Biblioteka Polis

Knjiga br. 12
 Todor Kuljić

PRIRUČNIK
ANTIKAPITALIZMA
Protiv mišljenja kraja istorije

2021
SADRŽAJ

Predgovor..................................................................................9

UVOD: mesto antikapitalizma u kulturnoj

hegemoniji XXI veka..............................................................11
Ekološka distopija........................................................12
Distopija nadzornog kapitalizma..................................16
Sumrak utopije.............................................................19
Epistemologija antikapitalizma....................................29
Psihopolitičke komponente antikapitalizma................34
Tanatološki oslonac neoliberalizma.............................38
Lična istraživačka jednačina........................................43

I deo ČLANCI.........................................................................49
Socijalnopsihološka demonumentalizacija
etnonacionalizma..........................................................49
Bankarski anti-antifašizam...........................................66
Kosovo..........................................................................71
Prognano samoupravljanje: o socijalnom diskursu
jugoslovenskog socijalizma........................................82
Jugoslovenstva – između realnosti i nostalgije..........100
Kultovi jugoslovenskih vladara:
kralja Aleksandra, Tita i S. Miloševića.......................115
Duge senke Manifesta KP..........................................121
Bespomoćni antifašizam u Srbiji...............................135

II deo OSVRTI......................................................................139
Hrvatski „rat sećanja”.................................................139
Titostalgija..................................................................145
Antikapitalizam nove generacije................................151
Historijski revizionizam.............................................157
 Jugoslavija, zemlja snova...........................................161
Evropska krajnja desnica...........................................166
Opomena ili subverzija...............................................170

III deo INTERVJUI.............................................................177

Crvena nostalgija nije rešenje....................................177
Kapital bi da menja kolektivno sećanje.....................181
Neosmišljeni bunt ne može biti revolucija.................183
Danas je važno imati, a ne biti...................................192

IV deo KOLUMNE...............................................................203
Revolucija ili rebalans budžeta...................................203
Antispomenik..............................................................205
Princip bez advokata.................................................208
AVNOJ u Bazelu........................................................210
Tito u Briselu..............................................................213
Buna ili revolucija?.....................................................215
Tesla i onostrano.........................................................217
Dvoznačna sećanja i pomirenje..................................220
Pištolj kao struktura....................................................222
Pouzdani konvertiti.....................................................224
O gadovima.................................................................226
Kecmanovićeva analiza etnonacionalizma.................229
Advokati.....................................................................232
Srpski Veliki brat........................................................235
Ekonomija srpske krvi...............................................237
Melodrama parališe levicu.........................................239
Harizma razuma Vojina Milića...................................242
Nova elita nadzire internet.........................................244
Javna prepiska s M. Bazduljem..................................246
Filantropija ili humanizam.........................................252
Novi dizajn sećanja....................................................255
Zasluženi zaborav.......................................................257
 Solidarnost ili rasizam nakon Pariza..........................259
Nova upotreba Nedića................................................262
Pravda iznad svega.....................................................264
Pohvala izdaje............................................................267
Sekularizovati Srebrenicu..........................................268
Ciklična tanatopolitika...............................................271
Zašto nema revolucije................................................274
Analitičari...................................................................276
Presude, osude ili smeh..............................................279
Bankarska surovost.....................................................281
Zrenjanin ili Petrovgrad: rat važnih simbola..............283
Oslobođeni Tito – 40 godina posle.............................286

Summary...............................................................................291
Predgovor

Ova knjiga je, u tematskom i žanrovskom pogledu,

nastavak moje knjige Anatomija desnice (Čigoja štampa,
Beograd 2013). U njoj su sabrani članci, osvrti i publicistički
prilozi (intervjui i kolumne) nastali poslednjih desetak godina
kao konkretizacije mojih širih teorijskih istraživanja. Teorija je
poslužila za tumačenje aktuelnih dešavanja, pre svega domaćih.
Kod sabiranja materijala za ovaj zbornik nametnulo
se pitanje kako u uvodu teorijski uokviriti antikapitalizam
koji prožima većinu priloga. Preciznije rečeno, ima li novog
antikapitalizma i novog otpora antikapitalizmu? Iako je progon
utopije u kulturnoj hegemoniji neoliberalizma naizgled nevažan
detalj, u predgovoru ove knjige antiutopija je raščlanjena
kao čvorna komponenta nedelatnog antikapitalizma. Nema
više merila boljeg koje iskazuje težnja za nemogućim. Nova
epohalna situacija ne podrazumeva samo nestanak vizije
drugačijeg budućeg društva, nego i razne strahove od sadašnjeg
stanja. Nakon sloma evropskog socijalizma nisu iščezla sva
očekivanja, ali je nestala delatna nada u solidarnije društvo jer
je suzbijaju novi masovni strahovi. Srazmera nade (utopije) i
straha (distopije) danas je drugačija nego ranije. Ako strah
delimo s životinjama, a nada je prisutna samo kod čoveka
(Ernst Bloch), onda nije teško zaključiti da nas je kapitalizam
devedesetih, nakon uvođenja egzistencijalne antiutopije (Darko
Suvin), približio životinjskom. Ne samo zato što svuda gde je
kapitalizam proglašen sudbinom nema nade u drugačije društvo,
nego i zato što je samo levica, koja ne zaboravlja utopiju,
kadra da uspešno meri postojeće društvo socijalnim idealom.
Uz utopiju se drugačije predviđa, uz nju se nikada ne tvrdi,
nego pretpostavlja. Nije cilj pokazati da je utopija dostižna

9
konačnost, nego, naprotiv, da je, kao kriterij koji stalno izmiče,
korisna nesavršenoj realnosti lišenoj samorefleksije. Međutim,
današnja osobena idejna paraliza levice lišena je utopije. Zato
osiromašena epohalna svest lakše prihvata kraj istorije. Pa ipak,
svaki sociolog školovan uz Marksa zna da je „krtica istorija“
lukavija od sudbine i od svih predviđanja. U ovoj knjizi pisac se
trudio da se predstavi kao protivnik mišljenja kraja istorije.

T. K. u Zrenjaninu, marta 2021.

10
 UVOD: mesto antikapitalizma u kulturnoj hegemoniji
XXI veka

U epohalnoj svesti našeg veka antiutopija je hegemona

osmatračnica s koje se vide samo zatvoreni svet, kraj socijalne
istorije i kapitalizam kao sudbina. Zato što su pre tridesetak godina
obnovljene stare vrednosti (kapitalizam, religija i nacionalizam),
ispravnije je govoriti o novoj epohi lišenoj novih vrednosti.
Vodeće načelo „imati, a ne biti“ moralnoistorijski kreira i pravda
višedimenzionalno sveprožimajuće odsustvo antikapitalizma.
Sociološki posmatrano, guši sistemske kanale neprofitne
vertikalne pokretljivosti, a psihopolitički rečeno, neguje cinizam
umesto nade. Aktivne su razne verzije antiutopije. Apokalipsa
nagoveštava neizbežni sunovrat, a distopija mračnu budućnost
i nemogućnost izbora. U delatnom pogledu, demobilizacijski
pesimizam raznih distopija poručuje da je angažman uzaludan,
da se ništa ne može preduzeti. Između pomenutih verzija postoje
i sadržinske razlike. Još od antike, utopije nisu priznavale
ropstvo, podvlašćivanje ni prisvajanje plodova tuđeg rada, a
razne distopije su, manje ili više izričito, prikazivale ugnjetavanje
i nadzor kao nepoželjno, ali neizbežno stanje, kao negativnu
sudbinu. I danas se digitalni nadzorni kapitalizam i kapitalocen
klimatskih promena tumače u duhu distopijskog fatalizma kao
nemogućnost izbora. Najbrutalniji je nemelanholični „realizam“
antiutopija. Počiva na samorazumljivosti izvlačenja profita iz
raznih verzija političkog i ekonomskog ugnjetavanja (klasnog,
nacionalnog, verskog ili kolonijalnog). U celini uzev, nije teško
uočiti da je telos (skrivena svrha) savremenog kapitalizma
antiutopijski, a da su melanholične distopije gornje granice
nedelatnog antikapitalizma.

11
Ekološka distopija

U dobu hladnog rata bilo je uobičajeno deliti svet na

prvi (Zapad), drugi (Istok) i treći (nerazvijeni). Kada je stigla
globalizacija, svet je postao jedan i međuzavisan. Javila se
i globalna opasnost – problem klime. Dakle, svi smo u istom
čamcu. Da li je baš tako? Odmah treba dodati da nije svet, nego
da je kapitalizam postao međuzavisan, a nije ni jedinstven, nego
je jasno podeljen na centar, poluperiferiju i periferiju. Najposle,
nismo ni svi jednako ugroženi, jer klimatske promene najviše
pogađaju siromašne koji su za to najmanje odgovorni.
Da li je preterivanje distopijsko upozorenje da je planeta
ušla u novu klimatsku epohu? Koliko je u pravu Paul Krucen
(Crutzen), atmosferski hemičar, nobelovac iz 1995, kada je
upozorio na dolazak antropocena? Reč je o novom dobu koje stiže
i smenjuje doba umerene toplote na zemlji koje traje već 11.700
godina. Umerena klima bila je uslov ljudske civilizacije i brzog
napredovanja urbanizacije i privrede. Danas je na delu njeno
razaranje: karbonizacija, hemizacija, motorizacija, zagađivanje
vode, zemlje i vazduha, ozonske rupe, atomske i hemijske
katastrofe. Da li je ekonomija postala iracionalna zato što se
moderna sukobila sa samom sobom, ili otuda što je privredni
rast naišao na socijalne i ekološke granice, pa neograničeno
tržište kroji nove krize i iscrpljuje prirodu (Müller, 2015)?
Moderna, naravno, nije odgovorna, nego se, usled nadmoći
banaka, zahuktala neoliberalna deregulacija. Nekontrolisano
se iscrpljuju izvori energije, a zbog zagađenosti nestaju biljne
i životinjske vrste i tope se glečeri. Plastika nas odvaja od
prirode, ubrzava se industrijalizacija najmnogoljudnijih zemalja
(Kine, Brazila i Indije), a do 2050. planeta će se uvećati za
još 1,5 milijardi ljudi. Iako ima jasnih upozorenja, još nema

12
vizije globalne povezanosti ključnih problema krize. Nema ni
globalnih rešenja. Danas se koristi devet puta više vode nego pre
100 godina, emisija ugljen-dioksida je sedamnaest puta veća,
a za trideset godina sledi globalno otopljavanje za 2 stupnja.
Već danas su najsiromašniji regioni postali žrtve globalnog
zagrevanja. Antropocen je još šansa, ali do kada (Müller, 2015).
Obično se kaže da rešiti problem klime znači naterati
milijarde ljudi da se drugačije ponašaju – da voze bicikle i da
izbegavaju fosilna goriva. Definicije održivog razvoja još od
1987. opominju da treba osigurati budućnost razvoja na taj način
da sadašnje generacije zadovoljavaju svoje potrebe, a da pri tome
ne ugrožavaju buduće generacije. Ne treba ostaviti narednim
generacijama neoštećenu ekonomsku, ekološku i socijalnu
okolinu. Ali kome uputiti ovaj apel i da li se golim apelom može
problem rešiti? Nastojanje za globalnim regulisanjem klime
nailazi na brojne otpore. Konflikti su sve žešći. Priroda i društvo
su danas sve više privesci globalnog tržišta. Male su šanse za
rešenje ekološkog problema odozgo, dogovorom velikih. D.
Tramp nije bio jedina prepreka. Apel za održivim razvojem u
temelju se kosi s interesima multinacionalnog krupnog kapitala.
Ne može se kapital oplođavati ako je sputan budućnošću, tj.
magnati ne mogu da izvlače profit ukoliko ih sputava vizija
održivog razvoja, odnosno čiste, ali skupe obnovljive energije.
Zato je odbacuju i stigmatizuju kao sinonim anahronog
socijalizma i regulacije. Na drugoj strani, levica upozorava da
o održivom razvoju ne može govoriti onaj ko ćuti o kapitalizmu
(Elmar Altvater). Ne treba uvesti konkurenciju svojina i izabrati
onu koja osigurava održivost razvoja. Međutim, hegemoni
kapital drži da su osnove razvoja drugačije: to su tehnološke
inovacije, jeftina fosilna energija, neograničena profitabilna
proizvodnja i potrošnja i, naravno, nesputano tržište. Zato je, bar
za sada, najizgledniji scenario iracionalni kategorični ekološki
imperativ – održiva neodrživost (Blühdorn, 2012).

13
 Ovom imperativu protivi se upozorenje da je dilema
između kraja uglja i kraja siromaštva lažna. Zato što nije
ugalj nemoralan, nego kapitalizam. Karbonalnu epohu treba
okončati, ali je barijera tome profit industrije uglja. Od otrovnih
isparenja godišnje umire oko 800.000 ljudi, a mnogi oboljevaju
(Müller, 2015). Razvijeni kapitalizam je duboko povezan sa
zagađivanjem planete zato što ne koristiti 80% poznate fosilne
energije znači izgubiti profit. Dekarbonizacija je prazna nova
čarobna reč zato što ne garantuje oproštaj od fosilne energije
(Kill, 2015). Treba računati na duži otpor protivnika održivog
razvoja. Svaka strukturna promena ugrožava profit moćnih i
njihov globalni plan socijalnih i ekoloških promena. Globalna
preorijentacija na nove izvore čiste energije ugrozila bi moćne
interese i svojinske odnose neoliberalizma i finansijskog
kapitalizma (Kill, 2015). Ne treba zaboraviti da i kod radnika
ima straha od čiste energije, jer strepe od gašenja radnih mesta
u tradicionalnim energetskim sektorima, uprkos upozorenjima
da na mrtvoj planeti neće biti radnih mesta. Može li se deo
ulaganja u naoružanje preusmeriti u istraživanje čistih energija?
Ukoliko bi ova konkretna pacifistička utopija postala uticajna,
verovatno bi podstakla novi žestok otpor kapitala i otvorila nove
sukobe. Isuviše je centara moći koji profitiraju od savremenog
stanja stvari. Potrebna je duboka promena kapitalističke fosilne
u ekosocijalnu paradigmu.
Čak je i pojam održivost okupiran, pa je danas pretežno
rastegljivi šablon za svečane govore. Trebalo bi podsetiti da
je ovaj pojam potekao iz drvne privrede i u izvornom smislu
bio opomena da se samo onoliko drva može poseći koliko
novozasađene mladice u određenoj oblasti mogu rastom
nadoknaditi. Ne ugrožavati buduće generacije. Izraz održivost
sreće se u Saksoniji početkom XVIII veka, a tri veka kasnije
postao je normativni hegemoni pojam UN i globalnog razvoja
(Renn, 2007, 9). Načelo održivosti jeste u krajnjoj liniji norma

14
koja reguliše raspodelu dobara između generacija. Nije to
ekološka, nego opšta norma (Renn, 2007, 11). Radi se o tome
kako treba živeti: šta je ne samo danas, nego šta će i sutra biti
dobar život. Danas je održivost oznaka za klasičnu zaštitu
okoline, ali se takođe koristi za tehničke inovacije, atomsku i
genetsku tehnologiju, ili za vodeću ulogu EU u modernizaciji
automobila. Pojam je postao deo proklamacija neoliberalnih
vlada i godišnjih kapitalističkih bilansa. Novim pojmovima
treba osvežiti kredibilitet profitabilnosti. Kapitalizam se brani
od antikapitalističkog shvatanja održivosti tako što isti pojam
pripitomljava, prihvata ga i menja retoriku: regulacija, civilno
društvo i održivi razvoj su novi pojmovi koji se prožimaju s
pojmovima unutrašnje i regionalne bezbednosti, sferom sigurnom
za ulaganja i s vodećom ulogom EU u svetu. Pripitomljavanje
pojma otvara dilemu da li je održivost socijalna utopija ili je
ideologija kapitalizma. Ili oboje? Odgovori su različiti. Eko-
anarhisti tvrde da novo ekološko društvo mora savladati strukture
moći kapitalizma i da se zbog ekoloških razloga mora ograničiti
privredni rast i slobodna trgovina. Ali, odmah na to reaguju
skeptici: kako spasiti gladi milijarde siromašnih i kako osigurati
pravo na razvoj siromašnih država? Nije li otuda ekologizam
romantika, zaključuju treći. Pre će biti da je reč o održivom
neoliberalizmu (Joachim Hirsch), o formi neoliberalne politike
koja nastoji da protivrečnosti vlastite kratkoročne politike
zamagli i uklopi u dugoročnu perspektivu brige za razvoj, tj. o
uslovima reprodukovanja socijaldarvinističke svetske privrede
kojom dominira hipermobilni kapital (Minkmar, 2013). Rečju,
radna disciplina i fetišizam tržišta.
Zaključak koji se sam nameće je da je promena ekološke
politike nezamisliva bez dubokih promena kapitalizma. Nema
zaštite prirode bez zaštite čoveka od razaranja kapitalizma. Nužna
je socijalnoekološka koalicija protiv neutažive eksploatacije
energije i neobuzdanog ekstraktivizma uljanih škriljaca, katrana

15
i dubokih podvodnih naftnih bušotina. U središtu privrednog
razvoja treba da bude priznanje ekoloških granica. Trebalo bi
isticati vezu ekoloških pretnji s telosom (svrhom) kapitalizma.
Treba se otvoreno zapitati: ako nema održivosti bez štednje, ko
treba da štedi, siromašni ili bogati. Za delatan odgovor potrebni
su i održivi intelektualci. Antikapitalistički. Bez poslednjeg
atributa održivost je prazan pojam lišen sadržaja.

Distopija nadzornog kapitalizma

Već u naslovu uvoda, istaknuti Gramšijev pojam kulturna

hegemonija skreće pažnju na to da društvene grupe ne vladaju
samo ekonomski i politički, nego i uspostavljanjem idejnog
nadzora. U našem veku, nadzor se reguliše na novi način –
kontrolom informacija. Digitalizacija nije samo nova neutralna
medijska tehnologija u službi globalizacije. To je mreža koja
nadzire i usmerava ponašanje pojedinaca, manipuliše i politički
mobiliše. Stvara „demokratski košmar“ uz velike profite.
Nasuprot početnom sajber optimizmu, danas su sve brojnije
digitalne distopije koje upozoravaju na to da internet više
nije carstvo slobode i džinovska kućna biblioteka, nego izvor
raznih monopola manipulacije i nadzora. Reč je o mutaciji rane
digitalne utopije u digitalnu distopiju, tj. u svest o nezasitom
profitnom i autoritarnom poduhvatu, o preorijentaciji interneta
sa širenja znanja na kontrolu moći. Ako ste nekada pretraživali
na Guglu, sada Gugl pretražuje vas: nadzire i podmeće sadržaje
(političke i komercijalne), pravda moć i ubire profit. Da digitalnu
„demokratiju” sve više ugrožava „digitalni autoritarizam”
odavno je uočio Evgenij Morozov, digitalni jeretik (Morozov,
2011), a Šošana Zubof je to najsistematičnije pokazala (Zubof,
2020). Reč je o novoj verziji nadzornog kapitalizma u kom se
nadzor obavlja na različite načine. U Rusiji i Kini je internet

16
kontrolisan, zabranjuju se „lažne vesti“. U Rusiji „sajber
čuvari“ traže zabranjene sadržaje i nezavisne portale, a u Kini
se blokira globalni internet, guše online disidenti, a usavršeni
nadzorni program veštačke inteligencije „Oštro oko“ kontroliše
svakodnevni život građana. U provinciji Guandung kamerama
se nadgleda svaka porodica povezana sa internetom (Aleksandar
Novačić). U SAD je na delu drugačija digitalna represivna
tolerancija. Američki digitalni pretraživač Gugl je monopolist
na tržištu informacija i posredno oblikuje strukturu našeg
opažanja sveta. To je koncern sa 50.000 saradnika koji koristi
70% tražilaca informacija u svetu (Krell, 2015, 68), a sedam
Guglovih najuspešnijih „proizvoda i platformi“ ima milijardu
korisnika mesečno (Zubof, 2020, 423). Timovi inženjera i
analitičara Gugla podučavaju, navode i uslovljavaju. Utiču na
izbore ne samo golom reklamom, nego posrednom kontrolom
znanja. Gugl je „majstor vršenja uticaja na Vašington“, sklon
je zakulisnim radovima, a zbog davanja donacija protivnicima
kontrole oružja i pristalicama opovrgavanja klimatskih promena,
pisalo se o „guglizaciji krajnje desnice“ (Zubof, 2020, 141–142).
Prepoznavanjem govora korisnika androida, koncentracijom
eksperata za veštačku inteligenciju i razvojem novih čipova
za analizu podataka basnoslovno bogate moćne privatne
korporacije u SAD (Gugl, Fejsbuk, Amazon) kreiraju
ponašanje ljudi, manipulišu sadašnjicom i regulišu budućnost.
Nadziru informacije i podelu znanja u društvu (Zubof, 2020,
197). Strukturu novog imperijalizma čine banke, nadzorni
kapitalisti i kreatori preventivnih ratova. Prve dve struje to
čine bez oružja i vojske, novcem i „pametnim“ računarima.
Sajber (Cyber) ratovi preko interneta su napadi hakera na
protivničke računarske i informativne sisteme, važna alternativa
konvencionalnom naoružanju. Kontrolom tokova novca i
podataka, finansijski i informativni nadzorni kapitalizam je
uveo novi obrazac akumulacije kapitala XXI veka. Tržište

17
je nezamislivo bez globalne digitalne tehnike. Ova ubrzava
kretanje multinacionalnog finansijskog kapitala koji se za
nekoliko minuta može prebaciti na drugi kraj sveta. Brze
digitalne transakcije prevazišle su izvornu viziju pokretljivog
neoliberalizma.
Istovremeno, tržišna borba oko profita prožima se borbom
za moć i nadzor nad podacima između nadzornih kapitalista koji
gospodare akumulacijom i obradom informacija, posebno onih
o ljudskom ponašanju. To je neviđena koncentracija moći koja
se koristi ne samo za kontrolu, nego i za proizvodnju ponašanja
(Zubof, 2020, 210–221). U usavršenim „pametnim“ računarima
algoritmi biraju i rangiraju rezultate pretrage u izboru vesti.
Uključuju, izuzimaju i rangiraju informacije, čime stiču moć
uticanja na raspoloženje javnosti (Zubof, 2020, 203). U Guglu
je najveća koncentracija eksperata za veštačku inteligenciju.
Nije prisutna da bi rešila glad u svetu, ni ekologiju, nego da
kontroliše informacije i gomila profit. Ogromne zarade ostvaruju
se nadzorom pomoću sveprisutnog računarstva.
Na delu je digitalna mutacija krvotoka kapitalizma XXI
veka, novi oblik medijskog nadzora informacija. Manipulacija
je zamagljena, doduše i stoga što postoji veza između neznanja i
podvlašćivanja. Zato bi trebalo širiti znanje o novim sredstvima
podvlašćivanja, o tome da klasni odnosi ne postoje samo u
proizvodnji, nego i u nadzoru nad podacima. Ne radi se samo
o tome ko odlučuje, nego i o tome ko odlučuje o tome ko će
odlučivati (Zubof, 2020, 200). Ko su kontrolori i selektori
znanja, ko odlučuje o podeli znanja. Nadzorni kapitalizam je
uveo novi oblik posredne eksploatacije korisnika interneta tako
što mreže nadziru informacije i menjaju ponašanje korisnika.
Kako se odupreti digitalnom ubeđivanju, novoj tehnici
represivne tolerancije i kako ugroziti stvaranje profita od
nadzora? Kako demistifikovati nadzor, manipulaciju Gugla i
proizvodnju ponašanja od strane Fejsbuka? Treba se odupreti

18
ravnodušnosti i sudbinskom mišljenju da tehnika nužno guši
privatnost. Na internetu ima levičarskih sajtova, ima antiameričke
i antiglobalne, ali nema antikapitalističke mreže ranga Gugla.
Potreban je digitalni antikapitalizam, konkurentska platforma,
da bi se svest o skrivenoj eksploataciji XXI veka raširila
kontramrežom i razotkrila manipulacija moćnih. Svojevremeno
je Lav Trocki poredio revolucionarnu stranku s klipom u cilindru
parne mašine, koji je kadar da sabije rasuto nezadovoljstvo u
organizovani delatni pritisak. Danas su važne poluge novog
antikapitalizma digitalna klasna borba i digitalni klasni front
protiv Velikog brata.

Sumrak utopije

Ovo bi bilo lakše da distopijski globalni nadzor Velikog

digitalnog brata ne potkopava socijalnu utopiju i ne podstiče
osobenu digitalnu melanholiju kod levice u nadzornom
kapitalizmu. Represivna tolerancija na novi način zamagljuje
eksploataciju, a distopija o digitalnom hipertotalitarizmu
pesimistički obeshrabruje, poručujući da svi, a naročito
alternativni pojedinci, podležu računarskoj obradi. Preteći nadzor
nad podacima Guglovih bataljona koji postupno zauzimaju
prostore života nije, naravno, jedina prepreka antikapitalizmu.
Uz nadzornu tehničku, neoliberalizam naporedo formira i
inteligenciju koja stvara društvenointegrativno znanje. Tehnički
nadzor prati i naročito uspostavljena kulturna hegemonija.
Nakon urušavanja evropskog socijalizma, neoliberalizam
je učvrstio kulturnu hegemoniju dobrim delom i tako što je
prihvatio preobraćenu raniju antikapitalističku inteligenciju.
Raniji ostrašćeni advokati levice lako su postali njeni specijalni
tužioci. Da li izdaja ili sazrevanje intelektualaca potvrđuju staro
pravilo da u politici prijatelji nisu večni, ali ni neprijatelji? Pre
19
će biti da je reč o pravilu da se kod humanističke inteligencije
lakše napušta opredeljenje koje je slabije osmišljeno. Ako su
antikapitalizam disciplinovali novi „janičari“ (raniji kritičari
kapitalizma), onda nije teško zaključiti da je nova nenasilna
hegemonija neoliberalizma plod i unutrašnje slabosti organske
inteligencije levice. Dublji izvor njenog kolebanja nije bilo
samo razočaranje u realnu socijalističku vlast, nego i izričito
odbacivanje komunističke utopije kao iluzije i autentičnog
izvora nasilja. Da li to znači da nema antikomuniste bez bivšeg
komuniste ili ovi potonji nisu nikada ni bili istinski komunisti?
Da li je reč o prenaglašenom pokajanju, ili o imanentno
nepostojanoj inteligenciji socijalizma koja je prva napustila brod
koji tone?
Kako bilo, naše stoleće je doba antiutopije, a prostor za
osmišljavanje delatnih vizija alternativnog antikapitalističkog
društva drastično je sužen. Dve su verzije savremene antiutopije.
Po depresivnoj verziji živimo u najgorem od svih mogućih
svetova, a po „veseloj“ antiutopiji živimo u najboljem od
mogućih svetova, samo moramo biti konkurentni (Darko Suvin).
Nijedna verzija ne vidi alternativu kapitalizmu, ali se obe slažu
da je utopija manje ili više suvišna, štetna ili nasilna.
Čim se pokazalo da se evropski državni socijalizam
nije mogao reformisati, nestala je i utopija. Zavladao je
neoliberalni antiutopizam. Većina je poželela da živi bez velike
ideje, a naročito one generacije koje nisu proživele herojsko
doba komunističke utopije. Još više od rečenog, zahuktalom
antikomunističkom logikom utopije su izričito povezivane
sa nasiljem. Pojam je prognan iz hegemone misli o društvu.
Stvari bi, međutim, bile jednostavnije da, ubrzo nakon progona
socijalističke utopije, nije stiglo i razočaranje u kapitalizam.
U poslednjoj deceniji XX veka propale su dve „utopije“
(levičarska o društvenoj svojini i desničarski san o svom dućanu
i o istinski pluralističkoj liberalnoj demokratiji). Kraj utopija
20
olakšao je pojavu već pomenutih distopija i širenje teza o kraju
istorije. Teze o kraju istorije pomerile su socijalnu utopiju u
staro gvožđe. Nakon sloma evropskog socijalizma utopiju je
zamenila evroza, nova nada u beskonfliktni kapitalizam obilja
EU. Međutim, danas je i u evrozi takođe sve manje žara i
nade. Sve se više govori kako EU održava u životu samo strah
od njenog raspada (Miroslav Samardžić). Socijalna država je
pastorče neoliberalizma, iako je u dokumentima EU zacrtana
kao važan cilj. Otrežnjavanje od evroze ubrzano je migrantskom
krizom, izlaskom Velike Britanije iz EU i korona krizom. Sve je
očiglednije da neoliberalizam nije ni ekološki nedužan. Uprkos
svemu, sve teže je zamisliti buduće društvo izvan kapitalizma
zbog slabosti levice i jačanja krajnje desnice.
Klasni otpor se izgubio u građanskom i nacionalnom
otporu. Digitalizacija i prekarizacija podstakle su epohalnu
promenu sveta rada. Digitalni kognitarijat lagano zamenjuje
raniji industrijski proletarijat (Kešejan 2016). Rađa se nova
klasa eksploatisanih koja poseduje samo znanje. Digitalni rad
od kuće i prekarni (privremeni) rad ne pružaju šanse za štrajk ni
za klasnu borbu u preduzeću. Zato su u Francuskoj Žuti prsluci
na ulici, ali je zato i Makron „predsednik bogatih“ arogantan.
Vlast poluperiferijskog kapitalizma još manje se plaši levice.
Prodor stranog kapitala lagano stvara polukolonijalni profil
privrede u regionu. Nema snažnih sindikata, socijalne države
ni partija levice. U Srbiji nema socijalnih zahteva u protestnim
građanskim šetnjama, u Francuskoj ih ima. Zato predsednika
Srbije opozicija ne napada kao „predsednika bogatih“, nego
kao autoritarnog uzurpatora vlasti i „predsednika korumpiranih
medija“. I opozicija i vlast u Srbiji podjednako brane kapitalizam.
Na obema stranama su koalicije liberala i konzervativaca.
Zbog slabosti levice protesti XXI veka su razlivene
plebiscitarne bune, a ne preteće planske revolucije s projektom
i organizacijom. Populizam lišen klasne svesti. Sindikati su
21
„dinosaurusi iz industrijskog doba“ (Wolfgang Schroeder). Pa
ipak, u Evropi je više radnika u protestu nego u regionu, jer su
tamo sindikati jači, a i privreda u regionu je polukolonijalna.
Nema štrajkova u novim pogonima stranaca. Otpor kapitalizmu
nema čvršće organizacije. Počiva na spontanom nekanalisanom
nezadovoljstvu i rasutim okupljanjima. Svuda se uočava
kriza spoja teorije i prakse i nedostatak razvijene nove
nekapitalističke vizije društva. Sve u svemu, živimo u sistemu
koji pripada egoizmu i koji vaspitava za egoizam (Maja Göpel).
U realizmu poslesocijalističkih generacija nema utopijskih
očekivanja jer je nada menadžerski redukovana na snalaženje
u tržišno ravnodušnoj socijalnoj beznadežnosti. Pa ipak, nova
konstelacija snaga sasvim izvesno nije sudbina, niti definitivni
kraj istorije, a tek će vreme pokazati da li je i prolazna faza
kolebanja konkretne utopije i nade.
Možda i jeste, jer razna socijalna očekivanja prožimaju
iskustva podvlašćenih i ispoljavaju se burno, neravnomerno i
neorganizovano. Međutim, bar za sada nimalo ne hrabri okolnost
da je kod današnje levice više nostalgije nego utopije. Da li
odustati od utopije, ili je oživeti uz romantičnu nostalgiju? Ne
nosi li zaokret ka romantičnoj utopiji novu pasivnu melanholiju
levice? Realniji analitičari upozoravaju da levičarske utopije
nisu još izgubile delatnu komponentu zato što je intrinzična
dijalektika utopije upravo u tome da je svaki pokušaj ostvarenja
blamira. Iako je to njena egzistencijalna protivrečnost, u istoj
se krije i njena privlačnost. Da je drugačije, uloga utopije bila
bi obesmišljena već s prvim razočaranjem. Zato nije samo
istorijat utopija nužno istorijat razočaranja, nego je i smisao
utopije razočaranje u pokušaj njenog ostvarenja. U strukturi
utopijskog verovanja je vizija nikada dovoljno dobre realnosti.
„Tog‘ volim što za nemogućim žudi“, govorio je Mefisto u
Geteovom Faustu mnogo pre pariskih šezdesetosmaša. Na
drugoj strani stoji neposustalo konzervativno upozorenje da
ne postoje savršeni ljudi, nego samo savršene namere koje su
zbog preširokih pretenzija totalitarne. Isticanje nespojivosti

22
nesavršenih ljudi i savršenih namera jeste antropološko
jezgro pravdanja kapitalizma, dok je upravo negacija ove
napetosti u središtu utopije. Zato ovu razliku levica ne treba da
antagonizuje. Socijalna utopija je danas prognana, a savršene
namere proglašene su za opasne. Savršene namere su, međutim,
biće utopije. To su ideali koji stalno izmiču stvarnosti, ali kojima
treba stremiti. I više od toga, u nedostižnosti je sadržana istinska
realističnost, jer je mera realističnosti traženje nemogućeg,
ali ne sa stanovišta mogućeg koje nameću vladajući. Ne
treba pristajati na kriterije vladajućih. Nastojanje da se zadrži
konkretna utopija ne kosi se s realističnošću. Naprotiv, ponekad
se utopija pokazuje kao nešto krajnje neodložno ili kao pitanje
opstanka u situaciji kad više ne možemo nastaviti unutar
parametara „mogućeg“ (Slavoj Žižek).
Pitanje svih pitanja je kako je osmisliti i aktivirati. Bar
za sada, razvijanje utopije, pored nostalgije, guši i službena
antitotalitarna skepsa EU. Levici se, u novom odnosu snaga,
na novi način otvara pitanje da li je istorija socijalizma istorija
obnovljivih ili serija neuspelih utopija koja svedoči jedino o
teškoćama ostvarenja utopija. Da li je danas utopija definitivno
prognana u romantiku? Mogu li se sumnje u ovu tvrdnju svesti
na kanonsku antropološku utehu da je čovek biće koje se
uvek nada samo zato što bi bez nade rezignirao? Nikako, zato
što su rast društvenih nejednakosti i sukobljavanja najdublji
izvori socijalnih utopija različite dubine, minimalističkih
i maksimalističkih vizija boljeg društva. U tom smislu je
savremena vizija EU minimalistička „kapitalistička utopija“
o obilju i beskonfliktnosti koja počiva na pluralno uređenoj
eksploataciji u kapitaloparlamentarizmu (Alaine Badiou). Za
sudbinu utopije danas je ključno pitanje da li je kapitalizam
definitivno ovladao budućnošću. Da li smo svedoci njegovog
konačnog trijumfa ili slavljenja samo privremene pobede?
Komunističke antikapitalističke utopije su pretrpele
devedesetih snažan poraz, ne samo stoga što je oslabila
23
organizacija nezadovoljstva obespravljenih i što je sve više
digitalne i prekarne radne snage. Trebalo bi dodati da su u
promišljanju antikapitalizma analitičke kategorije povezane s
ortodoksnim marksizmom izgubile „ontološku“ moć. Spisak
značajnijih levičarskih intelektualaca odavno je požuteo, a u
bivšim socijalističkim zemljama i izbledeo do nečitljivosti.
Naslednici Herberta Markuzea i Ernsta Bloha još se nisu pokazali.
Da li je zaokret šezdesetosmaša u osamdesetdevetaše „kulturno
restruktuiranje“ ili je ironija tranzicije uma? Pre će biti da je ovo
drugo, pomodno i prohodno renoviranje samoviđenja. Rezultat
je melanholija levice lišena kontraprojekta (Enzo Traverso, Roy
Cobby Avaria). Ontologija objašnjava smisao bića i osnovne
pretpostavke njegovog postojanja. I odnos teorije i prakse. Da li
su u pravu skeptici kada tvrde da je evropska levica devedesetih
dospela u ontološku krizu jer je lišena aparata za analizu i promenu
izmenjene stvarnosti (Cobby Avaria, 2014)? Ili smo svedoci
kognitivnog nesklada evropske levice, tj. nesposobnosti da se
odvoji od svog utopijskog sna uprkos urušavanju socijalizma u
Evropi koji je živeo i od utopije. Frojdovski rečeno, da li je na
delu gubitak predmeta želje ili uslova za ostvarenja želje?
Pre odgovora na ova i slična pitanja, trebalo bi imati na
umu prirodu istorijskog determinizma. Epohalni poraz levice
nije ni sudbina ni slučajnost, nego je, filozofskoistorijski
rečeno, rezultat kontingentnosti, tj. otvorenosti istorije za
nenadane mogućnosti razvoja. Upravo uzimanje u obzir
kontingentnosti isključuje onu vrstu iznenađenja koja šokira,
parališe i obeshrabruje. Volja stvoritelja lišena je kontingentnog
i slučajnog. Zaprećena kazna s neba je, po tumačenju popova,
sudbinska i neizbežna jer je sveukupno dešavanje podvrgnuto
ostvarenju jednog cilja – spasenja.
U istoriji, međutim, nema sudbine ni teleologije. Autentično
istorijsko je nepredvidivo, a posledice kontingentnog slučavanja
su katkad dalekosežne. Kontingentnost je skrivena moć vrlo
24
neverovatnih dešavanja (urušavanje evropskog socijalizma
1989–1991. ili pandemija koronavirusa 2019). Ovde bi trebalo
navesti primere iz novije istorije levice. Kontrafaktualno
gledano, na razvoj levice u XX veku uticala su dva iznenadna
vojna puča: prvi uspeli generala A. Pinočea u Čileu 1973. i drugi
neuspeli maršala D. Jazova u SSSR-u 1991. Nisu to bili slučajni
sticaji okolnosti, nego nepredvidiva podudaranja skrivenih
društvenih procesa. Da prva latentno prisutna vojna pretnja
CIA-e i konzervativaca u Čileu nije uspela, a da je drugi, takođe
prisutni otpor ortodoksne komunističke struje perestrojki,
uspeo, levica bi verovatno bila jača u Južnoj Americi i u Evropi.
Međutim, nepredvidivi ishod sudara uvek otvorenih različitih
istorijskih alternativa (slučavanje), čija se kontingentnost
ispoljila u uspehu prvog i neuspehu drugog vojnog poduhvata,
izazvao je tektonska idejnopolitička pomeranja i snažno
uzdrmao levicu. Pinoče je zaustavio opasni virus levice koji je
zapretio Južnoj Americi (Kastro–Gevara–Aljende), a Jazov je
podstakao kontraudar avanturiste B. Jeljcina, koji je raspustio
KP SSSR-a, ukinuo SSSR i obnovio kapitalizam. S druge strane,
strukturno gledano, Aljende nije imao velike šanse u interesnoj
sferi SAD, a ni Jazov nakon osovinske vremenske deonice u
kojoj je promenjena evropska bezbednost i zacrtan novi pravac
istorije: između novembra 1989, kada je pao Zid i februara 1990,
kada su SAD rešile da se Nemačka ponovo ujedini. Pa ipak,
kontingentnost je bila skrivena u neizvesnom ishodu pomenutih
iznenadnih vojnih prekretnica, ali i u njihovim posledicama.
Verovatno je najznačajnija posledica bio odlučniji zaokret KP
Kine udesno devedesetih, kada je ova partija iz dešavanja u
SSSR-u izvukla dalekosežnu pouku, ubrzala tržišne ekonomske
reforme i otvaranje prema svetu.
Promišljanje kontingentnosti, koja režira iznenađenja
istorije, podrazumeva pripreme i za neželjene promene. Zato
ni slabljenje utopije ne bi trebalo da bude iznenađenje za

25
istoričare. Ubrzano slabljenje kritičke socijalne utopije krajem
XX veka nije bilo rezultat samo masovnog razočaranja u urušeni
autoritarni socijalizam, nego i razočaranja u njegovu krhkost.
Čim je urušavanje evropskog socijalizma iznutra, i po domino
efektu, pokazalo njegovu slabost, odmah su, nakon toga, po
logici fascinacije koju izaziva moć, usledila različita manje ili
više spontana divljenja pobedniku. Naravno da ovo divljenje
kapitalizam nije propustio da iskoristi. Ubrzo je socijalnu utopiju
počela planski i sistematski da razara nova vizija globalizovanog
kapitalizma. Ostvarljiva profitabilnost marginalizovala je
neostvarljivu solidarnost. Kontingentni nepredvidivi slom
socijalizma, koji je iznenadio mnoge institute za proučavanje
komunizma na Zapadu, počela su razna mišljenja kraja istorije
teleološki da prevode u sudbinu.
Nova poslekomunistička teleologija o nezadrživoj
globalizaciji kapitalizma XXI veka krči put novoj ekonomiji
složene međuzavisnosti s mnoštvom kanala i aktera i novih
tehnoloških sredstava kojima pokretljive multinacionalne
kompanije legalno traže jeftiniju radnu snagu. Legalnost
eksploatacije lagano prelazi u samorazumljivu legitimnost
kapitalizma. Bizaran dokaz ovih idejnih tokova je danas
korumpirani američki kongres preplavljen lobistima i trgovcima
usluga (Tony Judt) koji je odavno normalizovan kao demokratski.
Neoliberalizam je uspešno nametnuo i novu viziju prosvećene
sile. Danas su to preventivni kolonijalni antiteroristički
ratovi, suštinski različiti od raširenog istorijski-epohalnog
antikolonijalizma iz šezdesetih godina, kada je verovatno
najlucidniji filozof XX veka Ž. P. Sartr nazivao Patrisa
Lumumbu „crnim Robespjerom“. Ne tako davno je Robespjer
bio sinonim prosvećene sile, danas je sinonim totalitarizma.
U ovom luku zgusnuta je antiteza – temeljni epohalni zaokret
u viđenju reaktivnog nasilja, nasilja protiv nasilja. Pa ipak,
uprkos oporoj realnosti, neoliberalizam nije kairos istorije jer

26
ne sadrži svaka pobeda već po sebi razumnu nužnost. Odsustvo
pristojnosti kod obožavanja neoliberalnog pobednika još je
slabiji dokaz istorijske nužnosti.
Revizija prošlosti je istorijsko pokriće neoliberalizma
kod nametanja vlastite političke kulture. Premda ekonomska
globalizacija ne podrazumeva kraj ni zabranu ideologija,
u mnogim debatama prevladava binarna retorika ili–ili:
demokratija–totalitarizam, sloboda–terorizam, patriotizam–
izdaja. Oslabila je vera u socijalnu pravdu i međunarodno pravo.
Liderstvo, profitabilnost i preventivni ratovi, normalizovani kao
„humane antiterorističke intervencije“, krče prostor za strane
investicije. Hegemona antiteza terorizam–demokratija uspešno
redukuje nepreglednu i zbunjujuću složenost. U navijačkom
stadionskom maniru, ne kritikuju se oni koji vode ratove,
nego oni koji gube ratove. Skrivena represivna tolerancija ne
nameće neutralni, nego tvrdi normativni neoliberalni diskurs
novih namesto prognanih pojmova: diskurs o globalnom svetu
gubitnika i dobitnika, lidera, profitabilnosti i konkurencije
istisnuo je kritički diskurs o eksploataciji iz XX veka. U
pojmovnom svetu XX veka levica je mnogo toga poremetila
vlastitim ključnim diskursom materijalnog prirodnog prava čiji
je važan segment bila utopija. Restauracija je devedesetih vratila
ovaj diskurs u muzej. Eksploatisane klase preimenovane su u
ranjive grupe, a kapitalisti u preduzetnike.
Novi hegemoni neoliberalni diskurs odmah je postuliran
kao jedina alternativa globalnoj distopiji koju je Ulrih Bek nazvao
rizičnim društvom: od Černobila 1986, globalnog zagrevanja,
terorizma i migrantske krize, sve do globalne pandemije 2019.
Različito kombinovani diskursi evropeizacije, globalizacije i
desuverenizacije postali su monopolski rezervoar pravdanja
nepopularne politike. U jezgru neoliberalne teleologije je tiranija
stvarnog koja se pravda ex causa finali iz konačnog uzroka
sudnjeg dana – bespovratnog sloma evropskog socijalizma. Tako
27
je EU integracija postulirana kao hegemoni diskurs i kao jedini
i bezbedan put ekonomskog rasta. To je amerikanizacija „trećeg
puta“, neoliberalizacija socijalista, socijaldemokrata i laburista
i demonizacija komunista. Počiva na političkim mehanizmima
neoliberalnog disciplinovanja konstitucionalizma: nezavisnim
centralnim bankama, normalizaciji dugovanja, dužničkoj
održivosti, kontroli dužnika, ucenjivačkom potencijalu
MMF-a, kapitaloparlamentarizmu, izdizanju konkurentnosti
i profitabilnosti iznad socijalne države. Oslonac „neoliberalne
tvrđave Evrope“ postao je „ordoliberalni, nemački gvozdeni
kavez“ (Stephen Gill). Za razliku od mišljenja da je EU nemačka
Evropa, pouke iz prošlosti govore drugačije. Nemačka je nakon
ujedinjenja bila isuviše velika za ravnotežu u Evropi i suviše
mala da bi bila istinski hegemon. Ludwig Dehio je za ovu
srednju poziciju uveo pojam poluhegemonija. Međutim, ova
međupozicija je vrlo nestabilna zato što ostale evropske države
moraju da grade koalicije da bi se suočile s Nemačkom.
Da li je zbog toga u novom pesimističkom geopolitičkom
sklopu podsećanje na antikapitalizam puka prometejska
uspomena? Nije. Planskim slabljenjem socijalne države i
harizmatizacijom tržišta bespovratna globalizacija je stvorila
svetski opasno društvo. Ako je beda hijerarhijska, a smog
demokratski (U. Beck), ova opaska manje važi za pandemiju
2019. koja je takođe posledica globalizacije. Zaraza je pokazala
da je nesolidarna globalizacija biološki rizična i ranjiva.
Neoliberalni odgovor na aktuelnu pandemiju je selektivan.
Iako pogađa sve slojeve, pandemija je pokazala privatizaciju
sigurnosti, odnosno da ne sedimo svi u istom čamcu. Čovek
je čoveku postao virus, uzajamno se opažamo kao opasni, ali
i kao nejednako ugroženi (Wolfgang Thierse). Umiru stari i
siromašni. Javila se i distopija nove kuge. Da li je pandemija
slučajna apokalipsa virusa koji se oteo kontroli, ili je istina o
nužnom slomu zdravstvenog sistema kapitalizma? Pandemija

28
nije usporila globalizaciju, nego je samo smanjila euforiju
globalizacijom. U istoriji se duže pamte sukobi i ratovi nego
nekonfliktne katastrofe. Premda je pandemija Španskog gripa
1918/1919. odnela više žrtava nego Prvi svetski rat, slabije
se pamti od rata. Konfliktno se lakše pamti od nekonfliktnog,
iako zaboravljeno može biti važno koliko i zapamćeno. Da li će
svet nakon vakcinisanja 2021. zaboraviti pandemiju? Da bi se
izbegao novi „lekoviti zaborav kapitalizma“ potrebna je nova
debata o socijalnoj ekonomiji, pravednom pristupu zdravstvu,
obrazovanju i organizaciji digitalizacije i ekologije. Potreban je
podsetnik antikapitalizma na to da nisu pogrešni delovi u valjanoj
strukturi, nego da je pogrešna struktura kapitalizma koja sebe
ne opaža kao represivnu, nego kao demokratsku toleranciju. Ali
kako podsećati u autoritarnom neoliberalizmu u kom je levica u
defanzivi?

