Нова књига Драгослава Михаиловића, Лов на стенице,

садржи девет приповедака — сећања на време незапамћених

страдања у политичким логорима из педесетих година. Дакле,
ова књига се у извесном смислу надовезује на Михаиловићеву
претходну документаристичку прозу Голи оток (1990), али и
развија и, тако рећи, отвара тешке и трагичке слутње зла, какве
су обележавале и његове старије приповетке, и, нарочито,
његово ремек-дело, кратки роман Кад су цветале тикве.
Приче о страдањима политичких кажњеника на Голом отоку
нису више ни новина ни изненађење у српској књижевности.
Велика је и веома значајна новина, међутим, димензија
трагичке теме коју Михаиловић у својим новим причањима
налази. Ова причања су и сведочанства, она су посвећена
стварним лицима, било џелата, било жртава, са свим нијансама
приказа суноврата у злочин и зверство, или спасавања и
уздизања душе у трпљењу. Мајстор у креацији живих и
упечатљивих ликова у својој прози, Михаиловић је и овде с
неупоредивом вештином оживео и полицајце и страдалнике.
Њихова аутентична искушења, њихови страшни и горки
послови и дани, део су једне слике у којој ће људска патња бити
стални и основни мотив. Михаиловић неочекивано, драматично
и потресно одсликава начин на који је једна политика, кроз
политички злочин; настојала да сатре неистомишљенике. У овом
смислу средишње је откриће, с једне стране, неизмерности
зверског у човеку, с друге — несагледивости последица једног
политичког злочина. Како утврђује једна од жртава са
потресном прецизношћу: „Човек треба да живи само док верује
да нешто такво као Голи оток не може да постоји“!
Питање, дакле, није у томе зашто је био Голи оток, него
зашто и како су људска бића смела да доживе то што је
голооточко страдање значило. Михаиловић је одиста с
невиђеном убедљивошћу у овој књизи осветлио баш ту страну —
неизрецивост, заслепљујуће сивило страдања које је прешло иза
и преко сваке мере хуманости. Лелујаве и несигурне сенке
једног патничког сећања преобразиле су се у овим причањима у
неугасиву светлост једне човечности, и у пишчевом
аутобиографском лику, и у низу ликова његових голооточких
пријатеља и познаника.

(Из рецензије Љубише Јеремића)

НОВЕ КЊИГЕ ДОМАЋИХ ПИСАЦА
ПРОЗА, 1993.

ЛОВ
НА СТЕНИЦЕ
ДРАГОСЛАВ
МИХАИЛОВИЋ

MMXXIII

БИГЗ
ПАНОРАМА

2
 Садржај

ЛОВ НА СТЕНИЦЕ.......................................................................................................................8

1...................................................................................................................................................8

2..................................................................................................................................................9

3.................................................................................................................................................12

4................................................................................................................................................14

5.................................................................................................................................................17

6................................................................................................................................................19

7.................................................................................................................................................21

8................................................................................................................................................25

9................................................................................................................................................27

10..............................................................................................................................................29

11................................................................................................................................................31

12..............................................................................................................................................35

13..............................................................................................................................................37

14..............................................................................................................................................39

15..............................................................................................................................................42

16..............................................................................................................................................44

17..............................................................................................................................................45

18..............................................................................................................................................47

19..............................................................................................................................................49

3
РАНКО И ВЛАСТА.....................................................................................................................54

1................................................................................................................................................54

2................................................................................................................................................56

3................................................................................................................................................58

4...............................................................................................................................................59

5...............................................................................................................................................60

6................................................................................................................................................61

7................................................................................................................................................63

8...............................................................................................................................................65

9................................................................................................................................................67

10...............................................................................................................................................71

11...............................................................................................................................................74

РУКОВОДИЛАЦ РАДОВА.........................................................................................................77

1.................................................................................................................................................77

2................................................................................................................................................79

3................................................................................................................................................81

4................................................................................................................................................81

5................................................................................................................................................83

6...............................................................................................................................................86

7................................................................................................................................................87

8...............................................................................................................................................89

9................................................................................................................................................91

10..............................................................................................................................................92

11...............................................................................................................................................96

4
 12..............................................................................................................................................97

13..............................................................................................................................................98

14............................................................................................................................................100

15............................................................................................................................................102

ЧИЗМАШ У КИЦОШКОМ ОДЕЛУ......................................................................................103

1...............................................................................................................................................103

2..............................................................................................................................................105

3..............................................................................................................................................107

4...............................................................................................................................................110

5...............................................................................................................................................112

6...............................................................................................................................................113

7...............................................................................................................................................115

ТРОМОТОРАЦ ИЗ ЖЕЛЕЗНИКА.........................................................................................117

1................................................................................................................................................117

2...............................................................................................................................................118

3...............................................................................................................................................119

4...............................................................................................................................................121

5..............................................................................................................................................123

6..............................................................................................................................................124

7..............................................................................................................................................126

ВРЕДНОСТ ЉУБАВИ...............................................................................................................128

1...............................................................................................................................................128

2..............................................................................................................................................132

3..............................................................................................................................................134

5
 4..............................................................................................................................................135

5..............................................................................................................................................138

6...............................................................................................................................................141

7..............................................................................................................................................143

8.............................................................................................................................................144

9..............................................................................................................................................146

10............................................................................................................................................147

ШАРЛ АЗНАВУР И ЊЕГОВА ПУБЛИКА............................................................................151

1................................................................................................................................................151

2..............................................................................................................................................153

3..............................................................................................................................................155

4..............................................................................................................................................156

5..............................................................................................................................................158

6..............................................................................................................................................160

7...............................................................................................................................................161

8..............................................................................................................................................163

9..............................................................................................................................................164

10............................................................................................................................................166

КАКО ТО ДА НАПИШЕМ, ДРУГАР.....................................................................................167

1...............................................................................................................................................167

2...............................................................................................................................................171

3..............................................................................................................................................172

4..............................................................................................................................................174

5..............................................................................................................................................175

6
 6..............................................................................................................................................177

7..............................................................................................................................................180

8...............................................................................................................................................181

МРЗИМ ГОЛООТОЧАНЕ.......................................................................................................184

1...............................................................................................................................................184

2..............................................................................................................................................188

3...............................................................................................................................................191

4..............................................................................................................................................193

5..............................................................................................................................................197

6..............................................................................................................................................199

7..............................................................................................................................................201

8.............................................................................................................................................203

9.............................................................................................................................................204

10...........................................................................................................................................205

Белешка о писцу..................................................................................................................207

7
 ЛОВ НА СТЕНИЦЕ

1.

Почетком седамдесете, док се бука око забране представе

Кад су цветале тикве из све снаге вртела по орбити јавног
живота, један човек је изненада рекао пензионисаном
пуковнику Удбе Славку Глумцу:
„А ти се не хвалиш да си педесете године у Ћуприји
ухапсио писца ових Тикава?“
Некадашњи Ранковићев ас, који је у међувремену
доживео разна понижења, па и то да у чистки шездесет шесте
године најпре свога шефа изда, а затим да и сам с презиром
буде шутнут у пензију, на то је пребледео и ухватио се за
главу.
„Јао“, промуцао је, „да он то негде не напише!“
Хоће, богами. Зашто не би написао?
Бивши затвореник тада ће вратити у сећање тридесет
петогодишњег лепушкастог, високог потпуковника у
елегантном тегет оделу са глумачким презименом и размаком
између доњих секутића, који је у лето деветсто педесете
дошао у Ћуприју на челу групе официра Удбе Србије и заорао
широку бразду новог масовног терора. У крајњем билансу, за
три-четири године, потпуковниковом замисли и заслугама
подручних му „сабораца“, у овом „раду“, у градићу од десетак
и срезу од двадесетак хиљада становника на краће и дуже
време привођено је, саслушавано и хапшено, сигурно, на
стотине људи, док је на дуг рок прогањано бар хиљаду њих.
Мој град је на тај начин постао, истина, мало одоцнело,
заслужан утемељивач Голог отока, са четири-пет десетина

8
заточеника, од којих се добра половина из логора вратила као
лакше или теже инвалидна. И, разуме се, захват је био посут
извесном количином лешева — за неколико година, укупно,
рецимо, десет! — од којих би неке на лични рабош морао
зарезати дотични јунак Славко Глумац.

2.

Потпуковник је у овој „акцији“ имао три помоћника.

Први међу њима, складни, овисоки, наочити мајор Рајко с
таласастом црном косом јављао се само у његовом присуству
и тада је настојао да буде грубо директан и помало
бирократски прагматичан. Запамтио сам га једино по томе
што ми је једанпут пришао стегнутих песница с намером да
ме боксује у груди и изненада ме упитао да ли сам болестан
„на плућима“. На мој одговор, кезећи се, снажно ме је цакнуо
ципелом у цеваницу. Мислим да сам ту модрицу затим носио
бар месец дана.
Иначе, није се истицао суровошћу. Сиктао је као и други,
али није трчао да те удари први.
Други, мајор Драгутин Младеновић Младен, свињолик
дустабанлија са крофнама сала на затиљку, вулгаран сељачки
дрипац као придошао из кичерских гангстерских филмова,
непрекидно се правио важан, засукујући рукаве као да се
спрема за неки важан посао. За време четворног унакрсног
саслушања којем су ме подвргли, кобајаги запослен, често је
излазио из собе, неспретно избацујући велика стопала у
страну, и затим се брзо враћао.
„Шта“, питао би тада, „овај вам још ћути! Па они тамо
певају као птичице!“
Био је први који ми је опалио шамар и тиме срушио
баријеру која постоји између човека још слободног и оних
који му слободу управо одузимају; после тога могу да му раде

9
шта хоће. За време његове деонице ноћног конвејера, што је
онда био непознат израз из совјетског логорашког аргоа, када
су ме у континуитету наизменично саслушавали њих
четворица, често више нисмо имали о чему да разговарамо.
Тада је волео на столу, глумећи или стварно, оставивши крај
руке пиштољ, да задрема и да без устручавања, као да му се у
неудобном положају гузица гуши, дуго, клокотаво, кркљаво
прди. Од тог звука би се изненађено трзао, грабио би оружје
и, смешно натечен, наперио би га на мене.
„’Оћеш да те убијем?“ избечено би питао. „’Оћеш да те
убијем!“
Мислим да је био из Трстеника, или из околине, можда
баш из Велике Дренове. Једанпут ми је Добрица Ћосић
скрушено признао да му је рођак. Није изгледало да се тиме
хвали.
Накнадно је, после неколико дана, из обласне Удбе у
Крагујевцу, приспео и трећи Глумчев помоћник. То је био
још један Рајко (или Младен, нисам сигуран!), омален,
крутељаст, просед четрдесетогодишњак налик на запуштеног
бившег боксера ниже категорије који се бави издавањем
квита на сточној пијаци. Имао је оборена рамена и кратке
снажне руке, чије је модре алкохоличарске шаке, чим нема
цигарету у прстима, једну другом нервозно стискао.
У мом затвореничком искуству скоро да не памтим
сличну удбашку индивидуу. Видео сам га свега неколико пута
и ни једанпут од њега нисам чуо ни једну једину обично
изговорену реченицу. Тај се само драо! И сам поглед на
„народног непријатеља“ изазивао је у њему праве
падавичарске нападе јарости, тад ваљда није ни био у стању
да осети ишта друго сем жеље да га истог часа убије. А та
жеља му се у његовом сумрачном животу, мора бити, више
пута и испунила. Кад год сам га видео, имао сам утисак да би
ме могао затући врљиком као пијан сељак скота.

10
 Глумац, Високи Рајко и Младен дошли су из Београда и то
се примећивало и на њиховој одећи. Потпуковник у
камгарнском оделу, а Рајко у тегет сакоу и тамносивим
панталонама, чак са краватама, додуше, црвеним, били су
нападно грађански обучени, елегантни попут комерцијалних
директора који често путују. Ни помена у том летњем добу,
разуме се, о чизмама или о кожном капуту, али ни о титовци
или неком другом војном детаљу, па чак ни о крагни кошуље
избаченој преко капута. Све је на њима било упадљиво
цивилно.
Исти тај покушај могао се назрети и на Младену.
Раскопчаног оковратника бледоплаве авијатичарске кошуље,
мајор се шепурио у гломазном морски плавом сомотском
сакоу, какав ће доћи у моду тек коју годину касније, и
шкрипао великим новим браон ципелама купљеним
вероватно у дипломатском магацину. Међутим, све је на
њему деловало здудано и као смуллно, ако не и помало
разврцано. Елеганција је на његовом тустом телу изгледала
као залутала.
За разлику од њих, Мали Рајко такве амбиције није ни
имао и био је сур, изгужван и аљкав као провинцијски
шустер. Крагну кошуље, која је и после прања деловала
прљаво, упорно је носио преко ревера сивог сакоа, а такве
боје биле су му и панталоне. Носио је, зачудо, одело! На
избледелим ципелама излизаних, кривих потпетица увек је
имао мало блата (чиме се ваљда поносио: управо се вратио с
терена!), док му је, већ на метар, из уста био задах на
прокислу ракију. Веровао сам да се мора осећати и на устајао
зној. Али то ми, с нашим затвореничким смрадом на неопер,
ипак нисмо могли намирисати.

11
 3.

Имао сам укупно два сусрета лицем у лице с тим човеком

и оба су ми остала урезана у сећању.
Наш други сусрет десио се приликом једног суочења.
Заменик управника затвора Ранко Шљивић ме је у соби
прозвао и ја сам само на брзину натукао на себе зимски капут
и пожурио пред њим ходником. Увео ме је у собу где су ноћу
дежурали милицајци.
На столици у дну просторије седео је пријатељ с којим су
ме суочавали. Блед, са црним колутовима око очију — нисам
могао да оценим да ли од батина или од тешке болести од
које је боловао — и са вишедневном необријаном јаком
брадом, деловао је застрашујуће. Над њега су се надносили,
уносећи му се у лице, чак тројица — мислим да су то били
Глумац, Високи Рајко и Младен или увек униформисани
капетан Секулић, који је у том тренутку вршио дужност
опуномоћеника ћупријске Удбе.
Прелетео сам погледом по четворци, помисливши да
мени то још нису радили. Уто ми однекуд са стране, где га
дотле нисам ни приметио, прилете Мали Рајко.
„Шта гледаш, мајку ти јебем издајничку!“ дрекну.
И, кезећи мркасте пијаничке зубе, скакућући као боксер,
обасу ме серијом диреката и крошеа у плексус. Као да
акцентује, последњи кроше упути ми ка устима. Пукоше ми
обе усне.
Суочење није трајало више од минут или два, тек толико
да с пријатељем изменим по три-четири кратке реченице.
Био сам утучен више тим виђењем него батинама, које су ме,
зачудо, држале у прибраности и напрегнутости. Пријатељ ми
је изгледао потпуно беспомоћан, чинило ми се да из собе неће

12
изаћи жив и само сам осећао жалост. И, пре него што сам се
ту добро и снашао, разговор је био готов.
Мали Рајко је за то време — запазио сам окрзнувши га
погледом — стајао мало са стране, увређено дувајући и
брекћући. Бечио је закрвављене очи и бесно ме осматрао.
Сад, иако нисам приметио да је ико дао икакав знак, још
једанпут ми, исто онако боксерски, притрча. Био сам
његовим претходним налетом просто залепљен за врата и он
ме изнова обасу директима и крошеима.
„Марш напоље, мајку ти јебем!“ дрекну наново.
И милицајац ме журно изведе.
Али први наш сусрет, кад смо се и упознали, био је у
ствари још упечатљивији.
То се десило убрзо пошто сам ухапшен. Налазио сам се у
скупној петици у истражном делу затвора (касније ћу у обема
тим собама, и у овој и у оној милицијској, лежати као у
самицама, по двадесетак дана) која је била препуна. На
десетак квадратних метара лежало је нас неколико
различитих — лопова, житара, „реакционара“, „задругара“, то
јест оних који су нешто причали против сељачких радних
задруга, проневеритеља, неки шумар Крушковић са Кучаја,
који је био окован, припадник наоружане организације ДОРС
(Демократске организације слободних људи Југославије!), и
ја, као једини политички „због Руса“.
Управо сам с неким играо шах, чије фигуре су, по
затворској традицији, биле начињене од ижваканог хлеба.
Прибор за игру се, кад би се у ходнику зачуло неко опасно
приближавање, из предострожности обично склањао. Тог
дана нисмо били довољно опрезни или тихи и, кад смо се
освестили, врата су већ била раскриљена.
Ушао је, први пут, дотле непознати Мали Рајко.
Дошавши, желео је, очигледно, да види 10 затвор. Управник
ћорке, водник милиције Илић, застао је у ходнику.

13
 Сви су, по кућном реду, устали. Ја сам остао седећи.
Нагињао сам се над шаховску „плочу“ нацртану оловком на
великом листу хартије.
Рајко је лагано прошао поред усправљеног реда робова,
ништа не говорећи. Дошао је до мене на поду. Учинио сам
напор да га не погледам: сада се чудим што ме у проласку није
шутнуо у главу. И одмах се окренуо ка вратима.
У ствари, просто је истрчао у ходник, трупкајући
ципелкама као дете које бежи.
„Па они вам“, панично је довикнуо, „овде играју шах!“
Само што није запомагао од грозе. „Забављају се као у бањи!
’Оћете ли и женске из куплераја да им доводите! Они играју“,
ужаснуто понавља, „шах!“
Илић је утрчао и зграбио оне фигуре умотавши их у
„плочу“ и гурнуо у ћуп, који се другде литерарније звао
кибла. Треснуо је вратима и закључао нас.
Чим је Мали Рајко завршио обилазак, управник је дојурио
са још двојицом милицајаца. Истерани смо на смотру са
стварима у ходник, где смо постављени у врсту, и соба нам је
пажљиво прегледана. Наше ствари су испревртане и све на
шта нисмо имали право — карте направљене од картона, игле,
парчићи оловака или њихова срца, минијатурни перорези
или ножићи, кашике наоштрених дршки — било нам је
одузето. А ускоро сам први пут бачен у самицу.

4.

Имао сам посла с удбашима ограниченим, примитивним

и окрутним, какав је био Мали Рајко, којима пуштање крви
није значило ништа и који су били кадри да ти, чим груну на
врата, у ходу пуцају у главу као у тикву на кукурузишту; с
удбашима частољубивим, осветољубивим и свирепим, какав
је био Душан Савић Шане, предратни финанс из Маскара код

14
Варварина, који су, само ради тебе, умели у затвор долазити у
поноћ и, трудећи се да их сви чују, вишекратно те
безразложно пребијати; с удбашима препреденим, злурадим
и подмуклим, с удбашима мрачним, сумануто једносмерним
и закључаним, које ништа није дотицало као да говорите
различитим језицима. Сви су они били глупљи и гори од
Славка Глумца и сви су ми наносили зло. Али нико ми
толико зла није нанео као Славко Глумац.
Мојој судбини, која, ево, траје више од четрдесет година и
која ће ми преко породице, а можда и преко писања, трајати
и после смрти, допринели су многи, али нико толико и нико
тако одсудно као удбашки кицош с рупицом у секутићима
Славко Глумац. Четрдесет и више, ето, година памтим му ту
рупицу у зубима, која му се, у доњој вилици, није налазила
између средњих него између другог и трећег секутића и која
га је врло лажљиво могла приказати симпатичним.
Он је био талентован изданак високе српске школе
злочина Слободана Крцуна Пенезића, који свог учитеља,
наравно, није могао достићи. Пенезић је једном половином
био окрутан убица попут Малог Рајка и немилосрдан
наредбодавац масовних злочина попут Хајдриха и, другом
половином, бистар осетљивко песничке памети и ужарене
савести. У истом том човеку налазио се онај који једног дана
својим рукама у Главњачи убија шесторицу људи, од којих
једног дави голим шакама, онај који како кажу, — као
министар! — командује водом за егзекуцију на стрељању
Драже Михаиловића и онај који, разваљен алкохолизмом, у
пијанству конвулзивно пада на под и очајнички запомаже:
„Моје су руке крваве до рамена! Зашто сам то радио!“
Славко Глумац све то није могао бити. Не сумњам да је
имао лично искуство крви, али то ипак није била његова
вокација. Ако је икога убијао, тај није, рекао бих, сем можда
на почетку ознашке каријере, простачки стрељао неког
сељака или непознатог човека залуталог под титовски метак

15
само да би на свој рачун смрти дописао нову јединицу. Није,
верујем, ни командовао стрељачким водом на скрајнутом
стратишту; био је довољно бистар да то увек избегне. Али је
могао да нареди да се стрељање изведе и да му затим, ради
професионалног каљења, и сам присуствује.
Његове личне муштерије смрти морале су му пружати
крупан идеолошки, „револуционаран“ мотив. А такви никако
нису могли бити неки провинцијски свештеници и учитељи
— ови су обухватани оним општим списачним наређењима
— него пре свега истакнутији четнички, а потом и немачки и
усташки команданти и злочинци. Овај избор обезбеђивао му
је предохрану од касније гриже савести, ако је ту предохрана
уопште могућа. За њих је, сем тога, морао да има и лична
наређења Александра Ранковића, Светислава Стефановића
или Слободана Пенезића и, затим, њихове, макар усмене,
похвале. Као пуцач имао је, рекао бих, висока мерила, а њих,
у средини где се убиствима хвалисало, није смео јавно
изражавати него их само из дана у дан тактичком вештином
и лукавошћу изводити.
Неки најинтелигентнији људи титовског режима у Србији
налазили су се управо у политичкој полицији, а не тамо где су
се доносиле стратегијске одлуке, и овакав Глумчев статус у
служби могао му је обезбеђивати само најинтелигентнији у
њој, а то је био Слободан Пенезић; једино је он могао да га
разуме и да му донекле, док буде „паметан“ да га не ухвате,
пружа заштиту. Зато сам у присуству Славка Глумца, који је
изигравао надмоћну ироничност и духовитост, могао да
будем сигуран да ме неће на лицу места изложити тежим
телесним искушењима — приказ боксерске вештине Малог
Рајка у таква не рачунам — јер ће се његови „саборци“ пред
њим устручавати. Али, после тога, он би могао да ти смисли
таква зла о каквима ови пуцачи с кука ни у својим
зликовачким сањама не би могли сањати.

16
 Он је био мислилац и стратег злочина, иако, наравно, не
највећи у тој служби.

5.

Глумац је у Ћуприју дошао можда као члан неког ширег

тајног Пенезићевог тврдог језгра за спровођење новог терора
у Србији, који се скривао под именом извесне „комисије за
борбу против Информбироа“, или бар као близак њему, и
имао је, разуме се, сва могућа овлашћења. Задатак му је био да
на том путу покаже велику бездушност.
Удба је тада, могућно, имала разлога да моју варош, чију је
идеолошку основицу представљао четнички покрет Драже
Михаиловића, сматра полицијски забатаљеном. Један од
првих послератних шефова Озне, Милан Миле Ракић,
пореклом из Прокупља, налазио се као логораш на Голом
отоку. Истина, он је тамо, као собни старешина једанаестице,
био велики батинаш и злотвор, те можда и подметнут
полицајац. Али нисам сигуран да је баш тако морало и бити;
могао је и сам од себе да буде садиста, а и ухапшен је негде
другде. Такође на неком другом месту, затворен је и његов
наследник Ранђел Стевановић Вита, родом из околине
Алексинца, и издржавао је казну у Старој Градишки са
војним осуђеницима. А Бранко Латински, опуномоћеник око
четрдесет осме, уклоњен је или због сумње за исто такво
мишљење или због пасивности према „новом непријатељу“ и
негде је без трага нестао. Судећи по томе што му се жена,
запослена у служби, некако на брзу брзину од њега развела и
одмах преудала за другог удбаша, није искључено да му у
животу у том тренутку нису цветале руже.
Педесете године опуномоћеничку дужност у Ћуприји
привремено је вршио капетан Секулић. Тек тај за нови терор
није био! Пореклом из сењских рудника, овај припрости

17
четрдесетогодишњи партизански борац, који више није имао
времена за велико мењање сопствене личности, вероватно
оптерећен породицом, а не гајећи у себи идеје о могућности
да се врати у јаму или на очевску њиву, деловао је као да је у
службу залутао. Хватања по шуми заосталих четника,
хапшења сељака који „нису хтели“ да дају жито и Цигана који
су по сеоским задругама крали овчје коже изгледа да је још
схватао, али пред сложенијим догађајима био је потпуно
збуњен.
Вероватно по Глумчевом распореду, био је други, а ваљда
и пети, иследник на мом конвејеру; смене су им трајале
отприлике по два сата. Али не знам шта смо причали!
„Ја видим“, рекао би, на пример, „ти си добар дечко. И не
могу да верујем да не волиш свој народ! Је л’ волиш ти свој
народ?“
Одговорио бих да волим.
„Па сигурно!“ лакнуло би му. „И ’ајде, лепо нам испричај,
шта си то тамо с они издајници причао, па да идеш кући.“
Рекао бих да нисам ништа причао ни с каквим
издајницима.
„Е, немој!“ опоменуо би он. „Немој! Него, ’ајде, лепо,
размисли. Па да нам испричаш. Они су издајници. И ако си
био с њи’, издајник си и ти. И — да нам испричаш.“
Није ме излагао никаквим грубостима, али, онако како ме
је Глумац поставио на три метра испред стола да стојим, од
чега су ми све више трнула леђа и ноге, тако ме је задржао.
Кад ме је касније, видевши да су на мене кренули са
великим притиском, обилазио у затвору, његово лице је
имало једну поруку, коју он, и кад би смео, не би умео да
изрази. Она је отприлике гласила: Ја ово не разумем, али
видим да хоће да те натерају да им се покориш; покори се, јер
непокорност није вредна главе. Мислим да је дуго веровао да
ћу бити убијен.

18
 6.

Још једанпут сам с њим имао дугу расправу о томе да ли

јесам или нисам издајник, али не могу да се сетим којим
поводом. Да ли ми је он правио последњи ћупријски
записник? Могло би тако бити, међутим, нисам сигуран.
Дакле, после скоро четири месеца боравка у затвору
између ћупријске цркве Светог архангела Михаила и Мораве,
пре него што ће ме послати на даљу обраду у обласни затвор у
Крагујевцу, а онда још даље, изненадио сам новог вршиоца
дужности опуномоћеника Душана Шанета Савића својим
признањем.
Пошто ми је десетак пута приредио ноћна пребијања, сад
ме је позвао да сва моја одбијања дефинишемо једним
записником. У соби је за писаћом машином била и
дактилографкиња Брана Галовић, моја гимназијска и
скојевска другарица, тренутно ваљда разведена, и као кобра
опасни Шане, леп, висок црнпураст четрдесетогодишњак са
брчићима, сад се држао достојанствено као мачак поред
миришљавог шпорета.
Пустио ме је да седнем! А приликом пребијања гледао је
чизмом да ме погоди у мошнице, од чега сам се нарочито
чувао. После његових посета од тих промашаја имао сам
модрице свуда по стомаку и бутинама.
„Шта ти је то“, изненадно је рекао, „с устима?“
Збуњено сам се обрисао. Гледао сам у шаку.
„Што су ти уста црвена? Је л’ тамо имаш крв?“
Опет сам погледао у шаку.
„Немам“, одговорих.
Није у ствари искључено да су ми усне биле испуцале од
авитаминозе.
Изненада, пред Браном Галовић, показивао је бригу за
мене! Тек на Голом отоку сазнаћу да су у Ћуприји затворску
документацију преправљали и да су ми као дан хапшења, да

19
би рок истраге ускладили са законом — они су држали до
закона! — уписали неки датум два и по месеца касније. Шане
Ћирин, како су га звали у родном Маскару, тиме ми је од
живота украо још два и по месеца. Али, са друге стране,
морам да признам, највероватније после овог разговора и
највероватније баш он, написао је, ваљда за Удбу Србије, о
мени такво мишљење да сам затим у Београду био кажњен
краће од других затвореника. Био сам, уосталом, и далеко
најмлађи.
Разговарао је готово пријатељски са мном. Ево, на крају,
имам ли шта да му кажем?
Претходне две ноћи један пријатељ ми је кроз одгурнуту
шпијунку, оштрим шапатом, поручивао да престанем с њима
да се бочим, и да стално, разуме се, извлачим дебљи крај, него
да им најзад признам оно што већ знају; при том је вероватно
мислио да и немају богзна шта да сазнају. И сад сам ја то
Шанету „признавао“.
Да, потврђивао сам изненађеном иследнику, рекао сам
оном младићу да ће ускоро почети да се хвале како их партија
шаље и кад имају потребу да се посеру, јер за њега мислим да
је лакташ и каријериста. Рекао сам и оном рођаку да ми, кад
се сретнемо, само нешто брбљамо, а ништа не радимо и да би
требало или оно да престанемо или ово да почнемо. Не знам
баш шта бисмо могли да почнемо, можда да напишемо неки
летак, али сумњам да бисмо знали како тај летак треба да
изгледа. Да, понекад бисмо причали о томе шта смо слушали
на радију. Немам радио-апарат, па бих каткад ишао код кога
од њих да га слушам. И тако даље, све неке крупне ствари.
Једанпут сам пред Мијом Милачићем имао суочење с
једним другом из основне школе, који је у том тренутку
служио војску и кога су довели у затвор у војничкој
униформи; требало је да расправимо да ли сам школском
другу рекао да је партија четрдесет осме године, под
изговором да хоће да створи широко засновану Народну

20
омладину, у ствари ликвидирала револуционарни и
неискварени Ској. Како сам војника тад чак можда уверио да
то никако нисам могао рећи, ни Шанету сад ту важну
истражну чињеницу нисам признавао него ће ми она остати
за признавање на Голом отоку у такозваној допуни
записника. И вероватно је још било таквих ствари.
Шане је све то слушао врло задовољно. Климао је главом
пред оном младом женом као професор. Рекао би човек, не
би он могао подићи на некога ни глас, а камоли ногу. Брана
се чинила да ме не познаје и гледала је пред себе у машину.
„Па, ето“, каже он, „што нам то ниси рекао одмах? Овако,
морао си доста да трпиш. И још ћеш морати. Сад је за твоје
признање касно. Да си то учинио онда, пустили бисмо те…
Иди сад у собу. Сутра ћеш потписати записник.“
И ја сам се вратио у ћелију.

7.

Сутрадан је уместо њега дошао Секулић. Заборавио сам да

ли је записник куцао преда мном, и да ли је за то довео
дактилографкињу, или га је донео искуцан, заједно с
непостављеним питањима.
„’Ајде“, каже, „потпиши.“
Али ја сам знао да имам посла с лопужама и дотле сам све
записнике пре потписивања читао. Мија Милачић, који ми је
водио бар два-три саслушања, морао је каткад и да их
исправља.
„А, добро“, рекао би, „ако ниси тако рек’о. Сад ћемо то да
исправимо.“ И подсмешљиво би додавао: „Добро се ти
држиш пред класним непријатељем. Даће ти друг Стаљин
мудаљу.“
(Два-три пута му је, захваљујући мојој брзој памети, овај
сарказам прошао. А онда сам му, једанпут, пред пуном собом

21
затвореника, одговорио: „А теби ће друг Тито!“ Он је на то
поцрвенео и излетео из собе. И више ми никад то није рекао.)
Мија би прецртавао по оних четири-пет примерака танке
хартије или их чак наново увлачио у машину и уносио у текст
нове формулације.
Узео сам и сад записник да читам. Секулић се на то
изненади.
„Шта то радиш?“
„Па читам“, рекох.
„Па шта имаш да читаш? Зар немаш поверење у мене?“
„Имам“, кажем. „Али морам да видим шта потписујем.“
Он се и даље чуди.
„’Ајде добро“, каже. „Читај.“
Тамо су све оне крупне појединости биле поређане онако
како сам Шанету говорио, али уз њих су стајала и оваква
„објашњења“: „А онда смо се као издајници и непријатељи
партије, друга Тита и народа срели увече на корзу…“
„Еј“, рекох, „какви су ово непријатељи и издајници? Па
ваљда смо се срели као људи, а не као издајници!“
„Како као људи?“ пита он најозбиљније. „Па имали сте
уговорен састанак и нашли сте се као непријатељи. Немој!“
„Ма какав уговорен састанак!“ кажем. „Изашли смо да се
прошетамо као и други! Куд ћеш овде да изађеш него на
корзо, и на игранку и у биоскоп — кад их има!“
„Е, немој. Ти можда — добро! — ниси ни свес’ан шта си
радио, ал’ они су непријатељи. Објективно су то! И састајали
сте се као непријатељи.“
„Ма нисам ја то рекао! Ни Шанету ни теби! И ти мени сад
то утураш у уста!“
„Али — погледај! — објективно! Објективно! Ти си рек’о
шта сте причали и — објективно! — они су то. Немој.“
„Али ја то нисам рекао! Кад сте ви то чули од мене?“

22
 Укопао сам се у тврђење да им такво објашњење нисам
рекао, али ни Секулић није попуштао да оно што сам рекао —
објективно! — значи баш оно што је написано.
На три-четири места око тога смо се сукобљавали. Не
знам колико смо о томе разговарали, можда и сат-два. И —
ништа нисам успео!
„И ти сад ’оћеш“, каже он већ љутито, „да све то наново
прекуцавам!“ Нисам могао ни да претпоставим шта би то за
њега могло да значи. „’Ајде, бре! Потписуј, па да обојица
идемо на ручак! Или се враћај у ћелију, па ће Шане опет с
тебе да разговара!“
И готово. Потписао сам. Не знам да ли сам игде уопште,
на једном или два места, успео његове објективне закључке
да померим или нисам ни једном. Бар у већини, остало је по
његовом.
Пре тога, два-три месеца се није појављивао. Већ га је, на
његов захтев или на предлог Славка Глумца, на месту
вршиоца дужности опуномоћеника био заменио Шане и ми
смо мислили да је некуд премештен. А онда се изненада опет
појавио. Пошао је у обилазак затвора.
Нашао ме је у самици. То је било накратко пре
потписивања оног записника.
„Ти си још ту?“ рекао је изненађено. „Е, не могу ја ту
ништа.“
И нас двојица се, осим приликом расправе око оног
записника, више нисмо видели.
Али отприлике две деценије по нашем несрећном
упознавању, неко је испред хотела „Москва“ у Београду
зауставио мог другара Драгомира Гићу Драгићевића.
Петнаестак година старији од мене, Гића је заједно са
мном лежао у чувеној ћупријској затворској циглани, великој
соби разбијених прозора, с подом од цигле. Тај магационер
из Равне Реке, који је улазио на магарцу у кафану, радио у
равноречкој рудничкој лампари и многе године провео у

23
најјевтинијим крчмама, а доста њих и у разноразним
буварама, својим изгледом, донекле идиомом и неким
животним догађајима, касније је у мени извео онај толико
важан почетни ударац за роман Чизмаши. Три и по деценије
био ми је онако близак како се то постаје само у затвору и
далек онако како се то међу блискима дешава у животу.
Гледао сам га, живахног, бучног и колоритног, као
шармантног тридесет петогодишњег младог лумпаџију и,
после његових хиљаду и петсто дана разних затвора, као
прерано остарелог деду са штапом, који сваке суботе у шест
по подне свраћа к нама на лонче од две шољице кафе —
никад на нешто више и никад на вечеру, али с осмехом
захвалности за пакетић неког укусног залогаја који би му
спремила моја жена Нена — све до његове смрти деветсто
осамдесет пете, кад се претворио у неразумљиву мртву
материју изван живота. За то дуго време тешио сам га у
његовом удоваштву, запошљавао у беспослици, дивио му се
за вредноћу у трезвењаштву и љутио се за изгубљеност после
прве чаше, облачио га у пијаничкој голотињи, бранио га од
напасника који га избацују из стана, смејао се слушајући како
је за чашу ракије продао наочаре и вештачке вилице, милом и
силом смештао га у отворене и затворене болнице за
алкохоличаре и, кад је већ као шездесетогодишњак, због
кафанске увреде „слике друга Тита“, баш као Жика Курјак у
Чизмашима, провео двадесет девет месеци у лудници
Централног затвора, својим малим друштвеним моћима,
удварајући се судијама и молећи адвокате, покушавао сам да
га из омражене установе извучем. Памтећи и још више
измишљајући, нисам последњих година више знао шта се у
животу десило њему, шта Жики Курјаку, а шта и једноме и
другоме. А он, као прави алкохоличарско-затворенички
господин — само сам ја знао какав је господин био тај
отрцани равноречки лумпаџија! — никад ми ни мигом није
напоменуо да зна за то књижевничко замешатељство. Држао

24
је моју књигу негде на полици, и никад се њом ни на који
начин није послужио. И, као да ми је вољени испуштени син
старији од оца који ме вуче из невоље у невољу, тако је то
међу нама трајало све док једног леденог зимског дана нисам
заједно с Неном, коју је обожавао, присуствовао у болници
његовој усплахираној болној агонији.
Оног дана пред „Москвом“, дакле, неко је моме пријатељу
Гићи ставио руку на раме. Био је то човек обучен
провинцијски аљкаво, као неко ко је недавно изишао из неке
униформе.
„Гићо“, рекао је човек, „познајеш ли ме, Гићо? Ја сам
Секулић. Љутиш ли се на мене, Гићо? Можеш ли да ми
опростиш?“
Мој другар га је погледао.
„Не, Секулићу“, рекао је, „не љутим се. Много је времена
одонда прошло. Ко би се због нечега тако далеког још
љутио?“
То је био једини удбаш за кога сам чуо да се извињавао
своме некадашњем ухапшенику; обично су у себи и даље само
гајили мржњу и веровали да је све испало најбоље што је
могло бити.
У сваком случају, кад је Секулић крајем педесете отишао
из ћупријске Удбе, могао си да рачунаш да су у њој остали све
сами немилосрдници.

8.

У таквој ситуацији, по вероватном закључку оног „тврдог

језгра“ у Београду, „нови непријатељи“ су у мом градићу
могли „вршљати“ како су хтели. А њих је и те како било.
Двојица ћупријских студената ухапшена су у Загребу и с
првом групом отерана на Голи оток, а није довољно
истражено јесу ли опако семе оставили и у родној вароши.

25
Двојица гимназијских кандидата за чланство у партији били
су искључени и против њих после тога није предузимано
ништа. Члан месног комитета је на некој учитељској вечери у
селу у околини испричао познату непријатељску шалу о томе
како су Југословени добили прву награду на светској
пољопривредној изложби за стварање љубичице од сто кила,
која се односи на друга Тита; и сви су јој се смејали. Сумњиве
сподобе су се слободно састајале не само по приватним
кућама него и јавно, свако вече, на корзу, где нешто
неконтролисано шушкају. Шта они шушкају? Ни месни ни
срески комитет, иако у њима има доста наших људи, нису
довољно активни да се ови непријатељи неутралишу. Зато и
њих треба претрести.
Две-три деценије касније припадници Глумчеве екипе,
придајући себи и мојим Ћупричанима превелику важност,
шириће око себе приче да су тада у згради комитета открили
совјетску радио-станицу, те да су ухапсили оба партијска тела
читава. Радио-станицу су ћупријски комитетлије могли
имати ако су се из канцеларије договарали са женама шта да
им се код куће кува за ручак, иначе, за друго им не би била
употребљива. А од чланова оба комитета ухапшена су
четворица.
Један од њих, затворен педесет прве, био је пореклом Рус
и то му је, вероватно, била једина кривица. Кад се овај
недужни човек буде вратио из логора, његова млада жена
признаће му да је била „злоупотребљавана“ од Удбе и,
неколико месеци касније, извршиће самоубиство. Други члан
комитета је, заиста, причао ону шалу о љубичици од сто кила
и још штошта друго, али ни он никакву организацију није
стварао. ’А преостала двојица нису били ни Руси нити су
причали непријатељске шале о другу Титу. Од њих, један је,
секретар месног комитета, убијен у Крагујевцу, а секретар
среског комитета натеран у лудило. (Оном шаљивчини,
причаоцу о љубичици од сто кила, изгледа да је такође било

26
припремано „самоубиство“, јер се такав глас по његовом
хапшењу Ћупријом био превентивно пронео. Али због нечега
се од тога одустало.)
Писац једне веома рђаве књиге о Голом отоку објавио је у
београдском недељнику маштовиту кажу неименованог
тадашњег члана комитета да су будући затвореници неком
приликом на њега, као, пуцали, те да је тада једва живу главу
извукао. Усуђујем се да мислим да би то могао бити један од
оних који на савести носе неког преживелог или мртвог
голооточанина, јер се у ћупријској околини ништа такво није
догодило. Од пострадалих, комитетлија шаљивчина није
имао никакво оружје, не знам да ли су нешто имали онај Рус
и човек који ће у затвору полудети, а убијени секретар месног
комитета је заиста имао пиштољ и то је Удби потом
паслужило као основа за верзију о његовом самоубиству. Сви
остали, колико ми је познато, нису имали ништа, нити су
такве идеје гајили, и као једино оружје служио им је језик,
који им је, каткад, признајем, умео бити и прилично дуг.
Укратко, у Ћуприји се тих година догодио доста баналан
облик масовног државног гангстерског терора. А његов
замајац покренуо је потпуковник с рупицом између зуба
Славко Глумац.

9.

Мојем хапшењу претходили су неки догађаји, који за мене

нису били неважни.
У лето четрдесет шесте на изградњи омладинске пруге
Брчко—Бановићи ранио сам се пиштољем — туђим: никад
своје оружје нисам имао — у ногу, од чега ћу се лечити
годину и по дана. Новембра исте године умрла ми је тетка
Милица, која ме је, после мајчине смрти, подигла тако рећи
од пелена, а марта четрдесет осме, у време док се припремала

27
Резолуција Информбироа, после дугог боловања, и отац
Бранко. Најзад, августа четрдесет девете умрла је и друга
тетка с којом сам живео, Милева. После тога све три њене од
мене млађе ћерке једна за другом су из наших двеју
чатмарица у Његошевој улици у кратком року нестале.
У тренутку очеве смрти у седмом разреду гимназије,
добио сам општинску социјалну помоћ од осам стотина
динара, која се исплаћивала само за време школске године.
Она је вредела тачно онолико колико су коштала два оброка у
гимназијском интернату, који је за време зимског и летњег
распуста такође био затворен.
Тако сам, у невољи, издао под кирију прво нашу доњу,
двоодељењску кућицу, једном столару с његовом породицом,
а онда и кухињу и једну собу — од укупно три одељења —
горње куће, старијој жени с тридесетогодишњим сином. Не
знам какву сам кирију од тих сиромашних људи могао да
добијам, али верујем да њоме не бих могао себи да купим ни
неколико оброка. Углавном, ова удовица у горњој кући,
афежејска и фронтовска активисткиња позната као Савета
Босанка, која је за време рата с тада још живим мужем и
сином избегла од усташа, па остала да живи у Ћуприји,
донела је у наше некад узорно домаћинство — стенице. Та
чињеница ће у мојој даљој причи играти извесну улогу.
За време распуста гледао сам да нађем нешто да радим —
тако сам једне од тих година био кантарџија на вршалици —
и ишао на радне акције; бригадирска униформа и цокуле које
бих на акцији добио биле би ми затим једина нова одећа и
обућа током те године. Кад сам био код куће, главна храна
било ми је воће, којег је у нашем дворишту, срећом, било
доста. И, тако живећи, једног раног јутра почетком лета
педесете, док сам се умивао на дворишној пумпи —
пропљувао сам крв.

28
 Два и по месеца касније у Ћуприју је пристигао Славко
Глумац са својом дружином. И, убрзо, као по најкрупнију
ловину, двојица девера дошла су по мене.

10.

