да још исте ноћи
одвеслају до светога гаја и тамо отму златно руно. Јунаци
кренуше одмах бродом, а Јасон и Медеја пођоше ка гају
стазом преко ливаде. Онде потражише високи храст на
коме је висило златно руно, блештећи у ноћи, слично
јутарњем облаку обасјаном сунцем што се рађа. Али је
преко пута бесни змај, гледајући у даљину оштрим
погледом, пружио дуги врат према онима који су се
приближавали и скитао тако страховито да се орила обала
реке и велики гај. Неман се приближавала, покривена
блештавим крљуштима, вијугајући у небројеним
наборима, онако као што се запаљеном шумом таласа
пожар. Али Медеја му одважно пође у сусрет, нежним
гласом призва сан, најмоћнијег од свих богова, да уљуљка
чудовиште, а призва и моћну краљицу подземног света да
благослови њен потхват. Јасон је са страхом ишао за њом.
Али, успаван већ чаробњачком песмом девојке, змај
спусти лукове својих леђа и његово вијугаво тело поче да
се издужује. Усправна му оста само још језива глава,
претећи да их обоје шчепа широко разјапљеним
чељустима. Тада му Медеја, изговарајући басме,
смрековом гранчицом попрска очи чаробним уљем, од
чијег га мириса сан потпуно обрва. Чељуст му се затвори
и, заспавши, он се испружи по шуми целим телом.
На њену опомену Јасон скиде са храста златно руно,
док је девојка непрестано кропила змајеву главу
чаробним уљем. Онда обоје журно напустише сеновити
Арејев гај, а Јасон већ издалека радосно показа друговима
велико овчје руно, од чијег одблеска златолико засја
његово чело и његова плава коса. Светлост руна
осветљавала му је надалеко и стазу у ноћи. Тако је Јасон
ишао, носећи златно руно на левом рамену. Златни терет
падао му је од врата па све до ногу; он га онда поново сави,
80
јер се стално бојао да га не сретне неки човек или бог и не
отме му благо.
У рану зору попеше се на брод; другови окружише
свога вођу, дивећи се руну које је блештало као
громовникова муња. Сваки од њих хтео је да га додирне
руком, али Јасон то не дозволи, него преко руна пребаци
један нов огртач. Медеју смести на задњу палубу, па
својим пријатељима проговори овако: „А сада, драги
пријатељи, хајдемо брзо натраг у отаџбину. Захваљујући
савету ове девојке, извршили смо оно због чега смо
путовање предузели. За награду водим је кући као своју
закониту супругу. Морате ми помоћи да заштитим њу,
која је помогла целој Грчкој, јер не сумњам да ће Ејет
ускоро бити овде и покушати да нам, заједно са целим
својим народом, онемогући да испловимо из реке. Због
тога нека наизменично половина од вас весла, а друга
половина држи простране штитове од волујске коже
према непријатељу и тако нас штити при повратку. Јер,
одлазак кући и слава или срамота Грчке налази се сада у
нашим рукама.“ С тим речима диже он конопце којима је
брод био привезан, скочи са целом убојном опремом и
стаде поред девојке, уз крмара Анкеја. Под замасима
весала брод појури ка ушћу реке.

81
 КАКО СУ АРГОНАУТИ ПОБЕГЛИ СА
МЕДЕЈОМ

У међувремену су Ејет и сви Колхиђани сазнали за

Медејину љубав, за све што је учинила и за њено бекство.
Они се окупише под оружјем на тргу и ускоро уз бучне
повике кренуше обалом реке. Ејет је био на чврсто
окованим колима, у која су били упрегнути коњи што му
их је поклонио бог сунца. У левој руци носио је округли
штит, а у десној дугачку буктињу; уз њега је било
наслоњено огромно копље. Узде је држао његов син
Апсирт. Али кад су стигли до ушћа реке, брод, покретан
рукама неуморних веслача, пловио је већ далеко на
отвореном мору, Краљу падоше из руку штит и буктиња;
он подиже руке к небу и позва Зевса и бога сунца за
сведоке овом неделу, а Колхиђанима љутито изјави да ће
сви платити главом ако моју кћер не ухвате било на мору
било на суву, и не доведу је, да би јој се, испуњујући жеље
свога срца, могао осветити. Преплашени Колхиђани
извуку још истога дана своје бродове у море, разапну једра
и заплове морем. Њихова флота, којом је заповедао
краљев син Апсирт, личила је на непрегледно јато птица,
које замрачујући ваздух шуми изнад мора.

82
 Аргонаутима је у једра дувао најпогоднији ветар, јер је
Херина жеља била да Колхиђанка Медеја што пре унесе
пропаст у кућу Пелијину. Већ у трећу зору укотве они брод
код реке Халиде на обали Пафлагонаца. Ту по Медејином
наговору принесу жртву богињи Хекати која их је спасла.
Тада се присети и њихов вођ, а и остали јунаци, да им је
стари пророк Финеј саветовао да при повратку пођу
другим путем; али нико од њих није познавао околину.
Аргос, син Фриксов, који је то знао из свештеничких
списа, поучи их да треба да пођу ка реци Истеру, чији
извори жуборе далеко у рипејским брдима, а који
половину своје воде излива у Јоноко, а другу половину у
Сицилијанако море. Када им је Аргос го посаветовао, на
широком небеском своду у правцу којим је требало да
плове, појави се дуга, а повољан ветар дувао је
непрекидно; дуга није престајала да светли ове док нису
срећно стигли у јонско ушће Истера.
Али Колхиђани нису попуштали у своме гоњењу и,
једрећи брже, стигли су својим лаким бродовима још пре
јунака на ушће Истера. Ту су на обали и на острвима код
ушћа реке поставили заседу и затворили излаз јунацима,
када су се ови укотвили на самом ушћу реке. Аргонаути се,
бојећи се многобродних Колхиђана, искрцаше на
најближе речно острво; Колхиђани пођоше за њима, и
битка се већ спремала. Притешњени Грци отпочеше тада
преговоре, и обе стране се споразумеше да Грци у сваком
случају понесу златио руно које је краљ Ејет обећао Јасону
ако изврши јуначко дело, али да краљеву кћер Медеју
оставе у Артемидином храму на другом острву, све док
један непристрастан краљ из суседства не пресуди да ли
ће се она вратити оцу или поћи заједно с јунацима у Грчку.
Кад Медеја то чу, обрваше је тешке бриге; одмах
одведе свога драгог на страну, где их ниједан од његових
другова није могао чути, и плачући рече; „Јасоне, шта сте
одлучили о мени? Зар си због среће заборавио све оно што
83
си ми, у невољи, под заклетвом обећао? У тој нади сам ја,
лакомислена, и заборављајући част, напустила отаџбину,
дом и родитеље, ове што ми је било најдраже. Лутам по
мору ради твога спасења: моја луда смелост прибавила ти
је златно руно; због тебе сам осрамотила женски род, зато
и идем с тобом у грчку земљу, као твоја вереница, као твоја
жена, као твоја сестра. И зато ме заштити сада, не остављај
ме овде саму, немој ме препуштати краљевима на осуду.
Ако ме онај судија досуди моме оцу, онда сам изгубљена.
Како би ти онда био пријатан повратак? Како би то могла
одобрити Зевсова супруга, Хера, на коју си толико
поносит? Ако ме напустиш, сетићеш ме се једном, када те
стигне невоља. Нека ти златно руно ишчезне у Хад као
сан! Нека те из отаџбине изгоне моји духови освете, као
што сам твојом дволичношћу и ја изгнана из своје!“
Тако је говорила Мејдеја, обузета дивљом страшћу;
намеравала је да запали брод, да све изгори, па да се и она
стрмоглави у пожар. Када је Јасон виде такву, уплаши се,
савест му се узбуни и он изговори умирујуће речи:
„Прибери се, добра моја, ја не кршим овај споразум! Ми
тиме желимо само да одложимо битку, јер нас због тебе
опкољавају читави ројеви непријатеља, пошто су сни који
овде живе у пријатељству са Колхиђанима, и хоће да
помогну твоме брату Апсирту да те као заробљеницу врати
оцу. Ако сада започнемо борбу, сви ћемо бедно скончати,
и твој положај биће још безнадежнији; ако ми погинемо,
тебе ћемо оставити непријатељима као плен. Уз то, овај је
споразум више једна замка која ће Апсирта гурнути у
пропаст; јер када је вођ мртав, онда ни суседи неће
пружити помоћ Колхиђанима.“ Тако је он говорио
умиљавајући се, а Медеја га овако ужасно посаветова: „Чуј
ме. Једном сам згрешила и опчињена удесом учинила зло.
Натраг више не могу, због тога морам газити и даље у
злочин. При сусрету избегни сукоб с Колхиђанима, а ја ћу
брата залудети да ти се преда у руке. Дочекај га сјајном
84
гозбом; ја ћу успети да наговорим гласнике да га пусте
самога на разговор са мном, а тада — пошто се ја нећу
противити — можеш та убити и започети битку с
Колхиђанима.“
Тако они заједно поставише Апсирту опасну замку.
Послаше му много гостинских поклона, између осталога
дивно пурпурно одело које је Јасону поклонила краљица
Лемноса, а које су некада саме Харите (Грације) израдиле
за бога Диониса. Одело је било натопљено небесним
мирисом откако је једном бог, опијен нектаром, на њему
задремао. Лукава девојка рече гласницима да Апсирт у
мрклој ноћи дође на друго острво у Артемидин храм, где
ће му казати неко лукавство помоћу којег ће он поново
добити златно руно, да би га могао вратити краљу, њеном
оцу. Њу су — тако их је она лагала — Фриксови синови
силом предали странцима. Пошто је тако обманула
гласнике, напрска у ветар Толико много својих
чаролијских уља да је њихов мирис био довољно снажан
да привуче и зверку са највиших брда.
И догоди се онако како је она желела. Апсирт, обманут
најсвечанијим обећањима, отплови по мрклој ноћи на
свето острво. Саставши се тамо са сестром, покуша да је
искуша и да се увери припрема ли она одиста противу
странца какво лукавство. Али је све то било као када
слабашан дечак покушава да прегази набујали горски
поток који не сме некажњиво да пређе ни снажан човек.
Јер, када су били усред разговора, и сестра му све
обећавала, изненада излете из заседе Јасон с исуканим
мачем у руци. Девојка окрете очи и лице покри велом да
не гледа убиство овога брата. Као животиња коју приносе
на жртву паде Апсирт под Јасоновим ударцима,
попрскавши братском крвљу Медејино одело и вео. Али
богиња освете, која ништа не превиђа, мрачним погледом
посматрала је из заклона грозно дело које се ту одиграло.

85
 Пошто се Јасон опрао од убиства и сахранио леш,
Медеја бакљом даде утворени знак сакривеним
Аргонаутима. Ови се сада, пошто су се за време преговора
поново повукли на брод, искрцаше на Артемидино острво,
па се на Апсиртове пратиоце, лишене вође, бацише као
јастребови на голубове, или лавови на стада оваца. Нико
од ових није избегао смрт. Јасон је хтео да дође својима у
помоћ, али се појавио сувише касно, када је победа била
већ извојевана.

86
 ДАЉЕ ПУТОВАЊЕ АРГОНАУТА У
ДОМОВИНУ

По Пелејеву савету, јунаци испловише из ушћа и брзо

се удаљише одатле, пре него што су преостали Колхиђани
могли да се снађу. Када су ови видели шта се догодило,
прво наумише да непријатеља прогоне, али их Хера
уплаши небесним муњама као опоменама, а како су се код
куће прибојавали краљевог гнева ако му не врате сина и
кћер, остану они на Артемидином острву, на ушћу Истера,
и ту се настане.
А Аргонаути прођоше поред многих обала и острва, па
и поред острва на коме је живела краљица Калипсо,
Атлантова кћи. Већ им се учини да виде како се у даљини
уздиже највиши врх брда њихове отаџбине, кад Хера,
плашећи се даљих намера разгневљеног Зевса, подиже
противу њих буру, која им брод силовито баци на
негостољубиво острво Електру.
Тада отпоче да говори и дрво које пророкује, а које
Атена беше причврстила у средини главног бродског
балвана, и то изазва међу слушаоцима ужасан страх.
„Нећете избећи Зевсовом гневу, нити лутању по мору“, чу
се из шупље даске, „све док вас богиња мађија Кирка не
очисти од грознога убиства које сте извршили над
87
Апсиртом. Кастор и Полидеук нека се моле боговима да
вам они покажу морски пут, да можете пронаћи Кирку,
кћер бога сунца и Персе.“ Тако су у вечерњем сумраку
говорила дрвена уста брода Арга. Јунаке је обузео страх и
ужас кад су чули да им необични пророк наговештава
такве страхоте. Само су близанци Кастор и Полидеук
скочили са својих места и имали храбрости да од
бесмртних богова затраже заштиту. Али брод већ пође
даље ка унутрашњем заливну Еридана, тамо где је некада
спржени Фаетон пао са сунчаних кола у таласе. Још и сада
из дубине, из својих упаљених рана, шаље он дим и огањ,
и ниједан брод не може да преброди глатко преко ове
воде, већ пада посред пламена. Свуда около на обали
уздишу на ветру Хелијаде, Фаетонове сестре, претворене у
тополе, и роне на земљу бистре сузе од ћилибара, које
сунце суши а плима односи у Еридан. Аргонаутима у овој
опасности поможе њихов снажни брод, али их прође воља
за јелом и пићем, јер их је током дана мучио
неподношљив задах што је излазио из Еридана од
Фаетона, који је стално врио, а ноћу су потпуно јасно чули
како јадикују Хелијаде, и како ћилибарске сузе као капи
уља падају у море. На обалама Еридана дођоше и до ушћа
реке Родана, и скоро би у њу упловили, а отуда не би
испловили живи, да се сама Хера није изненада појавила
на једном гребену и страховитим божанским гласом
одвратила их од тога. Обавила је брод у црну Маглу и
заштитила га. Тако су они пловили много дана и Ноћи
поред небројених келтских племена, док најзад не
угледаше тиренску обалу, а ускоро затим срећно
упловише у пристаниште Киркиног острва.
Ту затекоше богињу мађије како, стојећи На морској
обали, гњура главу у таласе. Сањала је да њеном одајом и
целом кућом тече крв, и да пламен прождире ове њене
мађије којима је иначе зачаравала странце, а она шаком
захвата крв и њом гаси ватру. Тај страшни сан ју је зором
88
уплашену дигао из постеље и отерао на морску обалу, где
је прала одело и косу као да су били умрљани крвљу.
Чудовишне немани, које су личиле на остале животиње,
већ су биле састављене од разних њихових делова;
пратиле су је у чопорима, као што стока из својих стаја иде
за пастиром. Јунаке спопаде ужасан страх, и због тога што
је било довољно само да погледају Киркино лице па да се
увере да је она сестра свирепога Ејета. Пошто је богиња
отклонила од себе ноћни страх, брзо се окрете и поче да
ваби животиње и да их милује, као што се милују пси.
Јасон нареди да сви чланови посаде остану на броду, а
он са Медејом искочи на обалу и повуче Киркином двору
девојку, која се опирала. Кирка није знала шта странци
траже од ње. Позва их да седну на красне столице, али они
се тихо и жалосно повукоше до огњишта и тамо се
посадише. Медеја подбочи плаву обема рукама, а Јасон
забоде у под мач којим је убио Апсирта, стави руке на њега
и на њих наслони браду, не дижући очи. Тада Кирка
примети да су то молиоци који траже заштиту, и одмах
схвати да је реч о тешкој невољи прогонства и окајавању
неког убиства. Она плашљиво иступи пред Зевса,
заштитника молилаца, принесе тражену жртву, заклавши
кучку која се баш оштенила, и позва на ту жртву Зевса,
који пере грехе. Њене дворкиње Најаде морале су
средства за окајавање износити из куће у море, а она сама
стала је код огњишта и уз свечане молитве сагорела свети
жртвени колач, да тиме ублажи гнев Еринија и да од оца
богова измоли опроштење за убице умрљане крвљу.
Када је све то било завршено, понуди странце да седну
на сјајне столице, а сама седе преко пута њих. Онда их
упита о њиховим пословима и њиховој пловидби, одакле
долазе, због чега су ту пристали и траже њену заштиту; јер
се поново сети свога крвавог она. Када Медеја диже главу
и погледа је у лице, Кирку изненадише девојчине очи. Јер
Медеја је, као и сама Кирка, водила порекло од бога сунца,
89
а сви потомци тога бога имају блиставе очи пуне златног
сјаја. Она затражи да чује матерњи језик бегунице, а
девојка на колхидском језику поче да јој прича истину о
свему што се догодило с Ејетом, с јунацима и с њом.
Једино није хтела да јој призна убиство овога брата
Апсирта. Али пред богињом мађија Кирком није могло
остати ништа скривено. Ипак се сажали на своју синовицу
и рече: ,Јаднице, побегла си нечасно и извршила си тежак
злочин. Твој ће отац свакако доћи у Грчку да ти се освети
за убиство свога сина. Нећу да ти наносим никакво зло
више, јер ме молиш за заштиту а сем тога си моја рођака.
Само, немој од мене да тражиш никакву помоћ. Удаљи се
с овим страним човеком, ма ко он био. Не могу одобрити
ни твоје планове ни твоје срамно бекство!“ Од тих речи
девојку обузе бескрајан бол. Она пребаци вео преко главе
и плакаше горко све док је јунак не ухвати за руку и,
клонулу, не изведе из Киркиног двора.
Ипак се Хера смилова на своје штићенике. Она посла
своју гласницу Ириду на шареној души морској богињи
Тетиди, позва ову к себи и препоручи брод Аргонаута
њеној заштити. По повратку Јасона и Медеје на брод
одмах поче да пирка благи зефир. Расположени јунаци
дигоше котву и разапеше једра. Уз благи ветар брод
заплови даље, и убрзо затим показа им се лепо бујно
острво, седиште варљивих сирена, које су имале обичај да
певањем примамљују и упропашћују оне што плове поред
њих. Пола птице пола девојке, сирене су стално седеле на
својим осматрачницама, и ниједан странац који је пловио
поред њих није им могао умаћи. Сада су оне певале
Аргонаутима најлепше песме, и ови су већ били спремни
да баце уже ка обали и да пристану, кад трачки певач
Орфеј устаде са седишта и поче тако снажно да удара у
своју божанску лиру да она надјача гласове сирена.
Истовремено дуну хучан и богом послани ветар на задњи
део брода, тако да је сиренско певање одјекивало
90
напразно. Само један од другова, Бутес, син Телеонов из
Атине, није могао да одоли заносним гласовима сирена,
него скочи са веслачке клупе у море и отплива у правцу
заводљивих гласова. Свакако би пропао да га није спазила
Афродита, заштитница брда Ерика у Сицилији. Она га
ушчупа из вртлога и одбаци на предгорје овога острва, где
он остаде да и даље живи.
Аргонаути га оплакаше као мртвог и отпловише у
сусрет новим опасностима. Стигоше до једног теснаца, где
је с једне стране вирила из таласа стрменита стена Сцила
и претила да разбије брод, а с друге стране је вртлог
Харибде увлачио воду у дубину и претио да прогута брод.
Између њих лутале су под таласима стене откинуте са дна,
где се иначе налази усијана Хефестова радионица; али
сада се она само димила и пунила етар мраком. Ту су их
сада са свих страна сретале морске нимфе, Нерејеве
кћери; а њихова владарка Тетида дочепа се на задњем
делу брода саме крме. Све заједно облетале су брод, и када
је он хтео да се приближи пловећим стенама, једна га је
нимфа добацивала другој, као кад се девојке играју
лоптом. Час се брод на таласима пео високо под облаке, а
час опет летео доле у понор. Наслонивши чекић на раме,
Хефест је посматрао овај призор са једне високе стене, а
Зевсова супруга Хера са звезданог неба. Она се ухвати за
Атенину руку, јер није то могла посматрати без
вртоглавице. Најзад Аргонаути срећно избегоше све
опасности и отпловише даље отвореним морем, све док
нису дошли у пристаниште Јолка. Јасон је код Коринтског
земљоуза посветио брод Посејдону, и када је брод већ
давно био преварен у прах, подигнут на небо сијао је на
јужном делу неба као светла звезда.