Epistemologija antikapitalizma

Možda tako što za početak rečenu inferiornost ne treba

shvatiti u defetističkom smislu, nego kao gnoseološku prednost:
levica jeste poražena, ali je i oslobođena slepila, dok desnica
trijumfuje, ali je zaslepljena krajem istorije. Da se ne bi shvatilo da
je reč o pretvaranju nevolje u vrlinu, ovu premisu bi trebalo lišiti
samoutehe. „Ti nemaš šansu, ali iskoristi je“ – znači iskoristiti
odsustvo slepila koje nosi svaki trijumf. Dakle, nije izlaz „i
dalje tako“, nego „dalje, ali drugačije“. Ako je sveobuhvatnija
antikapitalistička ekonomska i vrednosna revolucija još
nespremna, možda se može početi od revizije neoliberalnog
ideala neumerene potrošnje. Ekološki imperativ zamene auta
biciklom nije gola simbolička metafora. Između nedostatka
i preterivanja treba isticati dovoljnost kao meru materijalnih
potreba. Nije to uzdržavanje od korišćenja nove tehnike, niti

29
je odricanje, a još manje romantika. To je kritika kapitalističke
prinude da se što više proizvede, što više potroši i što više zaradi.
Proizvodno-potrošačka neumerenost jeste socijalno konfliktna
i vodi u ekološku katastrofu. Tome nausprot, dovoljno je znak
mudrosti i, od stoika do ekoloških pokreta, važan uslov sreće
i zadovoljstva. Dovoljnost je uslov održivosti (Strasser, 2020,
50). O kakvoj dovoljnosti je reč? Ne o propisanom odricanju
ni o asketizmu, jer ovo nije prava mera između nedostatka i
preterivanja. Aristotel je pisao o Mesotes kao putu ka vrlini. Mera
vrline je sredina između ekstrema. U ekonomskom pogledu, ova
vrlina kvalitativno se razlikuje od dve poročne krajnosti, od
viška i manjka. Po Aristotelu je velikodušnost sredina između
rasipništva i škrtosti. Danas bi se moglo dodati da, što je više
sistemski osigurana kao socijalna ekonomija, to je ova vrlina
manje filantropska svojevolja pojedinca. Iako se velikodušnost
ne može primeniti na kontrolu oslobođenja rada, ova vrlina je
ipak bliža humanizmu nego što je to rasipništvo i gomilanje
bogatstva.
Dovoljnost kao vrlinu treba ugraditi u nove konkretne
utopije. Trebalo bi da bude regulativ umne hijerarhizacije
ljudskih potreba i temelj kritike potrošačkog društva,
tiranije prestižnog luksuza. Neoliberalizam ignoriše razliku
između egzistencijalnih i rasipničkih potreba zato što je
uslov profitabilnosti veća potrošnja i neograničeno sticanje.
Potrošačko društvo je indiferentno prema razlikovanju viših i
nižih, kulturnih i materijalnih potreba. Istinsko istorijski novo se
omalovažava kada se meša s prolaznim i praznim. U razvijenim
zemljama ljude sve manje čine srećnim viša primanja, kažu
tamošnji psihijatri. Jačanje rasta ima granice. Sve više se u
supermarketima traži posna hrana, a ne masno meso i propagira
život na selu i u prirodi. Ako u rečenom ima istine, da li se
u promeni stila života iscrpljuju alternative i slabe težnje za
promenama sistema? Da li je ideologija rasta iscrpljena, a

30
da to ne škodi kapitalizmu (Minkmar, 2013)? Promena stila
života svakako ne podrazumeva i izmenu socijalne vizije jer
se kapitalizam stara samo o tome kako bolje prodati, a ne
kako pomoći. Tiranija mogućnosti kapitalizma je izbor između
različitih vrsta jogurta, svojevremeno je zapazila H. Arent. Imati
je važnije od biti. Trebalo bi, međutim, podsetiti da je dovoljnost
koja vodi računa o solidarnosti važna strategija i protiv razaranja
biosfere. Nije to romantično vraćanje predigitalnim socijalnim
vizijama, niti verzija primitivnog komunizma.
Ni savremeni moralizam levice nije zamena nestale
socijalističke utopije. Potreban je pluralni mozaik solidarnosti
rada prošle i savremene levice, a ne propisana homogena
vizija nekapitalističkog društva. Samouprava i socijalna
ekonomija. Levici nije dovoljan antikapitalizam, koliko god bio
radikalan. Potrebna je nova vizija socijalizma, ne ponavljanje
citata klasika marksizma XIX i XX veka, nego ponavljanje
radikalizma njihovog zahvata u postojeće i prodornost
njihovog teorijskog mišljenja. Verovatno bi odnos moći unutar
hegemone epohalne svesti bio drugačiji kada bi danas neko
u misli levice teorijski isprednjačio i iskoračio u meri u kojoj
je to učinio Marks u XIX veku, produktivno i svestrano se u
kritici oslanjajući na ramena svojih prethodnika. Međutim,
kod savremene levice upadljiva je asimetrija između obilja
kritike kapitalizma i oskudice nekapitalističkih vizija društva.
Deficit alternativne ekonomije prati mnoštvo kritika kulture
i nejednakosti društvene strukture. Antikapitalizam XXI veka
nema teorijske klasike formata mislilaca iz XIX i XX veka,
niti teoretičare prakse koji su nenadmašno bez vulgarizacije
sabijali pregnantnu misao u parolu kao Lenjin. Na Fejsbuku
nema ni uticajnog propagandiste ranga Trockog. Nove teorije
socijalne pravde nedovoljno su antagonizovane, počivaju
na nerešivosti ekonomske nepravde kapitalizma. U trendu
su nacionalni, kulturni i manjinski identiteti. Neodmerena
profitabilnost potisnula je odmerenu dovoljnost kao kriterij
31
ekonomske uspešnosti. U mnoštvu šarolikih kritika kapitalizma
nema saznajne hijerarhije, pluralizam je haotičan, relativizovan,
politički mutan i nedelatan. Sve to slabi unutrašnju logiku
ubeđivanja podvlašćenih i amortizuje snagu udara na najslabije
tačke kapitalizma. U isto vreme, iako je svesna složenosti
nekapitalističke alternative, levica nikada kao u našem veku
nije toliko svesna vlastitih lutanja. Socijalna pravednost je u
složenom društvu XXI veka nužno višedimenzionalna i ne
treba je svoditi samo na imovinsku i pravnu jednakost. U viziju
poželjnog društva bi trebalo ugraditi komponentu materijalnog
prirodnog prava i drugačije je uravnotežiti sa pravnopozitivnom
komponentom nego u prošlom veku. Za to je, pre svega, potrebna
nova regulacija socijalne ekonomije i tržišta. Umni pluralizam,
tj. višedimenzionalnu pravdu složenog društva našeg veka čine:
pravednost šansi, učinka (naknada prema vrsti učinka), potreba
(socijalno osiguranje lica koja ne mogu da se obezbede vlastitim
učinkom i kojima je potrebna pomoć– solidarnost) i generacijska
pravda. Unutar ove četiri dimenzije treba stvarati, raspodeljivati
i ograničavati slobode (Renn u. a, 2007, 55–57). Sinergija ovih
dimenzija nije lišena antikapitalizma. A da bi ovaj izazov postao
delatan, nužna je nova organizacija.
Pri tome, kod otpora kulturnoj hegemoniji neoliberalizma
treba izbegavati da se diplomatski izbalansiranim stanovištem
osigurava medijska prohodnost ili politička korektnost koja bi
odgovarala raznim nezadovoljnim idejnim krugovima od kojih
bi se očekivala grupna podrška (npr. da se pojmovna i teorijska
pozicija gradi između antikapitalizma i antitotalitarizma ili
između kritike nacionalizma i doziranog etnocentrizma). Još
manje je piscu ove knjige bilo nužno da operativno zbija front
savezničkih idejnih struja. Zbog odsustva diplomatskih štitnika
ova knjiga se na neki način bliži dohkihotskom teorijskom prkosu
usamljenog i nemoćnog kritičara. Obično se kaže da pravi kritičar
nije konformista. To nije dovoljno. Kritičara razlikuje od skeptika

32
pouzdano vrednosno merilo. U ovoj knjizi merilo nije skriveno,
ali je teško verovati da će biti šire prihvaćeno. Verovatnije je da
će biti procenjeno kao neprilagođeno, da se izlaže riziku izdaje
i da falšira u horu. Ova moguća procena piščeve pozicije nije
nerealna već zbog neskrivenog nastojanja da bude produktivno
anahrona. Šta to znači? Napor da se jasno distancira od sirenskog
zova hegemone epohalne svesti, liberalizma i nacionalizma, od
istraživača iz okruženja koji samoveličanje i samouznošenje
traže pre svega u etnocentričnom otkrivanju novih žrtava i koji
ne vide intelektualca izvan kruga sunarodnika. Zatim, da na
blogu nema lajkova i da se u preplavljenosti osrednjim strastima
raznih identiteta čuva da se iz gledaoca ne pretvori u navijača.
U nacionalnom horu zrno „izdaje“ (kritičkog patriotizma) spada
u dobar probirljiv ukus francuske škole samosumnje. Može
mu se dodati i jedna nemačka sociološkosaznajna metafora.
Perspektiva nezavisnog, neumreženog kritičara je perspektiva
lošeg učenika. Njega Tomas Man opisuje kao onog koji seda
u zadnju klupu prezren, ali neuznemiravan. Pogled iz zadnje
klupe jeste metafora saznajnoteorijskog položaja savremene
antikapitalističke levice. Iz nje se bolje vidi celina (čitav razred)
nego iz prve klupe u kojoj je sedela levica dok je bila na vlasti.
Svaki pisac piše i za sebe. Zato nije lako u knjigama
odgonetnuti izvornu nameru autora, metod i pristup. Ako poneko
i nasluti u njima nešto zanimljivo, bira i citira uglavnom ono što
mu odgovara, retko navodi ono što je autoru najvažnije. Lične
jednačine čitalaca jesu nužno različite, katkad je to normalno,
katkad je rezultat učitavanja vlastitog smisla, a katkad plod
nerazumevanja. Ne kaže se bez razloga da, kada knjiga izađe iz
štampe, više ne pripada piscu zato što se knjigama uvek može
učitavati i drugačiji smisao od izvornog. Zbog mnoštva smislova
koje nameću lični i grupni interesi i identiteti možda je dovoljno
da pisac samo kaže kako je pisao knjigu, a ne i kako je valja čitati.
Na početku bi trebalo reći da je ova knjiga odraz istraživačke

33
perspektive u kojoj su važnije nagoveštene protivrečnosti i
paradoksi nego zaključci. Nije bez razloga zakomplikovano
važno bar koliko i zaključeno. O kakvim protivrečnostima i
usložnjavanjima je reč? Istraživanja antikapitalizma ne mogu
se uklopiti u aktuelne, samo naizgled nepomirljive hegemone
idejnopolitičke napetosti između nacionalista i njihovih
kritičara, između kosmopolita i palanačkog nacionalizma. Zato
što se u ovoj areni ne čuje glas levice. Domaće debate između
etničkog konzervatizma i liberalnog antinacionalizma samo
ovlaš dotiču levicu jer obe suprotstavljene struje desnice drže da
je antikapitalizam anahron. Iako je novi istorijski blok naizgled
prepun sukobljenih isključivosti, nije i antagonizovan. Između
domaćeg crkvenofilnog konzervatizma i agnostičkog liberalizma
ima žestokih napetosti, ali nema društvenoekonomskog
antagonizma. Naizgled ljuti protivnici lako će se složiti oko
antitotalitarizma i antikomunizma. U ovoj slozi, gledano s
aspekta odnosa snaga, ima više strateške, nego taktičke mere.
Antikapitalistička levica jeste poražena i u regionu neuticajna.
Nema je u parlamentima, a u intelektualnim krugovima je
uglavnom salonska. Nejaki ne može biti ozbiljni oponent. U
provali novih identiteta prokazano je i prosvetiteljstvo, pa
neverujući liberali beže u hladovinu salonskog agnosticizma da
bi izbegli stigmu totalitarnog ateizma.

Psihopolitičke komponente antikapitalizma

Psihopolitika se bavi emocijama i afektima u politici. Iako

je politika, po pravilu, nošena nekim strateškim interesom, ipak
nije samo ciljnoracionalno, nego i afektivno delanje. U tom
smislu se razna osećanja sreću kod savremene antikapitalističke
levice: melanholija, nostalgija i depresija. Melanholija je obično
povezana s pasivnošću i razočaranjem. Zato ima mišljenja

34
da je bliska „dendizmu“, tj. aristokratskom odustajanju od
politike i nepopravljivo pokvarenog društva (Kešejan 2016).
Enco Traverso je pokazao da u dubljem smislu to nije baš
tako (Traverzo, 2018). Iako epidemija melanholije na levici
nakon 1989. jeste smetnja političkom aktivizmu, nije prepreka
otrežnjavanju poraženog. Naprotiv, kao samorefleksija o
izgubljenom korisna je antiteza slepom trijumfu. Melanholija
je teleskop istine (George Byron), za razliku od depresije,
loše tuge (cit. prema Clemens/Hoenst, 2016). Zaraženost
trijumfom „korodira“ delatnog subjekta, pa je otuda melanholija
epistemološki trezvenija od pobedničke euforije. Zato povorka
poraza levice (1871, 1939, 1989) nije groblje slepog političkog
žara. I savremena melanholija levice uči iz poraza. Obraća se
subjektu koji u neoliberalizmu nije dovoljno delatan iako je
podjarmljen, pa je u tom smislu ovo osećanje strukturni deo
refleksije o antikapitalizmu. Nije to obična depresija zato što
ostavlja prostor za istraživanje uslova u kojima nastaje (Clemens/
Hoenst, 2016, 10). To je naročita samorefleksija poraza. Oni koji
se sećaju prošlosti levice odbacuju nostalgiju i traže pravično
pamćenje. U pamćenju socijalizma XX veka ne treba zaboraviti
socijalno, ali ni autoritarno.
Stvari mogu biti jasnije ako se doda da je antikapitalistička
levica 1989. izgubila ono što nikada nije imala, a to je kritička
samosvest u trenucima trijumfa u svom XX veku. Gledano iz ove
perspektive, savremena melanholija je otuda njena dijalektička
sastavnica. Nije to verzija utešne nade, kakvu npr. nudi religija,
nego otrežnjenje koje razbija iluziju o bilo kakvoj iluziji. Dakle,
melanholija nije antiteza političkom aktivizmu, niti je prilog
patologizaciji revolucije. Nije to bolna utučenost, jer levica ne
može da živi bez aktivizma i borbenosti. To je osećanje da je i
u delanju, a ne samo u posmatranju, prisutno razočaranje. To je
iskustvo ranjivosti i odbijanje da se nastavi kao da se ništa nije
dogodilo. Ali to nije definitivna postistorijska melanholija, jer

35
su postistorija i postkapitalizam prazni pojmovi lišeni sadržaja i
antiteze. Sličan je i hegemoni pojam antipolitika, koji podelu na
levicu i desnicu smatra anahronom i normalizuje postideološko
menadžersko upravljanje društvenim problemima i sukobima.
Utopija je, po ovom mišljenju, čisti idealizam, a revolucije su
patologije. Zato treba raditi na smanjivanju nejednakosti samo
ukoliko remete integraciju. Ušli smo u stoleće Svog (Adam
Curtis), tvrde neoliberali, tj. u doba mnoštva identiteta koje je
zamenilo antagonizam grupa. Politička ekonomija „mnoštva
a ne antagonizma“ transformisana je u globalni menadžment.
Promena je oblikovala i novu emocionalizaciju levice.
U novom „dobu menadžerskog identiteta“ levicu
prožimaju razna masovna osećanja koja utiču na njenu aktivnost.
Nostalgija žali za prošlim, melanholija za propuštenom šansom.
Nostalgija je tuga za domom i ne može biti zamena za utopiju.
To je kritika sadašnjice prošlim stanjem. Koliko god bila
kritična prema sadašnjici, nostalgija je antiutopijska, ne veruje
u budućnost. Konzervativna je, skeptična, pa čak i cinična.
Melanholija je drugačija, u njenoj neutehi nema izgubljenog
objekta. Ozbiljniji znak umora i povremene depresije levice
jeste nedostatak razvijene vizije o mogućem, boljem svetu.
Antidepresiv može biti neposustala utopija s kriterijem uvek
mogućeg boljeg društva. Svako utopijsko mišljenje bavi se
budućnošću koja je različita od sadašnjice. Sloboda i um su
neizostavne premise vrednosti utopije. Utopija traži savršenije
društvo, a u poslednje vreme i održivije. Obnova antikapitalističke
utopije mogla bi možda malo da neutralizuje savremene iluzije
kao što je evroza (nada u izobilje kapitalizma EU) i da ublaži
uticaj raširenih teorija o kraju istorije, tj. o nemogućnosti
nekapitalističkog uređenja društva. Ekološke distopije još više
pojačavaju depresivnu melanholiju umesto da je aktiviraju u
antikapitalističkom smeru.

36
 Trebalo bi pomenuti još neke psihopolitičke pojmove.
Oksimoron „utopijska nostalgija“ iskazuje napetost između
prošlosti i budućnosti. Postmoderna je relativizovala progres
i emancipaciju ističući postistoriju kao doba nakon progresa.
Pojam napretka je u postmoderni izlišan, nema za njega kriterija,
a utopija je opasan apsurd. U ovom sklopu javlja i postistorijska
melanholija (De Caute, 2016, 104). To je novi, složeniji obrazac
političke melanholije, gde je ekološka katastrofa prepoznata kao
rezultat progresa. Antikapitalistički kritičari ukazuju na to da
je nešto u temelju pogrešno u našem odnosu prema društvu i
prirodi. Nije to tehnologija po sebi, nego način njene upotrebe
koji kapitalizam ne može kontrolisati. Ovde se kritika industrije
ne javlja kao nazadni, nego kao racionalni romantizam contra
klimatskom geoinženjeringu. Globalizovani kapitalizam ne
odustaje od ekonomskog rasta i ekstrakcije, razara biosferu,
koristi fosilna goriva i emituje CO2. Njegovi kritičari zalažu se
za upotrebu meke tehnologije, solarne energije i energije vetra
i za prekid opasnog planetarnog ekstraktivizma. Kapitalizam
katastrofe počiva na logici akumulacije, ekstrakcije i rasta, ali
i stvara osobenu postistorijsku melanholiju zbog kolonizacije
planete (De Caute, 2016, 108). Distopija zagađene planete
upozorava da je logički nastavak kolonizacije sveta izlaz u
mrak zbog smrti sunca. Javlja se novo istorijsko mišljenje
contra istorije ekstraktivnog progresa. Prožima ga nova
postistorijska melanholija koja piše o varvarizaciji prirode, što
je nalik slomu Rimskog carstva, o kraju sisara i viših vrsta, što
podseća na nestanak dinosaurusa. O sudbini planete odlučuju
ekstraktivizam, akumulacija i rast. Kapitalizam traži sve više
fosilne energije i zato je sve nestabilniji. Još su fosilne strukture
zakonski zaštićene, a tamo gde nisu, postoje otpori kapitala. Ako
se postojećim tužbama dignutim zbog uvedene zabrane fosilnih
goriva udovolji (npr. ukinu zabrane korišćenja nafte ili ukine
porez na CO2) i obeštete kapitalisti, zaštita klime postaće farsa.
To je i bila u SAD za vreme Donalda Trampa. Melanholično
jezgro ove distopije je uverenje o kapitalizmu kao sudbini.

37
 Može li se u distopijama zaokupljenim neizbežnošću
ekološke katastrofe i bespomoćnošću pred digitalnim nadzorom
ipak pronaći delatni antikapitalizam? Ako planeta može sve
preživeti izuzev smrti sunca (De Caute, 2016, 109), šta činiti?
Tek manji broj kritičara iz ovoga kruga upozorava da bi trebalo
menjati neoliberalnu viziju čoveka, onu po kojoj je preduzimač
najviši ideal subjektivnosti, najugledniji kapitalistički subjekt,
a profitabilnost kriterij racionalnosti. Psihopolitički gledano,
korisno je vežbanje zanemelosti ili pesimizam intelekta –
optimizam volje (De Caute, 2016, 110). Drugim rečima,
pesimizam u teoriji, optimizam u praksi (Antonio Gramsci). Zato
ponovno otkrivanje zajedničkog i moralna oprema emancipacije
nije nostalgija, nego promišljena konkretna utopija budućeg.
Samo tamo gde postoji opasnost javlja se spasenje (Friedrih
Hölderlin), ili samo ako je dovoljno mračno vide se zvezde
(Martin L. King). Slična je i dijalektička Brehtova poruka:
kada prosuđujete ko je gospodar, a ko sluga, pogledajte ko
najviše profitira od ovoga odnosa, odnosno ko je kadar da uči
iz represije. Utopija, svakako, više od antiutopije, jer je, iako
skrajnuta, latentno prisutna u antiutopiji. Dijalektička lekcija iz
„postistorijske“ melanholije nije naučena ako se iz nje ne izvuče
antikapitalistička pouka.

Tanatološki oslonac neoliberalizma

Kapitalizam direktno i indirektno nameće pojedincima

samoviđenje preko hegemonog poretka pripadanja. Pojedinac
se svrstava u grupu koja najpotpunije iskazuje njegove poželjne
vrednosti. Identitet je manje ili više borbeno samoviđenje
koje uključuje i vrednosnu razliku od Drugog. Poredak
pripadanja je moćni idejni sklop koji omogućava simbolično,
političko i kulturno biografsko svrstavanje, uključivanje, ali i

38
isključivanje drugačijeg. Tek u tom sklopu pojedinci postaju
društvenoprihvatljivi subjekti. Poreci pripadanja su i tanatološki
utemeljeni. U izabranim nesmrtnim identitetima traži se smisao i
otpor prolaznom. Ako znamo da smo smrtni i ako prihvatimo da
nakon smrti nema života, otvara se pitanje šta nas nadživljava.
Koje je najmoralnije samoviđenje? Svakako opšte, a ne lično.
Ali nadlični entiteti, tj. opšte vrednosti su različite. Opštosti se
razlikuju po stupnju nesmrtnosti. Koja opštost danas dominira:
klasna, humanistička, mondijalistička, verska ili nacionalna?
Pošto se smrt s nama ne šali, to znači da nema šale ni s grupom
bez koje nema života. Nisu u svim dobima bile iste zaštitne
nesmrtne grupe u koje su se pojedinci svrstavali: hrišćani,
arijevci, proleteri. Danas je u regionu najmoralniji simbol
opštosti nacija obložena konfesionalnim identitetom. Kada bi
ljudi bili besmrtni, ne bi bilo religije, a kada se ljudi ne bi bojali,
ne bi bilo nacije. I religija i nacija su iskonstruisana nesmrtna
pribežišta uplašenih. Zašto je to važno?
Hegel je primetio da se čovek dva puta rađa: prvi put
fizički, a drugi put tek kada postane svestan vlastite smrtnosti.
Sociološki bi se moglo dodati da ako je rađanje uvek novo
osvešćivanje, onda se čovek treći put rađa kada nalazi nesmrtnu
grupu u koju se svrstava. Danas preteže nacija. Nakon fizičkog
rođenja i tanatološkog suočavanja sa ličnom smrtnošću sledi
nacionalno osvešćivanje. Rođen sam kao Srbin, takav ću i
umreti. Ovo treće rađanje nije obično svrstavanje, ni statističko
kategorisanje. Reč je o savladavanju identitetske nesigurnosti
svrstavanjem ne u bilo koju, nego u najmoralniju grupu.
To je uključivanje u smisaono i vrednosno nadmoćni
beskonkurentski kolektiv koji prelazi u identitet tek kada nas
uspešno razgraniči od Drugoga. Hrvat sam, dakle ni Srbin, ni
Jugosloven. Da ovo izjašnjavanje nije neretko moralizovano i
borbeno, samoviđenje ne bi bilo tanatološki značajno. Ali jeste,
pre svega otuda što je ovakvo razgraničavajuće samoviđenje u
39
krizi hipermoralizovano. Priklanjamo se grupi ističući u njoj
pre svega stradalničko i žrtveno, a žrtva je već po sebi moralna.
Najčešće je to samokategorisanje koje pretenduje na obeštećenje,
materijalno ili simboličko, uvek moralno nadmoćno. Što se
upornije traži obeštećenje žrtvenog habitusa vlastite grupe, to je
lično nacionalno samoviđenje borbenije. Ako i nije bila najveća
žrtva, ova ekskluzivnost mora se na razne načine konstruisati:
pobednici u ratu – gubitnici u miru, žrtve komunista i Jugoslavije
i sl. Ovaj obrazac samoviktimizujućeg ponovnog rađanja
u regionu je već dugo prisutan, a nakon raspada SFRJ jeste i
najpostojaniji tanatopolitički okvir identitetskog osvešćivanja.
Cilj mu je da se razbudi strah od opasnog Drugog ekskluzivnim
nacionalnim osvešćivanjem. Drugim rečima, treba svladati
strah od smrti trećim rađanjem (nacionalnim osvešćivanjem),
ali ne golom verom u onostrano, nego tvrdom ubeđenošću u
neuništivost moralno nadmoćnog identiteta vlastite nacije.
Hrvati su uvek stajali na bedemu istinske katoličke vere i zato
su stradali, ali su se nakon smrti uvek i dizali jer je trpljenje
beskonkurentski moralni garant vaskrsnuća. Još više od toga,
smrt pojedinaca oplemenjuje nesmrtnost grupe. Slično je
i s Kosovom u Srbiji, koje se kao simbol u raznim prilikama
koristilo za dodatno osvešćivanje nacije. Konstrukcija moralno
neuporedivog stradanja jeste uspešno pokriće otpora raznim
sumnjivcima koji razaraju naciju iznutra. Autoviktimizacija–
moralizacija–identitetsko osvešćivanje jeste tanatološka
jednačina slepog patriotizma. Nacionalno osvešćivanje kao treće
rađanje jeste sudbinsko iščekivanje homogene i beskonfliktne
nacionalne zajednice, dok je anacionalno ključna stramputica,
neprosvetljenost i izdaja. Individualistički gledano, reč je o
samozaslepljivanju.
Kod trećeg, nacionalnog rađanja, strah od lične fizičke
smrti ublažava se utapanjem u moralno nadmoćnu nesmrtnu
identitetsku grupu (koja nas razdvaja) i naročitim otporom koji

40
se pravda egzistencijalnom odbranom identiteta. Oba straha se
prepliću, nisu uvek simetrična ni podjednako snažna. Na svim
stranama u regionu srećemo se s pokušajima i sa zadovoljstvom u
pokušajima da se dokaže zaklani narod. Neretko se izlaz iskreno
ili simbolički traži u nesmrtnosti konfesije, još šireg identitetskog
osigurača. Pravoslavlje je nesmrtnije od srpstva, a katolicizam
od hrvatstva. Identiteti se razlikuju po čvrstini nesmrtnosti, po
snazi odolevanja nestajanju. Pravoslavni Srbin je nesmrtniji od
srpskog komuniste. Zato konzervativci opominju da istinski
Srbin ne može biti komunista. Ako je ponovno rađanje uvek
osvešćivanje i ako nema rađanja bez nove svesti, onda konfesija,
nudeći vaskrs nakon smrti, obećava sklanjanje u još nesmrtniju
grupu. Onostrano se spontano nameće kao spasilačka sastavnica
nacionalnog identiteta, a crkva kao ključna ustanova spasenja.
Zašto je trebalo početi s Hegelom? Zato što je nacionalno–
konfesionalno kao hegemoni nesmrtni identitet „pojelo“ klasno
i oslabilo levicu. Antikapitalistički rečeno, nacionalna trauma
ne trpi socijalnu utopiju. Zato što nema nesmrtno prihvatilište,
levica danas ne može tanatološki konkurisati naciji, koliko god
se trudila da istakne nesebičnu nadmoć vlastite misije. Razorena
je utopija besklasne zajednice jer su oni koji su je branili našli
pouzdaniji nesmrtniji nacionalni oslonac.
Zato je važan segment antikapitalizma otpor službenim
obrascima pamćenja u kojima je istorija groblje nacionalne
aristokratije. Treba odbaciti danas aktuelnu, nametnutu prošlost
u kojoj se pamte bogati i moćni, oni čije je pamćenje osigurano
novcem. Šta i kako pamtiti? Može li antikapitalizam da traži
oslonce u istoriji plemstva i vladara, ili u istoriji podvlašćivanja
anonimnih bezgaćnika? Da li treba beležiti imena slavnih
vojskovođa, ili pokrete golorukih nezadovoljnika gurnutih
na margine važne prošlosti. Za levicu je istorijat položaja
unajmljenih svakako delatnija prošlost od danas hegemone
istorije industrijalaca, uglednih trgovaca i bankara. Kod toga
41
ne zaboraviti da prošlost nije crno-bela, nego prepuna važnih
nijansi. Važna istorija ne može se redukovati na kruti izbor
između prošlosti nacije ili prošlosti klase. I u komunističkoj
istoriografiji su pamćeni nacionalni vladari iz prošlosti, naročito
oni koji su bili na čelu oslobodilačke borbe protiv okupatora.
Osim toga, ne treba zaboraviti da je istorija poprište sukoba
podvlašćenih i ugnjetačkih nacija i da su postojala raznovrsna
prožimanja klasnog i nacionalnog u borbi malih naroda protiv
imperijalnih sila. A danas? Ne samo da je političkoj levici
potrebna nacionalna država, nego je i nacionalnoj državi
potrebna levica. Ne može se nacionalna država prepustiti
slepom patriotizmu desnice. Potreban je prosvećeni kritički
patriotizam. Ni evropska republika ne mora biti EU kapitala,
nego zajednica, nova verzija konfederacije nacionalnih država
sa snažnom levicom. Dakle, govoru protiv kraja istorije treba
dodavati da nacionalna državnost nije monopol desnice. Delatni
antikapitalizam nije pozitivistički slep, nikada ne zaboravlja
dijalektiku zapamćenog i planski zaboravljenog. Istinska
istorija nije groblje upamćene aristokratije, jer je ova najčešće
pamćena samo zato što je bila platežno sposobna. To je i obrazac
sećanja savremenog neoliberalizma koji stvara nove crne rupe u
selektivnom pamćenju socijalizma: pamti nasilje komunističke
birokratije, a zaboravlja socijalnu sigurnost stanovništva.
Tek ako se na složeniji psihopolitički način shvati kultura
sećanja levice može se sprečiti njena upotreba u reprodukciji
kapitalizma. Kuluk bezimenih sankilota istorijski je važan koliko
i napor genija i zato nema dokumenta kulture koji istovremeno
ne bi bio dokument varvarstva (Walter Benjamin). Kod ovog
upozorenja treba kulturu samosažaljevanja oštro razdvojiti od
samorefleksije. Ova potonja ne unosi nesigurnost u delatne
pokušaje antikapitalizma, nego podstiče učenje na greškama
istog pokušaja.

42
Lična istraživačka jednačina

Naznačene komponente savremene hegemone epohalne

svesti, u kojoj su antikapitalizam i utopija na periferiji, nužno
su uticale na samoviđenje pisca ove knjige. Otpor ovoj svesti
bio je važan kod formiranja lične jednačine pisca. Većinu knjiga
pisao sam u osobenom spoju antidefetizma i samosumnje. Bila
je to perspektiva nastavnika univerziteta najpre socijalističke,
a potom kapitalističke države, koji u klasnom pogledu nije
pripadao ni vladajućima u socijalizmu, ni podvlašćenima u
kapitalizmu. Neorganizovani humanistički intelektualci svuda
su bili međusloj, iako su mnogi nakon urušavanja socijalizma
izvršili klasno samoubistvo. U istraživačkom „dugom maršu“
pisac ove knjige formirao se 1968. i kao student razvijao uz
organsku izvanpartijsku inteligenciju jugoslovenske radničke
klase (Praxis filozofi i sociolozi). Idejnopolitičko opredeljenje
jeste naučno sazrevalo, ali se nije menjalo. Ostalo je
antikapitalističko i antinacionalističko. Kao i većina prethodnih
knjiga, i ova je pisana u izolaciji izvan timskih projekata,
politizacije i komercijalizacije. Izolacija je praćena uverenjem
da je važnije biti, nego imati. Nasuprot načelu „imam, dakle
postojim“ ili „trošim, dakle postojim“ i liberalnom kanonu da
zanos nije autentičan ukoliko nije motivisan ličnom dobiti, stoji
načelo da ako nešto treba imati, onda je mera dovoljno, a ne
prekomerno. Pisac je rano i skoro intuitivno osetio da tamo gde
prestaje usamljenost počinje tržište. Usamljenost nije obična
fizička izolovanost. To je duhovno stanje između zasićenosti
dijaloškim ubeđivanjem i monološkog nezadovoljstva sobom.
Nepostojano, uvek nesigurno, ali produktivno nelagodno. Ne
samo otuda što polemika nužno nosi žar preterivanja, prkos i
izričitost ili–ili lišenu samorefleksije, nego i zato što je u polemici
samosumnja štetna.

43
 U istraživanju je, međutim, samosumnja nužna, iako nije
lagodna. Lišena je dijaloga i razgovora u kom se traži podrška,
kompromis ili savet oponenta. Iako grupni unutarnaučni dijalog
možda psihološki smiruje, ipak podrška sa strane pruža pretežno
neproduktivnu istraživačku sigurnost. Najveći deo istraživanja,
izuzev ranih školskih, pisao sam izvan timskih konsultacija
i grupnih debata. Svojevremeno sam iskoristio i mogućnost
da doktorat radim bez mentora. Ni četrdeset godina rada na
univerzitetu nije remetilo usamljenost koja je rano postala
luksuzni prostor u kom sam lutao. U osami nema slušalaca ni
prisluškivača, kompromisa ni nerazumevanja. Naravno da misao
u ovom stanju, zato što nije dijaloški iskušana, jeste katkad i
rizična. Doduše, šira obaveštenost smanjuje rizik, a selektivno
čitanje samo probranih sadržaja jeste nužni posredni dijalog.
Međutim, sve ovo nije dovoljno. Da nije bilo samosumnje, ovaj
prostor ne bi mogao biti slobodan. Monološka samosumnja
je zamena dijaloga. Nikada siguran u vlastite ocene i nikada
siguran da sebe valjano vidim. Politički delatnici, ali i razni
krugovi idejnih istomišljenika, zatvaraju sumnji vrata i ne strepe
da su se prevarili. Čvrsta vera i jedinstvo jesu uslov uspešne
akcije, ali štete teoriji. Iako je teško samorefleksivno se suočiti
sa zabludama, ipak onaj ko bez pomoći sa strane ne vidi svoje
iluzije, ne vidi ni sebe. Otuda i permanentna samosumnja: nisu li
zaključci istraživanja samouteha pisca u moralističkom traganju
za nitima vlastitog idejnog kontinuiteta? Autoironično rečeno,
treba biti samokritički težak sebi i ne glačati vlastiti kontinuitet
prigovorom o konverziji drugih. Osim toga, objektivna smetnja
kritičkoj samorefleksiji jeste okolnost da je pisac u stvari, a ne
izvan nje.
Opomena da tek uključivanje u dijalog skraćuje lutanja,
istraživaču nije neosnovana. Uprkos tome, nisam siguran da
je osama hazardna. Jednako kao što trijumf grupne pobede
zaslepljuje, isto tako i ponos preti samozaslepljivanjem.

44
Depresija, pak, ne uviđa da u politici nema večnih prijatelja i
neprijatelja, ni da u smenjivanju hegemonih epohalnih svesti
nema konačnih vrednosti. Antikapitalizmu je potreban hladan
realizam lišen samoutehe da je levica evergreen jer je moralno
nadmoćna zato što je nesebična.
Umesto parališuće samoutehe potrebna je istančana
samorefleksija. Ako zbog totalitarnog ega, koji osigurava
nužno samopoštovanje, ali i samoprecenjivanje, nije uvek
lako biti istančan u samoviđenju i samopoznavanju, ipak treba
pokušati. Kako? Jedan od aksioma je da intelektualac ne treba
da zastane pred onim što je uradio, niti da pred svojim delom
stoji kao pred ogledalom. Treba u delo ugraditi podsticaj
drugima da ga prevaziđu u ime nove potpunije racionalne
istine, a ne zbog melanholično shvaćene njegove efemernosti.
Isticati konstruktivnu prolaznost vlastitog učinka znači raditi na
njegovom prevazilaženju i nadogradivosti. Nije to skromnost,
samoodricanje ni mazohizam, nego je najdublja intelektualna
moralnost. To nije nimalo lako, to mogu samo istinski majstori.
Od njih valja učiti, ali treba i znati učiti. Učenici su plemeniti
lopovi. Nisu epigoni ni slepi nastavljači, nego kritikuju učitelja
u ime učiteljevog načela. Na drugoj strani je stroga intelektualna
moralnost pravog učitelja koji, kako kaže Niče, opominje
učenika da ga se čuva. Ne može se plodan odnos učitelja i
učenika ostvariti sugestivnom rečju u učionici poluharizmatskim
profesorskim autoritetom, niti preko medija. Najteže je vlastito
delo iznutra učiniti nadogradivim tako što će se otvoriti kanali
za njegovo prevazilaženje. To je stvaralačka utopija kojoj treba
težiti. Za to je, naravno, nužan i povoljni sklop širih vanličnih
činilaca.
Dakle, samo delo mora promišljenom unutrašnjom
napetošću provocirati kritičke nastavljače. Ako nema
provokativne antiteze u iznetoj teoriji, gola statistička citiranost
dela zavarava. Ova pomenuta plodna antitetska struktura dela
45
(jedinstvo suprotnosti) nije plod razuma, koliko god ovaj bio
zdrav, niti je posledica prkosa duhu vremena, koliko god ovaj
bio prometejski. Najbolje je kada ističe iz vlastitog istraživačkog
iskustva na koje treba gledati samorefleksivno i s rezervom.
Zamor starosti raspoznaje se kod naučnika i u tome što se zanose
iluzijom o jedinstvenosti i konačnosti znanja koje su doneli. To
je krunsko samozavaravanje. Znati stariti znači ne napuštati
autentični etos mladosti, tj. samosumnju i čuvati se nepodozrivih
obožavalaca. Samosumnja traži ili usamljenost, ili sumnjičavo
okruženje. Dakle antispomenik, a ne spomenik. Jednako kao
što kapitalizam ne traži reformu, nego antikapitalizam. Naravno
da nije cilj da se istakne antikapitalizam kao mera svih stvari,
nego samo da se pokaže da u važnim segmentima savremenog
društva nije neuverljiv.
U tom smislu je namera ove knjige da bude nadogradivi
priručnik antikapitalizma.
La lotta continua.

Literatura:

Beck, Ulrih. Rizično društvo. Prevela s nemačkog Lj. Glišović.

Beograd: Filip Višnjić, 2001.
Blühdorn, Ingolfur. Democracy and Sustainability. 2012. http://
www.fes-sustainability.org/de/nachhaltigkeit-und-demokratie/
democracy-and-sustainability.
Busch, Ulrich. „Postsozialistische Romantik”. Berliner Debatte
Initial 27. H. 2. (Jhrg. 2016).
Cobby Avaria, Roy. The European left and the crisis years. 2014.
https://kcl.academia.edu/RoyWilliamCobby.

46
De Caute, Lieven. „Small Anatomy of Political Melancholy”.
Crisis & Critique Vol. 3, Issue 2 (2016): 95-113.
Clemens, Justin and Dominiek Hoenst. „Politics and Melancholia:
Introduction”. Crisis & Critique Vol. 3. Issue 2 (2016): 5-18.
„Die Staatsbedurftigkeit hat sich erwiesen”. Gespracht mit W.
Thierse. Neue Gesellschaft 67, No. 9 (Jhrg. 2020).
Kešejan, Razmig. Leva hemisfera: kartografija novih kritičkih
mišljenja. Prevela O. Petronić. Beograd: Fakultet za medije i
komunikacije, 2016.
Kill, Jutta. „Klima noch längst nicht gerettet”. Internationale
Politik und Gesellschaft, 21. 12. 2015.
Krell, Christian. “Freiheit, Gerechtigkeit und Solidarität in
Zeiten der Digitalisierung”, Neue Gesellschaft – Frankfurter
Hefte H.1–2 (2015).
Minkmar, Nils. “Wie wollen wir leben?”. Frankfurter Allgemeine
Zeitung, 23. 10. 2013.
Morozow, Evgenij The Net Delusion – The Dark Side of Internet
Freedom. Philadelphia: Public Affairs. 2011.
Müller, Michael. “In Geiselhaft des Wirtschaftswachstums”.
Internationale Politik und Gesellschaft, 19. 2. 2015.
Renn, Ortwin, Jürgen Deuschle, Alexander Jäger & Wolfgang
Weimer-Jehle. Leitbild Nachhaltigkeit: Eine normativ-
funktionale Konzeption und ihre Umsetzung. Wiesbaden: VS
Verlag, 2007.
Strasser, Johano. “Das rechte Mass finden”. Neue Gesellschaft
67, No. 11 (Jh. 2020).

47
Traverso, Enzo. Melankolija ljevice: snaga jedne skrivene
tradicije. Prevod s francuskog R. Kalanj. Zagreb: TIM press,
2018.
Zubof, Šošana. Doba nadzornog kapitalizma. Prevela s
engleskog J. Petrović. Beograd: Clio, 2020.

48
 I deo
ČLANCI

Socijalnopsihološka demonumentalizacija
etnonacionalizma

Ako bismo u jednoj rečenici pokušali sažeti strukturu

pristupa, način izlaganja i usmerenost angažmana psihijatra
Dušana Kecmanovića u knjizi Etnonacionalizam, mogli bismo
reći da se radi o slojevitom socijalnopsihološkom pristupu u
kom se polazi od opštih antropoloških potreba za grupom ka
objašnjenju raznovrsnih iracionalnih preuznošenja nacije, a
koji je uokviren kritičkim nastojanjem da se pruži diferencirana
ocena iracionalnosti etnonacionalizma. Trebalo bi se ukratko
osvrnuti na sve tri komponente pomenutog piščevog napora.

1.
Otkako se, nakon Francuske revolucije, konstituisao
i konstruisao, kolektiv nacije nije postao samo nosilac raznih
kultova, nego i važna okosnica identiteta novovekovnog čoveka.
Upotrebu večnog prokletstva i večnog blaženstva je od pojave
nacije zamenila upotreba izdaje i patriotizma. Više od dva stoleća
teče neravnomerni i skokoviti proces osmišljavanja nacionalnog
koji skoro istim ritmom prati i kritika isključivosti ovih pokušaja.
Danas odnos prema nacionalnom mnogo više svedoči o ličnoj
jednačini istraživača nego što je to bilo pre tridesetak godina.
Skoro da bi se moglo reći: „Kaži mi šta je za tebe nacija, pa ću
ti reći ko si”.
Odgovor na ovo lakmus pitanje u našem regionu već duže
vreme definiše beskonkurentski i nimalo naivni etnocentrizam
koji je očvrsnuo kao autentični horizont smisla opsednut onim

49
šta hoće da nam otmu. Poslehladnoratovski etnonacionalizam
svuda pokazuje zajedničke manipulativne obrasce koji se koriste
kod integracije grupe, ali i kod očuvanja vlasti i kod pravdanja
nejednakosti. Obrazac srodničke grupe, tj. samorazumljive
lojalnosti koju je rizično i dovoditi u pitanje, nameće se državi,
naciji i partiji uz razne moralizacije i heroizacije nacionalnog
karaktera i prošlosti. Sumnje nema da normalizacija
nacionalizma nije samo oslabila međunacionalno poverenje,
nego i kulturu uopšte kao proces savladavanja stanja u kom vlada
pravo jačeg. Kecmanović upozorava da su etnička vremena
obično i ratna vremena i opire se ovoj hegemonoj epohalnoj
svesti, ali ne direktno, nego na teorijski vrlo posredan način.
Za njega je i sama lojalnost naciji višeslojna i složena: pruža
se od spontanog osećanja grupne pripadnosti i solidarnosti do
mržnje i težnje za uništenjem Drugoga. Teorijski izmeandrirana
socijalnopsihološka strana etnonacionalizma jeste glavni
kvalitet ove knjige. Reč je o protivljenju uvreženom stereotipu
da nema budućnosti bez porekla i vere, kako nas već više od
dve decenije uveravaju istoričari – ljubitelji prošlosti, patriotski
politički menadžeri, tragači za identitetom i propuštenim
nacionalnim istorijskim prilikama, stručnjaci za stalne zavere i
svakovrsni samozvani patrioti. Nije, naravno, golo protivljenje
osobenost Kecmanovićevog angažmana, nego način kako to
čini.
Da je pisac shvatio etnonacionalizam samo kao banalnu
iracionalnu mržnju pojedinaca i grupa prema drugima, ili
kao manipulaciju političara koji se njime planski koriste,
njegova analiza se ne bi mnogo razlikovala od uobičajenog
antinacionalizma koji je odskora počeo u regionu kao senka
da prati još snažnu strukturu normalizovanog nacionalizma, pa
čak i da od njega uči opirući mu se sličnim političko-emotivnim
habitusom. Ova knjiga ne pripada pomenutom dvokolosečnom
strukturnom toku upravo stoga što njen predmet nije shvaćen

50
kao puka ubilačka iracionalnost koju treba a priori odbaciti.
Naprotiv, etnonacionalizam je u ovoj knjizi shvaćen na isuviše
složen način da bi se neko njegovom analizom mogao politički
okoristiti.
Malo je reći da je Kecmanovićeva psihologija
etnonacionalizma višeslojnija i složenija od dvoznačne
misaone struje u regionu zaokupljene nacijom s „patriotskim”
licem i „izdajničkim” naličjem. Trebalo bi dodati da je, u
pogledu saznajne perspektive, uzdignutija, pa je, samim tim,
i iznad pomenutih strasti obeju pomenutih strana zahvaljujući
širim vidicima. Etnonacionalizam se ne odbacuje paušalno
kao isključiva šovinistička emocija, nego se tumače njegove
spoljne vidljive i skrivene dubinske strukture. Pisac ga čak i
hermeneutički razumeva trudeći se da hladno dokuči njegov
unutrašnji smisao za pojedinca preko njegove nasušne potrebe
za grupom u trenucima naročite krize. Pri tome se suočava sa
(1) antropološkim psihološkim potrebama pojedinca odozdo,
(2) naročitim ponudama nacionalnog pribežišta odozgo i (3)
osobenom vrstom krize u kojoj se sreću ponuda i potražnja i
etnonacionalizam aktivira. Grubo rečeno, to je trougaoni
socijalnopsihološki okvir Kecmanovićeve analize.
Izdignutost piščeve perspektive ne treba tumačiti kao
jednu u nizu ravnopravnih parcijalnih perspektiva koje su, u
sociološkosaznajnom smislu Karla Manhajma, sukobljene i koje
na različit način i uvek s različitom isključivošću tumače celinu.
Nije to ni ohlađeni pogled sa strane analitičara koji region
posmatra s daleke geografske distance. Ne, osobenost pristupa
leži u naročitoj refleksivnosti koja jeste, doduše, oposredovana
primarnim iskustvom i profesionalnom praksom, ali je i dugo
promišljana oslanjajući se na probranu literaturu iz ove oblasti.
Prosto rečeno, reč je o naročitom spoju teorije i prakse i o
promišljanju, a ne o domišljanju vlastitih i tuđih iskustava.
Okolnost da je analiza u više svojih aspekata i međugranska,
51
i da se dotiče pristupa i drugih društvenonaučnih disciplina,
objašnjava to što je u ovom predgovoru procenjuje, a donekle i
domišlja sociolog.