Била је топла септембарска ноћ и ја сам само осетио да је

неко упалио сијалицу у соби. Неки млад човек у цивилном
оделу, кога никад дотле нисам видео, рекао ми је:
„’Ајде, облачи се.“
Сео сам у кревету и посегнуо за панталонама на столици.
„Имаш ли оружје?“ упитао је.
Одмахнуо сам главом. Кроз отворен авлијски прозор,
осветљен собном сијалицом, гледао је у мене удбаш Мија
Милачић, такође у цивилном оделу. Он је тамо представљао
ваљда некакво „обезбеђење“, од „напада с леђа“.
Мршуљав и овисок, светлоплаве, готово беле косе, нежне
светле коже и детињастог гласа, овај мој познаник из Скоја
вероватно је доста допринео да будем ухапшен. Био је
неколико година старији од мене и неки моји ћупријски
другари препознали су га у лику мог приповедног јунака
Свете Петронијевића Руског. Инспирисана њиме и неким
догађајима, прича, наравно, не представља Мијин животопис.
Од њега сам за четврт века видео свакојаке емоције,
утлавном претерале: најпре наклоност, па велику, врелу
мржњу — ово је био такав његов период, и зато није
пропустио прилику да у ноћном походу лично учествује —
затим опет наклоност, све док ме, на крају, помало
неочекивано, није малтене обожавао.
У затвору је према мени показивао час зрнце поспрдне
симпатије — „Добро се држиш пред класним непријатељем!“
— час велику мржњу и одбојност, иако ни тада није ишао
даље од уобичајеног вербалног удбашког цинизма; иначе,

29
друге је, нарочито четнике, тукао. По моме повратку са Голог
отока, за она три месеца колико сам у Ћуприји провео, кад би
ме на улици видео, умео је за мном да виче својим танким
гласом:
„Оваквима у овој земљи нема места!“
Десетак година касније у београдском листу „Борба“
појавиће се један новинар мог имена и презимена, који је, за
оно време доста добро, писао о неким пољопривредним
питањима; иако сам му у два-три случајна сусрета
објашњавао да то ради неки други човек, Мија, који је због
туберкулозе у међувремену изашао из Удбе, уобразио је да
паметни новинар морам бити ја, да сам тиме, ето,
„рехабилитован“ — вероватно, „по правди“ — и уверавао је и
мене и друге да је „још од гимназијских дана“ знао да, „без
обзира на својевремено непријатељство“, морам у животу
постати „нешто“. Његовом новом расположењу доприносило
је не само то што ме је гледао и за мог четворомесечног
боравка у ћупријском затвору и у мојем врдању и извлачењу
из Удбиних замки по повратку из логора, које ми је намештао
и сам, него и — знао је у каквим условима — моје
дипломирање на факултету; њему то никако није полазило за
руком, иако се таквих амбиција до смрти није одрицао.
У духу своје црногорске природе која обожава признања
и титуле, постао је најпре члан, а затим и председник
партијског комитета, и тада је већ почео да залази у фазу
обожавања моје личности. У једном нашем сусрету почетком
шездесетих, тако, вајкао се што сам био ухапшен („Није
требало да те хапсимо!“) и позивао ме, уколико то већ нисам,
да се „вратим у партију“ (био је одбијен уз употребу извесног
броја грубих и простих речи). Распричавши се уз винску
чашу, говорио ми је да смо му ја и један млади дорсовац,
осуђен на смрт и стрељан педесет прве, „две једине лепе
успомене из Удбе“ и „откривао“ ми ко ме је откуцао пред

30
хапшење; то је, наравно, био један од оне двојице Ћупричана
ухапшених у Загребу; о својој улози у догађају није говорио.
У време забране Тикава и општих осуда са свих страна,
стално сам такву поруку очекивао и од „родног“ ћупријског
комитета и не могу рећи да би ме она обрадовала. И, заиста,
тема је дошла и на његов дневни ред. Али осуда је — изостала.
Изгледа да је Милачић, тад већ као председник, био један од
првих који је сматрао да се њих моје београдско писање „не
тиче“.
Крајем седамдесетих или почетком осамдесетих погинуо
је у саобраћајној несрећи код Јагодине. Тада су, кажу, неки
Ћупричани искрено жалили, а други навијали на радију
највеселију музику.
Неку годину касније с подељеним осећањима слушао сам
од његове рођаке неодређене оптужбе да су га „убили“ и да му
је удес био намештен. Нисам знао шта о томе да мислим. Ко
све коме у овом чудном, злом свету није зло наносио.

11.

Е, помислио сам у ноћи хапшења, кад се и то једном

заврши!
Тог лета сам се, као, припремао за полазак у Београд на
факултет, мада, онако болестан, заправо, нисам имао куд. Био
сам без динара у џепу и нисам знао ни смем ли да путујем, ни
како да отпутујем ни где да се тамо склоним. Али већ данима,
по неким ситним знацима, најављивало ми се да ћу бити
затворен. Неко ми је рекао, не знам колико тачно, да се и
Милачић, кад се крећем по вароши, нарочито увече, шуња за
мном.
После неких догађаја од пре годину и по дана у ствари,
кад сам дуго и тврдоглаво, чак и јавно, бранио двојицу
ухапшених младића из гимназије, упознао сам Удбину сујету

31
и осветољубивост и каткад сам помишљао да ме могу и убити.
Зато сам на неки начин био приправан да се том „приликом“
не обрукам. Али толика одуговлачења и припреме већ су ме
били изморили и попели ми се на главу. И, од овога сад,
просто ми је — лакнуло! Де да видимо и то!
Почео сам да се облачим. Узео сам из ормана дебелу
поткошуљу с рукавима; иако је још лето, тамо је увек хладно.
И онда сам на столици крај кревета приметио један космај.
Благородне навике искусног пушача! То је била танка
цигарета налик на ибар, лепљена неком меласом, због чега је
на уснама била слаткаста. Кад се обучем, размишљао сам — а
чинило ми се да је то јако далеко: ко зна кад ће се то десити,
можда неће никад! — запалићу драгоцени космај, који ме је
сам Бог научио да сачувам за неизвесну будућност. И, с
новим зимским капутом на леђима, задимљене уздигнуте
главе, кренућу — на стратиште. То ће бити као у неком
херојском филму, који сам можда гледао.
Уто је кроз она отворена врата из кухиње, у порхетској
спаваћици и огрнута великом плетеном марамом, као да се
шуња, тихо у собу ушла баба Савета. Погледала је у мене, па у
оног младог човека.
Он се беспослено шеткао по просторији и неким
огуљеним прутићем је са досадом ришкао по мојим свескама
и књигама.
„’Ђе ћете ш њим?“ рекла је баба забринуто.
Млади удбаш се осврте.
„Брзо ће се вратити“, одговори незаинтересовано.
Она није била задовољна одговором. Окренула се Мији
Милачићу кроз прозор, кога је познавала.
„Па, Мијо“, рекла је, „он је дијете! ’Ђе ћете га?“
Мија ме је из авлије смркнуто осматрао. Вероватно је
сматрао да се не облачим довољно брзо и то га је нервирало.
„Ако је дијете, бабо“, одговара отуд гадљиво, „зашто је
непријатељ?“

32
 „Боже“, крсти се баба, „как’и непријатељ! Па дијете је, без
икога! Нема крува да једе! Има на плућа!“
Мија сад бесно закевће:
„А је л’ ти, бабо, ’оћеш да поведемо и тебе? Па да тамо
видиш ко има на плућа, а ко нема!“
Баба Савета се уплашено повуче:
„Нећу“, тихо одговори.
Ипак, моје облачење није толико дуго трајало. Био сам
скоро спреман. Још само да узмем зимски капут, који сам
управо тог дана купио на тачкице и који сам, онако
миришљав, склонио од својих акцијашких прња у мојем
орману у већи и миришљавији баба-Саветин, и да запалим
слаткасти космај, па могу да кренем.
„Дај ми, баба-Савета“, рекох, „онај, зимски капут.“
Сад настаје једна сцена коју сам тако рећи дословце
испричао у Тиквама.
„Што ће ти зимски капут?“ каже она. „Па љето је.“
„Дај ми“, рекох. „Треба ми.“
Али она је у томе видела лош знак и ускопистила се да ми
га не да.
„Ма што ће ти? Види како је топло! ’Ђе ћеш ш њим? Нов
капут! Данас си га купио. Упропастићеш га. Кад ћеш га опет
купит?“
Није ми било згодно да јој објашњавам. Имао сам ја и
један добијен од Црвеног крста пре две-три године, који ми је
ту, надохват руке, чучао у орману, али он је, нарочито
изнутра, сав био подрпан као да су га изгризли мишеви. А
нисам хтео пред удбашима да се појављујем тако исцепан.
„Дај ми“, кажем јој, „молим те. Треба ми.“
„Али не треба ти! Је л’ де“, обраћала се младом удбашу„да
му не треба?“
Овај мрдну оним прутићем.
„Ма одма’ ће се вратити. Само да га нешто питамо.“

33
 Не знам ко је овим неочекиваним заплетом био
незадовољнији, ја или Мија Милачић. Он је иза прозора
просто окретао главу од нас.
„Је л’ чујеш друга?“ каже ми баба Савета. „Не треба ти.
Одма’ ћеш се вратит. Па, ево, и друг ти каже.“
„Али, молим те“, понављам не знам који пут, „изнеси ми
капут. Потребан ми је!“
Она се сад окретала Мији за помоћ.
„Па не треба му, Мијо“, каже, „је л’ де? Љето је. Он ће се
одма’ вратит. Што ће му зимски капут усред љета?“
Уто примећујем да се из њихове собе пред мојим вратима
појавио њен син Мића, старији од мене десетак година; због
њега ћу у истрази такође имати извесна окапања. Ваљда
предратни туберан, он је, нагојен и потпуно ћелав, с
надбријаним, као игла танким брчићима, још и сада истрајно
изигравао болесника. Својевремено се уписао на неки
факултет, али школа од њега вајде није видела. Повремено је
давао часове математике слабим ђацима.
У атлетској мајици и шареним гаћама пиџаме, бурастих
груди и стомака, Мића је стајао у мраку кухиње и, као да се
крије од прозора где је Милачић, отуда гвирио у моју собу.
„Он, бабо“, довикује Мија из дворишта, и то звучи помало
крештаво, „иде пред класног непријатеља! И тамо треба да се
покаже што лепше! Дај му капут.“
Погодио је! Али ја никад нисам ни мислио да је Мија
Милачић глуп.
Баба Савета се беспомоћно осврне к мени, док иза њених
леђа Мића некуд хитро шмугне. И, часак касније, појављује се
с капутом у рукама. Још се онако кријући, из мрака га пружи
мајци. Ова ми га најзад дода.
Огрнем га преко рамена и пођем из собе. Пролазећи крај
човека у мајици, тихо рекнем:
„Здраво, Мићо.“

34
 Он испод брчића зававољи танким уснама, не пустивши
глас од себе.
Изађем у мрачну авлију, па, праћен двојицом девера, у
још мрачнији сокак. И тек се тада сетим: цигарета! Заборавио
сам је!
Много пута затим, и у три затвора у којима сам боравио и
у логору, сећао сам се своје расејаности. Како оам могао да је
заборавим! У логорској дуванској оскудици пропуст ми је
изгледао просто нестваран. Да то нисам учинио, изгледало ми
је, глава би ми се од благодатног дима, вероватно, још
пушила!

12.

Шестсто тридесет дана је прошло док се у собу у

ћупријској Његошевој улици нисам вратио. У том тренутку
имао сам тачно двадесет једну годину и шест месеци.
У међувремену моји рођаци су, као сунаследници заједно
са мном, обе наше куће продали и у њима су већ живели неки
непознати људи. Баба Савета и њен Мића су некуд отишли и
не знам да ли сам их икад још видео; стара жена је можда
била и умрла. Моја соба је била закључана и у њој су ми
стајале ствари, које сам одмах по повратку морао да изнесем
— толико су продавци и купац још могли да учине за мене.
Ушао сам у тесну одају, у којој је по намештају лежала
прашина дебела три прста. Као да нико у њој никад није
живео.
Жудно сам навалио да гледам по библиотеци. Сложена на
двема полицама и на неколико камара по поду, изгледала је
нетакнута. Нико моје књиге није дирао, само су стењале под
прашином. Отворио сам прозор — било је зрело пролеће,
скоро да је опет почињало лето — и неколико њих пажљиво
отресао.

35
 Ускоро ћу их одатле привремено склонити, а кроз годину
дана, кад се вратим из војске, продаћу их библиотеци
фабрике шећера. Из страха, читава комисија од три члана
доћи ће на избор, већина руских књига, међу њима и неке
које волим, неће бити откупљене. За откуп ћу добити девет
хиљада динара, састављајући крај с крајем, од тог новца
живећу пуна два семестра на факултету.
На столу иза кревета, у гужви прашњавих хартија, нашао
сам и два-три писма упућена мојој рођаци која ми је слала
пакете у ћупријски затвор и једина се дописивала са мном у
логору. Али из ових писама видело се да се она у исто време
дописивала и с неком болесном женом из околине Јагодине о
томе по којој цени да јој прода моје заостале
туберкулостатичке таблете, беле и крупне као Бурове, које
сам лета пред хапшење у огромним количинама гутао. Те
таблете, сетио сам се, с тешком муком набавила ми је
сусеткина ћерка запослена у важној здравственој установи у
Београду. До часа хапшења већи њихов део нисам успео да
попијем.
А онда сам погледао према простој, небојеној столици
крај мога кревета — и одмах је познао, нико је одонда ваљда
није ни померао — и сетио сам се оног космаја на њој. Да ли
је могуће да је још ту? Нисам ли све у ствари сањао?
Забо сам кажипрст у прашину на седишту: пропао ми је до
средњег чланка. Најпре сам, тако, набадајући кроз прашину,
напипао кутију шибица: као прави пушачки ас, све сам био
припремио! Већ је изгледала друкчије од оних које сам та два-
три дана куповао. А онда сам, лагано, нежно пипајући, нашао
и славну цигарету марке космај, коју више нико на свету није
производио и нико на свету није имао.
Била је жута, прашњава, полупразна и сува као барут.
Опрезно сам је, држећи је на длану, одувао. Принео сам је
носу: мирисала је на сапун. Онда сам подигао главу као пас и,
дишући крајем усана, ставио је у уста.

36
 Три пута сам кресао избледелим жигицама док нисам
укресао ватру. Затим сам је припалио.
Седео сам на ивици кревета пуног прашине и пушио.
Цигарета је на уснама била слаткаста, а дим јој је смрдео на
пераћи сапун и упаљену крпу и био љут као паприка.
Али ја сам то осетио само у првом диму. Касније више
нисам.

13.

У ноћи мог хапшења предвели су ме четворци која ће ме

затим држати на конвејеру. То су били Славко Глумац,
Високи Рајко, Младен и Секулић.
Чим ме је Милачић најавио: — „Друже потпуковниче,
довели смо га“ — сви су устали иза стола. Потпуковник је
рекао:
„Добро вече. Изволите, седите. Како се зовете?“
Очигледно, желео је да ме импресионира удбовском
финоћом.
Решен да онако, као на филму, приложим главу на олтар
светског пролетаријата, помало сам се кочоперио и то
вероватно није могло да не изгледа смешно.
Чим сам сео, прекрстио сам и ноге и руке. Глумац је већ
после првих питања — „Знате ли зашто сте ухапшени?“ — са
ви прешао на ти. („Е, лажеш, Драганче“, рекао је осмехнувши
се.) Истог часа то сам учинио и ја. („Зашто бих те лагао,
човече?“)
У том тренутку у канцеларији се нашао и Мија Милачић
и, бар код њега, осетио сам неки покрет. Да је потпуковник
само дао знак, мислим да би навалили да ме бију.
Глумац ме је одмах подигао да стојим.
„Устани!“ викнуо је. „Шта си се ту раширио к’о у кафани!“

37
 И следећих дванаест сати провешћу пред њима стојећи.
То није баш најпријатнији положај.
Испитивао ме је, док сам онако стајао, о школи и
факултету, о породици и о томе зашто нисам добио
стипендију — „То је била грешка, ми ту нисмо утицали“ — о
томе имам ли девојку и шта намеравам у животу, и чинило
ми се да се у себи бори с искушењем симпатије. Морао је
знати доста о мени и његово осетљиво комунистичко срце
није могло остати равнодушно пред тим што сам последња
два разреда гимназије завршавао сам и при том био добар
ђак, што, иако сам, нисам потрчао никоме да се натоварим на
врат, што сам трострук акцијаш и што сам на два-три месеца
пред матуру имао дуг јаван сукоб с месном Удбом, коју је
вероватно презирао, око хапшења оне двојице младића из
разреда и што у њему — мада је у себи због тога можда
помало и беснео — нисам попустио. (Ово ми ни он нити било
ко други ни у истражном затвору ни у логору никад неће
споменути.) А ако је познавао и виновника сукоба, бахатог
пијанца с титовком намакнутом на очи Александра Спасића
Џована, који је због алкохолизма ваљда већ био пред
истеривањем из полиције, то ми је, бар донекле, исто тако
могло ићи у прилог.
На столу пред собом имао је велики технички лењир у
облику слова Т. Испитујући ме, каткад и с осмехом, тако да су
му се видела она два размакнута секутића, стално је њиме
манипулисао. Пребацивао га је, стружући, са десне на леву
страну стола, па га затим враћао обратно, гурао га од себе и
привлачио, узимао га у руку и замишљено се лупкао по шаци,
обртао га по дужини, оштро по дасци пљескајући, два-три
пута снажно њиме треснуо, што је у соби одјекнуло као
пуцањ.
За то време Секулић је седео скрајнут иза писаћег стола и,
ћутке ме гледајући, није се ни мрдао. Високи Рајко и
нарочито Младен често су нервозно шетали по овеликој

38
одаји и кружили око мене, повремено ме излажући извесним,
не претераним, телесним искушењима, углавном шамарању и
шутирању у ноге. На то сам се ја, мора бити, доста комично
бечио, а Глумац се чинио да не види ништа.
Једног тренутка потпуковник је узео лењир за дужу страну
— она горња била му је краћа и дебља — устао иза стола и
дошао до мене.
„Пружи руку!“ викнуо је.
Испружио сам је пред себе.
„Састави прсте!“
Саставио сам их као да треба да се прекрстим.
Он је подигао учило изнад главе као пијук, снажно
замахнуо — и фијукнуо њиме кроз ваздух поред моје руке.
Изблиза ме је усредсређено гледао у лице; био је виши од
мене. Онда се опет осмехнуо:
„Храбар си ти, Драганче.“

14.

Током те ноћи десила се једна околност која ме је јако

понизила.
Стајао сам у врућој ноћи под јаким сијалицама иза
затворених прозора огрнут оним зимским капутом и,
наравно, знојио се. Већ то сам осећао као издају свог тела:
толико сам желео да изгледа како се не бојим! Уз то,
почињале су да ме боле руке и рамена, што сам као туберан
већ познавао и сад покушавао да одгурнем од себе, болеле су
ме и ноге, а кичма ми је, од репа па до врата, све више трнула
као да трули. Међутим, већ пола сата или сат бацало ме је у
најчистије очајање и просто ме избацивало из равнотеже
нешто потпуно неочекивано: из унутрашњости мог зимског
капута, ваљда из сваког његовог шава, врцале су — стенице.

39
 Откуд оне ту, Господе! Завртело ми се у глави кад сам их
први пут угледао.
Крупне и угојене као пилићи, извлачиле су се из врућине
од мог тела на ваздух и, тртећи се великим тамномрким
затковима као гробљанске удолице, шеткале по новој
црнкастој тканини као да пасу.
Само што се нисам хватао за главу од очајања. Како су се
ту појавиле, питао сам се, вас у зноју. Било их је у ствари
можда тек неколико, али мени се чинило да их је на хиљаде.
Кобајаги поправљајући капут на раменима или кроз
утлове усана дувајући на ревере — пушио сам, дали су ми те
ноћи и једну или две цигарете — покушавао сам да их
неприметно отресем са себе. И, наравно, нисам успевао.
Пентрајући се по невидљивим длачицама тканине, оне су се
са безобразном немарношћу гузиле по њеним неравнинама и,
видело се, не би их отуда могла збрисати ни опака поморска
кошава, а камоли моје прикривено отпухивање.
Извесно време у почетку имао сам срећу што их удбаши,
онако тамне на тамној позадини, с раздаљине од три-четири
метра нису могли видети. Међутим, после лењирског испита
моје храбрости, Глумац се није вратио за сто.
Тобоже шеткајући се, и лупкајући се цртаћим прибором
по ногавици, обилазио је око мене и загледао ме од главе до
пете. Запиткивао ме је о којечему. А у томе је каткад било и
ироније и духовитости, иако увек зачињене црним зрнцетом
цинизма.
Гледао ме је изблиза у лице, по којем ми се с обрва сливао
зној. (Моје издајничко тело!) Био сам у ствари сав промочен
знојем и по кичми сам, испод оне зимске поткошуље — баш
сам се утоплио! — осећао како ми гамижу грашке дугачке као
стоноге.
„Је ли ти врућина?“ пита потпуковник, као, забринуто.
Малчице одмахнем главом.
„Мало“, одговорим.

40
 Он другарски изговори:
„Па што не скинеш капут? Ено, можеш онде да га
оставиш.“
Показивао је главом према скрајнутој столици, на којој
сам на почетку саслушања седео.
„Нека га“, рекох.
Он с разумевањем подиже обрве.
„А, бојиш се да ти га не украдемо.“
И ја подигох обрве.
„Никад се не зна.“
Он климну главом.
„Да, разумем те. Вероватно нећемо, али разумем те.“
Стајао је на метар преда мном и непрекидно ме гледао у
знојаво лице. Лагано се лупкао лењиром по ногавици. „Да се
ти нас, можда, мало не плашиш?“
Одговорих најприродније што се може:
„Зашто бих се, човече, плашио?“
То човече, које сам му већ више пута рекао, канда га је
малчице нервирало. Нису се тако држали Младен и Високи
Рајко, али и Секулић, а нарочито Милачић и онај млади
удбаш који ме је хапсио стајали су пред њим мирно и
обраћали су му се са друже потпуковниче. И, разуме се,
говорили су му ви.
„Па сигурно“, одговори он као да није приметио ништа.
„Нисмо ми као твоји Руси. Они би те, оваквог“, показивао је
нешто главом, можда је у томе било и мрве презира, „већ
убили.“
„Па сигурно“, понових ја. „Ви сте бољи. Не бисте ви
ником ништа учинили, боже сачувај!“
Удбаши иза стола — два-три пута сам приметио —
примали су наш иронијски пинг-понг с очигледном
зловољом. Али и Глумцу је, иако га је онај зов симпатије још
држао, све помало већ досађивало.
Гледајући ме онако изблиза, сад рече:

41
 „Зашто стојиш тако као задушна баба?“
Ја сам руке још држао прекрштене преко груди и данас то
и мени помало личи на неки соцреалистички кич.
„Згодно ми је овако“, рекох. Истина је, чинило ми се да
тиме мало помажем и уморним леђима, која су ме већ доста
болела.
Али он се у себи све више нагињао ка љубљеној мржњи,
коју је навикао да гледи као мачку у крилу.
„Спусти руке!“ викну одједном. „Стани мирно!“
Морам да признам, после оног ироничног, готово
другарског лапрдања, био сам изненађен и нашао сам се на
ивици да га послушам. Једва успех да се приберем.
„Ја“, некако изустих, исто га онако гледајући у лице,
„нисам војник.“
Собу запљусну ледена тишина и зађе у сваки углић. Да ли
ће ме сад, помислих, избушити пиштољима или разбити
ногама? Глумцу је у лице ударало црвенило и гледао ме је у
очи с неодлучном пажњом, не могући да се определи да ли да
ме ошамари или да се опет начини невешт. И уто, онако из
близине, опази оне стенице на мени.
Зажелех просто да вриснем: Оне нису моје!
Али њему је у оку већ блистала радост гађења. Ово му је
било као просветљење — знао је да ме мора мрзети, а није
видео по чему ће. Сад му се разјаснило.
Његови видици су наново били широки, ведри и јасни и
све је надалеко видео.

15.

Гледнуо ме је у очи, па се усредсређено окренуо мојем

реверу. Мотрио је нешто тамо.
„Да теби ипак“, тихо упита, „мало није врућина?“

42
 „Не“, одвратих готово увређено. Проклете стенице, није
их мој отац узалуд звао онако ружно татабице!
Он подиже лењир тањим делом и врхом га наслони на
моје раме — опазих крајичком ока — под крупну бубу.
„Зашто не скинеш капут?“ додаде. И швићну је у ваздух.
„Нека га“, одговорих.
Он се мало помери, лако млатнувши училом по поли мог
капута која је висила; очигледно, нека је била залутала и тамо.
„Шта мислиш“, изрече опет онако тихо, и нова стеница из
његове праћке полете у собу, „о нашем сукобу с Русима?“
О томе су ме већ више пута питали. Рекох врло бедно:
„Ја сам на гимназијској приредби рецитовао песму
Душана Костића Земљи вољеној. Зар тиме нисам одговорио
на то питање?“
Он ме, померајући се у страну, гледну у лице.
„Песму?“ рече замишљено. „Ти си, изгледа, нека песничка
душа.“ Некуд тамо наново упери лењир као пушку. „Да ли
мислиш“, започе, и швићну прибором, „да би нас Руси, да смо
остали с њима, поробили?“
На то сам питање слободно могао да одговорим онако
како мислим.
„Не“, рекох.
Он је по мени већ тражио нову жртву. Нађе је и понови
као за себе:
„Не.“ Наново нанишани — и још једна овчица с мог
капута одлете у ваздух. „А да ли мислиш да код Стаљина има,
рецимо, логора?“
И то је мени било јасно. Прочитао сам ваљда све совјетске
књиге и гледао све њихове филмове и нигде тамо логора није
било. Живи се као у рају. А види ово овде. Питање ми се
чинило толико бесмисленим да оћутах. Само сам га, мало
зачуђено, гледао.
Он у оном заобилажењу застаде, очекну, па ме још
једанпут окрзну погледом.

43
 „Нема, мислиш? А јеси ли кад био тамо?“ упита.
„Откуд бих?“ одговорих слегнувши раменима. Ти то,
мислио сам, већ, сигурно, знаш.
И он одједанпут одустаде од даљег лова на стенице.
„Е, мој Драганче“, рече без жаљења. Спусти онај лењир
крај ноге као билијарски штап и напречац крете ка својој
столици. „Глуп си ти“, додаде седајући.
То је значило: перем руке од тебе; све што ће те задесити,
тражио си, и заслужио си. Није ми претио, претња није
улазила у његов психички склоп.
„’Ајде, изађи мало.“
Нисам разумео. Да ли ме они то пуштају?
„Изађи пред врата!“ викну Младен. „И никуд не мрдај!“
Значи, задржавају ме, помислих. И идем даље из ове
зграде.
Окретох се на одрвенелим ногама и пођох према вратима
за велико предсобље те куће коју нисам познавао. При том
сам злобно мислио: бар сам вам оставио стенице!

16.

Да ли сад, четрдесетак година касније, кад о томе пишем,

штошта не улепшавам, додајући пре свега себи али и другима,
и да ли некоме не чиним неправду?
Неправду, рекао бих, не чиним, а није искључено да сам
понешто мало дотерао. Све је то тада у ствари било помало
бљутаво дирљиво и неубедљиво патетично, онако како се уме
десити у животу и како се на хартији тешко може озбиљно
препричати. Ако хоћемо право, било је и много простачкије и
бруталније него што бих хтео, са смрадом на мокраћу и
неопер, са болом и сврабом у промрзлинама ушију, руку и
ногу, с ноћном патњом од неузвраћене љубави и глади и с
раздирућим кашљем од дувана, влаге и јектике, с мукама од

44
забетонираног говна у нашуљеном чмару, с тајновитом
врућичном трескавицом од позива на саслушање. Пркос или
самоубиство — шта је ту био прави одговор? И зашто ми овај
други никад није изгледао озбиљан, зар се и у таквим
стањима мора бити плитак? Или је и пркос био покушај
самоубиства, само туђом руком?
Кад данас сретнем голобрадог младића мојих ондашњих
година (деветнаест и по!, питам се с неверицом), наново се
чудим: зар је оно било могуће? Нисам се усудио да споменем
и један млад, у ствари детињаст женски лик, иза кога сада,
свакако доста измењеног, стоји уморна, болесна жена
притиснута годинама, коју деценијама нисам видео. Он ми се
те ноћи често приказивао и тад сам редовно помишљао: све
ово овде није важно, камо среће да хоће да ме убију! И био
сам доста близу тога.
Није искључено да сам мало додао и несрећном Славку
Глумцу, несвесно придодајући себи. Жртви се њен главосек
мора представљати као моћан, препаметан и несавладив. Јер
ако је џелат слаб, кукаван и ништаван, каква ли тек може
бити жртва? А Славко Глумац је, данас видим, управо био
такав, слаб, кукаван и ништаван, и само је глумио да је
друкчији. За ту глуму, и само за њу и његову кукавну
каријеру, биле су му потребне — жртве.

17.

Те ноћи Глумац ме је ставио на конвејер; тад још нисам ни

знао да се то тако звало у совјетским затворима. И некако сам
га издржао. Није ни био дуг, трајао је дванаест сати.
Смењивала се, свака два сата, иследничка четворка коју сам
споменуо: он сам, Високи Рајко, Младен и Секулић. Бар Рајко
и Младен били су сву ноћ бесни: због мене, ето, не могу да
спавају!

45
 Сутрадан око подне неки милицајац спроводио ме је из те
зграде недалеко од улице Недељка Црњанског — у каснијим
одласцима ни кућу нећу моћи да идентификујем: како та
страшна места умеју доцније да изгледају безлично, како су
лишена икаквог памћења! — у затвор код цркве. Сунце је
опет било бело од усијања и, мада сам био у неверици што је
напољу овако светло, пријало ми је. Спроводник ме није
гонио на журбу и ишао је поред мене помало се досађујући. А
ја сам капут носио преко руке и сушио се од зноја као на
конопцу за веш.
Треперило ми је пред очима и слике су ми се благо
удвостручивале. То је, свакако, било од непроспаване ноћи и
од разлике у светлости. Тад још нећу знати да ћу ускоро у
затворској шетњи почети бандеру преко зида да видим као
њих две и да ће се то временом само развијати. Тако, уз
хемороиде у пркну од глади, као успомена на ћупријски
затвор остаће ми и врло лепа миопија.
Само два пролазника угледао сам тог дана. Из Недељкове
кретали смо се управно на Главну улицу — она се, наравно,
већ звала Титова — с намером да је пресечемо и угледао сам
их тамо напред, у њој. Журили су да се измакну од закаснеле
летње жеге. Једног нисам ни познавао и тај је промакао и не
осврнувши се. Другог сам, колико сам онако удвостручено
могао да га видим, из виђења познавао. Он се огледнуо ка
нама, као да нас је часак загледао, и без застајања је продужио
својим путем. Да ли је у нашој двочланој поворци препознао
затвореничко спровођење? Је ли могао и да замисли шта се у
том тренутку са мном дешава?
Не знам више ко је био тај човек. Свих ових деценија
надао сам се да ће ме једног дана на ћупријској улици неко
зауставити и да ће рећи:
„Еј, видео сам те оног дана кад су те спроводили!“
Али то се није десило. Нема сећања ни у људима ни у
стварима.

46
 Од тог дана већ смо сви били уиграни у својим улогама —
они да ми чине шта хоће, ја да трпим, и да пркосим, колико
могу највише. И да тако некако — истрајем. Улогу оних
других у мом животу одредио је — Славко Глумац.
Не, нисам тада, на ужареној ћупријској улици, а ни много
касније, имао представу да бих све то једног дана могао да
испричам на хартији. Већ скоро две трећине свог дотадашњег
живота гајио сам у себи наду да бих, у некој далекој срећној
будућности, могао да стекнем такву Божју заслугу и
наклоност да отпочнем с оживотворивањем моје још
неостварене страсти. Али ово? Како ћеш од овога, толико
прљавог и смрадног, толико свакодневног и приземног,
створити нешто што ће те учинити радосним и од чега се
можеш засмејати или заплакати? Тек као нека далека
трептава искра каткад ми је могла засветлети помисао да би и
то, једног дана, можда могло послужити нечему таквом. И то
је било све.
Шуљеви никако не иду уз трагедију, смрад се врло тешко
претвара у мирисе.

18.

Од тада ме је као затвореника почео окруживати неки

круг општости који се ствара око самртника. У њему је било
језе и страха, неразумевања и мржње, равнодушности и
досаде, и чак, морам да додам, некаквог малог поштовања.
Ако би ми се десило да се у скупној соби насмејем, понеко би
ме гледао као бесмислено шаљивог самртника, који зна да су
му преостала још само два дана, а пред примање инјекције
прави шале на рачун свог болно изрешетаног дебелог меса.
Не сећам се да ли сам Славка Глумца последњи пут видео
на оном суочењу кад ме је Мали Рајко боксовао или још на
конвејеру прве моје затвореничке ноћи.

47
 На суочењу, уколико је уопште тамо био, нисам га добро
ни видео, могао је само он да гледа мене. А на конвејеру? Да
ли смо тада насамо један са другим имали посла два пута,
током ноћи и сутрадан пред подне, као што би требало да
буде, или само једанпут? Не могу да кажем да се сећам.
Само знам, више ту није било ни осмеха, ни шармирања,
ни духовитости, ни зивкања именима од миља. Онај зов
симпатије, који је једног тренутка у његовој тврдој души
маукнуо, током ноћи удављен је као тек окоћено маче.
Уместо њега, остао је цинизам, без гриже савести. Поглед је
био хладан као сечиво или бар равнодушан и онај размак у
секутићима видео се само при гадљивом, презривом сиктању.
Не, није ни у томе претеривао, не могу то да кажем, као
што ме ни у последњем сусрету није ударио. Није такав био
његов начин. Физичке грубости биле су остављене другима.
Али сећам се нашег завршног разговора.
„Ево, ти си“, рекао је уводно, „искључен из партије…“
„Нисам био“, прекинуо сам га без поштовања, „члан
партије.“
„Добро, знам, био си кандидат… И сада се на тебе лепе
непријатељи. Нико не мора да зна да си био овде. Хоћемо да
знамо шта разговарате. И хоћемо да знамо који су то људи. А
онда можемо да те вратимо и у партију. Добићеш стипендију
за факултет. Ако се добро покажеш, можемо да те пошаљемо
и у Новинарско-дипломатску школу.“ Знао је да сам то
желео! Као што је знао да ме је срески комитет, који је о томе
одлучивао, већ био одбио. „И тамо“ — и на лицу му се
појавио признак ироничног цинизма — „има непријатеља…“
То ми је обећавало баш добру будућност.
„Дакле“, упитао сам, „био бих кадар на јавном раду — са
тајним задацима?“
Ово сам сада срочио боље, али он је разумео и тада. Часак
ме је гледао стиснутих усана и капака на очима.

48
 „Онда ти се зна“, изрекао је тихо. То је звучало као
пресуда.
Данас знам да ми се знало, онда нисам могао да појмим.

19.

Славко Глумац је у Удби био један од оних који су знали

шта је Голи оток и који су га, углавном, већ били видели. Он
је знао шта је и прање мозга, на које те осуђује, и није га се
тицало хоћеш ли га преживети или нећеш; а на известан
начин то и јесте било исто.
Да ли се можда надао да ћу умрети? Је ли постављао себи
такво питање? Мислим да јесте. И, у себи, тада је вероватно
одмахивао руком: нека му буде што му буде. При том је
рачунао и с оном туберкулозом. Тренутно безопасан,
размишљао је о мени, али по карактеру, тврдоглавости и
неким другим личним особинама потенцијално, у
будућности, веома непријатан — свашта се из њега може
испилити! — због младости, социјалног и породичног стања
још неухватљив: нека му на Голом отоку буде што му буде…
Није се усуђивао на ризик да ме пусти — то не би могао и
из педагошких разлога: он је о себи имао илузије као о
педагогу и психологу — а нисам му изгледао ни толико важан
нити ме је толико мрзео да би ме убио: нека, дакле, идем на
Мермер, како су интимно звали Голи оток, па ће се то тамо
решити…
Оно што Глумац и његови колеге, међутим, никад нису
знали јесте да, ма шта се радило, неко увек мора преживети.
Још се није десило да после неког злочина баш нико не
претекне. Понеки сведок увек остане.
И, исто тако, нису знали да ни прање мозга, у које толико
имају поверења, нема апсолутну делотворност. И ту понеко
мора да промакне, поготову кад је оно онако масовно као на

49
Голом. Сем тога, после неког времена, и оборени, који
преживе и потрају, полако почну да се усправљају. А први у
томе успевају управо они који су им се највише одупирали.
(Ех, да су то удбаши знали!) Њихово тело, навикнуто да стоји
усправно, просто, жели да заузме нормалан положај; отпор
злочину благотворан је за људску душу и тело и у њима
изграђује мелемне сокове за ослобађање од погубних
резултата терора и од самртног страха од поновног
терорисања.
Да су заточници злочина могли замислити какве ће им
ужасе својим сведочењима у будућности приредити неке
њихове преживеле жртве, на први знак отпора разбили би им
главу ћускијом; као што су каткад и чинили. Али злочин и
слабо предвиђање будућности иду руку под руку, као добро
усклађен брачни пар. Злочин је засењен својом непосредном
моћи, толико ужива у њеној актуелности да ништа осим тог
тренутка не види, и способност предвиђања будућности нема.
Зато на крају пред човеком остаје огољен и ружан као
поломљен скелет неке од његових жртава.
Можда је Славко Глумац себе сасвим лепо могао да
развија у смислу успешног правника, економисте, инжењера,
и вероватно би за такво звање имао способности. Међутим,
карактер му је био сувише склон квару и он, награђен
уочљивом силничком каријером, није одолео зову тог
режима заснованог на злочину.
Имао је довољно укуса да бар донекле схвати његову
неприродну површну ругобу и, онолико колико ’је својим
карактером могао, покушавао је и да је избегне. Али систем
који је изабрао није га промовисао за мислилаштво него за
злочињење. И он, који је толико жудео за превлашћу, за моћи
над другима, за удобним животом који пружа звање, за оним
уским, нарочитим угледом који носи његова струка — да је
преживео чистку деветсто шездесет шесте, вероватно би
постао дипломата високог звања, успешно преплићући јавно

50
и тајно њено деловање — морао је да се обезбеди дебелим
оклопом равнодушности.
Начела у његовом животу, осим оних најопштијих
идеолошких и политичких, никад нису била значајна, тим
пре што је знао да она често умеју бити параван за
ограниченост. А он нечему таквом није хтео да робује. Исто
онако као што је захтевао посебне услове за лично пуцање у
живу мету, морао је себи прибављати и врло крупне приватне
мотиве за било какво подметање леђа за другог. Луксуз
паштења за такозвану правду он себи принципијелно није
могао дозволити. Његова специјалност, дакле, уз познавање
технологије рада службе, било је пуштање низ воду: нека оно
„што треба“ ураде други. Зато му злочини нису били
садистички обојени, али, безлични, били су — многобројнији.
Ликом блискији Хајдриху, по ауторском стилу је много више
наликовао Ајхману.
То је, без сумње, било понављање модела „одозго“. Ни
Александар Ранковић није лично пуцао, и он је, на први
поглед, само пуштао низ воду. Његови подручни саборци,
којима је дозвољавао да упражњавају пуцање до миле воље,
чувају га у најбољој успомени. Био је, кажу, тактичан,
одмерен, љубазан, правичан. (Такав није био само према
онима чије се мишљење стварно рачуна, а то су његове
жртве.) Али и он је имао свог шефа, који му је препуштао да
потписује готово искључиво смртне казне, себи бирајући
помиловања. Хуманизам — зна се коме може да припадне.
Засад у документацији нема доказа да је Броз потписао неку
смртну казну, много чешће се зна да је неког већ осуђеног — а
осудили су га „други“ — помиловао. Најзад, кад му је шеф
политичке полиције досадио, или кад је почео да му смета,
шутнуо га је у задњицу као пијан кломфер шегрта. Значи, и
Ранковићу је, шире гледано, припадала специјалистичка
улога џелата, а камоли онима нижим.

51
 Педесете године упознао сам Славка Глумца као
потпуковника, а у чистки Удбе Србије шездесет шесте он је
пензионисан као пуковник. Дакле, за шеснаест година
напредовао је само за један чин. То за једног интелигентног
полицајца, свакако, није много. Да ли у свом напредовању
није имао неку препреку? Не могу да кажем нити знам, иако
је вредно размишљања. Наравно, генералски чин у Удби није
исто што и у „обичној“ војсци, а, сем тога, у Брозовој
националној кадровској политици као да је био резервисан за
Црногорце; чак и Хајдрих српске полиције, Слободан Крцун
Пенезић, који је ухватио таквог Брозовог непријатеља какав
је био Дража Михаиловић и, тврди се, командовао водом који
га је стрељао, али је имао дугачак језик, погинуо је или убијен
шездесет треће тек као пуковник. Међутим, при том треба
имати у виду и то да су сви Удбини генерали били обични,
офуцани гангстерски дрипци довучени из сицилијанско-
црногорске мафије и да су просто пливали у лично
проливеној крви. Јово Капичић Капа, Миле Милатовић, Саво
Јоксимовић, Комнен Церовић, Војо Биљановић — у животу
су се напуцали као залудни старији водници на празном
стрелишту гарнизонског полигона.
Уколико занемаримо Глумчев босански недостатак
„националног“ црногорства, могуће је, дакле, да је тек ово
био модел који је један амбициозан потпуковник морао да
следи. Ма каква пробирљивост у методима представљала је за
његову каријеру само штетно и опасно чистунство. Он је
добро видео да у служби има довољно тупоумних насилника,
који ће радо, и пре њега, потрчати да обаве прљав посао. Али
је заборављао да свемоћне очи свакога посматрају и да му све
вреднују. Морао је да види да пуштање низ воду, означавано
мигом, тихом речи или покретом прста, на високом нивоу,
којем је тежио, није искључиво заузето чак ни за Ранковића
него само за врховног вођу. Зато је оно за њега морало
оличавати јако кисело и неукусно грожђе и према њему јавно

52
није смео да упути ни жудан поглед, а камоли да посегне
рукама. Јер руке су му стално морале бити у крви и то је било
оно прво што се ценило. Све остало је на оцену долазило тек
касније.
О злочину није лако ни писати, а камоли носити га на
души. А Славко Глумац, кога сам имао несрећу да у животу
сретнем, судећи по томе како је реаговао на помињање мог
хапшења, сматрам, није био сасвим без савести. Он је на
послу масовних злочина и проливања крви, имам утисак,
покушао да колико-толико остане чистијих руку и не могу
порећи да то држим за олакшавајућу околност. И његово
понашање за последњих четврт века, колико знам, такође
показује уздржаност и известан укус. Док један број
некадашњих злочинаца, ко1ји под креветом крију брда
лешева, прилику слободније штампе и веће јавне брбљивости
у Србији и Црној Гори крајем осамдесетих и почетком
деведесетих година користи за неукусно политичко
продуцирање, Славко Глумац се држи скрајнуто, готово бих
рекао смерно. Сем што је имао кратак излет међу одборнике
једне београдске општине, од чега је, како сам обавештен,
брзо одустао, он не воли да седи ни на скуповима ратних
ветерана, а поготову да даје савете како да се стање поправи.
То би могло да значи да има и неку представу о својој
улози у стварању тог стања. А уколико би ово још водило
некаквој посвећености књигама и контемплацији — некад су
најбољи међу оваквима своје путовање овим светом
завршавали у манастиру — морам рећи да би таква људска
судбина у мени изазивала и извесно саосећање и чак
својеврсно поштовање.

53
 РАНКО И ВЛАСТА

1.