91
 ЈАСОНОВ КРАЈ

Јасон није добио престо Јолка, ради кога је и предузео

овај потхват препун опасности, отео Медеју од њенога оца,
и срамно јој убио брата Апсирта. Краљевство је морао
препустити Акасту, сину Пелијевом, а са својом младом
женом побећи у Коринт. Ту је живео с њом десет година, и
она му је родила три сина. Два старија била су близанци и
звали су се Тесал и Алкимен; трећи, Тисандер, био је
много млађи од њих. За то време муж је волео и поштовао
Медеју не само због њене лепоте него и због њене
племенитости и других врлина. Али касније, када је време
постепено умањило лепоту њеног стаса, Јасона распали и
залуди лепота једне младе девојке, Клауке, кћери
коринтског краља Креона. Он запроси девојку, а да то
његова жена није ни знала, и пошто се отац с тим сложио
и одредио и дан венчања, он прво покуша да наговори
своју жену да се добровољно разведе од њега. Уверавао ју
је да не склапа нови брак због тога што му је њена љубав
досадила, него што из бриге за овоју децу жели да ступи у
сродство са моћном краљевском кућом. Али Медеју
разгневи тај предлог, и она љутито призва богове за
сведоке Јасоновим заклетвама. Он се на то није обазирао,
него се оженио краљевом кћери. Медеја је у очајању

92
лутала по дворцу овога мужа. „Тешко мени“, викала је,
„боље да ме убије гром! Зашто да живим даље! Кад би се
смрт само смиловала на мене! О, оче, о, отаџбино, које сам
тако срамио напустила! О, брате, кога сам убила и чија ме
крв сада прогони! Али, није мене требало казнити због
мога мужа Јасона. Њега ради ја сам грешила! Богињо
правде, уништи њега и његову младу наложницу!“
Тако је још дуго јадиковала, када се у њеном двору
појави Јасонов таст Креон. „Ти намргођена жено, што се
љутиш на свога супруга“, ослови је он, „узми своје синове
за руку и сместа напусти моју земљу; нећу се вратити кући
пре него што те отерам преко границе.“ Уздржавајући
гнев, Медеја одговори прибраним гласом „Зашто се бојиш
да ћу ти учинити неко зло, Креоне? Шта аи ти мени зло
учинио, шта ми ти дугујеш? Дао си своју кћер човеку који
ти се свидео. Шта те се ја тичем? Ја мрзим само мога мужа,
који је за све крив. Али ако, догодило се: нека они живе
као супрузи, а мене пусти да живим у овој земљи. Јер,
мада сам дубоко уцвељена, ипак ћу ћутати и покоравати
се моћнијем.“ Међутим, Креон виде срџбу у њеним очима
и не поверова јој, мада му је обгрлила колена и заклињала
га његовом једином, њој толико омрзнутом кћери
Клауком. „Иди“, рече Креон, „и ослободи ме брига!“ —
Тада га Она замоли за свега један дан, да би могла
смислити куда да бежи и нађе уточиште за своју децу.
„Душа ми није тиранска“, рече краљ, „чинио сам и луђе
уступке због тобожњег страха. И сада осећам да не чиним
мудро, па ипак, нека ти буде, жено.“
Кад је Медеја добила рок који је тражила, њом овлада
лудило, и она се одлучи да учини нешто што јој је дотле
лебдело само тамно у свести, али у чију могућност дотле
чак ни сама није веровала. Претходно, ипак, учини
последњи покушај да убеди мужа у његову неправичност
и његов злочин. Приђе му и рече: „О, ти, најгори међу
свима мушкарцима, издао си ме, оженио си се поново, а
93
имаш децу. Да их немаш, још бих ти и опростила; бар би
имао изговор. Овако, ништа те не може оправдати. Не
знам да ли ти мислиш да они богови који су владали онда
кад си ми обећавао верност не владају више, или мислиш
да су прописани нови закони за људске поступке, на
верујеш да сада можеш бити и кривоклетник? Реци ми,
питам те као пријатеља: шта ми саветујеш, куда да идем?
Враћаш ли ме кући мога оца, кога сам издала, коме сам
убила сина теби за љубав? Или можда знаш за мене неко
друго прибежиште? Одиста, биће то дивна слава за тебе,
новоожењеног, када твоја жена са синовима буде просила
по свету!“ Јасон ипак оста неумољив. Обећа јој да ће њу и
децу отпустити, снабдевене великом свотом новца, и
писмима их упутити у госте неком пријатељу. Али Медеја
све то одби с презиром. „Иди, жени се“, рече она,
„светковаћеш свадбу која ће те много заболети!“
Оставивши мужа, она се покаја због последњих речи,
не зато што се предомислила, него због тога што се
плашила да ће је Јасон уходити и спречити је да изврши
злочин. Због тога га замоли за поновни разговор, и рече
му са измењеним изразом у лицу: „Јасоне, опрости ми што
сам онако говорила, али тада ме је завео слепи гнев.
Увиђам сада да све оно што си учинио треба да служи само
нашем добру. Овамо смо дошли прогнани и сиромашни, а
ти својим новим браком желиш да се постараш за себе, за
своју децу, па и за мене. Пошто извесно време твоји
синови буду далеко одавде, позваћеш их натраг, и
пружићеш им могућности да они деле срећу своје браће и
сестара које ће добити. Ходите овамо, ходите овамо, децо,
загрлите оца, помирите се с њим онако као што сам се и ја
помирила!“
Јасон поверова у ову промену и томе се много
обрадова. Њој и деци обећа најбоље, и Медеја поче још
више у то да га уверава. Молила га је да децу задржи за
себе, а њу саму отпусти. Да би његова нова супруга и њен
94
отац на то пристали, Медеја нареди да се из њене ризнице
донесу скупоцене златоткане хаљине и предаде их Јасону,
као свадбени поклон краљевој кћери. После кратког
размишљања Јасон дозволи да га она убеди, и посла слугу
да однесе невести поклоне.
Али скупоцене хаљине биле су већ натопљене
отровном течношћу, и када се Медеја лицемерно растала
од мужа, свакога тренутка је нестрпљиво очекивала вест о
пријему њеног поклона коју је требало да јој донесе један
поверљив гласник. Овај најзад стиже и рече јој: „Попни се
на брод, Медеја; бежи, бежи! Твоја противница и њен отац
мртви су. Када су твоји синови с оцем ступили у невестину
кућу, сви ми, слуге, радовали смо се што је нестало сукоба
и што је измирење потпуно. Млада краљица дочекала је
мужа ведра погледа. Али када је видела твоју децу,
спустила је поглед, окренула главу и гнушала се њиховог
присуства. Јасон је ипак обуздао њен гнев, говорио је теби
у прилог и раширио поклоне пред њом. Када је она видела
прекрасна одела, њихов сјај разиграо јој је срце, окренула
се и обећала је младожењи да ће се са свим тим потпуно
помирити.
„Када ју је муж са децом оставио, жудно је узела накит,
огрнула златоткани плашт, ставила златни венац на главу
и са задовољством се посматрала у глатком огледалу.
Потом је прошетала одајама и радовала се својој красоти
као каква девојчица. Али се призор брзо измени.
Променивши боју лица, дрхтећи свима удовима, она се
затетурала и пре него што је доспела до свога седишта,
пала је на под, побледела, почела да колута очима, а пена
јој је избила на уста. Јаук је одјекнуо двором, неки од слугу
појурили су к њеном оцу, а други будућем мужу. У
међувремену је замађијани златни венац почео да букти
на њеној глави. Пламен и отров као да су се такмичили, и
кад је њен отац јаучући дотрчао, затекао је само
изобличен леш своје кћери. У очајању бацио се на њу.
95
Отрови убиственог одела дохватили су и њега, те је и он
завршио живот. О Јасону не знам ништа.“
Причање о тим ужасима, место да смањи Медејин
гнев, још га више распали. Она појури, као права Фурија
осветољубља, да и себе и мужа преда смрти. Пожури у
одају у којој су спавали њени синови, јер је ноћ већ била
пала. „Наоружај се, срце моје“, говорила је она уз пут сама
себи, „зашто се устручаваш да учиниш оно што је
страшно, а потребно? Заборави, злосрећнице, да су твоја
деца и да си их ти родила. Заборави то само за час! А
после, оплакуј их целога живота. Чиниш им само услугу.
Ако их сама не убијеш, умреће од злотворске руке.“
Када је Јасон дојурио у своју кућу да потражи убицу
своје невесте, и да јој се освети, допре му до ушију болан
крик његове деце, која су већ крварила под убиственим
мачем. Он продре у собу кроз проваљена врата и нађе
синове заклане као невине жртве; али Медеја више није
била ту. Када, очајан, изиђе из куће, чу у ваздуху над
својом главом некакав шум. Погледавши горе, опази
страшног убицу, како на колима, у која су били упрегнути
змајеви које је својом мађијском вештином довела, одлази
кроз ваздух, напуштајући позорницу своје освете. Јасон
изгуби сваку наду да ће је икад моћи да казни због њеног
злочина. Обузе га очајање, кајање због убиства Апсирта
поново се пробуди у његовој души. И он се баци на свој
мач и паде на прагу своје куће.

96
97
ИЗ БАЈКЕ О ХЕРАКЛУ

98
 ХЕРАКЛЕ У КОЛЕВЦИ

Херакле је био син Зевса и Алкмене, а Алкмена унука

Персејева. Очух Хераклов звао се Амфитрион: био је унук
Персејев и краљ Тириније, али је напустио тај град и
живео је у Теби. Хера, супруга Зевсова, мрзела је своју
супарницу Алкмену и није јој хтела дозволити да има
сина, чију је славну будућност наговестио боговима већ
сам Зевс. Због тога је Алкмена, када је родила Херакла,
бојећи се да га мајка богова неће оставити на миру ако
буде у двору, однела дете ван града на место које је још
дуго потом носило име Хераклово поље. Дете би свакако
пропало да није изванредан случај тим путем довео
његову непријатељицу Херу у пратњи Атене. Атена је с
дивљењем посматрала леп детињи стас, смиловала се на
дете и наговорила супарницу да му пружи своје божанске
труди, да га подоји. Али дете је сисало много снажније
него што би се то могло очекивати од детета његова
узраста. Хера осети бол и, нерасположена, баци дете на
земљу. Тада га Атена с пуно саучешћа опет подиже са
земље, однесе га у оближњи град и преда краљици
Алкмени као нахоче, молећи је да га однегује, милосрђа
ради. Тако је нежна мати, из бојазни од детиње маћехе
Хере, била спремна да, пренебрегавши дужност коју јој

99
налаже природна љубав, дозволи да јој дете пропадне, а
маћеха, која је према њој била испуњена природном
мржњом, морала је, и не знајући то, да спасе од смрти
свога непријатеља. Па чак и више од тога: Херакле је само
неколико пута повукао из Херине дојке, али то неколико
капи божанског млека било је довољно да му подари
бесмртност.
Алкмена је, међутим, на први поглед познала своје
дете и са радошћу га ставила у колевку. Али и Хери је
убрзо открила ко је лежао на њеним грудима и како је
лакомислено пропустила тренутак освете. Она сместа
посла две ужасне змије, које се, одређене да убију дете,
провукоше кроз отворена врата у Алкменину ложницу и,
пре него што су дадиља и заспала мати могле што да
примете, успузаше се уз колевку и почеше да стежу
детињи врат. Дете се пробуди с криком и диже главу.
Необична огрлица била му је врло непријатна. Тада оно
пружи први доказ своје божанске снаге: рукама дохвати
змије за врат и једним јединим стиском удави обе. Дадиље
тада приметише змије, али их неодољиви страх задржа по
страни. Алкмена се пробуди на крик свога детета, скочи
босонога са постеље и, дозивајући у помоћ, спотаче се о
змије, које је међутим њено дете већ било удавило.
Преплашени запомагањем, ступише у ложницу и
наоружани тебански кнежеви. Краљ Амфитрион, који је
свога пасторка сматрао као поклон Зевсов и волео га,
преплашено пожури са голим мачем у руци. Стајао је код
колевке, гледао и слушао шта се догодило. Дрхтао је од
задовољства помешаног с ужасавањем због огромне снаге
тек рођеног сина. Он је ово дело сматрао као велико
знамење и дозвао је пророка великог Зевса, врача
Тиресију. Овај краљу, краљици и свима присутнима
предсказа цео дечаков будући живот: колико ће Херакле
смакнути чудовишта копнених, а колико морских; како ће
се борити и са самим Гигантима и њих победити, и како
100
ће га на крају његовог мучног живота на земљи, очекивати
код богова вечни живот и вечна младост, и Хеба, као
његова небеска супруга.