2.
Pisac ove knjige ne traži eksplozivne etnonacionalističke
ekscese tamo gde su najupadljiviji, nego traga za njihovim
skrivenim izvorištem. Ne zanima ga fašizam, gde je nacionalizam
doveden do apsurda i gde ga je lako raspoznati i neprerušenog
osuditi, nego ga razotkriva kao teže vidljivu strukturu u benignoj
retorici patriotizma koja je samo naizgled neupitna i normalna,
ali je u stvari autentično izvorište zloćudne agresivnosti. I ovaj
put se pokazalo da nije normalno sve ono što je prosečno.
Naprotiv, tek kada se prosečno razgrne, izbija na videlo
nenormalno, autentično vrelo šovinizma i nasilja. Naravno da
je ovo teži, ali je pouzdaniji put analize. Reč je o problemu koji
mnogi angažovani kritičari nacionalizma nisu kadri da ponesu,
nego se s njim suočavaju samo retki čiji je i angažman, a ne
samo pristup, daleko složeniji.
Pisac polazi od samo naizgled neutralne i relativističke
teze da je etnonacionalizam psihologija pripadnika svake
naglašeno homogenizovane grupe. Zato što je u pitanju politička
upotreba samog pripadništva grupi, u centru je analiza ponude
i potražnje etnonacionalističkih stereotipa i autostereotipa.
Relativizam lagano bledi kada se pređe na konkretizaciju
psihološke funkcije stereotipa. Naime, upravo stereotipi ugodno
redukuju nelagodnu složenost haosa. Stereotipi nude spremne
odgovore na sve ono što izgleda nejasno, zagonetno, suviše
složeno. Time se ljudi oslobađaju muke traganja za „pravim“
uzrocima pojedinih pojava; lišavaju se nedoumica, sumnji,
ispitivanja, samoispitivanja i preispitivanja. Imati stereotip, znači
nemati dilema, kaže pisac. U istom smislu i etnonacionalizam

52
povećava agresivni potencijal, ali i kroji lagodnu
preglednost i uklanja nelagodu nepoznatog. Nije reč samo o
višefunkcionalnosti ove vrste identiteta, nego i o dijalektičkoj
strani njegovog gnoseološkog kapaciteta. Uklanjanje nedoumica
snaži operativnost, uklanja suvišne nijanse koje mogu kolebati
i priprema aktere na delanje. Etnonacionalizam nije, dakle,
kontemplativna, nego stvaralačka sila u istoriji.
Naredna teza pisca zvuči daleko manje relativistički.
Upravo rečena funkcionalna polivalentnost pruža vitalnost
etnonacionalizmu. I još više od toga, osigurava mu istorijsku
postojanost. Kao obrazac ponašanja, etnonacionalizam jeste
nadistorijski i proizlazi iz određenih psihološko-antropoloških
karakteristika ljudi, pa ga nije teško prepoznati ni u ranijim
vremenima, kada nacija nije postojala. Kada kaže da je to
univerzalna sklonost ljudi, pisac je nipošto ne normalizuje, nego,
naprotiv, pokazuje da su i neke univerzalne sklonosti rizične
zato što se lako aktiviraju i izvitoperavaju. Etnonacionalizam je
izričito definisan kao oblik otuđenja. To je potpuna zaronjenost u
vlastitu etnonacionalnu grupu i potpuna izolacija prema ostalim
nacionalnim grupama. Kada to tvrdi, pisac se oslanja, ali ne
samo verbalno, na Habermasovu ocenu da nacionalizam traži
slobodu sunarodnika, ali obično na štetu građanina. Promišlja
je, i uverljivo na novi način dokazuje. U knjizi je iznet slojeviti
zaključak da je etnonacionalizam ne samo koristan, nego da,
i više od toga, pruža čak i smisao ljudskom životu. Rečju,
etnonacionalizam je naročit pogled na svet i tiče se cele ličnosti.
Ovo otuda što pripisujući grupi posebne, izuzetno pozitivne
osobine, sam pojedinac, kao pripadnik te i takve grupe, učestvuje
u njenoj izuzetnosti i deli njenu izuzetnost. Kratko rečeno, i on
sam postaje poseban i izuzetan.
Da se pisac suvereno ne kreće u klasičnoj i novoj
socijalnopsihološkoj i socijalnopsihijatrijskoj literaturi o
nacionalizmu ne bi dospeo do jasnih kriterija za razlikovanje
53
normalnih, patoloških, fanatičnih, shizofrenih, sumanutih
i sličnih komponenti kod etnonacionalističkih stavova.
Njegovo razumljivo izlaganje lišeno je apstraktnog teorijskog
meandriranja, pa čak i onaj ko se ne slaže s piščevim premisama
može u knjizi naći korisno rašćišćavanje pojmovnog haosa i
razjašnjenje mnogih nedoumica koje prožimaju debate u prostoru
opterećenom teškim sećanjem na zlu nacionalnu sudbinu. U
tom pogledu je, između ostalih, vrlo poučno diferenciranje i
nijansiranje patriotizma na ekstremni, umereni, lažni, nepristrasni
i lojalni. Umerenim patriotima je tuđa tvrdnja slepih patriota:
„Moja je zemlja, bila u pravu ili krivu“. Premda je kritika
raznih verzija ovog habitusa jedna od premisa Kecmanovićeve
analize, pisac ne odbacuje patriotizam kao banalnost, nego ga
pažljivo raščlanjava i ukazuje na dubinske psihološke temelje
ovoga stava. Dok etnonacionalistički akteri uprošćavaju zato da
bi podgrejali i mobilisali emocije, Kecmanović na produktivan
način usložnjava, da bi ohladio osećanja. Političari dobro znaju
da onaj koji se boji ne misli logički, pa mu je zato i teško bilo
šta dokazati. Ali je zato moguće višestruko politički iskoristiti
njegov iracionalni strah. Tome nasuprot, ova knjiga dekonstruiše
uzajamne međunacionalne strahove, pa može otežavati njihovu
političku upotrebu.
U tom sklopu nimalo nije nebitan deo piščevog angažmana
podsticanje na neposlušnost iracionalnom autoritetu, a što
je inače najveća jeres za razne slepe patriote i konzervativce
koji traže poslušnost i lojalnost raznim simbolima nacije.
Kecmanović odmereno definiše ovo slepilo, tj. gnoseološki
suženu perspektivu slepog patriote, i uverljivo kritikuje sve
one koji nastoje da ublaže njenu iracionalnost i nemoralnost.
Koliko god bilo radikalno, na delu je raščaravanje često
mitizirane složenosti lišeno uprošćavanja. Verovatno ne samo
zbog promišljanja literature, nego i zbog vlastitog neposrednog
primarnog iskustva u etnički šarolikim sredinama. Možda bi se
moglo pomisliti da je hladno raščlanjavanje rezultat lagodne
54
distance i okolnosti da je pisac uvek živeo u relativno tolerantnoj
nacionalnoj sredini kao što je npr. Vojvodina. Malo bi ko mogao
naslutiti da se u priloženim analizama prelama iskustvo vrele
Bosne, a koje se još iskazuje u raznim oblicima zakavženih
slepih patriotizama. Verovatno je i pogled sa strane iz Australije
uticao na visinu „avionske osmatračnice“. Kako bilo, piščevo
savladavanje zavodljivog etničkog refleksa je zavidno. Solidna
obaveštenost je, pored pomenutih biografskih okolnosti,
doprinela da se etnonacionalizam svestrano razmotri i promisli,
a ne da se domisli ili osmisli. U maniru anglosaksonske literature
lišene „teške“ teorije i katkad neskrivene nemačke metodološke
arogancije, pisac ne zapetljava stvari, što uostalom nikada i ne čini
onaj kome su stvari jasne, nego ih bez uprošćavanja razumljivo
i tečno izlaže. Katkad je izmeandriranu i razuđenu misao teško
razumljivo izložiti, a čitaocu je još teže pratiti je. Ovde to nije
slučaj. Socijalna psihologija etnonacionalizma je Kecmanovićeva
disciplina koju sistematski, pregledno i jasno izlaže na jednom
vrućem problemu – etnonacionalizmu. Oslanjanje na brojnu,
ali i probranu socijalnopsihološku i psihijatrijsku literaturu nije
nimalo smanjilo autorski pečat idejnog i teorijskog opredeljenja.
Uz mnoga nova empirijska istraživanja, tu su i V. Rajh, A.
Maslov, S. Frojd, E. From i T. Adorno kao uporišta analize.
Nije kritika nacionalizma centrirana samo oko psihijatrijskih i
psiholoških problema, nego pisac s uspehom ulazi i u istorijske i
političke meandre. On s lakoćom i uverljivo vezuje razne strane
problema, ne zastaje pred njihovom složenošću, nego se upušta
u raščlanjavanje, ali uvek s osećanjem za celinu problema.

3.
Premda je upadljiv anglosaksonski pristup naciji (E.
Smit, K. Gerc, H. Lesvel, R. Linton i drugi), naša domaća
stvarnost se, kada se propusti kroz ovu teoriju stranaca, otkriva
u novom svetlu. Tako pisac ne odbacuje paušalno, pa čak ni ne
55
ironizira patriotizam, nego ga analizira, a njegovo nijansiranje
i razmađijavanje patriotske logike daleko je od poznatog i
teorijski prilično banalnog redukovanja stvarnosti na dželata,
žrtvu i žrtvenog jarca. Deo studije posvećen je analizi rata i
nacionalizma u Jugoslaviji. Treba se zadržati na ovom tumačenju.
I ovde pisac najpre primećuje da etnonacionalistički stavovi
i verovanja imaju snagu neke vrste melema protiv osećanja
nemoći. Etnonacionalistička ideologija nudi odgovor na sve
zagonetke. Ona uspostavlja jasne orijentire, podele i načine
razlikovanja dobrog od lošeg, pravednog od nepravednog.
I već samim tim je važan činilac redukovanja i samog haosa
oko nacije. Iako jesu veće mogućnosti manipulisanja što je veći
haos, ne treba zaboraviti da manipulaciju osigurava i pogrešno
sređeni haos.
Tome nasuprot, socijalnopsihološki okvir neorganizovane
nesigurnosti, koji pisac nudi za tumačenje raspada Jugoslavije,
nije manipulativan, nego razotkriva manipulaciju. Uoči
rata nijedan kolektiv nije obezbeđivao tako moćnu grupnu
pripadnost kao što je to činio etnonacionalni. Kada prihvate
etnonacionalističke stavove, ljudi su kadri da se suprotstave
difuziji identiteta. Sada, oni znaju ko su i šta su, šta se od njih
očekuje i šta oni mogu očekivati od svojih i od onih koji nisu
njihove gore list. Otuda pisac zaključuje da je (etno)nacionalizam
u osnovi pitanje identiteta, a ovaj aspekt objašnjenja svakako
zaslužuje da se ugradi u sociološka i istorijska tumačenja koja
polaze od raspada, ali i u ona druga, kojima je bliža teza o
razbijanju Jugoslavije.
Ovo otuda što je eksplozivni identitetski potencijal
etnonacionalizma psihološki minuciozno analiziran, pa
se izdvaja iz mnoštva navijačkih pristupa. Diferenciran
socijalnopsihološki pristup, u čijem je središtu promišljena
mreža inkluzivnih pojmova, varijabli, analitičkih instrumenata
i shema, otvoren je uključivanju sadržaja i iz drugih teorij-
56
skih pristupa. U njima se kritički osporavaju neki važni
etnonacionalistički stereotipi kao što je, pre svega, onaj o
nacionalnom karakteru. Piščevom okviru naravno ne pripada
sudbinska, nego nefatalistička premisa koja opominje da se
etnonacionalizam nije morao aktivirati. Nema ovde onog tvrdog
determinizma „morali smo se pobiti“, toliko raširenog kod slepih
patriota. Ne, nismo osuđeni na etnonacionalizam, a ova knjiga
podučava kako ga prepoznati i izbeći.
Kada podseća da treba uočiti sve strane nacionalizma,
pisac ne kaže da to treba činiti na simetričan način. Kod
njega je prioritetna socijalnopsihološka strana, što je rezultat
profesionalnog usmerenja, a ne pristrasnosti u izboru samo
jednog determinizma. Po čemu se Kecmanović razlikuje
od domaćih kritičara nacionalizma? Najpre treba reći da
možda i nije neobično to što se u atmosferi normalizovanog
nacionalizma u nas nisu mogle pojaviti ovako nijansirane kritike
etnonacionalizma, zato što su i kritičari katkad bivali isključivi i
politizovani. Vreli žar angažmana još na Balkanu skoro jednako
pritiska i nacionaliste i deo njihovih kritičara. Teško je bilo
izvući se iz pomenutog opšteg sklopa političke kulture.
Upravo po tome što ga etnonacionalisti nisu zarazili
neanalitičkom isključivošću, pisac ove knjige razlikuje se od
domaće opšte oslobodilačke struje. Sačuvao je rezervat hladne
analize tako što se izdigao do analize antropoloških pretpostavki
nacionalizma, pa čak iskazuje i empatiju prema raznim
njegovim psihijatrijskim isključivostima. Premda ne zanemaruje
antropološke strane društvenosti i etnonacionalne solidarnosti,
on ih ne normalizuje, nego, naprotiv, socijalnopsihološki i
sociološki problematizuje iracionalne lojalnosti naciji. Dovodeći
u pitanje hazardnu tezu da svaki narod ima svoj nacionalni
karakter, pisac se zalaže za upotrebu preciznijih pojmova kao
što su kulturna ličnost ili kolektivna ličnost. Istovremeno, u
raširenim stereotipima o nacionalnom karakteru neprijatelja
57
traži odgovor zašto je došlo do sukoba u Jugoslaviji. U tom
sklopu naročito oštro markira kanonsku pravilnost: „Svako
povećavanje grupne kohezije izgleda da se postiže po cijenu
povećanog neprijateljstva prema onima izvan grupe“. Logika
etnonacionalizma prepoznaje se u pravilnosti da što je veća
lojalnost grupi, to je veća mržnja prema strancu.
Upravo je razmatranjem načina zloupotrebe nacionalnog
karaktera pisac ponajviše ušao i u analizu politike. Kecmanović
ne beži od politike, ali ne politizira. Ističući da samo
etnonacionalisti tvrde da postoji nacionalni karakter, uverljivo je
analizirao srpske, hrvatske, slovenačke i bošnjačke psihijatre iz
regiona koji se bave (zlo)upotrebom nacionalnih karaktera. Ovaj
odeljak je važna konkretizacija piščevih načela. Tu nije pokazano
samo da se teško može govoriti o nacionalnom karakteru Srba,
Hrvata i Slovenaca, nego i to da su stavovi ove vrste bili oružje
u građanskom ratu. Kod razjašnjenja sukobljenih etnopolitičkih
stereotipa ove vrste pisac ne traži podršku u navijačkoj dnevnoj
politici regiona. Orijentiri su mu zaključci brojnih naučnih
socijalnopsiholoških istraživanja nacionalnih isključivosti u
drugim zemljama. Uporedni okvir je uvek pouzdani korektor
monografske pristrasnosti.

4.
Kraj svih pomenutih prednosti, ovaj socijalnopsihološki
okvir nije dovoljan za objašnjenje rata u Jugoslaviji, na koje pisac,
naravno, ni ne pretenduje. Kao i kod svakog složenog teorijskog
poduhvata i ovde su neka pitanja samo otvorena, a neka nisu
ni nagoveštena. Na primer, naročita konvertitska komponenta
etnonacionalizma je u domaćim uslovima zavređivala više
pažnje. Zašto su bivši komunisti postali najveći etnonacionalisti?
Da li se u duši promenio onaj ko danas žarko negira isto ono što
je ranije takođe žarko prihvatao? Nije li reč o u osnovi istom

58
mentalnom i psihološkom habitusu? Pisac se ne bavi problemom
masovne konverzije sleva nadesno, iako se neke etnopolitičke
isključivosti mogu objašnjavati upravo prenaglašenim
pokajanjem konvertita, kako je to činio još nemački sociolog G.
Zimel krajem XIX veka. Verovatno savremena anglosaksonska
personalistička psihološka literatura ove obrte ne smatra važnim
jer drži da je konverzija sleva nadesno korisna i pozitivna. Piscu
se, naravno, ne može prigovoriti što ne otvara problem razlike
između odbrambenih agresija levice i desnice u krizi i njihovog
različitog odnosa prema etnonacionalizmu jer je to svakako
nova široka tema. Pa ipak, možda bi neke stvari bile izoštrenije
da je bar u nacrtu povučena razlika između isključivosti kod
zajednice okupljene oko klasnog položaja i one druge centrirane
oko ugrožene krvi. Osnovna piščeva psihijatrijska klasifikacija
na endemijski i epidemijski etnonacionalizam ne dotiče ovu
razliku.
U vezi s rečenim, otvara se još jedan sličan problem. Tačna
je piščeva opaska da su mas-mediji poprilično odredili sudbinu
etnonacionalizma i u Jugoslaviji i u državama koje su formirane
nakon njenog raspada. Ali ne treba zastati na tvrdnji da je na
delu bio sukob etnonacionalizama podjednake snage i karaktera.
Trebalo bi otići korak dalje i razlikovati imperijalizam (S.
Milošević), secesionizam (F. Tuđman) i verski fundamentalizam
(A. Izetbegović) kao okvire za aktiviranje etnonacionalizma.
Piscu, kod koga inače nema manihejskih dihotomija kao kod
etnonacionalista, nego je, naprotiv, na delu polifonija izukrštanih
odrednica i definicija, moglo bi se postaviti pitanje da li je možda
i socijalna psihologija pomenutih isključivosti različita. Kako
socijalnopsihološki diferencirati ideologije u regionu u kom je
oružani rat zamenjen sukobljenim prošlostima u miru? Može
li Brisel doterati u korak etnonacionalističke ideologije koje se
uvek prelamaju kroz različite regionalne, nacionalne i klasne
interese? Ne podstiče svaka knjiga postavljanje novih pitanja,

59
nego samo ona koja svestranim okvirom provocira. Jedno takvo
pitanje je veza ideoloških i etnonacionalističkih stereotipa.
Iako se ne bavi ideologijama, ova knjiga može pomoći u
prepoznavanju domaćih političkih isključivosti, od liberalnih do
konzervativnih i fašističkih. Levičarskih nema, zato što nema
ni levice. Kecmanović ne zaboravlja da je etnonacionalizam
povezan s razbojništvom i lopovlukom, ali ne širi ovu opasku
u tezu da je isti tesno vezan i s klasnim interesima koji se
kostimiraju kao patriotski i nacionalni. Nije reč o prerušavanju
običnog grupnog interesa, nego o krupnom klasnom biznisu.
Ne radi se ovde o nedorečenosti analize, nego više o nekim
disciplinarnim istraživačkim prioritetima Kecmanovićeve
socijalne psihologije koji se ne dotiču klasnog. Ako je tačno da
preko patriotizma vladajući krugovi nameću sliku poželjne smrti
za domovinu i kostimiraju je kao uzornu, ne manje je tačno da
veličanje pogibije sirotinje u ratovima koji se vode za očuvanje
država bogatih nije nesvakodnevni cinizam nacionalizma nego
zakonitost klasnih društava.

5.
Kakva je budućnost ove knjige? Uprkos tome što
su individualnopsihološke i socijalnopsihološke strukture
i mehanizmi etnonacionalističke lojalnosti, isključivosti i
dinamike neizostavna strana analize svakog nacionalizma, ovaj
kritički brevijar neće skoro ući u lektiru slepih patriota koji
nadziru kulturu i udžbenike u regionu. Ako se dosledno držimo
piščevih odredbi, onda će u ovoj knjizi etnonacionalisti naći
Drugoga, ali ne i sebe, a ako se u nečemu i prepoznaju, teško
će isto priznati. Zašto? Iz prostog razloga što nacionalisti nisu
samorefleksivni jer sebe i svoju grupu uvek vide kao doslednu
i nesebičnu žrtvu. Tek ako se povuče važna razlika između
rigidnosti i doslednosti, moguća je samorefleksija. Da li su za

60
to kadri etnonacionalisti? Nisu, što je još davno uočio francuski
filozof E. Renan kada je zapisao da naciju čine grupe ljudi
koje imaju mnoge zajedničke stvari, ali koje su i mnoge stvari
zajednički zaboravile. Etnonacionalisti, po pravilu, zaboravljaju
ili minimiziraju dželate iz redova vlastite nacije, pa im je teško
objasniti da i klasično martirološko pitanje treba preformulisati.
Zapitajmo se, naime, da li smo svi nedužni dželati, ili smo svi
odgovorne žrtve? Još nije lako kod ovih zapetljanih stvari uveriti
etnonacionaliste da ne treba bežati od samokritičnosti. Ne samo
otuda što je ova sposobnost osnova moralne nadmoći, nego više
zato što samokritičnost u saznajnom pogledu nadilazi prizemnu
„žablju“ etnocentričnu prespektivu. Ni pisac ove knjige nije
optimista kada je reč o razuveravanju etnonacionalista. Čak i ako
se u knjizi poneki etnonacionalista i prepozna, pitanje je hoće
li se zamisliti nad portretom. Zašto? Zato što je nacionalizam
u nas odveć normalizovan da bi ga problematizovala čak i
kritička misao ovoga formata. Marksovski rečeno, društveno
biće još uspešno odoleva prodornoj svesti koja je razotkrila
njegovu protivrečnost. Istini za volju, retko je u istoriji teorija
zavidnog nivoa po sebi otrežnjavala. Za promene je uvek bila
potrebna realna društvena snaga. Danas na vidiku nema snage
koja može potresti materijalne i identitetske temelje šovinizma.
Ponajmanje je to globalizovani kapitalizam. Možda ovo štivo i
može, ali svakako tek vrlo posredno, pomoći osvešćivanju ne
direktno etnonacionalista, nego šireg delatnog intelektualnog
sloja kao mogućeg detonatora promena koje se moraju začeti
u dubini društvenog bića. Kako? Svakako ne ideološki. Za
razliku od raznih ideologija, delotvornost istinske naučne
studije počiva na odsustvu moralizma. Premda nacionalisti
veruju da su superiorniji od drugih, Kecmanović nigde ne piše
da je njegova pozicija superiornija, ni moralno ni intelektualno.
Ova knjiga može dotaći jedino samorefleksivne subjekte, a
etnonacionalista to nije, jer je kao autoritarna ličnost rigidna u

61
emocionalnom, ali i u kognitivnom pogledu. Već ovom opaskom
je sam pisac dovoljno definisao čitalački status svoje knjige u
srpskohrvatskom jezičkom području. Bar za sada.
Pa ipak, treba se nadati da će knjiga imati odjeka, ali
drugačijeg. Ne samo zato što će je većinski slepi patrioti
verovatno dočekati s uobičajenom ignorancijom, kao što to inače
čine prema svemu što nije u skladu s njihovim samoviđenjem,
niti otuda što će možda kod malo liberalnijih rodoljubaca
izazvati ponešto nelagode. Knjiga jeste pisana za manjinu, ali
nikako ne za manjinsku grupu istomišljenika, nego za manjinsku
grupu prosvećenih i inkluzivnih čitalaca. Ništa neobično ni
pesimistično, jer publiku ove vrste imaju svi pisci koji nisu
legionari trenutka. Knjiga ne pripada zavodljivoj strani duha
vremena, niti hegemonoj epohalnoj svesti. Neprilagođenost
knjige je u tome što je zakoračila u onaj prostor i narušila one
tabue koji su za većinu neupitni, nedodirljivi, pa čak i sveti.
Upad u rečeni hegemoni prostor nije direktan, nije politički
ni moralistički, nego je posredni teorijski udar na iracionalne
dogme. Drugačije rečeno, Kecmanovićevo nepristajanje uz
nacionalizam jeste osobeno. Uprkos prinudnom odlasku iz
Sarajeva, u ličnoj piščevoj jednačini nema osvetoljubivosti.
Izbegnut je ne samo mehanizam pretvaranja sebe iz žrtve
u dželata, nego i onaj česti uticaj čaršije i palanke kog ima i
u metropoli, a naročito u onoj zahvaćenoj nacionalizmom.
O kakvom se pritisku radi? Najpre bi trebalo pomenuti da
kritičara nacionalizma vlastitog naroda ima više u Srbiji nego
u regionu, ali daleko od toga da ih i ovde ima dovoljno. Još
se ne može govoriti o simetričnoj janusovskoj intelektualnoj
klimi odnosa prema nacionalizmu. Važnije je uočiti okolnost
da tabore okupljene oko „patriota“ i oko „izdajnika“ pritiska
slična politička kultura. Etnonacionalisti jesu zaslepljeniji i
isključiviji, ali su i neke isključivosti političke ili komercijalne
prirode, koje su, ređe i slabijeg intenziteta, prisutne i kod dela
62
kritičara nacionalizma u Srbiji okupljenih ponajviše oko raznih
nevladinih organizacija. Menadžerski rečeno, jeste niskorizični i
unosni angažman braniti vlastitu naciju, ali se i njenom kritikom
u poslednjih nekoliko godina, doduše manje, neki pojedinci i
grupe mogu na razne načine okoristiti. Istini za volju, nije
nimalo lako izbeći politizaciju i komercijalizaciju pogotovo u
centrima onih sredina gde još državne granice nisu jasne. Zato
svrstavanje u zaštitne, pa i militantne tabore još prati misao
o društvu u regionu. Još je teže sačuvati identitet, koga nema
bez kontinuiteta, u tranziciji koja je sve vrednosti naglavce
postavila. Habitus domaćih nacionalista i njihovih kritičara
treba hermeneutički razumevati, ali ne i pravdati. O njihovim
razlikama je dosta pisano, ali o opštoj političkoj kulturi koja
pritiska obe struje nije i to jeste tema koja čeka svog Šekspira.
Sve ovo je pomenuto zato da bi se istaklo da Kecmanović
nije ničiji i da nije skrušen ni pred snagom božje reči. Ne
svrstava se, dovoljno je uzdignut iznad pomenutih političkih i
komercijalnih pritisaka, pa se i zato njegova misao slobodnije
i svestranije odnosi prema raznim iracionalnostima. Njegova
kritika etnonacionalizma je lišena političkih štitnika i uokvirena
nenametljivim, ali jasno iskazanim opredeljenjem u kom nema
laviranja, ograđivanja, pa ni bojazni da se bude pogrešno shvaćen.
Ovo je važno dodati jer se u domaćoj misli o nacionalizmu
ne malo napora rasipa na uveravanje da se ne bude pogrešno
shvaćen, da se, ne daj bože, ne zamerimo, da su nam namere
časne i akademske, da nismo političari, niti navijači, nego da
smo učenjaci. Psihologija domaćih intelektualaca, koji se katkad
više troše oko napora da ne budu pogrešno shvaćeni, nego oko
izlaganja same argumentacije, jeste takođe naročiti kulturni
epifenomen nacionalizma, nesvladanih bojazni i u suštini
autoritarne lojalnosti. Strah od stigme nacionalnog izdajnika
neretko guši osnovni postulat naučne objektivnosti. Nije mali

63
kvalitet ove knjige upravo odsustvo pomenutih neproduktivnih
strepnji.
Metaforički rečeno, knjiga je prilog antispomeniku
građanskom ratu u regionu: višeperspektivna i slojevita
analiza ne nameće zaključke, niti oktroiše smisao, nego
argumentuje anatomskim raščlanjavanjem. Na delu je osobena
socijalnopsihološka demonumentalizacija etnonacionalnog koje
guši zato što je već po sebi slavno, što, kao takvo, tobože
rođenjem obavezuje i što redukuje identitet i patriotizam
na jednu pretežno bojevu dimenziju. Već samo isticanje
nacionalnog kao prioritetnog identiteta, opredeljenja i lojalnosti,
ogrubljuje razumevanje istorije i sadašnjosti, jer kruti sećanje
namećući dužnost grupi kojoj tobože nužno pripadamo lišeni
izbora. Već samim tim etnonacionalizam na autoritaran način
redukuje smisao življenja zato što i u ostalim segmentima života
afirmiše jednodimenzionalnost.
Po čemu se još ova knjiga izdvaja? Koliko god bio
angažovan, analitičar koji nema na umu multifunkcionalnost
etnonacionalizma ne može ga uspešno kritikovati niti voditi
dijalog s njim. Na neki način, bez uočavanja složene prirode
etnonacionalizma, vodimo dijalog gluvih, a tek ako ga
svestranije shvatimo, možemo ga problematizovati. Tu je
Kecmanović na tragu Gadamerovog uputstva: „Ako hoćeš da
savladaš protivnika, moraš ga najpre ojačati“. Drugim rečima,
pisac ne kritikuje najslabije banalne tačke etnonacionalističkih
stereotipa, nego se suočava s njegovim najsnažnijim grupnim
i identitetskim uporištima i argumentima koji se naizgled teško
mogu opovrgnuti.
Kako čitati ovu knjigu u atmosferi službeno
normalizovanog nacionalizma, okruženi etnocentričnim
udžbenicima i spomenicima? Nikako kao alternativno
nekonformističko štivo koje nas zabavlja samo zato što se ne
slaže s horom koji nas uporno medijski anestezira. Nego kao
64
lektiru, trajno remetilačku i duboko subverzivnu u najboljem
smislu reči. I više od toga, knjiga je preko potrebna samorefleksija
regiona, uprkos tome što će se mnoge njene opomene verovatno
još dugo odbijati od debelog oklopa palanačke banalnosti koja
štiti svaki nacionalizam. Šta još ova knjiga nije? Nije štivo
koje užareno oponira, nego hladno i trezveno analizira. Upravo
zato što nije polemična angažovana esejistika, nego hladna
sistematika, razlikuje se od mnogih zavodljivih navijačkih
kritika nacionalizma. Praćenje Kecmanovićeve lavirintske
pojmovne i teorijske mreže ne traži samo strpljenje, nego i
predznanje. Ovde radoznalost nije dovoljna, nego je potreban
popriličan napor da se svi meandri objašnjenja sklope u
složenu, ali nezaokruženu i otvorenu celinu i diferencirano, a
ne jednoznačno primene kod redukovanja galame oko nacije u
regionu. Pisac nam olakšava razlikovanje dubljeg od površnog i
trajnog od efemernog, jer čitaoca na produktivan način zamara
prevodeći ga iz jednog problemskog lavirinta u drugi. Pri tome se
čuva isključivih vrednosnih zaključaka i prognoza, ali ne samo
otuda što ove nisu vedre. Etnonacionalizam povećava agresivni
potencijal tim više što je u regionu normalizovan u pervertiranoj
verziji patriotizma. Piščeva analiza ne obećava i ne teši, nego
samo izlaže kriterije kojima se, bar kada je u pitanju današnja
budućnost etnonacionalizma, podjednako mogu prepoznati i
uteha i beznađe. Treba se nadati da ova knjiga neće potonuti
u zaboravu, nego da će, kao svako istinsko naučno ostvarenje,
produktivno zastariti. Kako je zapazio sociolog Maks Veber,
„nije samo sudbina svih nas da jednom budemo prevaziđeni, već
je to i cilj svih nas“. Neće samo razvoj nauke, nego će i razvoj
etnonacionalizma određivati ritam produktivnog zastarevanja
Kecmanovićeve analize.

(Pogovor knjizi Kecmanović, Dušan. Etnonacionalizam.

Izabrana dela 2, 489-501. Beograd: Clio, 2014) KOD 489–501
65
Bankarski anti-antifašizam

U ovom prilogu je reč o najnovijem pomeranju diskursa u

neutralizovanju antifašizma. Povod najnovijem reakcentovanju
anti-antifašizma bio je antifašistički odgovor Sirize 2015. godine
nametnutim obavezama MMF-a i Eurokratije i odbrambena
agresija Nemačke koja je usledila. Da li je Siriza početkom
2015. u otporu EU koristila praznu antifašističku retoriku
kada je upozorila Grke na opasnost „socijalnog Holokausta“ i
kada su njoj bliske grčke novine donele karikaturu V. Šojblea,
nemačkog ministra finansija u nacističkoj uniformi, nazivajući
ga gaulajterom, ili kada su prikazale Angelu Merkel kako preko
telefona prima uputstva od Hitlera? Da li je reč o običnom
podsmehu, ili je na delu bila ozbiljnija debata oko naknade ratne
štete poražene Nemačke današnjoj Grčkoj? Spor je složeniji jer
se pokazalo da antifašizam nije izgubio aktuelnost, ali i da se
anti-antifašizam prilagođava novim okolnostima.
Zahteve za reparacijama od Nemačke Cipras ni u izbornoj
kampanji nije krio. Zato je još pre grčkih izbora hamburški
tabloid Bild, „Špringerov kombinat za predrasude“, pisao da
je Evropa u strahu, a Sirizine zahteve za reparacijama ocenio
rečima „drsko i opasno“. Komentarišući Bildovu kampanju
protiv Sirize, glavni urednik dnevnika Neues Deutschland
je podsetio na istorijat grčkih zahteva Nemačkoj. Reparacije
je pominjao i predsednik Karolos Papuljas, grčki partizan,
nemačkom predsedniku Joahimu Gauku marta 2014. u Atini.
Radilo se o ogromnim vrednostima koje su Nemci 1942. zaplenili
iz grčke banke. Kada je frakcija levičarske Partije demokratskog
socijalizma ovo pitanje pokrenula u nemačkom parlamentu
2000, nemačka vlada to nije priznala. Levica je u parlamentu
tvrdila da je 1960. Grčkoj isplaćeno 115 miliona maraka, što

66
je samo 3 procenta odštete. Kada je ista frakcija 2010. ponovo
otvorila ovo pitanje, nemačko ministarstvo je odgovorilo da
je sve rešeno u robnoj razmeni između Grčke i Trećeg rajha.
Nemačka vlada ponavlja da su nemačke reparacije regulisane
međunarodnim ugovorima iz 1953. i 1990. Uzalud je levica
marta 2014. opominjala da ono što su nacisti ukrali Nemačka ne
sme da zadrži. Narednog meseca, nakon Gaukove posete Atini,
govorilo se čak o oko 100 milijardi eura koje je SR Nemačka
dužna Grčkoj. Da li je Siriza kadra da uzdrma međunarodno
pravo i reparacije od Nemačke vrati na dnevni red? Može li ovaj
spor postati virus potraživanja drugih zemalja od Nemačke? Ili
su reparacije „prazna puška“ Sirize?
Ko zna? Ali Nemci dobro znaju da slika stabilne i bogate
Nemačke u zemljama EU zahvaćenim krizom nije ružičasta.
Naprotiv. Ko bi trpeo visoke kamate? Nije li otuda oživljena
nacistička prošlost postala pre svega levičarsko oružje u borbi
protiv nemačkih savremenih kreditora. Desnica svuda ćuti o
fašizmu. Španski ekonomista J. Lopez piše da je Merkelova kao
Hitler objavila rat kontinentu da bi danas osigurala privredni
životni prostor. Da li preteruje i da li u pomenutim grčkim
karikaturama ima realnog antifašizma? Sasvim je sigurno da se
nemački zločini ne mogu redukovati na Holokaust, jer Vermaht
nije bio aseptična birokratska, nego rasistička ratna mašina, a
kako je sam Gauk u Drezdenu pre nekoliko dana priznao, „mi
dobro znamo ko je počeo rat“. Priznao je da treba razlikovati
izvorno od reaktivnog nasilja. Jeste minulo sedamdeset godina
od sloma nacizma i jeste sve manje njegovih živih svedoka,
ali je prošlost svetskih ratova još živa zato što su još aktuelne
ne samo njihove moralne, nego i ekonomske posledice. EU je
uostalom i stvorena da bi se izbegao novi svetski sukob. Ali
i unutar EU postoje pukotine, živo istorijsko pamćenje koje
remeti njenu integraciju. Može li Cipras biti novi detonator
sećanja koje nad Nemačkom još stoji kao moralna toljaga?

67
Onoga sećanja koje opominje da se za pobedničkim Vermahtom
1940-ih kretao nemački krupni kapital koji nije samo pljačkao
banke osvojenih država, nego je i sistematski deindustrijalizovao
osvojeni prostor. Prvobitnu Čerčilovu nameru da se Nemačka
1945. pretvori u polje krompira, te da se kazni i obični Nemac,
saučesnik nacizma, i neutrališe večni nemački izvor koji
uznemirava Evropu ratovima, izmenile su SAD kojima je bila
potrebna snažna industrijska prepreka SSSR-u. Saveznička
obnova nemačke industrije bila je preventivna. Naravno da je
malo ko tada slutio da će se jednog dana poraženi pretvoriti u
glavnog poverioca koji kontinentu diktira finansijska pravila
igre. Istorija je nepredvidiva, a odnos poverioca Šojblea i
njegovog dužnika Varufakisa složeniji je nego što to izgleda
na prvi pogled. Jeste u ovom momentu neoliberalna EU bliža
Šojbleu, ali ne treba isključiti mogućnost da još neko iz nje u
nekom budućem kriznom momentu posegne za sličnim grčkim
istorijskim antifašističkim argumentima. Prošlost je neiscrpni
politički magacin, koliko god bila daleka.
To i Nemci dobro znaju. Odmah nakon ujedinjenja,
Berlinska republika je, za razliku od Bonske, počela da podvlači
crtu ispod svoje prošlosti, pa čak i da otvorenije govori o
nemačkim žrtvama u Drugom svetskom ratu. Sa sve bržim
ekonomskim usponom Nemačke, kao nosača EU, arogancija je
postala još izrazitija. U zemlji se pomalja novi vilhelmovski žar
„Mi smo opet neko“, nova melodija normalizacije ekonomskog
imperijalizma. Da li ekonomski moćna Nemačka, sada pod
velom EU, opet preuzima odgovornost u sređivanju siromašnijeg
okruženja? Koliko je u tome sprečava sećanje na nacističku
prošlost? Izgleda sve manje. Sećanje na Hitlera jeste Nemačkoj
važno kao brana protiv uspona desnog ekstremizma, ali se i ono
lagano menja u službenom skraćenom antifašizmu Berlinske
republike. Današnji pedagoški cilj Nemačke, ekonomski vodeće
sile EU, jeste učvršćenje nacionalnog identiteta i njegovo lagano

68
rasterećivanje od nacističke prošlosti. Nemački učenici još na
ekskurzijama posećuju nacističke logore–muzeje, ali se s
pojavom Pegide ista omladina sve otvorenije etnizira. Difuzni
rasizam tinejdžera se možda može i ublažiti, ali interesni anti-
antifašizam krupnog kapitala ne. Nemačka vlada rezolutno
odbacuje nove zahteve za obeštećenjem, tvrdeći da je sve
to rešeno bilateralnim sporazumima, a Grci se tretiraju kao
remetioci mira koji ruše EU i hoće da osramote Nemačku. Neki
desničari, kao Mari le Pen u Francuskoj, vide u Ciprasu početak
kraja Evrope. Sasvim je sigurno da Grčka ne može vratiti dugove
opterećene kamatama, a ne manje je vidljivo i to da se EU boji
grčkog virusa. Brisel je upućen na složen diplomatski manevar,
EU jeste na strani Nemačke, ali i nadzire haos uz dodavanje
vlastite magle.
U Nemačkoj je Cipras isprovocirao novi talas odbrambene
agresije nemačkog konzervatizma. Nemci se opiru Grcima
ne samo pravnim argumentima, nego nekadašnjim žrtvama
nacističke pljačke danas pripisuju i agresivnost. Odbacujući
zahteve Grčke za reparacijama, Nemci skreću pažnju s vlastite
rasističke prošlosti, trudeći se da sebe predstave kao novu
žrtvu, sada lenjih Grka i azilanata. Sekundarni anti-antifašizam,
koji je zasićen osećanjem krivice zbog Hitlera, pretvara se u
agresiju protiv zahteva za obeštećenjem. Slabi granica između
desnoekstremističkih tinejdžera difuznih nazora i idejno
učvršćenih odraslih neonacista. Svaki šovinizam traži neprijatelja
u stranoj krvi: gastarbajterima, azilantima, ali i lenjim Grcima.
Kod Pegide je sasvim prepoznatljiva ekonomija nemačke krvi.
Otvorene ulične parole Fremde raus prati novi talas arogancije
nemačkih intelektualaca i novi pokušaji podvlačenja crte ispod
nacističke prošlosti. Odskora je vidljiva naročita nemačka
ekonomska arogancija. Zar nismo konačno postali normalna
zemlja već samim tim što smo ekonomski stub EU, pitaju se
Nemci? Ako naše banke finansiraju dugove bankrotiranih država

69
EU, zar već to nije dovoljan razlog da se Hitler prepusti istoričarima
i da se više ne koristi u tekućoj politici? Na delu je nemački
bankarski neoliberalni anti-antifašizam koji se brani tezom da bi
o fašizmu trebalo da raspravljaju istoričari, a da u politici treba
da vlada načelo „čist račun, duga ljubav“. Drugim rečima, treba
zaboraviti neisplaćene reparacije i odštete logorašima i ratnim
zarobljenicima u Trećem rajhu, ono što npr. danas radi Srbija
kada obračunava dnevnice golootočkih zatvorenika i isplaćuje
odštetu njihovim potomcima. Brisel pozdravlja i pažljivo boduje
svako obeštećenje žrtava komunističkog nasilja, ali ne mari za
obeštećenje žrtava fašističkog genocida. Nije to neprirodno, jer
se Brisel rukovodi neoliberalnim načelom da u ekonomiji nema
besplatnog ručka. A sve je vidljivije i to da su glavne pare EU u
Berlinu. Kako bilo, ekonomski arogantna Nemačka je podvukla
crtu ispod isplate reparacije žrtvama nacizma.
Kod ovoga problema se otvara i važno operativno
pitanje. Može li uporno ustrajavanje na sećanju ne samo na
Aušvic, nego i na nemačku eksploataciju Evrope između
1939. i 1945. biti dinamit u sve jačim napetostima unutar EU,
ne samo između Grčke i Nemačke, nego uopšte između malih
i velikih u ovoj kapitalističkoj koaliciji? Ili, drugačije rečeno,
koliko nezaborav finansijske komponente antifašističke toljage,
uporno podsećanje na pljačku Trećeg rajha, može slabiti novi
ekonomski imperijalizam Berlina? Ako multinacionalni kapital,
po prirodi stvari, i ne mari za antifašizam ove vrste, jer nerado
govori o eksploataciji, može li diskurs o fašističkoj eksploataciji
oživeti međunarodna levica? Može li se potisnuti hegemonski
antitotalitarni diskurs o fašizmu i komunizmu kao istovetnom
zlu iskazan u raznim parlamentarnim rezolucijama evropskih
država? Kako aktivirati antologijsku Horkhajmerovu opomenu
„ko neće da govori o kapitalizmu, treba da ćuti o fašizmu“ koja,
ne samo što nije mainstream neoliberalne EU, nego je danas
signatura prokazanog boljševizma. Upravo na tome valja raditi.

70
Naime, nije dovoljno boriti se samo protiv otvorenog uličnog,
huliganskog desnog ekstremizma, nego treba dekonstruisati i
skriveni bankarski anti-antifašizam. Šta god da se desi Ciprasu,
simbolika grčkog antifašizma nije prazna. Iako su Nemci još
od ustoličenja Berlinske republike tvrdo uvereni da se može
definitivno podvući crta ispod vlastite nacističke prošlosti, grčki
antifašistički otpor Berlinu i EU pokazuje da istorija ne priznaje
zadnju reč.

