ЛЕТОПИСИ ЗЕМЉИ АРИЈА-1

Страна 1 oд 169
ЛЕТОПИСИ
ЗЕМЉИ АРИЈА
Књига 1
Александр Рассказов
Превод: Душан Митровић
ПРЕДГОВОР
Држите у рукама невероватну књигу која говори о далеким догађајима у

прошлости наших предака. Инспирација, којом је она написана предаје се
читаоцу, и са првим редовима она увлачи у свет који је некада постојао. Био је
то свет невероватних могућности за данашњег човека. Свет путовања између
звезда и магије уз помоћ моћи мисли. Свет цивилизације, која је настала
на различитим планетама у различито време.
Ова књига није само о историји човечанства и његовој прошлости, већ

и о моћи љубави. Помоћу ње, хероји су превазилазили најтеже препреке,
сејали су добро на Земљама наше Галаксије и очували темеље живота,
захваљујући којима данас постојимо.
Летописи земљи Арија је додир са Знањима наших древних предака,

прилика да се сазна више о својим пра-родитељима. Ширили су светло знање
међу свим народима наше планете а и шире. Ниво њихове цивилизације је
изгледао фантастично и можда не одговара машти читаоца, али све што је
описано у књизи је стварност - шта је заиста било. Ово потврђују
артефакти расути по свој нашој земљи. А ово су само мали делови њихове
бивше моћи. Наши преци су владали силама Природе и суптилним
енергијама. Они су за добробит својих народа, снагом мисли, подчињавали
стихије природе и кретања планета. Заправо, Знања су им давала могућности да
створе такву високо развијену цивилизацију.
Одвојено, желим да кажем нешто о језику, којиме је написана ова књига. Он

је жив. Сила књиге и инспирација посећују сваког човека чистог срца који жели
да је прочита. Књига је занимљива и за дете и за одрасле. Наративна је и јавља
се као узбудљива авантура, уџбеник историје и књига Знања. Такав уџбеник
не би оставио било ког ученика равнодушним у савременој школи. Због тога су
Летописи Земљи Арија добар пример како најбоље пренети знање деци.
У књизи ћете наћи многе Слике из руских народних прича и то није

случајност. Бајке су сачувале у себи део догађаја из прошлости и Знања наших
мудрих предака. У њима је нешто зашифровано, а и многи савременици се
слажу с тим. Чак и религијско наслеђе других народа описује сличне епизоде
далеке прошлости.
Да би у потпуности пренели Дух тих времена, књига користи сликовите

алегоријске описе. Они помажу да инспиришу читаоца, а такође да разумеју то,
шта није својствено данашњој свесности Човека. На крају крајева, главни циљ
Летописа није да датира догађаје, већ да сачува Древну културу и пренесе
мирозреније (поглед на свет) наших предака кроз векове и миленијуме. Заправо,
у томе се налази вредност Наслеђа.
Имена и догађаји у књизи су поуздани. Како је то познато? У томе је,

можда, главна карактеристика Летописа у поређењу са другим радовима на
историји.
Књига је написана захваљујући способности Човека да продре Мислима

у прошлост. Развијајући своје способности, човек може научити да
посматра догађаје из Прошлог јасно као Садашњост. Ово се може назвати
јасновидношћу, може се назвати увидом, Интуитивним знањем, или се може
назвати Памћењем Рода (генетско сећање). Те информације су из наше
подсвести, енергеоинформационог поља Универзума.
Да бисте научили да видите кроз време, потребно је да живите са чистим
мислима и са добрим срцем стремити да познајете Свет. До недавно ово се
помињало само у бајкама, али је дошло време да савремен човек сазна за тај
начин живота, захваљујући чему се пред њим открива велико знање о
Универзуму.
Књига се не плаши скептика, јер су многи већ пробудили Памћење Рода.

Само такав Човек може објективно да процени поузданост описаних догађаја,
који је могао открити ову способност и лично погледати у тајне прошлости.
Људи почињу да стреме Знањима након много година након што се ропство
појавило у свету. До сада је човечанство било у беспомоћном стању - умови људи
су замагљени негативним програмима, због чега су се на Земљи ширили зло и
уништење. Појава овакве књиге говори о доласку светлих времена. Свет се
прочишћава помоћу Доброте, Љубави и Светлости Знања.
Такође желим да кажем неколико речи о томе како и када је књига

написана. Првобитно је записана од стране волха Владимира Вешија на
брезовој кори пре око 1600 година. Део њих је чуван у библиотеци Ивана Грозног,
али су спаљене са свим другим документима у пожару који су подметнули
тамни људи. Али већ у нашем времену, Александар Расказов, захваљујући
новооткривеним способностима, обновио је текст ове књиге. Неке речи су
замењене савременим, како би се поједноставила перцепција информација и
учинила књига доступна свима.
Ово је само прва књига серије Летописа Земље Арија, која описује догађаје
прошлости од пре 40.000 година, али је чак и њен један део довољан да у
људима засија стремљење ка Доброти и Светлости. Желим да доживите
потпуност сензација од читања књиге. Да направите много путовања у
прошлост заједно са њеним херојима. И што је најважније, желим, да Искра
остане у вама, која ће пре или касније запалити Бакљу Душе, усмеравајући вас на
пут целовитог развоја.
Павел Светлый
Аутор књиге «Слике Срећне Домовине»
Снег је пао великим пахуљама. Кроз прозор је све било бело. На стотине
врсти (мера за даљину) нема душе. Седео сам тихо, гледајући гомиле у пећи,
обложене белим каменом. Моје жезло стајало је на вратима, опшивено
дамаскним прстеном, који је бљештао, као да се игра, са пламеном ватре.
Роженица је родила сина без мука и тихо је спавала на пећи, притиснувши
дете на груди. Њен муж је био заузет у дворишту, припремајући санке. Сина су
назвали Егор. Гледајући њиховог сина, знао сам тачно - биће волх.
Пламен је будио у мојој души слике далеке прошлости и ја, седећи као у
забити, видео сам пред собом наше моћне предке, а визије су се обликовале у
хармоничне слике ...
Светомир
Креатор сајта "Оживљавање слованско-аријске ведске културе"
Летопис о нашим очевима, славним херојима и ратницима,

има почетак на много врста од села. Све је почело тако, или
боље речено завршило, јер је крај нечега увек почетак.
Волх Владимир Веши (Пророк)
ве силуете су мирно стајале под ужареним Јарилима[1],
на испуцалом, сувом тлу. Ветар је тада уздизао врући
облак прашине. Само су његове очи сијале са истинском чистоћом и
силом. Један од војника је био обучен у злато.
Средње дужине коса увијала се на ветру. Усне благо испуцале и
осушене. Други, насупрот њега, јадан на поглед мали, крио је у великим
црним очима силу таме. Некада је личио на свог противника, али то је
било давно. Његов дух се променио током оних лета проведених у тами.
Витезови, не изговарајући ни реч, ни пола речи[2], одмах су разумели
један другог. Светлокоси се звао Јар, тамни је био Кожан. Једном, многе
животе до тада, били су брат и сестра, али то је било тада.
Стајавши мало дуже, Јар је окренуо главу и отишао до железне
птице[3] и својих сапутника, који су га чекали у срцевима те птице. Њима
је предстојао дуг пут на Земљу[4] другу.
_________________________________________________
[1] Јарило. Сунце.
[2] Не изговарајући ни реч, ни пола речи. Општење мислима (телепатија).
[3] Железна птица. Летећи апарат. Технологија народа Аса. Корабли су узгајани
мишљу из одређене врсте микроорганизма који има двоструку природу
манифестације у световима Јави и Нави. Кретање у атмосфери спроводило се
апсорбовањем и избацивањем слободне енергије простора од стране
микроорганизама, чије управљање је вршено помоћу мисли једног или више пилота, у
зависности од величине брода. При томе се стварала неопходна снага и брзина
кретања. Међузвездани летови су спровођени на начин телепортације бродова од
стране пилота до неопходне тачке пространства кроз међимурје светова Јава и Нава
(за светове, погледајте објашњење ниже). Ови звездолети би могли да се преместе
како у Јави, тако и у свет Нави. Даљина и способност летења зависили су од
способности пилота. По облику, брод је изгледао као џиновски сокол. Облик брода
могао се мењати.
Железне птице Кошчеја и ниво су се разликовали по облику, боји и технологији.
Бродови Кошчеја имали су бакарну боју, неки су изгледали као плоча, неки су били као
птица. Управљање бродовима реализовано је такође и мислима.
Ур-ски бродови су били компјутеризовани. Углавном се њима управљало
аутоматски, али су такође имали функцију ручног управљања. Форма бродова је
округлог облика, плочастог.
Огњена птица (кочија, колесница) била је окружена сјајем, имала је принцип
устројства другачији од бродова Аса и Кошчеја.
[4] Земља. Планета. Са великим словом реч је о планети, са малим - о територији или
земљишту.
Кожан је тихо избледео и истопио[5] се са дахом прашњавог ветра.
Битка се завршила пре него што је почела.
У даљини се разгорела, Пелин Звезда[6] и гвоздена птица,
залупивши крилима, са малом паузом, залепрша навише, рефлектујући
од себе два Јарила - зелено и црвено[7].
Гледајући кроз мали прозор из утробе те птице, Јар је знао – Ора-
Земљи[8] долази брза смрт. Плануо је небески сјај и велики пожар је
окружио Ору-Земљу. Не желећи да показује тугу, Јар обриса сузу
склизнулу низ образ. То је био крај Оре-Земље - његове домовине. И
тужна меланхолија испунила је срца оних који су седели у утроби
железне птице.
______________________________________
[5] Истопити. Преместити се у простору (телепортовати се).
[6] Пелин-Звезда. Оружје масовног и локалног уништења. То је усмерени зрак који су
стварале мисли живих бића. Особине оружја зависиле су од снаге и способности
својих ствараоца. Уз његову помоћ, било је могуће пробудити звезду, створити
експлозију супернове, пореметити основне процесе планете и још много тога.
Кошчеји су узгајали бића (људе) способне за то.
[7] Два Јарила - зелено и црвено. Система из два сунца са зеленим и црвеним
спектром зрачења.
[8] Ора-Земља. Планета Ора (Оры) - један од система планета, на којем је живео
народ Арија до пресељена на планету Земљу.
а ли дуго, да ли кратко - ускоро прича креће, а споро се
ствари раде. Гвоздена птица је летела тако што је
отпустила своју малу децу[9] по Земљама тамним и светлим, сагоревши
звезду поларну на небу без краја.
У утроби те птице било је пуно људи - и старих и младих, лепих
девојака и добрих момака. И по изгледу били су крви разних и
различитих боја коже. Јар и његови другови су одржали савет - у какве
земље треба да пођу. И избор је пао на Мирград-Земљу[10], која је много
верста[11] од места тог, где су прихваћени, кријући се од великих невоља
и сила таме.
Подржали су људи мисли сјајне, а залепршала је гвоздена птица у
тамном прозору и пошла на другу страну - ка прозору светлом[12]. Тамо
су биле три Земље и јарило црвено - Мирград-Земља, Инград-Земља[13] и
Живград-Земља[14].
Пустила је птица децу своју малу и сакрила тамо племена разна у
утроби. Живград-Земља је била најмања и заштитила је тамо племена
црвене боје[15]. Мора и планина било је на тој земљи и све врсте чудних
биљака у огромном броју. И пренели су они са собом народ морски[16] у
та мора, и живели су срећно на Земљи новој.
______________________________________________
[9] Птићи мали. Мали летећи апарати, које је носила у себи птица железна.
[10] Мирград-Земља. Планета Земља.
[11] Много верст. Поједностављени израз. У време писања анала није било
концепата космичких мера дужине као парсек или светлосна година.
[12] Залепршала је гвоздена птица у тамном прозору и пошла на другу страну -
ка прозору светлом. Опис премештања у свемиру (телепортација). Улажење и
излажење из подпростора (између светова, међимурја).
[13] Инград-Земља. Планета која је постојала између Марса и Јупитера. Сада је на
њеном месту астероидни појас.
[14] Живград-Земља. Планета Марс.
[15] Племена црвене боје. Црвенокожи народ — преци индијанаца.
[16] Морски народ. Русали и Русалке. Вести о том народу дошле су нам само у
облику бајки и легенди. Уместо ногу, морски становници су имали реп, шкрге су им
биле на глави под косом. Довољно развијени људи морског народа могли су да узму
форму човека.
Инград-Земља је прихватила људе са жутом бојом коже[17]. А на њој
је било пуно дрвећа и шума са сочним плодовима, и текли су тамо
потоци са живом водом. И заживео је народ срећно у земљама новим.
Јара са сапутницима и са народом[18], асима пророчким
племенима[19], који су птицом том железном управљали и децом
њиховом малом, прихватила је Мирград-Земља у своје наручје. И они су
са собом довели на Мајку Земљу народ тамни, са црном бојом коже[20],
које су од смрти љуте спасили са Инве-Земље[21] у крајевима најдаљим.
То је била прва година на Земљи новој, на Мирград-Земљи. И било је

обала тамо, где је данас пучина морска. А били су топлији крајеви тамо,
где је сада снег и мећаве бију. Јар и народ са њим, у броју безбројном,
кроз поља и чисте шуме поставили су хороме[22], у кратком року[23], без
камена и дрвета и без великог труда. Било је тамо острво без краја и
ивица, и назвали су га - земља Арија[24].
Племена тамне боје коже желела су да се уједине у шумама густим,
од народа Арије подаље, да хвале своје богове даље од туђег ока са
стране. Није се супротставио Јар вољи народа туђег, и раштркао се тај
народ по Мајци Земљи, захваљујући народу Арија, опевајући их у
песамама и причама. И живели су срећно на Мирград-Земљи.
И племена Аса пророчка прешла су иза великих планина, желећи да
буду пријатељи са народом Арија. Да живе свој живот и подижу децу, да
лете младим птићима и пењу се изнад амбиса у птицама железним.
________________________________________
[17] Људи жуте боје коже. Жутокожи народ — преци китајаца.
[18] Јар са народом. Белокожи народ — Арији. Најстарији народ међу придошлим.
Део Аријеваца је касније помешан са Асима, тако да можемо рећи да су то преци Руса
(Словени), али у мањој мери него Аси.
[19] Пророчка племена Аса. Белокожи народ — преци руса (славјана). Територија
живљења тог народа од и до сада се зове Азија — Аsiа-Асија.
[20] Народ тамне боје коже. Тамнокожи народ — преци црнаца.
[21] Инва-Земља. Прадомовина црнокожих.
[22] Хороми. Дом (кућа).
[23] Кратак рок. Година
[24] Земља Арија. Континент, који је постојао у реону Северног пола. У центру копна
било је море, из ког су излазиле четири велике реке, поделивши континент на
четири дела.
Затим је позвао савет Јар, народа Арија - увече по нашем. Сви су
дошли - стари и млади на то светилиште[25].
то време на тим обалама Јарило је колобродило, а укруг

свуда кружило је светло[26]. Дан је трајао дуго на земљи.
Ноћ је тада била дуга и чудесна дуга је сијала[27] на пола неба, са цвећем
се играла, као и нонче[28] у местима љутим северним.
На собрању том била је гомила људи. Сваки је направио себи добру
кућу. И топла је била река мајчица[29], која се у четири правца пружала -
попреко и дуж тог острва.
Одлучили су људи сложно, да поставе Јара за вођу [30], да сачува
родну Земљу-мајку од Кошчеја[31] и њихових слугу[32] , који су посетили
Мирград Земљу и који су дошли да сакупе у своје редове људе са тамном
бојом коже...
Људи тамни су се супротставили, нису желели да буду више робови.
Кожан је био глава кошчеја и он је пролио, гмизавац, пуно крви. И желео
је да покори племена црна и сакупио је к себи духове слабих девојака и
добрих момака. Било је оних који су пошли по сопственој вољи, али су
били малобројни.
__________________________________________________
[25] Светилиште. Скуп просветљених људи.
[26] Јарило је колобродило, а укруг свуда кружило је светло. Оса планета у то
време није била нагнута и Сунце је кружило око северног пола. Био је тада веома дуг
дан и иста таква ноћ.
[27] Чудесна дуга. Северно сијање.
[28] Нонче. Сада
[29] И топла је била река мајчица. Море усред земље Арија, из којег су излазиле
реке, улазило је дубоко у дубине Земље, од чега се грејало и увек било топло. Због
тога је клима у тим местима била блага.
[30] Поставе Јара за вођу. Избрали га за владара.
[31] Кошчеји. Народ душе гадне (оличење моћи зла). Карактеристике тела су се
разликовале од људског - мали раст, сива кожа, недостатак косе, велике црне очи.
[32] Слуге кошчеја. Различити народи са различитих планета, поробљени од стране
кошчеја или који су прешли на њихову страну. По правилу, људи са младим душама из
неразвијених цивилизација.
Није горео огањ у њиховим духовима чистим[33], неограничен.
У тим временима, преко Мирград-Земље, две луне су била на чистом
небу. Вела се звала једна луна, а другу луну[34] су звали Месец. Оне су
излазиле средином ноћи, осветљавајући светле земље Арија и
прекоморске крајеве, земље дивне.
Ту су сабрали војску кошчеји у великом броју и хтели да разоре
земаљске суседе. На Инград Земљи и на Земљи Живоград сјај се
повећао[35] — далеко се видео. И народ није могао да се носи никако са
тамном мишљу кошчеја [36].
И они су пошли на Мирград-Земљу по планинама, по долинама
жестоким у густој магли, донели су са собом гром и муњу[37]. Само изнад
земље Арије сијало је сунце, они нису могли стићи тамо ни у птицама
железним ни с ненастьями [38]. Народ Аса, пријатељи Аријевски, злим
кошчејима су се онда супротставили и узлетели у чисто небо птицама
железним у колонама дугим.
Јар, прикупивши их, подигао је на оружје сјајне младиће. Узлетео је
високо мишљу[39] испод и изнад неба, под светлом јарила црвеног у
чертоге[40] кошчеја Кожана, који се тада на Вели згнездио, шаљући на
Мирград невреме, расипајући невреме љуто[41], због чега је морски
народ нудио почаст својим боговима[42].
_________________________________________________
[33] Огањ Духа чистог. Унутрашња сила Човека, која се повећава развојем личности
у духовним и на материјалним плановима током целог живота. Што је развијенија
Душа човека, она је светлија и јача и има веће способности.
[34] Луна. Једина преживела луна Земље. У различито време био је различит број
луна над Земљом, али у вези са катастрофама или ратовима који су се десили, друге
луне су уништене.
[35] Поднялося зарево. Оружје за масовно уништење.
[36] И народ није могао да се носи никако са тамном мишљу кошчеја. Није могао
да се супротстави војсци кошчеја.
[37] Пошли по долинама у густој магли, донели су са собом гром и муњу. Говори
се о природним непогодама које су вештачки узроковане помоћу моћи мисли.
[38] С ненастьями. Са коришћењем природних катаклизми.
[39] Узлетео је високо мишљу. Премештање у простору у телу Душе. На тај начин
можете путовати по свемиру и посматрати догађаје који се јављају, док физичко тело
остаје непомично, као да спава.
[40] Чертог. Територија, место налажења.
[41] расипајући невреме љуто. Баш тако.
[42] нуди почаст својим боговима. Реч је о слугама Кошчеја који су посматрали
Кожана и његово ближе окружење као богове.
Полетеле су птице железне на Инград-Земљу и Живград-Земљу, у
крајеве туђе, а светли су пружали своју помоћ народу да се избави од
кошчеја. Јар и његова два саборца, Мер и Лељ, величанствени по имену,
пробијали су се на територије кошчеја и над Велом су лебдели соколима,
оштрим оком својим држећи терет и високо се увијали мисаоно.
На Ингард Земљу и Живград Земљу наднела се тешкоћа велика.
Нису поштедели кошчеји нити старе нити младе, осуђујући све на
погибељ љуту.
Птице Аса железне су се у том часу раштркале по две те Земље. Ко је
гледао на кошчеје са страхопоштовањем, те су они на тим земљама
оставили. Непокорне су и старе и младе, на железној птици послали,
вративши се на Мирград-Земљу.
Окружена је Инград-Земља била ватреним пламеном, ко је остао -
нестао је са кошчејима и нашао себи тамо уточиште.
Отпустила је птица железна из утробе свог птића маленог. Није
седео унутра добар младић, није седела тамо лепа девојка[43]. Улетео је
птић у олујно море, разбеснео је непогоду и пошао јој у загрљај. Ту се
Инград-Земља затресла и отворио се прозор тамни, Инград Земља се
завртела и са видокруга потпуно нестала[44].
Чули су тада кошчеји тамни о народу са Инград-Земље, да су
слободне воље. Разбацали су они семе тамно[45] на Живград-Земљу - по
мору сињем, и по земљи. Све, што је у вис расло, ка земљи је пало, све
звери у шумама су одмах изгиниле, а људи је нестало небројљиво. Да,
кошчеји на Живград-Земљу су стигли.
Али успела је да дође помоћ племена Аса са птицама светлим и
сакупи живе, и у утроби птица су их одвезли. Аси, са тим другим
народима, према кући су окренули главе својих птица железних.
А на Вели, тада је Кожан седео са кошчејима и њиховим слугама. Сви
су хтели аријску земљу да освоје, да победе њих непокорне.
_______________________________________________
[43] Није седео унутра добар младић, није седела тамо лепа девојка. Говори се о
томе, да је испуштени летећи апарат био без пилота и њиме се управљало са даљине.
[44] Ту се Инград-Земља затресла и отворио се прозор тамни, Инград Земља се
завртела, са видокруга потпуно нестала. Говори се о уништењу планете уз помоћ
летећег апарата који је продро у њену унутрашњост и нарушио њену равнотежу
језгра, због чега је дошло до експлозије.
[45] семе тамно. Отровне супстанце.
Јар и двоје његових пријатеља су дошли мислима у чертоге тих
кошчеја. И сазнали су замисао кошчеја и одлучили да униште Велу са
светлом - да униште племе кошчеја.
Тит је тада био писар код Јара, ушао је у храмове светле, који су
били на Мирград-Земљици, гледа - а Јар више није са пријатељима[46].
Онда се дивио чуду чудесном, и написао је све у књигу железну[47].
Лељ и Јар су принели два стабла, посадили их у кошчејске лугове. А
Мер им је донео живу воду и помешао је са водом мртвом[48] и залио то
дрвеће обилно.
Прихватили су се за руке верни пријатељи, прошапутали су речи
заветне[49]. Ноћ је сакрила - у њиховим очима црнило. Вратили су се на
Мирград у тренутку. Дрвеће је корење пустило одједном. Обмотало је то
корење Велу-луну, кренуло да је дави и руши.
Бура силна почела је тада[50] — на Мирград-Земљи таласи ударају. А
талас који је ударио о земљу аријску, отргнуо је ивицу тог острва. Сви
људи који су били тамо, одмах су страдали у амбису великог мора.
_____________________________________________________
[46] гледа - а Јар више није са пријатељима. Говори се о тренутном премештању
тела у простору (телепортација).
[47] Књига железна. Уређај за записивање и чување информација. Књиге железне су
биле различитих облика и технологија. Неке од њих су компјутеризоване и имале
холографске слике.
[48] Жива и Мртва вода. У овој епизоди говори се о неким течностима непознатог
састава, при чијем мешању је долазило до одређене реакције. Дрво је било необично
по нашем разумевању, тако да је реакција у великој мери убрзала процесе раста и
интеракције са земљом.
[49] прошапутали су речи заветне. Изговорили су чаролије.
Кожан је знао за то и нестао одмах, а други кошчеји су сви изгинули.
[50] Бура силна почела је тада. После уништења Веле-луне, дошло је до промене
гравитације на Земљи, што је довело до стварања огромног таласа. Сада се ова појава
може посматрати у облику плиме и осеке, у зависности од положаја луне.
Јар је тада позвао племе Аса - туговали су над Велом-
луном. Одлучили су они да са Земљи туђих доведу малу
земљицу. Короба је била напуњена великом празнином[51], заблистале су
птице железне. Полетели су иза тридевять[52] Земљи како би добавили
луну малу Земљицу.
Није успело Јарило да се једном изгуби и једном окрене око
Миргард-Земље[53], вратиле су се две птице железне а водиле су међу
собом луну нову. Више од прве сва се сијала и Јарило на себи одражавала.
Назвали су је Рада због радости. Ледом је била у праху прекривена и

сјајила се као камење дивно.
Растопило је тад Јарило тај лед, уздигла су се за кратко време дрвећа
и храстово дрво. Одлучили су да је чувају са више сокола, поставили су
стражаре војнике. Куле на Ради су изградили.
Било је весеље на Мирград-Земљи, погинуле су оплакивали. Људи су
чекали нова времена.
Хвалили су велике ратнике у еповима и песмама радосним. О спасењу
Мирград-Земље, много разног су говорили. Од тада, Спас Велики да
празнују одлучили су се тада.
_________________________________________________
[51] Короба је била напуњена великом празнином. Технологија, која је на
планетарном нивоу омогућавала премештање читаве планете без оштећења. Пилоти
су вршили измену простора око планете (стискали је много пута - смањивали).
[52] Тридевять Земеље. Фигуративно - далеко.
[53] Није успело Јарило да се једном изгуби и једном окрене око Миргард-Земље.
Говори се о томе да није прошао један дан.
ако је време пролазило неумитно. Нису се жалили ни
стари ни млади на Мирград - Земљу - Земљу мајку.
Племена спасена су тада расута на све четири стране.
Племе црвено је пронашло обалу и по десној руци се одвојило од
земље Арија.
Племе жуто није хтело да чека и отишло је у степе простране, на
леву руку острва.
Племе морског народа се раселило у морима која су била топла.
Племе црно, несрећно, сачувало је своје рођаке који су погинули у
рату неправедном, и остали у својим насељима, да до данашњег дана
тамо пребивају.
Племе Аса, пријатељи Арија, вратило се у своја места, да се исцеле
тамо добро.
У једно лето[54] на Раду -луну прилетела је птица железна. Носила је
у себи храбре ратнике, како би заштитили и чували Земљу Мајку.
Желели су ти витезови славни да живе и проживе на Ради-луни и
подигну децу, и на њивама зору да срећу.
И на земљи предака на Мирград-Земљи, у аријским земљама
светлим, били су људи потпуно срећни и подигли су домове нове Јару и
његовим пријатељима.
_________________________________________________
[54] Лето. Година
Јар је имао сина - Ерем се звао, Ерема по нашем. Ерем је
имао двадесет година и умео је да ради дивне ствари.
Забављао је народ и доносио радост својим љубазним родитељима.
Понекад би стајао усред дворишта, три пута ударао по тлу штапом
малим, шапутао речи, једино њему познате, и нестајао из видокруга -
чудио се народ. И након кратког временског периода, враћао се са
стварима прекоморским, али таквим да их у земљама Аријевским нису
никад видели и никад чули за њих. И онда га је народ пропиткивао, где
је добио те чудне ствари? А он је одговарао:
- Био сам иза мора у земљи туђој, људи ходају тамо болесни. Излечио
сам их, спасио их од невоља и смрада. Захваљивали су људи доктору,
тако су ме звали на тим земљама. Неко би брокатну тканину донео лепу,
неко од злата ланац са драгим камењем. Ја сам пожурио кући са
поклонима.
У та времена за болест нико није знао[55], а нико није знао никога у
горкој старости у земљама аријевским сунчаним. Сви су у здрављу били
јаки, крепки, а нису јели пуно. Сви су пили водицу студену, биљне чајеве
лековите - биле су те траве укуса дивног.
Месо уопште није јео народ тада, ни по земљи који је ходало, ни из
мора. Сво корење су јели и плодове са дрвећа разнобојне. Плодови су били
посебни. Ако га добар младић поједе, он ће бити сит веома дуго. Ако би га
красна девојка појела, била би потпуно сита. А ни жеђ се не би осећала, а
ни глад. И свуда је увек било могуће наћи неког ко је пробао плодове
сочне. И увек је Светоч [56] давао младост свим људима, који их окружују.
И било је језеро бело у сред земље Арија, а вода је била топла увек,
јер у утробу Земље Мирград је одлазила, која је загревала светлом Земље
изнутра то језеро. А име краја тог је Белозерје [57].
__________________________________________________
[55] У та времена за болест нико није знао. Болест - последица неисправног
начина живота и размишљања (у садашњем или прошлом животу). Добро развијен
човек не зна за болести.
[56] Светоч. Рефлексија силе и мудрости човека, коју његове очи зраче.
[57] Белозерје. Још један назив земље Арија.
Ко год се накваси у том језеру живеће заувек, доживљавајући смртно
тело мислима својим.
Људи из других племена нису знали како је људско биће изграђено,
и они су долазили на поклон у земљу Арија. Али ко год да је дошао, није
желео да напушта земљу аријску. И народ аријевски сакупљао је чудна
дела занатлија и даровао их један мали период свима који их желе. И
слова у железној књизи, исписана чудним обрасцима, давао им је народ;
и селили су синове и ћери своје у крајеве туђе, да би говорили и опевали
о њиховој писмености, од њиховог рода другачијој.
Ево каква се прилика чудна у то доба догодила:
Када би људско смртно тело напуштало Мирград Земљу, њега су

предавали огњу и пуштали низ воду, а нису га сахрањивали у земљу. Дух
умрлог проналази пристаниште у земљама другим и када се роди дете
у породици у којој су тело ватри предали - у моменту зачећа Дух јe
прелазио у мајчину утробу.
Када се дете родило у светлости света, оно није памтило о животу
свом бившем пре тога, али са малим узрастом, у адолесценцији и
младости, сећало се и умножавало искуство својих великих предака; и у
зрелости се у потпуности човек сећао свих својих претходних
живота.
Ето тако круг живота је био из дана у дан, из године у годину. Ко у
зрелости није желео да памти прошлост, могао је да изабере себи нови
пут.
ада-луна је била управо на том кругу, где је био њен

претходник. А сада је кружила око Мирград-Земље,
одражавајући светлост Јарила.
Живео је народ Арија, народ Аса и још неколико народа на тој Ради-
луни. На њој је било плодно тло, и чудне траве су расле, које се на
Мирград-Земљи нису могле наћи. Али, десио се један случај.
Душе кошчеја неупокојене[58], Кожаном вођене, које су задржале
месо своје смртно, капљале су кап по кап у тела добрих војника и
скривале су се ту јако дуго, а да нико то није увидео.
И почео је да превладава тих година тај мрачни дух оне који су били
вољом слаби. Попунио је душе њихове похлепом и злобом.
живели су волхови у тим временима на луни, коју су

Луном називали. Живели су дуги низ година, нама
непознати, а нису стајали ни иза сила светла, ни иза сила мрака. Само су
гледали на доле на Мирград-Земљу и размишљали.
Величали су те волхове различитим именима. Касније су људи
почели да мисле да су они богови; али они нису били богови, већ душе
људске, које су виделе светло чудесно.
И та душа није могла да узме ничију страну, али је могла да узме
различите облике. У девојку се претварала дивну, у доброг младића се
претварала, и чак и у потпуно сивог вука - и размишљала мисли вучје.
Био је и Јар из рода тог светлог, али је желео да остане на Мирград-
Земљи - како би заштитио људе добре од изазова лошег.
а ли је то трајало дуго или кратко, по Миргард-Земљи

људи са Рада-луне су се расејали. Нису знали тамну силу,
да се у телима њиховим сакрива.
И до данашњег дана, кошчеји се крију - у њиховој души, попут тамне
чађи, све време до данас.
_________________________________________________
[58] Душа неупокоjeнa. Душа која се није вратила у универзални циклус
препорађања, која је остала на месту смрти или одређених догађаја.
Тако су пролазиле године дуге на Мирград-Земљи, на Земљи-мајци.
А један дан, Јар је одлучио да сакупи добре момке и красне девојке, са све
Миргад-Земље и из свих крајева њених далеких. А онај ко је пожелео, он
му је дао светлост знања мудрог.
Међу њима су били и они људи који су кошчејским душама одмор
пружили. Знао је то Јар, али је одлучио да ће они моћи да одоле тамном
семену, које су кошчеји посејали.
Било је оних који су одолели, али било је и оних који су га задржали
умножавајући род свој, не знајући за то.
Тако је прошло пет времена кратких, и сви који су желели, добили
су та знања; могао је узети књигу железну и даровати све што је у тој
књизи, свима који су питали. Није дато кошчејима да познају ту књигу.
Није им било дато да достигну висине те светле. Али сви су они могли,
држећи пијавицу у светлој души, да открију себи део знања ведског.
Али то је било раније, а у међувремену су се добри људи окупили и
отишли на Мирград-Земљу, носећи књигу железну. И било је то сретно
време - сви који су жудили за знањем, нашли су га.
А то знање било је пуно различитих чуда. Ко год је могао и био
снажан духом, могао се ветром на чистом пољу обрнути. Могао је да
киша или снег постане или талас морски. Могао је земљицу-мајчицу
инкарнирати и родити дивне усеве по пет пута у кратком времену.
А била је код Јара књига друга мала[59], али та књига није се чувала
ни у храмовима светлим, ни у земљама тамним; а била је она знање Рода,
који је живео на луни, коју су Луном називали. И није имала та књига ни
месо ни железо ни кору брезову. Могао је њу прочитати једино онај ко је
волх постао. Било је таквих на Миргард - Земљи мајчици.
__________________________________________________
[59] Књига мала. Памћење Рода са Луне. Род са Луне је најстарији у нашем соларном
систему и носи у себи велика Знања, која чувају Душу његову. Само они који су
мишљу способни да проникну у њу имају приступ Светлим Знањима. Сада сваки
Човек на Земљи садржи у Души пут ка том Знању, али само снажни и светли
Духом могу га достићи.
та времена људи у земљама Аријским веселили су се
слави, а славља њихова била су другачија од наших.
Ипак, било је и сличних, као што је борба песницама. Они су се
такмичили и то не само сјајни добри момци, већ и девојке и људи
старији.
Борили су се у шали, без оклопа и без заштите - гомила на гомилу
или један на један. Онај који је по вољи био слабији, одмах је губио.
Дизали су платформу, али је она била од нечег невиђеног - чврста,
али мекана, као перо, ако неко падне на њу.
И Јар, као и његов син Ерем, волели су те забаве.
Једном у светлом дану сабрала се народу тама. Долазили су тамо

трговци из далеких места. Било је и пријатеља из земљи Арија - Аса, који
су те трговце превозили у птицама железним.
То је било познато, међу трговцима су били и ратници из тих
удаљених земаља. И војвода тих војника волео је да се забави у борби
песницама - смео је био младић и снаге немерљиве.
Изашао је ту на платформу и почео да запиткује за најјачег борца - а
у тим временима било је много крепких ратника у земљи Арији. Тако се
десило, изашла је кћер Мера - Всела, Василиса по нашем.
Онда је Ерем видео да јој је срце запаљено страшћу горућом.
Тада је почела борба. Всела је кругом око тог ратника ишла. Смех и
љутња су се смењивали у војводи - у њиховим земљама жене се не боре,
али свеједно се одлучио забавити, кад је већ тако.
Брзо је он песницама размахивао, а она као сенка - исклизне и није
ту - иза њега стоји. Уморио се војвода страни и на леђа паде. А она је
гордо стала, ногом га држећи, народ се смејао, а странац се бојао да се
макне, као да су га оковали тешким оковима.
Од тих времена Всела је запала за срце Ерема и они су почели да
прилазе један другом – послом младалачким.
Да ли дуго, да ли кратко, кад је време дошло, дуга је на пола неба
засијала. Тада Ерем поведе своју љубав[60] њеном оцу Меру, да проси руку
њену од њеног оца.
Већ је знао за то Мер раније, драго му је било због тога. Али Јар се
противио избору свог сина, али није желео да увреди пријатеља - мислио
је да може све то објединити; слике тамне су му долазиле на ум[61] и срце
су му забринуле. Ипак, одлучио је да поштује свог сина и дао је
благослов, против свог срца.
ада је све било мирно и тихо на Мирград-Земљи. А у

далеким земљама, многе врсте далеко, где сокол оком
не види, али где само мишљу човек знајући и ведајући може да види,
Кожан је сакупљао нову војску.
То тело у коме је живела његова душа, створио је сам за себе, и оно је
отелотворило суштину његову. Такође је умео, без великог труда, да
потпуно напусти своје тело или само делимично. Могао је да постане вук
сиви, птица која се високо пење у небо. Могао је да буде и прелепа девојка
и добар младић ако пожели. Могао је и створење било које, које живи у
свемиру да буде, постајући оно неприметно, али након тога, душу његову
родну протеривао би из тела смртног. Места удаљена, Земље мале и
велике, гдје је он пребивао, биле су дивље - на самим удаљеним
крајевима. Људи и створења која су тамо живела била су једноставних
душа и тела, и веровали су њему тамном - мислили су да је пред њима Бог
и називали га различитим именима. Не и именима суштине, а суштина је
у томе да су подлегли превари великој.
Кожан је приближио себи троје и осветлио их силом знања, да би
могли народима и створењима да владају и одговорају пред њим. Почео је
да прави мишљу капију[62], да би без труда војска његова новопечена
стигла до Мирград-Земље.
_______________________________________________
[60] Љубав. Вољена.
[61] слике тамне су му долазиле на ум. Говори се о јасновиђењу могуће
будућности.
[62] прави мишљу капију. Ради се о звезданој капији, која вам омогућава да одмах
пренесете тело из једне тачке универзума у други
Направити такву капију није било лако, а било је и оних који су
ометали његове замисли тамне – а име тог народа је Ури.
замислима својим, у дубинама срца свог, Ури су желели

да дођу на Мирград-Земљу сами и да постану њени
господари, али нису желели да носе терет кошчеја на плећима својим.
Ти Ури су били по сложености тела другачији - двоструко виши од
човечјег раста; и могли су живети под водом, као и народ морски, дуго
времена; и на копну су могли као и обични људи.
Да, све је било добро код њих сабрано - и дворци и коњи брзи[63]. Да,
желели су они свом својом природoм да добију малу књигу знања од
народа, који су живели на луни, која се Луном називала.
ве је било тихо и светло на Мирград-Земљи. Народ је