101
 ХЕРАКЛОВО ВАСПИТАЊЕ

Када је Амфитрмон из уста Тиресије чуо судбину

Хераклову, реши се да му пружи васпитање достојно
јунака. Хероји из свих крајева окупише се да младога
Херакла поуче свима знањима. Сам отац Амфитрион учио
га је вештини управљања колима; затезању лука и
одапињању стреле учио га је Еурит, а вештини рвања и
песничања Харпалик; Комолк га је поучавао певању и
нежном ударању у лиру; Кастор, један од Зевсових
близанаца, вештини да се бори тешко наоружан и
опремљен, а Лин, седи син Аполонов, поучавао га је
писмености. Херакле се показао као бистар младић, али
није могао да поднесе грубост. Стари Лин био је
мрзовољан учитељ, и када је једном дечака неправедно
казнио батинама, овај дохвати лиру и баци је учитељу на
главу, тако да Лин паде мртав на земљу. Херакла, иако се
покајао, позову због овога убиства пред суд, али славни,
праведни судија Радамант ослободи га кривице и постави
као закон правило да не сме бити крвне освете ако се
убиство догоди у самоодбрани.
Ипак се Амфитрион плашио да би његов сувише
храбри син могао поново погрешити на сличан начин, и
због тога га посла у поље да чува крда говеда. Ту је Херакле
102
растао и истицао се пред свима својом величином и
снагом. Страшно је било и погледати тог Зевсовог сина.
Висок је био четири лакта, а из очију му је избијао ватрени
сјај. При гађању стрелом и бацању копља никада није
промашио. Када му је било осамнаест година, био је
најлепши и најснажнији човек у Грчкој, и сада је требало
решити да ли ће ту снагу окренути на добро или на зло.

103
 ХЕРАКЛЕ НА РАСКРСНИЦИ

У то време Херакле се склони далеко од стада и

пастира у осамљен крај и размишљаше којим животним
путем да пође. Док је тако размишљајући седео, одједном
виде како му у сусрет долазе две жене висока раста. Једна
је целом својом појавом одавала племенитост и
пристојност, тело јој је красила чистота, поглед јој био
смеран, држање отмено, одећа бела, без иједне мрље.
Друга је била добро храњена и сувише гојазна; белина и
руменило њене коже били су преко мере појачани, њено
држање такво да се у ходу неприродно кочила, очи су јој
биле широко отворене, а одећа тако одабрана да су јој се
дражи веома истицале. Чешће је осматрала саму себе,
окретала се око себе да види посматрају ли је и други, а
често је погледала и на своју сенку.
Када су обе дошле ближе, прва је и даље мирно
корачала, а друга, да би је предухитрила, потрча младићу
и ослови га: „Херакле, видим да не можеш одлучити којим
путем у животу да пођеш. Ако хоћеш да ме изабереш за
пријатељицу, повешћу те најпријатнијим и најудобнијим
путем: нећеш пропустити да окусиш ниједну насладу, а
избећи ћеш сваку неугодност. Нећеш имати да се бринеш
о ратовању и пословању, мислићеш само на то како да се
104
окрепиш укусним јелима и пићем. Твоје очи, уши и остала
чула уживаће у најугоднијим осећајима; спаваћеш на
меком лежају, а уживање у свима овим стварима
прибављаћеш себи без муке и напора. Ако се догоди да се
икада нађеш у материјалној неприлици, не бој се да ћу
натоварити на тебе телесне или душевне напоре:
напротив, уживаћеш само плодове туђе вредноће и нећеш
избећи ништа што ти може донети користи. Јер ја својим
пријатељима дајем право да у свему уживају.“
Када Херакле чу ту примамљиву понуду, рече
задивљен: „О, жено, како се зовеш?“ „Моји пријатељи“,
одговори она, „зову ме Блаженством; обрнуто, моји
непријатељи који желе да ме унизе дају ми име Разврат!“
Уто приђе и друга жена. „И ја долазим теби, драги
Херакле“, рече она, „јер познајем твоје родитеље, твоје
склоности и твоје васпитање. Све то даје ми наде да ћеш,
ако пођеш мојим путем, постати први у свему што је добро
и велико. Али, не желим да ти стављам у изглед разна
уживања, него ћу ти све изнети онако како то богови хоће.
Знај, дакле, да све оно што је добро и што вреди пожелети
богови не дају људима без труда и муке. Ако желиш да ти
богови буду милостиви, мораш их поштовати; желиш ли
да те пријатељи заволе, мораш им бити користан; тежиш
ли да те нека држава поштује, мораш јој олужити; ако
хоћеш да ти се цела Грчка диви због твојих врлина, мораш
постати добротвор Грчке; ако хоћеш да жањеш, мораш
сејати; желиш ли да ратујеш и победиш, мораш изучити
ратну вештину; желиш ли да потпуно владаш својим
телом, мораш да га очврснеш радом и знојем.“
Ту јој Разврат упаде у реч. „Видиш ли, драги Херакле“,
рече она, „каквим те то дугим, тегобним путем ка
задовољству води ова жена! Ја ћу те, напротив, одвести
блаженству најкраћом и најугоднијом стазом.“ „Беднице“,
одговори Врлина, „како ти можеш имати нешто добро? И
каква ти задовољства можеш познавати кад сваку жељу
105
унапред задовољаваш засићеношћу? Једеш пре него што
огладниш, пијеш пре него што ожедниш. Да би изазвала
жељу за јелом, изналазиш веште куваре; да би уживала у
пићу, набављаш скупоцена вина; а лети луташ свуда
наоколо тражећи снега. Ниједна постеља није ти довољно
мека, пушташ своје пријатеље да пробекријају ноћ, а
преспавају најбољи део дана. Због тога они накинђурени
скакућу безбрижно кроз младост, а у старости се вуку
тегобно и у прљавштини, постиђени оним што су чинили
и клонувши скоро под теретом онога што морају чинити.
Па и тебе саму, мада си бесмртна, богови ипак одбацују, а
добри људи презиру. Што је уху најпријатније, похвалу, ти
ниси никада чула; што око највише радује, властито добро
дело, ниси никада видела. Супротно теби, ја општим и са
боговима и са свима добрим људима. Уметници имају у
мени добродошлу помагачицу, а родитељи верну чуварку.
У мени послуга има заштитницу пуну љубави. Ја сам
искрена ученица у пословима мира, поуздани саборац у
рату, највернија другарица у пријатељству. Мојим
пријатељима храна, сан и пиће пријају боље него
лењивцима. Млађи се радују одобравању старијих,
старији поштовању млађих; они се са задовољством сећају
својих ранијих дела, и срећни су због садашњих. Преко
мене воле их богови и пријатељи, и поштује их отаџбина.
А када им дође крај, не леже неславно сахрањени у
забораву, него од потомака слављени даље цветају у
успомени свих времена. Одлучи се, Херакле, на овакав
живот и пред тобом ће бити најсрећнији удес.“

106
 ХЕРАКЛОВА ПРВА ЈУНАЧКА ДЕЛА

Утваре ишчезоше, и Херакле се нађе опет сам. Он се

реши да пође путем Врлине. Убрзо му се пружи прилика
да учини нешто добро. Грчка је онда била још пуна шума
и мочвара, њоме су крстарили страшни лавови, бесни
дивљи вепрови и друга чудовишта. Највећа заслуга старих
јунака била је у томе да земљу часте од тих зверова и да је
ослободе зликоваца који су вребали путнике по
усамљеним местима. И Хераклу је био додељен такав
задатак. Вративши се својима, сазнао је да на брду
Китерону, у чијем су подножју пасла стада краља
Амфитриона, живи један ужасан лав. Чувши то, млади
јунак брзо се одлучи. Наоружан, попе се у дивљу
шумовиту планину, свлада лава, пребаци преко себе
његову кожу, а као шлем стави на главу његову чељуст.
На повратку из Тог лова сретоше га гласници
минејског краља Ергина, који су хтели да наплате сраман
и неправедан годишњи данак од Тебанаца. Херакле, који
је сматрао да га је Врлина посветила за бранитеља свих
потлачених, брзо сврши с овим гласницима, који су у тој
Земљи вршили разна насиља, и врати их њиховом краљу
с ужетом око врата. Ергин затражи да му се преда
извршилац тога дела, а Тебанац Креон, из страха од
107
опасности која му је претила, већ хтеде да му испуни
захтев. Тада Херакле наговори већи број храбрих младића
да с њим пођу противу непријатеља. Али ни у једној кући
тебанских грађана није се могло наћи никакво оружје, јер
су Минијци разоружали цео град да Тебанци не би
помишљали на устанак. Тада Атена позва Херакла у свој
храм и наоружа га својим сопственим оружјем, а младићи
се дочепаше ратне опреме, извешане свуда по храму, коју
су преци заробили и посветили боговима. Тако наоружан,
јунак пође са својом малом четом у сусрет Минијцима,
који су се приближавали. Непријатељу ту није могла
користити његова војна надмоћност. Сам Ергин погину у
бици, а скоро цела његова војска би сатрвена. Али у
окршају паде и Хераклов поочим, Амфитрион, који се
храбро борио. Херакле се после битке брзо приближи
граду Орхомену, престоници Минијаца, продре кроз
његове капије, спали краљев двор и разори град.
Цела Грчка задиви се необичном подвигу, а тебански
краљ Креон, да би одао признање заслугама младога
Херакла, даде му за жену своју кћер Мегару, која је јунаку
родила три сина. Његова мати Алкмена уда се по други
пут, за судију Радаманта. И сами богови обдарише
победоносног полубога Херакла: Хермес му даде мач,
Аполон лук, Хефест златан тоболац, Атена оклоп...

108
 ХЕРАКЛЕ И ЕУРИСТЕЈ

Зевс је пре Хераклова рођења изјавио у савету богова

да ће први унук Персејев који се буде родио бити владар
над свима осталима потомцима Персејевим. Ту почаст
наменио је свом и Алкменином сину. Али Херино
лукавство, која ову срећу није хтела дати сину своје
супарнице, претече га и омогући Еуристеју, који је такође
био Персејев унук, да се роди раније, мада је требало да он
дође на свет после Херакла. Услед тога Еуристеј поста
краљ Микене у земљи Аргивљана, а касније рођени
Херакле буде му потчињен. Еуристеј је забринуто гледао
на славу младога рођака, која је све више расла, и позове
га као свога поданика к себи, да му стави у задатак разне
подвиге. Како Херакле није послушао, сам Зевс, који није
хтео да дође у опреку са својом одлуком, нареди сину да се
стави у службу краљу Аргивљана. Али полубог се нерадо
одлучи да постане слуга једном смртнику. Он оде у Делфе
и упита пророчиште за савет. Ово му одговори:
неправедну владавину Еуристејеву богови су ублажили
тиме што ће Херакле морати да изврши десет јуначких
дела које му Еуристеј буде задао. Када их изврши,
задобиће бесмртност...

109
 ХЕРАКЛОВА ПРВА ТРИ ЈУНАЧКА ДЕЛА

Први задатак који му је поставио краљ Еуристеј

састојао се у томе да му Херакле донесе крзно немејског
лава. Ова неман живела је на Пелопонезу, у шумама
између Клеоне и Немеје, у пределу Арголида. Лава није
могло да рани никакво људско оружје. Једни кажу да је он
био син дива Тифона и змије Ехидне, а други да је пао на
земљу с месеца. Херакле крену против лава, и на своме
путовању доспе у Клеону, где га гостољубиво дочека
сиромашни надничар Молорх. Херакле га затече баш у
тренутку када је Зевсу хтео да принесе на жртву
животињу. „Добри човече“, рече му Херакле, „задржи ту
своју животињу у животу још тридесет дана; ако се дотле
срећно вратим из лова, можеш је заклати у част спасиоца
Зевса. Ако пак подлегнем, принеси је за посмртну жртву
мени, као јунаку који је прешао у бесмртност.“
Херакле се упути даље са тоболцем на леђима и луком
у једној руци, док је у другој носио батину од стабла дивље
маслине, на коју је наишао на Хеликону и ишчупао је
заједно са кореном. Када после неколико дана дође у
немејску шуму, Херакле погледа на све стране да би
открио звер пре него што она опази њега. Било је подне и
нигде није могао да примети трагове лава, нигде да нађе
110
стазу ка његовом склоништу, јер није наишао ни на једног
човека, ни код говеда у пољу ни под дрвећем у шуми:
страх их је све држао затворене у њиховим удаљеним
кућама. Цело поподне крстарио је Херакле лиснатим
лугом, решен да окуша снагу чим опази неман. Тек пред
вече лав је шумском стазом јурнуо у своју јазбину
враћајући се из лова. Био је сит од меса и крви, облизивао
је губицу, а са главе, гриве и груди капљала му је крв од
клања. Јунак, који га је издалека спазио да долази, склони
се у густи шумски честар, причека док се лав не
приближи, и тада одапе на њега стрелу, циљајући у
слабину између ребара и бедра. Али стрела не продре у
месо, него се одби као од неког камена и одлете натраг на
маховинасто шумско тло. Животиња подиже закрвављену
главу, коју је дотле држала опуштену к земљи, погледа
испитивачки на све стране, и искези страшне зубе у
разјапљеној чељусти. Тако откри своје груди полубогу, и
овај брзо одапе другу стрелу, да би погодио лава усред
груди. Али ни овога пута стрела не продре ни под кожу,
него се одби од груди и паде чудовишту пред ноге.
Херакле се баш маши треће стреле кад га лав, окренувши
очи у страну, опази. Он подвуче дуги реп све до задњих
потколењака, врат му се наду од гнева, грива му се
накостреши уз режање, а леђа му се повише у лук.
Припреми се на борбу и једним скоком јурну на
непријатеља. Херакле баци стреле из шаке, а лавовску
кожу с леђа, десном руком завитла батину над главом
животиње, па је удари у затиљак тако да се лав усред скока
стропошта на земљу и поново стаде на задрхтале ноге,
тресући главом. Пре него што је могао и да предахне,
Херакле баци на земљу још и тоболац са стрелама, да би
био слободнији, приближи се животињи остраг, обухвати
је рукама око врата и стезаше јој гркљан све док се лав није
угушио и његова свирепа душа одлетела доле у Хад.

111
112
 Херакле је узалуд покушавао да здере кожу убијене
немани; она није попуштала ни гвожђу ни камену. Најзад
се Херакле присети да је здере канџама саме зверке, што
одмах и успе. Касније од те дивне лавље коже начини
оклоп, а од лавље главе нови шлем. Узе одело и оружје са
којим је дошао и, пребацивши крзно немејског лава преко
руке, упути се натраг у Тирин.
Био је тридесети дан када је поново навратио до
честитога Молорха. Када ступи у његов дом, овај је баш
припремао посмртну жртву Хераклу. Сада заједно
пренеше жртву спасиоцу Зевсу, после чега се Херакле
пријатељски растаде од Молорха.
Када краљ Еуристеј опази да се он приближује са
кожом ужасне животиње, толико се престраши од
божанске снаге јунакове да се завуче у буре од туча. А ни
доцније не дозволи да му Херакле излази на очи, него му
је своја наређења саопштавао само ван градских зидина,
преко Пелопова сина Копреја.
Друго јуначко дело Хераклово било је убијање Хидре,
која је исто тако била кћи Тифона и Ехидне. Она је одрасла
у Арголиди, у лернејским мочварама, и излазила је на
земљу, клала стада и уништавала поља. Хидра је била
огромна змија са девет глава, од којих су осам биле
смртне, а средња бесмртна. Херакле храбро пође и у ову
борбу. Одмах се попе на кола; кочијаш му је био Јолај, син
његовог брата по мајци Ификла, који је дуго времена
остао његов нераздвојни пратилац. Јездећи тако, дођу они
до Лерне. Најзад Херакле опази Хидру на једном
брежуљку код извора Амимоне, где се налазила њена
јазбина. Ту Јолај заустави коње, Херакле скочи с кола и,
гађајући запаљеним стрелама, присили многоглаву змију
да напусти своје склониште. Она измиле сикћући, а њених
девет усправљених вратова њихало се на њеном телу као
гране дрвета у олуји. Херакле јој неустрашиво приђе,
снажно је шчепа и чврсто стеже. Али она се обави око
113
једне његове ноге, не упуштајући се даље у одбрану. Тада
он поче да јој својом батином размрскава главе. Међутим,
није могао да постигне свој циљ, јер чим би размрскао
једну главу, на њеном месту израсле би друге две.
Истовремено Хидри приђе у помоћ огроман рак, који
јунака јако уштину за ногу. Али он уби рака својом
батином, па онда позва у помоћ Јолаја. Овај већ беше
спремио буктињу; њом је запалио део оближње шуме, и
пламеном прелазио преко нових змијских глава када су
поново ницале, па је тиме спречавао да још једном не
израсту. На тај начин јунак свлада главе које су поново
израстале и одруби Хидри и ону бесмртну главу; закопа је
на путу, а преко ње навали тежак камен. Хидрину трупину
располови, а своје стреле умочи у њену отровну крв. Отада
је Херакле својим стрелама задавао смртоносне ране.
Трећи задатак који је Хераклу поставио Еуристеј био
је да ухвати живу керинејску кошуту. Била је то прекрасна
животиња са златним роговима и тучаним ногама, а пасла
је на једном брежуљку Аркадије. Била је једна од оних пет
кошута на којима се богиња Артемида учила да лови. Од
свих пет једино је ову пустила да поново јури шумом, јер
је Судбина решила да се Херакле замори ловећи је. Он ју
је гонио годину дана; ловећи тако дошао је до
Хиперборејаца и до извора реке Истера. Најзад је ухватио
кошуту код реке Ладона, недалеко од града Ене, у
Артемидином брду. Ипак није знао да свлада животињу
друкчије, него је рани стрелом и упрти на леђа. Тада га
срете богиња Артемида с Аполоном, укори га што је хтео
да убије животињу која јој је била посвећена, и хтеде да му
преотме плен. „Није ме, велика богињо, натерала обест“,
рече Херакле правдајући се, „него ме је невоља приморала
да ово учиним. Како бих се иначе могао оправдати пред
Еуристејем?“ Тако он умири богињин гнев и донесе
животињу живу у Микену.