(Stvar br. 8 (2016): 18–22)

Kosovo

U srpskom kalendaru praznika važno mesto ima 28.

jun,Vidovdan, koji je povezan s Kosovom poljem kao mestom
sećanja. Vidovdan (dan Svetoga Vida) čuva sećanje na bitku
srpske vojske 1389. sa turskom vojskom na polju Kosovu u
južnoj Srbiji. Zbog poraza srpske vojske Srpska pravoslavna
crkva je stalno isticala Kosovo kao srpsku Golgotu, ali i kao
vaskrsenje. Od 2001. godine ovaj datum je vraćen među državne
praznike Srbije, gde se inače slavio od 1913. godine pa do kraja
Drugog svetskog rata. Već od kraja šezdesetih godina, Kosovo
postaje važan politički problem Srbije i to zbog rasta albanskog
nacionalizma i secesionizma, a od kraja osamdesetih i zato što
je Slobodan Milošević rešio da upotrebom Kosova promeni
položaj Srbije u Jugoslaviji. Od tada se Kosovo kao mesto sećanja
ponovo koristi za obnavljanje srpskih i pravoslavnih narativa u
službi odbrane srpske države i crkve. Na Vidovdan 2001. je,
tada već bivši predsednik Srbije, Slobodan Milošević isporučen
Haškom tribunalu. Kosovo je postalo nezavisna država 2008.
godine, koju Srbija ne priznaje. Pre objašnjenja uloge ovoga
još vrelog srpskog mesta sećanja trebalo bi pomenuti šta je kod
ovog sećanja istinito.
71
 1.
Istina jeste da su Srbi poraženi od Turaka na Kosovu
krajem juna 1389, iako je u istoj bici ubijen i turski vladar
Murat. Takođe je nesporno da su tada zvona jedne pariske
katedrale slavila navodnu pobedu srpske vojske na Kosovu i da
je deo Evrope radosno dočekao vest o Kosovskom boju, gde je
pružen otpor daljem širenju Otomanskog carstva.
Ubrzo nakon Kosovske bitke, srednjovekovna Srbija je
pala pod tursku vlast, a Kosovo je postalo sinonim za propast
srpske države i sinonim žrtvovanja. Srpska pravoslavna crkva
je Kosovo hristijanizovala, tvrdeći da su Srbi izabrali duhovno
spasenje i nebesko carstvo umesto vojne pobede. I danas ova
crkva tvrdi da je čitava tema Kosova, naročito njegovo viđenje
u narodnim pesmama, u stvari jedan samosvojni srpski doživljaj
hrišćanstva. Ličnost Vuka Brankovića je sinonim izdajnika
Jude, knez Lazar je Hristov sledbenik koji strada za spas svog
naroda, a opevana Kneževa večera s vojvodama uoči same
bitke je simbol Tajne, ili poslednje večere koju je Hrist pre smrti
održao s apostolima.
Mit o Kosovu je, osim verske, imao i širu
društvenointegrativnu funkciju. U epskim pesmama mit je
negovan kao deo ideje o neuništivoj srpskoj državnosti i kao
deo srpskog nacionalnog identiteta. Kao herojsko i normativno
sećanje, mit je bio brana islamizaciji Srba. Motiv svesne žrtve na
Kosovu i svesnog izbora nebeskog carstva konstruisala je srpska
crkva nastojeći da kosovski mit približi mitu o žrtvovanom
Hristu. Osim ovog motiva, u mitu se prepoznaju i motivi osvete,
herojstva, mučeništva, izdajstva i vaskrsa. Opomena na izdaju
daje mitu strukturu zaveta, koji kune, opominje i homogenizuje
Srbe. Nezaborav Kosova je uslov nacionalnog identiteta.
Kosovski mit je trebao da duhovno premosti stoleća praznine u
nacionalnom i državnom kontinuitetu Srba.

72
 Još više od toga, negovanje Kosova kao mesta sećanja
jeste garant vaskrsenja, obnove života nakon smrti. Slični
motivi viteške heroike sreću se u Evropi krajem srednjeg veka.
Tema pobede heroja nad smrću sreće se i u islamu. Dakle, reč je
opšteevropskim imperativima sećanja koji izviru iz indoevropske
tradicije. Manje ili više razvijen ep kao ideologija ratničkog
društva sreće se znatno ranije kod Grka (Ilijada) i Germana
(Nibelunški ep). U klasnom pogledu, ep je hristijanizovana
ideologija viteškog staleža. Ali, ep je i ideološki stereotip.
Dakle, Kosovo kao mesto sećanja nije obična geografska
odrednica, nego složeni obrazac i simbol održanja srpstva koji
se može na različite načine akcentovati. Vidovdanska kosovska
etika nameće obrasce poželjnog patriotskog ponašanja, a
suprotno ponašanje anatemiše kao izdaju. Od svih izdaja,
najteža je izdaja Kosova, pisao je crnogorski pesnik i vladar
Petar Petrović Njegoš. U društvenointegrativnom pogledu,
Kosovo je nadvremeni srpski herojski simbol koji je korišćen za
mobilizaciju Srba 1804. i 1815. (srpski ustanci protiv Turaka),
1912. (progon Turske s Balkana), 1988. (otpor albanskom
secesionizmu) i 1999. (neuspela odbrana kosovske oblasti od
NATO pakta). To je rastegljiva formula korišćena za razne
ciljeve. Nije to pasivna, nego delatna formula ponosa i borbe,
uzvišeni smisao istorije i mera srpskog patriotizma. Ali Kosovo
je i projektivni pojam jer ga svako po želji akcentuje: negde
označava teritoriju, negde manastire i uporište svetosavlja, a
negde herojski identitet i slavnu prošlost.
U nešto užem tanatopolitičkom smislu, upotreba Kosova
svedoči ne samo o tome kako mitom uokvirena smrt integriše
naciju, nego i kako bi smrt u realnosti trebalo da integriše naciju.
Samo herojska smrt na Kosovu je uslov vaskrsa, a vaskrs je
ortodoksni hrišćanski simbol integracije, obnove i kontinuiteta
grupe. Zato je Kosovski epski ciklus bio poetska tanatopolitika
usmenih srpskih putujućih pevača, guslara. Nastao je kao deo
73
viteške kulture srpske srednjovekovne aristokratije i kao slavna,
herojska i domišljena, a ne promišljena prošlost. Kosovski
zavet, domišljen u XIX veku, pokazuje kako se akcentuje
nesmrtnost srpske nacije i kojim vrednostima se ova uokviruje
(časnim krstom, pravoslavljem i svetosavljem, ali i svetovnim
patriotizmom). Epika je retorički naročito uređena kultura
sećanja na smrt, podjednako vidljiva kod Homera i u kosovskom
mitu. U njoj je naracija centrirana oko dželata, žrtve i izdajnika,
a pripovedni stih i rimu prati muzički instrument – gusle.
U svakom junačkom epu je onostrano (spasenje nakon
smrti) važan simbolički kapital. Ali, junački ep, tražeći slogu
i jedinstvo, krije i autoritarnost. Kosovski ep je jezgro srpske
oslobodilačke kulture u kojoj obožavanje heroja podrazumeva
poslušnost heroju. U podređenosti poglavaru (knezu Lazaru i S.
Miloševiću) formira se naročiti identitet u otporu okupatoru koji
lako prelazi u mit i militarizuje se.
Uprkos autoritarnosti, treba razlikovati upotrebu i
zloupotrebu kosovskog mita: oslobodilačku i osvajačku. Vizija
neprijatelja u kosovskom mitu se tokom vremena menjala.
Najpre su to bili Arapi, Turci, poturice, nevernici, dahije i na
kraju Arnauti (Albanci). U istorijskom smislu, kosovski mit je
kultura sećanja srpske zakasnele nacije, koja je užu teritorijalnu
državnu nezavisnost stekla tek 1878, kada je većina evropskih
nacija već imala državu. Vladari od 1878. nezavisne Crne
Gore su takođe dugo koristili Kosovo kao ideologiju. Kada
je Turska poražena 1913, srpski kralj Petar I Karađorđević
je stekao titulu oslobodioca Kosova. Nakon toga Kosovo je
korišćeno u borbi protiv Austrougarske, a zatim za integraciju
jugoslovenske monarhije. I komunisti su ga u ratu koristili, ali
ga je Milošević aktivirao polovinom osamdesetih, a zatim su to
učinili i Srbi u Bosni devedesetih. Kosovski mit je bio u službi
politike „Balkan balkanskim narodima“ (1804, 1815, 1914),
ali i u službi srpskih osvajanja (1912–13), i na kraju u službi
74
učvršćenja srpske hegemonije u Jugoslaviji krajem osamdesetih.
Nakon ukidanja pokrajina u Srbiji, S. Milošević je pokušavao
da širom Jugoslavije organizuje mitinge solidarnosti sa Srbima i
Crnogorcima na Kosovu.
Sociološko je pitanje koji su društveni uslovi tražili
aktivizaciju kosovskog mita i kosovske etike. Koji javni
neprijatelj je najviše mobilisao ovaj mit? Izgleda da su Turci
i Albanci kao stranci bili najsnažniji protiv-identitet Kosova.
Kosovo kao herojski simbol i mesto sećanja odoleva vremenu.
Ovaj mit ne posustaje, iako je često lišen izvornog smisla.
Kosovski habitus se lako iznova vezivao za nove aktere (srpske
srednjovekovne vitezove, ustanike iz XIX veka, unitarno
jugoslovenstvo kralja Aleksandra Karađorđevića, srpske hajduke
i četnike iz XX veka, za S. Miloševića). Naročito prožimanje
verskih i političkih sadržaja čini kosovski mit upotrebljivim u
raznim vremenima i lako ga emocionalizuje.
Kosovo kao mesto sećanja se kao integrativni simbol
može koristiti u raznim kontekstima, svetovnim i verskim
i prilagođavati raznim ideologijama. Kosovsko stradanje
(kao zgodna retorički i umetnički doterana forma) nije samo
prodorna metafoa, koja se kao tanka crvena nit uvek provlači u
srpskim krizama, nego je i opštija hrišćanska formula stradanja,
ali i vaskrsa. Kosovski mit je, u mobilizacijskom pogledu,
do savršenstva doveo političku i poetsku verziju formule
trpljen – spasen. Na kraju, Kosovo kao prikladna metafora
jeste, pre svega, mehanizam redukcije složenosti srpskog
stradanja, obrazac svladavanja haotične nepreglednosti srpske
prošlosti i, samim tim, jasan kriterij razdvajanja patriotizma
od izdaje. „Kaži mi kako rešiti kosovski čvor, pa ću ti reći da
li si patriota“. Odnos prema Kosovu jeste lakmus patriotizma,
ali i izdaje. Ovaj metaforični obrazac razumeju svi, neuki i
obrazovani, nepismeni i pismeni. Kosovo je emotivno jezgro
srpskog identiteta i pragmatično sredstvo snalaženja na burnim
i nejasnim istorijskim raskršćima.
75
 Kosovo je mobilizacija nacije i vere kroz podsećanje na
neuporedivo stradanje 1389, ali i na dizanje nakon poraza. Nije
to u srpskoj istoriji bilo obično, nego delatno sećanje. Sećanje
– akcija. Delatno, jer je u središtu njegove politizacije motiv
osvete. Osveta Kosova ne tumači se kao izvorno, nego kao
reaktivno nasilje. To odista i jesu bili ustanci Srba protiv Turaka,
i upravo je to bilo Kosovo, sve dok je bilo u službi politike
„Balkan balkanskim narodima“. Kako obično biva, i kod
reaktivnog nasilja je prepoznatljiv krstaški motiv – osveta kao
garant vaskrsa i mira duše ubijenog mučenika. Kosovski zavet
(„Ko izdao na polju Kosovu,/ od ruke mu ništa ne rodilo“) dugo
je bio važna komponenta oslobodilačkog napora Srba, njihov
nezamenljivi simbolički kapital koji drugi susedni narodi nisu
imali. Bio je to zavet koji je gonio na pregnuća iznad mogućnosti,
živa rana i vrelo mesto sećanja koje goni na osvetu.

2.
Dakle, daleko iznad romantičarskog lamenta i iznad
svetosavskog zaveta, kosovski mit je lagano postajao deo i
istorijske svesti, tvrdo jezgro istorijskog pamćenja oko kog su
centrirana „manje važna“ prethodna i naknadna dešavanja. Tako
je retorički uobličen ep, nematerijalno kulturno nasleđe, od XIX
veka postao snažna idejna poluga koja je prilično lako politički
funkcionalizovana u službi stvaranja novovekovne srpske
države. Nije trebalo mnogo potonje dorade. U dobu nacionalnog
romantizma, kosovska legenda je homogenizovala Srbe u
političkom i kulturnom pogledu. Od kraja XIX veka postala je
važan deo šire politike „Balkan balkanskim narodima“, jer su
mit prihvatali i Hrvati i Slovenci kao osnovu vere o zajedničkom
južnoslovenskom poreklu, tradiciji i kulturi. Nezavisna Srbija
je tretirana kao Pijemont Južnih Slovena. Hrvatski vajar Ivan
Meštrović je u Kraljevini Jugoslaviji izradio monumentalne

76
skulpture kosovskih junaka. Pored antiislamskog, Kosovo
je, početkom XX veka, primalo i antialbanski ton. Lagano je
nestajala tanka crvena linija između oslobađanja i osvajanja,
kako inače često biva u ratu. Sličan proces se danas dešava kod
Albanaca. Žrtve se pretvaraju u dželate. Nije samo kod Srba,
nego je danas progon kosovskih Srba kod Albanaca rastumačen
kao oslobađanje Kosova na koje su Albanci kao Iliri stigli prvi,
a uz to su danas i u većini. Kosovski Albanci još nisu uspeli
da razviju sposobnost tolerancije i suživota, multikulturalnosti
i interkulturalnosti. Sve doskora kod njih je prevladavala
plemenska zajednica s tvrdim imperativima osvete. Danas kod
Albanaca nema tolerancije ni prema srpskom kulturnom nasleđu
na Kosovu, naročito nakon 1999, kada se srpska država praktično
povukla s Kosova i kada su stigli novi albanski oslobodioci i
osvetnici. Verovatno u budućnosti treba očekivati istorijsko i
književno uobličavanje albanskog oslobodilačkog kosovskog
mita. Može to biti dugi rat sećanja između dva kosovska mita,
srpskog i albanskog, važna prepreka multikulturalizmu.

3.
Kada je Slobodan Milošević kod spomenika kosovskim
junacima na Gazimestanu juna 1989. rekao: „Šest vekova posle,
danas, ponovo smo u bitkama i pred bitkama. One nisu oružane,
mada i takve još nisu isključene“, počela je nova faza srpske
upotrebe Kosova. Pridružujući se Miloševićevoj političkoj
mobilizaciji, Srpska pravoslavna crkva je 1989. godine obavila
„duhovnu mobilizaciju srpstva“ nošenjem zemnih ostataka
srednjovekovnog kneza Lazara po svim srpskim zemljama.
Rašireno je mišljenje da su Miloševićeve reči 1989. na
Kosovu bile pucanj koji je označio početak jugoslovenskih
ratova devedesetih. Drugi tvrde da je iskrivljen smisao ovog
govora zato da bi Milošević postao negativni junak i objekat

77
mržnje, pa je time rat NATO pakta protiv Jugoslavije 1999.
konstruisan kao dobri rat. U svakom slučaju, zapadni stereotipi
o Srbima su ojačani kroz stigmatizaciju Miloševićevog govora
na Kosovu. Autentična eksplozivnost Miloševićeve politike
ležala je zapravo u tome što je on u tom periodu prvi jasno
raskinuo s komunističkom strategijom (na kojoj je počivala
Titova Jugoslavija) da svako treba, pre svega, da se bori protiv
nacionalizma vlastitog naroda. Premda se subjektivno zalagao za
održanje Jugoslavije, mobilizacijom Srba na Kosovu, Milošević
je objektivno pružio pokriće pretenzijama na separatizam i
nacionalistima iz drugih nacija. Njegova odgovornost leži u
tome što je preko Kosova aktivirao nacionalizam najbrojnijeg
jugoslovenskog naroda – Srba.
Teško je izričito tvrditi da je Milošević već tada imao
ratne planove. Bila je to više pretnja albanskom secesionizmu
i poziv na homogenizaciju Srba. Kosovo je za njega kao
komunistu bilo više korisna retorika. Tome cilju je trebao da
posluži i tada snimljeni film Boj na Kosovu Zdravka Šotre.
Miloševićev govor na Kosovu neki porede s atentatom u
Sarajevu 1914. Različita tumačenja ovog govora usmeravaju
politička objašnjenja građanskog rata u Jugoslaviji 1990-ih.
U njima se Kosovo tumači kao eksplozivno mesto sećanja, a
Milošević kao ključni detonator ovog eksploziva. Da li je baš
tako?
Iako u Miloševićevim govorima o Kosovu nema traga
genocida, pa ni otvorenog šovinizma, masovna okupljanja Srba
su 1989. bila raskid s dotadašnjom komunističkom kritikom
nacionalizma. Bio je to pokušaj da se učvrsti federacija,
smanje nadležnosti pokrajina u Srbiji i osigura hegemonija
Srba kao najbrojnijeg i najrasejanijeg naroda u Jugoslaviji.
Kosovo kao mesto sećanja je bilo sredstvo učvršćenja vlasti
Miloševića i nakon pada Berlinskog zida. Verovatno je otuda
Miloševićeva upotreba Kosova dugo služila za to da se zapadnoj
78
javnosti, kojoj je on prkosio, ponudi nova sliku agresivnog
„komunističkog vođe“. Možda je početkom 1990-ih Milošević
ovde bio i zamena za nestalu sovjetsku sliku neprijatelja.
Delimični prekid ove politike desio se nakon Dejtonskog
sporazuma o miru u Bosni 1995. godine, kada je Bil Klinton
rekao Miloševiću „Vi ste učinili Dejton mogućim“. Tada nastaje
pauza u demonizovanju srpskog političara. Ali, s ponovnim
izbijanjem albanskog ustanka na Kosovu, surovim obračunom
srpskih vlasti s Albancima i procenom Zapada da Kosovo može
biti važna vojna baza NATO pakta, zatim s bombardovanjem SR
Jugoslavije 1999, iznova se aktuelizuje pitanje Kosova i njegove
simboličke upotrebe. Srpska država se 1999. skoro u potpunosti
povukla s Kosova, Milošević je uhapšen 2001. i umro u Hagu
2006, a Kosovo je proglasilo nezavisnost 2008. Mnoge države
su priznale nezavisno Kosovo, ali Srbija nije. U Srbiji je Kosovo
i dalje ostalo važan simbolički kapital, premda znatno slabijeg
potencijala. Reditelj Emir Kusturica je na Vidovdan 2011. počeo
graditi Andrićgrad u Bosni.
Jačanju ili slabljenju Kosova kao simboličkog kapitala
srpske politike još se ne vidi kraj. Nije isključena aktivizacija
Kosova kao mesta sećanja ni u budućnosti. Zavisiće od stabilnosti
balkanskog regiona i politike velikih sila, možda i više nego od
domaćih aktera.

4.
Upotreba Kosova kao mesta sećanja nije vanvremeni,
nego istorijski određeni obrazac kulture sećanja. Kosovski mit
jeste prilično trajan idejni kontekst, ali je i sam mit korišćen u
raznim kontekstima, pa je i njegov učinak zavisio od realnog
istorijskog sklopa. Nekada je bila poželjna poslušnost turskoj
vlasti, zatim je postao aktuelan otpor Turcima i njihov progon,
u titoizmu je tražena saradnja Srba s Albancima u sklopu

79
dekretirane politike bratstva i jedinstva, potom je usledio srpski
antibirokratski otpor albanskom secesionizmu na Kosovu.
Danas je evropskim zakonima regulisana zaštita Srba i srpskih
kulturnih dobara u okvirima međunarodno priznatog nezavisnog
Kosova. Pomenute različite situacije jesu dijametralno različiti
konteksti koji su nametali ili ograničavali snagu Kosova kao
mesta sećanja. S druge strane, i sam kosovski mit je bio kontekst,
tj. aktivirana normativna komponenta srpskog identiteta koja je
podsticala na oslobađanje i na osvetu Kosova. Zato je Kosovo
bilo eksplozivno mesto sećanja.
Ovo mesto sećanja nije emocionalizovalo podjednako sve
delove srpskog naroda, nego ponajviše one čijem je interesu
upotreba Kosova pomagala: 1804. to je bila srpska sirotinja
(„raja”) koja je bila masovna baza srpskih ustanaka protiv Turaka.
Bio je to početak južnoslovenskog otpora Osmanskom carstvu.
Početkom XX veka Kosovo je, kao simbol srpskog Pijemonta
i sveslovenskog oslobođenja, bilo zanimljivo i jugoslovenski
usmerenim Hrvatima i Slovencima. A 1989. za aktivizaciju
Kosova je bio najviše zainteresovan srpski komunistički
politički vrh. Dakle, kontekst upotrebe Kosova bivao je širi
ili uži: nacionalni ili nadnacionalni, srpski ili jugoslovenski,
regionalni ili državni.
Kosovo kao mesto sećanja nije uvek bilo podjednako
aktuelno. Tako je 1988/89. učešće na mitinzima solidarnosti sa
Srbima i Crnogorcima na Kosovu bilo poželjna mera patriotizma,
za razliku od 2015, kada je dijalog Beograda i Prištine ona norma
koju propisuje EU za rešavanje kosovskog pitanja. Međutim,
ovu promenu sklopa sećanja neki ne shvataju, pa otuda kod
pojedinaca dolazi do sukoba između normi koje traže razna
doba. Generacijski gledano, odnos prema Kosovu se u Srbiji
razlikuje između starosnih grupa, koje se delom podudaraju s
različitim političkim generacijama. Upadljiva je razlika između
vrelih nacionalista iz 1989. i posnih patriota iz 2015.
80
 Sociološki gledano, istorijski različite situacije su u
različitoj meri homogenizovale Srbe oko sećanja na Kosovo i
oko kosovskog zaveta. Budile su ili hladile sećanja i emocije
centrirane oko odbrane Kosova. Neke grupe i pojedince je
„kosovska temperatura” postojano držala, neke je samo određeni
kontekst homogenizovao oko ovog mesta sećanja, a neki su bili
imuni na ove emocije. To važi i za ustanove. Srpska pravoslavna
crkva je, po pravilu, najviše istrajavala na zaštiti srpskih
manastira na Kosovu, srpska država i Srpska akademija nauka
povremeno, a nacionalno ugroženiji Srbi su bili zabrinutiji od
nacionalno bezbednih Srba. Za pravoslavljem nadahnute srpske
intelektualce Kosovo je stalno bila „najskuplja srpska reč” i
osnova identiteta, za političke pragmatičare samo povremeno
upotrebljivi simbolički kapital, a za „nacionalno nemuzikalne”
građane reč Kosovo je bila samo empatija za ugrožene stanovnike
ovoga prostora, za otimanje njihovih imanja i za rušenje srpskih
spomenika. Kosovo je projektivni pojam, svako mu pripisuje
šta želi: to je deo državne teritorije, manastiri i bastion srpskog
pravoslavlja, nacionalni identitet formiran u otporu, slavna
prošlost itd. Različiti značaj, raznovrsnu kontekstualizaciju i
različitu upotrebljivost Kosova kao mesta sećanja u Srbiji treba
uvek imati na umu da se kultura sećanja ne bi shvatila kao
statički, nego kao dinamički idejni kontekst.

(„Le mythe du Kosovo”. In Francois D’Etienne et Thomas Serrier,

Europa – notre histoire, 163–171. Paris: Les Arenes, 2017; „Der
Mythos Kosovo”. Übersetzt in Francois D‘Etienne und Thomas
Serrier, Europa – Die Gegenwart unserer Geschichte, Band
1, 169–178. Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft,
2019).

81
Prognano samoupravljanje: o socijalnom diskursu
jugoslovenskog socijalizma

Radničko samoupravljanje je prognani pojam. Nema ga u

hegemonoj neoliberalnoj misli o društvu. Zaboravljeno je jer su
izmenjeni kriteriji socijalne pravednosti. Kao što su komunisti u
XX veku verovali da je socijalizam nezadrživi svetski proces, tako
su danas ne manje samouvereni liberali u sličnu vlastitu misiju. U
svakoj epohi prevladava pravednost koja odgovara sklopovima
moći i svesti vladajućih snaga. Normativna zamisao socijalne
pravde promenila se s izmenom odnosa moći na globalnom
planu krajem XX veka. Vrednosti razvijenog kapitalizma postale
su uzor, pa je uspostavljena meka dominacija novih pojmova
protiv subverzivnih pojmova socijalnog XX veka. Arogancija
kapitala dobrim delom objašnjava potisnutu socijalnu pravdu
danas i progon antikapitalističkih pojmova. Sistemski osiguranu
socijalnu pravdu (humanizam) zamenilo je milosrđe dobre volje
(filantropija). Karla Marksa je zamenio Bill Gates. Nije samo
bogatstvo, nego su i vrline klasno hijerarhizovane. Globalizaciji
je nužan ne samo globalni engleski, nego i globalni pojmovni
jezik. Stvorena je i raširena „esperanto“ semantika tranzicije,
kao što je svojevremeno bio crkvenolatinski jezik u Evropi.
Danas socijalnu državu zamenjuje civilno i građansko društvo.
Nema više rasprava o pravednoj raspodeli obilja i dohotka
zato što globalizacija nameće novi diskurs u kom se nazire
oproštaj od socijalne pravde. Antagonizam i eksploatacija
uspešno su prevedeni u partnerstvo na tržištu rada i oprirođeni u
preduzetničkom društvu. Najamni rad je normalizovan, a težnja
za profitom vodi u ekonomski kanibalizam (J. Mencinger).
Subjekt rada više nije solidarni samoupravljač, nego kreativni
i okretni menadžer, preduzimač s visoko elastičnim ulagačkim
tržišnim duhom.
82
 Radničko samoupravljanje nije iščezlo iz naučnog rečnika
samo zato što je danas teško prepoznati proletarijat. Tiho je
potonulo s urušavanjem komunističke ideologije, ali se pojam
komunizam i dalje održava u negativnom smislu, a pojam
socijalizam je prevrednovan i relativisan. Iščezli su i pojmovi
humanizam, prirodno pravo, eksploatacija, ugnjetavanje.
Smenili su ih tranzicija, transformacija, socijalna isključenost,
ranjive grupe. Izrazito socijalni samoupravni diskurs je neobično
brzo zamenjen antitotalitarnim i menadžerskim diskursom EU,
dopunjenim lokalnim diskursom identitetske politike s nacijom
u jezgru. Klasnu pravdu je počela da potiskuje nacionalna pravda
već krajem osamdesetih, a sa slomom evropskog socijalizma
prva je u praksi skoro iščezla. Nešto kasnije, krajem devedesetih
je pojam generacijske pravde ušao u politički jezik i počeo
da potiskuje distributivnu pravdu. Prava raznih manjina su u
istom periodu doživela ekspanziju i obogatila novo mnoštvo
pluralizovane pravde. Pluralizacijom pravdi neoliberalizam je
lagano potiskivao eksplozivnost socijalne nepravde. Iako je sa
rastom nezaposlenosti i siromaštva i sa prekarizacijom radnih
odnosa rasla opasnost socijalnog izopštavanja čitavih društvenih
grupa, ovo stanje je uspešno zamagljivala permanentna
pluralizacija pravde. Još je ponajviše centrirana oko raznih
većinskih nacionalnih i manjinskih pravdi, što je, politički
gledano, vrlo delotvorna neutralizacija socijalnih nejednakosti.
Na mesto solidarnih internacionalističkih samoupravnih
identiteta stupili su novi destruktivni čisti nacionalni identiteti
koji su sve što ih prlja nastojali da istrebe. Etničko čišćenje i
agresivna odbrana nacionalnog identiteta od okruženja je skoro
normalizovano kao nova verzija pravednosti. Menadžerski
diskurs se nije kosio sa normalizovanim nacionalizmom, ali
jeste sa samoupravljanjem. U XX veku je hegemoni govor o
socijalnoj pravednosti bio dijametralno drugačiji. Nije razlika
između samoupravnog s jedne i neoliberalnog (menadžersko-

83
nacionalističkog) diskursa s druge strane, tj. između dve
vrste socijalne pravde, u saznajnim domašajima objašnjenja
društva, nego je dubinske normativne prirode, tiče se poželjne
pravednosti. Premda je bila dekretirana i krnja, antikapitalistička
socijalna pravda samoupravnog socijalizma nije bila amoralna.
Naprotiv, bila je veliki moralni realni pokušaj, kao što, uostalom,
antikapitalizam nije prazan moralizam. Zašto je, međutim,
danas govor o nepravednoj vladavini kapitala preimenovan u
anahroni moralizam?

1.
Svakako ne samo zbog progona osobene jugoslovenske
samoupravne semantike, nego i zbog slabljenja globalnog
diskursa levice. U ovom prilogu biće reči samo o sudbini diskursa
radničkog samoupravljanja. Jugoslovensko samoupravljanje
je u XX veku predstavljalo relativno moderan i autoritarno
neupadljiv sistem u tadašnjem šarolikom evropskom okruženju
lične vlasti (Brežnjev, Čaušesku, Živkov, Franko, Salazar).
Nastalo je kao praktični odgovor lageru nakon sukoba KPJ
s Informbiroom 1948. Pravdalo se kritikom staljinizma,
birokratizma i kapitalizma, povratkom izvornom marksizmu,
ali i nekim anarhističkim idejama neposredne demokratije. U
organizacionom pogledu, radničko samoupravljanje na nivou
države bilo je spoj različitih modela. Nije to bio planski
socijalizam kao u lageru, ali ni čista tržišna ekonomija, već
nešto između toga. Iako je jugoslovenski socijalizam bio oblik
ekonomije sa pretežnom društvenom svojinom, bio je različit
od sovjetskog tipa. Bio je ekonomski odgovor titoizma na
staljinizam. Ima mišljenja da je ideju samouprave E. Kardelj
preuzeo od skandinavske levice. Kako bilo, u svom dobu
je ovaj sistem bio prilično popularan i to ne samo na levici.
Bio je ispresecan raznim podelama, sukobima i koalicijama
(nacionalnim, republičkim, konfesionalnim, kulturnim i

84
ekonomskim), pa su unutar jedinstvenog naziva socijalizam
postojali različiti nivoi i hijerarhije. Kao i u ostalim socijalističkim
režimima, i u Jugoslaviji je komunistička kadrovska uprava
počivala na prioritetu partijskog nad državnim pravom. Međutim,
za razliku od lagera, unutar ovog dualizma probijalo se u titoizmu
treće samoupravno načelo. Premda je, s jedne strane, bio aktivan
partijski nadzor, a bez državnih zakona i aparata se nije moglo,
na trećoj strani je bilo i neposredne demokratije u fabrikama.
Bio je to osobeni trijalizam partijske birokratije, državne uprave
i radničke samouprave u višenacionalnoj državi. Pa ipak, ove
strukture nisu uvek bile sukobljene jer su vladajuća partija i
radnici delili istu komunističku ideologiju, koja je tada u svetu
bila uticajni sastojak hegemone epohalne svesti.
Međutim, bilo je napetosti i sukoba između pomenutih
struktura. Neposredna demokratija postojala je samo na nižim
nivoima. Tu jeste bilo ekonomske demokratije i radnički
predstavnici učestvovali su u procesu donošenja odluka.
Međutim, kao i u svim drugim socijalističkim zemljama, na
višim nivoima nije bilo previše demokratije, tamo je pravda
bila kabinetska jer su odlučivali partijski komiteti. Postojala je
tvrda partijska kadrovska politika koja je kontrolisala direktnu
demokratiju na nižim nivoima. Tržište kapitala je bilo prisutno,
ali je uvek bilo podređeno političkom investiranju. Ima mišljenja
da je jugoslovenski režim bio skriveni višepartijski režim
zbog napetosti između republičkih partijskih elita. Titoizam
jeste bio prilično složen, višedimenzionalni, pa čak i donekle
pluralan režim u birokratskom i nacionalnom pogledu. Druga
vrsta napetosti bila je između planske i tržišne ekonomije i to
naročito nakon 1965. godine, kada je ojačana uloga tržišta.
Celokupna jugoslovenska ideologija samoupravljanja bila je
neka vrsta „trećeg puta“ koji su jugoslovenski socijalistički
funkcioneri stalno naglašavali. Nije to bio planski socijalizam,
ali ni kapitalizam, nego neposredna samoupravna demokratija

85
pod nadzorom komunista. U njoj je postojala napetost između
egalitarne radničke države i potrošačke kulture, između
socijalističkog morala i zakona tržišta. Ova ideologija „trećeg
puta“ bila je važna sastavnica elastične nesvrstane spoljne
politike koju su podržavala oba svetska bloka moći. Važno je
dodati da samoupravljanje nije imalo uzora nigde u svetu. Bio
je to svojevrsni jugoslovenski eskperiment koji je lutao i trajao
četiri decenije. Monopol partije i neravnomerni razvoj bili su
smetnje samoupravljanju. Ali je saodlučivanje ekonomskih
aktera trajna tekovina samouprave.
Odluke u preduzećima donošene su relativno nezavisno
jer su radnički saveti imali uticaja, iako su bili su pod
nadzorom vladajuće partije. Radnički organi su imali snagu,
iako su manje ili više zavisili od odluka s vrha. Npr. prilikom
raspodele ostvarenog dohotka u preduzećima, radnički saveti
(u kojima su bili predstavnici svih slojeva radnika, a ne samo
najkvalifikovanijih) su relativno samostalno donosili odluke.
Odlučivali su o tome koliko od ukupnog prihoda će biti
podeljeno, a koliko će se odvojiti za druge namene. U tehničkim
stvarima je reč stručnjaka (uz odobrenje komiteta) imala vlastitu
težinu.
U celini uzev, mogu se razgraničiti tri sfere odlučivanja
u proizvodnji: prva se ticala tehničkih pitanja, druga je
obuhvatala raspodelu dohotka unutar fabrike, a treća oblast se
bavila kadrovskim pitanjima. U poslednjoj oblasti su partijski
organi bili suvereni, a radnički organi su tu bili podređeni
komitetima. Socijalističko samoupravljanje je, dakle, imalo
višestepenu organizacionu strukturu. Ako ga uporedimo s
današnjim neoliberalnim kapitalizmom, možemo reći da je to
bila jedna verzija socijalne demokratije koja je funkcionisala
neravnomerno, u razvijenim delovima države uspešnije nego u
nerazvijenim. Radnička klasa i siromašni slojevi stanovništva
su imali neku vrstu neotuđivog upravljačkog i svojinskog
86
prava, što je danas nezamislivo. Zato je pogrešno stigmatizovati
jugoslovensko samoupravljanje kao totalitarizam. Međutim, isto
se ne može ni idealizovati. Odmerena procena treba da izbegava
oba ekstrema: samoupravljanje jeste bilo deo jednopartijskog
sistema, ali je na nižim nivoima bilo neposredne demokratije.
Na primer, radnik je priman na neodređeno vreme i nije mogao
biti otpušten bez odluke radničkog saveta. Direktor preduzeća tu
odluku nije mogao doneti samostalno. Danas su odluke vlasnika
preduzeća neopozive, ugovori o zapošljavanju su privremeni,
a sindikati su bezuticajni. Radnički saveti su imali izvesnu
autonomiju od partije i u drugim pitanjima: dodela neotuđivog
stanarskog prava, odlasci radnika u fabrička odmarališta,
raspodela dohotka itd.
Bilo je i problema, od kojih ovde treba pomenuti
strukturne. Jugoslovenski samoupravni sistem uveden je u
industrijski relativno nerazvijenu državu s radnom snagom koja
se regrutovala sa sela. Početkom pedesetih, još je prevladavala
profesionalno nerazvijena i neobrazovana društvena struktura.
Nije lako bilo stvoriti modernu radničku klasu, s obzirom na
to da su mnogi radnici bili poslom vezani za svoja sela: seljaci
su bili i industrijski radnici. Bio je to ključni problem koji se
nije ticao samo nerazvijene industrijske kulture, već i nezrele
političke kulture. Balkanski prostor bio je dugo opterećen
ratovima i diktaturama, lišen konstitucionalne političke
kulture. To se odražavalo i na samoupravljanje. Bez kulture,
obrazovanja i razvijenog školskog sistema, samoupravljanje
nije moglo funkcionisati. Industrijalizaciju je pratila složena
autoritarna modernizacija. Bila je to napetost između partijske
kontrole odozgo i radničkog odlučivanja odozdo, koje je težilo
da sačuva vlastiti prostor odlučivanja. Najposle, treći veoma
važan strukturni problem bila je napetost u Jugoslaviji između
razvijenih i nerazvijenih republika, iz koje će kasnije nastati
sukob razvijenih i nerazvijenih nacija. Početkom šezdesetih,

87
počela je tiha borba između bogatih i siromašnih republika,
naročito oko korišćenja centralnih fondova federacije. Tito je
morao neprestano da posreduje u ovim sukobima. Bitka se vodila
oko raspodele državnog budžeta. Tržište je favorizovalo pojedine
privredne grane i republike. Izvoznici su tražili sebi devize, a
proizvođači sirovina i energenata takođe. Strukturne napetosti
su, naročito nakon 1965, sputavale razvijanje samoupravljanja.
Trebalo bi imati na umu da je Jugoslavija obuhvatala oblasti
koje su se razlikovale u industrijskom, državnopravnom i
civilizacijskom nasleđu. Razlike u kulturnom i verskom pogledu
podudarale su se sa razlikama u nivou privredne razvijenosti.
Nije lako bilo usaglasiti sve razlike ni merama autoritarne partije.
Uprkos svemu, samoupravljanje je kao sistem funkcionisalo
gotovo četrdeset godina. Bilo je najrazvijenije u Sloveniji, a
na Kosovu, u Makedoniji i Crnoj Gori, gde je još bila snažna
plemenska struktura, razvijeno samoupravljanje i demokratija
su se teško probijali.

2.
Kako se pravdalo samoupravljanje? Idejno-ideološki
diskurs ove struje jugoslovenske komunističke levice XX veka
nije iskazivao samo samoviđenja njegovih aktera, nego je bio
i aktivna poluga istorijskih procesa. Pojmovi su uvek složen i
promenljiv spoj analitičkih i normativnih nastojanja, a umreženi
u diskurse jesu delatni. Semantika hegemonih pojmova svakoga
doba svedoči o tome šta je nametano kao smisao življenja, na
koji način je redukovana složenost prošlosti i vizija budućnosti,
koji su istorijski pojmovi bili oružje integracije i podvlašćivanja,
a koji poluge solidarnosti. Ovde bi trebalo ukratko prikazati
ključne samoupravne pojmove da bi se uočile rečene funkcije
ideološke semantike. U ideološkom i naučnom arsenalu
jugoslovenskog samoupravljanja treba markirati glavne

88
pojmove i misaone obrasce koji su ga uokviravali i opojmljavali
i, na taj način, osmišljavali realni život stanovnika socijalističke
Jugoslavije. Kod traženja suštinskog i određujućeg činioca
svake epohe važno je raspoznati ključne pojmove u kojima se
iskazivala poželjna vizija društva i slika javnog neprijatelja.
Kakvo je, u tom pogledu, bilo samoupravljanje?
Najpre treba podsetiti da je KPJ, nakon sukoba sa
Staljinom, promenila naziv u SKJ 1952. godine i da ova promena
nije bila formalna i nevažna. Jugoslovenski komunisti počinju
da razvijaju viziju partije kao vodeće, a ne kao rukovodeće
snage. U dokumentima SKJ iz ovoga doba stoji da vodeću
ulogu treba shvatiti kao delovanje partije u smislu odgajanja
i osposobljavanja radnih ljudi da upravljaju svojim životom
preko niza raznih društvenih organizacija, a ne kao birokratsko
zamenjivanje svega toga državnim i partijskim rukovođenjem.
Radničko samoupravljanje je postulirano kao suprotnost
državnom socijalizmu – sovjetskoj verziji birokratizma u
kom vlada birokratska kasta. Birokratiji su jugoslovenski
komunisti suprotstavili asocijaciju neposrednih proizvođača.
Administrativno snabdevanje je zamenjeno tržištem da bi se
oživela proizvodnja. S tržištem je povezano i pitanje raspodele.
U Programu SKJ iz 1958. jasno su definisani ključni pojmovi
poželjne vizije društva: „Socijalizam je društveno uređenje
zasnovano na podruštvljenim sredstvima za proizvodnju, u
kome društvenom proizvodnjom upravljaju udruženi neposredni
proizvođači, u kome se vrši raspodela prema principu ‘svakome
prema radu’ i u kome se, pod rukovodstvom radničke klase,
koja se kao klasa i sama menja, svi društveni odnosi postepeno
oslobađaju klasnih suprotnosti i svih elemenata iskorišćavanja
čoveka od strane čoveka“. Slični vodeći pojmovi (u kojima se
kao kriterij nazire uspešnost na tržištu) prepoznaju se i u Ustavu
SFRJ iz 1964: „Svakome radnom čoveku u radnoj organizaciji
pripada, saglasno načelu raspodele prema radu, lični dohodak

89
prema rezultatima njegovog rada i rada radne zajednice i radne
organizacije kao celine“. Od šezdesetih, sa usložnjavanjem
društvene strukture i jačanjem republika, raste i nastojanje
da se pomiri „oslobađanje rada“ i „oslobađanje tržišta“. U
programu SKJ se kao „osnovni nosioci socijalističkog razvitka“
ističu: „proizvođač, koji proizvodi društvenim sredstvima za
proizvodnju i koji je glavno uporište socijalizma; radni kolektiv,
koji je kao nosilac privređivanja zainteresovan za usklađivanje
individualnih i kolektivnih interesa; komuna kao osnovna
političko-teritorijalna i društveno-ekonomska samoupravna
zajednica radnih ljudi; i konačno socijalističke društvene
organizacije, koje deluju na području određenih interesa
socijalističkog građanina i postaju instrument društvene zajednice
kao celine“. Potrebna je i država, ali država koja odumire.
Retorika programa SKJ, koji je i van zemlje kod raznih struja
tadašnje levice procenjen kao demokratski dokument, upozorava
i na sledeće ciljeve. Vlast u ime naroda treba da preraste u vlast
radnog naroda, a ključne su sledeće organizacije: Socijalistički
savez radnog naroda Jugoslavije kao klasni savez najširih slojeva
radnog naroda, Savez sindikata Jugoslavije kao jedinstvena
organizacija radnika i službenika i Narodna omladina Jugoslavije
koja razvija stvaralački aktivizam, društvenu odgovornost i
radnu disciplinu mladih građana. Pomenute organizacije su
kostur političkog sistema samoupravljanja i puta ka ostvarenju
„bespartijske neposredne socijalističke demokratije“ i očuvanja
bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda.
U samoupravnom diskursu zgusnute su osobena vizija
poželjnog društva, nove vrednosti i nova verzija solidarnosti.
Tako je, sve do polovine šezdesetih, u samoupravnim
dokumentima stanovništvo, preko „teorije o radnom narodu“,
bilo raščlanjeno na radničku klasu, neposredne proizvođače
i na radni narod. Prva kategorija označavala je aktivno
revolucionarno jezgro neposrednih proizvođača koje ima
jasnu klasnu i političku svest. Drugi, širi pojam neposredni
90
proizvođači obeležavao je sve proizvođače, politički svesne ili
ne. U ovu grupu su ubrajani i seljaci. U Programu SKJ jasno
stoji da je klasno-politička suština diktature proletarijata „vlast
specifičnog saveza radničke klase kao rukovodeće društvene
snage, s ostalim radnim ljudima“. Dakle, ni radni narod nije bio
ideološki bezbojna kategorija. Najzad, najširi po opsegu je termin
„građani“, koji obuhvata celokupni kontingent stanovništva, bez
obzira da li obavlja neku delatnost ili ne. Ovaj pojam je bezbojna
pozadina ideološki jarko ocrtanog „radnog naroda“. Od početka
pedesetih, pa sve do kraja osamdesetih godina, radnička
klasa je osnovna socijalna snaga, a birokratija je glavni javni
neprijatelj u procesu demokratizacije i deetatizacije političkog
sistema samoupravljanja. U antibirokratizmu je pojmovno
preformulisana vizija budućnosti, a samoupravna semantika
je otvorila prostore očekivanja novoj solidarnosti. Tako su
vlastiti samoupravni režim videli njegovi akteri – jugoslovenski
komunisti.
O čemu danas svedoče navedeni pojmovi? Ne samo o
snažnom kontrastu neoliberalne i samoupravne semantike, nego
i o tome da ih danas uopšte nema, da su u celini prognani i to u
vrlo kratkom periodu krajem XX veka. Autentični istorijski okvir
samoupravnog diskursa je bila ravnoteža mogućeg nuklearnog
užasa u Hladnom ratu i pokušaj SKJ da se predstavi kao režim
suštinski različit od istoka i zapada. Bližom analizom mreže
samoupravnih pojmova, pažljivi analitičari mogu rekonstruisati
moć koju je ova hegemona ideološka semantika pravdala,
odnosno diskurs jugoslovenske vlasti kojoj su ovi pojmovi bili
oružje, ali koji su, s druge strane, i regulisali glavne vrednosti
stanovništva i osmišljavali njihova životna očekivanja
Radničko pravo je najizrazitiji primer pravičnosti. Bilo
je u jezgru samoupravnog diskursa koji je zgušnjavao naročiti
smisao života i solidarnosti. Diskurs jeste bio nametan, ali je
bio i spontano prihvatan. Da bi analiza prošlosti bila refleksivna,
91
uvek bi trebalo imati na umu ne samo izvorni, nego i onaj
drugi, složeniji naknadni smisao koji su rečenim samoupravnim
pojmovima potonji istoričari pripisivali. Današnji analitičari u
pomenutoj samoupravnoj retorici uglavnom vide iluziju i nasilje,
utopiju i totalitarizam, retko se trudeći da istorično sagledaju
domašaj pojmova i vrednosti u svom dobu. Slika samoupravne
prošlosti uvek se domišlja i saobražava novim potrebama, a iza
različito osmišljenih prošlosti kriju se razni aktuelni interesi. Tek
kada se istraži celina, tj. uzajamni međuuticaj manje ili više realne
prošlosti i isto tako manje ili više osmišljene svesti o njoj, može
se dospeti do pouzdanijih istorijskih saznanja. Samoupravni
pojmovi mogu osvetliti unutrašnju stranu prošlosti koja inače
izmiče istorijskoj rekonstrukciji jer počiva na gomilanju
dešavanja u događajnoj istoriji, ili na manje ili više hipotetički
nagoveštenim postojanim dugim istorijskim procesima. Katkad
rekonstrukcija vodećih istorijskih pojmova bolje rekonstruiše
onaj prilično neuhvatljivi, ali vrlo značajni spoj konkretnih
iskustava i očekivanja jednog doba, jer su pojmovi pouzdanija
signatura hegemonog smisla jedne istorijske epohe od suvih
arhivskih činjenica (zapisane odluke i izveštaji).

