Uvod

Od kako je sveta i veka među ljudima su se pojavljivali proroci koji su

najavljivali apokalipsu i kraj vremena. Roman koji je pred vama
predstavlja još jedan u nizu pokušaja da se opiše stanje kraja sveta i
nestanka Zemlje, onakve kakvu je poznajemo ali je toliko prihvatamo
kao datost, da ne primećujemo sve njene lepote postojanja. Za razliku
od ostalih apokaliptičnih predskazanja, roman Bojana Đorđevića nudi
nadu u spas odabranih pojedinaca, ali ne onih koji su „ispravni vernici“
niti onih koji su „ravnatelji moći“, već onih ljudi koji su čiste duše i
plemenitog srca.

Priča počinje u nekom mitskom, pradavnom vremenu kada ljudske duše

nisu obitavale u materijalnom obličju i opisuje njihov proces
materijalizacije ili „oblačenja odela od kože“, biblijskim jezikom rečeno, a
završava se konačnim slomom planete kakvu poznajemo.

Vreme sadašnje, u kome se sve i dešava, počinje sa proročkim vizijama

glavnog junaka Vojislava Ratarića, koji pokušava ljudima oko sebe da
objasni meteorsku kišu koja dolazi i skori nestanak sveta kakav
poznajemo. Naravno, smeštaju ga u duševnu bolnicu, vrše operaciju na
mozgu ne bi li ga „doveli u normalu“, ne shvatajući da se vizije ne
stvaraju u materijalnom delu mozga, već u nekom sasvim drugom,
eteričnom delu ljudske svesti. U bolnici, Vojislav upoznaje i sprijateljuje
se sa psihologom Nebojšom Vidosavljevićem i roman dalje opisuje
njihovo odvojeno putešestvije kroz užase pobesnele planete, koja se
cepa i bljuje svoju utrobu uništavajući, kao parazite, sve što se nalazi na
njenoj površini.

Čovek je stvoren da bi mogao razotkriti suštinu Boga i Beskonačnosti

sebe kao iskustva Stvaraoca, da bi mogao saznati najveće tajne
svemira kako se uzdiže, da bi mogao sebe samog da SPOZNA. Čovek
je sve to odbacio u igri sa zlom i najnižim strastima, u želji da bude iznad
svega, čak je uzdigao sebe iznad svih. Istina je da smo svi Jedno u
ravnopravnosti prema svemu. Pravednost ne sme biti zgažena i
proterana. Sada je došlo vreme da se Zemlja preobrazi kao i čovek, Ona
je ŽIVO BIĆE, ONA JE NAŠA MAJKA...

Roman takođe obiluje slikama mitsko fantastičnih bića, reptiloidnih bića

koja vladaju svešću ljudi i njome se hrane, mit koji se neosetno uvlači u
pore naše svesti i ima težinu davnih legendi, iako je star tek nekoliko
desetina godina.
Pored radnje i dijaloga, koji čitaoca uvode u životnost dešavanja, roman
obiluje opisima moguće manifestacije izvitoperene prirode:

Kada sam krenuo, počeo je da pada crveni sneg. Uskoro se sve

zacrvenelo. Vrlo čudna prirodna pojava! U stvari, to nije bila prirodna
pojava već produkt zagađene atmosfere.

Pahuljice su bile ogromne i mogla se videti njihova rešetkasta struktura.

Tu nije bilo sklada. Crte su im bile ispremeštane, iskrivljene i groteksne.
Ubrzo je sneg prekrio leševe skakavaca. Nastavio sam dalje, opet
se čulo brujanje. Kako sam napredovao ka uzvišenjima, zvuk je bio sve
jači. Prekrio sam usta, nisam mogao normalno da dišem. Udisao sam
pahuljice sa sve vazduhom, ukus im je bio gorak. Morao sam da
požurim inače bih se sigurno otrovao. Bilo mi je svejedno, a ipak sam
razmišljao o zaklonu.

Knjiga obiluje razmišljanjima glavnog junaka, Vojislava Ratarića – čije je

ime, kao skraćenica, veoma simbolično - Vratarić. Onaj koji otvara vrata.
Za razliku od starozavetnih proroka, Nostradamusa i ostalih koji su imali
vizije kraja sveta i na tim vizijama se sve i završavalo, Đorđević nudi
nadu u spas. Ali to nije jednolinijska nada, predočavanje jedine
mogućnosti spasa i opstanka. Naprotiv, on nas uvodi u pojam
multidimenzionalnog vremena i daje nam mogućnost da svoj spas
kreiramo sami tako što ćemo odabrati jedan od mnoštva „tunela
vremena“ i odabrati život koji ćemo nastaviti.

Vojislav je sagledao sve izbore kao celinu svega u mnoštvu

razotkrivanja različitih varijacija bitisanja. Svako ima svoj put koji vodi do
Jednog na različite načine gde se lekcije iskustava događaju da bi se
Beskonačna Celina ispoljila kroz beskonačne atribute svih mogućih
misaonih, telesnih i bilo kojih impulsa…

U svakom slučaju, roman zavređuje pažnju upravo zbog nastupajuće

2012. godine koja je predskazana u proročanstvima drevnih Maja kao
godina završetka sveta koji poznajemo.

Prikaz dala: Zvezdana Pisarević

Zahvalnost

Zahvaljujem se Svetlani Pribaković, Željku Miloradoviću, Mirku Stokiću,

za pomoć u toku pisanja ovog romana, a posebno Zvezdani Pisarević
koja se pojavila kao moj unutrašnji glas, kao nesebični prijatelj koji je
pomogao da završnica dobije potpuno novi smisao, tako što mi je ulila
samopouzdanje da ovaj roman može da ugleda svetlost dana.

Posvećeno Vremenskim Putnicima

U Rabrovu, 14.9.2011.
PRVI SAN

Tada, nekada davno, u praskozorju svih vremena postojao je, i još uvek
postoji narod Stoika. Njihova svest, kao i tela nisu spavala, uvek su bili
na nogama, i oni nisu poznavali šta to znači san i spavanje. Taj narod se
rađao u dubokoj veri iz svesti sećanja predaka koje je govorilo o tom
ratu između onih koji su pokušali da sanjaju, i onih budnih koji su
stvarnost držali u šaci. Beše to vreme prve Zemlje, ili poslednje u oku
onih koji su se rađali iz duhovne krvi Stoika. I zemlja beše raj za sva
svoja bića koja su disala dušom Majke, Nje, koja je davala živote, i
milostivo ih uzimala, za neki drugi svet…
Kada se novi Stoik rodi, odmah je stavljen u neku vrstu uspravnih štula,
dok mu noge nisu ojačale za tlo da može trčati pašnjacima, ili se kriti u
šumi…

Stabla su se uzdizala Zemljom Stoika, davala su plodove života kojima

su se mladi Stoici hranili, jer njihove oči na početku života nisu Sunce
mogle gledati sa pažnjom, a da im duh ne odluta ka senkama koje su
plakale…

Svuda su preci Stoika obitavali, u vodi, vazduhu, kamenu, biljci i životinji,

svuda… Stariji, ili iskusniji Stoici hranili su se svetlom Sunca, i njihove
oči naviknute beše, da upijaju sjaj Boga.

Sveti gajevi su se prostirali ka istoku zemlje Stoika, i njihove reke bili su

krvotoci života, jezera ogledala njihovih duša gde su se umivali u
tišinama zora.

Kiša je hranila tlo, sjedinjavala se sa rastom prirode. Jedan od Stoika,

Strahoslav, ušao je u svetu šumu. Popeo se na krošnju osvešćenog
stabla, u strahu je drhtao. Noć je gledala zenicama dok je dan zatvarao
oči za počinak od boja koje su ga umorile. I tako, Strahoslav, prvi od
Stoika zaspa snom nekog novog života, u telu svesti koja se igrala
obrisima prirodnih nagona. Lelujajući u krošnjama kao povetarac.

Jutro je Strahoslava sačekalo nogama od svetla. Prvi put je osećao

svežinu od nesećanja svega, kao da je odnekud došao, a da ni sam ne
zna odakle. Kao da je bio u drugom telu, sa drugim čulima. Zoru je
dočekao kao neznanac, kao da se probudio iz rađanja sna…
-Napraviću sebi krevet, - reče - neće mi granje biti više postelja.

I tako je Strahoslav isekao deo stabla sa svetog drveta, napravio je sebi

krevet. Ali, on tada nije znao da je upravo sada napravio sebi i mrtvački
kovčeg, a ne samo krevet. Prolazili su dani i noći. Jedno jutro posle
besanog sna koga se sećao, Strahoslav je počeo ubrzano da stari. Lice
mu se izboralo, kosa osedela, a koža na rukama se sasušila. Tog jutra,
ogledajući se u jezeru, video je smrt kako ga obara kroz vreme koje nije
poznavao. Čudio se sebi, i svom starom telu koje je ubrzano propadalo.
Ubrzo, Strahoslav je zaspao poslednjim snom, uronut u kovčeg koji je
počeo da pušta žile za nove kovčege u koje će počinuti sledeći Stoici.

Poslednji san Strahoslava postao je priča o padu, prva bajka koja je

vezivala stvarnost i iluziju u skoro neraskidivi odnos. Strahoslav je svoje
misli i želje materijalizovao, očvršćavao, tako da je tkanje snova prvo
poprimilo kristalnu strukturu, i na kraju rešetkastu.

I to je u međuvremenu postao zatvor, njegova oaza i igra sa samim

svojim umom. On je vežbao da osvetljava misli, događaje i nove stvari
kao slovo ili reč, i to beše rađanje želja i kob samobitnosti…

U poslednjem snu, vrata od snova su se otvorila za Strahoslava. Iz

tame, iz svetla, video je povest univerzuma i Zemlje, samo svojim očima.
Video je Bogove Stvaraoce i budućnost, sadašnjost, prošlost. Video je
bezbrojne mogućnosti jednog te istog, video je ništavilo, tek kao senku,
kao izbor…

Da li je Strahoslav otkrio slobodu, ropstvo? Događaji koji su usledili

pokazali su povezanost između haosa i reda, između svetla i tame…

Imaginacija je zamrznula stvarnost Stoika. Odjedanput, svi su popadali,

kao pokošeni. Njihova kolektivna svest se odvajala u ličnosti koje su
tražile povode za beg. Zajedničko sećanje Stoika razbijeno je u deliće
iluzija i stvarnosti, u semena želja i nekih čudnih nagona. Njihova
hermafroditska tela odvajala su se na muško i žensko. Dok su gubili
povezanost sa Izvorom, izgubili su i sećanja… Slike sa kojima su
komunicirali, raspršile su se ka prvim jaucima kroz atrofirane glasne
žice, ljudi su postajali kao kamenje, drveće, senke…

U dahu Stoika, krila se zimogrožljivost nekog drugog, hladnog mesta,

potpuno nepoznatog…
Jedan od Stoika je počeo da spaljuje mrtve Stoike. Preneražen od truleži
mesa, kostiju i žila svog naroda, spontano ih je spaljivao na vatri od
oborenih stabala. Tako je i dobio ime, u slavu vatre koja je vraćala
negdašnji sjaj aura koje su Stoici izgubili, padom u materiju. Vatroslav je
primetio u svojim snovima senke, čudnih oblika, potmule i teške, kako ga
pritiskaju. Zato je izabrao vatru kao sredstvo da odagna te kreature kojih
se plašio. Vatroslav je svoj strah ubio tako što se pretvorio u vatru, iz
svog uma prizvao je svemirski plam od rasprsnuća svetla, i tako je
pobedio prve senke, poslavši ih na otvoreno, u kamen koji je počeo da
svetluca bojom žara. Duh Vatroslava postao je nada da ništa nije
izgubljeno, i da pobeda ima svoju cenu, a da je plaćaju oni koji je traže.

Univerzum, Bog, tražio je iskustva za sebe, stvaranja i uništenja, balans

između svega što postoji, da bi se sve iživelo u duhu Stvaraoca koji
otkriva sebe kroz druge...

U ovoj priči o Vatroslavu, gubitnici su bili njegovi potomci, oni su bili

pobeđeni od reptoidnih bića, i pretvoreni u robove. Ko su bili oni?
Bogovi, koji su otvorili mogućnosti za potomke Stoika, da se odvoje od
sebe i postanu materijalno čvršći, izrezanih gena i bez sećanja. Osvajači
koji su došli iz dubina selektivnog vremena, da uspostave svoju novu
koloniju na Zemlji, porobljavajući sve pred sobom, u borbama sa okolnim
narodima, koji su naseljavali druge planete. Tako i Stoici, behu prevareni
imaginacijom iluzija da mogu biti odvojeni od Izvora… Prvi život je bio
kao magija, nevin i prostodušan, nova iskustva koja su na njih navirala,
tražila su da iskuse bol, patnju i smrt…

Pravi Bog mora da iskusi smrt, a da ne umre, rađanje, a da ne izgubi

ništa od sebe, ni jednu misao, niti sećanje.

Delići Božanskog bili su u agoniji, tražili su put do doma. Nije ga bilo.

Tražili su utehu. Ni nje nije bilo. Nikakvo olakšanje u vremenskoj petlji,
zatvorenoj u čvrstini materije, nije se razlagalo, sve dok nije počelo da
umire…

Senke su čekale, žrtve, zamaskirane, uzele su bezbrojne oblike, hranile

su se svetlom koje su zarobljavale. Njihova oružja nisu imala imena, dok
ne beše čoveka prilagođenog da počne da plače patnju, i da svoje jecaje
pretvara u reči…
Drevni strah od nepoznatog izgubio je oblik, pretvarao se u bezbrojne
siluete smrti koje su tražile svoje žrtve na svakom mestu, u svakom
kutku zatvorene iluzije zarobljenog svetla, u mesu, žilama, kostima, u
telima Stoika…

Deo Bića Svetla su pala, namerno se stropoštala u bezdan odvojenosti

od svog Izvora. I nije više bilo svetlosnih kiša, već samo reka krvi kojom
se hranio zid tame…

Tako je moralo da bude, delo ima svoj plan - reče vremenski putnik…
Vreme sadašnje…

Negde, na početku dvadeset prvog veka…

Baš čudan san, ja kao Vojislav bio sam Stoik Vatroslav. Neverovatno,
ovo mi ne liči na san, kao da mi je podsvest otvorila hol vremena iz
nekih davnih eona.

Ovo je priča o vremenskom putniku, današnjem Vojislavu. Misaoni

fragmenti ove životne priče, nađeni su u elektromagnetnoj auri Zemlje, u
hologramskom zapisu o ljudskim bićima. Portal koji se otvorio, na mah je
otkrio jednu epohu u drugačijoj dimenziji postojanja. Viša bića, koja su
nekada nastanjivala ovaj realitet, sačuvala su ovu drevnu priču, kao
nadu, da i jedna duša, nikada nije izgubljena....
OGLEDALO

Ne čekajte na mene, idi kuda te srce vodi, jer nema nikoga do tebe ko
može shvatiti stvarnost i maštu... Ove reči su otišle od Vojislava, izgubile
su se u magli zvučne halucinacije. Na mesto oštrog zvuka, nastupao je
strah, izobličen jaucima iz dubine podsvesti, tražio je izlazak na svetlo
onog koji ga ogleda u sopstvenoj patnji.

Vojislav Ratarić je stajao ispred ogledala i pričao sa samim sobom.

Njegova razdeljena ličnost kupala se u obrisu koji se ispoljavao u
ogledalu. Samo ovom prilikom dozvolio je sebi da pronikne do onog
dela svoga uma koji se plašio za čovečanstvo. Taj strah ga je proganjao
i pratio u stopu. S njim je spavao i budio se, nije znao kako da ga
prevaziđe. Satima je gledao u svoj nepomični odraz u ogledalu, koji kao
da se otelotvorio u zastrašujućim rečima, koje su odzvanjale kao eho.

Kao što planeta Zemlja ima svoj početak tako ima i kraj. Kraj može biti
prirodan, nestankom Sunca njegovim umiranjem, rasprsnućem, ceo naš
sunčev sistem nestaje u apokalipsi svemirskog Sudnjeg Časa.

Oborenog pogleda, Vojislav reče - ja to znam.

Mogao je da govori samo kada skrene pogled sa svog odraza. Kroz

unutrašnju borbu, dolazio je do reči koje su ga budile i sve dok ponovo
ne bi pogledao u sopstveni odraz, kroz njegove oči nastavio bi se
unutrašnji dijalog.

Postupci čoveka, međutim, kao inteligentnog uma, mogu ubrzati proces

uništenja Zemlje. Velika je mogućnost da ljudska rasa satre samu sebe,
počev od oružja za masovno uništenje do biološkog i genetskog oružja
koje razara samu srž čoveka i prirode. Prenaseljenost Zemlje, prirodne
katastrofe ili one izazvane ljudskom rukom, lebde kao mogućnost
zamajca haosa, koji kada bi nastao ne bi se mogao nikako sputati sve
do uništenja svega, pa čak i same planete.

-Ne, ljudska bića nisu prirodno zla! Ne želim da verujem u takvu opciju,
ti...ja...
Razume se, ni opasnost od velikih nebeskih tela nije prošla, kao što su
mnoge rase nestajale pod udarima kometa i asteroida, kao dinosaurusi i
njihov nestanak zbog udara nebeskih tela. Samo jedinstvo zemljana
može doneti zajedničku odbranu od agresije iz Svemira, ma kakva ona
bila.

To bi omogućilo i naseljavanje drugih sunčevih sistema.

U umu Vojislava odigravala se neverovatna drama, pomisao na to da

smo mi sami i da je sve nastalo slučajno, za njega je predstavljala jednu
neviđenu laž koju je osećao samo intuicijom.

-Nemam dokaze, istina je sasvim drugačija…

Ako se ne dovedemo do samouništenja, pre umiranja našeg sunčevog

sistema, život će se nastaviti u nedrima prostranog Svemira. Ovo je
upozorenje, ako ne uspe - sve je uzalud.

-Da li se to možda već dešavalo?

Gejzir smrti samo što nije proključao da bi nestalo Zemlje, čoveka i

sećanje na njega.

-Ne, ne, ne... vidim sopstveni strah...

Revolucija ljudske svesti može doneti spas čovečanstvu, preobražaj

čoveka u milostivo biće, svesno i oplemenjeno znanjem, i ljubavlju koja
bi preobrazila svet nasilja u svet života. Ta revolucija polazi od
pojedinačne svesti ka kolektivnoj, nikada nije masa osvešćivala
pojedinca, već je ličnost svojim uzdizanjem plenila puk čovečanstva i
uzdizala ga ka savršenstvu.... Osvešćivanje čoveka je zaustavljeno
tehnološkom revolucijom koja brzo grabi i jede sve pred sobom, ne
prateći istovremeno i razvitak duhovne svesti čoveka, kao da je ova
prljava tehnologija potrebna za ropstvo i kontrolu.

-Ja se neću braniti od tih reči. Sve je predodređeno! Da li su to lekcije

duše? Revolucija jede svoju decu.

Priroda ne može više da ide na ruku ovako gramzivom čovečanstvu.

Pohlepa za materijalnim bogatstvima Zemlje dovodi do kolapsa celog
životnog ekosistema.
Samoubilačke namere zlog čoveka ogrezlog u uništenje sebe i prirode,
moraju se zaustaviti i promeniti. Sve je spremno za masovno uništenje,
nemoj da se zavaravaš da ćeš biti pošteđen.

-Ko? Pa ti si ja, zašto me napadaš. Ne vidim sopstvene ruke...

Toliko je raznovrsnog oružja stvoreno da je samo pitanje časa kada će

buknuti požar sveopšteg kraja. Tu je i osveta prirode, spremna da osvetli
obraz Zemlje. Sve je moguće. Uništavanje prirode, staništa životinja i
zagađivanje vode.

Nestanak životinja i ptica, nestanak šuma i širenje pustinja, zagađenje

reka i okeana, nestanak života u njima. Kažem ti, čovek je još uvek
zavisan od prirode i njen je deo, neopisiv je sled događaja ako priroda
bude uništena.

-Mi smo domaćini Zemlje. Gospodar se ne ubija radi sluge.

Na kraju, čovek postaje lovina čoveka u ljudožderstvu do poslednjeg.

Variranje temperature, otapanje polova, poremećaj godišnjih doba i
njihovo nestajanje, oluje i tajfuni usled nesrazmernog mešanja toplog i
hladnog vazduha. Nepredvidljive nevolje i nepogode na različitim
mestima. Pucanje Zemljine kore, erupcije vulkana, starih i novih sa
nezamislivim posledicama. Požari zahvataju naseljena mesta i prirodu.
Usled dima i praha nastupiće pomračenje Sunca. Potpuna tama i novo
ledeno doba.

-Vatra i led biće jedno, vidim svoju ruku u ledu...

Udar asteroida ili komete u Zemlju manifestovao bi se na dva načina:

potpunim uništenjem Plave Planete ili samo delimičnim i novim ledenim
dobom. Nastali bi razorni zemljotresi, menjanje Zemljinih polova.
Iskakanje Zemlje iz njene putanje i zauzimanje drugog mesta u našem
Sunčevom sistemu, poremećaj putanja i drugih planeta i meseca,
svemirski bilijar sa katastrofalnim posledicama.

-Odakle taj vatromet u mojim očima? Krvavim...

Sunčeve bure javile bi se kao okidači, kao talasi razaranja. Dogodilo bi

se rasprsnuće Sunca i uništenje njegovog sistema. Tu se ništa ne bi
moglo uraditi, nikakav zaklon se ne bi mogao naći. Jedino beg što dalje
u duboki svemir.
Naseljavanje Svemira je budućnost čoveka, tako jedino može opstati.
Naravno da postoje drugi naseljeni svetovi i druga čovekolika bića,
različitih svesti i tela.

-Mi smo posejani od drugih. Od sebe ne možemo pobeći, od naših

gospodara, da.

Preživljavanjem bi smo zadržali osobenosti naše svesti, tela i duha,

kulture i načina života koje smo tako teško stekli. Pred Zemaljskim
čovekom put je težak, postati drugačiji, odbaciti zlo i destrukciju,
pohlepu i zla dela, da bi baštinio i Svemir, a ne samo Zemlja da je za
čoveka spas. Milostiv i ljubavlju obdaren čovek biće primljen u porodicu
čovekolike braće neverovatnih moći i znanja.

-Da, ljubljeni smo mi kao njihove kreature, kao eksperiment.

Odbacivanje mržnje i prihvatanje ljubavi kao načela može spasiti svet. U

protivnom, kad-tad dolazi do poslednjeg rata, razlog može biti voda,
hrana, prenaseljenost, svetski diktator, greška u kompjuterskom sistemu
oružane velesile, invazija iz Svemira...

Koliko je oružja stvoreno, samo je pitanje dana kada će se izmaknuti

kontroli. Dakle, destrukcija najmonstruoznijim oružjem, od nuklearnog pa
do biološkog ubijaće ljude i prirodu. Rat dovodi do prestanka života na
planeti.

-Takva opcija u univerzumu nije retka.

Ljudska potreba za agresijom i samoodbranom oduzima mnogo zaliha

planete, sirovine se koriste za pravljenje oružja i spremanje za rat.
Bezbroj ljudi na Zemlji nema hranu i vodu i pate nezaštićeni od raznih
bolesti i prirodnih nepogoda. Zemlja bi se pretvorila u baštu i lepo mesto
za život, da nije ljudske pohlepe za vladanjem nad svima.

Najbogatije zemlje ništa ne čine da ublaže patnju miliona ljudi,

blagostanje im ide na uštrb prirode, zagađuju je i uništavaju do krajnjih
granica. Kao da je korporacijama u interesu da države zavise od
njihovog monopola, što je veštačko stanje izazvano ropstvom od strane
raznih bankarskih kartela, naftnih, zdravstvenih, ekonomsko-društvenih i
ostalih koji podržavaju sistem vladavine manjine nad većinom
čovečanstva.
-To su vladari, mali broj njih, koji ostale navode na poslušnost.

Virusi i neizlečve bolesti grozomornih konstrukcija, stvorenih bilo od

ljudske ruke ili mutacija u zagađenoj prirodi, desetkuju ljudsku populaciju
u najstrašnijim mukama. Konzorcijum smatra da ljudska bića u velikom
broju naseljavaju Zemlju. Istina je da njima trebaju poslušni ljudi da bi ih
lakše kontrolisali u jednom zatvorenom sistemu koji hijerarhijski vuče
poteze od strane malobrojnih koji vladaju svetom.

Genetika i novo oblikovanje čoveka i prirode otimaju se kontroli, menja

se genetsko nasleđe čoveka, izobličuje ljude, degradira i telo i um
čoveka. Stvara se mogućnost, u eri globalnog sela kakav je naš svet, da
jedan zao čovek ili grupa ljudi dođe u posed oružja za masovno ubijanje,
ili da oni sami stvore novo oružje kojim bi uništili planetu. Terorističke
aktivnosti bi služile za širenje straha među građanima, kao i dobar razlog
za ukidanje ličnih sloboda ljudi i napade na druge, za koje oni odrede da
ugrožavaju svetski poredak.

-Zlo ima narav da se skuplja u sebe, da se brani od drugih, da plače

tuđim suzama.

Nije nikakva tajna, govorio je Vojislav samom sebi, da je oružje spremno

i da se uveliko koristi kroz lokalne sukobe naroda, izmanipulisanih da
između sebe ratuju, kao i logori napravljeni za neposlušne i zarobljenike.

Pobuna veštačke inteligencije, super inteligentne mašine, usmrćuju

ljudsku rasu.

-Možda mi već živimo u jednom hologramskom, isprogramiranom svetu

gde je iluzija preuzela stvarnost u svoje ruke.

Tu je i moguća invazija vanzemaljskih rasa: kako dobrih i milostivih da bi

zemljane sprečili u samouništenju, tako i onih zlih i okrutnih, da bi nas
istrebili i od nas napravili robove, ili bi smo im jednostavno bili hrana!

-Glad smo poneli iz praznine, željni aspekata onih koje nemamo... To je

stanje Nepostojanja... deo Božanskog, pre-vremenog postojanja... pred
ekspanziju svetla... Big Bang...
A onda virusi iz svemira. Ako životni oblici dolaze na Zemlju u vidu
kometa isto tako može doći i smrtonosni virus.

-Mi smo sami sebi virus neznanja, agresori koji nikako da se skrase na
jednom mestu.

Religiozne sekte, apokaliptičnih svesti, stvaraju atmosferu Sudnjeg Dana

usled neke od katastrofa. Masovna samoubistva celih grupa ljudi i
naroda vidi se kao jedino rešenje da bi se izbegle patnje. Potpuna
duhovna i umna zapuštenost, kolektivna depresija usled urušavanja
ekonomskih institucija, neredi i nemiri dovode do masovnih pokolja i
pljački hrane i vode.

-Ima li još nešto? Bože, pomozi mi...

Nestanak vazduha, masovno gušenje stanovništva. Uništenje Zemljinog

omotača od strane čoveka ili od prirodnih ili ratnih katastrofa. Zraci smrti
iz dubine svemira. Rasprsnuće zemljinog jezgra usled proba novih
oružja ili svetskog rata.

Nuklearna lančana reakcija iz atomskih centrala obuhvata tlo i atmosferu

i Zemlja nestaje u eksploziji. Ledeno doba...

-Sećam se hladnoće kao iz groba, crvenog Sunca.

Kanibalizam se javlja kao poslednji stadijum svih katastrofa, prirodnih ili

onih izazvanih ljudskim činiocima. Žalosno je da čovek ne može da uvidi
šta ga sve čeka, ili ne želi da uvidi. Za čovečanstvo je najgore da
proždere sebe. To je najneplemenitiji nestanak i potpuna agonija koja se
ne može opisati rečima.

Nedostatak hrane, preživeli proždiru svoje bližnje i decu, rastrzaju

leševe izbezumljeni, od gladi grizu svoje udove i piju svoju krv i urin u
nepodnošljivoj žeđi. I tako dok i poslednji ne skonča i žalosna ljudska
sudbina se ne svrši.

-Ne, ne, ne, kao da oni to žele, kao da nikada nije bilo dovoljno patnje i
straha, kao da je ovaj realitet jedna farma, menza za ogoljenu smrt...
Nekontrolisano spajanje materije i antimaterije može ne samo da uništi
našu planetu već i naš sunčev sistem, može poremetiti cele sisteme
sazvežđa i doneti nevolje celom Svemiru. Eksperimenti sa putovanjem u
prošlost ili budućnost oslobađaju ogromnu energiju. Razaranje uzroka i
posledica, nivoi novih i starih dimenzija bitisanja nestaju ili se mešaju do
potpune neprepoznatljivosti. Mogućnost menjanja prošlosti i budućnosti
je klica iluzije, jednom promenjena prošlost ili budućnost menja sled
događaja, bilo da se to radi zbog dobra ili zla. Onda nastaje stanje slično
snu, sve je moguće i promenljivo, stvarnost nestaje. Ako takvo stanje
već nije proizašlo, verovatno se već desilo u prošlosti ili budućnosti.
Onda se svi nalazimo u središtu matrice jedne visoke iluzije, znači, mi
mislimo da postojimo a u stvari ne postojimo. U međuvremenu, stvarnost
je ipak dovoljno stvarna da se u njoj oseti bol i patnja. Svet koji oko nas
pulsira, primećujemo ga čulima kao visokorazvijenu maštu umova, koji
su samo obojili ništavilo. Taj predatorski svet čini sve da preživi u
materijalnim uslovima, njihovo božanstvo- materija za njih je i kraj i
početak. Tu vreme ne igra nikakvu ulogu. Sa ovakvim razotkrivanjem
stanja stvarnosti i iluzije, dolazi se do zaključka da ljudske jedinke ne
postoje i da nikad nisu postojale kao ličnosti koje su svesne vremena i
postojanja, ali ipak su dovoljno stvarne za ropstvo. Selektivnost vremena
baštini sadašnjost kroz sva dešavanja... Ostaje ovaj čas, trenutak
sadašnjosti koji je dokaz da smo u čauri promenjenih stanja. Ovim
takozvana smrt dobija novo značenje, postaje Otkrovenje i razotkrivanje,
oduzima iluziju i stvarnost ili je ponovo daje onom koji je nije shvatio.
Lekcije koje nisu naučene, životne lekcije, uvek će se ponavljati, već
viđenje postojanja biće kao sećanje iz nekih davnih epoha, potisnutih u
dubini večnih sećanja...

-Dokle više da sebi dajem lažnu nadu da i ne mora tako biti. A možda je
i sve zamršenije ludilom sna ili jave.

Ko bi rekao da je sve u časku tajanstveno i jednostavno, da smo u

jednom krugu gde se iznova ponavljaju jedne te iste stvari, koje uvek
izgledaju kao nove, ali to je zbog smrti, ona oduzima sećanje i baca u
zaborav, i to rade oni koji je kontrolišu i koji znaju da prikriju večno
znanje duše. Oni koji se probude i krenu svojim putem, ne mora da
znači da su na pravoj stazi.

Možda će neko ove reči promeniti ili izbrisati, ponovo ih slično napisati,
promene se dešavaju, možda će se tu i dodati nove reči iz nekih bočnih
dimenzija....
-Da li ti je ovo dovoljno, moj odraze koji upijaš strahote koje se mogu
dogoditi?

Upij sve strahove iz mene i zarobi ih u kristale stakla. I opet dalje, strah
me juri...

U slučaju opšte katastrofe, kada se Zemlja ne može odbraniti, nikakve

pripreme ne mogu da pomognu. U neminovnom kraju, predlažem sebi a
i ostalima, bez panike i samo smireno: Nastavi da radiš ono što si i pre
radio, samo lagano i bez žurbe, dočekaj smrt u miru i bez ikakvih
sećanja. U slučaju kada je ograničena katastrofa, bilo rat ili velika
prirodna nepogoda, predlažem, ovo se mora uraditi pre velikih nevolja:
Priprema za preživljavanje i obučenost, neophodna hrana, oruđa i oružja
za samoodbranu, vreće za spavanje ili lagani šatori za poneti. Da bi
zaštitio porodicu bićeš u velikoj prednosti ako budeš u pripravnosti i
spreman. Glavne stvari držiš spremne, samo obnavljaš hranu i lekove i
čekaš kao da se ništa neće desiti. Dobro je s vremena na vreme i
uvežbavati egzodus kako bi se što pre pripremio. Vrlo je bitno da što
manje ljudi zna o tvojoj pripremljenosti, za vreme nevolje svi će se
otimati o hranu i sklonište. Ako imaš dovoljno novca možeš napraviti
zemunicu, preporučujem, u nenaseljenim prostorima, što dalje od
naseljenih mesta. Sa fizičkim pripremama ide i spremnost svesti,
preživeće samo oni koji nisu zli i koji su čisti od zlih dela. Licemerima ni
pripreme neće pomoći da bi preživeli Veliko čišćenje Zemlje. Ne bih
voleo da se i jedno nasilje ostvari. Na žalost, postoje određeni znakovi
koji upućuju na sigurne kataklizme. Datum početka nevolja ostaje tajna.
Zavisi od nas kako bi se zlo moglo desetkovati i uništiti. Svako može
primetiti otpalost i sunovrat današnjeg čoveka, ka agoniji i destrukciji,
ka nemilostivosti i mržnji...

-Ovo je suludo, nema svrhe u ovom svetu koji se ruši čuvati krhotine. Da
mi je novi svet, a ne ovaj.

Nadam se preokretu u odsudnom času, buđenju milosti prema prirodi i

čoveku, ljubavi koja će spasiti svet i koja će nas uvesti u Doba
Prosvećenosti. Obrati pažnju na ljude koji donose duhovne blagoslove,
njih se čuvaj, jer su na oko mili i bezazleni a u duši su krvoločne zveri.

Pokušaće da obmanu, u poslednjim vremenima svi će govoriti: Eno,

tamo je Gospod! Ne hrlite za njima i ništa im ne verujte. Crkve i
religiozne grupe će svoje stavove promeniti drugim, izmenjenim
pogledima na istinu kako bi njima odgovarala za pridobijanje duša.
Najbolje je takve grupe izbegavati, u okrilju svoje porodice možeš
nastaviti negovati znanje.

-Ja sam deo Boga...

Nikada ne privlači pažnju da ne bi bio primećen i obeležen kao krivac,

svima će u to zlo vreme trebati grešnici na koje bi izlili svoj očaj. U
takvim nepovoljnim prilikama je najbolje glumiti odsutnost svojih pravih
načela, tako zamaskiran nećeš biti na oku vlastima i ostalima koji će
tražiti bilo čiju krv. Dakle, stražarite i čekajte vreme pobede dobra koje
dolazi kao lopov u noći. Nemoj da misliš da ono ne nastupa i da
mimoilazi tebe ili druge. Ako zloupotrebiš slobodnu volju, na sudbinu
nagomilavaš patnju i to je tvoj izbor...

-Da nije i malo nade ni reč ne bih prozborio. Pokreni se i čini dobro,
milost i ljubav! Moj odraze koji se ogledaš u vodi, staklu, u senci u kojoj
te nosim sa sobom i kada te ne vidim a i kada te posmatram na svetlu.

Vojislav Ratarić je posle ovih teških reči zamukao, odjedanput kako je i

počeo da priča tako se i zaustavio, kao da je stajao na ivici ponora sa
koga je pucao pogled u sunovrat. Ogledalo se ocrtavalo strahom pred
rasprsnuće...

Zurio je u sebe u okvirenim ogradama ogledala koje su se pružale kao

žilice kristalnog drveta, misli su mu se počele magliti od daha proroštva,
uvijale su mu se oko lica kao zmije puštene na slobodu. U njegovoj sobi,
vazduh kao da je bio sabijen duhovima koji su ga opsedali...

Odjednom, osetio je zujanje u ušima i u glavi, nepodnošljiv pritisak

obuzeo mu je celo biće, podigao je pogled ka ogledalu i na časak video
čudnu, reptilsku senku sa krvavim očima... Odblesak sa crnih krljušti
bacio je svetlo ka Vojislavljevim očima. Ogledalo je puklo u paramparčad
dok se on stropoštavao u agoniji neke nove ličnosti koja je preživljavala
pakao...

Prolomio se urlik, kao ranjene životinje a ne čoveka koji vodi rat sa

svojim umom na bojištu duše.

-Ne, ne, ne... To nisam ja! To nisu moji strahovi! To nije moj um! Ne, ne,
ne, ne...
Vojislavu se na časak učinilo da je video obrise čudovišta u krhotinama
ogledala. Kao reptilsku formu humanoida koji se ubrzo stopio sa
njegovim bezbrojnim licima.

-Ko je to u meni?! U mom mozgu su strahovi koji nisu moji! Ovo je iluzija
mog poludelog uma, ne, ne... Koji je taj naprijatelj koji me opseda? Koja
je moja prava svest?

Uzdrmani svet podeljene ličnosti bacio je Vojislava Ratarića na kolena,

rukama je udarao glavu kao da se bori sa avetima misli koje su sada,
potpuno drugačije, navirale u talasima. Sam i sa neprijateljem u sebi
počeo je borbu, suptilniju od svih borbi koja će mu slediti krv u žilama,
suze na licu...
SENKA

Ova isposvet je nađena u zapisima Vojislava Ratarića.

Probudio sam se jednog dana kada je noć uveliko tesala obrise senki
koje su navirale kao da su crna magla. Uzbuđen zbog tame, crnila koji je
dolazio odasvuda, zgrabih prvu promisao koja je lebdela iznad vatre i
koja se pojavljivala iza tuđih očiju. Ta promisao je bila o grabljivcu koji mi
je usadio verovanja, pogled i ophođenje prema drugima. On je bio
zamaskiran izvornim stvaralaštvom čoveka koga je smatrao
majmunolikom životinjom. U meni, ništa nije bilo a da nije bilo od njega,
istebljivača, koji se hranio sa samog izvora moje svesti, kao da je brstio
travu a ne mene koji sam se uzdizao i padao dok me je obarao na pleća,
kao životinju pred klanje. Moj vrisak je probio strah, samim tim kada sam
shvatio sa kime se borim, potpuno lagano oslonio sam se na praotačku
svest stvaranja, mojih predaka koji su ubijali Aždaje kao muve! Ta senka
koja je skakutala kao da je oslobođena teže, na kraju mi je pravila
hladovinu, jer moj pogled nije mogla više da izdrži. Svu težinu mog besa
mogla je da svari na tren, dok naposletku nije krenula da povraća
doživljaje koje je ukrala iz dremeža onih koji su se opustili. Moja
svakodnevnost se sastojala od žvakanja trenutaka i snova koje sam
materijalizovao kroz eteričnog dvojnika, moj brat blizanac mi je donosio
vodu Sveprisutnosti sa kojom sam umivao slepe oči da bi progledao dok
se zvezde pretvaraju u supernove, ili se sve urušava u crne rupe za one
koji nisu znali ništa više do samo za sebe.
Namera me je vodila pored Zenice Tame, ali kako, kako sam mogao da
prođem osim na vrhovima prstiju, na rukama. Senka mi je proždrala
nožne prste jer nisam bio dovoljno obazriv, samo su tabani ostali, bučni
u hodu koji su mogli da probude čak i druge dimenzije postojanja. Tako
je to kada si ratnik, na bojnom polju uvek ostaviš neki svoj deo. Zbog
prikradanja, jedanput sam se sapleo o sebe dok sam se podigao da
podignem srebrnu nit koja se oslikavala kao tunel. Ta nesmotrenost me
je koštala novog života. Sada sam se setio i pred Tamu sam izašao kao
invalid, to nije ono što mi je Pogled Tame podario pa da vraćam
osakaćenim.

Reče mi:

-Idi, nađi svoje delove kod saveznika koje sam ti poslala a na koje si
mislio da su ti neprijatelji! Podarila sam ti celinu sebe, zato mi vrati ono
što je moje! Ti nemaš ništa svoje; i tvoj um je moj um!
Pored mene mogu samo proći oni koji su svesni toga, da se ja hranim
samom sobom kao odbačenim delovima bila bih zadovoljna i mrvicama.
Ali ne, ja želim da sazriš kao voćka da bih tvoju slast straha inhalirala sa
uživanjem!

I tako, vratio sam se mom predatoru koji me je čekao u jednom skoku,

svezan u letu dok sam ga na kraju pogleda uhvatio kako mi pije krv u
zamci od sećanja, iznenađen tehnologijom elektromagnetnih polja,
vezah ga gravitacijom etra i materije za stub tišine...

-Kuda majstore? Ne batrgaj se tamom, moj si! Polako, umiri se, vidiš li
ovo svetlo od Velikog Stvaranja, nemoj da te spržim u večnom trenutku
kao što si ti sa mene skidao oklope kradom! Stani! Polako, ne želim ti
nauditi, samo želim da mi vratiš ono što si mi uzeo, hiljade godina
manipulacija, svu onu bol koju si mi prouzrokovao, da otpustim ka miru
savesti, večnog, sve što me tišti...

Senka, kada je pogledaš, ima svoj izvorni oblik, puna je krljušti, a lice
reptilsko, humanoidno, menja se i u druge oblike. Vidim joj pore kako se
skupljaju u grču dok usisavaju hranu! Fluidna, kao da je crna magla, ali
ipak sa oblikom i očima koje su crnje da crnje ne mogu biti! Hrani se
strahom, eterskom frekvencijom apatije, kada bi da podigne nož u
našem svetu, treba joj krv, plazma, dečje meso skuvano vriskom bola…

-Reptilu, pričaj ono što znaš, govori slikama da te razumem, u

strahopoštovanju evo, skidam ti oreol od tame koji si namakao kao
hladovinu od naše svesti. Suviše si se opustio, sapleo si se na
sopstvenu zamku i neću te pustiti. Ako treba postaću kao ti dok mi ne
kažeš slikama, šta se to dešava!

Ušao sam u njega svom silinom svetla, počeo sam da ga kidam ali on se
ponovo sastavljao i roptao, urlikom sam mu naježio oči dok je
podrhtavao skupljen na mome dlanu dvojnika.

-Hajde, cele mirijade tvoje braće su preko puta mosta, to je granica, vidiš
li bezdan primarne energije uspavane svesti, kamen, hoćeš li tamo
tvojom voljom, u reciklažu iluzije za novu stvarnost!? Kako ti nije jasno,
ovo je sada moj čas, jeli, koji ne postoji jer ću ga rastegnuti kao tvoju
crnu kožu kojom si obuhvatao plen dok ti se molio.
-Dobro, dosta je, ako me pustiš posle slika koje sam učaurio kao pauk
svoj plen, nitima tamnica, pokazaću ti jednu od istina na koju smo
zalepljeni, našom željom da vladamo univerzumima samo za sebe…

Istina nije samo jedna…

Došli smo iz nelinearnog svemira u praskozorje vremena, pobegli smo

od svetla gde smo izgubili jednu od bitaka da bi se balans ustalio;
nekada smo i mi bedili a i sada ćemo! Uskoro ćemo zaokružiti našu
farmu od ljudskih bića u ovom sazvežđu! Fizički svemir je naš Bog! On
služi nama za ekspanziju! A ti, ti si retkost zato što si prozreo svoj um
koji je u stvari moj!

Da nastavim, tvoji preci su nekada bili uzvišena bića, poznati, sanjači u

svim dimenzijama, puni znanja, ali ne i tolko fizički da bi spavali u
okovima materije. Potpuno naivni, dozvolili su da ih porobimo. Ništa
nismo uradili osim što smo im otvorili vrata zaborava, a hrana nam je
tako bila potrebna; ti ne znaš šta je glad, ona iskonska koja proždire sve
pred sobom dok i sebe ne proždere!

Energija je moć kojom se hranimo, mi sa one strane dobra, dok pravimo

scenarije kako da priđemo živinčetu u ljudskom obliku. Genetski smo
vas promenili, vašim svetlom smo vas ponovo kreirali da biste nam bili
roblje, da bismo vas silovali i ždrali vas kao i što vi to isto radite
životinjama. Naš grabljivi um smo vam usadili, sa lažnim religioznim
verovanjima, i postavili smo vam pastire od nas da kao stoka budete
mirni i krotki u oborima, dok kroz život prolazite oborenog pogleda
sputani materijalnim problemima. Novac je dokaz za vrednost ničega.
Vaš put buđenja duše pretvarate u kaljugu gde se kao svinje valjate,
nesvesni iluzije. Pasemo vas kao travu, kad izniknete, brstimo vas do
korena, sjajom vaše uplašene svesti opijamo se do iznemoglosti...

Tvoja svest je za mene postala gorka, postao si mi bljutav i sve manje

sam ti mogao nauditi, i to malo hrane što sam ti uzimao mi je postalo
odvratno. Hraneći se tobom, upijao sam i tvoje znanje u vidu frekvencije
postojanja, uzdizao si je ka svetlu koja me je pekla kao griža savesti! Šta
sam ti pre radio…

-Otvori se, u krajnjem slučaju možda ćeš mi biti kućni ljubimac kao što
su moji drevni preci postupali sa tvojom rasom. Ali ipak ne, ako budeš
potpuno iskren, pustiću te da samo jednim skokom, ako imaš snage,
odeš u preispitanje sebe i puta koji si izabrao. Nastavi…
-Meni si dodeljen pre nego što ćeš se roditi. Tvoji roditelji nisu ni krv imali
kako treba da bi bili kompatibilni i sa sigurnošću znali da ćeš se roditi
zdrav. Od samog početka pravio sam ti scenarije kao vrhunski režiser
kada pravi film. Okružio sam te ljudima niske frekvencije življenja, samo
da bi te iritirali i izvalačili energiju. Čak sam i tvoj sveti dan kada si se
rodio, pogazio krvlju i bolom tvoje majke. Izbio sam ti pogled na
stvarnost preciznim pogocima iluzija da bih ti umrljao pogled na svet,
suviše si bistro gledao i bio tih dok si posmatrao agonije ličnosti iz tvoje
porodice.

Dok sam te uvodio u bol, usađivao sam ti tamu kao jedini pravi san koji
ne treba da zaboraviš. Sve svakodnevne smicalice kojima si bio izložen,
služile su mi kao hrana. Ali prava gozba je nastupila kada sam te
sastavljao sa raznim ženama, oh, nisam više mogao da skačem koliko
sam se prejedao od tolke silne hrane! Taman kada si trebao potpuno da
se probudiš, ti si potpuno zaspao.

Jednoj si čak napravio i dete, a da nisi to znao, koje je došlo ubrzo, za

novi obor, oh, od mene je načinilo vrlo sitog predatora! Seksualna
energija je pravi užitak za mene, ti orgazmi i moć koju si gubio svakim
svršavanjem, od tebe je pravilo potpuno isceđenu voćku. Jednom sam
te spojio bićem koje za malo da te dokrajči brutalnošću i bezdušnošću,
iako je ponela to ime da bi se lažno zvala DUŠA! Divio sam se svom
ličnom umeću kako sam ti uspevao smanjiti auru i da od tebe napravim
skoro mrtvog čoveka.

-Ti, prokletniče, ukaljao si sve što mi se desilo u životu, vratiću svoju

potpunu moć polomljenih nogu i oružja bez savesti pred takvom
spodobom kao što si ti!

-Ne žesti se. Ti nemaš svoj um. Taj bes koji osećaš je moj bes i ti si
moja svojina koja pod mojim skutima lipsava dok te ne pretvorim u
crvljivi leš!

-Više nisam… Nemaš više čak ni nadu da možeš da se izvučeš, tvoj

balans ti je izmaknut ispod krljušti kojom si prekriven kao kakva gamad!

Napustio sam svoje telo, svesno držeći reptila zahvatom svesti u svim
oružjima da mi ne bi izmigoljio u drugi oblik, odveo sam ga na rub crne
rupe…

-Stani! Obećao si mi da me pustiš, zašto, zašto gaziš svoju reč?

-Kao što si mi rekao. Ja nemam svoj um, niti išta svoje. Ti to ubijaš sebe
kroz mene na takav način, da ćeš se u jednom od vremenski holova
preobraziti u onog koji će služiti drugima. U eonima ili vremenu lekcija ne
možeš da skreneš sa puta jer sada ćeš nestati da više nikada ne
postojiš ovakav kakav si to do sada bio...

Ti ubijaš sebe… Gravitacija tvoje svesti razložiće te na primarne

molekule… Jer sve isijava iz Jednote svega da bi tu Jednotu i služilo, na
bilo koj način, bilo kako i u čemu... god... da prebiva... uvek... i nikad...

Da li je to bio san ili stvarnost, Vojislav je duboko ulazio u sebe, u svoj

um, dušu, ništa nije ostalo, tek tamni trag iz njega gubio se ka horizontu
nekog novog ropstva ili slobode. Ničega nije bilo do iskonskog mira
zahvaćenog titrajem probuđene biti koja je slušala nepoznat zvuk
stihova...

I svi su podigli svoja lica u žrtvi ličnosti,

u nijednoj smrti se ne ponavljaju,
kao u rađanju kada izlaze iz sveta,
duhom za duhom
u noćnoj magli koja guši,
odbijeni od svetla
i sa ranama na rukama
kojima su dodirivali žar Sunca,
traže sebe i svoj muk
odbačen glasovima tuđinaca...

Prazan um, nema nikoga, praznina bez zvuka odnela je eho tame ka
zidovima svetla.

Novi dan u očima Vojislava, počinjao je kao prvi, sa svim čulima prirode
koja se rađala i nestajala.

Međutim...
BOLNICA

Rekonstrukcija događaja

Vojislav je nađen u šiblju pored reke, bio je sav isečen od delova stakla.
Niko nije znao kako se on tamo našao, mesto je bilo stotinama
kilometara daleko od mesta u kome je živeo. Nije postojao vremenski
okvir njegovog nestanka, međutim, izgledao je kao da je prošlo više
dana od kada je nestao. Bio je u potpunoj nesvestici, iako mu je telo
podrhtavalo u grčevima. Svet njegovog uma manifestovao se kroz
fizičko telo, bio je još uvek živ, na rubu smrti, na nepoznatom mestu...

-Da li ste vi Vojislav Ratarić? Molim vas, odgovorite! Da li ste svesni gde
se nalazite?

Vojislav je ležao u zatvorenoj sobi, tapaciranoj u belo, od tavanice do

poda. Nalazio se u ustanovi za lečenje umobolnih. Bio je u ludačkoj
košulji umrljanoj od skorene krvi i pljuvačke. Lice mu je bilo mršavo i
neobrijano. Oko očiju, upalih u lobanju, isticali su se tamni podlivi. Već
dugo nije ništa ni jeo ni pio pa su posledice bile vidljive na njegovom
telu, koje je sad bilo mršavo i iscrpljeno. Usne su mu bile ispucale od
žeđi, telo je podrhtavalo u groznici...

-Ko ste vi?.......... Gde se nalazim? Zašto sam vezan?