живео у хармонији и водио преговоре међу собом.
Ништа није забрињавало људе. Запљускивало је тихо море плаво и било
је тако дуго времена. И почели су да живе заједно Ерем и Всела. Добри
људи су им направили сјајну кућу у земљи Арији; и кћерка се родила
њима, а родио се и син. И сви су били весели и за горчину нису знали.
Да ли је прошло много или мало времена, прошло га је доста. Ћерка
Ерема је порасла, имала је осамнаест година по нашем, али у то време на
неки други начин су то мерили. Ћерку су они Ора назвали у част земље
Ори, која је остала назад у времену безмерном. Била је Ора мајци слична,
као две капи воде, и као што је Всела волела да се такмичи у борби
песницама, тако је и она.
______________________________________________
[63] Коњи брзи. Средства за кретање у свемиру.
Једног дана светлог дала је себи завет: ако наиђе добар момак, који
ће је надвладати у борби - биће му верна жена.
У оним данима живео је туђинац трговац у земљи Арији, а имао је
сина који се звао Мар, који је био прикладан и лицем и телом. Да, али је
био проблем - његова мајка, Нима, сама не знајући то, обдарила га је
тамном душом, семеном кошчејевим. Било је добро време, и нико није
питао за чисту душу[64] ни лепе девојке ни добре момке.
Тако је Мар решио да се такмичи у песничењу - како би растерао
досаду. Он се попео на платформу, а насупрот њега - Ора очију великих,
блештавих као тиркизно сјајно језеро. Она је била јака духом девојка, али
је Мар успео да јој одоли и она му се допала. Одлучили су да живе
заједно.
алеко, далеко, у земљама страним, разлила се река,

обалама својим стрмим почела је небо да подупире. Два
војника су ишла дуж исте обале. Један је био одевен у отрцану одећу и
обичан - слуга кошчеја. Други је ишао иза њега у плетеном оклопу. Био је
висок и јак и водио је непријатеља у земљу родну - то је био Ур.
Времена је истекло доста, откако се Кожан појавио у тим крајевима,
немерљиво.
Ури су решили да Јара позову у своју земљу и направе велики савез
међу народима. А у знак пријатељства будућег уловили су једног од
слугу кошчеја, који је близак Кожану био, како би разумели мисли
њихове тамне. Али, колико да су покушавали, колико да су га
страшили[65] својом необичношћу - ништа важно он није рекао.
Одлучили су да сачекају Јара.
А Јар је знао о мислима нечистим Урским и био је спреман за дуг
разговор. Прешао је у далеке земље по путу, мишљу утабаним. Био је сам.
_____________________________________________
[64]Питати за чисту душу. Проверити виђењем душу човека, пре него што се
закључи савез.
[65] Страшити. Плашити.
Ури су га сусрели са частима, као цара. И они су га повели цару
Урском, који је у свим својим земљама реч држао.
Био је он за Уре невисоког раста, личио је на сина човечјег, али су му
очи сијале жутом бојом.
И Јар је слушао његове речи слатке и видео суштину њихову
скривену. И видео је прошлост и будућност. И знао је да је Ур тај изгубио
своју верну жену и дете и да су им погибељ донели кошчеји. Али он је све
гледао без трепета у својој души, и видео је суштину беседе када је њу
започео.
Књаза Урског звали су Мореј. Тражио је он да му Јар растумачи
књигу железну и обећао му је поклоне необичне и предлагао
пријатељство крепко.
Није узео Јар дарове, и од богатства безбројних и ствари чудних
поглед је склањао. Само је желео да види слугу кошчеја Кожана.
Није по вољи била Мореју воља Јарова, скривао је он мржњу да не би
почео да га плаши и позвао двојицу слугу својих верних. Они, не
размишљајући много, решили су да се одмере са Јаром. Само су подигли
своје песнице ка њему – и одмах су се окренули Мореју и почели да
ударају њега.
Те слуге нису били прости Ури - снага у њима била је немерљива.
Молили су за опроштај Мореја. Јар је само шмркнуо, бацио своје очи на
војнике, а они су одлутали и одмах се вратили, и слугу кошчеја са собом
довели.
А био је он несхватљив - по изгледу човек, а душе црне, као дивља
звер. Јар је прешао руком преко главе његове, и раширило му се лице у
криви осмех, - сазнао је тада где Кожан пребива. Погледао је последњи
пут дворце Урске и као кроз земљу пропао.
Разгневио се онда Мореј на своје слуге, али није учинио ништа, сви
су већ знали, да је Јар вољу њима одузео. Али није приметио и није могао
да примети, да су једном од њих очи засијале[66] на неки чудан начин.
Одлучио је да слугу Кожана врати у затвор.
Позвао је Мореј лекара, који је у палати код њега живео и рекао му да
излечи ране на телу, које су му војници нанели.
_________________________________
[66] очи засијале. Очи су одраз душе. Свака промена у Души се огледа у погледу.
Светли, јаки и мудри људи имају продорнији и љубазнији поглед.
У међувремену, Јар је већ био на Мирград-Земљи, али је све већ знао,
јер је део свог духа, посејао у телу Ура. И сваке ноћи се појављивао пред
њим и питао своју душу шта се дешавало током дана.
Кожан је пребивао у тим временима у недрима једне Земље, далеко
од тих места, и знао за сва дела које су Ури планирали. Да, његов слуга
престао је да му носи вести након што се са Јаром сусрео. Размишљао је
Кожан како да засеје раздор у срцима људи светлих.
анимао се скарлетном траком гримизном, на раскршћу

два света. Народи земаља који су се Кожану подвластили,
упутили су се мноштвом на Урске земље. Мореј није дуго чекао са
одговором - повео је одреде из земљи својих мачем огњеним и пролио
крв кошчејевих војника.
Кожан је само то чекао. У томе је била замисао његова кварна, да
пажњу Јарову окрене ка рату у световима удаљеним. Претворио се он у
ноћну птицу и пребацио се на Мирград-Земљу, али не у земљу Арија, већ
у земљу у којој су Аси живели.
Прошло је две године од када су се Ури борили са кошчејима. Кожан
се дању скривао, притајивши се, у шумама густим, а ноћу је одмора
лишавао оне који су кошчејево семе у својој души носили. Постепено је зло
ширио у срцима Аса, пријатељима земље Арије.
Знао је за то Јар, али Кожану није ухватио траг. Шта радити - након
борбе песницама се не размахује.
Међу Асима било је и оних који су били горди или је завист јела
изнутра њихове душе светле. Сви су они у малом броју, са својим
породицама и имовином, одлучили да пронађу нова места на Мирград-
земљи и живе одвојено од пријатеља и браће.
Јар је покушавао да им помогне, али је све било узалудно - отишли су
они у крајеве нове, а сви који су хтели, са њима су отишли.
о је било острво усред бескрајног мора, име тог острва
било је Бујан. Тамо су одлучили да живе и створе ново
племе. Острво је било мало. Са њима су били и волхови, који су могли
стихијама да управљају, а они су подигли са дна морског велики део
копна и постали пет пута већи.
Прошло је онда дуго времена. На острву Бујан, они који су ту стигли,
већ су изродили децу, а она - своју. И сви којима није по души било да
живе на Мирград-Земљи у својим племенима, отишли су тамо. Да, тамо је
било мало људи из земље Арије.
Ури су у то доба однели победу над кошчејевим земљама. И многи
који су тамо живели, на службу њима су се подали.
То је ишло Мореју на руку. Ури су били родом својим велики, али они
који су живели у световима кошчеја, тачно су на људе личили. И послао је
он шпијуне на Мирград-Земљу, али само су завршавали свој пут на
острву Бујан, јер су њихова срца и душе њихове биле пуне злобе и
сопственог интереса.
Знао је за то Кожан и све је са стране гледао.
Видео је и Јар, да ће бити невоља, и да ће људи са Бујана правити

невоље. Онда је размишљао о томе како да заштити људе срца чистог од
мисли тамних.
Онда је сакупио у земљи Арији савет племена разних и почели су да
решавају како да наставе. И одлучили су да оставе по вољи доброј острво
Бујан; ко је скривио нешто или украо или убио, а није било таквих пуно
на Мирград-земљи, биће заувек заточени на острву Бујан. И они су
подигли напором сила мисли преграду, невидљиву оку, око острва тог
Бујана - свако ко би стигао тамо, није више знао пут назад.
Тако су ишле године. Ори и Мару деца су се народила, и ето, Мар већ
негује унуке. Његов најстарији унук имао је 12 година, а звали су га Кир.
Да, умео је он да чини чуда необична, чак и људи из земље Арије су се
томе дивили. Могао је лако да победи у песничењу људе зреле и
искусније.
Пливао је у мору, као да је био из народа морског и пријатељство с
њима је водио. Могао је у сваку ствар која на Мирград-Земљи постоји да
се преобрати - да узлети попут сокола далеко на небо; да оде на пучину
морску, да буде риба.
Јар је знао за то и давао је инструкције потомку свом, али му је
строго забранио да се појави на острву Бујан.
Знао је и Кожан о томе да је тај момак имао своје мисли тамне.
На Бујану су тада људи живели срећно. Створења која су живела у
шумама и у плавом мору - они су јели. И јели су увек од стомака - пуно и
хранљиво. Такво је време трајало дуго.
елено утопљена на високом брду, стајала је кула

шарена. Врх тог торња украшен златом је био. Фигуре
ратника од злата са самоцветним камењем разнобојним су га
окруживале. Нису то биле једноставне фигуре. Ако је неко замислио зло -
обраћао се он витезима од крви и меса а одговор је добијао од владара
њиховог, који је у кули живео.
И на том острву је била та кула на Бујану. А владар је био Лељ, Јаров
пријатељ у делима његовим светлим.
Одавно су одлучили да Лељ оде на Бујан и надгледа кретање тела
небеских. Острво је пружало подршку свима који нису по својој вољи
стигли тамо.
Лељ је био старац са седом брадом, али се могао брзо преобратити,
ако је то било потребно.
Јар је знао да ће Кир, његов потомак, непослушан, залутати на Буајн -
и тако се десило.
Дан у тим крајевима био је кратак као и сада, а у земљи Арији све је
било топло и светло. И Јарило је око радовало. Биље је расло бујно и
шуме су биле густе.
У један светли дан Кир је у кнежевини био, која је близу острва Бујан
била. Он је тада имао двадесет година по нашем. Био је велики момак,
али још увек љубави код њега није било - сањао је о лепотици која му је
дошла у сну. Ту опсесију му је Кожан послао, покушавајући да посеје
раздор и очај на Мирград-Земљи.
Ујутру рано Јарило се подигло изнад острва Бујан, и заблистале су
светлом јарким куполе кула тамо подигнутих. Најсјајније од свих сијала
је кула Леља.
Јар је у то време имао бриге важније од острва Бујан.

Отишао је у палате свог рода - на луну, коју су Луна
звали. И у томе је смисао био велики - дошао је на поклон сродницима
својим безтелесним[67]. Они су се појавили пред њим у облику три старца
и питали, зашто је дошао.
Јар је затражио дозволу да подели последње знање са људима
Мирград-Земље. То је било знање, којег ни у једној књизи железној нема
- ни у великој нити у малој. То знање је било у свакоме ко је на земљи
Мирград-живео, али пут до њега, у неистраженим дубинама душе, могла
је отворити само светлост.
Многи су били близу одговора, и ниједан живот у телу није
проходио, пре него што би човек успео да види праву сврху своје душе.
Али, као што то није непознато, многи, након рођења поновог и сећајући
се тешкоћа живота прошлих, одлучили су да почну од нуле, из почетка.
________________________________________________
[67] дошао је на поклон сродницима својим безтелесним. Род Луне - Душе које се
налазе на Луни, али не у нашем свету, већ у свету Прав - највишем свету нашег
универзума. Само високо развијене душе могу живети у свету Прав. Ове душе су
уједињене у Духу Рода Луне.
Спречити ову одлуку могла је само воља, а осветлити је може само
светли зрак знања светлог из рода Јаровог. Али отишао је Јар без ичега
од својих рођака. Нису му одговорили да дели знања својих сродника.
Жалосна туга је забринула Јара, знао је - чекају Мирград Земљу године
тешке. Ништа није могло да се уради, помирио се он са одговорима,
њему датим до тада, и вратио се на Мирград-Земљу, земљу Арија, у свој
дом, који је био на Белом језеру.
осле дуго времена, на другом крају света тамног[68] Ури

су замислили зло и послали своје извиђаче на Мирград-
Земљу, на острво Бујан. То су били људи који су се подчинили Кожану
раније.
Обдарио их је Мореј са стварима лукавим и разним чудним и
необичним предметима. Да, учио их је како да стварају те предмете.
Слуге Ура су видно били слични трговцима, али њихове птице
железне нису биле попут птица Аса, али су биле добро створене - без
спојева и сигурне.
И није прошло много времена пре него што су ови трговци постали
важни људи на Бујану. Сви, и стари и млади, одавали су им почаст, као
књазевима. У томе је била лукавост Мореја велика.
На Бујану је само Лељ знао за ту лукавост, и није се супротставио,
само је чекао час добар, као што је са Јаром уговорио.
Недалеко од тих места, од земаља великих далеких, усред плавог
мора, било је острво на којем је Кир нашао себи уточиште. Сањао је о тој
љубави из својих снова.
Није требало више од половине времена малог, а Кир, вољи свог
претка се супротставио, отишао је на острво Бујан.
А Кожан је то све видео. Видео је он слабо место у срцу тог дечака и
пут његов је управљао.
_________________________________________________
[68] на другом крају света тамног. Ово се односи на крај звездног неба - Сваргу
(галаксију).
Јар и Лељ су знали за то, али нису учинили ништа. Одлучили су само
да са стране гледају како ће се све дешавати.
Онда је затворио Кир своје очи, прошаптао речи заветне и одмах се
нашао усред великог града на острву Бујан, пред палатама кнежевским.
Златна врата пред њим су се отворила и ветар је завијорио његову косу...
Кир је отишао у палату локалног владара Атија који је био окрутан
и неправедан према својим поданицима и сабраћи, и преварама, дуго
времена уназад, привукао је себи жену, прелепу Едеју из племена Аса.
Родила им се ћерка, и назвали су је Лира. И очи су јој биле
истовремено веселе и тужне. Свако ко ју је видео, заувек му је остала у
срцу. Била је Лира лепоте неописиве. Кир ју је тада препознао - то је била
дева из његових снова, које му је Кожан наметнуо.
Обрадовао се томе безмерно и пожелео је да се приближи љубави.
Али, у трепету ока, стража је у великом броју окружила чврстим
прстеном младог јуношу.
Није Кир причинио бол стражарима ревносним, само се претворио у

кључалу воду. Разлетео се у млазевима по бочним странама палате
кнежевске, и само је једна кап пала на одећу лепотице. Изненадили су се
чуду чувари, али нико није приметио у томе намеру.
Удаљила се прекрасна девојка у своју собу и мало касније запевала

песму гласом звонким. Након што је чуло ту песму, на прозору цвеће се
отворило, а птице су јој узвраћале.
Кир, мало чекајући, преобратио се и појавио се пред љубављу својом.
Завршила је песму и хтела да позове стражара. Отвори уста, а речи,
као да су се заглавиле у грлу, не могу да изађу.
Страст горућа ју је палила. Тада је Кир одмах позове са собом у земље
Аријске.
Кратко су се спремали за пут. Претворили су се у два плава голуба и
излетели кроз прозор.
Знали су Јар и Ерем да је њихов потомак узео принцезу са Бујана, али

се нису супротставили томе. Али сви су им говорили да се држе даље од
земаља аријских.
ратко размишљајући, Кир и Лира, принцеза страног
народа, приметили су густу шуму на високом брду, у
близини земљи Аса - пријатеља Аријских. Саградио је он на гори тој
царски дом и разаслао вести у све крајеве Мирград-Земље, да свако по
својој жељи, може живети у његовој кнежевини.
И људи су долазили из разних племена, али било је оних који су
делили његове мисли. И почели су да живе у земљи новој. И они су
назвали ту земљу Ирија.
Довољно је ћерки имао владар Бујанаца и ништа није могао да уради

- било му је заказано[69] да напусти острво. Један од волхова му је шапнуо
да постоји, рецимо, позлаћена кула на Бујану и живи у тој кули мудри
старац, али нико га раније није видео.
И решио је кнез бујански да оде Лељу на поклоњење и затражи
дозволу да напусти острво. Кожан је био тај волх, који му је прошапутао
мисао дрску. Кожанов план је био успешан.
И цветао је врт са чудесним плодовима у земљи новој Ирији, и

стизали су људи из свих углова Мирград-земље тамо, да виде чудна
места. Да, сви који су ушли у врт - одједном би заборавили своју праву
судбину. Гласина се међу разним народима ширила, да када би неко узео
плод из тог врта – да биће кнез у земљама својим.
Пробавши плодове из тог врта, људи који су се пребацили у земљу
родну превирања међу собом су имали велика, сви су желели да кнежеви
буду.
Јар је знао за то, а волхови су му наложили да се не меша са снагама
таме - у томе је била њихова замисао мудра.
___________________________________________
[69] Заказано. Забрањено
ако су године пролазиле дуге. Ко није био чист у срцу и
души, тада је у Белозерје пут њему био забрањен.
Кир и Лира, створили су велику невољу на Мирград-Земљи, не знајући
то. Кир је постао горд, народи други су га назвали царем царева.
И подиже он ратнике, и они су марширали по мирној Мирград-
Земљи и порез прикупљали - злато и камење а девице чисте су одводили
у ропство.
Оградио је тада Јар морем студеним ланце планина високих земљи
Арија, а оставио је само танак пут за људе који су срцем били чисти.
Племе Аса светло желело је да се подигне на тај мали пут, али било
је и таквих који су остали са Киром.
У Бујану тада био је савет, како Киру одолети. То су били трговци
Урски, који су постали племићи и наговарали кнеза Бујанског да
супротстави ћерки својој његову војску. Нису могли да напусте Бујан они
- све је снажно Јар зачарао.
Тада је у земљама далеким Урским Мореј окупљао на пут и учио

људе који су били из светова и земаља поражених - није жалио ни злата
ни ствари необичних. Стигли су у броју неизмерном на Мирград-Земљу и
укопали се на острву Бујан. Али, све до сада нису могли да пробију
баријеру и напусте острво.
Знао је Јар за то и није журио да их заустави, једино му је било жао
добрих људи, који нису, по сопственој вољи, били заробљени на Бујану
или у земљи Иријској.
Прошло је много година. Киру и Лири родила се ћерка. Порасла је и

постала ратница каквих је мало - дрска и строга. И она је одлазила у
земље разне да их уништава и пали села мирна, како је њу учио њен
отац.
Кожан је живео у то време у земљи Ирији у облику старца седокосог.
Дуги низ година је узгајао вртове иријске и неговао плодове, утискујући
у њих дух свој нечисти. Људи у земљама тим за волха су га сматрали.
Знао је за то и Јар, па је чекао све до сад.
У Белозерју у то време сви су живели мирно и срећно. Повремено су
стизали до њих волхови из племена и земљи другачијих, пролазећи кроз
снег и хладноће љуте - питали су за знања светла из руку чистих.
Свако ко је могао да стигне до аријских палата био је надарен
знањем. Ако човек није био чист срцем и душом - могао је да нестане и да
не дође до белог језера на путу свом. У томе је било значење велико.
тим данима Лељ је отворио врата свог дома, и свако ко

је желео на Бујану знање светло и био је болестан, и за
помоћ питао - могао је да дође до њега. Људи су долазили у колонама у
његову кућу светлу. Лељ их је погледао и видео - ко кривицом дише, а ко
заиста жели да прими знања; и помогао је свима који су били болесни,
без разлике. Очистивши душу од прљавштине, људи су се враћали у своја
села, а гласине о дивном старцу лекару разнеле су се широм Бујана.
Једног дана, сам светли кнез Бујански га је посетио са својим
храбрим војницима.
Пронашао је кнез Бујански кулу Леља, која је била на брду, па је
посао тај био једноставан - сви су причали о њему на Бујану. Ушао је у
палату чисту а са њим два волха.
Ти волхови су почели да бацају злобу љуту, сви су ударали
штаповима својим по каменим плочама. Када су погледе сусрели са
Лељом светлим, окренули су се и побегли, а само су их погледали.
Онда је кнез наредио стражарима да запале ватру плавог пламена
који је био у њиховим стрелама[70]. И све у шта је ударала таква стрела
претварало се у пусто место.
_____________________________________________________
[70] да запале ватру плавог пламена који је био у њиховим стрелама. Оружје
које избацује капсуле, које спаљују тело плавим огњем приликом додира.
Без размишљања, стражари су кренули да изврше наређење свог
господара. Погледаше - а Лељ је нестао. А он иза њих стоји и осмехује се.
Стоји поред кнеза.
Ухватио је он њега рукама својим за одећу богато везену и посадио
га на клупу. Стражари су спустили руке и видели да је њихов владар
оклевао.
Лељ није жалио његову душу тамну, само је погледао у његове очи и
пробио се кроз његову вољу, као игла кроз тканину.
Почео је кнез да хвали волха, великог Леља и тражи опроштај. Одмах
је позвао ризничара, који је код њега био, и наредио да се волх награди
златом и камењем самоцветним.
Полете затим птица железна над острвом Бујан и носи Лељу дарове.
Није се противио он поклонима са плећа кнежевских, и све је поделио
људима добрим који су њему долазили. И ти људи су почели да живе
здраво и срећно. И кнез више није никога плашио и није у тамницу људе
бацао узалуд.
о се није допало трговцима Урским. И окупили су око

себе пуно људи, и одлучили да смрт кнезу доведу као и
Лељу старцу, који је живео у кули позлаћеној.
Лељ је знао за све то. Шапнуо је речи чаробне и ратнике, који су
окруживали кулу његову од злата чистог, претворио је у живе. Било их је
само три десетине. Чекали су на реч свог господара.
Трепетом су се огласиле птице у вртовима и шумама у Мирград-
Земљи.
Ратници у оклопима од злата чистог у малом су се броју устремили,
нападајући на палате трговаца Урских. И Кир и Лира нису журили, већ су
све гледали са стране. Да, Кожан је Киру шапутао на уво како да се
понаша.
Јар је у земљи Аријској окупио савет мали, а на том савету био је Мер,
друг његов верни.
Мер се борио и трудио се да помогне Лељу, свом другу искреном. Али
није било потребе за то - ратницима у златним оклопима могао је
одолети само човек са мишљу силном. А ни необичне ствари, нити птице
железне, нису могле нанети штету, јер су то били духови ратника палих у
прошлим биткама, а Лељ је са њима договор имао, јер нису налазили они
места себи у телу новом[71] на Мирград-Земљи.
осле неког времена, започело је превирање на Бујану и

трајало је два времена мала. Мореј, кнез Урски, слао је
нове и нове ратнике у Бујан, али они нису могли победити Лељове борце.
Једне ноћи глас је позвао Леља. Окренуо је главу, а пред њим Јар
стоји са Мером. Одлучили су да заврше рат на Бујану и изнуде предају
Мореја са његовом војском најамном - у томе је била замисо велика.
Кожан је дуго покушавао да разбије окове, који су острво Бујан
окруживали, али му то није било могуће. Могли су ратници Иријски
стићи на Бујан, али смрт љута тамо их је све чекала. Знао је то Кожан,
знао је Кир, али сви су чекали право време.
Јар и његови сарадници одлучили су да отпусте препреку,
невидљиву оку. И свако ко је желео, могао је од тада да напусти Бујан по
мору или по небу у птици железној или уз помоћ мисли.
______________________________________________________
[71] нису налазили они места себи у телу новом. Витезови су имали висок ниво
развоја душе, али њихови потомци на Земљи су се спустили по степеницама
еволуције. Светли ратници могу се поново инкарнирати само на штету властитог
развоја, али та варијанта им није одговарала. Због тога су чекали боље време,
остајући на услузи Лељу.
Вратили су се ратници Леља на своје место око куле и поново
постали кипови. Испричао је Јар друговима својим замисао мудру и
решио - тако ће бити.
едећи у врту ирском, Кожан је упућивао Киру и Лири

речи слатке, и на рат са Бујаном наговарао. Сакупио је
Кир војску небројену и послао је на родну земљу своје супруге, а она је
била задовољна том одлуком.
Лељ и Мер, без много размишљања, облетели су острво цело
мислима својим и окупили људе са срцем чистим, у броју великом, и
сакрили у кули златној[72]. И међу њима је био кнез бујански. Тако су
лукаво сакрили кулу, да је почела она на шуму густу да личи, као да није
тамо.
Стражари, који су господару реч дали, претворили су се у камене
стене и раштркали около те шуме. Да свако, ко уђе у шуму, ако није био
чист у души и срцу, одмах камен постане.
Јар је отишао у чертоге рода свог светлог како би помогао синовима

Мирград-Земље, и тражио је дозволу да подели људима добрим знање
чисто, које није записано ни у једној књизи. Али род му није рекао да
дели ту науку, и вратио се Јар у Белозерје празних руку.
У тај час се свод Мирград-Земље затресао - били су то војници из

земље Иријске, који су стигли на Бујан.
___________________________________________
[72] сакрили у кули златној. Арији су умели да управљају простором и могли су да
повећају унутрашњи обим објекта. Тако је било са кулом - унутар ње је била много
већа него споља.
И спојиле су се две тамне силе у боју крвавом. То је била светла смрт,
крвљу и месом обојена родом Јара.
Трговци Урски у великом броју сакупљали су се као одговор на
земљу Ирију са огњем и мачем.
то време је био кнез код њих бивши слуга кошчеја, који

је био бачен у тамницу после Јаровог боравка код
Мореја. Верно је он служио овом господару, а сам то не знајући, оставио
је у дубинама своје душе траг Кожана.
Знао је за то Јар и позвао себи Ерема, да му објасни како Кожану
погибељ донети. Не телу његовом смртном, већ души његовој тамној.
Спремио се тада Ерем на пут.
Ерему је наређено да оде на једну Земљицу, која се иза Великe

грaнице[73] налазила. Тамно је било тамо, и није падало светло Јарила и
није је грејало.
Оседлао је он са два Аса, добрим друговима, птицу железну,
опростио се са женом и отишао на пут далеки. Морао је да се у два мала
времена окрене и донесе пепео из дубине земљице те.
То није била једноставна ствар - чувао је ту земљицу Дракон

Огњени[74]. И било је немогуће нанети му смрт, већ само пустити његову
тамну крв и донети је са собом.
Одмах се отправио Ерем на пут.
______________________________________________
[73] Велика грaница. Цео видљиви део нашег универзума.
[74] Дракон Огњени. Оригинална форма живота, сличан живој магми. Име "Дракон"
је фигуративно.
Јар је тада скочио у пучину водену и позвао себи цара
народа морског. Био је то старац са дугом седом брадом.
Звали су га Непт[75]. Говорио је са њим дуго - одлучили су заједно да
донесу важну одлуку.
Две стотина војника народа морског отправило се заједно са Јаром
на Бујан, да би из мора-океана изашли и украли плод из врта
кнежевског, који је на дрвету растао; а давало је то дрво плод само
једном у десет времена малих.
Плод је личио на јабуку нашу, али се нико није усудио да га дотакне.
Гласина је кружила, ко би јео ову јабуку - у звер дивљу би се претворио и
изгубио разум људски.
Само једно семе Јару је било потребно, а он сам није могао да
додирне прстом[76] то дрво.
Дрво су то Ури донели, а добили су га Кир и Лира. Они су се бринули
за њега као за зеницу ока - у томе је био смисао тајни.
Онда су војници стигли до Бујана. Јар их је претворио у обличје
људско. Силни су и храбри били људи из народа морског. Отворили су
ујутро двери у врту чудесном, али нису нашли дрво заветно.
А било је оно иза седам брава [77]. А само су кнез Урски и његови
намесници на Мирград-Земљи знали како да стигну до тог дрвета. Да,
Јар је био спреман за то.
Јар је решио да слугу Урског доведе до запечаћених двери
заштићених, и мишљу се створио у земљи Ириској, где је са својом
војском дошао.
Нико није успео ни да трепне, већ се вратио на Бујан. А затвореник
Јара није био оковима везан, већ је једноставно радио све што би му
наредио.
_________________________________________________
[75]Непт. Познат нам је под именом Нептун.
[76] Прст Палац
[77] Седам брава. Седам енергетских заштитних екрана.
И отворио је он браве заветне - седам двери се отворило. И они су се
спустили у подземље, где је под куполом златном расло то дрво, а плод је
на њему висио.
У том часу Кир и Лира и сва њихова послуга дворска у палати су
били, али нису могли видети ништа - време за њих је застало.
Јар је срушио плод с тог дрвета, разломио га на пола и извадио само
два семена и одмах их стегао у длан руке. Прошаптао је нешто, предајући
огњу то дрво и плод разломљени. Једну семенку прогутао је он одмах.
Другој је само шапнуо три пута и омотао марамицом белом, и за појас
затакао.
Слугу урског су вратили назад. Да се не сећа ништа, где је био - није
знао. И уснуо је сном дубоким.
Сумњао је Кир на лоше и решио да погледа средње време које је било
за сваког замрзнуто. Да, видео је он људе из народа морског. Схватио је
тад, да лукавства над њим чини неко ко је у моћи јачи, немерљиво. Да,
он није могао да препозна Јара, није могао да победи његову силу. И
прилегао је на плоче камене и уснуо сном неспокојним, неправедним.
Јар је народ морски отпустио у чертоге своје подводне. Непту је био
захвалан свим срцем што му је помогао. Обдарио га је он светлом силом,
која је до тада била непозната у пространствима подводним, прелепим.
И пожурио је он у земљу Аријску да исприча друговима и пријатељима да
долази погибељ ускоро Кожану, само је остало да сачека Ерема из Земљи
далеких, непознатих.
пролазиле су године. Трговци Урски су опет на иријској

земљи почели да тргују. Да, после тих дана на Бујану,
Кир, нови владар, снажно се разболео. Није излазио на светлост божју, нa
пећи је лежао - болест га је савладала.
Лира, жена његова, водила је све послове на острву. И њена ћерка је
добила део у земљама оним међу шумама густим. И царовао је мир на
Мирград-Земљи.
Кула Леља је поново била отворена, и сви који су желели, долазили
су до њега да му се поклоне - стари и млади, и добри момци и красне
девојке.
А онда је Кир сазнао за њега и наредио да буде доведен у палату
царску. Да, послао је два одреда стражара и војводу са њима.
Војвода је био здраво дете. Одлучио је да узме моћ старог волха.
Ушао је у палату позлаћену и дивио се чуду - све је красно и добро у кули
тој. И богатство и украси превазилазе палате кнезове.
Заиграла је завист војводе - одлучио је да један од драгуља изабере.
И био је то смарагдни камен, који се играо са зрацима Јарила залазећег.
Посегнуо је у џеп за оштрим сечивом, али није могао да га нађе. Извукао
је он плочу ватрену од једног од стражара, али кроз његове прсте као
песак да је пролазио - само се чуду дивио.
Почео је прстима мали каменчић да узима, а онда им је домаћин
изашао у сусрет, сам Лељ, и погледао без љутње и мржње према
војницима његовим окружујућим - знао је зашто су дошли и желео је да
се поигра са њима. И он је питао војводу, шта људи добри у његовој кући
раде, или ако је неко болестан, или је нека помоћ потребна?
Отворио је уста од изненађења дечак и није могао реч да изговори.
Један од стражара се поклонио старцу и питао га је учтиво да у дворац
кнеза Кира пође.
Лељ се насмешио и шапнуо нешто себи у брк. У тренутку су се
стражари окренули, и оба одреда, на чијем челу је био војвода, отишли су
кући. Сам се претворио у сокола и кроз прозор полетео.
том часу, у земљама другим, Ерем је путовао у птици

железној са два пријатеља. То није био пут лаган.
Дошли су до Велике границе. Од тада, Ерем је морао сам ићи.
Навукао је на себе одећу железну[78] и ступио на стазу. Без журбе,
Ерем се попео у утробу птића малог и одмах излетео из ока велике
птице.
________________________________________________
[78] Одећа железна - Посебно заштитно одело од високих температура - свемирски
комплет.
Полетео је птић, окружио око земље мале, која је пепелом сивим
била покривена, а чувао је тај пепео Змај Огњени. И сви који су потпадали
под његово владање, одатле се нису враћали.
Одабрао је Ерем место добро у близини литице и усмерио птића
тамо - змај је спавао у то доба и није осетио госте непозване.
Ерем је изашао из утробе малог птића, држећи у рукама посуду.
Изгледала је на поглед као да је од глине, али ако се испустиш - не
разбија се. Отворио је поклопац и покупио пепео испод камена сивог и
затворио посуду.
Остало му је да прикупи крв Змаја Огњеног, али то није био лак
посао - уопште није било могуће убити тог змаја, имао је он древну везу
са родовима синова људских [79]. Знао је за то Ерем и одлучио се на
лукавство - одлучио је да то уради баш како је Јар рекао.
У том моменту, много верста даље на Мирград-Земљи, Лељ је

кружио сивим соколом на небу изнад острва, изнад Бујана. Приметио је
дрво у кнежевој башти и устрмоглавио се наниже, као да је миша видео.
Одмах је удари о земљу и узео обличје човека - волха у једноставној
одећи, али без пратње. Био је само запојасан.
Да, али тај појас није био обичан. Ако му шапне, у змију се претвара,
тако да му ни зидови ни капије нису били препрека. Отпузала је на
место, господаром наређено и слушала, шта људи добри говоре. Након
тога се вратила и претворила у појас, а Лељ је већ знао све.
Он је послао змију у одаје кнежевске да се попне до Кира и Лире у
спаваћој соби. Није змија дуго чекала - одмах је почела да извршава
наређење.
Лељ, мирно и без журбе, сео је у хлад поред дрвета разгранатог и
започео са птицама мали разговор, пошто је разумео језик звери и птица.
________________________________________________
[79] имао је он древну везу са родовима синова људских - Реч је о узрочно
последичном односу еволуције човечанства, које има у свом почетку материјал
"Змаја Огњеног" ..
Преносећи дух, попео се Ерем на леђа Змаја Огњеног - до пламтећег
горућег жара није било лако стићи на врх његов.
Достигао је он ствар необичну. Почела је да се буди звер огњена и
осетила је да као људски дух да мирише.
И Ерем је бацио ту ствар на земљу, од пепела сиву, и претворио се он
у војску немерљиву. Да, то су били само обриси војника [80], али су
галамили они и грмели, као да су живи.
И одмах је гурнуо иглу змају под крљушт, и бризнула је крв огњена
напоље, танким млазом. Поставио је Ерем још једну боцу, као да је на
поглед од глине, али мекану, и сакупио капи до врха и затворио. А игла,
чудом, - нестала је, изшчезнула, као да је није било.
Залајао је Змај Огњени, не људски, већ животињски. Стао је на задње
ноге, супротстављајући се војсци Ерема. А Ерем је већ у птићу побегао да
се на птицу железну врати својим Асима сапутницима.
Дуго времена се чудовиште огњено борило љутито, али никада није
схватило, где се та војска сакрила. Тако да није сазнало истину и
умирило се. А војска је нестала из видокруга, као пропала кроз земљу.
Ерем је радостан усмерио птицу назад на Мирград-Земљу и пут кући
је био два пута краћи - са напитком биће брза победа над Кожаном.
ада, на острву Бујан је Лељ чуо о пет малих болести које

су савладале Кира, кнеза новог из земље Иријске, мачем
придошлог. Певале су птице на прозору Кира у раним јутарњим сатима
дан за даном пола времена малог, али ипак није устао из кревета свог -
био је оболео тешко.
_____________________________________________
[80] само обриси војника - Холографске слике које имитирају ратнике.
Ту је и змија стигла - склизнула се око појаса старца и у појас се
претворила. Лељ је сазнао, да је Лира, Кирова супруга, за више власти
жудила, и да је одлучила да убије свог мужа верног - слатким речима му
је ласкала, напитак му је у храну и пиће сипала, које јој је Кожан дао у
врту иријском.
Затим су два стражара изашла из одаја кнежевих - Лељ је одмах
нестао из видокруга, али је ипак био тамо, али ниједна жива душа га није
видела и није чула. Без журбе, попео се у кнежеву спаваћу собу. Да,
прошао је кроз зидове, као да су од песка били тамо.
Старац је кренуо према Киру, прешао руком преко чела његовог
грешног, и засијало је оно са светлом здравља - Кир је остао у дубоком
сну. Тада је Лељ одлучио да пошаље Лиру, супругу неверну, у крајеве и
земље туђе и далеке. Подигао је главу, шапнуо речи, и руком замахнуо - у
тренутку је нестала кнегиња, и у истом тренутку нашла се у Земљици
страној, међу племенима страним, где је Јарило сијало светлом
недовољним и где му је боја била плава и где су олује и мећава биле.
Кира је решио да остави да спава дуго времена, како је било
договорено са Јаром.
акон дана светлог у дому кнежевском, претворио се

Лељ у Лиру - примио је њен изглед. Позвао јесеби писара
наредио људима указ издати, рекавши, да је здравље кнеза Кира боље и
да је он у дубоком сну, да у њему мора остаи три времена мала. И
наградио је писара кафтаном са Кирових плећа.
Време је пролазило, мало по мало, а Лељ, у облику Лире, наредио је
да се отвори капија ризнице кнеза, и разделио злато и сребро људима
добрим - свима којима је било потребно. А људе зла духа дворјане, који
су богатства имали немерљиво, - позвао је себи да их на пут истине
поучи.
Јар, тада, затражио је од Мера, пријатеља свог блиског, да му се
придружи у игри његовој дрској и послао га је на острво Бујан - тамо га је
Лељ већ дуго чекао.
Под покровом ноћи, сместили су тело Кира у сну у дубоку пећину -
нико није знао за то. Претворио је Лељ Мера у Кира - рођака свог
осрамоћеног и наредио да се започне фестивал и да се направе јела
дивна у славу излеченог од болести. Нико није видео обману, а замисо
Јара била је успешна.
то доба се Ерем вратио, и на Ради-луни је чекао Јара, јер

крв змајеву и пепео није могао да донесе на Мирград-
Земљу. Јар је пожурио да га сретне.
За сто стотина верста [81] од тог места, је био кнез Урски Мореј
збуњен. Није имао појма шта се дешава на Мирград-Земљи. Зато је
одлучио да опреми птицу огњену, и сам се на поход отпремио. Све што
му је било потребно је била књига железна.
Кожан је чуо да се нешто дешава на Мирград-Земљи. Предвидео је

своју погибељ и у врту иријском у црва земљаног се претворио и ушао у
земљу.
То је Јар и чекао. Добио је семе са Бујана донешено, пљувчком својом
га наквасио и у земљу га на пролеће положио. А крв змајеву још на Ради
луни је помешао са пепелом - било је немогуће у чистој форми и близу
Мирград-Земље их донети, и обилно је залио то семе из плода древног.
Није прошло пуно времена, како се пробило дрвце танко у врту
иријском - лишће зелено је шуштало и цветове пустило. А мирис тих
цветова био је тако диван да су дивље птице летеле на дрво из далеких
земаља са целе Мирград-Земље и певале својим многогласјем чудесне
песме.
______________________________________________
[81] За сто стотина верста - Поједностављено за лепше излагање
Стигло је време плодови сазревају. Само једна јабука је остала на
дрвету - сви други цветови су се распршили.
Јар је сакрио то дрво од очију људи и Ерема да пази на њега
поставио. Да, рекао му је да не помера поглед са њега.
Одлучили су да чекају; ако јабука падне на земљу - да нацрта круг
три пута око њега [82] и поспе је пепелом сивим који је остао код Ерема, и
сипа га без остатка.
Тада је Мореј у птици огњеној кренуо на Мирград Земљу са војском

немерљивом. Да, та војска није била од Ура, већ од људи који су им
служили из тамних светова.
Чуо је Јар, да је та птица близу, али му није речено да је уништи. И
позвао је добре људе из целе Миргард Земље и рекао им о
непријатељској војсци која је долазила.
Народи су почели да држе разне савете, како да се живи даље, како
Миргард-Земљу спасити и заштитити.
Знали су то и Мер и Лељ, да су посејали семе светлости на Бујану.
Они се нису плашили смрти - могли су да живе без тела пролазног и
могли су се у сваку ствар претворити ако је то потребно. Њихова брига
је била спасти од несреће Мидгард-Земљу.
Људе су мучила различита осећања - неко се бојао, неко је смирено
чекао своју судбину, неко је узимао оружје.
Само трговци Урски, који су живели у близини иријских земаља,
чекали су са радошћу свог господара.
Спустила се птица огњена Мореја прилично близу Мирград-Земље.