3.
Pomenuta mreža pojmova bi bila nepotpuna ako se
ne pomene jedan od najaktivnijih integrativnih činilaca
samoupravljanja, a to je osobena harizma državnog i partijskog
vođe – Josipa Broza Tita. Pre toga treba dodati da je multietnički
samoupravni socijalizam bio relativno dinamična i višeslojna
dinamična celina čija se suština ne može veberovskim
jezikom jednoznačno definisati. Premda su bili nadmoćni
racionalni sadržaji i ciljevi (laicizacija, industrijalizacija,
visoka pokretljivost), uz njih su postojali i snažni tradicionalni
(oslobodilačka politička kultura, neprevladane etničke

92
napetosti i prigušene verske netrpeljivosti) i harizmatski (nada
u izbaviteljsku ulogu partije i vođe). Monopolska komunistička
partija sa Titom na vrhu bila je oruđe u odbrani interesa
vladajuće partijske birokratije, ali i i širih klasa i slojeva
koji su se mukotrpno oslobađali eksploatisanog položaja.
Na spoljnopolitičkom planu, Tito je, kao međunarodni brend,
bez sumnje podsticao deprovincijalizaciju i otvaranje države
ka svetu, ali mu je odveć sigurni međunarodni prestiž davao
odrešene ruke u unutrašnjoj politici i ličnoj vlasti. Zašto je
doživotni vođa kao integrativna spona države bio aktivni pojam
i u samoupravnom diskursu?
Ne samo otuda što je, kao i svi novi projekti, i
samoupravljanje zbog propagandnog efekta tražilo vezivanje
za ličnost. Nije bilo dovoljno reći jugoslovensko, nego je
valjalo i dodati Titovo. Osim toga, Tito je i odranije bio uticajni
brend levice jer je pružio uspešan otpor Hitleru i Staljinu. Kao
komunista, spadao je u krug značajnih reformatora socijalizma
u koje se još mogu ubrojati Gorbačov, Hruščov, Dubček
i Deng Hsiaoping. Pa ipak, više je bio selektor, nego tvorac
reformističkih ideja.Titoizam je bio osobeni socijalistički režim
lične vlasti. Titova harizma stvarana je uzajamnim prožimanjem
pomenutih tradicionalnih i modernih komponenti, iz čega je
nastao relativno novi obrazac kulta vladara s neobično aktivnim
osvedočavanjem i masovnom podrškom. Tito je bio simbol i
oličenje partijskog jedinstva i arbitar u unutarpartijskom
sukobljavanju kao nosilac moći u zadnjoj instanci. Titov autoritet
podupirala je i šira sistemska potreba za ujedinjavajućim
simbolom višenacionalne države, izražena više u Jugoslaviji,
nego u ostalim socijalističkim državama. Najposle, Tito je u
svetu bio viđen i kao vođa nesvrstanih zemalja. Zato je Titovo
ime bilo važan probojni simbol jugoslovenske spoljne politike,
podjednako ugledno u komunističkom i nekomunističkom
svetu. Međutim, Titov kult je bio i štetan, ne samo otuda što

93
se on lično opirao demokratizaciji partije. U kumulativnom
pogledu, dugo održavani neprikosnoveni Titov autoritet je u
domaćoj političkoj kulturi stvorio rizični kult nezamenljivog
nadnacionalnog oca države. Zbog preterane koncentracije
autoriteta kod vođe, nakon iščezavanja njegove harizme stvoren
je eksplozivni vakuum integracije, a bez Tita je spoljna politika
ostala lišena udarnog simbola u međunarodnom nastupu. Dugo
trajanje vođe na vlasti jačalo je paternalistički ton političke
kulture i čvrstorukaško raspoloženje masa, pa je kult klasnog
osloboditelja lako zamenjen kultom posletitovskih očeva nacije.
Osobenost samoupravnog režima još je upadljivija
ako se poredi sa savremenim neoliberalizmom. Gledano iz
perspektive antisocijalnog neoliberalizma, samoupravljanje
je upadljivi socijalni, progresivni, ali i autoritarni sistem
neposredne demokratije. U njemu je socijalna demokratija bila
nadmoćna nad proceduralnom demokratijom, dok je u današnjoj
globalizaciji obrnuto. Danas je samoupravljanju bliska ideja
socijalne ekonomije. Slično drugim idejama, i samoupravljanje
je imalo vlastito doba u kom su društvene protivrečnosti bile
dovoljno zrele da stvore naročit vid demokratije. Takva klima
bila je za vreme Hladnog rata u Jugoslaviji, kada je napetost
u svetu između planskog socijalizma i liberalnog kapitalizma
bila izuzetno snažna. Jugoslovensko samoupravljanje je tada
bilo treći put, socijalna i nacionalna laboratorija. U svom dobu
viđeno je kao zanimljiv pokušaj humanizovanja rada, solidarni
eksperiment nastao pod uticajem raznih ideja: nasleđa Pariske
komune, srpske socijaldemokratije s kraja devetnaestog veka,
kao i nekih anarhističkih ideja koje su korišćene u kritici
staljinizma. Idejni sadržaji anarhije i trockizma bili su sastavni
elementi ideologije SKJ. S druge strane, jugoslovensko
samoupravljanje je bilo i nacionalna laboratorija. Bio je to
režim u kome su različite nacije živele u podnošljivoj slozi,
gde je funkcionisala kombinovana plansko-tržišna ekonomija
i gde je Titova harizma nadnacionalnog vođe dodatno

94
osiguravala nacionalni mir. Tito je bio probojni pojam, simbol
i diskurs društva masovne verikalne društvene pokretljivosti,
prelaza iz sela u grad, s njive u fabriku i školu i izlaska u svet.
Autoritarna komunistička integrativna sredstva izvesno vreme
su bila primerena ubrzanoj modernizaciji neprosvećenog
izmešanog višenacionalnog prostora opterećenog teškim
sećanjem. Međutim, integracija jugoslovenskog samoupravnog
socijalizma je odveć počivala na ideološkim sadržajima. Nije
bilo mnogo neideoloških osigurača, pa je nakon nestanka SKJ
nastao vakuum integracije koji je olakšao eksplozivno rasulo
države u građanskom ratu.

4,
Pojmovi su nužni kod analize raznih osmišljavanja
prošlosti. Ne opis, nego je tek opojmljavanje namera protivnika
delatna komponenta i istorijska signatura hegemone svesti
svakog doba. Pokazuje ono što je isticano kao važno, ali i
ukazuje na moć kod upotrebe važnog. U svom dobu, pojam
samoupravljanje je bio aktivni pozitivni diskurs, danas ima
muzejski negativni smisao.
Samoupravljanje je u XX veku bilo osobeni oblik socijalne
pravde, ne samo na nivou raspodele, nego i na nivou proizvodnje.
Bio je to osobeni spoj socijalne i proceduralne demokratije.
Nema demokratske procedure koja može nadoknaditi socijalne
temelje demokratije. Demokratije nema tamo gde postoji veliki
jaz između bogatih i siromašnih grupa, koliko god pravna
država i podela vlasti bile razvijene. Socijalna pravednost
ima apsolutnu nadmoć i ne može se relativisati ekonomskom
uspešnošću i političkom stabilnošću poretka. To je naročita
kolektivna privilegija režima. Narušavanje socijalne pravednosti
je u raznim dobima bilo u različitoj meri eksplozivno, rađalo je
bune ili revolucije.

95
 Samoupravljanje je negacija neoliberalnog morala
ograničene solidarnosti, tj. raznih verzija filantropske darežljivosti
i donacija kojima se pravda neoliberalizam. Samoupravna
solidarnost nije lična nesebičnost i darežljivost, niti je to
jednakost šansi (koje su u startu nejednake), nego nastojanje da
se osigura jednakost u procesu proizvodnje, koji je u kapitalizmu
intrinzični izvor ostalih oblika ugnjetavanja. Uslov istinske
solidarnosti je samoupravni antikapitalizam koji sistemski
osigurava nezakinutu vrednost rada.
Ako je izvesna neodređenost osobina svake pravednosti,
ni socijalna država se ne može zatvoriti u vanvremenu suvu
definiciju, nego uvek zavisi od uslova ostvarenja. Nijedna
socijalna država nije čista forma, nego je uvek stvar stupnja.
Nigde nije apsolutna, a nigde nije ni apsolutno odsutna. U našem
veku su skandinavske države zadržale socijaldemokratsku
strukturu, ali su je modernizovale (obuzdavajući tržište), dok
su se kontinentalne evropske države liberalizovale i pojačale
zakone tržišta. Države bivšeg socijalizma su danas države
koruptivne privatizacije i divljeg kapitalizma. Kontrast između
samoupravne socijalne države i neoliberalizma najupadljiviji je
u našem regionu, gde su oba stanja u iskustvu i u sećanju. Oslabila
je realna moć zahteva za višom socijalnom pravednošću i, samim
tim, njegova uverljivost. Kapitalizam je oprirođen, može se
samo popravljati, ali ne i menjati. Nasuprot „mračnoj metafizici
egalitarizma“, u koju se danas svrstava samoupravljanje,
postulirana je ekonomska efikasnost kao surogat univerzalnog
pojma pravednost. Umesto otpora nepravdi, moralni atlas traženja
pravde je procedura, autoritarni neoliberalni konstitucionalizam.
Ukratko, normalnost se pomerila udesno. Danas socijalna pravda
nije nemoguća, nego je teško ostvariva u postojećim odnosima
klasnih snaga. Što ne znači da će tako uvek biti. Ne može se
znati koliko je kapitalizam sudbina sve dok mu se ne pruži otpor.
Na sličan način, ako se kaže da je radničko samoupravljanje bilo

96
veliki pokušaj, a ne veliki prasak, nakon ovakve ocene lakše
se može ponovo pokušavati. Ako se, pak, prihvati postulativna
ocena da se socijalizam nužno morao raspasti, onda novi
nekapitalistički pokušaji ispadaju manje legitimni. Kako bilo, od
sloma evropskog socijalizma, antikapitalističkoj levici nedostaje
primer održivog demokratskog socijalizma. Sve dok je postojao
planski jednopartijski socijalizam, postojalo je i samoupravljanje
– antiautoritarna verzija demokratskog socijalizma. Današnji
vakuum „produktivnog socijalističkog antiuzora“ pokušava se
savladati raznim verzijama pojma socijalna ekonomija.

Zaključak

1. Smetnje razvijenom radničkom samoupravljanju mogu

se podeliti na zatečene i uvedene. U prve spada nerazvijena
tradicija industrijskog rada i radničkog organizovanja koju nagla
komunistička industrijalizacija i urbanizacija nije mogla lako da
nadoknadi. Osim toga, osposobljavanje radnika za rukovođenje
i za participaciju nije bilo podjednako uspešno u svim delovima
neravnomerno razvijene višenacionalne države. Od uvedenih
teškoća treba pomenuti hijerarhijsku strukturu komiteta SKJ koja
je nadzirala participativnu strukturu radnih kolektiva i remetila
njeno funkcionisanje. Službeni pluralizam samoupravnih
interesa je u sebi krio i pripremio nacionalni interes koji se lako
probio kao diskurs već 1980-ih.
2. Propitivanje refleksivnog (povratnog) odnosa pojmova
i stvarnosti jugoslovenskog samoupravljanja je složena tema
koja traži poređenje sa poslesocijalističkim stanjem. Stare
paradigme treba porediti sa novim. Nove su stigle odmah nakon
sloma evropskog socijalizma i bile markantno obeležene novim
pojmovima. Od kada novi antisocijalni diskursi uokviruju način
mišljenja i logiku zaključivanja i neosetno nameću kulturnu
97
hegemoniju, postali su signatura zamagljivanja klasne moći.
Poreklo (nacija) je postalo zamena za budućnost, a kulturne
identitetske razlike bi trebalo da ublaže socijalno trpljenje. Novi
početak kapitalizma, novi nulti čas, značio je zaborav klasne
pravde i tražio novo sećanje na samoupravljanje. Kontrola
kolektivnog pamćenja lagano je normalizovala antisamoupravni
menadžerski diskurs. Kultura sećanja obnovljenog kapitalizma
je važan deo identitetske politike jer novi identiteti određuju
nove prioritete sećanja i granice zaborava ranijih.
3. Zaborav radničkog samoupravljanja nije rezultat
spontanog toka vremena, nego je organizovan. Planska identitetska
kulturalizacija politike ubrzala je deekonomizaciju levice. Nije
teško uočiti da je levica u defanzivi i da je XXI vek daleko
više arena kulturnoidentitetskih nego društvenoekonomskih
sukoba. Prvi, a ne drugi sukobi propisuju nove vrednosti.
U EU debata oko novih etnokulturnih identiteta zamagljuje
debatu o ekonomskim protivrečnostima. Istopolni brakovi su
značajniji od socijalne jednakosti. U regionu deluje dodatni
centar idejne gravitacije – nacionalni i konfesionalni identitet,
naročita etnokulturna hegemonija konzervativnih identiteta
koja takođe guši socijalno pitanje. Svuda je upadljiva promena
pojma emancipacije koja se, kao i društveni napredak, sve više
poistovećuje sa usponom raznih manjina, a ne sa ukidanjem
ekonomske nejednakosti. Samoupravljanje se izgubilo u novom
meritokratskom neoliberalnom redefinisanju emancipacije koja
danas označava šanse uspona pojedinih identitetskih grupa, a
ne jednakost i solidarnost klasa. Diskurs globalizacije povlači
vlastitu liniju podele između gubitnika i dobitnika tranzicije.
Nije to više napetost između društvenoekonomskih grupa, nego
između karaktera: s jedne strane su pojedinci koji su kadri da
se snađu u nepreglednom i dinamičnom svetu, a s druge oni
koji nisu kadri da se prilagode zakonima kretanja kapitala. U

98
neoliberalizmu emancipacija nije više nespojiva sa dominacijom
kapitala zato što je prognan pojam imperijalizam. Globalizovani
finansijski kapitalizam pravda politika priznavanja novih
identiteta koji su alibi za odsustvo socijalne države i koji mu
omogućavaju da se hipermoralizovanom retorikom o ljudskim
pravima i pravima raznih manjina predstavi kao kosmopolitski,
emancipatorski i moralno napredniji u odnosu na neprosvećenu
radničku klasu i prognano populističko samoupravljanje. Nova
meka pluralna proceduralna sila moralnosti počiva na tvrdoj sili
novca i oružja.
4. Samoupravna prošlost se ne može objašnjavati samo
modernim pojmovima centriranim oko diskursa o globalizaciji
i tranziciji, nego treba uzeti u obzir i ranije „prevaziđene“
pojmove. Pojmovni arsenal samoupravljanja nije zanimljiv
samo kao retorika prohujale prošlosti, a nije u potpunosti ni
anahron. Samoupravni diskurs ne svedoči samo o jednom
značajnom istorijskom pokušaju da se izgradi vizija solidarnog
društva u socijalnom XX veku, nego može koristiti i u budućem
traženju novih antikapitalističkih obrazaca socijalne ekonomije
i solidarnog društva. U središtu samoupravnog diskursa je
takođe prognani pojam humanizam. Nije humanizam sračunata
donacija, sažaljenje, filantropija, niti oholo milosrđe, nego je
embrionska vizija solidarnosti one grupe koja nije nadmoćna
u empatiji prema ubogom, nego je nadmoćna zato što joj je
viša osmatračnica s koje potpunije sagledava celinu i dublje
uzroke njene nejednakosti. Zato je osobeno samozaslepljivanje
potraga za emancipacijom unutar hegemone neoliberalne
alternative kojoj samoupravljanje nije nimalo dopadljivo.
To je oplemenjivanje kapitalizma. Tome nasuprot, radničko
samoupravljanje negira strukturu, a ne neumerenosti kapitalizma.
Samoupravljanje je ekonomsko samoodređenje, nadvremena
vizija solidarnosti čije je potencijale teško preceniti. Skretanje

99
pažnje na prognano samoupravljanje jeste neslaganje sa
hegemonim arbitrima koji definišu razliku između mogućeg i
nemogućeg. Blohovski rečeno, ono čega danas nema nije golo
ništa, nego je skrivena realna mogućnost koju treba aktivirati.
Između ostalog i prognanim pojmovima. Jer stvarnost se ne
može menjati pojmovima koje nameću vladajući.

Literatura:

Kuljić, T. „Evolucija shvatanja o klasnoj strukturi socijalističkog

društva u glavnim političkim dokumentima SKJ od 1945. do
1975”. U M. Popović, D. Mrkšić, T. Kuljić, Politika raspodele
i ideologija. Beograd: Institut za sociološka istraživanja
Filozofskog fakulteta, 1981.
Kuljić, T. Prognani pojmovi – Neoliberalna pojmovna revizija
misli o društvu. Beograd: Clio, 2018.
„Program SKJ”.U VII kongres SKJ Beograd: Kultura, 1958.
Sovtić, Nemanja. Samoupravljanje kao nulta institucija. 2014.
gerusija.com/tag/samoupravljanje/.
Ustav SFRJ. Beograd: Savremena administracija, 1964.

Jugoslovenstva – između realnosti i nostalgije

Premda su jugoslovenstva sve slabija, ostaje zagonetni

utisak da je razbijanje poslednje jugoslovenske države još
intrigantna tema, za nas i za strance podjednako. Iako je nestala,
Jugoslavija je prošlost koja ne želi da prođe. Dijalektički gledano,
ono čega nema nije ništa, nego ima svoj potencijal i ontološki
status ako je usidreno u realnim protivrečnostima prostora. O
kakvim protivrečnostima i mogućnostima je reč?

100
 1.
Sociolozi uvek razdvajaju sadržaj od forme, interes šire
ili uže grupe od načina ostvarenja interesa. Šta je forma, а šta
je sadržaj u različitom poimanju jugoslovenstva od saveza
jednokrvnih plemena do socijalističkog bratstva i jedinstva
svih naših naroda? Najdublji interes je bio očuvanje malih
balkanskih naroda jednom jačom državom od asimilacije i
od različitog ugnjetavanja velikih naroda, ali i sprečavanje
međusobnih sukoba. Način ostvarenja bio je integralno ili
federativno jugoslovenstvo, monarhija ili republika, savez
jednokrvnih plemena unutar kapitalizma ili bratstvo i jedinstvo
naroda u socijalizmu. Pri tome je važno istaći dve okolnosti. (1)
Ispravnije je govoriti o jugoslovenstvu u množini nego u jednini.
Izvorne i potonje, državne i nedržavne vizije jugoslovenstva su u
svakom istorijskom periodu bile nehomogene i uvek su zavisile
od interesa nacija koje su ih zagovarale: i kod troimenog naroda
u monarhijskoj Jugoslaviji i kod jugoslovenske radničke klase
povezane bratstvom i jedinstvom. (2) Iako su jugoslovenske
težnje postavljali i uobličavali domaći akteri, uvek su ih morali
prilagođavati formi koju je nametala hegemona epohalna
svest (verskom, svetovnom, socijalističkom ili kapitalističkom
okviru).

2.
Kod odmeravanja odnosa unutrašnjih i spoljnih činilaca
treba razlikovati objektivno moguće od realno mogućeg.
Objektivno gledano, državno jugoslovenstvo još nije na vidiku.
Ali realno gledano, njegova mogućnost lebdi u promenljivoj
napetosti između interesa velikih sila i ponuda političara
zapadnog Balkana koji bi ih racionalno koristili. Jugoslavija još
nije stvar prošlosti, u prošlosti žive protivnici Jugoslavije koji
je pominju kao tamnicu ili kao zabludu, nastojeći da ostvare
101
etnokratsku viziju čiste nacionale državnosti. Jugoslavija XX
veka je bila veliki pokušaj, ali na nju ne treba gledati nostalgično.
Sve što nastane, vredno je i da propadne. Nije to gola retorička
opaska Geteovog Mefista, nego složeno upozorenje da je i
zaborav nužni deo sećanja. Kako ga usporiti? Mogućnosti
novih vizija jugoslovenstava lebde u novim nepredvidivim
napetostima XXI veka, u progresivnim ili neprogresivnim
evropskim sukobljavanjima i u budućnosti EU. Kako je pokazao
Bregzit, nova neizvesnost je naročita sinergija nacionalnih i
društvenoekonomskih napetosti.
Neizvesnost pokriva i šanse procene istorijske
racionalnosti jugoslovenstava u budućnosti. Nove generacije
s novim iskustvima i novim očekivanjima na novi način
će procenjivati minule pokušaje državnog regulisanja
Balkana. Funkcionalistički gledano, jugoslovenstvo će služiti
vrednosnom redukovanju prošlosti. S protokom vremena ovo
vrednosno rešeto će verovatno slabiti. Ali danas, propisujući
s manje ili više prinude vlastito viđenje jugoslovenstva, akteri
savremene hegemone kolektivne svesti u regionu samim
tim razdvajaju pozitivno od negativnog u prošlosti. Pri tome
povlače kulturne razlike, podvajaju više i niže, patriotsko i
izdajničko, moralno od nemoralnog. Prvom pripada nacionalna
država, drugome razni internacionalizmi, od Jugoslavije do
komunizma i multikulturalizma. Alarmantnije zvuče opomene
da je nacija u opasnosti od upozorenja da je stanovništvo
ugroženo. Različit je emotivni i mobilizacijski potencijal
iskaza koji govori o ugroženosti građanstva od onoga koji
ističe ugroženost nacije. Jugoslovenstvo je danas viđeno kao
anahrona nacionalna opasnost. Ali ista se različito akcentuje.
To što je Slobodan Jovanović iz nužde branio jugoslovenstvo
bila je zabluda, kažu srpski nacionalisti, ali kada je to činio
Josip Broz, to je bio planski antisrpski zločin. Na sličan način,
hrvatski domoljubi prećutkuju jugoslovenstvo M. Krleže, ali
zato domaće komuniste otvoreno optužuju kao izdajnike. Do pre
102
tridesetak godina jugoslovenska država bila je samorazumljiva
tvorevina, danas se na istu gleda kao na biografiju mrtvog
čoveka. Naravno da ni današnje hegemono viđenje ne treba
apsolutizovati jer istorija nije zatvorena knjiga. Ali ne treba
preterivati ni s optimističkim šansama jugoslovenstva. Analiza
raznih jugoslovenstava bi trebalo da se izdigne iznad obe
perspektive jer sećanje na Jugoslaviju nije samo akademsko,
nego je i interesno uslovljeno. Treba se hladno zapitati koji
akteri danas oblikuju hegemono pamćenje Jugoslavije i ko sve
pretenduje na status žrtve jugoslovenstva.

3.
Drugim rečima, koliko je i uloga antijugoslovenstva
složena? Ne samo u pozitivnom, nego i u negativnom smislu,
Jugoslavija nije mrtvo vreme, nego je aktivni diskurs koji utiče
na organizaciju prostora koji se danas neutralno naziva regionom.
Kolebanje snage diskursa o Jugoslaviji i pravci doterivanja slike o
Jugoslaviji su nepredvidivi. Razni domoljubi i slepi patrioti neće
moći večno da kreiraju antijugoslovenski građanski rat sećanja
kao što to danas uspešno čine. Novi idejni sukobi će ove napore
deaktuelizovati. Ali je pitanje da li će i koliko će eventualno
posustajanje antijugoslovenstva sinhrono pratiti i jačanje sećanja
na Jugoslaviju. Zašto? Zato što je danas pominjanje Jugoslavije
kao stigme potrebno njenim neprijateljima. Iako je deklarisanih
Jugoslovena sve manje, ipak opstaje jugoslovenstvo kao deo
savremenog političkog menadžmenta i kao rivalski sklop
sećanja koji ponajviše oživljavaju njegovi kritičari da bi istakli
vlastiti patriotski identitet. Antijugoslovenstva su važan segment
normalizovanog nacionalizma i u najvećem delu regiona imaju
složenu i aktivnu ulogu. Negativno pamćenje Jugoslavije
je organizovano, u Hrvatskoj je jugoslovenstvo ustavom
zabranjeno, a nostalgična sećanja su rasuta. Ne samo što ovo

103
prvo posreduje prihvatanju novih vrednosti (nacionalističkih,
konzervativnih i neoliberalnih), nego službena negativna
pamćenja Jugoslavije, naročito titoističke, svedoče o novoj
podeli odgovornosti i o podeli krivice i to ne samo za minulo
doba, nego i za nedaće sadašnjice. Velika jugoslovenska država
(bez obzira na to da li je viđena kao tamnica, zabluda ili kao
ugledna država) uvek je markantni simbol i zgodna emotivna
osnova kod poređenja prošlosti i sadašnjice. I još više, ista je
lakmus identiteta pojedinca. Jugoslavija je beskonkurentski
simbol prošlosti, koji ne samo što uvek iznova nameće pitanje
da li se bolje živelo ranije ili sada, nego je i kostur poređenja
koje neizbežno utiče na stupanj zadovoljstva s postojećim. Već
samim tim Jugoslavija nije mrtva, nego živa prošlost koja ne
želi da prođe. Ali pogled s druge strane opominje: ne opstaje li
Jugoslavija u sećanju ponajviše zbog toga što je s raznih strana
napadaju? Neće li možda, kada antijugoslovenstvo oslabi, i samo
jugoslovenstvo, po medijskoj logici, biti potisnuto u zaborav?

4.
Kakva je priroda jugoslovenskih potencijala? Ako se ima
na umu da na vidiku danas nema snažne spoljnopolitičke sile koja
bi mogla biti moćni oslonac novog povezivanja južnoslovenskih
naroda, bar u meri u kojoj su nekada velike sile podržavale
kralja Aleksandra i Tita, onda pomenute okolnosti ne hrabre
zagovornike jugoslovenstva. Ovo pitanje je važno zato što se
o budućnosti novih južnoslovenskih veza ne može razmišljati
autarhično i romantično (kao o izolovanoj volji njenih naroda),
nego samo u sklopu interesa velikih sila. Reč je o dvostrukoj
prognozi delovanja spoljnog i unutrašnjeg faktora. Ova sinhrona
prognoza je nezahvalna. Ali treba pokušati, ne samo golom
hipotezom nego i kontrafaktualnim pristupom. Hipotetički
scenario održanja poslednje Jugoslavije nije naročito složen. Da
se nisu raspali SSSR i lager verovatno ne bi ni Jugoslavija ni
Čehoslovačka. Otapanje velikog istočnoevropskog glečera bilo je
104
ključno za rasulo na Balkanu. Slično državno prekomponovanje
prostora zbivalo se i kada se Turska izvukla s Balkana. Obrasci
međunarodne bezbednosti menjaju se brže i sporije. Promene
ove vrste najčešće su ubrzavali veliki ratovi. Sledeći logiku
istorije, može se razložno pretpostaviti da će, ukoliko se
raspadne EU, opet verovatno doći i do državnog preoblikovanja
Balkana. Ali kakvog? Da li će stići novi revanšistički sukobi, ili
možda nova međunacionalna izmirenja? Ono što je nesumnjivo,
jeste da u politici nema večitih prijateljstava i neprijateljstava,
odlučuju interesi (otpor Srbije EU s kraja XX veka brzo je
smenio proevropski kurs Srbije nakon 2000-te). U slučaju novog
EU rasula (po virusnom domino efektu) i slabljenja aktuelnog
evropskog sistema bezbednosti može li se bar nagađati da će
najpre ugroženi Slovenci potražiti stari savez i podstaći novo
preispitivanje zaštitnog jugoslovenstva, neće li u BiH najlakše
doći do revalorizacije jugoslovenstva, a delom i u Crnoj
Gori i Makedoniji? Za Hrvate je isto teže reći, a Srbi, kao još
najrasejaniji narod u regionu, bi verovatno bili za obnovu starog
saveza. Da li bi nove države u regionu potražile neke obrasce
udruživanja braneći se od novih talasa neevropskih migranata?
Koja bi spoljna opasnost bila dovoljno snažna da ih na to
podstakne? Što su okviri razmišljanja širi vremenski rasponi,
to navedena pitanja imaju više smisla. Futurološka predviđanja
sukoba u narednih pola stoleća jesu nepouzdana, kao što su
to bila i predviđanja današnjeg stanja pre pedesetak godina.
Uprkos svemu, može li se reći da bi u novom nepredvidivom
kartelu straha i ugroženosti izvana neka verzija jugoslovenskog
saveza mogla biti oživljena? Ne devetnaestovekovne integracije,
kada su države nastajale na načelu jedan narod – jedna država,
a ni one s početka XX veka, kada su unitarno jugoslovenstvo,
uz sve razlike među njima, branili mladobosanci i kralj
Aleksandar. U digitalnom XXI veku jeste anahron govor o
Jugo-Slavjanima (troimenom i troplemenom narodu), a još više
onaj o multikonfesionalnim Srbima tri zakona – grčkog, turskog
i rimskog. Ne manje je naivno verovati u obnovu bratstva i

105
jedinstva nove razbijene poluprekarne podvlašćene radničke
klase. Uprkos svemu, možda bi osnova nove južnoslovenske
međunacionalne sloge mogla biti neka nova sinergija etničke i
kulturne bliskosti naroda i sličnih materijalnih interesa njenih
podvlašćenih delova bez udela. Drugim rečima, potreban je
novi spoj internacionalnog kulturnog i klasnog govora. Teže
je očekivati obnovu jugoslovenstava na neoliberalnim i na
konzervativnim osnovama, šanse levice su veće. Panslavistička
himna „Hej Sloveni“ lišena božje volje, bila je bliža
socijalističkom internacionalizmu nego konzervatizmu.

5.
Koliko će razvoj jugoslovenstava zavisiti od novih
ličnih i grupnih potreba za nadnacionalnim samoviđenjem
(identitetom), a koje će nametati novi uslovi življenja i novi
obrasci društvene pokretljivosti? Mogu li se ovi procesi bar
provizorno prognozirati? Teško, ali treba pokušati. Pojedinci
lišeni snažnijeg nacionalnog osećanja će i u budućnosti tražiti
nadnacionalni identitet, kao obrazac protestnog samoviđenja, da
bi sebe razdvojili od etničkog okruženja. Uprkos nacionalnim
homogenizacijama, društvo jeste horizontalno sve pokretljivije,
a biće i mešovitih brakova podstaknutih globalizacijom kao
nekada federalizacijom regiona. Uslovi nove pokretljivosti
tražiće i nove identitete, građanske i etničke. Verovatno će i
tolerancija prema novim oblicima samoviđenja rasti, pa će možda
i opadati službeni odbojni stav prema jugoslovenstvima. Ali to bi
istovremeno značilo da će i jugoslovenstva postati bezopasnija
jer će biti utopljena u novo mnoštvo transnacionalnih i drugih
trans- samoviđenja. Neće li rečena pluralizacija identiteta još više
marginalizovati jugoslovenstva? Identiteti jesu iskonstruisana
i manje ili više nametana samoviđenja, a njihova savremena
pluralizacija jeste politika neoliberalizma. Postmoderna je
neskriveni kulturni program neoliberalizma.

106
 Poreklo koje je najčešće u središtu nacionalnog identiteta
jeste okretanje prošlosti i zamena za budućnost. Ono što je
ranije bila konfesija, a kasnije ideologija, danas je identitet,
konstrukcija koja najviše obećava iskazivanje pripadnosti, traži
priznanje i služi razgraničavanju. Sve je manje opštih grupa
koje se bore za opšte ciljeve, kao što je to bila buržoazija kada
je tražila građanske slobode početkom XIX i kao što je bila
radnička klasa sredinom istog veka, tražeći socijalnu pravdu za
sve. Obe grupe su, oslobađajući sebe, oslobađale celo društvo.
Danas toga nema. Naprotiv, identitetska politika nameće
refeudalizaciju i retribalizaciju društva. Onome ko nema
budućnost, treba više porekla. Neoliberalizam je oduzeo nadu u
bolju budućnost i okrenuo se politici identiteta (Nancy Fraser),
a postmoderna ih je relativizovala. Kulturalizacija politike
ubrzala je deekonomizaciju levice. Razlike se uočavaju samo
u kulturi. U ekonomiji razlike nisu alarmantne, nego prirodne.
Postmoderna politika identiteta svodi ljude na različite poretke
pripadanja i porekla, a s druge strane propagira nesmetan pristup
tržištu i slobodnu konkurenciju. Rase i seksualne manjine su
iznad nejednakosti društva u kom 1% ljudi kontroliše 90%
resursa. Nema mesta za ekonomsku nejednakost, potisli su je
kulturni identiteti. Tek kada pojedincima postane nevažno ono
što je konstruisano (identiteti), oni mogu misliti na budućnost.
U tome ih još uspešno sprečavaju manje ili više iskonstruisano
poreklo ili istorijski kolebljiva verska izjašnjavanja koja se
tumače kao iskonska. Može li savremeni trend pluralizacije
identiteta vremenom poboljšati položaj jugoslovenstava tako što
će ih spontano dekriminalizovati? Ali neće li time opasti i značaj
jugoslovenstava u mnoštvu novih ravnopravnih identiteta?

6.
To zavisi i od snage grupe za čiju je integraciju važno
zajedničko sećanje koje je homogenizuje. Ima li jugoslovenstvo

107
ovaj oslonac? Godine 2003. prestala je da postoji Jugoslavija
kao država, a u Srbiji je 2011. bilo 23.000 Jugoslovena.
Kolektivno pamćenje slabi i iščezava ukoliko nema grupu
koju integriše i koja ga neguje. U tom pogledu je nacijama u
regionu sećanje na jugoslovensku prošlost nepotrebno i štetno.
Jugoslovenstvo je izgubilo grupu koju je integrisalo, došlo je
do razaranja sećanja na Jugoslaviju i do konstruisanjа novih
identiteta. Jugoslovenstvo je danas identitet apatrida. Gorivo mu
je nada u solidarnost, za razliku od nacionalizama koje hrani
strah od Drugog. I jugoslovenstvu je svojevremeno bio potreban
zajednički neprijatelj, ali onaj izvana, koji je podjednako pretio
svim nacijama okupljenim oko njega, a ne unutarjugoslovensko
neprijateljstvo između srodnih nacija koje razbija celinu. Zato
je jugoslovenstvo jedinstveni široki svetovni kulturni prostor
za usavršavanje solidarnih ideja, a ne jedinstveno tržište, niti
zajednički Isus na križu. Jugoslovenstvo nije proruska balkanska
verzija panslavizma, nego je pokušaj svetovne kosmopolitizacije
i pacifikacije zapadnobalkanskog balkanskog prostora lišenog
čvrste državnosti.
Savremeni jugonostalgičari nemaju institucionalizovanu
socijalnu grupu koja organizovano neguje integrativno
nadnacionalno pamćenje, dok antijugoslovenski nacionalisti
imaju snažno pamćenje centrirano oko institucionalizovanog
nacionalnog interesa i slavne nacionalne prošlosti. Drastično je
različit vrednosni, integrativni i delatni potencijal jugoslovenskog
sećanja i nacionalnog sećanja. Prvo je stigmatizovano i
nostalgično, drugo je normalizovano i institucionalizovano.
Prvo je sporadično rasuto u društvu, drugo je centralizovano u
ustanovama nacionalne države.
Sukobi oko jugoslovenske prošlosti prožimaju se s
građanskim ratom sećanja i s nadmetanjem u samoviktimizaciji
koje vode u regionu nacionalne zajednice sećanja. U nadmetanju
oko žrtava jugoslovenstvo je u drugom planu, iako je uglavnom
108
iz patriotskog narativa pretvoreno u izdajnički. Nove nacionalne
kulture sećanja su na desno oko slepe, pa je u novom selektivnom
pamćenju iskrivljena i slika jugoslovenstva. Tačnije, nestala je
šira nadnacionalna jugoslovenska perspektiva, sve se procenjuje
iz užeg nacionalnog interesa i gleda preduzetničkim okom.
Novi hegemoni partikularni nacionalni i antitotalitarni interes
direktno je uslovio sužavanje saznajne perspektive u tumačenju
prošlosti. S nestankom šireg interesa nestala je i slika šire
celine. Nije na delu politički, nego gnoseološki problem, ptičju
perspektivu zamenila je žablja. Istina o jednoj važnoj regionalnoj
celini izgubila se iz vidokruga. Uža nacionalna perspektiva
zamenila je širu međunacionalnu. Jugoslovenstvo je preskočeni
kriterij racionalnosti zato što se nacionalni interes danas meri
spojivošću s interesima EU, a ne s interesima suseda u regionu.
Još više od toga, postalo je mera iracionalnog. Centralno mesto
zakavženih prošlosti danas je Drugi svetski rat. Dekretiranu
komunističku istoriografiju, u kojoj je bratstvo i jedinstvo imalo
važnu ulogu, zamenile su revidirane nacionalne istoriografije
s novim isključivostima, s novim žrtvama i novim dželatima.
Konstruisani su novi poreci pripadanja s novim oslobodilačkim
mitovima.
Njima nasuprot, jugoslovenstva su bila duhovni prostori
kosmopolitizacije balkanskog prostora. Istorija obe Jugoslavije
(1918–1941. i 1945–1991) znatno je duža od istorije građanskih
ratova koji su je prekidali i ništili (1941–1945. i 1991–1995).
Uprkos tome, znatno duži periodi mira slabije se pamte od
dva petogodišta dramatičnih ratova. Ratnocentrično pamćenje
slepih patriota je institucionalizovano. Desničarska romantika
kombinuje narativnu strukturu i sadržaje iz melodramskog
žanra književne prošlosti s političkim vizijama konzervativne
tradicije (veliča herojski otpor zatiranju vlastite vere i nacije).
Konzervativci kritikuju neoliberalizam i levicu, ali ne napadaju
kapitalizam ni asimetrične odnose moći u sferi rada, a još manje

109
međunacionalnu neravnopravnost. U ovom diskursu vlastita
nacija je samoviktimovizovana, a ekonomijom prolivene
nacionalne krvi desničarske knjigovođe regulišu moralnu
ekonomiju dobra i zla. Sve je to uokvireno slavnom nacionalnom
prošlošću. Nasuprot ovom diskursu, treba obrnuti prioritet u
sećanju i isticati pamćenje mira i suživota južnoslovenskih nacija,
a ne njihove sukobe. Usaglašavanje jugoslovenstava oko ovog
prioriteta svakako bi uvećalo njihov delatni potencijal. Sliku
balkanske prošlosti XX veka treba centrirati oko dugih perioda
dosadnog mira. To je umni nemonumentalni potencijal diskursa
o jugoslovenstvima. Tamo gde su u središtu građanski ratovi
i krv nacije, nema umnosti, nego nacionalne slave. Naravno
da ni ove sukobe ne treba zaboravljati, ali uvek valja imati
na umu da su građanski ratovi na Balkanu dramski segmenti
monumentalne neumne prošlosti. Novu kulturu sećanja treba
demonumentalizovati, lišiti slavnih ubijanja i onih oslobađanja
koja skrivaju osvajanja. Treba pamtiti ratove protiv stranih
zavojevača koji su pretili podjarmljivanjem i asimilovanjem
svih južnoslovenskih naroda.

7.
Koliko je to moguće, ako se, samorefleksivno gledano,
otvori pitanje nisu li razna antijugoslovenstva utkana u sličnu
minulu borbenu jugoslovensku kulturu sećanja dekretiranog
bratstva i jedinstva? Da li se u pogledu političke kulture
kritičari Jugoslavije dijametralno razlikuju od ranijih kritičara
nacionalizma? Ne mnogo, jer su izvorne verzije jugoslovenstva
bile uslovljene nacionalnom integracijom i odbranom od jačih
neprijatelja, pa su, kako je pokazao Jovo Bakić, svaku varijantu
nehomogenog jugoslovenstva uslovljavali interesi posebnih
nacionalizama južnoslovenskih nacija. Ne pritiska li, drugim
rečima, i jugoslovenstvo i antijugoslovenstvo (ali s obrnutim

110
smerom) slična oslobodilačka politička kultura? Onako kako se u
SFRJ izdaja pripisivala nacionalistima, na sličan način se, nakon
njenog sloma, izdaja pripisuje Jugoslovenima. Nije li ekstatičnost
uložena u Jugoslaviju slična ekstazi antijugoslovenskih
nacionalizama? Široke amplitude iz nade u razočarаnje
podjednako su opterećene oslobodilačkim žarom i eshatološkim
nadanjima u konačno oslobođenje. Nisu li već velike rane nade
uprte u jugoslovenstvo krile u sebi i velika potonja razočarаnja?
Da li bi jugoslovenstvo bilo realnije i trajnije da se od njega
manje očekivalo i da često nije bilo odozgo dekretirano? Nisu li
i antijugoslovenski nacionalizmi bili eksplozivni upravo stoga
što su dugo bili kažnjavani? Nije li u širenju jugoslovenstva
nedostajalo odmerenosti i manje hilijazma? Ili se možda treba
složiti s onima koji kažu da se ništa u politici ne može sprovesti
bez vešto kanalisanih snažnih emocija?
Kod odgovora na ova pitanja treba raščlaniti jugoslovenstvo i
antijugoslovenstvo, odnosno dekonstruisati današnje hegemone
iskonstruisane razlike i nove poretke pripadanja. Poredak
pripadanja je zaštitni simbolički sklop koji omogućava političko
i kulturno biografsko svrstavanje, uključivanje, ali i isključivanje
drugačijeg. Tek u tom sklopu pojedinci postaju priznati subjekti,
a, kada su izvan njega, jesu neprovereni saputnici. Ovi poreci
disciplinuju (traže slogu i jedinstvo istovrsnih u pogledu vere,
krvi i kulture), habilitiraju (uzdižu pojedinca u red vodeće
nacije snabdevene naročitim ugledom i ponosom) i, naravno,
uvek privileguju. Danas su jugoslovenstva izgubljena između
nacionalizma i prava manjina. Sve tri kategorije su nacionalne,
ali nisu podjednako agresivne, niti su podjednako značajne
za kolektivno sećanje. Globalizacija ne traži jugoslovenstvo,
nego nekonfliktno sapostojanje nacionalizаma i prava manjina.
Podržava nacionalnu politiku i neagresivni nacionalni identitet.
Taman toliko da isti ne remete neoliberalno širenje tržišta.
Jugoslovenstvo se danas pamti kao prolazni i kolebljivi poredak
111
pripadanja, a jugoslovenska prošlost nije u sećanju statična, nego
dinamična tvorevina. Mnogi koji su plakali za Titom ubrzo su i
njega i njegovu državu žestoko odbacili. Vratolomna promena
poredaka pripadanja zbila se devedesetih na sličan način
kao i 1918. i 1945. Uz sličnu oslobodilačku kulturu sećanja.
Jugoslavija jeste istorija plodnog susretanja kultura, ali i prostor
spore promene kulture sećanja. Da li nagli sunovrat iz bratstva i
jedinstva ka varvarizaciji suseda svedoči samo o konverziji, ili i
o sličnom postojanom borbenom samoviđenju?
Šta o tome govore himne? U srpskoj himni “Bože
pravde” pominju se „srpska sloga” „borbe dani” i božji gnev,
a u jugoslovenskoj klasno neutralnoj himni „Hej Sloveni”
pominje se „ponor pakla” i proklinje „izdajica svoje domovine”.
Stvari bi verovatno bile manje dramatične da su jugoslovenstvo
i antijugoslovenstvo samo nacionalnodržavni okviri, a ne
i širi ekskluzivni poreci pripadanja, borbeni lični identiteti
(samoviđenja). Naravno da ne treba zaboraviti njihove sadržinske
razlike: prvo je bilo uglavnom svetovno, a drugo je nezamislivo
bez konfesije, prvo je bliže levici, drugo desnici. Nacionalni
ili verski poreci pripadanja su dovoljno prostrani imaginarni
prostori za razmahnuto maštanje. Ali u njima se formuliše
i realna delatna alternativa. Unutar izmaštanih borbenih
poredaka pripadanja odlučuje se o akciji i o isključivanju
uljeza. Ali i kod isključivanja postoje razlike. Dok etnokratski
liberalizam i konzervatizam isključuju Drugoga zato što je
kulturno, verski ili krvno različit, socijalističko jugoslovenstvo
je isključivalo one koji su isključivali Drugog. Nastojalo je
da ukloni međusobna klanja. Iako su oba nasilja pravdana
kao oslobađanja braće, u prvom slučaju je reč o nacionalnom
čišćenju, u drugom o suzbijanju etničkih progona. Uprkos
sadržinskim razlikama, ne bi trebalo zaboraviti kulturološke
sličnosti. Reč je o zajedničkom dubljem arhetipu sećanja, o
sporije promenljivoj melodramskoj dijalektici patetike i akcije,

112
o centriranju prošlosti oko kraćih ratnih sukoba, a ne oko dužih
perioda mira, o organizovanoj strukturi borbe između dobra i
zla i o manihejskoj moralističkoj polarizaciji koja deli složenu
stvarnost na nepomirljive suprotnosti i obećava savladavanje
nepravdi uz nužne žrtve. Zato se i treba čuvati oslobodilačke
kulture sećanja kod oživljavanja novog jugoslovenstva. Što su
identiteti prosvećeniji, manje su herojski.