-Ja sam doktor Dušan Bratić, psihijatar. Nalazite se u psihijatrijskoj

ustanovi za teške slučajeve. Trenutno ste u posebnom, strogo
izolovanom odeljenju. Vezani ste da ne bi povredili sebe ili ljude koji su
tu da vam pomogu.

-Molim vas, dajte mi malo vode! Tako sam žedan!

-Ne smemo vam dati vodu, vaše stanje izmenjene svesti može da se
produbi. Ne znamo zašto je do toga došlo. Uskoro stižu analize vaše krvi
i snimci mozga, videćemo šta se desilo vašem telu i zašto je u njemu
došlo do promena.

-Molim vas!.... Ne mogu više da izdržim!

-Strpite se još malo. Da li se sećate nekih detalja? Na primer, neke

sitnice koja bi vam vratila sećanje?
-Ne!......Ničega se ne sećam. Vode...

-Policija vas je privela zbog ugrožavanja javnog reda i mira. Bili ste
izbezumljeni. Pričali ste o invaziji koja samo što nije počela. Govorili ste
o Crnom Suncu koje dolazi iz svemira, koje će uništiti Zemlju i ceo naš
Sunčev sistem, o asteroidima i Talasu Preobražaja koji će obuhvatiti
odabrane za viši svet od ovog, o nekakvim gmazovima koji upravljaju
planetom i zaveri koja postoji sa vladom iz senke.
Ljudi su se okupljali oko vas i sa strahom su vas slušali.

Vikali ste da je došlo vreme za oružanu pobunu, da oni koji se ne

promene i ne shvate sistem, ostaju i dalje u ropstvu, i iznova se vraćaju
na drevnu Zemlju kao novi početak istog, ili sličnog... Da li se sećate šta
ste pričali? Kuda ste krenuli? Da li neko zna za vaše planove, ili ste ih vi
sami izmislili?

-Ne sećam se ničega! Dajte mi malo vode! Ne mogu da razmišljam!

Svest mi se muti, slike u meni naviru, nisu dovoljne da od njih uobličim
dešavanja kroz koja sam prolazio...

U sobu je ušao asistent gospodina Bratića, nosio je lekarske nalaze i

punu flašu vode.

-Kako mogu da zaključim, vaše stanje se popravilo i više niste alergični

na tečnost. Daćemo vam vodu, mada još uvek nismo sigurni u vaše
ponašanje, gospodine Ratariću.

Dušan je zabrinuto listao nalaze, kao da još nešto nije bilo u redu.

-Hvala! Voda mi nije bila nikad slađa. Da niste stavili nešto u nju?
Mogao bih da je pijem danima, a da je se ne zasitim.

-Postoji problem Ratariću, u nalazima o skeniranju vašeg mozga nađeni

su vam tumori veličine oraha. Najverovatnije je to uzrok vašeg
neobičnog ponašanja. Tumori pritiskaju određene delove mozga, pri
čemu dolazi do nadražaja tih delova i do ekstremnih slučajeva u vašem
ponašanju, zavisno od toga u kom delu mozga je došlo do poremećaja.
Znamo samo to da deo mozga koji nije kontaminiran preuzima funkciju
uništenog dela. Mozak nastavlja da se prilagođava i da se bori za život
do poslednjeg neurona.
-Da li se tumori mogu izvaditi, a da ja ostanem živ?

-Ne znam! Ja sam psihijatar, a ne hirurg. Sigurno postoje rizici i mi

ćemo ih utvrditi ovih dana sa našim kolegama doktorima koji takve
hirurške zahvate rade skoro rutinski. Mi ćemo vas osnažiti i pripremiti
vaše telo za odlučujuću bitku protiv smrti.

-Odvežite me. Pustite me u otvoreni deo bolnice. Sada se dobro

osećam, nema više potrebe da budem u ovoj sobi vezan kao ludak.

-Na žalost, tek posle operacije bićete pušteni. Vaše nepredvidljivo

ponašanje ne možemo sputati, vrlo ste agresivni i u stanju ste izmenjene
svesti.

-Neću ni preživeti tu operaciju! Zavaravate me da ću ostati u životu!

Želite da eksperimentišete na meni!...... Da li je tako? To je zavera!......
Oduzećete mi život!...... Da li je tako!?

Vojislav je usplahireno ispuštao nerazumljive glasove. Počeo je da viče

na nekom nepoznatom jeziku. Trzao se i pokušavao da se oslobodi
stiska ludačke košulje.

-Dajte mu injekciju za uspavljivanje! Stanje mu se pogoršava. Moramo

brzo delovati ako mislimo da mu spasemo život.

Konzilijum lekara u slučaju Ratarića je održan hitno. Pozvan je vrhunski

hirurg za operacije na mozgu Milan Slavković. On je uvidom u Vojislavov
slučaj počeo ekspoze o Božjim tačkama na mozgu. Sastanak se
održavao u jednom od amfiteatara bolnice. Na zidovima su bile
osvetljene ploče za pregled snimaka mozga, na sredini se nalazio sto i
na njemu hrpa izveštaja i nalaza. Prisustvovali su Dušan Bratić i njegova
asistentkinja Nadežda Mirković, psihijatar.

Bio je prisutan i uvaženi Nebojša Vidosavljević, koji izučava

paranormalno kod pacijenata i još nekoliko lekara zainteresovanih ovim
slučajem. Tajanstvenosti nije nedostajalo u svemu ovome, zauzimanje
za život nepoznate osobe razotkriva mogućnost da ipak ništa nije
slučajno. Kao da su odnekud znali Vojislava, a i on njih.

Dušan im se obratio vrlo užurbano, u vazduhu se osećala tenzija.

-Drage kolege, čast mi je što mogu da učestvujem u spasavanju žvota
gospodina Ratarića. Ovo će biti vrlo teška operacija.

Delovi mozga koji su poznati kao Božije tačke, tačke spiritualizma, to

jest više duhovnosti, centri za iluziju i stvarnost, u stanju su da promene
ponašanje dotične osobe do neprepoznatljivosti. Mi još uvek nismo
sigurni šta se dešava, jer je osoba u takvom promenjenom stanju
sposobna za neverovatne mogućnosti, potpuno je nepredvidljiva.
Psihopatološki profili takvih ljudi su vrlo različiti, međutim, postoji jedan
cilj ka kome oni idu potpuno sigurni u sebe. Do sada nisam imao
operaciju tumora na mozgu koji se pojavljuju i nestaju nehotično. Po
pregledu snimaka vidi se da oni na jednom mestu nastaju da bi kasnije
nestali i pojavili se na drugom mestu na mozgu. Šanse da Vojislav
preživi su od 5 do 10 posto, ne više.

Na osnovu mog oskudnog iskustva, kada sam operisao levu stranu

slepoočnog dela mozga, kod jednog od pacijenata se u postoperativnom
toku pojavila vrlo jaka šizofrenija. To je bila šizofrenija sa autističnim,
vizuelnim i slušnim halucinacijama koje su ga potpuno odvojile od
stvarnosti. Na mahove bi uspostavljao komunikaciju sa okolinom i
prenosio poruke religiozne sadržine, razna nerazumljiva proročanstva iz
prošlosti i budućnosti. Drugi put je pacijent govorio na starosrpskom.
Brzo smo se snašli i reči snimili na diktafon. Jedan stručnjak za
vizantologiju i srednji vek je preveo reči starosrpskog na savremeni jezik.
To je bilo proročanstvo za bitku između srpske i bugarske vojske na
Velbuždu. Proročanstvo se odnosilo na mladog vojskovođu, sina kralja
Stefana Dečanskog, budućeg Dušana Silnog, koji je najviše doprineo
pobedi nad bugarskom vojskom. On je, kao što svi već znamo, bio
sledeći srpski kralj, a kasnije je krunisan za cara svih Srba, Grka i
Arbanasa u Skoplju. Nismo mogli ni da pretpostavimo da će izneti neke
podatke za čiju validnost se sad bore stručnjaci za nacionalnu istoriju.
Tu su bila i proročanstva koja nemaju potvrdu u današnjoj istoriji. Jedno
od njih se odnosi i na Dušanovu smrt. U njemu se proriče da će biti
otrovan, a mi smo učili da je umro od bolesti. Sa ove vremenske
distance mi to ne možemo znati. Zanimljivo je da je pacijent ispoljavao
vrlo jake emocije, kao da je i sam prisustvovao tim događajima. Posle
godinu dana on se oporavio i sada živi sasvim normalnim životom. Još
jedna zanimljivost je vezana za njega. On je pre toga bio ateista i
pripadao je ekstremnoj komunističkoj partiji. Posle oporavka postao je
vrlo religiozan, strpljiv i miran.
Napustio je partiju i posvetio se humanitarnim aktivnostima, ukazivao je
pomoć napuštenoj deci, starim i bolesnim ljudima.

Mi ne znamo šta će se desiti u ovom slučaju? Sada moramo da

odstranimo delove tumorom zaraženog mozga gde se nalaze. Ako ne
reagujemo brzo, smrt će nastupiti uskoro. Tumori će se proširiti na ceo
mozak, pri čemu će izazvati komu, a ubrzo i smrt.

Ovo je prvi put da vidim tumore kako se pojavljuju i nestaju na Božijim

tačkama u mozgu. Pretpostavljam da će postoperativni tok biti dug i
težak. Postoji verovatnoća da se on nikada neće probuditi. Telo će mu
možda biti priključeno na aparate za održavanje života, ali ako ne bude
promena i nikakvih znakova poboljšanja na mozgu, moraćemo da
isključimo aparate. Gospodine Vidosavljeviću, kakve se paranormalne
pojave mogu u ovom slučaju očekivati?
-Ja imam iskustava kada je oštećen određen deo mozga, a kod
Vojislava je cela situacija vrlo čudna i misteriozna. Kod jednog od
pacijenta se pojavila sposobnost telekineze u krugu od pet
metara. Telesna i umna snaga su bile izvan kontrole, u nekim
prilikama je bio kao automatizovan, vođen od neke sile. Kada je
ispoljavao agresivnost, znao je da demolira sobu u kojoj se nalazi
pa i da nanese teže fizičke povrede osoblju. Povređivao je i sebe,
kao da je on sebi bio kriv iz nekog razloga. Na kraju smo morali
često da ga uspavljujemo, nismo mogli da kontrolišemo njegovo
ponašanje. Stanje mu se pogoršalo kada je on, kako je rekao,
morao da pođe u misiju spasavanja sveta. Hteo je da skupi
određenu grupu ljudi neokaljanih grehom, sa kojima bi se sklonio u
nepristupačne predele da bi preživeli veliki, poslednji rat. Pre
dolaska Novog doba, koje bi, po njemu, nastalo kada se rat završi
porazom zlih snaga. Vikao je da zna gde se nalaze utočišta za
spas i da nama ne želi da otkrije mesta koja su predodređena za
izabrane. U međuvremenu, predskazao je događaje lokalnog
karaktera; jedan zemljotres manje jačine, mesto i vreme kada će
se desiti. Opisao nam je i jednu veliku saobraćajnu nesreću sa
okolnostima pod kojima se desila i ostalim podacima kao što su
broj mrtvih i povređenih. Posle tih predskazanja, koja su bila
stoprocentno tačna, sve nas je ostavio u nedoumici. Vremenom,
uspeo sam da mu se približim. Znao je sve o meni i mojoj porodici.
Kada sam ga pitao kako dolazi do takvih podataka i ko mu ih šalje,
odgovorio mi je da dobija vizije u obliku živih slika koje nastaju
samo kada je on u nekoj vrsti transa. Nama je sve to izgledalo kao
čista šizofrenija. Jednog jutra se nije probudio, ostao je u snu tri
dana.

Posle buđenja ničega se nije sećao, njegove vizije su nestale.

Dalje nije pozivao na svoju misiju. Potpuno se oporavio i posle
detaljnih pregleda pušten je kući kao zdrav.

Njegova porodica nije mogla da prepozna njegovo ponašanje. Ranije je

bio alkoholičar i vrlo nasilna osoba, zlostavljao je svoju porodicu. Radio
je u klanici kao običan radnik. On, ne samo da je dao otkaz u klanici, već
se odrekao alkohola, bez prethodnog lečenja. Potpuno je uskladio
ponašanje prema svojoj porodici i sada sa njima živi u harmoniji. Našao
je novi posao, tako da sada radi kao prodavac novina.

Dakle u slučaju Ratarića možemo očekivati slične faze u oporavku,

možda i intezivnije. Možemo očekivati i njegove paranormalne postupke
u vidu telekineze, još čudnijih vizija, telepatije, ogromne fizičke i umne
snage koji bi se pojavili posle operacije. A možda i neće doći do toga?
On se mora fizički izboriti za svoj život. Da li će uspeti da prevaziđe
komu u prvoj fazi oporavka - to ne znam!? Zapisaću svaku njegovu
viziju, nikada se ne zna da li će biti u pravu. Ja sam tu da otkrijem
njegove skrivene moći.

Razgovor je završen u neizvesnosti svih, pretpostavke nisu vredele za

konačan sud koji je čekao Vojislava Ratarića.

Vojislav je ležao i dalje vezan za bolnički krevet. Napokon, u njegovom

umu iskristalisala se slika o svetlu, o bljesku koji ga je povukao ka
nepoznatom, bestežinskom, tamnom tunelu.

Proročkih vizija se nije sećao, zato ga i nije napuštao taj osećaj već
viđenih događaja, isprepletenih, koji kao da su dolazili iz tkanja vremena,
iz nekih drugih vremenskih dimenzija. Nije se mogao oteti utisku, o
otmici od strane reptoidnih bića. Senka koju je savladao, nije bila sama...

Zvučni zapis, dešifrovan iz elektromagnetne aure Zemlje. Nađen pre

apokalipse.

SUBJEKT - V. R. 669

Tajni centar državne bezbednosti, odsek za paranormalno i praćenje

proročanstava osoba koje su pod nadzorom.

Mesto: atomsko sklonište, duboko pod zemljom.

-Agente R. 33. Da li je spreman izveštaj o subjektu- V. R. 669? Kasnite

kao i uvek. Sa nestrpljenjem očekujem šta imate da mi kažete?
-Uvaženi generale S. 1. Izveštaj je delimično spreman, misija još nije
završena jer je subjekt još uvek u životu. Njegovo stanje ulazi u završnu
fazu i sve je pod kontrolom. Ostaje da ispratimo događaj do kraja i da
zabeležimo, ako uspemo, početak Apokalipse.

-Molim, podnesite izveštaj o dosadašnjem toku istrage. I, molim vas,

budite određeni, nemojte ništa da preskočite, ni jednu sitnicu ili detalj koji
bi mogao da nam bude od velike važnosti.

-Subjekt V. R. 669 je prvi put primećen kod saobraćajne nesreće na auto

putu. Stajao je sa strane i posmatrao uviđaj policije. Drugi put je viđen
kada su vagoni sa radioaktivnim supstancama iskočili iz šina. Tada je
šteta bila vrlo mala. Za taj događaj mediji nisu smeli da znaju. Postojala
je velika opasnost da dođe do ekološke katastrofe neslućenih razmera.
On je sa distance posmatrao šta se dešava, pritajen. Uspeli smo da ga
neprimetno snimimo kamerom. Treći slučaj nas je već doveo u kontakt.
Naime, on je sprečio samoubistvo jedne devojke koja je htela da skoči
sa mosta u nabujalu reku. Uspeo je da je veže za ogradu mosta i
pozove policiju. Naravno, snimili smo taj događaj i on je tu ispao pravi
heroj. Njegova povezanost sa prethodnim slučajevima navodila nas je
na to da je on znao za njih, možda čak i učestvovao u izvršenju zločina.
Posle spasavanja devojke shvatili smo da su to njegova sigurna viđenja
budućih događaja. U prva dva slučaja on je bio na licu mesta da bi se
uverio da li su ona istinita. Već u trećem je pokušao nešto da preduzme,
stigao je ranije i spasao je život devojci. Saznali smo da je neizlečivi
narkoman i da je u tom trenutku doživljavala jaku apstinencijalnu krizu.
Posle puštanja iz bolnice skočila je sa desetog sprata zgrade i ubila se.
Za nju nije bilo spasa.
Subjekt, koga smo pratili bio je preko puta te zgrade, stajao je na
ivičnjaku trotoara podignutog pogleda ka vrhu zgrade, ispratio je žrtvin
pad uz stravičan jauk. Prišao je devojci koja je ležela u lokvi krvi i
prozborio: šteta, nisam uspeo...
Inače, subjekt se doselio iz jednog malog mesta u grad, iznajmio je stan
i tu je provodio dosta vremena. Za vreme dok je izašao da prisustvuje
samoubistvu devojke, naši agenti su ušli u njegov stan i postavili
prislušne i vizuelne uređaje za njegovu danonoćnu prismotru. Kasnije se
ispostavilo da to ništa nije vredelo. Od njega smo dobili poruku da on
zna za naše prisustvo i za uređaje koje smo postavili u stanu. Svaki
korak koji učinimo njemu ne može da promakne, čak i zamke koje mu
pripremamo. U poruci je još stajalo da on ništa neće dirati, da zna svaki
naš korak i da ga ne možemo sprečiti da to učini.
-Šta je trebalo da učini? Ne mogu da verujem da vas je primetio iako ste
bili obazrivi. Nastavi dalje.
-To je za nas ostala tajna do trenutka kada nije mogao da zaspi.
Zdravstveno stanje mu se pogoršalo, noćima oka nije mogao da sklopi,
bio je uznemiren i u stanju permanentnog straha. U mraku je plakao, a
njegovi jecaji su bili nešto najužasnije što je čovek mogao da čuje. Često
je ponavljao reči: Nemoguće! Zašto baš ja?
U sobi osim njega nije bilo nikoga, ali su se čula dva glasa. Jedan glas je
bio sigurno njegov, a za drugi nismo mogli da saznamo odakle dolazi i
koja bi to osoba mogla biti. Taj glas mu je naredio da mora odmah da
krene, ostalo je još malo vremena...
On je morao da se vrati u mesto odakle je došao i da pripremi egzodus
određenih ljudi, koje bi trebalo usput da prikupi. Glas ga je uveravao da
promene samo što nisu počele, da u prvom talasu gine većina ljudi na
zemlji, mnogo ljudi će naći smrt u raznim kataklizmama, što prirodnih što
izazvanih ljudskom i Tuđinskom poganom rukom, samo mali broj ljudi
preživeće razaranje sveukupne ljudske civilizacije kroz preobražaj svesti
i tela ka nekom novom svetu...
Taj glas je nastavio ovim rečima:.. Milost nestaje, mora se ispuniti ono
što je neminovno i što dolazi. Nestaje pravde kao načela božanske
ljubavi koja bi da preobrazi svet, koja bi da podari nove obrise stvaranja
i otvorila horizonte čuda čovekolikosti za ljudski rod koji je na pragu
samouništenja, barem njegov veći deo... Čovek se mora zaustaviti,
uništava planetu Zemlju za tuđ račun i mi tu ništa ne možemo učiniti.
Sklopili smo zavet “Žetva” sa Bićima Svetlosti, a ljudi i elementarna bića
prirode su deo tog zaveta.

U misiji preobražaja Zemlje i čovečanstva učestvuje ceo svemir. Zemlja

je deo beskonačne celine, ona prolazi kroz sopstveno Uskrsnuće ka
višem nivou postojanja...

Glas ga je i dalje nagovarao i požurivao. Subjekt V. R. 669 mu se žalio

na vizije budućnosti, da ne može da izdrži veliku količinu bola i patnje,
koje na njega naviru u talasima, sa različitim scenarijima iako je matrica
vremena ista. Razaranja i smrti kroz vizije su ga toliko opsedali da je
počeo da gubi razum. Glas ga je uveravao da mu je to sudbina i da
mora izdržati, da se on sam ponudio da u vremenima probražaja održi
frekvenciju svetla i pruži pomoć onima koji idu ka prelazu, koji su
kandidati za viši eterično-materijalni svet, da je to rizik koji je prihvatio iz
samilosti i da mora izdržati. Zemlja je u sudbonosnom trenutku; možda
će preživeti, a možda i ne? I mnoge druge Planete su uništene, pred
Zemljom su događaji od sudbinskog značaja. Sve je to na njega ostavilo
suviše jak utisak, u sebi se borio sa demonima smrti.

-Šta se dešavalo dalje?

-On je jednog jutra krenuo van svog stana. Besciljno je lutao gradom,
zaustavljao bi se na uzvišenjima grada i posmatrao zgrade koje su se
pružale u nedogled. čuli smo ga kako je kazao:

-Zar će ceo grad nestati u jednom od udara asteroida ili kometa? Zar će
svi poginuti?

Negde pred sumrak se zaustavio u parku, seo je na zemlju i naslonio

leđa na lipu, podigao je glavu ka krošnjama stabala i posmatrao ih. Malo
kasnije je legao na golu zemlju i tu je zaspao. Spavao je do ponoći.
Posle je otišao u stan, spremio je stvari, obukao se i tako obučen
ponovo zaspao, spreman da, kada se ujutru probudi, nastavi svoj put za
ehom spasa koji je odzvanjao u njemu. Rano ujutru je izašao iz stana i
uputio se ka autobuskoj stanici. Na šalteru je izvadio kartu za svoje
mesto R., a potom čekao na dolazak autobusa. Posmatrao je ljude kako
prolaze mimo njega, svako od njih je žurio za nekim svojim putem.
Odjedanput se trgao, počeo je da doziva ljude da ga saslušaju. Pričao je
glasno i usplahireno:
-Ljudi, ka našoj planeti jure nebeska tela velikom brzinom! Asteroidi za
sobom vuku senke smrti, to je invazija, oni nisu dobri i tu su da osvoje
Zemlju, iznova, po ko zna koji put! Spremite se da bismo otklonili nevolje
koje nas čekaju, spremite se za preživljavanje, za prelaz ka Novoj
Zemlji!

Ljudi su se oko njega okupljali i slušali ga, on je za njih bio lud. Nastavio
je dalje.

-Matični brodovi Lizard rase samo što nisu stigli, iako su oni oduvek tu!
Mi smo za njih hrana! Bukvalno dolaze po nas kao što i mi skupljamo
stoku sa pašnjaka za klanje! Njihovi predstavnici su i ovde na Zemlji, u
bazama ispod površine Zemlje nalaze im se staništa kao i u vojnim
bazama, na dnu okeana i mora... Sa tajnom vladom imaju dogovor-
usluge za usluge! Ali i oni će biti izigrani, niko ne ostaje pošteđen ma
bilo gde da se sakrije!

Ljudi, sve je laž što vidite i čujete! Uzmite znanje u svoje umove i
naoružajte se strpljenjem! Oni se spremaju da izazovu nemire na
veštački način, pre toga pokupiće ljude koji im odgovaraju kao ljudetina
za ishranu i kao robovi za poslove! Oni su zajedno sa Lizard bićima i
Sivima i treba im naš D.N.K-a za produžetak i ekspanziju njihovih rasa!

Video sam kako se hrane! Ljude drže u kontejnerima u kojoj je tečnost

za razgradnju, oni plutaju u toj tečnosti, upijaju ljudske sokove kao
sunđeri! Isisavaju životne sokove iz ljudi koji umiru u mukama! Tu su
bezrojni kontejneri, kao farme!

Oni su došli iz druge dimenzije i porobili su nas! Naša tela i umove su

izmenili da bi nas držali u iluziji! Gušterski humanoidi su se ukrštali sa
ljudskim lozama koje danas vladaju svetom, oni preko njih vladaju
zamaskirani ljudskom kožom i mesom! Njima ne odgovara da vi ovo
znate, sve ove promene koje se dešavaju u prirodi i u ljudskim
društvima, imaju za cilj podizanje tenzija da bi se ljudske emocije i
strahovi okrenuli ka određenom pravcu koji njima odgovara. Dolazi
vreme potpunog razotkrivanja!

Svedočim vam i molim vas: otreznite se i krenite u nepristupačne

planine, nećete imati vremena da spakujete svoje stvari i da se okupite
ako se odmah ne pomaknete! Zapamtite, nije bitan toliko fizički egzodus
koliko priprema za prelazak u viši realitet!
Ljudi su ga sa zaprepašćenjem slušali. Subjekt 669 se tresao u ekstazi
proroštva, reči su mu bile nestvarne i kao da ih ni on sam nije bio
svestan. Oči su mu odavale bes i zažagrenost, pokreti su mu postali
užurbani. Pokušao je da korača, a onda je pao na kolena i podigao ruke
ka nebu:

-Evo ih! Evo ih! Senke kometa i asteroida prekriće čovečanstvo! Vidim ih
kako se približavaju velikom brzinom! Brodovi tuđinaca putuju tim
talasom! Oni stižu, još njih, vidim divovska ljudska bića sa oružjima u
rukama za omamljivanje i dezintegraciju, oh pa to su Nefili, i oni se
ponovo vraćaju kao sluge Lizard rase...

Okupljeni ljudi su pogledali u nebo, nisu primetili ništa dramatično.

Oblaci su se skupljali na horizontu kao raštrkano stado, Sunce je sijalo
kao i uvek. Nikakvi asteroidi i komete i leteći brodovi nisu bili na vidiku.
Pogledali su u subjekta koji je počeo da se šamara, da se udara po
grudima, grebao je svoje lice i udarao rukama o tlo govoreći:

-Oh, vidim i Crno Sunce, našeg blizanca, obasjano na tren zracima

našeg Sunca! Vreme je u vremenu, izvana i spolja, selektivno, ono se
menja ili je fiksirano promenama od tuđinaca za njihovu žetvu, oni žele
da vladaju nama i na Novoj Zemlji!

U trenutku se uspravio, pogledao je u jednog čoveka koji je stojao sa

strane i posmatrao događaj.

-Evo ga! To je on u telu čoveka koga sada upravo gledam! Zašto ne

vidite ono što ja vidim? Njegovo reptilsko telo je učaureno u ljudsko, oči
su mu kao u zmije mambe, samo veće! Prekriven je krljuštima, na
prstima su mu kandže...

Mi nismo ništa primetili kod čoveka u koga je upirao prstom. Subjekt je

krenuo na njega, žustro i sa neverovatnom voljom da se bori sa nečim
što je samo on video.
Taj nepoznati čovek je ustuknuo nekoliko koraka unazad, pogledao je na
nekoliko ljudi oko sebe, oni su kao po komandi krenuli da zaustave
subjekta. Nastala je gužva koju je nepoznati iskoristio da nestane u
nepoznatom pravcu.

U međuvremenu, neko je pozvao hitnu pomoć i policiju. Ubrzo su stigli,

ali subjekta nisu mogli lako da smire.
Imao je nadljudsku snagu i borio se da se iščupa iz čvrstog zagrljaja
policije i medicinskih radnika. Na kraju su uspeli da mu ubrizgaju
injekciju za uspavljivanje. To ga je u potpunosti umirilo. Zaspao je
obliven hladnim znojem i maznicama krvi, na licu i rukama. Ljudi su
počeli da se okupljaju u velikom broju. Policija je nekako uspela da ih
rastera. Na mestu događaja lelujalo je besedništvo čudnog čoveka. Iako
su ga gledali sa nepoverenjem, morali su osetiti zebnju.

Ti ljudi nisu mogli da vide ono što su snimili sateliti, velike grupe
astertoida i kometa kao i letećih brodova tuđinaca koji su jurili ka Zemlji!
Oni ne znaju da su tajni vladari odavno znali za to i da su se pripremili
za nastupajuće događaje...

To bi bilo otprilike sve što se dešavalo u vezi subjekta V.R. 669 pre nego
što je odveden u bolnicu.

General S.1 je sve podrobo saslušao, zamišljenog pogleda. Negde u

mislima, znao je da se bliži borba sa entitetima koji vladaju ovom
planetom i koji još dolaze. Specijalne jedinice kojima je pripadao
stvorene su za ovakav časak koji upravo dolazi. Oni za vojne vlasti nisu
postojali, za vladu ili građanstvo koje treba da zaštite od nastupajućih
nevolja. U većoj slici svega toga on je morao naći svoje mesto, i sam taj
izbor se odnosio na to da se ne dozvoli manipulacija od bilo koga kada
nastupe događaji koji se neće moći držati pod kontrolom...

Vojislavljev aspekt svesti stopio se sa dva i više realiteta, vremenskih

petlji koje su Tuđinci menjali. Za njega je to bio jedan svet, jer njegova
podsvest nije egzistirala linearno, već selektivno. Na taj način je on bio
skakač u vremenu, to je bilo oružje njegove svesti u borbi protiv
hiperdimenzionalnih neprijatelja.

Da li će Vojislavljevo telo i duša, uspeti da pređu taj prag događaja ka

višem realitetu, pokazaće događaji koji nastupaju, skupljeni iz holova
vremena...

KOšMAR

Rekonstrukcija događaja

Nadežda Mirković je bila vrlo osetljiva osoba. Izgledala je lepo sa svojom

kratkom, plavom kosom koja joj je davala izgled nestašne osobe. Njene
su oči odavale blagost, njima je svaku osobu gledala sa istinskim
saosećanjem u kome nije bilo ničeg izveštačenog. Bila je određena da
bude prva osoba koju će Vojislav videti posle operacije tumora na
mozgu.

Operacija nad Vojislavom je sa tehničke strane, vrhunskog hirurga

Milana Slavkovića, uspela. Vojislav je već tri dana bio u komi.
Nepomično je ležao na postelji okružen uređajima za održavanje života.
U sobi je bio sam. Sobni prozor je gledao na istok, pokretni zastori su bili
malo odškrinuti, a sunčeva svetlost je padala ukoso i osvetljava bele
pločice na podu.

Već dva dana uređaji za praćenje Vojislavljevog pulsa i otkucaja srca,

kao i uređaj za praćenje njegovih moždanih aktivnosti pokazivali su
odstupajuće parametre koji ekstremno variraju. Njegovo nepomično telo
nije pokazivalo unutrašnja raslojavanja i borbu kroz koju je on prolazio.
U vazduhu je lebdela tenzija i iščekivanje njegovog buđenja koje se
moglo desiti svakog trenutka.

Nadežda je tih dana bila pored Vojislava, u strahu je čekala krajnji ishod.
Razmišljala je šta će se desiti kada on otvori oči, da li će uspeti da
komunicira sa njim i na koji način? U sećanjima se vraćala u prošlost, u
detinjstvo i mislila na oca koji ih je napustio kada je ona imala deset
godina.

To mu nikada nije oprostila. Razmišljala je o smrti koja uzima bližnje.

Bila je dete i nije znala ništa o okolini i ljudima sa kojima se tek
upoznavala. Sećala se mladosti ispunjene traženjem odgovora na to
večno pitanje: šta je to smrt i zašto uzima voljene na tako brutalne
načine?

Zato se i bojala da se veže za određenu osobu, plašila se emocija i

ljubavi koju smrt kad-tad oduzima od voljenih. Taj strah je bio jači od nje,
ma koliko da mu se suprostavljala. Izabrala je psihijatriju u nadi da će
naći lek i za svoju ranjenu dušu.

Na momente joj je bilo lakše kada bi videla beznadežne slučajeve. U

nesreće drugih mogla je smestiti i svoju bol, a da se ne primeti da je
njena.
To joj je na trenutke davalo utehu i samo učvršćivalo njen stav o svetu
kao o vrlo surovom mestu na koji ona nije mogla nikako da se navikne.
Sve osetljive osobe pa i ona kriju se od sveta da ih ne bi više
povređivao, od ljudi, od svakog u kome vide strah.

Negde oko ponoći, četvrtog dana od operacije, Vojislav je otvorio oči.

Nadežda je spavala u naslonjači pored njega, a lice joj je odavalo nemir.

Sanjala je protiv svoje volje. Vojislav je prvo pokušavao da pomeri glavu

levo ili desno i to je i uspevao na vrlo težak način. Njegova svest,
utrnula, budila se kako su mu se oči punile svetlom. Osećaj izgubljenog
vremena visio je u vazduhu. Iz tišine svesti probijale su se slike,
nepoznate, ubrzane, zaustavljene. Kao da je bio otsutan, a sada se
vratio kroz tminu u svetlo...

Sećanje mu se potpuno vratilo i napokon je bio onaj stari Vojislav od pre

svih ovih događaja. Pažljivo je gledao u Nadeždu, hteo je da je pozove,
ali je sačekao još malo. Odjednom mu se pojavila projekcija sna. Bio je
to san koji je Nadežda sanjala. Razotkrio mu se njen život koji je mogao
da sagleda kao film. Svi njeni strahovi u vezi sa ocem i smrću su isplivali
na površinu njegove svesti, a da ona nije znala da se to dešava.

Nadežda je sanjala je da se nalazi u mlakoj vodi do pojasa. Voda se

nalazila svuda oko nje, iako je bila u zgradi. Voda se slivala sa zidova i
kroz pukotine, žuborila je iz česme i talasala se, kako se ona kroz nju
kretala. Nešto je tražila, a da nije znala šta. Snovi su joj uglavnom bili
takvi, nikada u njima nije mogla da nađe mir i ono što je stvarno želela.
Ono što je tražila bila je harmonija koju u stvarnosti nije imala. Bio joj je
potreban mir sa voljenom osobom koju je težila da nađe i koja bi je
razumela. Vojislavu je sinula ideja da proba da svoju svest projektuje u
njene snove. To mu je uspelo odmah, stvorio se u vodi pored Nadežde.

-Otkud se ti pojavi? Ne znam šta tražim u ovoj vodi?

-Ja znam šta..... tražiš sebe. Voda je metafora za tvoj problem. Strah te
okružuje, a nelagodnost te preplavljuje do guše. Ponekad ne možeš da
dišeš od straha. Da li znaš gde se nalazimo?
-Ovo je stvarnost. Ne, ali ti ......... , ja sam bila pored tebe, kako si uspeo
da se stvoriš pored mene?
-Ovo je tvoj san. Ja sam se u stvarnosti probudio i video te kako spavaš,
jednostavno sam znao da mogu da uđem u tvoj san i to sam i uradio. Ne
plaši se, ne želim da ti naudim.

-To je nemoguće! To je potpuno neizdvodljivo!

Nadežda je udarala rukama po vodi, zidovi su se razdvajali i voda je

nadirala sve više. Njen strah je od njenog sna pravio košmar.

-Pruži mi ruku. Nećeš valjda da se udaviš u svom snu? Hajdemo sada u

moj san!

Nadežda je ispružila obe ruke, kao da se plašila da izgubi oslonac u već

izgubljenoj mašti svog uma koji se predavao drugom...

Njen san je počeo bledeti. Kovitlac bele svetlosti ih je obuzeo i poneo

velikom brzinom. Novi san se razbistrio i ukazala se slika Vojislavljeve
mašte koja je oblikovala nove slike. Pred njima se ukazala šuma
grandioznih stabala i krošnji. Drveće je bilo raspoređeno u skladnom
nizu. Zelena trava je bila kao tepih i kroz sredinu šume i sa strane su se
pružale stazice, od ukrasnog kamena, koje su vodile na sve strane.
Sunčevi zraci su probijali krošnje u raznim pravcima tako da je izgledalo
kao da je Sunce sveprisutno. Svetlost nije zaslepljavala, okruživala je
oaze hladovine stabala u igri svetla i senki.

U blagom povetaracu osećao se miris slatkastog tamjana pomešan sa

mirisom smole koja se očvršćavala na spojevima razgranatih krakova
stabala. U daljini su se dizale planine sa snegom na vrhovima koji su
svetlucali. Jedna stazica je vodila do malene rečice koja je tekla
kamenitim koritom. Na njenom dnu pesak je sijao i zraci su sa dna
stremili ka mirnoj površini vode koja se kretala lagano kao da će se
svakog trenutka zaustaviti igra mehurića vode i svetla.

-Dođi, idemo pored rečice, moram nešto važno da ti kažem.

-Gde se nalazimo? Ovde je predivno. Osećam tišinu i mir kako se u
meni bude. Zar je to moguće?

-Ovo je moj san u kome se odmaram od svih snova. To svako može da

uradi. Ja sam stvorio sva ova stabla i sve ovo što vidiš u mojoj mašti.

Malom vežbom pred spavanje može se uticati na snove. Ja pred svakim

utonućem u san zamišljam ove slike, koje sada vidiš. Svojom voljom
uspeo sam da svest naviknem da, kada utonem u san, to budu ove slike
odmora od svega. Još uvek nisam uspeo potpuno da ovladam snovima.
Kasnije, kako se bliži jutro, ovi snovi se menjaju i oblikuju slikama iz
podsvesti i svesti od kojih sam izgrađen kao ličnost.

U svakom slučaju, sada sam stekao vrlo veliku moć i tuđi snovi mi neće
biti strani. Sada mogu da vidim i misli ljudi i njihova osećanja. To i nije
baš blagoslov, jer ću se susretati sa raznim demonima koji opsedaju
čoveka.
Oni žele da saznaju vreme početka dolaska promena, mada to uopšte
nije važno sa kolektivnog nivoa, već sa ličnog i to zavisi od duša koje
budu spremne za preobražaj u datoj sekvenci vremena.

Zato me nadgledaju, a tebe su poslali sa namerom da saznaš datum

početka velikih nevolja. Oni ti to nisu rekli da uradiš da te ja ne bih
prozreo. Ovako nas ne mogu otkriti, mada nas nadgledaju njihovi
Vidosnovi. To su ljudi slični meni koji mogu da uđu u tuđe snove. Oni
čak i ubijaju u snovima i čine vrlo zla dela. Nama sam stvorio paralelne
snove da bih zamaskirao ovaj u kome se sada nalazimo. Imamo malo
vremena dok ne primete varku koju sam im oblikovao. Kada nas
razotkriju, polaze na nas u napad.

-Ko su oni? Šta žele? I zašto im je sve to važno?

-To su ljudi senke, i oni služe vladare tame i njihove sluge. To su Tuđinci
iz nekog drugog realiteta i za sada bolje da ne znaš ništa o njima. Svet
je u njihovim rukama. Oni su u savezu sa otpalima i sa njima imaju
dogovor da čine najzverskije poganosti kojima se hrane. Žele pobedu
zla i njihovo ustoličenje iznad čoveka i dobra. To je borba koja je počela
u duhovnim sferama i kojoj se približava kraj u ovim materijalnim
uslovima u koje su došli posle njihove pobede na eteričnom nivou nad
čovekom.

Ljudska bića su njihovi saveznici u ovom predatorskm svetu zato što su

poražena i stavljena u ropstvo svojom voljom i odabirom da vladaju
sebičnim željama. Doći će kraj i oni to znaju, zato sve čine da u ponor
povuku što više ljudi i bića svetlosti u njihov realitet.

Nadežda nije mogla da veruje u ove reči.

Unezvereno se osvrtala oko sebe u strahu od napada Vidosnova. Sve je
to za nju bilo novo. Ona je na racionalan način gledala na svet, bez
uplitanja u njegove velike tajne.

-Šta treba da uradim? Ne znam da li mogu išta da učinim, i sama se

osećam nezaštićenom.

-Verujem u tebe, svi smo mi jaki na neki način. Svako od nas može da
doprinese dobru. Moraš me izvući iz ove situacije. Ti nisi zla osoba i to
što si sada nesrećna ubrzo će proći. Potrebni su mi još jedan dan i jedna
noć da se oporavim. Budi pored mene. Donesi opremu za oživljavanje
srca, treba da ti bude pri ruci, jer moraš delovati brzo ako misliš da me
spaseš. Injekciju za kontrakcije srčanog mišića ćeš mi dati ako ne
budem davao znake života tri minuta posle prestanka rada srca. Ako sve
to ne uspe ja ću ostati na nivou etera na kome se vodi rat sa
otpadničkim silama. To je najniža ravan i u njoj prebivaju zle sile koje ne
mogu da se otelotvore.

Znao bih kako da se prebacim u ravan koja je za mene određena posle

zone obnavljanja i regeneracije, ali ja sam potreban ovde i to je moj plan
od pre inkarnacije u telo Vojislava. Zbog izgubljenog sećanja
svevremena, od kada postojimo kao stvorena bića u nemilosti smo ne
smrti, nego sećanja koje gubimo u porazima i pobedama nad samim
sobom. I jednu bitnu stvar ne smeš da zaboraviš: Ako me smrt uzme, ne
smeš im dozvoliti da mi uzmu telo. Obavestićeš moje roditelje o mojoj
smrti i gde se nalazi moje telo da bi mogli da dođu po njega. Oni će mi
uništiti mrtvo telo koje se mora razložiti na bilo koji način. Moraš me po
svaku cenu sačuvati, ili živog ili mrtvog. Odužiću ti se na svaki način koji
znam, samo da se izvučem iz ruku zlih.

-Ne shvatam zašto je mrtvo telo još bitno za dušu koja se ne nalazi više
u njemu?

-Zato što ga žele za replikaciju, osim što bi ubacili tuđinski entitet u

klonirano telo ili bi ga jednostavno pokretali za određene ciljeve, što bi
svakako stvorilo zbrku među ljudima koji me znaju i koji se spremaju za
preobražaj. Ipak se nadam da ću preživeti i taj napad.

-Šta? Oni su te napadali?

-Da. Neko se umešao poslavši svoje verne ratnike. Već su počeli da me

pritiskaju izvlačeći moju svest ka crnoj kutiji gde bi me smestili.

-Molim te! Opiši mi kako je sve to izgledalo!

-Prvo su me doktori u belim uniformama, prekrivenih lica, vezali za

operacioni sto. U moje vene su zaboli igle kroz koje je proticala tečnost.
Prolazili smo kroz hodnik i ja sam mogao da vidim samo mutnu svetlost
kako promiče plafonom. Ušli smo u operacionu salu, iznad mene je
zasvetlelo desetine jakih reflektora poređanih na okrugloj kupoli koja se
nadvila nadamnom. Oči su me bolele, zatvarao sam ih ali je svetlost i
dalje bilu tu, preplavila mi je celo telo i mogao sam osetiti njenu toplotu
kako mi se uvlači pod kožu. Ustima su mi prineli masku za vazduh,
maska je izgledala kao kod vojnih pilota koji lete na velikim visinama. Iz
nje je izlazilo elastično crevo koje je išlo do nekog aparata. Čuo sam
odsečan i dubok glas: Udahni duboko! Udahnuo sam snažno jedanput,
dvaput, triput..... osetio sam hladnjikavu gorčinu analgetika za
uspavljivanje! Brzinom svetlosti zastor tame me je udario kao teškim
maljem!

Kao da sam umro u trenu, ne mogu da ti opišem taj osećaj. Na mene se

sručila sva tama koja postoji u svemiru, crnilo bez očiju kao teg pritislo je
moju uplašenu dušu. To je trajalo nekoliko trenutaka, a meni su oni
izgledali kao večnost. Drugi pojam vremena je obuhvatao nastupajući
nadrealni doživljaj. Odjedanput sam se našao u visini plafona, video sam
sebe na stolu sa zatvorenim očima i bledog kao avet. Ljudi su se vrzmali
oko operacionog stola. Ošišali su mi kosu i obrijali mi glavu. Bio sam
ravnodušan na sve to. Hteo sam da im kažem da me ostave na miru.
Osećao sam se savršeno od kada sam napustio tešku tamu. Prošao
sam kroz plafon, drugi i treći sprat pa kroz krov bolnice. Padalo je veče.
Ispod mene je bio ceo grad. Plutao sam i lagano plovio nebom kao
kakav cepelin. Na horizontu su se pojavili crni oblaci i ubrzo sam ušao u
njih okružen mnoštvom mrtvih i živih Vidosnova koji su se borili do
iznemoglosti. Jedni su koristili svetlost kao oružje, a drugi, tamu koja je
gutala sve pred sobom. Svi su izgledali vrlo prozirno, kao hologram.
Tamni elementi su izgledali grozno i njihovi pogledi su odavali mržnju i
bes. Svetlosnih bića je bilo mnogo manje, ali su se oni uspešno nosili sa
demonima. Na jednog od njih je dolazilo stotinu otpadnika. Bio sam
zatečen, lebdeo sam u mestu i posmatrao bitku, koja bi mi, da sam u
telu, ledila krv u venama. Eksplozije su razlagale mnoštvo živih
holograma.

Primetili su me i napali kao kada oluja uhvati u vrtlog čoveka i ponese ga

do visina da bi ga stropoštala na tlo.
Nisam znao kako da se borim, otimali su se o moju životnu energiju i
prolazili kroz mene. Osećao sam vrlo jake bolove, kao kada te neko
bode hladnim sečivima koja klize telom stvarajući pukotine iz kojih izbija
svetlost. Sa horiznonta su dolazile diskolike letelice. Svetlosni Vidosnov
me je otrgao iz njihovog smrtnog zagrljaja, priljubio me uza se kao
uplašeno živinče. Dok je sve to trajalo nisam imao predstavu o vremenu.

Posmatrao sam kako moj zaštitnik od nas odbija napadače, kako pravi
male kugle od svetlosti koje mu izlaze iz ruku, očiju i iz svih delova
njegovog svetlosnog bića. Posle me je odveo do mog tela i ostao pored
mene. Kada smo se ponovo otisnuli u bitku, učio me je kako da pravim
svetlosne kugle i oko sebe diskoliki omotač koji je za nasrtljivce bio
neprobojan. Brzo sam savladao veštine, uspeo sam da svojom
energijom uobličim pucketavi talas svetlosti koji je zle držao na
odstojanju. Moć je izvirala iz mene, kao vulkan kada proradi, kao
erupcija. U želji da se osvetim, počeo sam da ličim na njih sve dok me
moj zaštitnik i učitelj ratovanja protiv bestelesnih demona nije umirio.
Posavetovao me je da ne rasipam energiju bespotrebno, to je napor i za
telo i za moju svest. Čak i kad ubijaš zle moraš se osećati saosećajno.

I oni su nekada bili svetlosna bića. Borba između dobra i zla nikada nije
prestajala, nekada bića svetlosti padnu u tamu, a nekada se, mada vrlo
retko, biće tame preobrazi ponovo u ratnika svetlosti. On je najopasniji i
najjači ratnik i biće koje je dotaklo i pakao i sjaj milosti koja ga je
izbavila. Moć preobražava tamu u svetlo, može da učini od zlog demona
sveca ako je u njegovoj tamnoj biti ostalo i iskrice svetlosti koja se nije
ugasila, mada, to je vrlo retko. Tako su se smenjivali događaji do ulaska
u tvoj san.

-Neverovatni događaji, pomalo sumnjam u tvoju priču, da nije sve to san

iz koga se još nismo probudili?

-Nemoj da sumnjaš!? Daću ti i fizički dokaz za sve ovo kada se

probudiš! Sećaćeš se svega, a iz nosa će ti cureti krv. To ću ti namerno
učiniti, da ne misliš da je sve to san i da mogu delovati i u stvarnim
uslovima.

-U redu je, nemam drugo nego da ti verujem.

-Ne smeš me razotkriti pred ostalima. Oni čekaju moju promenu da bi

mogli da je iskoriste za svoje sebične ciljeve. Ja ću glumiti potpunu
normalnost.

Kada vide da se u meni ništa nije desilo i da moj oporavak teče

normalnim tokom, otpustiće me kao bezopasnog. Moram se izbaviti iz
njihovih ruku. Predstoje teški dani za sve nas, a ni ti nećeš biti izuzeta iz
svega toga.

Nadežda je osetila strah od tereta koji će morati da ponese na svojim

nejakim plećima. Ona je sada potvrdila da je na strani svetlosti i da će
Vojislavu pomoći da se spase iz ove nezavidne situacije. Pozvaće
njegove roditelje, ostaće pored njega dok oni ne dođu i zaštite ga.

-Paziću na tebe, a i na sebe.

-Molim te! Uzajamno ćemo se pomagati! Oni će saznati za tvoju
promenu i pokušaće da ti naude. Ne bi bilo naodmet da se posle svega
ovoga skloniš i napustiš ih. Vreme je, sada se probudi... Zbogom.

San.

Stvarnost.

Istina stvarnosti

i sna.

Stvarnost.

San.

Istina sna

i stvarnosti.

U Vojislava je oduvek tinjala borba, i taj poriv za opstankom, podario mu

je moć, alatku svesti, da može da je koristi na putu preobražaja, ne
samo za sebe, već i za druge.
Između toga je stojala njegova slobodna volja kao i drugih, onih koji na
kraju svega, moraju da načine izbor, između zla i dobra, tame i svetla...

SUKOB MIŠLJENJA

U trpezariji bolnice, za jednim stolom, sedeli su hirurg Milan Slavković i

parapsiholog Nebojša Vidosavljević. U ogromnoj prostoriji njih dvojica
upravo su završavali ručak. Svetlo neonki lepilo se za pod koji je
čistačica ovlaš brisala sunđerom natopljenim deterdžentom, koji je širio
miris limuna. Kako su ljudi završavali ručak i ustajali sa svojih mesta,
prostorijom je odjekivala škripa stolica koje su strugale pod. U vazduhu
se osećao miris kuvane hrane i pite od jabuka. Gospodin Slavković je
izgledao zadovoljno, lice mu je bilo crveno, kao da ga je upravo oprljilo
sunce. Proćelava, crna kosa bila mu je na mestu i uredno začešljana.
Njegovo okruglo i crveno lice odavalo je jedrost i dobru formu. Iako je bio
malo debeljuškast, to mu nije smetalo da svoj posao radi kako treba.
Strast mu je bila hrana, voleo je dobro da jede. Često je bio na dijetama
koje su ga do besvesti uznemiravale. Zbog preciznosti u hirurškim
intervencijama i dugih trajanja operacija morao je biti u perfektnoj
fizičkoij kondiciji i vrlo bistre svesti. Bio je mladolik i niko mu ne bi dao
više od četrdeset pet godina. Sa druge strane gospodin Nebojša
Vidosavljević je bio pravi buntovnik. Sa svojih trideset pet godina niko od
njega nije očekivao detinjasto ponašanje. Ten mu je bio beo, a lice
četvrtasto, naočare, koje su ličile na lenonke, namerno je nosio iako je
dobro video. Ponekad je sagledavao svet i previše, svojim unutrašnjim
vidom. Smeđa kosa mu je padala preko ušiju i naočara, i često je rukom
prelazio preko čela.

-Baš je dobra ova pita od jabuka, ne mogu prestati da je jedem. Hoćeš li

još jedno parče Nebojša?

-Hvala, ne mogu više! Baš sam se zasitio. Hrana u ovoj bolničkoj menzi
ponekad je bljutava i odvratna da se ne može jesti. Sa pitama i kolačima
je malo bolje. Slatkiše dobro spremaju zato što i osoblje za spremanje
hrane voli da se ponekad dobro zasladi.

-Da, u pravu si. Kada sam gladan, u stanju sam sve pred sobom začas
da zbrišem!

-Dobro je doktore, dok vas služi apetit o zdravlju nema potrebe da

brinete, u to sam siguran. Kad vas gledam sa kakvim apetitom jedete i ja
dobijem volju da se prežderem ovom pitom koja velikom brzinom nestaje
ispred vas.