114
 ДРУГА ТРИ ЈУНАЧКА ДЕЛА ХЕРАКЛОВА

Херакле одмах приступи четвртом потхвату. Овај се

састојао у томе да у Микену доведе живог вепра који је
такође био посвећен Артемиди, а пустошио околину брда
Еримента. Лутајући при томе потхвату, наврати Херакле
уз пут к Силеновом сину Фолу. Овај, који је као и сви
Кентаури био пола човек пола коњ, дочека госта врло
пријатељски и послужи га печеним месом, док је сам јео
сирово. Али Херакле уз тај ручак зажеле и добро пиће.
„Драги госте“, рече Фол, „истина је да у мом подруму има
једно буре, али оно припада свима Кентаурима заједно, и
ја се предомишљам хоћу ли наредити да се отвори, јер
знам колико Кентаури нерадо гледају госте.“ „Отвори га
ти само мирне душе“, одговори Херакле, „обећавам ти да
ћу те бранити од свих њихових испада; жедан сам.“
То буре је сам Бах, бог вина, предао једном Кентауру
са наређењем да га не отвара пре него што у тај крај,
четири поколења каоније, наврати сам Херакле. И тако
Фол оде у подрум; али тек што је отворио буре, а Кентаури
осетише мирис старог јаког вина и, нагрнувши у
гомилама, наоружани комадима стена и јеловим
стаблима, опколише Фолову пећину. Прве који се усудише
да продру Херакле отера бацајући на њих жеравицу.
115
Остале гоњаше стрелама све до Малеја, где је становао
добри Кентаур Хирон, стари Хераклов пријатељ. Његова
сабраћа побегну к њему. Али је Херакле, баш када су се
они срели с њим, нишанећи на њих луком одапео стрелу,
која, пробивши се кроз руку једнога Кентаура, несрећним
случајем погоди Хирона у колено и тамо се дубоко зарије.
Тек тада Херакле позна пријатеља из ране младости,
брижан потрча к њему, извади стрелу и на рану стави
мелем који му је био дао сам Хирон, вичан лечењу. Али
рана прогризена Хидриним отровом беше смртоносна.
Кентаур замоли да га однесу у његову пећину и изрази
жељу да ту умре на рукама свога пријатеља. Узалудна
жеља! Јадни Хирон није мислио на то да је, на своју
несрећу, бесмртан. Херакле се са много суза опрости од
напаћеног Хирона и обећа му да ће му послати
избавитеља: Смрт, па ма колико га то стало. Знамо да је
одржао реч. Када се Херакле, пошто је прогнао остале
Кентауре, вратио у пећину овога пријатеља, затекне
мртвог и свог гостољубивог домаћина Фола. Он је из леша
једног Кентаура извукао смртоносну стрелу; док се чудио
томе како је тако мала ствар могла оборити тако велика
створења, отрована стрела склизну му из руке, зари му се
у ногу и на месту га уби. Херакла је Фолова смрт веома
ражалостила; он га сахрани са свима почастима,
укопавши га испод брда које од онда носи име Фолово
брдо.
Затим пође даље да улови вепра. Виком та изагна из
шумског честара, потера га дубоко у снежно поље, ту
ухвати заморену зверку једним ужетом и, као што му беше
наређено, доведе је живу у Микену.
После тога краљ Еуристеј посла га да изврши пето
јуначко дело, које не беше баш достојно једнога јунака.
Требало је да за један једини дан очисти Аугијеве штале.
Аугије је био краљ у Елиди и имао је велика стада. Своју
стоку држао је, по староме обичају, у великом заграђеном
116
простору пред двором. Ту је дуго боравило три хиљаде
волова и крава, и тако се у току много година нагомилала
огромна количина ђубрета, које је Херакле, на своје
унижење, требало да изнесе за један једини дан, што се
сматрало као немогуће.
Када је јунак изашао пред краља Аугија и понудио се
за ту услугу, не помињући ништа о налогу који је добио од
Еуристеја, овај одмери красну појаву у лављој кожи и једва
уздржа смех при помисли да један тако отмени ратник
може пожелети тај прљави посао једнога слуге. Али
помисли у себи: користољубље је већ завело понеког
ваљаног човека, можда овај жели да се на мени обогати.
То ће му слабо помоћи. У сваком случају, обећаћу му
велику награду ако ми очисти целу шталу, јер ће за један
дан изнети врло мало ђубрета напоље. Због тога Аугије
мирно рече: „Слушај, странче, ако то заиста можеш, и ако
ми у току једнога дана одиста изнесеш све ђубре, даћу ти
као награду десети део своје стоке.“ Херакле пристаде на
овај услов, а краљ помисли да ће Херакле почети да
износи ђубре лопатом. Херакле, пак, пошто је претходно
узео Аугијевог сина Филеја за сведока уговора, раскопа
темељ сточне стаје на једној страни и наведе онамо
помоћу канала оближње реке Алфреј и Пенеј, па их пусти
да сперу ђубре и да кроз други отвор истеку.
Тако изврши срамни налог, а да се при томе није
понизио до таквог рада који не би био достојан једног
бесмртника. Када Аугије дозна да је Херакле све то чинио
по Еуристејевом налогу, одби да исплати награду, па чак
порече и да ју је обећао, али ипак изјави да је готов да спор
преда одлуци судија. Када су се судије искупиле да
пресуде, позван од Херакла приђе Филеј и посведочи
противу рођеног оца, изјавивши да се овај одиста
споразумео са Хераклом о награди. Аугије не сачека
пресуду, наљути се, и нареди сину и странцу да сместа
напусте његову државу.
117
 Херакле се, после нових потхвата, врати Еуристеју.
Али овај није хтео да призна извршено дело, пошто је
Херакле тражио за њега награду. Ипак га одмах посла да
изврши шести потхват, наложивши му да отера
Стимфалиде. То су биле огромне птице грабљивице,
велике као ждралови, са гвозденим крилима, наоружане
оштрим кљуновима и канџама. Живеле су око
Стимфалског језера у Аркадији и имале су моћ да своја
пера одапињу као стреле, а кљуновима да пробијају чак и
челични оклоп, па су тако по околини пустошиле и међу
људима и међу стоком. Херакле, навикао на путовање,
брзо стиже до језера окруженог шумицом. Баш у ту шуму
било је побегло јато тих птица, из страха да их не ухвате
вуци. Херакле није знао шта да ради кад виде толико јато,
нити како да савлада тако бројног противника. Одједном
осети лак ударац по рамену и, обазревши се, спази
огромну појаву Атенину, која му даде у руке две огромне
челичне чегртаљке које је направио Хефест. Објасни му
како да их употреби противу Стимфалида и опет ишчезе.
Херакле се попе на узвишицу у близини језера и
чегртаљкама расплаши птице. Оне нису могле да издрже
продорно чегртање, него преплашене излетеше из шуме.
Тада се Херакле маши лука, поче стављати стрелу за
стрелом, и пообара многе птице у лету. Остале напустише
тај крај и више се никада не вратише.

118
 СЕДМО, ОСМО И ДЕВЕТО ХЕРАКЛОВО
ЈУНАЧКО ДЕЛО

Краљ Миној на Криту обећао је богу Посејдону да ће

му жртвовати оно што прво изрони из мора, тврдећи да он
нема животиње која би била достојна тако узвишене
жртве. Због тога Посејдон пусти да из мора изрони
изузетно леп бик. Али величанствени изглед животиње
наведе Миноја на то да је сакрије међу своја говеда, а
Посејдону за жртву подметне другог бика. Разљућен тиме,
бог мора за казну учини да овај бик побесни и почне на
Криту чинити велику пустош. Као седмо јуначко дело
Хераклу је било наложено да укроти тога бика и да га
живога доведе Еуристеју.
Када је Херакле с тим налогом дошао на Крит и
изашао пред Миноја, овога много обрадова могућност да
се острво ослободи штеточине. Штавише, он му поможе
да ухвати разбеснелу животињу, а јуначка снага
Хераклова тако је темељно укротила беснога бика да је
овај Херакла целим путем до Пелопонеза носио преко
мора као какав брод. Еуристеј је био задовољан тим
Херакловим потхватом, али је бика ипак, пошто га је неко
време посматрао с уживањем, поново пустио. Када бик
више није био у Херакловој власти, врати му се стари бес;
119
он прокрстари целом Лаконијом и Аркадијом, провуче се
преко превлаке у Маратон на Атици и гу опустоши земљу
као што је раније чинио на Криту. Тек Тезеју, касније, пође
за руком да га савлада.
Као осмо јуначко дело наложи Хераклу његов рођак
да дотера у Микену кобиле Трачанина Диомеда. Диомед
је био син Арејев а краљ Бистона, веома ратоборног
народа. Имао је кобиле које су биле толико јаке и дивље
да су их морали гвозденим ланцима привезати за тучане
јасле. Нису их хранили зобљу, него су им бацали странце
који би, на своју несрећу, дошли у Диомедов град, и
њихово месо служило је коњима за храну. Када је Херакле
дошао, прво што је учинио било је да ухвати краља и да га
баци пред његове сопствене кобиле, пошто је претходно
савладао стражаре постављене код јасала. Пошто су
појеле краља, животиње се припитомише и Херакле их
дотера на морску обалу. Али Бистони пођу наоружани за
њим, тако да се Херакле мораде окренути и против њих
борити. Он преда коње на чување своме миљенику и
пратиоцу Абдеру, сину Хермесовом. Када Херакле оде,
кобилама се поново прохте људско месо; и тако када
Херакле потуче Бистоне и врати се, виде да су коњи
растргли његовог пријатеља. Он ожали убијенога и у
његову почаст подиже град Абдеру. Затим поново укроти
кобиле и с њима срећно стигне к Еуристеју. Овај посвети
коње Хери. Њихово потомство живело је још дуго; чак је
и Александар Македонки јахао на коњу који је био њихов
потомак. Пошто је Херакле извршио ово дело, укрца се с
Јасоновом посадом која је полазила у Колхиду по златно
руно, о чему смо већ причали.
Вративши се после дугог лутања, јунак предузе поход
против Амазонки, да изврши овоје девето јуначко дело и
да краљу Еуристеју, за његову кћер Адмету, донесе појас
Амазонке Хиполите. Амазонке су становале у пределу око
реке Термодона у Понту; био је то бројан женски народ
120
који се бавио само мушким пословима. Од овоје деце
васпитавале су само ону женског рода. У ратове су
одлазиле груписане у чете. Њихова краљица Хиполита
носила је као знак свога достојанства појас који је била
добила на поклон од самога Ареја, бога рата. За овај свој
потхват Херакле окупи добровољце на један брод. После
многих догађаја уплови у Црно море и најзад доплови до
ушћа реке Термодона, у пристаниште амазонске
престонице Темискире. Ту му амазонска краљица изиђе у
сусрет. Величанствени изглед јунаков ули јој поштовање,
и када Хиполита сазна за циљ његовог доласка, обећа му
појас.
Али Хера, непомирљива противница Хераклова,
преруши се у Амазонку, помеша се међу остале и поче да
шири гласове како неки странац хоће да им отме краљицу.
За трен ока мушкобање се винуше на коње и нападоше
полубога у шатору који је био разапео пред градом.
Обичне Амазонке бориле су се са Херакловим ратницима,
а најистакнутије супротставише се у тешкој бици њему
самом. Прва која с њим отпоче битку звала се, по својој
брзини, Ела или Невеста ветра, али она у Хераклу нађе
још бржега противника, те се морала повући. У бекству
брзом као олуја Херакле је ипак престигне и убије. Друга
паде при првом налету, па затим Протеја, трећа, која је
седам пута победила у двобоју. После ње подлеже још
осам других, међу њима и три Артемидине другарице из
лова, које су иначе увек врло сигурно гађале копљем за
бацање. Само, овога пута промашише циљ и, бранећи се
узалуд штитовима, подлегоше јунаковим стрелама. Паде
и Алкипа, која се заклела да ће целога века остати неудата.
Она заклетву испуни, али не остаде у животу. Пошто би
заробљена и храбра Амазонка предводница Меланипа,
све остале дадоше се у дивље бекство, а краљица
Хиполита преда појас, као што је пре битке обећала.

121
Херакле га узе као откупнину, па зато ослободи
Меланипу.
При повратку јунак на тројанској обали мораде да
претури преко главе још једну пустоловину. Ту је Хесиона,
Лаомедонтова кћи, била привезана за стену и препуштена
неком чудовишту да је прождере. Њеном оцу Посејдон је
изградио зидове око Троје, али није за то примио награду.
Због тога је морска неман пустошила област Троје све док
очајни Лаомедон није жртвовао своју кћер. Када је
Херакле пловио поред града, отац га јадикујући призва у
помоћ и обећа да ће му за спасење кћери дати сјајне коње
које је његов отац добио на поклон од Зевса. Херакле
пристаде с бродом и ишчекиваше морску неман. А када
она дође и отвори чељуст да прогута девојку, Херакле сам
скочи у животињску чељуст, исече јој целу утробу и изиђе
из убијене немани као из разбојничке пећине. Само,
Лаомедон ни овога пута не одржа реч и Херакле оде
претећи.