И одлучио је он да пошаље извиђаче, да би сазнали како доћи до књиге
железне.
Испустила је птица та из утробе ствари необичне [83].
__________________________________________________
[82] Нацрта круг три пута око њега - Поставити енергетску заштиту..
[83] Испустила је птица та из утробе ствари необичне - Урски мали летећи
апарати, пооблику врло слични светлећим дисковима (плочама).
На птиће који су били у асовским птицама железним нису биле
сличне, али су урађене добро. По изгледу, као да је точак из кола, али
још гушћи. А ивице су им попут оштрице мача - оштре.
Узлетела је десетина. Три, која су били већа, отишла су у Белозерје.
А остало - у земљу иријску и на острво Бујан. Унутар тих кочија огњених
били су ратници у редовима, у оклопима чудним и са уздама, до сада
никада виђеним, - стрелама огњеним и светлом тамног огња у дршкама
малим [84].
Осећао је Јар њихово приближавање и знао је да те три кочије које
су отишле у земљу аријску нису могле превладати баријеру, невидљиву
оку, и то се догодило.
Усмеривши кочије право на Бело-Језеро, војници су се нашли за
много версти од земаља аријских посред мора плавог. И што су више
покушавали да продру у земље забрањене, то су се даље од њих
налазили. Тако су послали Мореју вест, не љути се на кнеза - нема
Белозерја и нема га на Мирград-Земљи.
Изненадио се Мореј и наредио им да се усмере на Бујан и донесу
дрво које је држано у дубоком подземљу. Није знао да га је његов слуга,
сам то не знајући, претворио у прах. А у подземљу, уместо дрвета,
пребивао је Кир у сну дубоком.
тај час, Лељ и Мер су одлучили да се окрену лукавству.

Нису се борили против кочија огњених, већ су их
сусрели као драге госте - хљебом и сољу. Били су збуњени извиђачи
урски, како се људски дух може претворити у било који створ земаљски
или узети људски облик.
Мер и Лељ су се представили њима у лику Кира и Лире, и започели
пир на планини у славу храбрим војницима.
Усред празновања, Лељ се повукао у своје собе од својих драгих
гостију и спустио у подземље дубоко, и претворио Кира у дрво, које су
слуге урске тражили. И одмах се на пир вратио са поклонима од злата и
сребра за ратнике победнике.
_____________________________________________
[84] светлом тамног огња у дршкама малим - Врста оружја Ура. Пуца црним
зрачењем које уништава било коју материју.
У земљама иријским сретали су трговци урски сабраћу своју и
одлазили на њихов пир. И разним јелима частили госте драге. Нису им
била потребна никаква знања аријска- само живот у густом телу, у телу
пролазном. И покушали су да га живе у богатству и луксузу, и у лењости.
Мореј је послао вест свим својим слугама и наредио да дрво из
подземља извуку одмах и доставе на птицу огњену, која је у близини
Мирград-Земље летела.
Лира и Кир, на изненађење војника, одмах су им отворили врата.
Отварајући седам печата, слугe урске сишле су у подземље и изнеле
дрво. После захвале домаћинима за поклоне њихове великодушне,
нестали су у кочијама огњеним и узлетели у небо љубичасто - у то време
је јарило кренуло на залазак, а слика лепоте дома кнежевских била је
неописиво лепа.
Опраштајући се са гостима, Лељ се сакрио са Мером у дворцима
светлим - ту их је и Јар чекао. Почели су да држе савет, као што се држао
између пријатеља и другара.
А у то доба Ерему је у врту иријском постало неподношљиво -

меланхолија и туга су га обузеле. И позвао је своју супругу Вселу, одлучио
је да проведе време заједно са њом. Тренутно се она појавила и почели су
да загледају заједно плодове, диве се једно другом и уживају у сваком
моменту - био је Ерем дуго у крајевима туђим и они нису виђали једно
друго.
И почела је Всела да пева дивне песме дивним гласом, тако да су се
све животиње и птице окупиле из свих крајева и слушале лепоту
звукова.
Птица огњена Мореja је била опремљена богато. У крилима њеним

живела су чељад и слуге, а у самој глави биле су одаје кнеза Урског и
његова два верна стражара. У целој птици није било више Ура, осим њих.
Чували су свог господара дан и ноћ, али је један од њих, по старом
сећању, имао јаку везу са Јаром, и одмах је пријавио, о свему, што се
налази у утроби те птице, чим се повукао у кревет.
Добио је Мореј вест од војника, које је послао по дрво - већ су били
близу. Било је могуће узгајати то дрво само на Мирград-Земљи, оно би
могло уништити не само једну душу [85] - налазило се коренима на
разлому сила светлих и тамних. Само овде је била друга ситуација - дрво
је замењено, а Кир је био заточен у његовој слици. Да би се пробудио
затвореник, неко је морао оборити јабуку са дрвета, то је све.
У то време, у земљама иријским Ерем и Всела, дивили су се једно

другом, али ипак не заборављајући на другу јабуку која је требало да
падне са дрвета, кога је Јар неговао.
Супружници, иако нису били тако млади, изгледали су као момак и
девојка - лепи и свежи. То су сви могли, ако је жеља била велика, у земљи
аријској, ушавши у Бело-Језеро [86].
На Бујану су троје решавали судбину Мирград Земље, иако то нису

знали. Јар је рекао својим пријатељима о замисли светлој - како засејати
семена знања међу народима различитим и како се од рата и туге
спасити. Они су одлучили да се раставе ујутро и отишли у разне крајеве
по свој Мирград Земљи, добру вест доносећи у срца свих, који су светли
духом били.
Као прву ствар, Јар је директно отишао у дубине мора до кнеза
НЕПТА и започео дуг разговор са њим и његовом најближом сабраћом.
Знао је, oчекујући проблеме, да ће бити жесток напад у будућности на
морски народ и предлагао им је помоћ како се заштитити од тога.
___________________________________________________
[85] могло би уништити не само једну душу - налазило се коренима на разлому
сила светлих и тамних. Кушајући плод, човек упија део Духа дрвета. Будући да је Дух
стабла био на граници светлих и тамних сила, могао је да промени душу човека на
једну од страна. Али је Мореј забранио својим слугама из тамних светова чак и да
прилазе плоду, и наредио им да га одмах испоруче у његов дом. И пожурили су,
покушавајући задовољити господара.
[86] ушавши у Бело-Језеро. Кроз Бело језеро излазио је извор живота, који је
структуисао и пунио воду. Вода Белог језера убрзавала је отварање Душе човека, ако
су његове мисли биле светле.
НЕПТ га је слушао са великом пажњом. И они су одлучили да
сакрију подводне градове народа морског. И спровели су нит, невидљиву
голом оку, око сваке куле у дубинама морским, тако да се не виде очима
извана и да им се не може нанети штета.
Мер је отишао на поседе људи жуте боје коже - примили су га са

почастима, као кнеза. Говорио је он речи светле. И волхови и старешине
тог рода су га слушали и чули, и пратили сваку реч. Знали су све
делимично, какав би био будући дан на земљама њиховим. Нису желели
да се сачувају од несреће - одлучили су да се одупру нападачима
иноземним и чврсто на своме буду.
Лељ се упутио на крај мора да одржи разговор са људима црвене

боје коже - сложили су се са њим, али нису водили говоре слатке и нису
га јелом гостили, само су желели да разговарају. Лељ је дуго водио
беседу ту, али нису постигли договор; а старешине седе и момци и
девојке красне - сви су по природи били из реда Ура, и били су
одушевљени стварима чудним и веровали су пратиоцима Мореја у
дубини душе.
Лељ је слушао њихово одушевљење и желео је да га прекине, ако то
буде потребно. Трупнуо је ногом о земљу и нестао из вида, прешавши у
крајеве где су пребивали људи тамне боје коже. .
Обрадовали су се и направили му гозбу - у тим годинама нису имали
честе госте из земаља аријских. Да се боре нису желели, само су заштиту
тражили од непријатеља жестоког. Тада је Лељ позвао Мера и сложили су
се они да помогну народу јадном.
Мочваре су биле непроходне око шума. На врху, изнад дрвећа, ако
птица узлети високо - само је шума густа видљива на стотине верста.
Ето такву су направили народу завесу од злог погледа и од слуга Урских,
који су у робове желели да претворе племе тамно.
том часу слуге Морејеве пожуриле су у кочијама на
птицу огњену са драгоценим дрветом. Примила их је
она у свој загрљај и прошли су они кроз огањ и уопште се нису истопили.
Они су журили свом господару са драгоценим поклоном.
Било је то буквално дрво унутар камена. А камен је био као стакло
прозрачно, и тврдо је било, као дијамант. И, ако се окрене ручица на
његовој површини три пута - све преграде ишчезавају ка том дрвету.
Након што су умотали камен у брокат, везен златом, слуге су
покорно ушле у одаје кнежеве - Мореј је седео близу ока птице огњене и
видело се то око на стотине верста.
Решио је Мореј да не губи време и ближе Мирград-Земљи да дође.
Захвалио се војницима за службу њему указану и наградио их златом и
камењем самоцветним и отпустио их. Поставио је два Ура да надгледају
дрво чудесно.
то време већ је било вече пало у врту иријском. Ерем је

изненада приметио како је плод који је висио на
дрвету, кога је Јар неговао, под тежином пао, ударио у земљу и замрзао
се на месту. Одмах је Ерем учинио све што је рекао Јар, оцртао је три
круга обережна (заштитна).
Осетио је Кожан арому плода зрелог и његов мирис. Пузао је црв
јабучни да прогризе јабуку мимо своје воље.
Чим је први пут загризао, схватио је, да му погибељ иде скора, и није
могао да преобрази тело своје у људско - одлучио је да постане змија и
одмах се преобразио у њу. И није могао да изађе из три круга заштитна -
заустављала га је сила рода. И тако је остао поред јабуке, а апетит му је
потпуно нестао.
Ерем је видео ово преображење и пожурио да пошаље вест Јару, који
је пребивао у царству подводном код народа морског.
Кожан је размишљао како да избегне злу погибељ, али никаква
мисао му није долазила на ум. Све се вртео по кругу и увијао, као у
пламену огња жарког.
Онда је крајем ока приметио Вселу, која је под дрветом витким
заспала у сенци грана раширених и решио да чари на светоч њен пусти.
И сањала је она о свом вољеном Ерему који је понављао о чудесној
ароми јабуке, да би га она пробала.
Убрзо се пробудила Всела и зачудила својим мислима из сна пред њу
дошавшим. Одлучила је да погледа плод диван - сећала се да јој је на јави
Ерем строго и пажљиво наредио да додирне ту јабуку.
Кожан је осетио да је његов план успео, и сав свој тамни дух пусти у
ту јабуку. Полако, лаганим корацима, Всела је ушла у три круга
обережна.
алеко од тих места, у птици огњеној, Мореј је обедовао

са војницима и слугама својим из освојених земаља
тамних. Само су два Ура на стражи стајали - чували су драгоцени поклон.
Један од тих Ура, по старом сећању са Јаром везаним, пријавио је све о
доласку дрвета у птицу огњену, а да сам то није знао.
Знао је Јар да Кожан не би ишао далеко и усмерио силу мисли своје у
утробу птице огњене. А Ур је потпуно изгубио ум, као да није био он, већ
је то сам Јар стајао, - пружио је руку и окренуо ручицу, што је преграде
над дрветом држала.
Изненадио се друг његов и почео је да протестује због тога што је
урадио, - није одговорио, зграбио је јабуку левом руком и срушио је са
дрвета. У истом тренутку, дрво се преобратило у Кира.
Ходала је у круг и око те јабуке Всела, али јој она није давала мира.
Мисли разне ушле су јој у главу. Ветар је тресао лишће на дрвету.
Узела је плод у руку и загризла комад повећи - сладак је он био. У
том тренутку душа Кожана тамна је желела у њеном телу да пронађе
прибежиште, али није могла да поднесе напор, као кристална чаша
ударила је о земљу, разлете се на мале делове, а ветар их развеја широм
Мирград-Земље. И зацрнивши душе оних који су били слаби у духу, нашла
је мир међу свим људима и створењима на Мирград-Земљи који
обитаваше.
Знао је за то Јар и осетио да је то велика несрећа, ако његова старија
сабраћа не дозволе светло да се пролије на душе све затамњене. Одмах,
заборављајући на ствари света, отишао је у чертоге Луне и затражио
помоћ за људе сироте.
ај час, у птици огњеној, Кир се зачудио. Да, осећао се

одлично, као да је неко заменио тело његово новим, као
одећу. Зграбио је он два Ура, а оне који су поштовали снагу његову
херојску, пали су на стомак птице огњене.
Кир је знао да је био далеко од крајева родних - звезде су чаробно
сијале и Земљице велике и мале иза прозора. Расипала се на све стране
дрскост младалачка. Осетио је силу Кир велику, почео је ходати по
утроби птице огњене, као у палатама својим.
Шетајући у утроби птице, схватио је како су устројене ствари чудне.
Свако ко му је на пут стао - у немилост је падао. Стигао је до сале, где је
Мореј гозбу правио, и отишао право до стола кнезу. Све се одједном
замрзнуло, а овај тренутак био је довољан да би Кир тело своје у дух
чисти обратио и послао га Мореју унутар тела. Изненадио се чудном
госту. Мореј, иако је на Ура личио својом спољашношћу, био је родом са
Мирград-Земље, и његов дух је почео да се одупире госту непозваном.
Изгледало је као да је то изобличило кнеза Урског.
Забио се меркул његов у углове душе[87], али није дозволио новом
домаћину да овлада смртним телом до краја.
______________________________________________
[87] Забио се меркул његов у углове душе. Меркул - Суштина (Дух, мисаона слика). Ради се
о стезању Духа, о привременом губитку способности управљања самим собом. (Више о Духу
можете прочитати у једној од наших следећих књига: "Стварајуће руне ниверзума")
Није могао да се креће, само је рекао својим слугама да раде онако
како он нареди, да они устреме птицу огњену на острво Бујан, да га усред
шуме густе оставе.
Изненадиле су се слуге - очигледно је кнез болешћу заузет,
одлучили су да прате његову наредбу. И усмерили птицу огњену на
Мирград-Земљу.
Јар се тада у чертозима светлим пред родом својим

појавио и питао опет да пролије светлост у срца људи,
Кожаном оцрњенима. Дуго су слушали рођаци безтелесног Јара.
Нису променили своју одлуку, а одговор су такав дали - ако желиш
да помогнеш народима Мирград Земље, решење ће само доћи на ум без
знања светлих, забринутих. Да, много разних савета су дали на стази
путовања .
Јар, пролазећи кроз препреке невидљиве, отишао је у Белозерје
народу аријском, да исприча све што се догодило у врту иријском, и шта
је род волхова светлих о томе мислио, и како да одговори пред људима
са Мирград Земље. Нису дотакле крхотине душе Кожанове ниједно
створење ни човека са Белозерја. Све је било добро и светло у земљама
Аријевским.
Окупили су савет велики у храму пространом и слушали оно што је
свако хтео да каже и мислио. Само Ерем и Всела нису дошли тамо - било
их је срамота што нису сачували дух тамни у три круга обережна. Отишли
су они далеко од тог места.
Тада је птица огњена прилетела на острво Бујан и била је остављена,

како је командовао Кир, у шуми густој. Кир, не размишљајући дуго,
отишао је у палате кнежевске да тражи своју супругу Лиру, а Мореја је
повео са собом и наредио слугама да га чекају.
У палатама све је било блиставо с намештајем, и било је чисто и лепо.
Кир је изашао из тела Мореја, али га је оковима уплео - није се могао
померити. Почео је да га испитује где је његова верна супруга Лира, али
он није знао за то.
Кир је схватио да кнез Урски говори истину, али није хтео да га
пусти без користи. И поставио је услове и обећао да ће му спасити живот,
ако он, Мореј, остави птицу огњену са свим слугама и чељадима, и ако се
потчини новом господару; да сви трговци Урски у земљама иријским за
казну служе Кира, да му објасни све чудне ствари које су у утроби птице
огњене.
Мореј се сложио, није било ничег што је могао учинити у вези с тим
- живот му је био драгоцен у телу смртном. Узео је само два Ура, који су
дрво чували, и сео у малу кочију огњену и кренуо дугом стазом, назад
кући.
Свеједно, Кир није налазио место за себе. Није знао да је Лира,
његова супруга, далеко од тих места, и да мотри на њега са света белог је
одлучила, за шта је и била тамо послата.
Пославши кући кнеза Урског, Кир је уморан лежао на каучу. Тада су
птице запевале дивне песме са прозора. Све му је било познато и
задремао је.
И приказао му се ко други, него Лељ, у облику старца седокосог. И
рекао му је шта се десило са његовом женом Лиром и о свему што се дуго
времена догађало на острву Бујан и на Мирград-Земљи.
тај час, преко плавог мора, далеко од тих места,

пронашли су уточиште себи Ерем и Всела на острву
малом. Изградили су дом, али их је туга, њихова туга, гризла. Нису могли
да се врате у земље аријске и одговоре пред рођацима својим - знала је
Всела да је то била њена кривица.
Јар и сви становници Белозерја нису кривили Ерема и његову
супругу и одлучили су да их неко време оставе саме. Имали су важније
ствари - како прочистити душе људи од семена Кожана тамног, како да
ојачају дух без знања светлог.
Дуго су се саветовали, али никакво решење није долазило на ум.
Иза седам мора, за седам шума, у крајевима далеким, насред мора-

океана било је острво лепоте неописиве - зимзелено лишће је шуштало, а
у вртовима свуда био је мирис плодова чудних.
Било је то острво мало само по себи. Његови житељи дуги низ
година нису знали за тугу и муку, а личили су на Уре, тела су им била
танка и висока, али не тако велика.
Тамо су пронашли себи дом Ерем и Всела. Направили су кулу малу на
време. Ерем је био у тим крајевима у данима своје младости и понекад
болесне неговао. Памтили су га и почаствовали га. Само није знао да је
Мореј, кнез Урски, био са тог острва. И сам Мореј није знао за то.
Док је био мало дете, десило се њему, у невремену великом, да
велику олују преживи. У тим данима у земљама Урским било је
безвлашће - сви су били своји властити господари, тако да ништа није
било доброг код њих. И тако, слушајући волха древног, три старешине
отишле су на Мирград-Земљу како би пронашли новог кнеза, који ће
увести ред и поредак у живот земљи Урских.
У то доба је живело мало људи на Мирград-Земљи, а на просторима
бескрајним за много верста ни душе није било.
И тако, летећи у кочији огњеној, један од стараца је приметио мали
брод у бескрајном простору мора. Одмах су се довезли и видели да је
ноћна олуја пробила брод, и он је лагано тонуо на дно. Само је из
колевке, из прслине, беба гласно плакала.
Узели су бебу на кочију огњену. Обукли су је у суву одећу,
приметили су родни знак у облику птице испод левог рамена. То је био
знак, предвиђен предсказањем древног волха. Зато су одлучили да
одведу новог кнеза у земљу Урску. И Мореј су га назвали, јер су га нашли
насред мора океана.
Тако је Мореј постао кнез Урски. А сада, пошто су претрпели пораз,
не сазнавши где скривају књигу знања железну, враћали су се у своје
земље, несланог хлеба.
Његово срце је било испуњено мржњом и злобом и одлучио је да се
врати на Мирград-Земљу и донесе знање народу Урском, до сада
недоступно.
Ту причу је Ерему испричао један становник морски. Па ипак, он је
био више као звер него људско биће, и сакрио се од народа морског у
дубине подводне. Всела и Ерем су га припитомили и он им је служио
верно.
Јар и сви становници Белозерја, одлучили су да све оставе како јесте,

и да не нарушавају живот света и посматрају пролазак времена на
Кир је тада и даље покушавао да пронађе своју супругу Лиру, али су

сви његови покушаји били узалудни. Иако је знао да је она крива и да га
је тихо убијала, свеједно је жудио за њом а остале девојке му нису падале
на ум и нису му радовале око.
Лељ и Мер, да би се побринули за Бујан и били су постављени за то а

било им је то и задато. Посаветовавши се, решили су да се претворе у
фигуре два војника висине више од сто аршина - тако су и учинили.
Једног лепог јутра Кир се пробудио и видео две статуе чистог злата
које стоје поред приобаља морског. Знао је он да то преци његови брину
о њему.
И видели су они у својој величини сваког посетиоца странца - на
стотине верста су видели. Ко би прилетао на птици железној или кочији
огњеној на Бујан, прво што би њима у очи падало - биле су ове две
фигуре. Била је у том смислу тајна, само житељима земљи аријских
позната - држали су Мер и Лељ обережна два круга над острвом Бујан и
сви који су тамо живели, били су здрави и срећни и зло нису мислили.
ир је узео све слуге урске који су били у птици
огњеној себи на службу па су положили заклетву
верности. И чудне ствари су почеле да се дешавају на Бујану.
И послао је он гласнике у земљу Иријску, коју је раније сазидао, да
кнез Кир више не жели рат - и предали су се трговци Урски забави
неизмерној.
Народи црвене и црне боје коже веровали су и радовали се
временима новим.
Народ жуте боје коже није хтео да иде код Кира али му је послао
вест, рекавши да они сада желе да живе у миру и њиве своје да обрађују.
Тако су одлучили.
Кнез жути Леко, тако га је његов народ звао, саградио је палате
унутар велике планине. Било је свакавих соба у тим палатама богато
украшеним и направљеним од чврстог камена. Али нису желели људи
народа жутог да се сроде и да иду са Киром и житељима Бујана и земљи
Иријској, јер је било међу њима њихово братсво крвно, боје коже жуте.
Кир се није противио њиховом решењу и није започео рат.

Све је ишло добро на Мирград земљи, али само у земљи аријској, у
Белозерју, мисли су мислили људи и знали да ће се неколико поколења
сменити, и никнуће семе Кожаново тамно међу људима на Мирград-
Земљи, и да ће ветар зли растргнути на делове душе људи, који о томе
нити сањају и духом не сумњају.
Али, то ће бити после, а сада су одлучили да дају одмор људима са
Мирград Земље многострадалне и тражили су решење, одговарајуће за
питања људи једноставних.
Кир је одлучио да оде народу морском са којима је водио
дугогодишње пријатељство. Али колико год тражио, није наишао на њих
на мору, океану - није могао да пронађе земљу њихову под водом,
аријима сакривену. Тако је остао без ичег.
Тако су пролазиле године дуге на Мирград-Земљи, године мирне.
Сви су живели у срећи и радости. Нико на тугу није мислио.
прослављен је био Бујан и сви су заиста желели да

очима својим виде чудне ствари и лепоте, које су
годиле оку. А људи су тамо живели у богатству - са довољно хране и
пића. И народи нови, светова тамних Урских, исправно су служили новом
кнезу Киру.
Понекад су они направили нову ствар и на поклон је носили у палате
кнежевске. Кир је испробавао дела домаћих мајстора и говорио да таквих
направе много стотина; да их носе народима разним са гласницима и
мењају за злато и драгуље, или за биљке необичне. Није могао да се не
радује стварима мајсторски урађеним.
Ево на пример, једна од њих. Личила је на пса, али тај пас не спава ни
дан ни ноћ - чува кућу и омогућава домаћинима да се спречи, ако неко
нешто лоше хоће да уради.
Ево друга ствар. Изгледа као тањир, али на њему у кругу као да се
јабука врти. Размишљате ли о некоме - одмах вам се слика предаје, као да
стоји поред вас.
Стварали су те ствари и многе друге слуге исправно и живели
богато, у обиљу. И породице своје су стекли и изродили децу. Тако је
пролазило време на Бујану.
Народ жути се у планине високе повукао. И предавали су људи тог

народа знање и јако покушавали да над телом и душом својом раде дан и
ноћ. Да, ствари са Бујана у интерес нису узимали, покушавали су да
мудрост аријску усвоје.
А у Белозерју људи су и даље живели добро и светло. Многи из
различитих земаља су изгубили жељу да траже пут знања у земљи Арија.
Остали су тамо и такви, који су поштено жудели за светлом, одбацујући
материјални свет далеко.
Јар је волео да се претвори у луталицу и прошета по земљама
разним - све је гледао и слушао.
Све је било спокојно дуго времена. Зла змија сива се сакрила у
дубинама људских душа, не жели да излази на површину. То су била
времена светла.
а Рада-луни све је било спокојно. Сви су тамо живели

другачије од Мирград-Земље и поредак је био нешто
попут Белозерског. Планине и долине биле су неописиве лепоте. И када
се Рада сретала са Месецом, многи из земље Арија мислима својим
обраћали су се ка тим местима [88] да се диве лепоти чудесној и
блиставој и одблесак Јарила да виде у огледалу мора топлог.
Повремено су трговци Урски долетали тамо. Али нису имали моћ у
тим крајевима ствари чудне, новим слугама Кира створене - тада су
долазили они у непријатне ситуације.
Кир је послао тамо најискусније мајсторе са својим дивним
творевинама, али ништа од тога није изишло. Чудили су се томе
мајстори, а након неког времена заборавили су на Раду-луну.
ада је једном Јар, по свету путовао сам, залутао је у

крајеве глуве у пустотама високо у планинама,
недалеко од места где је племе црвене боје живело - на стенама су биле
уклесане руне древне, које је могуће било наћи у књизи малој железној.
Тада је схватио да тамо живи део народа црвеног. Људи који су се
ујединили и нису пошли за Киром и његовим слугама. Живели су они као
народ жути, у планини, и били су душа светлих и чистог духа - није их
додирнуло семе Кожана тамно.
_________________________________________________
[88] мислима својим обраћали су се ка тим местима - Говори се о јасновиђењу,
када човек види мисао на даљину.
Тада се појавио пред њиховим старешином и позвао десетак људи из
рода њиховог у земље аријске. Радо су прихватили позив и нису чекали -
кренули су у Белозерје.
то доба, Кир, очајнички трагајући за супругом својом

Лиром, једног дана је започео пир, хвалећи мајсторе,
слуге своје верне, што су трезор попуњавали кнежевски редовно. А на
том пиру било је јела прекоморских, а чудне птице из далеких земаља
певале су у кавезима - очаравало је сазвучје гласова сваког ко је
пролазио поред на много верста.
Решио је Кир да пронађе нову изабраницу, али није било ни једне
девојке у његовом окружењу, која би била драга срцу његовом. Зато је
размишљао да оде на пут да тражи нову супругу.
И отправио се Кир нигде другде, већ на Раду-луну.
Дочекали су га људи како приличи - са почастима. Али нико није
дарове његове чудне узимао - нису им били потребни, у свему су
покушавали људи тамошњи свугде да личе на Арије и њихове пријатеље,
светле Асе.
Сео је кнез Бујански на кочију огњену и послао је вест свим људима
са Раде-луне да је желео да организује празник и сто покрије са пуно
укусних јела. И није крио намере своје - Рада-луна је била позната по
својим девојкама.
На дан, који је назначио Кир, окупио се народ видљив и невидљив.
Сви који су дошли могли су да кушају за истим столом са кнезом. Да,
долазили су људи, чудили се - столови су стајали празни и столњаци
нису били раширени на њих.
Кир је смирио људе, рекао је двома својим слугама да принесу
столњак боје беле, као снег на врху планине. Бацио га је на сто крајњи и
прошаптао речи на језику никоме познатом. Тог момента платно се само
раширило, проширило и покрило све столове - било их је мноштво.
Људи су се изненадили. И кроз трен, ломили су се ти столови од јела
и закуски, које су се саме појавиле - све сама чуда.
Тај је столњак Кир од Мореја изабрао заједно са другим стварима
необичним.
Започео је ту пир и весеље. Све чаше дизане су у славу Кира и
волшебству његовом чудесном. Сам је почео да иде по столовима и гледа
очима - све покушавајући да пронађе изабраницу.
а Мирград-Земљи у то време све је остало у

непоколебивом миру. Десетак људи са високих планина,
који су били из народа црвеног, коначно је стигло у Белозерје. То је био
њихов стари сан. Знао је за то Јар и радовао се весељу у срцима људи и
чињеници да се његов пут поклапао са путевима њиховим.
Није се задржао дуго са гостима, али их је оставио на светлицама[89]
Белозерским. И седам волхова старог доба су им помогла да стекну
знање, до сада за њих затворено.
Сам Јар је отишао да тражи Ерема и Вселу. Знао је он, да није било
њихове грешке у ономе што је урађено. Знао је како се све догодило и
желео је да види сина.
Далеко, преко мора, океана безкрајних, једва се зора пробила на

острву малом, нашао се Јар у једном тренутку поред колибе у којој су
живели Ерем и Всела - знао је за то дете Јара и био је спреман за беседу
дугу.
Глатка површина мора је била мирна - ниједног дашка ветра.
Решили су они да удвоје иду сами дуж мора, као на копну, и сретну
Јарило током дугог разговора.
Није Јар грдио свог сина, што се није држао његових упута и његових
наређења. Решили су да све забораве о прошлости и да се препусте
решавању хитних проблема.
Тако су ходали, клизећи све даље и даље у дубине океана, у сусрет
јарилу. Решили су да не говоре ни са ким ни пола речи о овом сусрету.
И Јар је Ерему дао лекцију нову. Оно што није било лако - предстојао је
њему пут у удаљене чертоге кнеза Урског Мореја.
__________________________________________________
[89] Светлицама. Место учења Знања светлог. Школа.
У знак тога, што је преузео задатак од оца, Ерем је кренуо у дубину
вода као риба, а тренутак касније дао је Јару камен самоцветни са дна
мора, који се преливао свим бојама дуге у светлу Јарила, које се подигло
на висину копља.
У Белозерју, у то време, волхови изабрани међу десетак људи из три

племена црвена, који су могли прихватити знање, били су спремни за то.
Други су морали остати још пет времена кратка у земљи аријској и
чекали да им дође ред или оду кући по сопственој вољи.
ровео је Кир на Рада-луни већ десетак дана, а невесту

није нашао. Било је пуно девојака прелепих, али његово
срце није тежило ка ни једној. Тек, сам је отишао кући, на острво Бујан,
поподне, када је одједном уочио кућу светлу, иза великог насеља и
одлучио да на пут оде и домаћинима дарове однесе пред пут дуги кући.
Само што је пришао тој колиби, а на трему је већ стајала девојка
лепоте неописиве са тамном, попут смоле, косом и бистрих очију боје
тиркизне. Кир је схватио ту, да је време сватове да спрема.
Живела је та прекрасна девојком сама, без родитеља. Заволела је она
кнеза Бујанског одмах, али је одлучила да се игра са њим.
Ерем се поздравио са Вселом и на пут се спремио кнезу Урском

Мореју, у земљи далекој, да испуни дело, Јаром поверено.
Прва дужност била је да набави кочију огњену на Бујану и затим
промени свој изглед - почео је да личи на трговца Урског. Оседлао је звер
морску, коју је сам укротио и кренуо ка острву Бујан.
Звер се брзо померала дуж мора. Однесе тад јахача у дубину, па опет
на површину изрони. Тако су пловили три дана и три ноћи. Треће ноћи у
даљини, светла бујанска издалека су се појавила.
Знао је Ерем да је кнез Кир одсутан, и отпустио животињу на
отворено море, полако је и пажљиво лутала крај острва.
земљи Арија, тада су троје владала знањима пророчким,

све дубље и дубље размишљајући и тонући у свој свет,
оку невидљив. Првог и најстаријег од тројице црвенокожих звали су Чар.
Другог Ро. А трећи, односно трећа, била је дева, - Сура.
Знао је тачно Јар, водећи их, да ће пренети знање које им је дато кроз
многе генерације, и једног јасног дана, то знање ће помоћи да се спаси
Мирград-Земља.
Кир је упутио у колибу, наизглед неприметно, два трговца са скупим

поклонима - брокатом, златом и драгуљима. И овај дом зато што је био на
периферији, људи су заобилазили, а домаћицу су звали колдуном.
Изгубила је она своје родитеље у раном детињству и од тада је сама
држала цело домаћинство, и добро се носила са тиме, јер је њен отац био
волх светли из земље аријске, а њена мајка је била родом из племена Аса.
Стотине пута прегледавајући старе књиге свог оца, сама се обучила
основама магијског дела и једноставно се суочавала са чак и десетак
мушкараца.
На прагу су већ сватови стајали. Знала је она зашто су дошли, а
волела је да се нашали. Окренула се старцу седокосом, пустила је госте
који су поклоне донели - а они су помислили да је то отац њен. Поставила
је сто, угостила трговце урске и напитак им сипала у пиће.
А напитак је развезивао човеку језик. И он је био направљен на
основу трава снених које су расле у великим количинама на Рада-луни.
Свако, ко би пробао тај напитак, као у сан да је упадао, и ако не би сео на
клупу сео би на пећ и продужавао да седи тамо, где га је изненадило
вариво необично. И кад га питате неку тајну или питање тајно - одмах ће
рећи све без резерве.
Сазнала је она све што су они знали. Сазнавши све, она их попрска
водом хладном и прошапта нешто - тад су се се они пробудили и ништа
нису знали о томе, шта се дешавало за столом.
Завршили су оброк и заборавили због чега су дошли. Онда је старац
седокоси тропнуо ногом и попустиле су клупе под трговцима Урским –
обојица су пала на земљу и почела да беже, колико су год могли. А она се
и даље смејала - волела је да се забавља. И после је викнула за њима: - Ако
жели Кир сватове - он нека се сам појави!
рем је био обучен у богату одећу и шетао по тржишту,

махавши штапом златним - изгледао је као трговац
Урски. Трговци су нудили ствари чудне и разне друге ствари. Он је ишао
директно у артел близу кнежевских палата, који је кочије огњене правио.
У другој руци држао је футролу од чистог злата са писмом. Било је то
писмо урађено, од славног кнеза Кира указ - да се преда носиоцу овог
папира најбржа кочија.
Приметио је он главног међу артелским радницима и устремио ка
њему поглед. Отворио је футролу која је сјајила камењем и била
прекривена знацима руна древних, означавајући једно - то није била
посланица од било кога, већ од самог кнеза бујанског Кира.
Окренуо је мајстор у рукама указ кнежевски и почео да тражи од
Ерема одлагање: каже, кочију коју треба њему доставити, потребно је
мало сачекати. Није се притивио речима артелника, узео је указ и рекао
да ће се појавити тачно кроз један дан и да ће бити занатлије у великој
невољи ако не испуне рок. Окренуо се и отишао да тражи гостионицу.
Много се тога променило за то време - на Бујану су живели људи
разни и говорили су различите језике, али ипак су трговали и постојало
је разумевање између њих.
На другом крају тржишта Ерем је пронашао гостионицу. Платио је
домаћину златницима и отишао у кафану да поједе нешто.
Знао је да је место преплављено људима пред законом нечистима -
разбојницима, а и други тати[90] су волели да дођу на ово место.
_________________________________________________
[90] тати -врази, разбојници, лоши људи
Јео је довољно и попио, а за суседним столом људи су већ запазили:
штап златни и одећу богату. У њима су заиграли похлепа и злоба -
одлучили су да убију "трговца Урског", нису знали да је то био Ерем. Чак
и да су знали, то их не би зауставило - њихове душе и срца биле су болно
мрачне.
У међувремену, на Рада луни, Кир је дочекао слуге своје, који су се

вратили ни са чим и говорили нешто за себе. Да, решио је сам да оде
љубави у госте.
Поново је сакупио поклоне и упутио се колиби, која је била на ободу.
Ушао је на трем и три пута закуцао на врата, као што је то било
уобичајено. Орија, тако су звали ту девојку, која се до тада никоме није
окренула - појавила се пред њим.
Опет се он чудио лепоти неописивој. Она се уопште није стидела, а
Кир је контролисао своје емоције
- "Па, хајде, добри момче, немој стајати на прагу", рече она гласом
који је био диван и очаравајући.
Ушао је у колибу и дивио се томе што су се изнутра одаје чиниле
много пространијим.
-"Реците ми, којим добром сте дошли?" - поново је питала кнеза
Бујанског Орија.
-"Желео бих да видим родитеље твоје", одговорио је без грубости у
свом гласу.
- Немам родитеље. Било их је, али су сви отишли, - одговорила је
дева.
Кир је осетио малу узнемиреност у њеним речима. Стајали су и
гледали једно друго без узнемиравања.
Она је прва разбила тишину и позвала госта да једе. Ту се он покорно
сложио и пробао једноставну, али невероватно укусну храну коју је сама
скувала. Али, чак и поред задовољства од хране, није могао да скине очи
са ње.
У тим данима у Белозерју троје изабраних било је у очекивању.
Волховима су рекли да уђу у Бело-Језеро и седну на обалу, уживајући у
зрацима јарила, и чекају да се Јар појави.
Чар, Ро и Сура су постигли много, чекали су само последњу наставу.
Артелник је био лукав - није без разлога био постављен изнад