Milan je salvetom brisao usta i ruke, gledao je ispred sebe u prazno

posuđe koje je do skoro bilo puno hrane. Promenio je temu razgovora.

-Vojislav će sutra biti pušten iz bolnice na kućnu negu. Prošlo je pola

meseca od njegove operacije i on se oporavlja začuđujućom brzinom.
Da li si nešto primetio u njegovom ponašanju, neka odstupanja?

-Ne. Ono što sam pretpostavljao za njegovu svest nije se ostvarilo.

Normalno smo svi komunicirali sa njim. Čak me je u jednom trenutku
njegova normalnost uplašila. Tačno je znao za svakog od nas da pruži
odgovor. Nešto se desilo sa njim i on je svojim ponašanjem sve to krio,
čuva u sebi neku tajnu od svakoga.
-Sve je to čudno. Na snimcima njegovog mozga obe hemisfere pokazuju
veliku aktivnost u budnom stanju, ali i u snovima. Ponašanje čovekovog
mozga na taj način nije normalno. Njegovo delovanje je prilagođeno
situaciji, ne pokazuje ni agresiju ni mržnju prema bilo kome.

- Sada je miran i oči su mu blage. Jedna od medicinskih sestara koja ga

neguje primetila je kako je prožima pogledom. Kazala mi je: „Okrenula
sam se ka njemu i on se blago nasmešio. Njegov pogled kao da je
prodirao kroz mene, osetila sam se kao da sam naga. Brzo sam
napustila sobu i sklonila se od njegovog sveprožimajućeg pogleda.“

-Možda bismo trebali u ovom događaju naslutiti deo novih moći koje je
stekao, ili je to sve slučajnost. Šta ti misliš, Nebojša?

-Ne mogu da mu priđem, osećam promenu u njemu. Pokušao sam da

mu uđem u snove i nisam uspeo, međutim, kao da sam nesvesno
dobijao informacije u vidu nerazumljivih slika. Do pre operacije sam
uspevao da ga kontrolišem, ali od kada se iz nje probudio postalo mi je
nemoguće da ga bilo kako predvidim. Moji snovi su postali simbolični sa
arhaističnim motivima nekog novog sveta gde vladaju mir i svetlost. Ne
mogu da se, kao pre, uzdignem u astralne nivoe, sputan sam i vezan,
kao da je to za mene najbolje. U stvarnosti, imam osećaj kao da me
neko uhodi.

-Mi moramo pre njegovog otpusta kući podneti izveštaj o njegovom

oporavku. Od nas traže da opišemo svaku sitnicu u vezi s njim i da na
kraju predložimo da li da ostane i dalje u bolnici ili da bude pušten svom
domu?
Ja ću podneti izveštaj o svom radu i o svemu što sam do sada uradio na
slučaju Vojislava. Iako je sve u redu, moj predlog je da on i dalje ostane
na ispitivanjima. Dešavanja u vezi s njim su suviše sumnjiva da bih olako
prešao preko svega. Može nekoga ozlediti.

-Mislim da grešiš. Sve je u redu s njim. U mom izveštaju zalagaću se za

njegovu slobodu. Suviše ljudi je oko njega i plašim se da nije postao
eksperimentalna životinja!

-Gluposti! Uvek si bio protiv svih! Ni oko osnovnih pitanja ne možemo

da se složimo, a da se ne posvađamo!

Milan je pokazivao uzrujanost i žurbu. Do sada nije pokazivao neko

veliko interesovanje za Vojislavljev postoperativni tok. To je Nebojši bilo
vrlo sumnjivo. Primetio je u njemu nestabilna stanja svesti, koja nisu
dozvoljavala veru u paranormalno. Mislio je da ga pobliže ispita i sazna
njegove postavke o duhovnosti. Tim uvidom došao bi do zaključka na
čijoj je on strani. Mora ga isprovocirati.

-To nije zajednički izveštaj, ne moramo da se složimo. Ti si oduvek

gledao na čoveka kao na životinju, tako se i ponašaš prema svim svojim
pacijentima!

-Šta? Zar to nije tačno! Čovek je najkrvoločnija životinja! Ti samo

opisuješ neka stanja ljudske duhovnosti, sve je to za mene halucinacija i
ispiranje mozga! Sve je to evolucija ljudskog roda smislila i uredila.
Priroda je stvorila najsavršeniju životinju, čoveka! Završio si studuje
biologije i predavao si kao najmlađi profesor. Zar nisi i ti sam verovao u
poredak stvari koje su postavili priznati naučnici!

-Nekada sam i ja verovao u takvu glupost kao što je ta da je čovek

nastao od čovekolikih majmuna, nekakvom evolucijom. Mnogo je bilo
nerazjašnjenih teorija. Ali dok sam studirao mogao sam to da uvidim i
shvatim na jedan nepristrasan način. Vremenom, kada mi se izoštrilo
viđenje unutrašnjih i spoljašnjih simptoma jednog sveta koji nije
materijalan, shvatio sam da matrice evolucije ne dotiču vrste tela. Vrste
su nastale kao osobene, sa svojom jedinstvenom strukturom. One su
stvorene od viših entiteta, mislim, da je ljudska rasa hibridizovana, to jest
da je menjana veštačkim mutacijama; čak i u ovom vremenu u kome
živimo stvara se jedna nova rasa. Vrlo slično stajalište o stvaranju mi je
potvrdio i Vojislav.
Međutim, osnova za stvaranje ljudskih bića i jesu bili čovekoliki majmuni,
u njih je ušla duša i viša svest da bi kroz hiljade i hiljade godina mutacije
došli do današnjeg čoveka.

-Vrlo zanimljivo. Biolog koji više nije biolog, ali mu je to znanje bilo
potrebno da se okrene parapsihologiji. Dobro. Nastavi. Samo da znaš da
ja ne delim nikakvo zajedničko mišljenje sa bilo kim.

-Naučnici samo veruju u evoluciju, bez bitnih činjenica koje bi ukazale na

to da je čovek nastao iz prasupe, materije iz koje se ispilila prva živa
ćelija. Kako se ta prva živa ćelija usavršavala i prelazila faze od nižih
višećelijskih organizama do viših, od beskičmenjaka do sisara i
naposletku čoveka, koji bi trebao da je na toj lestvici vrhunac
evolucionog stvaranja? Dakle, po evoluciji bi čovek trebao da se
preobražava u sve savršenije organizme. Vekovi za čovekom govore
suprotno. On pada u destrukciju i u nesavršeni organizam koji je na putu
degeneracije. Zar to nije paradoks evolucije?

To je jedan dokaz da je čovek stvoren planom jednog savršenog uma.

Čovek je na početku možda i bio savršen, u nekoj drugoj realnosti, kao
misao ili svest, dok se nije dotakao pada kroz tela, za neka druga
iskustva koja je poželeo da oseti. Od tada samo pada kroz veliko
neznanje, otrgnut od sebe.

-Šta pričaš? Ne mogu da verujem tvojim suludim prihvatanjima nekog

uzvišenog uma i njegovog stvaranja. Ja sam naučnik i evolucija
dokazuje vrste koje su nastajale jedna iz druge.

-To nije tačno. Nisu se biljke i životinje razvile same od sebe. U genetici
nema dokaza da su iz jednostavnih organizama nastajali viši i savršeniji.
Da li fosili pokazuju da su biljke i životinje nastale od istih
praorganizama, ili sisari od nižih, kičmenjaka? Koji dokazi idu u prilog
za zajedničkog majmunolikog pretka i čoveka? Nema dokaza za tako
nešto. Ne mogu se na osnovu nekoliko skeleta i kostiju odrediti ti prelazi
među vrstama, kako vi kažete: karika kojih nedostaje! Još vam fali da
nađete nekog praiskonskog gušterolikog lemura sličnog humanoidu pa
da obznanite da je to ta karika koja nedostaje! Ali, ima dokaza o novim
rasama koje su se odjedanput pojavile na Zemlji. Na primer,
Neandertalci su nestali bez traga, kao da ih je neko namerno sklonio sa
Zemlje, u trenu povesti imamo današnjeg čoveka.

Neandertalci su egzistirali na Zemlji preko 5 miliona godina i ako je došlo

do sažimanja sa današnjm ljudskm rasom, to se desilo u vrlo kratkom
razdoblju od par stotina godina...

-Samo je pitanje vremena kada će se sklopiti slika evolucije. Kada budu

pronađeni još neki detalji koji nedostaju, mozaik će biti kompletan. Slika
je tu. Šta to nije jasno i iz čega se sve ne mogu crpeti činjenice za
evoluciju, kao prirodni proces, koji traje milionima godina! Odakle tebi
takve informacije, mora da te je Vojislav, a ne neki savremeni naučnik
podučavao!

Nebojša je klimao glavom potpuno usredsređen na sagovornika, gledao

ga je pravo u oči. Dok je pričao osetio je da Milan nikada nije imao
izgrađen svoj stav. Uvek je prihvatao merila naučnika bez kritičkog
osvrta na problem. Nije iskakao i skretao pažnju na sebe, ali je te
stavove branio.

- Da, da... Napad je najbolja odbrana. Uvek nedostaju neke krhkotine u

prošlosti za nešto što traje, po vama, milionima godina. Sve je to izgovor
za neznanje. Stvaranje svega živog nastalo je po njihovim vrstama.
Hoću da kažem da iza svega stoji nečiji plan da se otelotvori i opsedne
svet svojim postojanjem. Zar ne bi želeo da budeš biće stvoreno od
inteligencije? Zar to nisi? Ili si samo slučajnost kako ti želiš da misliš?
Ako bi se odbacilo verovanje evolucionista da je sve nastalo slučajno i u
dubokoj tami vremena, razbistrio bi se pravi poredak stvaranja i nastao
bi red koji nastaje iz haosa, red koji postoji odvajkada.

Kome odgovara da je sve nastalo slučajno? Palim i zlim vladarima ovog

sveta, slugama demonskog, njima pogoduju takve prilike. Ako bi
dokazali da nema Vrhunskog arhitekte onda nema ni greha, ni duše, ni
smrti. Tada je sve dozvoljeno, bez obzira na posledice. Ratovi i druga
zla dela ne priliče čoveku koji bi trabalo da zna da je uzvišeno biće,
stvoreno moćnom snagom neopisivog Postojanja.

-Bulazniš! Pričaš mi o zaveri demona i duhova! Možeš nešto da vidiš

svojim unutrašnjim vidom. Ponavljam ti, sve je to halucinacija tvog
mozga i ništa više. Naučna istraživanja lepo dokazuju da postoje prelazi
i mutacije organizama iz nižih u više.

-Gde su ti prelazi koji razblažuju oštre granice između vrsta?

Paleontologija izučava fosile, ne može razvrstati samo vrste u geološkim
slojevima zemlje.
Ne mogu se naći organizmi prelaza jer nema dovoljno geoloških
sendimenata koji mogu da potvrde stanovište evolucije. Mogu se naći
određene mutacije organizama, ali one nikako ne stvaraju više biće od
nižeg.

Određena mutacija nekog organizma može se ispoljiti budućim

preživljavanjem tog organizma, dok stariji umiru. To je vrlo retka pojava i
nastaje zbog promena ekoloških i drugih uslova koji dramatično menjaju
okruženje za opstanak bića.

-Ne želim da polemišem više sa tobom! Ja želim da verujem u evoluciju

bez drugih stavova jer to odgovara mom poslu. A ti budi religiozan ili šta
li si već umislio, meni je svejedno. Zbog tvog interesa napiši da Vojislav
mora i dalje ostati u bolnici i time da završimo raspravu.

-Ne, nikako, moj stav je da mora napustiti bolnicu. Sutra i ja odlazim.

Tišina je bila pobednik njihove rasprave. Stavovi se retko menjaju. Oni

koji veruju u slučajnost svega, ne veruju da su i oni slučajno nastali, a
onima koji veruju u plan stvaranja, slučajnost je samo maska.

Dok je bio u bolnici, Vojislav je izlazio iz tela, i kroz eterične kanale

izvlačio Nebojšu na pozornicu etera. Oni su na taj način komunicirali na
razne teme. Pošto je to bilo vrlo opasno po Nebojšu, on nije mogao
odmah da se seti tih razgovora, već su oni dolazili kroz njegove snove i
podsvest. Vojislav i Nebojša su pripadali jednoj većoj zajednici duša, i
znali su se još iz pre pada u tela....
Razlika je bila u tome što su oni to namerno uradili da bi Božanske
aspekte Svesti vratili kući kroz svetlo. Tako su jedino mogli menjati
sistem, ne spolja, nego iznutra...

I jedan i drugi, moraju se setiti svog puta, jer su im sećanja razbijena

kroz mnogobrojne prošle smrti i portale vremena, kroz koje su prolazili u
borbama sa Tuđincima, od svetla...

NEBO

Nestalo je električne energije u zgradi na sedmom, poslednjem spratu

gde je Nebojša Vidosavljević stanovao. To je bilo već treće stanište koje
je promenio za poslednjih mesec i po dana. U stanu se nalazio dušek na
kome je Nebojša spavao, plinski rešo za podgrevanje hrane i nešto
hrane u konzervama. Ostale sobe u stanu bile su prazne. Bio je
spreman sa jednim rancem da odmah pođe, ako ga ponovo otkriju. Prvi
put kada su ga napali u njegovom domu, na periferiji grada, jedva je
izvukao živu glavu. Imao je sreću da su izabrali noć kada je Nebojša
spavao. Pred sam napad u njegov san se pojavio Vojislav sa
upozorenjem da smesta napusti svoj dom ako misli da preživi. Tako je i
uradio. Brzo je pokupio najosnovnije stvari i krenuo što dalje od mesta
budućeg napada. U snovima mu je Vojislav dao nagoveštaj o njihovom
budućem susretu. Javio mu se sa vestima o mestu gde je i kuda da
krene; do tada će se skrivati i čekati na znak za polazak.

Nebojša je pogledao kroz prozor. Okolne zgrade su bile osvetljene. Brzo

je izašao na vrh zgrade, spustio se požarnim stepenicama tri sprata,
prebacio se na zgradu sa manje spratova. Bežao je bezglavo od
neprijatelja koga nije video, ali ga je osećao u svome strahu. U sebi je
razmišljao: šta mi je sve to trebalo, zašto sam se upleo u sve ove
događaje na tajanstven način? Zašto im je moj izveštaj o puštanju kući
Vojislav Ratarića predstavljao problem? Možda misle da sam sa njim u
nekom dogovoru, šta li je? Moram otkriti šta Vojislav smera? Ako mi se
uskoro ne javi moraću da ga potražim, mada bi to bio rizik i za njega i za
mene. Osećam pritisak nevidljive sile koja deluje na moju svest. Slike iz
snova se probijaju ka stvarnosti. U tenziji od iznenadnog napada
izoštrio sam čula, spreman da se skrivam od svakog.

Nebojša nije imao mnogo prijatelja na koje bi sigurno oslonio. Njegova

generacija ga je odbacila zbog čudnovatih vizija, znao je o svim svojim
prijateljima sve i oni su ga se zbog toga plašili. U Nebojšinom društvu su
se osećali nelagodno, mada je on sve okretao na šalu. Ali, iako svaki
čovek prolazi kroz određene dramatične situacije u životu, njegova
upozorenja nisu shvatali ozbiljno. Kada bi se desila tragedija nekom od
njih, bezrazložno bi ga optuživali, zašto nije mogao ništa da uradi da bi
pomogao nekom od drugara. Blagoslov, da može unapred videti
određene situacije, pretvorio se u zlu kob. Znao je da se događaji
menjaju i da su fluidni kao i samo vreme.

Bio je odbačen, a on je to i znao. Takvo saznanje nije mu dalo mira i

zato se unapred plašio budućih susreta sa poznatim ljudima. Njegov
otac Dragomir ga je sam othranio, a majka Nevena je umrla na porođaju
usled komplikacija. Čudo je bilo da je i on preživeo, zato mu je i otac dao
ime Nebojša, on je bio dar samog neba.

Otac se nikada više nije ženio. Pazio je na sina, iako je znao da mu je

potrebna majka, plašio se sebe i patnje da sinu ponovo ne naudi ako
ponovo osnuje porodicu. Nebojša nije imao potpuno usamljeno
detinjstvo. Dragomir ga je često ostavljao kod bratovljeve porodice koji je
imao tri sina i dve kćeri. Bogoljuba, Ognjena, Dušana, Mirjanu i Ljiljanu.
Oni su Nebojšu prihvatili kao člana porodice. Kada se sada seti
detinjstva, to mu je bio najneviniji i najlepši deo života. Oni su živeli na
selu i tu je Nebojša zavoleo prirodu. Često je znao da se iskrade i da
ode u obližnju, gustu šumu. Lutao bi stazicama i uživao u tišini i
usamljenosti. Jedanput je okasnio i tama ga je uplašila. Zaustavio se
kod jednog stabla i u strahu ga zagrlio, bio je preneražen do beznađa,
dozivao je oca i polubraću. Našli su ga tek ujutru kako spava u podnožju
stabla, spokojan, prekriven lišćem i granama, kao da mu je stablo čuvalo
san u kome se nalazio. Od tada se Nebojša postepeno menjao,
prihvatao je nadrealno kao stvarnost u koju su samo odbrani ponekad
mogli biti porinuti.

Jedna osoba mu nije davala mira, Nadežda Mirković je na njega ostavila

utisak iskrene osobe. Znao je da nešto krije, njeno se ponašanje
menjalo kad god bi se on pojavio blizu nje. Kada su se upoznali sve je
bilo u redu. Setio se da mu je pričala da živi pored glavnog, centralnog
parka u gradu. Tu joj se sviđa, okruživala ju je priroda usred grada. To je
veliki prostor da bi je našao. Nije znao u kojoj je zgradi, ali imao je
osećaj da je tu negde, vrlo blizu. Vredelo je pokušati. Drugog izbora nije
bilo.

-Nebojša, šta radiš u ovom parku već dva sata?

-Nadežda, otkuda ti? Kako znaš da sam ovde izvesno vreme?

-Stan mi se nalazi sa istočne strane parka i na njega gleda celom

dužinom. Primetila sam te i u prvi mah sam pomislila da si samo u
prolazu. Seo si na klupu i nisi ustajao. Rešila sam da izađem i da ti se
javim. Prošlo je dosta vremena od našeg poslednjeg susreta u bolnici.
Tražila sam te ali niko nije znao gde se nalaziš, telefon u stanu je zvonio
danima ali na njega se niko nije javljao.
Mobilni ti je bio isključen. Kao da si u zemlju propao. Pomislila sam da si
napustio grad nekim poslom.

-Morao sam da se krijem, u strahu sam za svoj život. Do mene stižu

pretnje i one se odnose i na tebe. Setio sam se gde živiš, ali za adresu
nisam znao. Došao sam u park vođen unutrašnjim glasom u nadi za naš
susret. Treba mi tvoja pomoć.

-Ja sam na odmoru već osam dana. Za dva dana se vraćam na posao.
Kako da ti pomognem?
-Treba mi odmor, umoran sam i neispavan. Vojislav Ratarić ima poruku
za mene, njegovo javljanje očekujem ubrzo.

-Znala sam! Ti si od početka bio zajedno sa njim. Jedino je tvoj izveštaj

bio različit. Ti si jedini bio da se Vojislav pusti bez ikakvih uslova.

-U redu je. Nisam bio sa njim, ali je tako ispalo. Sada to više nije važno.
Naši životi su ugroženi. Moramo napustiti grad. Predosećaj me nije
nikada izneverio. Dešavanja idu ka strašnim ispunjenjima, za šta ja
nemam reči.

-Kako da verujem tvom predosećaju? Ti si razumna osoba, promenio si

se od našeg poslednjeg susreta. Pogled ti je usplahiren i stalno se trzaš
u strahu da neko ne naiđe.

-Ne smeš da se vratiš na posao! Taj prvi dan posle odmora ti je i

poslednji. Jedno je sigurno, tvoje ubistvo je isplanirano za prvu priliku
koja im se ukaže.

-Šta da radimo? Da li smo zajedno povezani u ovim događajima? Zašto

si izabrao mene?

-Imam plan. Spremi osnovne stvari za put i nešto garderobe. Ujutru

polazimo do jednog sela gde sam proveo deo detinjstva. Tamo je dom
mog strica Gradimira. Odlazimo iz ovog grada na jedno određeno
vreme. Ljudske sudbine se povezuju na tajanstvene načine. Ti si
izabrala mene kada smo se upoznali, nije to bilo nesvesno. Sada,
nemam nikoga osim tebe u ovom gradu. Takođe, veruješ Vojislavu jer si
ga dobro upoznala, on je neverovatan u bilo kom smislu...

Zavladao je muk. Nebojša je zadržao pogled na Nadeždinim očima. Reči

koje je izgovorio ustreptele su u njoj. Nekome je na trenutak bila
potrebna i napokon se osetila željenom. Za nju je Nebojša bio skoro
nepoznata osoba, njegova molba da mu pomogne i briga za nju ulivala
joj je poverenje u njega. On nije zao, paranoičan je, ali za to sigurno ima
dobre razloge.

Sumrak je odneo senke drveću dok je na horizontu Sunce odlazilo sa

poslednjim zbogom danu. Nadežda i Nebojša su istovremen pogledali u
nebo. Desetine belih linija ocrtavale su čudan prizor koji se stvarao iznad
njihovih glava. Nebo, pretvoreno u rešetkastu maglu, širilo se i stvaralo
oblake sjedinjene neprirodnom pojavom.

Ljudi su pored njih žurili. Oskudni mir koji je vezivao zaustavljeni vazduh,
skrivao je ćud mikronskih razmera...

MEĐUVREME

Prošle su četiri godine otkako je Vojislav otpušten kući kao zdrava

osoba. Njegovo celokupno ponašanje je promenjeno. Svest mu se
polako vraćala u normalno stanje. Ponekad, doživljavao je stanje
izmenjene svesti, kao povratak u proroštvo sa vizijama iz budućnosti ili
prošlosti, kao različite sadašnjosti. Izgubio je dar da može videti tuđe
misli, dok mu se instikt izoštrio. Ostali su mu samo snovi. U retkim
prilikama uzdizao se na više nivoe sna, uglavnom pred neki veliki
događaj koji bi doneo nevolju. Telo mu je padalo u drhtavicu, svest u
trans. Pojavljivala bi mu se bol u kostima kao kod reumatičara koji mogu
predvideti vremenske nepogode. Nije se brijao ni šišao skoro tri godine.
Duga kosa, koju je vezivao u perčin, i duga gusta brada davale su mu
izgled sveca, kao da je upravo sišao sa neke ikone.
Njegov otac, Svetolik Ratarić je izgledao potpuno drugačije, uvek obrijan
i sa kratkom kosom, delovao je uredno. Svetolik je svoju penziju odavno
zaslužio kao administrator u lokalnim organima uprave u mestu gde je
živeo. Vojislavljeva majka Anđelka, tiha i nenametljiva žena, okruglog
lica i blage naravi, uvek je pazila na svog sina, jer je znala da je vrlo
osetljiv. Svetolik je upoznao Anđelku na čudan način. Na sahrani svog
prijatelja koji je poginuo u teškoj saobraćanoj nesreći, kada je ispred
njegovog auta istrčalo dete. On je naglo skrenuo u levu stranu, kako bi
izbegao dete, udario je u betonsku ogradu i na mestu je ostao mrtav.
Anđelka je bila sestra njegovog prijatelja, i tek što su se bili upoznali.
Neobjašnjivo su se zbližili za kratko vreme. Posle dve godine
zabavljanja, oni su se venčali sa jakom verom u svoj zajednički život ka
neizvesnoj budućnosti. Ali, ni jedna prava sreća ne ide bez nesreće.
Prošle su godine i oni nisu mogli imati dete. Obilazili su razne
medicinske centre i tražili pomoć. Anđelka je svakim danom plakala za
detetom i to je Svetolika dovodilo do ludila. Ispostavilo se da su oni
zdravi, ali iz nekog neobjašnjivog spoja njihovih gena, nisu međusobno
mogli imati dete, dok su sa drugim osobama mogli. Svetolik je Anđelki
predlagao da se rastave, ako ona to želi. Oni su se iskreno voleli, bez
jedno drugog nisu mogli čak i da su hteli. Ljudske sudbine se nekada
vezuju do smrti i oni su to znali. Rešili su da ostanu zajedno do kraja
svog života makar nikada ne imali decu. Svetolik je verovao u čudo ali
kako su godine prolazile sve više se osamljivao i povlačio u sebe.
Literatura mistične sadržine sve više ga je privlačila. Jednoga dana, u
biblioteci, među prašnjavim knjigama, naišao je na Velesovu Knjigu.
Tada se setio da je tu knjigu prvi put pročitao u čudnim okolnostima i da
se njome nije baš mnogo oduševio.

Sada je bilo sasvim drugačije, svete reči su u njegovoj svesti budile

nadu i ulivale mu samoupozdanje.

Priča njegovih predaka i način života u njemu su probudili neverovatn

genetsko nasleđe. I tada se desilo čudo! Anđelka je zatrudnela u
četrdeset petoj godini života. Lekari nisu mogli da veruju. Govorili su:
čak i da iznese trudnoću do kraja, postoji mogućnost deformiteta bebe.
Sve je proteklo normalno. Anđelka se porodila i donela na svet zdravu i
živahnu bebu, Vojislava. Nisu želeli da dete krste po hrišćanskim
običajima. Zahvalnost im je bila neizmerna kroz božanski promišljaj
starog rodoverja svoji predaka. I od tada su još više postali smireniji i
opušteniji. U porodici je vladao savršen mir duhovne ekstaze kojoj je
Vojislav od rođenja učen. Na Vojislava nikada nisu povisili glas ili ga
udarili ako napravi neki nestašluk u igri. Njihova želja je bila da on
postane mistik, na taj način bi Božanskom vratili ljubav, koju je prema
njima iskazala kao dar u vidu Vojislava, a oni ljubeći sina kao od Boga
datog blagoslova.

Vojislav je bio povezan sa univerzumom na tajanstven način. Kada je

odrastao, često je sa ocem komentarisao i raspravljao o raznim
duhovnim istinama iz različitih religija. Najviše ga je iritiralo što su svete
reči zamaskirane metaforama straha i konfuzija, što se istina na razne
načine meša sa lažima. Duhovne institucije, kao što su crkve, u njemu
su budile odbojnost i zgražavanje. Vojislavljeva duhovnost bila je više
lične prirode i to je za njega predstavljalo najveću intimu duše koju
svestan čovek u sebi nosi. Reči istina su zaboravljene i prognane iz srca
vernika kroz nerazumljive ceremonije i običaje, kao i strahom od
nepoznatog i Božanskog koji je bio svuda, ali ne i u mislima vernika. Za
njega je duhovnost bila njegova duša u srcu, Božiji Hram, njegovo
sagledavanje sebe, kontemplacija i znanje pojedinca. Za svet su
predstavljali najveće ideale jedne duše. Sa njim niko nije smeo da
raspravlja i da sumnja u Egzistenciju Večnog, dok bi on besedio.

Svetolika je kopkalo zašto njegov sin izučava i druge religiozne knjige,

drugih poznatih i nepoznatih religija. Kada bi ga zapitao da nije paganin,
on bi odgovarao da ne postoji paganska, pravoslavna ili katolička duša,
muslimanska ili budistička religija, samo Božja. Jedna. Ljudski umovi koji
odvajaju duše religijama, ne mogu shvatiti Beskonačnost kao večnu
religiju.

Vojislavljeva soba je bila vrlo skromno uređena. U njoj se nalazio krevet,

a u uglu sobe stočić, gde je čitao i pisao na kompjuteru.
Na južnoj strani je bio prozor, a na istočnoj strani, na zidu, bilo je
postavljen kukasti krst kao broj sedam kada se gleda u njega. Mistični
simbol Belog Bratstva, koji je predstavljao nadmoćnost vrtloga svetlosti
nad tamom. Pored toga je bila ikona Svetog Đorđa koji ubija Aždaju, ili
kako je on to tumačio, pobedu čovečanstva nad Lizard rasom. Ikona
planete Zemlje je visila pored. Ikonu Zemlje Vojislav je naslikao kada je
imao osamnaest godina, a ispod nje je napisao: Svetiteljka Majka
Zemlja.

Na ostalim zidovima su bile police sa raznim knjigama. Atmosfera u sobi

je odisala teškim mirom i mirisom od tamjana i mirišljavih indijskih
štapića koje je često palio ispod ikone Zemlje.

Iz sobe su dopirali Vojislavljevi jecaji, nikako nije uspevao da se suzdrži

od plača i suza koje su mu se slivale niz obraze i natapale dugu bradu.
Anđelka je čula sinovljeve jecaje, pokucala je na vrata i tiho ušla u sobu.
Ugledala je pognutog sina za radnim stolom, rukama je prekrio glavu i
tiho plakao. Majka je prišla sinu i nežno ga obgrlila. Oči su joj zasvetlele
majčinskom ljubavlju, svoj obraz naslonila je na njegove ruke, u čvrstom
stisku već su počele da mu čupaju kosu...

-Nemoj, molim te, smiri se....

Vojislav se okrenuo majci, patnja mu je izobličila lice, oči kao da su mu

videle grotlo najstrašnijeg jada.

-Bol, majko! Razdire me bol, milijardi poginulih zemljana. Survava se u

meni u najstrašnijoj agoniji! Uskoro, majko, neće postojati čovek! Bože!
Zašto deca? Zemlja gori na lomači od udara asteroida i kometa... ONI
DOLAZE, oh, ti Tuđinci, oni se nama hrane! Majko moramo napustiti ovo
mesto, ovaj realitet!

-Nikuda mi ne idemo. Sudbina nam je namenila smrt, neka tako i bude,

mi ne idemo, niti to želimo. Gospod će nas dozvati.

-Ali majko, moramo pokušati sebi da pomognemo, da bi nas i proviđenje

izbavilo i spasilo. Moramo imati tu želju. Ja ću se boriti! Moramo
preživeti!

-Ne po svaku cenu, sine. Misliš li da bismo izdržali put?

Moje vreme i vreme tvog oca je na izmaku. Ti se moraš izboriti za svoju
sadašnjost i šta god da odlučiš mi, kao tvoji roditelji, stojimo iza tebe jer
te volimo.

-Bol majko...srce mi je u patnji, ne želim da vas izgubim. Ne želim da iko

strada nevin pod teretima apokalipse. Znam da je sve ovo privremeno,
ali u meni su emocije uzburkane...
Vojislav je zagrlio majku, i plakao je na njenom ramenu. Majka ga je
tešila dok je mislila: Čovek koji oseća patnje drugih kao svoje, Božja je
osoba.

-Iza horizonta, kažu, postoje vrata svih vrata, prolaz svih prolaza. Ko ih
otkrije prolazi kroz vidik svih vidika i stiže do sveta iznad ovog. I u
zenicama se ogleda isti lik, u mnoštvu različitih koji tvore netvoreno, koji
su izvan svih horizonta, ali i u njemu. To je tajna... Anđelka je nastavila
da zbori... Sine moj, ti znaš da tela nisu bitna, duše su vredne, te svesti
koje su se izborom odlučile za ljubav i dobrotu, one odlaze ka sjedinjenju
sa Večnim...

-Dobro govriš majko, plemenite su to reči. Nema ništa jače od ljubavi

sjedinjene sa znanjem, u milosti prema svemu...

Vojislav je video suze u majčinim očima, poljubio joj je blago oči i rekao:
Nemoj...
Osmehnuo se shvativši majčine reči kao utehu koja nosi vanvremensku
poruku.

Tamo negde,
daleko od nas, a ipak tako blizu,
iza svih vidika
koji nas posmatraju i koje naziremo.
Tamo gde su vrata od svetlosti otvorena
idu svi ljudi iza nestvarnog horizonta,
željni mašte o koju bi se priljubili.

Vrata su daleko od nas, a ipak su u nama.

Kucamo na njih sa nadom da će nam ih neko otvoriti,
dok se ne setimo da ih mi moramo otvoriti
sa one druge strane horizonta.
I kada dotaknemo svet uobličen nama,
setimo se da smo stvoreni iz ljubavi.
I onda krenimo dalje, za tragom
i smislom stvaranja iz koga smo nastali.

U jednom imaginiranom krugu

sabijen je naš vidik
od naših malih želja koje nam srce ište;
čula kojima ne vidimo i ne čujemo,
osim nemog šapata na nepoznatoj vetrometini.

I onda, kao stranci,

tražimo svoj izgubljeni dom
koji smo napustili,
preko sedam gora i mora.
U metafori daljine
smeštamo sebe iza horizonta,
a beskraj je u nama
i postojanje i večnost...

LESANDAR I BILJANA

Nebojša i Nadežda su za vreme od četiri godine osnovali porodicu i

izrodili dvoje dece, Lesandra i Biljanu. Kada su izbegli iz grada, naselili
su se kod njegovog strica Gradimira. On im je pružio privremeno
utočište pod jednim uslovom: da mu pomažu oko zemlje i stoke, koju
nije mogao sam da obrađuje i da neguje. Sa njim je živela Ljiljana, dok
su ostala njegova deca bila rasuta svuda po svetu, u potrazi za svojim
parčetom hleba. Gradimirova žena, Jelena, bila je bolešljiva, stalno ju je
vodio kod lekara i po lečilištima.
Nova porodica se nastanila u staru kuću Vidosavljevića odakle je šira
porodica potekla. Preuredili su je tako da je izgledala kao nova. Nalazila
se na rubu šume pored koje je tekao potok. Vremenom je Nebojša
iskrčio nešto zemlje gde im je bila bašta. Ljubav između Nebojše i
Nadežde je bila iskrena, nisu želeli da se vrate u grad ni po koju cenu.
Nov način života im je bio zanimljiv jer su bili gradski ljudi koji su se učili
obrađivanju zemlje. Skoro da su zaboravili događaje iz bliske prošlosti.

U sobi, pored kamina u kome je tinjala vatra, igrali su se trogodišnji

Lesandar i dvogodišnja Biljana. Lesandar je ličio na majku. Imao je
pravilne crte lica. Kada se smejao, otkrivao je svu lepotu dečijeg
osmeha. Kosa mu je bila plava i sva u uvojcima koji su mu prelazili
preko ušiju. Biljana je ličila na Nebojšu. Imala je njegove plave, prodorne
oči, kojima niko nije mogao da odoli. Crvena, prava kosa, počela joj je
prelaziti u kestenjastu boju. Imala je pegice po obrazima i beo ten.
Nebojša je sedeo pored kamina, gledao je u vatru zamišljenog pogleda.
Misli su mu se zaustavile brigom za sudbinu svoje porodice. Nije nalazio
načine, šta dalje i kako?

-Nadežda, dođi na trenutak do mene. Moramo da razgovaramo.

-U čemu je problem? Nadežda je zagrlila Nebojšu u iščekivanju reči.

Osetila je da nešto nije u redu.

-Javio mi se Vojislav. Jedva sam ga prepoznao. Da, kao i što

pretpostavljaš, pojavio mi se u snovima ogrnut svetlom. Njegov glas je
odzvanjao, slike sna su podrhtavale i kao da su se raspadale u
paramparčad. Rekao mi je da se vreme za polazak približilo.

-Kada bi trebali da krenemo i gde?

-To je prvi deo poruke i odnosi se na našu pripremu za egzodus. Treba

da pripremimo hranu i vodu za preživljavanje, šatore i plinske boce. Sve
što mislimo da bi nam trebalo za spas naše porodice.

Pravac je tok potoka koji prolazi pored naše kuće, krenućemo uzvodno.
Na dan hoda stižemo do mesta odakle potok izvire. Sa zapadne strane
planine nalazi se ulaz u prostranu pećinu i on je prekriven kamenjem.
Trebaće mi po Vojislavu, pola dana da otklonim svo to kamenje.
-Ja mu više ne verujem. Zar ga nismo poslušali prošli put? I šta se
desilo? Ništa.

-Sve je to on predvideo. Priznao mi je da je tako moralo da bude. Mi

smo sudbinski povezani. Po njemu, ništa nije slučajno, sve ono što se
dešava ima svoj uzrok.

-Nebojša, a deca?! Kako možeš da mu veruješ?! Ugrozili bi našu

porodicu, doveli bi je u neizvesnost, to je potpuno suludo.

-Veruj mi, nešto se dešava. Vidiš i čuješ o virusu koji je počeo masovno
da ubija ljude. Po Vojislavu je taj virus namerno napravljen da bi
desetkovao stanovništvo planete. Odavno je on to predvideo. Svih ovih
godina sam se zalagao da do ovoga ne dođe u ovoj tački vremena kada
moramo da se pokrenemo. Upoznata si sa njegovim sposobnostima,
sve je otvoreno. Dešavanja se ubrzavaju, možda živimo poslednja
vremena u ovoj realnosti?

-Ovde je potpuno bezbedno.

-Ne, nije. Tu, gde je naša kuća i dalje niz padinu, proći će udarni talas
zemljotresa od udara jednog od asteroida, otvoriće se bezdan ispod
nas.

-Ti stvarno veruješ Vojislavu?

-Da, imam i dobar razlog za to. Nešto što si samo ti otkrila, što čuvaš
kao tajnu koju si mi mislila upravo zaopštiti. Vojislav mi je kazao da si
trudna po treći put. Da li je to istina?

Nadežda je pogledala Nebojšu sa zaprepašćenjem. Juče je otkrila da je

trudna na testu za trudnoću, dvaput je ponovila i nije bilo uopšte dileme.
Htela je danas da mu kaže posle večere, u opuštenoj atmosferi koju bi
napravila, sa svećnjacima i tihom muzikom. Nebojša ju je preduhitrio, to
jest Vojislav. Bilo joj je krivo, ako je to mogao znati onda je iskren i želi
da pomogne. Strah joj se uvukao u srž njenog bića; brinula je za decu,
porodicu.

-Oprosti mi, večeras sam ti želela reći tu lepu vest, da nam je na putu još
jedno naše dete. Želiš li da imamo još dece? Deca su naši životi.
-Svakako, Nado moja, ushićen sam, a istovremeno sam i uplašen.
Porodicu moramo sačuvati kao i sigurnost. Deca su Božiji blagoslov, bez
njih nema budućnosti, niti nas koji bismo imali zašta živeti. Teško je
izroditi decu, dati im ljubav i pažnju, vaspitati ih da budu kulturni, a iznad
svega da budu ljudi. Učinimo za njih sve, sklonimo ih na sigurno.

Nebojša i Nadežda su pogledali u Lesandara i Biljanu, zaspali su

zagrljeni pored igračaka. Vatra u kaminu je tinjala i obasjavala im lica,
toplota se rasipala prostorijom. Bilo im je prijatno videvši prizor
zagrljene, ćerkicu i sina utonule u zajednički san.

-Sa nama moraju krenuti stric Gradimir, strina Jelena i sestra Ljiljana. Ne
možemo biti licemeri i ostaviti ih na milost i nemilost smrti. Ima dovoljno
mesta za sve, takođe i hrane. Čeka me da sa stricem istražim mesto
gde ćemo prebivati, njegovo obezbeđenje, kao i da tamo odnesemo sve
zalihe i neophodne stvari, od hrane i vode, do odela i svega ostalog što
je potrebno za preživljavanje. Dobro bi bilo da obavestim oca u gradu da
nam se pridruži, mada, sumnjam da bi me poslušao. Brinem se za
njega, ima male šanse da preživi u jednom velegradu. Ne znam kako to
da izvedem i da ga izvučem odatle, a da ne posumnja u katastrofe koje
su pred nama. Ako mu opišem šta nas čeka, neće mi poverovati.

-Šta ima da se desi? Zašto ti ne bi verovao, ti si njegov sin!

-On se mene plaši. Oduvek se pribojavao mojih mogućnosti. Kao da se

plaši da ga želim povrediti, makar to bio i neki postupak koji je za njega
nerazumljiv . Ja sam se rano osamostalio, sa osamnaest godina sam
živeo u svom skromnom, mladalačkom stanu.

Tako je bilo najbolje, mada, nikada sa njim nisam prekidao kontakt.

Pomagao sam mu koliko sam mogao, a i on mene. Kada smo krenuli iz
grada nisam mu se javio. On sada ne zna gde se nalazim i da imam
ženu i decu.

Sigurno bi mu bilo drago. Sumnjao je u mene da ću ikada imati porodicu.

Čuda se dešavaju, zar ne, Nadežda, da li se dešavaju?

-Život je čudo, postojanje. Vidi kako naša deca spokojno spavaju? Oni
ne znaju šta se dešava i to ih uopšte ne zanima. Zašto nisam kao dete
koje nikada ne odraste, spokojna i bez briga, u naručju porodice.
-Maštaš. Svi mi moramo da odrastemo, nekada kroz patnju a nekada
kroz sreću. Najlakše je izabrati beg od svega, sakriti se i pomiriti se sa
sudbinom. Ali, ovo je bitno da se shvati. Vreme je varijabilno i selektivno,
ono je dimenzionalno i menja se kao fluid. Nikada se ne može tačno
znati bilo šta u univerzumu kao nešto što je konačno, iako se unapred
zna cela slika svega...

Nebojša je zagrlio Nadeždu, nežno i saosećajno. Potrebno je biti voljen i

voleti, svim srcem, dušom.

PEČAT

Svetolik je insistirao na razgovoru sa Vojislavom. Želeo je da sazna šta

mu to ne da mira, čime je opsednut i o čemu trenutno razmišlja. Sedeli
su na tremu kuće, bilo je kasno poslepodne, mir je bio na dohvat ruku,
ali ne i u Vojislavu koji je bio uznemiren.

-Sine, da li je teško razumeti se sa ocem? Retko smo pričali o tvojim

viđenjima budućnosti. Ja se po malo plašim za tebe. Od samog tvog
rođenja obeležen si čudnim i nerazjašnjenim događajima.

-Nije teško, oče, pričati sa mnom. Ja te volim i plašim se za sve nas.

Razmišljam o čovečanstvu, jer smo i mi deo njega i sudbine su nam
zajedničke, svi smo povezani i ne možemo biti odvojeni i sami. Sve se
završava iznenada. Početak pakla pogađa sve bez izuzetka, mada, za
neke od nas je to samo znak za skori prelaz. Mali broj ljudi zna pravi
trenutak za kraj ovakve civilizacije kakvu danas poznajemo.

Čovečanstvo ubrzava svršetak u ovom periodu bitisanja i ostaje sve

manje vremena, mada je vreme samo iluzija. Da bi čovek opstao mora
doživeti transformaciju svesti, bez toga čovečanstvo nema čemu da se
nada. Ja pratim znakove i svestan sam kraja. Pripremam se u tajnosti.
Oče, sada i ti znaš moj plan. Ne znam pravi trenutak, ali osećam
približnu godinu, možda mesec; vrlo je blizu. Sigurno dolaze asteroidi i
komete, oni su i pre dolazili. Ljudska civilizacija sa sve čovekom hrli u
ambis, jer su vladari ovog kontrolnog sistema namerno posejali haos u
svetu da bi ljudi ostali u svojim svakodnevnim problemima o
preživljavanju.

-Da li se proročanstva mogu prekinuti ili izmeniti? Da li su posledice uvek

iz uzročnih dela koje su nepromenjive?

-Došao sam do zaključka da se proročanstva mogu odgoditi ili ubrzati jer

su samo vreme kao i postojanje selektivni. Uvek postoji jedno
sazrevanje dela koje se manifestuje iz uzroka, bilo ono dobro ili zlo.
Znam, da kada ljudi dođu na prag, da mogu klonirati drugo biće, ili vršiti
manipulaciju genoma, tu će biti početak propasti, mada su oni to u
tajnosti odavno savladali. Naučnici su uveliko prešli taj prag služenja
jednom tipičnom materijalnom svetu.

Sa besciljnim razmnožavanjem ljudi oni samo od njih stvaraju životnu

pozornicu na kojoj postoji više patnje i bola.

Uništavanjem prirode i prirodnih resursa, zagađenjem svega, ide se na

to da se ljudska tela oslabe kako bi bila lak plen. Obezdušavanjem
čoveka bave se religije i njihove vođe koje, kao i političari, koriste način:
zavadi pa vladaj. Stiglo se do nepovratnog koloseka koji povlači sve u
bezdan, taman i težak, koje je izrodilo zlo, ono koje vlada raznim
manipulacijama.

To je i jedna viša borba, koja se vodi iza kulisa otvrdnute materije. Dva
polarizovana sveta, dobro i zlo, kao da ne mogu postojati jedan bez
drugog. Vodi se borba za pobedu haosa ili ustrojstva reda i mira, kao da
su jedni drugima potrebni da bi opstali. Ponovo ponavljam, ništa nije
određeno kao konačno jer je svest beskonačna...

-Nadam se da dobrota i ljubav pobede. Verujem u istinu i milost kao

načelo.

-U tom ratu koji se vodi i u nama, a i spolja, ponekad pravda pobedi,

ponekad izgleda da zlo trijumfuje na svim bojištima. Sve su to aspekti
Egzistencije.

Čovek je uzdignut na pijedestal bića zbog slobodne volje koju je nekada

imao, a koju, na žalost, koristi za samouništenje. To je varka, jer čovek
je pod opsadom i u dugotrajnom je ropstvu. Bestelesni pečatari duša
obeležavaju napaćene i one koji postaju rodonačelnici novih pokoljenja.
To su oni sami kao bića više svesti, koji su došli u ovu dolinu suza sa
namerom, da su oni kandidati za prelazak u viši svet, koji je eterično-
materijalni. Mogu da primetim blistave aure retkih, kako se presijavaju,
boje ih okružuju bez ikakvih primesa zaprljanosti. Njihovi viši centri svesti
su otvoreni kao vrtlozi svetla. Znam da njih smrt mimoilazi i da oni u
fizičkim telima mogu doživeti prelaz u jedan drugi svet gde se istina
sagledava na prirodniji način. Oni kao da nesvesno znaju, njima tela
nisu toliko bitna. Svako od njih ima po više darova i oni donose vest
svetla, oni su putnici kroz vreme...

-Nastavi sine, slobodno mi kaži šta se dešava, slušam te....

-Nova Zemlja je otvorena za prihvat suptilnih bića prirode.

U tlu, u stenama, kilometrima duboko, teku kolone izbeglih entiteta,

izbeglih kroz razne portale kojima su uništeni telesni omotači na ovoj
Zemlji.

Sva živa bića premeštaju se u skladu sa promenama i cela planeta

Zemlja postaje Nova Zemlja koja vibrira na jednoj drugačijoj, višoj,
frekvenciji postojanja. Zbog toga je ova materijalna priroda počela da
vene i da se suši, drveće odbacuje lišće, iako je do jeseni ostalo još
mnogo. Kiše su prestale da padaju i svaki blagoslov neba izmakao se.

-Svi mi primećujemo promene u prirodi. Znam da zbog njene

zagađenosti dolazi do dramatičnih promena. Video sam voćke, koje smo
zajedno posadili, da su se osušile. Šta je sa ljudima, oni su potpuno
poludeli?

-Ljudi se bave i dalje ništavnim poslovima. Ono što i obično rade,

nagomilavaju sebična dela i opijaju se materijalnim svetom i vezama kao
da to večno traje. Čekaju da prođe suša, ne znaju da je sve uzalud.
Vodu će plaćati svojom krvlju. I ne samo to. Hrana će biti oni sami za
tuđince. Veliki rat je počeo da kuca kroz sukobe naroda, prvo male, pa
sve veće i veće. Ljudi se navikavaju na patnju i bol, smrt nastupa
uveliko kao svakodnevna pojava: tolerancija prema žalosti se pomera u
nedogled. Na svim tačkama Zemlje oduvek su prisutni uznemiravanja i
strah.

Niko ne ostaje pošteđen kada krenu nevolje. Oče, moramo se pripremiti.

Čeka nas Krstasta Gora, tamo se malobrojni okupljaju za zajednički
prelaz. To je jedan od prirodnih prozora koji se otvara za viši realitet,
tamo se nalazi jedan od vratara vremena i on pomaže ka odlasku i
usmeravanju duša ka svetlu. Vidim veliki pokret naroda kada se sve
zatrese od udara asteroida i kometa, kada stanovi budu srušeni i
ponestane hrane i vode.

-Tvoja majka i ja smo suviše stari, ne možemo preživeti put. I nevolje

koje opisuješ mogu nam doći glave pre nego što i pođemo ka prelazu.
Vojislave, u punoj si snazi i pred tobom je put. Sam si rekao nebrojano
puta da tela nisu važna...

Vojislav je znao unapred da njegovi roditelji nemaju šanse da telesno

prežive. Njegova uteha je dolazila od toga da oni imaju svest i dušu na
mnogo višem nivou od mnogih drugih ljudi. Sebe je prisiljavao da im
pomogne protiv njihove neminovne, fizičke smrti.
Nastavio je dalje, protiv svoje volje, da izlaže događaje koji će se
dešavati...

-Pojavio se virus, pušten namerno iz laboratorija, koji donosi žetvu smrti.

Vreme mu neće nedostajati da ispuni svoj cilj uništenja ljudi. Najstrašniji
virus, za koji nema olakšanja, prenosiće se namerno vazduhom i drugim
načinima kako bi stigao do svakog kutka Zemlje. On nosi patnju,
iskovanu kroz zidove tamnice iz kojih niko nema šanse da pobegne. Kao
da su se sve bolesti stopile u jednu, sa strašnim simptomima, koji
probijaju sve granice bola. Demonu smrti niko ne možđe da naudi,
menja haljine i zatura trag, sveprisutan i zamaskiran, menja formu i oblik
da bi preživeo. Melem postoji okolo ljudi i u njima, oni ne znaju da nađu
darove iz ranjene prirode, iz sebe.
Žetva dolazi i kada bude njen svršetak, kada ne ostane niko
neoskrnavljen, vladari sveta će misliti da je sve gotovo, ali, oni su u
dubokim zabludama..
i kada se dugovi namire, sam virus se pretvara u cvet, da nikne iz
kostiju. Listovi su mu crni i iskrzani i liči na suncokret, samo što mu je
oreol taman. Nijedan leptir ili insekt njemu ne prilazi, noću podiže glavu,
na svetlu dana se povija, listovima zaklanja gubavo lice, dok mu se
pelin kao suze stropoštavaju o tlo. Kao ranjena zver u lancima, dobre
podseća na zlo. Ako se ponovo dogodi ljudski pad, seme je za novu
patnju kao vaskrsnula golgota. I to se stalno dešava jer sadašnjost traje
večno. Taj cvet je metafora za virus, u vizijama...