122
 ТРИ ПОСЛЕДЊА ХЕРАКЛОВА ЈУНАЧКА
ДЕЛА

Када је јунак ставио Еуристеју пред ноге Хиполитин

појас краљ му не даде ни часа одмора, него га одмах посла
да доведе волове дива Гериона. Овај је на острву Еритеји,
у заливу Гадире (Кадикса), имао крдо лепих
смеђецрвених волова, које је чувао неки други див и један
двоглави пас. Сам Герион био је огроман, а имао је три
тела, три главе, шест руку и шест ногу. Ниједан смртник
није се дотле усудио да пође противу њега. Херакле је
добро уочио колике припреме захтева тај тешки потхват.
Целоме је свету било познато да је Герионов отац
Хрисаор, који је због свога богатства назван Златним
Мачем, био краљ целе Иберије (Шпаније), да су се сем
Гериона за њега борила још три храбра и џиновска сина,
и да је сваки од синова имао под својом влашћу
многобројну војску састављену од ратоборне момчади.
Еуристеј је Хераклу баш зато и наметнуо тај потхват
што се надао да ће јунак, ратујући у таквој земљи, ипак
једном изгубити свој мрски живот. Али Херакле не пође у
сусрет опасностима са више страха него при осталим
својим јуначким делима. Он сакупи војску на острву
Криту, које је ослободио од дивљих животиња, и прво се
123
искрца у Либији. Ту се порва с дивом Антејем, једним од
Гејиних синова, који је добијао нову снагу кад год би
додирнуо мајку Земљу. Али Херакле га обухвати својим
снажним рукама, издиже га увис и стезаше га док Антеј
није издахнуо, Сем тога очисти он Либију од штеточина
јер је мрзео звери и опаке људе, пошто је у свима њима
видео слику обесног и неправедног владара коме је морао
да служи толико дуго.
После бескрајног лутања кроз безводне крајеве
Херакле најзад доспе у једну плодну област којом су
протицале реке. Ту заснова огроман град и назва га
Хекатомпил (Град са сто капија). Најзад стиже до
Атланског океана, преко од Гадире, и ту поби у земљу оба
чувена Хераклова стуба.
Сунце је страховито пржило. Херакле више није могао
да издржи, па зато упери поглед к небу и затегнутим
луком запрети да ће оборити бога сунца. Овај се задиви
његовој храбрости и позајми му златни чамац којим је сам
прелазио свој ноћни пут од заласка до изласка сунчева. На
њему Херакле, са својом флотом која је бродила упоредо,
отплови у Иберију. Тамо нађе три Хрисаорова сина са три
велике војске које су логоровале једна поред друге. Он у
двобоју уби заповедника све три војске и освоји земљу.
Затим дође до острва Еритије, где је био Гермон са својим
стадом. Чим двоглави пас осети њихово присуство,
стушти се на њих, али га Херакле дочека батином па уби
њега, а затим и дивовског чувара говеда који је псу
притекао у помоћ. Онда пожури одатле са говедима, али
га Герион сустиже, те дође до тешке борбе. Хера се лично
појави да би помогла диву; али Херакле јој зари стрелу
дубоко у груди, те она, рањена, мораде побећи. И
троструко тело дивово, које се рачвало у висини стомака,
задоби смртну рану стрелом и клону.
Уз друге славне подвиге Херакле се врати, гонећи
говеда преко Иберије и Италије. Код Регијума у доњој
124
Италији побеже му један од волова, преплива мореуз и
тако доспе на Сицилију. Херакле сместа натера и остале
волове у воду и доплива до Сицилије, држећи се за рог
једнога вола. Извршивши уз пут још неколико јуначких
дела, он се преко Италије, Илирије и Тракије срећно врати
у Грчку и на Коринтску превлаку.
Сада је Херакле извршио десет јуначких дела; али
како Буристеј два од њих није хтео да призна, морао је
пристати да изврши још два.
Некада, о свечаној свадби Зевса и Хере, када су
узвишеном брачном пару сви богови донели свадбене
дарове, ни Геја (Земља) није хтела да изостане. Она учини
да на западној обали великог Средоземног мора израсте
гранато дрво пуно златних јабука. Четири девојке, зване
Хеспериде, кћери Ноћи, биле су чуварке тог светог врта,
који је сем њих чувао још и стоглави змај Ледон, син
Форка, злогласног оца толиких чудовишта, и Кете, коју је
родила Земља. На очи овога змаја сан се није никад
спуштао, а страховито сиктање наговештавало је његову
близину, јер је свако од његових стотину грла испуштало
други глас.
Према наређењу Еуристејевом требало је да Херакле
од тога чудовишта отме златне јабуке Хесперида. Полубог
крене на дуго и пустоловно путовање, потпуно се
препустивши слепој случајности, јер није знао где живе
Хеспериде. Прво стиже у Тесалију, где је становао див
Термер, који је сваког путника којега је срео убијао својим
тврдим теменом. Али дивова глава разби се о божанску
Хераклову лубању. Нешто даље одатле, на реци Ехедори,
јунаку се на путу испречи друго чудовиште, Кикно, син
Ареја и Пирене. Када га Херакле упита за врт Хесперида,
он га, уместо свакога одговора, изазва на двобој, и јунак га
уби. Тада се појави сам бог Ареј да освети смрт свога сина,
па Херакле би принуђен да се бори и с њим. Али Зевс није

125
хтео да његови синови проливају братску крв, и борце
растави муња изненада бачена између њих.
Херакле тада пође даље илирском земљом, пожури
преко реке Еридана и дође до Нимфа, кћери Зевса и
Темиде, које су становале на обали те реке. И њима се
јунак обрати питањем. „Иди до старога речног бога
Нереја“, одговорише му оне, „он је врач и зна све. Нападни
га док спава, свежи га, па ће тако морати да ти покаже
прави пут.“ Херакле послуша гај савет, и савлада речног
бога, мада се овај, по своме обичају, претварао у разне
прилике. Али га Херакле не пусти пре него што је дознао
у коме ће крају света наћи златне јабуке Хесперида. Када
је то дознао, пође даље кроз Либију и Египат.
Овом другом земљом владао је Бусирид, син
Посејдона и Лисијанасе. Њему је за време девет гладних
година неки врач са Кипра изрекао немилосрдно
пророчанство: неродица ће престати ако он сваке године
Зевсу принесе на жртву понеког странца. У знак
захвалности за пророчанство Бусирид жртвова прво
врача. Мало-помало па се варварину допаде овај обичај.
Тако ухвате и Херакла и довуку га до Зевсовог олтара. Али
он раскиде ланце којима су га оковали и уби Бусирида
заједно са његовим сином и гласником свештеника.
Доживљавајући многе пустоловине, јунак пође даље,
ослободи, као што смо већ испричали, Титана Прометеја
прикованог за Кавказ, и, према упутству ослобођеног,
најзад доспе у земљу где је Атлант држао на плећима небо,
а у чијој су близини Хеспериде чувале дрво са златним
јабукама. Прометеј је саветовао Хераклу да крађу златних
јабука не изврши сам, него да на то наговори Атланта,
понудивши му да за то време придржи терет неба. Атлант
пристаде, а Херакле подметну под небески свод своја
снажна плећа. Атлант се упути врту, успава змаја који је
био обавијен око дрвета и уби га, надмудри чуварке и
врати се срећно Хераклу са три јабуке које је узбрао. „Али“,
126
рече Атлант, „сада су моја рамена једном осетила како
прија кад их не притискује тучано небо. Нећу убудуће да
га придржавам.“ При том баци јабуке пред Херакла на
траву, и остави га да стоји са необичним и неиздрживим
теретом. Херакле је морао смислити неко лукавство да би
се ослободио. „Пусти ме“, рече он носиоцу неба „да
савијем око главе смотуљак ужета, да ми ужасни терет не
здроби теме.“ Атлант нађе да је тај захтев оправдан и
подметну се поново испод неба, по његовом мишљењу
само за неколико тренутака. Но, сада је узалуд чекао да га
Херакле смени, јер је као обмањивач и сам био обманут.
Херакле, наиме, чим је покупио из траве златне јабуке,
побеже што је брже могао. Он их донесе Еуристеју, који,
пошто ни овога пута није успео да упропасти Херакла,
поклони јабуке јунаку. Овај их положи на Атенин олтар,
али богиња је знала да је против божанске намене да то
воће буде на ма ком другом месту, па их опет врати у врт
Хесперида.
Јуначка дела чије је извршење Еуристеј дотада
наметнуо Хераклу, уместо да униште мрског супарника,
само су увеличавала славу коју му је судбина доделила.
Она су га приказала као правог и човечног добротвора
свих смртника, који уклања сваку нечовечност са земље.
Последњи подухват требало је да Херакле изврши у таквој
области где му — тако се надао лукави краљ — његова
јуначка снага не може помоћи. Предстојала му је борба са
мрачним силама подземног света: требало је да из Хада
доведе пса Кербера, чувара пакла. Ова неман имала је три
псеће главе са страшним чељустима, из којих је
непрекидно капала отровна пљувачка. Кербер је имао
змајевски реп, а длаке на глави и на леђима биле су му од
увијених змија које су сиктале. Да би се оспособио за то
ужасно путовање, Херакле оде у град Елеусину, у атичкој
области, где су учени свештеници неговали тајну науку о
божанским стварима горњег и подземног света; тамо га
127
свештеник Еумолп посвети у те тајне, пошто је претходно
на светим местима окајао свој грех због убиства Кентаура
Хирона. Тако оспособљен тајном снагом да се супротстави
ужасима подземног света, оде он на Пелопонез и у
лаконски град Тенар, где се налазио улаз у подземни свет.
Ту, вођен пратиоцем душа Хермесом, сиђе у земљану
утробу и дође у подземни свет пред град краља Плутона.
Сенке које су жалосно лутале пред вратима хадског града
— јер у подземном свету нема веселог живота као на
сунчаној светлости — разбегоше се када су опазиле месо и
крв на живој људској прилици; једино су остали Горгона,
Медуза и дух Мелеагров. На Медузу хтеде Херакле да
кидише мачем, али му Хермес задржа руку и поучи га да
су душе умрлих само празне сенке и да их мач не може
ранити. Насупрот томе, са Мелеагровом душом Херакле
се забављао пријатељски и примио од ње чежњиве
поздраве за његову драгу сестру Дејаниру на горњем
свету.
Дошавши сасвим близу капије Хада, Херакле опази
своје пријатеље Тезеја и Пиритоја, који је са Тезејем
пошао у подземни свет као просилац Персефоне. Због тог
дрског потхвата Плутон је обојицу приковао за камен на
који су се, уморни, били спустили. Када њих двојица опазе
свога пријатеља Херакла, преклињући пруже му руке и
уздрхте од наде да ће помоћу његове снаге поново моћи да
се дочепају горњега света. Херакле одиста ухвати Тезеја за
руку, ослободи га окова и исправи са камена на коме је
окован лежао. Други покушај да ослободи и Пиритоја није
успео, јер је почело да му се тресе тло под ногама. Идући
даље Херакле препозна и Аскалафа, који је једном одао да
је Персефона на повратку јела забрањене нарове Хада.
Херакле уклони стену коју је на њега навалила Деметра
кад ју је обузело очајање због губитка кћери.
Затим упаде сред стада Плутонових и закла једнога
вола да би душе напојио крвљу. Пастир стада, Менетије,
128
не хтеде му то дозволити и због тога изазва јунака да се
порве с њим. Херакле га дохвати око паса, сломи му ребра
и пусти га тек на молбу Персефоне, владарке подземног
света. На капији Града Мртвих стајаше краљ Плутон; он
му не даде да уђе. Али стрела коју Херакле одапе рани бога
у раме, тако да он осети болове као и сваки обичан
смртник, и када га полубог сад скромно замоли да му
дозволи да са собом поведе пакленог пса, он се томе није
дуго противио. Ипак као услов затражи да Херакле свлада
пса не употребљавајући оружје које носи са собом. Тако
јунак пође да ухвати паклену неман, покривен једино
грудним оклопом и обавијен лављом кожом. Он га затече
како седи на ушћу реке Ахерона, и не обзирући се на то
што је лајање троглавог пса звучало као потмула
грмљавина која се одјекивањем устростручује, ухвати га за
ноге, па га обухвати рукама око врата и не пусти, мада се
отровна змија, која псу беше израсла уместо репа, изви
напред и уједе јунака за слабину. Он је чудовиште чврсто
држао за врат и стезао га све док упорну животињу није
свладао; затим је подиже и кроз други отвор Хада, код
Трезена у Аргу, опет срећно изби у горњи свет. Када
Кербер угледа дневну светлост, ужасну се и поче да бљује
отровну пену од које из земље изникнуше отровни једићи.
Херакле одмах однесе чудовиште у Тирин, оковано, и
баци га пред запањеног Еуристеја, који није могао да
верује својим очима. Сада краљ посумња да ће се икада
отарасити толико омраженог Зевсовог сина, преда се
својој судбини и отпусти јунака, који пакленог пса врати
његовим господарима у подземни свет.

129
130
 ХЕРАКЛЕ КОД АДМЕТА

У Фери, у Тесалији, живео је вољен од својих срећних

поданика племенити краљ Адмет са својом младом и
лепом женом Алкестом, која је, окружена красном децом,
волела свога мужа изнад свега. Једном је Зевс громом
убио чудотворног лекара Асклепија (Ескулапа), сина
Аполонова, из страха да овај својом вештином не начини
људе бесмртнима. Огорчен тиме Аполон убије Киклоте,
који су краљу богова ковали муње. Када је пред Зевсовом
срџбом Аполон побегао с Олимпа и био приморан да
ступи у службу код неког смртника, Адмет, син Феретов,
примио га је, са пуно љубави код себе. Њему је Аполон као
роб чувао говеда. Отада је Адмет био под моћном
заштитом бога Аполона, који је доцније опет дошао у
милост свога оца, Зевса.
Када је прошло време живота краљу Адмету и судбина
му досудила смрт, његов пријатељ Аполон, коме је као
богу све ово било познато, поради код богиње Судбине на
томе да ова дозволи. Адмету да Хадове претње избегне на
тај начин што ће место њега умрети и сићи у подземни
свет неки други човек. Стога Аполон остави Олимп и дође
у Феру своме старом домаћину, да њему и члановима
његове породице саопшти поруку о смрти коју му је
131
Судбина одредила, а истовремено и да му да средство
помоћу кога ће моћи то да избегне.
Адмет је био честит човек, али је волео живот, а сви
чланови његове породице, заједно са свима његовим
поданицима, уплаше се да кућа не буде лишена подршке,
жена и деца мужа и оца, а народ милостивог владара.
Адмет је стога лутао по својој држави и тражио неког
пријатеља који би хтео умрети место њега. Али се не нађе
ниједан који би то био вољан учинити, и ма колико да су
људи раније јадиковали због губитка који им предстоји,
охладили су се када су сазнали под којим би условима
Адмет могао да остане у животу. Чак и краљев седи отац,
Ферет, и исто тако стара мати, који су сваког часа
ишчекивали смрт, нису хтели ни оно мало живота којем
су се још надали да дају за сина. Само је Алкеста, његова
прекрасна жена пуна живота, срећна мати дивне
напредне деце, била надахнута тако чистом и
пожртвованом љубави према своме супругу да је изјавила
како је спремна да се за мужа лиши сунчане светлости.
Тек што је она то изустила, а већ се капијама двора
приближи црни жрец смрти, Танатос (Смрт), да своју
жртву одведе у царство сенки. Јер он је знао тачно дан и
час од Судбине одређен када Адмет треба да умре. Чим
Аполон спази да се приближује Смрт, он, бог живога, брзо
напусти краљев двор да не би близином Смрти био
обесвећен. Побожна Алкеста, пак, када виде да се
приближује одлучни час, очисти се текућом водом као
жртва која се приноси Смрти, узе свечану одећу и драгуље
из скриње од кедровине, и пошто се тако дивно украси,
помоли се пред домаћим олтаром богињи подземног
света. Затим загрли децу и мужа и најзад, из дана у дан све
слабија, у одређени час, окружена својим дворкињама,
уђе са мужем и децом у одају где је хтела да дочека
гласника подземног света.