Ћупријски затвор налазио се деветсто педесете године,

као и почетком деведесетих, крај саме цркве Светог архангела
Михаила, на стотинак метара од Велике Мораве. Његова
приземна зграда, моћних дебелих зидова, изграђена
вероватно у деветнаестом веку, била је, колико сам могао да
видим, неправилног облика, тако да је деловала као
дограђивана, па недовршена. Окренута лицем ка вароши, а
леђима ка Морави, њену леву страну је заузимао истражни, а
десну судски део.
У истражном затвору налазило се укупно пет соба (с тим
што је Удба каткад користила и једну од две милицијске и
покоју из судског дела). Све његове ћелије налазиле су се с
предње стране зграде. Друга по реду била је три-четири пута
већа од осталих и, због цигленог пода, названа је циглана.
Имала је чак три прозора, али без иједног окна, због чега је
била хладна као пећина. Од моја четири месеца боравка у
кући крај цркве, највећи део времена проборавио сам у њој.
Собе судског затвора, чији ми број није познат, налазиле
су се, колико сам могао да видим, и с предње и са задње
стране зграде. У њему је и милиција вероватно имала коју
собу за ислеђења оних баналних свакодневних прекршаја, а
углавном су боравили нови осуђеници, који су или чекали
транспорт за робијашнице или, због сасвим кратке осуде,
остајали у месту у положају слободњака. Сви ми из Удбиног
дела затвора, где је владало потпуно безвлашће и прави ратни
терор, гледали смо у тај одељак, издвојен решеткастим зидом,

54
као у мали рад. Затвореници отуда, пак, бојали су се да ни
грешком не западну к нама и упућивали су нам поглед само
кришом.
Ваљда ниједна ћелијска врата у том старом затвору нису
добро налегала на довратак и сва су имала ексером избушене
рупице: мало шта што се напољу дешавало није се унутра
могло чути и видети. Сем тога, ноћу се могло договарати и
кроз одгурнути метални поклопац шпијунке, који се клизао
као на шуберу и био величине петнаест са петнаест
сантиметара, а и посебном затворском Морзеовом азбуком;
она се састојала од тридесет знакова поређаних у шест редова
са по пет слова; редови су се означавали лаким ударима
песницом или гребањем, а слова куцкањем прстом о зид.
Тек касније схватићу да је терор у том малом затвору, где
су општи услови за живот били слабији, ипак био знатно
блажи и мекши него у онима већим. У Обласном затвору у
Крагујевцу, који се налазио у самом центру града, и у старој
робијашници на Ади Циганлији, на пример — неће бити
случајно што ће оба, као мртви сведоци разних ужаса, крајем
педесетих или шездесетих бити срушена — постојали су
нешто бољи хигијенски и прехрамбени услови, али и
техничко-грађевинске и дисциплинске могућности за
спровођење знатно тежег и опакијег систематског терора.
Управа је у њима, сем тога, имала на располагању и већи
избор злотвора међу иследницима и кључарима, спремних не
само да орно спроведу наређења него да у том погледу буду и
лично предузимљиви.
У малом затвору, где је храна лошија него у онима већим
— а свугде је ужасно лоша и стварно недовољна за
преживљавање на дуг рок — добар део милиције избегава да
учествује у батинању, а поготову у физичком уништавању
затвореника, од чега се просто-напросто ужасава, и готово
редовно спроводи неку врсту невидљиве опструкције
затворског система терора. Касније, на Голом отоку, кад

55
будем желео да се сетим нечега лепог у животу, нећу ићи даље
од ћупријског затвора, који ће ми се представљати као место
где је мој лични дигнитет, упркос свему, остао неокрњен.
Занимљиво је да ћу сличну мисао наћи и код Варлама
Шаламова, кад се већ нађе у леденим логорима на Колими, о
његовом некадашњем престоничком истражном затвору.

2.

Управник затвора био је водник милиције Илић,

лепушкаст, господствен сељак ваљда из Левча. Близу
тридесете, овисок, са кратким, помало упреденим, смеђим
брчићима, уредан, чист и, у својој тамноплавој милицијској
униформи, некако чак отмен, он се држао врло
професионално и нико га у затвору није запамтио као
батинаша. Десни очњак у горњој вилици имао му је кицошку
златну навлаку, коју је, осмехујући се, радо показивао. Тада
би се видело да зубе редовно и уредно пере.
Никад није примећен да се у време дежурстава мува око
ћелијских врата да би прислушкивао, што су неки кључари
радили. Исто тако, правио се луд и на она ситна робијашка
ремећења кућног реда и забушавања, обавезна у свим већим
друштвима на малом простору. Није трпео неред око себе,
али ни настојавао на ситницама нити спроводио уобичајена
затворска шиканирања.
Два пута дневно, ујутро и увече, ишло се „у шетњу“. То је у
ствари био одлазак до нужника у дворишту, где би се
испразнио земљани ћуп који је представљао киблу, како се у
ћупријском затвору, ћуп, и звао, и на брзину обавила нужда,
и до пумпе, где би се исто тако брзо умивало и пуниле се
свежом водом земљане тестије, и, евентуално, мало се
прошетало лево-десно. Како се, бар за истражни затвор, свака
соба морала изводити посебно и усто су се морала поделити и

56
два или три оброка, све у време кад удбаши нису у згради, за
дежурне кључаре је увек било доста посла. Тако је затвор два
пута дневно грмео од робовског дахтања, комешања и
тутњаве ногу и од милицијског подвикивања:
„Брже! Брже, брже!“
То „Брже, брже!“, разуме се, узвикивао је и Илић. Али ако
би се сусрео с неким јогуницом, каквих по ћузама просто
мора имати, и какав сам, признајем, био и ја, који би држао
до тога да с тестијом у једној и смрдљивим ћупом у другој, до
замазаног чучавца у авлији одшета достојанствено као до
црквене порте, он би се начинио да ништа не примећује.
Ишао би за затвореником звиждућући као да враћа овце с
испаше.
Кобајаги ради одржавања хигијене у ћелијама,
затвореници су били обавезни да у ходнику пред вратима
остављају обућу. Али већина других је од кућа већ била
добила нарочито сашивене или куповне собне патике, које ја,
наравно, нисам имао. И како су ми се вунене чарапе на оном
цигленом поду брзо исцепале, једног дана сам после шетње
ушао у циглану у ципелама. Мислим да се управо Илић као
дежурни први направио да тај прекршај не примећује. И од
тада то приграбљено право поштовали су ми и други.
Имао сам утисак да је вредан, о чему је говорила и његова
лична уредност, и за његових дежурстава група слободњака је
наоколо увек нешто прчкала. Ходник се прао свакодневно,
круг се чистио, чучавци се одржавали у релативној чистоћи, а
кад сам убрзо из оне петице пребачен у самицу, за коју је у
том тренутку коришћена једна од двеју милицијских соба,
кроз њен сниски решеткасти прозор могао сам да видим да је
на два-три ара задњег дела дворишта засејан купус, од којег су
где-где вирили само кочањи. Како смо као редован подневни
оброк имали ретку, готово безмесну и посну купусну чорбу,
ово дворишно поврће је за нас вероватно било и сејано. Не
сумњам да се и око тога старао управник.

57
 3.

Али Илић је врло добро познавао разлику између

физичког и надзорног рада и памтио ко га је ослободио
тежачког рмбања. Зато, ма колико коректан према
затвореницима, није заборављао коме има да захвали за
привилегисан положај у овом животу и никад ниједном робу
није дозволио да му се глупим интимизовањем одвише
приближи или да му ситним подмићивањем звање угрози.
Ни окрутан ни суров ни надмен, сваког тренутка је знао коме
од два друштва у затвору припада и увек био приправан да
оно што му се нареди коректно спроведе.
Једанпут сам кроз рупицу у вратима петице, у досади
самице, посматрао занимљиву сцену.
Једном седмично, вероватно недељом, кад се у затвору,
сем изузетно, није догађало ништа, долазили су бербери. То
су била двојица младића од по осамнаест, деветнаест година,
вероватно калфе и млади чланови партије из ћупријске
берберске задруге, мршави, бледи и кукавни као
шкрофулозни. Обојица овисоког раста и са сивим титовкама
на глави, један од њих био је лепушкаст, док је други,
повијена носа и нечиста лица, погурен у раменима и дугих
мајмунских руку, крештавог гласа као у грбавца, деловао
доста непријатно. Имали су нежну, лаку руку, иако је њихово
бријање, због, како су објашњавали, тупих бријача, помало
личило на драње. После њихових берберских интервенција
затвореници су се жалили да им лице дуго бриди (сем
повремено, мене су обично одбијали, јер, како су говорили,
„немају шта да брију“).
И због враћања неким навикама налик на оне на слободи
и због одсуства удбаша у то време — бербери се у затвору
никад не би нашли заједно с иследницима — затвореници су
њихов долазак очекивали као празник. Од тренутка кад би
ушли на капију, кроз ћелије би, оним тајним начином

58
комуницирања који у већој или мањој мери постоји у свакој
бувари, прострујало:
„Дошли бербери!“
Завладало би некакво домаће, добро расположење, као
код деце која од родитеља треба да добију нову капу. Сви би
засукивали рукаве или мрвицама воде, која се морала
штедети, трљали врат и уши, сви би се за нешто спремали.
То јесење преподне је било лепо, мирно, сунчано. Бербери
су у ходнику пред петицом, накрививши столицу на зид, дуго
подшишивали, бријали и лицкали управника Илића.
Забављали су се причом о неком затворенику.
„Забијем му машиницу у косу на врату“, причао је
крештавац, „где је најосетљивије, па је мало изокренем да се
заглави. Онда потегнем. Он врисну: ,Јао, шта радиш!’ ,Ништа,
ништа’, кажем„машиница ми је мало тупа.’ Па мало после
опет онако уврнем…“
Илић се готово зацењивао од смеха.
„Шта каже, шта каже? ,Јао’?“
„,Јао’“, потврђује крештавац задовољно. „А ја опет онако
уврнем…“
И ходник просто трешти од њиховог смеха.

4.

Повремено, лепих дана, суботом или недељом после

подне, што ћу као распоред запазити тек касније, затворски
круг је одјекивао од неких пиштољских пуцњева. Нисмо
знали шта се дешава, а један старији затвореник, који ће се
наћи у самици у оној милицијској соби, изгубивши се,
закључиваће да се негде у ћошку изводе стрељања. Кад
касније у ту милицијску самицу дођем и ја, уверићу се да се у
задњем делу круга заиста пуца. Али то ће се Илић

59
усавршавати у стрељаштву пуцањем у једну стару, избушену
канту.
Он би испред затворског зида крај самог нужника ставио
мету на пањ. Онда би крупно корачајући између главица и
кочања купуса на купусишту одбројао петнаест или двадесет
корака. Застао би, окренуо се ка зиду, извадио из футроле
пола метра дуги немачки пиштољ маузер и убацио му метак у
цев. Часак би оданде мету одмеравао. Онда би оружје у руци
крај ноге заљуљао, подигао га и наслонио му цев на леву
надланицу. После кратког нишањења опалио би.
Ако би канта крај зида одскочила, он би спуштена
пиштоља отишао да мету осмотри и да је онде наново
усправи. Ако се тамо не би десило ништа, као чудећи се шта
се збива, још читава два-три секунда остао би у стрељачком
ставу и кроз дим ишчекивао да она, после тог зачудног
предомишљања — који јој је враг! — и макар са закашњењем,
ипак падне.
Ова сцена у ћупријском затвору инспирисала ме је за
сличну у војном затвору на Калету у Скопљу пред Други
светски рат у роману Чизмаши, коју доживљава мој јунак
Жика Курјак; наравно, подофицир нишанџија у Чизмашима
не личи на водника Илића у ћупријском затвору. Уопште, за
више затворских сцена у том роману инспирисао сам се
мојим затворима, поготову оним ћупријским.

5.

После жеженог септембра те, деветсто педесете, која је и

иначе била врела и сушна, у октобру је, онако како то у
Поморављу уме да се деси, напречац дунула луда, ледена
кошава. Она нас је, у разваљеној згради пуној промаје,
данима продувавала кроз уши и кроз прсте на ногама док нас
није испунила хладноћом и исушила до костију као старе

60
скелете и преконоћ бацила у дугу цвокотаву зиму, од које
гладном и слабо одевеном робу спаса нема. Већ у новембру,
кад сам напунио двадесету, ледена зима нам је чучала у свакој
кошчици, и шаке и стопала били су нам натечени и до крви
испуцали од промрзлина. А тада је и само подсећање на
недавне летње врућине постало некако потпуно шизоидно.
Ускоро је пао и први снег и Илић је на поподневна и
вечерња дежурства изненада почео да доводи своју
четворогодишњу ћерчицу. Једне сумрачне вечери, какве оне
под слабим сијалицама у затвору увек и јесу, за време дељења
кафе, кроз отворена врата циглане тихо, као бестелесно,
ушуњало се створењце у белим ципелкама и као снег белој
бундици. Оно је танушним, звонким гласом изрекло:
„Добро вече!“
Збуњени, промрзли, усредсређени на врелу текућину коју
смо толико чекали, с оним шерпицама и чорбалуцима у
рукама, не знам да ли смо се довољно сабрали да јој
одговоримо.
Девојчица је прошетала испред нас као да врши смотру и
вратила се у ходник. Стала је иза великог казана који се пуши
као да надзирава слободњаке куваре. И ту сачекала док
кутлача није звекнула свакоме у шерпици.
У оном полумраку, у сивилу, прљавштини и беди, њена
пахуљична белина деловала је готово нестварно и ми смо је
запањено и разнежено ћутке посматрали.

6.

Илићев заменик био је тридесет петогодишњи

милицијски водник такође из околине Јагодине, из села
Винораче ваљда, за кога се веровало да пије. Мислим да то
није било баш поуздано, али његово име, Ранко Шљивић,

61
било је у том погледу толико изазовно да му нико није могао
одолети.
Складно грађен и средње висине, отворена али помало
мрзовољна лица с нешто крупнијим носом, лепих крупних
шака и повећих стопала која би се, рекло би се, боље осећала
у пиротским гуменим опанцима него у милицијским
цокулама, Ранко није био омиљен међу затвореницима.
Галамџија, намћор и дандара, који је волео да подвикне
(„’Ајде, шта се вучеш!“), уживао је глас да у нерасположењу
уме да муне у ребра и да не одбија наређење да туче и с њим
помало ниси био начисто шта ти може приредити. Умео је да
ти шапне поруку коју ти шаљу рођаци, а и неочекивано, сам
од себе, да те казни неким закидањем које ће те погодити.
Зато му је циглана наденула дуго и рогобатно титуларно име,
које бих данас реконструисао овако: Ранко Шљивић од Левча,
љубитељ левче и левка. Нисам сигуран да у том надевању
нисам учествовао и сам.
Према мени, а ваљда и према другим интелектуалцима —
ако сам то био и ја — понашао се набурено и најчешће ме
није ни гледао. Само би својим баритоном тихо, као кроз нос,
изрицао кратка наређења и, гледајући некуд високо пред себе,
крајичком ока би мрзовољно пратио како их извршаваш.
Више пута се начинио луд на моје одбијање да трчим кад
идемо у шетњу. А онда ми једног дана каже:
„Шта је, не умеш да потрчиш?“
„Не умем“, одговарам. И ја сам тог дана био надувен.
„Ћеш да умеш“, каже он више нерасположено него
љутито, „јебем ти сунце студентско, кад те узне Шане под
своје! Па ћеш и да трчиш и пипиревку да играш!“
Застанем с оним ћупом и тестијом у рукама. „Ранко“,
кажем му, „трчи ти ако ти се трчи. А Шанета можеш да
зовнеш да ти прави друштво.“
Он ме онако са стране гледа.

62
 „Добро, добро“, клима прекорно главом. „Видим ја, лепо
су те у твоје школе васпитали како да поштујеш старејег
човека. И лепо си кутње васпитање добио!“
„’Ајде, бре, Ранко“, кажем, „’ди си ти старији!“ „Па стареји
сам!“, објашњава он тврдоглаво.
„И шта ’оћеш! И има да ме слушаш! ’Е л’ знаш!“ И даје ми
знак да кренемо даље.

7.

Мислим да све док ме није спроводио на једно суочење и

док није чуо шта ме питају и видео шта ми раде, није најбоље
знао како да се према мени понаша.
Тог дана, већ је дошао по мене, рекао бих, помало блед,
као уплашен.
„’Ајде“, каже, и некако ме чудно загледа у лице, као да ме
не препознаје, „зову те“.
Обукао сам зимски капут, иако још није било толико
хладно, и пожурили смо ходником.
Он за мном хукће:
„Шта си то урадео, јебем ти сунце! Брже, чекају те! Ух,
сунце ти калајисано!“
Нисам га добро разумео. Зашто је, размишљам, овако
узбуђен? Нервоза спроводника увек изазива узнемирење и
код затвореника и пада ми на памет да то чини намерно.
Увео ме је у прегрејану милицијску собу, у којој је било
врело као у пећници, притворио за нама врата и збуњено, под
капом, салутирао:
„Друже потпуковниче“ — или „мајоре“, нисам сигуран —
рекао је помало избечено, „довео сам га.“ Крајичком ока
приметио сам да поздравља као предратна војска, као некад
мој покојни отац, широко избацивши лакат у страну и
управно забивши шаку у слепоочницу.

63
 Али већ ми је однекуд притрчао удбаш Мали Рајко. Пре
него што сам успео и да се снађем, припуцао ми је неколико
боксерских удараца у прса и главу.
„Шта гледаш, мајку ти јебем издајничку!“
А ја сам се, заиста, просто био забленуо у пријатеља с
којим су ме суочавали. Никад нисам ни помислио да би с
њим могао имати суочење. Млади човек је седео окружен
иследницима, који су се надносили над њега, нисам га био
видео од хапшења и његов болесни, готовс самртнички
изглед ме је ужаснуо. Шта ли су му, помислио сам, све
радили?
Под оним ударцима тако рећи залепио сам се за врата,
залупивши их. И Ранко, који је морао да изађе, остао је
затворен унутра. Сад збуњено гледа шта се дешава.
„Јеси ли“, питају ме Глумац или Високи Рајко, „опет те
питам, од овога овде“, и главом показује према пријатељу,
„добио емигрантски лист Нову Борбу!“
„Нисам“, одговарам бришући окрвављене усне.
Они се наново окрећу ка њему:
„А ти, јеси ли му дао Нову Борбу?“
Пријатељ ме с осећањем кривице на лицу погледа.
„Па, чини ми се, јесам.“
„А?“ упућује ми се ново питање. „Шта сад кажеш?“
„Рекао сам већ“, одговарам. „Нисам ништа од њега
добио.“
Опет се они обраћају мом пријатељу:
„Кажи му поново.“
Пријатељ ме гледа просто молбено.
„Па, чини ми се“, каже, „дао сам ти. Нисам се ваљда
преварио.“
Толико ми га је било жао да бих у некој другој прилици,
или да сам имао мало више времена, можда и признао.
„Ниси“, тихо одговорим. „Преварио си се.“
Он се само лако удари руком по колену.

64
 И готово, заврши се суочење. Већ ми је Мали Рајко наново
притрчавао и изнова ми опаљивао крошее и директе. И
избацивали су нас напоље.
„Води га!“ вичу Шљивићу. „Марш у ћелију!“ „Разумем!“
изговара кључар уплашено. И хватајући ме за рукав капута,
извлачи ме у ходник.
У ходнику, очигледно, заборавља да је он тај који је
пратилац, а не ја. Жури испред мене крупним корацима,
избацујући, као човек навикнут на лаку обућу, тешке цокуле
право пред себе, и, пред мојом собом, петља по великој вези
кључева. Откључава, улази и сачекује ме да уђем. Онда
притвара врата и, колачећи очи, тихо, престрашено изговара:
„Па, јеси ли луд! Признај им! Зар не видиш да ’оће да те
убију!“
И, не сачекавши одговор, излази и затвара тешка врата
великом резом. Затим се чује кључ који чагрља у катанцу, па
брзи кораци у цокулама који се удаљавају.
То је можда била, како сам онда размишљао, провокација,
а можда је и он само био један од оних који не верују да ћу
затвор преживети.

8.

Још пре него што ме је бацио у самицу, подмукли Шане ме

је казнио забраном примања пакета од куће. Казну није
саопштио ни мени, а ни мојима који су ми пакете
припремали. А то су била два моја стрица, Жика и Божа, и
ујак Веља, који су ми наизменично, сваког петка ваљда, кад је
ћупријски пијачни дан, доносили нешто за јело, кутију од сто
комада цигарета, обично тадашње романије, која је
наликовала на мораву, и чист веш; у маншетама прљавих
кошуља неколико пута покушао сам да им неким цедуљама

65
нешто дојавим; али они то, сазнаћу касније, нису очекивали и
ниједанпут нису ништа пронашли.
И рођаци су наставили пакете да доносе, а кључари да их
примају, и затим да их стављају поред улаза у затвор. Колико
сам могао да приметим, нису их дирали. И ту би остали до
следеће посете, кад би што је неукварено под неким
изговором било враћено.
То је уз ону слабу храну, од једне или две кутлаче — не
сећам се тачно — незаслађене цигуре, од комада хлеба од
триста грама и оброка ретке посне купусне чорбе, у ствари
била страшна казна, која ме је док сам био у скупној соби, где
су се пакети, малтене у некој врсти колектива, бар донекле
делили, више погађала психички него физички. Али од
преласка у самицу глад је постала ужасна; у Чизмашима
постоји детаљ како изгладнео затвореник очекује да се у
затвору звеком казана огласи час дељења хране. Ослушкивао
сам сваки шушањ у ходнику и потмулу шкрипу у грудима и
страховао од оживљавања још нестишаног процеса. И, уместо
од обнављања туберкулозе, оболео сам од — хемороида! А
окамењено говно у цревима и свраб у чмару никако не раде у
прилог достојанства једног напрђеног младог политичког
затвореника.
Једног дана улази ми у собу Ранко Шљивић. Као да се
помало осврће око себе.
„Јеси ли добио пакет?“ пита.
„Нисам“, кажем. И помало му се чудим; он то мора да зна.
„Ваљда нико није долазио.“
Али он каже:
„Видео сам ти чичу, мајстор-Жику опанчара, долазио је.
Тражи да ти га дају. Кажи да си га чуо на затворску капију.“
Већ је пролазило месец или месец и по дана откако сам
кажњен и заиста сам код улаза два-три пута био приметио
неку немарно истоварену храну на једну од оних

66
маловарошких везених кухињских куварица. А њих су за
покривање корпе користиле и моје стрине и ујна.
Не сећам се више појединости, али сутрадан сам то
питање некоме и поставио. И, зачудо — донели су ми.
Истина, тад сам добио само цигарете и веш, без хране, али
следећи пут — све је било ту.
Ово Илић за једног затвореника никад не би урадио.

9.

У то време у затвору је лежао и Власта Ајдук, некадашњи

ћупријски пекар, на кога се, као на опасника ван закона,
гледало као на осуђеника на смрт. Да ли је већ био и званично
осуђен, нама, затвореницима без искуства са
социјалистичким законима, није било довољно јасно. Али,
ако још није, сматрало се, сигурно ће бити.
Не знам да ли је Власта и за време рата био четник;
уколико јесте, ни по чему није био истакнут. Углавном, кад се
рат завршио, нашао се у шуми. Можда је најпре био у некој
групи, па се, под потерама и терором над породицама и
јатацима, осамио, а можда је од почетка до краја био сам, тек,
ухваћен је инокосан. Искићен реденицима и оружјем као
Божић-Бата и чувајући се од пуцања, поготову у живу мету,
више хајдук него четнички герилац и више разметљиво
лапрдало него хајдук, провео је по кучајским вукојебинама
четири-пет година. И кад су многи гласовитији четници
одавно били побијени или похватани, Власта се, све до
пролећа педесете, негде смуцао. Шта све Удба за пет година
није учинила да га се домогне. И кад јој је на крају то некако
пошло за руком, спремна за грдну ајкулу, у чуду је гледала
како јој се у огромној мрежи копрца чиков велики као прст.
А можда јој се герилац, кад му је потуцање досадило, предао и
сам.

67
 На средини четврте деценије, равне црне, масне косе која
му пада по врату — нису га, као нас, шишали до главе, ваљда
су и њоме хтели да га обележе — он је деловао као човек
предодређен да буде мали, ситан и жгољав, па се Захваљујући
јакој личној вољи томе некако измакао. Низак раст, ипак,
није избегао, али, можда због напорног некадашњег
занимања и крупније главе, изгледао је жилав, жустар и
окретан као детлић. На ногама је вукао букагије од шеснаест
килограма и могао је да се креће само кречећи се и одижући
им моћан ланац канапом. Међутим, у ходу је тим ланцем по
ходничком бетону тако трескао и бренцао као да се њиме
поноси. Држећи у једној руци тестију или ћуп — износио их
је наизменично — а у другој канап на букагијама, просипао је
сељачке мудросерине и устима пуним крупних жућкастих
зуба непрекидно се смејао.
Мешавина шарлатана — не знам колико тачно,
проносило се, можда пореклом из Удбине кухиње, да је у
истрази открио велику јатачку мрежу — духовитог
лакрдијаша и бистрог зезанта, изгледало је да му је онај његов
претходни живот био јако досадио, те да ово, макар и под
претњом смртне казне, прима не само с олакшањем него и са
великим занимањем. Иако стални самичар, кога сељакају час
у истражни час у судски део затвора, забављао се као на некој
фудбалској утакмици и изгледало је да му је сваки
затворенички тренутак врхунски узбудљив.
У ћелији је често певао и затвором је одјекивао његов
звонки, пријатни тенор:

Седамдесет и два дана-а.

Седамдесет и два дана-а-а,
На мом срцу лежи рана-а-а.

Није рана од болести-и.

Није рана од болести-и-и,
Већ од туге и жалости-и-и.

68
 Због нечега та песма је важила за четничку и забрањену и
чим би одјекнула, сви би начуљили уши. Да ли ће, питали би
се, сад Власту опет претући?
У истрази су га, мора бити, опако пребијали, а због разних
језичких испада можда и кажњавали, али он је свако
отварање ћелије ипак дочекивао радосно. Одмах би покушао
да заподене разговор с посетиоцима.
„Бре“, рекао би удбашима гласно, тако да би се све чуло и
у ходнику, „ви сте неки млого добри домаћини.“
„Зашто?“ питају посетиоци.
„Па“, одговара Власта, „тако нас добро ’раните, и тако сте
пажљиви, да се питам како ли тек ’раните кучићи.“
„Ћути ту“, насмејали би се ови, „ниси заслужио ни
оволико.“
„Ама знам“, не смирује се он, „да ја нисам заслужио. Али
ови ваши у’апшени кумуњаре? Људи навикли на боље, тешко
им је то да поднесу. И — замисли да један дан међу њи’
упаднеш и ти!“
Стално је покушавао да у разговор увуче и Илића, који му
је изгледао привлачан као саговорник. Међутим, овај, онако
уздржан, само би се испод својих лепих, негованих брчића
смешио и не би одговарао.
Али зато је у љубитељу левче и левка Ранку Шљивићу
нашао врло срећног сабеседника. Њихови дијалози, који по
затворским правилима не би смели да имају сведоке,
поготову оне званичне — у присуству удбаша ни Власта не би
с њим разговор заподевао — били су врло чести и
представљали право сељачко надмудривање. А оно је умело
да се заврши и громогласним смехом и љутитим псовкама.
„’Ди си ти, бре, Ранко?“, питао би Власта. „Нема те три
дана! Шта да радим без тебе? Да умрем од досаду? Јеси ли
опет у село имао неку свадбу? Јеси ли попио неку?“

69
 „Ма што сам попио“, одговара милицајац, „него што сам
у’ватио једну снашу! У, как’а је, к’о пушка! Просто, заљубио
сам се!“
Хтео би да одмах закључа врата.
„Еј“, пожурио би затвореник за њим, „как’а је, как’а је?
Причај ми!“
Власта би му, смејући се, пред носом затварао.
„Замишљај, Властимире. Замишљај!“
Други пут Ајдук би за време дељења ручка пред
слободњацима озбиљно питао:
„Што ти, бога ти, Ранко, не кажеш ономе Шанету или
Секулићу да неки пут наврате овамо и пред ручак, а не само
ноћу, кад ’оће неког да бију?“
Шљивић би потрчао у клопку као радознало пиле:
„Што да дођу? Шта ће ти?“
„Па да се шеф Удбе“, одговара Власта, „једанпут посере у
овај купус, те ва’ ће постат мрснији.“
У почетку, Ранко је на Властине жалбе на храну, у духу
њиховог надмудривања, умео да каже:
„Ма шта ће тебе боља ’рана? Скупо је то, не ваља се да се
баца. Ти ћеш ионако брзо за колац.“
Сад, како је време више пролазило и како се тренутак
Властиног претпостављеног стрељања приближавао, а он
смртњака све боље упознавао, чинило му се да, по неким
староставним правилима, онакве грубе шале више не сме да
прави и да му Ајдук тиме избија из руку његове добре
одговоре. Малтене, и смртну казну је себи осигурао да би је
њему гурао под нос! Због тога је на затвореникове
безобразлуке умео каткад да бесни и из ходника на њега да
лаје као везан пас:
„Власто, немо’ да се зајебаваш! Немо’ ја све да ти јебем,
Власто!“
Једног дана већ пред мој одлазак из Ћуприје гледао сам
Ранка како изводи Власту из тројке или петице у шетњу.

70
 Ајдук је као и обично широко разваљених уста нешто
лапрдао. Шљивић, с маузером обешеним преко рамена низ
десну бутину, ишао је поред њега и смејао се његовим
шалама.
Баш пред цигланиним вратима затвореник изненада
застане.
„Је ли, Ранко“, каже напола шеретски напола озбиљно,
„кад ме ови поведу, је л’ ћеш и ти у мен’ да пуцаш?“
Милицајац се на то толико запрепасти да му готово паде
капа са главе.
„Што ја?“ промуца. Од ужаса просто је бледео.
„Па неки мора“, каже Власта разложно. „Нећете ваљда да
пуштите мене сам то да радим.“
Овај није могао да дође к себи.
„Ма то се, будало, ради у Јагодину!“ Из запањености падао
је у увређеност и јарост. „Коњу један! Магарчино четничка!
Не би ти био четник да ниси магарац и будала!“
На то се сад вређао и Власта.
„Е, па не можемо сви да биднемо паметни к’о ви,
кумуњаре! Ви, кумуњаре, ви сте цео светски памет побрали и
ником ништа нисте оставили! ’Ди ми сад памет за себе да
нађемо?“
Ранко одједанпут дрекну:
„Ћут’! Тишина!“ Био је црвен од љутње. „Реч да више
нисам чуо! Сад ћу да те врнем у собу!“ И, као да додаје гас,
виче: „’Ајде! Шта се вучеш! Кол’ко, мислиш, за тебе имам
време?“
Из шетње су се вратили увређени и посвађани. Нису више
међу собом проговарали.

10.

Једанпут је, међутим, испало још горе.

71
 Извели су Власту у шетњу и, кад су га вратили, потпуно
неочекивано, затекао је у соби — сустанара. Таква ствар му се
није десила откако је ухваћен и у први мах га је обрадовала.
Али сустанар је био комуниста, што га је запањило, и он га
је чак познавао. У ствари, то је био исти онај члан ћупријског
комитета који је причао анегдоту о љубичици од сто кила. А
како је човек раније био ознаш, није искључено да је
својевремено учествовао и у некој потери на свога садашњег
сустанара и да је овај знао и за то.
Ајдук га зачуђено пита:
„Одакле ти ту?“
„Па, ето“, одговара сустанар, „у’апсили.“
„Како?“ чуди се Власта. „Кој тебе може да у’апси?“
„Па, ето. Може“, каже овај.
„А што? Нешто си“, и показује шаком, „лева рука, десни
џеп?“
„Ма јок. Политички, јебеш му матер.“
„Их, политички. Кој може тебе зато да ’апси? Него, нешто
си, кажи ми, украо? А?“
Можда је, заправо, помишљао, као што би многи
затвореник и помислио, да су му комитетлију убацили као
цинкера. И, пошто је истрагу доста давно био завршио, питао
се шта Удба још хоће од њега и ово га је мало збуњивало.
„Ма нисам, бре, ништа украо!“ љути се новајлија. „Ако си
ти лопов, мислиш, сви смо лопови! Него, политички! Због
Руса су ме ухапсили!“
Још Власта не верује. Нешто је својевремено о томе начуо,
али ни онда није много поверовао, а досад је већ скоро и
заборавио.
„Шта због Руси? Волиш Руси?“
„Јеби га“, одговара нови, „волим.“
Власта се смеје.
„Па и ја волим Руси. Онда сам и ја политички.“
Идеја му се допада и већ се клибери.

72
 Али његов сустанар не показује одушевљење и он
сумњичаво застаје.
„Еј“, каже, „да ви нисте почели?… Да ви нисте почели
међу се?…“ Одједном засија од задовољства. „Еј, па ви сте то
почели међу се да се ’апсите! Еј, па ви сте готови!“ Хватао се
за чело од среће. „Готово је то! Нема више! Чим сте ви почели
између себе!…“
С оним ланцима на ногама, почне да скаче по ћелији као
мајмун.
„Чим сте ви међу себе почели да се ’апсите, Ви сте готови!
Сад ћете ви сами да се поубивате! Претек’о сам!“ Ударао је
негвама о врата, цео затвор од њих звечи. „Људи“, виче кроз
шпијунку, коју је одгурнуо, „претек’о сам! Људи! Власта је
претек’о! А они су готови! От’оше кумуњаре у пичку
мајчину!“
Нисам сигуран, али чини ми се да је тог дана дежурни
кључар био баш Ранко Шљивић. Дотрчао је на галаму и
отворио врата.
„Шта је то? Кој то тунака ларма?“
„Ма овај ме лудак“, каже комитетлија, „зајебава што сам
комуниста. Ето с ким ви мене ’апсите.“
Кључар пита:
„Је л’ истина, Власто?“
„Ма истина, бре!“ одговара Ајдук. Стоји рашчепљен као
газдарица насред богате кухиње и шири руке. „Готови сте ви!
Чим сте ви почели између себе да се ’апсите, готови сте. И
мене више нећете да стрељате! Немате ви више време за нас!
Са’ ћете ви да се бавите међу се!“
„Е, Власто“, каже милицајац, „сад си претерао сваку меру.
Сад си најебао’, Власто.“
И некуд отрчи.
Мало затим отуд су, с моткама у рукама, дотрчала њих
тројица. Први је био Мали Рајко, а за другу двојицу нисам

73
сигуран, али мислим да су били Секулић и дежурни кључар
Ранко Шљивић.
Извели су га у ходник испред ћелије, па су га одмах ту са
три стране сложно млатили оним палицама све док им није
пао. Онда су га тукли — зато што им се ваља по земљи као
свиња. И, претученог и модрог, одвукли су га натраг у ћелију.
А комитетлију су истог часа пребацили у другу собу.

11.

Пред саму Нову годину или у јануару педесет прве група

нас ухапшених „због Руса“ пребачена је у Обласни затвор у
Крагујевцу. А убрзо потом је пред Окружни суд у Јагодини
изведено петнаестак дорсоваца (ДОРС — Демократска
организација слободних људи Југославије), међу којима се,
око десетог места на тужиочевој ранг-листи, налазио и
Власта. Прва двојица међу њима, двадесет четворогодишњи
студент Драган и неки Драгољуб, осуђени су на смрт и
стрељани. (Овај први, који се, видећу много касније у судској
пресуди, у ствари звао Предраг, био је, уз мене, кобајаги, она
друга „лепа успомена“ Мије Милачића из његовог удбашког
живота. Кад је, под иследничким терором, после провале,
међу окривљеницима дошло до оног уобичајеног узајамног
пребацивања кривице — „Нисам то ја него онај други!“ —
Драган је, по Мијином причању, све примао на себе. „Ми му
кажемо: ,Али, чекај, ти тада ниси био ту. Ниси то ни могао да
урадиш!’ Он, међутим, одговара: ,Не. Ако тако кажу моји
другови, онда је тако.’ И остао је усправан до стрељања у
Јагодини.“ Удбаши су, каже, за њега имали, не само
поштовање, него и велике симпатије.)
Власта је осуђен на девет година робије. То оживљава
размишљање о оној гласини о откривању целе јатачке мреже
— крајем деветсто педесете у Деспотовцу је, чини се, осуђена

74
још једна слична дорсовска група, у којој су прва двојица
такође осуђена на смрт — али и о томе да ухваћени герилац
пред законом, можда, није имао неке озбиљне кривице. Јесте
се он, накићен оружјем и реденицима, шепурио по шумама
више од пет година, јесте измицао потерама као зец, јесте
вероватно присиљавао сељаке да га тајно хране и одевају. Али
— никога није убио, никога опљачкао, никоме кућу запалио,
никакву велику штету нанео. И несамостални суд осудио га је,
могло би се рећи, више ради заштите ауторитета власти него
што је у рукама имао праве кривичне чињенице.
Илића и Шљивића више никад нисам срео и не знам шта
се затим с њима збило.
Али десет-петнаест година по одласку из ћупријског
затвора навратио сам послом у завичај. Све сам мање људи у
њему познавао, осећао сам се као прогнаник који долази
тајно — ако бих остао дуже од дан-два, Удба би одмах око
мене почела да њушка — и журио сам да посао што пре
обавим, да на брзину посетим једног или двојицу рођака и
одмах да побегнем. Моја патња за родним градом, у који ћу
наново слободно ући тек четири деценије после хапшења,
што као свој пут онда нисам могао ни да замислим,
покривала се утехом да ми бар није наново нанео неку
несрећу.
Тада сам на улици једног човека препознао.
Стајао је на тротоару са стране нешто с неким
разговарајући и погледао сам га тек летимице. Био је у оној
смешној ношњи коју гаји, наравно, читава Србија, али нико
толико истрајно као моји Ћупричани — у шајачним јахаћим
чакширама и гуменим опанцима, изгужваној раскопчаној
куповној кошуљи, изношеном капутићу од твида и сличном
качкету на крупној глави. У рукама је држао облигатан
мушки реквизит — плетени зембил од шевара, с којим се иде
на пијацу. Врана права коса испод качкета већ му је добро

75
прогрушана, а лице ишарано дубоким линијама бора,
међутим, још не делује старачки.
Познајем ли овог човека, помислио сам.
„Јеси ли ти, Власто?“ упитах. „Здраво, Власто?“
Отуд се ка мени управља пажљив поглед два доста
посустала али још бистра ока, у којима се тренутак види
неодлучност.
„Студент!“ каже он изненађено. Жућкасти осмех открива
сачуване крупне фасадне зубе и више рупа у њима са стране.
„Здраво, студент! Јеси ли жив, бога ти?“
Очигледно, онако како сам кроз рупицу у вратима гледао
ја њега, гледао је и он мене. Никад се не упознавши, били смо
добри познаници.
„Жив“, рекох. Широко сам се смејао и ја њему. „А ти?“
„Жив и ја! Гурам!“ Стезао је шаку у песницу. „Не дам се! И
не дај се!“
Одговарао сам гестом.
„Не дам се!“
„Гурај!“ довикивао је. „Јебем ли им мајку!“ Одговарам на
сличан начин.
Обојица смо некоме показивали лакат и пријатељски се
један другоме осмехивали.

76
 РУКОВОДИЛАЦ РАДОВА

1.

Недавно ми је један голооточанин из Војводине испричао

да му се на мене жалио мој негдашњи руководилац радова на
Голом отоку зато што сам се негде о њему изразио ружно.
Није искључено да такво нешто заиста јесам учинио.
Тај онда исто тако млад човек, једва неколико година
старији од мене, није ме од почетка подносио, управо онако
као што ме је наш тадашњи нови собни старешина Драгић
Аксентијевић од самог почетка симпатисао. Чим је први пут
ушао у павиљон, Драгић је, погледавши ме, рекао некоме из
барачног штаба, тако да сам га чуо:
„Шта вам раде ова деца овде? ’Ајде да се то активира, па
да иде кући.“
(Стенограф Витомир Михаиловић, с којим сам прва три
месеца био у тринаестици, недавно ме упита: „Сећаш ли се
јеси ли се бријао кад си дошао на Голи?“ „Можда сам се
бријао“, одговорих, „повремено.“ Он рече: „Ја се одлично
сећам. Ниси се бријао.“)
А овај, руководилац радова, можда је закључио да сам
имао среће да се лако провучем и да се још само извлачим, и,
затим, није нашао ништа боље него да осећа завист према
мени.
(Каква срећа, јадна ми мајка!)
Био је црногорски колониста из неког војвођанског села и
мислим да је пре хапшења био нешто као председник сељачке
радне задруге. Овисок, црномањаст и лепушкаст, лепих
равних зуба, изгледао је, као што то често бива с људима

77
привлачне спољашњости, бистрији него што је стварно био.
У сваком случају, према радном строју понашао се као према
некој сеоској задрузи. („Собни старјешина на Голи — ка’
пуковник на слободу!“ имали су крилатицу, а ово је било
блиско собном старешинству.) Волео је да се његов танки глас
чује на радилишту.
Није био класичан батинаш, иако сам га неколико пута
видео како на радилишту некога шамара. (Мог пријатеља
Драгана Стевановића су, и у оно мекше време, још често ноћу
водили у купатило иза осмице, где су га премлаћивали.
Мислим да је овај, макар повремено, морао бити у тој екипи и
чини ми се да ми је Драган једанпут нешто рекао о томе.) Али
није био од оних намргођених ревидираца који те застрашују,
напротив, често си га могао видети и насмејаног, додуше,
само у његовом кругу. За оне изван тог крута, где сам се
налазио и ја, он је, огрнут својим авијатичарским шињелом,
имао спремно руководилачко одстојање, строгу реч опомене
или чак мало и сојског црногорског презира.
Док трчим на радилишту, није ме примећивао. Али кад би
се десило да застанем, док мој парњак, на пример, не
натовари трагач, он би то обавезно приметио. И, пролазећи,
добацио би:
„Мрдни мало, Михаиловићу, мрдни!“ Звао ме је једино
презименом.
Ако би ко увече рекао да сам тог дана добро радио, он би
са своје стране објаснио:
„Он само шпекулише. Ја њега у борби против банде нисам
видео.“
Осећао сам снажну жељу да га опсујем и ласкао бих себи
ако бих рекао да сам се на то усуђивао. Ипак, штошта сам му
каткад одговарао.
Ваљда, дакле, новембра деветсто педесет прве — а могло
би бити, нисам сигуран, и децембра или октобра, или, чак, и
јануара педесет друге — собни је одједанпут, вероватно уз

78
дозволу иследника, за воднике радног строја поставио нас
тројицу младића, уз мене, још и Трипа Миловића рођеног
тридесет прве и Гојка Бабића рођеног тридесет друге, обојицу
колониста из Војводине. Бар кад сам ја у питању, то није
могло бити по вољи нашег руководиоца радова.
Ко је све могао бити у мом воду? Скопски студент
Јаначков из девете групе Удбе Македоније, Света Станковић
Француз, Миша Пифат (кад није био у драмској секцији),
студент технике Драгољуб Пестић, пекар Никола Медић,
студент Зоран Воденичарски, који је касније променио
презиме у Илијев (према коме сам се, са грижом савести се
сећам, два-три пута понео непријатно, због чега сам му се
касније извинио)? То су углавном људи који су пре тога били
са мном у истој бригади и вероватно смо остали и у истом
воду. Драган Стевановић, чини ми се, после бојкотовања,
није остао код нас.
Али водни састави, од по тридесет пет до четрдесет људи,
колико се сећам, и нису били потпуно стални, него су само
имали неке сталне оквире, док су, зависно од тренутне
потребе, и бригаде и појединци сваки час сељакани лево-
десно. Непрекидно су неки одлазили, а неки долазили. Тако
не могу да се сетим ни да ли су с нама били и Михаило
Реновчевић и Спасоје Зрењанин, у том тренутку наново
бојкотовани, и Осјечанин Иван Пауц, с којима сам по
наређењу руководиоца радова морао да имам нека
непријатна посла.