-Teško mi je da poverujem u sve to. Nisam bezosećajan, budućnost je

neizvesna, po tebi dolazi do promene Zemlje, preživeo neko ili ne?
-Preživeće svi, ali, svako odlazi na svoju stranu. Oni koji obožavaju
materijalni univerzum rodiće se na drevnoj Zemlji za neki novi početak,
oni koji su podigli svoju svest do neslućenih visina prelaze u viši svet.
Oni koji sačuvaju tela i prođu na drugu stranu, pre toga će proći kroz
pakao, njihove duše biće u ožiljcima. Astronomi su primetili komešanje u
Ortovom oblaku, svemirski bilijar je počeo i udari nam se približavaju.
Naučnici su izračunali putanje i došli do zaključka da će se ukrstiti sa
putanjom planete Zemlje. Podaci su u početku držani u tajnosti, njih je
znala samo vrhuška odabranih državnika, koji povlače sve konce u
svetu. To se vidi kao jedno telo, međutim, tu je više asteroida i kometa..
Jedan naučnik je postavio hipotezu o ulasku druge planete u okrilje
našeg Sunčevog sistema, drugi o asteroidima ili nepoznatim kometama.
Teleskopima i instrumentima može se u središte te grupe dolaska
asteroida i kometa, ali ne dolaze samo oni na tom talasu...
Uveličavaju se špekulacije i nagađanja. Velike sile su u tajnosti lansirale
veštačke satelite, koji prikupljaju podatke o nadolazećim, nepozvanim
gostima koji hrle ka Zemlji. Sa tim talasom dolaze i tuđinci, uh, to je priča
nad pričama i jedna velika kosmička drama. Nuklearno oružje je
spremljeno za neželjene asteroide i stavljeno je u stanje pripravnosti,
kao i nova, još strašnija oružja koja će zaprepastiti svet neopisivim
razaranjem, ali oružja su više spremljena za ljude na Zemlji nego za
došljake. Teolozi su izneli mišljenje da je to drugi dolazak Isusa Hrista sa
vojskom, kada će, napokon, doći pravda, a nasilnici biti izvedeni pred
lice svetla. Iz Otkrovenja Jovanovog, dolazak Sina Božjeg je kao munja,
koja se pojavljuje sa istoka i preseca horizont. Tada će svi biti zatečeni,
nebo će se skupiti kao svitak. Niko neće ostati ravnodušan. Nasilnici ne
uviđaju svoje zlo i viču da se kamenje obruši na njih. Svi oni drhte od
straha kao stabla kada se povijaju u oluji. Verski fundamentalisti se
nadaju da tako bude, ali ne baš tako, Isus Jesinavarah dolazi posle
apokaliptičnih događaja i kao da ćemo se susreti sa njim u jednom
novom svetu, gde padaju sve maske i gde se događaji razotkrivaju
učenjima Sina Čovečijeg... I ne zaboravi, Tuđinci koji dolaze nisu
dobronamerni, jer oni krše slobodnu volju bilo koga. Oni su ti koji čine
čuda, zamaskirani u dobronamerne. Mi smo njihovo roblje i oni žele da
vladaju nad nama i kada pređemo u viši realitet, materijalno-eterični gde
oni i žive i odakle dolaze...

- Biće onako kako mora biti. Ne sumnjam u pravednost, da li se ona

prepoznaje kao iskupljenje prolivene ljudske krvi, koja nije prepoznala
smisao da je pod opsadom i manipulacijom slobodne volje od strane
drugih?

-Slobodna volja oče, ona je mač sa dve oštrice, onaj ko izabere britkost
svoje taštine, gine u samoljublju koji je izabrao bez dobra u ljubavi. To je
njihova slobodna volja. Gde bi svet bio bez slobodne volje bilo kog bića?

U strahu i nepravdi, na koju bi se slobodnu volju pozivali nedostojni bez

znanja!? Pozivali bi se na slobodu koja im nije data. Iako niko nije
slobodan osim Egzistencije, zli ne znaju da im je u stvari slobodna volja,
prokletstvo neznanja, jer oni ne znaju ili ne žele da znaju da su u suštini,
dobrota i ljubav stvorili sve, pa tako i njih. Ta večna igra dobra i zla, sva
iskustva i postojanje za nekoga je iluzija, za nekoga stvarnost...
Sumrak je padao i to je bio kraj razgovora. Nemir. U tami otac i sin.
Teskoba je lelujala i neizvesnost.
Priča koja za nekoga ima kraj, a za nekoga ne, priča koja je lagano
dobijala konture grandioznih događaja, koji se i u ovom milenijumu
događaju i manifestuju u večnoj borbi dobra i zla.

SUSRET- Zapis iz beleški Vojislava

U parku, u hladovini lipa, stajala su dva entiteta svetlosti i razgovarala

mislima, slikama i osećanjima. Želeli su da kontakt između njih ostane
tajna. Zamaskirali su se u svakidašnje ljude, uklopili se u društvo, našli
su i posao da bi se prilagodili i ostali neprimećeni. Ipak, izgledali su malo
drugačije. Oči su im bile prodorne i blage kao bistra planinska jezera.
Oko sebe su imali sjaj koji ih je okruživao. Čovek, koji bi ih video shvatio
bi da imaju iznvaredne telesne konstitucije i drugačiji, miran hod. Ako bi
ih čuo i kad govore, od njih bi čuo perfektno izgovorene reči sa ponekim
izrazom koji odavno nije u upotrebi. Pozvali su me i dozvolili mi da
prisustvujem njihovom razgovoru. Upijao sam svaku reč. Prvo je počeo
komunikaciju entitet kratke kose. Lice mu je bilo malo izduženo, sa
obrvama koje su se jedva nazirale, i sa smeđe-zelenim očima.

-Trebalo mi je malo vremena da se prilagodim. Na Zemlji sam očekivao

svašta, sva moja pesimistička predviđanja su prevaziđena. Razumevao
sam misli ljudi, životinja i prirode. Stanje je odviše katastrofalno. Najniže
strasti obuzele su ljude, napadi od strane sila tame su se tako
zamaskirali, da je ljudski um prihvatio načela grabljivaca kao svoja. Grč
za preživljavanjem im je prekrio lica i zato su od svakog zazirali.
Pozitivna osećanja, koja su ponekad ispoljavali, brzo su zamenjivali
svakodnevnim razmišljanjem o preprekama koje ih sputavaju. Društveni
sistem je od njih načinio poslušne robove. Osećali su patnju i bol drugih
kao neminovnost koja se ne može promeniti. Viši sloj ljudi, vladari iz
senke, čovečanstvo su utapali u potpuno zlo, a to im je i bila namera,
tako da čovek bude energetska ćelija koja za njih sakuplja i odašilja
energiju u eterični svet. Ljude je zanimalo oružje i što više njih za rat.
Um čoveka je upregnut u stvaranje razornih oružja, jer što više patnje, to
više tih hranjivih sokova agonija za te predatore. Potpuno je neverovatno
sa kakvim žarom su ljudi prianjali da bi ispunili ciljeve zla. Ne razmišljaju
o posledicama, služe se izgovorom o samoodbrani. Protiv koga? Nisu
shvatili da je sve upereno protiv njih samih.
Dugokosi entitet, plavih očiju, pogleda u krošnje lipa, mislima je stvarao
reči:

-Mi o fizičkom svetu znamo dosta. Nekada smo bili u njemu i ovo što je
sada i kroz šta ljudi prolaze mi smo prošli, sada smo ponovo tu da, na
neki način, pomognemo i sebi iz prošlosti kao i drugima. Jedna od većih
neodgovornosti sa kojom sam se uživo sreo jeste odnos ljudi prema
rađanju novog života. To i nije ništa čudno zato što je čovečanstvo
opsednuto seksualnom energijom.
Tu energiju koriste za sebične ciljeve, tako da imaju veliku podršku od
kontrolnog sistema. Od samog početka ljudi su nesmotreni, sputavaju
čula da rezonuju i da čine odgovorna dela, programirani su kroz
religiozno-društvene, obrazovne, kao i druge norme.

Ljudi ne znaju da koriste određene energije koje nose u biti, treba im

sećanje. Jedno istinsko buđenje svesti i završavanje životnih lekcija u
ovom surovom svetu. Ljudi su se sjedinili sa prirodom i njenim
zakonima, i kao da postoji u njima poriv za puko preživljavanje i
izrabljivanje, kroz hijerarhijske nivoe vladanja. Ili su plen ili su grabljivci.
Instikti i predosećanja su im zakržljali, ljubav prema bližnjem im je
neodređena i svodi se na sebičnost i kukavičluk.

Ne mogu da čuju šum duge, treptaj neba. Žar prema ubijanju im se

pretvara u bes za uništenjem svega, to je ta crta destrukcije koja im je
namerno ostavljena u njihovom D.N.K. lancima, spiralama informacija, i
to samo u dve, to im je dovoljno za minimalnu svesnost i tupost. Retki su
oni koji osećaju, oni su odbačeni, posrnule stalno opominju na neljudska
dela, zato ih proganjaju i odvajaju. Moj rad je vezan za intelektualno
stvaranje. Ljudi su najviše postigli u sferi umetnosti i filozofije. To je
nedovoljno. Izuzeci su marginalizovani, njihov glas je šapat koji još samo
retki ljudi čuju. Zemlja je ispunjena nepodesnim stanovništvom koje i
dalje nastavlja da se uvećava, a to se namerno genetski menja, da bi
jedna nova, hibridna rasa zamenila današnje čovečanstvo. To znači
potpunu dominaciju gušterolikih bića nad čovekom. Osećam kako
priroda podiže svoje vibracije jer i ona želi jedan preobražaj ka
suptilnijem postojanju, što je svakako normalno, jer Egzistencija teži
uvek novom i beskonačnom...

-Ne žalosti se Vojislave, naš posao nije uzaludan. Zbog ljudi koji su se
osvestili i koji su svesni teških okolnosti vredi dalja borba, kao i zbog
onih koji su podigli svoje vibracije zbog teških životnih lekcija koje su
naučili. Ja sam zadužen za nauku i zato sam zabrinut. Čovek se ne
može otisnuti dalje u svemirska prostranstva sa destruktivnom svešću.
Druga bića, koja su na vrlo visokom nivou, reagovala bi da se ne
poremeti sklad koji vlada u svemiru. I zato je čovečanstvo na Zemlji u
nekoj vrsti zatvora, ili ograđenog obdaništa za niske svesti. Bića svetlosti
bi morali da posegnu za nasiljem da bi zaustavili nasilnog čoveka, tako
bi se upleli u grešna dela, ako bi uopšte reagovali, jer oni egzistiraju van
dometa pojmljivog sveta za Zemljane. Možda oni koriste druge kao
palicu za prevaspitavanje i učenje životnih lekcija! Pretpostavljam da bi
kad- tad došlo do borbe.

Zemljani bi bitku sigurno izgubili, jer oni su saveznici mračnim snagama,

a dela koja bi savršeni učinili u mešanju slobodne volje drugih, sigurno
bi ih sputala u sopstvenom duhovnom uzdizanju ka savršenstvu. Čovek i
njegovi vladari zaustavljaju se od samih sebe, svojim željnim
razmišljanjem da vladaju nad materijom, okrenuti samo sebi. Najlakše
je sve uništiti, dok se ne iscrpe svi planovi za spas, ali nada i dalje
ostaje. Zapamti, sve što se dešava ima svoje uzroke i posledice. I svi,
ama baš svi služe Postojanju, bilo kroz dobro ili zlo, svetlo ili tamu.
Naša namera je da ne zloupotrebimo bilo čiju slobodnu volju, tako da
razvoj teče jednim prirodnim putem. U krajnjem slučaju dolazi do
odvajanja ili žetve svesti na određene polaritete, koji su svojim izborima
izabrali strane. Zemlja ne sme ostati jedino mesto gde zlo cveta. U ovoj
sekvenci vremena Talas Preobražaja načiniće žetvu i jednih i drugih.
Polako dolazi do promene i Zemlja se preobražava. U prvom slučaju
vratiće se na svoj početak, a u drugom uzdići će se ka višim sferama,
zajedno sa svestima koje su diplomirale u ovom realitetu postojanja.
Slobodnu volju imaju i viša bića i ne zloupotrebljavaju je za uskogrude
ciljeve. Čovek se sobom i čovečanstvom igra kao malo dete. Igra je
smrtonosna i užasna. Ovde smo zbog ljubavi i nesebičnosti. Naši
pokušaji ne smeju prestati do poslednjeg trenutka. Da bi žetva svesti bila
što više uspešnija potreban je balans u Egzistenciji. Ako ne bi bilo
balansa, urušavanja bi bila haotična i svet bi prestao da postoji, ili bi se
jednostavno razvijao ka hibridnoj civilizaciji gde bi veštačka inteligencija
preuzela vlast nad čovečanstvom. Jauci se čuju do samog neba, Sveti
nisu ravnodušni i Bića Svetlosti čine sve za spas onih koji traže spas ili
pomoć. U suprotnom bilo bi to kršenje slobodne volje.

Drugi Entitet je nastavio...

-Uvek smo slali opomene, dolazili smo kao vesnici dobra i kao učitelji.
Odabrani ljudi su bili rodonačelnici preporoda i unapređenja života.
Svest ljudi nije mogla da prati tehnološku i materijalnu revoluciju koja je
namerno stvarana za ropstvo ljudskih bića. Da li razumeš Vojislave? Ti
nisi samo čovek, probuđen i svestan, ti si jedan od nas, i ti si deo
Božanskog kao što je sve u Egzistenciji. Mi smo svi Jedno...

-Ja mogu dosta da uradim, da pomognem sebi i bližnjima. Da li ću biti

vratar vremena, možda?

Entitet plave kose je nastavio:

-Ljudi su obdareni životnom filozofijom, religiozne principe smo
prilagodili svesti koju nose, pokušali smo ih uzdizati u samosvesna bića
kroz individualnu spiritualnoist. I šta se dogodilo? Ljudi su zatvoreni u
male torove, izokrenuli su principe dobra da ne bi odgovarali za zla koja
čine i koja su ih opsedala, sa jedne niže ravni postojanja. Čiji su to
principi nego li Tuđinski? Samozavaravanjem su ubijali svoju grižu
savesti, bez stvarnosti upadali su u iluzije materije. To je ta metafora o
Luciferu koji predstavlja čovečanstvo i taj pad u materiju i odvojenost, u
okrenutost ka sebi. Pogledaj kako su rasparčali Jednu božansku Istinu i
Ljubav u bezbroj religija i verskih sekti. Ljudi ne shvataju um Tuđinaca i
njihov plan da zavade i vladaju čovečanstvom. Zašto se zbog
božanskog postojanja ratuje?! Zato što se neko tim smrtima i agonijama
hrani.

Narodi se sučeljavaju sa dubokom namerom da bi se desetkovali, jedni

protiv drugih, i svaka, i najmanja razlika dovoljna je za povod za
masakre. Ne pitaju se, zašto su ljudi odbačeni zarad uništenja bilo koga
ljudskog bića, zbog neke bezvezne razlike, bilo to nacionalna, religijska
ili druga. Ljudski jezik treba da bude razumevanje i poštovanje razlika
između ljudi, a ne traženje razlika po bilo koju cenu. Umesto da kroz
različitost shvate Beskonačnu Egzistenciju, ljudi tada tek ništa ne
razumeju. Zato je njihov put povratka na stazu svetlosti mukotrpan.
Lizard bića, oni i njihova vojska ljudi i drugih entiteta nam predstavljaju
prepreku, taj rat traje oduvek. Izgleda, da čovek u neznanju ponekad
odabere pravu stranu, a što je još gore, svesno odabere pogrešnu
stranu, u ovom slučaju materijalni svet je postao zatvor za svet. Ima
dosta onih koji ne bi da ništa da menjaju, kao i onih koji bi da shvate šta
se u stvari dešava? Šta je cilj života? Svrha? Vrlo je čudno i
obeshrabrujuće, jer je teško nositi se sa čovekom koji ne zna šta želi.
Demoni su pojačali napade na suptilna bića koja se ispoljavaju kroz
prirodu. Raspadljivost prirode se ubrzava i niko ne ostaje nedodirnut
urušavanjem materije. Ljudi su počeli da menjaju strukture živih
organizama, tim njihovim eksperimentima pustili su duh apokalipse iz
pakla. Žele da oponašaju svoje vladare. Takav cinizam čoveka gura u
još veće ropstvo. Poredak, koji je na početku stvaranja bio krunisan
pravednošću savršenog čoveka je nestao, ni obris od nekadašnje snage
čovečanstva nije opstao, vrata su namerno bila otvorena za one koji nisu
bili sigurni da li shvataju principe uzdizanja ka Izvoru Svega.
Zloupotrebljena slobodna volja vodi u sigurno otpadništvo, to je
neznanje o svetu u kome se živi.
-Nadajmo se da je kasno za daljnje ostajanje ovakvog stanja na planeti
Zemlji. Rat se ne sme prekinuti, mir je pobeda dobra; mržnja i ljubav
između čoveka i univerzuma, prirode i viših entiteta doživeće svako
svoju stranu i odvajanje.

-Antihristi potajno deluju i to se odnosi na taj Konzorcijum sastavljen od

ljudi i Tuđinaca. Stare zmije su upregle sve moći da bi čoveka survale u
ponor. Sebe nazivaju knezovima sveta, misle da je Zemlja njihova bašta
koju žele da pretvore u pustinju. Antihristovsko survavanje je vezano i za
čovečanstvo, i zato žele da mu se osvete iz dna svog samoprecenjenog
bića. Zaklanjači su na neki način svesni promena, oni bi i dalje da
vladaju u višem svetu, jer bi tada čovek bio na istom nivou fizičkog i
eteričnog, varijabilnog sveta. Naš izbor bi bio drugačiji i ravnopravnije bi
se nosili sa njima. Zar mislite da ijedna životinja ima šanse protiv
čoveka? Progres tehnologije obezdušava čoveka, ljudi su se upleli u
materiju i vide da sa te strane jedino može da dođe spas. Što je
slobodnija svest i energije su takve. Tehnološko uzdizanje se koristi za
zatvaranje ljudskih bića u jedan kontrolni sistem na globalnom nivou, a
za tako nešto je potrebna infrastruktura koja će podržati jedan zatvor na
svetskom nivou.

Zlatna sredina je prognana iz svesti. Sklad između duhovnog i telesnog

je razoren. Danas ljudi više nisu među sobom braća. Plemena su
suprostavljena jedna drugim. Narodi kao besni čopori kidišu, između
sebe samo produbljuju razdore, to je tako prosta igra mračnih entiteta.
Zavadi pa vladaj, učini raznolikosti nepomirljivima, bilo da je to zbog
religija, ekonomskih, kulturnih ili bilo kojih drugih razlika. Ratovi i
beskrajni ratovi, mali i veliki, apokaliptički i sudnji, za narode koji jedan
za drugim nestaju sa zemaljskog šara. Koliko to da ponovimo, ljudi služe
za hranu tim mračnim snagama. Oni se hrane agonijama i ljudskom
rasom, čak i fizički dolaze u ovaj svet i koriste krv i krvne produkte, meso
koje nije kontaminirano, obično dece...

Ustrojstvo društva je postavljeno naopačke, i to sa namerom, ne da

budu ljudi svesniji i zdraviji, već gluplji i bolesniji. Od rođenja,
obrazovanje koje sputava, do pada da čovek postane najpodmuklija
zver, sve sa ciljem da oponaša svoje gospodare, sa strastima i čulima,
koje svesno zloupotrebljava na štetu svoje duše, ako je uopšte i ima...

I šta još kazati za istinu, dobrotu, milostivost, pažnju, nesebičnost i

plemenitost. Sve je prognano iz čoveka i uništeno beskrajnim smrtima i
strašnim razaranjima.
Lizard bića su se postavila sa svojom vojskom na tajanstven način, vrlo
podmukao i sakriven od očiju čoveka koji i ne želi da zna za njih, što oni
velikodušno prihvataju uzimajući sami sebe za bogove čoveka.
Priroda se buni i šalje opomene, nemoćna je pred uništenjem koje joj
čovek priprema svojim neznanjem. Bolesti igraju ulogu pojačavanja
agonija i što više hrane za gospodare tame. A ti Vojislave, čini šta misliš
da treba jer si dobio vesti koje si tražio i koje su se nalazile i u tebi. Ti si
tražio ovaj susret sa nama i sve je ovo isplanirano sa jednog višeg
nivoa. Sećanja sve više prepoznaješ kao i promene koje doživljavaš
prirodnim putem kako tvoja svest raste do neslućenih razmera. I ne
zaboravi, znanje i ljubav čine moć i neverovatne mogućnosti. I to nije
samo zaštita već i snaga volje koja se manifestuje na putu ka
sagledavanju Beskonačnog Izvora nas samih, svih nas kao Jedno…

Za časak je zavladala tišina, kao potreba, između redova misli

Vojislava…

-Ja sam izvršio određene pripreme i čekam. Čudim se zlu i iskušenjima

koje i na mene navaljuju svom snagom. Kao slabašna trska, stojim na
vetru i ljuljam se tamo-amo. Svakog trenutka se mogu presamititi i pasti.
Posmatram: sve ono što činim bačeno je pod noge i zloupotrebljeno.
Grcam u preživljavanju, dušu mi razdire bol i nesreće koje se dešavaju
svakodnevno i beskrajno. Znam, osećam da prolazim kroz iskustva da bi
postao još jači. Napokon shvatam da sam ja sam izabrao svoj put kroz
ova dešavanja da bih menjao sebe i ovaj sistem u kome sam se obreo
sa planom, a ne slučajno…

Sjaj smeđe-zelenih očiju Entiteta se mešao sa zracima Sunca, i reče:

-Zaklanjači koriste sve moći da bi opanjkavali, a čovek bez neke veće

borbe prihvata sve olako. Pri skorom dolasku preobražaja, antihristi i
Tuđinci ispoljavaće čuda i znakove da bi zaveli i izabrane. Pokazivaće
se kao mirotvorci i na oko pokazivati dobrodušnost prema ljudskoj rasi.
Čovečanstvo će prihvatiti Tuđince kao spasitelje, to je jedna od sigurnijih
opcija u vremenskoj skali. Udariće pečate na sve i skoro svi će biti pod
njihovim skutom. To znači žigosanje ljudske stoke radi lakše kontrole i
manipulacije. Oni koji u sebi nose svetlost, pod njima će biti proganjani i
zatirani, patnje će biti neopisive. Tuđinci će spuštati oganj sa neba i
izvoditi raznorazne opsene, pomeraće planine svojim moćnim
tehnologijama, ništa im neće biti nemoguće. Huliće na više realitete
postojanja i nipodaštavaće svetove koji nisu sa njima u savezu.

Nudiće čoveku lažnu besmrtnost, samo ako ih služi revnosno i sa

pažnjom. Pod njima, biljke prestaju da rađaju, sve u njihovim prokletim
kandžama umire…

Strašno proganjanje nastupa za sve one koji budu protiv kontrolnog

sistema. A sada slede informacije vrlo bitne i odnose se na Tuđinske
rase, Lizarde, Sive, Mantide, Nefile…
-Lizard bića su humanoidnog oblika i liče na uspravljene aligatore, visine
su od 1,70 do 2,20 metara. Oni su bića eterično materijalna i mogu
menjati oblik u fizičkom svetu samo privremeno i u skladu sa
okolnostima. Kada dolaze u ljudski svet gustoće, hrane se krvlju,
žlezdama i krvnim produktima, kao i nekontaminiranim, obično dečjim
mesom. Kada su u eteričnoj ravni koriste energije straha, bola i agonija
koje usisavaju u svoj svet…

-Sivi su mala bića, oko metar i nešto, imaju bademaste iskošene oči
koje su prekrivene crnilom, a nekada ne, glave su im nesrazmerno veće
od njihovih malenih tela, oni su biogenetski, stvorena bića bez duša i
Lizard bićima služe za najprljavije poslove, kao što su otmice,
implatiranja ili ubistva. Sivi imaju neku vrstu grupne svesti i nadzirani su
od strane nadzornika koji kordinira njihovim postupcima. Razmnožavaju
se veštački, kloniranjem. Hrane se preko kože krvnim produktima i
tekućinama iz ljudskih i životinjskih žlezda. Sivi pripadaju svetu kao i
Lizard bića. U više navrata su se njihove letelice rušile zbog određenih
grešaka.

-Mantidi su bića kao Bogomoljke i oni su viđeni sa Lizard bićima i Sivima

kao inžinjeri ili radnici na brodovima ili bazama.

-Nefili su porobljena rasa divova od Lizard rase, visoki su preko 3

metara i izgledaju kao ljudi. Oni su bića ljudskog sveta, istrenirani da
budu kao policija u sistemima koja se osvajaju. Postoje razne varijacije
raznih genetičkih bića koja su stvorena za određene radnje ili
konzumaciju…

-Nordici predstavljaju ljudsku rasu više gustoće postojanja. Oni su vaši

pra-preci, mada su neki viđeni sa Lizard bićima, što bi moglo da
predstavlja da postoji određen broj njih koji su zarobljeni i programirani
za službu silama tame…
Lipe su bacale izdužene senke. To je bio znak za naš rastanak. Deca su
se igrala u parku dok smo ih sa nevericom posmatrali.

Dečije rumenilo i osmeh začas su vratili nadu u uspeh. Deca baštine

Zemlju, neoskrnavljena i nevina i sa čistim srcem koje se klanja
uzvišenom životu u svetlu...

Jedan od Entiteta Svetla je u umu Vojislava stvorio sliku... u tankovima

tečnosti ljudska bića se uzgajaju kao hrana, bezbroj dece, puni tankovi
krvi i delova od majušnih ljudskih bića... na jednom od brodova
Tuđinaca...

-Oni će nas istrebiti... prozbori Vojislav....

Prostor odjekuje slavopojem

Bića svetla i ljudi.
Slava Egzistenciji
kojoj se klanjamo u sva vremena!

Na nebu,
najavljuje se vreme
kada će narodi proplakati.

Dolazi preobražaj
za trepeljive i pravedne,
za one
koji su ohološću preorali domove
baština biće crveno nebo.

Skuplja se horizont
od raznih vojski.
U srcima je znanje
koje nas vodi ka ishodištu.
Evo, ide konačna borba!

PRIPREME- Rekonstrukcija događaja- deo je iz dnevnih zapisa

Vojislava, deo iz elektromagnetno-hologramskog zapisa iz aure Zemlje

Vojislav se dugo premišljao da li da vrši ikakve fizičke pripreme. Bio je

siguran da fizički može spoznati preobražaj u viši realitet sa sve telom.
Bio je ubeđen da za njega to nije nemoguće. Smatrao je da ne treba išta
da očekuje. Njegova usredsređenost na beskonačnost, a ne na ovaj
materijalni svet, kao i bezželjnost, od njega samog ništa nisu tražili da
preduzme. Pripreme koje je vršio bile su uteha za njegove roditelje, a i
za druge ljude kojima bi sigurno pomogao, na bilo koji način. Vojislav je
držao u ruci spisak stvari koje je čitao majci Anđelki. Bila je spremna da
ga sasluša i pomogne mu ako bi još nešto bilo potrebno za put.

-Da ne bih, majko, dočekao nespreman početak nevolja, uradio sam

sledeće pripreme: Nabavio sam šator za jednu osobu. To je više vreća
po izgledu, vrlo je laka i ne zauzima suviše prostora. Bicikl sa jakim
ramom za terensku vožnju, alat za nju i sitne rezervne delove. Ranac, u
koji sam smestio određenu garderobu, veš, majice i drugo. Uniforma,
koju oblačim pred polazak. Sastoji se od pantalona, prsluka i jakne sa
svim dodatim delovima. Jedan par čizama i lake patike, ako mi budu
potrebne. Malu prvu pomoć koja se sastoji od zavoja, toplomera,
određenih lekova, žileta i kopči, sredstava za dezinfekciju rana kao i vrlo
bitnih tableta za prečišćavanje vode. Određene medicinske sapune i
šampone u kesicama, pastu za zube. Dva švajcarska nožića, na jednom
se nalazi pribor za hranu do čačkalice i konca za čišćenje zuba. Na
drugom su nožići, grickalica za nokte pa do raznih otvarača i makazica i
štošta još. Od oružja sam spremio za samoodbranu: jedan vrlo oštar
lovački nož, jedna mu je strana glatka, a druga zubasta, pravo ubojito
oružje. Jedan pištolj, duga devetka, sa dve kutije municije i prigušivačem
i tri bombe. Kompas za orijentaciju i merač za temperaturu vazduha,
baterijsku lampu na ručni pogon, tri šibice i tri upaljača. Hranu sam
limitirao da je imam za mesec dana. To je dugotrajna, presovana hrana
od mesa, povrća i voća koju koristi vojska. Nabavio sam i dve kutijice
vitamina, neophodnih za organizam. Voda je u količini za pet dana, a za
posle se moram snalaziti kako znam i umem. U takvoj situaciji, novac mi
je nepotreban. Na scenama pakla, majko, hrana jedino vredi. Ikonu
Svetiteljke Zemlje uvio sam u crvenu svilu, Ona mi je saputnica. Nabavio
sam lanac za oko vrata sa pločicom, u kojoj su podaci o meni, ime i
prezime, rodoverje, nacionalna pripadnost, i ostalo bitno za identifikaciju.
Ako se negde survam, da se zna da je jedan Srbin stradao na putu. To
je ono osnovno.
Morao sam razmišljati o težini tereta da me ne bi usporavao. To mi ništa
ne vredi ako promašim put do Krstaste Gore. Odabrao sam tri mape, na
kojima sam najviše radio.

-Razmišljao si o svakoj sitnici, sine. Mape su najvažnije, pravac puta,

ako zalutaš ili pogrešiš sve ti to ništa ne vredi.

-Prva je put ka istoku. To je najkraći put, ali i najteža relacija. U prvoj

fazi vodi do planina i pećina u istočnoj Srbiji. Ako se tu ne bih skrasio,
onda prelazim u drugu fazu. Ona je najteža i potpuno mi je neizdvoljiva,
sa najmanjim šansama, ka putu za Sibir, zaklon je najsigurniji. Druga
mapa je pravac ka šumadijskim brdima i planinama. Ako tu ne bih našao
utočište, onda bih nastavio dalje na jug, za dalje nisam siguran. Treća
mapa se odnosi na sever. Krajnje ishodište bi bio nenaseljeni prostor
severne Evrope. Prema tom putu sam najskeptičniji, zbog vode u
smrznutom stanju i glečera. Tamo ima sigurno neke oaze, skrivene i
održane od ljudskih pogleda. Pravac puta određujem pred sam polazak,
ako pre toga ne donesem drugačiju odluku. Mogu da ne krenem uopšte,
možda je Krstasta Gora samo mesto ili okolina gde sada obitavamo,
majko. Plašim se sleda situacija, jer lako mogu da poremete odlazak. O
svemu sam razmišljao. Majko, ti i otac ne bi izdržali put. Ostaje mi da
krenem sam. Sumnja se uvukla u mene što se tiče mapa, to su ogromne
razdaljine i bukvalno bih mileo kada krenem. U takvim prilikama nema
nikakvog prevoza pa da skoknem do tamo kada ja poželim. Drhtanje tela
mi je učestalo, predosećam velike katastrofe. Snovi su mi se zatvorili i u
njima ništa ne mogu da vidim. Vidim samo tamu, tešku kao kakva ploča.
Hvala vam što ste mi pomagali u nabavci stvari i odabiru mapa. Znam
da Svetolik sumnja u sve to, nije mi stavio do znanja da je to što radim
potrebno, ali sam u njemu mogao primetiti nevericu i sumnju. Znao je da
sam do sada bio nekoliko puta u pravu i zato je čekao neki znak koji bi
me razuverio da će se išta od toga desti što ja naslućujem. Nadao sam
se da bi vas mogao nagovoriti da krenete sa mnom, duplirao sam zalihe
hrane i lekove za vas. Ostalo mi je samo da vas uverim u neophodnost
zajedničkog egzodusa. Da bi se psihički održali, duhovna potpora nam
ostaje samo znanje oivičeno ljubavlju, ljubav nam daje, siguran sam,
nadu da izdržimo. Sa hvalom na usnama, naše noge, um i srce vodi,
siguran sam proviđenje nas samih koji se nadamo Božanskom
Preobražaju.

Anđelka je stavila ruke na sinovljeva ramena, oči su joj bile u suzama...

-Ne Vojislave, odlaziš sam za ehom spasa, naše duše su sa tobom...

Vojislav je u sebi razmišljao o portalima i prolazima u više realitete.

Prolazi su predstavljali priorodne prolaze, a portali veštačke. Jedno je
sigurno, takva mesta postoje i kroz njih se prolazi. Međutim, Talas
Preobražaja koji donosi žetvu posle svih nevolja sa asteroidima i
kometama, sigurno zahvata i one koji su kandidati za više lekcije
bivstvovanja. To mu je davalo smirenost, ma šta bilo da se desi ako
izgubi telo, da mu je ono samo odeća za dušu i ništa, ništa više od
toga...

Voljene napuštamo
iz sudbinskih razloga,
kada ih budemo ponovo sreli
kao da je tren prošao bez njih,
da u nama budi setu
o nekom drugom vremenu,
prohujalom ka eonima sećanja...

Oni koji veruju u ljubav

njome su i sjedinjeni;
i suze njihove otrte
za vek vekova,
kapi su kiše za dugu
u razneženim srcima!

Verujem,
niko nije izgubljen
u ljubavi koja se bira,
nas koji volimo
svim srcem,
dušom,
svetlosti dobra
koja se odvajkada širi
za one koji prizivaju glas
u nama samima...

CRVENI SUMRAK-Deo iz dnevnih zapisa Vojislava

Primećujem znakove nespokojstva, tajna se razotkriva...

Sunce je pred zalazak delovalo nekako izobličeno. Pretpostavljao sam

šta bi to moglo da se desi u atmosferi Zemlje? Nebo je dobilo boju
zagasitog crvenila. Ne oseća se ni dašak od vetra ili kretanje vazduha,
stabla su tonula u mir, zaustavljena i bez ikakvih pokreta krošnji koje bi
odavale živost prirode. Pritisak sumraka je najavljivao tešku noć pred
buru koja se spremala. Primetio sam, pre nego što neko doživi smrt,
časak pre toga zavlada zgusnuta tišina. Uvek sam smatrao da je to
pritajena smrt, koja ne diše dok ne skoči sa leve strane na onog koji
umire i otme mu poslednji dah. Ovaj pritisak smrti sam osetio iz neba,
tla, sa svih strana. Moje telo i svest su osetili težinu. Sklapao sam oči, ali
i u njima sam osetio taj pritisak, jedva sam sebe držao budnim. Oblio me
je hladan znoj. Kapljicu znoja, koja mi je pala na ruku, osetio sam kao
udarac malja. Iz dubine moje podsvesti izronuše čudni stihovi, zaokupili
su me proroštvom sadašnjeg događaja:

Obuzima mir bez pokreta,

bez htenja
da bilo šta da se čini,
iskonski mir bez želja,
bez ičega osim sopstva
koje nestaje
da bi postojalo,
u nečemu što nema ime
na koje bi se odazvalo
kada ga smrt dozove...

Svetolik je ušao u sobu i zatekao sina na podu oblivenog krvlju.

Pomisao koja mu se prvo javila bila je njegovo samoubistvo. Svih ovih
dana je bio u rasulu i plašio se za sina da ne naudi sebi. Vojislav je
ležao na podu u zgrčenom položaju, kao kada spava.

-Anđelka! Anđelka! Brzo dođi ovamo, nešto se desilo sa Vojislavom?

Anđelka je sa strahom dotrčala.

-Ne sine! Ne....! Zašto si to uradio?

Prišli su mu i lagano ga okrenuli na leđa. Disanje mu je bilo usporeno,

na trenutke teško.

Udah vazduha kao da mu je parao pluća, i čuo se kao sablasni zvuk

jedva čujnog vetra. Vojislavljeva ramena su bila probodena i iz njih je
oticala gusta i lepljiva krv. Butine su mu isto bile probodene nekim vrlo
oštrim predmetom jer su mu bile iskidane i tetive sa stopala, i čarape
koje su bile u lokvi lepljive krvi, i na grudima su se nalazile rane.
Vojislavljevo lice bilo je u grču, otvorivši oči reče:

-Prokleti… ti…Tuđinci… Sivi….

Zatvorio je oči i utonuo u san, kao u smrt. Lice mu je pobelelo, a telo

postalo hladno. Svetolik i Anđelka su se u čudu pogledali. Shvatili su šta
se dešava jer to se nije dešavalo po prvi put. Anđelka je tiho prozborila,
tiho kao da nije želela da iko čuje njene reči.

-Oni, oni su ga oteli...

-On ovo sebi nije uradio?

-Ne. Ovo je siguran znak da se dešava nešto strašno. Ne shvatam,

zašto baš on? Da li će izdržati patnju koja se na njega obrušila. Njegovo
telo i duša kao da su odvojeni jedno od drugog.

-Čudo je da se ovoga puta vratio živ, ovo je do sada bila njegova

najozbiljnija otmica od strane, kako ih on zove, Tuđinaca. Ne želim da
sumnjam u moć izbavljenja iz njihovih ruku, on ih je pobedio, vratio se…

Skinuli su krvavu odeću sa Vojislava, očistili su mu i previli rane. Smestili

su ga na krevet dok je on još uvek spavao čvrstim snom. Anđelka je do
ujutru tiho zborila: Da li sanja, sanja, sanja....?
Zora… na horizontu su se videle repatice, kao da su dolazile sa svih
strana, sagorevale su u atmosferi Zemlje, kao da počinje kiša… kap po
kap…

Vojislav se setio otmice od strane Sivih, znao je da je to poslednji put da

su uspeli da ga iznenade kroz portal vremena. Ležao je na stolu sa
nabijenim oštrim sondama u ramenima, butinama, grudima i ostalim
delovima tela. Jedan od Sivih je u prostoriju doneo crnu kutiju. Znao je
da je to kraj ako ništa ne preduzme. Omamljenost je prestala i on je pred
njihovim crnim očima jednostavno ispario. Ovoga puta volja za životom
kao i moć znanja, bez straha prema njima, otvorili su portal kroz koji se
Vojislav vratio u svet u nestajanju…Ili se možda neko umešao, da li je to
bio on sam, ili neko drugi…
…Kap po kap…

Crveno jutro, negde je počelo…

Vibracije kroz tlo kao da su širile jezu kroz Vojislavljevo telo…

SAN SMRTI

Iz svetlosne kugle koja je vibrirala prostorom u Nebojšin san ušao je

Vojislav. Slike Nebojšinog sna su počele da se ljušte i da tamne,
rasipale su se kao pepeo na povetarcu, lagano pa sve brže do kovitlaca
bljeska koji je sve boje razarao svetlom nove vizije koja je donosila
poruku.

Uobličavala se pustinja u zajedničkom snu dva prijatelja. Ravna pustinja

se prostirala unedogled i zahvatala je nebo crvenkastom bojom. U
imaginiranom središtu pustinje se nalazilo osušeno drvo grandioznih
krakova, samo jedna grana mu je bila u cvetu i listu. Cvet i lišće drveta je
lagano opadalo i u letu do tla se pretvaralo u žive buktinje. Nebeski svod
je titrao u plazmi od krvi i sažimao svojim mirnim pokretima krvotok
Neba. Sunce se razlilo i stopilo sa pustinjom. Peščana zrnca su jaukala i
stvarala melodiju haotične muzike. Bezbrojna zrnca kao da su umirala u
dodirima i nepovratnom trenju između kretanja i mirovanja...

Vojislav i Nebojša su stajali u krugu zelenog tla koje je odisalo mirisom

livada. Noge su im stajale u cveću proplanaka...

Nebojša je u čudu posmatrao šta se to oko njega uobličava. Svet

Vidosnova je očvršćavao. Osetio je toplotu pakla kako stremi ka njihovoj
maloj oazi, krvavi svod samo što nije prokapao bujicom dok je pustinja
dozivala vlažnost krvi kao spas...

-Bože! Šta se ovo dešava?

Nebojša je pogledao u smirene oči Vidosnova Vojislava, čija je kosa

lelujala na pari od isparenja zelene oaze. Oko njega kao da se svetlost
krunila i stvarala iskrice u dodiru sa dahom pustinje...

-Sve je u redu. Samo nemoj da iskoračiš iz zelenog kruga, propao bi u

san smrti. Ona sanja okruženje uništenja koje će u stvarnosti, kada se
smrt probudi, dozvati u apokaliptičkom otvaranju očiju kao što su udari
asteroida i kometa, erupcije vulkana, zemljotresi, oluje i poplave, i ostala
razaranja koje pogled smrti propozna kao svoj pohod na decu Zemlje.
Vidiš li ovo stablo? To je čovečanstvo koje je na izdisaju. Vreme je,
okupi porodicu za egzodus i prelaz.

-Kada da krenem? Da li je ostalo vremena?

-Odmah moraš krenuti. Posle sna na javi koji te upozorava u liku mene,
probudi se i kreni, ne čekaj sledeće jutro jer je kasno. Kreni Nebojša,
odmah!

Vizija se prekinula. Oni koji su u snovima smrti, znaju njen korak koji
sledi. Međukorak koji preskače sve epohe, zemlje i narode.
UDARI-Rekonstrukcija događaja

U domu Porodice Ratarića dočekan je udar jednog od asteroida, bez

iznenađenja i sa najavom. Sam udar je Vojislav osetio u prvim
sekundama potresa, znao je šta sledi i to je na početku bila
olakšavajuća okolnost.

Tlo se zatreslo i zatalasalo od udara asteroida kao more. Talasi zemlje i

prašine. Zemljotresi, koji nisu viđeni do sada, udarili su svom snagom,
kao da je sva njihova snaga skupljena za ove smrtne udarace prirode
koji tek počinju. Sudnji čas iznenađenja uzimao je prve žtve u zgradama
i polju. Niko se nije mogao sakriti od snage potresa koji su imali udare
kao hiljade oslobođenih, atomskih bombi. Uzburkala su se mora i reke,
jezera su ključala i penušala besom.

Vojislav se izvukao sa manjim ogrebotinama od krhkotina. Odmah po

potresu je istrčao na otvoren prostor u krugu dvorišta sa roditeljima,
Anđelkom i Svetolikom. Gledali su uživo rušenje njihovog doma, sve do
temelja. Da se nisu izmakli na vreme poginuli bi ispod izobličenog šuta
koji je nekada bio njihov dom. Držali su se za ruke, od potresa su padali
i teturali se. Ponovo su ustajali i nekoliko trenutaka ostajali na nogama
da bi se ponovo zanosili i padali. Zemlja se otvarala. Okolna brda su se
ravnjala kao da je valjak prelazio preko njih. Negde se tlo izdizalo i
nicala su nova brda od nanosa kamenja i zemlje. Tutnjava Zemlje se
pretvarala u urlik ranjene Planete koja je osećala svoju bol. Njima je to
izgledalo kao roptaj samog svemira, njihovog sveta, od koga su bili
zavisni i zaštićeni. A sada, Zemljino umiranje je postajalo i njihovo.

U prvom talasu je stradalo bezbroj ljudske populacije na Zemlji. Samo u

jednom talasu smrti, milioni ljudskih života prestalo je da postoji. Oni koji
su živeli u višespratnicama, gradovima i seoskim naseljima, muškarci,
žene i deca, celi narodi, nestajali su u prahu i pepelu, zatrpani i udavljeni
vodom, ugušeni ljudi zbog nedostatka vazduha.

Asteroidi i komete udarali su svuda po Zemljinom šaru, podizali su

ogromnu količinu praha u atmosferu. Životinjska telesa su se pomešla
sa ljudskim i u njihovoj sjedinjenoj krvi smrt ih je izjednačla kao žrtve iste
pošasti. Priroda je bila potpuno unakažena i izobličena, izgubila je
konture žvota. Brane hidrocentrala su popucale i voda je nosila sve pred
sobom. Reke su se ispremešale, bujice su nosile uništenje novim
tokovima ispred kojih su se nalazili gradovi i sela.
Električe energije je nestalo. Vodovodne i kanalizacione cevi su se
prekinule i pomešale. Vatrogasne i vojne jedinice su izaše na lice mesta
i oni su bili zatečni nepovoljnim prilikama i uništenim ljudstvom.

Tlo je još podrhtavalo. U razmacima su se dešvali novi zemljotresi, koji

su odnosili nove živote. Na tranzistoru se čulo da je u megapolisima
nastao pakao.

Preživeli su krenuli da beže u rasulu. Los Anđeles više ne postoji,

Meksiko Siti, Tokio, Moskva, Pariz, Peking, Delhi... Sva veća naselja
uopšte, sve zgrade i mostovi, sve je srušeno u prvim udarima. Ugašeni
vulkani su proradili svom žestinom. Velika količina lave i pepela se
podigla u nebo. Nove erupcije tek rođenih vulkana pojavile su se na
mestima gde ih niko nije očekivao.
Komunikacije su se potpuno prekinule. Niko nije znao šta se dešava.
Pljačke su uzele maha, jer je još na početku svega nestalo hrane.
Ekonomske institucije su prestale sa radom. Zlato i drago kamenje ništa
nije vredelo.

Leševi ljudi i životinja su se raspadali. U vazduhu, zgusnutom od

prašine, osećao se zadah truleži konačnog kraja života na Zemlji.
Epidemije su izbile na sve strane. Bolesti, koje su odavno iskorenjene,
vratile su se na velika vrata. U haosu, ne zna se ko je prvi napao. Na
Bliskom Istoku, arapski princ je zauzeo Izrael i ustoličio se u Jerusalimu.
Izrael je prestao da postoji, upotrebljeno je nuklearno i biološko oružje.
Pakistan i Indija su jedni drugima skočili za vrat. U početku je Indija
imala uspeha, skoro da je osvojila Pakistan. Arapi su se konsolidovali.
Iz drugih arapskih zemalja pristiglo im je pojačanje, potisli su Induse. I
na tom ratištu je upotrebljeno nuklearno oružje velike razorne moći.
Amerika je već uveliko bila u Iranu i drugde. Oni su bili sveprisutni.
Konzorcijum je kroz njih dovršavao osvajanje sveta... Rusija je
napadnuta, Kina, svi... Azija, Evropa, južna i severna Amerika, Afrika,
kupali su se u krvi. Australija je postala najveće utočište Tuđinaca.
Pacifička ostrava su potopili veliki talasi vode. Nuklearne centrale su
eksplodirale na više mesta u svetu. Atmosfera je zatrovana kao i voda.
Skoro u svim zemljama, ekstremisti su uz pomoć bandi i raspuštene
vojske, preuzeli glavnu ulogu. Građanski ratovi su besneli. Cele oblasti
su nestajale u krvi.

Države i narodi, koji su postojali kao određene nacionalne zajednice,

umiru kao celine sa drugim narodima.

Sada je na delu bukvalno uništavanje ljudske rase. Dugovi iz prošlosti

nisu ni za trenutak zaboravljeni.

U težnji da se preživi opšta katastrofa čoveka, na njega je i

zaboravljeno. Nastale su prilike za razračunavanje pojedinca sa
pojedincem, naroda sa narodom. U besu razaranja, smrt je bila kao
spas, živi su pozavideli mrtvima. Zbog dugogodišnje suše, tlo je počelo
da se otvara.

U unutrašnjosti zemlje, gde su se nalazile velike količine vode, nastajale

su pukotine. Celi gradovi i ostaci od njih, nestajali su uz potmulu buku.
To je bila zamka koja se nije mogla nikako predvideti. Izbegličke kolone
su u njima propadale. Ako bi negde zakoračile, pojedine osobe bi se
survavale u jame manjih ili većih veličina. Šumski požari su besneli na
velikim prostranstvima. Vatre niko nije ni pokušavao da gasi , bilo je
neizdvodljivo. U okolini mesta su se pojavile naoružane bande koje su
tražile hranu i vodu. Otimali bi sve na šta bi naišli.

Ostatke od naseljenih mesta, oni koji su preživeli, napustili su ih. Krili su

se po preostalim šumarcima. Proneo se glas o ljudožderstvu. Majke su
počele da jedu svoju decu. Čovek je postao ili divljač, ili lovac na ljudsko
meso.

U jednom iznenadnom napadu na izbeglički kamp, stradali su roditelji

Ratarića i svi preživeli iz prvih udara asteroida. Njihova telesa su razvukli
kao lešinari, ljudi koji su izgubili razum. Čule su se priče malobrojnih, koji
su uspeli da im pobegnu iz zarobljeništva da ubice ništa od telesa ne
bacaju. Umesto vode koriste za piće krv i ostale tekućine iz organizma.
Niko nije mogao da pretpostavi dimenzije uništenja i kojim bi se
pravcima širile...

Hrana koja je ostala, potrošena je. Mlaz vode koji je tekao iz stene,
prestao je da teče. Vojislav se sve više udaljavao od mesta u potrazi za
hranom i vodom. To je bio znak da je vreme za njegov polazak došlo.
Mora napustiti oblast koju je relativno dobro poznavao. Na skrovitom
mestu čekaju ga zalihe za put, zalihe koje nije dirao svo vreme.

Iz dnevnih zapisa Vojislava

-Rešio sam, putujem sam. Sutra idem do mesta za pripremu, odakle

polazim.

Bilo mu je žao roditelja, nadao se da i oni krenu sa njim na put, do

mesta gde bi preživeli i našli portal ili prozor za prelaz ka Novoj Zemlji.

Vojislava je obuzeo žal i prema drugima i prema prirodi, koja je tako

surovo masakrirana da niko nije ostao nezatečen. Negde je zapisano da
je u suštini svakog bića određen stepen dobra i zla, da se malo toga
može uraditi protiv sudbine, možda je to laž u koju Tuđinci žele da
verujemo...

Masovne pogibije ljudi ne mogu da se izmere stepenima smrti, kao da

se destrukcija morala nakupljati određeno vreme da bi se čaša nepravde
napunila.
Napisano na rubu stranice.

-Ratovi koje čovek vodi od svog stvaranja uvek su izazvani za njegovu

štetu, i u njemu nisu pomirile dve sukobljene strane, dobro i zlo, niti je to
izdvodljivo. Pobednik se nazire, čovek je poražen kao čovek, ali je kao
biće univerzuma pobednik nad svima. Ako razum ne može da dosegne
ni milost ni ljubav, iz koje je stvoren promišlju Stvaraoca, sve je uzalud...

DRAMA VIDOSAVLJEVIĆA

Pećine, u kojoj je smestio porodicu, Nebojša je još i dodatno obezbedio

stubovima i grubim nosačima od zemlje i kamena. Sa Gradimirom je
dovukao isečena stabla i u unutrašnjosti su napravili drveni kostur koji je
trebao da posluži za zaštitu, ako se otkinu delovi stene koji bi im mogli
ugroziti živote. Za decu su posebno istesali malenu prostoriju u samoj
pećini, u unutrašnjosti gde je stena bila najtvrđa. To je sve urađeno iz
predostrožnosti. U toj malenoj prostoriji, kao u nekom sarkofagu,
Lesandar i Biljana bili bi potpuno zaštićeni. Gradimirova žena, Jelena, je
sa ćerkom Ljiljanom pomagala Nadeždi oko hrane i vode. Spremile su
dovoljno zaliha konzervisane hrane, lekova i ostalih sitnica za
preživljavanje. Sa južne strane se nalazio zatrpani otvor, koji je Gradimir
otvorio, sto pedeset metara duboko u pećini. Išao je hodnik koji je
priroda istesala ili neka nepoznata ruka. Na kraju hodnika se nalazila
stena kao prepreka. Tu su pronašli dva kostura od nekih metar i nešto
visine, koje su kasnije sahranili. Ova pećina je još nekome bila zaštita,
ali ne potpuno, razmišljao je u sebi Nebojša. Da li su tu bila deca?