8.
I zbog toga bi bilo pogrešno EU shvatati kao isključivu
antitezu novim jugoslovenstvima. Možda bi novo zajedništvo
moglo biti utemeljeno na nekim plodnim naporima EU
propuštenim kroz prizmu nove levice XXI veka. Ono što
je sasvim sigurno jeste da novo zajedništvo na Balkanu ni
hipotetički ne može biti spona novih desnica, koliko god ove
bile realistične i neratoborne. Kao što je tridesetih godina
V. Maček poredio Jugoslaviju s lajbekom (prslukom) koji je
krivo zakopčan, pa ga treba raskopčati i ponovo zakopčati, što
je podrazumevalo temeljnu reorganizaciju unitarne monarhijske
jugoslovenske države, tako i danas lajbek EU treba raskopčati
i ponovo zakopčati na novim socijalnim nekapitalističkim
temeljima. Treba promeniti ekonomiju XXI veka da bi ojačale
šanse novih jugoslovenstava. Nova jugoslovenstva traže nove
forme svojine, nove odnose moći u sferi rada, a ne samo novu
digitalnu mrežu povezivanja aktera na tržištu. Hipotetički
gledano, bila bi to moćna struktura buduće pacifikacije zapadnog
Balkana, iako bi se moglo govoriti i o drugačijim uslovima
istog procesa. Ne treba zaboraviti da je uniformna vizija
jugoslovenstva nemoguća jer su se iste izvorne srpske i hrvatske
verzije razlikovale još pre 1918. (Jovo Bakić). Kasnije su razlike
između integralnog i minimalnog jugoslovenstva samo rasle, pa
bi i kod potencijalnih budućih verzija trebalo računati na još
izrazitiji pluralizam, ali i na veću toleranciju razlika.
113
 U ideološkom pogledu, trajnija i delatna osnova
budućnosti novih jugoslovenstava (konfederalnih, federalnih
ili kulturno-jezičkih zajedništava) nove vrste teško može biti
neoliberalna. Zato što je u temelju konfliktna. Nije loša ni
međuverska tolerancija, ni ekonomsko povezivanje prostora,
ali nova jugoslovenstva teško mogu počivati na miroljubivom
sapostojanju onostranih fiktivnih entiteta, izmišljenih slavnih
prošlosti, niti na logici profita. Potrebna im je solidarnost
druge vrste, lišena ratnocentrične slike prošlosti. Istinsko
nadnacionalno zbližavanje ne može biti oktroisano, nego
demokratski doneto od slobodnih materijalno neugroženih i
nacionalno nezastrašenih građana. Aktuelni konfliktni kartel
straha od bliske nacije može uspešno narušiti organizovano
sećanje na periode mirnog suživota. Nije to samo kultura
sećanja, nego delatna komponenta novog zajedništva. Idejna
potpora nove mreže jugoslovenstava mora biti lišena strahova
ove vrste. Dakle, sećanje na međunacionalnu slogu, a ne na
nacionalnooslobodilački građanski rat. Ukoliko se, pod uticajem
izmenjenih spoljnih i unutrašnjih činilaca, „odmrzne“ pamćenje
jugoslovenstva kao nametnutog totalitarizma, nije isključeno
da se nestala Jugoslavija preobrazi iz mraka tamnice i praznine
iluzije u intrigantnu viziju nove saradnje zapadnobalkanskih
naroda. Isti proces bi brže potekao kada bi branioce nacionalnog
kapitalizma zamenili nekapitalistički kritičari nacionalizma.
Realno gledano, tu su unutrašnji činioci prilično
bezuticajni. Virus promene hegemone epohalne svesti može
stići samo iz velike države. Jugoslovenstvo neće spontano
postati manje zlo čim nestane zaštitničke duge briselske ruke,
niti onda kada nove generacije budu zasićene građanskim ratom
sećanja koji danas dezintegriše region. Nužne su krupne globalne
promene u svetu koje ne treba bespomoćno iščekivati. I novom
jugoslovenstvu potrebno je strpljenje, to dugo nestrpljenje, ali
ne jugonostalgičara, nego kritičkih patriota na svim stranama.

114
Potreban je trud oko prošlosti socijalnih, a ne nacionalnih
radnika. Vizije jugoslovenstava mogu i dalje biti delatni
idejni činilac, jednako kao što je do sada različito tumačenje
jugoslovenstava donosilo sukobe ili saradnju u regionu. Govor
o novim jugoslovenstvima može biti delatni diskurs, a ne samo
gola akademska kategorija analize. Ali isti podrazumeva hladnu
procenu nestalog jugoslovenstva, lišenu moralizma i nostalgije,
koja bi mogla da bude subverzivna antiteza pamćenju Jugoslavije
kao tamnice ili kao iluzije.

(Godišnjak za društvenu istoriju XXV, sv. 1 (2018): 45–56)

Kultovi jugoslovenskih vladara: kralja Aleksandra, Tita i S.

Miloševića

Autoritet, harizma i kult jugoslovenskih vladara nastali

su unutar domaće oslobodilačke političke kulture. Zakasneli
društvenopolitički razvoj Balkana, nestabilnost njegovih
državnih tvorevina i dugi periodi permanentnog latentnog ili
otvorenog ratnog stanja nametali su prilično krute autoritarne
obrasce političke kulture u kojima je zamisao političkog vođe
imala stožernu integrativnu ulogu. Elementarni oblik vođe je
osvedočeni ratnik koji oslobađa i ujedinjuje, donosi narodima
mir, ali i polaže pravo na neograničenu vlast. To je ćelijska
crvena nit koja se provlači kroz sve ideologije lične vlasti u
ovom prostoru.
Premda srodni u pogledu političke kulture, jugoslovenski
režimi lične vlasti bili su, u društvenoekonomskom pogledu,
različiti: unitarna kapitalistička monarhija troimenog naroda
1918–1934, multinacionalna socijalistička federativna republika
1945–1992. i zajednička država Srbije i Crne Gore u tranziciji

115
ka kapitalizmu (1992–2000). Na čelu prve je bio najpre regent,
a zatim kralj Aleksandar I Karađorđević (1888–1934), druge
predsednik republike Josip Broz Tito (1892–1980) i na čelu
treće predsednik republike Slobodan Milošević (1941–2006).
Prvoj dvojici vladara je osvedočeni ratni učinak i kult
oslobodioca ujedinitelja osiguravao faktički nadustavni položaj.
Doživotni kralj Aleksandar je harizmu stekao u Prvom svetskom
ratu, ali se kasnije više pravdao kao ujedinitelj i imao nadustavni
položaj. Zaklonjen vladom, kralj je bio lišen odgovornosti i,
kao monarh, bio odgovoran samo Bogu. Tito, kao doživotni
predsednik republike, ne manje je bio neprikosnoven i takođe
je stajao iznad svake odgovornosti, pravdajući se kao vođa
radničke klase i partije. Autoritarni Milošević se po moći takođe
izdizao iznad svih saradnika, pravdajući se kao vođa nacije koji
je učvrstio Srbiju. Kralj Aleksandar se trudio da nacionalno
izmešani deo zapadnog Balkana spoji u državno jedinstvo
unitarizmom (jedinstveni, ali troimeni narod), parlamentarizmom
sa nadustavnom ulogom krune i dinastičkom krvnom harizmom.
Isti zadatak Tito je, poučen neuspesima prethodnika, pokušavao
da reši komunističkom internacionalističkom ideologijom,
federacijom ravnopravnih nacija, jednopartijskim režimom i
svetovnom nadnacionalnom harizmom vođe radničke partije.
U pozadini Aleksandrovog unitarizma i trijalizma stajalo je
etničko-genealoško shvatanje integralne jugoslovenske nacije,
kod Tita politički klasni savez nacija, a kod Miloševića nacija
lišena i krvne i klasne komponente. Kralj je vladao po milosti
božjoj, Tito kao oslobodilac klase, a Milošević kao plebiscitarni
nacionalni vođa. Kraljev kult je trajao 1918–1934, Titov 1945–
1990, a Miloševićev 1987–2000.
Kralj je slavljen kao „uzvišeni roditelj integralnog
jugoslovenskog naroda“, „jedini izabranik“, „div u čijim
žilama buja krv slavnih Karađorđevića“, narodni vođa i heroj,
kao što su bili svi njegovi preci, i kao tvorac Jugoslavije.
116
Dakle kralj Jugosloven, kralj narodni vođa i kralj borac. Bio je
simbol ujedinjenja jednokrvne braće Srba, Hrvata i Slovenaca
i herojstva naše rase. Osnova kulta bila je dinastička krvna
harizma i vlast po božjoj milosti. Titov kult je bio svetovni,
ponajviše vezan za Komunističku partiju i klasnu ideologiju.
Harizma mu se osvedočavala u ratu i miru. Imala je više faza.
U prvoj fazi, od izbijanja rata do 1949. godine, jačanje Titovog
autoriteta karakteriše sapostojanje sa Staljinovom harizmom.
Narednu, samostalniju fazu kulta, čini period od razlaza sa
Staljinom 1949. do 1980. godine, kada je snažno porastao ugled
Jugoslavije i Tita u svetu. Treća faza kulta je od smrti do raspada
države. Treba razlikovati njenu progresivno mobilizatorsku
i konzervativnu funkciju. Titova nadnacionalna harizma
neutralisala je napetosti unutar etnički izmešanog eksplozivnog
zapadnobalkanskog prostora, u spoljnoj politici Titov autoritet
dizao je ugled Jugoslaviji u svetu i imao snažnu medijsku
ulogu kao simbol borca za mir, što je državi pružalo različite
ekonomske i političke povlastice i otvaralo je prema svetu.
M. Krleža je pisao da je Tito bio „idealni barjaktar kantovske
zamisli svjetskog mira“. Konzervativna strana njegovog kulta
jačala je uverenje o nepogrešivosti „najvećeg sina naših naroda
i narodnosti“ i bila je smetnja demokratizaciji.
Miloševićev kult srpskog vođe počivao je na obećanju
da će ispraviti nepravdu nanetu Srbima u SFRJ. Prikazivao se
kao nacionalni oslobodilac Kosova, koristio je plebiscitarni
populizam i bio autoritaran. Aktivirao je kosovski mit i njegove
mitske emotivne simbole. Miloševićeva harizma nije počivala
na ideologiji, nego na plebiscitarnoj podršci probuđenog
nacionalizma. Kult mu je počivao na ukidanju samostalnosti
pokrajina 1988, a potom na borbi srpskog naroda u građanskom
ratu u Jugoslaviji 1991–1995. Bio je lišen svakog ugleda u svetu
i, kao vođa najbrojnije nacije (imperijalista), pored F. Tuđmana
(secesioniste) i A. Izetbegovića (verskog fundamentaliste),
odgovoran za građanski rat u Jugoslaviji.
117
 I Tito i Aleksandar su imali naročitu harizmu vojskovođa
koji se u ratu protiv stranih zavojevača nisu odvajali od naroda.
To je olakšalo prihvatanje Brozovog kulta kod Srba i njegovo
natkonfesionalno i nadnacionalno tumačenje. Osim toga,
prihvatanje kulta zavisilo je i od veštine vlasti da kult prilagode
političkoj kulturi podvlašćenih. Dakle, kod stvaranja kulta
vladara radilo se ne samo o spontanom slavljenju vođe, nego i
o smišljenoj propagandi. Osim toga, vera u vladara izbavitelja
i različiti oblici njegove kultizacije jesu služili s jedne strane
interesima vladajuće grupe (dinastije ili partije), ali su bili i
aktivan društvenointegrativni sadržaj koji je čuvao državu od
haosa i raspada. Što je sredina manje prosvećena, to je potreba
za uglednim ujedinjavajućim simbolom veća. U svakom režimu
lakše je manipulisati osećanjima podvlašćenih preko kulta
ličnosti vođe, nego preko zamisli bezlične države (bezlično se
ne može voleti).
O strukturi kulta jugoslovenskih vladara svedoči i
pogrebna ceremonija. Na Aleksandrovom pogrebu sviran je
posmrtni marš R. Vagnera, a patrijarh SPC je služio opelo. Tito
je spušten u grob uz državnu himnu „Hej Sloveni“, a Milošević
je sahranjen bez državnih počasti uz pesmu „Podmoskovske
večeri“. A. Karađorđević je ispraćen kao „kralj ujedinitelj“ i
omiljeni roditelj celog jugoslovenskog naroda, Tito, „gladni
seljački sin i metalski radnik“, kao borac protiv klasnog i
nacionalnog neprijatelja, tuđina i kapitalista, a Milošević je u
nadgrobnom govoru veličan kao borac protiv Haga i najveće
sile sveta i kao David protiv Golijata. Kralj je sahranjen uz
pompezni verski ritual, Tito i Milošević bez sveštenika, a na
Miloševićevom grobu je tek naknadno postavljen krst. Sahrana
bez sveštenika simboliše svetovne vrednosti ideologije i
partije, a opelo je spoj etničkih i konfesionalnih vrednosti.
Sveštenici ispraćaju umrlog u bolji svet, a kod laika je reč o
odlasku tela i duše u ništavilo. U oba slučaja delo mrtvih ostaje

118
živima. Različite vrednosti su pripisivane umrlim vladarima.
Kralj Aleksandar je bio simbol unitarnog jugoslovenstva i
otac istokrvnog troimenog naroda, Tito je bio simbol klasnog
internacionalizma i Jugoslavije bez vodećeg naroda, a Milošević
srpskog nacionalizma i srpsko-ruske srodnosti. Aleksandar je
sahranjen u dinastičkoj zadužbini Karađorđevića na Oplencu,
Titov grob je državni mauzolej, a o Miloševićevom grobu u
dvorištu kuće u Požarevcu brine se porodica.
I sećanja na pomenute jugoslovenske vladare su različita.
Samo za titoizmom postoji nostalgija, dok ove nema za
jugoslovenskom monarhijom, niti za SR Jugoslavijom. Od svih
jugoslovenskih vladara, najsnažnije je sećanje na Tita. Uprkos
tome što je izmenjena vizija budućnosti, što je neoliberalizam
postuliran kao bezalternativni cilj, a nacionalizam normalizovan,
titostalgija, kao sećanje na stabilni Titov jugoslovenski
socijalizam, prisutna je u svim delovim bivše Titove države. Iako
su Titovi službeni spomenici uklonjeni, titoizam je važan deo
neslužbenog kolektivnog pamćenja novih balkanskih država,
a sećanje na ovo doba je i deo samoopisa mnogih pojedinaca.
Što se položaj pojedinca ili njegove porodice više pogoršao
devedesetih, to je slika Tita u sećanju pozitivnija. Titostalgija
je čežnja za međunacionalnim mirom, nastala pod uticajem
građanskog rata i tranzicije lišene sigurnosti socijalne države.
Sećanje na Tita smešteno je između diktata i otpora. Tito je
simbol totalitarizma kod elita i sigurnosti kod sirotinje. Tito je
dvoznačni simbolički okvir koji iskazuje potrebe različitih grupa.
Titostalgija kod običnih ljudi je romantično slavljenje prošlosti
koje kritikuje sadašnjicu. Sećanje na kralja i na Miloševića nema
tu ulogu. Iako u službenom nacionalizovanom sećanju nema
mesta pozitivnom vrednovanju jugoslovenskog socijalističkog
vladara, sećanje na Tita centrirano je oko lika autoritativnog
pravednog vođe, a ne oko slike autoritarnog vladara. Tome
nasuprot, nema žala za jugoslovenskom monarhijom, niti za

119
režimom S. Miloševića. Premda snažni nacionalizam podstiče
antititoizam, rast siromaštva i nesigurnosti spontano ulepšava
Tita. Simbolički gledano, Tito je simbol jake, ugledne i stabilne
države, ali i jednopartijskog režima i monopolske ideologije. I
simbolički je protivrečan. Iako je od svih jugoslovenskih vladara
nesumnjivo najviše prisutan u sećanju, u Srbiji postoje ulice
Maršala Tita samo u manjim mestima, dok je Kralj Aleksandar
ponovo dobio ulicu u većim gradovima Srbije. U ovoj vrsti
službenog sećanja nema mesta za S. Miloševića.

Literatura:

Buljan, Marijan. „’Kult ličnosti’ Kralja Aleksandra I

Karađorđevića u splitskim međuratnim (nacionalističkim)
novinama”. ČSP br. 2 (2015).
Kuljić, Todor. Tito. Beograd: IPS, 1998.
Kuljić,T. Tanatopolitika. Beograd: Čigoja, 2014.
Milosavljević, Olivera. „Otac-genije-ljubimac – Kult vladara
najtrajniji obrazac vaspitanja dece”. U Žene i deca – Srbija u
modernizacijskim procesima XX veka. Beograd: HO, 2006.
Velikonja, Mitja. Titostalgija. Prevela B. Dimitrijević). Beograd:
Biblioteka XX vek, 2010.

(Katalog stalne postavke Muzeja Jugoslavije, 2018)

120
Duge senke Manifesta KP

Ako je Manifest KP, upućen svim ljudima u svetu, bio

ubedljivo najuticajniji tekst napisan u XIX veku (Iglton 2016,
8), a što je uočio još Engels 1890. (Engels, 1949, 12), da li bi
ovakvu karijeru mogao napraviti jedan propagandni spis? Ako
se doda da bi imperativ Manifesta „slobodan razvoj svakog
pojedinca je uslov slobodnog razvitka svih“ (Marx–Engels,
1949, 33) verovatno danas potpisao svaki liberal ne znajući
izvor ove misli, da li već to dovoljno svedoči o aktuelnosti ovoga
spisa? Ne sasvim, aktuelnost Manifesta treba dodatno raščlaniti.
Manifest KP jeste nastao na tragu prosvetiteljstva, ali mu
je po sažetosti i po stilu bio uzor Brevijar Martina Luthera iz
XVI veka. U skoro poetskom tonu Manifesta KP vidljivo je
koliko je Marks bio stilist visokog ranga, s talentom za probojne
formulacije, satiru i ironiju. Sve je to bilo povezano s preciznim
radom na pojmovima. Iako je Manifest pohvala, pa čak i
himna revolucionarnosti buržoazije, u spisu je na pregnantan
pojmovni način pokazan centralni značaj ekonomije za istoriju
i to jezikom koji spaja šturu vojničku komandu s nepogrešivim
matematičkim dokazivanjem (Kesting, 2017, 61). Marks je
isticao jednu važnu socijalnu nit u mnoštvu različitih istorijskih
tokova koje je proučavao, ali su njegove raznovrsne potonje
istorijske analize uokviravane modernim pojmovima. Da bi
pokazao da se u stvaranju svetskog sistema kapital definiše kao
pojam i da kapitalizam čitav svet pretvara u robu i novac, Marks
je u prvom tomu Kapitala koristio pojam fetiš (Marks, 1964, 79–
93), koji je bio vrlo popularan 1860-ih u dobu evolucionističkog
odbacivanja religije. Fetiš je bio široki pojam, nova prodorna
metafora koja je, pod uticajem evolucionizma, označavala
nerazvijeni stupanj kulture (Bertschinger, 2017, 35). Kod

121
Marksa je fetiš roba, deo kulture kapitalizma. U formi robe vraća
se arhaični fetiš u moderno društvo i zamagljuje nejednakosti
kapitalizma. Društveni odnosi primaju formu odnosa između
stvari (Marks, 1964, 82) zato što se vrednost rada odvaja od
radne snage koja ga je stvorila. U duhu istog pojma, Marks je
dodavao da je religiozni svet samo odraz stvarnog sveta (Marks,
1964, 88). Kritiku neba preusmeravao je u kritiku zemlje, služeći
se prodornim luteranskim metaforama da bi što jasnije markirao
socijalnu bedu.
Uprkos tome, u Manifestu je izričito rečeno da je buržoazija
bila revolucionarna (Marx i Engels, 1949, 17). Da li se iz toga
može izvući zaključak da je razvoj kapitalizma samo povremeno
skretao u tokove svoje loše strane? Naprotiv, nije preoštro reći
da kontrola robova na plantažama šećera na Karibima u XVII
veku, monopol na korišćenje besplatne logorske radne snage
u Aušvicu u XX i sklapanje računara u Microsoft kompaniji u
XXI veku jednako svedoče da uvek s tehnologijom proizvodnje
ide novi obrazac podvlašćivanja radne snage. Kapitalizam je
represivna, ali i revolucionarna dinamika sistema prepoznata još
u Manifestu. Šta je još aktuelno u ovom spisu?

1.
U Manifestu stoji da je buržoazija u ledenoj vodi sebičnog
računa utopila svete drhtaje pobožnog zanosa i sve dostojanstvene
profesije pretvorila u vlastite plaćene najamne radnike (Marx i
Engels, 1949, 17). Zar ove ocene nisu valjan okvir i za čitanje
savremenog neoliberalizma? Zato, kao i polovinom XIX veka,
i danas treba raspoznavati snažnu globalizacijsku dinamiku
kapitalizma, ali i promišljati antikapitalizam protiv skandala
zatvorene budućnosti. Drugi zadatak je teži od prvog. Zašto?
Nije se samo kapitalizam izmenio, nego i njegovi kritičari na
levici. Čim je levica oslabila, automatski su ojačala pravdanja

122
kapitalizma. Nastala je heterogena i prekarizovana najamna
klasa okupljena oko sekundarnih frontova manjinskih politika
(polnih, rodnih, ekoloških). A. Negri je zapisao da se pokretnom
kapitalu danas protivi nomadski pokretno mnoštvo i da je otpor
deteritorijalizovan (Kešejan, 2016, 18–132). Godina 1989. je
obeležila povlačenje levice u defanzivu, iako je ovaj proces
počeo ranije. Na mesto do tada hegemonog marksizma stupilo
je mnoštvo kritičkih pristupa. Neoliberalna restrukturacija
akademskog polja olakšana je i nestankom velikih evropskih
komunističkih partija zato što se smanjio broj partijski
angažovanih kritičkih intelektualaca. Bez intelektualaca nema
ideologija ni promena. Globalizacija ima vlastite organske
intelektualce (Anthony Giddens, Wolfgang Kersting) koji
snabdevaju kapitalizam novim idejama i pojmovima, ili otkrivaju
stare klasike (John Rolls, Friedric Hayek).
Otupljavanje antikapitalizma olakšava progon
klasičnih antikapitalističkih pojmova. U manjini je radikalni
antikapitalizam centriran oko eksploatacije, otuđenja,
antiimperijalizma, antikolonijalizma i antifašizma. Danas se
više piše o neodgovornosti finansijskog sektora, o prekarizaciji,
bezdušnosti tržišta i o ekološkoj katastrofi nego o vezi kapitalizma
i fašizma, ili o kolonijalnom rasizmu. Premda se kapitalizam
kritikuje u mnogim pojedinačnim aspektima, nema kritične mase
antikapitalizma koji spori celinu. Celinu kapitalizma od delatnih
sumnji štiti izmenjeni strateški odnos snaga. Oslabio je oslonac
ove sumnje u dvostrukom smislu. Nema straha u kapitalizmu
od moćne socijalističke države, a nema ni pretnje samoj levici
od socijalističkog autoritarizma koji bi kao realna, a ne samo
kao teorijska antiteza, jačao njenu demokratsku usmerenost.
Dijalektički gledano, savremenoj levici potrebna je kao antiteza
i autoritarna levica zbog distance koja je umerava. Nije joj
dovoljan samo represivni kapitalizam koji je kao protivnik

123
ujedinjuje. Putinov državnokapitalistički intervencionizam nije
nikakav antikapitalistički oslonac ove vrste, dok je Brežnjevljeva
teorija o ograničenom suverenitetu socijalističkih država to
ipak bila. Režim potonjeg izoštravao je demokratičnost kod
nelagerske levice, gonio je na modernizovanje, režim prvog
samo je otupljuje i umrtvljuje.
Dugotrajnu dilemu levice između reforme i revolucije
zamenila je dilema reforma ili tradicija. U XX veku je
organizovana antikapitalistička pretnja civilizovala kapitalizam,
današnji rasuti antikapitalizmi ga čine otpornim i pretežno služe
kao pluralni i demokratski dekor neoliberalizma. Istini za volju,
ne treba zaboraviti da su kapitalistički akteri upešnije promišljali
krizna iskustva nego što su to činili delatnici u socijalizmu. To
su mogli zbog veće elastičnosti prakse i ideologije kapitalizma.
Nije teško uočiti da je kapitalizam spojiv s više oprečnih ciljeva
i vrednosti (od nacizma do skandinavske socijalne države), dok
je socijalizam (od maoizma do titoizma) bio manje heterogen
i manje elastičan. Uprkos tome što je suština kapitalizma apel
upućen instinktu pojedinca da pravi novac i gomila posed i
uprkos tvrdoj i nepobitnoj činjenici da „neobuzdano tržište drobi
tkivo društva“ (Jürgen Kocka), veća gipkost (spojivost sa širim
spektrom vrednosti od ekonomije nacionalne krvi do tolerancije
prema manjinama) čini neoliberalizam žilavijim. Verovatno
i otuda današnja pojačana elastičnost unajmljivanja otežava
jačanje homogene klasne svesti, a manipulativni pluralizam
je višestruko isprobana zavesa eksploatacije i represivne
tolerancije. I rezignacije.

2.
U Manifestu, međutim, nema defetizma. Ključni
antidefetistički stav je da proleteri nemaju šta da izgube osim
svojih okova (Marx i Engels, 1949, 44). Danas mnogi analitičari
podvlače defetizam levice, čime još više pojačavaju isto

124
osećanje. Koliko, naime, analiza koja pokazuje da su pojmovi
levice prognani već po sebi pasivizira, kao što, na drugoj strani,
analogna analiza koja pokazuje uspešnu neoliberalnu okupaciju
sistemski kritičkih pojmova hrabri pravdanja kapitalizma? Da
li priznavanje poraza još više unazađuje poraženog? Drugim
rečima, nisu li i pesimistički zaključci delatni diskurs koji jača
bezalternativnost kapitalizma? Ako je tako, da li se treba prikloniti
skepticima koji drže da je malo verovatna promena kapitalizma,
ili otvorenim defetistima koje pesimizam odvraća od svakog
antikapitalizma? Nije li odmah trebalo preseći sve analize
koje vode oporim zaključcima i, namesto toga, optimistički i
menadžerski reklamirati mogućnost alternative kapitalizmu, bez
obzira na realne izglede ove verbalne propagande? Nijedno ni
drugo. Levica treba otvoreno da se suoči s vlastitim iskustvom,
ali i s vlastitim načinima suočavanja s istim iskustvom, kao i s
nepovoljnim aktuelnim odnosom snaga na terenu praktične borbe.
Francuski trockista Danijel Bensaid je upozorio na strpljenje,
to „sporo nestrpljenje“, tj. na sposobnost revolucionara da „se
drže“ i u dobima kada im odnos političkih snaga ne odgovara
(Kešejan, 2016, 93). Ako ovo važi za praksu, treba li i teorija da
čeka, tešeći se da je danas lakše zamisliti smak sveta nego kraj
kapitalizma?
Nikako, bio bi to „skandal zatvorene budućnosti“, osuda
na sadašnjicu, temeljna negacija tople struje u marksizmu koja
je isticala utopiju i nadu. Umesto toga, treba dublje teorijski
promisliti šta je danas pogrešno u kapitalizmu. Da li je isti
nepravedan, iracionalan ili ugnjetački? Ili je možda za kritiku
neuhvatljiv jer je izuzetno raznolik? Šta je u svakom kapitalizmu
intrinzično pogrešno, koja je njegova generička suština? Drugim
rečima, ne treba tragati u kapitalizmu za onim što je loše i u drugim
istorijskim režimima, niti za onim što je u njemu slučajno loše.
Treba jasno markirati osobenu kapitalističku nefunkcionalnu
i ugnjetačku strukturu. To je režim koji počiva na privatnom

125
vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju, na tržištu rada,
akumulaciji kapitala i profitu. Kakva je argumentacija kritičara?
Prvi prigovor ističe da je sistem intrinzično disfukcionalan, da iz
sebe, a ne izvana, stvara krize, drugi pokazuje da isti počiva na
eksploataciji i da stvara nepravednu društvenu strukturu, a treći
opominje da kapitalizam reprodukuje otuđeni život usmeren ka
sticanju, nesolidaran i besmislen. Sva tri težišta kritike, tri struje
antikapitalizma, hladne i tople i u raznim dobima konjukturne,
grade konstruktivni antikapitalizam tek kada se povežu (Jaeggi,
2013). Na novoj antikapitalističkoj teoriji treba da radi stvaralačka
društvenonaučna inteligencija. Slobodnije rečeno, da ne bi ostao
bes, gnevu je potrebna misao. Revoluciji je potrebna filozofija
jer izmena sveta pretpostavlja izmenu predstave o svetu. To je
jedinstvo misli i dela ili, marksovski rečeno, neoliberalizam
treba drugačije rastumačiti da bi se promenio. Bezalternativnost
kapitalizma je socijalni kvijetizam, za razliku od konkretne
utopije snabdevene paklenim optimizmom (Lj. Tadić). Nije
li, za početak, dovoljno optimizma već obnova uverenja da
je kapitalizam loš za čovečanstvo. Nije, potrebno je novo
obrazloženje ove procene i nova strateška paradigma promene
kapitalizma. Uz istu treba savladati „nedostatak osećanja za
legitimnost revolucije“ (György Lukacs) i promenu kapitalizma
uspešno snabdeti autoritetom ekstralegalnosti.
Za isto nije dovoljna samo analiza sadašnjice, nego je
nužno odrediti se i prema socijalističkoj prošlosti. I još jednom
se vratiti Manifestu KP. A to znači proveriti da li su prognani
pojmovi (humanizam, socijalna revolucija, prirodno pravo
i socijalna pravda) s razlogom potisnuti kao neupotrebljivi
u odnosu na nove identitetske pojmove (rod, pol, verske i
nacionalne grupe), ili i dalje mogu biti kumulativna tradicija
antikapitalizma. Mogu li dosadašnje socijalne revolucije 1789,
1848, 1871, 1917, 1949. i 1968. da budu matrice budućih sličnih
poduhvata? Poraz levice nije definitivan jer je malo vremena
prošlo da bi se doneo takav zaključak. Strpljenje i ironija su
revolucionarne crte, upozoravao je Lenjin.
126
 Strpljenje treba teorijski negovati jer je gotovo preko noći
oslabila dugo održavana strategija i energija radničkog pokreta
prožimana debatama između autoritarnog i demokratskog
socijalizma, izvornog i dogmatskog marksizma. Klasnu svest su
potisnuli novi kulturni i protestni identiteti, beskonačno elastični
i deljivi. Konstruišu se nove nacije, konfesije, rodni i transrodni
identiteti. Raste kulturno mnoštvo i usitnjavaju se struje levice
i desnice. Što se više diferencira kulturno mnoštvo, to slabi
delatno jedinstvo antikapitalizma. Jačanje nacionalizma razbija
klasni internacionalizam jednako kao što jačanje feminizma
slabi patrijarhat. Pri tome se otvara pitanje koliko stabilizacija
novih identiteta doprinosi oslobođenju rada. Eksploatacija kao
ekonomska forma tlačenja jeste čvorna, iako je dominacija
pluralna (S. Žižek): ekološka, rodna, nacionalna. Iako fetišizam
robe u našem veku otvoreno prožima sve oblike ljudske aktivnosti,
mnogi drže da je forma revolucionarne partije prevaziđena.
Premda je tržišno ugnjetavanje normalizovano, otpor istom je
stigmatizovan i to je ključna parališuća protivrečnost savremenog
sveta. Da li njeno objašnjenje leži u onome što je Fredric Jameson
nazvao „iščezavajućim posrednikom“, stanjem kada pojava
koja je omogućila nastanak druge pojave nestaje nakon što je
obavila tu ulogu. Protestantizam je ubrzao nastanak kapitalizma,
ali ga je kasnije potisnula sekularizacija. Socijalizam je ubrzao
nastanak socijalne države i svest o socijalnoj jednakosti, kao
i privremeno ublažavanje robnog fetišizma, ali se urušio pred
zakonima globalizacije kapitala i pred ekonomskim teškoćama.

3.
Pisci Manifesta su se novom klasnom vizijom istorijskog
determinizma odlučno ogradili od raznih verzija reakcionarnog
socijalizma (Marx i Engels, 1949, 34). Na sličan način bi se danas
trebalo distancirati od konzervativnog akademskog fatalizma.

127
Naime, istoričareva istorija (koja pozitivistički opominje da se
zbilo ono šta se zbilo i da nema mesta spekulisanju oko toga
šta bi bilo da je bilo) jeste drugačija od kritičke i strateške
kontrafaktualne istorije koju preispituju sami akteri tražeći
moguće alternative na minulim krupnim prekretničkim tačkama.
Analitičari koji tvrde da se socijalizam nužno urušio, čime brane
neminovnost nastanka postojećeg, redukuju nužnost istorije na
ono što se odista zbilo i imaju skučeniju viziju prošlosti od vizije
koju imaju politički akteri, opominjao je francuski sociolog
Pierre Navillle. U ovom drugom smislu i aktivni marksizam
drugačije vidi istoriju od klasičnih istoričara (cit. prema Bensaid,
2004). Istoričarima je zapravo teško da uoče „politički imperativ
istorije koja ide u pogrešnom pravcu“ (W. Benjamin), za razliku
npr. od revolucionara Trockog, svedoka i aktera zaokreta
ka staljinizmu nakon Lenjinove smrti, koji je grešku jasnije
video. Na isti način i Marksova delatna vizija klasne borbe
nema mnogo zajedničkog s akademskom sociologijom koja je
istražuje. Klasna borba je sukob između kapitala i rada i rezultat
razdvajanja proizvođača od sredstava za proizvodnju. Njeni
akteri raščlanjavaju istorijske mogućnosti iz prošlosti i izvlače
drugačije pouke iz nje od naknadnih akademskih analitičara.
Delatnicima prošlost služi da koriguju strategiju i taktiku da bi
im buduća aktivnost bila uspešnija. Akademski istoričari, pak,
samo se trude da objasne prošlost raznim činiocima, ali se ne bave
usavršavanjem mogućeg alternativnog delanja u budućnosti.
Čak i kada govore o mogućim drugačijim odlukama, akademski
kontrafaktualni istoričari ne razmatraju njihove antikapitalističke
alternative. Za aktere, pak, neostvarene mogućnosti i alternative
jesu prioritet i cilj analize prošlosti zbog ispravljanja budućeg
delanja, a ne samo zbog potpunijeg objašnjenja prošlog. Zašto?
Reinhard Koselleck i Eric Hobsbawn se slažu da poraz izoštrava
um samo ako je konačan i potpun. Običan poraz nije dovoljan.

128
Lako je pojmljivo da se um može izoštriti jedino ako se sve desi
na način drugačiji od očekivanog. A kada se to desi, onda sve
mora da bude promišljeno ispočetka. Šta je pošlo po zlu? Koja
očekivanja su bila nerealna? U ovim pitanjima je nagoveštena
razlika između analitičara i delatnika koja donekle odgovara
razlici između pojma i diskursa. Delatni diskurs o prošlosti
(mreža pojmova koja ne pretenduje samo da rastumači, nego i
da menja stvarnost) ima drugačiji epistemološki status od pojma
koji samo objašnjava, a ne podstiče na delanje. To, naravno,
nikako ne znači da je „hladna“ teorija suvišna. Naprotiv, korisna
je ako živi od rasprava i od suočavanja oprečnih gledanja. Reč
je o onome što D. Bensaid naziva „otvoreni dogmatizam“, o
analizi koja upućuje na testiranje prognanih pojmova XX veka
(imperijalizam, socijalizam, klasna borba) novom realnošću
globalnog kapitalizma.

4.
Na novi način treba definisati i odnos nužnosti i slobode.
Kako? Onako kako je u Manifestu obrazložena revolucionarnost
buržoazije (Marx i Engels, 1949, 17). Ova je rušila staro i
oslobađala novo zato što je našla novu alternativu koja je bila
nemoguća u feudalizmu. Drugim rečima, ne može slobodan
izbor biti između zadatih mogućnosti, nego je stvarna sloboda u
tome da sam mogu da promenim i određujem mogućnosti. To je
poznati Lenjinov odgovor menjševicima. Danas je, međutim, na
delu prinudni zadati izbor između neoliberalizma i nacionalnog
konzervatizma, pa i otuda neoliberalizam danas ispada kao
spas od fašizma. Šta bi danas bio slobodni izbor? Nakon sloma
evropske levice 1989. treba početi ispočetka, ali drugim putem.
„Počni ponovo“ i „Budimo realni, tražimo nemoguće“, odnosno
tražimo alternativu koja je sa stanovišta današnjeg poretka
nemoguća.

129
 To znači odbaciti represivnu toleranciju koja kaže da se ne
sme menjati poredak stvari, ali je dozvoljeno nadati se njegovoj
promeni. Nove šanse su socijalna ekonomija i neprofitna
proizvodnja. Za levicu je stanje nepovoljno jer nema snažnog
međunarodnog oslonca koji može biti samo velika država.
Levica je okovana kapitalizmom EU i raketama NATO pakta.
Međutim, ne manje nepovoljna situacija bila je i početkom
1920-ih. Kada je izostala evropska revolucija, Lenjin je ocenio
situaciju kao razočaravajuću, neočekivanu, pa je nevolju upravo
zato i kreativno iskoristio za novi politički izbor. Pred kraj života,
ovaj ciriški đak se zalagao za državni kapitalizam. Nije to bila
melodramska borba protiv negativaca, nego pokušaj Lenjina
da ispravi vlastite ranije hazardne i pogrešne poteze. Istinsko
umeće politike nije u izbegavanju grešaka, niti u pravom izboru,
nego u činjenju pravih grešaka, u izboru adekvatnog pogrešnog
izbora (Žižek, 2017). Drugim rečima, mogu se praviti greške,
ali one iz kojih se može izvući pouka. Upravo u okolnosti da
postoje poučne konstruktivne greške, a još više u tome što ni
savremeni neoliberalizam ne čini „prave“ greške, pa nije kadar
da uči, leži mogućnost nekapitalističke alternative. Potrebna je
semantička subverzija da bi se srušio monopol pojmova kojim
se neoliberalizam predstavlja bezalternativnim. Treba je idejno
pripremati. U suprotnom, levica je osuđena na bune.

5.
Da se to ne bi zbilo, treba izbeći i melodramu levice.
U Manifestu je izneta kritika feudalističkog socijalizma kao
žalopojke i kritika sitnoburžoaskog socijalizma kao kukavičkog
mamurluka (Marx i Engels, 1949, 36). I danas neoliberalizam
rađa sličnu nostalgiju za socijalizmom. Medijski kič nostalgije
nije antikapitalistički, nego romantični, parališući. To je

130
sećanje na socijalne niše socijalizma, a ne na partijsku državu,
na ušuškano društvo u njenoj senci s vlastitim supkulturnim
sistemom vrednosti (nostalgija u planskom socijalizmu) ili
sećanje na nacionalni mir u SFRJ. Manifest KP je važno štivo
koje ne monumentalizuje, nego detronizuje prošlost.
Može li reaktiviranje klasnog suvereniteta demosa, „dela
bez udela”, potisnuti melanholiju i nostalgiju kao parališuću
kulturu sećanja levice? Slom socijalizma za mnoge je značio
slom njihovog životnog sveta kao mehanizma usklađivanja
društvenog delanja (koji je postojao pored države i tržišta) i koji
je u socijalizmu omogućavao određene forme spontane saradnje
i improvizovane kreativnosti (Ehrke, 2005, 160). Sa slomom
evropskog socijalizma nestao je i njegov kontrasvet koji je
spontano u njemu nastao, između ostalog i kao oaza identiteta
u otporu. Novo bezlično tržište kapitalizma stvara zatvoreni
bezlični životni svet koji je razorio mnoge orijentire snalaženja.
Horizont levice postao je oblačan. U kom smislu?
Pre svega, ne može se govoriti o malaksalosti levice jer
se ova nije ni „umarala” od kraja 1980-ih. Još manje je reč o
potrošenosti levice jer socijalne razlike ne slabe, nego rastu.
Možda je bolje govoriti o pometenosti savremene levice,
o slabljenju kriterija razlikovanja levog i desnog, o novoj
umreženosti akademskog prekarijata u razne projekte EU i o
tržišnom ponašanju intelektualnog kapitala levice uopšte. Pored
toga što je prošlost socijalizma prilično uspešno demonizovana
kao totalitarna u raznim rezolucijama EU i njenih članica, levicu
opterećuje i njena vlastita melodramska nostalgija. Prva stigma
dolazi izvana, drugu sama levica neguje. Za razliku od desnice,
levica je bila okrenuta budućnosti. Nije joj trebalo prošlo
zlatno doba kao uzor, nego buduća konkretna utopija. Prošlost
je konačna, u njoj nema mogućnosti, ali ima kontingentnosti
(dogodilo se, ali nije nužno moralo tako da se dogodi). Međutim,

131
ne može se razmatrati samo budućnost koja se ostvarila i koja
sledi. Levica treba da se zamisli i nad prošlom budućnošću,
odnosno da kritički razmotri kako su ljudi u prošlosti mislili
da bi moglo da bude u budućnosti i kako je ova nadanja levica
koristila, ali i gubila. Prošla budućnost (vizija socijalizma
kao svetskog procesa iz Manifesta) bila je važan delatni
potencijal socijalizma XX veka. Danas se treba zapitati da li
je vizija bila intrinzično pogrešna ili se samo grešilo u njenom
ostvarenju. Neostvarene prognoze valja analizirati kao važan
deo istorijske svesti doba. Kontrafaktualno gledano, u vizijama
antikapitalističke levice XX veka krile su se iluzije, ali i greške.
Tek kada se analitički raščlane komponente prošle budućnosti
i u njoj razdvoje neizbežne iluzije od grešaka levice iz kojih se
mogu izvući pouke, tek tada ovaj kontrafaktualni postupak može
biti deo proračuna verovatnoće poraza evropskog socijalizma.
Ovo samokritičko okretanje prošlosti nije negacija vizije iz
Manifesta, a još manje je nostalgija ili melodrama. Klasni
poraz ne budi težnju za osvetom kao nacionalno stradanje.
Desničari kritikuju sadašnjicu zbog trajne istorijske nepravde
prema vlastitoj naciji. Depozitu prolivene nacionalne krvi u
prošlosti nacionalne knjigovođe pripisuju moralnu kamatu
dobra i zla i traže odštetu u krvi i tlu. U Manifestu stoji ocena
da radnici nemaju domovine, ali i ograda da se proletarijat može
konstituisati kao nacija, ali nikako u smislu buržoazije (Marx i
Engels, 1949, 31).
Manifest tumači istoriju kao ciklus nasilja, ali bez
nostalgije za nekim idiličnim dobom. Melanholija i nostalgija
su patološka stanja levice. Važno je rušiti melodramu u sećanju,
melanholičnu i beznadežnu estetizaciju gubitka (Rüdiger, 2016,
245), da sećanje na poraz iz prošlosti ne demorališe alternativne
vizije budućnosti.

132
 6.
U Manifestu je izneta kritika konzervativnog socijalizma
koji nastoji da ukloni socijalnu bedu da bi osigurao opstanak
buržoaskog društva (razni dobrotvori, filantropi i humanitarci)
(Marx i Engels, 1949, 39). I danas treba biti kritičan prema
neoliberalnoj reviziji socijalnih pojmova koja nastoji da
humanizam zameni filantropijom. Današnja planetarna
socijalna nepravda nije skup raznolikih pojedinačnih socijalnih
nepravičnosti koje se mogu rešiti u sudskoj proceduri,
nego je usidrena u temelju globalizovanog kapitalizma koji
unajmljenima nameće univerzalnu socijalnu nepravdu u
svojevrsnoj kombinaciji slobodnog ugovora i ekonomske
prinude. Moralna ekonomija siromašnih nije statistička
univerzalna patnja miliona (jer se s patnjom moralistički
saoseća), nego je univerzalna podvlašćenost nemoćnih i tlačenih
kao potencijal revolucionarnog nezadovoljstva sistemom.
Gornja granica neoliberalne solidarnosti je filantropski moral
koji razmekšava osećanja i koji je blizak hrišćanskoj samilosti
koja izvire iz sapatnje prema ubogom, a ne prema ugnjetenom.
Filantropska i donatorska granica solidarnosti ne dotiču uslove
aktuelne socijalne nepravde nego ih, naprotiv, normalizuju time
što darežljivost, kao klasno preimućstvo bogatih, pretvaraju u
njihovo moralno preimućstvo. Nije istinska solidarnost lična
nesebičnost i darežljivost, niti je to jednakost šansi (koje su u
startu nejednake), nego treba osigurati jednakost u procesu
proizvodnje koji je u kapitalizmu intrinzični izvor ostalih
oblika ugnjetavanja. Za pravdu nije, ali za socijalnu pravdu
jeste Manifest bio prekretnica. Istinska osnova solidarnosti je
sistemski osigurana nezakinuta vrednost rada. Jedva išta više.

7.
Manifest KP je fragment i celina, nedovršeni konstruktivni
kompas za snalaženje u beskonačnom materijalu istorije i
sistematski nacrt koji se ne da učvrstiti u sistem. Pregnantna je
133
napomena o socijalnoj dimenziji istorije i opomena na nužnost
spoja teorije i prakse. Nije samo posredovao antagonizme, nego
ih je stvarao. Filozofskoistorijski diskurs za raspoznavanje
socijalne nepravde i konkretnoutopijska smernica za njeno
ukidanje. Jezgrovit fragmentarni esej sa unutrašnjim jedinstvom
koje traži nadogradnju, ali se ne može dovršiti, aktuelan
zato što je otvoren. Prosvetiteljski projekt nikada konačnog,
nezaustavljivog kretanja ka socijalno pravednijem društvu.
Valjda je sve to otuda što nije program građanske, nego manifest
komunističke partije.

Literatura:

Bensaid, Daniel. “Five thesis of resistance”. International

Viewpoint No. 362 (December 2004).
Bertschinger, Zoe Dolores. „Zur Religionskritik bei Marx”.
Neue Geselschaft – Frankfurter Hefte 10 (2017).
Ehrke, Michael. „Postkommunistischer Kapitalismus”.
Internationale Politik und Gesellschaft 1 (2005).
Engels, Fridrih. „Iz predgovora njemačkom izdanju od 1890”. u
Marx i Engels. Manifest KP, 1949.
Iglton, Teri. Zašto je Marks bio u pravu. Prevela D. Marić.
Beograd: Plato 2016.
Jaeggi, Rahel. „Was (wenn überhaupt etwas) ist
falsch am Kapitalismus?” Working Paper der DFG
KollegforscherInnengruppe, Postwachtumsgesellschaften, Nr.
01/2013, Jena, 1–20. Pristupljeno januara 2017. www.kolleg-
postwachtum.de/sozwgmedia/.../wp1_2013.pdf.