2.

Како сам се као водник понашао?

Лако би ми сад било рећи да сам гледао да штитим
кажњене и бојкотоване, јер сам то могао само уз велики
ризик, у појединачним случајевима и ако се такав стил не

79
оглашава јавно. Настојао сам да вод ради добро, а како сам
пре хапшења на омладинској радној акцији четрдесет девете
на изградњи ауто-пута Београд—Загреб био командир чете,
рад сам умео и да организујем.
Тако сам могао донекле да ублажим гањање неког
бојкоташа — не сваког! — привремено га скидајући с трагача
и пребацујући на неко стајаће место, где би, као, био
кориснији. И раније нисам себи дозвољавао да ми
бојкотовани с којим радим носи празан трагач сам, на
леђима, што је био онај понижавајући знак којим је
обележаван. Иако се више јавно није тукло нити су
бојкотовани имали црвене лампасе на панталонама, ово у
воду ипак нисам могао да прогласим као обавезно, јер се у
радном строју још радило по старом. Али могао сам гониче
појединачно да опомињем да то не чине, увек за то налазећи
неки посебан разлог.
„Видиш“, опоменуо бих га, „да су му леђа рањава?“
Могао сам, исто тако, неком гоничу да не дозволим да
терет на трагачу, гурнувши га на предњу страну, не пребаци
највећим делом на бојкотованог.
„Товари то“, рекао бих, „равномерније. И немој узимати
толико. Зар хоћеш да га бациш у болницу?“ И да на тај начин
не пружим прилику неком цинкарошу, додао бих: „Он би то
једва дочекао.“ А ко од нас то не би једва дочекао?
А увече, кад се руководиоцу радова дају предлози за
похвале најбољим радницима, предлагао бих неке који су тог
дана заиста добро радили, али никако и оне који су гањали
бојкотоване.
У погледу давања извештаја о испуњавању норме знао сам
да у бригадама, поготову међу студентима грађевине, постоје
прави мајстори за намештање пребачаја — Пифат је, на
пример, на копању канала, умео, док трепнеш, да украде по
десетак метара! — и на то сам се могао правити луд све док се
баш не претера. Норме су ионако биле веома оштре, а

80
уобичајени пребачај износио је 30 до 35 одсто — изнад тога
морало се пазити.
Али евидентичар радног строја у то време био је инвалид
оштећеног лакта Мирко Аџић из Зајечара, наш другар који је
мене посебно волео и који ме је, онако мршавог и готово
штркљастог, звао Бамбус. Гледајући ме малтене као сина,
иако није био баш толико старији нити смо ми држали до
таквих односа, он је волео да део свог посла обавља боравећи
тамо где сам ја. И нас двојица око пребачаја водне норме
никад нисмо имали речи.

3.

Међутим, руководилац радова никако није био

задовољан.
„Ти си“, крешти на мене, „мекан према банди! Зашто се
банда код тебе шета? Зашто се не тера да трчи?“
То је за логор била јако тешка оптужба и док нам је
собњак био његов пајтос Блажа Сјеклоћа, због ње сам стално
био на ивици бојкота.
Одговарам да се терају онолико колико могу да издрже.
„А ти ћеш да оцењујеш колико могу да издрже! Они се
код тебе одмарају као на поштеди!“
Али сад сам, од Драгићевог доласка, знао да ме собни
штити и више се од њега нисам плашио.
„Ако ниси задовољан“, дрско сам одговарао, „дођи, па их
гањај сам! Ја боље не умем.“

4.

Он то није могао сувише дуго подносити. Морао ми је

нешто смислити.

81
 „Е, нећеш више тако!“ каже ми претећи једног дана.
„Сутра ћеш добити Реновчевића! И водићеш га у каменолом!
Гањаћеш га сам! Знаш шта треба да му радиш!“
На жалост, знао сам, и видео сам.
Ступивши из родног Шапца веома млад деветсто
четрдесет прве године у партизане, где је постао инвалид у
леву руку, Михаило Реновчевић је после рата био секретар
окружног партијског комитета у Шапцу и Врању и заменик
министра или министар тешке индустрије у влади Србије.
Ухапшен још четрдесет осме, ево, већ три године трпео је
неописив терор. Наново је био бојкотован и више га јавно, у
строју и на радилишту, нису тукли, али зато су га и тукли и
мучили и гањали кад се не види — ноћу, у собици собног
старешине, у Центру, у купатилу, а дању, издвојеног негде на
острву. За то су се специјализовали посебно изабрани
водници, бригадири и активисти; не сви, треба рећи, него
добровољци и одабрани, с тим што су они собом каткад
вукли и неке принудне батинаше.
Нисмо, у ствари, ни знали шта му све раде. Знам, једино,
да су му, вероватно у гањању, сломили стопало, од чега ће му
касније такође остати инвалидне последице.
Да ли смо се у предасима, кад није био бојкотован, у
павиљону дружили?
Само донекле, и то пре свега захваљујући доброћудном,
насмешеном Спаси Зрењанину, брату Жарка Зрењанина и
некадашњем шефу југословенске трговинске делегације у
Москви, кога је Михаило гледао као себи равног. Јер овај
некадашњи мали шабачки зидар и готово беспризорни који је
певао по кафанама, у партији се научио да држи до свог ранга
и младиће к себи није припуштао. Спасоје није био такав.
Храбар и, очигледно, навикнут да га гледају као храброг,
уображен чак, Михаило је на Голом отоку, испршен и оштрог
профила, само пред себе гурао своју бандоглаву истурену

82
доњу вилицу као у бултеријера и изгледао као да главу у
животу није погнуо.
(Још ће се више Михаило уобразити по изласку са Голог,
кад му изађе за тадашње време заиста врло добар
партизански роман Сам, који је на Голом отоку, изгледа, и
написао, и кад, неколико година касније, добије другу награду
на анонимном конкурсу сарајевске „Народне просвјете“ за
роман Шолаја. Тада ће, деценију, деценију и по, ходати
београдским улицама не осврћући се ни лево ни десно попут
Крлеже и голооточане малтене неће познавати.)
И сад је требало таквог човека ја да гањам, и да тучем.

5.

Тог јутра вероватно сам му пришао и рекао:

„Ти ћеш данас са мном.“
Шта ли је тада помислио? Је ли ме познао као Спасиног
пријатеља? Шта сам мислио ја?
Нисам све најбоље задржао у сећању, али главне догађаје
ипак памтим.
Обојица смо тог јутра били погружени и, мора бити,
несрећни, и то, ако се тако сме размишљати, гонич можда и
више него гоњени. Шта ћу, можда сам помишљао, ако ме
једног тренутка издају живци и, изазван а поготову
неизазван, учиним нешто што затим себи нећу моћи
опростити?
Никог око нас у близини није било и носили смо камен —
ко зна куда и ко зна чему — на раздаљини од ваљда
четиристо-петсто метара. Рута, дакле, није била кратка, мада
ни у то не могу бити сигуран. Знам једино да смо били сами
— неуобичајена тишина око нас — и да готово уопште нисмо
разговарали.

83
 Он је изгледао помирен са судбином. Застао би пред
неком одваљеном каменчином и тихо рекао:
„Хоћемо ли овај?“
Због оне руке није сам могао да је пење себи на леђа и
морао бих да му је натоварим. Требало је у ствари да је
дигнем — он би се пригнуо — и да му је гекнем на леђа. И
онда да га виком и ударцима, можда и штапом или летвом,
потерам у брз ход или чак трк преко камењара. Ја бих иза
њега — то сам право поготову имао као водник — ишао без
терета и само бих га дреком и батинањем пожуривао.
Он би, дакле, рекао:
„Хоћемо ли овај?“
Ја бих питање пречуо и прошао корак-два даље поред
њега. Потражио бих два камичка од по неколико кила, један
мали мањи и други мало већи. Онда бих онај мањи подигао и
погледао где му је равнија страна. Он би пришао и пригнуо
се. Лагано бих му га спустио на леђа.
„Је л’ га добро држиш?“ питао бих.
Због инвалидности, могао га је придржавати само једном
руком.
„Добро“, одговорио би.
Затим бих себи узео на раме онај већи. И, темпом који је
он наметао, кренули бисмо спотичући се по камењару.
Два-три пута тако ме је запитао:
„Хоћемо ли овај?“
И ја бих се сваки пут начинио невешт. А онда сам се,
једанпут, обрецнуо:
„Иди у курац! Зар не видиш да не можеш?“
И натоварили бисмо камичке.
Следећи пут питање је поновио. Сад сам грубо повикао:
„Иди у курац!“
И он је престао да запиткује. Само би ми, кад угледа да
сам изабрао, пришао и пригнуо леђа.

84
 Носили смо ћутке, гледајући да по оштром зубалу камења
не поломимо ноге и да се не повредимо, као да се не
познајемо и да смо се један поред другог нашли случајно.
Колико смо се тако дружили? Само тај дан, па ме је
руководилац радова с непријатне дужности одмах скинуо?
Или још дан-два? По колико смо сати тих дана радили? Не
могу да се сетим.
Шта ме је увече руководилац радова питао? Јер нешто ме
је, свакако, питао.
„Како ти је банда Реновчевић радила?“
(„Добро. Сасвим добро.“)
„Није покушавао да саботира?“
(„Не, не, добро је радио.“)
„Није покушавао да успостави контакт с тобом? Није те
провоцирао?“
(„Не, не, ћутао је.“)
„Није ти тражио цигару?“
(„Не, понашао се дисциплиновано.“)
„Шта сте разговарали?“
(„Па, мало смо разговарали. Он зна да је бојкотован.“)
„И баш ништа нисте разговарали? Ниси покушавао да му,
као интелектуалац, објашњаваш линију наше партије на
радилишту? Ти си, богаму, интелектуалац!“
(„А, то јесам. Објашњавао сам му. Наравно.“)
„Ти ћеш њему, члану Цека, да објашњаваш линију
партије! Пих, биједо!“
(„Па, колико сам могао.“)
„А јеси ли се с њим, као са бандом, обрачунавао
физички?“
(„То нисам. То мени не одговара.“)
„То теби не одговара?“
(„Не одговара.“)

85
 „То вама, интелектуалцима, не одговара, а нама,
радничкој класи и сељачким масама, које су подигле
револуцију, мора да одговара!“
(„То нисам рекао. Не знам шта теби одговара. Рекао сам
да мени не одговара.“)
„Па лијепо, друже водниче. Нека се банда поред тебе
наодмара. Партија може да води какву хоће политику на
радилишту. Али ако теби нешто у њој не одговара, не
одговара…“
Претпостављам да је то морао бити неки такав разговор,
мада сам га ја вероватно дотерао од неколико сличних. Јер
мене мој руководилац радова није тако лако пуштао, више
пута ме је морао пресретати. Ако њему, на једном месту где се
партија бори за преваспитавање својих посрнулих чланова,
сматрао је, његово чојство и јунаштво, ето, дозвољавају да
туче, ја, који сам без тих дивних својстава, ваљда то могу још
лакше! И шта ту имам да се опирем и да се буним?
Мислим да ме је мрзео из простачке сујете једног
лажљивца који себе гледа кроз прејако увеличавајуће стакло
и из зависти једног глупог и наметљивог примитивца.
Исто вече, или можда кроз дан-два, рекох, скинуо ме је с
непријатне дужности. Али зато ми је убрзо припремио други
необичан сусрет.

6.

Негде у то време приметио сам да се у павиљону појавио

још један интересантан субјект; није искључено да је ту био и
раније, али га ја нисам запазио.
То је био тридесетогодишњак Иван Пауц, Немац или
Хрват из Осијека, за кога се тврдило да је за време рата био
есесовац на Источном фронту.

86
 Средњег раста, некако сачуван и не онолико мршав
колико ми, широких рамена и танка струка, нордијски плаве
косе и зелених очију, бледа брадавичава лица с нешто
повијеним, сабљастим ситним носом, он је изгледао спретан
као вежбач на справама. Чинило ти се да са својим телом
може постићи шта хоћеш. Није ваљда ни иступао на
политичкој конференцији да „изнесе став“, али понашао се
као бојкотован, премда се не могу сетити да ли је и стајао у
углу међу овима. Уколико је ипак стајао тамо, и међу њима је
морао бити на извесном одстојању, и то тако као да то жели
сам, а не да су га одгурнули.
За време обеда није јео халапљиво као ми него само
војнички брзо. У сећању ми је нека слика како, последњи пут
облизујући кашику и турајући је у џеп, не гледајући ни у кога,
одлази ка великој корпи да остави празну мањерку. Затим се
враћа на своје место по страни, где, никоме се ни за шта не
обраћајући, равнодушно чека.
Како се он нашао ту? Данас помишљам да је можда био
извучен из неког затвора да би на Голом отоку преваспитавао
комунисте, па да се на том послу или није показао према
очекивањима или да га је чак на неки начин одбио. Међутим,
то, разуме се, не мора да буде тачно. Можда су само хтели да
га што оштрије казне или чак и убију.
„Сутра нећеш радити с твојим водом“, рекао ми је то вече
руководилац радова, „него ћеш терати Пауца. Носићете
бетонске трегере код нове болнице. Надам се да ћеш том
фашисти показати шта је комуниста.“

7.

Носачи су вероватно представљали армиране бетонске

венчанице за кровне или таванске конструкције. Лучног
облика, дебеле петнаестак а високе тридесетак сантиметара и

87
дуге два и по до три метра, биле су тешке најмање сто
двадесет, а можда и свих сто педесет килограма. Са горње
стране, на врху лука, имале су куку, кроз коју се провлачила
јака двометарска храстова или церова палица за ношење.
Куда смо их носили? Да ли смо их на градилишту нове
болнице само померали с једног места на друго? Ту смо
радили ваљда пуна три дана, а толико посла за померање с
једног блиског места на друго ко зна да ли би било. Сем тога,
у мом сећању је остало, можда зато што сам био онако
изможден, да је наша рута била врло дуга и да смо на њој
местимично били у гужви с трагачерима, а местимично сами.
А, опет, изгледа ми просто невероватно и да смо их теглили с
пристаништа крај логора до градилишта болнице, јер је та
раздаљина износила најмање три-четири стотине метара. Под
онаквим теретом, при том, морало би се ходати непрекидно
узбрдо, између шина дековиљског колосека и по џомбастом
каменитом путу. Како је то могуће?
На Голом отоку то је ипак било могуће. На Голом отоку су
и најневероватније фантазмагорије биле могуће и стварне.
Уопште нисам сумњао да ме је мој руководилац радова у
ствари кажњавао. Носачи су били толико тешки да их у
једном трзају нисмо могли ни подићи на раме него смо их
најпре придизали на неки козлић или на камару других
венчаница, па тек одатле, са подлактица, у другом трзају, на
леђа. Свако је, сигурно, носио бар за трећину већу тежину
него што је сам имао.
Како смо под таквим оптерећењем могли складно ходати
по праговима уског дековиљског колосека? На узбрдици, да
задњи не би био сломљен, палицу смо пребацивали на оба
рамена и ходали с њом у ширину. При том, терет се љуљао и
морали смо га једном руком придржавати и, наравно, стално
корачати укорак. Не знам како смо тако могли проћи и
петнаест метара, а камоли дуже.

88
 8.

Три дана смо се Пауц и ја тим носачима сатирали.

Кад бисмо се с теретом испели до циља, у повратку не
бисмо имали ни толико снаге да се крућењем ногу на
низбрдици бар мало задржавамо у ненатовареном стању него
смо се одозго суљали као по клиповима кукуруза, све док не
пристигнемо на равнину. Увече смо били просто облепљени
кристалима соли и скидали бисмо их с лица, подлактица и
мишица као брашно после воденице. Сваки дамар ми је, а,
верујем, и њему, треперио као лист.
Уопште не знам шта бих урадио да ми је мој партнер за та
три дана пао. Да ли бих, изгубивши главу, покушао да га
дигнем и да га наново подметнем под палицу? Или бих се, ко
зна, стрмоглавио у панику и, не знајући шта радим, то пробао
да постигнем ужаснутом виком и чак ударцима, као што глуп
кочијаш диже коња поклизнулог на поледици? Или бих
потрчао некоме, можда баш ономе који ме је казнио, тражећи
помоћ?
Али он за та три дана није ни уздахнуо. И само му се по
појачаном бледилу на лицу видело да је патио.
Разговарали смо тек онолико колико је било најнужније
— говорио је слабим тенором, с наглашеном хрваштином у
језику — али да ли смо се и гледали? Занимао ме је и каткад
сам га погледавао, међутим, сваки пут сам тамо видео само
његов одсутни профил с повијеним носом, и ништа више.
Питао сам се, ако бих се на пет минута некуд склонио, да ли
би ме затим и познао.
У првој тури ношења, кад смо стигли тамо где је требало,
пожурио је да извуче палицу из куке и одмах с њом на рамену
кренуо низбрдо. У другој тури ја палицу нисам испуштао и
повукао сам је к себи. Он ме је ситним зеленим очима, тако
рећи први пут, помало зачуђено погледао у лице. Али ја сам
дрво у међувремену извукао и натоварио га себи на раме. У

89
трећој је све било као у првој, а у четвртој сам полугу поново
задржао у рукама.
Он је тихо рекао:
„Пусти мени.“
Одговорио сам:
„Не, не…“
Другог и трећег дана смо, чини ми се, већ узајамно пазили
да се случајно не озледимо. Ако би без терета преда мном
кренуо брже и мало ми измакао — по правилима гањања,
увек је ишао први — осврнуо би се постранце и, да ме не би
довео у неприлику, сачекао ме да му приђем.
Занимао ме је и желео сам да сазнам ко је и шта је, кога
има од породице и како се нашао на Голом, како је ступио у
есесовску или усташку јединицу и какав је био поступак за то.
Било је у томе извесне интелектуалне, можда, кобајаги, и
књижевне радозналости. Али оно што сам о њему већ чуо, и
што није морало бити тачно, а и његово лице, којим ме је
подсећао на великог злочинца команданта Центра Есада
Шабанца, признајем, одбијали су ме. Сем тога, таквим
питањима већ бих превазилазио своја права.
Другог или трећег дана, у неком предаху, можда чак и за
време обеда — да ли сам и тада морао да будем с њим? —
нашли смо се један поред другога. Он ме је погледао, учинило
ми се, с неким разумевањем. Ја сам изненада све своје
недоумице и знатижеље срочио у врло идиотско питање:
„Је л’ ти није“, упитао сам, „незгодно да овде будеш
заједно с комунистима?“
Он је часак застао, као да је задржао залогај у устима.
„А теби?“ одговорио је питањем.
Још сам био изненађен својим идиотизмом и питање
нисам схватио.
„Шта мени?“ упитао сам.
„Па“, одговорио је, „зар теби није незгодно овде да будеш
затворен заједно с комунистима?“

90
 Не знам да ли сам се на то насмејао. Јер да се грохотом сам
себи засмејем, као што сам заслуживао, сигурно, нисам смео.
Али, и данас се одлично сећам, помислио сам: ево ти, будало,
кад имаш паметна питања! Добио си што си тражио!…
После три дана Пауц је отишао не знам куд, а ја сам се
вратио у вод.
С руководиоцем радова опет сам, бар једанпут, имао
разговор.
„Ти, видим, не умеш физички да се разрачунаваш ни са
фашистима?“
„Већ сам ти више пута рекао“, одговорио сам, „то мени не
одговара…“

9.

Деветсто педесет шесте године радио сам као пословођа

једног путујућег циркуса, а педесет седме и педесет осме као
путујући продавац књига. У те три године више пута сам
боравио и у Осијеку.
И, једно летње вече тада, док сам главном улицом —
морала се звати Маршала Тита! — вукао ташну са стварима
тражећи јевтино преноћиште, одједном сам приметио да ми у
сусрет кроз гужву иде један познат лик. Нордијски плава
кратка коса на ситнијој глави; оширока рамена и узан струк;
спретан справашки ход. Пауц?
Изненађено сам застао.
Човек ме је збока ошинуо хитрим погледом као бичем и
наслутио сам да се мало тргао. Био сам сигуран, познао ме је,
али није застао. И, у следећем тренутку, већ ме је мимоишао.

Осврнуо сам се за њим, док је он, увијајући се као

белоушка, тонуо између људи. Руке је држао лако опуштене

91
крај тела и, не машући њима, журно кроз гужву одмицао
налик на коњаника који се у седлу љуљушка.

10.

Какве ми је пасјалуке после рада с Реновчевићем и

Пауцом руководилац радова још приредио? Иако их се свих
више не сећам, сигуран сам да их је било. Јер он је занимање
за моју личност стално држао на свом приватном дневном
реду.
То у мом воду није могло да остане незапажено. Али,
морам да кажем, људи су се према мени понашали крајње
коректно и, колико знам, бар по тезама којима је баратао
руководилац радова, нико ме никад није цинковао. Они су
лако разумели да однос према бојкотованима ни у чему не
сме бити претеран и да треба да буде умерен и благ, иако,
разуме се, мора да изгледа као да се гањају по свим
голооточким прописима. Једанпут сам прекинуо гањање над
бојкотованим Скопљанцем Јаначковом, који је просто добио
срчану кризу, и оставио га да се мало одмори. Али и то се,
рекао бих, збило више зато што се гањач, кад је овоме
позлило, уплашио и није се усудио сам да рад прекине него
што је стварно желео да му нанесе зло. Ни тај догађај, исто
тако, није као информација изашао из оквира вода.
Једног јутра добио сам у саставу новог човека. Налог је
био — да се гања.
„То је опасан бугарски шпијун, доведен из подрума“,
рекао ми је руководилац радова. „И има да се притисне.“
„Је ли бојкотован?“ упитао сам. Ово је за нас било важно
да би се знало има ли права да разговара са другима.
„Није“, одговара овај. „Али има да се тера као најтежа
банда.“

92
 Човек је имао око тридесет година, међутим, био је
потпуно ћелав, што је међу млађим људима било ретко, и
издужена сјајна ћела му је залазила скоро до потиљка. ’Није
изгледао много изможден — вероватно није скоро био
исцрпљиван радом — као што није деловао ни опасно, и није
имао маснице од убоја по лицу, али ходао је некако изврћући
стопала по туцанику и чудно млатарао рукама по ваздуху.
Отприлике сам знао од чега то може бити. Презивао се
Узунов и, Бугарин по националности, био је пекар из
Димитровграда.
Тог јутра радили смо близу жице изнад купатила и
осмице, ваљда смо копали неке канале; цело острво било је
изривено каналима, ко зна чему су служили. Чини ми се да
посао није био тежак. Можда је била и недеља па смо изашли
„добровољно“.
Већ сам бригаде био распоредио а нисам се одлучио куд
ћу с Узуновом.
„Какво чеш“, каже ми он, „с мене, водниче?“ „Па да те
распоредим на рад.“
„А, бе, водниче, ас не могам да работам. Тие во подрум,
бе, раци ми поломише. Убише ме со голема мотка. Ама, мотка
е за стока, а нее за човек, љубим те, водниче.“
„Јеби га“, кажем, „тако ти се заломило. Ја сам те добио за
рад и сад мораш да радиш. А ујутро се јави на лекарску.“
И већ полазим да позовем бригадира.
„А, бе, водниче“, виче ми он у леђа, „љубим те, не могам
кад ти љуцки кажувам…“
Одлучио сам се за умереног и разумног бригадира, чини
ми се, баш за Радета Милићевића.
„Узми овога“, рекао сам му, „руководилац радова је
наредио да се гања, иако није бојкотован. Био је у подруму и
жали се да не може да ради. Види шта ћеш.“
„Добро“, каже овај.

93
 Та бригада је можда била најниже на радилишту, близу
логорске жице. А ја сам одмах отишао у некадашњу своју,
која је била крајња, на највишем месту.
У њој је био и мој другар Миша Пифат, с којим сам спавао
под истим ћебетом, глумац и звезда логорског позоришта,
духовит, шармантан и од свих омиљен завитлант, који је, сем
што је при обрачуну бригадног учинка безочно крао, на
радилишту непрекидно сипао вицеве, засмејавајући читаву
бригаду. Његовим шалама сам се, наравно, смејао и ја,
међутим, за време рада никад ниси могао знати како ће се то
огромно забушавање увече ускладити с оштрим нормама —
на крају је, захваљујући њему, све ипак испадало добро — и
то ми је напињало нерве. Уз то, он ме није слушао да своја
глумачка лапрдања изводи бар мало погнут него је у рову
стајао као на позорници и одмакнутих дланова као да се гади
околне прљавштине. И зато сам и њега који стоји као усран
голуб и бригаду која се на раду церека увек гледао да уклоним
од опасних блиских погледа.
А сад, ко зна, можда сам мало и бежао од онога доле. Нек
се то заврши без мене.
Није од тада прошло ни пола сата кад ме је потражио онај
бригадир.
„Не знам“, каже, „шта ћу с оним. Испушта трагач и пада.
Кад хоће да га подигну, плаче. Каже да не може.“
Ми, наравно, разговарамо тако да се можемо разумети,
али да то ипак нико не може злоупотребити.
„Па, Раде“, одговарам, „знаш шта треба да радиш. Дај му
нешто друго.“
Он мрда главом.
„Обилазио ме је руководилац радова. Интересује се за
њега. А ми смо доле и неки из Центра и из барачног штаба
долазе изнутра до жице и одоздо нас гледају.“
Сад више нисам могао да се извлачим.
„Доведи га“, кажем му, „овамо.“

94
 Мало после Милићевић га доведе. Узунов хода као пиле
које покушава да залепрша крилима.
„Зашто ти“, кажем му, што би требало да изгледа строго,
„одбијаш код бригадира да радиш?“
Он само што не склопи руке.
„Аман, водниче“, каже, „не одбивам, ама, љубим те, не
могам.“ Раде ми са стране обрвама даје знак да је то тачно. „Је
л’ сакаш да ти на лице места цркнем како маторо кучиште?“
Нисам знао шта ћу с њим. Дотле сам радио неким
крампом и натоварим га себи на раме.
„Узми“, кажем, „ову лопату.“
Он је дуго, неспретно товари себи у наручје као дрва за
ложење и бригадир и ја га ћутке гледамо.
„Добро, Раде“, кажем, „врати се у бригаду. А ти хајде
овамо.“
Измакнемо се нас двојица за неку стену десетак метара
изнад последњих људи. Ту је постојала, као, нека стаза од
грубо изломљеног камена, ваљда за логорску кланицу, коју
никад нисам видео.
„Мало ћемо“, кажем, „да рашчишћавамо ову стазу. Ти 1е
крампом плитко раскопавај, а ја ћу да одбацујем лопатом.“
То је више требало да личи на рад него што би стварно
било неко обављање посла.
„Аман“, опет он каже, „не могам! Не могам да го држим!“
„Узми, онда, лопату, а ја ћу пијук.“ И закопам крампом.
„Аман, молим те, не могам! Раци се ми поломени! Ево,
види!“
И узе лопату, наслони је како треба на колено, али она му
се, видим, изокреће у рукама.
„Добро“, велим, „ја ћу да раскопавам, а ти то рукама
полако одбацуј.“ И сагнем се, па му покажем. „Је л’ то
можеш?“
„Ваљда могу.“

95
 Раскопам пијуком десетак метара. Он чучи као кокошка
на јајима, само што није сео, лагано рукама одбацује са стазе,
док му камичци испадају из шака, и цмиздри:
„Еј, еј, што људи напрајише од човек! Еј, зар је, питувам
те, мотка за човек као за стока!“
„Ма ћути ту“, велим, „не тражи још већег ђавола!“

11.

Копајући по сећању и све то сада отуд некако

ископавајући, бојим се да штошта и нехотице не уводим у
салон за шминкање. Онај ми је рекао: Туци!, а ја сам
херојично одговорио: Нећу! Он ми је наредио: Сломи га
трагачем!, а ја сам одбио самилосним речима: Он ће од тога
умрети, одбијам да га убијем!
Све ово што сам досад рекао изгледа ми одвише смирено
и отпочетка предвидљиво, као у лошем херојском
позоришном комаду, у којем, с немарно пребаченим пијуком
преко рамена, изигравам главног глумца који унапред зна
шта ће се десити.
Не, ништа нисам знао и од страха стезала ми се пумпа у
грудима. Знао сам у ствари тек толико да желим да га вратим
у логор жива и нетучена и да га таквог некоме истоварим из
руку. Па нека он ради с њим шта хоће! А ако ми га сутрадан
ујутро дају опет, понављање данашњег „модела“ вероватно ће
се извести лакше. И, још, знао сам да то што радим он не сме
прокљувити и „прочитати“, јер ме онда може цинковати због
„помагања банди“, а то је и тежа оптужба од оног „меканог
односа“. Нисам му познавао нарав и нисам се од таквих
примисли могао бранити.
Да сам могао претпоставити шта ће се десити, можда бих
се понео и друкчије! Јер све је то било само јадно главињање и
спотурање по беспутици, на којој иза сваког камена чучи

96
опака змија спремна на скок, и ја сам јадног Узунова у себи,
мора бити, проклињао. И свој страх сам скривао нервозним
псовкама, које сам некако покушавао да не усмерим ка њему.
Био сам у ствари неспособан да урадим оно што су од
мене тражили, и то је ваљда било све! И кад сам одбијао да се
уплашим од руководиоца радова, знао сам да је он исто тако
усран као ја и плашио сам ја њега: покушај, ако смеш, да ме
натераш; али ти си исто оволико мали и страшљив као ја, и не
смеш!
Био ми је досадан и мој страх. Кад сам већ кренуо, идем
даље. Јебем ти мој страх! Овде Узунова нико не види. Ако га
угледају, па — нека га угледају! Онда ћу видети шта ћу.
Строго сам му се обратио:
„Је л’ можеш то?“
Он мрда главом лево-десно, што по бугарски значи да
може.
„А, бе, водниче, кој ме питува! Мора се, мора се…“
„Немој“, кажем, „да мрдаш одатле!“ Вичем му као
глувоме. „Идем да обиђем вод.“
Он опет одмахује главом.
„’Ајде, ’ајде, иди си.“
Ни немаш, мислим се, куд. Ни ти ни ја.

12.

Спустим се ка онима ниже. Кобајаги, занимам се како се

ради. Гледам шта је урађено.
Одем све до Милићевића.
„Како иде?“
„Добро, добро. Где ти је онај?“
„Ено га горе.“
„Је л’ ради?“

97
 „Код мене он, богами“, ради околине одговарам, „крампа
као бела лала.“ И додајем неку гримасу.
Раде набира чело као да је разумео.
Мало сам ту застао, мало негде другде, мало код Пифата.
После двадесетак минута враћам се онамо.
Онде мог Узунова — више нема!

13.

Сад се још једва ичега могу сетити. Готово све је у мени

избрисано као гумицом.
Шта сам учинио? Пошао сам десетак метара напред?
Много се тамо и не сме, стражар може да пуца. Викнуо сам га
једанпут, викнуо двапут? Вратио сам се на раније место и
зачуђено гледао немарно бачене алатке као да их не познајем?
Испео сам се на стену и опет га двапут распуклим гласом
викнуо? Гледао сам с камена лево и десно од стазе? Журно
сам пошао доле у вод и распитивао се је ли га ко видео? То
сам питао и Пифата и Радета Милићевића?
Заиста се ничега од тога не сећам. Само знам да сам,
цуњајући наоколо, снажно осећао ироничност свог положаја
и да сам се сам себи подсмевао. Ха, они те нису ухватили, али
твој другар Узунов ти се постарао да све испадне још горе!
Сад ћеш, љубим те, водниче, видети шта значи бити „мекан
према банди“!
Најзад сам некога морао да обавестим шта се десило.
Настала је општа трка на радилишту. Вероватно је одмах
дојурио и читав павиљонски штаб на челу са собним. Сви су
некуд као луди трчали!
Ја сам се због узбуне већ осећао крив. Ето шта сам тим
симпатичним људима непажњом изазвао! Никакав понос и
никакву жељу за неким отпором нисам осећао. Само кривицу
и ону иронију мог положаја.

98
 Неко је према мени викнуо:
„Водите га тамо!“
И мене су повели.
Не знам куд су ме одвели. Можда су ме само, уз некакву
стражу, поставили да седим на радилишту док се потрага не
заврши. Ипак, имам нејасан утисак да су ме вратили у логор и
да сам затим негде тамо седео затворен. Међутим, не знам
каква би то била просторија. Порцијашница? Собица собног
старешине? Не знам.
Кроз два-три сата као да сам — према промени
расположења код мојих чувара? — осетио неко олакшање.
Ускоро је долетела вест: нађен је! Жив! Побегао је оном
стазом према кланици и сакрио се између неког киселог
дрвећа. Спавао је!
Ускоро су се у жицу вратили штаблије — неко је у оној
просторији гвирнуо ка мени и рекао: „Нашли смо га“? — а
затим и радни строј.
Као да су ми почела некаква саслушања. Неко ме је
испитивао како се то десило и шта је било. Али сећам се да
при том није било никаквих грубости и да истрага није
изашла из оквира павиљона. Чак ми се чини да је тај који ме
је испитивао показивао према мени и некакву једва изражену
симпатију. Као да се, помало, осмехивао.
Узунова сам видео још само једаред. На тренутак сам
изашао напоље — јесу ли ме пратиоци још пратили? — и
видео сам како га двојица, држећи га под мишке, доводе пред
павиљон.
Ја сам му се сметено осмехнуо. Он ме је погледао као да ме
не познаје.

99
 14.

Сада ми Зоран Воденичарски Илијев прича да сам,

вероватно исто вече, био изведен и пред колектив. Као кроз
сан се сећам да је неки састанак око тога водио заменик
собног Миодраг Ива Радуловић, правник из Зајечара, који ми
се осмехивао: је ли то био тај скуп?
Питали су ме шта је било. Бригадир ми се пожалио,
вероватно сам рекао, да Узунов не може да носи трагач, па
сам га узео да радим с њим. Рашчишћавали смо стазу према
кланици. А онда сам једног тренутка пошао да обиђем вод и
оставио га самог. Кад сам се вратио, више га није било. Зашто
је одбијао да ради? Жалио се да је претучен у подруму. Шта је
при том говорио? Да мотка није за људе него за стоку.
Осећаш ли се крив, јеси ли био небудан? Био сам небудан и за
све сносим кривицу сам. Нико осим мене више није крив.
Тада је човек који је водио конференцију, мора бити,
упитао има ли ко шта да каже. Можда је говорио Узуновљев
бригадир. Можда је говорио и руководилац радова. Ако јесте,
он ме је вероватно оштро напао. Али тога се, нећу да грешим
душу, апсолутно не сећам. Уопште, у сећању немам ниједну
слику у којој тај човек у вези с овим догађајем игра икакву
улогу.
Другови, рекао је тада собни или његов заменик, стекао се
утисак да је водник пред колективом био искрен и да се
искрено каје. Али он је крив због небудности и зато мора да
буде кажњен. Смењујемо га. Засад нека му то буде једина
казна. Видећемо како ће се даље понашати. И видећемо шта
ће рећи иследник.
Слажете ли се, другови? Слажемо се. Завршена
конференција.

100
 Тако сам смењен. Водник сам био месец или месец и по
дана. Можда баш као замена мени, на то место постављен је
двомоторац Раде Милићевић.
Позвао ме је собни Драгић Аксентијевић. Осмехнуо се и
то је значило: толико сам могао да учиним за тебе.
„Ствар још није завршена“, каже ми он. „Ујутро ћу те
пријавити иследнику за рапорт. Испричај му шта се десило.
Кажи му да је Узунов свима брбљао како је мотка за стоку, а
не за људе. То ће му рећи и други. Не знам да ли ћеш се
извући без бојкота. Ја ћу му рећи да је ово, по мом мишљењу,
довољно, али не знам шта ће он одлучити.“
Сутрадан или прексутрадан био сам код мог иследника
мајора Драгољуба Мишчевића.
„Уместо да ускоро идеш кући“, каже ми он љутито, „тебе,
будало једна, због небудности, смењују! А могли су и да те
бојкотују, што су неки и тражили. Али опет си се извукао.“ И
Мишчевић се чинио као да он о томе не одлучује, и он је
Драгићеву одлуку примао као коначну. „Напиши ми шта је
тамо било. Шта ти је док сте радили причао? Зашто није
могао да ради?“
„Па, причао ми је да су га тукли у подруму.“
„И због тога није могао да ради?“…
„И како је то објашњавао? Је ли сматрао да је то било
заслужено?“
Почео сам нешто да мувам.
„Је ли говорио, питам те, да је батина за стоку, а не за
људе! Је ли то значило да прихвата мере партије на
радилишту или да не прихвата?“
„Па, не прихвата.“
Он се, очигледно, нервирао.
„Напиши ми то, будало једна! И кажи собном да те врати
на трагач. Губи се!“
Ујутру сам био враћен на трагач. Ако је мој другар Света
Станковић још био у радном строју, није искључено да смо

101
опет радили заједно. Неколико дана, у сваком случају,
изгледало је као да сам у извесној мери гоњен, рецимо, као да
сам као казну добио оно што се звало мере бојкота. Али ту
ипак није било никаквог претеривања. Не сећам се какву је у
томе улогу имао руководилац радова.
Ону изјаву о Узунову сам написао, а онда, као, због велике
вечерње заузетости у драмској секцији, где сам преко Пифата
и Пуре Ивановића покушавао да се убацим, и због оштрог
дневног рада на трагачу, замолио сам барачног водника
Вукашина Живковића, кржљавог батинаша и цинкерско
ђубренце из Пожаревца, да ми је причува док не могаднем да
је однесем иследнику. Он ће је, знао сам, више пута
прочитати и добро утувити.
Кад сам је Мишчевићу предао, моје умерено гањање већ је
било завршено. За оне у павиљону, тиме сам дао свој
допринос „борби против непријатеља“ и више ме нису смели
дирати.

15.

Узунов и ја се више никад нисмо срели. Не знам куд је

после тог догађаја отишао и шта се с њим десило. Чујем да је
по изласку са Голог отока једно време живео у Скопљу, а онда
да је емигрирао у Бугарску. Тамо треба да је и данас.
Мој ревносни руководилац радова био је из шесте или
пете групе и како сам ја био кажњен краће — тада су већ
почињали да поштују рок кажњавања — отпуштен сам из
логора пре њега. Ни ми се више нисмо видели, нити сам
такву жељу икад осетио. То утолико пре нисам могао што се
својевремено чуло да је убрзо по изласку са Голог тешко
оболео од туберкулозе и да је умро. Тек недавно онај
голооточки другар ми је испричао да је жив.
Живи, како чујем, сакривен у неком војвођанском селу.

102
 ЧИЗМАШ У КИЦОШКОМ ОДЕЛУ

1.

Мој непредвидљиви живот учинио је да сам у свом веку

срео многе необичне људе, у народу и у уметности, у науци и
у установама, у политици и у јавности, на улици и у
затворима. Упознао сам, за нашу скромну средину, многе
славне људе, бистре, даровите, образоване и на први поглед
заводљиве, који су радом сопствени углед заслуживали, али
који га својом личношћу неретко нису умели довољно добро
носити. Имали су доста, каткад и превише, а све им је било
мало и недовољно. Частољубивост и сујета су их дању и ноћу
опседале и просто изнутра разједале, ширећи око себе задах
наметљивости и зависти, и гледао сам да се држим далеко од
њих.
И понеки голооточанин, морам додати, ево,
преамбициозан за своје одмакле године, чим је стекао право
да учествује у јавности, почео се утркивати у таштини — ко
ће пре стићи у први ред, ко ће се више истаћи „заслугама“, ко
ће гласније поднети који бесмислен предлог, ко ће дужи
логорашки бојкот себи измислити, ко ће са што мање везе са
стварношћу више викати.
А нећу сакрити да ту опет предњаче наши динарци, пре
свега Црногорци, али и Херцеговци.
Па ипак, ни међу најславнијима, нисам срео толико
необичних људи колико управо у скупини голооточана. Међу
њима је, наравно, као и уопште међу логорашима, постојао и
један танак слој на самом дну људскости — а ово изнуђено
дно је на Голом отоку можда било дубље него било где другде

103
— али, исто тако, и врло велики број личности изван
уобичајених серија. Само онакав терор и прање мозга, о
којима ће се писати још деценијама и можда вековима, могли
су бацити ове чврсте људе у онакав вртлог, у којем су многи
изгубили свако осећање за стварност (што неке од
преживелих држи и данас). Никад Јосипу Брозу и његовим
приручним џелатима тај злочин неће бити заборављен.
На пример, некадашњи потпредседник хрватске владе
Душан Бркић се у седамдесет осмој години живота тешко
разболео од запетљаних црева. Хитно су га пренели у
болницу и одмах ставили на операциони сто. „Не брините
се“, каже му хирург, „сад ћемо вас лепо успавати и ништа
нећете ни осетити.“ „Никакво успављивање, молим вас!“
каже на то пацијент.: „Само локална анестезија.“ „Како!“
запањује се лекар. „Ово је тешка операција! Колико имате
година!“ „Молим вас“, каже Бркић, „моја рођака се недавно
оперисала под тоталном анестезијом, и операцију је
издржала, али из ње је изашла излапела. Радије смрт него
излапелост!“ И времешни пацијент са четрнаестогодишњим
логорашким стажом издржао је тешку двочасовну операцију
под локалном анестезијом као да су му цедили бубуљицу.
О коме од голооточана најрадије бих писао? О Милети
Сајићу, Миши Пифату, Дејану Гојковићу, Свети Станковићу
Французу, Бајри Прашевићу, Мирославу Поповићу, Крсти
Ненезићу. Драгољубу Јовановићу? О Милинку Ђорђевићу,
Раши Дацићу, Алфреду Палу, Драги Дујмићу, Радовану
Жигићу, Драгану Стевановићу, Радету Жигићу, Петру
Јовановићу Учи? О Михаилу Реновчевићу, Спасоју
Зрењанину, Душану Бркићу, Синиши Јанкулову, Ненаду
Васићу, Божи Даниловићу, Радомиру Милићевићу? О сваком
од њих могао бих да кажем „најбољи човек Голог отока“ или
„највећи мученик Голог отока“, а то, наравно, не би било
тачно; не могу сви бити „најбољи“ и „највећи“.

104
 О некима од њих већ сам нешто писао, а можда ћу тек
писати, али то је увек био и мора да буде више случајан него
намеран избор. Много је било таквих који су заслужили
останак у људском памћењу, и ја сам, у свом инокосном раду,
на жалост, додирнуо само мали, ништаван њихов број.
Надајмо се да ће више светлости и правде у то питање унети
истраживачи после мене.

2.