Talasni udar od asteroida ih je sve zatekao. Sve te pripreme i ojačanja

koja su uradili u pećini, ništa nisu vredela da bi se spasili Gradimir i
Jelena. Samo pukim slučajem, deca su preživela. Nadežda je od siline
udara pala u nesvest, na Nebojšu je pao jedan od podupirača i iščašio
mu levu ruku, nagnječio mu rebra i koleno dok je decu smeštao u
zaštićeni prostor. Ostao je uz decu koja su plakala, vrištala i dozivala
majku koja im nije bila u vidokrugu. Podrhtavanje je trajalo pola časa.
Škripa i urlik ranjene prirode probijali su stenje koje se mrvilo u prašinu.
Nebojša je zagrlio decu u stisku roditeljske naklonosti koja je upregla
sve snage da bi ih zaštitio. Čuo je jecaje strica Gradimira i roptaj strine
Jelene ispod nadirućeg šuta od odlomljenih komada pećine. Prašina je
ispunila njihovo utočište koje je izdržavalo udar po udar asteroida.
Planina kao da se pomerala sa svojim gostima u ambis uništenja. Da su
ostali na otvorenom, šanse da prežive bile bi male. Videli bi i osetili kako
se sa neba obrušavaju siline udara, tlo kako se otvara i brda kako se
lome, doline kako se podižu i narastaju do mrvljenja, do rasipanja i
stapanja svega uobličenog što je nosilo svoj oblik, nasleđen iz prirode...

Tišina je nadolazila kako su se udari upijali u svom besu ka kori Zemlje.

Svi su bili iznenađeni.

Lica preživelih bila su bela od prašine stena, ličili su na aveti, na

prestravljena bića čije su se grimase grčile od neizvesnost, dok su im se
oči unezvereno osvrtale u izmaglici tame koja je nadirala iz spoljnog
sveta i iznutra pećine... Nebojša je smirivao svoju decu...

-Ostanite ovde. Lesandre, drži Biljanu za ruku i ne ispuštaj je, odmah se

vraćam! Idem po mamu.

Deca su i dalje plakala. Lesandar se priljubio uz sestricu koja je drhtala

od straha.

Ispod gomile kamenja Nebojša je prvo naišao na Nadeždu, nije davala

znakove života. Brzo je uzeo vodu iz kanistera, polivao je i masirao
rukama oblivenim krvlju koja je isticala iz njegove leve ruke.

-Šta se dešava? -prošaputa Nadežda. Lagano je pomerala glavu levo-

desno, dolazila je svesti. Krv iz nosa joj je tekla, glava joj je bila sva u
podlivima, obrazi izgrebani.

-Ne! Moja deca! Neee!! Lesandre! Biljana! Gde ste? Da li ste živi!?

Nadežda ništa nije videla. Privremeno je oslepela od silnih udaraca.

Rukama je doticala Nebojšu dok joj se kosa, ulepljena od krvi i vode,
rasčupavala naglim pokretima tela koje joj je celo dozivalo decu, bićem
majke koja je brinula za živote svojih najrođenijih.

-To si ti Nebojša? Živ si? Gde su naša dečica? Da li to ona plaču? Ne

vidim ništa. Bože, pomozi nam!

Nebojša je sa naporom uspevao da je smiri, bolovi su ga razdirali.

-Smiri se. Deca su nam živa, uplašena su i dozivaju te. Sve je u redu,
nastavi da se boriš za vazduh.

Nadežda je usporavala disanje, klonula je rukama dok je dolazila u

stvarnost. Lagano ju je naslonio na leđa.

-Ostani ovde i ne pomeraj se dok ne vidim šta je sa ostalima.

Prizor na koji je naišao, na njega je ostavio strašan utisak.

Gradimir i Jelena su ležali nepomični u zagrljaju, stric je bio okrenut na

bok sa ispruženom rukom kao da je hteo odnekud da dozove spas u
grotlu potresa.

Usta su mu bila otvorena u zaustavljenom jauku koji se stopio sa

snagom smrti koja mu je oduzela životni dah.

Jelena je ležala na boku, izgledalo je kao da je zaspala. Na nju se slegla

prašina kao da je godinama ležala nepomična. Izgledala je kao živi
stalagmit u pećini u kojoj, kao da je decenijama mirovala uobličena
mirom utrobe Zemlje, i trepavice su joj očvrsle, kosa...

Nebojša je uplašeno zureo u prizor koji mu je ledio krv u žilama. Počela

je da ga hvata panika. Okrenuo se od mučnog prizora, teturao se do
Nadežde, poslednjim atomima snage. Došao je do nje i sunovratio se sa
krhkih nogu u prašinu. Lesandar i Biljana su izašli iz skloništa, stojali su
pored majke u nesvesti i držali se za ruke, plakali su i sa njihovih obraza
su se slivale suze koje su im na posivelim licima, ocrtavale tokove straha
i preneraženosti.

Nebojša je sa naporom dozvao svesti Nadeždu. Lice joj se ozarilo,

videla je napokon svoju decu živu i zdravu.

-Dečice moja mila! Dođite!

Deca su se sagnula u majčinski zagrljaj, ljubili su majku. Nadežda je

podigla desnu ruku i obgrlila ih, nagnula ih je u svoje okrilje da ih uteši i
da sebe uveri da su živi i nepovređeni.

Nebojša je mislio o sestri Ljiljani, nije je bilo u pećini, ni glasa od nje.

Kuda bi mogla da se skloni? Da je preživela, javila bi se glasom.
Nemoguće da je izašla van! Trenutak pre udara stajala je sa desne
strane hodnika koji je vodio u unutrašnjost zemlje. Nebojšu je prenuo
ženin glas iz razmišljanja.

-Gde su Gradimir, Jelena i Ljiljana? Ne vidim ih.

Nebojša je za trenutak zastao, u sebi je skupljao snagu za odgovor koji

ni malo nije povoljan.

-Na žalost, kako da ti kažem? Gradimir i Jelena su našli smrt u

zajedničkom zagrljaju. Od Ljiljane ni traga ni glasa.

Mislim da se sklonila u hodnik koji vodi u dubinu zemlje. Ne mogu da

verujem da ova pećina nije mogla sve da nas zaštiti, ili su udari bili tako
jaki da vani ništa nije ostalo nepošteđeno od siline potresa.

Nadežda je još čvršće zagrlila decu, priljubila je svoju glavu na njihove i

zajecala. Ophrvao ju je plač, uzimao joj je poslednju snagu.
Nebojša se oslonio kolenima na odlomljenu stenu. Prišao mu je
Lesandar i zagrlio ga prozborivši treperavim glasićem uplašenog deteta.

-Tata... Baka i deka, gde su, teta Ljiljana?

PUT BEZNAĐA

Pred put, Vojislav je bio u svojim mislima. Kao da su mu samo one

ostale, kao uteha pred hodočašće kome ide i na koje može sigurno da
se osloni. Prihvatanje putnika od njega samog koji odnekud polazi,
najavljen je mnogim zlim događajima koji su ga pokrenuli na stazu
Preobražaja, na put, možda bez povratka...
Iz dnevnih zapisa Vojislava

…San mi nije dolazio u svest, jedva sam čekao sutrašnji dan. Bio sam
nesrećan zbog pogibije roditelja i poznanika. U sebi sam znao da su oni
u redu i da su sada na jednom drugačijem nivou postojanja. U mislima
sam održao sećanje na njih, mislio sam na njih u radosnim okolnostima
kada smo svi bili srećni i smejali se životu. Sećanje na moje roditelje
nikada neće izbledeti, na mesto odakle sam i koje više ne postoji. Živ
pozavideh mrtvima i onima koji upravo umiru, to je bilo više zbog
telesnosti i straha pred destrukcijama. Razmišljao sam da odustanem i
izvršim samoubistvo, ali opet, zašto bi to uradio? Smučilo mi se sve kroz
šta prolazim. Da li bi to bilo u redu? Zašto mi naviru takve misli? Moram
da prođem kroz svu tu patnju da bi postao jači. Izgledalo mi je da nije
slučajno što sam do sada preživeo, splet raznih slučajnosti ipak nije bio
slučajan. Nastavljam dalje sa velikim ožiljcima u biti, rane su sveže ali
nastavljam...

Stigao sam do mesta gde sam zakopao stvari za put. Krakovi drveća su
popadali preko njega, tako da sam morao prvo sve da raščistim.
Razgrnuo sam zemlju i sve je bilo na broju. Odmah sam obukao
uniformu. Izvršio sam pripreme za polazak i čekao sumrak za svoj
pokret u neizvesnost. Rešio sam da putujem noću, a danju da se
odmaram. Tako je mnogo sigurnije jer ostajem neprimećen za bande
kojih ima svuda. Izabrao sam mapu jedan. Put za istočnu Srbiju, do
pećina ili nenaseljenih oblasti koje su se negde sačuvale. Ako tamo ne
bih našao Krstastu Goru, nastavio bih dalje na Istok, preko planina i
uzvišenja, što dalje od dolina.

Naslonjen o tlo, razmišljao sam, spreman za put o portalima i gde bi sve

mogli da se otvore. San me je lagano stigao. Bolje da nije došao. Bio je
jeziv i strašan. Sanjao sam toplinu doma kad sam bio dete. Igrao sam se
sa decom iz susedstva, naivne igre, lažnog rata. Sakrivali smo se jedni
od drugih po ćoškovima zgrada.

U rukama smo držali plastično oružje, lica smo išarali vlažnom zemljom
da bismo se maskirali od neprijatelja. Čuo sam majčin glas kako me
doziva na ručak. Sećam se, ušao sam u kuhinju, a na trpezi je bilo
ljudsko, rasparčeno meso, spremljeno na razne načine.

-Jedi sine, gladan si, potrudila sam se. Jedi, sve je za tebe spremljeno...
Zurio sam ukočen; ljudski delovi mesa na trpezi pored kuvanog povrća.
Slatkasti miris me je izazivao na povraćanje. Prozori su bili zamagljeni.
Ljudski delovi na trpezi su počeli da se pomeraju i da se sastavljaju u
nekadašnji ljudski oblik.

-To sam ja! Neeee! Kriknuo sam i skočio…

Probudio sam se sav uzdrhtao od groznice sna. Padao je sumrak. Stao

sam na noge. Nebo je bilo mutno i jedva su se zvezde razaznavale,
potpuno ispremeštane i razbacane. Kao da se Zemlja izokrenula za neki
stepen, promenila je nagib ose oko koje se okretala. Bicikl sam više
gurao nego što sam vozio. Na sve strane su gorele vatre i ostaci od
automobila. U jednoj ruševini sam pronašao oštećen dvogled. Skrenuo
sam sa staze da bih izvideo situaciju.

U raštrkanom naselju, došlo je do napada, spazio sam krvave tragove i

skoru paljevinu. Izbeglice, koje su tu zastale, namamljene su u zamku i
tu izmasakrirane. Prvu noć sam prešao oko deset kilometara, nisam se
nadao takvoj sporosti. Kasnije, kada mi hrana ponestane i zamorim se,
biću još sporiji. Rešio sam da se previše ne zadržavam dok ne stignem
do zabačenijih predela. Smestio sam se u jedno udubljenje, odmaram se
i uzimam hranu. Pokušavam da zaspim. Suviše sam uzbuđen i ne spava
mi se. Plašim se znakova u snu. Do sada nisu nagoveštali nikakvo
dobro. Dan je i dalje izgledao kao pred svanuće.

Nagomilali su se teški oblaci, svetlost je počela da izmiče. Pepeo od

erupcija vulkana i vatri se podigao u atmosferu, zaklonio je Sunce i
temperatura je blago počela da pada. Dakle, posle vatre na redu je led.
Vatre će prestati da plamte, proces može trajati godinama, ako uopšte
do njega dođe. Tlo se još nije smirilo a i vetrovi počinju sve jače da
duvaju, Možda oni očiste atmosferu ili je još više zagade. Zemlja se
neće očistiti za jedan ljudski vek ili više. Sumnjam u opstanak čoveka u
ovom realitetu; kao da me drži još uvek lažna nada za promenu na
globalnom nivou, iako znam i ubeđen sam da je spoznaja lična kao i
prelaz ka preobražaju u viši svet.
U sebi osećam snagu da idem napred, da ne ostanem u mestu.
Razmišljao sam da ne gubim vreme na odmor osim koliko mi je
potrebno da prikupim snage. Dan je smračen, putovaću vrlo oprezno.
Napuštam prvobitni plan da se krećem samo noću. Samoća me je
obuzela stiskom ravnodušnosti, prozborio bih sa nekim neku reč, a
nema nikog. Da pričam u sebi sa samim sobom, to više neću da
ponavljam. Samo malo mi je potreban odmor i mir, a mira nigde na
vidiku...

Na tren sam zanemeo. Pomeranje tla me je strašno trgnulo. Odskočio

sam sa mesta. U bunilu, okretao sam se levo-desno, nisam znao šta se
desilo? Iznenađen, brzo sam se izmakao na sigurno odstojanje. Na par
metara od mene, tlo se otvorilo oko 15 metara u dubinu. Imao sam ludu
sreću da preživim. Brdoviti pejsaž je preda mnom neprestano
podrhtavao u ritmu haosa. Žurno sam krenuo dalje. Plašio sam se da se
osvrnem ili zastanem. Posle par kilometara podrhtavanja, odjedanput se
sve umirilo. Vetar je prestao da nosi sve pred sobom. Čuo sam potmule
udarce svog srca.

Šta je sad, -pitao sam se? Počela je da pada sitna kiša. Unezvereno
sam pogledao u nebo. To je bila kisela kiša boje rđe. Brzo sam se
spuštao sa uzvišenja i tražio zaklon. Do lokalnog puta, na sredini, bio je
preturen i izgoreo autobus. Smestio sam se u limenu konzervu, nadao
sam se da će kiša ubrzo prestati. Primetio sam da mi je uniforma
oštećena kiselinom. Lice sam nekako zaštitio, ruke su mi bile opečene
na više mesta. Ovome se nisam baš sada nadao. Uzeo sam prvu
pomoć. Sredstvo za dezinfekciju naneo sam preko crvenila na rukama.
Dobro sam prošao. Pogledao sam kroz polomljena stakla autobusa...

Kisela kiša surovo je uništavala drveće. Od stabala su ostajali samo

skeleti. Potpuno zapanjujuće, mogao sam da vidim kako se ljušti kora i
otpada. Ono malo zelenila na tlu što se zadržalo, sprženo je. Zemlja je
počela da cvrči i sagoreva, kamen da puca. Pomislih, Bože, neka
prestane ovaj pakao. Ništa neće ostati. Nebo je dobilo prljavu ljubičastu
boju. U životu nisam video takav strašan prizor. Kisela kiša je iznenada
prestala. Lagano, isparenje od kiseline je počelo da se podiže u vidu
zgusnute magle. U daljini, na horizontu koji je nestajao, pojavila se duga
samo od jedne boje, crne kao bit najgrozomornije tame. Počeo sam da
se gušim, nedostajao mi je vazduh. Brzo sam uzeo majicu iz ranca i
njome prekrio usta i nos. Sad sam se setio šta sam zaboravio dok sam
spremao stvari za put, masku za prečišćavanje vazduha. U magnovenju
me je prekrilo belilo neidentifikovanog sjaja.
Gubio sam dah, a oči su me pekle. Zatvarao sam ih i otvarao kao po
komandi nesvesne svesti koja pokušava da gleda realnost nadrealnog.
Halucinacija ili stvarnost? To što mi se dogodilo, nisam mogao
odgonetnuti sa tačke sna u koji uranjaš kada poželiš, ili obrnuto.

Magla je dobila bistru zelenu boju. U njoj su počele da svetle raznobojne

iskrice, pomerale su se, a neke stajale u mestu, uveličavale su se i
smanjivale. Primetio sam da su to vilenolika bića raznih crta tela, raznih
veličina i izvanredne lepote. Haljinice i velovi su im lepršali, kosa kao
zlato se presijavala, lica su im bila tužna, unezverena i puna straha. U
njima nije bilo igre, kako sam očekivao, već neka užurbanost pred
polazak. Primetio sam jednu vilu boje čistog oblaka kako me je sažaljivo
pogledala. U ruci je držala sprženi cvet. Posmatrao sam je ili sam mislio
da je posmatram. U meni je ona ostala tajna. Nisam video da joj se
pomeraju prekrasno izvajane usne. U sebi sam čuo milozvučni i setni
glas:

-Ne možemo više ništa da učinimo. Dolina je spaljena i naš rad na

ispoljavanju prirode je nasilno prekinut. Do sada smo se pomerale i
tražile staništa koja nisu uništena. Svakim danom nam je prostor sve
skučeniji. Određen broj vila se nije snašao. Promenile su svoje
unutrašnje strukture, prelazile su u tamnije nijanse da bi se prilagodile
sredini. One sada lutaju izbezumljene sa uništenim oreolima. Pazi se
njih. Znam tvoju sudbinu, moraš je sam spoznati.

Vila se spustila do mene i prešla preko mojih ruku. Nisam mogao ništa
da kažem, ni reč da prozborim. Potpuno nepokretan izgubio sam svest,
pojam o vremenu. Ne znam koliko dugo sam ostao u nesvesti? Kada
sam progledao, ruke su mi bile bez pečata crvenila. Za desnu šaku,
prionuo mi je cvet prekrasne, bele boje. Ispuštao je miris livada i u
njegovoj lepoti, na tren, ugledao sam svoje umorno lice. Cvet je
najedanput počeo da vene, pred mojim očima se pretvorio u prah. Tu
sam prvi put na putu, sa gorčinom zaplakao. Suze su mi se slivale iz
besa i natapale prah uvelog cveta. Više nije mogao živeti odvojen od
svojih hraniteljki. Sa moga dlana slivala se krv, da li kao znak života, ili
skore moje smrti koja je neminovna? Nisam mogao shvatiti da li je to bila
realnost ili nadrealni doživljaj. Brzo sam se pridigao i još ošamućen i
zbunjen nastavio dalje.

Prolazio sam kroz pustoš. U nedogled se razotkrivala psihodeličnost

uništenja. Od sagorelih stabala, pričinjavale su mi se aveti, kao da prete
u zaustavljenim slikama. Trebalo mi je vremena da se naviknem.
Uniforma je počela da mi se kida, ličio sam na izgubljenog putnika.

Bicikl sam samo gurao, postao je neupotrebljiv, uz put sam ga ostavio

kao teret koji me je samo sputavao. Od sada ostaju mi samo noge kao
oslonac. Požurio sam da napustim oblast, što dalje od mesta i lošeg
doživljaja. Ostalo mi je još dva litra čiste vode. Utolih žeđ, vodu sam
jedva gutao, kao da mi je omča stezala vrat. Moram naći utočište gde ću
se malo više zadržati.

Sat na ruci mi nije radio, bacio sam ga. Kompas se vrteo i uopšte nije
pokazivao pravu stranu gde se nalazim. Neupotrebljive stvari sam
odbacio i nastavio dalje.
Ne znam koliko sam tako hodao. Već sam bio na pragu visokih planina
koje su se ispred mene podizale. Primetio sam oaze zelenila. Požurio
sam, nisam znao koja se po redu noć spušta od kako sam krenuo.
Neka prekrije tama pustoš, do jutra, dok se ne povratim. Niti zore niti
dana nije ni bilo, samo gusti sumrak. Odakle sada to da prizivam crnilo
kao spas za moje umorne oči koje su se nagledale strašnih prizora,
umrljanih slika prirode kako se gube u nedogled eha smrti. Eha... kao
pesme svih stvari koje nemaju svoj dah već ga posuđuju od drugih...
koji...

Nestaju da bi postojali,
nevidljivi su za sfere eha
koji je jedno u mnoštvu.

Gde se rađaju vetrovi

tamo je dom.

Tiho je,
mir je na nogama
mnogih koji stoje.

Tek nečiji korak

razori prazan hod.

Kuda?
Priliko bez lica,
za sobom ostavi zvuk,
eho...

SAHRANA

Nebojša je uzeo rastresitu zemlju koja mu se rasipala kroz šaku i bacio

je na uvijene čaršavom, mrtve u raki, Gradimira i Jelenu. Lagano je
govorio dok je nastavio sa besedom na groblju...
 -Tela Zemlji, a njihove duše neka u Izvoru beskonačnog nađu mir. Neka
im je laka zemlja i san do novog buđenja gde su njihove duše sa
lakoćom prešle u realitet namenjen za one koji fizički umiru.

Nadežda je stavila dečici po malo zemlje u šačice i zajedno sa njima isto

to uradila. Lesandar se otimao, nije shvatao suštinu tih čudnih pokreta
rukom, nogom je čuškao kamenje u grob, kao da je jedva čekao da se
što pre završi ovaj neprijatni događaj. Nadežda je prozborila:
-Čemu sve ovo?

Nebojša je završavao sahrane crnim vinom, koje je prosipao u obliku

Sunca na mrtve Gradimira i Jelenu. U sebi je držao veru da je sam
oproštaj od njih tek na tren. Misli su mu se rojile, skoro celo čovečanstvo
je sahranjeno u talasu smrti bez ijedne reči osim jauka...

U ambise smrti ili ispod šuta od staništa, ispod mostova i drveća, ispod
raspadnutih telesa gde su se udovi pomešali, u prostranstvima gde nije i
jedna živa duša pretekla da ijednu suzu pusti za nestale i poginule.
Nebojša je stojao naslonjen na improvizanu štaku, teške misli su ga
morile. Gde je Ljiljana?

Nebojša se okrenuo ka deci i ženi, gledao ih je sa setom.

Biljana je vukla Lesandra za rukav dok je on i dalje čuškao kamenje u

zajednički grob svojih predaka.

-Nemoj, sine, ja ću ih sahraniti. Nado idi sa decom do pećine, umiri ih i

spremi nešto od hrane. Kada kasnije dođem hranu ćemo nameniti strini i
stricu, ispoštovaćemo stari srpski običaj; ješćemo zajedno sa njima dok
budemo mislili na njih.

Lesandar se otimao i vukao na svoju stranu, želeo je da ostane sa

ocem. Nebojša je prionuo na posao i sahranio strinu i strica.
Tlo je u intervalima podrhtavalo i podsećalo da još uvek ništa nije
gotovo.
Kada bi pogledao u mrtve, s vremena na vreme, kao da su se trzali, kao
da su živi.

To je bila varka zemljotresa koji su se još uvek dešavali kroz vidljive pore
unakažene okoline. Priroda je bila obogaljena, brda i uska uzvišenja su
se ispremeštala, a neka i nestala u lomljavi stenja. Drveće je bilo
počupano i razbacano svuda po uvalama. Retka stabla su stojala
nakrivljena, očerupanih krošnji i grana, kao da su preživela borbu, kao
da je bilo rvanja sa protivnikom koji nije imao milosti ni prema kome.
Podne se odavno izmaklo na crvenom nebu gde je Sunce jedva imalo
šta da traži, zaklonjeno oblacima od zagađenih isparenja i prašine.

Na improvizovanom stolu Nadežda je rasprostala hranu i vodu, vino i

osušeno voće. Dva prazna mesta za stolom su bila namenjena
Gradimiru i Jeleni. Ispred njih je bilo posuđe i čaše, dve upaljene sveće
plamenom su nemirno igrale...

Nebojša je ušao i klimnuo glavom u znak odobravanja. Nadežda je

uzela iz vatre žar i u njega stavila suvi bosiljak. Pećinom se osetio
slatkasti miris bosiljka, mitske biljke kod Srba koji je koriste i kada se
neko rodi, a i kada neko umre. Deca su posezala za hranom, majka ih je
odvraćala i molila da još malo sačekaju. Kada su se svi smestili, počela
je sa kađenjem desnom rukom sa desno na levo i rečima:

-Neka se ova hrana na stolu vidi za dušu poginulih Jelene i Gradimira,

ova voda i vino neka im utole žeđ, povrćem i mesom, voćem neka se
zasite i neka im Svevišnji sve to prenese i umnoži. I ova odeća koju sam
im spremila neka im se vidi za dušu da ne budu goli i bosi...

Zavladala je tišina. svi su prionuli na hranu, Lesandar i Biljana su se

otimali o zalogaje. Miris bosiljka se širio, opojan i jedak od tuge. Sećanja
su lebdela, skoro materijalizovana, u Nebojšinom umu, kao da gleda
film, tako dalek iz nekog vremenskog hola, kao da je sve što se
dešavalo bilo san…

...koji se probija u stvarnost

već viđenog;

koje se stalno dešava

iz neke tačke vremena...

...ka svim mogućim pravcima

uobličavanja jave u san...
...ili obrnuto...
KLOPKA

Vojislav je nastavio dalje, na putu beznađa, upao je u klopku...

Zapis iz dnevnih beleški Vojislava

Razbojnici su me presreli. Iskočili su iz zasede u kojoj su bili primireni.
Mora da su me primetili odavno ili čak i pratili. Izabrali su pravi momenat
kada se nisam nadao. Potpuno iscrpljen i klonuo, gledao sam u njihovo
upereno oružje. Bilo ih je trojica. Izgledali su odmorno i u očuvanoj
garderobi. Jedan je bio debeljuškast i sa bradom. Ostala dvojica su bili
prosečni ljudi sa čudnim pogledima. Stalno su se okretali, pazili su da se
ne pojavi još neko.

Uperili su oružje u mene, pomislio sam da mi je došao kraj. Tražili su od

mene hranu i vodu. Primetili su u toku pretresa da mi je ostalo nekoliko
pakovanja hrane. Vezali su me. Ispitivali su me gde sam krenuo? Pretili
su mi da sam na kraju puta. To su bili ljudi iz okoline koji su preživeli.
Borili su se da opstanu, pljačkali su izbegle koji su tražili nova pribežišta.
Tukli su me i maltretirali oko dva sata. Jedan od njih je predložio da me
ujutru ubiju. Ostala dvojica su se složila. Gledao sam kako otvaraju moju
hranu i jedu. Imali su vodu i pili su je. Bio sam žedan i sav malaksao,
obliven krvlju. Iz lukavstva sam glumio da često gubim svest. Jedina
nada u tako bezizlaznoj situaciji bila je da se strpim dok oni utonu u san.
Onda ću lagano iz čizme izvući nožić koji sam sakrio i njime preseći uže;
ono se na mestima oko ruku olabavilo od preturanja i silnih batina koje
sam dobio.

Tako sam i uradio. Kada su zaspali, laganim pokretom sam izvukao

nožić i vrlo lako presekao uže. Sada sam merkao ranac i moj pištolj u
njemu. Sve sam osmotrio. Srećom, oni su spavali čvrstim snom. Prišao
sam rancu i usporenim pokretima izvukao pištolj i lovački nož. Prvo sam
nogom udario onoga koji me je najviše maltretirao. Udarac je bio tako
jak da se čulo krckanje njegovih rebara. Ostala dvojica su skočila,
oružje je bilo upereno u njih. Debeljuškasti je iz bunila potegao na mene
pušku, sačekala su ga dva metka, jedan posred glave, a drugi u grudi.
Stropoštao se bez jauka. Drugi je isto pokušao i uspeo je da opali zrno u
vazduh. Ostale projektile sam izručio u njega. Telo mu je podrhtavalo od
udaraca metaka i krv prštala u mlazevima kako su mu zrna kidala telo.
Prvi koji je dobio udarac, pridigao se, uspeo je da me pogodi u rame.

Skočio sam na njega, nožem sam mu zadao jedan udarac, pa drugi,

treći, nož je sa lakoćom kidao njegovo telo, srce, pluća... Ne sećam se
koliko puta sam u njega zario sečivo. Sav sam bio obliven i sopstvenom
i njegovom krvlju.

Neko je sigurno čuo pucnje. Morao sam brzo napustiti mesto masakra.
Pokupio sam svoje stvari. Našao nešto vode i sa pritisinutom rukom na
rani brzo potrčao koliko me noge nose. Trčao sam oko sat vremena uz
stazu ka uzvišenjima. Iza mene je ostao klanac i krvava zamka. Morao
sam zastati da bih očistio i previo ranu. Izgubio sam se, osvrtao se i
tražio zaklon. U mraku sam nazirao okolinu.

Naišao sam na jednu otvorenu stenu koja se raspolutila od zemljotresa.

Okolo je bilo razbacanog kamenja. Saplitao sam se i padao. Izvadio sam
baterijsku lampu iz jakne i pažljivo pretražio mesto. Sklonio sam se u
usek. Metak mi je samo okrznuo rame. Ništa nije bilo polomljeno od
kostiju. Bio sam u podlivima i modricama. Rana me je pekla, sredio sam
je i previo zavojem.

To mi je bilo prvi put da ubijem, ovoga puta trojicu ljudi, bilo mi je važno
da se izvučem. Strah za sopstveni život dao mi je, za trenutak,
neverovatnu snagu. Mnogo je razloga da čovek pređe taj prag zvani
život i ubije. Morao sam u samoodbrani okrvaviti ruke. Očajno sam se
osećao. Možda je trebalo da se potpuno predam. Bog neka mi oprosti za
učinjena ubistva. Vratiću se na mesto pokolja i pokopaću ih, ako im tela
neko ne bude odneo. Umoran sam i potpuno smožden...

Sanjao sam reku u kojoj sam se kao dete kupao. Obuzeo me je

predivan osećaj. Vrbe su pravile hlad. Čuo se cvrkut ptica. Miris divljeg
bosiljka širio se obalama, a reka, zelena i živa kao najlepši dragulj,
osvežavala je i donosila utehu. Opustio sam se i uživao. Sunce je
umilnim zracima milovalo moje lice… Tek blagi povetarac nežno je
milovao moje uvojke kose. Trava se kao tepih pružala uz obalu. Spavao
sam u snu sna, na obali pored reke. Probudio sam se... Ušao sam u
reku i plivao, uživao sam u mehurima vode, rasplinut, imao sam osećaj
da plutam, dok su se lagani talasi odbijali od mog tela. I onda sam
zaronio u dubinu vira. Svetlost je počela da izmiče, nije potpuno nestala.
Ronio sam do dna, a tamo, umesto peska i kamenja, ljudske lobanje
poređane u nizu, kao popločan put ili kaldrma. Tražio sam izlaz ka
površini, nije ga bilo. Gutao sam vodu i gušio se.

Ka meni su se kretale kreature rečnog bilja. Ribe sa razjapljenim

čeljustima ličile su na monstrume...

Probudio sam se u groznici obliven hladnim znojem koji mi se lepio za

kožu kao ledena pokorica. Telo mi se treslo, svest je tražila oslonac.
Zapalio sam cigaretu posle mnogo vremena. Miris duvana je bio
omamljujuć. Godila mi je toplota koju sam stiskao prstima. Nikada nisam
uvlačio duvanski dim u pluća, omamio me je, udovi su mi se opustili.
Hladan vazduh spolja treperi. Mistični stihovi su me obuzeli iz
unutrašnjosti mog bića koje je vapilo za svetlom...

Spokojno stvarnost iluzija

ubija ljude,
dragi smo Tuđincima kada ih ne primetimo
kao kraj njihovih odluka
da nas zavedu ka praznini…

Za mesta gde umiru ljudi,

žalost,
gde se seku ruke i noge
i gde su zastori
umesto očiju,
treba sačekati smrti
u vremenima iskrsavanja,
onih,
koji dolaze
u izbeljenim košuljama
kao metaforama...

I ako su kosti smrti porozne

ne daju se lako slomiti,
u njima je srž
onih koji su plakali
za kaznu koju nose kao sudbu.

LJILJANA

-Ostavljam ti Gradimirovu pušku za zaštitu, budite tihi i nikako nemojte

privlačiti pažnju spoljnog sveta. Hrane i vode imate dovoljno. Ako
nađem Ljiljanu, vraćamo se brzo. Ako je to taj put koji vodi negde u
dubinu zemlje trebaće mi više vremena. Ne znamo gde je ona sada?
Pretpostavljam, kada je počeo zemljotres, da je ona potražila utočište u
tom hodniku. Taj hodnik se otvorio i ona je njime nastavila dalje, možda
je zalutala negde u unutrašnjosti pećine?

Nadežda se snebivala da kaže poražavajuće činjenice koje bi Nebojšu

odvratile od rizičnog puta u središte pećine. Bojala se da ostane sama
sa decom, a ipak je želela da sazna šta je sa Ljiljanom i da li je
preživela.

-Misliš li da je živa? Prošlo je dosta vremena od zemljotresa. Male su

šanse da je ona u životu.

-Ne mogu a da ne preduzmem ništa.

-Povređen si. Ne želim još da izgubim i tebe, nemaš dovoljno snage. Šta
ako se i ti izgubiš? Molim te, nemoj još da ideš. Sačekaj, možda se ona
uskoro pojavi. Prikupi snage, oporavi se, molim te, i meni je žao Ljiljane.

-Ona nije mnogo odmakla, mora da je negde u blizini nas. Možda joj se
preprečila kakva stena kada se vraćala kroz hol pećine? Nemam mira
dok ne saznam šta je sa njom? Obazriv sam, suviše veliko udaljavanje
ne dolazi u obzir. Ako vidim da je dalja potraga za njom neizdvodljiva,
vraćam se. U svakom slučaju, budi u pripravnosti da preduzmeš
neophodne korake da bi zaštitila sebe i decu.

-Molim te još jedanput, sačekaj, mali potresi se dešavaju još uvek, tlo se
nije smirilo. Kako je onda u unutrašnjosti zemlje kada se zbog
podrhtavanja otkidaju parčiči stena? Plašim se da jedan takav potres
može da prouzrukuje tvoju, a i našu porodičnu katastrofu.

-Svestan sam opasnosti. Ne ostaje mi ništa drugo nego da pokušam

koliko mi mogućnosti dozvoljavaju, uz malo sreće da nađem Ljiljanu
živu i zdravu. Priđite...

Nadežda je sa decom prišla i svi zajedno su uronuli u zagrljaj, opraštali

su se. Neizvesnost Nebojšinog puta ih je prisiljavala na usiljeni oproštaj.
U zagrljaju, porodica je disala kao jedno.

Nebojša je sa sobom poneo ranac i u njemu nešto hrane i vode, zavoja i

joda za rane, akumulatorsku lampu na ručni pogon i baterijsku lampu.
OPIS NEBOJŠINOG PUTA KA SREDIŠTU ZEMLJE ( DEO PRVI)

Krenuo sam kroz istesan tunel visine dva metara, a širine oko metar.
Stena, koja ga je zatvarala, se raspolutila Tu se nalazio otvor, taman
toliki, da može da prođe odrasli čovek. Nastavio sam dalje kroz hol nekih
stotinak metara. Tunel se postepeno sužavao da bi mu visina pala na
metar. U sagnutom položaju sam nastavio dalje, zvuk od lampe koju
sam stalno pokretao prstima bio mi je jedini saputnik. Taj deo puta sam
se kretao vrlo sporo, u dubini tame, zrak svetlosti od lampe je obuhvatio
tek deo jedne ogromne i neistražene pećine. Gazio sam po vodi do
članaka.

Visina pećine je bila preko deset metara. Sa njenih neravnih svodova su

se pružali stalaktiti raznih dužina, neki su dosezali i do vode. Zapravo to
je bilo omanje jezerce. Sa strane prostorije se pružao kao neki mostić ili
prirodni svod koji je ukoso vodio ka dva tunela koji su se račvali levo i
desno. Pretražio sam jezerce. Negde je bilo duboko i oko metar, u
njemu su plutala providna bića nalik na ribe, boja im je bila kao koža
čoveka, oči su im bile neprimetne i providne, mala peraja su im se
nalazila na leđima i na trbuhu. Čak i u potpunoj tami postoji život. Sva
bića se prilagođavaju uslovima u kojima prebivaju.

Dozivao sam Ljiljanu. Moj glas je odjekivao kao eho, u potpunoj tišini
delovao je nestvarno. Pitao sam se kako je Ljiljana mogla, ako je živa,
da se probija kroz ovu tamu i negostuljubivo okruženje? Krenuo sam
mostićem i našao se pred dilemom: da li da krenem levo ili desno?
Pokušao sam da nađem makar ikakav trag koji bi me uputio u pravom
smeru kojim je Ljiljana krenula. Posle određenog premišljanja izabrao
sam desni tunel. Intuicija mi je govorila da njime krenem. Taj tunel se
spuštao ukoso u dubinu zemlje. Ivice su mu bile oštre i nazubljene,
mogle su služiti kao podupirači za ruke i noge. Tu sam se dvoumio, da li
da krenem dalje ili da se vratim? Predamnom se pružao ambis u
nedogled, iz njega je strujao hladan vazduh. Zrak svetlosti iz lampe se
rasipao u dubini crnila.

Obuzeo me je strah i neka nepodnošljiva drhtavica, osećao sam se

slabo, na tren sam klonuo. Počeo sam lagano da se spuštam. Bilo je
dovoljno prostora za moje noge i ruke, stena je bila čvrsta i oštra. Ovog
puta sam koristio baterijsku lampu koju sam držao zubima da bi mi udovi
bili slobodni. Sporo sam se kretao. Posle otprilike dvesta metara naišao
sam na rased širine pet metara koji mi je pružio predah. Tu sam se
okrepio hranom i vodom.
U meni drhtavica podupirala je strah. Došao sam do prelomnog trenutka;
da li da krenem dalje ili da se vratim? Sve je manje nade za Ljiljanu. Ali
ipak, prožima me osećaj da je ona još uvek živa i na sigurnom. U
takvom raspoloženju zaspao sam od umora.
Sećam se da sam sanjao grad u kome sam odrastao. U njemu sam se
samo ja nalazio, nikoga živog nije bilo.

Šetao sam praznim ulicama i ulazio u zgrade gde su nekada živeli ljudi.
Trava je nicala na asfaltu, puzavice su obgrlile zgrade, a drveće je
slobodno, krošnjama stremilo ka nebu. Prožimao je mir i kao da je
svojim rukama počeo da steže onog koji ga je primetio, kao teskobu
usamljenosti onog koji je jedan u svetu. Ulazio sam u stanove, preturao
sam po stvarima i albumima porodica. Ljudi su bili na slikama,
zamrznuti i uhvaćeni u kadru trenutka koji je otet od vremena, kao obris
nečega što je slepljeno na jeftinom papiru. Deca su se smejala u igrama,
zaustavljena u pokretima dok su ih majke pazile. Cele porodice kojih
više nema. U zamrznutim kadrovima bile su dokaz kao da su zauvek
živele...

Kada sam se probudio, kosti su me bolele, svaki udah vazduha mi je

parao pluća. Oko mene tama, tražila je oslonac na koji bi se sada
navikao. Brzo sam se pridigao i nastavio dalje da se spuštam ka dnu za
koje sam mislio da je vrlo blizu. Kada sam skoro izgubio nadu da ću
ugledati dno, u dubini sam spazio tačku svetlosti. Sa krajnjim naporom,
ovoga puta ni sam nisam znao da li je to iluzija ili stvarnost?

Tačka svetlosti je bila sve veća. Ubrzo sam se našao u osvetljenoj

dvorani. Izvori svetlosti su bili travertinski stubovi koji su isijavali blagu,
zelenkastu svetlost. Znao sam da nastaju isparenjem vode i taloženjem
kalcijum-karbonata iz kapljica. Ovo je drugi sastav travertinskih stubova
koji ja samo mogu da pretpostavim. Dvorana je bila ogromna, preko sto
metara širine i dužine, sa visinom koja je varirala, od dva metara pa do
četrdeset. Na sredini dvorane se nalazila ponornica, izvor koji je izbijao
iz središta pećine. Voda se sa tog izvora slivala u blagom padu i
nestajala u otvoru u jednom od zidova. Voda je bila zelenkasta zbog
svetlosti stubova koji su je obojili. Pored mlaza vode, na prirodnom
postolju koji je obuhvatio izvor od nekih deset metara, naišao sam na
tragove od ljudskih stopala. Bilo je više otisaka od više ljudi. Tu je bila i
odbačena Ljiljanina jakna, sva iskrzana i sa masnicama od krvi.
Istovremeno sam se obradovao i ustrepteo od neizvesnosti.

Pretražio sam dvoranu, nije bilo ni traga od Ljiljane i došljaka.

Primetio sam da odaja nema izlaze, osim onaj kroz koji sam ja došao.
Odaja je odisala nekim mirom i toplinom. Bio sam žedan. Kao po
neizdržljivom nagonu, prišao sam izvoru i halapljivo gutao vodu. Nikada
nisam pio tako osvežavajuću i slatkastu vodu. Dok sam je nezasito
gutao, zatvorio sam oči.

Kada sam ih otvorio ukazala mi se potpuno drugačija slika od one koju

sam do sada gledao. Kao skenerom mogao sam da vidim kroz stene,
Ljiljanu i visoke došljake koji su je odveli u dubinu zemlje. Sam vidoviti
izvor mi je ukazao na put kroz njega, gde otiče kroz otvor u zidu i koji
vodi u drugu odaju grandioznih veličina. Naišao sam na izvor Vidosnova,
tu gde se umivaju i krepe mistici nadrealnog...

Oči su tu da vide
ono što se ne vidi,
u simbolima boja
je spektar nevidljivog
koje oblikuje svetlo.

Dodir u misaonom osećaju

za onim što se želi,
korak na putu hodi
za ishodištem svetla.

I ako u bezdanu postoje ljudi, to ne znači da ne hode za svetlom. I kao

što je svetlost tu da obasja oblike stvorenog, tako je i tama svuda da bi
svetlost obasjala lica. U srži očiju, kada se otvore, je tama koja jedino
može privući svetlost, u njoj se ogleda, u njoj se stvara i deli na svetlo i
tamu.

VILINSKA OAZA

Vojislav se u mislima vraćao u prošlost koja je u njemu budila radost...

Zapis iz dnevnih beleški Vojislava

Nedostajalo mi je društvo, roditelji i poznanici. U neko vreme, osećam se

potpuno usamljeno. Odbačen sam od svih koji su me napustili nevoljno i
iz sudbinskih razloga.

Nisam znao gde se nalazim. Odustao sam od namere da se vratim na

mesto zasede i pokopam tlačitelje koji nisu bili ni malo nežni prema
meni. Dan je i dalje smračen i od kako sam krenuo, do sada nisam video
Sunce. Primetio sam da je drveće očuvanije. Trave je bilo svuda uz
stazu. Nastavio sam njome da hodam. To znači da sam na pravom
putu. Proplanci su se pružali.

Na udaljenosti od nekoliko kilometra spazih gustu šumu, u podnožju

planine, rasprostrirala se celom dužinom. Nadam se da je tamo izvor,
voda mi je zaista neophodna. Dok sam se kretao, do sada nisam spazio
ni jednu životinju. Bilo je čudno, kao da je sve živo izmicalo i tražilo
sigurna skloništa. Ovoga puta sam primetio jata vrana na obodima
šume. Ako tu ima hrane za njih, ima i za mene, pomislih. Požurio sam i
brzo se našao pred šumom. Tu sam zastao.

Na par mesta su se uzdizali kameni stećci visine oko dva metra, a na

njima su se nalazili znakovi ili neka vrsta slova, koje nisam mogao
shvatiti. Raspoznao sam znak Sunca. Kukasti Krst drugačije stilizovan,
sa znakom Lune i na ivicama sa zvezdama. Obazrivo sam krenuo kroz
šumu i osmatrao očuvane krošnje visokih hrastova. Stabla su im bila u
prečniku oko tri metra. Izgledala su vrlo živo u odnosu na ono što sam
do sada video. Spazih senke koje su se skrivale. Spremio sam oružje i
nastavio dalje. Možda mi se od straha priviđa? Duboko sam zašao u
šumu. Naišao sam na izvor ukrašen vencima cveća. Okolo izvora je bilo
razbacano seme belog luka. Tu sam se napio vode kao nikad do sada.
Pio sam je halapljivo, nisam razmišljao da li je izvor zagađen. Voda je
bila slatkasta i vrlo me je okrepila. Umio sam se. Skinuo sam se do
pojasa i osvežio, osetio sam blagu hladnoću. Ispružio sam se, sada
sam se osećao dobro. Razmišljao sam gde sad da idem? Gledao sam u
krošnje dok me je hladovina obuzimala prijatnim dodirima. Prošlo je
mnogo vremena od kada sam uzimao hranu kao čovek.

Kada si gladan, a nemaš šta da jedeš, javlja se veliki problem za telo i

dušu.
Dok sam tako pravio planove, ispred mene je iskočilo biće kreaturnog
oblika, ne više od jednog metra, obučeno u crvenu odoru. Lice mu je bilo
šiljato, a oči iskošene i zelene sa orlovskim nosem. Počeo je da skakuće
i da se brzo kreće oko mene. Bilo mi je smešno i nasmejah se.
Odjedanput je zastao ispred mene i ispružio ruku rekavši:

-Moje je ime Radost i Znanje, u prevodu na ljudski jezik. Tvoja je aura

čista sa malim tačkicama tame. Primetio sam da si morao da ubiješ ljude
da bi preživeo. Mene ne moraš da se plašiš, neću ti ništa. Kasnije ću te
uputiti na jedno mesto gde te čeka iznenađenje. Nemoj se plašiti
elementarnih bića jer ona ne žele zlo čoveku.

-Gde se nalazim?

-Ušao si u Vilinsku Šumu. Mi smo ti dozvolili da uđeš. Prošao si kroz

prirodni portal koji se otvorio a da ti nisi primetio, mada ti je bilo
sumnjivo. On se ne može primeti fizičkim očima. Tebe smo odabrali,
treba da preneseš poruku preživelima, za budući svet koji gradimo
zajedno na Novoj Zemlji. Poruka je o elementarnim bićima. Kada nas
ljudi vide, ne treba da se plaše nego da stupe u kontakt sa nama. Vrlo je
bitno da se uspostavi komunikacija. Živimo jedni pored drugih, svet ljudi
i svet bića prirode nekada je disao kao jedan. Na početku stvaranja je
tako i bilo. Čovek je opsednut zlim postupcima, poremetio je harmoniju
između bestelesnih bića i ispoljene materije. Mi znamo vrlo dobro da je
čovečanstvo uvučeno u zamku Tuđinaca, ali, oni koji nastavljaju zlo, to
su i izabrali, jer od te frekvencije opstaju i žive. Okolo je svuda pustoš i
da ti nismo omogućili da uđeš u ovu oazu da se okrepiš i spaseš,
sigurno bi stradao od žeđi i gladi, ili od otrovnih isparenja koja izlaze iz
tla i koja dolaze iz zagađene atmosfere.

Ti si bukvalno ušao fizičkim telom u naš svet. To je omogućila tvoja

svest koja je ćelijsku strukturu tvog tela podesila na našu skalu bitisanja
Vilinskih Bića. Sada se Zemlja nalazi u nekoj vrsti izmaglice koja je vrlo
otrovna. Oni koji se nisu sklonili na sigurno, u mukama se guše. To je
čišćenje Zemlje od ljudi, žetva za vaše vladare koji inhaliraju agonije na
tako bezbrojne načine. Tako izgleda mora biti na jednoj od skala
vremena gde je Zemaljsko postojanje krenulo ka nekom drugom pravcu.
Neko teži balansu da se ne bi poremetili i ostali sistemi i svetovi koji su
jedan do drugoga, sve je povezano i sve je na kraju Jedno...

Ova oaza ostaje još malo da bi potrajala. Crne vile i tamni energetski
vrtlozi vrše pritisak da uđu u nju, uništenje je uzelo maha i sve ih je više.
Sada trenutno na rubovima šume vodimo rat sa mračnim snagama,
mnogo ih je više, kasnije se moramo izmaknuti ispred njih. Sve je u
rasulu, sklad je nestao. Zli imaju određenu energiju koju gube i zato
moraju da je nadoknade crpeći moć iz čistih aura bića prirode i njihovih
svesti. Energetska tela im se moraju raspasti kako bi se sjedinila sa
Zemljom koja će ih vatrom znanja očistiti. U novom, budućem stvaranju,
ponovo će se ispoljiti kao nova i pročišćena bića. Da bi se to desilo,
moramo, kako vi ljudi kažete, svi izginuti. To nije smrt nego vrsta prelaza
iz jedne dimenzije u drugu, mi nastavljamo dalje, kao i vi ljudi, ka zovu
preobražaja koji se već uveliko uobličava u novi svet, eterično-
materijalni.

Zaprljani nivo se čisti kako bi se bića mogla ispoljiti u savršenom dobru,

novim prilikama za iskustva koja nisu shvatili kao naučene lekcije. Nije
samo čovek kriv, napustio je svoja prirodna staništa, razum je opteretio
slepilom prema višim energijama. Ne shvata da je rađanje i smrt isto,
prelaz i preobražaj za dalje...

-Znači li to da smrt ne postoji, mislim, tako osećam, to mi govori intiucija

moje duše?

-Vrhovno Biće ili Bog? Gospod ili Višnji? Ljudi su pod uticajima Tuđinaca
dali više imena za jedno Savršeno Biće, koje obuhvata sve i svakog i
koje je istovremeno odvojeno i neuznemireno. Ništa ne umire, a da se
pre toga ne ispolji u čistoj energiji kao iluzija, koja se oblikuje
razumnošću Davaoca. On kroz prirodu i čoveka podaruje svesnost i
ispoljava različita savršenstva i iskustva. Čak i jedan lep cvet, prekrasnih
boja, nastao je iz plana. Kao što ti je Vila jednom rekla, mi smo suptilna
bića koja rade na ispoljavanju prirode. Svako radi svoj deo posla ili je do
sada radio dok nije bio prekinut razornim Tuđinskim i ljudskim
postupcima. Čovek je stvoren da bi mogao razotkriti suštinu Boga i
Beskonačnosti sebe kao iskustva Stvaraoca, da bi mogao saznati
najveće tajne svemira kako se uzdiže, da bi mogao sebe samog da
SPOZNA. Čovek je sve to odbacio u igri sa zlom i najnižim strastima, u
želji da bude iznad svega, čak je uzdigao sebe iznad svih. Istina je da
smo svi Jedno u ravnopravnosti prema svemu. Pravednost ne sme biti
zgažena i proterana. Sada je došlo vreme da se Zemlja probrazi kao i
čovek, Ona je žIVO BIĆE, ONA JE NAŠA MAJKA...