занатлија. Сумњао је да нешто није у реду и отишао је у кнежевски
дворац до дворског службеника. Рекао му је да жели да пошаље вест
кнезу Киру и сазна више о купцу, да је управо био и тражио кочију
огњену. Он је то испунио.
Кнез Кир је одмах одговорио и наредио да се ухвати трговац, који се
са указом његовим појавио, и нека чека док се не врати. Био је веома љут
што су га одвојили од његових љубавних дела, али је био знатижељан
зашто је варалица покушавао да узме ватрену кочију право испод
кнежеве капије.
Ерем, завршивши оброк, устао ја од стола и полако отишао у спаваћу
собу коју му је дао власник кафане. Ушао је и затворио врата иза себе,
али их није закључао. Легао је на клупу и претварао се да спава.
Међу пљачкашима, који су лоше дело замислили, био је један главни
који је одговор за све имао задњи. Он је и решио да лично убије "трговца"
и наредио је својим пријатељима да га сачекају у кафани.
Приближавајући се вратима, схватио је да ће плен бити сасвим
једноставан - није био закључан. Отишао је у спаваћу собу, извадио из
појаса балчак светла тамног и устремио га "трговцу урском" право
између обрва.
Гледа, а зрак светла тамног почео је да се гиба, као змија, да слике
разне приказује, уместо да свој посао обавља.
Никада раније он то није видео. Бацио је дршку у угао далеки и страх
је завладао њим - душа му је сишла у пете. Желео је да позове своје за
помоћ, а усне, као да их је неко зашио иглом, не отварају се и од страха не
померају.
Пробудио се "трговац" и у тренутку се појавио пред њим. Прошаптао
је нешто себи под нос, скинуо одећу са себе и разбојника скинуо до
појаса и у његову се одећу обукао, а на њега своју ставио. После тога,
тропнуо је ногом о камене плоче и постао истог изгледа, подигао је
једном руком новоиспеченог трговца урског и положио га на клупу где је
он и заспао дубоким сном.
Јар се појавио пред пријатељима својим новим. Захвалио им се што

нису одустали од знања светлог и понудио им да остану у Белозерју, ако
им је угодно. Чар и Ро су прихватили позив, а Сура је одлучила да се
поклони - журила је да подели ствари скривене са племеном својим . То
је била њена воља - одмах је кренула на пут.
На Рада-луни, опростивши се са житељима, Кир је организовао

прославу. Било му је драго што је изабраница његова, Орија, љубазно
пристала да постане његова супруга и оде с њим на Бујан.
Он је наредио да се свима разделе злато и драгоцено камење у знак
добре воље и захвалности житељима Рада-луне - који су радо
прихватили поклоне.
рихватио је Ерем обличје пљачкаша, у одећу његову је

био обучен и узео је само злато са собом. Само је сишао
доле - препознали су у њему људи зли свог вођу. Поделио је он злато
међу њима праведно.
У тај мах стигли су стражари из палата кнежевских и упутили се
право у собу где је трговац одмарао. Ухватили су га и одвукли у тамницу,
тачно по налогу Кировом.
А памћење „трговца“ је било нејасно - он није знао ко је и одакле је.
Надзорник, који је код старжара био, није дуго размишљао и ударио је
варалицу својим штапом по потиљку.
А разбојници су се дивили мудрости вође њиховог, што штап са
собом није узео, јер би онда седео у затвору поред трговаца Урских.
Ерем је тихо шапнуо својим новим друговима да жели да окупи све
људе верне на усамљеном месту, и до краја наредног дана сви су били
тамо - рекао је да је добио он од трговца тајну где крије злато и
полудраго камење, од кнеза утајено.
Злочинци су се радовали мисли о заради и разаслали су вести свим
својим пријатељима на састанак да дођу.
У међувремену, не сумњајући о било чему, Кир се враћао са новом
супругом у палате своје светле на острво Бујан.
Народ се радовао видевши из далека његову кочију огњену. Бацали
су капе у вис и узвикивали поздраве на различитим језицима - радовали
су се и стари и млади. Није му било до трговца варалице који је био у
затвору, Кир није ни размишљао о њему, и одлучио је за сада да одложи
све своје послове и бриге.
Кир и Орија су одговарали једно другом као конац и игла. То је било
видљиво чак и човеку тамном, како су блистале очи љубављу и како се
они радују, ширећи тај осећај око себе. И сви који су били близу њих
могли су унутрашњошћу својом то осетити - радост и благодат као да
висе у ваздуху.
Kир је наредио да се организује гозба, да се позову сви без
искључења житељи Бујана, што никада раније до тада није чинио.
Радовали су се кнезу и Мер и Лељ, који су стајали у лику витеза од
чистог злата. Знали су они шта је Ерем замислио, па препреке нису
правили, јер је деловао за добробит свих.
ада је Јар отишао народу тамне боје коже и наставио

своје лутање у лику старца седокосог. Били су међу
њима и људи потпуно дивљи, који су се боговима тамним покоравали,
али то њихова кривица није била - кошчеји су посејали семе тамно у
временима далеким. Иако су настала времена светла на Мирград-Земљи,
увек су постојали углови које светлост није дотакла.
Сусревши цара црног Неја, Јар је почео да води разговор о
племенима дивљим и о крви људи и животиња, која се узалудно
просипала, поганећи душе своје убијањем.
Дуго су говорили они и Неј је обећао да ће уразумити племена
дивља. Знао је Јар, да ће се држати своје речи и знао је такође да у једној
од долина на земљи њиховој живе људи, који су близу по духу знањима
светлим. Одлучио је да их одмах пронађе.
Весела прослава на целом Бујану направљена је у славу кнеза и

његове нове супруге. Само то је и било неопходно Ерему.
Под маском вође банде разбоjника сазвао је савет и на савету је
водио дугу реч о Земљи далекој, где има злата и камења самоцветног
немерно. А под претњом смрти то му је рекао трговац Урски, а као доказ
његових речи он је показао врећу пуну златних украса и разделио их
свим разбојницима - након тога су били спремни да иду за Еремом до
краја света.
Лукавошћу су решили да украду седам огњених кочија. Наредио је,
не жалећи злата, да се купи богата одећа и да се обуче. Укупан број
пљачкаша био је око две стотине. Богато обучени отишли су на двор
кнежевски, поред којих су се огњене кочије налазиле.
Весеље је било у пуном замаху. Након што су попили и појели они су
украли огњене кочије - највећа је припала Ерему. И са собом је узео
двадесетак нових својих другова.
Кочије су полетеле у небо. Нико није могао ни да трепне оком, како
су нестали на небу. Пут им је био у Земље далеке, у чертоге Урске.
У међувремену, Јар се попео високо на планину. Испред њега лежала

је долина. Природа је била изванредно лепа на тим местима.
Цветови различитих облика пуштали су танку арому, која се, ношена
ветром, распростирала на многе версте, стижући до уморних путника и
привлачила створења.
У трен ока, Јар се нашао на водопаду где је живело племе тамно - све
њихове помисли биле су светле.
Прошавши кроз зид воде појавио се испред два стражара, који су
капију у град под земљом чували. Могао је проћи и без питања - али је то
ипак некако неуљудно.
Поздравио је једног од стражара на његовом матерњем језику и
наредио да позове старијег ратника. Не желећи да чека, тамнокожи
витез се повукао иза капије, гвожђем оковане а након неког времена се
вратио, уз пратњу ратнице и њеног сина - тако је Јар идентификовао
придошле.
Поклонили су се они старцу седокосом и предложили да одахне од
пута - путник је прихватио позив и ушао у подземље.
Птица огњена дошла је кроз неко време, достигла прву Земљицу,

која је улазила у владавину Мореја.
Ерем се са разбојницима договорио да се претвара за трговца како
би сигурно дошли до места назначеног - послушали су га без питања.
Спустили су они кочије огњене на место за одмор, које је било
намењено трговцима из удаљених места.
Ерем је изашао, отворио своју торбицу и просуо је гомилу златних
новчића на длан своје руке. Предао је таксу стражарима урским, који су
је прикупљали од трговаца придошлих - дозволили су им да оставе
залихе и пиће, ништа не сумњајући.
Нису биле потребне Ерему више све огњене кочије. Устао је и позвао
све разбојнике да се сакупе око њега - окупили су се одмах. Наредио је он
да са те Земљици сви оду осим три човека.
Затражили су да се савет одржи, одлучили су, да он хоће да их
обмане, да их превари. Тражили су да се савет одржи да би изабрали
новог вођу.
Драго је било то Ерему, позвао је себи три изабрана човека, обрнуо
их је у круг својим плаштом трговачким од платна скупог прекоморског
и сва четворица нестала су из видокруга. Пљачкаши су тада схватили да
неће видети злато и драгуље као ни уши своје, одлучили су да прођу по
тој земљи на коју су стигли.
Јар је у том часу ушао у град подземни. Било је светла свуда, као да је
дан, зраци су горели светлом јаким.
Ратница и њен син пратили су старца у велику камену просторију,
где се савет мудраца окупио - било их је тачно десет. Сви су личили на
Јара, само су се одликовали другачијом бојом коже.
Предложили су му да се одмори од пута, али је он желео да све реши
одмах. Јар је знао да хиљаде људи живи у том подземљу који нос нису
промолили ван. Са огњем и мачем, њима су долазила њихова црна браћа
из племена тамних и нису им давали покоја - ни дању ни ноћу.
Обећао је старац седокоси помоћ њима и уверио их да ће војска Неја
подржати дух светли. Јар је такође рекао да три од десет старешина и
ратница са сином могу да иду са њим у Бело-језеро, да би им он открио
пророчка знања. Обрадовали су се вестима сви људи и осмех се појавио
на забринутим лицима.
И онда, Јар, без дугог размишљања, ударио је три пута о земљу и

право из ниоткуда у камену су се појавила врата. Али није било на њима
рукохвата, ни дасака, нису била железом поткована - само је отвор
засијао, и светло плаво пробијало се кроз њих. Наредио је Јар тројици
стараца, девојци и њеном сину да уђе у тај отвор.
Изненадили су се сви, али су сви извршили наређено. Био је Јар
последњи, који је прошао кроз та врата, и одмах су се она затворила, као
да их уопште није било.
Нашли су се сво шесторо на планини Сивахи, која је је била у земљи

Белозерској. Лепота и радост испуњавале су очи људи придошлих. Јар их
је љубазно позвао да оду у храм светли - одмах су послушали.
Ушавшу у храм, видели су насред палате као да ломача гори, али не
проста, а пламен његов плаветнило даје и клупе око ватре уредно су
распоређене - свих петоро седе и знаци рунски познати почели су да им
се појављују пред очима.
Оставио је Јар тада ученике новопечене и отишао да посети кнеза

жутог.
еко, кнез племена жутог, био је љубазан и учтив у речима
својим - Јар га је посетио одмах пошто је оставио људе из
племена тамних науку да схвате у земљама аријским. Сто је био богат
Леков са храном посебно припремљеном.
Дуго су разговарали. Сам кнез жути није желео да иде у Белозерје и
замолио је Јара за седам ученика који су науку достигли у храму светлом,
уклесаном на врху једне од највиших планина на Мирград- Земљи. Били су
то људи различити - стари и млади, девојке и добри момци.
Сагласио се да их позове Јар, али је рекао да ће узети још седам, а он
ће их сам одабрати. Леко се насмешио - био је задовољан одлуком Јара.
Јар је скрио свој осмех у својој седој бради.
Овде је изабрао још седморо, али није отворио пред њима врата, као
што је то учинио за људе тамне, и рекао да сами стигну до земље аријске,
само им је указао на пут.
Тако су одлучили да ураде - седам ученика усмерило се у Белозерје.
Друго седморо тек кроз три дана, пошто нису били спремни да путују
далеко. Остало је Јару само да се поклони пред народом жутим и усмерио
се у чертоге цара Непта, који су били сакривени у дубинама океана-мора.
а много, много стотина верста одатле, Ури су осетили да

нешто није у реду и пожурили су да уклоне групу
разбојника, која је бунт подигла на Земљици њиховој, која се тачно на
путу трговачком налазила.
Ерем и три пријатеља отишли су одмах у утробу једне од птица
огњених. Она је била мала, али је могла летети на великим раздаљинама
за време кратко. Три разбојника који су били са Еремом, потпуно су
заборавили ко су они и одакле долазе, и он је располагао вољом
њиховом као својом.
Биле су њихове душе лоше и заражене убиством људи светлих.
Одлучио је Ерем да им помогне и повео је сво троје са собом на дуго
путовање - без размишљања два пута, обрнуо се.
Узнемирили су птицу огњену, пробудили је, и само су видели -
отишла је у царство кнеза Мореја.
На Бујану се завршило весеље. Слуге су побегле до Кира - плашили

су се да га погледају у очи:
"Не љути се, кнеже! Људи лоши су се попели ноћу на кочије огњене и
све су их узели! "
Кир је наредио да трговца одмах доведу њему, који је писмо показао
артелнику. Слуге су га довеле, а он сам није био свој - не зна ништа,
ништа не говори.
Нашли су футролу златну коју је имао код себе. Нашли су писмо, а у
писму није било то што је артелник видео - писмо је сво било исписано
рунама урским.
Позвали су два трговца који су суштину слова разумели и обојица су
рекли - то је указ намесника трговачког Земљице мале: обманом и
враџбинама да узму кочије огњене са острва Бујан да их допреме на
одредиште назначено.
Кир је овде осетио да неко игра са њим игру дрску, али није све у
потпуности схватио. Он је наредио да се окупе на пут ратници у броју
немерљивом, и одлучио да сам пронађе оног ко се усудио да украде
имовину којом је владао. Спремили су кочију огњену и одмах се на пут
отправио.
од покровом ноћи, Јар се спустио у пучину и у воду

морску претворио. Отворио је пут који није познат
многим и појавио се пред краљем морским Нептом. Њихов разговор није
дуго трајао - знао је народ морски, да су житељи Арије увек добродошли.
Јар је са собом узео три стотине житеља подводног царства, а они су
га пратили - све је у слану воду претворио у тренутку, а тренутак
касније били су на Белом језеру.
И Јар им посла пријатеље из њиховог племена, који су већ дуго
живели у Белозерју. Наредио је да наставе и помажу у учењу светлом.
Мало касније, окончавши послове земне, отишао је Јар, мисли своје

да сабере у палатама кнежевским, у временима далеким на Ори-земљи,
покушавајући да пронађе одговор на питање које га је мучило и дању и
ноћу. Поново се осетио као дечак мали. И све около све је цветало - траву
и цвеће дрвеће је заклањало, нарушавајући површину текуће у близини
речице.
У то доба текло је време другачије, а Јарило је сијало светлије и
лепше, или му се можда само чинило.
Сећао се како је једном срео старца седокосог, какав је и он сада.
Старац је лутао и стигао у његово село. Видевши дечака Јара, запазио се
блесак у његовим очима и започео је разговор с њим.
етела је птица огњена са мноштвом ратника у утроби.

Тако је стигла до Земљице мале, која се налазила посред
пута трговачког.
Птица није имала времена да се приземљи, јер је Кир приметио
кочије огњене које су му украдене. Разгневио се тад и рекао својим
слугама да изврше одмазду над ратницима урским, који су у малом броју
тамо пребивали.
Све су убили без разлике. Међу њима су били разбојници, који су као
трговци били обучени.
Кир је рекао да стражу поставе на ту Земљицу и дажбину од трговца
пролазећих да наплаћују, да је редовно шаљу у ризницу кнежевску.
рем је у тај час, на птици огњеној, већ био близу чертога
кнеза Мореја. Коначно је стигао Ерем до самих палата
кнеза Мореја. Полако, у обличју Ура, прошао је све стражаре на путу, јер
је блештао на њему позлаћени печат кнеза на грудима, који је он нашао
унутар птице огњене.
Ушао је, не журно, у палату кнежевску, као да је у својој сопственој,
сео на клупу и кроз трен се претворио у самог себе.
Узнемирио се Мореј - схватио је да је нечисто то дело. Хтео је да
позове своје верне слуге, да му помогну.
Мало касније, сажалио се Ерем и почео да прича јер је почео молити
за милост и да плаче, као дете.
То је било због тога што га је син Јара навео да размишља о далеком
времену и о Мирград-Земљи, откуда је био родом. Мореј је сазнао своју
причу у тренутку - и како његово племе сада живи, и како он живи свој
живот. И био је уплашен и велика туга га је обузела.
"Потпуно плачем за тебе", рече Ерем. - Хајде да судимо, да видимо

како даље да живе ури са аријима и са другим народима.
Има код тебе у Земљици твојој свега довољно. Сви су сити, сви живе
у просперитету. Допустићу ти да ти и племе твоје посетите Мирград-
Земљу и оне који пожеле, да оду с вама до далеких крајева у владању
твом. Арији могу у тренутку завладати свим земљама твојим ако пожеле.
Али они не желе да владају твојим слугама.
Након тога, када рођаке своје посетиш, пут теби на Мирград-Земљу
биће уређен. А ако не послушаш, биће невоља.
Мореј је искрено размишљао и дао сагласност. Имао је уствари све
што је желео на земљама својим.
- Добро је! - рекао је Ерем и изнео још један услов, који није био
једноставан задатак - на Земљици малој, у близини пута трговачког,
дошао је с огњем и мачем Кир, кнез бујански. Ја ћу учинити тако да он
усније сном дугим - кривити њега не треба. А ти у међувремену узећеш
све своје војнике, који су у птици огњеној и на Земљици, и са правом их
можеш учинити слугама својим - то је воља твоја. И узећеш себи птицу
огњену са свим чудним стварима које припадају роду твом древном...
Мореј је био одушевљен овим условима - одавно је он имао Кира на
зубу. На томе су завршили и руковали један са другим у знак
сагласности.
тарац је рекао Јару о будућности која га чека. И да ће

моћи владати судбама многих људи - на шта се он само
смејао. Онда му је пружио старац камен беле боје у једној руци, а у другој
је лежао потпуно исти, само црни. Каменови су били лепи на свој начин,
а дете је хтело да узме оба - погледао је у очи волха и истовремено видео
тугу и радост.
Иако је Јар донео одлуку, какав камен узети, из куће која је стајала у
близини, његова сестра је истрчала и играјући се ухватила црни камен
из старчеве руке и побегла негде, смејући се.
Јар је узео камен беле боје, посматрајући сестрицу. Окренуо се да се
захвали старцу седокосом, али му трага није било.
ошто је постигао договор са Морејем, Ерем је своју

суштину претворио у печат позлаћен кнежевски и
наредио му да га причврсти на одећу.
Део духа управио је ка тројици својих нових пријатеља на птицу
огњену и рекао им да иду на Земљицу малу, одакле је та птица
прилетела.
Држао се своје речи кнез Урски - опремио је на поход војску у
огромном броју, како би поредак нови направио у земљама својим, које је
Кир заробио. Пут се показао брзим, а златни печат је сијао, подсећајући
на договор.
Овде су сусрели још једну птицу огњену, у којој су били Кир и његови
ратници. Кир није могао по сили да се носи са Еремовом вољом, и уснуо је
разум његов.
А уместо њега, предак један његов стари је почео да управља вољом
његовом. Све се десило у тренутку - нико није видео замену.
Наредио је Кир, до тада у боју са својим војницима, да одложе оклопе
и оружје и клекнуо пред новим господаром. Сам је сео у кочију огњену
без слуга и чељади и отправио се дому свом.
Нико се није усудио да не послуша Кира - сви су нестрпљиво чекали
одлуке новог господара.
Мореј је наредио да се уведе нови поредак на малој Земљици.
Оставио је све нове слуге тамо и двеста Ура са њима. Сам, одмах је сео у
птића птице огњене, устремио се на Мирград-Земљу, пратећи Ерема,
који се у лик Кира претворио.
Три разбојника, вођена духом Ерема, остали су на малој Земљици да
шпијунирају.
Двоје слугу верних - Ура, који су били код Мореја - узели су са собом
ковчег са стварима чудним, које су по праву припадале кнезу урском.
Мисли су лебделе у низу кроз Јарову главу. Отворио је он очи -

Јарило лагано милује гране дрвећа, које су биле видљиве са прозора.
Јар је устао, отворио прозор и удахнуо дашак свежег ваздуха. Затим
је ушао у дубину храма и зауставио свој поглед на књизи са необичним
рунама.
ратио се Ерем на Мирград-Земљу. У палате кнезове је

отишао и пустио свој дух из тела Кира. Он га је уредно
ставио на кауч, а сам се директно упутио својој супрузи Всели на острво
мало да сусретне госте Урске - кнеза Мореја и његове слуге.
Уснуо је Кир сном дубоким, као претходни пут. Орија, његова нова
супруга, почела је да се брине за Бујан, и свима се она свиђала, била је
забавна, љупка и она је умела да помогне људима добрим, и да суди над
злоделима и разбојницима.
Ерем је био у свом лику, када је птица огњена слетела поред острва
малог, а Мореј је изашао из ње у пратњи својих слугу.
Тада су се сви становници острва окупили и гледајући их, Мореј је
осетио и схватио свим својим бићем да је тај народ - и браћа и сестре по
крви њему.
Усне су заиграле на његовом лицу, а сузе радоснице кренуле су низ
његове образе. Пао је он на песак морски и почео га љубити, и био је
сметен неко време. Касније, стајао је поново на ногама, желео је да
говори, али речи нису долазиле на ум.
Тада су му Ерем и Всела пришли на помоћ, како је било договорено.
Они су понудили свим становницима тог острва да иду на места нова, у
која је желео њихов брат да их окупи да тамо живе у обиљу, срећи и
радости до краја својих дана.
Велики део људи сложио се да напусти своје домове. Било им је дато
три дана да сакупе своје ствари и посуђе за кућанство које желе узети.
Други део мали одлучио је да остане - били су стари и слаби.
Обдарио је онда Мореј све златом, камењем самоцветним и
поклонима скупим и обећао, ако се ипак одлуче - увек ће бити сретни са
његовим владањем.
Три дана пролетело је као стрела. Низ људи улазио је у утробу птице
огњене. Било им је угодно започињање новог живота.
Када су последњи људи нестали у птици, предао је Ерем Мореју
кутију плетену и рекао му да је не отвара све док се не врати у своје
поседе.
Пажљиво је отворио Јар угао књиге чудне, држећи је за једну од три

рупе које су се урезале у крајеве њене троугаоне. Натписи изнад рупа
гласили су: "Јав", "Нав" и "Прав".
Била је то једна од књига које су чувале пуно тајни, и могао је да је
прочита само човек у три света обучен.
Левом руком прошао је Јар изнад круга Нави и изговорио три руне
ветра, две руне воде и пет руна огња на сав глас.
Отворила су се врата у чертоге дивне пред путником. Ушао је он у
салу, која је била украшена мермерним плочама у две боје - црне-беле.
На средини палате, на страни светла, стајала је празна чаша, а на
тамној страни исте палате унутар чаше је лежао каменчић беле боје,
исти онај, који је одавно добио Јар.
Весео је безмерно био Мореј родом својим - изгледали су баш као и

он сам. Узео је он кутију из руку Ерема и отишао на дуго путовање.
Био је радознао шта је то у тој кутији. Хтео је једним оком да
погледа. Али чим је испружио руку да је отвори - у том тренутку, као да је
чуо Еремов глас и у том тренутку се зауставио. Тако је било све време
путовања све до самих чертога урских. Када се вратио, наредио је да
се изда указ; да се свакој породици која је била у птици огњеној, доделе
нове куће и пуно ствари чудних, злата и камења. И он је наредио да их
величају као претке урске велике - у томе је била његова истина.
Ето, завршивши сва дела са народом острва малог, осамивши се
Мореј у ћелији својој, пружи своју руку да отвори кутију и није чуо ништа
- то је био знак да може да отвори поклопац.
Са нестрпљењем га је подигао, а пред очима му се појавила књига
железна, о којој је дуго времена сањао, а поред ње је писмо лежало од
метала плаве боје.
То је била вест од Јара - који му каже, знања која ова књига садржи,
од сада с правом припадају народу урском и свим Земљама њему
подвлашћеним. Не говори Јар да се таји знање од људи обичних, већ каже
да му се дели и умножава међу свим људима добрим на Земљама
указаним и моли да се препише та књига много пута, да би и стар и млад
имао подједнако право на знање светло.
Мореј је размишљао о томе, али није отворио књигу. Одлучио је да
остави одлуку за ујутро, а он је отишао у спаваћу собу, и уснуо чврсто
сном праведника.
а Мирград-Земљи у то време, на острву Бујан, Орија
кнегиња, која је за мужа Кира послове радила, задобила
је поштовање међу свим људима добрим. Кир је, према одлуци
Белозерског већа, требао остати у сну три дугачка периода мала.
О томе је било Орији речено - није се противила одлуци, иако је
знала и умела како да пробуди кнеза из сна.
Тог пута, решила су сабраћа Кирова, да буде у забораву, када се
пробуди. И представили су супругу његову, да поредак на острву
одржава и на свим земљама које су им подвластне.
Уопште се није изненадила Орија одлуком и прихватила је с миром.
Ево и гости - Ерем и Всела су ускоро морали посетити Бујан. Речено
им је да живе тамо, и од помоћи буду кнегињи младој.
Узео је бели камен Јар и положио га на длан - очи су му засијале као у

давна времена. Али знао је он да ће узевши камен, променити сврху своју
и бити приморан да напусти свет Јав - није га то бринуло, само је знао да
још није време.
Обрћући драгоцени предмет у руци, поново је изговорио три пута
руну ветра, два пута руну огња и пет пута руну белог светла, уместо
руне воде, и поново се нашао у близини књиге са три угла.
Било му је наређено строго да само Род Луне улази у ту салу. Али
заклињања које је он читао штитила су га од страних погледа и
преносила његово густо тело на било које одређено вољом место у
Пределима Великим.
Устао је, исправио широка рамена Јар, позвао писара свог и наредио
указ да се напише - велики савет да се сазове у Белозерју.
Пробудио се Мореј ујутру и наредио да се позову мужеви учени к

њему, који су били у његовом владању најинтелигентнији. Поставио их
је над књигом железном, и како је било наређено - наредио је да се
направи велики број књига и напише све без утаје.
Његове слуге су радиле дању и ноћу. И није прошло много времена,
како се то знање раширило међу Земљама урским. Свако ко је желео,
могао је да добије ту књигу.
Било је таквих људи који нису тежили духовном знању и увек су се
противили Мореју. Један од ура био је њихов главни - звали су га Шен.
Скривао је он злобу према кнезу урском, јер некада је његов деда
био кнез у времена далека, и то је значило да је гост незвани Мореј,
заузео његово место.
Сабрао је он људе верне око себе и почели су они размишљати и
питати се како принети кнеза светлу.
а Бујану, тог часа, гости су дошли драги - Ерем и Всела.

Одлучили су да живе у кули Леља. Објавио је Ерем по
целом острву да свако ко је болестан или знања светла тражи, може
сигурно ући у кулу, и било који путник залутали биће благословен.
Всела, знала је тајне биљних одвара различитих.
Са радошћу, Орија их је прихватила. Били су ови људи блиски њеној
души. Сваки пут, ако су је сумње мучиле у одлуци важној - дошла је код
њих за савет. И тако је трајало три времена мала, све док није дошло
време да се Кир пробуди из дубоког сна.
Људи су се окупили у Белозерју на савет, кога је Јар сазвао. Само су

мудраци и њихови ученици присуствовали на том већу.
Јар се обратио свима са захтевом - ако буде морао да напусти свод
земни, било би потребно наћи замену за њега вредну.
То није био задатак лаган. Старији су размишљали и погледе своје
на ученике своје усмеравали.
Да би пронашли човека као што је Јар, они ће морати тражити међу
свим народима на Мирград-Земљи, незаустављајући се само на аријским
племенима - Јар је инсистирао на томе, и у томе је био велики смисао.
амна времена су почела у земљама урским. Јар је знао за
то, и Ерем је знао, када је дао књигу железну Мореју.
Осећао је и Мореј да нешто није у реду.
Шен и његови сапутници престали су да показују поштовање пред
кнезом урским. Населили су једну од земаља урских раније освојену, и
прогласио је Шен себе кнезом новим - каже, Мореј није урске крви, и
народ који је долетео птицом огњеном - не одговара Урима моћним.
Било је таквих, који су добровољно веровали Шену и покушавали да
понизе и увреде племе са острва малог, не знајући да су они преци
њихови. Мореј је решио да не показује агресију и љутњу, само је
посматрао своју неразумну сабраћу.
Било је и много Ура који су светлости знања сртемили - помогла им
је у томе књига железна и њене тачне копије у великом броју, које су
послате у све делове земље урске и земље подвластне кнезу Мореју.
На Бујану све се припремало за буђење кнеза Кира. Прошла су три

времена кратка, и у одређено време, отворио је он очи широм и
пробудио се из сна крепког.
Ерем је брзо и лукаво створио све, да у срцу Кира није било простора
за зло - памтио је само добре ствари; а поступци његови злом
инспирисани, више му нису стизали на ум.
Одмах је препознао Орију, супругу своју и било му је драго
неизрециво. Она такође у својој души је то очекивала. Тако су започели
живети срећно, а Бујан је упознао новог кнеза Кира, који се прославио по
својој доброти и попустљивости чак и према најокорелијим
разбојницима.
На савету у Белозерју, иако су се мудри људи окупили, ствари нису

биле добре за њих - у времену кратком би морали из неког разлога
пронаћи кнеза новог. Јар је инсистирао на томе, али није свима рекао да
је у његовом уму мисао да прекине заклетву, дату роду Раде луне.
Пролили су доста крви чувари Шена у земљама Урским. Брат брата
није жалио - са огњем и мачем се водио рат између две стране.
Затим је Мореј схватио смисао књиге железне и то је био час када је
показао поданицима своје право лице.
Године су пролазиле дуге а раздор није престајао. Земље урске су
биле раздељене на две половине. А трговци са удаљених места престали
су да долазе у те Земљице. Ушли су у унију Мореја сви подвластни.
Јавила се нада у срцима оних који су прочитали књигу железну.
а Мирград-Земљи и на Рада-луни све је било мирно. Дуго

су решавали ко би стао уместо Јара у земљама аријским и
издржао, пронашао људе са различитих места - мудраце, и ко би знања
светла могао за добробит људи користити.
Три стотине људи сабрало се - сви су се међусобно мерили силом,

знањима светлим и вољом. Међу њима су били људи из земљи одличних.
Дан и ноћ све су тестове пролазили са поштеним народом.
Након неког времена, након што су се придржавали свих услова
постављених, остало је осам људи. Јар је све гледао са стране и питао се
какви су људи на Мирград-Земљи одрастали. И понос због обављеног
посла испуњавао је његову душу.
На средини трга је стојала платформа, на којој су се борбе песничења
дешавале. Али овај пут је служила као тест. Око њега седели су сви
мудраци Белозерски у прстену малом. И било је тамо и из других народа
староседелаца у броју малом.
Трг је био преплављен људима. Хиљаде очију гледало је на осам

фигура. Сви су осећали симпатију према једној од њих. Овај пут су се
такмичили у уметности красноречивости.
Ерем је седео поред морског океана и тужно гледао таласе који су
се разбијали о пристаниште. Желео је бар један поглед да баци на
такмичење, али је њему ту пут био наложен.
Осећали су тугу његову Лељ и Мер, и одлучили су да му помогну.
Дали су му силу, која му је помогла да се претвори у сивог сокола. Да, ако
знајући човек погледа на њега, да он никада неће погодити да се Ерем у
том облику сакрио.
Захвалио се пријатељима срдачно, затворио очи, махнуо својим
крилима и изненада се нашао у Белозерју, на тргу близу платформе. Сео
је он на дрво, које је расло у близини, и пажљиво гледао лица људи који
су стали у гомили.
Нико није сумњао да је нешто погрешно. Само Јар, осмехнувши се у
своју браду, схватио је шта је било и није одао сина.
Од осморо храбрих, свако је имао времена да демонстрира своју

красноречивост пред људима и мудрацима.
Старији људи су се саветовали и људи су узвикали и подржавали
своје љубимце. Одлучено је да отпусте тројицу и да оставе петоро њих -
такмичење није било лако.
Тројица која су требала отићи, примили су одлуку савета и удаљили
се, ништа не променивши на својим лицима. Сви су били мудри и храбри
и знали су да ће најјачи победити, тако да у њиховим срцима није било
простора за тугу због пораза. Као да се ништа није десило, седели су у
првим редовима и почели да гледају наставак.
Свих пет је чекало следећи задатак.
Један од њих се звао Один. То је био син једног од мудраца
Белозерског. Тај мудрац намерно није седео са својом сабраћом, већ је са
стране гледао свог сина и на сваки начин желео му победу.
Други је био Релин, брат ратнице из племена црног који је дошао,
вођен Јаром, из земљи удаљених.
Трећа је стајала на платформи Сура. Била је то једна од најмудрих
жена у племену црвеном, која је, не тако давно, посетила земље аријске
по први пут.
Четврти је био Перун. Васпитавали су њега мудраци Белезерски а
његови родитељи су били непознати. Пронашли су га као бебу посред
неба бескрајног тамног у утроби једне од кочија огњених. Узели су под
заштиту дете, и почео је он да учи науку свим срцем. Било је у њему
храбро срце - много добрих дела је створио и многе људе спасио од
погибије у време смутно на Мирград-Земљи.
Последњи међу свима је био Семаргл, син ратника из племена Аса
светлих. Чак и као дете, желео је да учи знања светла и стремио је томе
дан за даном, док није стигао у Белозерје.
Након саветовања, мудраци су објавили следећи задатак за
испитанике. То је био једноставан задатак на први поглед. Било је
неопходно, држећи руке свих петоро, да силом мисли предмет унапред
одређен прикажу у средини круга. Предмет је била књига железна која
се налазила иза седам печата на месту никоме познатом. Напори су
били за деловање ово невероватни уложени.
Држећи се за руке, петоро, не правећи никакве покрете, усмеравали
су сву своју вољу на решење тог задатка - кроз неко време, које су
мудраци дали, појавила се књига железна усред круга.
Испитаници су одахнули са олакшањем, али само један од њих се
затетурао и пао без снаге од напора невероватног - то је био брат
ратнице из племена црног.
Принели су му чашу живе воде и лице му освежили. Дошао је себи и
схватио да је изгубио. Није био уопште узнемирен, само се осмехнуо и
пожелео својим новим пријатељима срећу у дуелима.
Одлучили су да се мало одморе и пусте сво четворо да се одмарају.
Да се до рока постављеног појаве.
рошао је дан, и добри и мудри људи опет су се окупили,

а четворо је поново стајало на платформи, чекајући шта
је спремљено за њих. Јар се већ обратио речима свом сину Ерему и рекао
му да остане близу трга и чека на назначени час - желео је да му помогне
на испиту главном.
Один, Сура, Семаргл и Перун су делимично знали шта их очекује,
јер их је испунио дух сјајни и могли су видети људске мисли и
предвидети будућност.
Мудраци Белозерски наредили су им да се поделе у парове - Сура са
Одином и Перун са Семарглом. Да, задатак није био једноставан - било је
неопходно савладати преграде мисли свог противника и приморати га
да се повинује његовој вољи.
Почело је такмичење и сво четворо је седело на платформи. Сви су
гледали свог противника, а уместо тога, како иначе раде волхови -
размахивањем руку, испитаници се нису ни померали са својих места. Све
се дешавало у мислима њиховим .
Один је почео да савладава Суру. Знак победе је морао да буде, ако
један од противника натера другог да напусти платформу, мимо његове
воље.
Сура се подигла и почела да се креће ка степеницама које су водиле
са платформе. Одједном, изненада, окренула се леђима Одину и
затворила очи. Шапутала је нешто - Один устаде и паде на земљу.
Девојка је размрсила косу и дубоко удахнула, лежала је на ивици
платформе, хватајући ваздух - била је без даха.
Семаргл и Перун су дуго покушавали да нешто ураде, али нису ни на
који начин излазили ван - обоје су били сувише јаки. Одлучили су заједно
да сиђу у знак пријатељства.
Људи који су гледали спектакл, били су збуњени, а мудраци су само
слегали раменима.
Одинов отац, који је све гледао споља, био је дубоко тужан. Било му
је жао свог сина, али му то није показао. Понашао се достојно и признао
победу Суре.
Они су одлучили да Семаргл и Перун требају бити подвргнути још
једном испиту, а Сура би им била додељена као победник у дуелу.
Мислили су и мислили како и у којем светлу поставити нови задатак
за њих троје. Нису успевали и задатак им није падао на ум.
Тада је Јар предложио свој трик слагалицу. Испружио је руку пред
себе и одмах је сокол слетео на њу. Рекао је свима трома да кажу каква је
веза између њега и те птице. Дозволио им је да размишљају о томе до
сутра, и ставио птицу у кавез и покрио кавез брокатом и рекао свима да
се разиђу.
исто време, на острву Бујан у кули Леља, Всела је већ

чекала свог супруга. Проводила је време покушавајући
да помогне људима добрим у излечењу, који су били болесни и
наставила да упућује дјевојке и парове у вођење породичног живота и
поучавала је све који су желели да се реше проблема и како дуго и срећно
живети.
Људи су долазили и слушали њене речи и сви су налазили нешто за
себе. Орија кнегиња и кнез Кир често су је посећивали и водили дуге
разговоре са њом о пролазности светског живота.
Пре него што је дошао на трг у одређено време, Јар се послужио

триком - претворио се у плавог сокола а сина свог Ерема, претворио у
себе, па се појавио пред испитаницима.
Први је реч добио Семаргл. Дуго је гледао он Ерема у облику Јара, а
птица коју су испустили из кавеза - седела је тихо и гледала у очи као да
нешто покушава да каже. Семаргл је осетио крвну везу између птице и
Јара и указао на њу и предпоставио да је део суштине Јара примио облик
сокола.
Одговор је био достојан, али ипак није приметио замену Семаргл.
Дошао је ред на Суру да говори, рекла је шта птица сокол и Јар имају
заједничко.
Погледала је пажљиво и пружила руку - сокол је скочио и сео њој на
рукав. Затим је дошао и одговор - одлучила је, да је сокол био неко крвљу
близак Јару, али је рекла и да се нису дуго времена видели рођаци.
То је тачно, али није приметила Сура, да су променили места Јар и
Ерем.
Позвали су трећег хероја.
Перун је ступио на платформу. Гледајући птицу, поклонио јој се и
поздравио Јара. Ерема, који је прихватио изглед Јара, погледао је искоса -
све је схватио, али није рекао ни речи.
Јар је знао да је Перун препознао његовог сина, али није хтео пред
мудрацима и поштеним људима то да проглашава. Поново се претворио
у себе самог, а Ерема је у иглу преобратио и забио га за рукав кафтана.
Старци седокоси су почели да држе савет, коме предати земљу
предака. Дуго су судили.
Јар је желео да каже реч. Стао је насупрот тројице, погледао их у очи,
извадио иглу из рукава и Перуну на одећу прикачио.
Сви су мислили да ће он бити изабран. Почели су да честитају, али
их је Јар прекинуо.
Дао је свој појас Семарглу. Да, штап дрвени, железом окован, предао
је Сури. И прогласио је сво троје поузданим заменама.
Та одлука је била неуобичајена. А било је и оних мудраци који су се
супротставили, али се нико није усудио да га оспори. Човек, који је видео
све, поздравио је тројку.
Белозерју у то време, ноћ је била дуга. И прошарало се