Смирио се распукла мозга крајем маја деветсто деведесет

друге несмајни, неприлагодљиви, немогући камен-човек
Драган Стевановић — како му на сахрани рече писац Бошко
Трифуновић — мој кум и пријатељ, који није могао ни са
женама, ни с рођацима, кумовима и пријатељима, а камоли с
онима који му нису били блиски.
Још као дечак поставши скојевски илегалац у окупираном
Београду, затим партизан и официр у морнарици, где исто
тако није могао и одакле се убрзо, као двадесетогодишњи
капетан, демобилисао, први пут је ухапшен од војне полиције
у Загребу. Изведен на суд, ослобођен је услед недостатка
доказа. Али на излазу из војног затвора сачекала га је Удба. И
затим је у логору за административне кажњенике провео три-
четири године..
Кратко време по његовом доласку на Голи — осма група у
лето деветсто педесет прве — радили смо у истој бригади, кад
смо се и спријатељили. Из тог времена не памтим га ни по
чему изузетном. А онда су га бојкотовали и над њим је
започео сулуд ударачко-тркачки конвејер, који се, чинило ми
се, није прекидао бар неколико месеци.
Али док је код осталих, малтене свих, такав терор на крају
доносио свој полицијски резултат, макар у сабијању
затвореникових рогова, Драган се потпуно изглобио и почео

105
самоубилачки да пркоси. На шамар умео је да одговори
шамаром или песницом, после чега би био нокаутиран и
бачен у самицу милицијског подрума; тамо би данима висио
обешен о руке и био посебно мучен. На провокативан узвик:
„Уа, банда!“, одговарао је, бацајући трагач, искежен као бесан
пас: „Уа, бандо, мајку ли ти јебем!“ И стезао би песнице,
спреман да насрне.
(Ако је за поређење, сличан јаростан, бесан израз лица
видео сам само још код једног логораша: то је Београђанин
Славко Лазаревић, кажњеник седме групе, снажан и глават,
стално модар и обележен бојкоташ, који је после рада, чинило
ми се, систематски бежао из павиљона и, силовито се
гурајући кроз гужву и витлајући одећом, просто прашио по
окреченом логорском туцанику; изгледало је да га без
прекида неко јури и да натечени главоња увек потери
измиче.)
Мислим да сам Драгана Стевановића оставио у истом
стању и кад сам одлазио са Голог првог јуна деветсто педесет
друге, а то је с њим потом тако трајало ваљда још годину-две.
Као младићу од двадесет шест-седам година — рођен је
деветсто двадесет шесте — већина зуба била му је поломљена
и избијена. Он је сматрао да је толико терорисан и зато што је
као Србин потпадао под Удбу Хрватске.
Такво изазивање смрти на мученички болне рате у
животу нисам видео. Срео сам много 104 храбрих људи, па и
сам сам себе таквим нескромно гледао, али после Драгана
Стевановића сви смо ми могли подвући реп међу ноге. Нити
знам како је онакав терор могао издржати, нити могу да
објасним како га је преживео.

106
 3.

Отпуштен са Голог, Драган је отишао у Загреб својој

породици, која му се, међутим, брзо распала. Тако се, после
вишегодишњег растанка, вратио родитељима у Београд; отац
му је, предратни артиљеријски официр, био пуковник у
пензији.
Као и већина голооточана, првих година у Београду бавио
се свакојаким пословима — радио је као физички радник на
филму, као повереник за осигурање — док се, за последње две
деценије, није скрасио у једном београдском осигуравајућем
заводу. У њему су, рекао бих, показивали помало
неочекивано разумевање за несталност његовог живота и ту
се деветсто деведесет прве и пензионисао.
Био је груб, тврд чизмаш у кицошком оделу нежне боје,
који радо истиче своје србијанско официрско порекло, не
подноси ни војску, за којом тајно, као за неким неоствареним
идеалним поретком, чезне (никад, међутим, не говорећи о
„својој“ морнарици него увек о „очевој“ артиљерији), ни
своју бившу партију и идеологију ни већину људи у околини,
и у себи је гајио наду да ће, кад објави оно што пише,
преокренути распоред у српској књижевности.
Ако бих за себе могао рећи да сам био један од ретких с
којима је он хтео да може, и то се остваривало тек уз
повремену реску шкрипу, морам да додам да за такву по мене
напорну пажњу, чини ми се, нисам могао да захвалим ни
нашем некадашњем голооточком другарству нити мојем
другом писању, рецимо, Тиквама, него баш Чизмашима. Њих
је с пажњом и уз прибелешке био ишчитао и за друго издање
књиге дао ми је у погледу артиљеријске струке више савета.
Писао је поезију и прозу и мени је, како је у шали волео да
каже, као свом „омиљеном писцу“, штошта од тога

107
показивао. Ја виђеним нисам био освојен и саветовао сам му
да више ради. Али њему такво схватање књижевности није
одговарало, нити га је сопственом начину живљења могао
прилагодити.
Водио је крајње неуредан и сложен трострук живот, који
је покушавао да одржи у строгој одељености. Учесници у
једном делу његовог живота углавном нису знали шта се
догађа у онима другим нити су се познавали са другим
учесницима.
Најприсније се ваљда ипак осећао међу голооточанима,
где је имао и најстрожа мерила, иако није био осветољубив.
(Причао ми је да је на оснивачкој скупштини логорашког
удружења „Голи оток“ у једном граду у Србији срео једног
свог батинаша. „Ала је имао тешку руку, мајку му! Увек сам је
познао.“ Поздравио се са човеком, начинивши се да се ничега
не сећа.) Све до оснивања логорашког удружења крајем
деведесете године, из тог круга је к себи припуштао тек
неколицину. „Ми треба“, храбрио је оне болешљивије међу
овима, „да поживимо још тридесетак година! Да их
надживимо и да им откријемо све што су радили!“
Постао је члан управе и српског и југословенског
удружења „Голи оток“ и у њима се залагао да се голооточани
у својој организацији задрже на логорашким пословима, а
никако да се ангажују и политички, јер би то само створило
још једну бесмислену комунистичку странку, блиску некима у
којима се налазе и голооточки иследници. Око тога између
Србијанаца и Црногораца, пре свега због великих
менталитетних разлика, иако се таква подела, наравно, не
односи на сваког појединца, избијали су веома тешки сукоби,
што се покушавало да се задржи далеко од јавности. (Свима
који сматрају да су односи између Црногораца и Србијанаца
једноставни, лаки и братски, препоручујем да тачније
одговоре на ово питање потраже и посматрањем друштва

108
„Голи оток“.) Један другар ми је на његовој сахрани шапнуо:
„Можда је неким голооточанима сада просто лакнуло.“
Његов живот у заводу у којем је радио голооточанима је
остао непознат. Изгледало је да, онако прек и несуздржан, уз
вишемесечна тешка пијанства, кад ваљда и није могао радити,
тамо мора имати крупне неприлике и несугласице. Каткад је
кроза зубе о томе штошта и прозборио. Али обе стране су
ипак издржале до краја његовог радног века. А око његове
смрти завод је одмах, више него предусретљиво, преузео на
себе сређивање свих послова и трошкова, док му је на
многољудној сахрани, уз велики број голооточана, био и
велики број радних колега. Можда га ни ми нисмо довољно
познавали.
Сам се о томе није изражавао, а ја га нисам питао, тако да
нисам тачно сазнао да ли се женио два, три или четири пута.
У првом браку, с мени непознатом Хрватицом у Загребу,
имао је ћерку Драгану, црнооку и црнокосу лепотицу налик
на њега — он је био светлосмеђ, с плавим очима — рођену
ваљда годину дана пре његовог хапшења, која с мужем и
децом живи у далеком Хонолулуу на Хавајима. За последњу
деценију долазила је два-три пута у Београд, можда га је
последњих година донекле и помагала, и, мада он таква
осећања јавно није изражавао, мислим да су се ћерка и отац,
упркос раздаљини, обожавали. Њен телефонски број, на
првом месту и као нешто најдрагоценије, нашли смо Пура
Ивановић, Милинко Ђорђевић и ја у корицама његове личне
карте, међу документима из болнице у којој је преминуо.
Љубазни људи из осигуравајућег завода обавестили су
Драгану телефаксом шта се у Београду десило. Исте ноћи,
некако добивши мој број, она ми се из далеке земље јавила
ридајући и тражећи детаљнија обавештења. Допутовати на
сахрану, поготову у условима међународне блокаде Србије,
више није могла.

109
 Једанпут ми је причао да је, опет у Загребу, имао и
ванбрачног сина. Уколико је то тачно, овај би требало да сада
живи негде у Канади. Исто је тако причао, а и за то не знам
колико је тачно, да је једно време у Београду, вероватно
кратко и за време рата, боксовао и да му је друг тада био
шампион Лука Поповић. У сваком случају, знао је да се туче,
и то, чини ми се, одлично.

4.

Почетком осамдесетих Драган Стевановић је сазнао да му

је у Москви умро некадашњи друг из морнаричке војне
академије, Хрват из Далмације, који је после Резолуције
Информбироа деветсто четрдесет осме остао у једној
совјетској балтичкој републици. Око те смрти, најпре преко
поште, упознао се с пријатељевом удовицом и ћерком. Затим
је ради њих путовао у Русију.
Привлачна дундаста удовица од непуних педесет година, с
неким интелектуалним занимањем које је запустила и
пореклом из малог азијског племена, желела је да напусти
Совјетски Савез и молила мужевљевог друга да се с њом
привидно венча да би то постигла. Сносим кривицу што сам
Драгану саветовао да ту услугу жени умрлог пријатеља учини.
Ускоро се Московљанка Тамара појавила у Београду и
моја жена Нена и ја смо им на венчању били кумови.
Приређен је и скроман свадбени ручак у ресторану галерије
„Цвијета Зузорић“. Затим су младенци отпутовали на медени
месец.
Московска невеста се уселила у мали мужевљев стан у
Страхинића бана улици и увукла у његов једини кревет. Није
изгледало да оцвалим привидним младенцима то не прија.
Али живели су од мале Драганове плате и једва су
састављали крај с крајем. Тамара и њена ћерка Лиза, лекарка

110
по занимању, већ мало уседела девојка шпицаста носа, почеле
су се бавити шверцом. Лиза је такође желела да напусти
Совјетски Савез, с тим што би јој Београд послужио као
одскочна даска за Америку, и нису налазили решења за то.
Тамара је водила преговоре, или чак и судски спор, са браћом
свог првог мужа око неког малог имања у Далмацији, другог
мужа је убеђивала да прода велику родитељску кућу на Умци
и породичну гробницу у Београду.
Младожењи све то помало није било јасно. Ипак, гајио је
доста нестварну замисао да од добијеног новца купи чамац,
па да, кад се пензионише, у њему живи путујући са женом по
Сави и Дунаву.
Можда око те продаје, између њега и ње је долазило и до
крупнијих несугласица. После једног таквог догађаја с
извесним физичким грубостима, она се склонила код моје
жене и мене, што ће ми кум касније замерати.
Тамара је у Београду успоставила низ познанстава, које
запослени муж није успевао довољно да прати. Кућа на Умци,
која је мени изгледала рајски и коју сам му саветовао да
сачува за позније дане, после годину-две ипак је продата, за
право богатство у тврдом новцу. Жена је сматрала да ће паре
бити боље сачуване ако буду поверене њој и он јој је, уз не
баш мало колебање, удовољио. Затим су се још неколико
месеци безуспешно паштили око продаје гробнице; сметња је
била у томе што је богати купац захтевао да се кости
власникових предака изнесу или бар да се избришу њихови
натписи на споменику, а овај то није хтео или му прописи
нису дозвољавали.
У све то већ нисам био довољно упућен, јер смо се, у
међувремену, мало били удаљили. У њиховим брачним
трансакцијама нисам био способан да учествујем, а мислим да
ми Тамара тамо не би ни дозволила приступ. Због нечег је
закључила да јој је муж под превеликим мојим утицајем, што
само показује да га није најбоље упознала.

111
 Једног дана Драган ми је телефонирао: „Је ли Тамара код
тебе? Јеси ли је ти опет склонио?“ Рекао сам да је нисам
месецима ни чуо ни видео. „Онда је“, рекао је, „док сам био
на послу, изгледа, побегла. Однела је и своје ствари.“
Тако је ова вешта пустоловка нестала из нашег града као
дуга после кише, оставивши мог опљачканог кума у таквом
сиромаштву да последњих месеци, с малом пензијом, није
могао више куповати ни новине; у тренутку смрти нађен је с
новчаницом од хиљаду динара у новчанику, којом се једва
могло набавити два-три килограма хлеба. Он је још годину-
две, уз извесне, рекао бих, недоличности, преко полиције,
адвоката и суда, покушавао да је пронађе, али му то није
успело.
Никад више нико, бар из његове околине, није сазнао где
се та жена сторњала. Не знам ни је ли сазнала за његову смрт
ни да ли би је она могла узбудити.

5.

После Тамариног нестанка мој пријатељ је пао у тешко

пијанство, које је трајало две-три године. Био је толико пун
алкохола да је, надимајући образе, бректао и отхукивао као
претоварен коњ на узбрдици. Чинило ти се да би сваког часа
могао препући.
То му, наравно, није била првина. Као ни раније, није хтео
да иде лекару и уопште не знам како је у таквом стању могао
да ради. „Ја то могу да оставим“, одговарао је на наша
наговарања, „кад год хоћу!“ А у томе од истине није био
далеко само утолико што је с пијанством прекидао, чинило
се, тек трен пре него што би заиста препукао.
Почео је да долази к мени у свако могуће време и невреме,
да остаје бескрајно, да ми плаши укућане. Улазио је
трескајући и грмећи, и одмах би се између ствари пробијао у

112
кухињу: „Је л’ имаш чорбу? Дај киселу чорбу!“ Најзад је на
једног нашег заједничког друга, за безазлену реч, насрнуо да
га пробурази разбијеном флашом. Тад сам га, уз употребу
свакојаких израза, изгурао из куће и забранио му да ми више
долази.
Та забрана му је, на жалост, остала на снази и кад је
оставио алкохол, све до његовог краја. (Исто то је према
њему, због неког испада, својевремено био присиљен да
примени и други наш присни друг, покојни Јовица
Димитријевић; али овај је — бољи човек од мене — после
годину-две попустио.) Пијан, уносио је собом толику
агресивност и нервозу да се то, просто, физички није могло
поднети. А, опет, никад ниси могао знати кад неће прекинути
апстиненцију и кад неће бити такав.
И кад смо се последњи пут видели у Студентском парку,
на тридесетак сати пре његове смрти, он је, стежући чврсту
песницу, поновио:
„Ми треба да им живимо још тридесет година!“
А онда се још једанпут вајкнуо:
„Истина, ти ме не примаш код себе, па морамо да се
састајемо по парковима као педери…“

6.

Волео је у својим пијанствима да има друштво, иако његов

темпо тешко да је ико могао издржати.
Тако се чује да се једно време, ваљда крајем шездесетих и
почетком седамдесетих, био здружио с правником и
некадашњим дипломатом Божом Д., скрајнутим после Голог
отока на место неважног новинарског сарадника у неважном
земљорадничком листу. И овај префињени, нежни, као
девојка питоми Црногорац — какви су, рецимо, и Раша
Дацић, Обрен Благојевић, Данило Крстајић, Крста Ненезић

113
или Пера Вујичић, којих није толико мало колико се у
урлаторском хору њихових наметљивијих саплеменика слабо
могу чути — правио је друштво Драгану Стевановићу у
његовим ноћним походима забаченим мрачним
прчварницама.
Пијани, голооточки десперадоси често су тако заподевали
и туче и јутро дочекивали или на прљавим олајисаним
подовима или у полицијским станицама. (Божа се тукао по
кафанама, Господе Боже!) После Драганове смрти Пура
Ивановић и Бата Седлар су у његовом стану нашли читаву
колекцију прекршајних и судских осуда због кафанских
испада, углавном на новчане казне, а каткад и на кратке
затворске. О овоме његови пријатељи нису знали.
Кад је Божа умро — свакако прерано и, каже се, од рака, а
ја бих рекао пошто су га Голи оток и, донекле, наш
заједнички пријатељ сатрли — Драган се окренуо Јовици
Димитријевићу. Али овај истрајни и издржљиви човек, какав
је био и као љубитељ капљице, по својој природи, више је
волео лагано пијуцкање код куће, чиме је гњавио породицу,
уз вождовачко шегачење и доброћудно лапрдање, него
заморно табанање по асфалту и опасно заметање кавге по
ноћним ћумезима. И није му се дао.
Драган је морао да потражи друго друштво.
Волео је да се похвали да га још служе мушки шарм и
снага и да га жене хоће. Средњег раста и лепушкаст, и у
последњим годинама мишићав, чврст и тек просед, вероватно
није варао. Али имам утисак да су те жене, каткад
фрустриране интелектуалке, најчешће биле из доњег слоја,
ако нису и успут скупљане из пијаних друштава.
Пред смрт био је јако загрејан за симпатичну службеницу
ћеркиних година и та веза, по свој прилици, била је много
озбиљнија. Како је млада жена од нечега поболевала, два-три
пута ме је молио за помоћ око налажења доброг лекара, а то је
чинио и у нашем последњем виђењу.

114
 Међутим, исте те ноћи, пошто му је позлило, хитна помоћ
га је нашла код неке непознате и потпуно пијане матроне,
која је од алкохола једва могла да говори. У њеном стану се у
том тренутку налазило неко шарено женско-мушко друштво.
Он, у коми, већ растурена мозга, лежао је на кухињском поду
без кошуље и ципела на себи. Био је, изгледа, једини у
друштву без алкохола у себи.
Петнаестак часова касније, не успоставивши контакт с
људима у белим мантилима, умро је.

7.

Негде око седамдесете, у време кад је играо монодраму

Путник по мојем тексту, глумац Данило Стојковић је на
неком путовању у иностранству купио себи и мени исте
упаљаче јапанске марке и производње. Стварчица је била
лепа, можда и доста скупа, и веома ми се свидела. Некако у то
време такав упаљач је набавио или добио — можда од ћерке
Драгане — и Драган Стевановић и нас тројица смо неколико
година тако рећи сачињавали мали клуб власника одабраних
јапанских упаљача.
А онда је глумац свој изгубио, а голооточанинов се
покварио. Ја сам свој још чувао, задржавши га „у погону“
ваљда пуних петнаестак година! Коначно, једне ноћи у
таксију, изгубио сам га и ја.
Био сам навикао на справицу у џепу и мора бити да сам се
Драгану неки пут због тога пожалио.
„Набавићу ти ја исти“, рекао ми је пријатељ самоуверено,
и то је личило на уобичајена његовска претеривања. Њих
више ни јапанска индустрија ваљда није производила, где да
га нађе? „Наћи ћу га у некој браварској радионици. Даћу свој
да се дотера, и тражићу да ми исти такав набаве и поправе.“

115
 И, два-три месеца касније, појавио се са сјајном
справицом у руци! Испрва сам мислио да ми то поклања
његов и нисам хтео да га примим. Али он је из џепа извадио
још један исти и креснуо. Није преварио!
Од тада, све до његове смрти, кад бисмо у разговору хтели
да запалимо, приређивали смо детињаста такмичења у
кресању.
„’Ајде“, рекао би неко држећи своју справицу у руци.
„’Ајде“, рекао би други вадећи своју.
И онда бисмо наизменично кресали.
Упаљачи су били доста изанђали, као и власници им, и
успевали су да ухвате ватрицу тек сваки пети или седми пут.
Али победникова радост тиме није бивала мања и ми бисмо
се на циљу као деца смејали…
Знам да му ово не може бити надокнада ни за шта и да га
је, уосталом, уопште тешко било задовољити, али надам се да
би му се оваква реченица допала: мој пријатељ и кум
Драгољуб Драган Стевановић умро је на ногама и — у
чизмама…

116
 ТРОМОТОРАЦ ИЗ ЖЕЛЕЗНИКА

1.

Повремено би се у мојој телефонској слушалици, као из

велике даљине, зачуо слабашан тенор:
„Ало, овде су сељаци из Француске…“
То ми се јављао Светомир Станковић Француз,
земљорадник из Железника, један од мојих најмилијих
другара са Голог отока. Никад нисам сазнао зашто је носио
тај надимак, који му је пристајао као друго презиме. Довољно
је било рећи Света Француз, или само Француз — сви су
одмах знали ко је то. Док сам са већином голооточанских
пријатеља, највише због природе мог живота, који ме је више
од две деценије по повратку са Голог бацао лево-десно, а и из
других разлога, имао прекиде у односима, једино ваљда с њим
и Мишом Пифатом, а с овим другим још мање, чини ми се,
нисам никад. Не толико често, али бар једанпут-двапут
годишње, некако бисмо се чули, договорили — и затим, по
сат-два, негде мало брбљали. Како си, како живиш, како ти је
породица? — и растали бисмо се.
Био је једна од веома ретких голооточанских птица —
тромоторац! Први пут је на Голи дошао с првом групом,
други пут са седмом, а трећи пут су га конфинирали на Гргуру
од деветсто шездесет прве до шездесет треће. А још пре тога,
за време окупације, као скојевски омладинац био је у
Недићевом логору за преваспитавање у Смедеревској
Паланци. Али и Смедеревска Паланка за време рата и Гргур
почетком шездесетих били су права бања према Голом.

117
Разуме се, био је и у партизанима, од четрдесет прве године,
ваљда у Космајском одреду.

2.

После сваког заједничког униформног живота, после

војске или логора, рецимо, препознавање у цивилној одећи
доживљава се као мали удар. Тада се неки блиски људи, који
су се дотле одлично разумели, појављују једни за друге
неочекивано одевени. Чини им се да ће убудуће живети у
различитим световима, из којих се више неће моћи онако
добро разумети (што ће се, на жалост, обично и потврдити).
Одела дотадашњих сапатника су увек другачија него што се
очекивало — мада се никад не зна каква су се баш очекивала
— богатија су или сиромашнија, обележена овим или оним
сталежом, чак овом или оном покрајином.
Касније ће се и различита национална припадност каткад
испостављати као важна, а у тренутку распада друге
Југославије, појаве великог броја странака и грађанског рата,
тај ће разлог поготову постати политичка гледишта.
Преживеле голооточане ће деветсто деведесет треће године
много више ствари делити него што ће их њихов негдашњи
логор спајати.
Тако се и Света Француз средином педесетих, кад смо
Пифат, неки други и ја већ увелико били студенти, изненада
међу нама појавио у полусељачком оделу из околине
Београда — у уским јахаћим чакширама сиве или смеђе боје,
смеђем прсканом градском капутићу, шареној цицаној
кошуљи. На ногама је можда имао ципеле, а можда и гумене
пиротске опанке, баш као на Голом отоку. Док смо ми
покушавали, колико смо могли и умели, да се дружимо с
књигом, он је за пријатељицу, недвосмислено, имао мотику.
Касније, кад се буде запослио у великој фабрици алатљика

118
као магационер и кад буде обукао радничко одело, увек
помало замазано машинским уљем, разлика ће постати нешто
мања, иако и даље уочљива.

3.

Једанпут ме је загребачки сликар Алфред Пал постидео.

„Ја никад тамо, сам од себе“, рекао ми је, „нисам потрчао.
Зашто бих се на Голом отоку залагао на раду?“
А Света Француз и ја смо с трагачем једно време просто
трчали, можда није било бољег трагачерског пара од нас
двојице. То се дешавало негде у јесен или зиму педесет прве и
друге, кад је, после посете Александра Ранковића претходног
лета, режим у логору административаца био нагло омекшао.
И тако је то трајало месец, два, три, не знам колико. Пошто
смо прегурали оне најтеже логорашке фазе и болести, били
смо, он, као некадашњи земљорадник, и ја, као троструки
акцијаш, на земљаним радовима и вештији од доброг броја
других.
Исто смо тако били добри и у ручном мешању бетона,
нарочито у време кад се градила нова болница. Постављени
један према другоме са великим лопатама — увек смо гледали
да одаберемо најбољи алат — између камара шљунка и
цемента, док нам је један циментом из бурета сипао воду —
само слатку, слана није везивала цемент — мешавину бисмо
брзо и складно превртали, претварајући је у оловно тешку
кашу за пуњење темеља и зидова.
Посао се, међу стајаћима, сматрао једним од
најнапорнијих и у њему нам је, чини ми се, могао бити раван
једино Радомир Милићевић, двомоторац из Војводине. Сви
смо у том тренутку били муваши и пераши, али Радомир,
крупнијих костију, као потенцијални полутешкаш, могао је
подићи и накратко понети као добар багер. И ако се с нама,

119
потенцијалним тек велтерашима и полусредњашима, у
брзини није могао носити, на свим стајаћим радовима био је
тако рећи ненадмашан. Пореклом Херцеговац, одлично се
разумео у камен, у којем је сваку вену наслућивао, и тешком
мацом цепао га је као дрва. А шеснаестокилограмска ћускија
у његовим рукама деловала је паметно као налив-перо. У
логору смо, и он и ми, а не много мање и остали, кад се
осушимо, рукама трљали со са блуза и кошуља као скорело
блато.
„Сећаш ли се“, упитао сам Свету пре неку годину, „како
смо на Голом по читав дан с трагачем трчали као
маратонци?“
Он је седео у наслоњачи преко пута мене и диманио
управо као на Голом; још је у то време пушио. Погледао ме је
помало зачуђено; и један и други једва да смо у то сад могли
поверовати.
„Па морали смо“, одговорио је. „Натерали су нас.“
Али тако је било тек у посредном значењу речи. Нисмо
умели боље, ваљало би рећи. Неки су можда умели да се
извуку лакше, ми нисмо. И морали смо све да одшљакамо као
амали на пристаништу.
Нико нас двојицу, бар од јесени педесет прве, више није
непосредно нагонио да трчимо. Међутим, трчање нас је бар
донекле спасавало од неких других „задатака“, рецимо, од
тучења или гањања бојкотованих; сваком руководиоцу
радова или воднику било је стало да се радне норме
испуњавају што боље (не буде ли тако, и њега ће притиснути
или га чак и сменити и, затим, казнити) и такви радници су
му били драгоцени.
Ко ће неког свог малог стахановца пустити да на
радилишту губи време са бојкоташем? Довољно је да чује
жалбу: „Ма овај не може да ради! Врати ме на трагач с мојим
паром.“ И одмах ће му удовољити.

120
 Такав тркач ће донекле живети боље и у павиљону, јер ће
као награду често добијати додатак на казану, а неће га можда
превише гњавити ни другим, знатно опаснијим облицима
активизације. Још ако, као ја, повремено напише чланчић за
зидне новине, пева у хору, игра у фолклорној и мува се око
драмске секције — где му се налазило чак неколико добрих
другова, међу осталима и Миша Пифат, Пура Ивановић, Мих
Симић, Сретен Латковић и рођак Боривоје Јовановић, и где је
педесет друге, у представи Станоје Главаш, добио макар и
волонтерску улогу шаптача — ако се занемари претходно
прање мозга и оно осећање тупе изгубљености и самртног
очаја без граница и лека, може пролазити чак релативно
срећно.
Тако смо, ја, ваљда новембра деветсто педесет прве, и,
нешто касније, доброћудни Раде Милићевић, који од себе на
Голом отоку није тако рећи пустио ни повишен тон, а камоли
да је учинио нешто друго, постали и водници радног строја.
То крајем педесет прве или почетком педесет друге, у мекшем
времену, више није ни значило оно што је значило раније,
или што је још значило у логору осуђеника, где највиши
напон терора није попустио све до јесени педесет треће. (Још
касније, у једанаестици, Раде ће постати и руководилац
радова.) А Света Станковић је убрзо послан у радионицу,
чини ми се, браварску.

4.

Француз је са Голог други пут отпуштен деветсто педесет

четврте да после неколико година предаха наново буде
ухапшен. Тада је потеран и у треће заточење, овај пут на
Светом Гргуру. Уколико се за голооточане уопште може
говорити о некој нормализацији живота, јер су они, некад
оштрије, некад блаже, прогањани све до деветсто деведесете,

121
за њега она је, у оном „нижем“ значењу те речи, наступила
шездесетих година, после отпуштања са Гргура. Већ одраније
имао је ћерку, а тада се вероватно и наново запослио, у истој
фабрици алатљика у Железнику.
Али за то је пре свега могао да захвали постојаности свог
породичног живота, који је издржао и његово вишегодишње
логорашење у три рате, и својој сељачкој инокоштини, која
му је и на невеликом имању у Железнику ипак пружала
некакву независност и материјалну безбедност. Није он
морао никога ни за шта да моли нити да трпи икакве уцене. А
чим је стекао право, отишао је и у пензију. Његова сељачка
слобода била му је милија од било чега на свету.
Захваљујући својој и жениној вредноћи, није био ни
сиромашан. Почетком осамдесетих започео је, поред старе, за
сеоске прилике сасвим добре куће, да гради нову, велику
троспратницу, у којој је за сваки део породице предвидео по
један спрат — један за жену и себе, други за ћерку и зета и
трећи, предвиђајући будућност, за тада још малог унука.
Припоменуо сам му једанпут да је гради споро (ни
деведесет друге она неће бити завршена).
„Их, куд се журиш?“ одговорио је. „Кућа се на селу диже
десет година. Ако је не завршим ја, завршиће је мој зет или
унук!“
За унука је, ускоро по његовом рођењу, начинио још једну
крупну инвестицију: купио му је велики аутомобил руске
марке „волга“. За кола је подигао у дворишту гаражу, утерао
их тамо и закључао. Десет или петнаест година она су одатле
извожена тек једанпут-двапут годишње да би се разрадила
машина, иначе нису терана, и, чекајући правог власника,
помно су подмазивана и пажена.
„Добиће их кад постане пунолетан и положи испит за
возачку дозволу. И кад их буде возио, сећаће се да му је деда
волео Русе и можда ће их заволети и сам.“

122
 5.

Више пута смо седели или код мене или за укопаним

столом у зеленилу његовог дворишта.
„’Оћеш да ти дам“, упитао ме је једанпут, „неколико ари
овде позади да подигнеш кућу?“
Био је један од оних мојих блиских пријатеља који је
малтене од почетка знао да радим нешто о Голом отоку и који
је, иако лично веома храбар, на жалост, одбио да наш
разговор снимимо на магнетофону.
„Све ћу ти причати“, одговорио ми је, „али ништа нећу да
снимаш! Записуј ако ти користи!“
Штошта сам из наших разговора и записао, међутим, на
тај начин је већина оног што је знао и што је преживео
изгубљена. Ипак, дао ми је податак о подметнутом удбашу
Душану Вуксану (Д. М.: Голи оток, Београд, 1990, стр. 271,
иницијали С. С.) и сопственом руком исписан списак од
скоро четрдесет голооточких заточеника из села Железника
(стр. 669—670), што у мојој књизи сматрам важним
прилозима.
Око овог другог десила се готово смешна појединост. Кад
сам списак прочитао, приметио сам да у њему нема једног
заједничког познаника.
„Где ти је он?“ упитао сам.
„Шта ће он ту?“ одговорио је. „Па он је био четник.“
Сетио сам се да ми је то причао, на исти начин, још на
Голом отоку.
„Да, али био је и на Голом отоку. И тамо се, уосталом, није
држао лоше. Није био ни цинкер ни батинаш.“
„Није био ни цинкер ни батинаш, то је истина“, одговара
он љутито, „али био је четник! И ја не знам како је он дошао
међу комунисте! Ја не знам зашто га је Удба тамо сместила!
Тај на мој списак не може доћи!“

123
 Почели смо да се расправљамо и, како је био задрт и
загуљен, да нисмо били онако блиски, мислим да би ми то
јако замерио.
„Ти можеш и сам да га упишеш! Али, да знаш, то си ти, на
своју руку, урадио, а не ја!“
И завршило се тиме што сам човеково име заиста сам
унео на списак.
Оно што је сазнао у младости, било то добро или лоше,
више није стигао, а ни желео да мења. Тако се односио и
према идеологијама — рецимо, комунистичкој, коју је,
упркос очигледном рушењу социјалистичког система,
сматрао непревазиђеном — а и према људима, нарочито
онима које је волео. Иако је покоја моја изјава за њега могла
бити врло изазовна, није дозвољавао да се у његовом
присуству против мене изговори ниједна реч. Бар кад сам ја у
питању, остао је исти онај измождени другар који са мном
дели половче на димове и при том, ма колико био жељан,
пази да последњи дим ипак остави мени. (А, ако хоћемо
право, ни ја према њему нисам био друкчији.)

6.

Ценим памет и знање, ценим дар и дело, и дубоко им се

клањам. Али, што сам старији, све се више приклањам још
једној вредности, која обично изгледа другоразредна.
Човечност, племенитост, доброта остављају и на појединца и
на људске групе, исто тако, веома дубок утисак, и, за онај узан
круг који је имао срећу да се окористи њиховим зрачењем,
представљају праву драгоценост. Што је у животу више
добрих и племенитих људи, више ће их бити за углед живима
и онима који долазе. Племенитост претка оплођава
племенитошћу његове потомке.

124
 Почетком маја деветсто деведесет друге телефонирао ми
је Пифат:
„Јеси ли чуо да се разболео Света Француз? И то је,
изгледа, оболео од онога најгорег.“ Молио ме је да покушам
да сазнам у којој је болници да бисмо га посетили.
Пола сата касније јавио се наново:
„Немој да га тражиш. Умро је јуче…“
Светина болест у стомаку трајала је доста кратко и крај је
дошао двадесетак дана после одоцнеле операције. Како нико
од нас није ни знао да је оболео, претпостављам да својима
није дозволио да нас обавесте. Ни најтежом својом болешћу
никога није желео да оптерећује.
Његова сахрана у Железнику показивала је да је умро
човек овенчан добротом и племенитошћу и да то у његовој
околини није остало непримећено и незапамћено. Онај поред
кога је овај ненаметљиви, скромни, просто обучени, овисоки
крхки човек прошао у животу незапажено, и који није уочио
његову племенитост, може рачунати да је сам себе оштетио.
Неколико стотина људи сјатило се на Французову пратњу,
која је, по сеоском обичају, полазила из покојниковог
дворишта. Ту су били комшије и радници велике железничке
фабрике, некадашњи ратници и голооточани, земљорадници
и интелектуалци.
Свирала је музика, као на свадби! Њу је Света себи за
живота наручио:
„Кад умрем, доћи ћете да ми свирате. И потрудите се
тада.“
И цигански квартет се у раскошном мајском дворишту
својски трудио, сипајући елегију за елегијом, као да их из
његовог сандука слуша и наручилац и да их отуда може
покарати.
Изнетом и откривеном за последњи опроштај, прилазили
смо му и љубили га у чело, милујући га по проређеној седој
коси. Без дебелих наочара, које је последњих година носио, и

125
болешћу и смрћу уситњене главе, личио је на себе од пре
четрдесет година, кад смо носили трагач.

7.

Три авлијске софре од по тридесетак метара биле су

предвиђене за покојникову даћу, сви су са гробља били
позвани. Читава чета људи и жена служила је Светине госте.
А онда сам, за време ручка, изненада приметио како се,
кроз гужву људских ногу, према овисоком младићу од
шеснаест-седамнаест година са чинијом у рукама стуштио
однекуд пуштени смеђ млад пас од годину, годину и по дана.
Срећно је до младића дотрчао као да га је одавно тражио и,
смејући се шиљастим белим зубима, зграбио га за ногавицу.
Послужилац му се окрете и, покушавајући да га се отресе,
тихо га опомену:
„Пусти ме! Не могу сад! Пусти!“
Али куче није слушало и настављало је да му се плете међу
ноге. Рекло би се да жели да га извуче из опасне гужве.
Досетио сам се да је младић онај Светин унук коме је пре
једну деценију намењен аутомобил „волга“ у дворишној
гаражи. А пса сам пре годину дана овде упознао као умиљато
двомесечно сеоско штене које се по дворишном троскоту
кобрља и игра.
Младић брзо спусти онај суд на први сто и окрете се
животињи на трави:
„Не могу сад, зар не разумеш! После ћемо!“
И како се пас, смејући се и вртећи се као чигра, пред њим
већ окренуо на леђа, он га у брзини, како се то ради у селу,
помилова ногом по стомаку и понови:
„Не могу сад да се играм!“
И пожури ка кући, очигледно, по ново послужење за
госте.

126
 Куче одмах скочи и, гледајући га одоздо у лице, истрча
пред њега. Стављало му је до знања да је ту и захтевало да се
то присуство запази. И они су се једно другом радосно
смејали.
То је један млад пас, разумео сам, налазио себи новог,
младог газду. И изгледало ми је да тиме један живот који тек
надолази прихвата оно што је управо прошло и да се радује
што је имао таквог претходника какав је био мој другар Света
Француз.
Мој другар је то, знао сам, потпуно и заслуживао.

127
 ВРЕДНОСТ ЉУБАВИ

1.

Ништа ми није урадио, а више од тридесет година нисам

желео да га видим!
После Голог, као и већина нас, преселио се у један бачки
градић, где је радио у градском синдикалном већу. Ма,
хиљаду пута сам се упитао, откуд голооточанин у титовском
синдикату, који, наравно, води Удба! Све ми се то није
допадало и кад сам га, са великим размацима, два-три пута
угледао на београдској улици, начинио сам се да га не
познајем.
У истражном затвору био је изложен најтежем притиску
међу нама, али он тај притисак, изгледа ми, није ни чекао,
него је одмах пропевао. Имао сам огромно поверење у њега, а
одједном, убрзо по његовом хапшењу, приметио сам да су ми
се у истрази појавили нови елементи. Откуд то, лупао сам
главу. Је ли им неко рекао или удбаши само набадају у мраку?
Ја сам се с иследницима прегањао да докажем како, додуше,
јесам разочаран и нерасположен, за шта имам и своје разлоге,
али како то за шта ме окривљују ипак нисам ни радио ни
говорио; о разговорима, наравно, једино је и била реч. А неко
им је све већ био потврдио и образложио!
Ко ли им је рекао, размишљао сам.
Касније сам могао да схватим — можда сам и сам имао
таква искуства! — да кад желиш од себе да отклониш велики
притисак, може ти се десити да даш некога кога већ имају иза
решетака, и то ти тако рећи нико неће ни рачунати ни
замерити. Човек је већ ухапшен, што му год још натовариш,

128
више није баш важно и он ће поднети. Важно је да не
отвориш нова лица. Али каткад се изненада може показати
да је тај кога си им дао, дотле уложио грдан напор и издржао
ко зна какав терор да би се управо од такве оптужбе
одбранио. Ти то^наравно, ниси не само знао него, у својој
ограничености, ни претпостављао. И, ето, одједном испаде да
си им дао у руке нешто у шта су као податак већ били
изгубили наду и што им је изненада оправдало сва претходна
прегнућа. Сад могу да иду даље.
Сматрајући ме изгубљеним, тако су и мене моји старији
пријатељи — и то сви! — можда продали у време док сам се ја
још увелико цењкао. Ја сам удбашима још објашњавао да
просто нисам могао мислити да је партија четрдесет осме
године спајањем с Народном омладином ликвидирала Ској, а
моји пријатељи су им већ дали да сам их салетао да створимо
илегалну организацију! И признавши да су је — објективно!
— створили, иако, заправо, нису, додавали су да су ме као
клинца одбијали, чиме су сматрали да ми чине услугу. А један
удбаш — Мија Милачић — дванаест-тринаест година касније
причаће ми да их је моје одлучно одбијање збуњивало и да су
се, поготову после суочења, колебали да ли још треба да ме
задржавају.
Кад смо навршавали, отприлике, четврти месец боравка у
истражном затвору, после мојих десет-петнаест саслушања,
од којих је већина била без записника, исто толико
несистематских пребијања и два суочења, овај човек две ноћи
ме је у затворској тишини, кроз отворену шпијунку, убеђивао
да треба да признам оно што истрага зна да не бих и даље
трпео терор. Просто бисмо на шпијунци величине петнаест
са петнаест сантиметара лагано прстом одгурнули клизајући
поклопац сличан ономе на шуберу и оштрим шапатом, који
се одбијао о зидове ходника, дозивали се. Затим бисмо се, уз
опасност да нас кључари чу1у, договарали.

129
 „Све се већ зна“, шапутао ми је он скандирајући, „немој
узалуд да вучеш батине. А ти и немаш за њих богзна шта.“
А онда ми је негде — у транспорту за Крагујевац или за
Голи оток, или тек у логору, не сећам се више, само се сећам
нашег шапутања и езоповског језика — објашњавао шта се,
заправо, десило, иако га нисам питао. Знао је с коликим сам
се поверењем раније према њему односио и можда већ видео
неку горчину и разочарење у мом погледу и хтео, ако може,
тај утисак мало да поправи. И, уз помало погружен осмех,
шапуће ми:
„Он ми каже: ,Хоћеш ли да ти ставим јапанску капу или да
ти окачим циглу о јаја?“
Или је рекао јапанска крагна? Не сећам се тачно и не знам
шта је ни једно ни друго.
„Шта је то?“ упитао сам.
„То је кад ти око главе обмотају наквашен конопац, па га
затежу мотком, коју лагано окрећу као воденички витао.
Чвор конопца за овај витао налази ти се на слепоочници, а
два друга на очима. Стезањем конопца најпре ти прскају очи,
бол је огроман и неподношљив и, не попустиш ли, завршава
се тиме што ти се лобања, почев од слепог ока, крши и слама.
То је једна од најболнијих спорих врста смрти — може се
отегнути колико се џелату допада — и без признања се тако
рећи уопште не може поднети.“
Долазим у напаст да га упитам, али питање ипак не
постављам:
„Да ли си је пробао?“ хоћу да кажем. „Колико си тако
издржао?“
Он наставља као да ме је чуо:
„Али ја сам знао шта је то… Као што сам знао и како
изгледа кад ти окаче циглу о јаја; ми смо то радили ухваћеним
четницима. Вежеш му је, пажљиво, канапчетом, тако да се не
тресе — и ништа. А онда је, овако, само пипнеш прстом, само

130
мало заљуљаш. И он вречи као јарац кога шкопе, до неба се
чује… Све сам то знао. И — почео сам да им причам…“
Није ми рекао ко му је тако претио, а ја сам заборавио да
га питам. Али, рекао бих, то би понајпре могли бити
потпуковник Глумац, Мали Рајко и Шане Ђирин. Остали ми
се ту не уклапају, иако у таквим стварима, наравно, може
бити свакојаких изненађења.
Тако је Удби дао податке за десет-петнаест будућих
голооточана, или можда и више њих.
На Голом отоку је већ после месец дана у павиљону почео
да се бави помагањем приликом писања допуна записника.
Претпостављам да је с несрећником најпре водио разговор о
томе шта овај кобајаги хоће — или шта мора’ — да призна и
да му је затим објашњавао како да то на хартији, коју је свако
својом руком писао, добро и разговетно срочи.
„Па ја сам“, рекао ми је уз онај погружен осмех, „после
рата био у Озни. Знам тај посао.“
Мислим да, онако ниска раста, нежне грађе и, право
говорећи, осетљив, с помало за мушкарца необично лепо
скројеним уснама, ваљано грађански васпитан — као дечак
пре рата био је скаут — и одмерен, није никога тукао нити га
као батинаша могу замислити. Али та колегијална блискост с
иследницима, и то расположење које је носио на лицу и које
је показивало његов слом… Да ли се, питам се, упркос
унутрашњем отпору, некако могао задржати на довољној
удаљености од цинковања? Волео бих да могу да кажем да
јесте, али сумњам. А затим у оном синдикалном већу то се,
мора бити, наставило као нешто сасвим нормално. Мени,
који сам га познавао, на Голом отоку изгледао је као неко
коме лађе управо тону, што се и дешавало, само што још све
нисам схватао, и као неко ко је већ потпуно самлевен.
Сретајући се у логору не чешће него једанпут месечно, у
неком тренутку сам осетио да је према мени, готово
голобрадом, који је у њега, знатно старијег и искуснијег,

131
гледао са великим поштовањем, почео да се понаша као —
млађи. То ме је, у нашем некадашњем пријатељству, још више
од њега одбило.

2.

