БИБЛИОТЕКА СРПСКЕ ФАНТАСТИКЕ

КЊИГА 2

Уређује:
Сава Дамјанов
МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ

РОДОСЛОВ
ЛОЗЕ ВАМПИРА

Избор и предговор:
Сава Дамјанов

Нови Сад, 2019.

 САДРЖАЈ

ЈЕЗИК И ФАНТАСТИКА ............................................................... 1

ИЗ „РАНИХ ПРИЧА“ .................................................................... 5
О ЗАРОБЉЕНИМ ТАЈНАМА ................................................... 6
СВИЛЕНИ ЉУБИЧАСТИ КОНАЦ ........................................... 8
СТРАХ ..................................................................................... 15
„ИЗ ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА“.......................................................... 26
ЗАПИС О ДАРОВИМА МОЈЕ РОЂАКЕ МАРИЈЕ ................. 27
РЕЧ О ЖИВОТУ ОЦА ТОДОРА ОВОГ И ОНОГ СВЕТА ...... 48
ПРИЧА О НЕДОЗВАНОЈ ГОСПОЂИ И ГЛАДНОМ
ПУТНИКУ ............................................................................... 63
ПРИЧА О НЕЗНАНЦУ (Писана само за лаковерне) .......... 68
ИЗ „ХРОНИКЕ МОЈЕ ВАРОШИ“............................................... 73
ИСТИНА О ОПАКОМЕ .......................................................... 74
РОДОСЛОВ ЛОЗЕ ВАМПИРА ............................................... 83
АНЕ КАДИЈЕ РЕЧ О ЋИР-3АХИНОЈ КОБИ ....................... 90
УКОПАНКА .......................................................................... 101
НЕРОДИ ................................................................................ 108
ГОДИНА ................................................................................ 113
НАПОМЕНА УЗ ОВАЈ ИЗБОР.................................................. 131
 ЈЕЗИК И ФАНТАСТИКА

Фантастичка проза Момчила Настасијевића

(1894-1938), као и његова поезија уосталом, у први
план истиче своју истинску језичку специфичност.
Припадајући реду језичко-уметничких
„надграматичара“ (како би то рекао његов пријатељ
и поетички сродник Станислав Винавер), реду којем
су пре њега припадали, рецимо, и један Кодер или
Лаза Костић, Момчило Настасијевић је као и сви
припадници тог књижевног реда првенствено пажњу
критике привлачио својим песничким опусом. У
сенци тог доиста бриљантног опуса, као да је остала
помало занемарена чињеница да је и у својој прози
(али и у драмама) Настасијевић такође својеврсни
„надграматичар“, онај који ослушкује тајанство
језика којим пише, онај који у самом језику гради
како свој формални тако и свој значењски код.
У овом контексту, фантастичке приче Момчила
Настасијевића такође ваља посматрати као
суштинске творевине једне специфичне језичко-
немиметичке имагинације, као књижевна дела чија
фантастичка компонента тежи да се оствари
првенствено кроз језик а тек потом – али не увек! –
и путем традиционалнијих средстава (рецимо,
фабулативно-сижејном конструкцијом и т. сл.).

1
 Стога у њима, по правилу, не треба трагати
превасходно за традиционалним књижевно-
фантастичким парадигмама, већ њихову
фантастику ваља сагледавати као један фини језички
отклон од разних видова миметичких дискурса.
Стога, такође, Настасијевићеве приче из овог опуса,
управо својим наведеним третманом фантастичког,
често носе не само (несумњиве, доказане) одлике
модернитета него крију и наговештаје постмодерног
прозног дискурса.
Већ на почетку његовог стваралаштва, у „Раним
причама“ (које Момчило Настасијевић за живота
није објављивао), видљиви су трагови језичко-
фантастичког кода о каквом је реч. Тако у причи „О
заробљеним тајнама“, тајне су на известан начин
персонификоване, од апстрактних појмова
претварају се у жива створења која и против воље
свог чувара (који би се могао схватити и као
метафорично представљени Приповедач) почињу
„избијати из њега“, тј. напуштати га и показивати се
у свету. Слично томе, у тексту „Свилени љубичасти
конац“ приче оживљавају и траже од свог творца да
их пусти да оду у свет, где после сусрета са
тајанственом женом поново долазе свом аутору.
Мотив тајанствене жене, иначе драг
Настасијевићевој фантастичкој прози, присутан је и
у причи „Страх“, која је сва саткана од преплитања
стварности и сна.
У причама окупљеним у збирци „Из тамног
вилајета“, Момчило Настасијевић даје неколико
правих ремек-дела приповедне фантастике. Ту је
„Запис о даровима моје рођаке Марије“, са мотивом
тајанствене, овде и уклете жене, која као да носи

2
потајни демонолошки ореол и чија коб саздаје
својеврсно мистично ткање стварности и смрти. „Реч
о животу оца Тодора овог и оног света“, опет,
тематизује смрт дајући својеврсну апокрифну визију
земље сенки чији казивач поседује карактеристично
име – Марко Смрт. „Прича о недозваној госпођи и
гладном путнику“ на мајсторски начин преплиће
бајколике елементе (дочаравајући их и
одговарајућим језиком), мотив тајанствене жене
(овде са експлицитним демонолошким
компонентама) и вишеструку симболику врта
уткану у фантастичку текстуру. „Прича о Незнанцу“,
са карактеристичним поднасловом „писана само за
лаковерне“, као да покушава оживети древни
(пагански) мит о Незнанцу, дошљаку из крајева о
којима се не пита, заправо прерушеном божанству
исцелитељско-магијских ноћи.
Из збирке „Хроника моје вароши“ ваља такође
издвојити неколико прича фантастичког карактера.
„Истина о Опакоме“ опет тематизује мистериозног
незнанца, чије су моћи овога пута демонолошког
карактера: овде Настасијевић као да еквилибрира
између фантастичке предаје и њене
демистификације, односно – покушаја проникнућа у
праву Истину коју она крије. „Родослов лозе
Вампира“ најбољи је пример како се фантастички
код у Настасијевићевој прози гради не толико
везивањем за традиционалније или модерније
мотиве и моделе фантастике колико радом језичке
имагинације: главни јунаци, рецимо (као и у неким
претходно навођеним причама), већ самим својим
именом откривају фантастичке прерогативе које
носе; породица Вампира носи то презиме, али њени

3
чланови поседују како уклетост тако и одређене
ознаке које карактеришу вампире. „Ане кадије
прича о ћир-Захиној коби“ тематизује једну врсту
фантастичког еротизма, известан мистични изазов
оног јунговског колективног несвесног, зов незнаних
архетипова који дубоко одређују Све(т). „Укопанка“
је својеврсна инверзија класичног вампирског
мотива, утолико што се моћ умрлог приказује много
тајанственијом него што би то била простим
повратком на овај свет (вреди запазити и
интертекстуалну релацију која се успоставља
именовањем гробара из ове приче именом Дакула).
На крају, „Година“ је чудесна паганско-
пантеистичка прича, где силе природе ступају у
најразноврсније односе са човеком, прича која
садржи многе од претходно помињаних
фантастичких мотива, али која изнад свега –
пратећи невидљиви и видљиви ток године – заправо
прати и сазревање једне љубави.
Наравно, ваљало би рећи понешто и о
микростилској фантастизацији прозног дискурса
код Настасијевића, рецимо – на нивоу реченице која
често поседује специфичан немиметички набој
(створен ирационалним обртом, и сл.). Фантастичке
приче Момчила Настасијевића отварају и низ других
занимљивих питања – од њиховог односа према
осталим жанровима које је писао, па све до мреже
сличности и разлике које успостављају са другим
остварењима у историји српске књижевне
фантастике. Неспорно је, међутим, да им у
вредносној хијерархији те историје припада
изузетно важно место.
Сава Дамјанов

4
ИЗ „РАНИХ ПРИЧА“

5
 О ЗАРОБЉЕНИМ ТАЈНАМА

У свету оваком какав око себе видимо и осећамо

и међу људима, изврсним занатлијама пређе
сплетки, рођен је један који је умео чувати тајне; и
баш због те особине њега су тражили сви, и ишли му
као на ћабу. – Није ту требало велике памети: свак је
волео олакшати терет своје тајне, предав је у сигурне
руке.
Искрено и предано вршио је ту мучну дужност
која му је некако додељена сама од себе, – мучну, јер
није лако чувати у себи ко у зверињаку каквом
најразнородније и најнепријатељскије тајне, а јака
ће ограда пре разбеснети него умирити лавове и
пантере, коње и бикове.
Мученички је он живео, и јасно увидео да је
најтежа дужност која сама од себе дође.
Најзад се с њиме морало десити оно што се
десило свима који су се потпуно предавали једној
ствари.
Може зид бити од најтврђег челика, од платине,
од метала који не подлежу ничему, густо збијено
звериње, после дугога крвављења и клања, почеће
проваљивати; – нагомилане и стешњене тајне најзад

6
су га победиле, почевши избијати из њега, али не из
његових уста и његовом вољом.
Два црна глатка рошчића, нешто мања него у
ђавољег сина, стала су му се помаљати на челу.
Лакоумна и неограничена деца стала су грајати
за човеком коме су рогови никли, но су се људи
правили да ништа не примећују, и престрављене
погледе обарали земљи.
То је била рогата, најбешња тајна која је много
зала починила по њему.
Затим стао му ницати из повија један струк
босиока, биљка повучена у себе, чију доброту одаје
мирис и коју девојке задену за појас кад пођу цркви.
То је била љубавна тајна која се много напатила
у њему.
Деца су грајила за човеком коме је босиок никао
између рогова, но су се људи правили да ништа не
виде, и престрављене погледе обарали земљи.
Али на томе није стало: гљиве, водоземци,
паразити, биље, цвеће и још много којечега питомог,
дивљег, слатког, отровног стало је избијати из њега.
Чуђење деце претворило се у бес, преплашеност
људи у окамењеност.
А добром не слути бес деце и окамењеност људи.
Мученичким кораком пробијао се кроз ројеве
тих несносних малих створења. А, кад му је успело
искрасти се из њихова домашаја, затворио се у
напуштену кулу пустога краја, и тамо умро заједно
са тајнама.

(1918)

7
 СВИЛЕНИ ЉУБИЧАСТИ КОНАЦ

Почетничке приче, мале по обиму, и малобројне,

даномице су пребацивале своме стидљивом творцу:
„Зашто си нас ти створио, оставио у фиоку и
заборавио на нас? – Патимо од самоће, ми мале
неуке девојчице; говоримо о светлим бојама и дану,
а ти нас затворио у мрак, ти неосетљиви човече!“ И
он је забринут кршио руке; њима тако малим и
неуким хоће се у свет! О, како је то мучно! – нико их
неће ни хтети, ни разумети – мале почетничке
приче. Али су оне молиле и плакале сваки дан:
„Пусти нас, ми чујемо жагор дечји под твојим
прозорима, и шум многобројних звечки, а не знамо
да ли то људи говоре, или шуми лишће на дрвећу –
хоћемо да видимо људе изблиза; чујемо
примамљиво свирање неке удаљене флауте, како је
чудан њен глас, хтеле би и њу да видимо, пусти нас,
мили наш!“
Не могући одолети толиким наваљивањима,
пустио их је. И кад су изашле, биле су толико
раздрагане да су све играле око њега; али, видећи да
се и он спрема са њима, напрћиле су своје носиће и
заћутале. „Шта је сад?“ – „Ми хоћемо саме.“ – „Како,
ви саме у свет који још нисте ни виделе!“ – „Пусти

8
нас, по крају ћемо ићи, и познаћемо ко нас воли.“ –
„Ах, неваљалице једне, добро, идите!“
Оне су се, затим, ухватиле за руке као да би хтеле
штитити једна другу, и отишле улицом гледајући
радознало око себе. Са великом стрепњом пратио их
је очима док нису замакле. После се предомислио, и
одјурио у град; обишао све крајеве, свуд распитујући
за своје девојчице: „Оне су мале, држе се за руке, и
загледају у све што спазе“ – не, нико их није видео;
шта се кога тичу девојчице које се држе за руке.
Очајан се вратио кући и чекао шта ће се десити, као
човек који се не усуђује изаћи несрећи у сусрет. До
много је ружних претпоставки дошао, јер за оно што
највише волимо слутимо најгору судбу. Тако је он
пропатио цео дан, али му се пред вече десио
тренутак највише среће: Девојчице су дошле, онда
кад је помислио да су се утопиле. Оне су улетеле у
собу, говорећи све у исто време, и донеле свежине
споља у ту атмосферу самоће. „Ти, ти, ниси нас хтео
пустити! види, види шта смо добиле, види како смо
сад лепе.“ – И заиста свака је на својој кудравој
главици имала по један љубичасти конац увезан у
облику машне. Труда га је стало док их је утишао, јер
је свака горела од жеље да му исприча све што је
понела од утисака у својој главици. Тад је рекао
најстаријој да прича. – Она је разборита и уме
сталожено да говори:

Причање разборите девојчице

Па ето, видео си како смо пошле! Кад смо

замакле у другу улицу, тамо је било много света.

9
Одмах нам то паде у очи да се људи воле скупљати
само на неким местима, докле друга остају пуста.
Било је ту од наших вршњака до стараца са белом
косом. С почетка нам се учини да сваки жури негде;
после приметисмо да само оду донекле, па се врате;
неко воли да иде сам, али су такви ретки, више иду у
гомилицама по два-три заједно, негде и по десет, али
где су двоје ту су већином мушко и женско; причају
много и смеју се, тада смо се и ми смејале. Само нам
је било жао што нас нико не познаје. Сваког смо
гледале у очи, али нас нико не хтеде видети. Они се
сувише собом забављају и изгледа да само себе воле,
тражећи само оно што ће им бити пријатно или их
насмејати. Ми смо биле саме, и нико не хтеде с нама
ни речи проговорити. Замало се не покајасмо што
смо изашле. Тада нам се десило нешто врло
неугодно: Један крупни господин са црним брковима
навише, и тако оштрим очима, ишао је с једном
малом добром госпођом; познале смо да му је жена
и да га се много боји, јер је одобравала, и против
своје воље, све што је казао. „Чије сте ви?“ запита нас
оштро, ми му рекосмо. Затим се окрену госпођи:
„ Будалаштина, пустити их тако неуке саме на
улицу!“ – „Да!“ рекла је она. „Кући да идете!“ викну
строги господин. Ми га не хтедосмо послушати него
му се за инат стадосмо смејати. Много се љутио,
грдио и нас и тебе, претећи штапом. „Неваспитана
дечурлија, научићу вас ја памети, не може човек да
шета слободно, све му се врзма око ногу!“
Због тога добисмо рђаво мишљење о људима, али
га, мало доцније, морадосмо променити: После
строгог господина наишла је једна група младића са
једним старцем у средини; тапшали су га по плећима

10
и смејали се његовим речима. Ево доброг човека,
помислисмо; и заиста, чим нас виде, рашири руке и
потрча нам у сусрет. „Глете, глете, како оне умеју да
праве параду!“ И замало не стекосмо доброг
познаника да га један надувени дебели младић у
наочарима не повуче за рукав и рече му: „Чича, мани
се дечурлије!“ Он га послуша, и тако се разиђосмо.
Кад смо виделе да се међу тим светом увек нађе
понеко који најлепшу ствар загорча, решисмо да
изађемо из тог метежа и окренусмо једном
споредном улицом.
Тамо је већ било сасвим друкче. Тишина је.
Дворишта су ограђена високим зидовима и вртови,
вртови на све стране, у дну су куће тихе и као
успаване њиховом чаролијом. То су сигурно домови
оних хучних људи на које смо наишли у главној
улици. Тамо су разноврсна дрвета саставила своје
круне, цвеће засејано у редовима мирише и ћути.
Како мора бити добро у тим вртовима! На неколико
места хтедосмо ући, али су капије биле тако тешке
да их не могосмо ни покренути. Да, да, то су заиста
били домови оних људи који и сувише воле сами
себе!
Довде што ти напричах могло те је и не занимати,
јер ти боље познајеш тај свет од нас, али сад отвори
добро уши па слушај: Ово те мора врло много
интересовати. Чувај се добро да не поцрвениш!-
Сусреле смо се с њом, није нам се казала, али и
без тога ти добро знаш ко је она. Ишла је једном од
тих тихих улица, главе мало погнуте, у црнини, с
књигом под мишком. Прво се загледала у нас са
највећом пажњом, затим врло изненађена стала и

11
осмехнула се на нас. Не криј, ти познајеш добро
њене црне топле очи! Осетиле смо добро њену љубав
и потрчале јој у сусрет, вичући: „Добра, добра наша,
нико нас не хтеде тако погледати –зао је свет!“ Она
је била усхићена. „Пођите са мном, мале, добри смо
ми познаници!“ – „Па како ти нас познајеш? – ми
смо данас први пут изашле!“ Смешила се и не хтеде
нам ништа одговорити. Свака је од нас хтела да је она
поведе, али две руке нису биле доста за нас толико,
зато је две повела, а друге погледала својим
чаробним очима и свима је било добро. Заћутале
смо, помисливши да јој се неће допасти наше
брбљање. „Причајте, зашто се ви устручавате од
мене? Ја волим да вас слушам.“ Тада смо почеле
говорити све у један глас, имале смо о чему: о
главној улици, о строгом господину и малој доброј
жени, о веселом старцу, затим о теби, шта радиш кад
одлазиш од куће, кад се враћаш, па како си
неосетљив, како нас по целе дане држиш затворене,
јест, много смо се јадале на тебе! – Она је, међутим,
ћутала и смешила се. „Можда он брине за вас!“ – „Е,
нисмо ми мале да би се могле изгубити.“ – „Да, нисте
ви мале“, рекла је она и обухватила нас једним дугим
погледом, да смо је од тога хтеле загрлити и
изљубити, њу тако чудну и добру. Она је мало
говорила, али су њене речи имале неког тајанственог
смисла унутрашње радости. Зашто је она нас
заволела? Јесмо ли ми збиља толико привлачне да би
нам прво племенито и осетљиво створење могло
поклонити своје симпатије? (Разборита девојчица ту
је сумњиво завртела главом, и сва се претворила у
један велики знак питања. Он је ћутао и молећивим
погледима терао ју је да продужи.)

12
 После смо, и не осећајући, изашле у поље. Тамо
је много боље него у граду; не осећаш туђе,
непознате погледе на себи, нити те једи шта ће ко
мислити при твоме пролазу. Природа је, изгледа,
сасвим равнодушна према човеку, па опет му је тако
тајанствена и привлачна. Има жагора неког
неодређеног, тако да не знаш одакле долази и чему
припада. Пријатан је тај шум, нимало сличан
људском жагору по улицама, од кога се заврти у
глави и мозак заболи. То смо ми све подједнако
осетиле. Она је, наједном, дигла своју, иначе мало
погнуту главу, као да се ослободила неког
невидљивог терета; погледала широко свуд око себе.
Ми не познајемо људе, а још мање умемо читати из
њихових очију, али смо виделе да су њене синуле
тако чудно као да се у њима скупила сва светлост
која је треперела изнад шума, која се одсјавала с
мирних вода и потапала тај предео који одаје од себе
шум као кад се стави шака на уво. Ћутале смо све,
идући скоро на прстима; ко би се усудио нарушити
тишину тога света. Тада је најмлађа прошапутала:
„Уморна сам.“ – „Мило моје“, рекла је она узевши је
у наручје, „понећу те, много си ишла.“ – То је био
знак да се треба вратити. Боје су се већ промениле и
нешто топло и опојно лебдело је над светом; небо се
преливало на љубичасто, на западу је буктао пожар
– вече.
Кад смо дошле пред варош, ја сам се осмелила
упитати: „ Ко си ти, ми нећемо отићи од тебе док нам
не кажеш ко си. Твоју љубав не можемо схватити, јер
нас ти више волиш од њега.“ Она је замишљено
тражила нешто по својој књизи, затим нађе тамо
један замотуљак љубичастог свиленог конца и свакој

13
завеза по једну машну. „Идите, сад ће вас више
волети“, рече, погледавши нас жарко место
поздрава. Тада осетисмо да смо и ми нешто на свету
и да имамо права на живот. Пошле смо, непрестано
јој добацујући: „Доћи ћемо ти опет, доћи ћемо, али с
њиме, он зна где ти станујеш! –Хоћемо ли?“ Она је
зрачила својим очима, смешила се, и није нам
одговорила ни да ни не. И кад је, оборене мало главе,
отишла брзим кораком, ми смо се ухватиле за руке и
дотрчале кући, не од страха, него од среће. А ти, ти,
ниси нам хтео ништа рећи о њој! Сад је на тебе ред
да причаш! – Тако је завршила своје причање
разборита девојчица.
Он је, међутим, не хтевши се одати, с муком
успевао уздржати радост која му је кипела из срца, и
разливала се по целом телу као планинска вода,
чиста и животворна. Жудно је гледао љубичасте
кончиће и понављао у себи: „Слатки, слатки
симбол“, али се није смео поверити брбљивим,
неозбиљним девојчицама.
____________
Тако је сањарио непознати и непризнати писац
пред првом свеском својих покушаја, коју су, после
прочитања, прошиле две нежне руке љубичастом
свилом – слатки симбол!