небо од краја до краја дугом, као да изражава хвалу
новим владарима земље аријске.
Пре него што се повукао у двор свој светли, позвао је Јар Одина и
започео дуги разговор са њим. Замолио га је да буде тројци сигурност и
подршка, и рекао им да се окупе кроз три дана и разнесу вест од уста до
уста свим осталим кнезовима на Мир-Град-Земљи, и да пазе тамо на ред.
И после да се населе у земљама иријским. Да свако, ко дође са молбом
или жалбом - да му помогну по мери снага својих.
Јар је знао да су наступила времена светла, али ће то време бити
кратко, јер ништа не траје вечно.
Мало касније, када су се сви разишли и ватре угасиле, дуга, хладна
ноћ је окружила Бело-Језеро.
Поздрављајући се са свима и сваким, Јар је отишао да спроведе своје
планове. Пруживши руке ка књиги са три угла, он се замислио.
нез Мореј у земљама далеким започео је рат дугачак

са Шеном, а није био видљив том рату крај. Они нису
штедели једни друге, нити слуге своје, нити телохранитеље своје. Такво
је време трајало дуго.
Сам је Јар, давно семе своје душе у једном од Ура најближих Мореју,
оставио и мотрио на све и није желео дух свој враћати у владање душе
своје.
Сетио се тога Јар кад је поново ушао у салу. Имао је мисли светле, па
зато, без оклевања, ступио је на мрачну страну собе и узео камен беле
боје. Обрнуо га је на длану руке, шапнуо је у себи руне огња, воде и ветра
и назад у дворе, у земљу аријску, вратио се.
Чули су рођаци његови са луне, да то није била чиста ствар, па су
послали једног од својих војника у облику човека.
Једном давно, живео је ратник на Мирград-Земљи, али је скривио
пред Родом Луниним, и сада је извршавао њихова наређења. И како му је
говорено, тако је радио. То је била његова казна. Звали су га Зев.
Појавио се он пред Јаром, држећи у рукама мач огњени. Предложио
је да му да камен, да га врати на своје место. Али Јар, не слушајући његов
захтев, само се насмешио.
Дошло је време да измери снаге са послаником Рода са Луне.
Одлучио је Јар да прихвати изазов - ко победи, он ће каменом владати и
урадити са њим онако како жели. На то се одлучио.
Затворивши очи, обојица су се нашла на отвореном пољу [91] -трава и
цвеће су расли около. Извадио је Јар из појаса комад сувог дрвета. Шапнуо
је нешто, а у рукама му је било дрво са сјајним врхом који је сјајио као
дуга на небу.
Зев је одмах пожурио са мачем огњеним на готовс, али је Јар одбијао
његове ударце штапом, пошто није он од дрвета био, већ из железа
скован.
Дуго су се борили. Зев је успео да рани Јара, пошто је била у њему
сила велика, и као муња, мач је резао и палио траву око њих.
Јар није желео зло свом противнику и зато, испруживши руку у
страну, ухватио је дршку копља и оцртао круг око себе, ушао у њега,
пружио руку и показао Зеву камен. Онда је стиснуо руку из све снаге у
песницу, тако да је вода потекла из камена, и прочитао над кругом три
руне огњене, подигао светли пламен и одмах нестао, развејао је прашину
за собом на много верста.
У томе је био смисао велики - његова душа, као код Кожана,
поделила се на много малих честица и проникла у све и свакога на
Мирград Земљи.
Зев је схватио шта је спровео Јар, тако да није могао ништа да уради.
Кренуо је на пут обратни на луну, која се Луна звала - пред родом својим
одговор да одржи.
рошло је времена мало откако се Јарова душа

распршила међу људима. Нико није знао шта се
догодило. Знао је само Ерем, пошто је поделио са њим свој план, који је
одлучио да примени непосредно пре борбе са Зевом, на тргу, када је
предевао иглу Перуну.
Перун је био надарен човек и свим срцем је схватао, да то није
једноставна игла. После свечаности, отишао је на високу планину, до
врха снежног - једног од оних, који су делили земље аријске од све
Мирград-Земље.
Вадећи из своје одеће иглу, пажљиво је он њу ставио на снег који је
почео да се топи. И видео је оно што никада раније није видео - испод
снега су били зелена трава и цвеће.
______________________________________________________
[91] Затворивши очи, обојица су се нашла на отвореном пољу - Преместили су се
у простору, у свет Јав.
Изненадивши се због тога, шапнуо је речи заветне, командујуће, ако
је жива душа у тој игли - нека одмах преузме свој облик.
Ерем се није играо са Перуном и појавио му се.
Знао је нови владар да није наређено да буде син Јара у земљама
Белојезерским, али је одлучио да га послуша и није се противио његовом
присуству. Рекао је Ерем Јару и о томе што се догодило. Перун је
храбрости Јаровој завидео.
Била је дуга ноћ изнад земље аријске. Седела су двојица на врху
планине. Разгоревајући ватру, разговарали су о стварима које треба
урадити.
Објаснио је Ерем Перуну да данас, заједно са душом Јара, свако ко

живи на Земљи, било да је он човек или створење, може силу његову
користити. То је учињено као супротност тамној души Кожана, кога он,
Ерем, није видео.
Да, то је била прошлост. Одлучили су да заједно раде и дају људима
упутства. Да се они који силу у зло окрену - умире.
Позвао је Перун Суру, Семаргла и Одина. Сви су се сложили у истој
одлуци и заклетву дали у ватри. После тога, свих петоро се разишло у
различите крајеве света и тражило људе, светлом обдарене, како би
помогли преживелој души Јара, да је заштите.
Ерем је отишао на Бујан, где је све било у реду и ништа није
замрачило будућност.
Один, како му је речено, настанио се у земљама Иријским. А троје -
Семаргл, Сура и Перун, искусили су судбину у земљама туђим, излажући се
опасностима у корист Мирград-Земље. Али то је друга прича.
ако су ишле године дуге. Знања светла предавала су се

са оца на сина. Ништа није мрачило живот људи на
Једног дана родио се Одинов син. Звали су га Аркон. У свему је он
личио на свог оца и као одрастао, покушао је да га подражава у његовим
делима.
Људи разни су ишли Одину. Имао је кулу сличну оној какву је Лељ
некада имао на Бујану. И сви - и стари и млади - молили су га да помогне
у пословима разним.
Прослављен је био као мудар и разуман човек. Ишли су њему не само
да их излечи, него и по савет. Видео је све то, син његов, да је он то радио.
Често су Одина посећивали и владари аријске државе. И он је често
посећивао Белозерје. Живели су сви на Мирград-Земљи у та времена у
миру, радости и срећи.
Међу њима, било је људи који су обожавали Кожана и веровали да је
он праведник. И њихов број се постепено повећавао.
Сакупљали су се они на забавама и сви су хтели власт на Мирград-
Земљи да окрутно уреде - то семе, Кожаном посејано, почело је да
даје свој плод тамни.
Они се нису гнушали од силе светлости, покушавајући да је користе
за зло. Томе се душа Јара противила, враћајући им њихове замисли
тамне, окрећући их ка њима супротно [92]. Али то није могло трајати
дуго - понекад ни један живот човеков. Живели су ти људи у данима
садашњим и нису се бавили пословима будућности. Писали су књиге
разне и покушали да међу људе посеју невоље, претећи одром смртним и
измишљајући приче.
Прво је приметио те људе Ерем. Некако, седећи у дому свом светлом,
чуо је кроз прозор лајање паса. Звери, које су живеле у близини куће,
увек су радосно поздрављале госте.
Три човека у црним плаштовима, увијених тела од врата до пета, и
са штаповима чудним, са осмехом дивљим, приближавала се његовој
кући.
Пси су узалудно лајали и кидисали.
Све је оставио Ерем и отишао је на трем да смири псе. Одлучио ја да
сазна какви су то гости и одакле су дошли. Разговарао је са њима.
____________________________________________
[92] враћајући им њихове замисли тамне - окрећући их ка њима супротно.
Дефиниција концепта Карма, која се јавила као утицај Јара…
Испоставило се да су живели на другој страни острва Бујан, у граду
који се зове Рија. То је у почетку било мало насеље од колиба рибара и
занатлија. Али после одређеног периода, народила су се деца њима и код
деце се потомство појавило. То су били људи који су дошли Ерему да
причају о учењу тамном.
Јаров син није их отерао, одлучио је да слуша до краја. Није било зла
у њиховим погледима - они су искрено веровали у оно што су говорили и
предали су му на опроштају књигу изрезбарену од дрвета. То су биле
колдунске црне хронике, која су се учењима светлим супротстваљала,
претварајући живот у кошмар.
Окренувши се, напустили су кућу.
Ерем је већ дуго посматрао ту књигу, али је одлучио савет тражити
од пријатеља својих старијих - Леља и Мера. Призвао их је. На то су се они
појавили у замку у облику старца и наизменично причали његовим
устима, одговарајући на питања.
Один је седео у башти иријској и играо се са својим сином, који је

растао не по данима већ по сатима. Аркон је увек био весео, и било му је
десет времена малих тада.
Тачно је он знао своју сврху, а у сновима његовим јављале су му се
слике хармоничне будућности. И стајале су му пред очима слике невоља
које долазе на Мирград Земљу.
Није се ништа плашио, само је оца питао, како он да не изгуби силу
светла.
Старац, који је помешао у себи душе Леља и Мера, пажљиво је

слушао Ерема, превртао је у рукама књигу од дрвета и одлучио да остане
у том облику и живи заједно са Вселом и Еремом.
Наступала су времена застрашујућа. Чинило се да висе у ваздуху.
Било их је немогуће осетити или додирнути, али многи људи су сигурно
знали да долазе нереди.
Старац се сместио на тавану на самом врху. Мер и Лељ су били веома
блиски и лако су могли да деле једно тело, што се ретко дешавало чак и
међу најближима.
Једног дана Один је отишао у место трговаца, који су урима раније

служили, и повео је Аркона са собом.
Дошли су до места далеког усред брда зелених. Один није био први
који је ишао на та места. То је био град високим зидинама опасан. Ту су
живели трговци и занатлије и људи који су земљу обрађивали. И гајили
су све врсте биљака у баштама и воћњацима.
У сред града, било је пуно људи на сајму. То је био пијачни дан када
су трговци долазили.
Имао је Один једну чудну ствар која му је остала од оца, а њему од
деде. То је била торба малих димензија, али која може садржати
неограничену количину ствари и различите врсте хране.
Трговци су знали Одина и полагали пред њега најбољу робу, коју је
он као и увек плаћао у потпуности, без одлагања и без ценкања.
Син Аркон поред њега, као реп прирастао, ишао је и слушао сваку
реч, коју је његов отац говорио.
Посред сајма била је дрвена платформа - за борбу песницама, попут
оне која је направљена у Белозерју. Борци су народ забављали, не за
лепе очи[3] , а гледаоци су златне новчиће и камење давали једном
старцу – који је све записивао и ако победи онај на кога су ставили,
добијао је на коцки два пута више.
Питао је Аркон свог оца да погледа спектакл, било му је болно
занимљиво - никада раније није видео овакве борбе. У земљама
Иријским, где је живео, нису одржавали такве турнире; али свеједно,
Аркон, иако је био млад, учио се смелости младалачкој и могао се
такмичити равноправно са зрелим војником.
Зауставили су се они на ивици платформе. Све што је било потребно,
ставили су у торбу. Изашла су двојица и почела да се такмиче један с
другим.
____________________________________________
[93] не за лепе очи - Не бесплатно.
Публика се није суздржавала, вриштала је и викала. Бука је била
неописива укруг. Један од бораца, жуте боје коже, борио се против
црнокожог ратника.
Гледао је све то Аркон са истинским интересовањем и сјајом у
тамнозеленим очима. Знао је за његову зависност Один, и одлучио да му
дозволи да се опроба као борац.
Спремио се старац, који је у себи помешао душе Мера и Леља на пут.

Понео је све чудне ствари које су биле у кући Ерема и Леља као поклони
од људи, ставио их је у торбу и покрио их тврдим поклопцем црне боје и
затворио поклопац чврсто.
Сложили су се они да старац мора ићи људима тамним на пут,
истину доносити.
Није прошло много времена, док се Мер и Лељ нису нашли на Рада-
луни. Требао му је један од његових синова, који се родио код Јарових
пријатеља добрих.
Онај кога су они тражили, звао се Шиб. Није било тешко пронаћи га
- Шиба су били поставили као наследника сви људи Раде-луне.
У његовом погледу се видела радост када је сазнао ко је тај старац -
понудио му је да се одмори од пута. Мер и Лељ жељно су пожурили -
желели су да створе добро дело за све људе. И обратили су се Шибу са
таквим захтевом.
Крицима победника жутокожог ратника, који је био на двору кнеза

Лека, публика је чекала следећег храброг човека.
Преселивши дух, витез, кога је кнез Леко послао, брзо је опоравио
своју силу и већ стајао, чекајући следећег борца.
Потом је неочекивано Аркон изашао на платформу и чврсто стао,
продорно гледајући у смеђе очи жутог ратника.
Сматрајући то увредом, Едо, тако су звали дворског слугу кнеза
жутог, није желео да се бори са дечаком који још није одрастао и није
желео да га повреди. Али пошто је одбио, одмах је претрпео пораз,
поготово што је дечак упорно захтевао дуел.
Едо није био веома високог раста, већ је био широких рамена, што
није било типично за жуту расу. Његова мајка је била пола из народа Аса.
Али косе очи говориле су о његовом родном племену.
Борба је почела након што су гледаоци предали своје опкладе. Није
се лукавим и необичним трговцима играло, и све су ставили на Еда,
знајући да глупи почетник мора да изгуби у првим минутима.
Аркон је проучавао уметност борбе од младости, и није било страха у
његовим очима, само равнодушност према ономе што се дешавало.
То је узнемирило жутог ратника на живот. У покушају да нанесе
неколико удараца у груди дечака, Едо је осетио да су му песнице пропале
у празнину, а велики замор би га хватао са сваким покретом тела.
Аркон се брзо кретао по платформи и чинило се да уопште не дише.
Бљеснуле би искре у очима Еда а дечак, однекуд се појавио иза њега,

са два прста лагано га је притиснуо одмах изнад кључне кости, на самом
дну врата - а жути витез је стајао са ужасном гримасом, као да га нека
невидљива сила држи изнутра за нерве.
Млади борац, без журбе, погледао је Еда и поставио леву ногу иза
његове чизме, окренуо се и ударио одраслог борца по левом образу.
Жутокожи борац је желео да се савије од бола и једва да је могао да
проговори. Лежао је на платформи и гледао фасцинираним погледом,
старији ратник, један од најбољих бораца кнеза жутог Лека, поражен је
од једва одраслог младића, коме је било једва мало више од десет
времена малих.
То је био крај борбе. Тишина је изненада прекрила сву гомилу. Јасно
узнемирена публика је, због губитка злата и камења, задржавала дах.
Аркон је отишао код благајника и дао му је да стави у торбицу свој
део добитка. Один је покупио злато од дечака и узео део који је он
положио. Осталу половину торбе је разбацао посред трга.
Вођени похлепом, коцкари су скочили за пленом.
Слушао је Шиб старца и пристао да помогне послу светлом. Наредио

је он својим слугама да донесу дрво које је само на Рада-луни расло, и
направио из њега штап.
Било је то дрво тврдоће необичне, као да је железом оковано и
имало је још једну чудноватост: ако није било могуће силом разбити
нешто штапом таквим, онда су гране израстале кроз преграду и рушиле
све на свом путу.
Људи на Рада-луни били су мирни и нису се занимали оружјем, али
је требало Меру и Лељу угодити - Шиба им је помогао.
Када је штап био спреман, старац га је преврнуо у својим рукама,
захвалио се свом помоћнику, ударио по земљи штапом и нестао из вида.
Нашао се после неког времена, поред Одина и Аркона на сред сајма.
Након опоравка жутог ратника, Едо је позвао своје пријатеље-

другове, којих је било више од два туцета, и наредио им да зграбе дечака.
Один је био одлучан да устане, али га је старац зауставио - то је био
важан тест за Аркона.
Лељ и Мер су му дали штап од дрвета са луне и наредили му да се
заштити од злих људи. Сви су борци пожурили ка момку.
Штап је помогао. Замахнувши њиме, Аркон је пробијао себи пут
напред.
а Бујану у то доба ништа није предсказивало невоље.

Всела са Еремом остала је код кнеза Кира и уживала у
чудесном певању птица, седећи у врту.
Изненада су се капије кнежевог дворца отвориле великом силом, а
снажан ветар, бацајући плодове с дрвећа, обрушио се на сву чељад
кнежевску и слуге.
Ерем је знао да су то трикови људи душе нечисте, које је он сусрео
близу своје куће. Био је то ветар који је рушио све на свом путу, једним
од тих људи изазван. Име његово било је Товер.
Товер је био син простог рибара и није се у својој младости
разликовао по јуношкој снази. Једног дана, сабирајући мрежу коју је
поставио његов отац, пронашао је глинену посуду, сву покривену алгама
и морским блатом.
Топлина из руке старца дала је поверење Аркону, осећао је снагу тог

дрвеног штапа. Еку је то било чудно - то дрво није умирало кад је било
извађено из земље. Штап је живео унтар свој сопствени живот и могао
се покоравати само човеку једноставном и наученом борби мудрој.
Двадесет ратника покушало је да зграби дечака који је без напора
пролазио између њих и додирујући их врховима штапа са обе стране,
бацао на земљу; и ту су лежали у забораву, као да су били зачарани.
Није дуго гледао тог витеза Едо. Извадио је дршку светла тамног из
појаса и усмерио га на дечака.
Рука Еда се затресла. Стари човек, који је у себи помешао душе Леља
и Мера, погледао га је суровим погледом. За минут је све било готово -
дршка оружја смртоносног претворила се у прашину, као да није ни
постојала.
Жути ратник није волео да губи, и изгубивши два пута тог дана,
схватио је да неко помаже дечаку.
Вративши штап у своје руке, старац му је нешто шапнуо: војници
који су лежали на тлу оживели су и лењиво лутали за својим господаром.
Один је препознао у духу старца рођаке и упутио му дубок наклон.
Дечак је то поновио и сва тројица су кренула ка излазу са сајма.
алеко од тих места, у земљама урским, већ је годинама

трајао рат.
Позвао је Мореј себи пророке из народа разних, који су му служили.
Једна од пророчица, њено име било је Мизида, била је родом са Мирград-
Земље. Њене родитеље су довезли у младости на птици огњеној и могла
је видети она будућност сликама живописним и увек је предсказивала
догађаје будуће.
Други пророци су покушали да угоде свом господару, па чак и ако су
видели нешто непријатно, ишли су на обману и говорили су речима
ласкавим које су излазиле из њихових уста.
Мизида је тражила од Мореја да се уједини са њом и гледајући своју
слику са стране, предвидео је погибељ скору и издајничко убиство од
људи који су му верни.
Није поверовао речима њеним Мореј, али су оне посејала семе
раздора у његовој души. Отпустио је пророке кућама; он сам није могао
ни спавати, ни пити, нити јести - он је размишљао о речима које је
Мизида изрекла.
Трећег дана рекао је да је позову њему. Одлучио је да помогне
пророчицa, да је пита како да надмудри судбину лошу.
Превртао је Товер у рукама глинену посуду и склонио је поклопац.

Било је то у годинама давним, кад је Кожан био још жив. Предвидео је он
смрт своју брзу и бацио је тај бокал у море океан и знао је да ће доћи дан
и да ће наћи део душе његове уточиште у телу новом. Она неће бити
равна по сили њему, већ ће се неуморно развијати и сејати зло у душама
блиских људи. То се догодило.
Не осећајући ништа, изгубио је интерес сваки Товер за предмет тај
празни, како се чинило. У тај час, душа тамна се умирила и сакрила до
неког времена. А након смрти Кожана, Товер, сам то не подозревајући,
привукао је велики део душе његове, подељене на мноштво делова. И
многи који су живели у том селу, стремили су знањима тамним и
веровали да раде добро.
Значи, Товер је, преобразивши се и развијајући се мало по мало,
постао послушник Кожана, не знајући за то. И људи блиски њему, рођаци
и деца, занатлије и рибари, слепо су га пратили.
Пошто је нешто касније такође добио силу Јарове душе, почео је да
ствара дела лоша - тада је на суседно село штету послао, тада су се
таласи подигли до неба и људе потопили.
Непрекидно је штету правио, све док му се Кожан није јавио у сну и
наредио да на Бујану палате кнеза уништи снажним ветром - ураганом
силним. Товeр се предвођен Кожаном отправио у владавину Кира.
Осетио се Ерем чудно и прикрио је себе и Вселу и Кира са супругом и
неколико слугу, који су били у близини, штитом силе светле. Држао га
је свом својом снагом.
Ураган са ветром ватреним уништио је све начисто. А на месту
града, након кратког времена, остале су само рушевине. Само две статуе
од чистог злата, оне су наставиле да стоје, будући да су биле творевине
Леља и Мера.
Аријски владари су сазнали о делу Товера на Бујану, али је он већ
био сакривен - да га не пронађу. Почели су да размишљају како да ухвате
зликовца.
Один са Арконом и старцем који је смешао душе Леља и Мере,

примио је лоше вести. Онда је старац нешто шапнуо Одину. Он је, мало
спорије, климнуо главом у знак сагласности.
Узео је тада Мер са Лељом дечака, зграбио његову леву руку, штап
стегао десном руком и у трептају ока нашао се на острву Бујан поред
куле позлаћене, која је стајала нетакнута и коју је бура заобишла са
стране. Овде су их чекали Ерем са Киром и његова супруга.
а много верста од тог места, Мореј је био у конфузији -

чекајући помоћ од Мизиде.
Дуго је размишљао и донео одлуку да мора, како би спасио живот
свој, да добровољно преда кнежевину своју у руке својих противника, да
заустави окрутни рат, да се осами, развија у себи знања светла и да чека
времена боља. Није веровао у речи њене Мореј - речи које је говорила она
увредиле су његово кнежевско достојанство. Знао је већ да је Мизида
била веома силна у својим предвиђањима и ништа јој не одговоривши,

отишао је да се одмара да размисли о ономе што је речено, али јој је
наредио да дође ујутру.
Остао је целу ноћ у размишљању. Ујутро је одлучио да оде на
Земљицу малу у птици огњеној са урима њему блиским и Мизиду је
позвао са собом. Дао је последњи указ и наредио да се разашаље вест по
целој његовој огромној држави: у којем каже, да се одриче титуле
кнежевске и ономе који после буде био кнез, не жели непријатељство.
Он је предложио народу са острва малог да га следе - многи су то
учинили.
Био је пут далек у те крајеве, с обзиром да се територија Ура
простирала у тамном и светлом небу [94] на растојањима великим.
Оставио је себи право да влада једном од Земљи – Ида -Земља је било
њено име.
Слушали су људи и Ури који су живели у Морејевим поседима и
зауставили су окрутни рат, па је зацарио у тим крајевима мир.
асред острва Бујан, у земљама неистраженим, усред

шуме спавајуће, била је планина; испод планине у
подземљу сакрио се Товер са својим следбеницима. Знао је да га траже и
размишљао је о томе да се пресели у земље иријске и да у робове
претвори људе који су тамо живели и да тамо створи своје властито
кнежевство тамно.
Успео је да научи Товер трикове разне светлог и тамног знања.
Могао је да нанесе штету земљи мајчици ветром и кишом и ураганом
којим је командовао, а бескрајно пространство плавог мора могао је
заталасати, али још није знао све.
____________________________________________
[94] у тамном и светлом небу - У космосу и атмосфери.

Старац, који је помешао у себе Мера и Леља, окупио је све у кули
близу каменог стола.
Сели су присуствујући у ложе и почели да држе савет. Ерем и Кир са
супругом су били тамо. Сура, Перун и Семаргл седели су на другој страни
стола. А на страни, слушајући све што је речено, ослањајући се на штап
дрвета са луне, седео је дечак Аркон.
Мер и Лељ су знали како ухватити Товера, да би га тукли на бојном
пољу и да не би победили силу тамну, јер су његови следбеници већ
развила силу и могли су чак и после дужег времена да следе његов
пример. Било је неопходно све решити лукавством и са добробитом за
Мирград-Земљу и добре људе.
Владар Белозерја, посаветовавши се, одлучио је да позове на савет
Одина. Послали су Аркона да доведе свог оца.
Разаслали су гласници вести славне по целом кнежевству Морејском.

Шен је постављен за новог кнеза и иако је то учињено, Урима и многим
људима се он није допао - превише су навикли на Морејево владање и
били су му захвални за књигу железну.
Сада се Мореј на земљицу малу населио и није желео више власти, и
осамио се, предајући се изучавању знања.
а Мирград-Земљи Аркон је кренуо на пут, али није

гледао иза себе и није гледао напред - штап који је
мајстор на Рада Луни за њега направио, утирао му је пут између Јава и
Нава, и три пута краћи је изгледао пут. Није било никаквих препрека
нити на мору, нити на копну, нити у високим планинама, нити у
долинама широким.
Мали дечак је у кратко време стигао до земљи иријских, појавио се
пред својим оцем и прецизно пренео речи Мера и Леља - Один се
насмешио и одлучио је да крене за сином на острво Бујан.

Чувао је из давних времена Один огртач - ствар чудну. Окренувши се
двапут и прошаптавши три речи заветне, могао се сваки човек одмах
наћи на месту на коме жели.
Тај огртач је био саткан на Оре-Земљи у времена давна, од старог
народа, који се разликовао од људске расе, а није био инфериоран у сили
светла, али га је негде превазилазио. Били су људи тог народа десет
пута мањег раста од човечјег и живели су дивно у складу са природом и
командовали њеним стихијама. Аријевци су много тога научили од њих.
Једном давно, ова племена су пронашла уточиште на Оре-Земљи.
Њихова земљица мала престала је да их храни и тражили су спас у
земљама непознатим.
Многе ствари чудне потичу са Оре-Земље, које су створила ова
створења, али то је једна друга прича.
Огрнуо је Один себе и Аркона чудотворним огртачем и у трептају
ока, појавили су се пред кулом Леља. Сви су већ били окупљени.
подземљу тамном седећи, Товар је размишљао како

предати знања тамна људима, а његов план је био
подстакнут мислима Кожана - постао је кошчеј и био је делима и
унутрашњошћу својом као кошчеј.
Била је ноћ на двору, а месец, кога су звали Луна, треперио је сред
потока.
Товер је прошапутао пола речи и помислио на другу половину, а
његова душа, одвојила се од тела и усмерила се у чертоге Рода Луне.
Сусрели су Товера без показивања почасти, али су одлучили да
саслушају оно што је у његовом срцу.
Кошчеји су тражили власт на Мирград-Земљи и тврдили су да су
надмашили чашу силе светлости, и да је дошло време да тамни ступе на
власт.
Ништа није одговорио Род Луне, тек после неког времена послао је
Товера кући, не повредивши његову душу тамну. Знале су душе
безтелесне да ће доћи време, а Товер ће постати њихов слуга и
кажњаваће душе људи у смртним греховима. Сада је премлад дух који је
био у њему.
Товер се вратио у своје смртно тело и сетио се свега - где је био и
шта је радио. Одлучио је да за сада то не подели са друговима.
едећи у ложама, сви су чекали Аркона и његовог оца

Одина - ушли су у салу и поклонили се свима
присутнима. Ерем, као садашњи господар куће, рече Меру и Лељу, да се у
телу старца налазе.
Старац је рекао, како чудовишта кошчеје са острвс Бујан отерати и
како град изградити за кратко време.
Тада је сваки од присутних почео да се позива на то, али старац је
зауставио све и испружио руку ка Аркону.
Дечак је био јак, али сасвим млад, а његов отац Один је био забринут
за свог сина. Штап који је направљен од дрвета са луне, предавао је њему
величину, осветљавајући лик Аркона светлом. Није још стигло време да
се дира Товер. Било је неопходно научити Аркона неким триковима и
мудрац је то поручио Ерему. Кир и његова супруга требали су се
укључити у изградњу града.
Сазвао је Кир трговце иријске из различитих делова. Људи су дошли
у помоћ и током мало времена изградили су град сто пута лепши него
раније.
Старац, који је у себи помешао душе Леља и Мера, растопио се, као да
никад није ни постојао. Вратили су они на своје место стражарења два
ратника поред пристаништа морског.
Ево чак и тако радознале дивље птице, које су летеле у огромним
количинама уоколо, чак нису ни седале на те статуе - осећале су велику
силу. Бљештале су те фигуре у светлу Jарила излазећег сваког јутра и
предавале силу, градитељима новог града који су гледали у њих.

Оне који су погинули, предали су ватри, а њихове душе су се увукле у
танке светове, да би се дочекавши час свој, поново реинкарнирале у
својим потомцима, рођеним на свету. Посао је тај болно лукав, да људи
заборављају све - препуштајући се задовољствима телесним,
заборављавајући на своју душу.
Није прошло ни време кратко, како се издигао нови град на Бујану
светлима новим.
Кир је наредио да се куће обоје бојама разним. И постало је забавно у
душама путника и трговаца који су стизали тамо. Био је пун трезор
кнежевски златом и камењем - Кир их није жалио за добро свих
становника острва.
ркон је пролазио обуку у тајним вештинама - лик свој да

сакрива. Није ни чудо што је Ерем трошио своје време -
успео је пуно пренети свом ученику.
Било је лако, без икаквих потешкоћа, да се Аркону дају знања - он би
могао, међу гомилом људи, да преузме лик било кога и да се скрива од
очију других, ако је потребно.
Два друга момка, који су се обучавали са њим, одлучили су да се
поиграју са другом млађим, да уместо књиге железне, једне од оних, које
су носиле у себи знања тајна, да му подметну потпуно исту направљену
са отиском лажним.
Аркон је знао и осећао њихов трик и у његовој души је било гнева;
али је предвидео то Ерем и поставио га на пут истинит, предлажући му
да прихвати трик својих старијих пријатеља.
Дечак је волео игру и уместо беса, триковима је успео да прикупи све
бубе и гмизавце сваке врсте, који човеку нису никакву штету чинили и
ставио их у књигу коју су му дали.
Долазећи у ћелију, где су се сва тројица одмарала након напорног
радног дана и обуке, вратио им је књигу, захваљујући им, а они су се само
осмехнули као одговор злонамерним осмехом.
Дошло је време за спавање јер је Jарило отишло иза хоризонта.

Скривајући се иза дрвећа и зелених брда, Мизан и Тит, тако су се звали
нови Арконови другови, који нису били свесни ничега, отворили су
књигу жељезну - Аркон се претварао да је заспао - одједном су бубе, змије
и други гмизавци испузали из те књиге, тако да је она нестала.
Старији ученици су били уплашени - они су почели да позивају у
помоћ и да вичу.
Сео је на лежај Аркон и почео да им се смеје из свег срца.
Тада се Ерем појавио на вратима, махнуо је руком - гамад се
претворила у сивог голуба, а птица је одлетела кроз прозор. Наредио је
свима да оду на спавање. Сутра је предстојао тежак дан, а штап, који је
направљен за Аркона, већ је чекао свог господара.
Било је време да се упути Аркон како да се носи са тим штапом, а
налазио се штап испод торња.
Ерем га је забио у земљу тако да је корење пустио; а гране су почеле
да расту и лишће на њима.
Прошло је мало мање од једног времена кратког, а када је на
пролеће лишћем зазеленео штап, био је то знак Аркону да почне да учи
како користити оружје то древно.
ријски владари, следећи савет Мера и Леља, отишли су

сви у Белозерје и Один са њима.
Одлучили су да га начине четвртим владаром и поделе земљу аријску
на четири дела. Один је добио део острва са стрмим обалама које су се
распале након што је Вела-луна нестала са неба.
Народ Белозерски је прихватио са разумевањем те одлуке и
похвалио сво четворо, који су над дедовином били постављени.

Товер је позвао своја два стражара, који су се крили са њим у
подземљу. Наредио је да му набаве кочију огњену да крене на пут далек у
земље урске - потребно му је било да са Шеном, новим кнезом, разговара;
имао је интерес да му да знања тамна, да би у обиљу живели и
свакодневно га допуњавали његовом сликом.
Увече истог дана вратиле су се слуге на кочији огњеној. Све је било
сакупљено. Одмах је погубио обојицу и без жаљења се попео на кочију и
отправио на пут.
реме је пролазило мало по мало. Аркон је постао врло

близак са својим штапом, као да је то људска душа.
Одвео га је Ерем са собом на снежне врхове и у дубине мора, у густе
шуме и у пустиње пешчане - одлазили су у племена разна, а младић је
позивао на бој најбоље борце и побеђивао их без великих напора.
Тако су његово тело и дух постајали јачи и постао је све блискији са
тим штапом од дрвета са луне.
У једном од села упознали су старца са торбом плетеном - путовао је
као и они и био је снажан у својој способности да влада мислима туђим.
После кратког разговора, старац је покушао да демонстрира своје
вештине на Ерему. Иако је био силан, ништа добро се није десило из тога.
Али старац није био уплашен. Хтео је да се бори са Еремом у борби
песницама. Уместо тога, понудио му је Ерем да се такмичи са Арконом.
Старац је осетио да није био једноставан момак испред њега, а након
неког времена, дао је сагласност.
Старац је држао свој штап у руци који је извадио из торбе плетене и
онда је штап са невероватном брзином порастао до људског раста - то је
била једна од чудних ствари које су доносили Ури на Мирград-Земљу.
Аркон је стајао насупрот, ослањајући се на штап направљен од
дрвета са Луне, са којим се већ сродио.
Старац је много тога видео а није приметио какав је то штап. Није
знао за његову тајну.

Имајући у виду да је пронашао достојног противника за свог
ученика, у једном моменту Ерем је одједном нестао из вида, али све је
видео, скривајући се од очију бораца.
Аркон није изгубио храброст и чекао је да старац крене да га удари.
Неколико пута махнувши штапом из торбе, седокоси ратник
изненада је покушао да удари дечака у груди. То је учинио таквом
брзином да најоштрије око није могло да прати тај покрет.
Ево шта се десило - штап Аркона, попут конопца, обавио се око чудне
ствари старца, усисавајући у себе цео, без остатка штап старца. Старац је
отворио уста од изненађења. Почео је да маше песницама.
А дечак је био мудар искуством честих борби. Почео је да се бори
голим рукама и ногама.
Старац је осетио да га Аркон превладава, али је мислио да је то у
ствари због штапа магичног. Покушао је да га подигне са земље, али као
да је са земљом срастао - није га померио.
Онда је стари витез схватио да оружје чудесно само свог власника
признаје. Поклонио се младићу и замолио га да му врати његову ствар
чудну и признао Арконову победу.
овер је кренуо на кочији огњеној право до новог кнеза

Ура, Шена, и стигао је као гост непозвани - имао је Шен
важан посао и није хтео да га одложи за касније.
У почетку се Шен дивио храбрости човека простог, како му се чинио,
човека са Мирград-Земље, а ускоро је схватио шта се дешавало - понудио
је Товер Уру неограничену моћ над целом Мирград-Земљом, знао је како
срушити Белозерје, али није имао велику војску као Ури.
Шен је одлучио да размисли о реченом и отишао је код једног од
жреца који будућност предвиђа, затражио је савет, остављајући госта у
кнежевским платама, поштујући га као цара.
Жрец се нагнуо над тањирем, сличног оном са јабуком у средини,
које су трговци Ури правили на Мирград-Земљи - постојала је та ствар

која би могла сваку мисао развити и претворити је у слике танке. Име
жреца је било Тир. Био је висок, као и сви Ури, и био је далеки рођа Шена
по линији његове мајке.
Његова предвиђања су често била нетачна, а Мизида, која је служила
Мореју, била је супериорнија од њега на много начина.
Тањир је урадио свој посао, јачајући мисли, гледајући свако живо
биће у свим бескрајним пространствима неба тамног.
У почетку Тир је гледао госта незваног и чудио се снази његове душе
и њене таме - никада није видио ништа слично, осим Јара, који га је
посетио у временима давним. Онда, не уочивши ништа лоше у намери
Товера, дао је реч госту.
Аркон се поклонио старцу и нешто шапнуо свом чудесном штапу, а

он је испустио из себе ствар чудну и смањио је на величину малу, тако да
је било згодно ставити је у врбову торбу.
Старац је био изненађен агилношћу младића, али све што је видео
испред себе је био млад и неискусан младић.
Тада се појавио, показујући своје обличје Ерем, и окренуо се старцу
са захтевом да остане са њим неко време и покаже Аркону своју вештину.
Радосно се сложио тражећи у замену дозволу Ерема да научи неке
ствари које никада раније није видео.
То су одлучила сва тројица, отишли су у село на крај степе, где је
старац живео у колиби од белог камена.
еко време је прошло у земљама аријским и сва четири

владара, на радост народа, владалa су достојанствено и
праведљиво - свако у својој земљи.
Почели су да зову те земље Белоречје, јер се у Белoм-Језеру, које се
налазило у центру острва, састајало сво четворо три пута у времену
малом и помагали једни другима. Мир и хармонија владали су широм

Мирград-Земље.
Кир на Бујану је украсио град зеленим дрвећем. А цветови су цветали

у баштама неколико пута у времену малом, а дрвеће је било велико. Сви
су били срећни због тога. И народи из других земаља долазили су да
тргују. Артелници и мајстори стварали су ствари чудне и предавали су
их Киру, као и раније, мењали су их за злато и драгоцено камење,
допуњавајући кнежеву ризницу.
Ерем се са Арконом уселио код старца у кућу. Време је летело брзо за

њих, као стрела. Млади ученик је хватао све у лету, чак је успео да сазна
од старца како је својим умом продирао у душу непријатеља - био је то
посебан начин, а тајно знање није дато свима. Али Аркон је ипак
обрадовао Ерема и свог новог ментора успехом великим.
Штап, који је држао млад човека при себи, сасвим се сродио са
његовом душом и могао му је предсказивати о невољама будућим или
тражити изгубљене предмете. Да, радио је то као да то није ствар од
дрвета, већ животиња нека. Што је виша знања постизао Аркон, то је
штап постајао послушнији и изненађујућији.
Дошло је време да се опросте са старцем - прошло је већ време
кратко, како су се срели са њим. Ерем и Аркон кренули су на други део
света - у горе стрме и непроходне кањоне у планинама, насељене
људима са црвеном бојом коже.
Обојица су се сетили да је Сура била из тих места. Некада је пратила
Јара, стигла је до високих знања светлих; није заборавила свој народ,
посећивала је и помагала у свакодневном животу и бранила их од разних
несрећа и тешкоћа. Сада је седела она близу планинског тока и чекала
Аркона и Ерема.