Oni koji se ne budu promenili, a većina to ne želi iz sebičnih ili drugih

razloga, ostaju za razlaganje u energetskom kovitlacu iz koga proističe
Stvaranje i Uništenje.
Crne Rupe Univerzuma su neverovatne metafore za one koji su sebični i
koji na kraju bivaju reciklirani za neko novo doba i početak. Smrt postoji
kao i život i sve je to neka vrsta iluzija i stvarnosti, zavisi kako se na to
gleda. Takvo shvatanje je i način života koji predodređuje sadašnjost,
bilo da je ona život ili smrt...

Preda mnom se ocrtala stazica ka dubini šume. Gnom mi reče da

krenem njom i da nigde ne skrećem, potreban sam jednoj osobi.

Pokupio sam stvari i dok sam sa nevericom gledao u biće, ono je

nestalo pred mojim očima kao što se i pojavilo. Dok sam išao u pravcu
koji mi je gnom pokazao, pitao sam se koja bi to osoba mogla biti?
Očekivao sam svakakva iznenađenja. Možda je to neki test za mene koji
moram da prođem? Možda me čeka osoba koju sam znao?

Duboko sam zašao u šumu. Usput sam naišao na jestive pečurke, na

kiseljak i još neke jestive bobice.

Pored jednog zapuštenog izvora koji je izbijao iz oborenog drveta, ležala

je ONA. Odmah sam video da je žensko, bila je skoro naga. Odeća joj je
bila potpuno pocepana. Zidovi od magle, kao da su ka horizontu
nestajali, taj prelaz iz jednog sveta u drugi ponovo se desio nehotično ili
namerno, neizmenični ulasci i izlasci pomešali su dva sveta da bi primili
neznanku. Bila je sva izranjavana, u ogrebotinama i ranama po rukama i
bokovima. Imala je kratku, crnu kosu i ne više od dvadeset osam godina.
Bila je skladno građena i imala je blage crte lica i tela. Spavala je. Prišao
sam joj i pokušao da je probudim. Nisam mogao, kao da je bila u nekoj
vrsti kome od iscrpljenosti. Raspakovao sam svoju prvu pomoć, očistio
sam joj rane i previo ih. Prekrio sam je svojom jaknom, rešio sam da
sačekam dok se ne probudi.

U okolini sam našao suvo granje, založio sam vatru. Mrak je počeo da
pada, a i bio sam propisno izgladneo. Ona je još uvek spavala. Disala je
vrlo usporeno. Jednog trenutka, pomislio sam da je izdahnula. Pečurke
koje sam nabrao verovatno su jestive, viđao sam ih u svom kraju,
ispekao sam i u slast pojeo.

Imao sam kod sebe soli koja je u ovom trenutku bila pravi melem.
Ostavio sam malo hrane i za nepoznatu, ako se uopšte probudi. Vatra je
tinjala, uveliko je pao mrak i kapci na očima su mi se polako zatvarali.
Posmatrao sam je. Nedaleko od mene je stajalo biće opipljive prirode.
Tako bih pričao sa njom. Pitao je za ime i odakle je? Želeo sam da
sačekam da se probudi, za večeras nisam imao snage. Sa tom mišlju
sam i zaspao, okovan umorom…
Nadnela se nad mene. U časku, bio sam svestan prelepe prilike. Pitala
me je kako se zovem?

-Ja sam.. moje ime je Vojislav. A ti...Kako se ti zoveš?

-Ja sam Maja. Hvala ti što si mi pomogao, očistio si mi rane i previo ih.
Pokrio si me da se ne smrznem. Gladna sam i žedna, da li imaš nešto
od hrane?

Ovo mi je bilo jedno od najlepših buđenja koje sam do sada doživeo. U

iznenađenju, kao da sam zaboravio da pričam. Preda mnom je stojala
žena izrazite fizičke lepote. Dao sam joj hranu koja je ostala od sinoć.
Bila je žedna i halapljivo je gutala vodu. Kapljice vode su klizile sa njenih
usana. Kada se malo primirila, započeo sam razgovor:

-Majo, odakle si došla i kako se desilo da se nađeš na ovom mestu?

Šta je sa tvojom porodicom?

Glas joj je bio lep i milozvučan, pričala je polako i oborenog pogleda.

-Krenula sam iz grada, koji više ne postoji. Jednostavno sam imala

sreće da preživim i da se priključim jednoj od izbegličkih kolona. Moja
porodica, roditelji i mlađi brat su ostali ispod ruševina. Nisam mogla ništa
da učinim za spas porodice, strašno, prolazila sam kroz potpuni očaj.

Imala sam relativnu zaštitu dok smo se kretali u grupi. Uz put su nas
napadale grupice razbojnika koje smo uspeli nekako da odbijemo. Sa
nama je bilo ljudi sa oružjem. Elementarne nepogode su počele da
uzimaju danak. Pola izbegličke kolone je propalo kroz tlo. Jednostavno,
zemlja se otvorila i progutala ih. Sve manje smo nalazili hranu i vodu. Ne
sećam se koliko smo dana tako išli, potpuno izbezumljeni i bez ikakvog
plana. U zadnjoj zasedi, naša izbeglička kolona je potpuno razbijena.
Raštrkali smo se u paničnom begu. Ja sam se potpuno izgubila. Lutala
sam po pustoši. Vatre su gorele na sve strane.
Dozivala sam ljude iz moje grupe. Niko se od njih nije odazvao.
Gušila sam se u isparenjima i bezbroj puta gubila svest. Pomirila sam se
sa sudbinom i neminovnim krajem. Ušla sam u ovu šumu. Ovde sam
izgubila svest. Odakle si ti krenuo?
-Moj put je sličan tvom. Ja sam bio delimično spreman. Razlika je u
tome što sam putovao sam. Skrivao sam se i iz prikrajka posmatrao
razaranje prirode. Nisam mogao da ostanem ravnodušan. Pratio sam
neki svoj unutrašnji glas.
Razotkrile su se faze uništenja. Redosled katastrofa je bio različit.
Krenuo sam na put do Krstaste Gore.

-Šta predstavlja ta Gora? Gde se nalazi i da li uopšte postoji?

-To bi trebalo da je oaza ili prolaz ka višoj dimenziji postojanja. Kreni sa

mnom. Ova privremena oaza nestaje. Mi se nalazimo u Vilinskoj Šumi.
-U redu. Krenimo zajedno dalje. Znači li to da ova šuma nije prava?
-Najverovatnije za nas iz drugačijeg sveta koji smo u nju upali, mada,
izgleda mi vrlo prirodno i živo. Nismo sami. Nevidljiva vilinska bića nas
posmatraju. Da smo im pretnja ne bi nas pustili u njihovo stanište.
Pokupimo stvari i krenimo dalje, na istok.

-Hajdemo onda. Treba nam hrana.

Žurno smo se udaljili. Bilo mi je mnogo lakše. U društvu sa Majom sve

ružne stvari na trenutak sam zaboravio. Dok smo se kretali pričali smo o
lepim stvarima, šalili se i ako nam nije bilo do šale. Maja je imala blagu
narav i vrlo lepo porodično vaspitanje. Osećanja su joj bila iskrena i u
njenom pogledu nije bilo zla i pakosti. Valjda nije slučajno što je
preživela, ne verujem u takvu mogućnost. I u haosu postoji red. Njeni
roditelji su bili intelektualci sa širokim spektrom znanja. Maja je studirala
fakultet primenjenih umetnosti.

Priroda je postala živopisnija. Čuo se cvrkut ptica. Nailazili smo na

raznobojno cveće. Brao sam ga i poklanjao Maji. Smejala se i iskreno
zahvaljivala. Spleo sam venčić od divlje kamilice i stavio joj na glavu.
Blještala je. Pogledao sam je u oči i poljubio u obraz. U daljini su se čuli
glasovi i milozvučna muzika. Požurili smo da pogledamo o čemu se
radi?

U susret su nam izašla bića prirode. Maja se uplašila. Uhvatio sam je za

ruku. Desetine gnoma, raznih crta lica, poželelo nam je dobrodošlicu.
Kao mala deca u smešnim, raznobojnim odelcima plesala su u igri. Tu je
bio i moj prijatelj Radost i Istina. Uhvatili su nas za ruke i poveli nas ka
središtu oaze. Maja se opustila i okretala u krug. Venčić je počeo da se
raspada. Latice cveća su padale po njoj. Izgledala je kao boginja u
plesu, gracioznih pokreta.
U središtu oaze nalazilo se jezero zelene boje. Obale su mu bile
oivičene kamenom koji je sijao. Na sredini jezera se nalazio hram
Boginje. Kako su mi objašnjavali tu ona obitava. Na sredini ostrva
nalazio se hrast impoznantne veličine. Bio je najveći od svih stabala i
izazivao je strahopoštovanje. Boginja Vilinske šume. Najlepše biće koje
je nadgledalo i pazilo na harmoniju u prirodi. Svoje bitisanje je smestilo u
stablo, koje ne može da se opiše rečima, jedan drugi svet za sebe.
Ponekad bi Boginja izlazila i svako od bića bi joj odalo na kolenima
hvalu.

Večeras treba da se održi oproštajni skup, pričao mi je moj prijatelj

gnom. Rastanak sa ovom oazom, rat je izgubljen od odpadničkih vila.

-To treba da je tužan skup. Zašto se svi raduju i vesele? Ponašaju se

kao da se ništa ne dešava. Zašto? Pitao sam...

-Ostala je još ova noć i deo jutra. Posle slavljeničkog rastanka sve
odlazi ka uništenju, oaza prestaje da postoji u ovom realitetu. Mi
nestajemo i pojavljuje se pustoš stvarnog sveta. Za nas dobre, kao i za
ostale pravedne, smrt ne postoji. Što se tiče nas, vilenolikih bića, odlučili
smo da promenu doživimo veselo i u radosti. Posle uništenja oaze
odlazimo u neku vrstu sna. Dok se uspostavlja Nova Zemlja kroz san
odlazimo u novu stvarnost. Prelaz izgleda kao i da smo i dalje u prirodi,
osim što ćemo videti SVETLO IZVORA.

Svakoga čeka neka vrsta sažimanja svog života, želja i misli. Možda su
dešavanja trenutna, svejedno, sve to zavisi od ličnosti do ličnosti…

Kada naša Boginja izađe iz stabla i napusti utočište u kome prebiva, svi
polazimo u njeno okrilje, skupiće nas na krilima sjaja kao i crne vile.
Maja i ti uskoro će te sve to videti. Hajdemo do trpeze da se okrepite i
oprostimo se. Budite veseli i nemojte nikako pokazivati tugu.

Neka ovo bude dostojan rastanak bića prirode i ljudskih bića u vidu vas.

Bića su svirala na raznim instrumentima. Pevala su najlepše pesme i

slavila stvaranje i Boginju. Kako odlaze u smrt razmišljao sam.
Razdragano i veselo. Potpuno neverovatno. Plesao sam sa Majom.
Lebdeli smo dok su iznad nas Vile igrale kolo. Opraštale su se u
suptilnim zagrljajima. Oreoli su im se stapali u duginim bojama. U
rukama su nosile cveće i plodove drveća, posude sa mirišljavom vodom.
Mahale su sa grančicama na kojima su bili cvetovi, koji su se rasipali i
padali na tlo i širili slatkasti miris procvetale prirode.

Opraštali smo se sa njima, a da ni jedna vila nije pokazala tugu. Na dar

smo dobili ispletene vence koje su nam stavili oko vrata, plodove voćki i
vodu koja je svetlucala...

-Ne mogu više Majo. Hajdemo do ivice jezera. Pustimo ih neka se

opraštaju između sebe. Zaplakaću ako se ne izmaknemo od njih.
Primetio sam na Majinim obrazima suze. Smejala se i plakala, bila je
srećna i tužna istovremeno.

-Ostala nam je još ova predivna noć, Vojislave. Nisam ni mogla sanjati
da ću doživeti sve ovo. I sada mislim da sam umrla i da se nalazim u
nekom drugom, fantastičnom svetu. Ne želim da se ovo veče prekine.

Uhvatila me je za ruku i potrčali smo ka jezeru. Širio se miris lotosa i sve

je blistalo. Na nebu su se videle zvezde i kao da smo ih mogli dodirnuti
prstima. Ostali smo sami. Niko na nas više nije obraćao pažnju. Jedno
vreme smo slušali harmoniju pesama, u tišini nas samih, držali smo se
za ruke...

Maja je ustala i skinula odeću. Ustreperio sam pred njenim nagim telom.
Izgledala je savršeno iako je bila sva u modricama i posekotinama.

-Hajdemo u vodu. Dođi.

Uopšte nisam osećao nelagodnost. Skinuo sam odeću i ušao u vodu.

Zagrlio sam je i počeli smo da se ljubimo. Usne su joj bile nežne. Ljubio
sam je po obrazima, očima i kosi. Voda je bila prijatna i potpuno nas je
okrepila. Izašli smo na obalu. Položio sam je na travu i cveće. Sa
strašću sam je ljubio. Milovao sam joj dojke i kratkim poljupcima ljubio
vrat, bradavice i bokove.
Uzdisala je i zatvarala oči. Vodili smo ljubav snagom ljubavnika koji svu
nežnost usporavaju do ekstaze, i kao da je vreme stalo u posmatranju
našeg vrhunca, čin spoja muškog i ženskog, u svoj nagosti koja je
nevinost voljenih. Čula su lebdela iznad misli i razuma, u strasti koja je
uzdrhtala naša srca i stopila ih u jedno, i neponovljivo iskustvo.

Ostali smo zagrljeni. Priljubio sam svoj obraz na njene uzdrhtale dojke.
Disali smo sve laganije dok se nismo potpuno primirili. Nismo želeli da
izađemo iz okrilja jedno drugog. Ćutala je. Podigao sam je rukama i ušli
smo u jezero. Držao sam je na rukama dok je leđima bila oslonjena na
vodu.
Uz moju malu pomoć, plutala je kao najlepši lotos. Kada smo izašli iz
jezera, njene modrice i rane su nestale. Moja rana na ramenu se
povukla i potpuno nestala.

Jeli smo plodove najslađih voćki. Iznad nas su se pojavile komete

repatice, one su za spoljni svet donosile uništenje. Padale su ka nama,
odbijale se od oaze i stvarale najlepši vatromet duginih boja. Držali smo
se za ruke i u čudu posmatrali prizore koji su nam oduzimali dah...

-Majo, ma šta da se desi od sada znaj samo jedno, volim te. Okrenula
se ka meni, gledala me je u oči...

-Znam Vojislave. Volim i ja tebe.

Od uzbuđenja nismo mogli zaspati. Melodija pesama je postala setnija.

Nedaleko od nas vile su se još opraštale i plesale.

-Moramo sačekati jutro. Majo, daj i mi da se oprostimo.

Dodirnuli smo se vrhovima nosa, zagrlili se i poljubili, zatvarali smo oči

dok je iznad nas vatromet pravio egzibicije...

Sve je neprimetno prestalo. Pesma vilenolikih bića je zamrla. lebdeli su i

čekali. Na sredini jezera, gde se nalazilo ostrvo Boginje, izbio je sjaj
modrih kontura.

Veliki hrast, obitavalište Boginje se raspolutilo na dva jednaka dela, iz

središta se pojavila Ona, održavateljka koja je pozivala svoju decu.

Bila je sva u belom, visine kao i stablo u kome je prebivala, ili kako sam
osetio kao da je kroz njega dolazila, kao da joj je sama priroda bila portal
iz kojih je dolazila.

Iz očiju joj je izbijao mlaz svetlosti, haljina je lepršala, venci cveća disali
su joj na grudima. Dostojanstveno je držala glavu, na kojoj je bila
dijadema od kapi vode. Kosa joj se talasala i ispuštala miris hrastove
smole, a vitko telo je lebdelo dok je usporeno širila krila od svetlosti.
Zaklonila je ceo horizont bleštavilom, Njene reči bile su poezija dok je
prizivala svoju decu...

Priđite čuvari drveća,

dođite u okrilje majke
skladne vile, biljaka bića,
moja deco i lepe senke.

Dođite u sjaj mojih snova

gde čekaju staništa nova.
Vatra oslobođenja zove,
čiste livade Zemlje nove.

U nama uvek Nebo cveta

i bilje poprskano rosom,
ćerka proleća i sin leta
obavijeni mojom kosom…

Sva bića su krenula ka njoj, uranjavala su u njeno telo, stapala su se sa

Majkom prirode. Podigao se vihor svetlosti, bića su izlazila iz stabala,
biljaka, tla i kamenja. U vrtlozima su leteli i obasjavali okolinu i nas,
prozirnim svetlom koja je svuda prodirala. Okrenuo sam se. Iza mene se
podigao talas tamnih elementarnih bića. Jurila su izbezumljeno i pred
sobom sejala uništenje. Moć Boginje ih je usisala neverovatnom
brzinom, gromovi iz njenih krila su sevali, prikupljali su odbegle koji su
pokušavali da se izmaknu.

Stabla su padala. Voda u jezeru se uzburkala i lotosi su potonuli na dno.

Tlo je škripalo i podrhtavalo. Sva bića su se skupila u okrilje Boginje,
svetlost ih je obavila kao da su u čauri. Ostrvo na sredini jezera je
potonulo. Voda se razmakla i pojavio se tunel ka središtu Zemlje,
Boginja se lagano spuštala. Jezero je svetlelo, zraci svetlosti doticali su
uzburkane obale.

Promena je bila zapanjujuća. Oaze je nestalo i razotkrila se sva pustoš

stvarnosti. Stećci sa oboda nestale Vilinske šume, podigli su se u nebo i
raspali u paramparčad. Ispred nas, planinski pejzaž se tresao i
stropoštavao u mukloj tutnjavi. Velike gromade stena i kamenja su
padale kao kiša. Od udaraca u tlo podizala se prašina, stvarala je prljavu
izmaglicu nereda…

Jedan lep i tužan doživljaj, završio se katastrofom...

-Moramo nastaviti dalje, Majo nemoj se plašiti. Idemo ka vrhovima

planina, ako ostanemo u podnožju poginućemo.

-Ne znam da li ćemo uspeti? Zašto nas Boginja nije prihvatila? Zašto
njeno okrilje nije i nama bilo spas?

-Mi smo samo ljudi. Sigurno je da naša tela ne bi izdržala takvu energiju.
Oni su na drugoj razini postojanja. Ovo je bio blagoslov za nas što smo
bili sa njima. Upoznali smo ih i prisustvovali doživljaju izvanredne snage.
Mi smo jedini ljudi kojima je dozvoljeno da vide egzodus vila. Hajdemo
sada. Ovde je vazduh zatrovan. Nemoj disati duboko, pokrij usta i nos.

Uhvatio sam je za struk i potrčali smo ka novim neizvesnostima.

Zajedno, nada je veća. Sada preživeti, imalo je još više nekog smisla
koji je u nama tinjao...

Sa horizonta nam se približavao oblak insekata. Žurili smo, ali se nismo

mogli skloniti od njega. Upali smo u more skakavaca, gazili smo po
njima, mlatarali rukama u pokušaju da ih odagnamo, ali nije vredelo. Bilo
ih je svuda, samo što nisu i zemlju počeli da jedu. Priroda je bila
obogaljena, oni su samo završavali posao kao najamnici smrti. Srećom,
nas nisu dirali. Izbili smo na jednu čistinu. Polusrušena koliba poslužiće
nam kao zaklon dok ne prođe najezda dosadnih insekata. Tu se nalazio
i tor za životinje, sklepan od stabala i blata. Pretpostavio sam da je tu
nekad stočar napasao stoku. Unutar kolibe nalazila se slamarica, nešto
prašnjavog posuđa, raskliman sto i nekoliko drvenih stolica.

U nama su lebdeli događaji iz oaze i Boginja Prirode. Mislima smo bili sa

našim malim prijateljima velike duše, oni su već prošli u drugi svet...

...gde sudbina
svih nas je zajednička,
u okrilju svetla,
ljubavi za stvaranjem
da bi se Božansko ispoljilo,
uvek u novom ruhu
i sa željama
koje vode ka beskraju...

...iako ga prati SENKA

kao hladovina od svega...

OPIS NEBOJŠINOG PUTA KA SREDIŠTU ZEMLJE (DEO DRUGI )

Zaronio sam u tok izvora koji me je povukao, bukvalno usisao i izbacio

na drugu stranu, u odaju, koja je istesana rukom nepoznatih. Zidovi su
joj bili glatki, pružala se dužinom većom od dvesta metara i širinom od
oko stotinak. Zidovi su isijavali svetlost.
Kada sam pogledao u plafon, njega nije bilo. Video sam duboki svemir i
poznata sazvežđa, sunčev sistem sa nepoznatim planetama u
konstelaciji Oriona. Video sam naseljene planete, velike kosmičke
brodove. Ostao sam bez daha. Projekcija je odisala živim slikama, kao
da je bila stvarna. Ostao sam ukopan. Slike su se menjale po nekom
redu u redosledu koji je pokazivao komete, asteroide i duboke magline
obojene u crveno. Slike su počele da podrhtavaju, jedno od sazvešđa je
nestajalo sa svojim planetama. Ogromna crna rupa je proždirala Sunce,
na svom kataklizmičkom putu je zbrisala jednu predivnu planetu plave
boje, sličnu našoj Zemlji. Crna rupa je gutala sve pred sobom. Mogao
sam videti kako privlači u svoju utrobu i svetlost, pred njom ništa nije
ostajalo niti je moglo da pobegne. Projekcija se završila bljeskom svetla
koji je još više osvetlio prostoriju.

Na sredini odaje se nalazila ovalna kupola visine tri metara. Kada sam
joj se približio, okrenula se za pola kruga i otvorila. Unutra je bilo
prostora za tri odrasla čoveka. Stajao sam pred liftom koji je sigurno
vodio još dublje u utrobu zemlje. Ovo do sada što sam video nije bilo
zemaljskog porekla. Preda mnom se razotkrivala neka druga, nepoznata
civilizacija. Da li su spasli Ljiljanu? Gde su je odveli? Ovo je očigledno,
kao da mi kažu: Samo uđi u lift, mi smo se za sve pobrinuli. Sa zebnjom
sam koraknuo u lift. Kupola se okrenula ulevo i zatvorila. Unutra se
upalilo plavičasto svetlo, a sa strane su se nalazila dugmad u raznim
bojama koja su treptala, nisam se usudio da ih diram. Čuo sam zujanje
koje je dolazilo ispod mene. Nisam imao osećaj da se krećem, već sam
se prepustio latentnoj neizvesnosti koja me je vodila u nepoznato.
Razmišljao sam o svojoj porodici, a u mislima sam se opraštao od njih.
Ne znam gde idem i da li ću se uopšte vratiti. Tako mi nedostaje poznata
površina, tlo i iznad mene pravo nebo. Imam osećaj kao da padam u
ponor koji nema dna. Izgubio sam pojam o vremenu. Sigurno da nije
prošlo više od oko sedam minuta kada se kupola potpuno zaustavila.
Blago zujanje je prestalo, a plavičasto svetlo se promenilo u
narandžasto. Dugmad koja su svetlela i treptala se ugasila, osim belog.
Spoljni omotač se otvorio. I dalje sam se nalazio u nekoj vrsti staklene
kupole.
Ispred mene, na oko dva metra, stajala je Ljiljana i dva nepoznata
pratioca. Ljiljana je bila dobro, smeškala se, njeno ispijeno lice je
odavalo olakšanje, a crna, duga kosa joj je uobličavala lice u gracioznoj
lepoti koja je odavala simpatičnost jednog ženskog stvorenja.

Pored nje su stajala dva izrazito lepa čoveka koji su imali ljudske crte,
potpuno feminizirane, ali ne i bukvalno ženstvene. Lica su im bila u
pravilnim crtama, a kosa plava i dugačka. Bili su u uniformi bele boje,
koja im je isticala savršena tela. Bili su visoki preko dva metara, koža na
licu i rukama im je bila bela i čista, čela su im bila izrazita, a oko njih, kao
da se isticao oreol. Tajenstveno su se smeškali, oči su im bile izrazito
veće od ljudskih. I dalje su stajali i posmatrali me. Nije mi bilo jasno
zašto se kupola ne otvori i puste me među njih? Naslonio sam ruke na
kupolu, rukama sam pokazavio da mi je otvore, nešto sam pričao, ali
moj glas nije dopirao do njih. Belo dugme se ugasilo i kupola se
okrenula. Zapahnuo me je prolećni povetarac, to je bilo drugo
iznenađenje. Pomislio sam da se nalazim na površini zemlje, a ne
duboko u njenim nedrima. Ljiljana je potrčala ka meni, zagrlili smo se,
iznenađen da je u mom zagrljaju.

-Sestro mila, zabrinuo sam se za tebe. Da li si dobro?

-U redu sam. Malo sam ugruvana od potresa. Moji zaštitnici su mi pružili

prvu pomoć. Da njih nije bilo, sigurno bih poginula od obrušavanja stena
i potresa koji su ispod mene otvarali pukotine. Sećam se da sam krenula
kroz tunel koji je podrhtavao. U strahu za svoj život, nastavila sam dalje
dok se nisam izgubila. U tami sam se obijala o zidove i na trenutke
ostajala bez svesti. Probudila sam se ovde dole i još uvek ne mogu da
verujem gde se nalazim.

-Ko su ovi ljudi? Gde se nalazimo?

-Oni su prastanovnici Zemlje i naši pra preci. Doneli su civilizaciju i

naselili se na ovoj planeti sličnoj njihovoj, koja je eksplodirala u dodiru sa
tamnom materijom. Na početku su bili na površini Zemlje, zbog
nepovoljnih uslova i istraživanja planete. Jedan deo njihovog naroda se
spustio dole, skoro do samog jezgra zemlje, koji je takođe jedan prirodni
portal. Stvorili su uslove za preživljavanje; njihova braća na površini vršili
su genetske izmene da bi mogli da prežive. Svoje gene su pomešali sa
D.N.K-a čovekolikih zemljana sa drugih planeta.
Posle više pokušaja, uspeli su da dobiju čoveka, koji je bio prilagođen
uslovima za bitisanje na površini zemlje skoro u svim uslovima.
Svest novog čoveka nije mogla da ide tako brzo kao izmena tela, došlo
je do destrukcije i pada čoveka u materiju. Kontak je od tada prekinut ali
ne potpuno. Slati su predstavnici koji su donosili duhovna i materijalna
znanja. Da njih nije bilo čovečanstvo se ne bi maknulo ni za korak. Oni
su vodili i vode ratove sa Lizard bićima, koji su izmenili i stvorili
današnjeg čoveka.
 Dakle, nalazmo se u dubini planete Zemlje, u utočištu vanzemaljske i
jedne od prve zemaljske rase, S(ime im ostaje tajna)! U odaji vidosnova
je ostavljen otisak vremena gde je jedna od njihova matična planeta
S(isto tako ostaje tajna) skoro nestala u ratovima sa Lizard bićima.

Jedan deo naroda je uspeo da se na vreme evakuiše i spase uz pomoć

ogromnih, matičnih brodova koji su bili kao omanje planete,
osposobljene sa svim uslovima da bi živeli i u dubokom svemiru. Jedna
trećina naroda je uspela da preživi, evakuisali su floru i faunu matične
planete. Lutali su hiljadama godina i jedan od njihovih brodova je naišao
na ovu planetu, sličnu njihovoj. Ostali S. su otišli ka drugim delovima
svemira, dok je jedan deo ostao na matičnoj planeti. Ratovi sa Lizard
bićima su se vodili konstantno, mada tako nije uvek bilo...

-Potpuno neverovatno! Ne mogu da verujem!

Jedan od pratilaca je stavio ruku na grudi, okrenuo se nama i rekao:

-Ja sam G. Sve je ovo tačno što ti je Ljiljana kazala i to je samo deo
povesti. Obično koristimo telepatiju za komunikaciju, ali ovoga puta neka
budu reči. Samo su retki narodi zadržali ime od onih prvih S. U svim
jezicima su se zadržali ključevi za razumevanje prošlosti i budućnosti, ali
najviše za sadašnjost jer ona samo i postoji. Svi narodi su nastali od S.,
u krhkotinama svih običaja, jezika i prareligije kriju se motivi
nezemaljskog porekla, sa naše matične planete S., kao i sa drugih
planeta u univerzumu. Sve je to rasuto u svim narodima koji vode
poreklo od jednog naroda koji je genetski menjan i napravljen na planeti
D.A., a odatle su ljudi raseljeni dalje. Danas su svi ljudi derivati i neka
vrsta hibrida koje su Gušteroliki promenili za svoje hranidbene potrebe.
Zemaljski naučnici znaju istinu. Zbog zlih vladara koji pretenduju da
osvoje svet zajedno sa Tuđincima ćute. U D.N.K-a čoveka je istina, svi
smo mi braća i Jedno. Naučnici su otkrili, zahvaljujući našim poslatim
Vidosnovima, suštinu čoveka, i zapisano je stvaranje zemaljskog čoveka
spojem dvanaest lanaca D.N.K-a.

Razlike nije bilo mnogo, ona se odnosila na uslove koji su tada vladali
na zemlji gde je zemaljska teža bila jača nego na našoj planeti.
Zračenjima kojima je Zemlja izložena iz dubokog svemira narušavao se
naš organizam.
Stvorena je nova rasa S. da bi preživeli na površini zemlje. Hiljade i
hiljde godina je prošlo od kada je stvorena nova rasa. Nastale su
promene koje su obuhvatile pad u materiju ondašnjeg čoveka koji je
izgubio nit sa svojim Božanskim Izvorom. Kada su se Lizardi pojavili lako
im je bilo da prevare naivna i neiskusna bića bez ikakvog životnog
iskustva. U svemiru postoji mnogo čovekolikih rasa i sve su nastale iz
raznih životnih okolnosti. Hajdemo sada u unutrašnjost oaze. Verujte
nam, ne želimo nikome zlo.

-Molim vas, moramo se vratiti na površinu zemlje, tamo mi je ostala

porodica, žena i dva deteta. Zabrinut sam za njihove živote.

-Ostajete ovde vrlo kratko, dok se svi ne pripremimo za egzodus. Svi

napuštamo planetu Zemlju na neodređeno vreme. To je više preobražaj
za jedan viši hiper-svet.

Ove poslednje reči mi nisu bile jasne. Kuda ćemo krenuti van naše
planete? Zar još ništa nije gotovo? Pogledao sam u Ljiljanu i ona je
slegla ramenima, dala mi je do znanja da i ona ne razume šta se
dešava?

-Molim vas. Hajdemo po njih da bismo ih sklonili na sigurno.

-Strpi se. Zašto te nismo odmah oslobodili iz kupole? Ovde, u dubini, je

pritisak i temperatura ujednačen. Tvoj organizam može da izdrži. Da
smo te odmah pustili da izađeš iz kupole rizikovali bi donošenje virusa i
bakterija sa površine. Tvoje telo smo očistili za nove uslove koji vladaju
ovde u dubinama zemlje. Tvojoj deci bi trebalo mnogo više vremena da
bi se navikla na ove uslove. Ostaju na površini sa majkom dok ne
budemo krenuli. Tada idemo i po njih i svi zajedno nastavljamo put ka
novom ishodištu. Vi ste ovde dovedeni sa namerom, naselili ste se u
pećini po višem planu koji obuhvata spas zemljana neokaljanih zlom. U
budućnosti, vaši potomci naseljavaće nove Planete. U toku je rat sa
otpadnicima i Tuđinskim osvajačima koji atakuju na planetu Zemlju da
bi je bezdušno osvojili i uništili.

-Moj prijatelj Vojislav Ratarić mi je pričao o tome. Bio sam skeptičan, ali
sam mu ipak verovao kada je pokazao dokaze o svom znanju.
Njemu se zahvaljujem što smo do sada živi.

-On nije jedini koji je krenuo u spašavanje sebe i zemljana. Svaki čovek
nosi u sebi sudbinu zemlje iz čijeg praha je uobličen. Ceo svemir se
pokrenuo da bi na jednoj malenoj Zemlji, u bespuću svemira, uspostavio
vladavinu pravde i nenasilja. U toj borbi protiv osvajača neko od nas je
došao i iz drugih vremenskih petlji. Ne možeš ni biti svestan koliko
postoji i drugih civilizacija. Prva i najstarija se nalazi u svim realitetima,
oni su toliko napredni materijalno i duhovno da su probili barijeru zvanu
smrt. Oni nadgledaju principe stvaranja i stražari su ključeva koje im je
podarilo najuzišenije biće koje je sve stvorilo, i koje je ljudskim
poimanjem nezamislivo. To je Bog, Savršeni, koga niko ne može shvatiti
ako ne shvati sebe, jer mi smo svi delovi Njega odsanjani ka ništavilu i
stvaranju...

Krenuli smo ka oazi. Prolazili smo kroz odaju od srebra. Zidovi su bili
glatki i sjajni, ispisani pismom S. o njihovoj slavnoj povesti i ratovima sa
Lizard bićima.

ZOV SVETLA... Iz dnevnih zapisa Vojislava

Ljudska, ogrubljena osećanja nisu mogla da osete jedan suptilan svet

elementarnih bića, on je bio pored njih u svoj lepoti prirode. Svaki pečat
stvorenog nosi informaciju Egzistencije. Razmišljao je Vojislav.
-Ne možemo dalje. Moramo, Majo, ovde prenoćiti. Čuješ li kako napolju
zuje? Neće se zadržati dugo. Isparenja i otrovi iz atmosfere sigurno ih
ubijaju.

-Imamo malo hrane i vode. Odmorimo se i pričajmo.

-O čemu se radi?

-Dok sam se kretala u izbegličkoj koloni dobijala sam hranu kao i ostali u
grupi. Muškarci, koji su predvodili kolonu, bili su zaduženi za
potrepštine. Na početku su imali sreće da nabave hranu. U većim
naseljima moglo je nešto i da se pronađe. Kasnije, kada je oko nas bila
pustoš, uspevali su da nabave sveže meso. Niko od nas nije razmišljao
od koje je životinje? Meso je uvek bilo rasparčano tako da je nama
ženama ostalo samo da ga pripremimo na vatri. Uvek bi smislili priču
kako su naleteli na životinju. Meso tih životinja je imalo drugačiji ukus.
Bilo je slatkasto i lako se žvakalo; imalo je ukus između piletine i
govedine, od njega se nismo mogle zasitili. Uskoro se razotkrila istina.
Muškarci su krenuli napred, u lov. U skloništu su ostale žene i deca. Čuli
smo nepoznate glasove i uplašili se. Krenuli smo u pravcu naših ljudi.

-U redu je. Nastavi dalje. Šta se posle dešavalo?

-Posle izvesnog vremena stigli smo ih i imali smo šta videti. Naišli su na
drugu grupu izbeglica, manju. Kada smo se pojavili, čerečili su ih i meso
stavljali u torbe i kese. Neko od njih ih je proždirao, držali su meso
prineto ustima. Iznenadili smo ih. Žene su počele da plaču i da
zapomažu. Mnogi su povraćali. Prišao nam je predvodnik grupe i tešio
nas.

-Morali smo ubiti ljude za hranu. Bez nje, niko od nas se ne bi održao.
Prvi put kada smo ubili ljude zbog mesa bilo je teško. Svesno smo doneli
odluku. Hrane nema nigde. Vidiš da su u našoj grupi i deca...

-Nastavili smo dalje. Nisam se hranila izvesno vreme dok se nisam od

gladi našla u nekoj vrsti bunila. Na kraju sam svesno prihvatila
ljudožderstvo kao danak za opstanak mog života. Ljude iz naše grupe,
koji su umirali pred našim očima, su kasapili. Dečje meso je bilo
najslađe...Gospode, oprosti mi! Zašto je sve moralo da bude tako! Zašto
sam morala proždirati tela dece da bih preživela! Zašto mene smrt nije
uzela i spasla me muka i patnji?! Zašto sa svojom porodicom nisam
poginula, zašto da osećam grižu savesti?!
Plakala je. Nisam se usudio ništa da kažem. Shvatio sam bol koji je
razdirao njenu savest. Sada znam iz druge ruke kakav je ukus ljudskog
mesa. Setio sam se sna. Sigurno bih se i ja tako ponašao da sam bio na
njenom mestu. Srećom, to što su me proglasili za ludaka pre svih ovih
događaja, meni je pružilo šansu da preživim delimično pripremljen. Bio
sam pripravan i pratio unutrašnji glas. Samo uz višu, neidentifikovanu
pomoć do sada sam preživeo. Okolnosti su takve da mi ne preostaje
mnogo vremena, kao ni Maji. Napolju je i dalje vrvelo od okeana
skakavaca. Kao da vetar zviždi, stvarali su sablasni zvuk. Našli smo se u
nezavidnoj situaciji. Nismo mogli da idemo dalje. Razmišljao sam da li se
čovečanstvo do sada održalo. Moj strah nije bezrazložan.

Tajni vojni centri pod zemljom, u pećinama i na dnu okeana i mora, šta
je sa njima? Ljudska potreba za oružjem i pripreme za rat su nasleđeni i
dati od Tuđinaca. Sve se to moralo odvijati u tajnosti, daleko od očiju
javnosti. Takve projekte je imala svaka zemlja, za konačno
preživljavanje. Ogromna materijalna sredstva i prirodna bogatstva su
otimana od građana i prirode. Na razne legalne i nelegalne načine narod
je pljačkan. Velike korporacije su se ujedinile i uspostavile monopol nad
svim i svačim. Šta je pravedan čovek mogao da uradi?

Mogu da zamislim kakav bi preokret nastao da su sredstva uložena za

očuvanje života, a ne za rat. Da je čovek imao svest o prednostima
miroljubivosti, Zemlja bi postala bašta, uređena i savršena. Niko ne bi
umirao od gladi i vode bi bilo za sve. U takvim okolnostima sređenosti,
čovek bi se mogao okrenuti idealu umetnosti. Nastajala bi grandiozna
dela muzike, filozofije i religije, slavio bi se život, a ne smrt. Mentalni i
fizički sklop ljudi bi se usavršavao. Nasilja bi potpuno nestalo, javljali bi
se samo pojedinačni slučajevi devijantnog ponašanja, dok vremenom ne
bi i oni prestali. Nestalo bi sebičnosti i prema životinjama. Prestala bi
ubijanja, život je život bez obzira na vrstu tela. Pristup svemirskim
prostranstvima bio bi dozvoljen od savršenih koji sve nadgledaju. Čovek
ne bi ni mogao da zamisli koje bi sve tajne otkrivao.
Otisnuo bi se u svemir i naseljavao bi druge svetove. Došlo bi to
kontakta za drugim civilizacijama i kulturama. Daleko u vremenu čovek
bi probio barijeru zvanu smrt. Napokon, kao savršena bića, shvatili bi
Egzistenciju i stvaranje. Reči nestaju u takvim trenucima. Žao mi je što je
takav put olako odbačen. Možda je to samo odlaganje takvog puta?
Život mora pobediti. Cenu toga platiće zli i oni sa najnižom, podlom
svešću. Dakle, u tom odlaganju stvara se mesto samo za odabrane.
Sva ta patnja se mora doživeti i okusiti. Ona se ne sme zaboraviti, u
budućnosti se ne sme ponoviti. Zaborav zemaljske prošlosti čoveka biće
mu najveći neprijatelj. Mnogi odgovori dolaze od ljudskog ropstva i
programiranja da ne bismo postigli savršenstvo kao svesna bića.

To što smo izmenjeni genetski i što smo postali kao neka vrsta baterija
za entitete koji nas koriste, dokazuje da se sve strašne stvari dešavaju
sa nekim planom, bilo da se on menja kroz vremenske holove, bilo da su
svetovi samo uzgajališta za Tuđince…

-Zašto si tako zamišljen?

-Oprosti. Razmišljao sam o uzroku ovih okolnosti u kojima se sada

nalazimo.

-Teško je sada kazati ko je pokrenuo točak uništenja. Od naših predaka

pa do današnjih dana, ko može razvrstati dešavanja u ogromnom
vremenskom kovitlacu?

-Mi sami, Majo, mi, sve je već u nama zapisano, sve što postoji. Mi smo
delovi Bošanskog i sve je već u nama, cela Egzistencija...

-Zašto je sve tako dugo trajalo da bi se tek sada pokrenuo čišćenje

Zemlje.

-Nije to čišćenje, to su prirodni događaji koji se ciklično dešavaju, kao

jedan univerzalni restart programa. Niko nije vezan vremenom kao mi u
ovom realitetu i to je linearna iluzija koja nas drži u ropstvu. Sva
dešavanja se odigravaju u jednom velikom trenutku Božanske povesti
koja može da bude i večna; to je viđenje percepcije na bilo koji način.

Slobodnu volju poseduju svi koji su stvoreni i ja tu nalazim odakle dolazi

pad čoveka, uopšte svakog ko se odmetne i naruši principe
Savršenstva. Božanska ljubav veže bez ikakve prisile i to je stvaranje.
Balans Egzistencije nikad ne pridobija ljubav nasiljem ili strahom.

-Da li Postojanje poznaje prošlost, sadašnjost i budućnost?

 -Odgovor na to pitanje je i da i ne. Egzistencija uvek sebe spoznaje na
vrlo različite načine, uvek je nova i sveža. Postoji samo sadašnjost i ona
je promenljiva i nepromenljiva, to zavisi od Izbora misli Božanskog kako i
gde će se ispoljiti.

Ljubav je nesebična ako se kao načelo svesno izabere, okrenutost

prema svemu nema granica. Niko nije izgubljen dok sam sebe ne
napusti, dok slobodnu volju svog sopstva da Tuđincima, to je ta energija
bitisanja koja je za njih od vrhunskog značaja za opstanak.
Razotkrivanje savršenog sveta pred čovekom donelo bi potpunu
slobodu, to bi predstavljalo povratak IZVORU svega.

Moji roditelji su bili vrlo smerni. Od malih nogu su mi podučavali, kroz

znanje i izučavanje knjiga negovao sam svoju smernost i težio miru.
Bliža okolina se nije ponašala tako. Ubrzo sam primetio razliku između
porodica, pakost i nesloga su preovlađivali kod članova zajednice. Niko
se nije usuđivao da preuzme ulogu vođe. Vaspitanje dece je prepušteno
školskim centrima i medijima. Duhovne vođe su sveli na obične radnike,
reda radi. Nije bilo nikakve koristi što su hramovi svuda, materijalizovani
i obnovljeni, bili su i ostali ljudski duhovni torovi.
Unutrašnja osećanja i vera da se služi pravdi su ubijeni. Dobrota se
preobrazila u zlo. Šta da ti pričam više kada si i ti mogla da osetiš i
uvidiš činjenice koje su prouzrokovale svo ovo zlo, koje se sa namerom
ispoljava.

-Potpuno si u pravu. Sutra nastavljamo. Iskoristimo ovo vreme za odmor.

Odnekud, zvuk brujanja nas je lagano uspavljivao. Maji nije trebalo
mnogo, zaspala je vrlo brzo. Nešto mi nije dalo mira? Sam sebi nisam
bio uteha. Misli su navirale u kovitlacima. Mogao sam da vratim film na
početak puta, čak i dalje u prošlost. U meni se pojavilo nezadovoljstvo
koje je tražilo odgovore. Šta mi je sve to trebalo? Zašto sam morao biti
bačen u takve neprilike? Imao sam dobre roditelje, koji su mi ulili
dovoljno znanja. Sva ona dešavanja koja su mi se desila nisu bila
slučajna, iako je sve delovalo kao velika iluzija.
Nije mi nedostajalo milosti prema svima, da ih upozorim i skrenem im
pažnju na predstojeće događaje. Bio sam odbačen i prezren, kao da
sam imao kugu. Da nije sve to greška? Mislio sam da je moja vera jaka.
Vera je potrebna za bilo šta da bi se moglo konačno ispuniti ili odbraniti
kao sopstvenost nečeg ličnog. Kao da je dolazilo do preokreta u meni
dok je razaranje uzimalo maha.
Tome sam se nadao, ali osetiti i videti sve to uživo drugačije deluje na
svest. Razmišljao sam o principima dobra i zla, gubio sam sve više
oslonac da bi ih mogao razlikovati. Moja težnja ka samospoznaji
obuhvatala je u jednom trenutku nalaženje milosti van mene. Dok sam
tako lutao, vreme je prolazilo i zato nisam mogao biti potpuno spreman.
Zašto bi imao ulogu u svemu tome? Ja sam taj koji je očekivao nešto
dramatično, u smislu milostivog spasa za sve. Kad ono opšti masakr.
Mora da sam negde pogrešio u proračunima. Da li je dovoljno da se
samo nas nekoliko izvučemo?
Strah kao da je okovao znanje. Da li je čoveku potrebna nada u vidu
sebe ako u sebe ne veruje? O tome sam uvek razmišljao. Sada se
otvaraju novi horizonti koje pre nisam mogao sagledati. Ne mogu
odbaciti Uzvišeno Biće ili Tvorca dok i ja sam postojim. Špekulacije
religija o Uzvišenom Bogu se svode na umove koji su Istinu gledali
svojim očima. Sve je to laž i neznanje, strah od smrti.

Moram progledati svojim unutrašnjim očima još dublje, sagledati nemir i

odakle on dolazi, sagledati sebe i da li je nešto ostalo od individualnosti.
Sada mogu da shvatim kakve sve gluposti ljudi mogu smisliti, laži i
nepodesna dela. U čoveku je preovladalo zlo, najkrvoločnije se obrušilo
na majku Zemlju i razara je bezobzirno i sa pohlepom. Svako od nas
sigurno očekuje od nas samih da razotkrijemo suštinu ljubavi, ne mržnje
i zla, ali, neko je odabrao drugu stranu.

Priroda i čovek u njoj su stvarani istovremeno i bez predrasuda od

nečijih usamljenih, misli. Ko je to na kraju svega, ko?! Mora da postoji
nešto više od ove borbe.

Izmaknut je temelj čoveka, priroda koju je nemilosrdo iskasapio ljudski

um da ugađa pohlepi Tuđinaca. I šta se moglo ošekivati posle svega?
Uništenja, iskvarenosti, zloba, patnja i bol u čoveku od njega su
napravili stroj za smrt...
Moj narod je još pre Velikih nevolja počeo da nestaje, i to je, kako se
kasnije otkrilo, oduvek bila namera kontrolnog sistema.

U ratovima koji se nisu mogli izbegnuti uništen je najbolji genetski sloj

ljudi. Preživele su samo kukavice i degenerici koji su izrodili u sledećim
generacijama izopačeno stanovništo, što je svakako i bila namera.
Revolucija, koja je promenila društveno uređenje, dovela je do još veće
materijalizacije. Uništen je nacionalni koren našeg naroda kroz strane
religije, a naša stara kultura je bačena na marginu civilizacije. Genocidi,
koji su izvršeni u ratovima, ostali su prikriveni i namerno zaboravljeni.
Teritorije su nam otete i naš narod je okrutno proteran.

Iz nas su nicali novi narodi koji su tražili prostor za ekspanziju. Otimali su

nam jezik, krv, nebo, a naše svetinje su pretvarali u prah i pepeo. Moj
srpski narod je razvejan po svim kontinentima. Otišli su oni koji su
proganjani, oni čije su porodice ubijane, oni koji nisu imali budućnost u
svojoj rođenoj zemlji.

U tuđini su brzo, već posle prve generacije, utapani u nesrodne nacije,

gubili svoj jezik, kulturu i religiju. Delimično smo i sami krivi za takav
razvoj događaja.
Naše vođe su bili vladari, koji su više brinuli o drugim narodima, dok mi
nismo bili važni. Mi smo morali izgleda nestati sa pozornice života kao
naroda. Dekadencija ljudskih prava donela nam je legalizovanje
abortusa. Ni država, ni duhovne vođe nisu stale na branik odbrane
života. Ukinuta je smrtna kazna za zločince i teroriste, još se i za njih
morao odvajati novac od građana da bi njihovi bedni životi bezrazložno
postojali. Kob se uvukla u mlade i dozvolila im je opijanje, kocku,
prostituciju i beskonačnu zabavu. Obezdušavljavanje je prekinulo tok
regeneracije srpske svesti, sve više smo ličili na čoveka nezadovoljnog
sobom, pod stresom i žurbom. Zbog teškog materijalnog stanja i
beznađa u životu samoubistava su bila svakodnevna. Cele porodice su
odlazile u smrt zbog gubitka dostojanstava i časti, nisu mogle živeti kao
ljudi. Zato su se svakodnevno dešavali porodični masakri u kojima su
zatirani celi domovi.

Oni koji su bili bogati postali su još bogatiji, tradicija im nije bila uzor već
svetska dekadencija. Utapanje nacionalne svesti u tok obezdušene
svetske svesti brisalo je razliku između naroda. Jedna religija, jedan
narod i vođa iznad svih je trebalo da bude imperativ za sve narode pa i
za naš, srpski. One porodice koji su imale uslova da rađaju više dece to
nisu činile. Naše selo je uništeno lošom poljoprivrednom politikom zarad
velikih korporacija. Nije bilo Srba da obrađuju zemlju, ono malo ljudi je
bežalo u gradove za svetlost velegrada. Telesne slasti su izvitoperile
prirodni nagon u razuzdani blud.
Naše žene su oskrnavljene modnim trikovima, njihova trka za jednakost
sa muškarcima ih je odvela na stranputicu. Zbog karijere one su se
lišavale majčinstva i podizanja srpčadi. Liberalni zakon o aburtusu je
samo ubrzao nestajanje naroda. Više je ljudi umiralo nego što se
rađalo. Ceo jedan veliki grad godišnje je nestajao zbog čedomorstava.
Okolni narodi su takvo stanje velikodušno prihvatali, otimali su nam
vremenom oblast po oblast, grad po grad. Odricanje od tradicionalnih
vrednosti je obuhvatilo celokupno čovečanstvo. Na žalost, moj narod je
stradanjem prevazišao sve ostale nacije; sankcije, bombardovanja,
nasilja od kontrlonog sistema bila su svakodnevna...

Nisam mogao više da razmišljam. Obuzeo me je očaj. Maja je spavala

čvrstim snom. Pozavideo sam joj na tome. Lice joj je bilo mirno i
blaženo.

Brujanje se još uvek čulo, kao da je zvuk dopirao sa sve veće daljine. Sa
naporom sam zatvarao oči, prisiljavao se na tamu, bez misli, samo na
trenutak da zaboravim okolnosti u kojima sam. Po ko zna koji put
zaželeo sam da zaboravim sve.

Tišina. Nešto još teže od tišine pritiskalo je moja pleća. Sa teškim

naporom sam se pridigao. Počeo sam da dozivam Maju, slabašnim
glasom, sve jače. Učinilo mi se kao da ne diše. Dotakao sam joj rame i
snažno je prodrmao, nije se pokrenula. Puls joj se jedva osećao, disala
je usporeno. Ovome se nisam nadao. Kada sam je sreo nalazila se u
sličnoj situaciji, našla se u nekoj vrsti kome. Podigao sam je i držao je na
rukama, prisiljavao je da hoda. Vikao sam iz sveg glasa, zapomagao,
dok u jednom času nisam klonuo od iscrpljenosti. Kada sam se pribrao,
rešio sam da joj napišem poruku. U njoj je pisalo...