(1918)

14
 СТРАХ

Вече је протекло врло весело: фантазије су живо

радиле, речи су лако текле, очи су се сијале и сви су
били веселији и духовитији но обично, јер је друштво
било интимно, уз то прошарано младим и лепим
женама, и загрејано шампањцем; занимљиви
доживљаји, духовите опаске и двосмислене фразе
мешале су се с песмом и музиком; Виоти, Григ и
Бетовен убрзо су замењени ритмичним и праскавим
колом и сладострасном севдалинком, пуном „жалбе
за младост“.
Око једанаест сати друштвом завлада неки умор,
неко горко осећање празнине као после дуготрајног
смеха. Разиграни, танки прсти виолинисте, који се
расејано био одупро о виолину, још су махинално
прелетали преко жица, и понеки колебљиви тон отео
би се са заћуталог инструмента; пепео са последњих
цигарета тромо је отресан, и још би само понека
усамљена, плашљива реч пала као последњи одјек
ишчезле веселости. Сваки се повлачио у себе и
затварао један за другим улазе у своје биће.
Домаћин, вештак у приређивању седељки, познат са
свог многоструког дара да сво друштво повеже
финим концима фамилијарности и да покрене

15
посусталу конверсацију, – и сам домаћин расејано је
прелиставао албум слика неког европског града.
– Да се иде, предложи неко.
Напољу је била месечна новембарска ноћ. Суви
источни ветар, који је почео беснети пре неколико
дана, извукао је сву влагу из земље и ваздуха, и као
да му се ништа није могло одупрети до пространо
хладно небо посуто ретким смрзнутим звездицама и
тамне куће густо шћућорене једна уз другу. Сенке
заошијаног грања правиле су чудне фигуре по сивој
калдрми и зидовима, плавичастим на месечини. Та
језовита игра светлости по празним улицама и
зидовима кућа, које су негостопримно затвориле све
капке на прозорима и утрнуле сваку светлост,
спајала се са фијуком ветра, клопарањем
незатворених капија, шкрипом оронулих тараба,
цијуком блеханих фирми – и све је давало овој ноћи
неки аветињски тон.
Са ћутањем које обузе друштво као да у собу
продре атмосфера те аветињске ноћи и поплави
присутне. Сви се брзо спремише, уздигнув јаке и
закопчав горње капуте до последњег дугмета; жене
се увише у топла крзна, и сви, измењавши с
домаћином по неколико речи поздрава и
захваљивања, као на прстима ишчезоше у ноћ.
Овај, кад остаде сам, угодно се намести у једној
наслоњачи крај пећи и стаде прибирати растурене
мисли у својој глави. Али га убрзо трже грозничаво
лупање на вратима, што му се учини као узнемирено
куцање срца: неколико брзих удара, па два-три
спора, и тако непрестано. Он се диже и, оклевајући,
упути се спољним вратима. И кад их отвори, не без

16
мале стрепње, пред њиме је стајала штркљаста
фигура виолинисте, који се с муком одржавао на
ветру.
– Уђите!
Он уђе. Његове крупне тамне, увек нешто влажне
очи биле су крупније и влажније. Уста као да су му
се била развукла у плач, и остала тако згрчена.
– Ви сте нешто заборавили? – Или...
– Не, одговори промукло виолиниста и руком
даде знак домаћину да затвори врата, што овај учини
с чуђењем и узнемиреношћу.
И кад се поново нађе у угодном простору собе,
где је топли ваздух мирисао на сталожени дувански
дим и тоалете деколтованих жена, виолиниста као да
се поврати из стања забезекнутости, очи му добише
топли сањалачки израз, покрети му се заокруглише
и уравнотежише.
– Ви се чудите моме изненадном повратку, поче
се он изјашњавати, али кад вам испричам зашто
нисам смео да одем кући по овакој ноћи, ви ћете ме
милосрдније и са мање скривеног негодовања
отрпети на преноћишту.
После неколико љубазних и искрених речи,
гостопримљиви домаћин, крајње заинтересован,
примаче своју наслоњачу виолинистиној, и овај
стаде причати приметно узбуђеним гласом:
– Видите, овакве ноћи, као ова, буде у мени један
стари страх, који води порекло још из најтамнијих
доживљаја мога детињства. Ти доживљаји направили
су дубок поремећај у мојој детињој души, били од
пресудног утицаја на цео мој живот. Ово вам причам

17
са неком унутрашњом дрхтавицом, јер сте ви први
коме откривам ову своју тајну...
Виолиниста превуче руком преко чела и настави:
– Моје детињство сво је било проткано страхом и
ћутањем. Дошавши до убеђења да сам оригинално
дете, родитељи ми у томе пронађоше очевидни
предзнак моје велике будућности, и, бојећи се да не
поремете спонтани ток мога унутрашњег развоја,
оставише ме самом себи.
Тако, у самом почетку свог живота остадох
потпуно усамљен. За све што ме је опкољавало
долазио сам до својих тумачења, не помишљајући да
их проверим једним од оних индискретних питања
којима деца доводе старије у забуну. Не, ни за шта
нисам питао! Али зато нисам више умео правити
разлику између стварног света и света моје детиње
маште. Све што се око мене дешавало изгледало ми
је као наставак једне бајке, која непрестано прелази
из јаве у сан, и која се никад неће завршити.
Дању сам живео међу створењима и стварима у
којима су се крила чудовишта или добри духови,
ноћу, међу бићима сна, која су у толикој мери
узимала чисте облике стварности да сам им издевао
имена, волео их или мрзео, бојао их се или
господарио над њима.
Биће вам чудно, али први страх осетио сам од
музике. Слушајте! – У предсобљу наше старе куће,
пуне тамних, за мене неприступачних кутова,
налазио се стари зидни часовник који је сваког сата,
уместо откуцавања, свирао једну меланхоличну
мелодију, сличну онима које се чују на верглу. На
неколико секунди пре но што ће засвирати, чуло би

18
се у његовом механизму неко крчање и зврјање –
свакако, тумачио сам себи, знак да ће почети. За
мене је најпре било неисказано уживање слушати
музику тог аутомата. Али једног дана, кад сам
напрегнуто пратио милење веће сказаљке,
замишљајући је у машти као неку препотопску
игличасту животињу, која једва показује трагове
живота, трже ме зврјање механизма и ја се
престравих од помисли да ће сад, неминовно, за
неколико секунди, стари часовник опет засвирати.
Што се више приближавао одсутан тренутак, мој
страх је растао, растао до укочене ужаснутости...
Тога дана као да ме нека демонска сила везивала
за часовник. Но, чим би се чуло зврјање, нагло бих
запушио уши и лупао ногама у под, све док се не
зачује први акорд; тада бих што ближе, што ближе
пришао часовнику и, са ројевима жмараца уз леђа,
похлепно слушао стару меланхоличну мелодију. То
се понављало целог дана.
Пре тога доживљаја музика је за мене била као
нека пријатна, занимљива прича која се мора до
краја саслушати, и као таква често је узимала
учешћа у мојим најчаробнијим сновима. Али, после
тога, она пређе на страну мрачних, демонских сила,
које доносе највише уживање, али зато и уништавају.
Прве ноћи по том доживљају чух јасно у сну да
нешто шкљоцну и зазврја, – далеко, бесконачно
далеко отворише се једна врата на точкићима и из
њих се појави висока, сува жена у бело, са широко
отвореним плавим очима на дугом жутом лицу. Као
да сам је некад негде видео у сну или на јави. Нагло
се примицала и расла, непрестано задржавајући

19
укочени став. Примицала се ужасном брзином! За
њом се у стопу кретала страховито дуга црна сенка,
јер је однекуд допирала јака светлост, слична
месечевој. Десна рука била јој је спремна да удари
по жицама необично велике тамбуре, која јој је
висила о врату. Црна, мрка и жута чудовишта
наказних облика ницала су из земље и остајала као
на месту скамењена, са запламтелим очима упртим
у њену десну руку, очекујући нешто неминовно. Са
неисказаним ужасом осетих да ће за неколико
најкраћих тренутака та жена у бело ударити по
жицама, све скорије што се брже кретала и бивала
све већа. Осетих да ће ми покрет њене десне руке
донети нешто језиво, од чега се даље не може
живети. Покушах да побегнем, да запушим уши, али
су ми и ноге и руке биле спутане.
Најежен, зачух први акорд, који зазвони
водњикаво, као да жице нису биле довољно
затегнуте; али у идућим осетих врло топлу, блиску и
утешну мелодију, пред чијом топлином као да се
истопише све наказе и страшна жена у бело, и њена
тамбура, – ја заплаках и пробудих се: – Стари
часовник свирао је ко зна који сат ноћи. Али ме плач,
и будног, стаде све јаче обузимати. Моје јецање
допре до осетљивог материног уха. На сва њена
питања могао сам одговорити само: „ Страх ме,
страх ме од сата!“ Испричати јој све значило би још
једном преживети исти ужас. Забринуто слежући
раменима пред тим одговором који није могла
докраја појмити, она без премишљања откачи
часовник са зида, и положи га на под. Он престаде
куцати, и кућом завлада глува тишина.

20
 То је била страшна ноћ. Загњуривши своју главу
у материно крило, непрестано сам се трзао из
полусна пред честом појавом жене у бело; али бих
тада, као највише охрабрење, осетио блиско
присуство матере, која се полузатворених сањивих
очију уморно клатила нада мном. Тако је протекла
ноћ.
Сутрадан, са часовника скинута је шеталица, он
занавек умуче, и никад се више није чула његова
меланхолична музика. Жена у бело појављивала се,
с времена на време, у мојим сновима, и ја се почех
навикавати на њу, јер се више није језиво спремала
да засвира; ипак страх од очекивања остаде битни
састојак моје душе, али ми је зато жеђ за музиком
све више расла.
Наша кућа налазила се преко пута градског
парка, у ком је, о великим празницима после подне,
свирала војна музика. Ти дани доносили су ми
највећи страх и најчистије уживање. Сакривен у
најзабаченијем куту куће или под креветом,
затиснутих ушију очекивао сам прве трештаве звуке
сјајних месинганих инструмената, који су за мене
били у исто време и страшна чудовишта и носиоци
добротворних сила. Тада бих брзо истрчао из свог
склоништа и што ближе, што ближе примакао се
месту одакле ти звуци допиру. О том чудном
понашању не хтедох дати рачуна ником, па ни својој
матери.
Међутим време је ишло својим током и ја осетих
на себи очевидне промене. Изгледало је да ће се моја
узнемиреност стишати са школом у коју сам пошао,
и са виолином, којој се предадох целим својим

21
бићем. То је био одсудан тренутак у коме се нагло
открио скривени позив моје природе. Виолина је на
мене тако благотворно утицала да ми се стари страх
појављивао врло ретко и јако ослабљен. И можда бих
се потпуно смирио да ми се не деси ово што ћу вам
сад испричати.
Виолиниста застаде, очи му се поново овлажише
и раширише, око уста му се појави грч.
– Видите, рече он, и сад ме обузима језа!... То што
ми се десило учиниће вам се можда намештено или
бизарно, – али, уосталом чујте:
Био сам у деветој години; једног вечера у сутон,
враћајући се, с виолином под мишком, од свог
учитеља музике, журио сам кући једном пустом
уличицом, чија је лева страна била јако осветљена
месецом, који се тек био појавио на хоризонту. Да
бих растерао страх, звиждао сам једну лаку
Менделсонову мелодију, не усуђујући се бацити
поглед ни лево ни десно; црне сенке покренутих
грана играле су ми под ногама; неке су досезале и до
зидова и по њима правиле чудне фигуре. Осетих у
себи одјеке негдашње узнемирености. Али је
Менделсон био ту, и ја сам упорно звиждао. –
Наједном, по ужасу познати акорд ниско
наштимоване тамбуре, одјекну са оближњег
отвореног прозора. Престрављен, окретох се на ту
страну и, у магновењу, чисто и јасно видех на
прозору дугу суву жену у бело, јако обасјану
месечевом светлошћу. Очи су јој биле, добро се
сећам, широко отворене и плаве, и, чујте ужаса, у
рукама је држала свој одвратни инструменат, –
тамбуру...

22
 Не знам како сам стигао кући.

Дуго сам, после тога, боловао од неке нервне

болести, како је назваше лекари, који су се веома
тешко у њој сналазили.
Један међу њима, неколико година по мом
оздрављењу, са којим је ишло очајно тешко, походио
ме је и детаљно се распитивао о узроку моје
негдашње престрављености. Са муком ми је извукао
неколико података, помоћу којих је ипак ушао у траг
жене у бело. Она дакле није била привиђење,
постојала је стварно, али до пре три године, када је
умрла од туберкулозе. Лекар је тиме хтео угушити у
мени сваку помисао о привиђењу, али је својим
открићем постигао сасвим супротно дејство. Прва
мисао, која ме тада нагло обузе, била је та да
страшна жена у бело још живи, па ако је и умрла,
главно је да је стварно живела у мојој близини и да
између мене и ње постоји нека кобна веза, неко
проклетство, изречено пре много генерација. Мој
стари страх поче поново узимати маха, и ја се
побојах нових, опасних криза. Али се све заврши
једном потајном стрепњом да ми се опет не јави
жена у бело. У сну ми се јављала, истина ретко, али
ја се нисам бојао те, већ оне из стварности. Врло
често ми се дешавало да у најживљој улици издалека
опазим фигуру какве високе жене, тада бих се нагло
окренуо и тражио склоништа у некој споредној
улици. Или насред концерта, кад би ми који тон
сумњиво зазвучио, поглед би ми несвесно прелетео
публиком као да бих се хтео уверити да она није ту.
Или кад је ноћ овако пуста и пуна месечине... али

23
нашто вас даље замарати? јер што год вам још будем
испричао у суштини је исто са оним што већ знате.
Виолиниста заћута, очевидно борећи се са собом
да исприча нешто што му се нагло пробуди у
памћењу; најзад, после једног одлучног покрета
продужи:
– Још само ово, и тиме се углавном завршује моја
жалосна прича. – Пре две године волео сам једну
девојку; она је била плава и стасита. – Уочите добро
те две речи. – Историја је иначе дуга, пуна
сентименталности и лудости с моје стране. Али не
бојте се, испричаћу вам само њен крај: Везе су биле
тајне, и ми смо се кришом састајали пред вече, на
одређеним местима, и тако, клонећи се познаника,
лутали руку под руку по најзабаченијим улицама
предграђа. Обоје смо били срећни и благодарили
случају што нас је упутио једно на друго; ја нарочито,
јер сам осетио да ми је нова, слатка љубавна
узнемиреност одагнала из душе све раније
дрхтавице и стрепње. Но на томе не остаде.
Слушајте! – Једно вече, весело брбљајући, шетали
смо неком пустом уличицом предграђа, јако
обасјаном месецом, који се тек био помолио на
хоризонту. Она је била у бело. До лудила усхићен,
наједном јој се унех у лице и стадох јој говорити
многе будаласте речи без везе и смисла. Она ме је
слушала, развлачећи своје лице од чуђења. – Било је
свршено. Стара језа проструји ми кроз тело, ја се
стресох и посрнух. – Она ме с муком изведе из
бесконачног лавиринта уличица. Јадна девојка! шта
је суза пролила то вече, шта је нежних, молећивих,
очајних, претећих речи употребила да ми измами

24
само једну, једину реч. Али ја сам ћутао као
скамењен.
То исто вече растали смо се без збогом; она
јадница и не слути да је несвесно била узрок моје
нагле промене.
Видите, заврши са горким осмехом виолиниста,
како се код мене дешава све на исти начин.
Домаћин не умеде ништа одговорити, те
непријатна тишина завлада охладнелом собом.
Напољу је и даље беснео суви ветар, кроз чији се
фијук с муком пробијала песма понеког грлатог
певца. Дакле, нови дан био је на помолу, и они
полегаше. Домаћин, изнурен многим разнородним
утисцима, примљеним у току прошлог дана и ноћи,
убрзо заспа, дишући уравномерено. Виолиниста,
међутим, и не помишљајући на спавање, до сванућа
је прелиставао уздрхталом руком једну збирку
веселих причи.

(1921)

25
„ИЗ ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА“

26
 ЗАПИС О ДАРОВИМА МОЈЕ РОЂАКЕ МАРИЈЕ

После оног што ми се непојмљиво догоди хоћу,

по истини и докле се речју ухватити може, да
запишем све како је било. Чиним ово не ради
истицања себе (овде ми доле још мало боравка
остаје), ни да спомен о себи оставим, него за
олакшање души да не крене оптерећена тајном, коју
немајући коме, хоћу овако немо записујући да
поверим хартији. Стрепња ме да ли сам кадар
обавити, те је у мени молитва да ми се подари моћ.
Клица мог страдања заметну се пре него ја у
матери. Поуздано не знам, али као да је овако текло:
Откако памтим, увек ми на уму беше тугаљиво знање
да негде постоји Марија, та моја рођака. Матере нам
из исте утробе настале, завадише се за навек кад дође
време удаји: У истог момка загледаше се, а он изабра
млађу и наочитију. Моја будућа мајка, само да не
гледа сестрину срећу, пође за првог с јабане што је
запроси. Те током живота овамо до нас допре свега
двапут глас о тој тетки: Кад роди женско дете (којом
приликом моја мајка исказа ружне жеље о
новорођенчету, што ће и доцније често понављати),
и кад злим случајем паде на поледици и преломи се
у кичми, од чега издахну. Моја мати дознав убледе и

27
само промрмља: „Јесам ли казала!“ Шта је то имало
с њене стране значити, покајање или злурадост,
недокучно ми остаде, јер више покојницу никад не
помену. Али би уочи празника и на задушнице
палила на нашем гробљу по свећу више. Једном се
ослободих запитати је: „За кога то?“ – „За туђе мртве,
синко!“ каза ми расејано и не гледајући ме у очи,
моја мати.
Кад ме ово снађе, и њој одавна паљена је свећа за
душу.

Како на глас о смрти Марије одјурим тамо и

шта затекнем

Бејах у то време замиловао и припремах се

запросити милооку и несташлуком насмејану црнку.
Знате вишњу кад дозрева, ето такву. Ни ње сад нема,
па ме туга казивати више неголи морам. Нека се о
њој ово само зна: Ножица у ње малена беше да видев
је радост би ми увек у немир скренула. И баш уочи
дана у који заказасмо веренички прстен и завет, дође
ми порука из места ни пет сати пешице одавде:
„Умрла ти је“, вели, „рођака Марија, уседела и осим
једне бабе самотна девојка у кући, те ковчези дарова
иза ње осташе. А ти“, вели, „пази и не полакоми се
на пустолине, јер их она ником не завешта, и јер не
поживе нити умре као друге. И опет“, вели, „у памет
се, момче!“
Зашто се тога тренутка одлучих учинити
насупрот и упркос поруци ни данас-дању не умем
себи разјаснити. Нити се узев у памет ни вереници

28
јавив, потајно у журби спремим се и одем тамо. Тиме
се поче везивати загонетни чвор мога страдања.
Стигнем: Кућа на самом крају, од набоја и опала
да се на убијеним местима показало блато. Ту и две-
три лишајиве шљиве спекле од нерађања. И бисерак
поред плота накострешен, а гола лоза усукала се око
врата. Пролазник туда окрене главу и убрза, а ја
уђем: Капија зашкрипи као да залаје; онамо на
шамлици баба плете рокаву чарапу; уз њу главоња
мачор; и он запослен, преде. Баба, као да дуне у
покварену свирку, пита ме шта тражим, и заустави
прсте да не плету; а мачор, и он врчи. Видим, неради
су ми, али ништа зато, и кажем се. Баба се измакне и
мери ме, не би ли пронашла каквог било неслагања
између мене и мојих речи. Па уверив се (не знам по
чему) да сам збиља тај, ушуња се с мачорем у кућу,
а ја седнем на њену шамлицу.
Отворена су врата, те отуд бије воњ устајалости.
Шта ми је те се без нужде мајем по овој тузи? Да ли
збиља дођох да по праву наследника метнем руку на
ово сиротиње? Ако не, чему ми ово? Питам се и
питам, али одговора нема, нити ми се тражи. Утом
ето и бабе, носи шољицу кафе да ме угости. Добро.
Шта је, ту је. Ја срчем, а она ми гунђа више главе:
„Тако мени треба кад ја слудовах оставити пустолине
у кући, да туђе руке сад брљају по њеном, да ми се
покојница отуд наљути! Еј матора главо“, вели,
„разлупати би те ваљало и на ђубре бацити!“
„Не говориш право, дадо! Ја нисам девојка да ми
њени дарови требају, ни арамија да их отимам, него
дођох онако само. И знај, да сам у нужди а они

29
златом везени и бисером кићени, туга би ме било
дирнути!“
„Питом си у души, синко, познајем, али ти не
ваља посао што се у ово мешаш. Боље, иди кући с
миром!“
Не померим се, а она само да ме не гледа очима,
и чим било да се забави, цело поподне вија
комшијског петла и брани свог, неку пиргаву
кукавицу. Али се петли смирајем сами разиђу
легалима, а баба тамо-амо, па опет на мене: „Ево“,
вели, „већ време да се вечера и леже, а ти се ни
померио ниси! Какав си то, болан?“ Ја слегнем
раменима. Она немајући куд, уђе у кућу, подлаже
ватру и готови ми цицвару.
Осим одблесака с огњишта другог видела нема у
кући: буде ми примамљиво и ушуњам се. Да ли се то
игра пламења преноси, или је само од себе
светлуцање и неко померање онамо у соби, или
укосо прсло огледало одаје неко своје зрачење? Себе
добро знам: Ван домашаја опипљивости не осетих да
ми ишта би саопштено, а сад ево збуњиво ми је чулу
од доселе непримљеног бивања. Некад за опкладу
преседех ноћ на кафанском тавану, да ми се јави
некакав Турчин у оковима, па ништа. Али овде је
друкше: овде се заиста дешава нешто недокучно. На
изглед мирују ствари, али је у самим њима неко
бивање, везало се за њих да траје докле и оне.
Мори ме глад, али од првог залогаја не гадно да
ми је (по баби и мачору ценећи јело је укусно) већ
нелепљиво за срце, као да је цицвара мелемом или
тако нечим запржена. Отурим јело. Баби не буде
право и гунђа.