132
 Ту се припреми за свечани растанак од својих. „Пусти
ме да говорим што ми срце жели“, рече она своме мужу;
„пошто ми је твој живот драгоценији од мога, за тебе
умирем сада када ми смрт још није запретила, сада, када
сам могла, изабравши неког племенитог Тесалца за
другог мужа, да живим срећно у двору. Али нећу да живим
лишена тебе, да живим гледајући осиротелу децу. Твој
отац и мати издали су те, мада би њихова смрт била
славнија, јер тада та не би остао удовац и не би морао да
се стараш за сирочиће. Ипак, када су богови већ овако
решили, нека буде; молим те само то да се сећаш мога
доброчинства и да деци, коју морам оставити, а коју ти не
волиш ништа мање од мене, не доводиш другу мајку, која
би их кињила, мучена завишћу.“
Муж јој се плачући закле да ће му и после смрти само
она бити жена, као што је и у животу била његова. Тада му
Алкеста преда расплакану децу, па се сруши онесвешћена.
Док су вршене припреме за погреб, Херакле лутајући
стигне у Феру, пред капије краљевог двора. Када су га
пустили, поче с послугом разговор, а случајно наиђе и сам
Адмет. Овај, обуздавајући своју тугу, дочека госта веома
срдачно, а када га Херакле, изненађен његовом црнином,
упита кога је изгубио, Адмет, да госта не би ражалостио
или га можда заплашио, одговори тако завијено да
Херакле помисли како је умрла нека даља рођака краљева
која му је дошла у посету. Због тога оста добро
расположен, нареди да га један роб допрати у гостинску
собу и да му донесе вина. Када му је пало у очи да је слуга
тужан, поче да га задиркује због превелике жалости. „Шта
ме гледаш тако озбиљно и свечано?“ запита га. „Слуга
треба да је љубазан према господаревим гостима! Нека
странкиња умрла је у вашој кући — па шта? Зар не знаш
да је то заједничка судбина свих људи? Ојађенима је
живот право мучење. Иди, стави на главу венац, исти
овакав као што га имам ја, па дођи да са мном пијеш.
133
Уверен сам да ће пун пехар убрзо отерати све боре с твога
чела.“ Али слуга се згрози на те речи. „Погодио нас је
тежак удес“, рече он, „уз који не приличи смех ни
гошћење. Одиста, Феретов син и сувише је гостољубив
када је у својој онако дубокој жалости примио једног
овако лакомисленог госта.“ „Зар не смем да будем
расположен“, одговори Херакле зловољно, „због тога што
је умрла нека странкиња?“ „Странкиња!“ повика слуга
запањен. „Можда је теби била странкиња; нама она то
није била!“ „Значи да ме Адмет није тачно обавестио о
својој несрећи“, забезекнуто рече Херакле. Али роб му
одговори: „Но, ти буди расположен, бол мога господара
тиче се само његових пријатеља и његових слугу!“
Међутим, Херакле више није имао мира, све док није
сазнао истину. „Зар је могуће?“ повика он. „Лишен је
толико дивне жене, па ипак је странца дочекао тако
гостољубиво? Нерадо сам ушао на капију, а ипак сам у
ожалошћеној кући украсио главу венцем, расположио се
и пио! Али, реци ми, где је сахрањена та побожна жена?“
„Ако пођеш право путем који води у Ларису“, одговори му
роб, „видећеш лету гробницу коју смо већ подигли.“ После
тих речи плачући остави странца.
Када је остао сам, Херакле не поче да јадикује, него
брзо донесе у души одлуку. „Морам спасти покојницу“,
рече у себи, „и вратити је мужу и кући; другачије нећу
моћи да узвратим благонаклоност коју ми је указао. Поћи
ћу на гроб и тамо ћу сачекати Танатоса, господара мртвих.
Свакако ћу га тамо затећи када дође да пије крв жртве која
ће му бити принета на гробу покојнице. Тада ћу скочити
из заседе, брзо ћу га шчепати, обухватити га рукама, и
никаква сила на свету неће моћи да ми га отме пре него
што ми уступи свој плен.“ Са таквом одлуком напусти он у
највећој тајности краљев двор.
Адмет се вратио у опустелу кућу и са својом
остављеном децом болно је жалио супругу, која се тако
134
жртвовала, а бол није могло да му ублажи ни саучешће
његових верних дворјана. Тада његов гост Херакле поново
ступи на кућни праг, водећи за руку неку жену покривену
велом. „Ниси добро учинио, о краљу“, рече он, „што си
хтео да ми прећутиш смрт своје жене. Дочекао си ме у
своме дому као да те жалости само туђа туга. Тако сам ја,
не знајући, учинио велику неправду и у ожалошћеној кући
просуо жртву радосницу. Ипак, у твојој недаћи не желим
да те и даље још жалостим. Чуј због чега сам се вратио.
Ову девојку добио сам као победну награду приликом
убојних игара. Сад идем у Тракију да се борим противу
краља Бистоњана. Док не завршим овај потхват, предајем
ти девојку као робињу, брини се о њој као о својини неког
свога пријатеља.“
Адмет се уплаши кад чу шта Херакле говори. „Смрт
своје жене прикрио сам ти не због тога што те нисам
примио као пријатељ, или те презирао“, одговори он,
„него да себи не бих причинио још већи бол, јер бих те
морао пустити да одеш у кућу неком другом пријатељу.
Ову жену, пак, молим те, господару, одведи другом неком
становнику Фере, а не мени, толико напаћеном. Имаш
свакако довољно гостољубивих пријатеља у своме граду.
Како могу без суза да гледам ову девојку у својој кући? Не
могу допустити да она станује у одељењу за мушкарце, а
зар да за њу уредим одаје своје покојне жене? Далеко од
тога! Бојим се оговарања Ферењана, а плашим се и
прекора покојнице!“ Тако говораше краљ Адмет бранећи
се, али чудна жеља ипак је стално привлачила његове
погледе ка женској прилици потпуно обавијеној велом.
„Ма ко да си ти, о, жено“, рече Адмет уздишући, „знај да
по узрасту и стасу чудно личиш на моју Алкесту. Херакле,
заклињем те боговима, води ову жену испред мојих очију
и немој да ме, намученог, мучиш још више! Јер чим је
погледам, чини ми се да видим своју умрлу жену, а поток
суза навире ми на очи, и поново се тешко растужујем.“
135
 Херакле потисну своје право осећање и одговори му
тужно: „О, да ми је Зевс дао ту снагу да ти твоју храбру
жену вратим из царства сенки на светлост дана, и да ти
тиме захвалим за толику доброту!“ „Знам, то би ти радо
учинио“, одговори Адмет, „али када се још икоји покојник
вратио из царства сенки?“ „Па“, настави Херакле
живахније, „пошто се то не може догодити, дај времену да
ублажи твој бол, јер жаљењем не чиниш по вољи
мртвима. Немој потпуно одбацити ту мисао да ће друга
жена моћи да ти још једном развесели живот. Најзад,
мени за љубав прими у кућу ову племениту девојку коју ти
доводим. Покушај бар. Чим ое покаже да ти је то
незгодно, нека она одмах напусти твоју кућу!“
Тако Адмет, не желећи да увреди госта, би принуђен
да пристане. Чинећи то врло нерадо, ипак нареди да слуте
отпрате жену у унутрашње просторије. Али Херакле то не
дозволи. „Немој“, рече он, „ово моје благо о, краљу,
поверавати рукама робова! Кад будеш желео, уведи је
сам!“ „Не“, одговори Адмет, „нећу је ни додирнути. Осећао
бих као да сам погазио реч коју сам дао драгој покојници.
Нека уђе, али без мене!“ Ипак, Херакле није мировао све
док Адмет није узео за руку жену покривену велом. „Е, па“,
рече Херакле радосно, „причувај је, али добро погледај
девојку да видиш личи ли одиста на твоју супругу, и
прекрати своју жалост!“
При том Херакле уклони вео и показа краљу, који је
зачуђен још сумњао, његову оживелу супругу. Док је он,
као без живота, држао живу жену за руку, и дршћући и
бојажљиво уживао гледајући је, полубог му исприча како
је код гроба дохватио Танатоса и борбом му отео плен. На
то Адмет полете жени у наручје. Али она оста нема и не
смеде да одговори на његове нежне узвике. „Нећеш јој
чути глас“, објасни му Херакле, „све док не осване трећи
дан, и са ње се не скине смртно посвећење. Ипак, води је
утешен у њене одаје и радуј се што је поново имаш. Добио
136
си је поново због тога што си према странцима увек био
тако племенит и гостољубив. А мене пусти да пођем куда
ме судбина води!“ „Пођи у миру, јуначе!“ рече краљ Адмет,
„вратио си ме у бољи живот. Веруј ми да сам ти захвалан
за овоју срећу! Нека ми сви грађани моје земље помогну
око извођења великих игара, а мирис жртава нека се
подигне са свих олтара! При томе мислићу са
захвалношћу и љубављу на тебе, о, моћни сине Зевсов!“...

137
ТЕЗЕЈ

138
 ЈУНАКОВО РОЂЕЊЕ И МЛАДОСТ

Тезеј, велики јунак и краљ Атине, био је син Егеја и

Етре, кћери краља Питеја из Трезена. По очевој лози
водио је порекло од старог краља Ерихтонија и оних
Атињана који су, према бајци тога краја, изникли
непосредно из земље. Са материне стране предак му је био
Пелоп, који је по броју своје деце био најмоћнији Међу
пелопонеским краљевима. К једноме од његових синова,
Питеју, оснивачу малога града Трезена, свратио је, као
пријатељ, тински краљ Егеј, који није имао деце и који је
владао двадесетак година пре Јасоновог аргонаутског
потхвата.
Овога Егеја, најстаријег од четири сина краља
Пандиона млађег, тешко је забрињавало што му брак није
благословен потомством. Он се, наиме, много бојао
педесеторице синова свога брата Паланта, који су према
њему имали непријатељских намера и презирали га што
нема деце. Тако он дође на мисао да се тајно, без знања
своје супруге, још једном ожени, у нади да ће на тај начин
добити сина који ће му бити ослонац у старости и у
владавини. Он се повери своме домаћину Питеју, а срећа
је хтела да се баш овоме јавило необично пророчанство,
које му је навестило да се његова кћи неће славно удати,
139
али ће зато родити славнога сина. Ово треземоког краља
и склони да своју кћер Етру потајно уда за човека који код
куће већ има жену. Када се то свршило, Егеј остаде још
само неколико дана у Трезену, па се онда врати у Атину.
Када се на морској обали опраштао са својом другом
женом, стави мач и обућу испод једног великог камена и
рече: „Ако богови буду наклоњени овој нашој вези (коју
нисам закључио из лакомислености, него да бих својој
кући и земљи створио ослонац), и ако ти подаре сина, ти
га потајно одгаји и никоме живом немој рећи ко му је
отац. Кад одрасте толико да има снаге да одгурне овај
камен, доведи га на ово место, нека узме обућу и мач, и
пошаљи ми га с тим у Атину.“
Етра одиста и роди сина, да му име Тезеј и остави га
да расте под старатељством свога деде Питеја. Правог оца
детињег она, према наређењу мужевљевом, затаји, а дед
рашири бајку да је Тезеј син Посејдонов. Овом богу су,
наиме, Трезењани указивали нарочиту почаст, као
заштитнику њихова града, њему су приносили на жртву
прве плодове, и његов трозубац био је грб Трезена. Стога
се у земљи није негодовало што је краљева кћи била
удостојена тиме да добије дете од божанства које је толико
поштовано.
Када се младић развио и стекао дивну телесну снагу, а
уз то показивао храброст, разборитост и одлучност,
његова мати Етра одведе га до камена, обавести га о
његовом правом пореклу и позва да узме знаке за
препознавање које је оставио његов отац, па да отплови у
Атину. Тезеј се одупре о големи камен и са лакоћом га
одгурну у страну. Привеже обућу за ноге, а око бедара
припаса мач. Али успротиви се да плови морем, мада су га
дед и мати свесрдно молили за то. Пут сувим преко
превлаке до Атине био је тада веома опасан због заседа
које су постављали разни разбојници и злочинци. Јер, у
оно доба било је људи који су, истина, били ненадмашни
140
по снази и потхватима својих мишица, али те своје
способности нису употребљавали за корисна дела, већ су
уживање налазили у обести и силовитости, па су
злостављали или уништавали све што би им пало под
руку. Неке од њих истребио је Херакле приликом својих
похода. Али у то време он је баш служио као роб код
краљице Омфале у Лидији, и док је чистио ту земљу, у
Грчкој су насиља поново овладала јер није било никога да
их спречи. Због тога је путовање копном од Пелопонеза до
Атине било скопчано са највећим опасностима, и дед
тачно описа младоме Тезеју свакога појединог разбојника
и убицу, и какве све свирепости они врше над странцима.
Али Тезеј већ одавно беше узео Херакла и његову храброст
за узор. Када је Тезеју било седам година, Херакле је
посетио његовог деду Питеја, и док је с краљем седео за
столом и частио се, међу осталим дечацима Трезена
којима су дозволили да посматрају гозбу налазио ое и
мали Тезеј. Херакле је приликом гозбе скинуо своју лављу
кожу. Сви остали дечаци, када су угледали кожу, побегли
су безобзирце, а Тезеј је изашао без икаква страха, узео из
руку једног слуге секиру и њом навалио на кожу, коју је
сматрао за правога лава. После те посете, Тезеј је пун
дивљења ноћу сањао о Херакловим јуначким подвизима,
а ни дању није мислио ни о чему другоме нето само о томе
како ће једном и сам извршити слична дела. Обојица су
били и у крвном сродству, јер су им матере биле блиске
рођаке.
Тако се сада шеснаестогодишњи Тезеј није могао
помирити с мишљу да, док његов рођак свуда тражи
злочинце и чисти од њих и земљу и море, он бежи од њих
када му се већ пружа прилика за борбу. „Шта би“, рече
нерасположено, „помислио бог кога сматрају мојим оцем
о том бојажљивом путовању под сигурним окриљем
његових таласа, шта би мој прави отац рекао кад бих му
као знак за распознавање донео ненапрашене ципеле и
141
неокрвављен мач?“ Те речи допадоше се његовом деди,
који је такође био велики јунак. Мати му даде свој
благослов, и Тезеј оде.

142
 ТЕЗЕЈ ОДЛАЗИ ОЦУ

Први који му изиђе у сусрет био је друмски разбојник

Перифет, чије је оружје био топуз окован гвожђем, којим
је странце обарао на земљу, а по коме је и добио надимак
„Бацач топуза“.
Када Тезеј дође у околину Епидаура, изјури овај
зликовац из тамне шуме и препречи му пут. Али младић
му довикну расположено: „Бедниче! Баш си ми добро
дошао, твој топуз добро ће пристајати ономе који се
решио да у свет пође као други Херакле!“ С тим речима
баци се на разбојника и уби га после кратке борбе. Од
убијеног узме топуз из руке и понесе га са собом као
трофеј и оружје.
Другога разбојника срете он код Коринтске превлаке.
Био је то Синид, „Савијач оморике“, тако назван по томе
што је, кад би му неки путник пао у руке, имао обичај да
својим џиновским снажним рукама савије врхове двеју
оморика, за њих свеже заробљеника и пусти да га стабла
оморике, раздвојивши се, растргну. Убијајући ово
чудовиште Тезеј освети свој топуз. Синид је имао лепу,
витку кћер, по имену Перигина, коју је Тезеј видео како
побеже преплашена убиством свога оца, и сада ју је свуда
тражио. Девојка се беше сакрила у густо израсло шибље,
143
па га је, као да је оно разуме, с детињом наивношћу
преклињала, завезујући му се да му, ако је прикрије и
спасе, никада неће наносити штете, нити га спаљивати.
Када је Тезеј позвао девојку уверавајући је да јој неће
учинити никаква зла, и да ће се, штавише, о њој старати
што боље буде могао, изиђе она из свога склоништа и
отада остаде под његовом заштитом. Он је касније уда за
Дејона, сина краља Ехалије Еурита. Цело њено потомство
држало се заклетве и никада није спалило ниједну биљку
која је заштитила њихову прамајку.
Али Тезеј није само друм којим је путовао чистио од
покварених људи него је сматрао да мора повести борбу и
противу штетних животиња, па је и у томе био сличан
Хераклу. Тако, између осталога, убије он Феју; тако се
звало кромионско свињче које није било обична
животиња, већ ратоборна и тешко савладива зверка.
Вршећи разна јунаштва, дође он до границе Мегаре и
наиђе на Скирона, трећег злогласног друмског
разбојника, који је боравио на високим стенама између
Мегаре и Атике. Овај је имао обичај да из бестидне обести
путницима пружи ноге да му их перу, и док би они то
чинили, он би их једним ударцем ноге бацио у море. Тезеј
сад њега казни истом смртном казном.
Дошав на античко земљиште, срете он код града
Елеусине пустахију Керкиона. Овај је нагонио путнике на
рвање и убијао их када их победи. Тезеј прихвати његов
позив, савлада га и ослободи свет овога чудовишта.
Пошто је путем само мало одмакао, стигне он до Дамаста,
последњег и најокрутнијег друмског разбојника, кога су
сви познавали само по његовом надимку Прокруст, што
значи „Истезало“. Прокруст је имао две постеље, једну
врло кратку, а другу веома дугачку. Када би му дошао
надомак неки мален странац, сурови разбојник одвео би
га на спавање до дугачке постеље. „Као што видиш“,
говорио би он тада, „моја постеља је сувише велика за
144
тебе, чекај да је подесим, пријатељу!“ При томе би му
истезао удове све док овај не издахне. Кад би, пак, наишао
неки путник висока раста, он га је водио до кратке постеље
и говорио му: „Жао ми је, драги мој, што моја постеља није
начињена за тебе, и што је сувише мала, али ту ћемо брзо
помоћи!“ Па би му одсекао ноге за онолико колико су биле
дуже од постеље. Овога, иначе великог, дива, Тезеј је
бацио на малу постељу и скратио му дугачко тело мачем
тако да је бедно завршио.
Тако се већини разбојника догодило да им Тезеј
одмазди оним истим начином којим су они вршили
насиља.
Целим путем дотле јунаку се није догодило ништа
лепо. Када је најзад дошао до реке Кефиса, срете неколико
мушкараца из племена Фиталида, који га примише
гостољубиво. Пре свега, на његову молбу, очистише га на
уобичајени начин од проливене крви и угостише га у
својој кући. Пошто се добро провео код њих и срдачним
речима захвалио овим ваљаним људима, упути се он у
постојбину свога оца, која је сада била близу.