134
Kesting, Hanjo. „Karl Marx als Schriftsteller und Literat”. Neue
Gesellschaft – Frankfurter Hefte 10 (2017).
Kešejan, Razmig. Leva hemisfera – kartografija novih kritičkih
mišljenja. Prevela O. Petronić. Beograd: Fakultet za medije i
komunikacije, 2016.
Marx i Engels. Manifest komunističke partije. Preveo M. Pijade.
U K. Marx i F. Engels. Izabrana djela, Tom I. Beograd: Kultura
1949.
Marks, Karl. Kapital II. Preveli M. Pijade i R. Čolaković.
Beograd: Kultura, 1964.
Rüdiger, Axel. „Von der ‘Transformation der Demokratie’
zur ‘revolutionären Real-Politik’. Ein Plädoyer fur den Neo-
Jakobinismus”. U Demirović, Alex, hg. Transformation der
Demokratie – demokratische Transformation. Münster, Westfäl:
Dampfboot, 2016.
Žižek, S. “Introduction: Remembering, Repeating and Working
Through”. In S. Žižek, ed. Lenin. London: Verso, 2017.

(Sociološki pregled vol. LII, Nо. 2 (2018): 453–470)

Bespomoćni antifašizam u Srbiji

Antifašizam (AF) u nacionalnom srpskom kapitalizmu

ima upravo ono mesto koje mu pripada unutar hegemonih
strateških vrednosti koje nameću država i institucije od
nacionalnog značaja. Danas u Srbiji nije potcenjen ni precenjen.
Po meri je i u skladu sa službenom političkom kulturom
i kulturom sećanja. Kakvom? Svuda gde je nacionalizam
normalizovan, AF je nepotreban i skrajnut. Nema ga u
135
projektima ministarstava ni u SANU. Ni u vojsci ni u crkvi,
a to su, kažu, ustanove od nacionalnog značaja. S nestankom
multietničke države, AF je izgubio realnu zaštitnu strukturu,
ostao je bez advokata. Potonuo je u retradicionalizaciji, od njega
je ostao samo performans. Danas AF nije više ključna nego
periferna i sumnjiva mera patriotizma. Ne može konkurisati ni
Domovinskom ratu ni odbrani Kosova. Iako je AF opšteevropski
imperativ sećanja, kod nas je etniziran i sezonski. Ali, nije
iščezao u celini. Koriste ga npr. vojvođanski autonomaši, a i
režim povremeno i ceremonijalno u performansima kada dolaze
Rusi. Ozbiljnije ga neguju neka boračka i studentska udruženja.
Zašto ga nema? Nije retradicionalizacija ni globalizacija
ugušila AF, nego njihovi akteri, bivši komunisti, levičari –
antifašisti koji su dugo živeli od AF. Čim su konvertirali, bivši
komunisti su najpre antifašizovali Dražu i defašizovali Nedića.
Bivše žrtve fašizma pretvorene su u dželate, a dželati kvislinzi
postali su žrtve. Sve dok je govor o komunističkim zločinima in,
AF je out. Anti-antifašizam (AAF) u Srbiji nije nedužno lutanje
domaće inteligencije nego je važna struktura obnovljenog
srpskog kapitalizma. Nedužni kvislinzi prikazuju se kao žrtve
levice. Srpskom neoliberalizmu zbog potencijalne opasnosti
od bunta podvlašćenih koristi izmenjena slika rata i represivna
slika komunističkog antifašizma. Destigmatizacija kvislinštva
jeste detraumatizacija fašizma. Ako je dekretirani AF bio važan
simbolički kapital vlasti u socijalizmu, u kapitalizmu je postao
suvišan. Danas važi – bratstvo ne, jedinstvo da, ali nacionalno.
Antifašizam je etniziran, relativizovan, trivijalizovan,
neutralizovan i banalizovan. Zato što je okupiran i prevrednovan,
AF je neupotrebljiv kao opomena na zlo. Mladi na stadionima
izvikuju Ratka Mladića, a ne Gevaru. AAF je jednako raširen
kod akademika koji brane Nedića i kod huligana. Zaokret
ka kapitalizmu značio je i veliki prasak AF. Povremeni AF
performansi stvaraju pogrešnu sliku o tobožnjem nezaboravu

136
antifašizma. Zaboravljen je, čim je nacionalnooslobodilačka
retorika potisla narodnooslobodilačku.
U kom smislu? Neuzdržljivost u nacionalnom jadikovanju
nije samo obrazac lošeg ukusa, nego i planska politika patnje
koja nameće kriterije solidarnosti. Nacionalizam je popustljivost
prema slabostima vlastite grupe, zanos usidren u bezdanima
nacionalnog identiteta koji stiče manje ili više ekstatične izraze
kadre da aktiviraju ostatke prošlog u biću. Danas se neprijatelj
pretežno gleda kroz bifokalne naočare konfesije koja obećava
onostrano spasenje i nacije kao zajednice naročitog porekla, vere
i krvi. Kroz ove naočari stvarnost izgleda sasvim drugačije nego
kada se gleda kroz naočari koje imaju antifašističku dioptriju.
Kako uzdrmati harmoniju nacionalnog kapitalizma i anti-
antifašizma? Teško. Ali pokušajmo da stvari posmatramo ne sa
stanovišta mogućnosti koje nudi režim, nego sa stanovišta onih
mogućnosti koje su danas službeno isključene. Šta činiti? Da
bi istinski AF bar malo oživeo, treba problematizovati strateški
hegemoni nacionalizam centriran oko slavne nacionalne
prošlosti, oko krvi slavnih srpskih dinastija i oko milosti božje
koje na naciju izliva SPC. Šta se u nacionalizmu protivi AF?
Gledanje da je vlastita nacija beskonkurentska žrtva, da se uvek
branila, a nikada napadala, uvek oslobađala, nikada osvajala.
Na ovim premisama počiva sporna tvrdnja slepih patriota da je
fašizam uvek istorija Drugih. Nije, ima ga svuda.
Zato autentični AF mora biti samorefleksivan. Ne treba
mu spomenik, nego antispomenik. Tucovićevski gledano, treba
podići spomenik srebreničkim žrtvama u Beogradu. Odveć je
spomenika nacionalnim oslobodiocima, treba razmišljati o
antispomenicima žrtvama srpskih osvajanja. Antispomenik
nije isticanje nacionalne sramote, nego kritička nacionalna
samorefleksija. Ko prvi u regionu počne s antispomenikom,
moralno je nadmoćan. Ne treba očekivati da slično odgovore

137
Zagreb i Sarajevo. Ako odgovore, dobro. Osim antispomenika,
AF kulturi sećanja potreban je i Muzej neslavne prošlosti. Svaka
palanka ima vlastiti brend, muzej slavne prošlosti. Istinska
deprovincijalizacija je demonumentalizacija prošlosti.
Kakve veze ima s AF ovo što je rečeno? Ima. Bez
problematizovanja tvrde osnove palanačke marginalizacije
antifašizma, a to je normalizovani nacionalizam, AF ostaje
okupirani prolazni ukras upotrebljiv za razne performanse
režima. Zato treba napadati strukture, a ne procedure.

(reč na skupu Antifašizam u Srbiji u organizaciji F. Ebert Stiftung

i Fondacije za demokratiju u Medija centru u Beogradu, 26. 4.
2018)

138
 II deo
OSVRTI

Hrvatski “rat sećanja”

Radonic, Ljiljana. Krieg um die Erinnerung – Kroatische

Vergangenheitspolitik zwischen Revisionismus und europäischen
Standards. Frankfurt am Main: Campus, 2010. 422 p.
Predmet ove obimne i solidno dokumentovane studije
bečkog politikologa Lj. Radonić su medijske debate u Hrvatskoj
nakon sloma Jugoslavije oko Jasenovca i Blajburga. Reč je o
odnosu prema onim tačkama iz prošlosti koje u javnosti Hrvatske
zauzimaju centralno mesto od kraja 1980-ih do danas i u kojima
se ogleda odnos Hrvata prema NDH, Jugoslaviji i socijalizmu.
Između 1990. i 2008. ovaj odnos se menjao. Kao glavne faze
uočene su Tuđmanov režim 1990–99, Račanova vlast 2000–2003.
i novi HDZ režim 2003–2008. Osnovna iskustvena evidencija
ovoga istraživanja jeste sadržaj dnevnih glasila Vjesnik iz
Zagreba i Novi list iz Rijeke. Od sekundarne građe uglavnom
je korišćena nemačka literatura, delom hrvatska, a srpske nema.
Možda zato što je smatrana isključivom, premda ovog opreza
prema stranoj literaturi nema. Živo i zanimljivo izlaganje
organizovano je u osam dobro raščlanjenih poglavlja. Na početku
je jasno prepoznata napetost između „evropeizacije sećanja”, u
čijem je središtu Holokaust kao negativni evropski osnivački mit
i hrvatske politike s prošlošću. Priznavanje vlastitog Holokausta
postalo je, od pre desetak godina, ulaznica za Evropu. U knjizi su
najpre prikazana istoriografska istraživanja ustaškog genocida
i Blajburga i odnos prema ovoj prošlosti u Jugoslaviji. Potom
je simbolička politika u autoritarnom Tuđmanovom režimu
ponajviše praćena na simetriji Blajburga i Jasenovca. Izneta
je prilično sistematična kritika tuđmanovskog revizionizma,

139
a nakon toga razmotrene su rasprave oko Račanove posete
Blajburgu 2002. i Mesićeve posete Jasenovcu 2003. Autorka
pominje niz razloga zašto je Mesić odbio da ide u Blajburg i
u isto vreme pojačao antifašistički kurs. Ostalo je nejasno da li
je on to činio i zato da bi se iskupio zbog vlastitih proustaških
stavova s kraja 1980-ih. Tumačeći promene u hrvatskom sećanju,
autorka je s razlogom istakla veliki značaj okretanja ka EU, ali
i novo zbrajanje nacionalnih žrtava od „srpskog fašizma” ili od
„crvenog i crnog totalitarizma”. Nisu male vrline ove knjige
otpor paušalnom antitotalitarnom mišljenju i nadnacionalna
osmatračnica.
U teorijskom pogledu studija se oslanja na albvašovsku
konstruktivističku struju koju su u nemačkoj razvili Jan i Alajda
Asman. Nije reč o kritici ideologije, nego o dekonstrukciji
političke kulture. Traga se za identitetom, a ne za interesima
društvenih grupa. Politizacija prošlosti ne tumači se u okviru
globalizacije i pravdanja kapitalizma, nego u sklopu napetosti
između nacionalizma i prilagođavanja EU. U središtu su
kolektivni simboli, identitet, narativne strukture i toposi, a ne
prošlost kao sredstvo integracije obnovljenog kapitalizma.
Uokvirene konstruktivističkom metodologijom i retorikom,
promene u hrvatskoj politici sećanja izgledaju drugačije nego
što bi bile da je uključena i kritika ideologije. Drugim rečima,
kontekst diskursa o Blajburgu i Jasenovcu nisu određivali samo
konstruisani simboli, nego i potrebe hrvatskog kapitalizma.
Korisna prošlost uokviruje novi smisao sadašnjice, ali i interese
vladajućih grupa. Bez kritike ideologije ne može se objasniti
nijansiranje antikomunizma: antitotalitarizam, antiboljševizam,
jugokomunizam, srbokomunizam i sl. Nije reč samo o
proizvodnji, nego i o raspodeli prošlosti.
Ali, pristup je stvar izbora. Uokvirena konstruktivizmom,
ova studija je uspešno razjasnila pozadine mnogih medijskih
debata. Autorka je brižljivo proučila više stotina novinskih članaka
140
u Hrvatskoj između 1985. i 2008. Krajem 1980-ih Jasenovac je
bio označen kao logor smrti, a Blajburg se nije pominjao. Za
vreme Tuđmanove vlasti delegitimisan je antifašizam, srušeni
su mnogi antifašistički spomenici, izjednačeni su Jasenovac i
Blajburg. Početkom 1990-ih formirana je crveno-crna koalicija
(partizana i ustaša), pa je podela na fašiste i antifašiste gotovo
nestala. Sećanje na Jasenovac povezivalo se s osudom srpskog
fašizma, a namera je bila da se u Jasenovcu sahrane i Hrvati
poginuli u Domovinskom ratu. Razmotrena je debata oko
„miksanja kostiju” i jasno raspoznat revizionizam i antisemitizam
F. Tuđmana. Dok je Vjesnik izražavao tuđmanovska gledanja,
Novi list je ustrajavao na oceni Jasenovca kao logora smrti i
negirao da Hrvatskoj treba pomirenje između fašista i antifašista.
Dok je Vjesnik pisao o Blajburgu kao „hrvatskom holokaustu”,
„nacionalnoj Golgoti” i „križnom putu”, preterivao s brojem
žrtava i eksternalizovao dželate kao jugo-partizane i srbo-
komuniste, u Novom listu se pravila razlika između nedužnih
žrtava i pobijenih ustaša, ali su i ovde Srbi markirani kao novi
fašisti. Dobro je uočeno da je slavljenje antifašizma u suprotnosti
s viktimizacijom Blajburga. Trebalo je samo dodati da onaj ko
ne želi da govori o nacionalizmu, treba da ćuti i o antifašizmu.
Nakon smrti Tuđmana obnavlja se službeni antifašizam,
ali je i dalje snažno kroatizovan. Ova obnova ocenjena je kao
preokret. Prekretnički su izbori 2000, a preokret je i Mesićev
radikalni diskurs u Jasenovcu 12. 5. 2003. Srbima se priznaje
udeo u antifašizmu, u diskursu nestaju manihejske slike
neprijatelja, pa dolazi do približavanja gledanja u Vjesniku i u
Novom listu. Pitanje je, međutim, da li je odista tada došlo do
preokreta i da li je od tada neosporno drugačije akcentovana
debata oko Aušvica i Blajburga dovoljan dokaz za ove krupne
reči. Pre odgovora na ovo pitanje treba pomenuti još neke
sadržaje ove dokumentovane knjige.

141
 Pokazano je da posle 2003. i HDZ menja politiku sećanja
pod pritiskom Brisela. I u Vjesniku je Blajburg-diskurs postao
šareniji. Otvorena je debata oko toga da li je Blajburg delo Srba
i jugokomunista (Vjesnik) ili i Hrvata (Novi list). Vidljivo je
različito etniziranje zločina. Nacionalisti i dalje ponavljaju da
je Blajburg bio uperen samo protiv Hrvata, dok je Jasenovac bio
zbirno stratište. Kapitulacija NDH pretvara se preko Blajburga u
tragediju. Druga strana, pak, tvrdi da niko od ubjenih u Jasenovcu
nije kriv za blajburške žrtve, dok je na Blajburgu bilo mnogih
koji su odgovorni za ubijanja u Jasenovcu i da je komandant
kolone koja je razbijena na Blajburgu bio Maks Luburić, prvi
komandant Jasenovca. U riječkom listu dodaju da ne treba kriti
da su u likvidacijama na Blajburgu učestvovali A. Hebrang, F.
Tuđman i J. Bobetko.
Autorka uverljivo, jasno i odmereno pokazuje mnoge
meandre hrvatske debate oko antifašizma, čišćenje antifašizma
od komunista, relativizaciju NDH, ali i otpore. Pritom ne
prihvata bešavni narativ o opštem komunističkom teroru lišen
nijansi, niti jednostrano etniziranje antifašizma. Poznavanje
novih nemačkih debata o fašizmu pomoglo joj je da sredi
hrvatski haos. Ipak, neke paradokse ne uočava. Paradoksalnost
hrvatskog antifašizma je u tome što je u prvi Ustav Republike
Hrvatske unet antifašizam kao temelj državnosti, a u istom
aktu zabranjeno je jugoslovenstvo. Treba li uopšte podsećati da
hrvatskog antifašizma ne bi bilo bez jugoslovenskog borbenog
okvira? U nizu odmerenih zapažanja autorka se ne pita zašto
je kroatizovani antifašizam, koji je isticao borbu Hrvata, a ne
svih jugoslovenskih naroda, bio, kao moralizovana prošlost,
nužan Hrvatskoj od samog ocepljenja i zašto je antifašizam
odmah izričito unet u Ustav nove države. Zašto ostale nove
balkanske države nisu unele antifašizam u Ustav? Hrvatski
razlozi su osobeni. U današnjoj Hrvatskoj je antifašizam više
od simbola moralnog otpora Hrvata evropskom zlu i više je od

142
uobičajenog odbacivanja internacionalnog bratstva i jedinstva.
Kroatizovani ustavni antifašizam i zadržavanje Trga maršala
Tita kao važnog simboličkog kapitala treba tumačiti razlozima
druge vrste. Mladi hrvatski novinar J. Bakotin s razlogom tvrdi
da je „Hrvatska preživjela zahvaljujući antifašizmu, da njezina
sadašnjost postoji samo zato što je u prošlosti konstituirana kao
antifašistička država, inače bi bila prokazana kao genocidna
tvorevina”. Antifašizam, kao sredstvo pranja prošlosti, nije bio
potreban ostalim državama isteklim iz Jugoslavije. Hrvatskoj
jeste, ali joj je i Blajburg, kao fašističko stratište, važan kao
mesto sećanja. Zašto? I. Goldstajn je zapazio da je Blajburg tačka
okupljanja politički razjedinjene hrvatske emigracije. Blajburg
uokviruje Hrvate kao žrtve, Jasenovac ih markira kao dželate.
Multietnički, izvorni jugoslovenski antifašizam jeste autentični
aršin za premeravanje odnosa između pomenutih simbola. U
ovoj knjizi ova mera nije aktuelna, možda stoga što je za novu
generaciju anahrona. Uprkos tome, u moru navijačke literature
autorka je sistematski, akribično i prilično hladno, „s visine“,
pokazala medijsku osetljivost simbola Jasenovca i Blajburga.
Na drugi način i drugačijim generacijskim naočarima.
Kraj sveg razumevanja za autorkino drugačije
generacijsko iskustvo, ne može se izbeći pitanje da li je
prikazana napetost hrvatskog sećanja između Jasenovca i
Blajburga strukturne prirode. Nije, bezopasna je po sistem. O
strukturnoj napetosti moglo bi se govoriti da je u pitanju rat
sećanja oko prirode Domovinskog rata: oslobođenje ili secesija.
Toga nema. Slepa mrlja hrvatske kulture sećanja jeste njen
odnos prema Domovinskom ratu. Nije reč samo o tome da li
je u „Oluji” bilo genocida, kako je upozorio Srđan Vrcan, nego
da li je smisao Domovinskog rata oslobođenje ili secesija. U
Hrvatskoj ova dilema nije nikada ni otvorena. Štaviše, nije reč
o običnom oslobođenju, nego o nultom času hrvatske povijesti.
Domovinski rat je do te mere integrisao Hrvate, da ih „rat sećanja“

143
oko Jasenovca i Blajburga ne može ozbiljnije podeliti. Šteta je
što je u ovoj važnoj knjizi oslobodilački kontekst potcenjen. Jer
da mu je pridat veći značaj, logično bi se postavilo pitanje da
li je u Hrvatskoj odista na delu rat sećanja ili je reč o manje
važnom, doduše žučnom, razilaženju oponenata koji se inače
postulativno slažu oko novog mita o konačnom oslobođenju
od jugoslovenske tamnice i od srbo-komunizma. Kako bilo,
prikazane debate ne mogu se razumeti bez opšteg konsenzusa
Hrvata o novom nultom času i o konačnom oslobođenju 1995.
Zato ih ne treba precenjivati niti napetost između Jasenovca i
Blajburga proglašavati ratom. O ratu bi se možda moglo govoriti
ukoliko bi se Hrvati podelili oko smisla „Bljeska“ i „Oluje“ iz
1995. Pošto oko ovih stvari nema razgovora u Hrvatskoj, nema
ni rata sećanja. Osim toga, normalizacija secesije i zabrana
jugoslovenstva u Ustavu Hrvatske kastrirali su u startu debatu
oko Jasenovca i Blajburga. Pre će otuda biti da je reč samo o
oštrim debatama između antijugoslovenskih i antisocijalističkih
istomišljenika. Sakralni karakter antijugoslovenskog konteksta
niko od učesnika u debati nije doveo u pitanje, izuzev možda
Igora Mandića. Zašto je to važno? Zbog osnovne ocene sporova.
Da je antijugoslovenstvo, kao kontekstualni činilac neutralizacije
hrvatskog rata oko prošlosti, uzeto ozbiljnije, naslov knjige
komotno je mogao biti stavljen u navodnike. Možda bi tek tada
pomenute debate bile produktivnije zakomplikovane, a njihova
globalna ocena bila umerenija i kritičnija. Kako bilo, knjiga
Ljiljane Radonić važan je doprinos objašnjenju savremene
hrvatske kulture sećanja i uloge naoružane prošlosti u razbijanju
i raspadu Jugoslavije. Prilično uverljivo je pokazano da prošlost
nije obično oružje.

(Sociologija LIII, br. 2 (2011): 242–244)

144
Titostalgija

Velikonja, Mitja. Titostalgia – A Study of Nostalgia for Josip

Broz. Ljubljana: Mirovni inštitut, 2008. 146 p.

U sklopu domaće kulture sećanja verovatno je

najmarkantnije ime Josipa Broza Tita. Premda neravnomerno,
nostalgično sećanje na titoizam prisutno je u svim novim
balkanskim državama. Titostalgija je deo opšte jugonostalgije.
Mladi ljubljanski sociolog kulture Mitja Velikonja pokušao je da
objasni kako se i zašto danas sećamo Tita.
Engleski prevod knjige sastoji se iz šest poglavlja,
zaključka i literature. Pisac je pokazao kako se Tito širom bivše
Jugoslavije iskazuje u masovnoj kulturnoj produkciji i zašto se
njegovo ime još dobro prodaje. Velikonju ne zanima stari, nego
novi titoizam, odnosno Titov „život” posle smrti. Tito je prisutan
u trgovinama suvenira, a proslave Titovog rođenda svedoče o
neuzdrmanom mestu Tita u domaćoj kulturi sećanja. Titostalgija
je deo jugonostalgije, a u svetu je titoizam odavno sinonim
režima nezavisnog od SSSR-a.
Velikonja sažeto, vešto i modernom konstruktivističkom
retorikom i uz dosta nijansiranja pokazuje kako je i zašto je
slika Tita još politički simbol, artefakt masovne kulture i deo
svakodnevnog diskursa i prakse. Njegov pristup se oslanja na
M. Albvaša i S. Bojm. Na simboličkoj ravni on prepoznaje
nostalgični diskurs o Titu koji se koleba između melanholije,
melodrame i kiča, ali i razložno zapaža da titostalgija, slaveći
prošlost, kritikuje sadašnjicu i više nam govori šta je danas loše,
nego šta je bilo bolje u prošlosti. Velikonjin pristup je kombinacija
konstruktivističkog i simbolističkog pravca u kulturi sećanja. U

145
središtu nije realni Tito, nego Tito–simbol kao referentni okvir
smisla koji osmišljava ili obesmišljava iskustvo. Pamćenje
Tita je simbolički okvir koji iskazuje potrebe određenih grupa.
Tito je simbol sigurnosti kod sirotinje ili totalitarizma kod
elita. Demonizacijom socijalizma bave se moćni, titostalgijom
podvlašćeni. Ali Velikonju ne zanima da li je Broz bio dobar ili
loš momak. On se kloni dubljeg ideološko-kritičkog pristupa, pa
je bliži Albvašu nego Hobsbaumu.
Ipak, njegovi odgovori na pitanje otkuda nostalgija za
titoizmom ne ostaju uvek u okviru simbolizma, gde inače govor
o dominaciji simbola i brendova zamagljuje važnije oblike
prinude. Poznato je da nezadovoljstvo postojećim ne vodi uvek
radikalizmu nego katkada i nostalgičnim snovima o boljoj
prošlosti. Crvene nostalgije ima od Baltika do Jadrana. Velikonja
analizira njenu vizuelnu kulturu na prostoru bivše Jugoslavije:
proslave, muzeje, suvenire, grafite, šiltove i javnu ikonografiju.
Istraživana građa o kulturi nostalgije prilično je reprezentativna,
premda nužno nepotpuna. Pisac posmatra sentimentalnu
nostalgiju kao diskurs tranzicije, razlikujući kulturu titostalgije
u ranijoj Jugoslaviji od titostalgične kulture u novim balkanskim
državama različitog statusa. To su oslobođene i okupirane
teritorije, protektorati, entiteti, distrikti, federacije, enklave ili,
ironično rečeno, nove „banana” i „burek” republike.
Opšti je zaključak da danas Broza kao pozitivnu figuru
opaža većina sredovečnih i starijih građana, a to naročito važi
na Kosovu. Ali sećanja na Tita se reakcentuju. O reakcentovanju
sećanja u Hrvatskoj rečito govori to što je u Kumrovcu Ulica
Josipa Broza Tita preimenovana u Ulicu Josipa Broza, dok je
osnovna škola „Maršal Tito” preimenovana u školu „Josip
Broz”. Joža je u Hrvatskoj dečak sa Sutle, a nije Tito – heroj
sa Sutjeske. U novim balkanskim državama postoje brojna
mesta sećanja na Tita: Memorijalni park i muzej u Kumrovcu,
Kuća cveća u Beogradu, muzej u Drvaru, spomen-zbirke na
146
Brionima i na Visu. Nije reč o negovanju autentičnog sećanja
nego o medijskom društvu čije je načelo konstrukcija mita ili
brenda. Pomenuta mesta na različite načine brendiraju Tita kao
bon vivana (reklamirajući Tito–turizam). Reditelji V. Brešan
i G. Marković su ga karikirali, ironizirali i demonizovali u u
filmovima Maršal i Tito i ja. Ali Velikonja pominje i drugačija
mesta sećanja. Tako su ugledna mesta okupljanja mladih kafe
„Tito” u Sarajevu, luksuzni restoran „Maršal” u Podgorici, bar
„Tito” u centru Umaga, „Broz” kafe u Skopju, kafe „Tito” i
„Nostalgija” bar u Ljubljani, bar „29 novembar” u Mariboru,
„Tito” kafe u Beogradu i sl. U Skopju je metalski zavod „Tito”
zadržao ime, a u Labinu je 2005. otkriven novi spomenik Brozu.
U mreži titostalgične kulture Velikonja pažljivo analizira i
pominje razne komemoracije i svečanosti. Tito je idealizovan
kao simbol prijateljstva, solidarnosti, napretka i sigurnosti,
ali i kao simbol patnje i propasti društva kao npr. kod etičara
S. Stojanovića koji koristi ironičnu metaforu Titonik. Lako je
pojmljivo da je nostalgija jača što je stvarnost crnja. Ali kako
to da se titostalgija javlja i u Sloveniji i kod dela mladih? Tu je
odgovor složeniji i ne može se svesti na žal starijih za mladošću
niti na egzotičnost Titove velike i nezavisne države. Velikonja
priznaje da je Broz bio populista, a ne kabinetski vođa kao
savremeni političari. Osim toga, ne može se lako zaboraviti
industrijska i društvena modernizacija Jugoslavije i Titov ugled
u svetu koji nije bio prazna reputacija.
Pisac prilično uverljivo sociološki i kulturološki
raščlanjuje protivrečnu titostalgiju: Josip Broz dobar skroz.
Kod običnog čoveka Tito je svakako pozitivna figura, a u celini
gledano, Broz danas ima više pluseva nego minusa. Uzdržanom
sudu da je Tito sačuvao pozitivnost koja se ne može do kraja
definisati, Velikonja dodaje: „Jednostavno Tito je Tito, a
nostalgija funkcioniše kao jedina neupitna i nepromenljiva istina
o kojoj se ne može raspravljati. Nostalgija nam mnogo govori

147
o nezadovoljstvu sadašnjicom, to je konstrukcija, a ne vraćanje
prošlosti.“
Ova teza je zaoštrena u stavu da je titostalgija priča o
izgubljenom raju koji nikada nije postojao. Biće da je i ova
teza izvedena iz piščeve sklonosti simbolizmu, a ne ka kritici
ideologije. Naime, rečena ocena je preoštra jer je sećanje na
titoizam i rezultat realnog poređenja socijalne sigurnosti
titoizma s tegobama tranzicije. Velikonja doduše dodaje da se
danas žali za prošlim željama, perspektivama i starom slavom.
Pitanje je, međutim, da li su to bile samo puste prošle želje.
Utisak je da Velikonja donekle potcenjuje socijalnu sigurnost
socijalističke države i njene šanse društvene pokretljivosti. Tito
jeste njen krunski simbol i to već dosta govori o njemu. Pisac
se, doduše, mestimično trudi da izbegne banalnu relativizaciju
titoizma i čestu paušalnu ocenu da je pozitivno sećanje na
socijalizam rezultat prohujale mladosti ili prošlih pustih želja i
nada.
Istini za volju, ovaj filter mladosti ulepšava ne samo Tita
nego i mnoge druge lidere koji su u a posteriori projekciji više
dobri vladari i zaštitnici, nego što su realne istorijske ličnosti s
dobrim i lošim stranama. Jer i nostalgija, slično etnocentričnom
mišljenju, pripada dihotomnom i jednostranom, varljivom
toplom utopijskom sećanju. I budući da svaka utopija traži sreću,
slobodu, sigurnost zlatnog doba i zemlju meda i mleka, to je i
nostalgija žudnja za boljim svetom. Utoliko i jugonostalgičari
traže raj u Titovom vremenu, ali i nešto više. Naime, nasuprot
liberalizmu koji je lišen utopije, a danas i za mnoge beznadežna
realnost, u titoizmu je bilo nade i vere u bolje sutra. Danas
više nema vere da će biti bolje. Dakle, nostalgija jeste i žal za
dobom koje je bilo ispunjeno nadom. Ako je Tito danas simbol
doba masovne nade običnog čoveka i ukoliko se složimo da
je nada važan segment samoodređenja i motivacije, onda se
današnji nestanak nade (u Blohovom smislu) ne može definisati
148
jednostavno kao dokaz ranije veštine velikog prevaranta i
iluzioniste – Tita. Drugim rečima, pitanje je da li se Tito danas
pamti samo zbog toga što nam je nudio lepu budućnost, za
razliku od savremenog oporog neoliberalizma koji realistično
nudi samo rizično društvo. Razlika između titoizma i tranzicije
jeste složenija od razlike između iluzije i realizma. Velikonja ne
ulazi u ova pitanja, ali se ograđuje od tvrdnje da je titostalgija kao
dominantna diskurzivna konstrukcija sećanja na Tita i virtuelnu
Jugoslaviju prazna utopija. Nije utopija, jer je utopija okrenuta
budućnosti, dok je titostalgija okrenuta prošlosti. A šta je onda?
Preciznije rečeno, titostalgija je simbolizacija traganja
za boljim svetom koja traje još od raspada Jugoslavije. Premda
sećanje ove vrste nije delatna radikalna alternativa, a još je
manje ideologija nove levice, koje skoro i da nema, titostalgija
se ne može svesti ni na običan pokušaj da se ulepša prošlost i
da se nađe emotivna osnova kritike sadašnjice. Titostalgija jeste
i rezultat poređenja konkretnih aspekata društvene sigurnosti
u socijalizmu i u tranziciji: rata i mira, progona i međuetničke
trpeljivosti, uposlenosti i nezaposlenosti, besplatne i skupe
zdravstvene zaštite i školovanja, zatvorenih i otvorenih granica,
umerene i visoke stope kriminala i sl. Dakle, treba razlikovati
toplu jugostalgiju od hladnog i realističnog poređenja titoizma
sa sadašnjicom. Premda je u osnovi mutna čežnja, nostalgija
privlači jer je „disidentska”, ali i zato što se, kako uočava
Velikonja, protivi hegemonoj demonizaciji prošlosti. Upravo
zato što je reč o romantičnom okviru protesta protiv tegoba u
svetu koji se brzo menja, nostalgija ne može biti subverzivna
kritika sadašnjice, odnosno ne može jasno problematizovati
teleologiju tranzicije i njenu neistoričnu dogmu da živimo u
konačno oslobođenom svetu. Kao što nijedna nostalgija nije
operativna ni programska, nego je više maštovita, elegična
i nesvesna, tako ni titostalgija nema mnogo zajedničkog s
realnom ocenom titoizma. Velikonja je dobro uočio da ovo

149
mutno osećanje više govori o tome zašto ponovo gradimo
Broza, nego o realnim protivrečnostima Brozove politike. U
nostalgiji se sećanja ne samo evociraju, nego se i konstruišu,
redefinišu i prilagođavaju. Nije to samo dekontekstualizacija,
nego i potpuno nova kontekstualizacija Broza. Pisac ove knjige
uočava, ali šire ne razvija tezu da je današnja slika Tita, koja
obitava unutar šire jugonostalgije, simptom poslesocijalističke
tranzicije, koja obeležava tegobnu kombinaciju neoliberalizma,
neokonzervatizma i poslekolonijalizma. S obzirom na to da
titoizam ne može danas biti alternativa savremenom kapitalizmu,
nego je to bio u svom vremenu, jugonostalgija jeste romantični, a
ne realni otpor nacionalističkoj amneziji i selektivnom pamćenju.
Iako je prošlost u nekim važnim segmentima bila humanija od
sadašnjice, nostalgična primisao da je povratak prošlom režimu
moguć jeste neralna i neistorijska. Pa ipak, da li to znači da
titoizam treba ignorisati u traženju novih alternativa? Svakako,
ne. Naprotiv, realna i slojevita analiza titoizma može pomoći
celovitijem promišljanju kritike savremenog kapitalizma.
Na neki način tome može pomoći i ova knjiga koja
opisuje jugonostalgične čežnje uprkos tome što ove ne mogu
operacionalizovati program kritike kapitalizma i uprkos
okolnosti da su često neartikulisana želja za boljim. Može li,
dakle, kritika postojećeg izvući neku korist od analize titostalgije?
Može pre svega dijagnostičku, jer prihvatanje ili odbacivanje
jugonostalgije već jasno pokazuje stupanj i usmerenost
nezadovoljstva postojećim. Nostalgija je, dakle, važnija kao
pokazatelj nezadovoljstva postojećim, nego kao osnova kritike
postojećeg. Prosto rečeno, kritika je hladna i konkretna analiza,
a nostalgija je topla i mutna čežnja. Iako se nije bavio ovom
usporedbom, Velikonja je na konkretnom materijalu u ovoj
knjizi nostalgiju „raščarao” na moderan i slojevit način.

(Filozofija i društvo XX, br. 3 (2009): 253–257)

150
Antikapitalizam nove generacije

Bilans stanja – doprinos analizi restauracije kapitalizma u Srbiji.

Priredili M. Vesić, M. Baković Jadžić, T. Vukša i V. Simović.
Beograd: Centar za politike emancipacije, 2015. 580 str.
Reč doprinos iz podnaslova knjige treba shvatiti ozbiljno
u meri da mu se može dodati atribut važan. Ne samo stoga što je
reč o međugranskom zborniku radova pisaca mlađe generacije
(sociologa, filozofa, profesora književnosti i politikologa), nego
zbog nove vrste kritike sistema sleva koja je do sada bila u senci
hegemonih liberalnih tumačenja. O čemu se radi? U iscrpnom
uvodu Tanja Vukša i Vladimir Simović se bave kritikom diskursa
o zapadnom kapitalizmu kao normativnom idealu kod procene
prošlosti, a Filip Balunović piše o privatizaciji u Srbiji, trudeći
se da dekonstruiše tranzitološke paradigme prema kojima je
kapitalizam superiorniji od prethodnog režima. Marija Radoman
pokazuje vezu između klasne i rodne eksploatacije, a Ivan
Radenković istražuje istorijat penzijskog sistema od Kraljevine
Jugoslavije do danas, zalažući se za čuvanje javnog penzijskog
sistema zasnovanog na međugeneracijskoj solidarnosti. Jelena
Veljić pokazuje povlačenje države iz finansiranja visokog
obrazovanja i nedostupnost obrazovanja siromašnijim slojevima,
a Vuk Vuković analizira finansijske gubitke javnih preduzeća
u Srbiji 2011–2013. i zalaže se za participativno planiranje
gradskog budžeta. Milenko Srećković piše o istorijatu agrarnih
reformi i poraznim posledicama privatizacije u poljoprivredi.
Rekonstruisani su novi fragmenti sadašnjice kao razorni
socijalni učinak obnove kapitalizma. Svi radovi su solidno
dokumentovani novim empirijskim podacima.

151
 U ovom osvrtu bi trebalo oceniti mesto knjige u
domaćoj literaturi o tranziciji. O kakvom je antikapitalizmu
reč? Najpre o tome šta ova knjiga nije. U središtu knjige nije
pozitivni ni neutralni pojam tranzicije, nego se ovaj pojam
odbacuje, a istraživanja su nedvosmisleno centrirana oko
negativnog pojma kapitalizma. Dakle, nije reč o tranziciji, nego
o restauraciji kapitalizma. Uzgred rečeno, bilo bi zanimljivo
istražiti pomeranje akcenta u domaćoj sociologiji u poslednjih
25 godina – od početnog poletnog pravdanja tranzicije ka
savremenoj uzdržanoj kritici kapitalizma. Ovaj zbornik je
izvan ovog trenda jer ne pripada menadžerskoj ekonomiji koja
proračunava profitabilni učinak preduzeća težeći da ga uveća
na tržištu, nego je politička ekonomija u smislu Marksovog
Kapitala. Perspektiva istraživača nije neistorična. Analizira se
savremena restauracija kapitalizma, a njeni učinci se odmereno
porede sa učincima socijalizma. Kod toga nije na delu ni
idealizacija ni demonizacija socijalizma, nema nostalgije, ali
ni traga od briselskog normativnog antitotalitarnog odnosa
prema socijalizmu. Socijalizam nije viđen kao zatvoreno ni
kao totalitarno društvo, nije ni zlatno doba, nego je u razvoju
regiona viđen kao najbolje doba sa mnogo mana. Dalje, u
knjizi ne dominira nacionalna, nego klasnocentrična sociološka
perspektiva, ne zagovara se popravka, nego korenita izmena
društva. Pisci ne brane naciju, ni manjinske nacionalne i verske
grupe, nego klasu. Ovo treba imati na umu zbog različitih
šansi instrumentalizacije angažmana. Odbrana nacije je uslov
uspeha na izborima i ključ ulaza u akademije nauka regiona,
za odbranu manjina i za kritiku levog i desnog ekstremizma se
mogu naći mecene, ali je odbrana podjarmljene radničke klase
neutilitarna. Knjiga odudara od libreta tranzicije koji je odskora,
a sve u skladu s imperativima EU, mešavina odbrane većinskog
i manjinskog, uvek nacionalnog. Društvo je dementno jer na
račun nacije zaboravlja klasu, a na račun prava zaboravlja
pravdu. Moralnu ekonomiju savremenog kapitalizma danas

152
regulišu ili tržište ili nacionalna prava. U odnosu na istu, ovaj
zbornik je nemoralan.
Šta još nije ovaj zbornik? Pre svega treba reći da pripada
struji antikapitalističke, a ne antitotalitarne levice. Podela na
ove dve levice je oštro markirana još u velikim debatama u
nemačkoj i francuskoj misli o društvu krajem prošlog veka. Kod
nas je još neaktuelna. O čemu se radi? O teorijski dva različita
kategorijalna aparata, a idejnopolitički o oprečnim vizijama
javnog neprijatelja. Prva struja je centrirana oko pojmova
socijalizam, kapitalizam, solidarnost, profit, buržoazija,
samoupravljanje i eksploatacija, dok je druga, tranzitološka
– antitotalitarna, određena pojmovima zatvoreno totalitarno
društvo, komandna ekonomija, kolektivno-vlasnička klasa,
elite, blokirana transformacija itd. Prva ne meri profitabilnost
ekonomije, nego eksploataciju radništva. Ne poziva se na
neoliberale niti na njihove uzdržane sledbenike (I. Selenji, J.
Hegediš), nego na A. Gramšija, M. Lebovica, I. Valerštajna,
B. Kagarlickog, S. Hola. Ne kritikuje blokiranu transformaciju
niti normalizuje privatizaciju. Grubo rečeno, reč je o dve vizije
razvoja: kod prve kapitalizam mora imati alternativu, kod druge
je socijalizam odstupanje od „evolutivne linije istorijskog
razvoja“. Kada je u pitanju odnos prema prošlosti, ovaj zbornik
razlikuje više verzija socijalizma i nije prožet antitotalitarnom
jednačinom (crveno je isto što i smeđe) s refrenom o
komandnoj ekonomiji, totalitarnoj komunističkoj ideologiji i
neproduktivnim elitama kao pojmovima za redukciju složenosti
socijalizma 20. veka.
Dalje, ova knjiga nije ni relativistička postmoderna
kritika kapitalizma kao permanentne simulacije realnosti,
niti je centrirana oko rodne perspektive feminističkog
antikapitalizma. Nema u njoj antropozofske ni hrišćanske
kritike kapitalizma, niti fukoovskog antikapitalizma u čijem
je središtu kritika biopolitike. Na kraju, u njoj nije na delu
153
regresivni, nego progresivni antikapitalizam. Zvuči banalno, ali
je to važno naglasiti jer nije svaki antikapitalizam progresivan.
Ima i regresivnog antikapitalizma zdesna, od raznih
konzervatizama do radikalnih islamista. Kritike kapitalizma
zdesna teže premodernim vizijama društvenog uređenja, bore
se protiv individualizma, dekadentnog Zapada, ateizma i
finansijskog kapitala. Nacisti su se borili protiv špekulativnog
kosmopolitskog jevrejskog kapitala. Danas se nešto slično
uočava kod raznih desničarskih kritičara globalizacije i kod
rasističkog otpora migrantima. Regresivni antikapitalizam
ima danas razne nacionalnoromantičarske, šovinističke i
klerikalne verzije i u regionu. Summa summarum ovaj zbornik
se sasvim jasno razlikuje od antitotalitarne levice, od nazadnog
antikapitalizma i, naravno, od neoliberalne apologije tranzicije.
O kakvom se usmerenju radi? U zborniku se, pored jasno
definisanog različitog odnosa prema socijalističkoj prošlosti,
nazire i drugačija vizija budućnosti. Sudeći po iscrpnom
uvodu T. Vukše i V. Simovića, pristup je blizak anarhističkoj
neomarksističkoj kritici kapitalizma sa stanovišta neposredne
demokratije proizvođača. O tome svedoče i teme zbornika koje
su izvan sfere savremenih akademskih istraživanja. Markirani
su novi problemi koji na novi način mere dubinu savremenog
klasnog društva lišenog klasne borbe. Dalja istraživanja u ovom
pravcu će verovatno tražiti temeljniju razradu teorijskog okvira
i oštrije i sistematičnije distanciranje od zastarelih obrazaca
kritike tranzicije. Vizija poželjnog društva u knjizi nije
razrađena, ali se iz kritike delom nazire. Mogla bi biti bliska
projektu realne utopije o kom piše savremeni američki sociolog
Erik Rajt (Wright). Naime, utopija postaje realna kada se
unapređuje društveni razvoj kao eksperimentalni proces u kom
se stalno ispituju i preispituju granice i mogućnosti i pokušavaju
stvoriti nove ustanove koje će proširiti te granice. Reč je o nekoj
vrsti promišljenog mogućeg kada se u kritikovanoj stvarnosti
samo sluti mogućnost još nenastalog, čime se pomaže spoznaji
154
starenja kapitalističkog i nestarenja utopijskog i dozvoljava
mišljenje onoga što je danas skoro nemoguće. Nasuprot
zatvorenom neoliberalnom menadžmentu, ova knjiga otvara
mogućnosti, pa, samim tim, nagoveštava vezu između onoga što
je moguće i onoga što je nužno. Pokušava da pokaže uzaludnost
osmišljavanja besmislenog. U najmanju ruku, takva je namera
knjige, ako ne i njeno ostvarenje.
Ono što se u ovom zborniku nešto pouzdanije nazire jesu
istraživački prioriteti nove generacije levice XXI veka formirani
u spoju novih iskustava i očekivanja. Ali pisci ove knjige se
razlikuju od svojih vršnjaka iz e-mail generacije koji se bave
globalizacijom, privatnim životom, svakodnevicom, medijima,
filmom, rizičnim i informatičkim društvom. Kapitalizam se
u ovom zborniku opaža iz druge perspektive, drugačija je
raslojenost doživljaja pisaca, drugačija su im i očekivanja.
Premda danas u sveopštoj dozvoljenosti nema zabranjenog
voća, pa je zato teško pokazivati identitet u otporu, ipak je na
delu nova generacijska ugroženost i novi nehaj prema oprezu
starijih tranzitologa od stigme boljševizma i titoizma.
Iako pisci ove knjige ne nude alternativu, neki njeni pravci
se ipak naziru. Svaka alternativa je obećanje nedokazivog i
neproverljivog budućeg stanja i manje ili više je utemeljena
u otkrivanju mana postojećeg. Ovde alternativa ne ističe iz
menadžerskog nezadovoljstva nedovoljnom profitabilnošću
kapitalističke proizvodnje, nego iz gneva bezobrazno
besperspektivnih, onih koji nemaju šta da izgube. Da je ovaj
napor jasnije uokviren, pre svega sistematskom kritikom
domaćih iskupljivačkih lutanja socioloških konvertita oko
odbrane „demokratske tranzicije“, istraživanja bi bila čvršće
povezana i idejnopolitički upadljivija. Ono što pada u oči jeste
da je u ovom zborniku klasa na novi način oživljena nakon njene
smrti u sociologiji krajem prošlog veka. Analize pisaca se ne
vrte oko elita, nego oko monopolskih klasa i njihovih frakcija.