30
 „Не могу, од неке туге не лепи ми се. Али ја
ионако не дођох за твоју вечеру, но да ми о Марији
казујеш како поживе и како умре; и ковчеге да ми
поотвараш редом, и дарове развијеш њене; из тога
хоћу да је сазнам умрлу. И мада ми се с људске
стране за право даје, ево, кунем ти се младошћу, ни
конца око прста нећу од њеног узети! „
„Јаој, наопак ли си! Ни конца нећеш, а овамо би
да јој по ковчезима брљаш! А не питаш, сме ли се то,
кад она осетив близу смрт, рођеном руком закључа
их!“
Ја побесним. Себе за блага знађах. Сад наједном,
кадар учинити насиље, одгурнув бабу, рнем онамо у
собу. Тамо загустило од ковчега, па је тамно и
тескобно, да у ћошку једва остаде места за белим
застрвен кревет. Ту и кандило прислужено. А преко
пута виси огледало, скоса укосо прсло да у себе хвата
целу собу и ломи је некако. На изглед непомично је
све, а ја као на ветру стабљика повијан будем тамо-
амо; у огледалу погледав не познам себе. Модро ми
колута пред очима, тонем у неосећено пијанство. И
дотетурав, свалим се на кревет.
Бабина рука спусти ми се рапаво на чело.
„Ето, разболећеш се с тврде главе!“
„Не мари, дадице! Гле, узглавље мирише ми на
њену косу! Реци ми, дугокоса ли беше Марија?
„Толико да јој рука не досезаше чешљем до краја
превући!“
„А стаса и погледа каква ли?“
„Каква се речју не помиње, а довека сања једном
ли је виђена!“

31
 „А што јој се момка не нађе, но код лепоте и
дарова уседе се девојка?“
Мучно јој беше одговорити. И узбори се сирота,
и трипут излазаше и враћаше се готова заустити.
Напослетку преломи се.
„Не могу више“, вели, „чини ми се из очију би ми
прокапало, с прстију ми се отирало, из мене било
задахом. Ево, слушај по реду:

Бабино казивање како је живела и умрла

Марија

Из матере прихватих је, на мојим рукама одрасте

и омиле ми боље но своје. Рођене кћери у измећарке
ми се растурише, јер она дража ми беше но под
појасем да је ношах и у муци донех. А за мајчину,
благо јој било на оном свету, немам шта лепо рећи!
Чим се отараси мужа (од прејела прште као стакло),
даде се у скитњу жена, па или буде или не буде код
куће на конаку. Једном огледа довести драгана, неко
змијоглаво момче, али се ја испречи на вратима: „Не
дам“, велим, „да ваше прљање довати дете! Одлазите,
лолајте се где и досад!“ Те оду посрамљени. После и
њу снађе: Скрши се на поледици. Једни кажу, сама;
једни, није, но с њим ишла, па он потурив јој у свађи
ногу, побеже. Ни на суду се не размрси. Зваше и
мене, а ја се подбочим па им овако изговорим:
„Часни суде, једном засвагда нека ти је знано: у кући
и пред чистотом оног детета никако прљање не
почини се! А ван оног крова и плота шта ко закува,
не знам и није ме брига!“

32
 Би то и прође. Дете остаде мени, и боље но
рођена мајка прегох да га на нези одржим. Туђа
корита знају колико се намучих, али ми се мука
исплати. (Ово да утубиш с моје стране: Имаднеш ли
само за кога, поднеси сваку муку, у миље ће ти се
преобратити. Тако и ја.) Одрасте девојче и
раскрупња се на замерак, дознаде све за њу и окрете
нашим сокаком пролазити. То ти је као оно с цветом:
док пупи, слабо га ко види и зна, а кад се преконоћ у
лепоти развије, онда појури све и свачија би рука да
га узабере.
Беше нам башта у јеку: сила се божура
распламтело и карамфила размирисало, а она по
ваздан маје се око њих, да помислиш у дружби су
некој, па најлепша међу њима да је она. А сокаком
врзе се нежењено, каквих све очева синови, у
стајаћем руху и мирисно, оклева не би ли разговор
везало с њом. Она, у стиду ли, у поносу ли неком, ни
главе да окрене, камоли Бога им прихвати, као да је
она господског рода, а они последњи међу
последњима. Који пут дође јој те се витка исправи,
па погледа онамо, да сирото мушко сплете се,
побрљави, не знадне ни нога где му стаје.
Биваше, поведем је да се прође: Идемо сокаком.
Ја шака јада, она онака поред мене. Куда наиђемо
буде као празник. Све живо поврви на капију, или
ако се напољу затекло, склони нам се с пута, сачека
да прођемо. Знанци смо, а нити ја ни они сетимо се
једно другом Бога назвати. И, ако можеш веровати,
стари људи, унуци им се замомчили, збуне се кад је
виде. А што је зеленог, утетреби, па куд се затекло,
ту остане. Ја нити сам пристала радовати се, ни

33
стрепњу са срца одагнати, и без прекида молим се у
себи: Боже, подари да ово на добро изиђе!
Огледала у кући немађосмо. Док она једног дана:
„Огледало“, вели, „да ми набавиш!“ Ја узми окретати
на шалу: „Бежи“, велим, „невољо, још ти само то
треба, па да се проврцаш кô онамо неке! Да знаш,
преварно је оно, на зло се девојка у себе загледа, па
се чудо излеже!“ Кадли женско удари у плач и
наопаке речи, да јој напослетку добавих, ено оно на
зиду. С њиме и невољу унех у кућу: Видев се у
огледалу каква је, окапа пред својим ликом. И диже
главу девојка да се и сама либљах прићи јој.
А по вароши покор: Забрљави мушко, па не зна
шта чини. Син оцу обија чекмеџе, калфа поткрада
газду, ортак ортака, па је пијанка, и лудовање, и
разбијање, и лом овуда сокаком. Па једни одовуд,
једни отуд сретну се и закавже, и друг другу крв
пролива. Ко се млад а жењен затекао тек надође му
бес па до модрица жену испребија. У ћилиму је
пренесу роду да се ту лечи сирота. Тако неки бесни
потоварили се, воловима по леб на рогове набили,
рузмарином се окитили, свираче воде, па цело чудо
пред нашом капијом заустави се, па загалами: „Бабо,
изводи девојку да свадбујемо да лудујемо!“ Па удри
у поцикивање и пуцњаву. Ја од срамоте у шал главу
завила, а она несрећница заценула се од смеја.
Покоји превари се, ето га уфитиљен, дигао се
камен да проси девојку. Ова моја остави га најпре да
се начека и настрепи пред вратима. Онда га пусти да
уђе, и као оно учитељ ђаче, преслишава га и збуњује
неким опакостима, да једва нађе врата и побегне
поливен. То се после прокљуви и надовеже, и зли

34
језици разнесу и бруји брука. И отпадише се
невољни, и пре би закорачили у коју било срамоту
неголи код нас у просидбу.
Али на крају заплати несрећница: Беше ту
комшијско момче, милокрвно и стидљиво, па му се
отац, главни човек, опреми. Тако и тако, вели, а
дрхти му глас. „Једино ми је и драже од очију, а кућу
ми знаш и поштење и обиље, па ни девојци неће бити
постидно вођење. А ја морам, отац сам, па би да ова
засад невоља окрене на весеље свима. И да знаш,
велика је мука те ово чиним!“ Ја нити знам како да
ћутим, ни шта да одговорим човеку. Кад, јаој, ето ти
ње, као да је сам наопаки наговори. Гледа га озго
некако и скоса, уснама као смешка се, али погледом
строга, да се човек препаде и једва састави запитати
је: „Марија, би ли снаха да ми будеш?“ Она тек изви
врат и засмеја се несрећница, Боже, слатко ли. Он
постоја мало, као рођеним ушима да не верује, па се
тек окрете и оде, и посрће од јада, онакав човек.
Сутрадан чујемо: нестало момка. Узалуд га
чуваху и врата забравише родитељи, и слугу код
капије поставише, искраде им се некако, и траже га.
Пред вече нађу га рибари: обесио се о криву врбу
доле низ реку.
Три дана грожљиво ми беше видети девојку и
проговорити с њом. А она, као тица кад оболи,
прибила се ту и кути без леба и сна. Нити јој знам
помоћи, ни гледати је такву, и мучим се у памети:
Има ли начина да се после онога на коју било
чистину избије? Док она, у неко доба треће ноћи,
дигла се и капље сузама по мени: „Хоћу“, вели, „да
те питам нешто, али ми по души реци како је право,

35
а не како је мени драго!“ Шоботав јој глас, и
препаднем се, и којечим станем је залагивати. А она:
„Ништа то“, вели, „не помаже, него ми по души реци
за ону несрећу ко је крив, ја или он или обоје
заједно?“ Као да ме неко научи казах јој: „Мани се ти
тога, девојко! Ти његову смрт не хтеде, ни он јадан
мишљаше да ће пошав теби на њу набасати. А знање
ко је крив старије је од нас, девојко, и бадава нам
тражити га. Наше је да у трпљењу надамо се неком
бољитку да отуд проклија! Друго ти не остаје до да се
како било смириш!“
И бајаги смири се, па је као оно јабука кад је
уберу, зрела и мирише, али убрана, те ганутљива
лепотом, јер из ње лапи мирисна душа. Нема више
лудовања, нити је смем извести, јер све је уцвељено,
а на њу кивно.
Али је о хлебу главна брига, те и ја за послом сам
и туђим коритом стално. Радим, а у глави ми
свеједнако она, и знам, како је јутрос оставих, довече
ћу је тако затећи, па ме јад велики и по памети
замећу ми се све неке наопаке речи: „И та лепота“,
велим, „не било је кад у тако страдање одведе! Шта
је ругоба, да пљунеш на њих, па им лакше живети! А
ето ова, видећи је свак би јој позавидео, а кроз њено
срце за ово недеља више чемера протече него томе
за десет живота!“ Трабуњам тако у памети, па ме
наједном страх да не богохулим, и молитвом
заташкавам: Прости ми, Боже, и помилуј слабу
девојку да се снађе!
А да видиш на коју чистину изби: Враћам се уочи
Ивањдана и стрепим, јер кад пођох, окрупњалим
очима погледа ме. Кад тамо, оно зрака скоса ударила

36
у прозор па засветлело надалеко. Боже, шта ли је
унутра? Далеко ми улазити, већ повирим и имам
шта видети: Као од себе озарена седи ту и, смем ли
веровати, везе. И на сваки бод уснама миче у шапат
и осмех, и главом њиха у некој радости, да побојав
се, сан је и одлетеће, притајим се не би ли дуже
трајао.
Уђем: Драго ми и тужно као на јутарњој кад
онамо светли Богомајка, а ја јој на поклоњење
ступам. И милозвучно ми каже: „Не бој се, у мени
заплави небесно и светло ми је живети. Гле, три
листића извезох зелено и плави цвет да се испуни
долазак!“
Ја претрнула, мислим, посвети се или помери
девојка, и целу ноћ предрхти крај ње. Она једнако
везе и душевне речи говори, да свиснем од туге и
радости, али ни појма није у мени шта оне казују.
(Баба се дигне. Тражи нешто по мраку. Ето је,
носи у руци папучице. Видев, тај час зарекнем се
украсти их.) Ево, вели, толика јој ножица беше. Од
првог веза још један препоче и папучице скроји „да
их“, вели, „назујем кад се долазак испуни.“
(Загледана у вез баба се изгуби. Опрезно спустим
руку на папучице. Она се тргне, побегне, крије их
негде по кујни. Напрегнем сву силу слуха, до у
тачност пратим је и сазнам где их сакри. Баба се
врати.)
Гледала сам луде: буду мутне, мрак и мемла из
погледа им бије; а ова моја као другој страни да
скрену. Седнем тако према њој (и да знаш, како се
везу и оном смешењу предаде, више се не поврати) и
заборавим се, и све јаче жедним гледати је. И, чини

37
ми се, било видела или не, на њу однекуд стално пада
зрака, или сама од себе светли, да, прости ме Боже,
крај ње такве од цркве и светиње отпадих се.
Који пут немирна буде као вода: Тичица долети
на грану, она се тргне, ослушкује. Кажем јој: То
тичица долете само! Она, у неком своме знању,
заврти главом, и као опоменута, журно прилегне
раду-
А Боже, шта јој све под иглом не излази: Разаспу
се цветићи, и окца су им трепетљива као да
препочетак са звездица узе, кад су веселе у ведрини;
или тица дуговрата где кљује злаћени грозд; или сам
цвет, као божур, али моћнији, а листићи да су му
пламенови неке ватре.
Биваше, љубичице мирисно цветају кад их
започне вести, а зајесени и дрвеће оголева напољу
кад исто заврши. И чудо, јесењи воњ бије у собу, а њој
свеједнако миришу оне. Па ми још поручује:
„Водицом“, вели, „да их залијеш, познајем, жедне
су!“ Ја, шта могу, изиђем, мајем се по авлији, бајаги
заливам.
Прођу тако године, и по ковчезима што јој за
везове добављах, некако срачунам, осам их је
протекло и у девету да залазимо, саме да нам ни туђа
мачка у авлију не закорачује.
Да ми она у потребама не омали, ја на сваки
посао пристајем: Данас будем код мртваца да га
окупам и за укоп опремим; сутра око породиље. Или
се свадбује или даћа готови, па сам и ја ту да
помогнем. Или ко тешко заболује, па га ваља ноћу
чувати, онда опет мене зову. Пазе ме и помажу, али

38
Марију нико ни да помене. А кад што заустим о њој,
праве се глуви и окрећу говор на друго.
Кад, о великом посту, како подуну југ, оно
ватруштина нека зареди, па не бира је ли старо или
младо, но кога обузме покоси га. По цели дан звона
оглашују, лелече уцвељено, и жалост велика. Ја, да
помогнем, зађи по тим домовима, али свуда зазру од
мене и као по договору одбију ме и веле: „Иди с
милим Богом!“ Док не набасах на једну пијану и
зграновну, и цикну жена: „Како ти“, вели, „смеш да
се слуњаш по домовима и сокацима! Вештицу
нашим лебом раниш, па нам се сад овако одужује!
Пу!“ (Пљуне ме.) „Даје поштења и реда“, вели,
„катраном би је кују ваљало намазати и наочиглед
свету запалити! Онаку младеж да помори! Онаку
дечицу да подави! Пу, куја ли погана!“
Ја се препадни и саму себе запитај: „Боже,
истина ли је у речи ове зграновне?“ Али ми ништа не
каже да јесте, па узмем бранити девојку: „Помери
се“, велим, „жено, у пијанству ти се језик на зло
одреши да на њу онаку запалаца! И да знаш, оно ми
је свето у кући, а чиме је ти бедиш то тамо теби с
језика капље из огрезле душе!“ Кадли се и друге, ту
затекле, умешај и повичи: „Торњај се, погана бабо,
ни ти ниси боља кад онаку браниш!“ И да не побегох,
у јарости би ме на комадиће искидале.
Бежим, а оне, аспиде, пред очима ми једнако, и
наглас им говорим: „Прње ли једне, осим то здраве
одеће, све је на вама труло и поцепано, па сте
болештини угодне! Од вашег палацања Марију ни
глава заболети неће, и да вам змијињи јед с језика на
њу кане, миром би постао! А вашом ненавишћу, јер

39
су вам кћери печурке од печурака, саме ћете се
истребити! И ако ја одселе комад леба из ваше руке
примила, тај час у камен да ми се преобрати! Амин,
и амин, и амин!“
Код куће оштро се у девојку загледам, не бих ли
ма и трунке на њој уочила, па видев је чисту као
икону, горко на неправду проплачем.
„Што плачеш, дадо? Ако ли од злотвора, не бој
се; вазда гледам змије довијугав сплећу нам се око
капије, мисле брана су. А ја их у милости пустим,
нека их, кад им је у томе сва драгост живљења.
Али у тајности знај, објавиће зрака долазак,
расплести се оне и у таму одвијугати!“
„Девојко, по вароши зграновне и пијане
вештицом те крсте, а мени лековита си као света
вода. Ако ти је у моћи, реци да те умеднем бранити,
шта је то у теби? Која моћ? Кога то у журби везући с
далека изгледаш? И на благослов ли је или неко даље
страдање, милосна?“
Слудовах, јер вољној заустити не даде се, и
узбори се сирота, да грашке зноја избише по њој, и
задихана прибеже везу: Бели цвет изви се сам самцит
на стабљици, а око њега укотурена риђа змија. Онда,
протнув задњи бод, урађене из ковчега повади,
разастре их и сву драгу ноћ над њима пробди,
уведрила као биљка на суши незаливена. Зора се
указа, ја да јој помогнем скупити, она обема рукама
одбија ме: боји се зар неке нечистоте с моје стране.
Нити се сну даде приволети, но с виделом разапе
ново платно.
Иза тога зацрне: по вароши се и пси на мене
наканише; у кући ни шака брашна: Марија ми

40
узнемирена, потреба за везиво нестаде јој. Ја се
дигнем, па у прво село. Мисле у прошњи сам, па
брже-боље хоће да ме дарују. „Немојте“, велим,
„сестре, убога нисам да ме дарујете, но вичну сваком
послу, метните ме где вам недостаје посленица, да
ми ваш комад сладак буде!“ Оне приме за Бога и
запосле ме. Хитра им се свидех у гребенању и пређи,
јер за троје отаљавах, и домови се отимаху о мене.
Тако по ваздан, а чим смирај, ја се дигнем па кући,
нити се дам на конак задржати. Кад једно вече дојаха
у трку из вароши домаћин код кога на раду бејах,
громовит и одсечан човек, па ме онако с коња пита:
„Реци де ми, бабо, ко ти је то на дому, те чим вече, а
ти се трудиш до у варош стара? Која ти је невоља те
ниједном не заноћи на селу, кад ни наши конаци
нису за марву но за људе?“ Оштро ме пита, па ни
ћутати ни лагати. „Девојче ми“, велим, „у кући
слабуњаво, па му као биљци неге треба.“ Докле се он
осече: „Ти ли си та вештичара! Хајде купи се док си
читава, јер ако ми смркне, зло по тебе!“
На дому Марија ми у тамно везе, разазнати се не
да, гује ли су, акрепи, печурке ли, сказе ли неке
погане: гдегде само као млаз бистрине пробије, или
зрака видела, или бокорић травки. Везе, а на опрезу
јој ухо: „Ено, шуште, до врата нам довијугаше, по
крову нам никоше!“ – „А што их у вез мећеш,
Марија?“ – „Да ме није гроза но љубав, дадо!“
Јаој, кадли је боље погледах: Издужена у снази, у
лицу, а очи, Боже, те очи, док она цела чуви, оне све
крупнијим бивају. Ту се у кут прибила. Оно смешење
све јаче бије од ње да и мени самој буде, кас први пут
видим је, и препаднем се и побегнем.

41
 У треће село с ону страну брда побегнем. У зло
доба тек запитам се: Од чега и чему бежим? Они бар
не видеше девојку, а злом бијени нужда им на коме
било искалити се; али ја, као водом и хлебом
крепљена њоме, зар и ја да прстом укажем на њу, да
повичем: „Јесте, вештица је!“ Јаој, којим ли
покајањем да скрушим себе!
Па нагрдив се у лицу и прашином посув главу, у
стидно богорађење од прага до прага пођем.
„Уделите“, велим, „сестре, Бога ради, јер има ко у
светости није кадар себи леба набавити! А мене
проклету батином дарујте, и псе пустите да ме
поцепају!“ Крсте се и чуде, даровану ме до капије
отпрате. И намерим се на милооку младицу и каже
ми: „Чега си“, вели, „најжељнија, то бих да ти
дарујем!“ Па се заплаче, и ја за њом. „Ето“, велим,
„милости сам најжељнија, а ти ми је сузицом дарова,
душице!“ Она одскакута, мила веверица, па ето је,
неки савијутак носи ми: „Мало платна да скројиш
себи стара!“ За благост њену одузе ми се реч, да очи
у плаветнило упирем и молитвено мислим: „Боже,
где ли си у висини, где у низини, којом речју да ти
казујем хвалу! Ево, срамотом нагрђеној благост ми
се указа! Душица ова, тобом научена, платно ми за
Марију дарова! Благо мени, јер ми се каза која вода
занесе девојку!“
На дому с прага јавим: „Марија, платно ти донех
даровано!“
Обе руке пружи, дочепа га као хлеба ко је гладан,
у некој грозници усцвокотала прионе вести. Боже,
коју ли то грозу везе? Гљиве ли су, из које погани
никоше? Очи ли, шта то из њих гледа! Црвено

42
ужагреле очи с платна! Кријем се, али не помаже.
Под земљу да се завучем, и тамо, чини ми се, грозом
би ме пробадале. Она ми маше руком, њој да
прибегнем. И гле, уз милосну се смирим! И шапће
ми: „У собу нам умилеше, ковчеге за сигурност
закључах, успављујем их, заклопи очи ако те гроза!“
Прибијам се уз њу, и заклопљених очију чујем у
борењу је задихана, и брзо, брзо у стравичној тишини
да се протиње игла. Неки се дремеж обара на мене,
и да заспим, кад наједном: фрас! Прште огледало,
као да неко скоса укосо прутем ошину по њему.
Обневиделу и глуву узме ме тумарање по кући. У
свануће скине ми се тама и видим: Марија, ту где се
затекла, сва оседела смирује се, нити јој вез из руку
испаде, но га чврсто држи. И, Боже, заборавити не
могу, чему онако бледа и разрогачена, чему се
смешила истоветно као први пут кад се насмеши?

После бабиног казивања и моје крађе

папучица

Баба се наједном натмури и заћути: покајала се,

али доцкан, хитрија но тица реч је кад излети. Мрзак
сам јој, да може, удавила би ме. А ја сигуран лукаво
се пренемажем:
„Дадице, дај да ти пољубим руку! (Она не дадне.)
Блага ми је души твоја реч, одужити се не могу! Ред
је да идем, доста те намучих, али веруј, не могу, сан
ме обара, сама ми душа заспала. Сама, дадице!“
Она поверује да заспах, али боји се, и укипљена
остане ту стражарећи. У неко доба додија јој, на
прстима се извуче, распрема себи постељу онамо у

43
кухињи, леже. Оштрим ухом до у ситницу пратим:
тежак је сан обузима, и, кад брже, заптивена плућа
удесе старачку свирку. Заспала је, сад опрезно!
Знам тачно где их сакри, мрак ми не смета,
пружена рука у помицању осећа их. Ту су! Дрхтави
додир, па нежно узимање: по шаци положене од врха
прстију до зглоба допиру! Ни за шта, ни под које
морање, макар ме живота коштало, не раставити се
од њих!
Гле, мало ми то, силовито пожуда надолази у
мени. Јасно знам шта ми ваља чинити: У мачијем
скоку над бабом сам. Тајно се у недрима држи, и
промигољена испод покривача рука опет примичући
се осећа. Па не од страха да се не пробуди, него
грозећи се додирнути јој смежурано тело, оштрим
ножићем, као на вашару, прореже бабину реклу и
кошуљу да сами у шаку падну кључићи, и готово!
Сазнаћу што ми се неисказано слути, макар ме
од живота откинуло. У жишку још је уља, па се
ковчези страхобно црне. Тако рудар пред стеном
устрепти осетив жицу. У горњи слева увучем кључић,
још окренути, па отварање. Али рука ми се помела
или рђа доврши забрављење. Упорно запињем све
јаче, да ми од крви лепљиво буде за кључић. Бабин
петао пресече ноћ, жижак већ догори, угине видело,
загусти мрак. Задњи је тренутак: из последње жилице
прибрав се, збиља ли или варљиво, кврцне и окрене
се кључић. Ја да дигнем капак, али ни померити га,
као недижим терет да је одозго наваљен. Боже,
малаксавају ми руке! Силом је тајне забрављено!
Живом се отворити не да! Стравични зној облије ме,
теменом проломим прозор.

44
 Бежим, оно се дани.
Гле, у руци ми папучице. Загледам се у вез:
Заиста три су листића и цвет! Од њих је те свитање
тако плавим и зеленим објављује се и мирише! Смем
ли пољубац ставити ту?
Кристално је јутро, благогласно се отварају
цветови: То у одјек на висинама изушћеног имена.
Смем ли га поменути? И магновено, у отпоздрав,
вине се моја мисао: Ближи се час, мимоишли да се
дозову и раздреши страдања чвор, и тајне!
И не скидајући очију с веза, ближим га уснама и
одмичем. Смем ли пољубац ставити ту?
На дому сетив се непрстеноване, буде ми
магловита у памети, као пре годинама да је видех, и
слегнем раменима. Неко чукне на врата. Отворим.
Боже, она је! Без прекора, кротко ме гледа. Тако
јагње у оног што ће га заклати. Окрећем главу, туга
ме такву је гледати. Прети ми прстом ђаволасто, с
ужасом погађам њену мисао: Знам, зле трагове да
затуриш, донео си ми дар, везени дар за невесту.
Хоћу из свег срца, драги! Де, не оклевај, покажи! Или
не, за већу радост сама ћу га наћи! И несташно се да
у тражење. Немоћноме задржати је, смркава ми се и
мути. И само, као оно муња кад тамнину просече,
јасно знам: Безазлено се умешала, пропашће
несрећница! И мада с видока вешто склоњене,
нађетих, и поцикује, и љуби по њима, и назув их игра
у ковитлац.
Што даље настаде, једва се речју да ухватити.
Неки празан полусан, кад се ретко шта и то нејасно
деси. Нешто ме глупо запиткиваху, а ја им
отпљувавах у лице. А што лежим, значи болестан сам

45
иако ме ништа не боли. Главно је да се нетремице
гледа у мрљу на таваници. За сигурност питам их: „Је
ли правилно овако?“ – „Сасвим, као под конац!“
Али као отвори неко прозор да мирис уђе споља.
Дакле што је напољу, заборави се. Ипак овако није
правилно, јер три листића и цвет у својој су соби, а ја
у туђој! То не може, то није правилно! Нешто се мора
довести у ред. Мало-помало, надовезујући покидане
конце, заплачем се. Сви се обрадују: „Врло добро“,
веле, „што плачеш!“ – „Како је да је, то ваша брига
није! Него склон’те ми се с очију, јер блентави сте
као неслано јело!“ – „Одлично!“ заграје они, па се
окупе у веће и реше да више нисам болестан, и
збогом.
Сад записујући знам: Оно где сам лежао луда је
кућа. Јер сви зазиру од мене, па и најближи знанци
нерадо су са мном, и на моје питање за Бога неће да
одговоре, бајаги не знају. То ми је довољно. И кога
год упитам: „Где се то дела моја вереница?“ одговори
ми: „Отпутовала.“ Знам ја где је она отпутовала. И
пођем тражити: После тумарања збиља нађем на
гробу крст с њеним именом. Дакле ту је, а ту су
сигурно и папучице, јер јој дивно пристајаху за ногу.
Врло добро, све је у реду, још нешто, па мир.
Отпешачим тамо, и збиља место куће згариште.
Кажу ми: „Све због непажње, ево овако: На огњишту
је морало бити ватре, а ту близу кудеља за пређу и
баба задремала; и онда скочи варница у кудељу и
готова несрећа! Дакле, све због непажње!“ Ја се
насмејем. Они виде нису чиста посла, па се извуку
један по један, и сам останем на згаришту.