145
 ТЕЗЕЈ У АТИНИ

У Атини млади јунак не нађе мир и радост које је

очекивао. Међу становницима града владао је раздор и
пометеност, па и у самој кући свога оца Егеја затече
жалосно стање. Медеја, која на својим змајским колима
беше напустила Коринт и очајног Јасона, стигла је у Атину
и успела да се додвори староме Егеју обећавајући да ће му
помоћу својих чаролија вратити младалачку снагу. Због
тога је краљ живео с њом у врло присним односима.
Страшна жена била је помоћу својих мађија обавештена о
доласку Тезејевом, па наговори Егеја, који је због раздора
својих грађана сумњао у свакога, да странца, за кога он
није ни слутио да му је син и кога је она представила као
опасну уходу, почасти као госта и да га отрује. Тако се Тезеј
непознат појави при доручку и порадова се што ће
омогућити оцу да сам открије ко је пред њим. Већ су му
принели и отрован пехар, а Медеја је с нестрпљењем
очекивала тренутак када ће нови гост, кога се бојала
верујући да ће је отерати из куће, испити први гутљај, који
би био довољан да му заувек заклопи младе и будне очи.
Међутим, Тезеј, више жељан очевог загрљаја него
пехара, извуче, да би тобоже исекао месо, мач који му је
отац оставио испод огромног камена, желећи да Егеј
146
примети оружје и тако позна сина. Чим је мач блеснуо,
отац је познао оружје и оборио пехар с отровним вином.
Пошто се са неколико питања потпуно уверио да пред
њим стоји, у пуном цвету јуначке младости, син кога му је
досудила судбина, Егеј га чврсто загрли. Затим га одмах
представи окупљеном народу, коме је Тезеј морао да
исприча доживљаје са свога путовања, и народ радосним
усклицима поздрави тако рано осведоченог јунака. Краљ
Егеј је тад омрзнуо дволичну Медеју, и ту чаробницу са
убилачким намерама протерао из земље.

147
 ТЕЗЕЈ КОД МИНОЈА

Прво јуначко дело које Тезеј изврши откако је као

краљев син и наследник атичког престола живео поред
свога оца било је истребљење педесет синова његовог
стрица Паланта, који су се раније надали да ће се дочепати
престола ако Егеј умре без потомства. Они су били
разгневљени не само због тога Што је садашњи краљ
Атињана, Егеј, био усвојени син Пандиона, него и зато
што ће и убудуће неки уљез владати њима и земљом. Због
тога се прихвате оружја и поставе дошљаку заседу. Али
гласник кога су собом водили, а то је био неки странац, ода
тај план Тезеју, који изненада изврши препад на њихову
заседу и убије сву педесеторицу. Да овом нужном крвавом
самоодбраном не би дигао народ противу себе, Тезеј се
одлучи да предузме један опште користан потхват. Он
успе да савлада маратонског бика који је становницима
четири атичка села задавао многе невоље, проведе га кроз
Атину да га сви виде, и најзад га принесе на жртву
Аполону.
У то време већ по трећи пут дођоше са Крита
изасланици краља Миноја да узму уобичајени данак. С
тим данком је овако стајало: син Минојев, Андрогеј, био
је, како се причало, на превару убијен у атичким брдима.
148
Због тога је његов отац казнио становнике убиственим
ратом, а и богови су опустошили земљу сушом и
болештинама. Тада Аполоново пророчиште наговести да
ће гнев богова и патње Атињана престати ако успеју да
умире Миноја и да сваких девет година шаљу на Крит као
данак седам младића и седам девојака. Миној је те
младиће и девојке затварао у свој чувени Лавиринт, који
му је саградио Дедал, а тамо их је, прича се, страшни
Минотаур, пола човек а пола бик, убијао или уништавао
на други начин. Када је дошло време трећем давању
данка, и очеви који су имали неудате кћери и синове
морали да их предају ужасној судбини, поново плану
негодовање становника противу Егеја и сви почеше да
ропћу што једино он, виновник целог овог недела, не трпи
од те казне, пошто је неко копиле које се довукло овамо
прогласио за свога наследника, и потпуно равнодушно
гледа како им се отимају законита деца.
Тезеја су болеле ове оптужбе, јер се већ навикао да
судбина својих суграђана сматра као своју. Он устаде на
скупштини и изјави да се пријављује добровољно, без
извлачења коцке. Цео свет задиви се због његове
племенитости и пожртвоване грађанске свести. Мада га је
отац обасуо усрдним молбама да га не лишава тако брзо
неочекиване среће што је стекао сина и наследника, Тезеј
остаде непоколебљив у својој одлуци и умири оца
уверавањима пуним самопоуздања да са младићима и
девојкама који су коцком изабрани он не одлази у
пропаст, него да савлада Минотаура.
Брод који је дотада превозио несрећне жртве на Крит
пловио је са црним једрима. Сада, пак, када Егеј чу да син
говори са тако гордим поуздањем. Опреми брод додуше
као и пре, али ипак даде крмару да понесе и једно бело
једро и нареди му да га развије ако се Тезеј врати спасен;
у противном случају нека доједри са црним и на тај начин
издалека објави несрећу.
149
 Када је коцка била извучена, млади Тезеј одведе
изабране дечаке и девојке у Аполонов храм и у њихово
име принесе богу на жртву, као дар молилаца, маслинову
грану обавијену белом вуном. Пошто су очитане свечане
молитве, оде он у пратњи целога народа са изабраним
младићима и девојкама на морску обалу и укрца се у
жалосни брод.
Делфијско пророчиште саветовало му је да за
заштитницу изабере богињу љубави и да се повери њеном
покровитељству. Тезеј није разумео овај савет, али ипак
принесе жртву Афродити. Међутим, успех потпуно
објасни смисао овог пророчанства. Јер када се Тезеј
искрцао на Криту и појавио пред краљем Минојем, његова
лепота и јуначка младост одмах привукоше погледе љупке
краљеве кћери Аријадне. Она му на тајном састанку
призна своју љубав и преда му клупче конца. Крај овога
клупчета требало је да завеже на улазу у лавиринт, и док
буде корачао замршеним ходницима да пусти да му се оно
одмотава у руци све док не доспе до онога места где
страшни Минотаур чува стражу. Аријадна му истовремено
преда и зачарани мач којим ће моћи да убије то
чудовиште.
Тезеја и целу његову пратњу Миној посла у лавиринт.
Тезеј је био вођ својих другова; он својим чаробним
оружјем убије Минотаура, па помоћу конца који се
одмотавао срећно изиђе из мрачних ходника лавиринта
са свима који су били с њим. Тако побеже са друговима, уз
помоћ и у друштву Аријадне, коју млади јунак поведе са
собом, усрећен том драгом победничком наградом коју је
неочекивано извојевао. По њеном савету нареди он да се
пробије дно критским бродовима, како би онемогућио
њеном оцу да их гони.
Тезеј већ поверова да је његов драги плен сасвим у
безбедности, па безбрижно оде с Аријадном на острво
Дију, које је касније названо Накс.
150
151
 Ту му се у сну појави бог Бах и изјави да је сама
судбина одредила Аријадну њему, Баху, за невесту, па му
запрети свим могућим недаћама ако му не препусти
миљеницу. Тезеја је његов дед васпитао у богобојажљивом
духу; он се бојао божјега гнева, па расплакану очајну
краљеву кћер остави на пустом острву и отплови даље. У
ноћи се појави Аријаднин прави младожења, Бах, и
одведе је на брдо Дријо. Тамо најпре ишчезе сам бог, а
ускоро затим поста невидљива и сама Аријадна. Тезеј и
његови сапутници се врло ражалостише због отмице
девојке. У својој жалости заборавише да је на њиховом
броду још увек црно једро са којим су се отиснули од
атичке обале. Стога пропустише да, према Егејевом
наређењу, разапну бело једро, и брод је са жалосним
знамењем једрио ка родној обали.
Када се брод приближавао, Егеј се баш налазио на
обали и с једне избочене стене уживао у изгледу отвореног
мора. По црној боји једра закључи он да му је син мртав.
Тада уста са стене на којој је седео и у очајању и
превеликом болу сурва се у дубину. Међутим је Тезеј већ
пристао с бродом и, пошто је у пристаништу принео жртву
коју је при поласку обећао боговима, пошаље у град
гласника да јави како су спасени и младићи и девојке,
заједно с њим. Гласник није знао шта да мисли о дочеку
на који је наишао у граду. Док га једни радосно
поздравише добродошлицама и окитише венцима као
носиоца радосне вести, друге затече погружене у тешкој
жалости, без имало воље да слушају његове радосне речи.
Најзад се полако реши ова загонетка, јер вест о смрти
краља Егеја поче полако да се шири. Гласник је, истина,
примао венце, ади њима није украшавао чело, него
гласничку палицу, и тако се вратио на обалу. Ту затече
Тезеја још у храму, заузетог око приношења жртве, и због
тога остаде пред вратима храма, да богослужење не би
ометао жалосном вешћу. Чим је догорела жртва, гласник
152
објави Егејеву смрт. Погођен болом као громом, Тезеј се
баци на земљу, а када се поново прибра, сви пожурише у
град, али не са радосним узвицима, као што су
замишљали, него уз јадиковке и кукање.

153
 ТЕЗЕЈ КАО ВЛАДАР

Пошто је уз велику жалост сахранио оца, Тезеј посвети

Аполону обећану жртву. Брод са тридесет весала, којима
је отпутовао с атичким младићима и девојкама и којим се
спасен вратио, Атињани су сачували за вечну успомену на
тај начин што су стално замењивали свако иструлело дрво
на њему. И тако је овај освештени остатак старог јуначког
времена још дуго после Александра Великог показиван
пријатељима старина.
Тезеј, који је сада постао краљ, убрзо доказа да није
само јунак у рату и борби, него да је способан и да уреди
државу и народ усрећи у миру. У томе он надмаши чак и
свој узор, Херакла. Он, наиме, предузе велико, дивљења
достојно дело. Пре његове владавине већина становника
Атике живела је растурено око тврђаве и малога града
Атине, по мајурима и засеоцима. Због тога су се тешко
могли окупљати да решавају о јавним пословима.
Штавише, чешће су се кавжили због ситних размирица
око граничних имања. Тезеј сада све грађане с атичког
подручја уједини у један град и тако од растурених
општина начини једну заједничку државу. Ово велико
дело не оствари он силом, као какав тиранин, него
обилазећи поједина села и племена и тражећи њихов
154
добровољни пристанак. Сиромашне и ниже слојеве није
требало дуго наговарати; они су од заједничког живота с
имућнима могли имати само користи. Али моћнима и
богатима обећа он ограничење краљевске власти, која је
дотле у Атини била неограничена, а исто тако и потпуно
слободно уређење. „Ја лично“, рече он, „желим само да
будем ваш војсковођа у рату и заштитник закона, а у свему
осталом биће дата равноправност овима мојим
суграђанима.“ Ово добро примише отмени људи, а други,
којима је промена државног уређења била мање
добродошла, побојаше се његове омиљености код народа,
његове велике моћи и добро познате храбрости, па зато и
они радије попустише наговору човека који их је ионако
могао присилити.
Тако Тезеј распусти све поједине управе и самостално
поглаварство у општинама, основа у средини града
заједничку општинску управу, и установи једну свечаност
за све грађане, коју назва Панатенеја, тј. свечаност свих
Атињана. Тек тада Атина поста прави град, а њено име
тада тек сви прихватише. Раније је она била само један
Краљевски дворац, назван Кекропов град, по свом
оснивачу, око кога је било само мало грађанских кућа. Да
би овај град још више повећао, позва он досељенике из
свих крајева, обећавајући им иста грађанска права, јер је
хтео да у Атини заснује општу заједницу народа. Али да
придошли бројни досељеници не би унели неред у
новоосновану државу, он најпре подели народ у племиће,
земљораднике и занатлије, па свакоме том сталежу
одреди његова права и дужности, тако да су се племићи
истицали угледом и јавним службама, земљорадници
корисним занимањем, а занатлије великим бројем. Своју
краљевску власт он ограничи, као што је и обећао, и
потчини је савету племића и скупштини народа...

155
 ТЕЗЕЈ И ФЕДРА

Тезеј је био сада на прекретници своје среће. У тешку

га невољу баци још један покушај да срећу не тражи само
у пустоловинама, него да је заснује на свом рођеном
огњишту. Кад је Тезеј у јеку својих јуначких дела и у првим
својим младићким годинама отео с Крита миљеницу своје
младости, Аријадну, од њеног оца, Миноја, њу је пратила
њена мала сестра Федра, која није хтела да се одваја од ње.
А кад је Аријадну преотео бог Бах, отишла је Федра са
Тезејем у Атину, јер се није усуђивала да се врати свом оцу
тиранину. Тек кад јој је отац умро, врати се девојчица
бујне лепоте у свој завичај, Крит, и тамо израсте у лепу и
мудру девојку у краљевској кући свога брата Деукалиона,
који је сада, као краљев најстарији син, владао острвом.
Тезеј је много слушао о њеним дражима и веровао да
је она по лепоти и љупкости слична својој сестри
Аријадни, његовој првој миљеници. Деукалион, нови
владар Крита, био му је наклоњен и, када се Тезеј вратио
са крваве свадбе свога пријатеља у Тесалији, он склопи с
Атињанима савез за одбрану и напад. Тада му се Тезеј
обрати с молбом да му своју сестру Федру да за жену. Овај
га није одбио, и Егејев син убрзо се ожени Крићанком,
која је одиста и по стасу и по понашању била толико
156
слична миљеници из његове младости да се Тезеју
учинило да је наде својих младићких година испунио у
мужевном добу. Да би му срећа била потпуна, Федра прве
године брака роди краљу два сина: Акаманта и
Демофонта.
Али Федра није била ни тако добра ни тако верна као
што је била лепа. Више од седога оца њој се допадао млади
краљев син, Хиполит, њен вршњак. Овај Хиполит био је
једини Тезејев син кога му је родила отета Амазонка. У
раној младости отац је дечака послао у Трезен, да га тамо
васпитавају браћа Тезејеве мајке, Етре. Кад је одрастао,
лепи и смерни младић, који се решио да цео свој живот
посвети девичанској богињи Артемиди и који дотле није
поклонио пажњу ниједној жени, дође у Атину и Елеусину
да помогне око прославе мистерија. Ту га Федра виде први
пут, па помисли да види свога мужа подмлађеног, а његов
лепи стас и скромност распалише нечисте жеље у њеном
срцу. Ипак она успе да у грудима прикрије изопачену
страст. Када је младић отпутовао, сагради она на атинској
тврђави храм посвећен богињи љубави, одакле се могао
видети Трезен, и који је касније добио назив: „Храм
Афродите која гледа у даљину“. Ту је Федра седела данима
гледајући море.
Када Тезеј најзад отпутова у Трезен да посети своје
сроднике и сина, пође с њим онамо и његова супруга и
проведе тамо дуже време. И ту се још дуго борила са
нечистим пламеном у своме срцу; тражила је самоћу и под
миртама оплакивала своју несрећу. Најзад се повери
својој старој дадиљи, жени која је била препредена и
одана својој господарици слепом и лудом љубављу.
Дадиља убрзо узе на себе да младића обавести о грешној
страсти његове маћехе. Али безазлени Хиполит саслуша
дадиљу с гнушањем. Његово се ужасавање повећа још
више када му неверна маћеха предложи да свога оца
уклони с престола и да с њом подели скиптар и владавину.
157
У своме гнушању он прокле све жене, уверен да је
обесвећен већ и самим слушањем тог срамног предлога.
Пошто Тезеј баш тада није био у Трезену — јер је тај
тренутак уграбила неверна жена — Хиполит изјави да не
жели ни тренутка више да борави са Федром под истим
кровом па, пошто је претходно дадиљу отпремио онако
како је заслужила, пожури се ван града да лови по шумама
и буде у служби своје драге господарице, богиње
Артемиде, и да се краљевој кући не приближи све док се
отац не врати, да му се изјада.
Федра није могла да преживи одбијање својих
злочиначких понуда. У њој су се борили свест о злочину и
неизмерна страст; али пакост надјача. Када се Тезеј врати,
затекне своју жену обешену, а у њеној грчевито стиснутој
десници стегнуто писмо које је написала пред смрт; у
њему је стајало: „Хиполит је напао на моју част. Да бих
избегла његовим гоњењима, преостао ми је само један
излаз. Умрла сам пре него што сам укаљала част свога
мужа.“
Тезеј је дуго стајао као у земљу укопан од
запрепашћења и гнушања. Најзад пружи руке к небу и
поче да се моли: „Оче Посејдоне, који си ме увек волео као
своје рођено дете, некада си ми обећао да ћеш ми
услишити три молбе и тиме ми указати своју милост. Сада
те подсећам на то обећање. Испуни ми само једну жељу:
дај да мој проклети син не доживи данашњи залазак
сунца!“ Тек што је Тезеј изговорио ову клетву, када
Хиполит, вративши се из лова и обавештен о повратку
очевом, уђе у двор и, идући за гласом јадиковке, дође пред
оца и маћехин леш, На очеве погрде син мирно одговори:
„Оче, савест ми је чиста. Не осећам се кривим ни за какво
зло дело.“ Али Тезеј му пружи маћехино писмо и без суда
га протера из земље. Хиполит се позва на своју
заштитницу, девичанску Артемиду, као на сведока своје