Товер је остао са кнезом Шеном и постао је пријатељ са њим. Иако је
био по крви различит од Ура, био је сличан по нарави урском владару -
сањао је да сруши Белозерје, не остављајући камен на камену, узимајући
у руке сва древна знања накупљена током много година.
Товер је био син једноставног рибара, па су стога и његова три
племића учила како да се понашају како не би срамотили кнежев круг и
самог кнеза.
Кошчеј је волио декорацију и ствари необичне. Знао је да још није
време за извођење плана, а Шен је то знао.
Мизида је приметила непозваног госта у земљама урским и
извештавала је, све како јесте, Мореја.
Мореј се већ повукао из послова државних, али је ипак била узбуђена
његовим осећањима. И он је одлучио, као знак захвалности за књигу
железну, Ерему да пошаље поруку куриром, тако да сигурно чује реч из
уста у уста.
остало је прохладно од стеновитих клисура и Сура је

понудила путницима да се попну у један од замака, који
је стајао на самом врху високо на планини.
Тада је Ерем схватио да му је дошло време да се врати на Бујан -
осећао је да га зове његова супруг Всела и одмах се поклонио ученику и
Белозерској владарици и нестао из вида.
Сура је кренула степеницама поплочаним према планини, као дим је
залепршала, а Аркон је кренуо за њом. Гледала је у њега она, а испред ње
је стајао снажан ратник, иако и даље млад, са једва видљивим брковима,
али снажан у духу. Позвала га је у палату, обложену мраморним плочама,
које су сијале као огледала посред сале.
Седели су на кревету удобном њих троје. Један од њих био је младић,
мало старији од Аркона. Друга је била прелепа девојка обучена у ратни
оклоп. А трећи је био старац са брадом широком - кад га је погледао мало
поближе, могао је приметити два празна ока.

"Па", рече Сура. – „Време ти је Аркон да схватиш устројство свемира.
У овој соби бићеш будан три мала времена, да када се вратим по тебе,
можеш учинити пуно ствари за које си чуо раније. Ово троје људи ће те
водити.“
Изговарајући ово, владарица Белозерска се насмешила и као да се
растворила на хладном планинском ваздуху, нестала је иза велике
предстојеће магле.
Слепи старац је позвао себи младића и наредио му да напусти салу,
да штап утакне у једну од стена, тако да пусти корене. Учење, које Аркон
буде достизао, није дозвољавало присуство ниједне живе душе, осим три
ментора и самог њега.
Успео је да испуни задатак марљив ученик. Троје су се погледали и
разменили нечујне речи[95] једни с другима - био им је Аркон по вољи.
Ту се окренуо у ходник. Жена ратница је кренула ка њему.
Син Одина приметио је да оклоп који је био на њој није направио ни
један звук, чак није ни шкрипнуо. Била је запрепашћена тиме да је
окренуо поглед у њене очи косе - то је била једна од сестара Суре.
Вративши се у кулу на брежуљку, Ерем је прво одлучио да види своју

супругу Вселу. Угледавши је, схватио је да чека некога у близини куле у
дворишту.
Пошто је загрлио своју жену, пожурио је да види човека из места
удаљеног, како је помислио.
Стари човек са празним очним дупљама пружио је руку Аркону и

одвео га до врха осматрачке куле која је била на другој страни замка.
Полако пењући се степеницама, корак по корак, старац се присећао
далеких дана када је живео у Белозерју, његово име је било Арил. Он је,
по вољи судбине, протеран из земље светлости, некако поставши тамни
ратник, који је служио Кошчеје и који је био заробљен од стране хероја
ратника.
__________________________________________
[95] разменили нечујне речи - Размена мисли.

У том удаљеном времену, целокупно управљање је било уређено
другачије у земљама аријским. Јар је био један од његових лојалних
пријатеља као и Лељ и Мер. Знали су и поштовали његову силу, али се све
то догодило овако:
Један од витезова који је ухватио странца, слугу Кошчеја, био је зао и
бес је владао његовим делима. Црни ратник није заслужио смрт љуту -
био је он кошчејима у детињству заробљен и није знао шта ради. Да, он
није имао силу једноставног војника да то види - жудио је одмазди над
затвореником.
Арил је позвао витеза и наредио му да напусти тај подухват гадан, да
не буде по злу. Као одговор, витез је блеснуо мачем који је избацио муњу.
Арил није очекивао такву судбину за себе, очи су му биле ослепљене.
Оружје је то било једно од древних и припадало категорији
неизбежних. Ухватио је Арил још један тренутак - изгубио је не само очи,
већ и његов живот. Да, победио је велику бол - знао је он најбоље од свих
да мислима продре у слике свега и свих. Није желео зло и рат, али се
испоставило да је његова мисао спалила душу витеза изнутра, запалила
је као ломачу. Витез је пао на земљу без знакова живота, а његово смртно
тело је опустело у тренутку.
Мудраци су сазнали за то - одлучили су да не чекају Јара и протерају
слепца из Белозерја.
Након што се вратио кући, Јар није оспоравао њихову одлуку и
оставио је све како јесте - знао је да је његов пријатељ Арил без кривице
и затражио да га приме вође племена црвеног који су живели у високим
горским клисурама.
Тако је слепи мудрац почео да живи тамо. А ученици су му долазили
на поклоњење, али нису сви прошли тестове које им је давао. Један од
тих тестова требало је да прође Аркон.
Степениште се прекидало на самом врху, а кула за осматрање се
отворила пред њима. Изграђена је била у облику лопте, али та лопта је
имала много више простора изнутра него извана - то је била тајна
древних градитеља који нису попут садашњих [96].
Арил је наредио Аркону да стане усред круга, који је био нацртан на
поду обложен малим плочицама.
__________________________________________________
[96] нису попут садашњих - Реч је о мајсторима који су знатно превазишли
савременике у вештини грађевинарства…

Спустивши се по степеништу, Ерем се спустио у врт, мирисан
аромама дивних плодова и цвећем на другој страни торња. Гледајући
около, приметио је у средини надстрешнице, изрезане од камена топлог,
женствену фигуру. Била је то Мизида - она је добила дозволу од Мореја да
оде на Мирград-Земљу и преда вести о незваном госту Ерему.
Размењујући погледе, двоје је седело на клупи и започело дугачак
разговор.
Ерем је понудио Мизиди одмор од пута, а сам се предао мисли о томе
како победити Товера. За савет је отишао до две златне статуе које су
стајале близу пристаништа. Знали су, другови старији, Мер и Лељ, и ово
су предложили Ерему:
Требало би да прође три времена мала. И када се зора роди првог
дана након тог времена, нека Аркон оде у палате урске и узме са собом
пратњу самог Ерема.
То је била њихова замисао, али није било још време да је спроведе у
дело. Захвалио се нови власник куле Меру и Лељу и отишао да види
кнеза Бујанског Кира.
Био је весео и предавао се забави младалачкој. Ту се настављала
трговина са трговцима, а народ је у то време живео срећно.
едећи у средини круга нацртаног, Аркон је пратио

упутства слепог старца и гледао право у његовo чело -
без напора великих увео је Арил њега у сан.
Тада је видео Аркон - огромно пространоство пред собом. Да ли је
то било паметно, као да је дете мало, прве кораке је правио.
Аркон је осетио себе у сну, као на Јави. Погледао је около - густа
шума стоји као зид. На крају те шуме, на једном од дрвећа је била
кошница - рој пчела кружи и сакупља полен из чудесног цвећа, којима је
украшена цела долина.

Тада је једна пчела прилетела Аркону близу десног ува и почела да
зуји. Одмах је схватио да је њен језик јасан и једноставан. Пчела му је
наредила да иде у царство које се налази иза седам шума, преко седам
планина, преко плавог мора.
Није био навикао Аркон без свог штапа са којим се он сродио, да се
креће. И ту се ништа није могло учинити. Овде је схватио да је пчела
старац слепи и да је место где је дошао до сада невиђено и полако се
спуштао кроз шупљину.
Тада га је Арил поздравио и шапнуо му на уво чаролију, што је
довело велике силе које су могле да претворе на добробит свега
изговореног. То није била лака чаролија - из осмог пута био је у стању да
је понови тачно Аркон.
Ту, код младића, нашао се бич, као онај којим коње данас бију.
Ударио је њиме по земљи, тако да се шума раздвојила. И Аркон је кренуо
сигурним ходом искусног луталице, напред у царство, које се налази
преко плавог мора, иза седам шума и преко седам гора.
Ерем се вратио од Кира до кочије огњене, опростио се са женом и са

Мизидом кренуо на Земљицу, где је Морај живео - да би судио шта даље
да се ради, како би спасао Мирград-Земљу од катастрофе која ће доћи.
Мер и Лељ су се у то време преобратили у позлаћену иглу, а ту је
иглу Ерем закачио за овратник свог кафтана, и отишао у крај далеки, као
да се ништа није догодило.
том часу, Аркон је у сну шетајући по шумским стазама,

пролазио шуму по шуму, стазу по стазу.
Ту, усред шуме крајње, стигао је до њене ивице и видео колибу која
је била без прозора, без врата; и иза колибе протицала је река огњена, а
није било ни моста, ни дрвета како би прешао на другу страну.
Арил је нешто шапнуо Аркону на уво, па је три пута бичем удариo о

земљу - врата су се отворила усред те колибе и младић је ушао у њу.
Билa је богато украшена унутрашњост колибе. Пролазећи по собама,
у једној од њих, Аркон је видео дугачак стол препун посуђа, а у глави
стола седео је неко, да ли човек или звер са кљовама, попут вепра. Било
је нечег у облику његовом човечјеg. Онда је почео да разговара са
Арконом: - Шта хоћеш, зашто је непозван гост дошао у мој дом?
Арил му је одмах на уво шапнуо речи, којима одговор није требао.
- Идем у град столицу, који је иза мора, иза седам шума, иза седам гора.
Никако не могу да пређем реку огњену. Хоћете ли ми помоћи, да ли ћете
развејати моју жалост, господару куће? - питао је Аркон.
Вепар је размишљао о томе, преврћући у руци плод мирисни.
Загризао га је и замирисало је тако мирисно да су Аркону слине потекле.
Пчела је рекла плодови да се не додирују - били су слатки по укусу, али
горчину отрова су чували као смрт путнику.
Тај господар колибе, без прозора, без врата, одушевио се Арконовим
стрпљењем, јер нико није могао да одоли ароми дивних плодова са
стола. Проговорио је људским гласом:
- Имам средство којим могу да помогнем вашој тузи, али прво
морате донети кристални ковчег који је високо у горама. Чувају га птице
тужне и чежњиве - сви који пожеле благо биће претворени у пепео.
Рекао је Арил Аркону да пристане на услове.
Три дана и три ноћи му је дао вепар и рекао је да ће се трећег дана
до поднева предомислити.
Аркон је изашао из колибе, а врата су се у том тренутку затворила
иза њега, као да их никад није било.
Почео је да се дошаптава са пчелом, шта следеће, како доћи до тих
гора и добити кутију без штете за себе.
Пчела је шапутала нешто на ухо Аркону, онда га је одмах претворила
у сивог сокола и он је пожурио што је било могуће вишље.
Тај осећај је био неуобичајен за младића. Видео је шуму и ливаде
које се простиру у бескрајном пространству. Одлетео је тако увис много
верста, да је вео магле угледао пред собом.
Арил, без размишљања, разнео је ветром вео, а пред њиховим очима
се појавила висока гора, која се упирала врхом својим о тамно небо.
Пчела је указала Аркону на отвор, који је пукао на зиду равном и обојица
су одмах ушла кроз њега.

Била је то пећина која се спуштала до самог подножја, гнездо је тамо
свила птица туге и чежње. Кристални сандук је чувала тачно под собом,
па је било немогуће узети га а не узнемирити гадно створење.
Пчела се сместила у једну од пукотина у пећини, а тамо се
претворила у сивог гуштера, допузао је он и просиктао на Аркона.
Гуштер му је рекао да га прати.
Путовање по мрачној пећини није трајало дуго. Птица је намирисала
људски дух и почела да загледа наоколо узнемирена.
Усред таме, пажљиво гледајући, Аркон је видео само излежене птиће
- било их је троје. Љуска од јаја је још увек била влажна изунутра, била је
огромна по величини, а Аркон је њу узео да се сакрије, као покривач.
Гуштер је наредио да се намаже са слузи која је била унутар љуске - тако
је и урадио.
Птица, окренувши се мало, умирила се и након неког времена
отишла је да нађе храну за птиће, излетевшиа из огромне рупе. На дну
гнезда је видео пукотину, склизнивши тамо Арил прошапта чаролију и
претвори се у камен железни велике размере, тако да се пукотина
проширила у свим правцима а отвор се отворио. Без размишљања, Аркон
је ускочио тамо.
Очи су се већ биле навикле на таму, када је одједном, након једног од
окрета у пећини, засијао светлом јарким кристални поклопац.
Иза Аркона, указала се торба, као она коју је Один, његов отац, носио
на сајмове. Пажљиво је поставио младунца на само дно и чврсто стегнуо
траку.
Испузао је из пукотине и одмах се она сузила до своје раније
величине, а Арил се поново претворио у гуштера.
Тада се птица вратила држећи плен у кљуну - то је био младунац
једнорога (носорога). Полагајући труп у гнездо, намирисала је нешто и
почела је пажљиво осматрати наоколо.
Тада је Арил рекао да ухвати једног од птића и бич му стави у грло - у
трену Аркон је све то урадио. Онда је птица молила људским гласом:
- Пусти мог птића, човече. Нећу те повредити. Даруј му живот, и ја ћу
теби. Дајем реч - заувек ћу ти дужна бити ако не погубиш моје детенце.
Аркон је склонио бич и рекао птици да сакрије кљун испод крила. То
је и Арил рекао, да ће се ако погледа на неког та птица - у тренутку у прах
претворити. Тако је стигао до ивице рупе - а гуштер је већ био на ивици,

изненада је порастао и претворио се у крилату змију. Оседлао је змију
Аркон и устремио се до ивице шуме ка кући вепра.
После неког времена стигао је Ерем са Мизидом код Мореја. Бивши

кнез их је сусрео као драге госте. Понудио је да одахну од пута, али Ерему
није било до тога - он је желео, у договору да реши са Морејом и људима
који су му блиски, како да ухвате Товера и врате га у Бујан на суд људски.
Олуја се разиграла над реком огњеном, ветар је дрвеће на земљу

савијао. Аркон и Арил су се вратили до колибе, а вепар их је чекао поред
ње. Извадио је ковчег од кристала Аркон и власнику тих места га пружио
- пажљиво је прихватио тај поклон и отишао у колибу, и није журио да
излази.
Аркон је извадио бич тада и три пута ошинуо о земљу - врата су се
отворила. Ушао је у приземље, а власник је на истом месту седео за
столом са кристалним сандуком поред себе. Тада га је младић подсетио
на обећање да пређе реку, а онда је одговорио: "Не жури, добри путниче",
држим обећану реч.
Овде је потребно да ми набавиш смарагдни камен из подземног
света, који се чува на страни света тамног. За такав Аркон никад није чуо,
нити је видео, - одлучио је да се сложи са другим условима господара
куће и напустио колибу празних руку. Погледао је около, али змије није
било више - опет је почела пчела да му над увом зуји.
Испричао је он њој своју бригу, а Арил му је одговорио: - Ако идеш у
царство подземно, треба теби одећу направити, која хладноћу изнутра
одаје. Царство је болно вруће, тако да свако ко хода унутра може
погинути окрутном смрћу, ако није спреман за пакао и топлину.
Овдје је пчела зазујала нешто, а тачно у трави поред Аркона појавила
се нова одећа - кафтан и панталоне нове; наизглед грубе тканине. Арил
је наредио да их обуче одмах - дечко је испунио његове инструкције.
Пошто је обукао своју нову одећу, постало је хладно телу смртном.

Пчела је наредила бичу да бије о земљу и седам речи чаробних рече у тај
час. Док је Аркон урадио све како је речено - одмах је пропао кроз земљу.
Чувао је тај чудесни смарагдни камен у подзељу жарком змај
царства подземног, и служио је он службу верну свом господару Реју,
кнезу подземног царства. Чувао га је као зеницу ока. Била је велика сила
у том камену заложена. Свако ко га је држао у рукама барем једном
постао је нерањив својим непријатељима - ни на Јави, нити у Наву, нити
у Праву.
Врућину горућу исијавало је подземље, а лице и руке, као у пећи, су
остали слободни - тада је Аркон сакрио своје руке у џепове удобног
кафтана, где је, као да је зима, било хладно.
Онда је пчела прошапутала на ухо младог човека, шта би морао
следеће урадити.
У подземљу није било зрака светлости, па су са собом донели бакље
под пазухом. Аркон је држао светло као да му из длана излази.
Сели су на камен, а пчела се у Арила претворила и Арил је почео да га
учи како се заштитити од чувара камена смарагдног и добије тај камен и
врати се назад до колибе.
Овде, на Морејевој Земљици, окупљали су се трговци урски, који су

живели под јармом новог кнеза, Шена. Било их је три десетина људи,
који су прочитали књигу железну и из ње знања црпли.
Сви су се сложили да је неопходно одвојити Товера од кнеза урског.
Неопходно је испоручити тог разбојника на Мирград-Земљу.
Ерем је предложио акцију како не би никоме штету начинио. Сви су
се сложили - и одлучили тако.
Идеја је била једноставна. Трговци су морали да скупе злато и драго
и полудраго камење и дарове чудне из различитих углова далеких и из
земљи туђих и да вест пошаљу Шену - да кнез дође на једну од својих
земаља, припрема се за њега празнично вече са даровима и храном
чудном - у част и похвалу кнезу новом Шену.

Саслушао је син Одина старца, слушајући сваку његову реч. Они су се
раздвојили, а Аркон је још дубље ушао у подземље до змајеве јазбине где
је он чувао камен смарагдни.
Није знао колико је времена прошло, врућина се осећала све више и
више; и коначно, бакља коју је носио са собом више није била потребна -
подземни град се појавио пред њим.
Његови житељи, по изгледу, били су чудна створења. Неко је
изгледао као звер, неко као житељ морски, а неки су чак изгледали као
чудно растиње на дрвећу. Аркон је разумео сваку реч коју су говорили
месни житељи и у исто време схватио да је могао чути све и свакога.
Зидовe тврђава није имала у том граду - било је само провидних
ограда које се нису могле видети оком. Тада је младић налетео на њих.
Ту је срео једну од шумских животиња, изгледала је као зец. Спустио
је уши и рекао: - Знам твоју тугу, добри путниче, помоћи ћу ти пошто ме
одведеш до беле светлости са собом. Аркон се сложио одмах. Зец му је
указао на светли отвор на једној од слика, које су на дрвету изгледале
као разгранете гране старе. Две су му пришле; тада је зец скочио у воду.
Аркон је, без размишљања, кренуо за њим.
Нашли су се у каменој палати, где није било тако вруће. То је био
дворац мрачног кнеза Неја. Свуда су сијали украси, а сваки пут гледајући
се у огледалима која су висила у свакој сали, Одинов син није видио свој
одраз, као да га уопште није имао.
Тако, прошавши ходник по ходник, изашли су у двориште, где се
окупила гомила људи. Зец је показао на платформу, где су се сакупљали
да би казнили смрћу мршаву девојчицу са белом косом.
Џелат је већ замахнуо својим мачем над њеним крхким вратом. Зец
је тражио да се спаси заробљеница, рекавши да је она невино дете једног
од становника горњег света[97], која је пала у канџе шумских створења,
изгубивши се у шупљини и да ће она служити спасиоцу.
Аркон је знао како спасити затвореницу - слепи старац му је о томе
причао пре него што се опростио. Извадио је бич из свог појаса и три
пута је ударио по поду ходника. Изненада, девојка се претворила у змаја.
Сви су се узнемирили. Одлетео је змај до прозора, отворио је младић
врећу без дна, а она је тамо полетела, као да иде кући својој.
___________________________________________
[97] горњег света - Ово се односи на један од горњих светова Нав, где живе светлије
и развијене душе.

Након тога је зец повео Аркона у дубину дворца, где је био у тами
сакривен улаз у подземље. Ставио је зеца младић себи на леђа и са бичем
је ударио по степеницама - разишле су се оне у различитим правцима, а
отвор се појавио, као базен, око ког је кружио ваздух. Без страха, Аркон је
ступио тамо и нашао се на месту где је било веома вруће, као у врућој
пустињи.
Змај је био мален по величини, раширио се по земљи, као да је
дремао. Стајао је камен смарагдни на троногом постољу од чистог злата.
Три угла су се претапала, а ватра је горела на другом крају дворца и
одражавала се у камену.
Намирисао је змај дух човечји и уздигао се спреман да се позабави са
незваним гостом.
Онда је Аркон бацио бич у даљи угао, савио се и претворио се у
троглаву змију. Све три главе су заскитале и стегнуле змајев врат,
почеле су да га даве - чудовиште је заурлало у болу.
Тада, без размишљања, младић, обмотавши руке и гурнувши их у
рукаве, подигао је камен и лагано га спустио у врећу, а зец је скочио за
њим.
Бацио је торбу преко рамена, кренуо је према ватри која је горела
све јаче и јаче и прошапутао речи које му је дао Арил - ватра се
раздвојила, прекривши Одиновог сина, и у тај трен се нашао код колибе
без прозора, без врата.
Кнез Шен је добио вести од трговаца урских и одложио је све

послове, на пут је пошао, остављајући госта Товера да ужива у радости
пребивања у палати.
После кратког времена, стигао је на Земљицу где су му трговци
припремили гозбу - прекоморска вина и грицкалице, јела кувана од
најбољих кувара. Да једе та јела наговорио је Ерем Шена - ако би их он
пробао, пао би у дубок сан и остао у њему све док коловођа завере, он,
Ерем, не промени мишљење.
Без страха, пошто је примио дарове, почео је оброк урски владика.
Музичари су весело свирали инструменте чудне који се не могу срести
на Мирград-Земљи, а девојке су у својим светлим хаљинама плесале,
умирујући госта.

Постепено је кнез заспао и лицем ударио директно у једно од јела.
Заспао је громко. Нико није смео да га узнемирава од слугу, па су га
однели у спаваћу собу. Након што су га умили, положили су га на кревет,
а његове слуге почеле су да га надзиру, ништа не сумњајући.
Ерем се утај час, у облику принца Ура, Шена, вратио у двор где је
Товер пребивао. Позивајући госта себи, подигао је длан и дунуо са њега
прашак успављујући, пажљиво га је ставио у торбу без дна попут оне коју
је имао Один. Затим, остављајући све слуге на страну, попео се на кочију
огњену и вратио се кући - на Мирград-Земљу на острво Бујан. Све је то
било учињено на одличан начин.
Следећи план, сина Јара, након одређеног времена, мало више од
времена кратког, био је да Мореј мора поново да постане кнез Ура и
пошаље све избеглице Шена на удаљену Земљицу, која се налазила на
крају њихове владавине.
стовремено, Аркон је већ отишао до колибе без прозора,

без врата и куцнуо је по зиду. Није било у близини душе
Арила, нестао је. Онда, након неког времена, врата су се отворила, а
господар куће, вепар, изашао је прилично изненађен, рекао је смарагдни
камен да му да.
Без икакве помисли задње, Аркон је отворио врећу и пажљиво
извадио камен напоље, руке омотавши рукавима своје одеће, у којој је
постало превише хладно. Осетио је у себи да господар куће жели да га
убије. Тако је и било, вепар је извукао огромни штап, који је на неки
начин личио на Арконов штап који је остао на Мирград-Земљи да пусти
корење на стенама стрмим.
Али оружје вепра није било са Раде-луне. Он је сам узгајао то дрво из
семена, и служио је тај штап њему, као и Аркону, са свом својом вером и
истином.
Аркон је тада схватио да не може ништа учинити, чинило му се да су
му ноге урасле у земљу - штап је почео да ради своје тамно дело, а вепар
је испружио руку ка камену. Изненада је из вреће излетео змај, након
неког времена и зец је искочио, без размишљања почели су се борити

својим малим силама.
Сео је змај на врх штапа и постао је буквално камен - накривио се и
пао на земљу, вукући за собом господара. Зец је наредио Аркону да скине
одећу, која је мраз изнутра хладноћу одавала, да узме камен у руке и да
мисли о светлости.
Тада се догодило нешто што се није могло описати. Изненада,
Аркону се улила сила. После неког времена вратио је камен у своју торбу
на своје место, ухватио вепра за кљове и бацио га на земљу тако да се она
раздвојила.
Змај се тада претворио у светлокосу девојку и захвалила се она свом
спасиоцу. А зец, који се све време налазио поред младића нестао је, као
да га никада није било.
Вепар је покушавао да подигне свој штап, али му се чинило као да су
му руке прирасле за тело. Бол га је раздирао - био му је невероватно
болан напор да се покрене. Тако се и замрзнуо са искривљеним осмехом.
Врата колибе без прозора, без врата, остала су отворена. Аркон је
одлучио да тамо погледа.
рем се вратио на Мирград-Земљу директно на Бујан у

кулу позлаћену. За сада није никоме говорио да је
ухватио бегунца. Торбу је на скривеном месту сакрио
близу златних статуа Леља и Мера - знали су само они
за његову победу и осмехивали су се, гледајући са висине.
Кир је одавно изградио престоницу и није имао у мислима да тражи
бегунца Товера. Живео је у радости, не знајући о несрећи.
Нико није знао за повратак Ерема, само његова жена, Всела. Јаров
син је одлучио да предахне од пута и након неког времена окупи владаре
Белозерске на савет мали - како живети даље и како поступити са
заробљеником.
Далеко од тих места, у земљама урским, Мореј је славио победу.

Људи су се радовали, срећући бившег владара, који се одрекао од власти
која му је дата. Његово присуство било је по души свима, а књига
жељезна је променила ток његових мисли, успостављајући поредак у

свим валадавинама Ура које тргују са њима.
Те вести су се шириле много верста и у земљи Арија. Сазнали су за то
и послали поруку Ерему да окупи сва четири владара - Одина, Суру,
Семаргла и Перуна.
међувремену, остајући у сну, видећи и осећајући све, као

на Јави, Аркон је схватио да без тешкоћа може да пређе
огњену реку - девојка светлокоса је познавала све тајне стазе, а планине
које су почињале иза последње шуме нису биле тако високе.
После битке са вепром, син Одина кренуо је на дуг пут. Сила велика је
испунила његов дух - та, која је чувана у камену смарагдном. Пут је
изгледао пола дужине краћи због тога.
Корачајући по стеновитим литицама, Аркон није осећао умор. Дан је
сменила ноћ и већ је изгубио из вида младић колико је дуго ишао.
Рано ујутру, двоје је изашло на стеновиту литицу, а море се
испружило плаво и без краја пред њима. Време је стигло да се поздрави
са својом сапутницом.
Пошто јој се захвалио, поклонио јој се Аркон дубоко и почео је да
размишља и пита се како да плови посред дивљих таласа и дође до града
чудесног који је био преко мора. Није било лађе, ни чамца близу њега;
само голе стене и литице о које су се таласи разбијали, прскајући слану
воду у свим правцима, као на Јави.
Сео је ту на један од камена да размисли.
Аркон је одлучио да погледа ствари које су му биле тешке и отворио
је торбу. Ковчег кристални који је зграбио у колиби без прозора, без
врата - блистао је рефлектујући светлост. Камен смарагдни који је
ставио у ковчег одлучио је још једном да преврти у рукама.
Није био близу Арил да му каже како да пређе на другу обалу
бескрајног мора. Али, мало се поигравши каменом, дошло је решење
младићу. Сакрио је драгоцене ствари у торбу и бацио је преко рамена.
Пред њим је изненада подивљало море, таласи су се уздигли, а онда
је један од њих прегазио Аркона и понео га као коњ врану.

Тада је схватио да у сну човек може постићи више него на Јави и без
страха ни за секунду, оседла талас моћни и оде на другу страну - на обалу
где је град био. Изгледало је то као да се поново са својим штапом видео.
Али талас је био послушнији и лепши од оружја са Јаве.
Златна палата се појавила на хоризонту. Чинило се Аркону, као да је
море разговарало са њим и тражило покорно да се њиме командује.
Дан је био светао и лагано је ступио на обалу младић. Мала деца су
се играла у близини, трчећи у гомили као да је то њихова земља родна.
Аркон се храбро нагнуо напред и видео велики број људи у даљини -
правили су буку и нешто узвикивали, као да су нешто делили једни с
другима. Гледајући ту блискост, постао је љубоморан на кнеза тог града
који је стајао на брду, изнад осталих, машући цветом од чистог злата и
нешто говорећи.
Онда је одлучио да сазна све, какво је чудо у граду, шта је у мору и
над њим, питао је жену старијег доба. Она је све рекла без прикривања:
каже, људи су се окупили да поставе новог кнеза, а стари кнез мора
чудесан цвет да утакне у земљу на брду; он ће распустити латице; Птица
Светла која живи изван зелених долина ће долетети и узети га и летеће
над људима и бацити га у гомилу; ко год ухвати тај цвет, биће кнез.
Аркон се тад насмешио и одлучио је да седне се стране и погледа све
кроз очи путника.
ва четири владара Белозерска и Ерем су се окупили на

договореном месту. Почели су размишљати како научити
Товера лекцији и какву казну треба да му дају.
Перун је желео смрт њему. Сура је, напротив, била за то да душу
његову просветле и упуте на прави пут. Семаргл и Один су оклевали у
својој одлуци. Али Јар је једноставно предложио да га пусте на све четири
стране - Ерем је знао за то, али није знао како да то уради, тако да се оно
што се већ десило тог пута на Бујану не би опет поновило. Предложио је
да позову Мера и Леља и траже савет од њих.
Четири владара Арија седели су и судили и нису донели одлуку.
Ерем, размисливши, одлучио је да пита за савет Род Лунин о томе шта да
Страна 125
125 oд 169
раде. Сви су се сложили са његовом одлуком. Без оклевања, припремио
се, али није сам отишао, већ и са Лељом и Мером, који су му ту мисао
предложили.
Дакле, када је стигао кући у позлаћену кулу, ушао је у једну од соба
палате, која је била даље од људских очију, прилегао је на кревет и
полако се његово лако тело одвојило од смртног меса, а ту су већ његова
два пријатеља чекала.
У тренутку су се нашли, сва тројица, на луни, коју су Луна звали, али
Род им се тада појавио у облику девојке - није имала она тело смртно, а
слика њена је стајала пред њиховим очима.
Био је то један од људи који су живели у далеким временима на
Мирград-Земљи чак и пре Ура, чак који су Уре створили за помоћ у
домаћинству и напорном раду. Звали су ту девојку током живота -
Сверга.
Могла је она да прихвати тело човечје, чак и ако је потребно да се
претвори у целу гомилу. Део оригиналног Рода Луне остао је исти, али
успела је да стекне снагу, подвргне је својој вољи. Дала је завет да не
чини ништа на Мирград - Земљи, ни добро или зло, ни изван својих
граница - то је био главни услов за сваку душу која је пребивала у Роду
Луне.
Препознала је Сверг Леља и Мера и захвалила им на помоћи Ерему да
дође до ње. Знала је зашто су дошли и одговор је спремила унапред.
Свидео се њој Ерем по карактеру, био је попут њеног мужа који је
остао далеко у времену, и стога је добро желела њему; али није могла у
својој суштини да испуни то благо, вешто је успела да стигне до истине,
толико да цео Лунарни клан не би погодио.
Тражила је она сина Јара дуго времена да би његово знање
проверила. После тога дала му је ово наређење:
У јутарњим сатима, на крову позлаћене куле, када стане све да расте
и сусрећући зраке Јарила светлог, испружи руке и у рукама држи бочицу
дамаскну. Након тога, три чаролије му је рекла да запамти и понови у
том часу. Све то урадивши, спусти бочицу отворену да се у торбу без дна
преврне у којој се налазио Товер; да у поток чисти торбу са њим донесе,
одвеже плетеницу и остави га поред воде пенушаве да спава, а боцу и
торбу са собом понесе.
Изненадио се свему реченом Ерем, али није то показао. Одлучио је

да испуни задатак и поклонио се и отишао на Мирград-Земљу на острво
Бујан, у палату тамну, гдје је пребивало његово тело смртно.
тај час у граду, који стоји над морем, народ се све

гласније оглашавао. Хтео је свако да испроба судбу
кнежевску.
Процветале су латице на цвету златном, којег је кнез у земљу побио,
а мирис се проширио на много верста. Птица Светла, осетивши тај дивни
мирис, прилетела је да испуни своју намену. Она је извукла стабљику из
земље и чврсто је стиснула у канџама - кружила је изнад гомиле, као да
тражи новог владара.
Изненада, пресецајући круг po средини, нагло узлетевши увис
испустила је цвет из канџи. Полако, не као на Јави, почео је постепено да
се спушта ближе земљи. Аркон је видео све, али изгледа као да је на
тренутак задремао, а чудесни цвет пао је одмах поред његове главе.
Тада је народ завикао, подигли су младића под руке и понели у
кнежев дворац. Кнез, који је држао цвет, погледао је све са осмехом и
нестао са дахом ветра.
Аркон је седео на кнежевом кревету у двору светлом - било је
великих прозора на зидовима са украсним обрасцима. Људи су били
испуњени радошћу и здравље су пожелели новом владару. Младић је
једва успео да зграби своју торбу.
Стол је почео да се увија од јела, ширећи мирис широм дворане.
Људи су се тамо окупили у скупој одећи, изражавајући поштовање према
младом кнезу.
У рукама је Аркон превртао златни цвет који је успео да затвори
латице у пупољак и одлучио је да проба храну издашну - био је веома
гладан. Управо је пришао столу када му је пчела зазујала изнад ува. То је
био Арил, он је рекао да не додирује храну и да сачува стрпљење, да чека
главни догађај у граду.
Круну од кристалног дрвећа са оштрим трњем, требало је да стави
на главу кнезу новом, девојка безгрешна; то је требало да буде

предименовање почетка владавине нове у земљама чудесним.
Тада су двојица слугу довела младу лепотицу са две плетенице
исплетене које су висиле до пете. Носила је она круну у рукама
припремајући се да је стави младом кнезу на теме. Дошла је веома близу
Аркона, али тада се мали прозор отворио на самом своду дворане, а две
мале птице су улетеле у двор, чаркајући се међу собом. То је нарушило
тишину.
Онда је у тренутку младић схватио да разуме језик птица. Једна од
њих села му је на лево раме, а друга, која ју је задиркивала, кружила је по
палати и позивала своју сапутницу да одлети из двора. Присутни су
гледали шта се догађа, гледајући тада на кнеза, па на птице, па на младу
девојку - чинило се да се све за тренутак зауставило.
Тада је пчела близу десног уха прошапутала момку да је време да
направи избор. Девојка је пружила руке са круном, као да је позивала
Аркона да намести главу.
На Јави у то доба, Ерем је испуњавао улогу намењену њему, стајао је

на крову позлаћене куле и сакупљао зраке светла у дамаскну боцу.Тада
му се чинило као да га неко гледа од позади. Полако, сео је на саму ивицу
крова и рекао:
"Да ли сте ви човек или звер која је скривена мојим очима, појавите
се одмах преда мном у облику вашег истинског ја".
Тада се грана једног од дрвећа пресавила и појавио се пред њим
Один у одећи исцепаној. Тражио је дозволу да уђе у кућу и да Ерему
исприча без скривања шта му се догодило.
а тренутак, изненада, Аркон осети у себи силе необичне,

које су испуниле његову душу. Одгурнуо је лагано руке
лепотице, која је била спремна да му постави круну на главу и обратио се
људима у дворани:

- Молим вас, опростите ми, али још увек не могу да будем кнез ваш.
Чекају мене важне ствари у земљама мојим родним. Присиљен сам да
напустим овај двор светли.
Затим је узео круну, ставио је на главу и рекао: "Даном ми моћи
именујем кнегињом девојку која стоји испред мене" и одмах ставио
круну на њу.
Сви су уста отворили изненађени, али нико није рекао ни реч. Људи
су окренули поглед ка девојци дугокосој, а Аркон је одмах склопио руке и
нешто јој шапнуо. Пчела му је рекла да узме златни цвет и стави га у
торбу - то је он и учинио.
Трен касније, младић је већ био на равници - испред града, где је
недавно гласала гомила људи, бирајући новог кнеза. Сада је све било
пусто и напуштено - сви су отишли кући, како би се припремили за
прославу.
Пчела се претворила у Арила. Старац је рекао Аркону да се суочи са
задатком који му је дат. Наредио му је да стави цвет и смарагдни камен у
кристални ковчег и затвори га јако; и рекао је младом човеку речи
чаробне, које мора поновити седам пута - Аркон је следио савет старца.
тај час, Арконов отац је разговарао са Еремом, говорећи

о својим несрећама. Било је овако:
Раније ујутро, Один се нашао, како је то у прошлости било, на сајму
да сакупи залихе за домаћинство и слуге. Није било потребе за тим - у
Белозерју је било довољно хране, а вртови су доносили плод неколико
пута у малом периоду. Сви његови блиски и његове слуге су се навикли
на другачију храну, јер су долазили из земљи Иријских. Тако је владар
острва отишао на сајам који му је био познат. Један од слугу жутог
ратника га је приметио, који се такмичио са Арконом, и одлучио је да
угоди свом господару.
Да ли за кратко или брзо, сакупила се цела војска мала опколивши
Одина. Нису изгледали као разбојници, они су само жудели за профитом.
Није било тешко да порази ту војску Одину, али није хтео да створи бол

душама изгубљеним. Постепено, победио их је све, натерао их је у дубок
сан, а онда стигао код господара тог војника.
Едо није био попут њега – био је без крви у лицу. Очи, испуњене
тамом, изгледале су намрштено, као да је нешто започео лоше. Није му
било до светлих ствари чудних - покушао је да победи Одина силама
тамним.
Отац Аркона, полако, погледао је непријатеља. Наизглед није могло
да се утврдити да ли се та душа променила, али га је мудрост
белозерског владара још једном спасила. Чаролија која је изашла из
жутог ратника покушала је продрети дубоко у Одинову душу -
збуњеност, туга и љутња су га надвладали, а ипак је сачувао мир.
Схватио је да је кошчеј завладао душом Еда а овај је одлучио да позове
помоћ сила природе. Зазвиждао је, а онда је јато птица долетело доле и
кренуло на непријатеља.
Тренутак касније, ослободио се од десетак звери, а остале, који су
већ биле опијене и затамнеле, кидисале су на Одина и кидале му одећу.
Радозналост је кидала аријског владара. Није хтео да убије ратника
који је био једном подчињен Леку и који је био познат као један од
најбољих. Хтео је да сазна како је успео да оцрни душу светлу.
Послао је птице кући, Один се окренуо три пута на лицу места и
претворио се у прашину. Људи који су гледали тај спектакл, само су се
чудили.
Едо је одлучио да изазове страх Одину и изузетно се поносио у свом
срцу када су га одједном четири човека њему лојална из војске мале,
треснула и зграбила га тако да није имао времена да дође себи, везујући
му руке и ноге. Тренутак касније, Один се већ појавио пред очима гомиле,
а војници су попадали на земљу и поново у дубок сан пали.
Била је једна радња испред тог места где су трговали брокатом кога
су девојке лепе носиле и друге рукотворине. Извадио је Один новчић и
купио марамицу и омотао главу заробљеника. Отворио је своју торбу без
дна - па је угурао у њу са главом напред, тврдоглавог противника.
Нису имали времена да кажу ништа, људи су видели како се,
очигледно у спокоју ума, отац Аркона огрнуо плаштом, поцепаним од
птица, и нестао - само толико су га видели. Одушевио се причом Одина
Ерем и одлучио да савет затражи од Леља и Мера - како да пронађу
господара жутог ратника који је њиме владао. Позвао је он пријатеље

Јара. Појавили су се поново у облику старца, као и раније. Погледавши у
торбу, знали су о чему се ради.
дремежу пребивајући, Аркон је почео да запиткује

Арила шта ће бити и шта треба да ради. Само се
осмехнувши, стари човек је прошаптао три речи чаробне. За тренутак је
затворио очи младић и одмах их отворивши, видео је да седи усред круга
црвене осматрачке куле; а са њим нема ни торбе, нити ковчега, ни
смарагдног камена, нити златног цвета, које је морао са великим
потешкоћама да прибави, али је могао да их осети негде у близини.
Почео је да се спушта низ степенице са старцем. Арил му је рекао да
су прошла три времена мала од када је син Одина први пут дошао на ово
изгубљено место у планинама и да је сада спреман да одмах прихвати
вештину борбе од два сапутника слепог старца, који су се тог дана у тој
кули налазили.
Арил је рекао свом ученику да је већ направио избор; тако да је
дугокоса девојка, коју је за кнегињу поставио Аркон, сада пред њим у
дугу и ако је потребно, може му помоћи у тешком тренутку - да га
заштити и да га спаси од несреће. Такође, старац је рекао да све са муком
добијене ствари - смарагдни камен, ковчег и златни цвет заувек остају са
Арконом. Сада њему неће бити равног на Мирград-Земљи и изван ње у
ратном послу, али је он и даље млад и потребна му је спретност - да
лукавошћу може збунити сваког.
Девојка ратница и младић који је био мало старији од Аркона, моћи
ће да подуче сина Одина недостајућем, али онда му предстоји пут
обратан, назад кући, у земље нове, у којима његов отац, Один, владар
сада постаје острва оштећеног, земље Белозерске.
Радост и туга истовремено су преплавили душу момка. Чекао је
завршетак своје обуке и у назначен час, Аркон је видео две фигуре,
полако се попео на падину и кренуо ка замку, изгубљеном у планинама.
Младић је био задовољан и није сакривао радост, тихо је сео у угао
дворане у очекивању.