46
 Ово завршујући више немам шта чинити овде
доле, и дуго ми је, и једина ми забава тражити реч,
моћну да призове смрт, јер жури ми се, а она не
долази.

47
 РЕЧ О ЖИВОТУ ОЦА ТОДОРА ОВОГ
И ОНОГ СВЕТА

За казивање о овоземаљском животу оца Тодора

стојим добар ја, прогоњени због истинољубља; док за
оно друго, почев од очева издахнућа па надаље, не
јамчим, јер записах по чувењу, А саопшти ми човек
Марко, звани Смрт, коме је двапут воштаница
паљена више главе, па ју, повратив се, рођеним
устима тулио. (За трећи пут уверавају, неће је
утулити, али се ја у то не мешам.) Исти Марко први
пут умре кад и отац Тодор, и тврди да га је пратио до
самог улаза у Рај, да види шта ће да буде (знајући за
себе да му није тамо место, нити се утрпавајући), па
њега, Марка, нешто повукло натраг, а отац остао.
Коме није до веровања, нека не верује, а ја ћу и то
записати.
Покојника, мимо заповести нашег Спаса, никад
не вољах, иако за живота би, а по смрти остаде
омиљен у целој парохији. Па и сад, записујући,
мрзим га, кад од њега овде доле ничега нема осим
спомена и нешто трулежи у земљи. Ово признадох
ради истине и поштења.
Бејасмо сабраћа у Господу и у служби коју му
чињасмо. Он изданак лозе одвајкада уврежене у Рају,

48
хаџија, мученика, главосека; ја грешни плод
мајстора ковача на друму. Пред људима и тако не
могадосмо бити једнаки. Али што и сад све крштено
утврдо зна да бивши ми сабрат горе седи блажен у
крилу своје лозе, а ја с плавим појасем и таман у
образу да ћу се у веке векова прљити над вигњем
нечастивог? Нека ми се урачуна у грех, али
опростити не могу; – човек сам!
Хоћу сад себи за олакшање да испишем како мој
сабрат поживе на овом и како му се то уреза на оном
свету, из чега ће се опет видети да се тамо горе у
маху раздеси што се овамо доле годинама
удешавало.
Беше овај мој сабрат виђен у телу и лику,
заводљив погледом и милозвучан речју. Да човек
застане и у чуду се запита: Како то? Зар толики
образи да су увели, толика леђа гурава, и уста
шорава, и ноге бангаве, да само један буде такав? И
хоће ли невољни животом, видећи га, омекшати у
јаду свог тела? И зашто да се баш милота пути, међу
толиким одабрана, непојамном завојицом потекав
улево, посуврати у разроки порок и кривудави грех?
Мозгајући, назрех у себи ово тамно мишљење: Ваљда
му и преци такви у крви беху, али силину навратише
некако светости, те један без јаука могаде да лежи на
безбожничком жару, један да кроз осмех приклони
главу агарјанској ђорди, један да босоног отпешачи
Спасовој Страни.
А он, изданак њин? Чујте каква му младост, па
старост, и на концу вишњи пријем какав му беше.
Ко је висинама чезнутљив, тај зна свету милину
службе: Је л’да, отворе се душе, па воском и

49
тамјаном и песмом Господу миришу? А он, овакав,
да се ту смео наћи! И сад, сетив се, хладно ми је и
језиво: Глас му се не пење с миром навише да се
изгуби, већ извије се у чикању, протитра се горе и
заголица шаром, па слатко малаксао падне наниже
да се кришом увуче у слаба женска срца. Па одежда
на њему (а свако зна нашто је она) ломи се и
пресијава немирно, да жедне очи силно умотре под
њом увијање пути. А влажним погледом обујмљује
коварне кћери Еве, и благословном руком их милује
кроз освећени ваздух. Коме је таква служба, Господу
или Нечастивом?
Ето зато женска кост одношаше из храма немир
у души и крви, да низашта се засмеје или заплаче. И
зато мој сабрат долажаше јој на сан, те и оне чедне и
оне с нечистом крвљу, нехотице га поређиваху са
мужевима знојавим и каљавим. И зато у парохији
проради мотка и ослободише се беси. Нека се потање
исприча.
Пакошћу онога одоздо или вишњим наумом,
прекиде се простоумни живот венчане му жене. Да
ли да се отклони брана греху, или да се чистота даље
не скрнави, остаје недокучно. Тек она заноћи здрава,
а у свануће супруг је крај себе осети укочену. Рекоше
и утврдише: пала јој мука на срце. Да не бих забасао
у нагађање, казујем само толико, и још ово: Пратећи
свог мртваца на укоп, мој сабрат учини ми се већма
уцвељен но што се човеку може. Зна се то, жалости
истече колико је се на срцу накупи; а све преко тога
измотавање је и лаж. Мој сабрат некако преко мере
лелекаше, те људи у недоумици гледаху преда се, док
жене слатко плакаху, а најслађе Јованова Миљана.

50
 Иста Миљана с благодозволом Јована мужа
(човека млакоње) пресели се под кров ожалошћену
Тодору, да му се нађе. Али жалост овога велика се
појави, а Миљана мала и да је завара, а некмоли је
искорени. Мој сабрат онда досели још једну, некакву
Макрену, али на муку себи: првог дана нађоше око
чега да се покикају и лице изгребу друга други. Он их
сирома растави и каза им овако: „Нека ве, сестре, не
гребите красних лица наочиглед мени жалосном.
Што не може, не може! Али с ово подарене ми
памети знам како ћу: ти, Миљана, доста си, а ти,
Макрена, остани да је смениш!“ –Тако се поравнаше.
Али се још многе и многе јавише да му се нађу. А
он свакој напосе каза овако: „Нека те, сестро, где си,
а ја те ни овако заборавити нећу!“
И ваистину, ниједну не заборави, већ а стегне
мрак, он косу на кику, џубе за појас, па га нема. Да
се све мушко из парохије сакупило у ланац и да је на
сваком фењер место главе био, па да крене, не би га
нашло. Како се крио, то је његово знање, а моје није
да о томе лупам главу. Међутим ово ипак случајно
докучих. О уштапу, једном, домами се до плота
Поњавића. Он да се ухвати за врљике, а други већ
прескочио, па се погледаше на месечини: Овамо он,
Тодор, онамо Крезо Јаловичар (то ће рећи, неком он
диже јаловицу из тора, а тај неко њему изби зубе, све
налепо, без суда). Деси се, те имађаху сваки своја
посла код исте куће. Јадни Крезо, друге му не беше,
постиди се пред парохом: „Прости ме, оче, тако се
задесило!“ –“Да си прост, заблудели сине, па пођи с
Богом и за послом!“ – „И теби, оче!“ Те се
мимоиђоше с Богом два ноћника. (Ово ми се Крезо

51
исповеди, мислећи да ће умрети после неког
премлаћења.)
Чињаше се блуд парохијом и као сам од себе, без
чиниоца. Где се год задеси нешто младе жене, окрви
се и удари укосо! Једна заковрчила зулуфе, и све
бојећи се нису јој како ваља, искриви врат у огледању
где стигне, – сва јој памет оде на зулуфе. Једна се
продобрила (за злу је знађаху), и неке јаде
пропевала, као кокош кад закукурече неком пред
главу, па муж нити је пристао да се радује, ни да
стрепи. Једна забрљавила (спретна младица иначе),
мужевљеве опанке метлом помела у сметлиште, па
се чуди колико је ђубре. Једна сасвим дигла барјак,
развитлала се и проскитала, па се не зна кад трепће
кад намигује. Да набрајам даље нећу, а чега све ту не
беше што оста у забораву. По домовима замути се, и
наседе крв у очима мужева и очева, те им силно
батина проради у руци; па снови немирни им беху,
јер их дављаше мрак у незнању шта даље да чине, и
јер се зло злим још више распириваше.
Али што се тамно наслути чулом или мишљу или
сном, то се већ не видимо заметнуло и расте у
остварењу, да се на концу опипљиво покаже.
У ивањску зору нађе се на плоту кнеза Алемпија
комад црне чохе, а одмах преко потока, у доселе
неокаљаном дому Затежића, роди се од девојке дете,
ни мушко ни женско, чутурасто главом и маљаво и
четвороного, прости ме, Боже, један гад и поган, да
човек пљуне и побегне. Али не могаде опстати, и чим
га дохвати небесно видело, липса чудо. А млада
породиља (дивна смерношћу иначе) удави се бичем
рођене косе.

52
 Страва укочи душе и нико никога не смеде у очи
погледати за дан и ноћ. А друго јутро сами се
окупише осрамоћени и ћутећи чекаху да се у коме
ослободи реч. И онда Алемпије (што му се нашао
комад чохе) каза ово: „Браћо, овако се више не може!
Ево трећи дочекасмо Ивањдан, све у трпљењу да нам
смирење однекуд дође, а оно срамота све већа каља
нам образ, да грдни останемо до краја памћења. Ако
је од Бога, много је, и велики неки дуг отплаћујемо;
ако је од онога слева (а по знамењу што нам се јуче
обелодани, сигуран сам, с те стране је потекло),
зажмуримо и удримо слошки – а сви знамо по коме
– па макар у огњу сагорели! Бар ћемо пред људима
чисти остати! Је ли тако, браћо?“ – „Јесте и хоћемо!“
рече скуп.
Тога дана ја, службеник суседне парохије, ту се
затекох у гостима, и за дивно чудо, јер погледам куда
треба и видим: Невољна чета дигла се некуда,
сподбила свакојаке алатљике и оруђа, и не
шеврдајући тамо-амо, зна куда ће, па хвата пречице.
– Добога, то они хоће њега, миросаног, да их гњев
одозго ошине! Па за њима у трк, да спречим. Они на
вратнице, а ја без душе стани им на пут, па их саветуј
и моли: „Не’те, људи, кумим вас и братимим,
свештену крв да пролијете, душе до деветог колена
да погубите!“ А један црнобрк и оштроок цикне на
мене: „Одби де, црна фајто, док и тебе није
докачило!“ Ја се прекрстим и склоним на миру. Они
један за другим у двориште, па се сврстај у полукруг
око врата. Али, чуда, ниједан да се усуди започети,
већ чекаху јад их знао шта. Сад чујте шта ће да буде
(ја сам, који видех, не смем даље казивати од овога);
Мој сабрат, светао и насмејан радошћу, указа се на

53
вратима (нити се зачу шум, да се отворише), и
прозбори им, чини ми се не отворив уста, и каквим
гласом! Тако листала гора мирисно шумори путнику
кад га у предвечерје хвата сан: „Опремили се мени,
добри посленици, да стотину руку одмени две, данас
о светлом дану! А ја вам велим, јер душевнијег дара
за вас немам, спустите алатљике и разиђите се за
радошћу своје душе, данас о светлом дану!“ И гле,
они послушно прислонише алатљике и оруђа, па му,
као на причешћу благи, прилажаху руци, и нигде
двојица но свако за се, разиђоше се тихо. Тако је
било. А ја, у страху и миљу прострех се по земљи, и
плаках, и мољах се.
После парохијом оде шапат: Не даде се свештена
крв пролити, јер кад је требало дићи руку, сама
оруђа поиспадаше, озго се проли светлост, а у
средини он. Тодор, милогласну отпоја службу.
Помогоше му те се посвети! И сви вероваху, па и ја
сам, презиратељ Тодора, узвикнух за невољу „Амин!“
јер ме чудан страх обузимаше при помисли да кажем
није.
Како било, тек парохија удари на другу страну,
те паметне главе овако упредаху: добро је који пут
као језгра у ораху: увије се тврдом љуском зла, па се
хоће невоље и поломљених зуба да се обелодани.
А кога би баш сасвим оштетило, задовољаваше се
да процеди оно о ујчевини Бога, и на томе да остане.
Због истог умало да настрадам од рођеног кума.
Нађох му се у кући на части међу одабраним људима
из места, па разговор се заустави на репатој звезди,
да ће због ње ударити помор у стоку или кулук у
народ, и онда богзна каквим завојицама наиђосмо на

54
њиховог пароха, и је ли се посветио. Мене засврбе
језик, те им ово казах: „О томе боље да сте ћутали,
бар ћете пола срамоте сакрити! Најпре с моткама
дигосте се на свештеника да га премлатите, као да је
побеснела животиња, а сад наједном правите га
светитељем!
Не ваља ни улево ни удесно прегонити преко
границе памети!“ – „Ти ако си поп, ено ти твоје
парохије, па попуј, а у нашу незван се не мешај!“ –
„Ја вам као човек говорим, има закон, па се срочи
молбеница, па се каже: у нас је такав и такав парох,
да се посветио, то јесте, али смо и тога сити, па
молимо понизно...“ – „Понизио се тамо ти, па никад
на ноге не стао!“ нека баба зававољи из буџака; а сам
домаћин, душеван али поган на језику: „ Ако ти је“,
вели, „у мојој кући тесно, пожали се, да ти места
учинимо; ако ти је вино опоро, а месо мршаво, да се
за боље постарамо; кум си и гост па ти се може да
закераваш; али за оно твоје говорење ни рођеноме
нема проштења!“ Видим, сева очима и подрхтава
гласом, па окрећем на шалу, а све мислим: Ђаво да
носи и вас и вашега светитеља! Ако ја још који пут
узбаратам око њега, не био човек при свести, но
будала ко и сами што сте! На томе се сврши, али
кумство олабави, а кроз њихово село већином
пролажах ноћу, и радије у друштву него сам.
То сам имао казати о младости мога сабрата.
Више немам, јер не знам из прве руке и јасно, а то
стога што изгубих додир са својим суседима. И тек
пошто се многе године откидоше од живота, по
нашој завади попаде заборав, те им опет одлажах, и
знам коју рећи о старости њиховог пароха. Она се

55
код њега појави тек уочи шесете и би врло кратка,
као кад би се сунце са врха поднева нагло скотрљало
западу. То ме опет наведе на размишљање које ћу
овде узгред поменути, и које не мора важити за мог
сабрата:
Како то да је међа старости и младости неком
ближа рођењу, а неком смрти? И зашто у неком дуго
бесни крв? Зар није, ко дубоко продре кореном, томе
тамни сокови одоздо силније навиру буном у тело, и
не заметну ли се у плод, тешка зла из њих потеку. Тај
задуго не сасуши се. У томе страхобне воде битке они
одоздо с онима одозго, и ретко с победом, јер храст
колико је гранама у светлом ваздуху, толико је
кореном у тамној земљи. Али је мало таквих. Иначе
непрегледно многим плитко је продро корен, слаба
им искушења, кржљав им плод, млак им грех,
млитава добродетељ. Ти убрзо пресахну и старост их
борама обележи.
Да видимо сад чиме се у краткој старости показа
мој сабрат Тодор.
Ничим, верујте, браћо, осим дебљином тела, те
да не беше кљусади, хоћаху га, при нужди, на рукама
преносити. И две још невољице ремећаху га: једна,
липсаваху кљусад под њим (лепо им се савије
ртењача, па што живинчету незгодније, то оном на
њему згодније; и напослетку, стровали се где било
заједно са парохом, те овом доведу друго, а оно
оставе, осим коже); друга, жене му се не држаху:
буду најпре млечно насмејане и широке у боковима,
па их одједном пресече нешто преко средине; у
стомаку осете као ђуле; оно им се полако пење, и

56
вену; а кад им до у подгрлац стигне, оне угасе. Само
то.
Иначе Тодор мирно докрајаваше свети живот у
кућици на четири воде, без друге удобности до лети
топлине, а зими хладовине. Са сваке воде по прозор;
са сваког прозора кроз уврстане шљиве модраху се
виногради. Мој сабрат гајио је под старост само
шљиву и лозу.
О шљиви мудро ћуташе, али о лози вазда блага
реч тецијаше му са усана: „Глете, браћо, биљку свету
и сотворену на увесељење чистих срдаца. Свака твар
вам је за корист или штету; лоза рађа да весели срце
човека, паћеника на земљи. То је крв божја, болан
браћо!“ И крупна суза скотрљала би му се из левог
ока. (Десног немађаше: ископа му га вештица, кад се
у неко доба враћао с газдинске свадбе на Путку.)
О Путку морам коју више казати, јер огодини под
парохом, и јер му друкше би писано но осталој
кљусади. Купљено на вашару из циганске руке са
сумњивим написменом и црно пред влашћу, показа
се после кише бело од Бога. Иначе милокрвно, и без
ћуди да уједе или ритне. Памет му досезаше до
знања кога носи, те што теже, оно слађе трпљаше. А
на поздрав парохијана отклимаваше и оно главом у
отпоздрав. „Као на рукама носи ме Путко мој, браћо
моја! Истину рећи, ја с њиме оваким не идем пешице
до у цркву и у кућу, што кажу, браћо моја!“
Правде ради, нека се и ово зна о кљусету: По
свештеном послу, ако би се у пароху угасило видело,
било чтењем, било разгаљењем, те би се узда
испустила, оно само знађаше којим пречицама да га
пронесе, ради бржег приспења и скоријег стоварења.

57
 „Да нас не заборавиш, оче, о вишњој невољи“,
говораху му бајаги као у шали пресахли вршњаци и
бабе крезубаче. „Ти си, што кажу, свети кореновић,
пати је дано! А ми ојађени, без корени кô и стока,
шта би без тебе таког!“ – „И ‘оћу, браћо моја, кад ми
је можно! И благо вама кад ме оваког имате!“ Они би
се на то као деца зарадовали, и не могући лудовати,
плакаху и сузама мућаху ракију.
Живот је чудно заснован: пред смрћу се и плаче,
и шали, и стрепи, али нико до у корен не појми да ће
и њему заиста доћи. Свако се тамно нада, мимоићи
ће њега, јер му без тога не би било живљења.
Напослетку и моме сабрату дође. Уочи њеног
доласка баба Разуменка усни сан: Света Петка и
Недеља одведоше га уз Козји крш. Као њих две
напред и светле му воштаницама, а он за њима,
прекрстио руке и жмури.
Сан се испуни: умре на два сата иза ручаног доба.
Нешто га уштину за срце, и он се опружи модар, те
ни драма од њега не поједе болест, већ онакав каквог
га парохија однегова, оде на истину. С њиме се из
грешне земље искорени лоза главосека, мученика и
хаџија. Опојасмо га, ја, казивач овога, и друга три
сабрата, и укопасмо га.
____________
Ово сад казује Марко Смрт:
Није истина да га света Петка и Недеља
одведоше, него као сваки што је и што ће, сам самцит
себи тражаше пута песковитом узбрдицом, да се ноге
суљаху назад и кроз ваздух запаран. И не могаде му
се љуцки, већ четвороношке допуза врху.

58
 И рећи ћу ти, оче, да знаш и разумеш. Ако си под
ведрим небом гледао у вир бистре воде, како риба
шета и травка расте, и пребива доле тма божјег
створа, тако ја њега прозрех, – и у њему што се затече
и што се тек заметну, видно ми намах би. И он мене
тако сазнаде. Али се не смедосмо удружити од неке
тугаљивости.
И онда пуче равница зелена травом, нити нога по
њој утаба путање, да те милота обузимаше
погледати, а туга загазити. И поветарци тецијаху
туда мирисно. Па, мили оче, наблизу и надалеко
голуби крила размахиваху зраком, дивотна лепотом,
моћна величином, небројена множином, да ти душа
зажубори радошћу и срце силно запева. А ми ничице
попадали, невино плакасмо до олакшања.
Онда слабачки пођи ми насумице, ношени и
повијани замасима крила. У Тодору заталаса се
помисао и у реч отелотворити се хтеде, али јој се не
даде (закраћена је земаљскима тамо). Рад беше
запитати за пут у рајске долине. А један крилати на
то, блиставо заокружив ружична уста шакама,
затруби силно: „Куда те занесе, створе, тамо ти је
пут!“ – Кад врага. Тодора занесе улево. (Тако ми оба
живота, мене не занесе.) Јеси ли гледао, оче, кад
матица домами човека, па га понесе немоћног ни да
се отме, ни да запомаже. Ето тако, парох наш јадни,
би повучен без помоћи улево. И добро сад чуј што ћу
рећи: Онда ја, да ли научен киме, да ли сам, срочих
у ћутању овако: „Немојте, силовити, нашег пароха!
Ако зла од њега и би, оно се избриса његовом
милотом, и нико не памти осим вас строгих, те
молитве њих ојађених, узвучете ли га тако, сручиће

59
им се на главу ни кривим ни дужним!“ И гле, на то
моје, оно слева попусти и смирише се ветри.
Жалост ме обузе, а њега изможденост и горчина,
као после тролетнице. Ето, мислим, доле сад
молепствија се чине њему покојнику, а он ето шта
тежи на овдашњем кантару! „Еј, вишња сило, ако је у
мени ма и драма небесног, дајем нека се намери
њему, само да се не нађе постидан пред тобом!“ И то,
и само то понављах, а у пароху разведраваше се.
Да ти поменем, оче, да се тамо не иде
корачајући, него, ако си снио, пловећи пô копља над
земљом, да ли брзо или споро, не умем ти објаснити,
јер све иста травица се отискиваше испод нас. Тако
пловећи сагледасмо, сунце се неко рађа моћно, и
зраке му се преливаху бојом љубичице. „Благо
томе“, кликнух, „ко под њим векује!“ А нада мном
зазвечаше као сребрни прапорци и разабрах ово:
„Није сунце но врата, блажени, да се кроз њих
прође!“ – „О, милосна сило, зар је за мене онака
лепост! Зар ја смем и умем овакав!“ А јадни мој
парох руком заклањаше очи (неугодно му би
гледати), и да му је просто, јер у мрзовољи заче ово:
„И то су ми нека врата! Сунце кô и свако сунце! Не
може се честито ни погледати!“ – „А мене милотом
залива и крепошћу прожима!“ – „ А шта ти знаш,
гејаче!“ Па бојећи се захватиће га опет оно слева,
узрујано понављах: „Прости га, милосна сило, јер у
мрзовољи заче!“
И ово да утубиш, оче: мало се земаљских ту виде.
Тек овде-онде понеки, пловећи сунцу, одудараше
тамнином и сићушношћу у оном виделу и простору.