Ко ми је ту гадост испричао? Је ли то почетком

шездесетих, пошто је већ изашао из Удбе, учинио Мија
Милачић? Такав цинизам личио би на њега, али нисам
сигуран.
Мој пријатељ био је поштован у вароши. Знали су му оца
машиновођу, који је некад погинуо у железничкој несрећи,
знали му омалену и симпатичну мајку, знали њега као
некадашњег доброг дечака и ђака и његово необично рано
занимање за комунизам и скаутски покрет. Удба је по
његовим признањима већ увелико у вароши хапсила, и он јој
као преваспитан кажњеник у логору помагао да и други
логораши дају партији потребна признања, а у граду се о
њему још говорило с поштовањем и наклоношћу. И онда су
му смислили нешто ново, као и обично у Удбином
аранжману, веома прљаво.
По његовом хапшењу његова млада жена са две сасвим
мале девојчице остала је да живи од пензијице своје свекрве у
заједничкој кућици у Банатској улици. Како су у тим
приликама четири створа женског пола различитих година
живела, може се претпоставити. Углавном, једног тренутка
две старије су одлучиле да једну собу издају неком самцу под
кирију.
Да ли је тај догађај од почетка био под Удбином и КОС-
овом контролом, као што ће се касније представљати?
Углавном, у кућици у Банатској улици су се као самци
појавили неки лепушкасти млади официри. Између једног
или двојице од њих и усамљене млађе газдарице, за прст или

132
два више од ухапшеног мужа, не толико лепог лица колико
примамљивог тела подигнутих сиса, дошло је, после кратког
времена, тврди се у тој верзији, до извесних креветских
нежности. А оне су, додаје се, биле и овековечене, невеликом
серијом тајних интимних фотографија, и награђене извесним
бројем комада отмене гардеробе датим на поклон, у којем се
налазила, за једну скромну средину ретка, и доста скупа
бундица. За свекрву, она је била наслеђена, као, од умрле
сестре једног од самаца.
Да ли се свему овоме може веровати? Нисам баш сигуран,
и зато што оне фотографије нико није видео и зато што је
порекло ове приповетке Удбино. У сваком случају, политичка
полиција је на рушењу мог пријатеља настојала да ради врло
темељно и сплетку с овом темом врло је пажљиво исплела и
распрострла.
Али, ако прича јесте тачна, питам се, није ли у ствари
једна амишна, жудна млада жена, док јој је човек седео у
логору, у најтежем тренутку по њега, само шамар узвраћала?
Је ли знала да је у њиховом претходном заједничком животу
постојала још једна? Тешко ми је да утврдим.
Јер за ову другу нисам онда знао ни ја, иако сам и с њом,
неколико година старијом од мене, био пријатељ. И она је
почетком педесет прве с нама отерана на Голи оток.
Везу ми је исто тако открио пензионисани удбаш Мија
Милачић.
„Раду је“, говорио ми је у оном случајном сусрету
почетком шездесетих, припит од вина и веома расположен
што ми то може саопштити, „твој пријатељ добио тако рећи
на коцки. Он и још један“, и каже ми његово име, „кад су
одлучили да направе организацију, закључили су да девојку
треба да покрију и сексуално, да се не би десило да се заљуби
или спанђа с неким са стране. И — вукли су шибицу. Извукао
је овај. И тако је она, можда и случајно, припала шефу
организације.“

133
 Не први пут тог дана, међу нама је дошло до жустре
размене грубих и простих речи, и о тобожњој организацији,
за коју сам знао да није ни постојала, него да је само Удба то
тако представљала, а и о некадашњој девојци, самосвесној
младој интелектуалки која такво понашање не би никоме
дозволила.
„Будала си ти!“ смеје ми се Милачић. „Смешна будала и
наивчина!“

3.

Прошле су одонда многе године.

Мија Милачић је одавно погинуо у саобраћајној несрећи.
Витезу смрти Шанету најпре је старији син, отприлике мој
вршњак, побегао на омрзнути Запад, због чега је уклоњен из
оперативе, с места опуномоћеника у Деспотовцу, и бачен у
неку врсту администрације у Београду. У чистки Удбе
деветсто шездесет шесте пензионисан је, што је он дочекао
можда с олакшањем. Затим му се млађи син, који је текао не
много успешну каријеру у армији, човек, вероватно на мајку,
доброћудна лица, изненада убио. И Шане је, од јада поцрнео
као ћумур, још неколико година главињао по животу жалећи
се на злу судбину, док није и он умро.
Мом пријатељу су се ћерке поудавале и добиле децу, он се
са женом после пензије преселио у Београд. Затим му је она
умрла, а и сам је тешко оболео.
Два-три пута последњих година срео сам га на улици и
више нисам окретао главу од њега.
Постојали бисмо по неколико минута уз неки излог.
Некако се још више смањио и једва хода, као древан
старац. Има оперисано грло и говори шапатом. Глас му је
шкрипав и једва чујан и каткад, нарочито кад је, објашњава
ми, уморан или узбуђен, скоро му се губи. Живи сам.

134
 Она некадашња баријера међу нама можда је постала још
уочљивија. Више ме не зове хипокористиком којим су ме
звали сви у вароши него, као да ме не познаје, готово
званично, оним дужим именом, које ми користе у
литератури.
„Пушиш, пушиш“, каже ми слабим гласом гледајући ми у
руку са цигаретом. „Чим још пушиш, добар си.“
Казујем нешто приглупо о животном узрасту, и даље
верујући да је од мене много старији. Одједном испада да сам
млађи једва пет година! Како је та разлика некад изгледала
огромна! Па и он је, размишљам, онда био тако рећи дечак!
Он клима главом. Набира остареле усне, које су му и даље
помало женскасте.
„Ти си се извукао“, каже ми на растанку. „Ја сам пропао.“

4.

Пролази још неко време.

Треба да га упитам за неки податак. Зовем га телефоном,
али он преко те справе, очигледно, избегава сваки
компликованији и опаснији разговор и хоће да се негде
сретнемо. Заказујемо сусрет у познатој новинарској кафани у
Македонској улици.
„То је близу мог стана“, објашњава ми.
Долазим на време, међутим, њега издалека угледам како
се оним кратким, спорим старачким кораком шетка на улици
испред улаза.
„Дошао сам“, каже, „мало раније.“
„Па зашто“, питам, „ниси ушао и сео за сто?“
Он се мало осмехне.
„Нисам био сигуран да ћеш доћи.“

135
 Разумем да хоће да каже да нема пара за кафану или да
због нечега другог не сме сам да уђе и, помало постиђен због
његовог снебивања, прекорно избацујем:
„’Ајде, бога ти!“
Улазимо и седамо.
„Два пута сам“, каже он намештајући се на столици и
правећи се провинцијски духовит, „изгубио добар глас.
Једанпут кад сам отеран на Голи оток, други пут кад сам
оболео од рака.“
Једно време без жара брбљамо о стварима које су се
десиле пре скоро четрдесет година и тако се подсећамо и
секретара месног комитета кога је убила Удба. Говоримо и о
другим ликвидацијама.
„То за време рата није радила Озна“, објашњава ми он,
„она је основана тек четрдесет четврте. Ликвидације је, за
читаво време рата, обављала партија. Заменици комесара у
јединицама били су секретари партијских организација и они
су их, непосредно, припремали. Комесари су каткад негде
држали неки говор, организовали снабдевање опремом и
храном и њихову расподелу; а главни су били ови, што нико
није ни знао…
— Кад је септембра четрдесет четврте ослобођена источна
Србија, нашој јединици је приступила група младића из
Неготина. Распоређени су као борци по четама и затим су
учествовали у ослобођењу Крагујевца средином октобра. У
ослобођеном граду одмах започиње славље. Још ни лешеви
нису сахрањени, а већ се свуд наоколо пева, весели, свира.
Мене као обавештајног официра батаљона позива заменик
комесара, не знам више да ли бригаде да ли дивизије.
— ,Код тебе се’, пита ме, ,налази тај и тај?’ — Кажем:
— ,Да.’
— ,Он је’, каже партијски секретар, ,убачен од
непријатеља. Ти и твоји људи треба да га уклоните’.
Прекидам причаоца и питам како то овај зна.

136
 „Који непријатељ га је убацио?“
„Не каже он то“, одговара, „нити га ја питам. А зна
вероватно преко младићеве карактеристике. Кад смо у неко
место улазили, ми смо позивали све: ,Хајде, сви дођите, треба
да ослободимо земљу’! И младићи су долазили. А за њима су
ишле њихове карактеристике, које је писао неко у њиховим
местима.
— Ја сам имао дванаест момака обавештајаца. Изаберем
двојицу најбољих чланова партије, неког геометра Бранка из
Осијека и још једног, заборавио сам кога беше. Позовем их.
— ,Узмите тога и тога’, кажем им, ,као да идете у патролу.
Идите ка оној циглани где леже убијени Немци. И тамо га
убијте. Извадите му документа из џепа и донесите ми их.’ То
ми је онај тражио.
Обара главу ка столу. Нервозно узима пивску чашу и пије.
Још тренутак ћути.
„Увече су ми донели његова документа. И ја сам их ујутро
однео ономе.“
Позива келнерицу и тражи коњак. Нагнут над сто, као да
ме одоздо кришом погледа.
„Је ли сахрањен тамо заједно с Немцима?“ питам.
„Вероватно“, одговара. „Не знам ни да ли је свучен или је
остао у свом оделу. Ова двојица ми нису говорила о
појединостима, нити сам их ја питао. Нису ми ваљда ништа
ни рекли. Само су ставили пред мене његова документа.
— Он је био млад дечко, тек је био завршио матуру. Никад
нисам сазнао зашто је тако одлучено. Кад сам много година
касније срео мог наредбодавца — он је ту, у Београду,
пуковник је у пензији — рекао ми је:
— ,Ти мислиш да сам ја то одлучио? Ма, и мени су
наредили.’ Ко му је наредио, не каже.
„И не жели о томе да разговара. ,Биће боље’, каже ми, ,да
се не виђамо’.“

137
 У међувремену добио је свој коњак. Нагиње чашу и испија
је до половине. И опет ме онако испитивачки погледа.
„Сећаш ли му се имена?“ питам.
Он клима главом.
„Његови из Неготина су више пута у новинама
постављали питање како је погинуо. Нико није знао да им
одговори. А ја, шта бих могао да им кажем: Ја сам наредио да
га убију?…“
Знам да ми младићево име неће ништа казати, али опет
питам које је.
Он гледајући у чашу тренутак ћути. Затим тихо
проговори. Изговори нешто кратко, и заћути.
„Шта?“ кажем „Нисам чуо.“
Он наново поћути, па тихо, тако да га једва могу чути,
понови:
„Зисић.“ Још мало ћути. „Зисић. Чедомир.“
Израчунавам у себи: четрдесет и три године! Четрдесет и
три године те две речи није заборавио. Колико ли их је пута у
себи морао поновити да би их толико памтио?

5.

Затим једно време седимо ћутке. Настојим да се начиним

као да се није десило ништа и позивам келнерицу да ми
донесе нову кафу.
„Хоћеш ли и ти још један коњак?“ питам.
Он климне главом испијајући остатак из чаше.
„Ако попијем још један, напићу се.“ И, насмејавши се,
додаје: „Али ако!“
Очи му светле само тренутак, па се преко њих наново
навлачи сенка.
Питам га о ономе ради чега сам га звао, али он не зна да
ми одговори. Хоће да сазна још неке појединости о томе и

138
показује извесно занимање, које га, међутим, не држи дуго.
Видим да га за то, заправо, није брига.
Наново гледа у чашу и добро отпија.
„Радиш, радиш“, каже. Клима главом напућивши усне. „А
ја“, додаје и смеје се као да се нашалио, „не радим ништа! Не
знам како ми пролази дан!“ Опет сркне из чаше. „У ствари,
знам. По цео дан гледам телевизију.“ И опет се весело смеје:
„Чекам да умрем!“
Помишљам да сам погрешио што сам га звао и изговарам
нешто што би требало да буде утешно.
„Немој“, глупо кажем, „тако.“
„Ништа, ништа“, одмахује он, и испија из чаше, „не
обраћај пажњу. Ухватило ме је пиће. Одавно нисам пио.“
„Хоћеш ли кафу?“ питам.
„Хоћу“, одговара.
Доста дуго ћутимо чекајући кафу. Он брише нос у
марамицу. Затим се прстима пипка по носу. Прави неке ситне
гримасе као човек који се напио.
Гледа ме у лице. Најзад каже:
„Кажи ми нешто. Без питања.“
Шта ли хоће, мислим.
„О Ради?“ питам.
Он климне главом.
„Не знам“, кажем, „да ли сам је после затвора видео само
једанпут, пре две-три године, или, раније, још који пут.“ Он
ме пажљиво гледа ишчекујући. „Ово сад, срео сам је случајно
у Кнез-Михаиловој, заједно са ћерком адвокатицом. Ћерка јој
је црноока лепотица, а и она је“, додајем, „још лепа. Наравно,
за своје године. Само што јој је коса, коју не фарба, потпуно
седа, а, онако, доста је младолика. По ходу, који јој се није
променио, на улици сам је познао и пре него што сам је
погледао у лице.“
Он без икаквог израза пажљиво слуша.

139
 Никако не желим да му кажем да сам једанпут давно о њој
и њеном Голом отоку чуо нешто ружно, што се, на срећу,
никад није потврдило.
Данас мислим да је то и била некаква грешка или можда
зла намера.
„После логора“, настављам, „о њој сам слушао од њеног
брата Драгана, с којим сам се с времена на време виђао.
Најпре је дипломирала на факултету, па се, можда после
извесног чекања, запослила у једној основној школи у
околини Београда. Тамо се упознала с неким колегом и
голооточанином Црногорцем, за кога се затим и удала.
Добили су двоје деце, сина и ћерку, па сви заједно отишли у
Шведску. После дужег времена она је хтела да се врати, а он
да и даље остане. И тако су се можда деценију-две прегањали,
враћали се, па наново одлазили, док се пре неку годину најзад
нису развели. И он је са сином остао тамо, а она са ћерком,
која је у међувремену дипломирала на правима и положила
адвокатски испит, дошла у Београд. Мислим да њих две ту
сада живе саме.“
Он ме некако ражљебљених усана слуша гледајући ме у
лице. Затим се нагне над шољицу с кафом и сркућући
изговара:
„Ви сте се извукли. Ја нисам.“ Заћути између два сркута
као да се часак одмара.
Изненада изгледа као да се отргао из пијанства. Гледа ме
сасвим бистро.
„Ми смо се волели“, каже. „Ја сам волео њу. Она је волела
мене.“
Наново прави кратак одмор можда сам ишчекујући
некакву реакцију. Ње, међутим, нема.
„Са женом“, наставља, „и раније нисам добро живео. И
Рада и ја смо се договорили да се разведем, па да некуд
побегнемо, у Београд или у Румунију, и да се венчамо. Али —
дошао је затвор…

140
 6.

— У затвору сам се одупирао само кратко, у почетку.

Убрзо сам осетио да се све осипа и пропада и да то није
вредно моје жртве. Рекли су ми, ако наставим тако, убиће ме.
И знао сам да хоће. И онда сам им проговорио.
— Они су то, видео си, гледали као организацију, мада
никакве организације, наравно, није било. И једног дана
рекао сам шефу Удбе Шанету:
— ,Ја сам преломио. Све ћу да вам испричам. Ви желите
да ово изгледа као организација, иако организације нема. Али
признаћу вам и то. Само хоћу Раду да одмах пустите.’ Они су
за нас двоје, дабоме, знали.
— А надмени Шане седи заваљен у столици. Гледа ме
цинично.
— ,Па испричаћеш ти нама’, каже, ,и овако. Зар си мислио
да се можеш извући?’
— ,Желим’, кажем, ,да то прође са што мање
компликација, нарочито по њу. Она пред вама нема никакву
кривицу, јер сам све сам смишљао и све сам организовао. И
пред њом то хоћу да кажем. И хоћу да вам помогнем да
истрагу, нарочито кад је она у питању, што пре доведете до
краја. Доведите је да јој кажем шта имам.’
— Шане онако каже:
— ,Де да видимо и то.’
— Одмах Раду доведу; мало сам се потресао кад сам је
видео. И ја све то поновим пред њом. ,За све сам ја крив, јер
све сам сам и замишљао и припремао. Ти немаш никакву
другу кривицу, сем кривице што си мене слушала и што
друговима ништа о томе ниси испричала. Признај све што
имаш и гледај да што пре изађеш одавде. А и ја ћу то да
урадим.’
— Она ме гледа и само ћути. И одведу је.
— Кажем Шанету:

141
 — ,Ево, видели сте, ја сам учинио што сам обећао. Сад
треба ви да учините што је до вас.’
— ,Их’, каже„чекај мало! Рано је за то! Имамо времена!’
— Наравно, све су слагали, ништа што су обећали — а
свашта су обећавали — нису испунили. Нису пустили ни мене
ни њу, иако сам све још у истрази признао. Све што је за њих,
по моме ондашњем мишљењу, могло да буде важно; а на
Голом, дабоме, тражили су још, ништа им није било довољно.
— Кад су оно нас седморо децембра педесете или јануара
педесет прве спроводили за Крагујевац, први пут сам је после
оног суочења видео. И никог осим ње нисам ни могао да
гледам.
— Путовали смо, сећаш се, читав дан. Воз је одоцнио за
онај подневни лаповачки локал до Крагујевца и до дебелог
мрака седели смо у станичној чекаоници. Тад сам искористио
прилику да се за једним столом мало с њом издвојим.
— ,Радо’, рекао сам јој, ,је л’ ти мене још волиш?’ ,Волим
те’, каже, ,и волећу те док будем жива.’ ,И ја’, кажем, ,тебе
тако волим’. И сад, кад смо допали ове беде, треба све да
учинимо да се из ње што пре извучемо. Ништа од наше
љубави није важније и ништа није толико вредно да јој га не
бисмо жртвовали. И тамо куд идемо тако треба да се
понашамо. Ови око нас могу да буду опасни по нашу љубав и
морамо све да учинимо да се од те опасности спасемо. Нису
то људи вредни и нашег поштовања, а камоли пропасти наше
љубави.’
— Она ме гледа и ћути. А онда каже:
— ,Ја нисам сигурна да то могу.’
— ,Добро’, кажем„али кајаћеш се ако ме не послушаш.
Размисли, па — како хоћеш. А ја ћу овако.’
— И тако смо се растали.
— На Голом отоку сам учинио све што сам могао да што
пре изађем. Истина, нисам могао баш све што су тражили.
Али, и овако, учинио сам доста. И кад смо се оно сретали,

142
увек сам страховао да не кажеш неку више, која би угрозила
моју одлуку. Срећом, као да си то знао, ти ону границу никад
ниси прекорачио.
— Али и на Голом отоку, на жалост, само сам још једанпут
могао да се уверим да њима није веровати. Ни на памет им
није пало да ми моју жртву признају, ни на памет им није
пало и један дан да ми опросте. Још су хтели да им верујем да
сам добро прошао што нисам био бојкотован и што ми казну
нису продужавали.“

7.

„Рада и ја смо, изгледа ми, пуштени у исти дан, иако то

нисмо знали.
— И нисам ништа знао шта се с њом на Голом отоку
дешавало — је ли уопште жива, је ли здрава, није ли јој се
десила нека несрећа. А како сам већ сутрадан по повратку
кући морао да се јавим Удби, мислио сам да о томе, ако икако
буде могуће, упитам тамо.
— Сви ми причају да им је она обавеза пријављивања
полицији по повратку врло тешко пала. Ма какви! Ја сам се те
ноћи, после две и по године пеглања на даскама, у меканом
кревету пробудио већ после сат-два и затим ока нисам могао
да склопим. Само на њу мислим. Једва чекам да одем
друговима и да им кажем: ,Ево, другови, враћам вам се
преваспитан. Али шта је с мојом Радом?’
— Тражим Удбу и кажу ми да је пресељена код затвора. И
сад тамо видим да је затворска зграда удвостручена или
утростручена и да се у њеном предњем делу, према вароши,
налази установа коју тражим.
— Тамо ме, онако уплашеног, најпре шиканира милицајац
на улазу.

143
 — Ја му уместо личне карте, коју немам, подносим објаву
коју сам добио на Голом приликом одласка. Он каже:
— ,Шта ти је ово?’
— ,Објава’, кажем.
— ,Ко ти је дао?’, пита. ,Одакле ти ово долазиш?’
— ,Са радилишта’, кажем. Ми, наравно, не смемо да
употребимо реч логор. ,Био сам’, кажем, ,на корисно-
поправном раду на радилишту.’
— Он отури онај лист од себе.
— ,Мајку ти јебем!’ каже зачуђено. ,И то изговараш тако
мирно! Што вас нису побили, да вам мајку бандитску јебем!
Шта ми овде с вама да радимо?’ Запрепашћено гледа мало у
ону објаву, мало у мене. Два-три пута тако. ,И шта сад хоћеш?
Зашто си дошао?’
— ,Нама су’, кажем, ,приликом отпуштања рекли да се код
куће јавимо Удби. Хоћу код друта Шанета, ако је ту.’
— ,Код друга Шанета?’, каже он презриво. ,Ни код кога
другог него код друга Шанета!’
— ,Па њега познајем’, одговарам. ,Он је био
опуномоћеник и мој иследник.’
— Он се издере:
— ,Одмакни се мало! Хоћеш у крило да ми седнеш! Стој
тамо!’
— И онда ту чекај, чекај, чекај. Ваљда ме је цео сат тако
држао.
— Најзад наиђе неки милицајац. Овај му каже:
— ,Одведи овог другу Шанету. И пази да ти не цуња
наоколо’.“

8.

„Шане седи заваљен у столици иза писаћег стола прстију

уплетених на стомаку. Очигледно, обавештен је о мом

144
доласку и гледа ме намрштено и с мржњом. Тек ћу касније
сазнати, одједном, истог дана, са Голог отока им се вратило
нас шесторо и били су забринути шта ће се сада десити;
нећемо ли да дигнемо варош у ваздух.
— Станем мирно крај врата.
— ,Друже Шане’, кажем, ,стигао сам.’ И чекам да ме
ослови.
— Он мало ћути. Онда подигне обрве и браду ка мени.
— ,И?’, каже презриво. ,Чему се сад надаш?’
— ,Надам се’, кажем, ,да ћу се вратити својем учитељском
позиву и да ћу наставити да живим и радим као други
корисни чланови друштва.’
— ,Нема ништа од тога’, каже он. ,У учионицу ти више
нећеш пригвирити док си жив. Не могу нема непријатељи да
васпитавају децу.’
— ,Друже Шане’, кажем, ,ја сам се вратио преваспитан. И
више нисам непријатељ.’
— ,То ти тек треба да докажеш. На лепе очи ми не
полажемо. Ти си био у Озни, знаш како треба да се докажеш.’
— ,Доказаћу, друже Шане.’
— ,Видећемо’, каже он. ,Сваки корак биће ти праћен.
Знаћемо и у клозет кад си ишао.’
— ,Ја, друже Шане’, кажем, ,разумем што још немате
поверење у мене. Али доказаћу да сам се преваспитао. И
друштво не треба да ме одбаци него да ме прими као свог
члана.’
— ,Видећемо и за то’, наставља он. ,А шта мислиш са
твојом курвом Радом?’
— То ме је, просто, протресло, право да ти кажем.
— ,Она, друже Шане’, изустим, ,није курва. И нема смисла
да је тако вређате. Ви сте интелектуалац’ — а он је пре рата
био финанс, па му то испаде као да је интелектуалац — ,и
знате шта та реч значи. Ми се волимо и одлучили смо да се ја
разведем, па да се узмемо.’

145
 — Он ме онако намргођено гледа. Мрдну главом.
— ,Не може’, каже. ,Имаш да останеш код своје жене и
деце.’
— ,Нисам то’, кажем, ,од вас очекивао, друже Шане. Ја и
она смо се овако договорили. И чим она изађе, ако није
променила мишљење, ми ћемо урадити овако. Ја ћу одмах да
напустим жену и нас двоје почећемо да живимо заједно.’
— Он набра уснице.
— ,Нећете’, каже. ,То ти гарантујем. Ако ти је мила глава
на раменима.’ Часак ћути као да одмерава речи. ,И она је
изашла. И већ је стигла. Али ви се нећете видети. Будеш ли се
с њом само једанпут срео, биће овако: тебе ћу убити, а њу ћу
вратити на Мермер.’ Опет часак ћути. ,Јеси ли ме разумео?’
— ,Јесам.’
— ,Ако јеси, онда иди. И кад следећи пут дођеш, да ми
јавиш да си открио неког непријатеља’.“

9.

Човек у својем приповедању застаје и ја то користим да

наручим нове кафе.
„И још један коњак, молим те“, додаје приповедач
погружено.
Наручујем и коњак, а он из мога пакла узима цигарету и,
више пута крешући упаљачем, пали је. Иако га знам као
пушача, делује ми невешто.
Као да мој поглед разуме, уз осмех ми објашњава:
„Нисам запалио већ десетак година.“
И ону цигарету, после само два-три дима, мрвећи је
прстима, гаси у пепељари.
Затим уздише и, још онако нагнут над сто, наставља:
„И данас имам утисак да сам тог задимљеног зимског дана
пролазио неким непознатим и потпуно пустим раскаљаним

146
улицама. Нико ми се у сусрету у вароши није јавио као да ме
никад није видео, иако сам ту и рођен и толике године живео.
Било је на улици, наравно, људи, и то много њих, али они су
гледали или поред мене или некако кроз мене.
— А ја размишљам шта ћу и како ћу. Не бих волео да ми
се такав тренутак ни у овом ни у неком другом животу још
једанпут понови.
— И тако, сећам се, пролазим поред старе основне школе.
Нико ме не узнемирава поздравима, осмесима, руковањима,
ударањем по раменима. Потпуно сам сâм и усредсређен на
оно што ми се код цркве десило. И одједном, преко пута,
поред гимназије, видим, у сусрет ми иде — Рада!
— Срце ми је од тога застало, дах се загушио, ноге се
одсекле. Утрнуле су и одрвениле и, клецајући, настављам да
ходам као на штулама.
— На себи, видим, има свој нови сиви зимски капут, који
пре хапшења није носила сваки дан, а на глави шарену
мараму, која јој лепо стоји. Волео сам кад се тако повезивала.
— Угледа мене она. И разрогачено отуд гледа она мене,
разрогачено одовуд гледам ја њу. Хоћемо ли овог тренутка
потрчати једно ка другом раширених руку?
— И тада, као у трзају, окренем главу. Готово! Прођем с
ове стране улице поред ње као да је не познајем. Прође
онамо, вероватно, и она. Прођосмо као да се никад у животу
нисмо видели и — да се више никад не видимо!“

10.

Узима ону чашу и, сркућући из ње као птица, не

спуштајући је, у више гутљајчића, испија је. Затим је ставља
пред себе на столњак. Помера шољице за кафу и пепељару,
помера мој упаљач и цигарете на столу као да прави неки ред.
Почиње да сркуће кафу.

147
 „Годинама после тога, кад сам остајао сам са собом,
највише сам жалио — што се онда нисам за њом ни осврнуо.
Она је имала лепе, складне ноге, које сам волео и које су ме
узбуђивале. Да сам јој макар њих још једанпут погледао!…“
Ћутке сркућемо кафу. Ја пушим и дуго не желим да га у
мислима прекидам. Не гледам га у лице. Он тешко дише као
да се од нечега одмара.
„Нисте се више срели?“ затим питам, сасвим тихо.
Он ме окрзне погледом. Лако се осмехне.
„Никад“, одговара. Ставља длан преко левог ока и
наслања се на руку. „Понекад се питам да ли се то уопште
догодило или није. А можда се и није догодило мени него
неком другом.“
Тренутак се опет посвећује оној празној чашици на столу,
коју прстима лако окреће око њене осовине.
„Њени су се, касније сам чуо, већ били преселили у
Крагујевац и она је ваљда истог дана отпутовала тамо. А ја
сам се, кад сам се мало прибрао, окренуо неком свом животу.
— Измирио сам се са женом. У ствари, прво сам два-три
дана ћутао, а онда сам јој једног јутра просто пао у крило и
два сата плакао. И ништа јој о Ради нисам говорио, само сам
ридао као дете. А и она се, као да је разумела шта се десило,
исто доста исплакала.
— Онда смо одлучили да одемо некуд далеко одатле и
преко њених рођака потражили смо запослење у Бачкој.
Ускоро смо се, тихо и кришом, и преселили и да је Рада тада и
пожелела да ме потражи, не би успела да ме нађе; само је
Удба то увек могла. Ћерке су нам, тако, расле, па порасле и на
крају се поудавале у Београду и отишле од нас. Данас од њих
имам четворо унука. Ми смо се пензионисали и успели да
стан у Бачкој заменимо за мањи у Београду. Преселили смо се
овамо. Онда ми се жена разболела и после две године болести
умрла. Најзад сам се разболео и ја и оперисао. И сад, уз

148
ироничан осмех додаје, „ево ме у слици и читавој прилици
пред тобом.“
Мало ћутимо обојица и одједном примећујем да сам се и
ја прихватио неког сређивања на столу. И ја нешто тамо
пипкам и намештам.
Обојица смо спремни за полазак и знаком позивам
келнерицу да јој платим. Али седимо у тишини и пошто то с
конобарицом обавим.
„Можда бисмо могли“, кажем онда, „да јој нађемо
телефонски број.“
Он повуче руке са стола у крило.
„Неее“, каже отегнуто. „Таман посла. Шта бих ја сад могао
да јој кажем? Зашто би ме, оваквог, гледала? То би, просто,
било ружно. Боље је овако. Нека и она и ја мислимо да се
наша љубав заиста догодила и да се догодила друкчије и боље.
Можда ће нас та мисао још мало у животу грејати.“
Погледа ме, па се ухвати за наслон столице као да жели да
устане.
„’Оћемо ли? ’Ајдемо.“
Устајемо и он, видим, опет хоће да ме пропусти испред
себе. Али ја измакнем столицу да му начиним пролаз и
сачекам да прође први.
Сад хода још теже него кад смо се срели и, пролазећи
рестораном, прихвата се слободног намештаја да се придржи.
Излазимо на улицу. Крећемо десетак метара према
његовој кући и застајемо код апотеке на углу Нушићеве
улице.
„Треба да узмем“, каже, „неке лекове.“
„Хоћеш“, питам, „да ти правим друштво?“
„Не, не“, одговара он журно. „И нећу да ме пратиш.
Отићи ћу, лагано, сам. Мало ме је ухватило, али могу сам.
Могу ја да идем, само не могу брзо.“
Осмехује се као да се извињава и пружа ми руку.
„Здраво.“

149
 Здраво.“
Остављајући га на улици пред апотеком, полазим према
споменику кнезу Михаилу.

150
 ШАРЛ АЗНАВУР И ЊЕГОВА ПУБЛИКА

Крсти Ненезићу

1.

Јавља ми се отприлике једанпут годишње. Каткад затражи

да му позајмим књигу за читање, каткад, ако оцени да има
шта, хоће нешто да честита. Кад дође, понаша се веома
обазриво. Не пије, не пуши, кафу не троши, и обично одбије
свако послужење. Остане пола сата или сат — и оде.
Сада, опет хоће да дође.
У предсобљу се осврће да поздрави моју ћерку, скида са
крупне, ћелаве главе уштинути мрки шешир, уредно о
чивилук окачиње капут и шал. На Голом отоку био је мршав
као птичица и, онизак и округле, проћелаве лобање, избочене
браде и тамне коже, да је отворио уста да запева, из њега би
ваљда морао да потече глас шансонијера Шарла Азнавура.
Данас је то много старији Азнавур, али и снажнији и
крупнији. Иако пати од лошег протока крви у ногама, због
чега носи по три-четири пара чарапа, за његових седамдесет
седам-осам година изгледа зачуђујуће добро. У устима му
сијају две-три пломбе у сопственим зубима, заокругљено и
пуначко лице му је преплануло, затегнуто и румено од
здравља, корак му је, као често у стамених, чврстих људи,
понешто тврд, али слободан и готово чио.
Дошао је да ме замоли да га доведем у везу с познатим
књижевником да би му овај помогао око добијања неког
ратничког додатка на пензију, који му је закинут само због

151
тога што је био на Голом отоку; нејасно се сећам да ми је о
томе пре две-три године већ причао. Одговарам му да се тај
писац у овакве ствари разуме колико и ја, то јест не разуме се
уопште. И нудим се да му нађем адвоката.
Не, неће адвоката. Пре свега, већ има свога, а, сем тога,
овде је у питању кршење људских права и устава и треба му
неко ко ће то да покрене с те стране.
„Знаш“, каже, „о томе у ствари одлучује Удба. Они који
код ње стоје добро, па чак и неки голооточани, добили су.
Ми, који не одлазимо да им шапућемо, одбијени смо.“
Видим, више жели да се надмудрује са бирократијом него
да истера правду. Подсећам се једног пријатеља у неком
одбору за људска права и покушавам да га пронађем.
Међутим, не успевам. Неколико телефонских бројева које
окрећем једноставно ћути.
Тако, помало, настаје критичан тренутак. Мој пријатељ
Азнавур ми је сувише драг да бих желео да изазовем утисак
како сам га оставио на цедилу, па макар и у оваквом питању,
које, рекао бих, обојица сматрамо неважним; обојица знамо
да су они себи створили могућност да свакојаке неправде
спроводе тако рећи законито. А, са друге стране, плашим се
да ћемо сада ући у разговор који нећу разумети и који ће ме,
просто, бацити у нерасположење.
Усто, мој посетилац јако слабо чује. На једно уво је,
изгледа, потпуно глув, а иза другог, кад год нешто
проговорим, поставља длан као резервну шкољку и
присиљава ме да непрестано вичем.
„Кад су ме оно педесет прве бојкотовали“, објашњава, „и
потерали ме из тринаестице доле, сусрео ме је командант
Центра Есад Шабанац. Без речи ме је песницом тако ударио у
уво да ме је оборио. И свега ме је облила крв.“
Нарочито постаје опасно кад ми каже:
„Све време на Голом отоку и много година после њега
жалио сам што сам преживео. И први пут сам се обрадовао

152
кад су оно Руси послали сателит у свемир. Бар то је
социјализам урадио!“
Климнем главом као да га разумем. И затим питам кад је
дошао на Голи.

2.

„Педесете године“, каже, „осмог августа, на оток је стигла

пета група, у којој сам био. Ја сам дошао с Удбом Србије из
Београда, с око девет стотина људи. Из Босне тада је стигао
доктор Никола Николић. После, кад год ме је видео,
заустављао ме је и опипавао ми главу.
— ,Пази, бога ти’, говорио је, ,нема ништа. Како ли си
преживео?’
— Али то моје расположење почело је још у Бакру, у оној
рупи на станици, кад су нас претоварали из воза у Пунат.
— Ишли смо укосо из вагона према броду. И, одједном,
кад смо искочили из неосветљеног вагона, угледао сам тамно
небо с удаљеним звездама изнад гротла хридине као некакву
изврнуту саксију. Запањио сам се. Је ли могуће да је оно
постојало и малочас, док смо чучали згрчени у вагонском
мраку и смраду?
— Али нису ми дали много да уживам.
— Одмах од вагона био је постављен строј од удбаша и
милиције. Ми, дабоме, везани по двојица, морамо кроз то да
трчимо, док нас они ударају песницама, ногама, неким
палицама. И дрече:
— ,Бандо! Издајници! Изроди!’
— Са мном је, за моју десну руку, био везан неки
Смедеревац, који је био инвалид. И ја га вучем, левом
одбијајући ударце и покушавајући колико могу да се
заштитим. Али он, човек, клеца на ону ногу, посрће, каткад
пада.

153
 — Осврнем се, повучем га и подигнем, међутим, после
неколико корака то се понови. И све се под пљуском удараца
обнавља.
— Тада се он превари. У оној дреци некако пискаво
узвикну:
— ,Па, немојте, другови, ја сам инвалид!’
— Боже мили, шта сада настаде.
— ,Чији си ти инвалид, мајку ли ти бандитску! За кога си
ратовао?’
— За трен ока га смазаше.
— ,Јао! Јао!’ завика он и повуче и мене на себе.
— Ови навалише по обојици. И ми се просто ваљамо и
котрљамо по ударцима, као да од једног до другог ударца
пливаш.
— ,Држи се!’ вичем кроз ону дреку. Видим да ће нас
изгазити као лепиње. ,Дижи се, бога ти!’ И, одбијајући левом
руком нападе изнад себе и ритајући се, некако успем да га
усправим.
— Наново потрчимо. Ударци и даље пљуште, али више
нисмо под нападачким ногама на земљи и можемо некако
кроз гужву да протрчимо. Истина, један ударац увек сустиже
други и после сваког пресреће те нови, међутим, бар нема оне
опасности од гажења.
— Приближавамо се, тако, преко дашчаног мостића, до
неке бродске рупе; видим већ да смо крочили на брод. Ускачу
везаници тамо и нестају у њој. Одмах разазнајем да је то
бродска утроба и помишљам да би у њој могао да нам буде
спас. И довикујем парњаку:
— ,Брже!’
— Али око рупе наместило се неколико удбаша и млате
тојагама око себе као дрвосече. Само прашти од удараца.
— Хоћемо ли се пробити, мислим се.

154
 — Уто са стране, око јарбола, приметим неку нову гужву.
То се неки наш, изгледа, бије са батинашима, па само пуца.
Брекће се тамо и кркља, стење се и јауче.
— Колико у мраку и паници могу да видим, неки крупан,
снажан плав човек од тридесетак година, тамо, одупире се
батинашима. Леђима се ослонио на јарбол и не да да му
приђу. Витла око себе и левом и десном, и рукама и ногама.
Сколили су га моткама са свих страна, међутим, он, чим му се
неко згоди, упути ка њему песницу као из праћке. И овај се
кобрља по даскама палубе као клубе. Баш се добро бије.
— Тада зачујем како отуда виче:
— ,Има ли овде комуниста! Помагајте, људи!’
— Још ја гледам ка њему кад нас смота она камара око
рупе. Задумбараше ударци још теже и муклије него дотле,
оборише нас, кретоше одозго држаљама и ногама. Одскачемо
од држаља до ноге и од ноге до држаља као крпењача. И тако
се некако ишчупасмо, или нас догураше, до рупе. И
пропадосмо.
— Неколико метара пропадамо. Некога тамо
пригњечисмо, одмах други попадаше по нама…“

3.

„У оном падању мој парњак и ја се раздвојисмо. Као оно

кад зли људи потерају моткама скученог пса и кучку, па се
неко од њих двоје у паници ишчупа не водећи рачуна шта ће
се са другим десити, и ми се некако оделисмо. Само видим,
нема Смедеревца поред мене. Рука ме у чланку боли, али,
рекао бих, цела је, није поломљена. А шта је с њим, немам
појма, нити знам где је.
— То ме убија још више. Где је човек, забога? Шта ли сам
му учинио?
— Зверам око себе по оном мраку и гужви, и не видим га.

155
 — Сву ноћ у броду траје батинање по избору. Тек неког по
нечему у оној гужви изаберу, изведу на средину штиве и
сколете мочугама. И онда се окрену, попну степеницама на
неколико минута на палубу да се окрепе ракијом, остављајући
онога да лежи у крви. И већ мало после враћају се да изаберу
новога.
— Мрак је унутра, светли само једна слаба сијалица, која
покаткад готово згасне, и једва се види како смо сабијени по
неким дрвеним спратовима. Људи повраћају, смрди на
мокраћу и поган, нема ваздуха.
— Каткад се зачује вапај:
— ,Воде! Дајте нам воде!’
— Тада неко одозго провири.
— ,Ко је тражио воду?’
— Сви знају шта би се томе, ако се јави, десило. И ћуте.
— ,Значи’, каже онај ,нико није жедан.’
— И нестане.
— Непрекидно мислим на младог плавог човека крај
јарбола и на његов зов у помоћ. Да ли је преживео? Јесу ли га
још ту затукли или су га гурнули преко ограде палубе? Има ли
међу нама људи?
— Око себе чујем уплашено шапутање:
— ,Да ли ће нас побити?’
— Па, мислим се, нека и побију. Зашто нико ономе није
пружио помоћ? Зашто му ја нисам притрчао? Бар бих
погинуо као човек…“

4.

„Ујутро почиње строј за дочек пред старом жицом.

— У почетку не могу да разаберем ко нас туче. Ти
одрпани, поцрнели скелети изгледају ми као нека
покажњавана војска, која је дотерана силом и овим покушава

156
пред старешинама да се ишчупа из казне. А онда полако
почињем да разабирам да нас то премлаћују исто такви као
што смо ми.
— Ми — сами, себе!
— Бранио сам се одбијајући ударце и дотле, а сада
почињем и да се бијем. Бар да погинем, мислим се. И то је
боље!
— ,Ти си бандит’, одговарам на њихове урлике, ,да ти ја
јебем и оца и мајку! Јеб’о тебе и Стаљин и Тито!’
— И узвраћам песницама и лево и десно. Одувек сам био
чврст и, мада сам неколико месеци провео у истражном, још
сам то. Гомилају се они око мене, али не могу да ме оборе.
— ,Да вам јебем мајку ништачку!’ вичем.
— То је било већ на почетку строја, на оној узбрдици
према логору, на распутици између Хотела и управне зграде.
— Све је више батинаша око мене. Запенушили су од беса
и, онако мршави, насрћу као осице. Видим да ће ме
савладати.
— Тад се погнем као ован и грунем главом у гомилу.
Одлете они од мене као играчке, неколико њих попада
наоколо. И ја се ишчупам из строја.
— Истрчавајући, неколико метара одатле угледам гомилу
изломљеног камена. Узлетим на њу, попнем јој се на врх као
какав споменик, зграбим у шаке оне каменице крупне као
песница и почнем да их бомбардујем.
— ,Силази доле, бандо!’, довикују они. ,Убићемо те!’
— Али ја једино то и желим. Нека убију, само нека се то
што пре заврши. И, ћутећи, сипам одозго хитац за хицем.
Ретко тамо погађам, међутим, како кога згодим, видим,
оборим га.
— Приметим међу њима крупног, боље обученог,
ауторитативног човека, који напад организује. Касније ћу
сазнати, то је Марко Бјекић, Босанац, собни шестице. Он
довикује:

157
 — ,Силази, бандо, одатле, мајку ли ти јебем, убићу те!’
— ,Само ти’, одговарам, јебем ли ти и оца и мајку, приђи,
па ћеш видети!’
— И упућујем ка њему две-три каменице. Али
промашујем га.
— ,Заобиђите га!’ виче он. ,Зађи му за леђа!’
— Три-четири скелета почињу да се веру камењарем са
стране и хоће да ми приђу отпозади. Али ја их одовуд
бомбардујем и они остају тамо где су се нашли. Зверају према
мени прикривени иза стена и личе ми на уплашене мајмуне.
У њиховим очима с упаљеним црвеним капцима не видим
мржњу него само радозналост и чуђење. Можда су и
задовољни што су натерани иза стена и што не могу да ми
приђу.
— И онда, одједном — ништа. Не знам ни да ли је мрак.
Била је дрека, паника, ударци, према некоме сам бацао неке
каменице — и, у тренутку, као да је неко окренуо неки
прекидач, настаје тишина.
— Ако сам још ишта могао да помислим, помислио сам:
Готово је! Хвала Богу!“

5.