Draga Majo...
Nisam mogao da te probudim. Nešto se čudno dešava sa tobom? Živa
si, a kao da si mrtva. Pokušavao sam na sve moguće načine da te
probudim, nisam uspeo. Posle određenog vremena rešio sam da ti
napišem ovu poruku. Ja moram da krenem dalje. S vremena na vreme
usporavam svoj hod u nadi da si i ti napokon krenula. Idi ka istoku,
orijentir neka ti budu vrhovi planina. Nemoj da ideš nazad, nastavi samo
napred. Ako uskoro nađem oazu stižem po tebe.
Prošlo je dva dana, a ti i dalje spavaš, nemam drugog nego da krenem.
Hrane je nestalo kao i vode. Oprosti mi Majo, moram pokušati da nas
izvučem iz ovih nepodnošljivih uslova.

Toliko toga imam da ti kažem, nažalost, razum mi se muti. Bio sam

krenuo pa sam se vratio. Učinilo mi se da si se probudila, nisam bio
siguran. U jednom času sam ti čuo glas, ali to je samo bila halucinacija
sluha.
Još jednom mi oprosti, ako se uopšte probudiš, ne znam... Osećanja su
mi uzburkana. Ne želim da ovo bude zbogom i oproštaj. Poljubio sam te,
usne su ti imale ukus trešanja... Tvoj Vojislav.

Kada sam krenuo, počeo je da pada crveni sneg. Uskoro se sve

zacrvenelo. Vrlo čudna prirodna pojava! U stvari, to nije bila prirodna
pojava već produkt zagađene atmosfere.

Pahuljice su bile ogromne i mogla se videti njihova rešetkasta struktura.

Tu nije bilo sklada. Crte su im bile ispremeštane, iskrivljene i groteksne.
Ubrzo je sneg prekrio leševe skakavaca. Nastavio sam dalje, opet se
čulo brujanje. Kako sam napredovao ka uzvišenjima, zvuk je bio sve
jači. Prekrio sam usta, nisam mogao normalno da dišem. Udisao sam
pahuljice sa sve vazduhom, ukus im je bio gorak. Morao sam da
požurim inače bih se sigurno otrovao. Bilo mi je svejedno, a ipak sam
razmišljao o zaklonu.

Prisećao sam se prvih snegova još iz detinjstva. Običaj, više je to bio

doček, kada počne da pada prvi sneg, izlazio sam van sa raširenim
rukama. Zamišljao sam želju koja bi se ispunjavala u bliskoj budućnosti,
tako sam ja mislio. Dok sam bio dete želje su se svodile na mene i moju
porodicu. Kasnije, željama sam obuhvatao ceo svet, svemir, postojanje i
čoveka. Raširio bih ruke i skupio noge, pravio sam od tela krst čoveka
što je predstavljalo okrenutost ka svim stranama. Podigao bih glavu i
šake okrenuo ka Nebu dok sam se okretao kružno, dok su mi pahuljice
dodirivale lice i šake zamišljao sam želje. Zatvarao bih i otvarao oči. Bila
je to prava ekstaza. Znao sam tako da se okrećem i više minuta, dok me
pahuljice potpuno ne prekriju. Posle toga sam se uvek osećao predivno.
Oduševljenje me ne bi napuštalo, bio bih veseo i srećan. Ljudi, koji bi me
videli, mislili bi da sam potpuno poludeo. U takvim trenucima sam želeo
da zagrlim ceo svet. Nastavio bih da plešem sve dok ne bih bio potpuno
mokar i iscrpljen od igre.
Sada, želja mi je da krvavi sneg što pre prestane, ne mogu da gledam i
često zatvaram oči dok i dalje hodam. Tako prođe i po nekoliko koraka
dok otvorim oči, samo da bih nastavio nekim imaginiranim pravcem koji
sam samo ja zamislio.

Uskoro sam primetio kolone ljudi. Vukli su se usporeno i kao da nisu

dodirivali tlo. Požurio sam. Napokon, moja usamljenost prestaje. Moje
dozivanje niko nije čuo. Kada sam ih stigao, imao sam i šta da vidim.
Izranjavani, sablasno prozirni, bez životnog sjaja, muškarci, žene i deca,
starci koji su bili u najjadnijem stanju. Skoro svi su imali na sebi po neku
smrtnu ranu. Smršala ljudska tela, u dronjcima i bosih nogu. U koloni su
išle cele porodice. Deca su izgledala žalosno i jadno, koža im se
odvajala od lica.

Neki od ljudi su vukli tela bez ruku i nogu, bez očiju, ili su bili sprženi,
modri i sa otvorenim ranama. Najgore je to što sam uvideo da su tu sve
sami leševi, kao da im se skelet sam kretao, mišići na telu su im bili
iskrzani.

Bilo je tu i normalnih, kojima ništa nije nedostajalo. I oni su bili skoro

prozirni. Čuo sam razgovor, tih i nerazumljiv, koji je dolazio iz
zatvorenog prostora.
Kada sam prestao da ih dozivam, niko od njih se nije ni osvrnuo na
moje reči. Pokušao sam da ih dodirnem. Prolazio sam kroz njih,
mlatarao rukama i bezuspešno pokušavao da im skrenem pažnju.
Svakim dodirom kroz njih kao da me je obuzimao dah studeni, sablasno
hladan, kao da su izvajane sante koje su plutale u nepovrat hladile moju
svest i um.
Prišao sam jednom starijem paru koji je pričao između sebe, zagledan
negde u daljinu. Izgledalo je nestvarno, lica su im bila prozirna i počela
su se raspadati. Razgovor je tekao ovako:

-Draga moja, ovi doživljaji me podsećaju na vrlo loš san. Kao da ne

možemo da se probudimo. I dalje ne verujem u sve ovo što nam se
dešava. Prisustvovao sam tvojoj smrti, ugušila si se od otrovnih
isparenja, na rukama si mi izdahnula. Mora da sam i ja tako završio.
Naše umiranje nije završeno. Ovaj glas u nama vodi nas do nekog
mesta na kome ćemo se možda izvući iz ovog stanja.

-Ja sam videla kada smo krenuli, naša tela su ostala iza nas. Čula sam
u sebi reči i ustala. Milozvučni glas mi je objasnio da se sada nalazimo u
suptilnijim materijalnim telima. Idemo kroz Vrata Preobražaja, naša tela i
svesti prelaze u stanje za reciklažu. Taj glas ili svetlost vode nas celim
putem. Ako su kojim slučajem fizička tela potpuno uništena, ne nestaje
odmah i ovo suptilnije, isto tako neka vrsta materijalnog tela. Ono može
uzeti bilo koji oblik, ali uvek zadržava sećanje na prošlo telo i njegove
poslednje trenutke.
I onda ne nastaje gašenje individualnosti i poniranje u sveobuhvatnost
onostranog sveta, postajemo kao probuđeni duhovi koji i dalje sanjaju da
se ispolje u nekom drugom svetu.
-Primetio sam da je sa nama običan svet, rekao bih obični ljudi koji su
ubijeni ili nepotrebno stradali. Zašto bismo dobili još jedni šansu, meni je
svejedno. Ne osećam bol, deluje mi tužno i bez svrhe da očekujem
nešto izuzetno u novom preobražaju. Znam da je naš put prekinut i da
mnogo ima još posla da se uradi.

-Čula sam da pričaju o Vratima Preobražaja. Svako ko prođe kroz njih,

doživljava istovremeno i stupanje u drugi svet. Vredi posle svih muka da
doživimo nešto novo. Svi mi tražimo utehu i mir, da prestane ovo lutanje
iz tela u telo, iz sveta u svet.
-Nisam siguran da li to želim? Obuzima me strah i neizvesnost. Nemamo
drugih nadanja. Pogledaj u naše noge? Uopšte ne koračamo, samo
lebdimo, kao da smo duhovi...

Tu su prekinuli razgovor. Crveni sneg je i dalje padao. Zvuk brujanja se

rasipao u nedogled i potmulo odjekivao; obijao se o vrhove planina. U
jednom momentu mi se učinilo da sam video Maju. Dozivao sam je,
trčao do mesta gde sam mislio da se nalazi, ali bila je to druga osoba.
Spoticao sam se i padao. Ustajao i ponovo padao. Malo je trebalo pa da
se sunovratim u bezdan, u tamu u koju i samo čovečanstvo upada.
Sudbina pojedinca je kao i sudbina jednog naroda; pogine li, gine
nepovratno i njegov deo.

Opet sam imao ludu sreću. Rešio sam da zastanem i sačekam da

odmaknu. Ne znam kako, uvek sam ih stizao i ako sam se kretao
usporeno. Još malo i postajem nepokretan. Obuzela me je glad i gorčina
u ustima. Kao da sam prisiljen da idem za njima i u stopu ih pratim.
Uskoro noć stiže, ali, kao da nije ni odlazila, izgubio sam se. U daljini
sam primetio tačku svetlosti, postajala je sve veća i bleštavija, kao
svetlosni tunel. Obuhvatala je imaginarne ivice horizonta. Duhovi od ljudi
koje sam pratio su se zaustavili, nepomično su zurili u svetlost. Iz očnih
duplji su im izbijali pramenovi svetlosti, stapali su se sa svetlom koje ih je
privlačilo:

Smrti, blagoslovu
što prekidaš večnu dosadu,
stanjima jednoličnosti
donosiš kraj.
Vi, koji ste žrtve patnje,
primite blagoslov svetla
i utehu u novom stvaranju.

Dođite u zagrljaj sjaja,

obujte cipele od biljaka
i odeću od stabala,
uđite u tek začeta tela
ljudi i životinja,
budite šum gorja
i šapati okeana,
na Novoj Zemlji,
vi koji baštinite rađanja
nikada niste ni umirali
a da ne spoznate Božansko...

Prepoznao sam glas Boginje Zemlje; nisam je mogao videti jer beše
sama svetlost, njen glas je bio šapat, kao milozvučno dozivanje svoje
dece...

Osetio sam i prisustvo bića elementarne prirode, kao da su me sažaljivo

posmatrali oborenih pogleda ka mojim nogama. Ljudske prikaze su
ulazile u svetlo i nestajale. Brujanje je postao pitomije i skladniji, kao
horska pesma, psihodelični bruj oda, vibrirao je svetlom kroz
hologramske geometrijske figure... Mistične niti svetla vibrirale su ka
vrtlogu…

Ljudi, deca sa celom porodicom, ulazili su u svetlo i nestajali…

Primetio sam nedaleko pećinu. Ne mogu više, ostaje mi da se pripremim

i da zakoračim u svetlosni tunel.
U pećini, dok sam se pripremao za ulazak, napisao sam ukratko dnevne
zapise šta me je sve snašlo i kakav sam put imao. Neverovatno, kao da
je vreme stalo dok sam pisao.

Dobio sam snagu da završim ovaj putopis koji izgleda ne vodi nigde. Ja,
Vojislav Ratarić ostavio sam rukopis mojih svedočanstava u pećini,
prekriven i zaštićen zemljom i kamenjem. Ne znam zašto sam to uradio?
Možda je to ta poruka koju treba da prenesem? Odlazim...svetlost me
zove...

Kreni,
uzdaj se u svetlo
kao pokrov
tvojih sećanja.

Ne boj se,
dođi u okrilje sopstva
koje nisi spoznao;
korakni sa rukama napred,
ova svetlost ne peče
savesti koje su njene.

Dođi kroz moje ruke;

ne plaši se
dok dolaziš sa druge strane,
dođi,
čeka utihnuće
i mir koji tražiš u svetlu radosti.

OPIS NEBOJŠINOG PUTA KA SREDIŠTU ZEMLJE (DEO TREĆI)

Sa Ljiljanom i naša dva saputnika koji su nam ukazali zaštitu nastavili
smo dalje kroz srebrni hol ili tunel. Na zidovima su bile urađene
trodimenzionalne slike koje su pokazivale povest S. na njihovoj planeti,
njihov egzodus i put kroz svemir hiljadama godina dok se nisu skrasili na
Zemlji.

Tu je bilo i opisa prvih zemljana. Duhovi bića koji su ulazili u

majmunolika tela i kako su ih menjali mutacijama kroz svest, do
njihovog nastajanja kada su bili nadbića i njihovog pada u današnjeg
čoveka od strane Lizard rase.

Jedna slika, ili snimak holograma je na mene ostavila upečatljiv utisak.

Naime, na njoj se nalazio jedan S. i jedna ogromna životinja nalik na
dinosaurusa. S. je u ruci držao neku vrstu štapa iz koga je izlazio zrak
svetlosti koji je zarobljavao zver. Sve je bilo drugačije na toj zemlji; od
drveća do crvenkasto-plavog neba na kome su se ocrtavale planete
drugačije od naših iz solarnog sistema. Dok sam posmatrao slike jedan
od saputnika, Ljiljani i meni je pružio nešto nalik na naočare, samo sa
duplim staklima i širih okvira.

-Uzmite ove naočare i stavite ih na oči. Nikako ih nemojte skidati jer

možete oslepeti. Ulazimo u stanište gde senke ne postoje, tu nema
mesta za tamu, čak i kada tonemo u san to se dešava kroz svetlost, S.-
ma je tama neprijatelj.

Stali smo ispred ogromnih, kružnih vrata čije je središte isijavalo svetlost
stotinu sunaca. Vrata su se otškrinula koliko da možemo da uđemo.
Osetio sam mirise livada i kapi kišice na licu. Prizor je bio veličanstven i
neopisiv rečima. Nalazili smo se u središtu baze, u srcu staništa
svetlosti, koje kao da je kucalo i pulsiralo u ritmu jednog velikog
organizma koje je snagom svoje životne energije napajalo sva živa bića.
Na određenom rastojanju disalo je jezgro baze. Beličasto-žućkasta
svetlost se rasipala i kao da si je mogao prstima dotači i milovati. Jezgro
je pulsiralo, u zemlji koju su naseljavali S. sa svojim naseljima koja su se
pružala dokle oko dopire, u sfernom luku koji je zahvatao ogroman krug
na čijim ivicama žive ljudi poput nas. Šume i reke su se prostirale u
nedogled. Potpuno mi je bilo neshvatljivo da je to ikako moguće.
Ljiljana i ja nismo mogli da verujemo svojim očima. Obuzelo nas je
strahopoštovanje. Kupole zgrada i kule su se pružale u pravilnim
nizovima.
U Unutrašnjem nebu je lebdalo hiljade letelica, na tlu su se ukrcavali S.-
i, u žurbi u kojoj su se snalazili, sa najosnovnijim stvarima za egzodus
koji je uveliko tekao. Ljiljana i ja smo se ukopali u mestu, jer nismo znali
kuda da krenemo. Strah od unutrašnjeg Sunca u nama je izazivao
nelagodnost. Iznad nas je sferno tlo pridržavalo gradove, šume i reke.
Samo napred kada pogledamo, pružalo se sunce koje kao da preti.
Ustreptali smo od straha.

-Nemojte da se plašite. To je stvoreno sunce i ono je i istovremeno

portal za odlazak bilo gde, u bilo koji svet ili selektivno vreme. Elekto-
magnetno polje koje okružuje jezgro sprečava da nas ono sprži. Vi ne
smete ostati dugo ovde, vaša tela nisu na frekventnoj skali našeg tela, vi
ste iz nižeg sveta prebačeni u viši.

-Kako je moguće da unutrašnje sunce postoji na takav način? Odakle

dolazi lava?

-Prenosom materije iz duboke kore zemlje. Spoljni zidovi ove unutrašnje

oaze su od neohlađene lave koja se našim postupcima rasterećuje tako
da se u pravilnim razmacima probija na površunu zemlje. Vaši naučnici
misle da je taj prvi omotač lave jezgro planete, oni su u zabludi. Mi smo
isto tako vršili i korekcije magnetnih polova zemlje, u stvari, pazili smo i
nadzirali smo Zemlju da svojim putem kroz svemir putuje bez većih
problema. Sada je drugačije jer se približavamo kraju perioda za ovu
Zemlju. Vi niste u središtu Zemlje jer je to prirodni prozor za odlazak i
dolazak, vi se nalaziti na velikoj dubini u unutrašnjosti planete...

Ubrzo smo stigli do jednog naselja. To je bila jedna kružna pista sa

pratećim objektima. Saputnici su nas požurivali i na trenutke su se
dešavala blaga podrhtavanja. Pored nas su prolazili ostali S. i koji na
nas nisu obraćali pažnju. Pored nas se nalazila letelica kružnog oblika.
Kao biser sijala je svetlom i lebdela, spremna da prihvati putnike. Jedan
od S.-a se osvrtao oko sebe, na licu mu se ocrtavao nemir.

-Vreme je da krenemo. Na žalost, naše gostoprimstvo se mora završiti.

U drugačijim okolnostima do našeg susreta ne bi ni došlo.

Za Ljiljanu, kao i za mene, sve ovo je bilo dramatično. Događaji su se

nizali jedan za drugim, uopšte uzevši, cela planeta se spremala za
egzodus na koji je svako bio spreman i koji je bio neminovan.

Ušli smo u letelicu koja je prošla kroz unutrašnje sunce i portal, i ona
nas je dovela na površinu zemlje.
Nisu mi spomenuli rat koji trenutno vode sa neidentifikovanim bićima. U
meni se budila sumnja, osetio sam tajanstvenost kao fluidni lahor svesti,
koja kao da se trgnula na tren... ne razumem... Da li to Vojislav nešto
pokušava...?

KRSTASTA GORA -TUNEL-SUSRET-PORTAL

Rekonstrukcija događaja

U drugom svetu, posve drugačijem, razbijen je oklop Vidosnova

Vojislava Ratarića. Događaj kroz koji je prolazio nije se mogao uporediti
ni sa maštom ni sa stvarnim dešavanjima. Imaginacija njegove svesti je
razbila njegov telesni um u paramparčad, zahtevala je bilo kakvu
pobedu nad njim. I svi pokreti njegovog tela i misaona pregnuća su se
svodili na preživljavanje u imaginiranoj stvarnosti. Ona je bila njemu
dovoljno materijalna-eterična da je nije mogao prepoznati drugačije, do
jednu realnost u kojoj se našao. Svet boja koje su upijale zenice u
stvarnosti, izlazile su na drugoj strani nadsvesti koja se kupala u
svetlosti mašte ili istinitosti koju je samo on znao…

Snimljeni misaoni vrtlozi sa sjaja Vojislavljeve svesti, od Majke Zemlje.

Odlučno sam zakoračio u svetlo. Obuzelo me je olakšanje i iskonski mir,

blaženstvo i ljubav koja me je prožimala dok sam ulazio u središte sjaja.
Tu vremena nije bilo, preplavilo me je osećanje milosti. Pojavili su se
obrisi mog života, kao da gledam film. Svaka sitnica je obuhvatala slike
od rođenja pa do ulaska u tunel. Video sam porodicu i prijatelje…

U sigurnosti sam mogao uvideti sopstvene greške i dobra dela. Imao

sam osećaj da moram da shvatim i svoja takozvana zla dela, kao da
sam sudija samom sebi i da određujem moju sadašnjost.

Talas spokoja me je obuzeo, kao da me je celo postojanje prihvatalo i

dočekivalo sa ljubavlju i pažnjom, kao da sam sam sebe dočekivao.
Pomislio sam, ako je ovo smrt, onda je oslobođenje i povratak Izvoru.
Sve brige su prestale i težak put patnje koji sam do sada prošao delovao
mi je kao iluzija. Blagi glas me je dozivao da nastavim... Gotovo je ....
Umro sam i sada sam pred svoje sagledavanje sudbine. Nisam se ni
malo uplašio. U sebi sam znao, video i čuo da nisam uradio namerno zlo
koje bi me sputalo i odredilo mi loše pribežište, samo sam ubio u
samoodbrani, i to su bili dugovi iz predhodnih inkarnacija, kao i lekcija
koja mi je bila potrebna u tom selektovanom vremenu...

Svetlost je dobila obrise samog Vojislava, od sjaja samilosti, sa očima

ljubavi i sažaljenja koja donose sveznanje i blaženstvo u stapanju sa
samim aspektom sebe iz druge dimenzije postojanja.

Iz njega je dopirao glas, a da mu se usne nisu ni pomicale. Ispružio je

ruku i pokazao ka horizontu beskraja koji se u časku uobličavao.

-Sagledajmo...

Aspekt Zemaljskog Vojislava

Video sam u daljini reku, iza nje rajsku baštu, drveće i cveće, okupane
aurama prekrasnih boja, kako svetlucaju. Plodovi sa stabala prekrasnog
voća krepila su ljudska bića, mladolike muškarce sa osmehom na licu,
decu i žene u igri. Znao sam ih; kao da sam to ja nekada bio, kao da su
to bili svi životi koje sam nekada živeo...

Životinje raznih vrsta obitavale su u harmoniji rajske naseobine, a

prekrasne ptice sa raznobojnim perjem pevale su ode i slavile Svetlost.
Sve to, kao da je uobličila moja svest snagom Egzistencije, koja je kroz
mene živela. Vrhovno biće neshvatljive moći i svih blagodeti su bila
Jedno...

Sunce nisam zapazio, sjaj tela Postojanja obasjavao je utočište.

Pogledom sam obuhvatio svaku sitnicu. Zapazio sam blažena lica svoje
porodice i prijatelja, sebe u svim oblicima, zadovoljstvo ih nije napuštalo,
mir i mirišljavi lahor u kome su uživali kao u nekom snu ili hologramskoj
prezentaciji ispunjenih želja...

Prekrasna muzika je ispunjavala nesaglediv prostor, uobličavala se u

boje i figure kompleksnih struktura koja su doticala okruženje mreškajući
aure u plesu duginih boja, svetla u harmoniji ispoljenog u uobličavanju
od misli bilo čega što se pomislilo...

U središtu svih središta nalazio se prozor od sfernog svetla ka

nesagledivim prostranstvima...
Bilo je tu i reka i planina, šuma i cvetnih proplanaka koji su se pružali u
nedogled...
Sve je vibriralo u skladu najsavršenije kreacije, muzike savršenstva!

Eterični Vojislav
-Tvoje i moje oči ne bi nas zasitile i duh nam se ne bi okrepio da samo
posmatramo. Ako krenemo i pređemo reku, povratka nam nazad nema,
jer ulazumo u eteričnu zonu za reciklažu, a i to je kao neka vrsta sna
gde vreme ne postoji.
Razmislimo dobro, na prekretnici smo, sa koje nema povratka u
realnosti iz koje dolaziš i iz koje, ja, kao i ti, dolazimo da bi se stopili u
jedno iz nekog drugog selektivnog vremena iz budućnosti...

Zemaljski Vojislav
-Kako je divno i prekrasno. Ne vidim ni jednu suzu i žalost. Hteo bih da
krenem dalje, nikome ništa ne nedostaje. Otkrovenja ljubavi i istine
obožuju se snagom vanvremena. Krenuo bih, ako je to moja sudbina.
Da li je?! Da znam da je ovo kraj, prihvatio bih ga, ali shvatam, ovo je
iluzija...

Eterični Vojislav...
-Poruka nije završena, sve što smo doživeli prenesi čovečanstvu, i još
mnogo toga. Ne brinimo se. Kasnije, kada se otkrije naše sećanje svih
aspekata nas samih, videćemo da smo iz samilosti sve i osmislili. Nismo
ni svesni svojih moći dobra i ljubavi, a kamoli uništenja, mogli bi razoriti i
raložiti celu Egzistenciju...

Zemaljski Vojislav...
-Da, dok se i poslednja duša ne vrati Egzistenciji, dok i poslednja suza
patnje ne usahne, a suze radosnice ne obliju lica utešenih, dok se
materijalna kreacija ne preobrazi u radost. Dok smrt ne nestane...

Eterični Vojislav...
-Vraća nam se sećanje. Sada je na nama da odlučimo, da li će jedan od
naših aspekta preći reku, na put bez povratka, ili se vratiti da bi dovršio
poruku za čovečanstvo koje sada očajno stoji? Neko mora biti VRATAR
VREMENA.

Zemaljski Vojislav...
-Gde je Krstasta Gora? Zemlja prolazi kroz vrlo dramatične trenutke.
Kuda da krenem?

Eterični Vojislav...
-Znamo to sami. Krstasta Gora je prozor u drugi svet, to je preobražaj
na tački ulaza....

Zbogom, stapamo se uskoro, vreme za naš dolazak i odlazak je

pripravno u svaki čas, realitet se otvara i zatvara... Zona za reciklažu je
uvek tu, ne brinimo se, odmor od svega i regeneracija su nas već dotakli
bezbroj puta...

Slike su počele da blede u imaginaciji stvarnosti koja je nadirala kroz

nadrealni događaj. Težina mi je okovala udove i kapce na očima.
Probudio sam se u pećini. Ovo sigurno nije bio san, sećao sam se svake
sitnice. Sada se uopšte ne bojim, strah je nestao i svejedno mi je za telo.
Još uvek sam u ekstazi, mir me ne napušta... Ovo što sam doživeo je
korak iz sveta gde odlaze ljudi posle fizičke smrti, kako je sve jedno do
drugog, u nama sve...
Iz sna sam prodirao u prazan svet bez slika; potpuna tama bez ukusa i
oseta, sveprožimajuća praznina neispoljenog, bez boja, ičega, kao da
sam eonima bio nedostupan, nepostojan... ponirut bez svesti i duše u
nepostojanje...

Probudio sam se bez ikakvog osećaja gde se nalazim, svež, kao da je

sama večnost prošla. Čulo se zujanje koje je dolazilo iz spoljašnjeg
sveta. Svetla su treptala u raznim bojama, obasjavala su pećinu i mene
u njoj.
Na nebu se ocrtala diskolika letelica. U prečniku je bila oko deset
metara, metalizovane boje. Kako se svetli disk približavao, primetio sam
da ima ovalne prozore koji su se stapali sa letelicom. Središte letelice se
okretalo i usporavalo dok nije dotakla tlo, blago izbacivši tri podupirača.
Izašao sam iz skloništa i krenuo ka letelici. Nisam bio iznenađen.
Oduvek sam verovao da postoji inteligentni život i van Zemlje. Dok sam
putovao, često sam razmišljao da li vanzemaljska namera sprema sebe
da se umeša da bi spasla čovečanstvo ili ga uništila? Uskoro, saznanje
lebdi šta je prava istina, i ko dolazi...

U središtu letelice otvorila su se vrata i automatski se spustilo

stepenište- pojavili su se ONI. Bilo ih je trojica, visina im je bila preko dva
metra, njihove oči su bile plave i bile su veće od ljudskih, ten beo i kosa
plava. Predstavljali su prave predstavnike Arijevske lepote. Odeća im je
bila bela, jednostavna, pripijena uz telo. Dostojanstveno, posmatrali su
me sa zanimanjem, ulivali su mi strahopoštovanje, neki osećaj jeze u
kostima...

Tlo je počelo da podrhtava, iza mene se pećina urušavala. U sebi, čuo

sam glas da krenem ka letelici. Kada sam zakoračio u letelicu iznenadio
sam se prostranim prostorom.
U sredini je bio stub koji je rotirao energijom, zidovi su isijavali blago
fuziono svetlo, sa strane su se nalazila razna dugmad i ekrani, na kojima
sam primetio simbole i meni nerazumljive šeme. Sa strane, pošto se
jedan zid razmakao, nalazila se prazna prostorija. Moji pratioci su mi
naredili da uđem u nju i da skinem sa sebe odelo. Vrata su se zatvorila.
Skinuo sam se. Unutra je bila prijatna temperatura. Iz zida je počeo da
izlazi dim bele boje, koji je napunio prostoriju. U toj magli sam se
nalazio oko tri minuta i ona je ubrzo nestala. Zid se ponovo razmakao.
Ušao je nordik u pripijenoj uniformi iz jednog dela. Pružilo mi je isto
takvo odelo. Kada sam ga obukao osećao sam se udobno i lako.
-Bela magla je dezinfekciono sredstvo. Znamo kako bi zemaljske klice i
bakterije delovale na naša tela, to je iz predostrožnosti, mada mi ne
pripadamo vašem svetu. Odelo je napravljeno od specijalnih materijala,
prilagođava se temperaturi i svim okolnostima, u njemu se nalaze
supstance koje leče. U njemu neka vrsta nano kompjutera prikuplja sve
podatke o tvom telu, tvojim potrebama i emocionalnim stanjima. Kada
treba da reaguje na licu mesta se aktivira i rešava probleme tvog tela ili
tvoje svesti.

-Sada se učim da komuniciram telepatski, izvini unapred ako su mi misli

ponekad pomešane i neprepoznatljive.

-U redu je, tako je uvek na početku, vremenom to postaje navika da

razgovaraš mislima kao što pričaš glasom.

-Kuda idemo sada? Zašto sam izbavljen iz nevolja?

-Idemo do komandne sobe. Budi strpljiv i saznaćeš sve pojedinosti koje

te budu interesovale. Nećemo te povrediti i zato se nemoj plašiti.

-Ne plašim se, to je moj strah od novog, ne bih želeo da se osetim kao
niža rasa, kao životinja. Ljudi su se dokazali u zlu kao opsednuti entiteti,
ugrozili su opstanak planete, ja se stidim što vas nisam mogao dočekati
kako i dolikuje. Ovako sam u podređenom položaju, treba mi pomoć i
svestan sam toga, i ne samo meni nego i preostalim zemljanima…

Unutra su se nalazila druga dvojica smeštena u udobne naslonjače.

Okolo je bilo mnogo lampica, tastera, instrumenata i još koje čega.

-Smesti se i posmatraj, sačekali smo te. Želimo da vidiš kako izgleda

planeta kada je napuštamo.
Idemo ka glavnom brodu koji se nalazi na određenom rastojanju. To je
ogroman brod, tamo se nalazi Krstasta Gora!

Obuzela me je začuđenost, nisam mogao da se povratim od

iznenađenja ovim saznanjem.

Letelica je počela da ubrzava, čulo se blago vibriranje. Pogledao sam na

kontrolni ekran; za časak smo bili u stratosferi Zemlje.

Nikakavo opterećenje nisam trpeo, brod kao da je klizeo prostranstvom.

Divan prizor. Zemlja, iako sva izranjavana, plutala je u svemirskom
prostranstvu kao najlepši dragulj. Zvezde i sazvežđa su postala svetlija i
jasnija. Primetio sam Mesec, video se kao na dlanu. Njegovi krateri
ocrtavali su se potpuno jasno.
Zemlja je postajala sve manja, beskraj svemira činio je da ona izgleda
kao zrnce peska. Pitao sam se kako su se osećali prvi astronauti u
zastarelim konzervama u kojima su putovali. Odavde su verovatno mogli
da dođu do saznanja da u bezbroju galaksija postoji život i na drugim
planetama. Uskoro je stigao odgovor…

-Da, svakako, svaki korak vaših smešnih i zastarelih letelica smo

nadgledali, ali to je bilo samo za javnost. Konzorcijum, sastavljen od ljudi
i Tuđinaca, poseduje tehnologiju stotinama godina koja postoji sada. Mi
se nismo krili, u stopu smo ih pratili, iako postoji obilje dokaza od
astronauta koji su nas snimali. Vaše vlade su odlučile da sve snimke
letelica zadrže u tajnosti. Mi smo oduvek tu, i ne samo mi. Život je na
Zemlju donesen iz svemira, sa drugih planeta. Uspostavili smo i zavet sa
jednom visokom civilizacijom koja živi duboko pod Zemljom. Oni su naša
eonska braća. Sa njima smo u savezu za evakuaciju zemljana. Oni su
prastanovnici zemlje kao i mi i uskoro se spajamo u zajedničkom planu.
Uvek smo pomagali čovečanstvo da napreduje. Slali smo naše naučnike
koji su s vremena na vreme donosili znanja da bi čovek tehnološki,
duhovno i svesno napredovao. U prošlosti je došlo do degradacija
određenih civilizacija koje smo stvorili i koje su zbog toga morale biti
desetkovane, pa i uništene. Borba sa Lizard bićima nije se vodila samo
spolja, već i kroz čovečanstvo.

-Zar ne postoji način da se sve to predvidi?

-Naravno, postoji, ali mešanje u slobodnu volju bića može nam doneti
razaranje uzroka i posledica i mi bi smo pali na niži stupanj postojanja,
vratili bi se u vaš svet ili još niže.
Činiti dobro delo ima svoje posledice kao što ga ima i zlo delo.

-Osećam da se dešava nešto dramatično.

-Zemaljske vlade su sklopile pakt sa jednom mračnom civilizacijom koja

teži da pokori zemljane iznova i iznova. Ta gušterolika stvorenja su
stavili zemljane u više karantina, u jednu globalnu farmu odakle crpe
životne sokove za svoj opstanak. U stvari, mi smo vi iz jedne druge
vremenske reference i uskoro ćemo se potpuno stopiti u Jedno ka
našem zajedničkom cilju, ka Izvoru. Da nije bilo nas, postali biste njihovi
potpuni robovi. Zli vanzemaljci su na vrlo visokom stupnju tehnološkog
razvoja. Oni daju određenu tehnologiju vašim vladama, a zauzvrat
dobijaju ljudski genetski i životinjski materijal, energiju koja im je
potrebna za njihova osvajačka prodiranja u Svemir. Oni su osvojali
planete na kojima je život bio sličan kao na vašoj.

Na savetu vrhovnih bića iz Ujedinjene Federacije Svemira, koji su

najnapredniji i najmoćniji, doneta je odluka - uništenje mračne
civilizacije i čišćenje Zemlje od palih ljudi i Tuđinaca kroz dolazak Talasa
Preobražaja i Žetvu. Naša rasa je određena da preuzme odgovornost,
iako ovim ratom padamo duhovno, moramo voditi rat da bi izbalansirali
postojanje. U sledečim inkarnacijama dobijamo više pogodnija tela na
putu ka Izvoru; žrtvujemo se za dobrobit celog svemira da bi se naša
sopstva ujedinila u planu preobražaja ka svetlu...

Ako se poremeti balans u univerzumu, nastaje potpuna destrukcija kroz

crne rupe koje predstavljaju matafore za potpunu inhalaciju bića koja su
okrenuti sebi i kojima je fizički svet jedini bog...

-Šta bi se desilo ako ništa ne biste učinili? Da li prepuštanje zlu vodi u

nestajanje dobra i razaranje poretka univerzuma?

-I zlo ima svoju ulogu u svemu, gušteroliki su dosta u prednosti, ali imaju
jednu glavnu manu. Ono što oni misle to im se i ostvaruje kroz njihove
misaone forme, oni ne mogu da izađu iz tog zatvora. Vremenom, koje je
selektivno, osvajači bi napredovali, desila bi se ogromna razaranja, sva
bića bi bila ugrožena, osvojena i uništena. Zato je bolje sprečaviti zlo
vrhunskim znanjem snaga sveta.
Uvidom u selektivni deo jedne od budućnosti Zemlje došli smo do
zaključka, da ako bi se ovakvi zemljani raširili po svemiru, doneli bi
patnju i razaranja.
Posle toga bi sigurno uništili i svoju matičnu planetu, poremetili Sunčev
sistem i sklad među ostalim nebeskim telima.
Zbog toga je doneta odluka da se Zemlja spase, i to od vas samih koji
su spiritualno evoluirali. Zemljani idu ka potpunom uništenju planete, to
moramo sprečiti. Jednu od civilizacija smo odbacili od vaše planete.
U prvoj fazi smo ih iznenadili i uništili im nekoliko desetina letelica sa
posadom. U drugoj fazi upravo im potpuno razaramo baze na dnu
okeana i nekoliko u dubini Zemlje. Tu nam pomažu naši saveznici koji
potpuno poznaju unutrašnjost zemlje. Oni će se posle toga evakuisati sa
ostalim zemljanima koji su preživeli. Istovremeno uništavamo i tajna i
dobro sagrađena skloništa vaših vlada. Tu im se nalazi vojska, oružje i
sve što je potrebno za dugo preživljavanjnje. Razaramo im i veštačke
satelite u orbiti Zemlje.

Takav rat je zamaskiran asteroidima i kometama koji služe kao oružje, to

je omiljena taktika Lizard bića, i oni sa ovim talasom Preobražaja pristižu
iako ih ima i na Zemlji u određenom broju, svuda u vašem sunčevom
sistemu. Dok sve to traje plan spasa je obuhvatio zemljane koji
nasleđuju Novu Zemlju, kroz preobražaj na skali života na kome se i mi
nalazimo. Iako tela nisu bitna nego se broje duše, potreban je određeni
genetski materijal za druge svetove. Svest koja je moćna preobražava
telesnost na bilo koji način.

Ljude sakupljamo po gudurama i skloništima, mnogi od njih su poginuli u

prirodnim katastrofama, ali uspevamo da evakuišemo dobar deo ljudi.

-Kako znate da odaberete prave ljude? Na koji način vršite odabir

zemljana?

-Sva biološka tela, pa i ljudsko, oko sebe ima auru. To je nevidljivi

omotač za fizičke oči koji okružuje telo u obliku izdužene sfere. Po boji
aure, našim uređajima očitavamo stanje osobe, stanje svesti i tanana
osećanja. Dobre aure se presijavaju u čistim bojama plave, bele i zlatne.
Aure zlih su crne, crvene i zelene, mutne i vrlo zaprljane. Našim
poverljivim zemljanima, koji su imali određene zadatke na Zemlji,
implantirali smo nevidljive odašiljače u mozak, tako da smo mogli sa
njima da komuniciramo, da ih nadgledamo i da sa lica mesta dobijamo
vrlo važne podatke za našu misiju. Jedna od tih osoba je i Maja! To je
bio dogovor sa njom pre nego što se inkarnirala u ljudsko telo.
-Nemoguće! Kako... Da li je živa?

-Jeste! Njen zadatak je bio nadgledanje stanja intelektualaca i suptilnih

misli koje oni stvaraju, tema i teorija, filozofskih špekulacija, kulture i
načina života kada se menjaju zbog brzine tehnoloških inovacija. Njena
svest je na trenutak popustila zbog katastrofa i svega što je doživela.
San ili prividnu smrt smo mi izazvali da bismo je spasli i oporavili. Došli
smo po nju i odveli je na sigurno. Tada smo naišli i na tebe.
Pratili te, prisustvovali tvojoj kliničkoj smrti. Za tebe imamo plan. Uzeli
smo spise koje si napisao i ostavio u pećini. Plan nam je da u jednoj od
vremenskih referenci ostavimo spise od samog tebe za tebe kao
putokaz. Lizard bića kao i mi poseduju vremenske mašine. Oni menjaju
događaje koje usmeravaju za svoje koristi. Takođe i mi možemo to raditi,
ali samo po pozivu i u krajnjim slučajevima disbalansa određenog
realiteta. Ne zaboravi, slobodna volja je najveći zakon u univerzumu.
Naknadno, plan ostaje da se proširi i osmisliti događajima koji su u
toku....

Nisam više mogao da se usredsredim, sve je to bilo previše za mene.

Tuga i sreća su se pomešali, mnogo toga se dogodilo da bih mogao da
poverujem da je istinito. Nešto mi ne da mira... Sila teže je bila slaba,
gledao sam u svoje ruke kako lebde. Video sam na stotine letelica kako
nam se pridružuju u skladnoj formaciji, neke su bile ogromne, druge čak
i manje od naše, sve su one išle ka matičnom brodu.

-Uskoro se iskrcavamo na naše odredište...

Približavali smo se ogromnom svemirskom brodu u obliku omanje

planete, veštački stvorene, svemirskoj Nojevoj barci za prihvat izbeglica,
koji dolaze iz svih krajeva Zemlje. Stotine letelica iz njenog središta je
izlazilo i ulazilo. Brod se okretao; pretpostavljam da stvara veštačku silu
teže.

Ušli smo u njega i letelica se smestila u veliku unutrašnjost barke.

Ogroman aerodrom bio je ispunjen letelicama i vanzemaljcima koji su
prihvatali upravo pristigle zemljane. Oni nisu iskrcavali samo ljude, bile
su tu i životinje svih vrsta, biljke u saksijama. Iz velikih letelica su
iskrcavali cela stabla drveća, bilo je tu i velikih akvarijuma sa delfinima,
raznim rečnim i morski ribama pa i ogromnim kitovima. Cela flora i
fauna Zemlje, sve najbolje i najzdravije preneli su u ovu fascinantnu
oazu. U beskraju svemira pulsirao je život jedne civilizacije koja je bila
na umoru i koja se završavala na Zemlji.
Okolo je bilo mnogo sprava kojima nisam mogao dokučiti svrhu. U
svakom slučaju, preda mnom se nalazila vrlo razvijena civilizacija koja je
u svemu ispred zemaljske. Svuda se osećala užurbanost, video sam i
oštećene letelice koje su popravljali. Oko jedne ogromne letelice, koja je
bila potpuno različita i koja je imala oblik cigare bilo je dosta
vanzemaljaca. Neko od njih je držao u rukama oružje, različito od
zemaljskog, ko zna od čega i sa kakvom snagom.
Pored mene je bio moj pratilac koji je primetio o čemu mislim.

-To je zarobljena letelica naših neprijatelja, Lizard bića i Sivih. Nekoliko

njih se borilo do kraja i zato su dezintegrisani oružjem koje može da
deluje na eterično-materijalnom nivou. Unutar njihovog broda smo
pronašli nekoliko živih zemljana, mrtve ljude nad kojima su vršili
eksperimente. Zemaljskim ženama su implantirali u materice njihov
genetski materijal.

-Strašno. Kako izgledaju?

Prišao sam jednom providnom sarkofagu u kome se nalazila tečnost i

ubijeni neprijatelj. Izgledao je drugačije od mojih pratilaca. Telo mu je
bilo visoko oko metar i 20 santimetara, imao je po četiri prsta na svakoj
ruci, sivkaste boje, glava mu je bila u odnosu na telo mnogo veća,
kruškastog oblika, oči crne u obliku badema. Usne su mu bile tanke, a
tamo gde je trebalo da bude nos bile su samo dve rupice, skoro
neprimetne. Bio je obučen u uniformu bele boje, primetio sam rane na
njegovim grudima i sluzavu tečnost koja je iz njega isticala.

-Prokleti Sivi, prepoznao sam ga, svi su oni isti. Njihova tela su različitija
od naših, pa ipak su čovekolika. Za kratko vreme već se uživo
upoznajem sa dve nove-stare rase u svemiru.

-Upoznao si i ljude iz dubine zemlje, tvoje pra pretke. Tvome

iznenađenju neće biti kraja. Njihovi Vidosnovi su ti u par navrata spasli
život. Osećao si njihovo prisustvo svuda, to su oni koje si prizivao. U
svemiru postoji mnogo čovekolikih rasa, planete na kojima žive i uslovi
na njima oblikuju im tela. Neke rase, koje su napredne, vrše genetske
izmene i tako usavršavaju svoja tela. Ovoj rasi, koju si video, preti
izumiranje. Odavno su prirodno prestali da se rađaju. Sivi su
biogenetička bića, roboti Lizard rase.
Njihovi eksperimenti sa ljudima idu u pravcu stvaranja hibridne rase.
Ukrštanjem njihovih i vaših gena stvorili bi derivatsko biće, vrlo
ograničeno i zlo, koje bi i dalje bilo rob.

Znanje koje bi projektovali u njega bilo bi vrlo mračno, regenerišu svoju

rasu koja umire da bi preživeli jer se oni razmnožavaju kloniranjem.
Dobili smo podatke da oni te ekspremente rade ponekad uspešno, a u
više slučajeva neuspešno, i zato je brzo stupila naredba o uništenju
staništa gde prebivaju...

-Kao da se nalazim u naučno-fantastičnom filmu. Ne mogu da verujem

da čovečanstvo nije bilo upoznato sa napadom koji se spremao na
njega.

-Bili su upoznati zemaljski vladari, ali oni nisu hteli da otkriju istinu
narodu i zato su je sakrivali. Vladari iz senke su sklopili pakt sa
Tuđincima i oni su ljudski nadzirači. Kraljevski vladari i dinastije nose
više genetskog materijala reptilske rase, to znači da njihova prividno
ljudska tela budu posednuta iz sveta eterično-materijalnog za određene
poslove i prehranu. Sve je sada moguće, mnoge tajne tek otkrivaš a
mnoge i znaš ti sam u tvom unutrašnjem sopstvu. Hajdemo sada do
tvog stana za odmor i oporavak...

Prolazili smo kroz široki hodnik, a pored mene su išli i drugi zemljani.
Pozdravljali smo se i mahali jedni drugima, različiti narodi u pravom
jedinstvu, ljudi koji naseđuju Novu Zemlju bez nacionalnih ograda,
verskih ili rasnih. Svaki novi početak je težak. Uz pomoć braće iz
svemira sve postaje izdvodljivo i lako. Žrtve koje podnose za jednu
malenu planetu i ljude na njoj, daje im oreol velikih bića. Tehnologija
koju poseduju ne sputava ih da budu samilosni i osećajni. Njihova je
duša velika i obuhvata ceo svemir. Moj pratilac je primetio moju
zanesenost, zastali smo. Dotakao me je rukom po ramenu, kapci na
očima su mu se blago spustili pa podigli, sjaj očiju isijavao je pažnju i
milost. Osetio sam jezu...

-Ja sam O., u prevodu na vaš jezik znači Sveprisutni duh. Misli su ti
divne i pune nade. Zajedno, sa vama zemljanima, gradimo mir u ovom
kutku svemira. Zemlja nam je novi dom, siguran sam. Drugo, pravi
preobražaj tek dolazi i on je vezan za drugačiji realitet postojanja.

Nastavili smo dalje. Moj pratilac, ne samo da je verovao, on je

ispunjavao nade nas zemljana da ćemo se vratiti našoj majci Zemlji u
bilo kom vremenu. Nedostaje mi i stalno razmišljam o njoj, kao da sam
dete odvojeno od majke, a to i jesam, daleko od nje, negde u hladnom
uglu svemira...

Ogromna, kružna, vrata su se otvorila i ugledao sam divan prizor. Ispred

mene se pružala oaza, osetio sam prolećni povetarac. Rastinje i trava su
bili kao na Zemlji, stabla drveća. Svuda je bilo jezera i vodopada. Pored
reka su podignute naseobine za ljude u obliku kruga, slične igloima
Eskima, sa kružnim prozorima, ispred je bilo cvetnih bašti u divnim
bojama.
Čuo se cvrkut ptica, kao da sam se našao na Zemlji. U daljini sam
spazio planinu, na njenom vrhu je bio sneg. Jedino što je remetilo sklad
bilo je nebo, u stvari neba nije ni bilo. Visoko, iznad nas, uzdizala se
zaštitna kupola oaze, podeljena i ojačana konstrukcijom. Ugledao sam
naše Sunce, bilo je vrlo malo, pretpostavljam da smo daleko od naše
Zemlje, a blizu vanzemaljcima za misiju spasavanja.
-Idemo do Maje, ona želi da bude sa tobom, da li si spreman za susret
sa njom? Ona ne zna da si sa nama i da si živ.

-Uzbuđen sam i treba mi vremena da se naviknem na sve ovo što mi je

pred očima, potpuno je neverovatno. Za nju sam spreman, zavoleo sam
je.

Ušli smo u vozilo sa dva sedišta. Nije to bio ni automobil ni letelica, već
nešto između. Klizela je vazduhom, bešumno, malo iznad tla, da bi se
podigla iznad drveća. Uživao sam u vožnji i posmatrao šume i
proplanke. Uskoro smo stali pred jednu ovalnu kućicu, pored nje je bio
ogroman hrast grandioznih krakova, kao hrast Zapis iz moga mesta.
Maja me je čekala, potrčala mi je u zagrljaj. Izgledala je sveže i
oporavljeno, na blagom licu isticala joj se skoro neprimetna šminka,
kosa joj je mirisala na kamilicu. Poljubili smo se, ljubio sam je po vratu,
rukama...

-Majo, da li je ovo stvarnost? Izgubio sam nadu za naš ponovni susret.

Nedostajala si mi.

-Probudili su me ovde, u oazi, nijer trebalo da odlaziš od mene, i ti bi

krenuo sa nama.

-Nisam znao šta da radim, nisam te mogao probuditi. Krenuo sam po

pomoć, izgubio sam nadu za tvoje buđenje. Potpuno sam bio u rasulu i
izbezumljen. Kako su mi objasnili, da se nismo sreli moja sudbina bi bila
neizvesna.

-Ti si moj spasilac. U jedno vreme sam se pomirio sa sudbinom da se

nikada više nećemo sresti.

-Sudbina nas je spojila, Vojislave. Rane u našim dušama teško

zarastaju, ostaje nam da sve počnemo ispočetka. Ne smemo da
klonemo i da se prepustimo letargiji i depresiji.

-Slažem se sa tobom, vreme je u rukama naših domaćina.

Zagrljeni, pričali smo i prisećali se naših stradanja i bezizlaza u koji smo

se našli. Tako je protekao prvi dan od dolaska u oazu. Sledeći dan sam
prespavao. Ovde su dani bili drugačiji, trajali su kraće. Maja se
potpuno brinula o meni. Spremala je raznovrsnu hranu od povrća,
davala mi je i neku vrstu vitamina u tabletama po savetu domaćina.
Ubrzo sam fizički ojačao. Psihički se nisam dobro oporavljao. Osećao
sam depresiju, melanholniju, stalno sam vraćao film i razmišljao o
prošlosti.

Sledećih dana smo Maja i ja sretali druge zemljane i sa njima se

upoznavali. Sa onima koji su govorili drugi jezik, sporazumevali smo se
uz pomoć jedne male spravice nalik satu koji smo nosili oko ruke. Sa
tom moćnom spravicom smo mogli da komuniciramo i sa životinjama i
sa biljkama. Sve što je bilo živo, nosilo je informaciju stvorenog.

U novim okolnostima saznali smo vrlo brzo o mnogim stvarima za koje bi

nam na Zemlji trebale stotine godina. Zanimljivo je da su nas naši
domaćini ostavili na miru. Nisu se mešali sa nama, osim ako je trebalo
upoznati nekog od zemljana kako da radi sa određenim alatkama. U
oazi je bilo zabranjeno svako nasilje. Životinje niko nije ubijao, svi smo
bili vegeterijanci. Oni koji to pre nisu bili sad su postajali, a da ih niko nije
prisiljavao. Sa spravicom na ruci znali su misli životinja, svi su uvideli da
je život u svima isti, bez obzira na telesni omotač.

Posle nekoliko dana posetio nas je prijatelj O. sa njegovom saputnicom,

koja se zvala E., u prevodu na zemaljski Najlepša. Nisam video
božanstvenije stvorenje, imala je dugu, zlatnu kosu i telo kao graciozna
balerina. Lice joj je bilo kao najlepši dragulj, osmeh mističan, kao i oči
koje su svuda prodirale, gde god bi pogledala. Posle upoznavanja sa
njom smestili smo se ispod velelepnog hrasta.