60
 Примицасмо се, и зрака све моћније деловаше,
да ни кутић изнутра не оста у нама таман. Сигурно
си гледао муљевиту воду кад се разбистрава у суду.
Ето тако све прозирнији бивасмо. Што би мутнога
паде на дно и отелови се непојавно у шта, тек
разговетно се из тога читаше како се живело; а горе
у чистоти разли се оно тренутака, кад без жеље и
мисли у теби нешто светло се дешаваше. Ето тако,
мили оче, да се пред самим собом и згрозиш и
задивиш.
И онда, допловив, спустисмо се као перца кад
ваздух мирује. Истина је, оче, има небесни кључар, и
морам се изразити није на око човек. Знаш убогог
при улазу у цркву, – ето такав је. Увођаше двоје луде
деце и суклату неку два лакта вишљу од њега. И
зачудо, драго ми беше гледати га таква. А мој парох:
„То није у смислу да он такав буде!“
Па се врати смерни, и очи, доселе оборене,
подиже; а нас обузе стид за какав се не зна доле.
„Шта ћеш ти, створе, у овој долини?“ – „Ја по
слободи, то јест по праву... моји преци главосеци...
гледните у књигу, апостоле!“ – „Писмени нисмо да
књигу имамо, па опет све знамо!“ (И овде мисли без
речи прелетаху с обе стране као стрелице.) На то се
и ја умешај: „Немој га, честити, то је наш парох,
вољасмо га и мољасмо га ми доле!“ Кључар ме благо
погледа, заклимав главом, и видех жао му нечега
безмерно. Приспеше тада баба и мачка, те обе
помиловав, уведе благи, а ми остани у чекању.
Да видиш, оче, шта ће сад бити, и ако могаднеш
веровати, благо теби, то ти велим ја, небесни путник:
Нешто се нагло примицаше, не иксан, већ неко

61
четвороножно и репато, али од силне брзине не
могаде се оценити које. Док трипут откуца срце, оно
се нађе код нас, и радосно зафркта у нос моме
пароху: Путко! Ево како је текло: Тодор умре у
суботу, Путко липса у недељу, од жалости за
парохом и бриге да ли ће моћи отпешачити на небо,
липса и пожури. Беше сама кожа и кост, а грбина као
гудало.
„Ти овде, раго, да ме срамотиш!“ и стеже песницу
да га бубне, али се спута у злој намери. А кљусе
покуњено се одстрани и невољно чупкаше кадифли
травицу што расте око рајског зида. И оче, за ово ни
у сну се не зна: смерни се врати, те именом позва
кљусе. Оно му приђе умиљато, а он болећивом руком
га миловаше по кривој грбини. Али гле, кад требаше
ући, сети се оно пароха да остаде, те климајући
главом жалосно га позиваше. Но видев га да стоји
немоћан коракнути, оте се испод руке светог
водитеља и врати пароху.
Боже, шта видех тада: милосни, потресен тиме
што се зби, потамне у образу и проплака светлим
сузама! А мене нешто повуче натраг силно, да ли по
заслузи или казни, или да не бих до краја видео
небесну невољу, и да остане тајна?
Тако се опет оденух земаљском кором. Ето, оче,
то ти имадох саопштити. И напослетку молим те, јер
неписмен сам, забележи ово, да се боље запамти
међу људима.

62
 ПРИЧА О НЕДОЗВАНОЈ ГОСПОЂИ
И ГЛАДНОМ ПУТНИКУ

Казивања о њој не слагаху се, но ипак имађаху

сва исту потку нечега на загробни задах.
Зломисленици радо шапутаху о тицоглавом мужу,
коме је нешто шуштало у гласу. Тај муж, тврђаху,
зачеди јој тицоглаву децу, у којој она не виде ни
трунке себе. И будући виловита, јутром им даваше
напитак од лиандрова листа, тобож да се попуне, те
тако јачи за слабијим сви помреше. А црнином, коју
једнако носи, не жали њих, но злослути другима; јер
зашто би иначе туђа деца од њена погледа добијала
тролетницу, а тице обилазиле њен врт?
А оно мало душевна света у парохији друкше
сноваше причу: тицоглави накот помро је сам од
себе, каоноти све противно промисли, која рад неке
сврхе навлаш погреши. А она, будући женска страна,
усредоточи сву неутрошену љубав на безазлене
плодове свога врта; јер зашто би се иначе
заборављала и сатима смешила на још неразвијене
пупољке, и миловала заруделе јабуке, и бледела на
пегу трулежи.
Живљаше сама у пространом врту: бејаше около
зид сав у маховини и лишају; унутра дрвета израсла

63
где се коме хтело: граната јабука, и крошњави орах,
и кривогрба крушка и цигласта шљива руменка. То
горе. А доле злобаба мушмула, и чесна госпа дуња, и
танковијаста лоза, и црнооки трн прибијен у ћошку
пркосан. У средини беше кућа зелена и невидљива;
да ли вољом господарице или времена, ко да зна? Јер
и ова бејаше зелена, па и сами пролазници улицом
поред зида, ретки и узнемирени, бејаху зелени.
Клонио се свет. Понеко лакомо дете само
прижељкиваше поиздаље госпођино воће дању, а
ноћу јеђаше га у сну. Па и оно, како увераваху
угљеваре, будући прострељено виловитим погледом,
пробљуваваше јед и сушаше се у тролетници. Али ми
о томе нећемо да знамо. Сигурно је само ово:
Госпођа је више волела свој врт но сву децу окоћену
у границама општинског атара.
Ко би је хтео сагледати, тај морађаше добро
отворити очи да је разазна међу стаблима
непомичну, у црној одећи с крупним наборима до
земље. То док би силина струјала стаблима и грањем,
па избијала на зелен лист, и заобљавала плод, и
ликовала у шарама. А јесен кад би је додирнула
мртвим листом, она би у знак предосећања и сама
пожутела у лицу. Плодови кобно би тупкали о земљу
сви до последњег, а по улицама тецијаше нешто на
загробни задах. То је умирало госпођино воће.
Варошки носеви подрхтаваху похотом на то. Она
сама камењаше се пред жутом смрћу плодова, и
једном истом црнином жаљаше и оне што нестајаху
и оне што ће их ново пролеће заметнути.
Тако је текло, али не до конца, јер ко се узвиси
или снизи или ко застрани, томе не тече непрекидно

64
до конца, већ га нешто снађе, па то паметњаци
премере и обележе, и назову наградом или казном.
А ми рекли би, ту нема двојења, јер коме доживљај
дошане поруку, ма ко да је тај, она му и слатко и
језиво пада на срце.
А чујте шта се збило:
Небо тога дана капаше неким немиром, врхови
дрвета њијаху се а ветра не бејаше, и срце госпођино
зебљаше. Иначе све бејаше у реду. Само што капија,
годинама замандаљена и забрављена, би тога дана
одшкринута. Мало. Колико да се измршавели човек
провуче, и ништа више.
Да завара зебњу, госпођа бискаше уковрчени
јабуков лист од зелених вашица. Бискаше цело
поподне. А кроз одшкринуту капију увуче се
измршавели човек: глава, труп и удови; споља
дроњци; изнутра глад и неколико њоме искиданих и
ускомешалих мисли. Све у свему обичан
прегладнели човек.
Видев га, она опусти дуге руке низ тело и заљуља
се као кад ветар истављује подривено стабло.
Ниједна реч најпре не би казана. Њена уста
годинама беху забрављена, а сада још више вилица
уз вилицу осташе приљубљене. А њему грч глади и
страх везиваху језик.
Па шта?
Они беху предалеко једно од другог да се
ћутањем могаху споразумети.
Човек се напослетку напреже и каза:
– Госпо, не бој ме се, обичан сам гладан човек.
Ако ти се видим крадљивцем или злочинцем, глад ме
чини таквим. Згрчени желудац ремети ме. Зајазим

65
ли га, опет ћу бити безопасан створ и питомо
корачати друмовима од града до града. Мени у муци
казано је, скрени с друма и наићи ћеш где се гаји врт
племенита воћа. Забрављена врата отвориће ти се. Ја
дођох, госпо, а торбе ми ево на леђима.
Она, држећи се за стабло да не падне, очајно
махаше другом руком и одбијаше га.
– Незван ти дођох, а гониш ме. Али нека те. Нећу
ни гостопримство ни милостињу од тебе, а што
заслужим узећу сам.
Па се маши метле и зашушта њоме по сувом
лишћу, мислећи овако: „За цигло једну јабуку
побрисаћу јој цео врт, а награду ћу узети стопут
мању од заслуге. То нека ми је освета.“
Беше то време дозревања и опадања и жуте туге.
Мртво лишће мироваше међу травкама. И
најслабији крет ветра шале би га дигао и њиме
заигравао небом, а под метлом прегладнелог
имађаше оно тежину златних пахуља прионулих за
земљу. Али глад и освета гоњаху, и немоћна метла
чешљаше травом, и би благогласан шум као кад се
зарадован ваздух шали пропланком. Па трајаше и
трајаше шум, а госпођа успавана њиме почину уза
стабло, те од једног чињаху се два прирасла
близанца.
А кад се прену, бејаше све мирно, и лишће међу
травкама недирнуто. Она потражи очима Њега и не
нађе га.
– Што да оде тако?
И да завара зебњу, пође даље бискати зелене
вашице са јабукова листа, али је нога занесе другој
страни, где у влажном полумраку дотруљаваху опале

66
ране крушке медњаци. Што тамо? Она увек
одстрањаваше поглед од тог места труљења, а сад је
нешто мамљаше тамо, голицаво и ужасно. Заклонив
очи лактом, она се примицаше месту, опирући се
мишљу: Ништа нећу да видим, ништа да дознам! Али
кад јој стопало нагази на гњилеж и трулеж, сама јој
рука спаде с очију, те виде и дозна:
Са гнусно жутог лица цеђаше се смрт, а руке
жилаво стезаху метлу.
Што се затим дана истог зби мање је важно:
После годинама времена уђоше у врт госпође људи
учењаци и паметњаци да развиде и обележе. А ево
шта им би саопштено од мртвих твари и немих
дрвета, јер госпођа ћуташе: Човек је преминуо сам
од себе, тј. својом кривицом, будући прегладнео
изнад трајашности свога живог организма (иако је
година за причу добро понела!). А што га сулуда
госпођа не нахрани но му најпре даде метлу, то није
кривица већ грех. За грех се међутим одговара пред
највишим судом, пред божјим судом. Дакле ми овде
немамо никаква посла, и збогом! (За оно сулуда ми
ништа не тврдимо јер нисмо сигурни.)
Преминулу гладницу затрпаше где и друге
мртваце, с главом на запад, а ногама на исток.
А шта је после тога било?
Ништа, само ово:
Госпођа као да живљаше по старом; али кад
поподневно небо смагне, ослоњена о рапаво стабло
ране крушке медњака, дуго и необично махала би
обема рукама, као да призивље неког с ону страну
гора и вода. А капија упорно остајаше одшкринута.
Само то.

67
 ПРИЧА О НЕЗНАНЦУ
(Писана само за лаковерне)

У каменито Загорје залута однекуд гушобоља и,

од куће до куће, зареди давити децу. Нико се не
усуди стати јој на пут, а камоли доћи главе опакој.
Престрављени видели би јој само скут црне одоре
кад у сутон учини зло и кроз вотњак умакне. А кад јој
ни записи, ни катраном исписани крстови на
вратима не додијаше, онда све што је села у Загорју
предаде се у руке Богу и трпљаше. Јер је Загорје
забачено и непроходно, а Равничани тешко се
накане да им и на весеље дођу, а камоли на жалост и
муку.
Кад се зло обреди по свим кућама, а на неке и по
други пут наврати, дође им однекуд човек Незнанац.
Ко је, одакле је и од којих не смедоше га питати;
беше им некако зазорно од његова лица. Своје суседе
Равничане знали су, а нешто и далеке Преководце.
Али овај и збором и ношњом и понашањем друкши
беше. При том би благогласно као певајући
изговарао оно мало што им имаде рећи, и отворено
гледао и милосно као дете, па опет озбиљан остајао
да се пред њим сама рука машала капе.

68
 „Загорци, чуо сам“, вели, „за ваше зло, па дођох
да вам помогнем колико ми је дано.“ Чув му реч
лагодно се осете; а он, без даљег збора, сместа се даде
на посао.
Још с далека осетив га, болест би на друга врата
или који било отвор стрмоглавце излетала. Он јој
похвата све стазе и трагове по загорским брдима и не
даде јој скрасити се, опакој жени.
Но док се тако с њом носио Незнанац, на другој
страни плело се против њега: травари, врачари и
гатаре буњаху народ и кнеза.
„Ако је“, веле, „болест дошла, од Бога је за неко
наше сагрешење. Али нам вишњи одреди биље и
молитве да се у невољи спомогнемо. А што нам опет
болест све младо и зелено подави, има ту неке
промисли. У памет се, браћо! Јер ко је тај Незнанац?
И којом то силом, ван биљке и молитве, може му се
те додијава опакој? Кнеже и браћо, чујте и упамтите,
нису чиста посла, и није здесна но слева послан у
Загорје Незнанац!“
На то се грдно смути народ, а кнез и забрине, те
не разазнаваше шта је бело, а шта црно. Напослетку,
да преломи муку, кнез претегнув другој страни,
призва Незнанца и слатким речима наговараше га да
иде.
„Не слади, кнеже, провидим те као кладенац
бистре воде. Али нека, свак зна своје, и све ће се само
на крају казати. А ја ћу отићи кад ми буде време!“
Рече и одјури трагом за болешћу. А кнез
посрамљен и поцепан невољно се спусти на обронак
и до мрклог мрака бацаше камичке у понор.

69
 Те ноћи болест, видев да се не може с Незнанцем
изборити, ману се Загорја и пође Равничарима у
походе. Али се њих двоје случајем сретну на узаној
стази. Она се направи невидљивом, потури му ногу и
стрмоглави га и закикота страхобно, да два брата код
стада у трли заноћила помреше чувши јој смех. Али
се њему не прекиде живот. Од пада само десна му се
рука и нога сломи, те се у муци довуче до прве куће
и ту заболова ћутећи о свему.
Тако се болест очисти из Загорја. А Загорци у
олакшању са кнезом, гледаху своја посла, сама
оставише Незнанца да болује. Само покоја баба,
више за провод себи, долазила би му да га обиђе и
понуди.
Али гушобоља заситив се беле пуначке деце
Равничана, зажеле се њине, и опет крену Загорју.
Полако, полако па једног свечаника у сутон ушуња
се у кућу кнеза. Домаћи беху негде на части, мала
Јагода сама спаваше. Нигде је не вођаху умиљату јер
мирисаше на мартовско цвеће, а урокљиво око вреба
откуд му се не надаш.
Осети је Незнанац коварну где се пришуњала. Па
се дигне, штап и торбу потражи и крене кући мале
Јагоде. На небу се измењаше зорњача, па дан, па
вечерњача, а он још једнако иђаше. Боже, како је
споро ишао! А до куће мале Јагоде долетела би
трипут хитнута стрела. Тек у друго глуво доба стиже
и закуца на врата.
„Где је мала Јагода?“
„Јаој нама, мала Јагода спрема се на пут у земљу
анђела!“

70
 А на другој страни куће попрскаше окна, да се
жижак узнемири и сенке задрхташе по зидовима.
Онда се све утиша и би благо у кући мале Јагоде.
Незнанац се укипи крај детињег узглавља, дете се
у сну насмехну. И целу ноћ домаћи по закуцима
шћућорени гледаху у њему џиновског неког
стражара. А кад се објави зора, искрадаше се
Незнанац да га не примете. Али га приметише.
„Остани, Незнанче, сад видимо од којих си!“
Беше већ на вратима.
„Остани, Незнанче, добро се мора добрим
платити. Хоћеш на далек пут, а уморан си. Остани
код нас. Пуни нам торови оваца, млекари смока,
двориште живине. У бурадима стари нам вино, а
ново у кљуку превире. Ми ћемо те болна неговати, а
здрава гостити!“
Већ на вратнице излажаше.
„Незнанче, ако нам одеш тако без ичега, целог
века мориће нас нешто ноћу, мала ће Јагода плакати
за тобом у сну!“
Окрете се Незнанац и благим неким погледом
силовито их прожме, да ничице попадају. А кад се
прибраше, одмицао је већ Незнанац уз крш. Боже,
како је споро одмицао!
После су до речи дошли загорски мудраци.
Најпре измудроваше да спасилац њихове деце није
ни Равничанин ни Преководац, већ неки трећи с
неке треће стране; па онда, после дугог распредања
и упредања, да он није од оних што нису с десне
стране, а да су травари и врачаре баш од тог соја; и
напослетку, да се више немају бојати болештине, јер
ако се опет дошуња, и Незнанац ће долетети за њом,

71
ако је жив; а ако није, онда ће његова душа. Али кад
год би се реч о томе повела, радије говораху
шапатом.

72
ИЗ „ХРОНИКЕ МОЈЕ ВАРОШИ“

73
 ИСТИНА О ОПАКОМЕ

Ни семе семена ми не беше се још излучило кад

га оно погоди озго. Три дуга паса оцрњавала га све
горе; неми само не изустили, глухи не чули погрду;
а ја, самцит иза толиких, однекуд сумњам: на правди
Бога страдао је.
И дан-дању по камен и трн баце му пролазници
на гроб, те је читава хумка нарасла. И с поносом, као
најпрече, покажу странцу где му беше боравиште.
____________
Низ баштенски зид нешто се за пожара цедило,
рекао би, змије пиштећи одвијугале, па остао траг.
То нечист, кажу, горећи пусти као смолу од себе,
колико да се окраста ко пипне.
И кажу, векало ту ноћ одонуд из пожара,
запомагало, као, не четвороного и пернато, но
грешне у паклу душе да горе. И чувши трудне, све
одреда побацише; и накриви се крст на цркви; и
попуцаше иконе, Богомајчина она особито, с чедом
милооким на руци; и бог зна шта све још у тами тајне
и неказано.

74
 Под оном драчом и каменом ни кошчице зар од
њега више, а живи страхота, проносе је упорно,
казују. По камен ми буде свака о њему реч, и погоди
ме каоно њега некад. Душу бих дао, није га озго
погодило, на правди Бога страдао је.
____________
Дететом матери на крилу, од страха бих у
милину неку кад се окупе жене на клупи, а изгрева
месец, и стану се као неке грдине померати кровови,
и крошње страхобно нарасту.
Из утробе им полазило, надметаху се, као на
црном неком прелу, страхоту која ће гору о њему да
испреде, и она сама милогласно, моја мајка. Па сву
драгу ноћ, иза гласа им, и кад замукне све, векало
отуд, запомагало. А она, клатила се и клатила нада
мном смождена.
„Не дај ме, мамо!“
____________
То и ја, и који с млеком посисасмо све то, у крви
остало нам, за толико улево скренусмо животом. Јер
знам их, те без искушења којекуда срљаху; или за
маленкост дигоше на себе руку; или под навалом
неке изненада туге страћише улудо животе.
____________
Сад распитујем оно мало очевидаца, а и
виновника, посигурно. Вуку се још по животу, памте.
Троје их је. Док четврто, глуво већ, обневидело,
дотрајалости рођеној сужањ; туга је ту питати: као

75
чукнуо си на врата, и неотворима су, а неко траје
унутра.
Зазру од мене злурадо. И дан-дању, и оклепане
онако (са старцима не рачунам, лаки су и ван збиље,
на јелу још тешки) раде би у мени назрети ма и
жилицу онога о коме тако самилосно распитујем.
Сумња ме све већа, језа: њима је, не њему, годило
да дечјим срцима псе и мачке храни!
____________
Док за пас од њих млађа Ана, кадија надимком,
јер неумитна за правду, запитав је, прелети јој
лицем, каменим оним њеним, стрепња какву никад
не видех. А сутрадан ће ми тек:
„Било па не било“, каже. „ Не дира се у то, сине.
Тешко на срце падне, и ко изусти, и за кога се
изустило. Нема ту лека док је светом свет!“
____________
А ја, макар камењем и мене засуло; или за казну
никад деце немао; или огубала ми се, имаднем ли, –
нећу седети с миром док из оне драче први цвет не
проклија, и у сну ми се Опаки једном без убоја не
насмеши!
____________
А ево шта кажу:
Тај с ковчежићем злата (нико не завири, а
поуздано знађаху, злато је) и с мачком на рамену
(каква је то опет мачка што за човеком пристаје?)
дође откуд болештине дувају. И да му се учини
места, подави гушобоља Колу казанџији дечицу, за

76
три дана цигло, а он целог века око Бога мајао се,
сиромах. Онда, шенув мати (каменицама се све за
туђом потезала), продаде Коле будзашто кућу, и с
божјим именом тумарну негде у свет.
Тако се настани Опаки.
____________
Која му се исто вече за покућарку понуди
(послаше је, пијану стокућу, колико да завири) зло је
одмери, шину је као промаја у крста онај поглед, а
тобож благо одби:
„Где беда беди од потребе“, каже. „Сам ћу ја себи,
сестро; а теби ево да се нађе!“
Дукат јој, а не просила, место марјаша удели,
само да се затури траг. Стегне Реџа од неке пометње
оно злато у шаку, тутањ спопадне је улицама. Целу
ту ноћ мотрили је да не забаса где и не скрши врат.
Пред зору тек смири се, лицем уз црквена врата.
Онда јасно и гласно дознаде се:
„Бије му“, каже, „опакост нека на очи, на уста,
воњ из гроба, људи!... Беш'те“, каже, „не дајте, све ће
нас гробом потопити!“
И куну се, онај дукат, јер пијаница грдна, прегоре
на уље и восак цркви.
____________
„Седми дан у сумрак, ето га, побауљи. Онако
штркљав, да му глава и савијена леђа за лакат и по
надмашаваху највишу врљику, узе се красти све
поред плотова где су у двориштима деца. И као не
ступа ногом, но га запара нека носи. Човек ликом,
просјак убоги, а не проси, но мучки му се краду очи,

77
одвукле оне његове, за дечицом по двориштима.
Познасмо, замама бије из њега: мајкама из руку
отимала се да му приђу. Троје их се, златних, разболе
од плача за њим.“
„Ко би му таквом Бога прихватио!“
____________
„Онда, прескочи осми, па у девети, место деце
(склонисмо свака своју) на мачиће нагази. Неротка
нека потури му, Бог јој судио! Кадли закрили собом
погане, рекао би, тек из утробе му, па им као права
маторка каза нешто мауком. А они, гад гаду,
умигољише му, слепи онако, лепљиви, у недра.“
„Ко би му таквом Бога прихватио!“
„У једанаести увреба једно. Немало мајке, а у
крчми очурина; а ми, свака се о својој забавиле. Као
тиче змији пође оно јадно, и да му прими замаму из
руке, кад врисни ми околне; и омете се, и као смлати
га то, и неке зелене на јед сузе умусаше га ионако
умусаног.“
„Одвлачи се смлаћен у тамо његово, а за њим,
обрев се однекуд, пристала псина положара;
злогласна једна, око полога шуњала се, вијао је ко
стигне, где и кад било, ма и у порти на Велики петак,
и млатио, сине!“
____________
„Добро“, повичем, „од Бога је да свака своје
брани, па сте морале! А он, зар не увиђате, морао је
и он, у некој муци паћеник! Ето, дође ми ноћас на
сан, онако изубијан: – Да знаш, каже, брате, и мени
је иста она што и Колу казанџији подавила децу!“