„Будим се некако на махове. Најпре осетим белину

светлости на капцима и, отворивши очи, блесак сунца.
Зажмурим и опет некуд потонем. Онда ме притисне бол у
телу и зачујем грају. Учини ми се да је однекуд познајем — и
изнова нестанем. Затим по нечему опажам да сам го.
Придигнем главу и помислим: Кад сам се свукао? И наново се
изгубим. Неколико пута тако.
— Најзад се ипак пробудим.
— Недалеко од мене чучи један од оних одрпанаца, мршав
и погружен, и на мене, иако ми је, очигледно, остављен као

158
стража, готово не обраћа пажњу. Гледа тамо, према строју,
који још кључа, иако се, чини се, ближи крају.
— Ја лежим на неком крупном туцаном камену на леђима
потпуно го. Не умем себи то да објасним. Јесам ли се сам
свукао? Или су ми они то учинили? Како сам дошао овамо?
— Ничега се не сећам. Не знам како сам оно одједанпут
заспао нити како сам се затим без ичега на себи нашао у
подножју камене гомиле. Видим своју одећу разбацану
наоколо. Ко је тако разбацао? Шта се десило?
— Погледам по себи. Пун сам модрица и масница,
погдегде с мене тече крв. Покренем руке, покренем ноге.
Изгледа да ми ништа није сломљено.
— Уто ме онај примети.
— ,Јеси ли се пробудио?’ каже без жара. Глава му је од
мршавости као у детета. ,’Ајде, бандо, иди у строј.’
— Устајем и сад им се мирно враћам под песницу.
— Више се ни од кога не браним. Неко ме је ударачима
већ препоручио као бандита који се одупире и туку ме — ,Зар
си ти бољи од нас!’ — потпуно слуђени од беса. Праште
ударци шакама и летвама по моме голом телу, гађају ме у
главу и очи, крешу ми уши.
— Али ја, по несрећи, све издржавам. Идем усправно, не
покривајући се рукама, не сагињући се, и чекам онај
одлучујући. И видим, заправо, да многи, ударајући,
подваљују. Замахне као да хоће да те убије, а удари те тако да
га једва осетиш.
— Каткад ме који и обори. Полежим тренутак, очекујући
оно што ће ствар довести до краја. Али то се ипак не дешава.
Или ме неко подигне или сам устанем и батинање без крајњег
резултата се наставља.
— А ја — само желим да умрем! Чему живот човеку који
је ово преживео? Не треба му! Њему треба смрт, а не живот
да кроз њега затим иде као олупина и да плаши људе. Не
треба њему такав живот. И не треба он никоме!

159
 — Тако већ стигнем до средине жице. И видим да ме ови
неће докрајчити.
— Приметим, у једном тренутку, са стране неку велику
стену. Касније ћу сазнати да су многи пре мене покухпали, а
неки и успели, да се залетањем о сличну препреку убију.
— Уто ме неко удари тако јако да паднем. Усправим се на
туцанику на све четири и, док изнад мене оно кркљање још
траје, провучем се једноме, двојици кроз ноге. И нађем се
изван строја.
— ,Еј, куд ћеш!’ викну иза меке.
— Али ја већ поскочим и, погнувши се, затрчим се према
стени. И, изатрке, с неколико метара ударим теменом у њу.
— И готово. Не знам ништа. Бол нисам ни осетио. Не
постојимо ни ја, ни строј, ни логор. Све је свршено.“

6.

„Али моја црногорска глава је, очигледно, тврђа него што

би требало.
— Налазим себе уфачлованог у болници. И нисам међу
онима који су прошли најгоре. Лежи се ту, на спратовима, по
поду, испред болничке бараке, у свим могућим позама и свим
могућим бојама. Црвени су, бледи од самртне муке, модри,
црни, жути, чак и зелени!
— Пусте нас у болници да со одморимо сат-два. И онда
нас распоређују по баракама. Ја допаднем у шестицу, ником
другом као собном него оном зликовцу Марку Бјекићу.
— Боже, шта ми је тај радио. Шта је радио бојкотованима.
Гледао сам како је у бараци ногама газио неког војвођанског
грађевинског техничара Јозанова, човека од око тридесет
година, с наочарима.
— Само истрчи из оне његове собице као луд и, док ми
спавамо, почне да се дерња:

160
 — ,Где је она банда!’
— А онај јадник, који се крије негде на горњем боксу, већ
зна на кога се то односи. И, помирен са судбином, сам полако
силази.
— Овај га песницама најпре обори на под. А онда га гази
ногама…“

7.

„Неколико месеци сам код Бјекића био бојкотован. А

онда ме једног дана позове иследник Орлић.
— ,Докле мислиш’, каже, ,да бандитујеш? Е, нећеш ти
мени више као бојкоташ да ћутиш. Него ћу сад бојкот да ти
скинем, па ћу да те поставим за заменика собног у једном
павиљону.’
— То је већ било у новој жици, пред долазак ваше, седме
групе.
— Ја кажем:
— ,Нисам ја, друже иследниче, за то.’
— ,Јеси, јеси’, каже. ,Ти си првоборац, не можеш ти мени
овде само да ћутиш. Него, на овој дужности, мораш да се
докажеш. А ако опет нешто будеш петљао, ја ћу те убити. Је
ли ти јасно?’
— ,Јасно ми је.’
— И тако дођем за заменика собног тринаестице, код
Марка Перовића.
— И тај лудак је свашта радио. Рецимо, ујутро, још по
мраку, изађе пред павиљонски строј за време јутарње
прозивке и пребројавања.
— ,Ти!’ каже изненада некоме. ,Изађи!’
— Несрећко, мртав уплашен, изађе пред строј. Овај
навали шамарима и песницама — дум, дум! — док га не
обори.

161
 — ,Марш натраг у строј, бандо!’ викне му.
— И продужи да се с рукама на гузицама шета онде,
шкиљећи једним оком кроз сумрак — био је ћорав — и
тражећи другу жртву. Сваког јутра тако претуче по двојицу-
тројицу.
— Због нечега био се наврзао на неког учитеља из
Светозарева Зечевића из пете групе. То је био ћутљив, миран
човек од педесетак година и радио је као мали водар; за друго
није био способан. Али његов иследник и собни Перовић су
га третирали као пасивисту.
— Сваке ноћи Марко Перовић га је тукао. Само истрчи из
собице међу два реда боксова и, док цео павиљон спава,
почне да дречи:
— ,Зечевић! Зечевић! Где је тај пасивиста!’
— Учитељ се јавља однекуд из мрака трећег спрата:
— ,Ту сам.’
— ,Силази, божју ли ти мајку!’
— Овај полако сиђе. Марко ни не сачека да се старац
спусти него га рукама смакне на бетон и одмах насрне. Само
пуца од његових шамара.
— Тад је, после доласка седме групе, било, мислим, у
павиљону триста до триста педесет људи. И просто осећаш —
цео павиљон дрхти од страха.
— Четири петине Голог отока, ваљда, у то време било је,
тако, доведено до лудила.
— А и сам Перовић је, вероватно, био луд. Имао је око
двадесет пет година, учитељ је могао да му буде отац. После
Голог отока је, чуо сам, радио као адвокат у Земуну.
— Свачега сам се тада нагледао.
— Једанпут сам доле, код кухиње, видео седамнаест
лешева поређаних један до другог како чекају да буду
изнесени. Не сећам се да ли то беше за оне епидемије пегавца
или у неко друго време. Био сам у том тренутку дежурни
собни у Центру.

162
 — Као дежурни у Центру морао си у жици да организујеш
да се преношење мртваца из болнице не примети. Дању, док
су радни стројеви на радилиштима, морао си да наредиш да
се сви који су због нечега остали у логору, поштедари и други,
склоне у павиљоне и да унутра полегају на под. Ноћу смо
ваљда само дежурне склањали у порцијашнице.“

8.

„Па, ако можеш да кажеш, покушавао сам људима да

помогнем, колико сам могао.
— Рецимо, собни добије неке доставе, или, како смо их ми
звали, запажања. Неке, сада, мораш да носиш иследнику, неке
могу и да остану код собног. Ја их, рецимо, узмем, па
поцепам. Нисам то, дабоме, могао увек, али неколико пута
јесам.
— А два-три пута сам их показао ономе против кога су
написане. Тако сам их једанпут, чини ми се, показао ономе
Саши Трајковићу из источне Србије; ми смо се познавали из
партизана.
— Позовем га у собицу собног старешине. А испред себе
ставим оне листове, тако да може да види ко их је написао.
— ,Је ли, ти!’ викнем на њега. ,Ти опет харангираш!’ И
окренем се од стола као да тражим нешто на полици. Дотле
ће он ваљда нешто пред собом прочитати. Нека бар зна од
кога треба да се чува. ,Па докле ти, сунце ти божје, мислиш
овако? Хоћеш ли главу овде да оставиш!’
— Овај нешто почне да објашњава, муца, вади се.
— ,Марш у строј!’ викнем. ,И памет у главу, будало! Ако
још једанпут добијем нешто овакво, одмах ћу да однесем
другу иследнику!’
— А највише сам се, право да ти кажем, трудио да ништа
не приметим. Само се укочим — и не гледам ни лево ни

163
десно. Нека се око мене дешава шта год хоћеш, само да ја то
не видим. И да, ако икако могнем, не учествујем.
— Али не можеш ти баш ни у чему да не учествујеш.
Контролишу и тебе, и то, ваљда, више но друге. Иследник ме
стално јури, а кад год собни не може, мораш као заменик да
му одеш ти; собњаци иду на рапорт свако јутро.
— И кад си ме оно пре пет-шест година на Калемегдану
пресрео и рекао ми да се познајемо из тринаестице, искрено
да ти кажем, ноге су ми клецнуле. Нисам те препознао и
помислио сам: шта ли сам овом човеку урадио? И нисам
могао да задржим сузе кад си додао да ме се не сећаш по злу
него по добру. Боже мој, мислио сам бришући се, овај ме се
не сећа по злу!
— Међутим, као заменик собног, нисам дуго могао онако.
Два-три месеца сам тако издржао. И зове ме иследник.
— ,Је ли, ти! Ти нећеш да сарађујеш? Е, сад ћеш видети
твог бога!’
— Исто вече — бојкот. Претуку ме — и пребаце у неки
други павиљон. И тамо — под ћебе. Истрага.
— Под истрагом сам провео ваљда два месеца, а под
бојкотом, све заједно, можда шест. И онда одем опет у нов
павиљон, један од горњих, где су били зидари и тесари.
— Тамо сам и научио тесарски занат.
— Дабоме, продужили су ми казну. Али и то сам
издржао…“

9.

„Кад сам изашао, запослио сам се у грађевинском

предузећу Трудбеник, у свом новом занимању, као тесар.
Тамо је било неколико хиљада радника, нико мене није ни
приметио. И тамо сам, као тесар који се вере по грађевинама,
радио све док нисам напунио шездесет пет година. Био сам

164
здрав и могао сам да радим и нисам тражио ни борачки стаж
да ми признају. Одрадио сам до краја.
— Од Трудбеника сам и стан добио. Једнособан.
— Још пре хапшења био сам се женио. Растао сам се од те
жене после годину дана. И више се нисам ни женио. Био сам
у таквом расположењу да на женидбу нисам ни мислио.
— И примао сам код себе неку децу из Црне Горе, прво
браће и сестара, а затим, богами, и децу њихове деце. Ове
зиме је од мене отишла моја последња унука, и она је
факултет завршила. Сад сам опет сам.
— И не знам како је тој деци код мене било. Петнаест,
двадесет година се, чини ми се, нисам насмејао. И, рекох ти,
први пут сам се обрадовао кад су оно Руси послали сателит у
небо. Па, бар нешто да је тај социјализам урадио! Бар за
толико да могу да знам зашто сам четири године ратовао!
— И стално сам жалио што сам преживео. Зашто сам
морао да преживим? Зашто нисам умро, зашто ме нису
убили?
— Не ваља то, човече, кад човек много у животу види. Не
ваља то — за живот. Кад много видиш — треба, одмах, да
умреш.
— Зашто сам ја све то морао да преживим? Толико сам
желео да умрем — а ипак сам преживео! Зашто, хиљаду пута
сам се питао.
— И још то не могу да прежалим. Требало је да нестанем.
Човек треба да живи само док верује да нешто такво као Голи
оток не може да постоји. А ако му се деси да то баш доживи,
треба да нестане. Толики пораз овај живот не заслужује.
— Толико сам желео да ме нема, а, ево, има ме још.
Зашто?“

165
 10.

При последњим реченицама мој пријатељ плаче. А затим

почињем да плачем и ја. Плаче остарели Шарл Азнавур и
плаче пред њим његова остарела публика.
„Извини“, каже певач, бришући лице. „Извини, молим те,
ти“, одговара публика. И обојица шмркћемо у марамицу.

166
 КАКО ТО ДА НАПИШЕМ, ДРУГАР

Алфреду Палу

1.

Знао је да кришом нешто записујем и, кад бисмо се нашли

сами, просто ме је салетао да забележим и то његово.
Натерује ме да запишем једно име.
„Ово неко“ каже ми, „мора да исприча! Ми смо били
пријатељи. Познавао сам му и жену и девојчицу, они су били
дивни људи. Дружили смо се за време рата у Краљевици, куда
смо из Загреба побегли од усташа, затим у италијанском
логору на Рабу и, на крају, у партизанима. И после рата смо се
у Загребу дружили. А ја га тада нисам познао!
— Ми смо четрдесет прве, као Јевреји, побегли из
Хрватске у Далмацију Италијанима. Они су према нама, све
до на неколико месеци пре своје пропасти септембра
четрдесет треће, били толерантни. А онда су нас, пред
пропаст, ваљда под притиском Немаца, све похапсили и
сместили у логоре, најпре у Краљевици, па на Рабу. Овај,
рапски логор био је веома велики, са двадесет пет до тридесет
хиљада логораша, већином раније затворених Словенаца, и
услови живота у њему били су ужасни. Око седам и по
хиљада заточеника ту је умрло од глади, углавном још пре
нашег доласка.
— И баш у време мог другог боравка на Голом отоку
педесет треће прослављала се десета годишњица његовог
ослобођења. Голооточани су у великом каменолому вадили

167
блокове мермера за споменик, вукли су се они лабуди и
галебови1. Као и обично, темпо је био убитачан, непрекидно
се под трагачима трчало. Тако сам, наравно, радио и ја. Али
једног дана неко је рекао за шта се камен вади. Чим сам то
чуо, ја сам треснуо трагач о земљу. И сео сам са стране. Одбио
сам даље да радим.
— Било ми је све већ досадило. Нас је у фамилији, с очеве
и мајчине стране, у Југославији и Мађарској, било равно
тридесет, а рат је преживело само нас двоје, ја и једна моја
далека сестра по мајци. За њу тада још нисам ни знао да је
преживела, мислио сам да сам остао сам. А и она се после
рата некако нашла у Аргентини и никад више овамо није ни у
посету дошла. Све су друго Немци и усташе почистили.
— И још то нисам био преживео — нити ћу, сад видим,
икад и преживети — кад ме је задесило ово. До четрдесет
осме године нисам стигао да се оженим, нисам имао никога
свога и једино сам с партизанима, у тој комунистичкој
партији и у новинама где сам почео да радим, стекао нешто
пријатеља. Било ми је стало до њих, желео сам некога да
имам! И кад се појавила Резолуција Информбироа, ја сам
само желео да тај догађај међу нама опет не изазове неке
поделе; да они нас престану да нападају и ми њима да не
одговарамо оштро да би то изазивало нове нападе.
— И зато су ме и ухапсили. А томе су допринела и тројица
мојих колега, од којих је Фране Барбиери касније постао
познат главни уредник највећих југословенских листова, док
су друга двојица, можда због неких агентских грешака, а
можда по жељи шефа провокаторске групе, такође заглавили
Голи оток.
— Додуше, најпре су ме искључили из партије, па су ме
тек десетак месеци касније ухапсили. А и између првог и
другог Голог пустили су ме толико да се одморим. Али у том

1 Врста великих трагача за ношење тешких терета.

168
међувремену, како су били глупи, хтели су од мене да направе
— шпијуна.
— То је било за упишати се од смеха. ,Па људи’, кажем им
ја„знате ли ви уопште од кога то тражите? Имате ли ви појма
какав сам ја човек?’ ,Свако нама’, одговарају они„може бити
користан.’ И тако су ме два пута тамо слали.
— Пуних двадесет година од рата, све док се нисам
оженио и добио децу, ја сам по овом животу само главињао;
куд ме гурнеш, тамо идем. Кад сам изашао из рапског логора,
само сам кратко време био у јединици, па су ме пребацили у
редакцију партизанских листова на Петровој гори. А после
ослобођења по инерцији сам наставио да радим у једном од
„Вјесникових“ уредништава.
— И никад ни једну идеју за чланак нисам имао! На
састанку уредништва главни уредник ме пита: ,Ти, сигурно,
опет немаш никакву идеју?’ Ја се смејем: ,Па ти ћеш ми већ
нешто наћи.’ ,Добро’, каже он, ,иди у Крапину, тамо има то и
то.’ И ја бих отишао и нешто написао; то сам донекле умео.
— Али сваки пут сам отуда донео и две-три илустрације,
које су им се и више свиђале него моје писање. А како сам
одмах почео да радим и карикатуре, полако сам постао најпре
илустратор — ту сам идеје добијао из текстова — па
карикатуриста. За карикатуре сам се, опет, инспирисао из
новина. Просто, читао сам не само загребачке него и све
провинцијске листове и отуда сам узимао идеје. Добро сам
цртао и тражили су ме као карикатуристу. И кад сам после
другог Голог почео да опремам књиге, настојао сам само да
што боље радим. И опет су ме сви тражили и давали ми
посао. Сâм никад нисам научио да се нудим.
— Дабоме, ни на Голоме нисам био друкчији. Нисам тамо
никога ударио, никога гурнуо, никога цинковао, никад се
јавио за реч. И — нисам био херој, нити бих то умео. Био сам,
просто, оно што се звало древан пасивиста. Гледао сам неке
наше који су на радилишту трчали и нешто се, као,

169
такмичили. Они су често били сасвим добри људи и разумео
сам да то чине да би избегли друге ствари. Мени такозвано
залагање на раду није ни на памет падало. Зашто бих се ја
залагао, зашто бих трчао? Ја сам потрчао једино кад су ме као
бојкотованог гурали. И само сам гледао да забушим.
— Био сам, вероватно, најпрљавији и најаљкавији на
Голом отоку. Мени прљавштина није сметала. ,Бандо’, рекао
би ми понекад неко, ,смрдиш! Иди опери се!’ Дабоме, уз
онакав рад, у саставу терора било је и то да те у море
припусте на четврт сата свега једанпут годишње, па сви
морају смрдети. Смрди, наравно, и он. Али нека му буде. И
отишао бих до порцијашнице и мало се пирнуо.
— Иако ни такву намеру нисам имао, мислим да је то на
неки начин могло да буде добро, да одмах сви виде у каквим
нас условима држе. Само што никога није било ма шта да
види.
— И кад сам се оженио — а већ сам имао скоро четрдесет
пет — остао сам исти. Додуше, нисам више био баш прљав,
али немаран сам остао и даље. Као опремач књига зарађивао
сам добро и то се мојој жени допадало, међутим, већ после
неколико година неред за мојим столом њој је почео јако да
смета. Као да је то њен радни сто, а не мој! Да сам некако
могао онако да зарађујем, а да никако не будем код куће: то
би јој највише одговарало.
— Коначно је дошла до закључка да уопште нисам за брак
и, после десетак година гњаваже и свађа, напустила ме је. У
њеној верзији, додуше, испало је да је она напустила мене, а
да сам морао отићи ја, из стана који сам сам купио, у други
стан, који сам такође сопственим рукама зарадио.
— Али нека буде и њој. Важно је да имам децу, која су ми
већ и одрасла. Тако сада у једном стану живим ја са ћерком, а
у другом она с нашим сином.“

170
 2.

„Рекао сам ти да сам онда, педесет треће, кад сам за оно

сазнао, бацио трагач. Не, нисам га бацио. Само сам рекао
ономе: ,Спусти трагач.’ И кад га је тај спустио, сео сам са
стране.
— Од тога су се око мене просто укочили од страха. Некад
су се такви догађаји обично завршавали убиством у строју.
Неће ваљда, мора да су помислили, морати да ме убију!
Дотрчаше водници, дојури руководилац радова. Почеше да
ме наговарају, грде, мувају. Али већ је друго време и не раде
ми ништа више. Само у пола гласа грде, наговарају и псују.
— А недалеко од каменолома нашао се и неки милицајац,
који нас је, вероватно, чувао. Дотрча и он.
— ,Шта је то?’ пита. ,Ова банда’, одговарају му, ,одбија да
ради.’ ,Што ти, бандо’, вели он усплахирено, ,одбијаш да
радиш? Штрајкујеш! Саботираш политику наше партије!’ Ја га
питам: ,Да ли се ово вади за споменик рапском
логору?’ ,Јесте’, каже. ,И теби као издајнику треба због тога да
буде част!’ ,Е’, рекох, ,није ми част! И нећу да радим!’
— Он од запрепашћења просто пребледе. ,Како се’, вели
загрцнуто, ,усуђујеш, бандо једна!’ ,Усуђујем се’, кажем, ,зато
што сам у логору на Рабу лежао и ја! А и овде сам већ други
пут! И, одавде, да вадим камен за споменик тамо — нећу! Па
ми радите шта хоћете!’
— Он ме стишано пита: ,Кад си ти тамо био?’ ,Четрдесет
треће’, одговарам. ,Ја сам Жидов из Загреба и тамо сам лежао
као Жидов. То је био логор за Словенце и Јевреје. И оданде
сам отишао у партизане. Хоћете ли ме, и кад се Голи оток
буде обележавао, опет хапсити, па ме и за голооточки
споменик терати да копам камен?’
— Он збуњено учини: ,Хм, бандо једна. Мало ти је био
један логор.’

171
 — Размишља тренутак, па се окреће руководиоцу
радова: ,Имаш ли ти људи на раду и на неком другом
месту?’ ,Имам, друже командиру’, одговара овај. ,Онда нека
иде да ради тамо’, наређује. И, кад ја већ пођем, кобајаги
строго за мном довикује: ,И да ти се овакво нешто више не
деси’!“

3.

„Четрдесет треће у логору на Рабу, на два дана пред

италијанску капитулацију, ми смо извршили удар — имали
смо неколико револвера и пушака — и ослободили се. И онда
су ту створене две словеначке бригаде и један јеврејски
батаљон. Словенци су с јадранске обале пречицама отишли за
Словенију, а наш батаљон планинским стазама у некадашњу
Војну крајину, где је приступио једној банијској бригади.
— Наш дочек тамо био је помало смешан. Сви борци,
командири, комесари, команданти били су Срби и дочекали
су нас радосно као — Хрвате. ,Ево’, кажу, ,дошли су нам
другови из Загреба!’ А међу нама ниједан није био Хрват, сви
смо били Жидови.
— Са мном, у овој бригади, био је и мој загребачки
пријатељ.
— У Загребу, четрдесет пете године, ја сам, рекао сам ти,
наставио да се бавим новинарством, а он је остао у војсци као
војни службеник. И, вероватно четрдесет девете, нешто
касније од мене, био је ухапшен.
— Негде је испричао неки виц. За то се некако сазнало,
извели су га на војни суд и осудили га за оно време кратко —
ипак је то била шала — на три године.
— Казну је у прво време издржавао у Старој Градишки,
где је, наравно, све било слично као на Голом отоку, с том
разликом што се, у казнионичким условима, није радило на

172
трагачу. Од педесет прве војни осуђеници, у логорима — и на
Гргуру, и на Угљану, и у Билећи и на Голом отоку — радиће
исто као ми, административни кажњеници.
— Ова одлука донесена је, изгледа, крајем педесете.
Градишчански терор, без додатка рада, није им био довољно
делотворан и одлучили су да осуђенике пребаце на Гргур.
Али како управа није имала искусне људе за логорске радне
услове, хтела је да један број градишчанских самоуправних
преваспитача пошаље на обуку на Голи. Тако је крајем
педесете у велику жицу дошла група, неко каже, од стотинак,
а неко, од двеста градишчанаца, међу које је
Контраобавештајна служба војске убацила и један број
пресвучених полицајаца.
— Ови обукаши ће се међу административцима
разликовати својим сивим капедомским униформама с
округлим капама и одликовати ужасном суровошћу, по чему
ће их нарочито запамтити фебруара и марта педесет прве
дочекана седма група. У пролеће те године они ће отићи на
Свети Гргур да дочекају своје и тамо ће, малтене сви редом
батинаши и убице, постати углавном чланови Центра и
барачних штабова.
— Ваљда због краткоће казне, у овој групи некако се
нашао и мој загребачки пријатељ. Али он је био мекушан
човек — због тога је имао неприлике и у партизанима — и
није могао никога да туче. То му је одмах примећено. Иако на
обуци у „туђем“ логору, бојкотован је.
— После извесног времена бојкот му је скинут, уз
препоруку да се „тргне“. Међутим, човек је и после тога остао
исти. Тада је бојкотован други пут.
— Уместо да се пробуди, он је сада просто пао у депресију.
Престао је да једе, а ваљда су му и друге функције отказале. И
у лето педесет прве нашао се у голооточкој болници.
Градишчанци, онда, већ нису били на Голом.“

173
 4.

„Јула и августа те године, у два велика ешелона од по

хиљаду и петсто људи можда, на Голи оток је дошла осма
група, у којој сам био и ја.
— Као двомоторац, у строју за дочек ужасно сам
претучен. Ушне шкољке су ми готово смрскане и нарасле су
као црне тениске лопте; доктор Николић ће ми их сачувати,
просто, резнувши скалпелом по отеклини. Уз повреде по
леђима и грудном кошу, уз флегмоне по ногама, задобио сам
и огроман хематом на глави, који ми је затворио оба ока. А
како на једно већ нисам видео, могао сам да ходам тек ако бих
капак на другом одигао прстима.
— Ипак, и таквог, неколико дана су ме гањали на трагачу
и гурнули ме у тадашњи двомоторски строј, у којем смо
носили црне кошуље. У гањању сам изгубио гумене опанке,
па сам на оштром камењу исекао ноге. При том, сљуштили су
ми се и жуљеви на длановима, који су се претворили у крваве
отворене ране, и испечен сам од сунца, добивши боју куване
шаргарепе с пликовима.
— И, тако, августа, непосредно пред посету Александра
Ранковића, пао сам у врућицу и такође доспео у болницу.
— Доктор Никола Николић сместио ме је у ред од
петнаестак спратних кревета с најтежим болесницима; сви
други лежали су на даскама, такође спратним, у облику
ћириличног слова п око нас. Овај павиљон је био већи од
оног у логору; а, сем њега, болница је имала још један, који је,
мислим, био без одељења за најтеже болеснике.
— Из овог реда свакодневно су износили по двојицу-
тројицу мртвих. Само би га насред собе, пред свима нама,
свукли, спаковали у старо ћебе, увезавши га жицом, И
однели.
— Болнички мртвењак, који је обављао и друге послове,
био је неки Мула из Тешња у Босни. Злоћа и батинаш, он је у

174
своме насељу некад био мула, учитељ у муслиманској школи,
па је на Голом отоку носио своје звање као надимак, друго му
име нисмо знали.
— Тај би каткад, са ћебетом испод руке, просто седео на
дрвеном боксу преко пута кревета у којем би неко умирао и
мирно чекао да дође време кад ће да наступи.
— Кад би се то десило, он би рекао:
— ,Јеси ли готов, бандо? Е, сврши се и твоје. ’Ајде сад,
дођи код твога Муле. Твој ће Мула лијепо да те запакује.’
— Простро би ону исцепану покривку насред собе и, са
болничарем, спустио би несрећника на њу. Онда би га свукао,
умотао га голог у деку као палачинку и прошио омотач
жицом по средини, изнад главе и испод ногу. Коначно би од
медицинара затражио да му прочита мртвачево име, негде га
записао и, у друштву с овим, изнео би дугачак пакет из собе.
— Леш би најпре био смештен у некакву мртвачницу, а
ноћу би га изнели на сахрањивање.“

5.

„У трећем кревету од мога, исто тако на доњем лежају,

лежао је неки изможден човек, чија глава није била већа од
песнице. Он је испод покривача ћутао без покрета као
цепаница и нити је устајао, нити шта тражио нити ишта
примао.
Кад би нам донели храну, док бисмо је ми просто
прогутали, он уопште не би реаговао.
— А атмосфера у болници била је далеко од оне нужне за
такву установу. Доктор Николић номинално јесте био
управник, или главни лекар, али прави шеф међу
кажњеницима био је неки Машан, за кога чујем да се
презивао Радоњић и да сада живи у Херцег-Новом, који је
имао звање собног старешине; и у болници организација је

175
била као у павиљонима. Он је све наоколо контролисао,
одређивао поступак према бојкотованим болесницима, драо
се, тукао. Прогањао је лекаре и болничаре да тероришу и
туку, да откривају непријатеље и симуланте и болница је
просто одјекивала од урлика и дреке.
— Узалуд је Никола Николић, који је и сам био нервозан
и умео да викне, помињао:
— ,Немојте тако, будите пажљивији. Упитајте болесника
шта га мучи и покушајте да му помогнете.’
— И, сигурно, било је и таквих поступака. Али болничари
су могли тако да се понашају само кад их нико не гледа. А кад
то њих нико није гледао? И кад су човеку помагали, морали
су да изигравају грубост, да дрече и да просипају цинизме.
— Таква клима, коју су одређивали Удбини лекари и
иследници, морала је да утиче на стварање нервозе,
нетрпељивости, па и окрутности код особља. Једанпут је један
болничар навалио у кревету због нечега да туче болесника.
Кад се од њега одмакао, овај је био мртав. Можда болничар и
није желео баш да га убије, али човек, ето, није издржао.
— И кад је онај измождени, исушени бојкоташ онако
ћутке одбијао храну, болничари би цинично питали:
— ,Ниси гладан? Добро, кад си сит.’
— И мирно би порцију однели. Или би, још горе,
подвикивали:
— ,Симулираш, бандо! Штрајкујеш!’
— Овај је на то и даље остајао онако затворених очију.
— Ипак, с времена на време отуда бих га и чуо. Најпре,
као да би некако тихо крикнуо или можда заридао. А онда би
певуцкавим гласом нешто почео да мрмља као да некога
дозива или да за неким запомаже. То нејасно, мрмљаво
нарицање деловало је толико тужно да га, и у оној клими
окрутности, у којој су се сви мрзели, нико није прекинуо.
Само једанпут, ту се задесио неки болничар, који је на то
грубо подвикнуо:

176
 — ,На њих је требало да мислиш пре него што си постао
непријатељ!’
— И човек је заћутао.
— Ми смо у тој соби готово сви били бојкотовани, Машан
је то увек прецизно утврђивао и захтевао да се поштује, и,
наравно, нисмо смели да разговарамо. Али понекад смо
шапатом могли један другоме нешто и да кажемо. Тако сам
упитао најближег суседа:
— ,Шта то овај до тебе мрмља?’
— ,Шта мрмља?’ одговорио је сусед. ,Зазива жену и децу,
ето шта мрмља. Кука за својима.’
— Тада сам на човеково запомагање обратио пажњу. Он
би најпре онако гласно уздахнуо или тихо крикнуо. Затим би,
мучећи се са сувим, лепљивим уснама, почео у пола гласа да
запомаже:
— ,Мили, мили, мили моји! Децо моја гладна, јесте ли
данас ручала? Имате ли круха, сирочићи моји? Децо моја,
сиротани, пилад моја голуждрава! Напуштам вас незбринуте,
мили моји! Никад вас тата неће узети на груди, срца моја, из
грудију! Дах вам последњи упућујем, душе моје, из недара!
Љубим вас последњи пут, у мислима, хладним уснама! Мили,
мили моји!’
— И зацоктао би уснама као да некога одиста љуби.“

6.

„Неколико пута сам га тако чуо. А онда је издахнуо. Само

је неко рекао:
— ,Овај је умро. Зовите Мулу.’
— То се десило трећи или четврти дан по мом доласку у
болницу.
— Дошао је Мула. Простро је своје ћебе, подигли су
мртваца са кревета. Почели су да га свлаче.

177
 — ,Е, видиш’, говорио је брбљиви мртвењак, ,сад је
готово. Све се завршило. Да ниси био толика банда, можда ти
се ништа не би десило. Више ником нећеш сметат својим
запомагањем. Ето, готово је.’
— Сео сам у кревету и одигао капак на оку. Хтео сам
мртваца да видим.
— То је био човек, вероватно, млад и средњег раста, али,
због мршавости, изгледао је као неки издужен старац. Ваљда
није имао ни тридесет кила. Стопала и шаке су му такође
били дуги, све друго је било смањено. Црна кесица и
спужвица међу ногама смањиле су му се као у двогодишњака.
Стомак на њему био је потпуно упао, с огромним карличним
костима и избоченим ребрима, и на удовима имао је само
несразмерно гломазне зглобове. Ошишана главица била је
ситна, са великим, бледим, прозирним клемпавим ушима, а
лице толико исцеђено да га готово није ни било. Покрупни
шиљасти нос је тако рећи остао без ноздрва, а исушени
образи су постојали само утолико што су, са дубоким урезима
поред уста, творили болну, ружну гримасу. Безбојне усне
биле су му ружно разјапљене и видели су се неравни,
проређени, жути зуби. Дубоко упале очи биле су му
склопљене; не знам није ли му то учинио Мула.
— Уопште, био је то неки мени потпуно непознат човек,
ружан, непривлачан и одбојан.
— Вратио сам се у једини пријатан, лежећи положај; и уза
све непогодности, болница је била недосањан сан
голооточански. Човек ме ни по чему није занимао. Нагледао
сам се у животу толико смрти да је у мени изазивао само
притајену одвратност. Нека иде куд је пошао! Он је сада на
сасвим другој страни. Тај међу нама, који ћемо ускоро појести
диван болнички ручак, никад није ни био.
— Мула је у међувремену довршавао свој посао,
причајући с мртвацем као са саговорником.

178
 — ,Ево’, брбљао је, ,дека ти није мала. Могао си да будеш
толико безобразан, па да још порастеш, те да је надрастеш. Е,
тад би за Мулу било невоља. Они тамо воле да им будете
пристојно опремљени, да вам се ни прст не види. Хе-хе, не
маре да знају кога покопавају. Као да сами неће бит так’и.
Али ти ниси, лијепо си васпитан. Добио си лијепо кућно
васпитање, је л’ де? И имаш лијепе руке, к’о неки муз’ћар. Е,
тако. Прикопћао сам ти капут, обуо ти кундуре, иако су и у
тебе мало превелика стопала. Зашто сте сви ви тако шапати,
а? То ме је мало брин’ло. Али испало је добро, ништа ти се од
нога не види. И сад још само да ти запишем име, да не одеш
одавле к’о скитница без лићне карте, па могу да ти ставим
капу. Она ће ти помало лићит на капуљаћу, као да излазиш на
кишу. А на кишу не идеш, је л’ де? Тамо нема ни кише ни
сунца. Нећеш ти мени замјерит’, је ли, у њиха моду не тјерају.
Тако. А сад још само да узмемо лапис, па ће нам пријатељ
бол’н’ћар рећи твоје име.’ Вероватно је иза себе узимао
прибор за писање. ,’Ајде сад, друг, кажи.’
— Не сећам се који је медицинар ту био. Он је изрекао
једно име. Ја сам се на то у кревету тако тргао — у тренутку
сам и сео и подигао очни капак — да ме је сусед зачуђено
погледао.
— ,Које?’ из гласа сам викнуо.
— Болничар га је збуњено поновио.
— Мула је писао у неку свеску. Подигао је главу и без
злобе ми добацио:
— ,Ти, бандо, не смијеш прићат.’ Онда се наново окренуо
медицинару. ,А која је Удба, де?’
— ,Није Удба’, одговорио је овај. ,Војни суд у Загребу.’
— ,А, војни суд’, каже Мила, записујући. ,Знаћи, имамо и
тије’. Па, ништа, нек имамо и њиха.’
— Ја сам у међувремену устао из кревета. Лагано сам се на
рањавим ногама спуштао на бетонски под. Медицинар се
тада ваљда уплаши да ћу још брбљати и журно крете из

179
бараке; само да он ништа не чује, то би га могло коштати
места у болници!
— ,Сад ћу ја’, каже Мули одлазећи, ,заврши ти то.’
— Али ја више нисам говорио.
— Лагано сам прилазио пакету на земљи, ослањајући се
једном руком о кук и одижући другом онај капак. Пришао
сам му до главе. Онда сам стао дуж положеног тела. С муком
сам чучнуо и разгрнуо му ћебе с лица.
— Затим сам опет полако устао и окренуо се ка Мули.
— ,Је л’ га познаш?’ питао ме је његов поглед.
— ,То ми је пријатељ’, одговарао сам јединим оком.
— И, онако подбочен, запутио сам се натраг ка свом
кревету.“

7.

То ми прича загребачки сликар, с којим, у ретким

виђењима, другујем већ три и по деце деценије.
„Чуј, рекао ми је, са зачуђеним осмехом, на почетку
разговора, „ушао сам у шездесет седму! Откуд мени толике
године?“ Жућкастосед, пружајући руку са дугим прстима и
неподсеченим ноктима у некакав покрет, гледајући ме кроз
наочаре с танким оквирима, смеје се својој шали.
„Па, слушај, ја сам увек волео да се зезам. Шта ће мени
старост?“
Сада, после ове приче, седи погружено и ожалошћено,
иако се труди да то не приметим.
„Знаш“, каже, „ми смо били блиски. Виђали смо се бар
једанпут у седмици. И нисам знао да су му се после његовог
хапшења родили близанци. То сам тек касније сазнао. Они су
сад одрасли људи. А ја га онде нисам препознао. Толико се
био променио.“

180
 8.

Две године касније пријатељ ми најављује да ће доћи на

београдски сајам књига и хоће да се нађемо.
„Па ваљда бисмо се ионако видели?“ кажем.
„Сада хоћу обавезно да се сретнемо“, објашњава.
Сретамо се у вреви сајма. Он расејано слуша моја
запиткивања. — „А? Ма добро је, видео сам га прошле
седмице“ — и вуче ме на неку издавачку изложбу, за коју је
нешто радио.
Тамо ме поставља на сниску скрајнуту седалицу и
привлачи исту такву за себе. Седа преко пута мене.
„Чуј“, каже, „ја сам те онда преварио; кад сам ти причао о
ономе загребачком Жидову.“
Слушам с неверицом. Већ сам о томе нешто био записао и
сад ме ово изненађује.
„Зар је преживео?“
Он одмахује главом.
„Није. Умро је. Онако, од туге. Али оно кад је запомагао,
није помињао жену. Само децу.
— Они су имали велик стан и, како жена није радила, у
једну собу примили су двојицу подстанара студената. Али
један од њих је био Удбин агент. И тај је, лепушкаст, пре
подне, док је пријатељ био на послу, младој жени, која је била
у првим месецима трудноће, посветио пажњу…
— Она је једног дана, у кревету, испричала свом
љубавнику неку мужевљеву политичку шалу; хтела је ваљда
да се похвали како има духовитог мужа. И овај га је потказао.
— На суђењу код војног суда као сведоци оптужбе
појавили су се обоје; њу је Удба у међувремену, сигурно, била
притисла. Али она је тамо, изгледа, врдала, потврђивала да јој
муж то јесте рекао, а одбијала да је сама икоме ишта
препричавала, тако да мој пријатељ није одмах схватио везу
између догађаја. И тек је на Голом отоку све повезао.

181
 — А можда му је и иследник у томе помогао; знаш колико
су они волели да нам детаљно испричају шта нам жена код
куће с киме ради.
— И он се, као прави Јеврејин, за кога је брак вечан и
развод не постоји, просто скрхао. Као да јој се уклонио с пута
да без њега живи како хоће.“
Ћутимо у оном метежу неко време. Нудим га цигаретом,
иако знам да не пуши.
„Је ли жена“, питам, „жива?“
„Жива је“, одговара. „Али изгледа полулуда. Мува се по
Загребу.“
„А деца?“
„Деца су отишла од ње. После његовог хапшења родила је
близанце, сина и ћерку. Најстарија ћерка, једина коју је мој
пријатељ познавао и коју је обожавао — друго двоје није ни
видео — изгледа, била је нешто дочула. И, једног дана,
поставила је мајци тешка питања, изговорила јој
неподношљиве речи. И онда се просто — одселила из
Загреба. Отишла је у Швајцарску. Уопште више не долази. А
ово двоје је, ваљда, посећују… Мој мртви пријатељ, пак,
нашао се у оној групи лешева који су са Голог отока
пренесени на загребачко гробље Мирошевац. И, чујем, она га
тамо редовно посећује. Можда и свакодневно.“
Сад ћутимо мало дуже. Расејано гледам кроз гужву
народа, која промиче средњим ходником хале. Али мало шта
тамо разабирам.
„Па“, кажем резигнирано, „како се то може написати? Ту
је та жена, ту су деца, ту ваши познаници…“
Међутим, мој пријатељ је негде на другом месту.
„А ја га“, каже зачуђено, „уопште нисам познао.“ Мршти
се испод носника наочара и дрма главом. „Како се био
изменио! Немаш појма како је изгледао.“

182
 „Другар“, прекидам га, „како то да напишем, другар?“ Не
умем да му објасним. „То се, све, не може рећи. А не смеш
ничим ни окрњити ни ублажити.“
Он се усредсређује на моје лице. Посматра ме као да ме
види први пут.
„То се“, каже, али тако тихо да га једва чујем, „никако не
може ни написати ни нарисати.“
Уздише и осврће се према гужви насред хале. Гледа доста
дуго тамо.
„Чуј“, враћа се к мени, „јеси ли гледао књиге? Ја сам опет
добио неке награде за опрему. Хоћеш ли да их погледамо?“
Не изгледа да ми то предлаже с одушевљењем.
„Хајдемо“, кажем.
Устајемо као уморни и с оклевањем се уливамо у реку
народа.
Она нас, љуљајући се, лагано носи ивицом матице.

183
 МРЗИМ ГОЛООТОЧАНЕ

1.

То је голооточанин који зна велику тајну. Пре читаву

деценију чуо сам за њега, а бар пет година шаљем му поруке
да бих желео да се видимо. Али не познајемо се и зато
донекле разумем његову опрезност што ме избегава. Опрезан
сам, ако хоћемо, и ја.
Сада, трећи пут долазим у његов град и преко пријатеља
пружам му обавештење да ћу ту бити три-четири дана. Чекам,
поручујем, да ми закаже сусрет кад хоће и где хоће. Важно је
да се видимо.
Он пријатељу одговара да управо тог дана мора да води
унуку на неки дечји рођендан. Затим ћути.
Четвртог дана, већ сам извадио карту за воз за други град,
где имам уговорене обавезе, кад се одлучујем да га, заједно с
мојим калаузом, препаднем. Овај треба да ми послужи као
легитимација.
„Па нека одговори“, објашњавам, „да неће да каже и да
жели да сачува Удбину тајну. Нека ме оцинкује ако хоће.“
И — звонимо на улазу неког стана.
Отвара нам крупан, снажан, лепушкаст шездесет
петогодишњак, не сасвим седе таласасте косе, с плавом,
нежном, прозирном трогодишњом девојчицом у наручју.
Тродневне необријане браде на лицу, човек делује запуштено
и аљкаво попут бившег спортисте који пије. Иако је лето,
навукао је некакав џемпер са засуканим рукавима, испод
којег нема кошуљу. Обувен је у кошаркашке патике, а обучен
у некакве панталоне, које би такође могле бити спортске.