Старац, који је садржавао у себи душу Леља и Мера, погледао је у
тело Еда везано за руке и ноге и не прекидајући разговор са Еремом и
Одином, дубоко је ушао у душу тамног жутог ратника и видео како се све
то догодило.
У земљама иријским текла је река дубока и дуж ње, на обе стране,
била су насеља занатлија и вештих људи који су служили некада урима.
У то време, када је Кожан погинуо, пуно људи у једном од села, као и
на Бујану, примило је у себе светло тамно[98], али ништа није
предвиђало невоље. Ипак, после неког времена, рођена су од њих деца и
имала су она сличности са родом својим, али су њихове душе, у којима је
Кожанов дух живео, створиле свађе и бес скривен.
Дакле, постепено, један од њих, попут Тула, превазишао је остале у
различитим вештинама. Био је паметан и лукав, и жудио је за моћи и
људи су га пратили, као хероја. Тако је поробио и околна села. Њихови
становници, који су живели тамо, данак су му плаћали, као кнезу. Једног
дана, потомак Кожанов случајни, његово име је било Реведо, упознао је
Еда и подчинио његову вољу својој вољи.
Није било тешко очистити душу жутог ратника, али Мер и Лељ су
одлучили да то не раде, јер су замислили други план.
акле, Аркон је остао у замку заборављеном на планини

за време кратко, а девојка ратница и момак који је био
са њом, научили су га триковима. Момак се звао Миран. Он је после тога
пожелео, како је завршио Аркон науку, да му се придружи и оде у
Белозерје на острво оштећено, гдје је чекала младића једна од добрих
другова његовог оца Одина Армеја. Била је једна од најјачих и
најспособнијих у памћењу Рода свог. И ако би неко желео да сазна више о
себи и својим прошлим поновним рођењима - предлагала је прави пут,
како то учинити без бола и туге.
____________________________________
[98] светло тамно - Део тамног духа Кожана.

Мало времена је прошло неприметно. Аркон, опростивши се са
девојком ратницом и Арилом, добивши њихову подршку, у пратњи свог
новог пријатеља, отишао је у Белозерје, узео је штап од дрвета луниног,
који му се обрадовао, као да је животиња која види свог власника у
добром здрављу.
Ерем и Один и Лељ и Мер, у то доба су нашли више од двадесет људи,

попут Товера, у различитим земљама и крајевима далеким и земљама
ближим Мирград-Земљи. Нису журили они да се боре са тим душама
тамним - знали су да Аркону то предстоји. Све су добро исписали на
табле, где и које врсте племена су ти људи. У томе је био смисао велики.
Миран и Аркон су одмах дошли до палата светлих на острву

оштећеном. Чекала их је Армеја, не кријући своје задовољство. Било је
мало времена за њих да се опусте, тако да се могу сетити претходног
живота, али све је морало да се деси усред Белог језера, које се налазило
у центру између четири земље.
Било је то место чудесно где су палате биле над водом, као да их је
неко држао. Нигде на целој Мирград-Земљи не може се наћи такво место.
Силе светла помогле су тим палатама на отвореном да се ту налазе и да
не падају - то је светло Почетно [99]из језера излазило, које је хранило
силу свих.
Али пре него што су стигли тамо, чекао је њих двојицу најновијих
пријатеља, последњи тест - да савладају троје људи из народа морског,
који су већ чекали своје противнике у језеру. То је била тешка ствар и
сви су морали сами да се суоче са њом.
Једног јасног дана, који је био у земљама аријевским, сва тројица су
се приближила обали Белог језера - наставница Армеја и двојица
младића. Први је приступио ствари Миран. Скидајући са себе сву своју
одећу, скочио је у дубину воде - пред њим су се појавила тројица.
______________________________________
[99] светло Почетно - Извор Живота, првоматерије, који храни сва жива бића. Овај
ток долази из центра Земље кроз северни пол, обавијајући планету.

Морски народ се одликовао спретношћу, када је реч о води. Младићи
су били приближно истог узраста као Миран, имали су репове као рибе, а
од појаса руке људске и главу, шкрге су им биле сакривене у коси.
Миран је знао посебну чаролију која је имала моћ у води и одмах се
претворио у рибу дивљу и почео је своје противнике да јури. Уопште их
то није збунило - нису видели таква чудовишта у дубинама мора. Риба у
коју се дечак претворио била је спретна и снажна и у простору воденом
могла је да повреди било ког непријатеља.
Борба је трајала дуго времена. Пошто су се потпуно исцрпли, питала
су тројица људи морских за милост. Њихова тела су била исечена
рибљим перајима и оштрим крљуштима.
Мирану их је било жао. Претворивши се у човека, прочитао је три
руне здравља над њима - одмах су се сви резови затворили, као да их
није ни било. Отишао је на плажу уморан, прикупио ствари и отишао да
се одмори. Носио се са заданим добро.
Тада је дошло време да Аркон прође тест. Армеја, с обзиром да су
тројица људи из народа морског били прилично уморни, позвала је три
девојке морске. Нису биле лошије од својих претходника, а на неки
начин биле су супериорније од њих.
Било је необично и некако непријатно да се Аркон скине испред
девојака. Почео је размишљати шта му је радити.
Након мало размишљања о предстојећој борби, Аркон је нешто
шапнуо свом штапу од дрвета луниног и скочи право са одећем -
устремио се директно на дно језера као стрела. Дубина свега била је
незапамћена. Додиривала се вода са дном Земље кључајући, као да је то
било Јарило.
Девојке су кренуле у потрагу за младићем.

Након што је заронио мало дубље, груди Одиновог сина изненада су
се стисле. Било је то неуобичајено осећање, али штап је помогао,
омотавши Аркона мрежом безбојном у коју се претворио. Било је
немогуће видети ту мрежу, ни рибама, ни народу морском. Подигао се
мало увис младић и бол је нестала као руком однешена.
Већ су му се приближиле морске лепотице. Сам морски краљ Непт је
гледао двобој са стране. Био је у близини и видео све што се дешавало.

Девојке су покушале да ударе младића својим реповима, али се није
тако догодило - све су се уплеле у мрежу невидљиву. Иако су биле веште,
нису могле то да препознају.
То је била лукава идеја штапа са луне. Изнутра, та мрежа је спасила
господара, а споља, свако ко је посегнуо за његовим животом, могао се
заплести у њу, као у мочвару.
Онда је Аркон у секунди одлучио да исплива на површину. Схватио је
већ, да само, отварајући уста, може лако да дише, као на обали, унутар те
мреже. Захвалио се свом верном штапу и пливао како би сазнао какве
чудесне тајне Бело језеро скрива у себи, које се чинило бескрајним.
Једна од девојака народа морског била је унука цара Непта, а он је
одлучио да јој помогне, и послао је јато дивљих риба да спасу лепотицу
из те мреже невидљиве.
Рибе су одмах почеле да извршавају наредбу свог господара, али су
се само још дубље уплеле у мрежу чудну, која је постајала све већа,
хватајући у себе све који су покушали да је расплету.
Зато нико није могао да приђе Аркону. Након што је мало пливао дуж
обале, видео је младић куће у којима су живели људи морски, који су
служили верно и истинито у земљи Арија.
Те палате у којима су пребивали, нису биле сличне оним кућама у
којима је живео народ морски по целој Мирград Земљи и које је видео
још као дете, путујући са својим оцем по подводном свету. Ови станови
нису били другачији по уређењу, а ипак се осећала, светла и јака сила у
очима људи, који су гледали младића који плива и три девојке које су
биле заплетене у невидљивој мрежи и заплетене у њу рибе, које су се
укочиле у чудним позама.
Аркон је поново нешто шапнуо свом штапу. Мрежа никако није
повређивала оне који су се уплели у њу, али је то могла учинити ако је то
било потребно. Онда су заспале девојке морске, а Аркон је пливао,
тријумфалном победом на површину, гдје га је Армеја чекала.
дин је знао да је син био на завршном испиту и није

могао да се уздржи од тога да га не гледа. Али није
желео да узнемирава свог сина, јер се обојица нису дуго видела и гледао

је он то у свом храму седећи, кроз чудну ствар, коју су мајстори
направили на острву Бујан, која је изгледала као тањир са јабуком, која
се ваљала дуж ивице.
Понос и смех је узроковала слика коју је Один видео. Тог дана су се с
њим окупили сви владари Белозерја, Ерем и Всела, којима је било поново
допуштено да дођу у земљу аријску. Сви су се радовали вештини Аркона,
кога су већ у великом броју чекале железне табле судбине. Била су на
њима места и имена свих оних који су се могли наћи и препознати међу
људима једноставним и племенитим породицама; ко је чинио зло, ко је
пратио кошчеје и све оне које је душа довела до ивице безнађа
изазивајући бол и патњу онима око њих.
У то време, у кнежевству урском, удаљеном на много верста од

Мирград-Земље, Мореј је узео као супругу Мизиду. Свидела му се и волео
је свим срцем. Људи су се радовали, а празнике на свим земљама
организовали су њихови пријатељи, а планину је закитило славље.
Након што је обишао сву своју огромну владавину на птици
огњеној, решио је кнез, господар урски, да се врати Киру и да му у знак
захвалности да једну ствар чудну.
Није било равне тој ствари на свом небу тамном. Израдиле су је
занатлије на једној од Земаља одакле су родом били највештији
мајстори. Била је она слична птици огњеној, имала је места за само
једног човека; и та птица је могла да лети, достигне брзину незамисливу
по тамном небу и иза његових предела. Злата је пуно коштала.
Пронашавши мир у свом царству, знао је Мореј да ће ова ствар бити
корисна на Мирград-Земљи. Направљена је она тако да се није могла
срушити, чак и ако прође стотине малих времена - остаје та ствар у
потпуном реду и спремна да служи свом господару.
Мизида је била задовољна његовом одлуком. Они су сакупили три
мале птице огњене и чували их на посебном месту, тако да ниједан од
слуга не може сазнати. Споља је изгледала ствар та као птица железна
мала, попут оних којима су Аси управљали на Мирград-Земљи. Али ова
птица није морала да буде управљана од стране аса. Могао је то било ко -
једноставна и лака је птица била у лету.

Послао је вест Мореј Киру и његовој супрузи Орији, да ће ускоро
стићи са поклонима скупим и желећи да тргује са Мирград-Земљом; да
ће у сваком погледу помоћи златом и камењем, ако мора без своје
користи, благодарећи књизи железној, када је прочитавши је, видео зрно
светла у мраку живота.
Одговор је одмах дошао, да би се обрадовали драгим гостима на
Бујану и да су већ припремили гозбу како би дочекали своје суседе
добре.
Током обнављања града престоног Бујана, а и касније, Кир се
променио. То је било углавном због његове нове жене, Орије. У
пријатељству је била са Вселом и Еремом и често су посећивали једни
друге, тако лако, без посебног разлога.
Кир је знао да су Ерим и Всела у Белозерју заузети важним стварима,
па зато није узнемиравао свог пријатеља и његову супругу и сву своју
силу је уложио како би дочекао госте драге из места далеких,
разумевајући, да је једном, чак се не сећајући тога, био жесток
непријатељ кнеза Мореја. Да, то што је било, то је било срамотно. Данас
се све променило.
рмеја је срела Аркона на ивици језера. Стао је на обалу, а

штап је опет преузео свој претходни облик. Гледајући га,
жена је приметила да је одећа младог човека остала сува.
Није било то лако учинити чак и вештом волху, и схватила је она да
се он уздиже, и претпоставила је она, ко је Аркон био раније, али је
ћутала.
Само људи древног народа са луне, коју су звали Луна, били су у
стању да буду тако повезани са штапом са луне. Изгледа да је душа
Аркона већ дуги низ година живела у белом свету и добровољно се
вратила на Мирград-Земљу како би помогла добрим људима у њиховим
пословима и настојањима.
Након што је прошетала мало дуж обале, Армеја се окренула ка
палати која се протезала преко Белог језера и изговорила речи које нису
биле познате ни Аркону ни Мирану. Све је чуо Одинов син, схватио је да

разума све што је рекла.
Плаво небо се разишло тада и право пред њима су се степенице
показале, које су изгледале заиста чудесно. Идући навише, све троје са
брзином невиђеном стигли су до врата палата светлих, која су се благо
отворила - прва је изашла госодарица, позивајући младића са собом.
Палате су изгледале изненађујуће простране. Да, није то била плата,
и изгледала је изнутра као град са много кућа, мостова; па је чак и мала
река текла и зелена трава је расла, ту и тамо покривена добро
одржаваним цвећем, које је остављало чудесни мирис.
Аркон је осећао незамисливу слободу у себи налазећи се у тим
палатама.
Троје је кренуло поред људи који су били заузети својим послом, не
обраћајући пажњу на оне који су дошли. Путујући мало дубље у град,
путници су се зауставили у близини мале куће чудне форме лопте.
Отворила су се врата дворца и Армеја је прва ушла унутар Ми-рана. Ушли
су унутра слободно и опуштено, кријући се иза зидова и врата су се
одмах затворила.
Једва превазилазећи радозналост, Аркон се једва уздржао од тога да
погледа свог друга; али је ипак одлучио да сачека да дође његов ред, да
посматра кућице лепе које се налазе у близини и да забавља децу која су
се играла ту и тамо.
На Бујану, сви су се припремали за долазак кнеза Ура који је требао

стићи у сваком тренутку. То је био фасцинантан догађај. Столови су били
пуни јела, а људи су гледали једни друге и нису сакривали радост.
Кловнови су забављали народ скраћујући време пред празник. Кир и
Орија су се од душе смејали гледајући трикове надарених акробата који
су се превртали у ваздуху, приказујући необичне трикове.
Ево баш, сама птица огњена, иста она на којој је Кир једном стигао,
спустила се на земљу на месту посебно резервисаном за њу. Мореј и
Мизида су такође били пуни осећања. Они су довели све оне који су
желели да посете своју земљу, из народа који су били са маленог острва.
Кнез Ура је управо излазио из утробе птице са супругом и тада је
почело право весеље. Светла су бљеснула ту и тамо, поздрављајући госте.

Кир је протресао моћну руку свог бившег противника и овог пута
искрено је био задовољан са тиме.
Врата су се отворила и Миран је изашао из колибе. Његов поглед

није био сличан ранијем. Очи су му биле црвене од напетости, као да није
дуго спавао. Није рекао ни реч, али након што је ходао мало, прилегао је
дуж пута под вијугавим стаблом које је израсло из жуте земље у близини
колибе, где се чула бука деце.
Време је дошло да Аркон сазна ко је он био раније. То је био његов
избор, он би могао одустати од те идеје, па шта буде - одлучио је да
упозна себе и кренуо напред.
Соба је унутра била прекривена нечим меким, попут тепиха.
Осетивши то, младић је бацио чизме и остао бос да стоји.
Клупа је била насред тих малих одаја, а три сијалице су гореле на
три стране келије. Није било ни прозора, а врата су се затворила,
нестајући посред зида. Светла су трептала у различитим бојама - једно је
било жуто, друго плаво, а треће црвено, као обична ватра.
На ивици клупе била је посуда хладне воде. Прснуо је Одинов син на
лице воду и сео, полако, наслонивши свој штап на угао клупе.
Мало по мало поспаности је Аркон одолевао и после неколико
тренутака, као пре тога у Наву, слике су почеле да се појављују испред
његових очију, али овај пут је видео све са стране.
Кир и Ореја са Морејем и Мизидом, седели су за главом стола, усред

великог празника. Људи су јели и пили, хвалили оба владара, желећи им
добро здравље из свег срца.
Кир је прихватио поклоне од свог бившег противника и ни један од
њих се није сећао зла.
Дакле, све се одвијало као и обично. Ухвативши тренутак, Мореј је
понудио кнезу Бујанском уједињење. Отишао је тада, под вођством свог
новог пријатеља, у дубине кнежевских одаја.
Обојица су дошли до прозора осликаних у бојама и рекао је урски

владар да су три птића - ствари необичне и да им нема равних у брзини и
снази на целом небу тамном.
Тада је Кир одлучио да испита једну од тих ствари. Мореј се само
насмејао и понудио да заједно покушају оно за шта су његови мајстори
способни.
Одлучили су да заједно оду на Земљицу, где су расли плодови на
дрвету чудесном, које је у малом року давало род десетак пута. Воће са
тог дрвета би могло да нахрани са својим соком цело острво Бујан, а
људи би остали сити дуже од десет дана. Земљица је та била далеко од
Мирград-Земље и тамо су лутале птице жељезне, а кочије огњене са
Бујана - сигурно су доносиле те плодове.
Речено - урађено! Отворили су утробу птића малих Кир и Мореј,
сваки од њих сео је сам у свог.
Онда су птићи залепршали. Усред празника, нико није приметио да
су њихов домаћин и његов гост отишли на пут.
Танак сноп светлости је протрчао као да је зора осветлила росу и

сећање се вратило Аркону. Видео је себе, гледајући са стране посред
огромног трга који је био пун људи и знао је да је то био један од
догађаја који је његову душу окренуо светлу.
Знао је овако: била је то Мирград-Земља у времена стара и људи су
живели срећно не знајући за невоље; Да, служили су народу звери дивље,
у чудним облицима рођене, а све около било је зелено. Трава и цвеће
нису личиле на оне које сада расту, а колибе су биле склапане другачије.
Али то није била главна ствар. Аркон је осетио да је у то време био жена и
мајка, а његова два сина су били марљиви ученици старца седокосог и
као да је део његове душе био негде са њим. Оштро је то осетио у трен и
схватио да тачно половина недостаје.
Видео је и сетио се једном заборављених времена. Да, после тога
пуно крви су пролили многи људи који су дошли из земаља других,
изван тамног неба; Да, народ је живео, прогнавши лоше духом.
Дуго је гледао у дубину своје душе и младић није приметио колико
је времена прошло. Прошао је дан, други, и гледао је он са стране на све и

свја и памтио сваку ситницу; и знао је да може учинити много више од
онога за шта је био обучен; и знао је где да потражи другу половину своје
душе.
ан је био необично јарак - сва четири Јарила

осветљавала су Земљу, где је чудесно воће расле. Било је
дивљих места - нико није живео тамо из рода људског - ни ури ни друга
разумна створења. У густим шумама било је звери, а реке са потоцима су
биле пуне риба и других непознатих очима, чудних становника
подводних.
Кир и Мореј су прошетали дуж цветне баште, на коју нико није
гледао, а дрвеће је чудно расло само по себи, продужавајући да даје плод
за плодом.
Пошто су напунили две вреће са плодовима драгоценим, оба
владара су већ била сита, само узевши по гутљај сока. Кир је понудио да
уђу у један од потока који су протицали у близини, али да се после врате
назад.
Мореј је климнуо главом у сагласност, а сам је отишао на пространу
ливаду где су кружили мириси трава и решио је да изабере цвеће за своју
жену Мизиду - она је већ осетила да је кнез урски далеко, али то није
показала Орији, није јој рекла о нестанку Кира и Мореја.
Мореј и Кир су уживали у неописивој лепоти. Вода је била топла у
потоцима и у малим рекама, а они су се прскали као мала деца.
У тренутку, изненада од никуд појавило се нешто што није улазило у

разум људски и појавило се пред очима пријатеља. Био је то Дух
безтелесни - владар те Земљице. Питао је он госте незване што ометају
мир?
Тај Дух није био као човек, нити звер, нити биљка. Као ветар, ходао
је међу дрвећем и играо се распрскавајући воду из потока.
Никада нису видели такву ствар ни владар урски ни кнез са острва

Бујан. И Дух није изрекао реч човечју, само су га у својим мислима чули
да говори.
Све се то десило давно. На земљици малој, живели су људи који нису
градили дворце и колибе, већ су дуго година у миру, живели у срећи,
плодећи се и размножавајући у простору слободном.
Једног од тих дана, људи који су дошли до њих желели су да заробе у
робство становнике тог места, који су живели без брига на Земљици
малој, и долетели су на птицама железним да раде ствари лоше.
Пуно локалних становника је умрло. Други су одведени у ропство, у
далеку непознату Земљу. Али после, нису желели да се поново рађају у
телу смртном, и душе тих људи током дугог времена су примале чудесан
изглед, који је сада испитивао Кира и Мореја.
Није било злобе и зла код тог Духа, само се противио свакоме ко је
реметио мир река и свакоме ко се задржао на Земљици.
Чудесне плодове су стварале те суштине безтелесне и све своје моћи
су утискивале у растућа у тим крајевима стабла и друге биљке и траву
које расту у тим деловима земље.
Оба кнеза су знала да их Дух неће пустити тако лако и неће бити
лако избавити се из невоље. Свеједно, били су у миру, размишљајући о
томе како наставити даље, правећи своје засмисли унапред.
олако се крећући, као да је са напором, изашао је на

светло бело Аркон из колибе-лопте. Дуго му се очи нису
могле навикнути на светлост, а слике су стајале, враћајући сећање на
бивше животе и њихове догађаје.
Тада је Одинов син схватио да људски живот нема граница и да се
душа може бескрајно инкарнирати и запамтити све и свја.
Армеја је предложила да младић оде у кућу њеног оца на острво
оштећено. Сложио се, не одајући погледом својим никакво
интересовање, само покушавајући да све запамти у глави. Мало се споро
кретао, као да му је тело било туђе.
Изашло је из пространог храма, који је висио над Белим језером,

двоје њих, Армеја и Аркон, отишли су у нови дом оца, који је био на самом
крају острва оштећеног. Штап из дрвета са луне давао је снагу, хранећи
светлом свог господара и као да је желео да зна шта има у његовим
мислима.
Задуго или кратко - стигли су у очев дом. Поздравивши се са женом

која га је довела до врата, младић је ступио на праг. Као да се напунио
силом, у трену, накупио је у себе и схватио све што је раније било са
душом његовом многострадалном. Такође је видео део онога што је
требао проћи кроз кратко време.
Один је седео усред сале на клупи, гледајући табле судбине железне,
а поред њега је лежало нешто за шта Аркон никада раније није знао.
Изгледало је као књига железна и била је у облику грубом, а углови од
старине те књиге били су покидани, због тога и због жара великог.
Младић се приближио и загрлио свог оца. Тек тада је схватио
колико је било тешко у раздвојености.
На Бујану острву већ је три дана прошло, а кнежеви се нису враћали.

Морејева жена, Мизида, осећала је у срцу узнемиреност и није знала шта
да ради. Орија је била у миру - знала је да ће се Кир вратити ускоро.
У тај час, владари и Дух Земљице плодоносне водили су дуг
разговор. Видео је кроз њих и знао да не садрже зло. Да, још је био
радознао о томе шта се дешава у земљама другим, одакле долазе ти
путници.
Владари из удаљених места са Духом Земљице мале су се сложили да
ће их пустити неповређене, али је желео да посети та места одакле они
долазе. Стога ће се претворити у две различите чудне ствари, а Кир и
Мореј их свакако морају понети са собом.
Речено - учињено. Мореју, кнезу Ура, допао је Камен самоцветни, а
Киру, Жар Птица, која је огњем сјајила и радовала очи сваком посебним
светлом јарким. Ставио је он ту чудну птицу испод кошуље.
Одлучили су да иду кући. Ушли су у птиће мале и узлетели у небо
тамно.

Тада, као да је радост у срцу осетила Мизида. Знала је да ће се њен
муж вратити и то је рекла Орији. Да, обе су почеле да чекају кнезове без
узбуђења и узнемирености.
У том часу, Аркон је прошао кроз дворане свог оца светлог који је
табле судбине проучавао, оно што су написали Ерем и владари Белозерја.
Да ствари важне ради, предстојало је младићу. Знао је за то Один и био је
стрпљив, објашњавајући све свом сину.
Ерем је већ отпустио Товера, како је рекао Род Лунин. И вратио се

Товер у своје село руку под руку са новим сапутником Едом не губећи
време.
Размишљали су заједно како да превазилазе препреке, уђу у земљу
Арија и разбију њене владаре и људе светле. Остали народи су чекали
своју судбину у ропству да би окончали своје животе.
Честица светлости покрила је душу тамну Товерову, и кап по кап,
радила свој посао, светлом га је напунила.
Није био свестан домаћина тога. Тражио је стазе обилазне како би
сакупио војску - кривицом је хтео да ослепи људе. Било је оних који су га
пратили, али многи су му се супротставили.
Семе је расло, Кожаном засејано ту и тамо. По целој Мирград-Земљи
појављивали су се витезови тамни, а Аркон је био дужан да им стане на
пут.
Чим је зора oбасјала острво Бујан и осветлила врхове дрвећа, два

мала птића су слетела на крај литице, над морем, где уопште није било
људи. У даљини, иза стена, почињала је шума.
Мореј и Кир су се међусобно договорили да никоме не посвете своју
тајну. То су одлучили, чврсто се рукујући. Затим су сели у утробе малих
птића и након неколико тренутака били су већ у палати кнежевој, усред
дворишта.

Мизида је заједно са супругом Кира изашла у двориште да се сретну
са својим мужевима. Они су се понашали као да се ништа није десило -
осмехнули су се и шалили.
Кир је наредио својим слугама да торбу са дивним плодовима однесу
у палату. Мореј, на размишљајући дуго, одлучио је да се поздрави са
гостољубивим домаћинима, спремио се на пут - у земље урске, у којима
је сада потпуно држао власт.
Мизида је осетила да јој њен господин нешто не говори, па је
одлучила за после да то истражи.
Птица oгњена је узлетела - толико су је само видели.
Да, и Кир се лепо уморио и удаљио се да се одмори, позивајући себи
Орију, своју верну супругу.
Када су се осамили, кнез је извадио Жар Птицу испод своје кошуље,
која је сијала светлом јарким и певала песме гласом чудесним. Није је
ставио у кавез, ставио је њу у прозор поред свог кревета и мало
одшкринуо прозор - кажу, ако је потребно, Дух Земљице Мале може
напустити палату кнежеву ако пожели. Супруга није знала шта је та
птица и шта је сакривено под обличјем њеним светлим.
Иако је дан био јарки на острву Бујан, пут је дуги кнеза уморио и он
је заспао. И у сну, видео је лик никада раније виђен - то је била слика
Духа Земљице Мале, који је био присутан на Бујану. Почео је Дух да држи
реч пред Киром.
а Белом језеру, на малом острву, седео је у палати очевој

Аркон и гледао табле судбине железне. Његов отац му је
већ објаснио шта да ради и где су тамни ратници, који треба да се појаве
пре одговора. Миран је био са десне стране Аркона и гледао је са
преданошћу у очи свог пријатеља.
Син Одина је рекао, да пре напада на људе, који су немир сејали,
треба да види Арила. Очи у очи, старац мора рећи младићу тајну
лековитог напитка, који отвара људску душу, као пупољак, а уједињује
све фантастичне форме, које суштину човека држе.

Од древних времена, напитак тај су справљали људи мудри у
посудама и свима који су га пили у час одређени, откривали су се
простори, људском оку невидљиви. Тај напитак није био трава коју су
припремала различита племена за светло чисто. Напитак је било лако
припремити, али само је Арил могао да открије мистерију његовог
састава Аркону.
Предстојало је ускоро поново се спремати за пут. Али овог пута без
водича.
Дух Земљице Мале био је пријатељски и није гајио мржњу или

непријатељство. Кир, у сну пребивајући, отпочео је дуг разговор с њим.
Осећао је Дух на пуно верста шта се дешава на Мирград-Земљи, и
рекао је кнезу острва Бујан о разним догађајима који су сакривени од
њега били за његово добро.
Кир се зачудио свему што је речено, али није кривио родне своје и
пријатеље, већ своје другове из земље аријевске; Жалио је само што није
био у стању да се носи са напашћу тамном.
Захвалио се Духу са Земљице Мале и питао га како може да га
позове. Мало касније, Жар Птица му закликтала. Да Жар Птицу, у коју се
претворио, на захтев људи са острва Бујан да покаже.
Насред сајма, рекао је Дух, дугачак стуб треба да стоји тако да жар
птица седи на њему. Да се не брине за сигурност. Ако неки човек
помисли да украде или да повреди ту птицу - одмах ће га она ослепети и
постаће он слеп. То ће бити за наук људима лошим.
Обећао је Дух да ће избавити кнеза и његову жену од неприлика и
надао се да ће једног дана моћи да издвоји део себе, уложивши га у душу
човечју, да поново изроди некадашњу величину. На томе се и завршио
разговор.
Кир је отворио очи и умор је као руком нестао. Већ је било тамно
напољу. Позвао је управитеља свог Лета, и наредио да Жар Птицу стави
на дугачак стуб на сред сајма, како је Дух са Земљице Мале рекао.
Лет је дуго служио на двору и био је брз момак. Био је љубимац
кнеза и кнегиње. Њихова наређења је извршавао одмах и био је на
добром гласу код свих чланова домаћинства и слугу и друге чељади на
двору кнежевском.

Брзо су Мореј и Мизида стигли у птици огњеној у владавину урску.
Пошто се лепо одморио, кнез је разговарао са Духом Земљице Мале
управо о оном истом о чему је Кир држао беседу. И дошли су до
сагласности он и Дух, да Камен Самоцветни, који је припао Мореју, мора
бити постављен на Земљи главној, у главном граду, тако да сви могу
видети камен.
Након размишљања о свему и тражења савета од Мизиде, кнез урски
је дао сагласност. И тако, посред трга, испред његове палате, подигнут је
камени стуб, и тај Камен Самоцветни је стављен на његов врх да би га
сви видели.
У земљи Арији, тада, дошло је време да Аркон крене на договорено

место. Сабрао се, и кренуо на пут. Није заборавио да поведе пријатеља
свог Мирана. Договор је био са Арилом, старцем седокосим, да се састану
на месту далеко од очију људских, на ивици шума густих и стрмих
планина. То место није било далеко од насеља у којима су живели људи
тамне боје коже. Иако је могао да се носи са собом младић, узбуђење је
мучило душу у очекивању састанка са наставником својим.
Поставили су стуб дугачки на пијачном тргу и Жар Птицу ставили на

врх, како је поручио кнез Бујански.
Лет је све урадио сам. Његова слаба душа није могла да се одупре
када је Дух са Земљице Мале у њега проникао.
Момак се полако спустио са стуба, а народ се задивио, какву је
дивљач Кир са далеких лутања са собом донео.
Део Духа доведеног је постао слуга Кира, и он је постао његов део,
само о томе нико није знао.
Заспао је Лет крепким сном, а након буђења, никако у ред да се
доведе, јер је био далеко од својих одаја и палата кнежевих; у шуми, на
високој планини. А Дух је живео у телу Летовом, у души његовој сакрио

се и све је гледао његовим очима и постигао је свет нови, непознат њему.
Прошао је глас по Мирград-Земљи, кажу, на Бујану постоји чудна

птица. Сазнали су за то и Ерем и Белозерски владари. И питали су Кира и
Орију, шта кажу, Жар Птицу такву, где су добили. И сви су им смејали.
Знали су само Мер и Лељ у чему је ствар. Осећали су присуство
туђеземаљске силе, местима овдашњим непознате, али су одлучили да
испричају о томе сину свог пријатеља, Јара. Претворивши се у старца,
отишли су у кулу позлаћену.
земљама урским људи лоши, пратиоци бившег кнеза,

чули су за полудраги камен који је Мореј поставио пред
свима. Мислили су да је снага у камену била таква да пробуди њиховог
господара Шена и тајно ноћу су отишли да украду ствар драгоцену. Није
им било познато шта се чува унутар камена.
Средином ноћи, тројица мушкараца стигла су на лађи железној која
је по небу летела, и по мору. Одлучио је један од њих да узме драгоцени
камен и пружио је руку. Два пријатеља су седела, и чудила се томе да
кнез урски није поставио чувара блага.
У тренутку је блеснула ватра, ослепевши несрећне пљачкаше,
лишавајући их дара говора, оковавши им руке и ноге. Тако су ти Ури
остали да седе у лађи близу стуба.
Огрнувши се плаштом, син Одина Аркон, заједно са својим

пријатељем Мираном, одмах се нашао у густој шуми, недалеко од места
које је означио старац седокоси.
Арил је већ чекао своје ученике близу потока. Дан светли је озарио
ивицу шуме. Мудрац је седео на извађеном и обрнутом пању, ослањајући

се на свој штап. Позвавши их себи, младићи су слушали његову причу.
Старац, који је у себи носио Леља и Мера, стално је ходао, попео се по

степеницама које су га довеле до позлаћене куле. На трему домаћин и
домаћица су већ чекали госта.
Горе, за храстовим столом у облику круга, сва четири Белозерска
владара су седела - Перун, Сура, Семаргл и Один. Старац је одмах
поздравио све.
Ерем је изнео посуду са мирисним одварком од биљака, чија се
арома развејавала по сали. Всела је налила пиће у мале чаше. Део трава је
био сакупљен на Рада-луни, а други на Мирград-Земљи, на местима
чистим и светлим.
Гости су дуго разговарали о невољама које су настајале ту и тамо у
различитим земљама и о људима лошим који су се хранили душом
тамном Кожана, који се развејао на много честица. Није била тако тешка
ситуација и сви у сали присутни могли су да расправљају о
проблематичнима из два угла и сви су знали да поред честица душе
Кожанове тамне, у сваком од људи пребиваа и Душа Јара светла.
Очекивали су повратак Аркона и питали надајући се, за овог младића.
Када је испио мало напитка мирисног, старац, који је носио у себи
душу Мера и Леља, рекао је свим присутнима да је велика сила коју је Кир
донео из другог света на Мирград-Земљу на острво Бујан и да намере те
силе нису јасне.
После размишљања, сви су одлучили да одмах позову Кира и сазнају

од њега - шта је то? И ако би морало преваром га довести, то никоме неће
бити срамно, јер неизвесност неће отворити очи за решавање проблема.
Ерем се јавио да доведе кнеза Бујана и без размишљања отишао је у
палате светле кнежевске, летећи кроз прозор птицом малом.

Отворивши прозор, Мореј погледа кроз њега. Видео је лађу што по
небу лети, близу стуба и Камена Полудрагог, који је на свом месту био.
Наредио је слугама да му доведу дрске лопове.
Чим су се нашли у палати кнеза Мореја, урима се вид вратио - као и
дар говора. Молили су за милост. Кнез је наредио, препознавши у њима
присталице Шена, да их баце одмах у тамницу. И тада, када је опет било
тихо и сви становници града спавали, обуо је чизме железне које су
носили мајстори по небу и отишао до полудрагог камена да провери,
како живи Дух Земљице мале и да ли га је ноћна посета гостију незваних
узнемирила.
Арил је громким гласом говорио о леку чаробном, који је у свакоме

будио силу душе. Али није било тешко припремити га, што је задивило
Аркона и Мирана. Пошто је отворио своју торбу, заграбио је слепи старац
из потока воду студену и наредио својим ученицима да запале ватру -
они су то радосно урадили, а након неког времена горела је мала ватра,
довољна да прокључа воду из посуде.
Једва да је био чујан шум таласа изван зидина кнежевског двора на

Бујану. Кир и његова супруга Орија седели су за храстовим столом и
уживали у слаткоћи плода донетог са далеке Земљице. Одједном, на
ивицу стола слетела је птица мала, а тренутак после претворила се у
Ерема. Били су обоје срећни због госта.
Пошто га је понудио да окуси сочно воће, Кир му је пружио парче
воћног меса.
Знао је о тим плодовима Ерем. После захвале домаћину, узео је
залогај сочног меса, а након тренутка га је спустио у уста. Иако је плод
дуго времена лежао, све се топило унутра, попут леда, излучујући
чудесну арому и засићење утробе.
Струја сока је потекла по бради сина Јарова. Тада му је услужни
инструктор Лет пружио платно, попут убруса, који се сада може наћи у
свакој кући.