78
 Претрну, као да живог њега ту у мени
привидеше. Пође им једва у крст рука, а за молитву
ни гласа.
Претрнем и ја. Боже мој, смедох ли ја ово? Свим
срцем одживеше оне свака своје. Ни тамо,
промишљу, можда им се не би открило што им овде
доле на ивици гроба, по чему ли то позван ја,
откривам!
„Лаже“, повичу, „лаже Опаки и отуд, сине!
Прокуни злу реч, утаман прокуни, да се врати!“
Из голе душе је, осетим, тај глас, у мајчино млеко
дира. И прокунем, ту гласно, трипут. И за бољи
опроштај, у руке их пољубим редом.
Авај, гола истина је што се само каже. Као
мајчине учине ми се, на укоп скрштене.
____________
А ево шта из језиве збрке прокљувих:
Зову божјаком ко за комад хлеба с прага на праг
Богу име повлачи, без нужде и невоље, јер би му се
ионако дало.
А ево, божјак је кад зла коб искриви, и утекну очи
у главу. И залапив на пукотине душа, кужном осете
је, клоне се да их не захвати Бог: силина им још буја
на тело. Али опојније но милошта рођене мајке
замирише туђој деци кад мори туга за својом.
Гомилама би, да је пустише, за Опаким
пристајала. А животињи ко би закратио безазленој, и
тици, крилатом створу, на рамена да му слеће,
силесију гњезда по стрејама његовим да направи?
____________

79
 Али, авај, множећи се кот, и од потмуле граје
мачака и паса у борби, ма и милоштом да их и за
милошту сакупи, множила се и гнусоба о њему, до у
сва срца продирала, док и умнике не захвати коб и
поколеба.
Чула би се, кажу, граја до на по сата пешице
унаоколо. А по ноћи само клопот његових ногу под
прозорима. Ухом ловио би дах у сну деце.
____________
„Али ни њему се даље не могло. Празник беше, те
у новим хаљиницама деца вијаху сељачког пса да
премлате. Дознао и он, право се озго с брда тамо
његовом упутио на част. Осете то деца. Беху се на
војске поделила, и с барјацима све лепо, где навре
поган, каменицама је дочекају. (А по вароши пса
нигде, мачке за лек; приволе се све Опакоме.)“
„Сатерају животињу где се оно на дну сокачета
испречио плот, па кућа иза плота, сине, да се гаду
више немадне куд. И склупча се, и на миру чекаше
каменице да га дотуку.“
„Кад наједном, клопот одонуд његовог;
змајевито, главом он, обре се између пса и деце.
Немаде се више ни њему куд и обелодани се: очи му
не беху више очи, но као смола проли се глад; и
место псовке лавеж ли из њега неки, маук ли, до у
срце мајкама. На рукама свака своје у врућици
однесе. А он тобож мртвог пса, да укопа. А знало се,
ниједна му каменица не нахуди, опако му било!“
Главу бих дао, лаж је, а на истину ми гласи. О
концу им живот, свакој овој, Бога се као живе ватре

80
боје, па зар на походу самог њега да слажу, зар би се
лажно клеле?
„Света ме Недеља скрушила, лаж у грлу ми с
причешћем застала, јесте, детињим срцима хранио
је кот, опако му било!“
„А тако ти белих чела, нестаде ли које из вароши
дете?“
„Да му мајка бејах, још како бих памтила. Чувах
ја своје, сине!“
„Али туђе, забога, туђе које нестаде ли?“
„Памтим као јуче. Цигани му са села доношаху
крадену. Дању, рекао би, мајмун, игра по вароши
сирото. А суботом увече лоптају му се тамо они
главом.“
И све тако до у бескрај.
____________
А ево краја:
Тога дана шапатом само проносило се, и
очекиваху спремни, нико не знајући шта. А кад
изгреја месец, црвенији но игда, и наједном утиша се
оно тамо, али закратко, колико док трипут откуца
срце, сви осетише, почело је.
Тада, јасно и гласно, оте се отуд човечији, његов
крик, па као у одговор му векну и дрекну, рекао би,
сав накот побеснео наваљује да га у комадиће
искида, док први пламичци лизаху већ уз три
димњака, на који знак цела се одовуд варош сли у
тамној навали.
И кажу, колико двоножног одовуд, толико из
пожара четвороножног, прште куд које у мрак,
људима преко рамена и глава.

81
 Онда потмули топот, какав досле не чуло ухо,
надвлада буку, и све живо, јасније при црвеној ноћи
но на дану, виде, бесни коњ, белине снега, односи
Опаког за брдо.
____________
Сутрадан као случајно набасају где изубијан
лежи у смрти.
А што се на стотине каменица око њега нађе, то
зацело га озго с неба гађало и погодило.

82
 РОДОСЛОВ ЛОЗЕ ВАМПИРА

Казују ми ово и оно, а ја сушту истину видим

онамо из дрвета у дворишту, – јесу ли закржљала или
сеновито пала гранама по крову. И где попустише
греде, живот се ту, знај, пре њих расточио, брале.
Тако и Вампири разроко поставише себи
прозоре. Морало је: под гнусним именом тек у
разрок пође.
Њима дадоше да се населе међу сепијама, где
опанчари леше кожу, у смраду и на љутој земљи. Ни
багрем се ту не хте примити; лук једва успео би за
педаљ; кокоши липсавале; а они подношаху, брале.
____________
Разроко ми се осмехне робијаш. Друговасмо у
детињству. Слатке ми батине што због њега од
родитеља извукох. Живи још и боли где смо ја и он
једно.
Кроз ово што је, он је и што беше: хитро се пузао
уз најглађа стабла; љубичице први он знао где
пупољају, и ђурђевци (а за стручак само плаћаху
осмехом девојчице); тице на лепак мамио,
црвеногрлке и са по жутим пером у крилима.

83
 Шта било да почини, и сад је, ма и за одјек,
шумских у њему цвркута и мириса љубичице.
Хуља, ко на блудницу пљуне, познав у њој, за
којом тајно негда уздисаше. Крив је и он, чедношћу
лажном погурну је на те стазе. У грешници тим
дубље сестру видим, брата у грешнику.
„Волим и твоје недело. Дај, брале, руку!“
____________
Беше од рода Вампира. Дед му, како тврђаху,
вампирско посмрче, роди се модроцрвен у лицу,
десетог месеца иза очеве смрти.
„Морало је“, повичу, „и Бог зна шта ће још отуд;
погана је то крв!“
____________
Залуд удова мати, с дететом на руци, самим њим
закле се пред јеванђељем и влашћу да иза
преминулог мужа заче га с Господаревим у пролазу
пандуром. Залуд, јадом до у смрт сатерана, трипут
целива крст, и дрхташе јој истином глас; милије
беше народу да вампир облежа жену; и такво им се
име, горе но икоје зло, у баштину натури.
____________
У таквој работи људи су по страни, жене поведу.
„Лаже“, цикаху, „срамотом хоће кујада затури
гнусобу! И у земљи ће она, с њеним онамо укопана!
У катран с њом, па на ватру, ни пси да јој не оњуше
стрв!“
И протураху, очима кунући се да видеше, како је
дете с млеком и крв сисало мајци.

84
 „Рођеном згрушало се моме, јесте, видела сам,
мимо децу мљаска уснама; а она, куја, поводи се од
сласти!“ (А те исте, видело се и то, кад од јада
прецрче мати, све на смену кришом долажаху да
негују дете.)
____________
Родоначелни тај, кажу, коју год би још за
деранства погледао, с вриском би му познала оца из
очију. Мучки у баште увлачио се где су руже и
девојке. Упаљене руке здрузгавале цвет по цвет.
У осамнаестој, кад оно другог месеца године
промауче од пожуде, чу се једне ноћи изнад свих
маука и болан један. То се он, модри, пожудом гоњен
негде одвукао у свет.
Године прођу, од младића сташе зрели људи, а
њега немало. Кад, на седам дана иза вести да су га
моткама негде код жене претукли, жив се, и жењен
још, појави.
Дивна нека сојем, умиљато пристајаше за њим. И
макар гнусан он у лицу, а она као уписана, чудом
крстећи се сви признадоше: никад се двоје
прикладније не нашло.
Из тог споја, али напола модрином у лицу, роди
се Тома, отац друга ми.
____________
Убоги од негда моћних, међу сепије у смрад
бачени, безазлено трпљаху, сами већ у своју проказу
верујући. Опанчарима у лешењу помагаху. Курјуке
им давали да једу, оно дивљег меса што на кожама
заостане.

85
 ____________
Не утврди се, рину ли јединац Тома у најдубљу
сепију Родоначелног; или сам овај не пазећи оклизну
се. Тек десило се исту ноћ, кад као и отац му негда,
туњави син доведе лепотицу с јабане.
Мртва уста не говоре; а Томи, кривом или
невином, кад га на одговор призва суд, не даде се од
неке јаре ни унакрст две. Младо нељубљено чекаше
га на дому.
____________
Девојке се из другог паса Вампира зачедише, и
опет јединац син. Свакој рођење по модар печат
утисну на врат. Залуд сеновито погледаху; залуд
ломне у пасу, нико, ма и упаљен, не усуди се своју
крв с том крвљу помешати.
Него скитницама и рабаџијама, и који не знају,
тим луђе подаваху се одбачене а жељне. Од похоте
њине кафански ћумези знојили се, поцикивале
арџије. Сено би се на тавану ужегло, камоли врела у
човеку крв. Од напасти пропијали се, без ајлука
нестајало их, само да се улудо не сагори ту.
____________
По крадену ружу у косама ношаху. Од пијаних за
ноћ драгана пребијане, љубљаху им колена да их
поведу. Тела им по друмовима којекуд у несвести,
изуједана и у модрицама, освањавала.
Од њина блуда пропоштени се и што је годинама
вукло реп. Румен стида и бестиднима изби на лицу.
Али се нико не усуди реметити их у том њином.

86
 Онда, на одахнуће свима, једна за другом, и за
богзна ким, откидоше се у свет и заборав. И нити се
чуло, нити питало за њих.
____________
Док отац, руњавих груди Тома, беше као при
општини, да га ту на згоду имају, кад ваља обавити
погано што. Дремован по ендецима и где су
сметлишта, пренуо би Тома допре ли му порука уху,
или носу смрад, свеједно.
„Има тамо преко реке цркнуто. Деде, Тома!“
Орно би будак и ашов на раме, брже-боље
кидисао онамо, као преотеће му се. И без капи
ракије, знало се, а пијан и кожом заогрнут враћао би
се отуд Тома. И у напасти такав, жагрећи, руњавом
руком машао се женских пути, старе ли му на згоду
наиђу, младе. А оне, с далека још запалацале би; и
што грђе, тим боље пријало би, већма га с њине
стране палило; и поцикиваше трупкајући ногом у
игру; и одвајало се као песма од њега, гњила нека,
здрузгана. Нико је не чу да се игда певала, нити се
икоме милило тувити је такву.
Кратки умом и деца пристајаху за њим дражећи
га. А ко је свој, те би по памети ваљало да растера
бруку, кривац однекуд и посрамљен, убрзао би да не
гледа. И нико жив не усуди се реметити му тај његов,
да речемо, провод.
____________
Док се не нађе неко, те и на таквог диже руку. На
последњег Вампира, сина, и не помисли се. Зар би из
бела света, откуд зачудо не довођаше жену, само за

87
ту маленкост чак овамо потезао, па да га опет
немадне? (А мени се чини, јер знам га, не би за њега
даљине било ако збиља морађаше да сами себе
Вампири докусуре.) Ово или оно, тек уз одрану
мрцину нађен је и он мрцина; а од коже ни трага ни
гласа.
____________
На његову смрт, што такав погибе зар, прену тим
оштрије правда. Знано и незнано даде се у трагање и
хајку на све живо а страно (поуздано знађаху, није од
наших убица) што те ноћи туда прође.
Сумња, кад већ на некоме мора, оста на двојици
кириџија. За несрећу и њима липса кљусе, па кожу
продадоше успут, а лешина се оног њиног не нашла.
Годину и месец трунули су невини у затвору.
Тада и ћакнути Марцан прену на своју руку.
Галамећи ста на тргу окупљати народ.
„Еј, ви“, повиче, „који се у паметне бројите,
станидете мало да вам кажем! Ја ако капу накриво
носим, шта вас брига, мени ће у разрок очи! А овамо,
тек ја понеку, и побоље, јер искоса знам!“
„Чујте, почујте, Тома лешинар, вампирски унук,
род ми однекуд падаше. Ја ако га у руку не љубљах,
шта вас брига, – и би ли ви погану? Па велим, ако,
севап је учинио ко му смрси конце! А ви, звано и
незвано, на невине дигосте хајку! Па де, протолкујте
ми, овако ћакнут оварисати не могу, којом ли то
милоштом мртав Тома наједном прирасте вам за
срце кад живог, и њега и његове, здрузгасте за ћеф
неки себи, онакав сој? Беше ли вам род, ил’ мили
друг, или који враг?“

88
 Распалио беше Марцан. А они, јер би да побегну,
прикива их тим јаче сила његове речи, и ни маћи.
„Вампира вам се прохтело, живих, о малом
трошку, по калдрми овуда да вам чепају? Е нема
више, беше му! Нашао се бата, мили, слатки, анђели
му руку водили, да будак не промаши чело у мраку!
Доцкан вам правда и хајка, оде вампир у згоду!“
„Бре, десет јаловица за подушје да му спремите,
и жене да вам се, и кћери, на гробу му нагрде, а ви за
годину сви капе да преврнете, .па не помаже!
До’вати се вампир свога, руњава рука сад сербез отуд
загрлиће коју милује!“
____________
Занело беше Марцана, не опази; куд које и ко
пре, пукнув пред очима неправда, немаше их више
на тргу. Само кратки умом и деца, као рој мува,
облетаху још око Марцана. И разгоњаше их по тргу
ћакнути.
____________
Сад изданак те лозе, жив ту стоји преда мном.
Братски му лежи моја рука на рамену.
Њему је модар печат, мајушан један, као младеж
неки, изнад леве обрве. Ножем да га здера,
жеравицом да спржи, преко света одбегао, остала би
гроза од продужења. Плодан би пољубац следио се
пре но падне на девојачке усне. Смеши се туга у
очима последњег Вампира, Томе лешинара сина.
И не питам за које недело спуташе му ноге у
гвожђе. Шта било да почини, немам за њега осуде.
Казнио је самог себе за шта није крив.

89
 АНЕ КАДИЈЕ
РЕЧ О ЋИР-ЗАХИНОЈ КОБИ

Кућерак има и баштицу, и за туђе предиво две

руке; а застрепе од ње, богат био, сиромах, нико или
од оџака. Свакоме би за понешто имала судити, па је
све живо љуби у руку и поштује. Нити је ко јунак
правдати се кад га она прокљуви. А душа јој банути у
богаштину пред благдан. Силу дарова накупи Ана,
што у храни, што у новцу или одећи за самохрано и
ниште. Док сама она од предива на сувом хлебу и
води живи. Јер и од оно баштице друго не тражи до
души мало калопера и смиља.
И кажу, кад јој оно укопаваху јединца сина,
онако дуга стајала је над раком Ана као кип, да се
ниједна не усуди заплакати.
____________
Овамо, каже, сашаптавају се, као у књигу пишеш
како је било, па дођох да ти у чему будем при руци.
(Годинама пекла се чудна ова старица у своме,
годинама у туђем, мален се пред њом осетим.)
Ти си сад, каже, каоно где је упаљена свећа, па
сами лептирци скупљају се на пламен. А ти се не
поведи за ликом и шаром, но како звечи ослушкуј.

90
 Идем тако и ослушкујем: тма је фалична дуката.
А нађе ли се по који прави марјаш, чисто ми отопли,
сине.
Рођеним очима гледах, уз оку злата, товар муке
остави родитељ сину. И живи му се, и као запевало
би, оно му закрешти неки јад из грла, пресахла душа:
дед му је за унапредак сву ђаволу навратио.
А беше их, све у туђе гледајући, сами себи
најслађи, поједоше се. И да је само то, него се пакост
она њина и у зидове упи где живљаху; и ако ништа,
бар ћерамиду опучиће бременитој пред ноге, колико
да јој се прекине плод. То да у књигу пишеш!
И како се душа отима. Гледала сам, воде
окорелог у затвор и на муке, и дечурлија блатом
погађа га у образ. А он, из огрезлости оне, доброти
му се однекуд отворило: смеши се на њих, сине.
____________
Не волим где много лудују. – Благо би вама,
кажем, да сте довека деца. Провидим вас, рођено зло
сами себи затајисте, душу вам криви, крива на
истину да оде. Муку муком окајте, на сузу да истече,
на грдило из образа да избије, семе животу сачувајте,
и Богу душу, живу душу, кукавни!
Тако ја њима, а себе саме однекуд најжалије ми.
– Боже мој, кажем, нема тог злотвора што ће живи
створ самог себе накињити!
____________
Беше ћир Заха, сине. Сад, многе акрепе видела
сам, и живад и поган свакојаку, па не да се препадох,
но с тугом бих се загледала. Шта ће, велим, сирото,

91
дано му па живи; и ако оно не зна за Бога, бар Бог за
њега зна!
А ћир Заха знао је за Бога, и молио му се, и макар
циција да се поганије не заче, опет суботом о
вечерњи палио би на тезги по свећицу чиста воска.
Рођеним очима уверих се, ужива наказа у Богу.
Где оно иза пожара још злокобе зидине, јер се
ником не мили зидати, ту се он с јединцем са’ранио.
Раскопавали неке јаде, тражили, ни кошнице не
нађоше. А из пепела ко би пребрао шта је од њих, шта
од дрвенарије и робе. Само, каоно локва
проклетства, где му сандучара стајаше, растопило се
злато. Не волим што сад општина тиме при’рани
сиротињу.
____________
Беше ту на његов лик дућанче. Сам га склепа и
облепи. И само врата остави, колико да се имадне
куда ући. А о прозору и неком виделу ни помена. Не
требало му, сине. На залог даваше коме би догорело,
и на зелено сељаку. А оно црепуља и којечега, знало
се, само за параду стоји онде упарложено. Па само
видиш, жагре два ока из мрака, као није човек
унутра, но тама, да замами, угљевито одонуд
прогледала. И да га очупа ко оданде, скапало би на
виделу, сине.
____________
И жену имало је. Држаше је у сопчету позади.
Нити је ко честито виде, до на пратњи кад оно изнесу
мртваца да опоје.

92
 Млад си, још не виде: који много пропатише,
благи одлазе. Иђаше за ковчегом киван, да стрепљах,
шинуће је онако у смрти насмешену, за оно дасака и
покрова.
Одмиче пратња, он корак пође, два се унезвери.
Оста му иза покојнице у дућану мушкарче и у
сандучари злато. А не верује катанцу наказа.
____________
„Гре’ота“, велим, „ћир-Захо, ти ако си матори
паук, нека те, али за то дете, ту без видела да чами!
Дај, болан, место мајке да му се нађем!“
А оно крупнооко и милодушно, да га се не
нагледаш од туге. Још у материној утроби заболело
га, па мисли јадниче, тако мора.
Кадли се спрчи, кадли јаукну маторо.
„Не дам ја“, каже, „моје! Власт има за моје, закон
има! За моје ћу гинем, бре!“
„Иди“, повичем, „бедо, аратос те! Ако се и то зове
љубав, разгубала те, у зао помен, кврџо двоножна!“
А код куће саму, наједном црна ме нека жалост
придави. Жалије ми ћир-Захе беше но детета, сине.
____________
Те годинама ни да привирим тамо. Тек овда-
онда, чујем, са зебњом помену: расте тамо њему
макања крај сандучаре злата у тами.
Кад наједном шапат ста по вароши. Девојке се
друга друзи узрујаше. Мезимици Гачићевој, чујем,
уснило се, као прамен огња око постеље јој
заошијава, па као није прамен, него ћир-Захин син,
и пева. Пробуди се Вида, оно прамен опет, и опет

93
пева. Сву ноћ јој се клупчао у срцу онај глас.
Заценула милина девојку. Три угљеваре бају око ње,
да се како измами, па неће.
____________
Отидем. Кад збиља лежи наузнак Вида, и
распиње је.
„Видице“, запитам, „шта ти је? (Превали само
очима, не позна ме.) Ја сам, зар не видиш, Ана!
Кажи, ћеро, да ти се како нађе лека!“
„Лечи ти“, цикне, „ту твоју пакост око срца, мило
је мени ово и драго!“
„Причуло ти се, ћеро, врела твоја крв!“
„Причуло, крезубо, теби неће! Ево на“, каже,
„пипни овде, мигољи па нараста, заунучило ћир-
Захи!... До три ћу му“, каже, „змије вијавице о врат у
своје време!“
И као, снаја је сад она ћир-Захи, јер облежало
тамо њу ону ноћ, и опет ће њу, и само њу. И чега ти
све још из чедне оне до јуче, сине.
____________
Онда и остале захвати. Босоноге искрадаху се кад
овлада месец (а поспе старији). Као тада најбоље се
чује. А сутрадан ето их све по две-три, бледе,
испијене, докраду ми се на жалбу.
„Грде нас, срамоте, а нисмо криве. Чује се, тетка-
Ано, младости нам, чује се!“
„Мир буди с вама, децо“, кажем. „ А ноћас ето и
мене, да видим шта би то било.“
____________

94
 Онамо њин кров међу крововима пресамитио се
на месечини, и стреја, и плот, и све тамо њино.
Кад збиља, изви се, рекао би сама она тишина
пропевала, умилно, сине, а као змија узвијугало.
Сан, рекао би, а будан си, и осетиш, око срца ти се
обавија.
И препадни се злу, и да их одвратим, и себе
жалосну, оно језик ми се у бунилу помео, и
трабуним: „Мироносно је ово и богоносно, радујте
се, девојке!“
____________
Сутрадан упаднем тамо зграновна. Од негда
детета стоји момак позади оца у тами. Авет, рекао
би, тамо њему над главом. Душа још остала му, букти
из очију, сине.
„Јаој“, повичем, „шта се почини од оног анђелка!
Не више, ако Бога знаш, створ је то, није у сандучари
злато, ради у њему потајно, на зло теби и нама
свима! Зар не чујеш, тамо он оглувео, пева из њега
по ноћи? Видицу кротку у неподоб некуд заценуло;
девојке се босоноге искрадају, младост своју да
упропасте! Још није доцкан да се растури коб; ево,
још те молим, јер зло ако по заповести пође, пусти га
међу људе, ћир-Захо!“
А њему пође за аршином рука, па не смедне, и
заскичи, матори пас.
„Наказо божја“, повичем, „самом себи подложио
си, рођени да те спржи огањ, амин и дабогда!“
Како ме онда погледа, и сад ми на души као два
забодена чавла.
Онако распамећена дигнем се па право власти.