184
Међутим, стежући му чврст, моћан трбух налик на велику
фудбалску лопту, оне су набрекле од његове дебљине и
изгледају некако нечисте.
Мој пријатељ каже ко сам. Човек на вратима испод
дететове гузе пружа ми више дебелу него крупну шаку, коју је
тешко обухватити.
„А, дошао си?“ каже неодређено. „Откуд ти код мене?“
Говори помало брбљиво, као да није навикао да контролише
речи. „Нисам те очекивао. Не знам зашто сам ти
интересантан.“
Почиње да се осмехује, у исто време добродушно и
помало лукаво: као, знамо ми вас, мангупе неодговорне. Зуби
су му бели и очувани и изгледа необично што усред горње
вилице нема први десни секутић.
„’Ајде уђите“, додаје, „кад сте већ ту.“
Закикоће се својој духовитости и, готово уплашен, одмах
се уозбиљи. Није сигуран како ћемо је примити.
Пушта нас пред себе, остајући за нама да затвори врата.
Улазимо у ходник дуг три-четири метра, једног стана који
не може бити велик. Али пут нам је препречен читавим
камарама ствари које малтене треба прескакати. Ту су
некакве комоде, старе, ниске политиране полице, две исто
тако старе политиране столице насађене једна на другу,
празна црвена пластична корпа за отпатке, склопљена седећа
дечја колица. Посебно ми пада у очи два метра висока гомила
старих новина. Износи ли се када шта из ове куће, питам се.
„Право, право“, каже он. „Тамо ћемо.“
Готово саплићући се, пролазимо поред тројих-четворих
врата и укорачујемо у дневну собу. За њу би се исто тако
могло рећи да је мала и тесна, јер нема ни педља слободног
простора, али и веома велика и пространа, јер је у себе успела
да упије читаво складиште намештаја.
Одмах десно од улаза налази се висока каљева пећ. Она се
продужује врло комотним, високим и широким креветом.

185
Управно на његов доњи део удара тамномрк орман, чија је
горња даска до таванице натрпана коферима, дечјом
љуљашком, чији конопци висе преко бока, малом столицом
за љуљање. Пред вратима ормана, која се не знам како
отварају, налази се, насред собе, два метра дуг низак сточић
исте боје и, до зида, испод јединог прозора, исто тако низак
диван за троје; кад мало касније у њега седнем, осетићу да су
му опруге попустиле и да се у њему седи као на троношки и
из њега тешко устаје. До дивана, крај зида, усправља се
овисока полунаслоњача од бамбусове трске, а затим још
један, исто онако мрк и затрпан орман. Од другог ормана, на
овом, четвртом зиду, пружа се комодица с радио-апаратом
између ногу, који, зачудо, не тандрче, и с телевизором на
плочи, а затим велика, несклапајућа бебећа колица. И, још,
испред кревета успеле су да се сместе и три штркљасте
столице с овалним наслоном, које се над онај сточић нагињу
некако као надзорници.
Овамо се могло ући само врло опрезно, а проћи између
ствари готово насатице. Тако и долазимо до оног дивана.
Смештамо се у њега готово чучећи. Зачудо, на сточићу пред
нама нема ништа. Досећам се да је то због детета, да не би с
њега нешто рушило.
Домаћин узима једну од оних високих столица, извлачи је
испред комоде с телевизором и седа. Дете ставља себи на
крило, придржавајући га снажном руком обраслом
коврџавим седим чекињама.
Одмах се обраћа моме пријатељу. Подсећа га на њихов
сусрет тада и тада ту и ту, који му је не знам због чега остао у
сећању. Раставши се од њега, сусрео се с тим и тим, коме је
изразио то и то. Онај му је рекао оно и оно, а он, дабоме, ово
и ово. Онда су обојица још више пута један другоме казали
ово и оно, ово и оно. И овај му је сусрет остао у сећању.

186
 При том се моме калаузу стално осмехује показујући му
ону рупу у зубалу. Овај повремено такође има понешто да
каже, али кратко и једва доспевајући.
Кришом погледам на сат, рачунајући колико ми десетина
минута остаје до поласка воза. Засад имам додир једино са
девојчицом, која ме из дединог крила, с пажњом, а можда и са
страхом, осматра озбиљним, дубоким зеленим очицама. Тај
удаљени поглед доста ми добро показује како сам примљен у
њеној кући.
Користим предах да скренем пажњу на себе и питам
домаћина да ли му је то унука. Тврдим да је лепа. Он то
срећно потврђује осмехујући се рупом у вилици. Она му је од
ћерке Иване, која је на послу и, на жалост, разведена. Њих две
живе с њим. А девојчицу је баш пре три дана водио на
рођендан једне њене другарице, с којом се она дружи још од
јаслица. Родитељи те девојчице су ти и ти, а њихови
родитељи ти и ти. Да ли сам чуо за њих? Следи опширан
приказ породичног родослова унукине трогодишње
другарице.
Врло глупо, затим, постављам питање о његовој жени. Он
истог часа са дететом запослено излази у ходник и одмах се
враћа без њега. То, признајем, не жалим.
Али домаћин тада однекуд извлачи дебео новчаник
Препун фотографија. Расклапа га и, на његовој првој страни,
у прозирној футролици, показује фотографију лепушкасте
младе жене. Њена плаво или платинасто обојена равна коса
на врховима јој је заврнута у несташне, мачкасте репиће,
њено лепушкасто лице с нашминканим очима мало је одвећ
правилно да не би деловало површно. У недоумици сам да ли
му је то ћерка или неко други.
„Моја Стела“, каже он тихо. „Већ седам година!“ Кроз
длакаве јагодице почињу да му гамижу лискунасте сузе.
„Откако ње нема“, шапне зајецавши, „нема ни мене!“ Крупно,
саласто лице искривљено му је као у детета.

187
 Готово грубо одузима нам новчаник из руку као да га
отима. Још једном погледне у слику закрвављеним очима,
окрене се од нас и, показујући нам снажна, дебела леђа, часак
тамо непомично стоји.
Ја овамо постиђено ћутим. Не би се мени могло десити да
не пустим својим глупим мислима на вољу! Добро је што их
још нисам и изрекао. Мој пријатељ такође не проговара.

2.

Уто она врата, уз тихо цијукање, лагано почињу да се

отварају. Тихо по поду шуште собне патике. У собу се увлачи
мајушна, древна старица, чија рамена нису много виша од
кваке.
Домаћин срећно узвикне:
„Мама!“ Сузе је већ обрисао и на лицу му је осмех. „Није
требало да устајеш, мама!“
Нас двојица посетилаца се онде усправљамо.
„Нисам могла“, каже она задиханим, шкрипавим,
шушкетавим гласићем, „да не видим твог пријатеља.“
И пружа мом водичу спечену, густо пегаву, искривљену
ручицу. Проретка, донедавно бојена рићкастоседа косица јој
је уредно очешљана као да је управо изашла од фризера.
Лишце јој је папирнато суво и бело и, са ситним, танким
борицама, просто натегнуто преко лобање. Осмехује се
испраним уснама и њене чисте беле зубне протезе јој у говору
помало шкљоцају као да су јој порасле.
Дуго се с пријатељем здрави подсећајући га кад су се
последњи пут видели.
„А ово је, мама“, каже домаћин, „књижевник из Београда.
Дозволи да те упознам с њим.“

188
 Бабица се окреће к мени, гледајући ме насмешеним,
избледелим очима. Њена гихтозна ручица не належе добро на
мој длан и осећам да је шуштаво сува и хладњикава.
„Драго ми је, драго ми је“, каже она својим крештавим
гласићем. „А да ли сте у Београду“, додаје, „познавали
доктора Хуга Клајна? И он је био књижевник. Психијатар и
књижевник. Ми смо били пријатељи.“
Одговарам да сам Клајнове позоришне чланке читао, али
да њега, на жалост, нисам познавао.
„Он, чини ми се“, пита бабица, „више није жив? Је ли
доктор Клајн умро?“
„Умро је“, кажем. „Пре десетак година.“
Она резигнирано, готово с љутњом, одмахује ручицом.
„Ах! Сви су већ умрли! С ким ћу још живети?“
И губи даље занимање за мене. Окреће се ка мом
пријатељу. Син јој у међувремену приноси једну од оних
високих столица и с пажњом је смешта на њу.
„Како ми је драго што вас видим!“ каже она водичу с
нежношћу. „Одавно нисте долазили. А ја, ево, већ дуго не
излазим. Двадесет година! Можда бих још могла, али, знате,
не усуђујем се. А како је господин Керн? Ви сте, чини ми се,
били пријатељи?“
Мој другар каже:
„И он је, на жалост, умро. На Голом отоку.“
„На Голом отоку? Кад је то било?“
Водич стрпљиво одговара.
„Пре тридесет и четири године.“
Она замишљено рекне:
„Пре тридесет и четири године.“ Онда пљесне ручицама.
„Ах, тако је! То је било тамо! Сетила сам се.“ Смеши му се.
„Знате, време се код мене тако скратило! Сећам се догађаја с
почетка века, кад сам била као моја праунука. И оно што ми
се онда дешавало и ово што ми се дешава данас некако ми

189
стоји у непосредној близини. Све је, чини ми се, исто и све
измешано. Само што некад није било телевизије.“
Следе нова запиткивања. Жуборе презимена Левентал,
Штајн, Алмули, Киш, Давид, Рот. Распредају се судбине
свакога од њих. Стварају се читави спискови убијених за
време рата.
Ја овамо нервозно гледам на сат. Кад се мој водич једног
тренутка осврне, заколутам очима на њега, а затим прву
прилику искористим да га цимнем за рукав.
„Па шта радиш!“ питам више мимиком, док је оно двоје
накратко заузето другим разговором.
„А шта могу?“ одговара ми он.
И њихова подсећања се опет настављају. Појављују се све
нова и нова имена.
Већ други пут домаћин опомиње старицу:
„Мама, не смеш да се замараш.“
Али она нестрпљиво одмахује руком.
„Ах, какав замор! Па разговор с овако симпатичним
младићима за мене је одмор!“
На ово бисмо се сва тројица најрадије искидали од смеха.
„Ипак, мама!“ каже њен син.
Бабица опет одмахне ручицом, па се забринуто осврне.
„Колико је сати? А, па сада почиње моја серија!“ И
поверљиво објашњава: „Ноћас сам је већ гледала, али морам
да је видим још једанпут. Знате, тамо имам мој телевизор.
Могу да радим шта хоћу!“ Придржавајући се руком за наслон,
устаје. „Драго ми је било! До виђења! Навратите опет!“
Ми устајемо и прихватамо јој шачицу. Она нам несташно
махне руком и крене према вратима. Син је успут придржава
испод мишке.

190
 3.

„Видиш ли колико је сати!“ кажем пријатељу нервозно.

„Шта радиш?“
„Па зар могу да је одбијем?“ одговара он. „Ево,
покушаћемо сада.“
Домаћин се ускоро враћа.
„Морао сам да је сместим“, каже. И, видим, спреман је да
настави са брбљањем.
„Молим те“, прекидам га, „за четрдесет минута полази ми
воз. И већ трећи пут долазим само ради тебе. Зашто нећеш да
разговарамо?“
Он се осмехне оним блесаво-лукавим осмехом.
„Али не знам“, каже, „о чему бисмо могли да разговарамо.
Не знам зашто ме тражиш. Ми се не познајемо. Ја о томе што
те занима не знам ништа.“
„Како не знаш?“ питам.
„Па не знам“, одговара он нестрпљиво. „Сем тога, нисам
разговарао са ћерком. Она ми није дозволила.“ И, мора бити,
примећује да га гледамо зачуђено. „Ја се с њом о свему
договарам. Све јој причам. И како ми она каже, тако урадим.“
Часак и мој пријатељ и ја ваљда скривамо поглед од њега.
„Забога“, кажем, „не могу с њом разговарати о твојем
Голом отоку!“ Молбено погледам у мог другара.
Овај се одмах умеша.
„Слушај“, каже, „већ сам ти рекао, он би о томе нешто да
пише. Можеш имати поверења у њега.“
„Поверење?“ пита домаћин иронично. „Поверење?“
На то изговарам неке шупље, патетичне речи, које ми
помало изазивају муку у стомаку. Помињем истину,
будућност, децу и унуке, само што не истрчим и с

191
праунуцима. „Они крију шта су радили“, настављам. „И ко ће
казати истину ако нећемо ми?“
„Та истина“, каже он горко, „управо ме и убија. Зато сам и
настојао да је заборавим.“ Почиње по оном нереду нешто да
тражи и, зачудо, убрзо, вади однекуд некакве корице. Опет на
лицу има онај осмех. „Ја сам се и тамо правио приглуп и
блесав. Као, ништа не видим, ништа не чујем! И после, овде,
исто сам тако глумио.“ Задовољно се закикоће. „Нису они
мене могли да ухвате! Слали су ми ту неке. Ја кажем: ’Ма, све
сам заборавио. Ништа нисам запамтио. Живот иде, шта имам
да памтим?’ И отишли су од мене празних руку.“ Опет се
накратко смеје. „А и јесам заборавио. Трудио сам се да
заборавим.“
Гледам га и саркастично мислим: Ако си се правио блесав,
то си се и направио! Али онда се подсећам година у којима
сам и сам настојао да заборавим и немам речи прекора за
њега.
„Јеси ли био на Гргуру?“, пита он. Невољно помишљам да
је сада на реду ново замајавање. „Ово је она стена близу које
смо се купали.“ Пружа ми лист дебеле хартије, на којем је
грубо насликана сиво-бела хридина са запенушеним плавим
морем око ње. На небу се виде галебови. „Педесет четврте
тамо је, према оном што сам слушао о Голоме раније, била
права бања. И купали смо се често. Али била је и једна група
Шиптара, који нису хтели у воду. Само чуче на обали и
ужаснуто гледају доле. Пролази једног дана неки иследник и
каже: ’Баците их у море.’ Ми притрчимо, па — за ноге, за
руке: о-рук! — пљас у воду!“ Закикоће се. „Они се тамо
копрцају као кокошке.“ Ми га, мора бити, гледамо с
неразумевањем. Он додаје: „Наравно, одмах смо их
извадили.“
Гледа нас с опрезном запитаношћу.
„Ја сам тамо могао да сликам. И насликао сам — триста
слика! Види.“ Пружа нам из оних корица гомилу листова. „То

192
је“, каже, „Галебов оток.“ Тамо су опет били намазани нека
стена, море и галебови. „А ово је плажа испод
бродоградилишта.“ И наново — стена, море и галебови, с
кратким жалом.
Преврће по тим лоше урађеним листовима. На свима је,
темпером и воденим бојама, сликан један те исти мотив:
море, стене и галебови. Камењар је при том померен лево-
десно и горе-доле, галебови такође, остало је свугде било
исто.
У његовом погледу осећам ону уметничку жудњу за
похвалом и признањем, коју познајем и код себе. Али не могу
да се отмем саркастичним мислима о неразумљивости,
затворености такве уметности, којој је увек потребно
објашњење, и кажем:
„Па ова стена је могла бити и овде, испод твоје куће.“
Он ме часак гледа зачуђено, па се засмеје као да је разумео
шалу.
„Откуд овде стена? Не, то је Голи оток!“
„Јеси ли кад“, питам, „насликао голооточки строј? Или
неког логораша?“
Опет онај кратки лукави кикот.
„Па да никад не изађем? Е, баш си мангуп! ’Ди сам смео?“
И наново се кикоће.

4.

Враћам му листове. Узгред запажам да су и зидови стана

искићени платнима исликаним истом неосетљивом руком.
На два-три портрета препознајем лепушкасту жену с
обојеном косом, чију сам фотографију видео.
„Ја сам за тебе чуо“, започињем, „да о Голом отоку знаш
један крупан податак, који његови шефови никако не би

193
објавили. Ако га не објавимо ми, никад га нико неће
објавити.“
Кажем који је то податак. И опет изговарам глупе речи о
деци, унуцима и праунуцима и о важности дознавања истине
о логору за овај свет, иако одлично знам да свет за Голи оток
не хаје и да много више воли да никад ништа о њему и не
сазна. Ово би му само опет узбуркало савест и поставило она
тешка питања о људској природи, од које би свако желео да се
изузме.
Он, одједном устакљена погледа, мукло изрекне:
„Од кога си чуо?“
Не желим мог водича да уваљујем у неприлику и
одговарам:
„Није важно од кога сам чуо, али неће допрети до оних
који би ти могли нашкодити.“
Он панику више и не скрива и с уверљивошћу оптужбе
изговара:
„Ти не знаш шта би ми они могли урадити ако сазнају шта
си чуо! Чак и ако то није тачно!“
„Знам“, кажем, „шта би ти могли урадити. Али неће ти
урадити ништа, јер неће сазнати од кога сам бројку добио. Ја
је могу објавити и на сопствену одговорност, не наводећи ко
ми је рекао. Али ми је важно да је тачна.“
Домаћин закључује да сам му дао довољно
противаргумената и да слободно може да падне у хистерију.
„Ма, чуј“, довикује, „шта се мене тиче твој посао! То је
твоја брига, не моја! Ја тебе уопште не познајем! Тебе ће неко
увек заштитити! А ко ће мене? Лепо сте то удесили! Шта год
ви, књижевници, урадили, заштићени сте и нико вас неће
дирати. А нас могу да убијају као дивље патке! И још ћете на
томе зарадити!“
Немам баш много шта на то да одговорим. Припремам се
да пођем и узимам у руку путну торбу крај ногу.

194
 „Зар смо ми то тако удесили?“ изговарам. И погледам у
мог пријатеља. „Можемо да пођемо.“
Али овај је у неприлици и према једном и према другом.
Гледа у човека и придржава ме руком на седишту.
„Знаш“, каже, „ја сам му рекао. И нико више, сем нас,
ништа не зна. Мислим да је важно да му кажеш.“
Домаћин изусти стиснутих усана:
„Мислим да ниси смео да му кажеш!“ Водич климну
главом.
„Знам да нисам смео. Али сам му ипак рекао, сматрајући
да је за све нас важно.“
Настаје тренутан одмор. Домаћин је, очигледно,
поколебан. Чини корак-два између ствари.
„Ако браћа сазнају“, каже с осмехом, који му је сада
тужан, „једноставно ће ме на улици прегазити непознат
камион.“ И додаје, опет с присенком лукавости: „Носићеш ме
на души.“
„Неће сазнати“, кажем тврдо, иако ми сопствена параноја
истог часа почиње да рије по стомаку. Како ја то могу
сакрити?
Он ме ћутке гледа у лице, ишчекујући питање.
„Је ли тачно оно што ми је наш пријатељ рекао“, питам,
„да си пред распуштање логора радио једну ствар из које си
могао да сазнаш ту бројку?“
Човек одговара безвољно као пред иследником:
„Није то било пред растурање логора, него око пресељења
административаца на Гргур у пролеће педесет четврте. Тада је
Голи прелазио у руке осуђеничке управе, па су им ваљда
предавали и ово. Вероватно су слали дефинитиван извештај
Београду; иако је тога било затим и на Гргуру, али у сасвим
малом броју. И онда су ме још кратко време задржали на
Голом, док им ово нисам урадио. Имао сам леп шакопис, зато
су ме изабрали, не због тога што су имали неко поверење.

195
Преглед није могао да се уради ни на широкој писаћој
машини. И зато је рађен руком, на већем, дебљем папиру.“
„Је ли бројка“, питам наново, „тачна?“
Изговарам је. Она и мени изгледа претерано и
фантастично.
Њему за тренутак блесне на лицу онај осмејак који ме
толико одбија.
„О!“ каже. „Откуд толико! Ма какви!“ Одмахује руком као
да се хлади од врућине. „Па колика је?“
„Јеби га“, одговара он утучено, „не знам је.“ Мој пријатељ
и ја се запрепашћено погледамо.
„Па зар је ниси својом руком исписао?“
„Јесам је“, каже, „исписао, али је ипак не знам. Заборавио
сам је, ето.“ Наш му поглед, мора бити, довољно јасно говори
шта осећамо, јер додаје помало љутито: „Па не бих ја толике
године изигравао будалу узалуд! Толики труд узаман! Кад год
сам помислио шта су ми једног тренутка ставили у руке, и у
памћење, охладио сам се као леш. И што даље, све више сам
се хладио. Кад год се нешто десило, постајао сам полумртав.
Морао сам да заборавим!“
Ћутим и више не мислим на часовник.
„Али“, промуцам, „то се уопште не може заборавити!“
„Не може“, каже он, „па ипак може!“ Као да часак нешто
размишља. „У сваком случају, то није та бројка. Не знам како
си могао да је чујеш. Половина ње. Чак нешто мање од
половине. Толико ми се задржало у сећању. Али тачну цифру
не знам.“
Половина оне бројке, израчунавам, још увек је веома
висока и драстична. Али би могла бити истинита.
„И та половина“, кажем, „није ситница. Нарочито ако је
тачно памтиш.“
„Ја то тако памтим“, одговара. „Као нешто мало мање од
половине твоје бројке.. Кад сам је видео, према ономе што

196
сам раније слушао, знам да се нисам изненадио. То је могла
бити таква цифра.“
„Је ли било издељено по Удбама?“
„Јесте. Односило се само на административце, мушкарце
и жене, и било је подељено по републичким Удбама и по
групама доласка, али места, чини ми се, нису навођена.
Имена, исто тако, није било, нити би тамо могла да стану. То
је, у ствари, била велика сумарна спецификација, коју су
вероватно хтели да прикључе неком завршном извештају.
Завршавала се епопеја административског Голог отока, па су
је закључивали опширним извештајем и о овоме.“

5.

Још не умем да оценим да ли ми је то што сам чуо као

податак довољно и да ли је уопште вредно.
„Сећаш ли се“, питам, „ко ти је сумар поверио да радиш?“
„Нека жена из управе. Иследница женског логора на
Гргуру. Оне се више нису од нас скривале. Али која је, више
се не сећам.“
Застаје, па додаје уз помало тужан осмех:
„Ако баш хоћеш, ту је могло бити и оног чисто женско-
мушког односа. Ја онда нисам рђаво изгледао. Дошао сам
касније и нисам био ни онако изможден као ви… Мало би ко
веровао, а нисам смео ни да причам, сем двојици-тројици,
али на Гргуру сам се с једном био и спанђао. С једном
логорашицом.“
Подсећам се да ми је мој водич ту појединост
својевремено испричао и да сам је примио с неверицом.
„Она је била млада и лепа студенткиња и ми смо се два-
три пута, онако у проласку, погледали. А онда смо једног дана
само зашли за неку стену; и ту стену сам касније насликао:
нико неће погодити зашто сам је изабрао. Полетели смо једно

197
према другом, почели смо да се љубимо. И она је задигла
сукњу. Испод ње, наравно, није имала ништа… Тада, сигурно,
нисмо баш могли да водимо рачуна о хигијени, али никад ми
ниједна жена није лепше замирисала. Готово сам се
онесвестио од мириса.“
Мало застаје као да хоће да се одмори.
„Неколико пута смо се тако састали, а ни име једно
другом нисмо поверили. Обоје смо по отоку могли да се
крећемо слободно. Срели бисмо се, само се погледали и, ако
би се могло, она би скренула у страну. А мало касније бих за
њом пошао и ја… Нисмо у ствари ни разговарали, све смо
обављали очима и рукама. И сазнао сам како се зове тек кад је
отишла.
— Отишла је кући група из женског логора и после тога
ње, видим, нема. Није стигла, или није хтела, ни да ми каже да
одлази. Онда једанпут питам за њу Брану Марковић, жену
Симе Марковића, која је последњих дана радила у
иследничкој мензи. Опишем јој како девојка изгледа. Она
ћути. Неће да одговори. Сретнем је други пут, опет упитам.
Она грубо одговара: ’Што питаш за њу?’ ’Па, тако’, кажем,
’занима ме.’ ’Она се’, вели Брана, ’зове тако и тако и из
Травника је. И не треба да те занима.’“
Опет се, уз онај замишљени осмех, мало одмара.
„Кад сам касније изашао и ја, сачекале су ме све оне
голооточанске невоље које познајеш. Мајка ми је била
истерана из стана. Нисам могао да се запослим, нисам могао
ништа да зарадим, није се имало шта јести. Само сам некуд
трчао. И тек после годину-две сам се мало прибрао. Почео
сам да се питам где девојка може бити, да јурим неке
травничке студенте, да се распитујем за адресу. Написао сам у
Травник неколико дописница — као, знаш, оно: ’Сећа те се и
поздравља те’, и затим бих ставио адресу — слао преко
познаника Травничана поруке. Никад није одговорила.

198
 — Можда је тамо већ имала породицу, можда се, као и
већина голооточана, преселила. Сем тога, у логору је била
нека функционерка: собни старешина, или културна
референткиња или, можда, нешто у Центру; била је и боље
обучена него друге. И ваљда је чинила и оно због чега је
гризла савест. И, сигурно, јесте. Ни Брана није о њој добро
мислила. И, вероватно, хтела је такође, као и ја, све да
заборави. И тако сам јој временом и име негде у мозгу
затурио. Не знам више како се моја миришљава гргурска
лепотица звала! Знам само да је била — из Травника.“
Опет се тренутак смеши, али то на његовом лицу већ личи
на гримасу.
„Па, ето“, додаје, „можда сам се и тој иследници био
допао. Био сам, ако опростиш, згодан онда, лепиле су се за
мене. И могла је“, каже грубо, „и да ме појебе, да је хтела, не
само да ми да да испишем неки глуп образац, који је затим
требало заборавити.“

6.

Овакву исповест никако нисам очекивао. Сметен сам и

готово потресен. Откуд сад ово, размишљам збуњено. Шта да
му кажем? Како после овога ишта да упитам?
Седим као смушењак и нити могу да проговорим нити да
се одлучим шта ћу, иако ми већ не минути него сваки секунд
у глави одзвања као голооточка шина за буђење.
„Не знам“, изговарам, „шта да кажем. Жао ми је.“
Он некако глумљено одмахује руком.
„Ја сам све одавно заборавио.“
Али његове очи говоре друкчије.
„Мени истиче време“, кажем. „Ако за неколико минута не
ухватим такси, изгубићу воз. Не знам колико ми ово о сумару
вреди, али желео бих да за сваки случај и то имам

199
регистровано.“ Откопчавам торбу и вадим ручни
магнетофон. „Да ли би хтео све да ми поновиш у магнетофон,
исто овако као што си ми испричао?“
Он ме погледа као да се управо пробудио. Очи му
изгледају готово престрашено.
„Ниси то ваљда имао укључено?“
„Ма, не, брате“, одговарам ужурбано. „Ево, види. Немам
ни батерије у њему.“
Вадим батерије из џепа и утурам их у справу. Он пажљиво
гледа у моје руке.
„Хоћеш ли то да урадимо? Треба, само, све да ми
поновиш. Ја, наравно, ништа нећу употребљавати док ми не
дозволиш.“
Он још тренутак гледа у моје руке, а онда се иронично
насмеје.
„Па, ви сте се баш спремили!“ Почиње као у чуду да
одмахује главом. „С ким ја имам посла!“
Мој водич и ја измењамо брзе погледе.
„Молим те“, кажем, „да ми поверујеш. Не желим ништа да
злоупотребим. То је, просто, важно за све нас.“
Он зачуђено састави руке на грудима.
„О, с ким ја“, понавља, „имам посла!“
Опет се погледам с пријатељем. Осећам се као да сам
ухваћен у крађи. Подижем торбу с пода и враћам магнетофон
у њу. На слепо је закопчавам.
„Добро“, кажем резигнирано, „нећу ништа да ти камчим
на силу. Сад идем на кратак пут. Али навратићу опет, за три-
четири дана. Ако се предомислиш, јави нашем пријатељу.
Важи?“
Домаћин ме ћутке гледа некако као из дубине главе.
„Здраво?“ кажем упитно. И пружам руку.
Он с оклевањем ставља своју дебелу шаку у моју. Она му је
сасвим млитава, врућа и знојава.
„Здраво“, одговара неуверено.

200
 Пријатељ и ја трупкајући истрчавамо из стана и јуримо
низ степенице колико највише можемо.
То није баш нека брзина, али на воз ипак стижем.

7.

Четвртог дана наново звоним на вратима мог неуспелог

водича.
Он је последњих година, под старост, опет постао самац.
Некадашњи голооточки бојкоташ и пасивиста са дугим,
блатњавим ноктима, увек замазан кречом и цементом, сада се
претворио у господственог професора с елегантним
наочарима, који је још само из свог некадашњег партизанског
стида помало немаран у одевању. Тамо где ради, на писаћем
столу и око књига, влада стари његовски неред. У великом
стану, пак, који је сам зарадио — голооточки лењивац
изродио се у трудбеника вредног као црв — у кухињи,
предсобљу, купатилу, собама, све је чисто, уредно и сјајно. И
сада га затичем са шареном прегачом преко паса.
Гледајући га — „Јеси ли стигао?“ пита ме он насмејано —
још једанпут помишљам да је то човек толико драг а живот
му толико занимљив да бих једанпут заиста морао да
напишем нешто и о њему. Поживим ли још педесетак година,
закључујем, сигурно ћу то и урадити.
Скидам јакну, у којој ми је помало вруће, спуштам путну
торбу у кут дневне собе. Питам га шта ради.
„Ево, спремам ти за ручак један специјалитет.“
Објашњава ми шта је то. Нисам сигуран да баш све
разумем, али показујем занимање.
„Биће то нешто“, кажем уверено, „одлично.“ „Видећеш!“
одговара он сијајући очима кроз наочаре.
Али ја сам дошао, наравно, ради нечега другог. Потајно се
надам да се власник велике голооточке тајне у међувремену

201
прибрао и да је, уз пријатељеву помоћ, пристао да ми је
исприча у магнетофон.
„Је ли се онај“, питам, „можда јављао?“
Пријатељ поправља наочаре и некако мало чудно клима
главом.
„Долазио је.“
И полази у кухињу.
„Куда ћеш?“ питам. Видим већ да нешто није добро.
„Да погледам ручак.“
Чекам га онде. Он се враћа бришући руке кецељом.
„Није пристао?“
Опет онај чудни климоглав.
„Дошао је сутрадан рано ујутро, једва је дочекао зору“,
одговара с нелагодношћу. „Просто се ушуњао овамо. Блед,
знојав, необријан, са дубоким подочњацима: сву ноћ ваљда
није тренуо. ,Има ли кога овде?’пита устрашено. ,Нема’,
одговарам. Он одмах насрну. ,Како си смео онога да ми
доведеш! Како си могао то да ми учиниш!’ ,Чекај’, кажем,
седи, смири се. Гуцни мало овог пића. Објаснићу
ти.’Уплашио сам се, право да ти кажем, да га не задеси удар.
Он у паници виче и удара ногом о под као размажена
девојчица. ,Нећу твоје објашњење!’ виче. ,Нећу твоје пиће!
Нећу ништа од тебе! Радиш ми о глави, а нудиш ме пићем!
Како си могао то да ми урадиш! Мислио сам да смо
пријатељи!’ ,Па и јесмо пријатељи, луда главо!’
одговарам. ,Чекај мало, објаснићу ти.’ Али он не да ни
опепелити. ,Нисмо!’, довикује. ,Нисмо пријатељи, нити то
можемо бити! Пријатељ пријатељу о глави не ради! Ти хоћеш
да ме убију! Знаш шта ми је рекла ћерка Ивана кад је чула? —
Како си смео да их примиш? Они за некога раде! То су
битанге и лопови, то су провокатори, ко зна ко их је послао!
Одмах да идеш у Удбу да их пријавиш! — ,За кога’, пита
ме, ,овај твој ради? За кога ти радиш?’ — ,Аман’, успем да
кажем, ,чекај мало! Ни за кога не радимо ни он ни ја. А ако га

202
је ко послао, послала га је његова литература. Ето, ко.’ Он као
да мало попусти. ,Каква литература? Ма, он је битанга и
хохштаплер, који тргује мојом кожом! И скупо ће је продати!
Какве везе имају литература и Голи оток?’ ,Па, ето’,
одговарам„он сматра да имају. А твоју кожу, не бој се, неће
продати. Нити она, шалим се, баш толико вреди…’“

8.

Седам у наслоњачу крај зида, скидам наочаре и нервозно

трљам лице.
„Њему је његова ћерка“, кажем нерасположено, „главни
мислилац и једини арбитар у животу.“
Мој пријатељ, с оном прегачом око стомака, још стоји
преда мном.
„Једва сам га мало смирио. Седео је ту сат, два. Пили смо
кафу, разговарали. Ако ништа друго, успео сам ваљда толико
да баш не оде у Удбу. Надам се да и неће.“ Види да сам
нерасположен и почиње да се смеје. „Ето, опет смо се
извукли! Неће нас изнова на Голи!“
Али мени није до шале.
„Како понекад“, кажем, „мрзим голооточане. Као да су
ово што им се десило једва дочекали да се стровале у балегу!“
Висок, помало погурен, пријатељ ме трепћући посматра.
„Немој“, каже тихо, „да се љутиш на њега.“ „Нашла врећа
закрпу!“ јетко настављам. „Не би му они то поверили да није
већ био такав!“
Мој пропали водич ме још часак посматра.
„Знаш ли“, пита оклевајући, „да је за време рата био у
логору на Старом сајмишту у Београду?“
Не могу одмах да се снађем.
„Не“, одговарам. „Откуд он тамо?“

203
 „Бежао је. Бежао је од усташа, па налетео на Немце.
Шћапили су га негде у Банату. Али већ је била четрдесет
трећа, докле је гро Јевреја из Србије био уништен. И, у зиму
крајем те године ваљда, решили су да уклоне трагове. Оном
малом броју преосталих логораша, ионако намењеном смрти
у Јајинцим1а, готово су сасвим престали да дају храну. И, тако
измождене, потерали су их да ископавају лешеве и да их
спаљују. То се радило као у Треблинци — ред цепаница, ред
лешева, па заливање бензином. И ови су тада, полудели од
изгладнелости, радећи тим кукама, каткад откидали парчиће
испеченог меса. Кришом су их турали у уста.“
Часак се само гледамо.
„И он је“, питам, „онда био тамо?“
Овај уздахне.
„Био је тамо.“ Опет застаје као да се одмара. „Једанпут ми
је нешто о томе натукнуо. А онда га је задесило и ово са
Голим отоком.“
Ја глупо кажем:
„О томе се нигде не пише.“
Њему преко лица лизне присенак некаквог осмеха.
„Ко би о томе могао да пише?“

9.

Мој пријатељ убрзо одлази из дневне собе у кухињу и

тамо почиње да чагрља судовима. Ја остајем у наслоњачи.
Зурим некуд пред себе.
Затим зажмурим. Он два-три пута улази у собу. Чујем га
како уноси ручак. Разазнајем како на ниски сто лево од мене
простире чаршав, ставља двоструке тањире и чинијице за
салату. Претпостављам да с леве њихове стране педантно
ређа виљушке, са десне ножеве и кашике, а са горње, можда, и
кашичице за десерт.

204
 У соби замирише супа. Сада, знам, ставља подметач од
мреже и у њега смешта врео супени лонац.
Онда чујем његов тихи глас:
„Спаваш ли?“
Ја ћутим.
Пријатељ је тренутак неодлучан, па одлази ка сточићу.
Супа ће, помишљам, вероватно бити враћена у кухињу. И,
заиста, убрзо потом зашкрипућу његови кораци ка том делу
стана.
Онда га чујем како узима новине и запућује се ка другој
наслоњачи, на три-четири метра од мене. Она тамо уздахне и
казује ми да се у њој удобно завалио.
Затим тихо отуда зашуште новине. Оне се уздржано
листају десетак минута, па и то престане. И у соби настане
тишина. Само споља допиру звуци саобраћаја.

10.

Тако ћутимо цео сат, можда сат и по. Устајемо из

наслоњача готово у исти мах. „Био сам уморан“, кажем.
Затим ручамо. Једем помало расејано, али ђаконије
хвалим свесрдно. Попијемо и по чашу укусног вина и
шољицу кафе.
После тога предлажем да прошетамо по граду.
Гледам на улици људе, возила, излоге. Уопште не
изгледају тако да би једног дана о њима могли сведочити само
музеји и гробља.
Свраћамо у полупразну, пријатну кафану и, с кафом пред
собом, гледамо кроз велики прозор.
„Знаш ли“, кажем једног тренутка, „да су после рата на
београдском Старом сајмишту, где готово није било остало
ништа, били насељени уметници?“
Пријатељ климне главом.

205
 „Знам.“
„Уметника је“, настављам, „сада мање и насеље је доста
запуштено, али лети је пуно зеленила и сеновито. Нико не би
могао замислити шта се тамо пре четрдесетак година
дешавало.“
Он несређено гледа у шољицу пред собом и не одговара.
Потом се враћамо у његов стан и узимам моју торбу. Он
не пропушта да ме испрати на станицу.
Мој воз, тамо, касни. Имамо доста времена и каткад о
којечему проговарамо.
„Поздрави оног пријатеља“, кажем једног часа узгредно.
„Поздравићу га“, каже он уљудно.
Затим, све до доласка воза, разговарамо — о женама,
деци, познаницима — као да се тог дана није десило ништа.

206
 Белешка о писцу

Драгослав Михаиловић (Михајловић) рођен је 1930.

године у Ћуприји. Мајка Љубица Тодоровић, кројачица,
умрла је почетком 1932, а отац Бранко, ситан бакалин и
кафеџија, почетком 1948, тако да два последња разреда
гимназије завршава уз социјалну помоћ ћупријске општине.
Матурира 1949, а затим се уписује на Групу за југословенску
књижевност и српскохрватски језик Филозофског факултета
у Београду. Почетком лета 1950. оболео је од туберкулозе
плућа, а истог лета ухапшен је и до краја пролећа 1952. године
налази се у затворима у Ћуприји, Крагујевцу и Београду (Ада
Циганлија) и у логору за преваспитање на Голом отоку.
Војску служи 1952. и 1953. као пекар. Дипломира на
Филозофском факултету почетком 1957.
Још као гимназијалац и студент, а и касније, бави се
разнородним узгредним, повременим и трајнијим
занимањима. Отпуштан је два пута званично и бар два пута
незванично. Тражи запослење као пекар, професор или
новинар, каткад тражи било какав посао. Тако ради, у
почетку, у Ћуприји, као кантарџија на вршалици, нижи
чиновник у војној мензи (отпуштен), предузећу за откуп
кожа и репном одељењу фабрике шећера, затим, у Београду,
као преписивач катастарских образаца „на парче“ и
аквизитер проценташ, препродавац јаја, пакер кожа и
импресарио („пословођа“) путујућег циркуса и, по
дипломирању, опет у Београду, као стални путујући
аквизитер, новинар у листу за примењену уметност,
публициста у часопису за архитектуру и урбанизам

207
(отпуштен), новинар почетник у листу за техничко
образовање (отпуштен), лектор, коректор и технички
уредник у часопису за исхрану (отпуштен), затим репортер и
уредник у листу за југословенске раднике у иностранству.
Најзад, почетком 1971. опредељује се за књижевничку
професију као најпоузданију. У међувремену, неколико
месеци 1974. године проводи у Поатјеу у Француској, на
чијем Универзитету као лектор предаје српскохрватски језик.
Живи у Београду.
Први полукњижевни рад, хумореску под насловом
Писмо, објављује крајем 1957. у „Јежевом календару“. Затим
неколико година сарађује у новосадском часопису „Летопис
Матице српске“. „Матица српска“ објављује 1967. и прву
његову књигу, збирку шест приповедака под насловом Фреде,
лаку ноћ. Опет, најпре у „Летопису“, исти издавач 1968.
објављује и другу његову књигу, кратки роман или новелу
Кад су цветале тикве. Трећу књигу, Петријин венац, издала
је „Српска књижевна задруга“, у Београду, 1975. Прва књига
изашла је у два, а друге две у пет издања. Друга књига
преведена је на тринаест, а трећа на пет језика. Поједине
приповетке превођене су на словеначки, македонски,
мађарски, румунски, немачки, енглески, пољски, чешки,
словачки, грчки и француски језик и уврштене у двадесетак
избора и антологија у Југославији и иностранству (Пољска,
Бугарска, СССР, Велика Британија, ЧССР).
Драгослав Михаиловић је, 1990. године, објавио и
документарно-публицистичку књигу Голи оток и сценарио
Вијетнамци. Дела су му штампана два пута, у шест књига
1984. и у седам књига 1990. године.
Године 1969, према мотивима свог романа, написао је
драму Кад су цветале тикве, која је објављена и, у октобру те
године, пет пута играна у „Југословенском драмском
позоришту“, али после многобројних напада на политичким
скуповима и у штампи, на радију и телевизији, личне

208
интервенције Едварда Кардеља и јавног говора Јосипа Броза,
скинута је с репертоара. После тога драма четрнаест година
није наново стављена на репертоар — обновљена је у
Народном позоришту у Београду 1984, а играни филм према
већ откупљеном сценарију није снимљен. Роман је у земљи
био девет година практично забрањен, а исто толико
званични југословенски дипломатски представник одлагао је
излазак превода у једној социјалистичкој земљи.
У београдском „Атељеу 212“ и у Народном театру „Војдан
Чернодрински“ на македонском у Прилепу играна је драма
Протуве пију чај. Ова драма играна је 1993. године и у
Народном позоришту у Пироту. Београдско позориште „Под
разно“ играло је текст Фреде лаку ноћ, а „Атеље 212“,
„Народно позориште“ и „Дом омладине“, у Београду, као и
три позоришта у унутрашњости, извели су, у монодрамском
облику, текстове Путник, Лилика, Богиње и Петријин венац.
Крајем 1992, после распада Југославије, Народен театар у
Куманову у Македонији играо му је драму Кад су цветале
тикве на македонском језику.
Радиофонски су извођени текстови Путник и Богиње
(Београд), Путник у Чехословачкој (Праг), затим Путник,
Лилика и Богиње, укупно пет пута, у СР Немачкој (Франкфурт
на Мајни, Штутгарт и Келн).
Написао је сценарије Вијетнамци (према којем је
снимљен филм „Aller Retour“) и Кад су цветале тикве,
неизведен и необјављен. Лилика и Петрцјин венац
послужили су као основа за писање сценарија истоимених
играних филмова. Вјетнамци су објављени као књига 1990.
Написао је телевизијску драму Увођење у посао, објављену
1981, која није изведена, а Телевизија Београд извела је
монодраму Путник и четвороепизодну серију Петријин
венац, за коју је сценарио писао редитељ.
За књигу Фреде, лаку ноћ, добио је „Октобарску награду
града Београда“ (1967), а за Петријин венац „Андрићеву

209
награду“ (1976). За сценарио Вијетнамци („Aller Retour“)
добио је „Златну арену“ за сценарио „Фестивала
југословенског играног филма“ у Пули (1978) и (исте године)
трећу награду на „Фестивалу сценарија“ у Врњачкој Бањи. За
роман Чизмаши, изашао 1983, добио је Нинову награду
критике (1984) и (1985) Награду Библиотеке Србије за
најчитанију књигу године.
За дописног члана Српске академије наука и уметности
изабран је 1981, а за редовног 1989. године.

210
 Драгослав Михаиловић
ЛОВ НА СТЕНИЦЕ
Главни и одговорни уредник
Димитрије Тасић
Уредници
Љубиша Јеремић
Јован Радуловић
Рецензент
Љубиша Јеремић
Ликовна опрема
Раде Ранчић
Технички уредник
Силвано Јовић
Лектор
Невенка Недељковић
Фотографија на омоту
Бранко Белић
Коректура
БИГЗ-а
Издавачи
Београдски издавачко-графички завод Београд, Булевар војводе Мишића 17
Панорама, Издавачка делатност „Јединство“ Приштина, Дом штампе бб
За издаваче
Илија Рапаић Јордан Ристић
Штампа
Београдски издавачко-графички завод
Београд, Булевар војводе Мишића 17
Тираж 2.000
Београд, 1993.

ISBN 86-13-00686-8

211
CIP — Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

886.1 886.1 /.2-94

МИХАИЛОВИЋ, Драгослав

Лов на стенице / Драгослав Михаиловић. —

Београд : БИГЗ ; Приштина : Панорама, 1993
(Београд : БИГЗ), — 207 стр. ; 21 cm. —
(Нове књиге домаћих писаца. Проза 1993.)

Тираж 2000. — Белешка о писцу: стр. 205—207.

а) Голи оток (концентрациони логори) — У успоменама

19421708

212