158
невиности, па се плачући и уздишући опрости са својом
другом отаџбином, Трезеном.
Још истога дана свечери потражи Тезеја гласник,
који, изведен пред краља, рече: „Господару и краљу наш,
твој син Хиполит не види више светлост дана!“ Тезеј ову
поруку саслуша потпуно хладно и с горким осмехом рече:
„Је ли га убио непријатељ чију је жену обешчастио, као
што је хтео да обешчасти и жену свога оца?“ „Не,
господару“, одговори гласник „убила су га његова
властита кола и твоје клетве!“ „О, Посејдоне“, рече тада
Тезеј, дижући руке к небу у знак захвалности, „данас си се
показао као мој прави отац и услишио си моју молитву!
Али реци ми, гласниче, како је умро мој син? Како је
погодио топуз одмазде онога који је упрљао моју част?“
Гласник поче да прича: „Ми, слуте, тимарили смо на
морској обали коње нашег господара Хиполита када
стиже вест о његовом прогону. Убрзо дође и он у пратњи
својих пријатеља из младости, који су јадиковали. Нареди
нам да спремимо коње и кола за полазак. Када је све било
припремљено, подиже он руке к небу и помоли се: „Зевсе,
уништи ме ако сам зао човек! Нека мој отац, остао ја жив
или мртав, сазна да ми је неоправдано одузео част!“ Тада
узе бич у руке, скочи на кола, дохвати узде и праћен
послугом упути се ка Аргу и Епидауру. Тако дођосмо на
пусту морску обалу; с десне стране било је море, с леве
брежуљци са стеновитим обронцима. Одједном чусмо
неку потмулу буку, сличну подземној грмљавини. Коњи
почеше да зазиру и начуљише уши, а ми остали
бојажљиво се обазресмо да видимо откуда долази та јека.
Када погледасмо на море, указа нам се један талас, који се
уздизао к небу високо као кула и који нам је заклањао
поглед на Превлаку и обалу. Огромни талас убрзо се с
пеном и бучањем баци на обалу, баш на пут којим су
грабили коњи. Али са бесним валом море истовремено
избаци и неко чудовиште, џиновског бика, од чије рике
159
одјекнуше обала и стене. Овај призор изненада уплаши
коње. Наш господар, навикао иначе да управља коњима,
обема рукама јако затеже узде и држаше их онако као што
вешти кормилар управља крмом. Али коњи се
усплахирише, почеше гристи узде, отказаше кочијашу
послушност и нагоше напред. Али када су хтели да појуре
равним друмом, морска им неман препречи пут. Они тад
скренуше у страну к стенама, а бик их сасвим притесни уз
њих, јурећи покрај самих точкова. Тако се најзад догоди
да су са друге стране наплаци точкова почели наилазити
на стене, и твој несрећни син претури се преко главе,
заједно са преврнутим колима, а коњи без возача
одјурише и стадоше га вући по песку и обалском камењу.
Све се одиграло и сувише брзо и ми, пратиоци, нисмо
могли да прискочимо господару у помоћ. Напола
здробљен, повика он још једном на овоје иначе тако
послушне коње, закука због очеве клетве и издахну. Једна
избочена стена заклони нам видик. Морска неман нестаде
као да ју је земља прогутала. Док су остале слуге без даха
пратиле траг кола, ја сам пожурио овамо, о краљу, да ти
јавим о жалосној судбини твога сина.“
После извештаја Тезеј је још дуго и без иједне речи
буљио преда се. „Не радујем се његовој несрећи, а и не
оплакујем је“, рече најзад замишљено, утонуо у сумњу.
„Кад бих могао да га још видим живог, да га испитам, да с
њим разговарам о његовој кривици.“ Ове речи прекиде
нарицање неке старице која, седе рашчупане косе и с
поцепаном хаљином, дојури раздвојивши редове дворана
и баци се пред ноге краљу Тезеју. То је била седа дадиља
краљице Федре, која на вест о Хиполитовој жалосној
пропасти, мучена савешћу, није више могла да ћути, него
плачући откри краљу невиност младићеву и кривицу своје
господарице. Пре но што је несрећни отац могао да дође
себи, слуге јадикујући донеше на носилима пред краља
његовог сина Хиполита, размрсканог али још живог.
160
Покајнички и сав очајан, Тезеј приђе сину на самрти; овај
прикупи последњу животну снагу и постави питање
онима који су га окружавали: „Је ли моја невиност
доказана?“ Један знак најближих око њега пружи му
утеху. „Злосрећни, преварени оче“, рече младић умирући,
„праштам ти!“ — и издахну.
Тезеј га сахрани под истим миртиним дрветом под
којим се некада Федра борила са својом љубављу, и чије је
лишће често у очајању кидала са грана. Пошто јој је то
било омиљено место, онде сахранише и њу, јер краљ хтеде
да ускрати својој супрузи посмртну почаст.

161
 ТЕЗЕЈ ОДЛАЗИ У ОТМИЦУ ЖЕНА

Дружећи се с младим јунаком Пиритојем, у

остављеном и остарелом Тезеју поново се пробуди жеља
за смелим, па и обесним потхватима. Пиритојева жена,
Хиподамија, умрла је после кратког времена, а пошто сад
и Тезеј оста без жене, обојица пођу у отмицу жена. Тада
беше још врло млада она касније толико славна Хелена,
кћи Зевса и Леде, која је одрасла на двору свога очуха,
Тиндареја, у Спарти. Али она је већ била најлепша девојка
свога времена, и њена љупкост прочула се по целој Грчкој.
Када Тезеј и Пиритој дођоше због отмице жена у Спарту,
видеше је како игра у Артемидином храму. У обојици се
распламте љубав према њој. У својој обести они украду
младу кнегињу из светилишта, и прво је одведу у Тегеју у
Аркадији. Ту баце коцку и један другом братски обећају да
ће онај који је добије помоћи другоме да отме неку другу
лепотицу. Коцка досуди плен Тезеју, и он одведе девојку у
Афидну у атичкој области, преда је тамо својој мајци,
Егри, и повери је заштити свога пријатеља. Затим пође
даље са својим побратимом, и обојица смисле да изврше
неко јуначко дело. Пиритој се реши да из подземног света
украде. Персефону, Плутонову жену, и да тако накнади
штету због изгубљене Хелене. Већ је испричано да тај

162
њихов покушај није успео и да их је Плутон осудио на
вечити боравак у подземном свету, и да је Херакле, који је
хтео да их ослободи, могао из Хада да спасе само Тезеја.
Док је Тезеј био одсутан, на том несрећном походу, и
док је после тога седео заробљен у подземном свету, дигну
се Хеленина браћа, Кастор и Полидеук, и упадну у Агину
да ослободе сестру. Из почетка нису вршили никаква
непријатељска дела, него су мирољубиво стигли у Атину и
затражили да им врате Хелену. Али кад им у граду
одговоре да млада девојка није код њих, и да не знају где
ју је Тезеј оставио, они се наљуте и са својим пратиоцима
почну се припремати за прави рат. Тада се Атињани
уплаше и један од њих, по имену Академ, који је на неки
начин дознао Тезејеву тајну, открије браћи да је Хелена
сакривена у Афидни. Кастор и Полидеук крену на авај
град, победе у борби и место освоје на јуриш.
У Атини су се међутим догодиле и друге ствари
неповољне по Тезеја. Менестеј, син Пегејев, праунук
Ерехтејев, дигао се као народни вођ против упражњеног
престола, ласкајући масама. Побунио је и племиће,
говорећи им да их је краљ, тиме што их је довукао са
њихових поседа у град, претворио у своје поданике и
робове. Народу, пак, објасни како је за љубав некоме сну о
слободи морао да напусти своје сеоске храмове и богове, и
место да зависи од многих добрих домаћих господара,
сада служи једном странцу и деспоту. Како се цела Атина
уплаши што су Тиндариди освојили Афидну, Менестеј
искористи и то расположење народа. Он приволи грађане
да отворе градске капије и пријатељски приме
Тиндарејеве синове, који су водили Хелену, отету од
њених чувара, пошто они ратују једино против Тезеја као
девојчиног отмичара. Понашање Кастора и Полидеука
доказа да је Менестеј овога пута говорио истину. Јер мада
су ушли у град кроз широм отворене капије и мада је ту
све било у њиховој власти, ипак никоме нису учинили
163
никакво зло, него су само тражили да, као и други отмени
Атињани и Хераклови рођаци, буду посвећени у тајну
службу елеусинских мистерија; а затим се вратише са
спасеном Хеленом у своју отаџбину, испраћени од
грађана, који су их волели и поштовали.

164
 ТЕЗЕЈЕВА СМРТ

У свом дугом заробљеништву у Хаду имао је Тезеј

прилике да увиди своју непромишљеност и сву
неплеменитост свог последњег поступка, који никако није
био у складу с његовим осталим јунаштвима, и да се због
тога покаје. Он се врати као озбиљан старац, не прими са
зловољом то што су браћа спасла Хелену, јер се стидео
овог свог дела. Много га више забрину неслога коју затече
у држави, и мада поново узе у руке узде власти и потисну
Менестејеву странку, ипак све до краја живота не осети
више прави мир. А када хтеде да озбиљно управља
државом, противу њега поново избише побуне. Њима је
на челу још увек стајао Менестеј; он је за собом имао
странку племића, који су се још и сад, по Паланту,
Тезејевом стрицу, и његовим побеђеним и побијеним
синовима, називали Палантиде. Они који су раније Тезеја
мрзели полако су престајали да га се плаше, а Менестеј је
толико размазио прости народ да је овај, уместо да слуша,
хтео само да му се ласка. У почетку Тезеј покуша насилним
средствима; али када бунтовничке сумње и отворено
противљење ометоше сва његова настојања, несрећни
краљ одлучи да добровољно напусти свој непослушни
град, пошто је своје синове, Акаманта и Демофонта, још

165
пре тога кришом склонио у Еубеју код краља Елефенора.
У једном малом месту Атике, званом Гаргет, које су још
дуго после њега показивали као место проклетства,
прокуне он јавно Атињане. Затим стресе прашину са своје
обуће и укрца се за Скир.
Становнике овога острва сматрао је он као своје
особите пријатеље, јер је тамо имао велико пољско имање,
које је наследио од оца. Тада је на Скиру владао Ликомед.
Тезеј оде к њему и замоли своје имање, да се на њему
настани. Али судбина га је одвела рђавим путем. Ликомед,
било зато што се бојао славе великог човека, или што је
можда био у тајном споразуму с Менестејем, смишљао је
како да омакне госта који му је пао у руке, а да се при томе
не створи велика галама. Због тога га одведе на највиши
врх острва, који је имао стрме стране. Хтео је — тако је
навео — да Тезеј одатле једним погледом обухвати лепо
имање које је на острву имао његов отац. Попевши се,
Тезеј радосно посматраше дивне пољане, а подмукли
владар зада му ударац с леђа, тако да се он стрмоглави са
стене, и у дубину стиже само његов размрскани леш.
Незахвални народ у Атини брзо заборави Тезеја, и
Менестеј владаше као да је престо наследио од многих
својих предака. Тезејеви синови пођоше са јунаком
Елефенором против Троје као обични ратници.
Много векова касније, када су Атињани код Маратона
морали да се боре против деветоструко надмоћнијих
Персијанаца, дух великог јунака изиђе из земље и поведе
у победу потомке својих незахвалних поданика. Зато
делфијско пророчиште нареди Атињанима да после
победоносног рата против Персијанаца узму Тезејеве
кости и сахране их са пуно поштовања. Али где да их
траже? Чак и да су на острву Скиру нашли Тезејев гроб,
како би могли посмртне остатке да откупе од сурових и
странцима неприступачних варвара? Тада се догоди да
чувени Атињанин Кимон, син Милтијадов, приликом
166
новог похода освоји острво Скир. Док је с великом
ревношћу тражио гроб народног јунака, опази како орао
лебди над једном хумком. Он се заустави на томе месту, и
убрзо спази како птица слети доле и канџама поче да
раскопава земљу. Кимон у томе виде божанско знамење,
нареди да се ту копа, и дубоко у земљи нађе ковчег са
великим лешом, а поред њега челично копље и мач. Он и
његови пратиоци нису ни посумњали да су нашли Тезејеве
кости. Кимон однесе свете мошти на леп ратни брод са три
реда весала, а у Атини их дочекаше са сјајним
свечаностима и приношењем жртава. Било је то као да се
сам Тезеј враћа у град. Тако су столећима доцније
утемељачу слободе и атинске уставности потомци
изразили захвалност коју су му дуговали незахвални
савременици.

167
 РАЗГОВОР О ШВАБОВИМ ПРИЧАМА ИЗ
КЛАСИЧНЕ СТАРИНЕ

Бројни митови о појединим ликовима старе грчке

књижевности су у Швабовим Причама обрађени у облику
бајки са низом фантастичних и у исто време страшних,
чудних и дивних поступака и дела у непрекидној слици
сукоба добра и зла.
Како се у Швабовој књизи и у Хомеровој Одисеји
понашају богови? Да ли између њихових и људских
поступака има сличности?
Шта сазнајемо у оном делу Прича који се зове Раздобља
људског рода? Зашто се сматрало да су богови прве људе
створили од злата, друге од сребра, треће од бронзе, а
четврте од гвожђа? У чему је разлика између људи тих
раздобља? Да ли се у томе крије могућност објашњења
разлика људи и њихове поделе кроз векове на богатије и
мање богате, способније и мање способне?
Ко је Дедал и којих се његових дела сећате? Има ли у
Икаровом лету наговештаја оног што је у наше време у
астронаутици остварила наука?
Како је Зевс са сином Хермесом кушао сиротог
Филемона и његову жену Баукиду? Чиме су их све
почастили и како су их дочекали ови сироти људи? Коју су
им жељу богови испунили пошто су се уверили у њихово
доброчинство, слогу и љубав?
168
 Да ли вас прича о краљу Миди подсећа на народну
легенду У цара Трајана козје уши? Зашто је Аполон Миди
„подарио“ козје уши? Да ли је Мида тајну о тим ушима
могао трајно да сачува?
Како су и због чега богови осудили Прометеја, како и
зашто Тантала и Сизифа? Како сте схватили Прометејев
дар људима? Ко је Прометеја ослободио орла који му је
кљувао џигерице?
Шта сте запазили о људској суревњивости у причи о
поноситој и хвалисавој Ниоби? Да ли оправдавате њене
поступке? Каква се поука о људским поступцима може
извући из казне коју је искусила?
Какве је све подвиге учинио Херкул? Покушајте да се
сетите неког од његових дванаест подвига.
Ко су били Аргонаути и шта су доживели на свом путу?
Ако сте читали нашу народну приповетку Златоруни ован,
покушајте да откријете сличност са Јасоновом крађом
златног руна. Како су Аргонаути успели да побегну са
Медејом? Шта се након тога догодило са њом и Јасоном?
Каквим се способностима одликовао Орфеј и шта он
симболише (оличава)? Зашто је Орфеј сишао у подземни
свет и шта га је задесило при повратку из „царства сени“?
Шта је најнеобичније и најдирљивије у Едиповом
животу и сазнању? Шта је то навело овог несрећног краља
да, после свега, сам себе ослепи?
Ко је Миној, ко Минотаур и како је Тезеј успео да се
спасе из лавиринта из кога раније нико није био кадар да
се врати? Ко је и како помогао Тезеју? Шта је учинио
Тезејев отац Егеј кад је на броду којим се враћао његов син
угледао црна једра?
Шта знате о Тезеју, његовој жени Федри и сину
Хиполиту? Ко је од њих огрезао у греху и порочности, а ко
је у свему што се збило невин? На чијој су страни ваше

169
симпатије? Како је могла да се избегне несрећа ове три
личности?
Када бисте из Швабових Прича из класичне старине
издвојили три најлепше, које би то биле и зашто? Шта вас
је највише ужаснуло, шта највише растужило, а шта
највише обрадовало и одушевило? Покушајте да на
примеру неке личности из Прича из класичне старине
откријете извесна општа људска својства или макар неке
особине које сте запазили код појединих људи.

170