95
 „Знамо ми то“, веле, „али која вајда кад ето
безакоње је, а нема му закона, него је самом Богу
остављено да суди.“
„Не, побогу“, повичем, „судите му како било,
само да га од оног озго мимоиђе!“
„Не надлежи нам“, веле. „Мимо закон ли је, онда
крив ко суди. Под кључем га, отац сина, држи као
злато. Али коме се тај син потужи на оца, де, реци,
коме?“
„Мени, честите судије“, повичем, „његове тужне
очи!“
„Мало је то“, кажу, „повише се ту хоће.“
„А ово“, зграновна ћу, „што је пропевало по ноћи,
зар није тужба, превршила па се излива, младе
животе да окужи!... Ено, девојке већ босоноге
искрадају се!...“
____________
Беше ту очева, и замислише се. Само шишобрк
један, матора момчина:
„Охо!“ вели.
„А ти, као једва чекао, срамото! Да је по твојој,
знам ја, и врзино коло би се по сокацима овуда
повело!... Вама, честити, свака част, а њему, ево, на!“
У лице га пљунем, сине.
Онамо опучило па све горе. Свака ти уврте, то
њој само пева. Брљиво ни да бијеш, ни да му
повлађујеш. Заплакаће низашта, иза плача у смех
као лудо. Још хвале Бога ако не потрчи у реку да се
дави. А где су другарице или сестре, љубе се, Боже,
ћућоре, анђели у Бога, таман помислиш, оне већ

96
изгребле се и покикале. А једна, сирота у матере,
једва чекала да се наједе мужевља ‘леба, залупи
заручнику испред носа врата. „Иди ми“, каже, „гаде,
с очију, имам ја бољу срећу!“
„Девојке“, саветујем их вајно, „многе сте, а њега
ни пола нема. Видех га, гроб је непогребени. Живљи
се, луде једне, укопавају!“
„Злоби, злоби“, засикћу, „кујо матора, за боље и
ниси!“
Па колико њих, толико са по десет ноктију право
ми у лице, сине.
____________
Спирам код куће са ојађелих образа крв, а све
једно ми те једно у глави: по неком реду је ово, и
мора. И ко би да избегне, тим неизбежније му, тим
тачнији ред. О, кад би се једном не морало!
И зар је крив, коме се окусити дало? И пијан ко
затетурао се, да није пића? Стара, паметна вајно, зар
мимо своју не окусих и сама? Мами некуд онај глас,
дивоте неке што ни у сну не сни, обриче; гола си
душа, на истину те позвало, и смождиће те; па опет,
за живу главу не назад; јер као све је машило, све
ништа било, ово је тек оно!
____________
Трећа већ састави недеља, оно све спарније отуд,
све јадовније, од смираја до сванућа, да више не
знало се, песма ли је, плач ли, уклети онај, кад се
уцвелило само мајчино млеко. Као мора
притискиваше, сан се не милио; невинашца у

97
колевци, па не могла тренути; спарно и њима падаше
оно на срце.
____________
А догорело мушком. Мргодно се по ћошковима
окупља. А замандалио ћир Заха. Залуд приносе уво,
рекао би, не живи унутра душе.
„Ви као да снујете неко зло?“
„Жена си“, веле, „не мешај се у наше!“ (А крв им
до једног насела на очи.)
„Жена не жена, питам ја вас, на кога се то по
ћошковима спремате?“
„Чуће се“, веле, „кад проради мотка.“
„Не, забога, казнио је оно Бог још у мајчиној
утроби! Мало би га дете отпирило, а ви толики, још с
мочугама дигосте се!...“
„Вала, заварчићемо му, па макар се и рука
осушила!“
„А да је од Бога болештина, би ли се и над њом
овако јуначили, кукавни? (Тргну се на ту реч, очи
пообарају.) А ја вам кажем, и без већег себи јада
тувите, болештина је ово те нас црња не снађе, душу
мори, живу душу, кукавни, а ви мислите моткама
ћете јој заварчити! Да нисте бркати и брадати, сад
бих вам дала! Кући се вуците, ништавила!“
____________
А свршило се како само Бог уме, сине.
Те вечери не сачека ни да се смири дан. Улицама
пође, као ни глас више, већ спарина, сува она кад
хоће да запожари. И само чујеш, ромор јој се

98
одазива, сувљи неки, с кровова, с дрвета. А мори,
мори, као сув је и душа лист, и букнуће.
Трипут палим и гаси ми се кандило. Плачем, а ни
сузе да кане. Суши је оно, сине. Наједном кикот
одонуд девојака. Играју несрећнице. Боже мој,
оставили нас, или тек наилази твоје?
Лежим наузнак. Напољу мучи се да смркне;
болесно неко видело, каоно кад свећа обасјава
мртвацу лице.
Чух ли само, или само видех: отела се, шушти
преко кровова пламена. Весели се, Видице, веселите
се, девојке, свакој постељу ће обавити напосе. Душа
је то, врела младеначка, не даде се закључати, није у
сандучари злато!
Гле, и кровови надимљу се, и дрвета силина су
нека, бризнула из земље. С девојкама ћу се и ја у
коло, маторка, да вијам што не провијах. Трули пањ
ко не сагори!
И као букнем и немадне ме.
____________
Напољу пала ноћ и минуло, и ведрина у Бога.
Само с једног места, чује се, пуцкара пожар. Знам где
је, и не жури ми се, јер не вреди гасити.
____________
Онамо лиже по дућанчету пламење. Секирама
већ разлупали врата, хоће да спасавају, – мисле,
може се. Нека их, кад их тако дивно погледао Бог. По
два-три улете у пламен, све на смену, па не помаже:
не да се очупати ћир Заха. Мртав му син по
сандучари, заквачио се да изнесе и њега и њу. А само

99
ја знам, два чавла држе је за под заковану. До десет
док избројим, сручиће се таваница на под, а под у
подрум. А унутра запињу тројица, најкршнијих што
их роди наша варош. И крикнем, – страхобно, сине,
као да сами Бог из мене заповеди. У једном скоку сва
три ван пламена су. Не даде се очупати ћир Заха.
Задуго после, из оног пепелишта, запевало би
покојој. И по томе посигурно знало се да и та у
веселе скрену.
Ето тако је било. А ти, не умеднеш ли пером ни
колико речју ја, боље ћути.
____________
За све време, казујући, дуга онако стајала је као
кип. А кад пође, згрбљена и оронула наједном, и бар
за годину дана ближа смрти, Ана кадија.

100
 УКОПАНКА

Буде то: наједном побауљи, човек ли, жена, са

сметлишта неког, досле пометено, са дубоко рођеног
да до костију зажижи, а као из прадаљине чудом
овуда.
И каже ми се: јесте, ту за улицу-две родило се,
годинама туда битисало, и закопаће га ту.
Препаст је то: годинама не опажајући, тим
поразније у спознају.
И за Бога не распитујем, и за Бога не трагам даље.
Слегао би свак раменима, слегло и оно само у чуду.
А дубоко му стопе остављају траг.
____________
По тим стопама, зар, дотрагаше и они до ње у
кућерку.
Насушна им се указа. И без трагања побауљила
би она, чим дубље затурена; и без ракије и мита, кад
немало ко да откука Цалету на гробу, а мајка му се
посигурно, или невеста, или ко било жив, негде
живом нада; или од мртвога стрепи; или црна га
земља знала шта.
____________

101
 Јер гасећи се Цале, тонући му у модрину очи,
родно нешто неказано, повратку ли кужном или
даље некуд бекству, злурадо се наједном из њега,
досле кротине суште, за у земљу нацерило.
Препаст је то.
Годинама кротак међ њима ту. Ни на ум коме да
га припита, од чега ли то одбеже, кад без роднога у
крви нечег што се изродило, не привије се туђини
створ.
Сад наједном, колико њих толике очи, наднесу се
над његове питајући, макар страхоту одговорио, ма
окужило их живе, само да не прогута земља тајну.
____________
А он, за веће отуд окужење, стискаше силином
што се самртнику само дала, усну усни, док једним
крајем не заковрнуше му навише, другим наниже,
слева на смех, здесна на плач запечаћене у смрти.
А они, друг им, волели га, и да се не разноси
страва, двоструко покровом заклоне му лице. Сузе
ради, бар ће се преварити која да за њим кане.
Заклоне, али себи с лица живу препаст не
могадну. И прокљуви се, и кроз болећива срца те и
јесу ту, туђем гробу пуна и препуна, кроз њих тек и
тим сувље просвира страва.
„О, појело га!... Зар је за такав гроб суза!... И
рођена мајка, па би јој се ноге одсекле!... Драча је за
њега и трн, да му заварчи!...“
____________
И без трагања би она, и без ракије и мита, Цалету
кад немало ко.

102
 Видело се најпре тетурање преко брда гробљу.
Као прње су, и овештале, али чистотом од неношења.
Као старо је, а не остарело. Као створ је, и жив, а
прозукао не живећи. Па то пијано тетура.
Затамни од спознаје: свако би јој име пристајало,
ван да се њиме у нашој вароши не казује женски
створ. И ни у калдрми камена, да на њему честице
није што, за годинама табанања, не остави је обућом
у траг. А то ће рећи, наша је она, стравично наша,
само за Бога не трагати даље.
И који, праг до прага с њом, ту живу, с пролећа
бар и с јесени осетили би је ни колико пресахлу
оскорушу на дну авлије, тек ти у препасти, и оно
мало знања о њој замрачи их.
Занемели слегаху раменима.
____________
И без ракије би она.
Јер сутрадан већ (и то свануће па је дочекала
једва, камоли суботу ону тамо, и за шест дугих дана,
дужих ноћи) овлаже све очи видев опет њу; корача
орно гробљу, као коме се отворио пут.
И прње, оне њене, већ умрљане јој земљом што
покрива Цала. И грумење је, исте те земље, хтели не
хтели, налажаху после њеним трагом.
И више не могло се не сазнати: жудно је и задуго
пала Цалету по гробу.
____________
Сви дани онда почињаху, завршаваху њом.
Гуснуло у ваздуху, задах ли, тмолина ли нека, само
што гробом не потече.

103
 Журно би Дакула (а сабор зажагорио би, да оздо
побауљи што покопа он), журно, велим, заоблио
придошлици мотиком хумку, па да очисти ногу и он,
печен гробар, чија се, дан ли је ноћ ли, најлак
шеткала туда, каоноти где је живот човеку.
Очистио би Дакула, и он.
____________
„Е, напасти ове, е, тако ме се не примило!... Зубе
ћу му избити, ко зуцне!... Не дам ја да се ово
разноси!“
А сам он, Дакула, до костију га се примив, и као,
мало што само собом кужи, него и он, чиме би
спречити, разноси и где не допрло, развејава, још
најкужније оно што би сами себи да затаје.
Устумарало га, кичму савило му, терет му је
грдан.
____________
„Е, за вратом ту да ми је, и булазни ми што ономе
доле, могао бих и то ја, и за толико још приде!...
Стари сам ја, давнашње је ово моје, којечега се тамо
наслушало!... Али ово, али ово!... Зубе ћу му, чујете
ли, ко зуцне!... Не кука се онако, још на туђем гробу,
тови оно њу!...“
О глави му, видело се. Скида терет, крваве му
речи скидајући, оно све тежи притискује га.
И зар да развејава он, печени; по калдрми да му
се тако развлачи, по јалацима с изметом; а прећутао
је досле колико је гробља од главице до превоја доле!
____________

104
 „Земљи се тај нацерио, сили њеној!... Тек онако је
она, је ли, да се гази по њој, семенка да проклија,
мрцину да смири!... О, јадно ли нам кад она оздо
узмути!... Прозуклу ону, лето не роди од ње, па њу
ето нађе да успали!...“
„Не заводи мајка онако гласом, не зажагри
удовица вампиру, млада недољубљена!... Давнашње
је моје, могу ја, људи!... Али ово, али ово!... И
зацвили жалосније но да јој се из утробе откинуло; и
заколута спарно, напасница какве се тамо не
видело!... Гроба ће се оно под њом истопити!... Аја,
аја!...“
А он, грло га издало, више уснама миче него што
се чује глас. Као издаће га и оне, модре већ, стањене.
Као нестаће и њега, Дакуле, а тек навире неказано.
____________
А неказано то, јер из костију је, живе ли још газе
по земљи, мртве ли их расточава, у спознају би
право, и да шапата више, и да Дакуле нема.
____________
„А ја, а ја, зубе ћу му, чујете ли!... (Расклиматали
му се, празне ће му вилице оглодати земља.) Стари
сам ја, на мени је ово!... У тег да ми се одовуд окачи
она, одонуд тамо он оздо, растегла би се ова уста
колико је онамо гробља, и вароши овоживе за
приду!...“
И за колико нагоре и надоле Цалету усне, тим
упорније њему, у реч развлаче се, тање до нестанућа.
„На мени, чујете ли, на мени!...“

105
 Јер захватив све живо, то некога већ до костију
је. Лудо се потура. Сласт је тада пропасти.
____________
А њој тамо на гробу, за Бога ни до издаље прићи
ко, камоли одакле се оком види, ухом чује. Као
вером у сумњу би, сред страхоте ту, сумњом у веру;
а страхота још већа обоје.
А који записујем, и оно мало наслућења замрачи
ми ум. А Дакула, по чему ли он то, кад ни њега
данима тамо не беше (јер однекуд преста мрети
свет), пропаст га његова знала.
Наједном, као коме долази главе, и за колико
тумарајући досле, укопа се, прав стане (а цео тај род
повијен у кичми знао се, и дед му, и отац, и он) и као,
гробом би поплавило отуд да њега наједном не снађе
и то, крив да се исправи. Пашће као свећа.
„Гробом, јесте!... Зубе ћу му, чујете ли, не дам
ја!...“
И глас му, жилав мимо живо, сва сила ту
прибрала се, трајаће у душама док је игде затурена
створа.
____________
„Провала је ово, набубрило срце, без провале
нема му доле расточења, тувите ово, људи!... Топи се
она тамо, нестаје!... Спари земља, недомрло у
недоживелом распомами!... А ја, а ја!... И ово, људи,
и ово!... Невеста у маху и мајка!... Ето, може и то,
сме!...“
Од журбе да недоречено што не остане му,
смртна мука успорава му реч.

106
 „И ово, и ово!... Од чега одбеже Цале, тим
кужније гробом ево бива!... И проклијало у маху, и
процветало, и плод неказани, ево!... А ја, аја!...“
А он, изневери га глас. Недоречено ето и у њему
остав, падне као свећа.
____________
За унапред нови гробар заћутао је. И дрхташе му
рука заобљујући Дакули хумку. Од чврстине, кажу.
А кад ни трага њој, ни гробу, онда посигурно ни
Цалету доле.
____________
Па велим, и сва ћутања одобравају ми, довде
овако; а одавде, – и у распамет радије, и у тлапњу, и
куда било, само за Бога не трагати даље.

107
 НЕРОДИ

Ту су они, застајали се, сасушили, зебе од њихова

неживота варош. Ту, а у животу их ни колико плесни
кад се по устајалом нахвата; ни колико штурине кад
из празног класа зашушти о неродном лету.
Јер буде нешто, па га нема; а они, трају и трају
штурином све суштији, као окива их, ту па ту; и што
даље тим хладнија захвати срца зебња: сувотом
некуд мимо умирање покопаће све живо, колико син
она њему, толико мајка он њој, нероди сињи.
____________
И да не овештава на њима, макар трунци себи на
одећу не дају, шаву под пазухом да попусти,
голотињи на лактове, на колена да продере; и да не
точи црв тамо по скрињама у кући, по рафовима где
се дућаном једном засвагда назвало; и не труне
влакно; и мољац не нагриза; и празнина бурад у
подруму, по авлији; и да не пуцају обручи; и да и њих
саме исти тај живот, те језиво тако не будући у њему
тим језивије јесу, и да и њих, велим, неосетно
(осетило би се то да их годинама не мотре свеисте
очи) за у негроб некуд не приправља (јер животу
једино гроб је, извору тим пунији увор), – како се

108
уколотечило ово њино, жмарци подиђу, кад у које
било доба дана, доба ноћи, до у танчину зна се, и
дечурлија чаврља улицама: – сад он левим лактом
притвара на дућану врата, сунце му у потиљак; сад
код куће она померила је празно буре за пô корака у
хлад, суши га исто сунце; сад ће он ово, сад она оно;
– како се, велим, уколотечило, варош би се раселила
куд које, живети се овде не би дало, да и неживот њин
тај, трајање то њино, не овештава, не чили; и бар деца
ове деце сагледаће, ако не гроба танушна два, оно
прах њин и трулеж у кући где трајаху, у дућану;
дрвенарија где под теретом себе саме строшила се,
крпа сатрунула; мољац где, ни црв, ван оно за у Бога
душе, немадну више шта да нагризу.
____________
То занев иза годинама неплодна Јевда, јер
одабрана родом, поносито оно кретњу јој за
девојаштва одмеравајући, за младинства крај
моћног мужа бледим неким презиром те издужавао
јој ионако дуги лик, погледом озго на ту његову моћ,
тешку збиљу наговештаваше: Као није се смело ни за
невесту је, ни штурину да јој човек оскрнави, камоли
оплодити њу.
Јер из утробе још, па се стао светити плод. Од
негда бледе гробна у лицу, и замукнув Јевда,
пресахне и оно мало речи, и оно милоште једва, с
мене на уштап досле њему, мушкој снази.
Као, не љубављу чедо, не Богомајка неплодној
утробу да је отворила (макар од оке сребра кандило
прине јој моћни; гори још, гореће пред ликом ње,
свете мајке, док је појања и храма), него штурина

109
нека, безнаднија из безнадне, да се овејава, зачиње,
на сина ли, на кћер, зебња је ту оцу свеједна.
____________
Син је био, залуд ликом на оца, кад већ сушта
мајка.
„Ножицама не миче, ручицама, плача од њега
нема! А гледа као маторо, а ћути!... Не ваља то, оцу
то не ваља, онаком човеку, нама свима!...
Проговориће, јад из јада, нерод убоги, а ни пупак му
се не сасушио!...“
Згранута то бабица, и оног дана, и дан-дању,
стара већ престара, и годинама и згранутошћу том,
те сналази је и кад смркава и у свануће: као, не само
било је, него бива и биће, па је све даља зебња.
____________
А он, отац, чиме би да, већма укоренив се, шире
још пружи гране, секира му ето буде ненадна, њему
храсту: у сами га корен засече, главни онај; стоји
још, стојећи тежи му је пораз него да паде.
____________
А годинама пунило се, у дућану тамо, у подруму
овамо, у дворишту, – празнило.
Крцати товари, на његову реч, водом ли, сувим,
покретаху се, што је купио, што је продао он.
Воденице млеле.
Руно уз руно овце, крдима говеда укрштала
рогове путем далеких тргова.
Чокоће по присојима, за подрум његов у
подземљу, колико је читаве над земљом куће,

110
чокоће, велим, из црвене земље, из жуте, усисавало
и усисавало, и никад навашати сока за вино.
____________
И све то, јер и он сам, стаде напречац, глухо се
отворив утроба Јевди, кад сав ухо, сињи, да чује плач
из ње: оно, тек да се назове живим, кукавно му се
живота усредоточило у очима, гледа га; као није се
родио син, него неми неки довека прекор њему оцу.
Напречац, велим, силином истом оном што и
прљушу земљу покреташе на род, а у дому своме
неродом, ето, изјалови се; упркос ли нечему, за казну
ли себи, кад ничим није заслужена, самог себе
сможди, како никад живи створ створа кад је међу
њима крв.
____________
И ни јекнуо, кажу, већ одмахнув само, скамењен
у раменима, у лицу, значило је:
„Па нека, и то ја могу, као црв запузити ниште!...
Коме се у орлове хтело, међу прве, бар последњи ће
бити међу црвима!... Кад није лета, нека ни хода
више нема!...“
____________
Ни хода.
И гледали га јутром, и гледали га с вечери, кад је
да се отварају, да затварају радње; допузио би до
своје, сињи, и колико се руком досегнути да, и у
досезајима све мањим, јер издавала га снага, по
невидљиви крст би потегао с врха до дна врата.
____________

111
 А на дому, растући му суварак син, и за толико
пресамићујући се Јевда, док не изједначише
раменима (на којој мери, како једном запечати, и
дан-дању осташе растом, ту па ту), повазда и он,
кофама из подрума, вино најпре, док не исцрпло, па
ракију, све до препеченице редом, теглећи, без
милости заливао, је ли само на његовом израсло,
дрво било, воћно или за лепоту и хлад, травка ли,
жбун ли, или у цвету биљка. Заливао и задивао, сињи.
И дотраја му живота колико да, докле се његовим
назвало, суво иза њега остане све.
____________
И суво о пунолећу наследника, јер такав је ред,
стала се јутром отварати, с вечери затварати, кад и
све друге, радња.
И само то.
И што, кад у подне, с места на место, донесе
Јевда ручак, и ручају, чује се, ко принесе уво,
грицкање отуд. И што леви један лакат притвори о
сунчаном дану врата, кад упече у потиљак сунце.
Само то. Јер нити се што продаје, ни купује у тој
радњи.
____________
Ту су они, застајали се, сасушили, зебе од њихова
неживота варош.

112
 ГОДИНА

На ватру с календарем. Броји дане ко у току се не

осетио. И ноћи би он, да се не мора спавати. А овамо,
тек дане своје преспава тај.
Бројаница му календар. Црно ту небројано
празни у бројано бело. Те на крају рачуна,
добијајући, губио је и губио: суво у рачунаљку дало
му се души. А за на истину свака је, па и та.
Јер није у календару година. И јер сат цакћући
само заварава душу. Будна је она, не да се чува брата
мог, у справу да се не успава.
____________
Ко ће исецкати реку. Тече она мојим, твојим, оне
планине, оне биљке животом. Нема преграде између
сна и јаве, између створа и твари; нити се на капију
уђе у ноћ; нити смрт иком, као маказама, тајну ову
кружења пресече.
Тридесет пута опкружих навише или наниже,
свеједно. Прве седе већ наговесте ми, за толико си
мање од овога света, свеисти ја.
Невинашце, ко у судњем часу завапи за мајком.
И зар запловити низ годину, кад већ пловим.