Ерем је приметио светлост у очима, а то светло му је било познато.
Он му се захвалио као одговор, задржавајући изненађење и упитао како
је здравље кнеза и кнегиње.
Они су се насмејали као одговор, а Кир је рекао о доласку Мореја и
његовом поклону - птићима малим, који у трептају ока могу однети свог
власника.
Показујући дивљење поклону, Ерем је предложио кнезу да се
прошетају у башти која је била у близини храма.
Позвао је Мореј Духа са Земљице Мале, преврћући Камен

Самоцветни у својим рукама. Трен после, чуо је глас унутар себе. То је
био Дух и он је рекао, унео је своју суштину у три пљачкаша дрска, који
су били смештени у тамници и рекао му да их пусти на све четири
стране, рекавши да нема од њих опасности.
Мореј је одмах послао поруку и стражари су ослободили три
лиходејца.
Такође је рекао Дух, да ће се кроз време кратко вратити сва тројица
на двор и служити верно новом господару Мореју.
Кнез Ура је био запањен оним што је чуо, али - споразум је споразум.
Подигао је Камен на своје раније место, а он се упутио на једну од
удаљених Земљи, на којој је пребивао читајући књигу железну, позвавши
са собом Мизиду. Желео је да направи паузу од гужве и сретне старе
пријатеље који су му пружали подршку током невоља. Одмах је отишао
на пут.
Склонивши се од ватре, тројица су погледали воду која је кључала у

посуди.
Арил је узео коприве из вреће, шаку сушених бобица, које сада
називају клеком и рекао Аркону и његовом пратиоцу да наберу свеже
листове менте - то је био рецепт за напитак.
Бацајући бобице на почетку, старац је изговорио три речи:
"ЖИВО, ЗДРАВО, СВЕТЛО". Онда је међу длановима протрљао стабло
коприве са лишћем. Спустио је то у врелу воду, поново је поновио речи у
низу. Када су стигли листови менте, одабрао је најмање од њих,
протрљавши их између дланова у малу посуду, држећи чврсто, док није
кренуо сок. Након тога, испустио је све из руку, понављајући исте речи.
Пошто је мало сачекао, извадио је чудну посуду из вреће; Онаје била
сва прозирна и ако падне не би се разбила. Поставио је изнад грла посуде
малу памучну тканину , излио је садржај тако да ниједан лист, ни једна
бобица, није упала унутар боце. Након тога, лишће и бобице је бацио у
ватру, посуду је вратио у врећу и рекао момцима да сачекају док Јарило
не изађе поново, започињући нови дан.
Сва тројица прешла су на високу стену, иза које је почињала литица.
Мореја су дочекали са радошћу Ури и људи са острва малог, који су

били доведени са Мирград-Земље. У близини су живели сви рођаци
његове супруге Мизиде. Пошто су мало сачекали, одлучили су да посете
њихов скромни дом.
Колиба у којој су живели мајка и отац супруге кнеза није се
разликовала посебним украсима, али су собе биле простране. Било је
лако дисати, јер се кроз прозоре простирало бескрајно море са многим
острвима.
Мизида је обукла лагану одећу која је једва прекривала прелепо
тело. Пошто се поклонио њеном оцу и мајци Мореј је позвао два Ура и
почели су они брзо да доносе различите поклоне у колибу - чудне ствари
и друге ствари потребне у домаћинству. Отац, седокос човек, погледао је
са одобравањем кнеза Ура и одвео га у даље собе у колиби.
Једном диван врт Кира, још није био у потпуности обновљен након
урагана који је Товер направио. Сломљена дрвећа је штрчала ту и тамо,
али слуге су добро радиле у даљем углу, постављајући нова стабла и
цвеће донешено са различитих места.
Без размишљања, Ерем је почео да испитује кнеза Бујанског о
плодовима, а затим и о сили, коју је могао да осети сваки човек на
Мирград-Земљи; и размишљао о том резултату, који није давао спокоја

многим становницима Белозерја, држава и различитих племена.
Са тихим осмехом, Кир се замислио, али је мало рекао, преносећи
разговор на другу страну. Рецимо, каже, истрговао је код трговца Жар
Птицу и то је то, а то да има велику силу - он не зна за то.
Тада је син Јара схватио да га је кнез слагао, али није видео злу
намеру у његовим речима. У журби се опростио, преузео је изглед
брзокрилог сокола и узлетео у чисто небо, нашавши се за неколико
тренутака поред стуба на тржници.
Арил и његова два ученика чекали су до сумрака, причајући о овом и

оном. Нису приметилу како се смрачило. Ледина испред литице била је
покривена густом травом. Тамо су прилегли и предахнули до зоре.
Стари житељ са острва малог који је личио на владара урског, а то

није изненађујуће - уосталом, они су били истог рода - племена. Сви су
Ури били супериорнији од њих у физичкој снази, али душе многих нису
могле превладају границу установљену Родом Луним.
Старац се зауставио у једној од далеких одаја, захваљујући зету за
поклоне које је донео и започео разговор, неочекиван за Мореја, о Духу
који је доведен са Земљице Мале.
Кнезу није било познато, како је отац његове жене сазнао за то, јер
ни са њом није говорио о томе ни једну реч. Цео трик је био у томе што је
старац био далеко супериорнији од своје ћерке и свих осталих у
чаробњаштву и уметности предвиђања и могао је читати мисли било
којег живог бића као књигу.
Узнемирила је Мизидиног оца једна ствар, што је продро тај Дух, који
је донео Мореј, у све и свја без разлике и није делио људе на добре и
лоше. Тражио је од кнеза Ура да буде пажљивији у својим одлукама.
Затим је разговор изненада престао - Мизида је ушла у одају.

Жар Птица је сијала у свој својој величанствености. Људи на тргу
дивили су се њеној лепоти. Сокол, мало кружећи, стао је на ивицу стуба,
одмах поред Жар Птице. Она, не испустивши ни звука, окренула је главу
ка њему, као да нешто шапуће и у том тренутку две птице су одлетеле и
нестале у даљини.
Стражари, који су се гурали на тржници, одмах су послали вест у
дворац Киру. Није био он ни изненађен или узнемирен. Знао је да Ерем не
би одустао од својег - он би желео да дозна све без одлагања и рекао му
да му пријаве ако се Жар Птица врати на своје раније место.
робудили су се пре светла старац и његова два ученика,

седећи на ивици литице. Лаган јутарњи ветар мрсио је
косу Арила. Ненадано је извадио боцу са напитком, отворио поклопац, а
када је први сноп Јарила склизну дуж литице, он је рекао да испије пола у
цугу Миран и другу половину дао Аркону.
Тројица Ура - лиходеја који су покушали да отму Камен Самоцветни

од Мореја, били су сметени и збуњени. Када су их чувари пустили из
тамнице отишли су кући, али сви су осетили да се нешто догађа у телима
и душама њиховим.
Најгрубљег од њих звали су Агел, био је виши од других растом и
много силнији од било ког просечног Ура. Никада се није истицао
дубоким знањем, изненада је у себи осетио могућности ума бескрајне у
тренутку. Био је то Дух Земљице Мале који је завладао његовим умом и
свешћу његових пријатеља.
Агел је кренуо после кратке посете назад у палату Мореју на поклон -
да тражи опроштај и дозволу да буду на двору и служе новом господару
истинском, кнезу урском за сва времена и поколења. Ова мисао се десила
њему и његовим пријатељима несрећним, од којих се један и даље осећао
лоше, али се ничег није сећао од тренутка када је светлост заблистала

јарка, ослепивши сву тројицу.
Мореј је и даље био далеко од главног града, а стражари на капијама,
које су водиле у кнежеву палату, нису пустили ни Агела нити његове
пријатеље. Али то их није зауставило - сва тројица села су на земљу
испред палате да чекају повратак кнеза Ура.
Жар Птица и сокол летели су високо, крило до крила. Када је чудна

птица покушала да утекне, Ерем ју је преврнуо, а Духу Земљице Мале се
то допало. Дуго он није доживљавао никаква осећања - сада су
најразличитија била помешана.
Коначно, у близини високих борова који су расли на ивици шуме,
обе птице су слетеле на широку грану. Еремове мисли су стигле до
господара тела Жар Птице – „Покажите свој изглед, желим својим
пријатељима и теби само добро“.
Дух није чекао, говорио је ко је он и да његов изглед може бити
другачији, какав он пожели.
Мало се дививши томе, Ерем је питао шта тражи на Мирград Земљи,
чему стреми и како се сачувао од свега.
Јарило је осветлило три фигуре долазећи иза планина које се могу

видети у даљини. Аркон је испио садржај боце која се охладила преко
ноћи. Осећао се јарки укус менте, а коприва је давала горчину, а јагоде -
слаткост. Ова комбинација пријатно је утољавала жеђ.
Онда је Миран почео да испитује старца, каква врста напитка је то,
не осећа ништа посебно у себи.
Арил се насмешио у своју густу браду и наредио обојици да затворе
очи да уживају у зори црвеној, која се на небу дизала све више и више,
пријатно је миловала јутарња рана светлост обојицу младића.
Аркон осети у себи неочекиваноу посебну силу која је препунила
чашу његових могућности. Чуо је тихи глас старца седокосог, а
истовремено чуо доживљај свог пријатеља Мирана. Птице су певале,
веселећи се изласку сунца, и чинило му се да је разумео њихов језик.
Потом је свим својим бићем схватио да чује мисли људи и птица и

других живих створења. Арил им је рекао да отворе очи, гледајући на
Јарило које се полако кретало по небу.
Миран се покренуо, протрљао очи као из сна, а затим погледао
Аркона и опет старца. Чинило му се да је видео сву њихову суштину до
најмањих детаља и облика тела чудних [100] и све што је унутра као
да је буквално испред њега.
Вративши се, Мореј је приметио три фигуре испред палате које седе
на земљи. Ништа није рекао, отишао је да погледа Камен Самоцветни и
са Духом да одржи савет - шта да ради и како да поступа са лиходејима.
Дух га је уверавао да су се душе ових Ура промениле у корену и да ће
му сва тројица верно служити, њему њиховом новом господару. Такође је
рекао да су код све тројице душе овладале са три нова процеса[101], и
без мале помоћи не би било мудраца равних им у свим земљама урским.
Замолио је Дух да им да склониште и прими их у службу.
Размисливши о реченом, Мореј није ништа одговорио. Само је
погледао у Камен Самоцветни и вратио се у кнежевску палату да се
одмори од пута - поново је пало вече. Тројицу присталица Шена је
наредио да не узнемиравају до јутра.
Мало времена је прошло на Мирград-Земљи. Владари Белозерски и

Лељ са Мером у лику старца већ су чекали Ерема.
Семаргл је одлучио да направити пут до Рода Лунога да пита за
савет, како се суочити с непознатом силом. Сви су се сложили да то тако
треба да буде.
________________________________________________
[100] видео сву њихову суштину до најмањих детаља и облика тела чудних -
Енергетска тела – тела душе.
[101] душе овладале са три нова процеса - Додата су им три нова тела. Обично
Човек развија (ствара) тела помоћу саморазвоја, који може трајати више од једног
живота. Што више тела има душа, човек има веће способности. Човек, условно
говорећи, може имати од два до шест тела, не рачунајући густо (физичко).

Повукао се онда у једну од просторија како би остао у миру и
тишини и размишљању увијеном у низ, Семаргл је сео у кревет и
задремао.
Преостали људи за столом наставили су расправу о пословима на
Мирград-Земљи. Один је примио вест да су Аркон и његов пријатељ
Миран већ били на путу и да ће се ускоро срести. Нужно је било испунити
сва светла дела. Срећа његовог сина била је да врши добра дела на
Мирград Земљи.
ан је већ започињао над стрмим литицама. Ученици су

се окупили на путу кући. Арил је свакоме објаснио како
да се носи са силом новом, коју је отворио напитак и како та сила отвара
врата безграничног савршенство душе. Рекао је да се упамти крхкости
људског тела и обећао да ће их други пут научити како да сачувају своје
тело у младости и здрављу.
У сну, укључујући силу својих мисли, Семаргл се појавио на луни,

коју су звали Луна. Род Лунин се појавио пред њим у облику змије са три
главе. Лица чудовишта владару Белозерском нису била страшна. Био је
спреман за дуг разговор.
Питао је све о сили коју је Кир донео на Мирград-Земљу. Да, одговор
је чуо, да ће се све дешавати у свом времену и да ће ометати
преображење које је судбина припремила, дело непристојно.
Рекао је род Лунин Семарглу, отворивши вео будућег, да ће служити
Дух са Земљице Мале добру службу свима и свакоме и спасити људе од
патњи. Речено је било да се ослободе по доброј вољи силе те на све
четири стране, тако је било одлучено.
Кнез се захвалио својим аријским предацима и удаљио се назад
духом светлим у тело смртно. Отворио је очи - испред њега је палата
куле позлаћене. Мир и тишина. Наоколо цвркућу птићи мали иза
прозора, радујући се дивним наградама природе.
Оно што је Семаргл видео у сну није било речено да говори ни једној
души. Било је тамо туге и патње, смењујући се са срећом и радошћу -
читав живот који долази Мирград-Земљи на много времена кратких
унапред. Сећао се свега до најмањих детаља и то знање га је жарило
изнутра.
Ерем је већ говорио са Жар Птицом , а она је заједно са њим отишла

у позлаћени торањ - да посети владаре Белозерске.
Аркон је био тамо, седећи поред свог оца Одина и свог пријатеља,
био је уморан од пута и прилегао у сени испод улаза у кулу.
Када су стигли до торња, Жар Птица у девојку прелепу се
претворила са дугом црвеном косом која је стизала до пета, али није
додиривала земљу. После ње, Ерем је узео своје обличје и обоје су ушли у
кућу.
Семаргл се вратио за округли сто. Домаћица Всела је додавала
гостима одваре од биља чудесних и мирисних. Сви су обратили пажњу на
придошле. Девојка, седећи за столом, почела је да велича себе Веледа, без
сакривања своје суштине, открила је свим присутнима ко је она.
Семаргл је већ знао за све и знао је судбину тог Духа са Земљице
Мале и зато није показао изненађење.
Сви су, гледајући једни друге, сложили се да је боље имати силу
такву у пријатељима него у противницима, али су се сложили да
прихвате Веледа и допусте му да присуствује свим саборима.
далеким земљама урским Мореј је био у размишљању.

Дошло му је да каже све што јесте својој жени Мизиди. У
међувремену је о томе она слутила у себи.
Пре доношења одлуке кнез урски је тражио да погледа у своју
будућност да види које опасности њега чекају ако узме и доведе себи три
Ура, бивше следбенике Шена.

Није видела ништа лоше пророчица и рекла му је све како јесте. Али,
упозорила је ипак - да је опрез увек неопходан у тако важном питању као
што је владање државом. Одлучио је да мало сачека и провери слуге нове
на делу. Позвао је Мореј најстаријег од њих.
Аркон је чувао све руне које су нацртане на таблама у свом сећању.

Пошто се мало загледао у позлаћену кулу, опростио се са свима и на пут
кренуо заједно са Мираном. Пут је био далек иза мора плавог.
На крају, даље од погледа људи, прикупљао је нову војску Товер,

придобивши подршку Едоа, који се одрекао жутог кнеза и чак обећао да
ће се вратити са огњем и мачем како би га срушио.
Било је људи из обичног народа који су основали те хорде, и било их
је седам а свакоме је било додељено хиљаду војника.
Борци се нису разликовали посебном вредношћу и нису имали
искуства у ратним пословима, али их је вера хранила. Њихове душе биле
су пуне похлепе.
Посред огромне пустиње био је њихов логор. Товер је раширио свој
шатор и много слугу је било са њим.
Људи преварени су мислили да је пред њима нови господин
Мирград-Земље и веровали су да ће завршивши са свим кнежевинама
они постепено стићи у земље аријске где их чекају њихова неизмерна
богатства.
Било је и таквих који нису веровали никоме, само су им очи биле
жељне злата. Били су то пребегачи који су се мало разумели у ратне
послове. Они су обучавали нове ратнике вештини боја.
Већ је пало вече. Аркон и Миран су се нашли у близини непријатељских

хорди. Гледајући пажљиво, видели су обојица неизмеран број војника. Нису
чак ни мислили да ће све бити баш тако. Одлучили су да одложе акцију до
јутра. Одинов син се сетио упутства Араила и знао је како да примени силу

и ко ће бити на путу његовом.
Веледа се уселила у позлаћену кулу и замолила да позове себи Лета

који је служио код Кира, изјављујући да је њен муж.
Није било тешкоћa за Вселу и Ерема да приме госте, поготово пошто
је Дух владао широким знањима и помaгао је да лече људе који су
долазили. Веледа се носила са тим боље од било ког доктора. Године
познавања моћи чувала је и делила са свима који то пожеле.
Није замакло пажњи Духа и то, да су немири сазревали у крајевима
удаљеним. Знао је и једном се понудио да помогне да се са лихоједима
носи, како би им наложио на чело печат заборава.
Ерем је пренео речи његове управитељима Белозерским и Лељу и
Меру. Семаргл је одговорио на његову поруку и рекао да нема потребе за
помоћ; Да ће то, што ће доћи посредством Духа бити, али то неће бити
ускоро. Благодарио је свим становницима Мирград-Земље због њихове
спремности да помогну.
Агел се попео по мермерним степеницама и стао пред Мореја,

клекнувши. Мизида је била у близини.
Кнез урски се сложио да га прими на службу као војника. Рекао је
његовим пријатељима да чекају али да му помогну у том послу. У
међувремену, дао му је наређење да оде на Земљицу, која је била у
суседству са народима других бића која су била различита од Ура или
људи; да са тих места донесе гомилу драгуља самоцветних који су били
свуда расути на обали острва, усред мора безкрајног које је врвело од
чудовишта и других нечисти. Дао је рок од три дана.
Рано ујутро, једва да се зора пробила, стали су на различите стране

око логора војника Товера, Миран и Аркон. Пре тога су се договорили
како ће.
Миран изненада крикну, тако да се сво пустињско подручје затресло,
а одјек је остајао дуго у ушима свих ратника. Товер се предао ужицима у

дубинама свог шатора, али је глас свепроникајући уздрмао и њега.
Изашао је, наредио је војницима да га подигну на платформу. Тада је
приметио Мирана који је стајао у даљини. Одмах је наредио стотини
ратника да пошаљу стреле огњене ка младићу.
У трену, као рој пчела, таласи суптилне светлости устремили су се ка
Мирану, али, не прошавши ни пола пута, успорили су своју брзину и као
нити увили се у лопту. Огромна лопта ускоро је кључала пламеним
језицима и чекала наређење свог новог господара.
Аркон, налазивши се далеко на супротној страни, гледао је све са
неподељеном радозналошћу. Знао је он да су силе које је отворио
напитак његовом пријатељу биле способне за много, али није знао које
су јој границе.
У међувремену, Миран је мислио да лопту огњену претвори у
чудовиште огромне величине; са покретљивошћу и великом брзином
змија се тада вратила назад витезовима који су је породили.
Постала је огњена, уплашила је непријатеље. Када се вратило,
чудовиште је запалило тела ратника који су га гађали стрелама
огњеним, спаљивало све, чак и кости.
Не мешајући се, стајао је Товер изнад гомиле на платформи. Након
што је мало сачекао, позвао је силе природе, а у трептају ока ураган се
обрушио на Арконовог пријатеља.
Син Одина је схватио да је време за лекцију и махнуо је својим
дрвеним штапом. Он је, буквално обрадовавши се, звонко заиграо,
захваљујући свом господару, а бура која је требала да помете Мирана са
лица земље, зауставила се на тренутак, а затим се окренула назад,
навођена штапом са луне, што је изазвало панику у редовима Товера.
Тада је пао велики број ратника. Хорде безграничне биле су
приковане ка пржећем сунцу, а они који су преживели жалили су дан
када су се по својој вољи прикључили Товеру или другим тамним
људима.
Чудно осећање испунило је два пријатеља. После битке, изгледало је
да су се испунили некаквом невидљивом силом, танко осећајући своју
суштину и суштине свих палих витезова.
Едо је преживео, али је био изгубљен усред. Товер, ударивши снажно

о ограду платформе, био је без свести. Преживели ратници су скинули
своје оклопе и штитове и клањали погнувши главу, тражећи милост.

Далеко од тог места у земљама урским, Агел је отишао да изврши
упутства Мореја, остављајући два своја пријатеља близу палате.
Земљица је била на лошем месту. Камења самоцветног је било свуда;
али свако ко је покушао да их узме чак и у шаку, био је у смртној
опасности да га растргну чудовишта морска и све врсте створења која
нису имала никаквог саосећања и сажаљења према било чему живом,
видећи у свему само храну. Да није било Духа који је напунио Агела, ни у
ком случају не би се усудио да оде у те крајеве.
Заборавши на страх, Ур је сео на кочију огњену и кренуо ка месту
које је назначио кнез.
Након неког времена Агел је стигао на једну од Земљи - ону која је
била даља и одакле је обећао да ће донети гомилу камена самоцветних
за кнеза Ура.
Бивши сарадник Шена био је здрав човек, али раније није могао да
повеже ни две речи, али сада га је било могуће назвати мудрацем међу
мудрацима. У тренутку га је сјај осветлио и без бола и патње добио је
светионик знања. Он је оставио кочију огњену у мору леденом.
Обале су биле прекривене сивим песком, а иако је Јарило све сјајно
осветљавало сва вода у мору је била хладна.
Ускоро су се појавила два створења. Нису изгледала ни као
животиње ни као људи. Осмех им је био животињски и тумачили су их
међусобно на свој начин.
Ваздух је био такав на Земљици да је сваки удах спаљивао изнутра.
Али Агела то није спречило и кренуо је у сусрет тим чудним створењима.
У међувремену, на Мирград-Земљи, Веледа и Лет су лечили људе

заједно са Еремом и Вселом. Пролазили су дан за даном и радосна су била
лица људи који су напуштали позлаћену кулу одишући здрављем а
светлост је излазила из њихових тела. Дух Мале Земљице био је силан и
нису била њему чудна стања људи. Он је исцељивао и малу децу и храбре
мужеве и лепе девојке. Имао је довољно светлости и моћи на радост
убогих.

тај час Аркон је напуштао бојно поље. Они који су
преживели обећали су да ће му служити верно и заклели
су му се на верност, толико, да ако би је прекршили - био би проклет
њихов цео род за век векова.
Едо, претварајући се да је убијен, прикрио се иза тела својих витеза и
чувао велики бес према Аркону и Мирану. Товер је био заробљен и морао
је бити испоручен на Бујан, на суд људски.
Оба младића, прилично уморна, одлучили су да са новом војском,
која је премашивала хиљаду витезова, оду у земље иријске одакле је
родом био Аркон.
Не осећајући чак ни трунку страха, Ур је кренуо у правцу две звери.

Њихов осмех није га уплашио, они су били растом висине великог човека
и кретали су се као и људи и ури, на два уда.
Изненада, у једном тренутку, Агел је схватио да разликује њихов
неповезан говор и да разуме сваку реч. Господари ових места били су
непријатељски расположени, а један од њих предлагао је другом да убију
Ура и да исисају сву крв из њега.
Остало је само мало растојање између њих. Изненада, бивши слуга
Шена је отворио уста а из њих је изашао говор који су схватала ова
створења. Када је Агел завршио да говори, раздвојили су се и кренули
путем. Траг којим су ишли локални житељи водио је на планину.
Рекли су му да је неопходно попети се на врх, а затим се спустити до
обале, где су расути камени самоцветни због којих је дошао.
Не изненађујући се, узимајући све здраво за готово, Агел је
самоуверено кренуо стазом ка врху, пењући се све више и више на
планину. Чак му се учинило да је постало лакше дисати.
Створења су такође рекла да до сада нико из његовог племена није
разговарао с њима на њиховом језику и да су осетили силу у њему и да
их је страх обузео у једном тренутку. Оба су стигла на врх, нудећи се да

постану водичи госту током његовог боравка на њиховој земљи.
Ништа није одговорио Ур, само је наставио да се пење све више и
више.
На Мирград-Земљи све се одвијало као и обично. Некако, као у сну,

троглави змај се приказао Семарглу, којег је он срео на луни, коју су
звали Луна, и замолио да Веледу доведу њему.
Отворивши очи, владар Белозерски, без размишљања, кренуо је ка
Бујану. Знао је да ће доћи време када ће Род са Луне желети да се упозна
са Духом Земљице Мале, али није мислио да ће се све тако брзо догодити.
Заробљеног Товера су довели кочијом огњеном кнезу Бујанском. Кир

није био зао, одлучивши да изложи лиходеја суду људском. Одредио је
дан и сат и сам позвао народ часни да се окупи на тржници.
Уселивши се у свој стари дом Аркон је подигао храм за оне који су
хтели да остану с њим, а војници су га поштовали као свог господара.
Желећи да му угоди, један од бивших слугу Товера, открио је Аркону
тајну где је сакривена ризница са златом и самоцветним камењем.
Узевши са собом три десетине најбољих ратника Миран се упутио за
богатством. Одлучили су да изграде у земљи иријској храм, и сагласно
начину живота новом одлучено је да се обучавају витезови ратовању у
тим местима.
Звери са Земље, на којојсе налазио Агел, знале су да комуницирају

међусобно својим мислима и када су се попели на планину, пронашао је
тамо мало насеље. Ту и тамо су стајале ручно направљене колибе од
сувих дебелих грана и пљоснатог камења. Тако су тамо живели и
умножавали своје племе локални становници, ловећи чудовишта која су
живела у мору плавом. Свако ко је тамо стигао, никад се није вратио.

У међувремену, створења су излазила из својих колиба тамних као
ноћ. Било их је тако малих - као деца да су били. Сви су гледали у
тишини, пролазећег Ура мимо њих, правећи му пут. Нико се није усудио
да га дотакне прстом - Дух силни је снажно потиснуо агресију у њима,
чинећи их кротким и услужним.
Већ је напустио село, а два створења су пратила Агела, покушавајући
да му помогну, да открије зашто је ту стигао.
Спустивши се са брда по другој страни, бивши сарадник Шена
приметио је мноштво камења са којима је био покривен мали залив.
Гледајући у благо које је лежало пред њим, извукао је испод пазуха малу
врећу; Да, она је била као Одинова - без дна, али само пространија. Били
су Ури мајстори у изради ствари чудних.
Онда је Агел командовао створењима на њиховом матерњем језику и
они су послушно почели да сакупљају драгуље у шаку, стављајући их у
торбу. Ово се наставило све док Јарило није зашло иза мора.
Тада се узнемирило море и показала се глава џиновског чудовишта
на површини. Ур се није уплашио, али су два створења престала да згрћу
камење, чувајући сакупљено, поштујући га.
Семаргл се појавио на вратима позлаћене куле. Веледа га је већ

чекала. Она је рекла Лету да је исправно да настави свој посао и продужи
да лечи људе, јер су сви долазили свакодневно и гомилали на брежуљку
у близини.
Семаргл је отворио уста да каже шта је суштина, али Дух је већ све
знао. Лепа девојка се поклонила пред домаћинима захваљујући им за
гостопримство; замахнувши руком, буквално је испарила, кроз трен је
већ била на луни, што је зову Луна.
Род Лунин се појавио пред Веледом у три облика. Двојица су били
седокоси старци, а трећа - жена са младим лицем и седим плетеницама,
заплетеним у чудан вез и фиксираним на њену главу.
Дуго су комуницирала два Почетна светла туђинска [102],
_________________________________________________
[102] Почетна светла туђинска – Дух земље малене и Род Луне – резултат
еволуције живота на различитим планетама. Човек, Ури и Кошћеји воде своје порекло
од укупног Почетка – врсте Лунарног.

али су се сложили да имају пуно заједничког. Нико није знао како се
њихов разговор завршио, али након њега Веледа се није вратила на
Бујан, и нико није ништа чуо о њој. Годинама је имала у себи део тог
малог Духа, а ипак није стремила да некоме каже истину о свему.
Семаргл је имао општу идеју о томе шта се дешава.
Убрзо су почели да чекају Аркона. После неког времена вратили су

се Миран и слуга, који је указао на ризницу. Имали су злато и камење
немерно. Идући кроз земљу са штапом са Луне, изабрао је син Одина
место на којем треба да буде нови храм. Сазвао је занатлије са свих
земаља у близини и даљини и они су са срчаношћу кренули да раде.
Чудовиште морско показало је своје тело а из воде на обалу искочиле

су му шапе или пипци. Таквих створења није било нигде и до сада Агел
никад није видео ништа слично томе.
Један од пипака чврсто је ухватио помоћника Ура, а након трена су га
већ прогутала незасита уста, чак није имао времена да пусти глас од себе.
Горе у селу, светлеле су ватре пошто је постало мрачно, чули су се
звуци бубњева прекривених кожом и чудна жалосна мелодија која је
долазила из некаквог духовног инструмента. На тренутак морска звер се
сусрела очима са Уром и замахнула огромним пипком да би узела нови
плен; али овде, у један трен, Агел је скочио и ударио је снажним ударцем,
песницом између очију створење. Песница је ушла унутра, а чудовиште,
буквално је стајало, а из рупе која је зијала на њеном ружном лицу
истекле су мале густе смеђе мрље.
Један од локалних становника, онај који је преживео, био је
изненађен храброшћу Ура и журио је наврх да саопшти својим рођацима о
великој победи. Агел је опрао са себе крв чудовишта и наставио да
сакупља драгуље у торбу.

а Мирград-Земљи, недалеко од врта иријског, одлучено
је изградити нови град престони. Мајстори су добро
радили, а у међувремену су ратници, без губљења времена,
практиковали вештину борбе. Аркон је водио све.
И његов отац, Один, стигао је на место и био је поносан на свог сина
у великој мери; на крају крајева, њему још није било седамнаест рокова
малих, већ је постао херој и успео је да победи непријатеља и преводио је
људе душа заблуђених на страну светла.
Сура, изразивши своје поштовање младом човеку је послала плетену
корпицу са јелима из својих родних крајева, али то нису били само
плодови са дрвећа, већ одгајани на посебан начин. Свако ко је окусио ту
храну постајао је мудрији и храбрији, а свака болест је била изагнана из
тела. Изгледали су као обични плодови, али Аркон је знао њихову тајну и
прихватајући поклон од дјевојке лепе, изразио је благодарност. Она се
насмешила као одговор и ништа не говорећи вратила се у Белозерје.
Окупили су се људи знајући из места различитих и сваки се старао
да допринесе установљењу града.
Кир и Орија су осећали досаду и замолили Ерема да пази на

кнежевину у њиховом одсуству, оседлали су птиће мале које им је Мореј
дао и отишли у земљу Ура да се погосте код тамошњег кнеза.
Град су назвали Аркона, а син Одина постао је тамошњи кнез. Након

дугог времена, војници су били на тим местима - заштитници.
Из врта иријског мноштво плодова доносили су добри људи; многу
своју децу су доводили на васпитање, а после школовања, деца су сама
одабирала свој пут - могла су остати војници и могла су се вратити

животу занатлија или нечем другом, како су желела. И сада тамо постоје
велики ратници, али сви су се расејали негде на Мајци Земљи. Све док је
у Аркони било тишине и спокојства.
Миран је увек изабирао децу коју су родитељи доводили. Видео је
он, буквално кроз суштину било ког човека и могао је често да одреди
будућност и склоност ка овој или оној науци. Раније, у времена давна,
сви су то могли учинити, али у то време су се обичном човеку нагло
смањиле моћи. Они нису стремили висинама знања светлим, живећи у
свом, затвореном од свега, свету.
Прошло је врло мало времена од када су Кир и његова жена отишли

из Бујана, у трену су птићи мали брзокрилно однели своје господаре у
земље урске.
Ту су стигли поред храма кнежевског. Мореј је изашао у сусрет
драгим гостима. Знао је раније да ће доћи и приредио је гозбу, нешто
већу од оне коју је Кир на Мирград-Земљи имао.
Вративши се Мореју, Агел је испунио оно што му је дато и донео је

камење самоцветно у броју немерљивом; и поред тога споразум са
становницима Земље је закључио да редовно камење самоцветно
сакупљају и остављају на договореном месту, а два друга новог слуге
кнеза да превозе та блага.
Тако је Ур постао познати племић на двору Мореја, а гозба је сијала

великим сјајом захваљујући његовим напорима.
Кнез Бујански је увидео како се све испоставило, и жалио је што је

пропустио Духа са Земљице Мале. Ништа се није могло учинити ту.

EПИЛОГ
ролазило је време, све се променило на Мирград-

Земљи, људи су живели у срећи и радости, нису имали
никаквих брига. Владари Белозерски, троје од њих, одлучили су да су
довољно живели у свету белом, журили су да се придруже Роду Лунином.
Один, Семаргл и Перун су напустили Мирград-Земљу, а њихова тела су
била предата огњу.
Сура се повукла из послова државних и удаљила се у планине, на
истом том месту где је Аркон једном прошао своју обуку. Арил је и даље
био здравља доброг; нико није знао тачно колико је година имао. Сура је
помагала људима болесним и онима који су жудили за знањем.
У Белозерију нису изабрали нове владаре и одлучено је да се позову
Мер и Лељ да би у слици седокосог старца могли помоћи у управљању и
усмеравању мудраца на прави пут. Ерем и Всела су заузели своје место
на Бујану, претварајући се у две златне фигуре - ратника и ратницу.
Кир и Орија, остављајући кнежевину и читаво острво Бујан Лету,
преселили су се да живе на Раду-луну.
Лет није волео раскош, а највећи део трезора кнез је поделио
великим и обичним људима, због чега су га сви поштовали и уздизали.
Све занатлије су редовно правиле ствари чудне.
Син Мореја владао је у удаљеном кнежевству урском, његово име је
било Сила. Иако је био нижи од раста најмањих Ура, са свима је могао да
стоји. Тројица бивших сарадника Шена, на челу са Агелом, бринули су о
њему и били су изненађујуће пуни моћи.
Мореј је умро, а Мизида је поверила све послове свом сину.
Тако су ишла времена кратка и ништа се није мењало. Аркон је
владао иријским земљама, а други мањи кнежеви су желели да постану
део његове велике државе. Миран је заувек био тамо. И време пролазно
је било замрзнуто за њих. Добили су породице и децу; и знали су само за
добро.
Крај прве књиге…

ЛЕТОПИСИ ЗЕМЉИ АРИЈА-1

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

ЛЕТОПИСИ ЗЕМЉИ АРИЈА-1

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Страна 1 oд 169

Држите у рукама невероватну књигу која говори о далеким догађајима у

Ова књига није само о историји човечанства и његовој прошлости, већ

Летописи земљи Арија је додир са Знањима наших древних предака,

Одвојено, желим да кажем нешто о језику, којиме је написана ова књига. Он

У књизи ћете наћи многе Слике из руских народних прича и то није

Да би у потпуности пренели Дух тих времена, књига користи сликовите

Имена и догађаји у књизи су поуздани. Како је то познато? У томе је,

Књига је написана захваљујући способности Човека да продре Мислима

Да бисте научили да видите кроз време, потребно је да живите са чистим

Књига се не плаши скептика, јер су многи већ пробудили Памћење Рода.

Такође желим да кажем неколико речи о томе како и када је књига

Летопис о нашим очевима, славним херојима и ратницима,

Волх Владимир Веши (Пророк)

То је била прва година на Земљи новој, на Мирград-Земљи. И било је

то време на тим обалама Јарило је колобродило, а укруг

Назвали су је Рада због радости. Ледом је била у праху прекривена и

Ево каква се прилика чудна у то доба догодила:

Када би људско смртно тело напуштало Мирград Земљу, њега су

ада-луна је била управо на том кругу, где је био њен

живели су волхови у тим временима на луни, коју су

а ли је то трајало дуго или кратко, по Миргард-Земљи

И Јар, као и његов син Ерем, волели су те забаве.

Једном у светлом дану сабрала се народу тама. Долазили су тамо

ада је све било мирно и тихо на Мирград-Земљи. А у

замислима својим, у дубинама срца свог, Ури су желели

ве је било тихо и светло на Мирград-Земљи. Народ је

алеко, далеко, у земљама страним, разлила се река,

анимао се скарлетном траком гримизном, на раскршћу

Знао је за то Кожан и све је са стране гледао.

Видео је и Јар, да ће бити невоља, и да ће људи са Бујана правити

елено утопљена на високом брду, стајала је кула

Јар је у то време имао бриге важније од острва Бујан.

осле дуго времена, на другом крају света тамног[68] Ури

Није Кир причинио бол стражарима ревносним, само се претворио у

Удаљила се прекрасна девојка у своју собу и мало касније запевала

Знали су Јар и Ерем да је њихов потомак узео принцезу са Бујана, али

Довољно је ћерки имао владар Бујанаца и ништа није могао да уради

И цветао је врт са чудесним плодовима у земљи новој Ирији, и

Тада је у земљама далеким Урским Мореј окупљао на пут и учио

Прошло је много година. Киру и Лири родила се ћерка. Порасла је и

тим данима Лељ је отворио врата свог дома, и свако ко

о се није допало трговцима Урским. И окупили су око

осле неког времена, започело је превирање на Бујану и

едећи у врту ирском, Кожан је упућивао Киру и Лири

Јар је отишао у чертоге рода свог светлог како би помогао синовима

У тај час се свод Мирград-Земље затресао - били су то војници из

то време је био кнез код њих бивши слуга кошчеја, који

Спремио се тада Ерем на пут.

Ерему је наређено да оде на једну Земљицу, која се иза Великe

То није била једноставна ствар - чувао је ту земљицу Дракон

Одмах се отправио Ерем на пут.

пролазиле су године. Трговци Урски су опет на иријској

том часу, у земљама другим, Ерем је путовао у птици

У том моменту, много верста даље на Мирград-Земљи, Лељ је

ада, на острву Бујан је Лељ чуо о пет малих болести које

акон дана светлог у дому кнежевском, претворио се

то доба се Ерем вратио, и на Ради-луни је чекао Јара, јер

Кожан је чуо да се нешто дешава на Мирград-Земљи. Предвидео је

Тада је Мореј у птици огњеној кренуо на Мирград Земљу са војском

Спустила се птица огњена Мореја прилично близу Мирград-Земље.

тај час, Лељ и Мер су одлучили да се окрену лукавству.

А у то доба Ерему је у врту иријском постало неподношљиво -

Птица огњена Мореja је била опремљена богато. У крилима њеним