Tu su bile stolice i jedan okrugli sto na koji je Maja spustila spise koje
sam pisao na Zemlji. Oni su imali oko ruku iste uređaje za
sporazumevanje.

Sada smo mogli voditi razgovor, iako su se oni služili samo telepatijom.
Njihove misli su bile projektovane na naš jezik koji je zvučao vrlo
stvarno.

-Prijatelju O., kakav je plan i šta dalje? Dokle ostajemo ovde, kada ćemo
krenuti na Zemlju? Znam da je sada nezahvalno pitati za povratak na
Zemlju, da li su činjenice povoljne ili nepovoljne po nas?

-Po procenama naših naučnika, da biste naselili bezbedno Zemlju treba

da prođe 150 zemaljskih godina. Zemlja će se za to vreme uz našu
pomoć potpuno očistiti. Vazduh, voda, zaštitni omotač Zemlje, erupcije
vulkana će se dotle smiriti kao i zemljotresi i vremenske nepogode.
Posle toga prelazi se na obnavljanje flore i faune Plave planete. U
kasnijoj, poslednjoj fazi, dolazi do iskrcavanja nekad bivših Zemljana na
matičnu planetu. Generacija kojoj pripadate će izumreti, i tek vaši
potomci koje budete odnegovali ovde, na ovoj veštačkoj zemlji, baštiniće
Novu Zemlju. Mi živimo preko hiljadu godina. To nama nije dug period,
ali na žalost, za vas jeste.

-Ne želim da umrem u ovoj oazi. Želim da dočekam smrt na Zemlji,

tamo sam rođen i tamo želim i da umrem. Niste trebali da me spasavate
ako za to ne postoji dobar razlog. Da li postoji?

Nešto tu nije u redu, ako dolazi Talas Preobražaja, zašto čuvati sva ta
fizička tela? Zašto?

Tada se umešala E., držala je Maju za ruku čije su oči odavale blagu
uznemirenost.

-Nadziraćemo rađanja vaše dece, ispravićemo greške u ljudskom,

genetskom kodu. Od radijacije i zagađene okoline došlo je u njima do
promena, kao i od promena koje su uradili Lizard bića na ljudskom
genomu. Vaši potomci biće savršeni i bolje oblikovani. Dobiće i
neophodno znanje i sasvim će se po moći, kasnije, u budućnosti,
približiti i našoj rasi. Zašto se plašiš smrti kada si je doživeo kao drugi
nivo iskustva?! Taj prelaz koji se dešava iz života u smrt, i iz smrti u novi
život zavisi od tebe i ni od kog drugog.

Od tvog nagona za životom, strastima i mislima, od želje kako da ih

ispoljiš u materijalnom svetu.

Iznenada se Maja umešala pitanjima:

-Da li smrt postoji? Da li Bog postoji?

O. je pogledao u Majine ruke koje je brzo pokretala dok je postavljala

pitanja.

-Smrt postoji i ne postoji. Bog postoji i ne postoji.

Maja ga je pogledala začuđeno. U njenim očima se ogledala neverica

koja joj nije davala mira, za pitanja koja su je tištila oduvek tražila je
odgovore od neznanaca...
-To je vrlo apstraktno objašnjenje, molim te, objasni mi sažetije da bih
mogla da shvatim.

-Ceo Svemir je jedan živi organizam. Sve planete, Sunce i ostala

nebeska tela su naseljena živim bićima kroz određenu frekvenciju
postojanja. Postoji više nivoa postojanja, od grubih, do suptilnijih nijansi
materijalnih ispoljavanja do eteričnih i misaonih. Vaše materijalne oči
mogu da vide ovu materijalnu frekvenciju postojanja.

Suptilniji svet je pored vas i ne možete ga osetiti zato što vaša tela
nemaju izgrađena čula za tako nešto. Da pojednostavim, slično je kao
vaš radio aparat; na jednoj talasnoj dušini je jedna stanica, i tako do
određenog kraja skale. Sve što je prekriveno materijalnom energijom
ima svoj početak i kraj. Polaritet materijalne energije je antimaterijalna
energija i ona je samo neka vrsta prelaza do eteričnog nivoa, večna
ispoljenost i trajnost su samo želje koje se ispunjavaju u nekoj vrsti
iluzija. U sudaru te dve energije prevagu odnosi večnost, materija se
uništava i prelazom kroz antimateriju prolazi u suptilniju energiju.

Materija ne može da funkcioniše bez večne moći svesti koja je obasjava.

Ona je proistekla i održava se samo savršenstvom moćne snage, i u tom
stanju, to su nevidljive čestice sveukopnosti koje su u svim živim bićima i
svemirskim telima, one oblikuju, daju život, izlaze iz dotrajalih tela i
nastavljaju svoj put kuda ih želja ponese, ili se vraćaju izvoru Sveokupne
Moći koju vi nazivate Bog, dok čestice nazivate dušama i one su delovi
Božanskog.

Za nas je Bog SAVRŠENA MOĆ, to je MOĆ ispoljenog i neispoljenog,

nema početka i kraja. Ono je vreme, stvaranje i uništenje, pa ipak nosi
svoj lični pečat, telo univerzuma i prebivališta, večne igre koju samo
odabrani mogu shvatiti i dostignuti. Sa druge strane je čista energija koja
je ne uznemirena stvaranjem ili uništenjem. Ona je Beskrajna i bez
ograda.
Tu nema ličnosti, samobitnosti ili ikakvog pečata želja i nagona, tu je
utrnuće i moć nestvorenog koje je učaureno u sveukupnom. Imenuje se
kao jedinstvenost Prvog koji nikada ništa nije dotakao pre stvaranja
sebe. Dakle, postoji samo Savršena moć, ona je jedna i nama izgleda
kao da je deljiva i različita.

Mi svakako ne postojimo kao ličnosti ili osobe, mi smo pečati Jedinog,

misli nečega koje nas je oblikovalo da bi egzistirali u hladu ništavila.
Dakle postoji samo Jedna i SAVRŠENA MOĆNA LIČNOST. Sa druge
strane, u sklopu toga je Nepostojanje. Teško je opisati moć kada nešto
postoji a jednako je neuznemireno i u nepostojanju, sjedinjeno i Jedno,
nama Mnogolično i beskrajno. Beskrajne su osobine koje bi se mogle
opisivati u savršenoj Moći, sve je u svemu, uvek i svuda, a nigde
dotaknuto i nedotaknuto...

Postoje samo dva puta i oni vode u trajanje ili netrajanje. Vama možda
izgleda da je to jedan put, ali sve to vodi do Savršene moći koja i jeste
SAMO JEDNA!
Na Zemlju su dolazili razni predstavnici dobrog koji bi se inkarnirali u
ljudska tela, oni su dolazili sa porukama mira i ljubavi. Vremenom, ljudi
su izvrtali njihove reči do neprepoznatljivosti, ili bi ih jednostavno odbacili
da bi prihvatili dogme zla koje su namerno širili zli entiteti.

-Da li to znači da postoji i apsolutno zlo? -Pitala je Maja koju je u ovom

trenutku sve zanimalo.

-Postoji apsolutno zlo, i ono može biti produkt slobodne volje kao izbor
polariteta sa druge strane dobra, može biti iz neznanja i zaborava na
svoje prošle živote u telu. Više zlih misli i ličnosti mogu suptilnim
delovanjem izgraditi magnet zla koji privlači ostalo zlo. Vremenom se
može stvoriti ogromna snaga koja može ugroziti izvorno dobro, to su
ostrva zla i ona služe za balans lekcija koje se uče i koje se doživljavaju
kroz bitisanje.
Zbog slobodne volje koja je iluzija za otpale, i onih koji žele da zadrže
sudbine nasiljem i neredom, dolazi do uznemirenja, jer se oni na taj
način pune energijom.
Odatle potiče Lucifer, to je drevna priča i odnosi se na čovečanstvo koje
je izabralo opsiju sebičnosti kroz sebe da bi se ispoljilo kroz materijalni
svet. Svaka stvorena osobenost ili ličnost je nastala iz ljubavi, to je
istina. Različitosti su svuda i to je večna igra kojoj nema kraja.

Nijedan mistik ne može sagledati suštinu Savršene moći, a da ne prođe

kroz sve lekcije života koje bi naučio na način da shvati šta je stvarnost,
a šta iluzija, jer sve je već u njemu i traži da se ispolji na svetlu
postojanja dok lahor ništavila ne prizove na odmor, makar i na tren
večnosti...

Mi, i ako smo na vrlo visokom tehnološkom i duhovnom stupnju, uvek

nailazimo na nova otkrića iz Savršene Moći. To je kao da unedogled
otkrivamo nove istine, bez nade da ćemo ih ikad otkriti kao konačnu
istinu.
Vojislav je doživeo iskustvo kliničke smrti, njegov mozak je projektovao
njegovu svest da u smrti postoje lična iskustva. To je varka mozga koji
se na samrti bori do kraja, stvara poslednju iluziju da ne umire, da
nastavlja da živi u snovima, u prividu oblikovanih misli i sećanja jednog
životnog iskustva. Na primer, jedan hrišćanin je oblikovan dogmama te
vere, njegova svest je sve to upila kao sunđer, njegova umiruća svest se
upinjala za poslednju varku, slike te varke grade se iz nesvesnog i iz
kolektivne svesti, zato su i kliničke smrti kod više ljudi manje više iste.
Sve to ne znači da ne postoji jedan pravi, stvarni duhovni svet ustrojen
po principima Savršene moći. To je drugo pitanje i vezano je za sva bića
koja postoje. Za Boga, kako ga vi zemljani zovete, ne postoji nešto što
nije neizdvoljivo. On je za vas zamaskiran tajnama koje proističu iz
suštine Bogopostojanja kao Celine.

Suština je sebi samodovoljna i razotkrivena. I da nastavim, i u svesti kod

drugih religioznih grupa samo su statisti različiti, a kod potpuno različitih
grupa sasvim drugačije, zavisno od lične i kolektivne indoktrinacije.
Uzimam još jedan primer; kod vaših zastarelih televizora imamo sliku
koja nestaje, do crnog ekrana sa belom tačkom u središtu koja se gasi
kako se energija tog aparata prekida. Slično je i sa mozgom čoveka,
energija se prekida, svest slabi i sužava se. Tebi je to, Vojislave,
izgledalo kao tunel na čijem kraju se nalazila svetlost. Istovremeno
disanje se prekida, srce staje, tada u mozak dolaze vrlo dramatične
informacije. Mozak aktivira hormone protiv bola, stresa i patnje.
Poslednji stadijum samoodbrane tela je mozak i on te hormone upija,
sva ta blažena stanja koja si doživeo je prirodna hemija na poslednjoj
barikadi života koji se gasi. Oživljavanje tela je kao paljenje televizora.
Energija počinje da se kreće, u brzini, od crnog ekrana, od malene tačke
svetlosti koja se širi do prepoznatljive slike živahnih boja.
Zato si mogao da se setiš iskustva, telo i svest su se vratili u tok životne
energije. Da se energija prekinula, bilo bi potpuno drugačije.

Ovo su za Vojislava bile šok informacije. To nije tačno! Njegova vera u

domaćine je počela da se kruni, ali je ostao smiren. Nešto nije u redu,
oni mešaju istine sa lažima. Zamaskiran u sebe, nastavio je dalje da
glumi...

-Šta bi se desilo da sam nastavio dalje, da sam umro?

-Projekcija tvoje svesti bi lebdela u vanvremenu žeđi i nagona koje si

izgradio za života. Ako ne bi dostigao utrnuće želja, onda bi se ponovo
inkarnirao u drugom telu, bez sećanja na pređašnji život, sa nesvesnim
nazorima i osećanjima koji bi sadržavali informacije iz postojanja
večnosti.

-Šta je utrnuće želja?

-To je stapanje sa neispoljenim i razlaganje samobitnosti, lažne ličnosti.

To je viđenje da je ispoljenost u materijalnom patnja i bol. Pre toga se
odbacuje svaka želja i nagon za ikakvim nastajanjem i nestajanjem. Tu
nestaju sećanje i umne špekulacije mnogoličnosti. Tu je Jedna Savršena
moć i na nju prianja, vraća joj se ili se od nje odbija. To je tajna za sva
bića i niko ne može videti u beskraj Savršene Moći šta je sledeće.

-Ja ne odbacujem reinkarnaciju, ili seljenje duše. To mi deluje prirodno i

izdvodljivo, mada su zemaljske religije pune takvih primera. Sigurno je,
da je izdvodljivo sve, seljenje duše ili njen povratak kući, svest duše
nema kraja.

-Božansko je Savršeno i puno je moći koje može da ispoljava na vrlo

različite načine. To što drugi ne mogu da ga shvate njemu ne oduzima
snagu da čini šta želi? Prvenstveno iz ljubavi stvaranja iz koga se stvara
život. Vaši sveštenici su sakrivali istine vekovima. Oni su izvrtali veru i
gradili je za svoje lične i interese drugih, prvenstveno Tuđinaca. Crkve
su postale organizacije za skupljanje novca i umrtvljavanje slobodnih
duša.
Iza njihove ljubavi i humanizma krije se licemerje i strah od smrti.
Ne postoji duhovni pokret kao masovna grupa ljudi koja prosvećuje
pojedinca. Uvek je samospoznati donosio otkriće istine ili njenog dela,
dajući delo od sebe drugim ljudima koji teže iskonskom prosvećenju.
Poruka se prihvata ako je univerzalna i ako nosi nadu, ljubav i milost.
Svaka jedinka Jednog je jedna religija. Svi su rođeni u različitim
uslovima i iskustva su nejedinstvena.

Ono što važi za jednu ličnost ne važi i za drugu, uslovi života stvaraju
matricu ponašanja i ophođenja. Vaši sveštenici na Zemlji su postali
duhovni paraziti. Ne može neko ko je nespoznat predavati spoznaju koju
nije doživeo, razotkrio, prvo u sebi, pa onda u drugim ličnostima koje bi
pokretao na ličnu spoznaju, a ne na grupnu. Da nastavim dalje, primetio
si, a i Maja, da ljudske sudbine imaju različite uslove, da imate po jedan
život. Ti uslovi bi bili isti ili slični. Različita tela i svesti samo potvrđuju
takvo stanovište. Pa ipak, i u svemu tome može biti odstupanja i drugih
razotkrivanja istina na drugačiji način, koji bi vodili spoznaji
Beskonačnog.

-Zašto je, onda, potrebno materijalno ispoljavanje ako je Savršena moć

samodovoljna?

-U materijalnim uslovima dolazi do fuzije Savršene večne moći sa

uslovima kao što su: rađanje i umiranje, patnja i bol, milost za
nemilostive ili obrnuto. U takvim uslovima Savršena moć oseća i prolazi
čak i kroz smrt. Mislite da Božansko ne zna šta je smrt? Iskustva
bezbrojnih rađanja i umiranja, stvaranja i uništavanja otelotvoravaju se
tako da nijedno osećanje nije nepoznato Savršenoj Moći.

Mi smo ivična energija tog stvaranja i kao odašiljači smo raznih impulsa,
od dobrih do zlih ili obrnuto. Moram da spomenem vrlo bitnu činjenicu;
svi smo mi večni, besmrtani i samospoznati. Savršena moć je Jedna i
nema drugih večnih moći.

Mi imamo osobnu dušu kao nešto što je nastalo ili postojalo oduvek, mi
nismo stvoreni, mi postojimo oduvek i delovi smo Sveukupnosti Svega.
To su nezamislivi podaci od raznih umnih i duhovnih osećanja pa do
materijalnih obličja.
Ceo materijalni Svemir pulsira i ispunjava različite uslove bitisanja u
materijalnom svetu.

Tako se Savršenstvo kompletira, ne gubi ništa od svoje izvornosti, jer

nema izvor, osim u materijalnom, od početka do kraja, od kraja do
početka.
Put duše ide do samoostvarenja i shvatanja ljubavi kao pokretačke sile,
sagledavanjem uzroka i posledica, samoostvarenjem sudbine kao dela
Jednog.

Posle toga nema više materijalnog obličja; deo Jednog je iskusio

iskustva i bogat je i oplemenjen razlikama koje je shvatio u fizičkim
okolnostima. Tako Ličnost može da zna razliku između dobra i zla,
ljubavi i mržnje, dualitet između večnog i prolaznog. Zato je potreban
materijalan svet.

Istina nije komplikovana i vrlo je otrežnjavajuća i jednostavna. Vaši

sveštenici i svetovne vođe su od toga napravili na Zemlji zbrku, svakao
sa dubokom namerom da vladaju. Sada moramo da primenimo nasilje
da bi smo probudili zle. Sintagma jedne visoke duhovne misli: Ako te
neko udari u levi obraz onda okreni i desni, ovde više ne vredi. Onaj ko
uradi nasilno delo i to uvidi i prekine ga, dostojan je obraza, onaj ko
nastavi sa nasiljem i ne uvidi pogubnost dela, sljuštiće kožu sa obraza,
polomiće vilične kosti od udaraca, otkinuće glavu... Mora se zaustaviti
nasilnik, mora mu se pokazati odbrana i integritet dobra koji u žrtvovanju
za nemilosnika ima granica.

-Znači, mi smo besmrtni....?

-Niste na taj način ako usvajate osobnost biti kao nešto vaše, a ne kao
ličnost Boga. U tom smislu hulite na Savršenu Moć i oduzimate joj
atribute savršenstva. Da li si ti savršen i sveobuhvatan? Naravno da jesi,
smrtan si kao i ja, ali to se odnosi na telo, a ne na dušu. Da su vaši
sveštenici propovedali o postojanju lične duše nastalo bi rasulo među
ljudima. Ljudi bi komentarisali: Imam dušu i mogu da radim šta želim.
Večnost im je bila potrebna da bi vladali u strahu. Ako si zao ti goriš u
paklu, a ako si dobar ideš u raj. Svi imamo ličnu dušu i svi smo Bogovi
Iskustava. Mi smo nastali od nečijih misli kao i što mi mislima i svojim
delima stvaramo određene svetove.

Naši mali univerzumi su naši umovi, i svesti koje obuhvataju iskustva su

delovi jednog većeg razuma, mi smo matrice Boga...
U većini tela se nalaze delovi Savršenstva. Oni pokreću život u svim
materijalnim uslovima, održavaju ga i na kraju se vraćaju Izvoru. To je
snaga Jedne Moći da bude mnoštvo, beskraj...
Svi mi smo iskustva Apsoluta. Tvoj um i svest imaju lažno viđenje
stvarnosti. Mistici koji shvataju Istinu, za sebe ne misle da su u ravni sa
Savršenstvom, ili čak da su i iznad svega, jer oni podupiru kroz sebe
stanovišta Bogospoznaje, oni izbegavaju da se vežu za bilo koju opciju
koja bi mogla da uokviri Beskonačno.
U takvim stanjima ne uokviruju svoju svest kao nešto lično...

O. iznenada prekinu misli.

Osećao se veštački mir, kao da je bio potreban zastoj u izlaganju. Misli

su me dovele do nelagodnog saznanja da ponovo nešto nije u skladu sa
situacijom i okruženjem. Maja je gledala u tlo zanesena besedom.

E. je posmatrala stanište okrenuta nam leđima, zlatna kosa joj se blago

talasala, naglo se okrenula i, kao da je čekala svoj trenutak, namerno je
skrenula razgovor u drugom pravcu.
 -Vojislave i Majo, postoji drugi način, mi ga predlažemo, a vi dobro
razmislite o tome. Za vas je najbolji i može vam doneti blagodet
oslobođenja još sada, dok ste u ovoj oazi. Uvidom u vašu buduđnost
saznali smo vreme vaših umiranja. Na ovoj oazi odnegovali biste četiri
deteta, dva muška i dva ženska, i vaša deca bi takođe imala porodicu,
isto po četiri deteta, i tek njihova deca bi bila spremna za naseljavanje
Zemlje. Oni će biti osposobljeni i umno i fizički, njihov vek života
produžiće se za vas na neverovatnih dvesta godina. Dok budete živeli u
ovoj oazi, možete nesmetano i duhovno da napredujete. Da uzdižete
svoju svest za ostvarivanje želja koje zaželite.

Imate najbolje uslove i niko vas ne prisiljavati ni na šta. Zato se nadamo

da ćete dati vaš pročišćen genetski materijal za novu decu Nove Zemlje.
Vaši potomci u budućnosti imaju veliku ulogu u obnavljanju Planete, i
ako zaželite možete se inkarnirati u tela potomaka, da bi njihova tela
privukla entitete visokorazvijenih razuma koji bi se u njihovoj krvi
otelotvorili. Zato morate ovde osnovati porodicu.

I za tebe, Vojislave, ako baš želiš da umreš na Zemlji, postoji način.

Pred tvoju smrt stavili bismo te u stanje hibernacije, telo bi ostalo
uspavano, kao i tvoja svest, spremni na još jedno, poslednje buđenje.
Video bi dolazak zemaljske zore i izdahnuo, potpuno sređan i zahvalan
tlu u koji se telo vraća, sa pogledom u nebo koje ti duh prihvata…

-Moram da razmislim, takođe i Maja, odluka je zajednička, jer smo naše

sudbine vezali u jednu.

-Imamo plan za tvoje spise. Mi znamo za način da putujemo kroz vreme.

Ne smemo da menjamo fizički poredak stvari u datom vremenu.
Posledice bi bile nesagledive.
Svako menjanje prošlosti ili budućnosti stvara nove nivoe vremena.
Putujemo kroz vremenske tunele, uskoro su vrlo dobri uslovi. Ti bi
trebalo da završiš spise opisom ove oaze i onim što ti misliš da je vredno
kao poruka za čovečanstvo.

Spise bi ostavili na tri mesta na Zemlji uoči katasrofe. Vremenski period

dok ne počnu nevolje, iznosio bi oko trideset godina u određenoj
vremenskoj sekvenci. Spisi će biti nađeni i stavljeni na uvid naučnicima i
njihovim svetovnim vođama, ako je to ikako izdvoljivo zbog
korumpiranosti.

Mi znamo da se ništa bitno ne može promeniti, jer mali broj ljudi shvata
ozbiljnost situacije. Pošto bismo otvorili drugi nivo prošlosti, t.j.
sadašnjosti, ne znamo kako bi se prilike razvijale u tom novom nivou.
Ako bi se opomena prihvatila, prošlost bi se promenila i kataklizme bi se
izbegle. Ova realnost, u kojoj se nalazimo, prešla bi u novi nivo koji je
vezan za uništenje Zemlje. Sada postoji i uvod u jedno ropstvo
hibridizovanog čovečanstva od strane Tuđinaca, dok u drugom slučaju
ovo sve ne bi ni postojalo...

To je na neki način veštački izazvan paradoks vremena, bojimo se da to

neko već nije uradio. Tamni elementi koriste vremenske mašine, kao
ulaze kroz portale i prozore u vaš svet. Mi zato često idemo u takozvanu
prošlost i budućnost, posmatramo uljeze i sa njima vodimo bitke, pazimo
da se ne pojavi destrukcija koja bi ugrozila stvoreni svet.
Posle odluke Savršenih bića iz svih realiteta, počinjemo da delujemo.
Oni su nam i dozvolili da možemo nadgledati vreme, ali ne i njih u tom
vremenu. Poštujemo tu zabranu, oni nas sigurno posmatraju i do sada
se nisu mešali u naše odluke, oni su vrlo tajanstveni...

O. i E. su nas posle ovih reči napustili. Dok se O. spremao da krene,

naglo je pokrenuo glavu ka pravcu odlaska, učinilo mi se na časak da
sam ispod njegovih očiju video crne oči sa crvenim zenicama…

Uskoro se vračaju po naš odgovor. Znao sam da znaju našu odluku.

Sada mi sve deluje očekivano. Kao da se može menjati redosled
životnih postupaka u kovitlacu vremena bez posledica, bez uzroka. Ništa
ne ostaje nerazotkriveno, čudan je to osećaj. Sigurno je sve dosadno ili
je to varka vremena ili mašte. U ovom trenutku ravnodušnosti svejedno
mi je da li sam u nekoj prošlosti ili budućnosti. Sve mi je postalo
sumnjivo i nikome ništa nisam verovao...

Dani su prolazili. Sedeo sam ispod drveta i nisam se obazirao na Maju.

Razmišljao sam o razgovoru koji smo vodili sa našim domaćinima.
Osećao sam se nelagodno, kao eksperimentalna životinja. Njihove su
reči sakrivale pravi smisao. Sa njihovim uvažavanjem nas, mogli su
shvatiti koliko nevolja su zemljani naneli planeti, dok su oni morali
prolaziti kroz neizvesnost, opterećavali su svoju rasu teškim delima. Bilo
mi je krivo što smo takve neznalice. Kao idioti ništa nismo shvatali, mi
smo neprosvećeni. Kao da smo niža bića ili životinje.

Gordost je u meni proključala, bio sam besan i van sebe, Maja je to

primetila, ostavila me je na miru. U prostranstvu tame, na veštačkoj oazi,
sećao sam se Zemlje i moje porodice, slika iz detinjstva, zelenih obala
reke…

Sećao sam se godišnjih doba, proleća kao buđenja svega živog i mene
u njemu razdraganog, sa Suncem u očima. Žarkih leta, a naposletku
jeseni kada se drveće pozlati, prijatnih večeri i daha zime koja uskoro
dolazi sa dahom smrznutog belila...

Prvog snega, laganih pahuljica i uspavane prirode, utonule u snove o

proleću. Sve mi je to nedostajalo, sada sam mogao osetiti vrednost tih
osećanja i prirode. Saznanje da to više neću doživeti, bacalo me je u
očaj. Do smrti će me proganjati prokletstvo izgubljenog doma, i sada, šta
god da odlučim ostajem izbeglica. Nelagodnost je u meni trzala svest iz
letargije u kojoj sam se našao.
Nešto nije bilo u redu sa tim očima koje sam video na O. Duboka
sumnja se probudila u meni i počeo sam da igram drugu igru, lukaviju,
mada je njihova tehnologija otkrivala svaku misao, delo, bilo koga u
oazi...
-Da li si spreman da razgovaramo?

-Budućnost pripada našoj deci, naši potomci biće učeni čežnjivim

pričama o lepoj, Plavoj Planeti Zemlji.

Nisam verovao da naši životi imaju ikakve šanse da se izvuku, preživeli

smo, i živimo. Ljubav, ljubav, Majo, spasava svet i univerzum, sve nas.
Da li želiš da osnujemo porodicu? Koja je tvoja odluka?

Maja mi je prišla i zagrlila me.

-Naravno, Vojislave, kuda bih ja bez tebe?

-Oprosti mi, ovih nekoliko dana bio sam rasejan, nije mi svejedno.
Odgovornost je pred nama, život koji ne smemo da odbacimo, Zemlju.

-I ja sam razmišljala o Zemlji. Ona zaslužuje još jednu šansu, i zbog nje
a i zbog nas koji je volimo i koji želimo da na pragu svog doma osetimo
ushićenje rađanja i umiranja. Ona nas čeka, veruj mi. Čovečanstvo joj
mora izlečiti rane, da na kolenima od nje zatraži oproštaj, sa njenim
blagoslovom da nikada ne učinimo zlo sebi i Njoj koja je majka svih nas.
Nemoj se poistovetiti sa otpadnicima, uradili smo šta smo mogli u haosu,
preživeli smo. Ne smemo sada stati i predati se, moramo se boriti za
novi svet koji će nositi principe pravde i sreće za sve.
Verujem da sada nismo daleko od toga. Žrtve koje su pale za Zemlju ne
smeju biti zaboravljene.

-Grize me savest, mogli smo više, morali smo. Osetio sam nagoveštaje
ovakvih tragedija. Preživeli smo, ali smo i postali žrtve tog preživljavanja,
sa dubokim ožiljcima u našim dušama, moramo zajedno nastaviti dalje.

-Ja želim da umrem sa tobom. Odlučila sam, kada se približi moja smrt,
da se i moje telo i svest uspavaju tako da zajedno dočekamo zemaljsku
zoru u umiranju. Jedva čekam takvo iskustvo koje bi naše živote
ujedinilo i u smrti.

-Ne moraš ništa činiti zbog mene. To je moj lični čin i ti si od njega
oslobođena. Tvoja je slobodna volja, uradi kako želiš.

-Nije samo zbog tebe, i ja sam rođena na Zemlji. Vuče me iskonsko tlo
da mu se vratim, prah iz koga smo oblikovani, kapljice rose na cveću,
izlazak Sunca i zraci koji obasjavaju rađanja i umiranja i povetarac koji
mi mrsi uvojke kose, i kada lagano zatvaram kapke da jedva gledam
trepereve boje koje svetlucaju kao bezbrojne iskrice…

Želim da vidim još jedanput dugu kako se pruža ivicama horizonta, da

čujem dobovanje kiše i osetim kapljice kiše na licu...

-To je prava nostalgija za Zemljom. Kada izgubimo nešto dragoceno, tek

onda uvidimo vrednost toga.

-Nisam imala takva osećanja.

-To su vrlo plemenita osećanja.

Naš temperament je postao nežniji i ljupkiji, setniji zbog vrednosti koje

su izgubljene.

-Istina je da čovek koji prolazi kroz patnju i bol postaje samilosniji.

Poljubio sam je. U nežnom zagrljaju ostali smo dugo, i kao da nas je
hrast svojom senkom prekrio, čuvao je naše stopljene oreole i tela od
sablažnjive tame Svemira, daleko od Zemlje, i on, kao i mi, bio je
izbeglica...

Čuvao sam istinu duboko u sebi, znao sam ono što Maja nije znala.
Ovo je bila prevara Lizard bića koji su uzeli ljudske, nordijske oblike da
bi nas u miru skupili kao čobanin svoju stoku. Kako su O. i E. odigrali
svoje uloge? Neverovatno. Pomešali su istine sa lažnom situacijom i
okruženjem samo da bi nas prevarili. Intiucija, zajedno sa znanjem, me
je spasla od vrhunske iluzije vrhunskih manipulatora. Toliko su moćna ta
bića Lizard rase, da mi nismo primetili skoro ništa od iluzije, kao kada
smo mi manipulisali sa životinjama na Zemlji, potpuno isto.

Kako da pobegnem iz ove oaze zajedno sa Majom, ili sam...

...Duboko u crnilu Svemira

tačke su svetlosti
kao lomače;
i ništavilo bez teže
kada se oseti
znak je,
da je tlo pod nogama
tek jedna od iluzija...

NAPAD- Rekonstrukcija događaja

U jednom od lažnih dana iznenadio nas je potres oaze. Kupola je

zadrhtala i oaza je počela nepravilno da se okreće. Oko nje se u trenu
stvorio štit od svetla. Svi smo u strahu posmatrali eksplozije koje su
završavale u štitu nebeske barke. U toku je bio napad na oazu. Letelice
u obliku sjajnih bisera vodile su bitke, u daljini smo mogli videti ogroman
brod u obliku svetla koje se na sve strane rasprštavalo, i iz njega su
izlazile letelice koje su se upuštale u okršaj. Posedovali su oružje u
obliku laserskih, tačkastih projektila koji su neverovatnom brzinom
udarali u letelice naših domaćina ili uzurpatora. Sa druge strane,
diskolike letelice naših lažnih prijatelja, su imale klasična oružja eterično-
materijalne snage koje je prvim pogotcima nije uspevalo da dezintegriše
letelice koje su napadale oazu.

O. saborci nisu bili nadmoćniji, bili su nadvladani od neidentifikovane

sile. Na kraju je matični, glavni brod jednostavno nestao. Ogroman
bljesak svetlosti se podigao, svi smo pokrili rukama oči, uz ogroman
zvučni udar koji se osetio kao vibracija. Posle toga se sve umirilo,
zavladala je tišina. Mi, zemljani, okupljali smo se u grupicama, jer još
uvek nismo znali šta se dešava i da li je okršaj završen. Štit oko oaze je
nestao, tragovi borbe više se nisu videli. Dok smo se tako skupljali,
uskoro su stigli predstavnici domaćina sa odgovorima. Jedan od ljudi je
postavio pitanje vojniku, mogli smo zaključiti da je ratnik po drugačijoj
uniformi, obeležjima koji su ga krasila i oružju koje je na sebi imao.
-Ja sam O. i na zemaljskom znači Ratnik, Borac. Upravo dolazim sa
dobrim vestima. Zle elemente smo prognali sa vaše planete. Okršaj se
razvio i u ovom sunčevom sistemu, neprijatelji su uništeni. Njihov
poslednji napad na ovu oazu bio je očajnički pokušaj. Nisu uspeli da
prekinu našu misiju napadom na vas. Oaza je pretrpela mala oštećenja i
ona se upravo saniraju. Nemojte ništa da brinete. Naši ogromni ratni
brodovi su locirali neprijateljske planete, i krenuli su ka njima.
Očekujemo vrlo tešku bitku, pobeda će biti naša, u to možete biti sigurni.
Dobili smo savršeno oružje od bića iz središta svemira. To oružje je
sjedinjenje materije i antimaterije, njime se može uništiti ceo svemir.
Kontrolisanim usmeravanjem i delovanjem na materiju i etar vrši se
njihova dezintegracija. Materija prelazi u neispoljeno, a delići savršene
moći, koji su otpali od dobra, odlaze u suptilnija materijalna tela gde u
njima dolazi do humanizacije i otrežnjenja otpadnika.

Posle toga dobijaju materijalna tela i šansu da preokrenu svoja zla,

prošla dela u buduća dobra dela. Na žalost, i mi smo pretrpeli gubitke.
Naše žrtve će proći sličan put, samo u mnogo povoljnijim uslovima. Za
sada je ova oaza ranjiva. Doneta je odluka da se stotine porodica
zemljana prebaci na našu matičnu planetu X. koja znači u prevodu na
vaš jezik Planeta sjaja.

Tamo su uslovi slični zemaljskim, gravitacija je malo manja, a boja neba

je zlatna. Planeta je dvaput veća od zemaljske, a jedan dan traje kao tri
zemaljska dana. Tamo noć ne postoji, jer u našem Sunčevom sistemu
nalaze se dva Sunca! Tamo pedeset porodica zemljana idu ka sigurnom
utočištu. Njihovi potomci u nekom drugom talasu naseliće Novu Zemlju.
U budućnosti, nekoliko hiljada X. zemaljskog porekla ostaće i dalje na
planeti X. kao zavet prijateljstva između naših rasa. Vama ostavljamo
odluku da između sebe odaberete porodice, više ljudi zbog raznovrsnog,
genetskog materijala koje više ljudi u sebi nose. Ne želimo nikoga da
prisiljavamo, ako donesete odluku da niko ne želi da ide za planetu X. u
redu, poštujemo takvu odluku.

Tako se završio jedan od nepredviđenih događaja. Hiljade porodica se

dobrovoljno prijavilo za odlazak na planetu X.. I njihovi potomci će
baštiniti Zemlju, neko od njih tamo i ostaje, u svakom slučaju, sada
postoji više šansi da zemaljski narod u tuđini preživi, da li kao novo
roblje, hrana? Ne lezi vraže, u sebi sam znao da je sve laž i da se
sprema daljne zarobljeništvo bića ljudi…
Tek sada mi Zemlja izgleda potpuno daleko. Kakav je to put? Decenije
će proći, vek ipo, dok se naši potomci ne iskrcaju iz ove oaze ili sa
drugih planeta na Zemlju. Oni će biti Tuđinci, nosiće Zemlju u srcu, nikad
je neće voleti kao što su je pravi zemljani voleli. Možda grešim, da je
naša ljubav bila plemenitija bili bismo još uvek stanovnici Zemlje, ali,
zemljani su se izgleda najmanje pitali za svoju sudbinu. Nadam se da
naši potomci više vole buduću, Novu Zemlju, i da će njihova ljubav
prema njoj biti veća, kako bi potpuno bila zaštićena, bez grešaka iz
prošlosti. To je bila laž u koju sam želeo verovati…
Nebojša je sa porodicom bio u oazi, izabrao je da krenu za planetu X..
Nisam uspeo da ga nagovorim da to ne radi, nisam nikako smeo biti
direktan. Ostalo je malo nade da, ako ne bude u pravu, potraži pomoć
na neki drugačiji način. Možda je u pravu jer će oni biti na planeti, dok mi
ostajemo u ovoj oazi.
Obećao mi je da će mu zavet biti dolazak nekog od njegovih potomaka
na Zemlju. Plašio sam se da im kažem istinu, da ne bih ugrozio njihove
živote...
RASTANAK

Došao je trenutak rastanka sa Nebojšom i Nadeždom, njihovom decom

Biljanom i Lesandrom i Nebojšinom sestrom Ljiljanom. Maja i ja smo ih
posetili u njihovom domu na njihov poziv. Stvari su im već bile
spremljene i čekala se samo naredba za pokret. Deca su se igrala pored
Ljiljane koja je pazila na njih.

-Znači li to Nebojša da te ne mogu nikako nagovoriti da ostaneš sa

porodicom u ovoj oazi?

-Da sam sam ostao bih sigurno. U pitanju je sigurnost dece. Kao i što i
znaš neko od zemljana mora da ide za planetu X. A i zbog mog
interesovanja kako je na drugoj planeti. Neću se prepustiti životarenju
već naučnom radu koji želim da ostavim za ljude koji će naseljavati novu
Zemlju. Divim se vašoj hrabrosti da ostanete ovde.

-Da li znaš da se možda više nikada nećemo videti?

-Znam Vojislave. Bez tvoje pomoći ne bismo bili ovde, niti bismo
preživeli sva ove događaje. Ja sam ti zahvalan kao i Nadežda.

-Svi smo mi povezani, Nebojša, nitima sudbina koja nas drže zajedno,
bez obzira ma bilo gde da se nalazimo. Da nije bilo Nadežde da mi
pomogne kada je trebalo možda ja sada ne bi bio živ? Da nije bilo i Maje
ko zna gde bi bio sada?

U razgovor se umašala i Nadežda, blagim glasom punim tuge.

-U pravu si Vojislave. Nema smisla sada odmotavati klupko dešavanja.

Ipak si nam spasao živote. Da nije bilo tebe ne bi bilo ni naše dece.
Mene i Nebojšu si spojio, tvoj slučaj nas je približio jednom drugom i za
to smo ti neizmerno zahvalni.

Maja se umešala:

-Šta je bilo u prošlosti ostavimo iza nas, okrenimo se budućnosti.

Sigurno da postoji način kako i dalje da ostanemo u kontaktu. Naši
domaćini poseduju dovoljno razvijenu tehnologiju da možemo
komunicirati. Možda ćemo se čak i posećivati?

-Ne budi Majo naivna. Nebojša dobro zna da je to neizdvodljivo. Dalek

je put, a i vreme nosi zaborav i nas i ovog događaja, zato u sećanju
naše dece mora ostati pamćenje o egzodusu, moraju znati odakle su
potekli i gde će se vratiti. Nebojša, šta je sa S., gde su sada oni?

-Najhrabriji su ostali u središtu zemlje a ostali su izbegli na sličnoj oazi

kao ova. S. su braća sa X. po rođenju. Znaš li Vojislave da smo svi mi u
svemiru braća po nastanku i da nema neke velike razlike, osim što se
odnosi na znanje i prosvećenost.

-Znam, srž kosmosa je nastala iz Jednog iz koga proističe sve stvoreno.

I naša braća iz svemira propovedaju takvo stanovište. Da je bilo takvog
gledišta i na Zemlji sačuvali bismo našu planetu od razaranja. Iluzije su
tajanstvene, ti ne znaš, niko od vas, neka.... šta je prava ISTINA...

Našao sam u stvarima, u pohabanom rancu, ikonu Majke Zemlje koju

sam naslikao sa osamnaest godina. Pokazao sam je Maji i ona se
oduševila. Hajdemo da se ispred nje setimo Nje same u najlepšem
svetlu. Napisao sam i pesmu u tu čast koja odražava moja osećanja…

U tihovanju hajdemo zajedno...

čovek se samo rodi

da bi osetio ljubav
na tren,
u tom časku
može da oseti beskraj
ako je on u njemu.

Sve što sećanja nose

u jednom dahu,
ne mogu se skupiti
u jedno
a da se ne zavole.

I ako nestaješ u svemu

postojiš u onima
koji su verovali
u čuda sebe.

Nije potrebno samo srce

već i vera,
da bi se volelo u večnosti
onih koji su kao Jedno,
koji dolaze sa Majke Zemlje...

Ovo je plemenito sa naše zajedničke strane gde u tihovanju odajemo

hvalu ljubavi, stvaranju i svetlu u sva u vremena. I ako neko ljubi svim
srcem bližnjeg svog, zašto ne i na tren vremena u kome prolazimo kao
putnici kroz vreme.

Porodica Vidosavljević se spremala ka nepoznatom. Ne vidim ikako

svrhu tom odlasku ka sigurnoj smrti...

Svet je naš svet

Plavetna Zemlja,
novog obzorja lica
što pred postojanjem se klanja.

Svet je naš svet

i ne dotičemo više prah Zemlje,
novi prag doma
sa novim očima vere
u sebi nalazimo.

Evo nas, Majko,

oduvek smo tu,
i oprosti izbegli jesmo bili
na tren i večnost...

Majko, evo nas!

U pesmi si nam čežnja bila
a sada stvarnost na rukama
koju nedrima prinosimo!

TALAS PREOBRAŽAJA-SPASENJE-Prvi Zapis

Vojislav je posmatrao Oazu nekim čudnim nemirom, odjedanput, sve se

zaustavilo, kao suspendovana animacija, zrak svetlosti ga je dotakao i
obasjao. Vojislav je nestao iz Oaze i premešten je na Zemlju gde su se
završavali dramatični događaji. Priroda je i dalje podrhtavala,
nemilosrdno uništavana od udara sitnih i krupnijih asteroida i kometa…
Crno Sunce se pojavilo obasjano zracima svetla, gravitacija je slabila…
Vojislavljev um ništa nije očekivao, ništa nije želeo, niti se za išta
vezivao, jednostavno, kao da je ispred njega bilo nevidljivo ogledalo.
Talas Preobražaja je stigao i Vojislav je skliznuo, ušetao u jedan viši
materijalno-eterični svet. To nije bila ista Zemlja, sve je vibriralo u svetlu i
aurama, njegov pogled je bio sveprisutan, njegove misli trenutno su
uobličavala dešavanja. Čuo je boje i video muziku u neverovatnim
geometrijskim simbolima, njegov opažaj prvi put je spoznao pravu istinu
bez ograda, da je sve živo i da pulsira na jednoj drugačijoj, višoj
frekvenciji.

Mislima je stvarao, telepatskim putem je razumevao i uspostavljao

kontakte i sa drugim bićima. Sagledavao je preobražaje drugih i dolaske
sličnih njemu. To je bio i preobražaj fizičkog sveta u svet materijalno-
eterični gde se sve lakše dešavalo. Telo mu se podmlađivalo i
usavršavalo, muške i ženske osobine su se sjedinjavale u jedno, čula i
vrtlozi energija pulsirali su u njemu i okolo njega…

Osećaj linearnog vremena, te iluzije koja je vladala u fizičkom svetu se

izgubila, mogao je da sagleda sve sekvence vremenskih holova i
dimenzija, i beskonačnih sadašnjosti koje se granjaju kao niti vremena.
Njegovo stapanje sa višim aspektima sebe iz misaonih formi otvorilo mu
je Drevne Oči Božanskog, sećanje da je on jedan od Putnika kroz
večnost, kao i što smo svi mi na neki način Putnici i Nomadi koji
odlazimo za glasovima svojih usavršavanja i shvatanja Egzistencije.
Prizvao je sećanja na sve aspekte sebe kroz neverovatna, različita
iskustva iz svih eona. Lekcije života obrušile su se na njega, bilo da su
bile zle ili dobre, sagledavao je sebe iz formi postojanja kroz oblike i
bezoblična stanja, potpuno mirno i sa znanjem.

Na putu ka sjedinjenju sa Izvorom osetio je blizinu savršenstva više

nego ikad.
Sada se našao na nivou Lizard bića i drugih varijabilno, materijalno-
eteričnih, razlika se odnosila na Izbor i on se odnosio na Svetlo koje je
izabrao svojom slobodnom voljom, dok su drugi izabrali tamu.

Vojislav je sagledao sve izbore kao celinu svega u mnoštvu

razotkrivanja različitih varijacija bitisanja. Svako ima svoj put koji vodi do
Jednog na različite načine gde se lekcije iskustava događaju da bi se
Beskonačna Celina ispoljila kroz beskonačne atribute svih mogućih
misaonih, telesnih i bilo kojih impulsa…

Kako je sve iluzija i stvarnost…

Talas Preobražaja zahvatio je zemljane i učinio žetvu onih koji su prošli

u viši nivo, preobražaji za one koji nisu naučili lekcije odnosili su se na
njihove inkarnacije na Drevnu Zemlju kao čovekoliki ljudi, pod nebom
crvenim od udara kometa i asteroida koji se ciklični dešavaju, u ledenom
dobu gde fijuče oštar, ledeni vetar.

Za njih povest počinje ispočetka i već viđena dešavanja u njihovoj

podsvesti vodiće ih kroz instikte da bi preživeli ponovo slične okolnosti i
da bi naučili životne lekcije i naučili nove, promenili se ili izabrali neku
drugu opciju, ili ostali i dalje u iluzijama koje su ih zarobile…

U jednom od holova vremena, Nebojša sa porodicom i Maja kao i drugi

zemljani su reciklirani i pojedeni od strane Lizard bića.

U drugom holu vremena, Vojislav ih je izbavio i premestio na sigurno

mesto.

U jednom trećem holu ili hiper-svemiru stvarala se ljudska rasa od

Putnika Večnosti…

Dok se Vojislav sjedinjavao sa Izvorom, celokupni Univerzum se

sjedinjavao kroz aspekte mnoštva u Jedno…

Jer kad Jedan dostigne SVE, obasjava se celokupno postojanje

Spoznajom… Kroz velika stvaranja gde je bio u svemu, sjedinjen sa
Božanskim kao Stvaraoc koji je prepoznao sebe…

…u trenu večnosti…
Kraj i početak su Jedno…

Vojislav je u sebi čuo glas Boga, sopstveni šapat koji je tek sada
razumeo;

Mnoštvo, kud god da sebe šaljem, neka se meni vrati kao iskustvo
doživljenog. Dao sam sebe da bih postojao kao stvaranje, i zato, neka
kreacija cveta, neka se roje univerzumi!

I svaka duša moja, od Jedne poslata neka postane kao nova, u smislu
za nova stvaranja.

Dajem sebe za večnost, i moja lica su sva lica koja prepoznaju sa Njega
Glas Boga!
To je tvoj unutrašnji glas, glas trajanja i harmonije...

Vojislav je nastavio putem glasa, sa rečima u mislima;

-Ne čekajte na mene, odoh u smiraj novog dana....

Stvoriću univerzum, ja to mogu, kao i ti, kao i svako od nas koji pođe
putem Boga...

Ove reči su napisane na Vojislavljevom grobu, na 3D Zemlji, početkom

dvadeset prvog veka. Telo mu nikada nisu našli, pokopan je sa odelom
u mrtvačkom sanduku.

Tamo, ispod hrasta, koji kao da čuva sećanja iz nekih drugih vremena.

Nepoznanica lebdi, i ova ispričana priča, koja je i deo tebe.

Izgleda da nema kraja....

SADRŽAJ

2____UVOD

4____ZAHVALNOST

4____PRVI SAN

10___OGLEDALO

20___SENKA

25___BOLNICA-Rekonstrukcija događaja
31___SUBJEKT V.R. 669-Zvučni zapis, dešifrovan iz elektromagnetne
aure Zemlje, nađen pre Apokalipse

37___KOŠMAR-Rekonstrukcija događaja

45___SUKOB MIŠLJENJA-Rekonstrukcija događaja

51___NEBO

55___MEĐUVREME

60___LESANDAR I BILJANA

64___PEČAT

69___SUSRET-Zapis iz beleški Vojislava

77___PRIPREME-Rekonstrukcija događaja, deo je iz dnevnih zapisa

Vojislava, deo iz elektomagnetnog, hologramskog zapisa iz aure Zemlje

80___CRVENI SUMRAK-Deo iz dnevnih zapisa Vojislava

83___SAN SMRTI

85___UDARI-Rekonstrukcija događaja

89___DRAMA VIDOSAVLJEVIĆA

93___PUT BEZNAĐA

98___SAHRANA

101___KLOPKA

104___LJILJANA
106___OPIS NEBOJŠINOG PUTA KA SREDIŠTU ZEMLJE (DEO
PRVI)

109__VILINSKA OAZA

121__OPIS NEBOJŠINOG PUTA KA SREDIŠTU ZEMLJE (DEO

DRUGI)

126__ZOV SVETLA-Iz dnevnih zapisa Vojislava

138__OPIS NEBOJŠINOG PUTA KA SREDIŠTU ZEMLJE (DEO

TREĆI)

141__KRSTASTA GORA- TUNEL- SUSRET – PORTAL-Rekonstrukcija

događaja

166__NAPAD-Rekonstrukcija događaja

168__RASTANAK-Poslednji zapis

171__TALAS PREOBRAŽAJA-Spasenje-Prvi zapis

Bojan Đorđević
Rođen 28.05.1971 godine, Beograd.
Mesto stanovanja; ulica Vidovdanska br.32. 12254 Rabrovo - Srbija
tel. za kontakt; 012/885-214
tel. za kontakt; 064/2694189
bojantasa@yahoo.com

NAZIV:
NE ČEKAJTE NA MENE...2102..13..14(roman)

AUTOR :
BOJAN ĐORĐEVIĆ (rođen 1971.god,)

IZDAVAČ:
CENTAR ZA KULTURU
,,VELJKO DUGOŠEVIĆ,,KUČEVO

ZA IZDAVAČA:
JASMINA BLAGOJEVIĆ

UREDNIK:
DRAGAN DESPOT ĐORĐEVIĆ

LEKTOR-KOREKTOR:
ŽELJKO MILORADOVIĆ,MIRKO STOKIĆ

ŠTAMPA:
,,SITOGRAF,,Požarevac

Tiraž
200

Format:
165x235mm(Obrezani format)

CIP – Katalogizacija u publikaciji

Narodna biblioteka Srbije, Beograd
821.16341-31

Đorđrvić, Bojan, 1971-

Ne čekajte na mene---2012 –13 – 14 /
Bojan Đorđević. – Kučevo : Centar za kulturu
“Veljko Dugošević”, 2012 (Požarevac :
Sitograf RM). – 176 str. : autorova slika ; 20 cm

Tiraž 200. – Str. 2-3: Uvod / Zvezdana

Pisarević

ISBN 978-86-910187-9-5

COBISS.SR-ID 190637324