113
 Мерџанли буде небо, мами у себе, рекао би, тиха
је вода. Узнесењем утопио се ко у дубини себе назре
звезду. Пространији настао је но небо, мањи но
трунка.
И не броје у лудог насмеши ли се, ни биљци
више, већ твари. Блаже је чега ће се напојити него
млеко из мајке. По кап на сваког доста би им било,
па да залудују као јагањци ливадом. И све би очи
биле прозирне, осмесима будили би се људи у децу.
____________
А једном, или ниједном, тихо буде и без облачка,
да од саме тишине те рујо у преливе заталасава. То
из Рујних стена, кажу, пође што је онстран њих бајка:
из брда у брдо лаковернима усхит неки; уздрхте и
дрхтај им се висинама проноси.
Тада умине из утроба, и сви су добри. Опоро буде
речју, погледима братиме се и сестриме. И ко је на
туђ живот дигао руку, истим замахом самог себе
казни. Или као ножем устремив се љубљеној,
самилостан целов као сестри дâ јој. Не заметну ни
законити, камоли ванбрачни плод. Благо томе ко
тада заплаче: свака му суза спере по нечистоту с
душе.
____________
А даномице допловљују облаци, и отпловљују.
Море је, а они из богзна којих дивота лађе. Беле и на
катове. И са сваког слети по поздрав у срца доле.
Сви ће снови зарудети пуноћом. Свако ће ноћас
у своју земљу отпутовати.
____________

114
 Смеју нам се преко воде суседи (они што ако им
за пô цола не плива по ђувечу маст, не вреди ни
почињати). – Зазјавате, веле, у облаке, па вам је и
кров на кући кô капа на глави, све на’еро!...
Какви смо да смо, дебела браћо, тек да вам није
нас, не бисте се умели ни чему насмејати.
Све је тамо код њих у реду: варе им желуци на
замерак; и по слојевима сланине, да се нешто човек
престругати да као пањ, чисто би се избројало
колико је коме година.
Од потањег смо ми конца изаткани, и полетело
би се да је крила. Нису нам од прејела насели
вратови, да до у лонац једва досежемо погледом.
И кад сте, божем, бивали по свету (одгега и патка
до баре), бар да вам се о клемпаве уши окачи, кад већ
о тувљењу неком ни помена, ова мудра: товна је у
Бога марва, у лој огрезао ко на поздраве у
предвечерје благој не отпоздрави вести.
____________
Жабокречина им унаоколо, и устајала вода.
Болештину тове. И што кроз ритове и врбаке, млаки
мимо сунца, плазе неки задаси, то је она. На влагу
им се увлачи у куће. За три лета пије живот, биљку
од човека направи, бледу из мочвари.
Навелико праве зелене ћасе. А ћумура већ
напретек је, и да се разболи све живо. И бабе, нагнуте
над болесником, сипају му на уво једини лек: „Па је
вежи ликом, па је не дај ником. Па је вежи длаком,
па је подај сваком!“
Узвитлају нам над главама беси. Отешња им доле
у њином, кроз јаруге и пећине проломе, покуљају

115
тмаси: брдине се над брдима наднесу; слобода је
њина, друг насрнув на друга, сручити се овамо на нас
доле. И пре но у коштац ухвате се, загегају троми од
силине.
А доле, као пред смак, бледи још овде-онде по
прамен видела, лутајући нестаје. Бежи човек и скот
заједно, под заклон, где било. Знају они, кад се
сукобе беси, стрелице озго право у кочоперна срца
погађају.
После их деца купе по реци, и једна вреди колико
три стакла с црквеног полијелеја. И аждајице, док
још мирише на муњу, хватају по влажним удољама.
Скупе су, јер по загаситом телу имају дивно жуте
мрље.
____________
На две планине пада наше небо. Учени тврде,
прастаре су, али се нашем оку виде горостасно
набујале младошћу. Откуд нам заромори пролеће, у
обла брда као трима дојкама набубрила је мати
земља. Откуд би зла устока и гори север, непомично
се као грбином занавек потурила.
Топло нам у закриљу, и љубимо је драгу, и осим
изрода (рођену своју већ на сиси уједају) и божјака
(ненасити су, тумарну за Богом, а он свеисти остаје
им по трагу) не памти се да за пустом жељом ко
приста с ону страну брда. А који у нужди откидоше
се, блага им рана оста на души, блага им без пребола
туга довека текла из ње.
____________

116
 Болно је бабје лето презрелошћу: – Сагорећу,
задњи вам пламичци на осмех из мене! У неповрат
полазећи, сву лепоту себе разда срцима на пôдњу.
И знајте, није у земљи покојник. Земљу сте земљи
вратили; на лицу вам, погружени, залебди сетом
вечности; вечношћу животе окади.
Зна мајчина утроба, болан је плод, злати се од
умирања. Зато старице што се на њима сви јади
изређали, по авајлику или жуту дуњу сачувају у
ковчегу.
Болно је бабје лето презрелошћу.
____________
Осети Зла да је овамо малаксао Бог, и ето је.
Њено је до Рујних стена. Поломи о њих ледена
крила, те је с ону страну вечити ромор југа. Далеке
су, само им крилати створ допре. Тамо и камен и
дрво и травка, све пева. Те која ‘тица, појагмив се,
преседи рок, препукне јој срце. Јатима беже чим
овамо одујми. И што их за све време цвркут стоји, то
себи најпре за олакшање, јер би ћутећи од милине
пресвисле.
____________
Мали је Сухобор Злој. Махне над Равничанима, а
ми чак у закриљу овамо мрзнемо се. Унапред
зацвили све јаде што ће задати. Једом што претекне
јој, саму себе нагриза, па је све љућа и сувља.
А кад зацаклени, где је жуборило и роморило, и
притаји се свако под својом кором живо, тек онда
стане јој срце на месту, и у белој тишини постави
себи престо негде на вису изнад свих борова и јела.

117
 ____________
Душа јој слабачко сатрети. У саксији биљку,
незбринуто дете.
Док онима што не знају шта би од себе, дивота
настане. Животом би се распали да Зла не загуде.
Слатко им претоплити се кад је свему зима. Крзно
мећу на себе; угодно им зајези, промине ли, коме се
под издеротинама модри живот.
Ударе и по слој изнутра. С лица им се цеди маст.
Дебљи се ужире од брава што га с јесени посекоше.
Ех, да су још на свим ногама по траље, саргија место
стакла на прозорима, угодно ли би се тек онда у
сувоту и топлоту завалили!
Па велим, изопачен је ко у леду нађе себи
замаме. Јер ако је Бога у срцу иоле, бела нека
стрепња одбија: тма је слабачког, тма убогог; нема
огњишта за све крштене душе; за четвороного, за
крилато кутка; скапавају од чега ето има ко и да
ужива.
И учини се, изумро је, угасио се Бог. Овде-онде
још у самилосним срцима једва тиња.
____________
Крезуба је, и од оних свећица леда што висе са
стреје. Хукне старамајка поменув је ко; и за речју
још потегне се жишком у снег.
У оно време, каже, јављаше се самохранима,
тобож добра друга, где се на огњишту за три дана и
ноћи не нашао ко да заложи. Онда цикне наједном,
као да се негде разбило стакло; и сви знају шта је, и
понесу мртвацу свећу.

118
 Тако једној у планини, док је брала суварке, а
петоро црви код куће чекало је пиштећи. Кад с
вечери, место ње, даде, дође им у црнини жена; и
засветли одонуд, и видеше сви, али се нико не усуди
онамо прићи. И све тако, док ловци не нађоше на дну
јаруге скочањену, а добре душе живу здраву децу у
кући.
За ону жену сви мисле да је била анђелска мајка.
Ретке су, али их у сваком срцу има помало. Таквима
деца једва крштење доживе: одазове их Бог себи за
анђеле, а оне намењене су да се туђој нађу.
____________
На Сретење сретну се лето и зима.
Тога дана, кажу који у старо време видеше, збиља
би се срели и укоштац ухватили на повијарцима
Рујна; па од јаука побеђене, где с влагом остајаху,
ницале би после болештине.
Али се шале не окане Зла. Онако измождена,
прибере последњу снагу, бане кад је све живо да’нуло
душом. Заостала острвца снега прелије леденом
кором, да сломи врат ко стане. И по излапелу бабу,
слакоми ли се пре рока за јарићима у планину, завеје
леденим драмлијама место снегом.
Али беше њено. Јер наједном, и без по муке,
заромори са свих страна преконоћ, па и у сну ко је,
топло му се окрене приснивати.
Зато је више и не зову зима, већ баба Марта.
____________
У то време појави се Бела Недеља.

119
 Она обитава негде у црвоточној кући, на којој се
никад не отварају прозори, па опет стотину корачаји
унаоколо осећа се задах на рухо неких покојника.
Имају понешто од ње све високе а суве, кад
излазећи погну се на ниска врата.
Она још од рођења почне умирати, а редовно
премаши педесету. Устајала је, гужва јој се кожа на
рукама, на лицу, као у изношене рукавице. А само,
горе јој очи, и два печата као крв на јагодицама.
Суклатасто корача. Појави се иза свих паду
склоних углова. Уштављене осмехе сеје лево и десно,
те сви мисле, обукла се, она прва.
____________
Мажу, да се присподобе њој, крмезом јагодице.
Изношена нека либадета, и фесове, што се на њима
ужегла маст с покојничких глава, тесно ли, широко
ли, тим скаредније на леђа навуку, на главама
накриве. Прње неке из подрума, с тавана, што у
њима венула уседелица, наопако на себе натакаре. И
нема заборава ни кута (а све их куће имају) да се
загробно отуд не повлачи трагом њине галаме.
И кога годинама болест испијала, или која мука
потајно, тим луђе потера бригу на весеље. Јер је ту,
међу њима, на свим витлима и љуљашкама, и дању и
ноћу, она, све блеђа, све уштављенија у лицу, а на
јагодице само што крв није прокапала.
Зато се тих дана озеба лако и умире.
____________

120
 А бекријама слава тачно пада кад овамо свима
запечати у пост и покајање. То ће рећи: – Ето, и наш
свети дође. Одакле ви застрепите, наше тек настаје!
Опака је то слава. Добије нож у трбух ко се усуди
поповати. По колајну роткве окаче; празилук им
челенка, а устабаши још и паприке венац место
ленте.
А већ ракија је Бог. У њу и босиљак умоче кад
ваља покропити таваницу и зидове и под, до у све
куте легло од ракијања подбухло њино, и колач,
врућу проју.
Криве се уста, намигују у дочек очи. По два
тањира ђаконија поднесу под нос госту, роткве
стругане и рибанца. Ракијино је да добро најпре
утрну зуби.
А главни они, бекрије дерне, што од бухавости не
разазнаје се на њима више које им је од ракије, које
од мајке, скљокани где кога изневерише ноге, свако
се иза своје ђуроваче приковао, чкиљи му из очију
човек: данас ваља победити.
С вечери одвозе устабашу на колицима кући. И
дечурлија заводи их, јер не знају пута, којекуд на
ђубришта и у ћорсокаке. И отегне ли успут, тек онда
све је у реду. Само што никад не могоше извојевати
да му се бар литрењак за у земљу ракије стави
мртвом код узглавља.
____________
А оно и пре ласта замирисало.
Нањуше деца прве каћунке. Иза шуме има доља,
ту најпре никну. Пишти земља од влаге; али су им

121
родитељи добро потковали ципелице, те ни помена
да се које оклизне, камоли падне.
Та доља југу се отвара. Југ измами каћунке.
Омилује топлином земљу, и пренув, а сана још,
плаветнилом се плаветнилу огласи. Комад неба дао
се низа страну, каћунци се измамили, по пламичком
сваки слабачко настао пут Бога.
Мало их је, срећом, који то осете. Нема их ни
колико руку те се првих каћунака маше. Иначе, од
њина трпљења хватала би љутина за очи, као кад
гњече деца каћунке у капама.
Навале, као да се једу каћунци. И кад не сладе у
устима, бар у капама ће. Ликују шубараши. Те
плиткокапи, да и њима толико стане, шаком озго
притискују, гњече каћунке. Од малочас пламичака
небу, љути неки сок капље им из капа. Знају то деца.
Те и оно најмање добро се чува да не принесе уснама
умрљане прсте.
Ја не замерам деци, па ни за стопут горе људима.
Нека се макар у једном из десетина покољења та
дивља жилица у дивни неки немир распреде,
довољно је за све и казне и награде.
____________
Песму бих од ганућа запевао пролећу. Али не кад
руде јагоде и ори од прижељкивања лугом. Гане ме
оно рано, кад се стрњике пале и замирише буновна
иза сна земља. Буди се мајка, на каћунке и висибабе
и јагорчевине избија зимски сан. Слабачко је, до суза
гане прво цвеће.
А од копитњака и љубичица тамно је и слано, до
утробе зажижи. Будна је мајка, првим то млазем

122
бризнула. Радујте се, смерне, бледи од љубави
младићи, мирис је ово и на вашу тајну, дознаће вас
драго!
____________
Тад и убоги ослушкују: спужеви мигоље да изиђу,
коприва ниче, чедна још, њима за јело.
Тихо се размиле рудинама. По крпу или џаче
понело све живо да бере. Сад може по амбарима
трунути жито. Чувајте за ђавола кључеве, никле су
божје коприве; и где зачепрка, силесију спужева
набраће ко је гладан.
За убоге је опет настао Бог.
____________
А већ пупе врбе за врбицу, и стоји блека јагањце.
(За Бога неће их пре Ђурђева дне окусити, заносило
би укусом на њихову рођену децу. Али тек, шале
ради, опипају око репа гдекоје умиљато.)
____________
Сетно је одонуд Рујна, иде Благи. Појавиће се за
дан-два, блед на магарцу. Од његових очију је, те
пупи благост на врбе, и сва деца већ унапред имају
по ново рухо и звонце.
Али се не појави, жао му Миланчета. Њему
прикрпи мајка старо, а ми сви у новом. Мимо децу
издвоји се, блед и он, и нико не гледа га. Брига их за
Миланчета кад иде Бог.
А ја мислим, само би се њему показао, бледи
бледом. Јер на повратку светла нека туга ронила би
му из очију; и његово осана изнад свих гласова и

123
звонаца разлегало се, и врба му путем цветала у
руци.
Довека је после, мада космат и снажан, остао
Миланче. И увек се смешио на јагањце и децу.
____________
А од ђурђевске водице на онамо све гушће буде у
пијанство.
Исполин у заносу, син ја, невесту љубљах у
мајци, долине њене и воде и сомотли горе „милујући
до беса. Бледог од махнитости виђале ме; слабачке
осетив се за моју жудњу, бежећи ме звале. Стене је,
не бокове жена миловала моја рука.
Па и да застрани срце и прогнају ме људи, ти си
ми прибежиште, мајко. Јер нема трулежи, да из ње
не зачедиш мирисни цвет за нова пијанства.
____________
Поводањ буде, и попуцају уставе.
Шта је очева строгост, шта мајчино јогунство.
Залуд је иза девет брава недирнуту чувате, наћи ће
себи љубав пута.
Отешња од силине срцима, повија се јоргован
под цветом, пупи ружа. Свиснуће без љубави младо.
____________
А коме се не иде на спавање, то једва лудиња му
дочекала да се дан и памет смири. Питкија је од
вина, заводљивија од греха наша ноћ.
Знам је где голет и сумор влада. Сипи озго, мори
душу. Док ова наша, још ни заранцима сунце, а њој
отварају се извори негде у подгорју Рујна. Влажан

124
поветарац обзнани је, плави отуд прозирна. И корак
понесе у игру, и занесе. И руке буду крила за
вратолом за лет. И ко те пита шта је прописао закон.
А звезде, не као другде кандилца, да помрчине
није или се Богу човек помоли, него зенице страсне.
И шире се, и ближе, и бубри месец над гором топао:
маме са дна живота детињски нешто пусто, па
мигољи, па расте, на богзна коју неупутност гони.
____________
Јер што се, кад она овлада, све од пореских глава
почини, ко би се подухватио казивати, у грдан вртлог
збркала би му се реч. Зато им горко забели зора. А
има ко јој само чапкунски намигне, и тера даље.
Па велим, ко се преко туђег плота у штету
намами; или што исцицијав му родитељ за века,
непуно за годину проћерда; или оно рођено стечене
мучице у раван свуче; и која брачну постељу окаља с
туђим човеком; или за исту ноћ девицом се из очина
дома искраде, и не одолев пољупцу, женом се врати,
– велим да им се допола само у грех пише; а за
остало, на моју душу, крива је ноћ.
____________
А прошета ли покоја сабласт, светла од грознице:
– Не гледајте, јадницу, заболи њу од живих очију.
Нека је, улучила и она!...
Из неопојаних гробова искраду се, из чедношћу
оболелих срдаца, а то је свеједно. По чатрљама, где
не одживеше своје, и где сад не живи душе, вуку се и
повлаче. И шушти од неке заостале жеђи.

125
 Због њина провода глухо и спарно буде који пут
у поноћ.
____________
Међу тројицом доста да један заведе очима, па да
опучи низа страну, и тим луђе чим паметније свако
својим путем смераше.
А пиће, осим незајажљивих, више је реда ради. И
оканица, ту на згоди, да се у бесу кад наиђе, имадне
чим треснути о зид.
Јер нема тог вина што ће опити жица, она до
најтање, и под циганским прстом, кад иза поноћи
испотија топи. Не да стотинарка залепрша на гудалу,
него што и Циганима опучило, и њима у срцу
одвугло, тешка се циганска сета отворила.
____________
Тада се одвоји главни свирач, Гаја, што му, и кад
је при себи, болује нека ватра из очију. За свој рачун,
одонуд из кута, зајеца му ћемане. Знају га и не
прилазе. Гудало би се о тога оломило.
И као није више жица куда превлачи, него
најтањи онај дамар из рођеног срца, ту затегнут,
одаје неки свој глас те се досле такав не чуо, макар
да га свако иза поноћи чује.
А они, од милине ли, од жалости, смеше се
влажно, и капље суза у вино.
Тада и худе среће девојке у сну су веселе: на
својој свадби играју. Оне умирући неутолимо жедне
одлазе у незнан, те им очи остану отворене. Зато се
на њиховој даћи најбоље проведе.

126
 ____________
Многи ли смо. Иза сваког угла избије по рођени.
Затамни откуд погледају широке очи. У сан потече
где зажари поглед од глади. Зато смо сува грана или
тегли душа трбушину. (А тек тâ у сласт одгмижу
своје.)
Као рибе смо кад осече вода од суше. Мало је ово
тела, слабачко је оно да утоли, кад се уздишу шкрге
свака у своју жеђ.
Јер свеједно, утапа ли се брат мој у ракију или
недокучно; или језиком, ждерући, мами тамну срж
из мајке.
Сврстани у редове, себе ради почујте: на завојици
тајне прене из учмалости човек. Целим тад собом
уздрхти кога успава ред. Од гладних је тако тајно на
овоме свету.
____________
Одрастох у врту. Презрели медњаци падаху по
мени; замаглила би глад моја по гроздовима,
прскала зрна.
Не дирнух ли, биће то преслатки испијаше сок,
не усне. Сном тек потеку зажарене реке.
Погледима се познамо. Заболи до у срж. На један
то пупак хранимо се из једне утробе, мајчиним
болом, јер сваки дан се порађа.
Деца смо довека. Сине ли коме на осмех, дознаће
се тајна.
Јер није у сну што у желуцу. Јер нема слађег меда
од недира у плод. Зри ова рука што пође у небрање,
пуни се негде саће.

127
 ____________
Као пшеница смо кад роди на замерак. Ни
сковали још српове, а клас већ пао по мајци. И где се
догодине изнад свих извију стабљике, лудело је зрно
за клијањем, претек је оплодио мајку.
Зна брат мој, од оне десетине што оде Богу у
растур, проклија му за ноћ и узри на души. И не мари
хоће ли га препуна кола спрштити пут гувна: у
жетвено злато излапи и та крв.
____________
Мудре су вештице, ћуте зашто понеко зрно мимо
божју вољу окрупња. У завеску су на дну сандука, и
свако вреди за толики грумичак злата. Кажу
облапорни, од једног само, кад се ухвати маја, за
годину заноси хлеб на сушту питомину и мајчино
млеко.
Знају оне и зашто алчаку не помаже повој: и о
комидби, сиромах, мисли да је клип само за јело.
(Нема ту човека због женског ли варакања не добије
бар један у главу.)
Заслани на бес од крви. Дивно ли би црвене
капљице из младића прионуле девојци око врата, да
се као бисер даду нанизати у ђердане.
Сви ће се клипови, по божјој, замесити лепо у
проју. Док окрвављени ти немају куд, до по увијуши
међу сукњама у вајату, колико да боље оком упали
где погледа.
____________

128
 Процури на божјаке изобиље. Смола из дрвета
где се прегнојило земљиште.
Тмоли су, и као без костију, од але за туђим
залогајем. Немир је оздо, онима под земљом није
нешто потаман. Тове божјака док не узбрекће, а тек
одатле, заслузи ли му на уста глад, он је тај, онај
прави.
А има па дође као земља кад испуца од суше, па
из пукотина проговара. Премного је за петорицу што
он, сува грана, свари. Земља га сише.
____________
Одвлачи се тај на гробље. По трпеза има тамо на
избор јела где год је свежи гроб. Од рођених уста
одвоје. Печено је ту и кувано и медли умешено.
Мотре жене. Ако му модро суче језик на уста, он је
тај, отишло је коме наменише.
Сможди оно ђаконија у маху, са земљом заједно,
рекао би, најслађа му она.
– О, леле мене, мрљаво ми беше! Сад ни земљу
не обиште!
А он, и лелека тог похлепан, падне му на суво
срце као пиће, у земљу га згњеца. И очи му, и уста,
као да је прогледало и прозјало из гроба, те устетурао
жив ту међ гробовима.
____________
Заруди лето зрењем. И љубав зри.
Трешње ти окусих са усана, а јабуке већ бубре на
увојке. Дај да се поиграм, драга.
Воћка је твоје тело. Румен облије кад гусну
сокови у сласт.

129
 Превешћу те преко воде, утопи стид, казаће се
тајна.
Смеши се ђаволасто са свих зрења. О, да горчине
ли слатке, једно друго испити до дна!
____________
– Видех, кроз јасеново грање топи небо као восак!
– То живот мој врели топљаше по теби. Узорала се
њива за плод.
Иза стида узабра путем јабуку. Сама јој се
располути у руци. И видев где заметнула се већ у
семењци биљка, ђаволасто се и на увојке из целе ње
за унапред насмеши даље кружење тајне.
И тако заокружих годину.

130
 НАПОМЕНА УЗ ОВАЈ ИЗБОР

Правећи избор фантастичке прозе Момчила

Настасијевића за „Библиотеку српске фантастике“,
осим вредности и значаја коју та проза има, желео
сам да се њеним објављивањем управо ове године
обележи стогодишњица рођења овог великог и
надасве оригиналног писца. Све приче објављене су
према њиховим основним верзијама из треће књиге
Сабраних дела Момчила Настасијевића у редакцији
Новице Петковића (Горњи Милановац – Београд,
1991.). Наслов књиге – Родослов лозе Вампира –
изабрао сам према једној од прича које врхунски
репрезентују ауторове језичко-фантастичке обрте.

С.Д.

131
 Момчило Настасијевић
РОДОСЛОВ ЛОЗЕ ВАМПИРА

Уређује
уреднички тим ИКЦ Соларис

За издавача
Бранкица Дукић

Коректура
уреднички тим ИКЦ Соларис

Корице
Вељко Дамјановић

Прелом
инж. Владимир Ватић, ГРАФИТ

Штампа
GREEN CENTAR, Нови Сад

Тираж:
100 примерака

132
133