155
 Možda je prerano tvrditi da ovu knjigu treba čitati kao
nagoveštaj laganog buđenja antikapitalističke levice u Srbiji?
Treba realno uočiti da, bez temeljnog zaokreta u velikim
državama, nema ni sigurnije budućnosti levice u malim
državama. Kako bilo, ovaj eventualni zaokret ne treba dočekati
nepripremljen. Nova antikapitalistička generacija čeka novu
globalizaciju levice koja je moguća, premda je globalizacija
ekstremne desnice danas izglednija. Ovaj zbornik upravo
nagoveštava potrebu da se levičarska kritika kapitalizma oštrije
distancira od desničarskog evroskepticizma, od globalizovanog
neoliberalizma, ali i od antitotalitarne levice. Ovo distanciranje
nije partijsko pitanje, iako će možda biti. Sada je važnije to
da li ima dovoljno stvaralačkih intelektualaca da osmisle ili
podrže iznetu verziju antikapitalizma. Bar za sada ih je u Srbiji
nedovoljno, ali ipak više nego pre desetak godina.
U celini uzev, zbornik pokazuje da se nešto menja,
ponajviše u intelektualnoj studentskoj sredini. Knjiga je odgovor
na kapitalističku restrukturaciju svih strana društvenog života,
ali i na deficite socioloških istraživanja tranzicije u Srbiji. Još
su nadmoćne razne verzije nacionalističkog konzervatizma
i evrokorektnog antitotalitarizma. Razne kombinacije ovih
sadržaja jesu u svesti većine intelektualaca u regionu ona tvrda
osa identiteta oko koje se skupljaju primese površnog i lažnog
antikapitalizma. Da li je u slučaju šireg virusnog dejstva neke nove
Sirize ili Podemosa na kontinentu ili u slučaju dubljih klasnih
sukoba, koje mogu aktivirati ratovi i migranti, moguć i u našem
regionu obrt u odnosu nacionalnog i socijalnog? Ko zna? Ali,
iako su u nas danas razne kombinacije konzervativnonacionalnog
i liberalnog antitotalitarnog identiteta najčešći okvir poželjne
vizije društva, a socijalno tek njen prolazni dekor, sasvim je
sigurno da ovaj zbornik ne pripada rečenom trendu. Protivi mu
se, istraživački uverljivo. S razlogom, valjda.

(Reč na promociji knjige u Sociološkom klubu, 15. 12. 2015,

objavljeno u Sociologija LVII, br. 4 (2015): 689–692).

156
Losurdo, Domenico. Historijski revizionizam – problemi i
mitovi (prevod s italijanskog). Zagreb: Prosvjeta, 2017.

Nedavno preminuli italijanski filozof i istoričar D.

Lozurdo (1941 – 2018) još pre šesnaest godina je objavio knjigu
Istorijski revizionizam koja je doživela nekoliko dopunjenih
izdanja i prevoda. U Zagrebu se pojavila u solidnom prevodu L.
Bogdanića i J. Tkalec (razumljivom čitavom srpskohrvatskom
jezičkom području).
Savremeni istorijski revizionizam svedoči o tome da je
tumačenje prošlosti neizvesnije od budućnosti, kao i to da je
prošlost važno oružje u nametanju poželjne vizije budućnosti.
Od sloma evropskog socijalizma, sve ovo još je upadljivije.
U desetak eruditskih i analitičkih poglavlja Lozurdo pokazuje
žute mrlje (slepilo) konzervativnog i liberalnog istorijskog
revizionizma. Zgusnuto komparativno izlaganje nije istorijski,
nego problemski strukturisano, pisano je za obrazovanu publiku,
ali s jasnim zaključcima. Pisac se suvereno kreće u zamršenim
tokovima raznih smišljenih prekrajanja prošlosti (revizionizama)
od E. Berka, K. Šmita do H. Arent, F. Firea, E. Noltea i R.
Pajpsa. Lozurdova redukcija složenosti i nepreglednosti raznih
revizionizama sažeta je i pomalo ironična, ali je u osnovi pouzdan
kompas za snalaženje u savremenoj neoliberalnoj planskoj
kontroli haosa prerađenih slika prošlosti. Iako ih precizno
pojmovno ne definiše, Lozurdo prilično jasno razgraničava u
ideološkokritičkom smislu raznovrsne fašističke, konzervativne
i neoliberalne revizije istorije. Hagiografiju neoliberalizma
dekonstruiše saznajnim, a ne ideološkim argumentima. Reč
je o pogledu s visine na revizionizme u SAD, V. Britaniji,
Francuskoj i Nemačkoj, o esejističkom, ali teorijski zgusnutom
filozofskoistorijskom osvrtu.

157
 Koje su ključne premise Lozurda? Nisu revolucije izvor
zla, nego je to kolonijalizam, u sadržinskom pogledu srodan
britanski, američki i nemački. Dalje, danas se neopravdano slavi
Američka revolucija, a demonizuju Francuska i Oktobarska,
boljševizam i jakobinstvo su reaktivno, a ne izvorno nasilje,
Oktobar nije državni udar, nego sveobuhvatna društvena
promena. Pri tome, pisac ne negira boljševički teror (višak
nasilja), ali postavlja pitanje ko ga je počeo: da li boljševici
ili imperijalisti u ratu. Lozurdo pokazuje podudarnost između
demonizacije jakobinaca i boljševika, ali i jasno markira
rasističku dehumanizaciju crnaca i crvenokožaca kojima se
negira čovečnost. Unutar rečenih kritičkih premisa formuliše i
uverljivo dokumentuje ključnu tezu da se sa slomom socijalizma
srušio antikolonijalizam, bez kog se ne može razumeti prekrajanje
prošlosti. Revizionizam prećutkuje i relativizuje imperijalistički
rasizam, zaboravlja da su V. Britanija i SAD bile kolonijalni
uzor Hitleru, da su se nacisti divili američkim rasistima,
sistematski briše vezu između Trećeg rajha i kolonijalizma i
ne pominje da Hitleru nije klasna borba bila uzor, nego rasni
genocid, da je suština Oktobra antikolonijalizam, a da je
nacizam radikalizacija istog kolonijalizma. Dalje, revizionisti ne
samo što umanjuju i relativišu užase Trećeg rajha i neistorično
ih porede s revolucionarnim terorom, nego zaboravljaju da
je i Teodor Ruzvelt razmišljao o sterilizaciji Indijanaca. Po
revizionistima, sav užas počinje s padom Bastilje i s nesrećnim
Oktobrom. Ove teze ne potkrepljuju se istorično (razlikovanjem
izvornog i reaktivnog nasilja), nego hermeneutikom političkog
sumnjičenja. Staljinistički logori izvode se iz revolucionarne
utopije, a ne iz realnih protivrečnosti građanskog rata. Lozurdo
ne misli kao Nolte da je Hitler odgovor na Oktobar, nego
pokazuje da su izvori nacističkog genocida u kolonijalnoj praksi
imperijalnih sila XIX veka.

158
 Čitava knjiga prožeta je sukobom dve logike: antitotalitarne
(revizionističke) i antikolonijalne (kritičke). U knjizi se oseća
moralni antikolonijalizam studentskog pokreta iz 1968. i doba
kada je Sartr nazivao Patrisa Lumumbu „crnim Robespjerom“.
Na drugoj strani su revizionisti koji ne vide, ili neće da vide,
zašto se Hitler pozivao na britansko osvajanje Indije i na
američko uništenje Indijanaca. Lozurdo zaključuje da je žuta
mrlja istorijskog revizionizma upravo antikolonijalizam. Uzor
kolonijalnoj politici Trećeg rajha nije bila Staljinova politika,
nego osvajanje Indije i Divljeg zapada. Nacizam je oživeo
kolonijalizam u istočnoj Evropi na isti način na koji je ovaj
funkcionisao na robovlasničkom jugu u SAD XIX veka. To je
materijalni sadržinski kontinuitet svih kolonijalizama, duboka
uzročna veza između anatema revolucionarnog virusa i osuda
jevrejskog bacila. Ova teza nije nova. Ali Lozurdo je na novi
način raščlanio i toliko uverljivo dekonstruisao ovu čvornu
žutu mrlju istorijskog revizionizma, da se ista pokazuje kao
osovinska u raščlanjavanju raznih revizionističkih verzija. To
je ključni doprinos njegove studije. U logičkom smislu, odnos
izvornog i reaktivnog nasilja Lozurdo je postavio na noge,
dok je kod istorijskog revizionizma postavljen naglavce. Sa
stanovišta istorijskog determinizma, materijalni kolonijalni
interesi velikih sila markirani su kao osnovni, a ideološki razlozi
samo su pravdanje istih. Kao kod savremenog imperijalizma
ljudskih prava koji negira sva ljudska prava izuzev prava na
maksimiranje profita.
Lozurdo se analitički, a ne ideološki, usprotivio
savremenom neoliberalnom potiskivanju vlastite kolonijalne
tradicije koja je bila uzrok oba svetska rata i važna pozadina
demonizacije revolucija. Nemački fašizam nije u ovom pogledu
doneo ništa novo, samo je radikalizovao britanski i američki
kolonijalizam. Centrirajući argumentaciju oko pomenute žute
mrlje istorijskog revizionizma, na novi način je akcentovao

159
banalnu okolnost da istoriju pišu pobednici i da za njih ne postoji
alternativna istorija. Demaskirajući razne rukavce borbe oko
prošlosti, pokazao je zašto je prošlost ponajmanje predvidljiva.
Lozurdov napor svakako bi bio manje upadljiv pre
pada Zida. Danas jeste, jer revizija prošlosti nesmetano teče
u atmosferi arogancije novca. Konstruisana je nova prošlost u
kojoj je nacionalizam zlatno doba, a revizionizam Staatsraison.
Neoliberalizam je postao normalnost zato što su njegovu
nenormalnost poništili upravo oni koji su ranije živeli od njegove
nenormalnosti. Lozurdo ne pripada konvertitima koji su odmah
1989. rekli: „Marks je mrtav, Isus živi“. Ali nije samo zato
njegov napor važan, nego i otuda što se Marks ponovo javlja kao
bauk. Za novu desnicu i za norveškog masovnog ubicu Andersa
Brejvika multikulturalizam je kulturni marksizam. Marksizam
je uvek bio antiteza nacionalizmu, imperijalizmu i rasizmu. A
danas?
Značaj epohalnih dela nije u mogućnosti njihovog
relativiziranja niti u običnoj višeznačnosti, nego je u mogućnosti
različitog tumačenja u raznim dobima. Zatvorenost i okrenutost
samo svom dobu nije odlika velikog dela. Svi veliki klasici iznova
se obraćaju novim generacijama. Da li se Marks danas obraća
iluzijama levice ili je realan i u XXI veku? Ovo drugo. Zato
je prvi uslov kritike revizionizma i ostvarenja socijalne pravde
odbacivanje zadatih neoliberalnih normativnih načela po kojima
kapitalizam nema alternativu. U meri u kojoj svest o mogućoj
alternativi kapitalizma bude jačala, biće i istorijski revizionizam
manje uverljiv. Drugim rečima, protiv hegemonih neoliberalnih
realističnih iluzija, za realizam sleva. To je dubinska poruka
knjige Dominika Lozurda.

(Tragovi g. I, br. 1 (2018): 239–243)

160
Jezernik, Božidar. Jugoslavija, zemlja snova. Beograd:
Biblioteka XX vek, 2018.

Profil nekih knjiga bolje se izoštrava kada se kaže šta nisu,

nego šta jesu. Dakle, nešto o tome šta ova knjiga nije. Ideje i
ideologije jugoslovenstava od nastanka do raspada Kraljevine
Jugoslavije prof. Jezernik ne posmatra nostalgično, ali ih
ne negira niti veliča. Skoro da je nevažno dodati da je knjiga
jeretička u odnosu na današnja službena sećanja u regionu jer
ova nisu pouzdana merila kod tumačenja prošlosti. Neće se ništa
važno o knjizi reći ni ocenom da je ovo alternativna istorija
koja ne može ući u savremene udžbenike. Ni domaći udžbenici
istorije, koliko god bili pluralni, nisu mera odmerenosti ni
istoričnosti. Čak ni pitanje zašto je danas zaboravljeno izvorno
jugoslovenstvo, romantično doba nacionalnog ujedinjenja,
nije mnogo zagonetno. Ova pitanja danas se retko postavljaju
u regionu i malo će ko otvoreno kao Jezernik reći da je šteta
što nova nacionalna država nije stvorila Jugoslovene i bez
nostalgije utvrditi da je nedostajao jugoslovenski nacionalizam.
Zato ovu naučnu studiju i ne treba porediti s raznim službenim
i neslužbenim demonizacijama Jugoslavije koje počivaju na
niskom, ali na solidnom temelju šovinizma i separatizma.
Važnije je podvući da pisac pokazuje kratko pamćenje ne
važnih ni ključnih, nego osovinskih ideja ovoga prostora kao
što je jugoslovenstvo. Jugoslavija je čuvala vlastite narode od
sebe samih u neprosvećenom etnički eksplozivnom prostoru.
Jezernikova istoriografsko-kulturološka studija vešto povezuje
procese i zbivanja s kritikama stereotipa o njima. Centrirana
je oko srpskog i slovenačkog jugoslovenstva. Pokazujući
otrežnjavanje od sna o homogenoj zajedničkoj državi i teškoće
stvaranja novog jugoslovenskog čoveka, Jezernik nije polazio

161
od premise o temeljnoj neracionalnosti Jugoslavije, nego je
pokazivao greške iz kojih nova solidarnost u regionu može učiti.
Premda je pisac svestan da je jugoslovenstvo danas politički
neuticajno, ono je u ovoj knjizi posredno viđeno kao nova umnost
za razbijeni južnoslovenski prostor. Ne regresivni Kleinstaaterei
(skup malih država), nego Balkan, ako ne kao državna, a ono
kao kulturna celina. Jer mala država je provincija.
Šta još knjiga nije? U njoj Jugoslavija nije shvaćena kao
višak nasilja ni kao višak iluzija. Pisac jeste na strani izvornog
jugoslovenstva, ali izbegava melodramski žal za velikom
Jugoslavijom i kloni se raspredanja o novim evropskim šansama
nacionalnog izmirenja. Ne bavi se ni prognozama da će tobože
nove generacije zaboraviti mržnju i da će retorika saradnje
pobediti jer je moralnija od govora mržnje. Ne opominje da će
nas tržište spontano zbližiti pa ćemo zaboraviti prošlost. Jezernik
ne moralizira, nego konkretno radi na terenu na kom je uzburkao
hegemono viđenje jugoslovenske prošlosti. Kako?
Pre svega tako što u analizi nije prihvatio pojmove
pobednika koji zgušnjavaju antipatriotsko i antitotalitarno
viđenje Jugoslavije. Hegemoni nacionalizam je oktroisao
kriterije za vrednovanje Jugoslavije. Sam je sebe priznao
za boljeg. Jezernik ne priznaje ovo priznanje. Za njega prva
Jugoslavija nije nasilna ni veštačka tvorevina, a ni njen prvi
vladar Karađorđević nije prikazan kao neomiljeni poglavar
neprirodne države. Ali se ne slažem s Jezernikovom ocenom da
je kralj Aleksandar bio moderniji vladar od Tita i da je Titov
režim „jugoslovensku državu vratio u predmoderno doba“.
Sociološki kriteriji modernizacijie su složeniji.
Dalje, pisac ne deli retrospektivnu iluziju fatalizma koja
u domaćoj misli o društvu prevladava tvrdeći da se desilo ono
što se moralo desiti. Nije moralo, kaže Jezernik. Oslobađanje od
premisa koje nisu dozvoljavale mogućnost sloma i učvršćivanje
novih premisa, po kojima se slom tobože mogao videti znatno

162
ranije, zbilo se gotovo preko noći. Ova konverzija jeste gotovo
podjednako prisutna u nauci i u političkoj kulturi. Konvertiti ne
priznaju iznenađenje u svojim prognozama, jer bi time doveli u
sumnju vlastiti „dosledni” pristanak uz novo. Jezernik, međutim,
ne strepi od ove stigme. Zato što je kod njega jugoslovenstvo
nemoguće i nerealno samo ako se posmatra sa stanovišta suženih
mogućnosti koje nudi savremeno službeno pamćenje. Ali jeste
moguće ako se odbace zadate realistične granice separatizama.
A to znači prekoračiti prag hegemone kulture sećanja koja na
razne načine demonizuje i iracionalizuje jugoslovenstvo.
U istom duhu, Jezernik ne deli hegemoni lagodni
teleološki obrazac naknadne pameti po kom se Jugoslavija
morala raspasti jer tobože nije bila organski deo prošlosti, pa je
treba brisati iz autentične istorije nacije. Ne slaže se s procenom
da je to bio režim koji su uveli izdajnički uljezi, a koja je u
jezgru retrospektivnog fatalizma i revidirane slike prošlosti.
Toga nema u ovoj knjizi. Naprotiv, Jezernik je na novi način
potresao prošlost i podsetio da multietnička država nije bila
neumnost, nego teško ostvariva umnost. Razlika između ove
dve procene nije mala.
Dalje, ova knjiga ne pripada ni nešto blažim verzijama
revizionizma koji tvrde da je Slovencima samo u nekim
kritičnim trenucima bila neophodna Jugoslavija zbog ranjivosti
od Italije i Austrije, a Hrvatima zato što sami nisu mogli
„obraniti“ toliko mora. Ne slaže se ni sa Srbima koji su tvrdili
da je nova multietnička država bečka politika jer je u imenu
Jugosloven sipana jugoslovenska voda u jako srpsko vino. I
da je zato izlaz: jedna nacija – jedna država. Nije tako, stoji
u ovoj knjizi, iako su u njoj pokazane i krize jugoslovenstva,
kolebanja i nesporazumi troimenog naroda nakon rata kao
nesrećan brak, ali sve s porukom da se iz grešaka možemo učiti
toleranciji. U knjizi nema trijumfa nad teškoćama i nad krahom
jugoslovenstva.
163
 Zbog rečenog knjiga se ne uklapa u razne regionalne
slepe patriotske kulture sećanja, ali ni u hegemonu retoriku
EU u kojoj takođe nema mesta jugoslovenstvu, nego
doziranom nacionalizmu i pravima manjina. Globalno gledano,
danas su jugoslovenstva izgubljena između nacionalizma i
prava manjina. Globalizacija ne traži jugoslovenstvo, nego
nekonfliktno sapostojanje nacionalizma i prava manjina.
Podržava nacionalizme samo dok ovi ne remete neoliberalno
širenje tržišta.
Jezernikov govor o jugoslovenstvu je antiteza
identitetskoj politici. Hipermoralizovana retorika o slavnoj
nacionalnoj prošlosti je nerefleksivni monumentalni pristup ili
samozaslepljivanje. U borbenoj verziji podstiče separatizam,
konformizam i netoleranciju. Identitetska politika je postala
zanat od koga se pristojno živi.
Kada govorite o tuđoj knjizi nužno govorite i o sebi,
manje ili više joj učitavate vlastiti smisao. Zato ovo što slušate
jeste i posredna samorefleksija jednog sociologa. Šta bi knjizi
sociolozi dodali? Zašto pamćenje Jugoslavije slabi iako ne želi
da prođe? Pre svega, otuda što je jugoslovenstvo izgubilo grupu
koju je integrisalo. Došlo je do razaranja sećanja na Jugoslaviju
i do konstruisanja novih identiteta. Jugoslovenstva nisu
zabranjena (izuzev u Hrvatskoj), nego su tiho potonula. Nema
organizovane grupe koja bi se integrisala planski negovanim
sećanjem na razna jugoslovenstva, zatim nema jugoslovenske
inteligencije jer su socijalne radnike zamenili nacionalni radnici
koji se, uprkos međunacionalnom građanskom ratu sećanja u
regionu, sasvim dobro slažu u antijugoslovenstvu.
Zašto je jugoslovenstvo bilo politički neuspešno? Možda i
zato što je nakon raspada SFRJ bilo lišeno simboličkog kapitala
žrtve. Nije bilo zabranjeno u SFRJ, zbog jugoslovenstva se nije
išlo u zatvor, pa je samim tim bilo lišeno šarma zabranjenog

164
voća. Oživljen je simbolički kapital proganjanih nacionalista
u socijalizmu. Jugoslovenstvo nije imalo ovaj eksplozivni
potencijal niti mobilizacijski kapacitet žrtve niti je moglo
pretendovati na obeštećenje kao vaskrsli nacionalizmi, pa je
njegova heroizacija izostala. Prosto rečeno, Jugosloveni nisu bili
žrtve titoizma. Lišeno simboličkog kapitala žrtve, jugoslovenstvo
nije moglo imati osvetnički borbeni duh. Naprotiv, od 1990-ih
postalo je sinonim izdaje i odgovor nacionalno uplašenih. Još
je aktivan ovaj medijski buldožer efekat pojma koji je izdaju
odskora preformulisao u autošovinizam. Pa ipak, ne opstaje
li Jugoslavija u sećanju ponajviše zbog toga što je s raznih
strana napadaju? Ako će jugoslovenstvo biti zaboravljeno čim
prestane da bude opasno i izdajničko, onda ga po istoj logici
treba osmišljavati upravo sada dok je u središtu napada raznih
domoljuba.
Jezernikova knjiga se tematski i hronološki poklapa s
knjigom sociologa J. Bakića Ideologije jugoslovenstva između
srpskog i hrvatskog nacionalizma (2004), poruka im je slična, ali
je pristup i klasifikacijski okvir drugačiji. I izvori. Zato se dobro
dopunjavaju. Obe diferencirane i istorične knjige nameću pitanje
koji je od istorijskih pokušaja jugoslovenstva danas ponajmanje
nerealan: unitarni jugoslovenski nacionalizam, federalni ili
konfederalni jugoslovenski državni savez ili neslužbena mreža
kulturnih jugoslovenstava. Danas nije moguće integralno ni
federalno jugoslovenstvo, ali su moguća jugoslovenstva (u
množini). Tačnije, nije nerealna mreža kulturnih jugoslovenstava,
mnoštvo neslužbenih antinacionalizama koje ne ujedinjuje
toliko zajednički politički zajednički neprijatelj, nego ih veže
srodni antiprovincijalni kulturni program. Moguće je pluralno
jugoslovenstvo kao mreža srodnih kulturnih programa koji
osmišljavaju međunacionalnu saradnju i odbacuju sudbinski
shvaćene zakavžene prošlosti. Ali zato što se razorena kulturna
mreža duže obnavlja od političke, potrebno je strpljenje, to dugo
nestrpljenje, kako je Lenjin upozoravao.

165
 Jezernikova hladna procena razvoja jugoslovenstva
do 1941, lišena moralizma, pisana je kao antiteza pamćenju
Jugoslavije kao tamnice i kao iluzije. Iz knjige izbija poruka
da se stvarnost ne može menjati pojmovima kojima vladajući
nacionalisti tumače prošlost. Treba ih odbaciti. Ali za ovu kritičnost
nije dovoljno biti hrabar. Još jednom treba podsetiti na Krležino
upozorenje da treba imati i sluha da bi se pevala Internacionala.
Ako već nije dirigent ovoga malobrojnog hora, Božo Jezernik
jeste važan slovenački solista u njemu.

(Reč na promociji knjige u Centru za kulturnu dekontaminaciju

u Beogradu, 30. 11. 2018. Peščanik, 3. 12. 2018)

Bakić, Jovo. Evropska krajnja desnica 1945–2018. Beograd:

Clio, 2019. 699 str.

Ovo je uporedna analiza istorijata, društvenih uslova,

ideologije i prakse savremene krajnje desnice od kraja
Drugog svetskog rata do danas u evropskim državama (izuzev
poslesocijalističkih). Dok se u prvim državama desnica može
pratiti od 1945, u potonjim je prisutna tek od 1990. i pokazuje
drugačiji razvoj. U dvadesetak sistematski raščlanjenih poglavlja
analizirano je stanje krajnje desnice u glavnim zapadnoevropskim
zemljama: Francuskoj, Nemačkoj, Austriji, Italiji, Španiji,
Grčkoj, Portugaliji, Švajcarskoj, Holandiji, Finskoj, Švedskoj,
V. Britaniji i Irskoj.
Idejnopolitički gledano, reč je o antifašizmu, a ne
o antitotalitarizmu pisca, iako je krajnja desnica pažljivo
razdvajana od fašizma. U središtu obimnog prvog poglavlja
„Teorijsko metodološki okvir istraživanja” (15–99) je
diferencirana i istorična podela na levicu i desnicu koju nove

166
generacije analitičara, a koje su preuzele alfa poziciju, drže za
anahronu. Bakić ne. Sadržaj knjige nije događajno-deskriptivni
jer, zahvaljujući iscrpnom i sistematski promišljenom teorijskom
okviru, pisac uspešno prati procese, struje, uticaje, ideologiju,
uže i šire grupne interese. Zaključci nisu jednoznačni, nego
višedimenzionalni. Praćeni su lokalni procesi razvoja krajnje
desnice u pojedinim državama, ali i transnacionalna preklapanja
(kod otpora migrantima), sve je pažljivo raščlanjivano, naravno,
nikada dovoljno.
Izlaganje materijala nije eklektično, nego je analitički
komparativno. Istorično, odmereno i solidno je dokumentovano
novom primarnom građom i istraživanjima iz engleske i
nemačke literature. Pouzdano snalaženje u izboru ključnih
pojmova i definisanje višeslojnog teorijskog okvira uštedeli
su piscu rasipanje napora i lutanje u redukovanju složenosti i
nepreglednosti istraživane problematike. Pisac je jednako jasno
obrazložio tezu da je za analizu važno stanje krajnje desnice u
kom se ova našla posle Drugog svetskog rata, kao i protivrečnosti
kapitalizma XXI veka, zatim da istraživanje nije vođeno jednim
uzročnim modelom koji važi za sve slučajeve, da je bitna
vezanost savremene krajnje desnice za fašizam, ali ne manje i
njeno prerušavanje kod obraćanja biračima (pomeranje s politički
nekorektnog antisemitizma na islamofobiju i antiuseljeničko
raspoloženje). Jasnim pojmovnim razlikovanjem populizma
od demagogije i ksenofobije, zatim razdvajanjem ekstremne i
radikalne desnice u okviru krajnje desnice izgrađen je pouzdan
klasifikacijski okvir, odnosno povučene su nužne granice
uporedivosti krajnjih desnica u raznim zemljama. Uverljivo
je objašnjen složeni spoj trenda opšteg slabljenja kritičnosti
prema radikalnoj desnici nakon sloma evropskog socijalizma u
različitim državnim kontekstima i jasno su prepoznati raznovrsni
spletovi konkretnih uslova razvoja krajnje desnice. U uporednoj
analizi, koja pretpostavlja uočavanje sličnosti i razlika, a ne samo

167
eklektički opis stanja, pomenuti delikatni zadatak nije nimalo
bio lak. Pisac ga je istorično i pažljivo sproveo na svakom nivou
jasno definisanih vlastitih istraživačkih prioriteta: način obračuna
s fašizmom, osobenost neoliberalnog razvoja, iščezavanje
socijalne države nakon sloma socijalizma, rast društvenih
nejednakosti, useljavanje u Evropu muslimanskog nebelačkog
stanovništva, rast osećanja etničke ugroženosti i manipulacija
ovim osećajem i jačanje „kulturrasizma“ jesu činioci koji su se
neravnomerno, ali kumulativno ispoljavali u raznim državama
stvarajući manifestni ili latentni desni ekstremizam. U rečenoj
događajnoj i idejnoideološkoj složenosti, koja je neretko
haotična, pouzdano su razdvojeni duži i kraći formativni procesi
krajnje desnice. Pisac upozorava da tek kada se razumeju
strukturne protivrečnosti neoliberalnog kapitalizma i strahovi
pripadnika širih društvenih slojeva, kao i posebne istorijske
razvojne putanje nacionalnih krajnjih desnica, može se razumeti
i objasniti njeno ustoličenje kao posebne ideološke porodice u
političkim sistemima EU u poslednjih nekoliko decenija. Od
Španije do Švedske prilike su bile šarolike, a procesi nesinhroni.
Uprkos tome, u analizi je uverljivo pokazano da, iako su čvorne
vrednosti krajnje desnice (rasizam, ksenofobija i autoritarnost)
velika opasnost za čovečanstvo, ipak su funkcionalne za
kapitalizam u kriznim vremenima.
Preobražaj ekstremnih u radikalne desničare započeo je
krajem sedamdesetih. Danas je doveo do postupnog nastanka
neuniformisane, nemilitarističke, u spoljnopolitičkom pogledu
neekspanzionističke, na rečima radikalno-demokratske, odnosno
„populističke“, ali jednako nacionalističke, ksenofobične i
autoritarne radikalne desnice. Pisac upozorava da ova, po
svojim crtama, više liči na krajnju desnicu iz druge polovine
XIX veka, koja se pojavila u razvijenim kapitalističkim
društvima, nego na fašističke i nacističke pokrete i stranke. Kao
najbliži idealnom tipu ovakvog vrlo usporenog, postepenog

168
i neravnomernog ublažavanja militantnog ekstremizma i
nastanka izborno uspešne radikalno-desničarske stranke uočen
je Nacionalni front Francuske. I u drugim zemljama prepoznata
je i analizirana desničarska radikalizacija ksenofobično-
nacionalistički usmerenih neoliberala koji su mogli ponuditi ono
što jedan važan deo etnički ugroženog (s razlogom ili bez njega)
biračkog tela traži. Pri tome je klasična islamofobija mnogim
neoliberalima, kao i klasičnim konzervativcima, olakšala da
se bez zazora priključe radikalnoj desnici: od Mari Le Pen
do holandskog islamofoba Herta Vildersa. Pokazano je da su
razne partije krajnje desnice različitim putevima došle do istog
autoritarnog, ksenofobičnog i nacionalističkog cilja pretežno
trasom od neoliberalizma do welfare chauvinism, privlačeći
radnike kao svoje birače. Pisac je pratio ove procese od Grčke
do Švedske, markirao osnovni trend razvoja i razne lokalne
rukavce. Iako se služe populizmom, kritičnost ovih stranaka
ne zadire u društvenu suštinu kapitalističkog sistema, već se
ograničava na kritiku političkog sistema. Istražujući ih, pisac
ne sledi pomodnu politiku identiteta koja je zapravo kritika
postmodernog relativizma zdesna jer zagovara kulturno-versku
nepomirljivost nacionalnih interesa. Tome nasuprot, pisac ne
zaboravlja da antagonizam nije sukob neekonomskih identiteta,
nego ekonomskih grupa. Pokazana je prinuda u zatvorenim
identitetima krajnje desnice koji se agresivno brane od okruženja,
za razliku od otvorenih identiteta koji usklađuju vlastite vizije s
protivrečnostima okoline.
U celini uzev, knjiga Jova Bakića je, ne samo na našem
jezičkom području, nego i šire, vrlo značajna, ali usamljena
uporedna sociološkoistrijska studija po složenosti teorijskog i
metodološkog aparata, po bogatstvu materijala i po razumljivom
i preglednom izlaganju. Ako krajnja desnica preti i sumnja
u globalizaciju EU, ova knjiga sumnja u kapitalizam EU. To
su dve oprečne sumnje. Bakićeva knjiga jeste delatni diskurs

169
levice koji ne pretenduje samo da rastumači, nego i da menja
stvarnost. Ono što je ovde potencijalno delatno, a što, doduše,
nije uvek domišljeni spoj teorije i prakse, jeste kritika raznih
verzija kapitalizma kao autentičnih izvorišta šarolikog desnog
ekstremizma. Ko neće da govori o kapitalizmu, treba da ćuti o
krajnjoj desnici. Pa ipak, preopširnost i mestimična razlivenost
izlaganja donekle slabe delatnu stranu ove knjige jer diskurs traži
sažetiji izraz. Nauka, pak, traži nesigurnost i neprilagođenost.
Samo neprilagođene knjige (koje se protive normalizaciji
nacionalizma i kapitalizma) mogu pomoći da se i u našem regionu
raspoznaju desnoekstremističke struje i dekonstruiše njihov
„patriotizam“. Možda će ovaj kvalitet knjizi priznati ne samo
manjinski levičari, nego i poneki pošteniji braniči kapitalizma.
Konzervativci verovatno neće pisca prihvatiti, možda hoće
poneki liberalni kritičari nacionalizma, ali samo kao saveznika.
Kako bilo, knjiga će pretrajati upravo zbog neprilagođenosti.
Zašto? Zato što nije suština epohe ono što ova sama o sebi misli
i zato što prepredena istorija ne poznaje zadnju reč.

(Reč na promociji knjige 28. 6. 2019, Dorćol Platz, Beograd,

objavljeno u Sociologija LXI, br. 3 (2019): 445–447)

Opomena ili subverzija

Jović, Dejan. Rat i mit – Politika identiteta u suvremenoj

Hrvatskoj. Zagreb: Fraktura, 2017; Drugo izdanje 2018. 408 str.

Knjiga zagrebačkog politikologa Dejana Jovića izazvala

je u Hrvatskoj burna reagovanja vrlo slična svojevremenim
reakcijama na knjigu Jovana Mirića Sistem i kriza 1984. godine.
Obe knjige su, u razmaku od 33 godine, prekinule ćutanje. Pod

170
gornjim naslovom sam u beogradskom NIN-u 9. 12. 1984.
objavio prikaz Mirićeve knjige, danas isti naslov stavljam osvrtu
na Jovićevu knjigu. Recenziju Mirića sam završio rečenicom
„Na ljutu ranu, ljutu i travu“, danas istom rečenicom počinjem
recenziju Jovića. Možda bi sve rečeno bile obične podudarnosti
da Jović nije bio blizak Mirićev mlađi saradnik, da obe knjige
nisu objavljene u Zagrebu i da nisu kritikovale nacionalizam.
Kao i ranije, tako je i danas ćutanje mogla prekinuti samo
dokumentovana, svestrana i visokoprovokativna analiza. Mirić
je proročki ukazao 1984. da se u samom sistemu krije raspad
SFRJ, a Jović je 2017. pokazao iracionalnost službene hrvatske
političke kulture u čijem je središtu mit o Domovinskom ratu.
Jović se ne iščuđava nad činjenicom da je nedodirljivost rata
u Hrvatskoj normalizovana, nego hladno analitički objašnjava
dugo trajanje i održavanje ovoga stanja. Njegova teorijski
utemeljena i empirijski dokumentovana studija podeljena je
na pet poglavlja: 1. Rekonstrukcija identiteta nakon historijske
traume; 2. Stvaranje rata; 3. Nakon rata: stvaranje mita i
posljedice mirotvorstva; 4. Etnototalitarizam i etnototalitarizam
svakodnevice; 5. Zaključak: teorijska razmatranja.
Pojmovnu mrežu knjige čine: mit – identitet – elite kao
dizajneri identiteta – etnototalitarizam – identitetska tranzicija
– Domovinski rat. Autor se bavi procesom stvaranja rata i
njegovom upotrebom u radikalnom preoblikovanju identiteta u
Hrvatskoj. Pristup mu je situacionistički, a ne primordijalistički.
Nijedan identitet, pa ni nacionalni, nije konačan, pripadnost
etničkoj grupi je diskurzivna, otvorena i uslovljena. U
konstruktivističkom duhu, Jović piše da nacionalni identitet nije
statičan, nego da se uvek iznova menja, nekad i preimenuje, a
da to čine elite. Identitet je nerazdvojiv od borbe za moć. To
pokazuje ne samo na primeru Hrvatske, nego i Srbije i BiH.
Podseća da je Hrvatska još ćutala kada je Milošević krenuo
s kosovskim mitinzima. U BiH su Muslimani preimenovani

171
u Bošnjake jer ih je trebalo više povezati s državom nego s
religijom, a i Zapad će, računalo se, radije podržati Bošnjake
nego Muslimane. Tako su Muslimani, političkom odlukom elite,
a ne javnim izjašnjavanjem naroda, usred rata 1993. naprosto
preimenovani u Bošnjake i uveden je novi jezik – bosanski.
Kako Jović poentira, dok u demokratiji narod bira imena
političara koji će vladati, u onim drugim režimima političari
biraju ime naroda nad kojim će vladati. Na sličan način je i rat u
Hrvatskoj postao centralni deo novog političkog i nacionalnog
identiteta koji država promovira u javnom prostoru. Reč je o
etničko-političkom, a ne o državnopravnoj verziji identiteta, o
konformističkom s vrha države podsticanom, a ne o identitetu
u otporu.
U knjizi su pokazani vidici i domašaji promišljene
socijalliberalne antinacionalističke osmatračnice u tumačenju
Domovinskog rata – iskonstruisanog centralnog identiteta
hegemone hrvatske političke kulture. Odmah treba reći da je
centriranjem istraživanja na promene i izgradnju identiteta
svesno pomeren u drugi plan sinhroni proces obnove kapitalizma.
Ova opaska bi bila izlišna da se oba procesa u regionu ne
prožimaju i da ih je teško razdvojiti. Piščeve napomene o
ovom drugom ekonomskom procesu su uzgredne i šteta je što
nisu razvijene. Struktura izlaganja je zamršena i lavirintska,
ali pregledna. Razgovetan stil i precizne dijagnoze pokazuju
retku sposobnost analitičara da složenost materije redukuje
naracijom koja zavodi. To je, međutim, samo površni utisak.
Tek pažljivije čitanje otkriva zapretenu i skrivenu, nenametljivu
dijalektiku (ne paradoks) i uočene dublje protivrečnosti unutar
dužih i kraćih istorijskih procesa na Balkanu. U knjizi je
pokazano nerazdvojivo jedinstvo različitih istorijskih vremena,
neobično markantno je demonstrirana nova viša osmatračnica
koja se izdiže iz hrvatskog naučnog okruženja, zatim široko
istraživačko iskustvo u snalaženju i redukovanju nepreglednosti

172
integrativnih i dezintegrativnih procesa raspada Jugoslavije.
Zato je reč o upadljivo individualizovanoj sintezi, a ne o
eklektičkom spoju raznih pogleda na stanje u Hrvatskoj i regionu
izvana i iznutra. Gotovo udžbenički pregledno sažete su debate
oko rata u Jugoslaviji, stare i nove. Kod svega rečenog upadljiv
je hermeneutički napor da se istraživani procesi procenjuju iz
interesne perspektive raznih subjekata (nacija i republika).
Spoj dokumentarnog, teorijskog i nekonformističkog pogleda
uokviren je pripovedačkim majstorstvom višeg reda.
Svestrano je razmotrena otvorena i skrivena funkcija
Domovinskog rata kom se ne zna ni početak ni kraj i koji
se ne završava jer se borbe i dalje vode protiv unutrašnjeg
neprijatelja. U ovim borbama Jovićeva knjiga nije otvorila
pozadinsku čarku, nego frontovsku bitku za novu političku
kulturu. Pisac je beskompromisno i uverljivo, lišen političkih
štitnika, objasnio zašto je mit o Domovinskom ratu u hrvatskoj
kulturi sećanja van rasprave kao nedovršena tranzicija iz rata u
mir, zašto su hrvatski branitelji izuzeti iz zakona kao stvoritelji
nezavisnosti i zašto je Hrvatska više od svih zemalja u okruženju
nacionalistički najhomogenija. Hrvatska je opsednuta ratom,
u njoj se slavljenjem Domovinskog rata obnavlja stalno ratno
stanje i stalna mržnja. Zato što bez rata Hrvatska verovatno ne
bi postala država, ali i zato što održavanje rata u sećanju služi
partijama za pridobijanje birača. Istovremeno je mit o ratu glavni
generator razlika i mržnje unutar zemlje i prema susedima.
Upadljiva je identitetska funkcija rata, jer je rat, a ne mir,
nulti čas nastanka države. Poruka slavljenja Domovinskog rata
je da se nasilje isplati, ali i spremanje za novi rat. Domovina
– dom – za dom spremni. Između svih ranijih hrvatskih ratova
nije mir, nego stalno primirje, na delu je spoj ratne prošlosti i
ratne budućnosti. Mit o Domovinskom ratu obnavlja nasilje i
prenosi ga narednoj generaciji. I više od rečenog, Domovinski
rat je osa savremenog hrvatskog identiteta, a ovaj mit je
173
opasnost za slobodu i za pluralizam. Pisac pokazuje da je to
mit koji integriše sve druge mitove (o žrtvovanju i predziđu),
spona koja vezuje delove hrvatske povijesti, mesto ujedinjenja
i pomirenja, žrtvovanja i pobede. Nije zato slučajno što se rat
sekuritizira, podređuje se bezbednosnom aspektu i vanrednom
stanju. U naglašenom konstruktivističkom pristupu naciji i ratu
Jović opominje da su identiteti elastični i promenljivi i da zavise
od tumačenja prošlosti, sadašnjice i budućnosti. Formira ih elita,
a država čuva od kontraidentiteta.
Ne manje je osobena hrvatska tanatopolitika. Politizacija
rata u kom se rizikuje život i daje ulog u krvi jeste, doduše,
svuda prisutna, ali je u Hrvatskoj stalna, a mit o Domovinskom
ratu ne posustaje. Jović je izneo anatomiju hrvatskog slučaja.
Proizvodnja mita o žrtvi i mita o pobedi je glavna proizvodna
grana hrvatske politike. Svaki disonantni ton o Domovinskom
ratu se u hrvatskom pluralizmu smatra problematičnim. Sumnja
u drugačije mišljenje je izdajnička, a bitka za tumačenje
Domovinskog rata je sastavni deo samog rata. Zbog iskazane
sumnje u kult rata Jović je 2014. optužen za antidržavnu delatnost
i smenjen s mesta glavnog analitičara predsednika Republike
Hrvatske. U Jovićevu bezbednosnu podobnost sumnjao je i
istoričar Ivo Banac. Veritas odium parit.
Pisac ne posmatra stanje u Hrvatskoj izolovano, nego
neodvojivo od stanja u regionu, ali i šire. Pošao je od toga da je
pad socijalizma stvorio strah od rata u Jugoslaviji. Građanin koji
oseća da mu je ugrožena sloboda od ksenofobičnog sunarodnika
ne može slobodno rasuđivati. Levica nije iskoristila priliku da
upotrebi ovaj strah obećanjem mira 1990-ih. Nije zakazala na
izborima, nego je otkazala levičarska humanistička inteligencija.
Strah od rata neutralizovali su novi antikomunisti koji su
obećavali novi nacionalni preporod po cenu rata. Pad Berlinskog
zida odmrznuo je pravo na samoodređenje i otcepljenje naroda.
Kroz srušeni Zid nisu 1989. jurnuli samo građani DDR-a na
174
Zapad, nego je provalio i virus haosa u hladnoratovsku evropsku
bezbednost. Domino efekat je bio snažan. Cena nije plaćena samo
u Jugoslaviji. Ujedinjenje Nemačke je bio rizični i eksplozivni
antikomunistički potez i stoga što na Balkanu nije rastumačen
u vilsonovskom duhu prava nacija na samoodređenje, nego u
osvetničkom šovinističkom smislu. Odmrznuto nacionalističko
sećanje postalo je oružje. Delegitimizacijom komunista nakon
1989. lišeno je legitimnosti i njhovo delo, socijalističke države,
pre svega višenacionalne. Antitotalitarni rezon bio je važan
segment legitimnosti novih država.
U knjizi je na više mesta s razlogom istaknut kontinuitet
između nacionalizovanih frakcija SKJ 1980-ih i potonjih
etnonacionalističkih partija. Kontinuitet je shvaćen pre svega
kulturološki. Jović je politikolog, dok bi sociolog ovde oštrije
podvajao formu (političke kulture) od sadržaja (klasnih i
nacionalnih interesa). Poziv na klasni boj u Internacionali se
samo formalno može porediti s nacionalnim Domovinskim
ratom zato što klasni interesi nisu istovetni s nacionalnim.
Međutim, na drugom primeru pisac uverljivo pokazuje da svaki
politički režim produkuje strah kao sredstvo vladanja, ali i to
da je nacionalni strah sasvim osoben. Nije problem to što se
u ovoj knjizi mestimično provlači odveć tesna veza između
komunističke političke kulture u Jugoslaviji i nacionalističke
u današnjoj Hrvatskoj, jer apsolutnog diskontinuiteta nije
ni moglo biti, nego je pitanje da li se u sličnosti između dve
političke kulture mogu ubrojati i one stvari koje su pre daleke
podudarnosti. Da su uzete u obzir i različite ekonomske osnove
klasne borbe i nacionalnog rata, kulturološki kontinuitet bi bio
istoričniji. Jović se, doduše, ograđuje da u knjizi ne želi da ulazi
u ekonomske temelje demokratija. Šteta je što bar ukratko nisu
date ekonomske naznake. Možda bi se produktivnije ukrotio
vodeći pojam identitet, a formalizam pojma malo ublažio.
Sociolozi vide više diskontinuiteta, valjda i otuda što im je u

175
središtu društvena struktura, a ne toliko politika i procedura.
Ali su zato na drugoj strani u knjizi vrlo uverljivo pokazane
sve faze procesa stvaranja identiteta odozgo i svi manevri kod
narušavanja proceduralne demokratije. Marksista ovo verovatno
ne bi mogao tako jasno da izmeandrira, jer su mu istraživački
prioriteti drugačiji. I pojmovi. Različiti pojmovi na različit način
redukuju složenost stvarnosti, drugačije je objašnjavaju i kao
diskursi nastoje da promene njene različite segmente. Jovićeva
kritika ubilačkih identiteta je inkluzivna, može se uključiti i u
diskurse koji traže ne samo promenu političke kulture, nego i
ekonomije. U tome je njena univerzalnost.
Uostalom, Jović otvoreno piše da su liberalizam i
socijalizam bratske ideologije, a Maks Veber zapaža da
među braćom nema cenjkanja. Šta to znači? Pre svega to da
ih spaja zajednički front protiv ubilačkog entonacionalizma
koji nije bakterija, nego virus. Protiv virusa ne pomažu
antibiotici, nego donekle preventivna vakcina, a uglavnom
hirurgija. Internacionalistički marksizam i kosmopolitski
socijalliberalizam jesu hirurški noževi protiv etnonacionalizma,
ali ne istovetni. Prvi je zasecao odveć duboko i najčešće operisao
bez anestezije, drugi je, uz nešto veći rizik, preciznije uklanjao
manje obolelog tkiva. Najbolji su kada timski rade. Valjda tako
treba čitati i knjigu Dejana Jovića.

(Sociologija LXII, br. 2 (2020): 293–296)

176
 III deo
INTERVJUI

O novoj levici, antifašizmu i položaju intelektualca

Crvena nostalgija nije rešenje. Internet je samo jedna

strana „represivne tolerancije” u kojoj danas živimo. To je
medij s Janusovim likom – kaže poznati sociolog
Za razliku od očeva i dedova koji su, „ne mogavši više
zuluma trpeti“, često podizali „bune protiv dahija“ boreći se
za slobodu naroda, njihovi potomci dočekuju 71. godišnjicu od
oslobođenja u Drugom svetskom ratu držeći uglavnom jezik za
zubima i hodajući na prstima. Jer – „živimo u kapitalizmu“.
Sociolog dr Todor Kuljić, profesor Filozofskog fakulteta
u Beogradu, ističe da se pre sedam decenija svet umalo
sunovratio zbog nezaustavljivih potreba krupnog kapitala.
Naš sugrađanin je držao predavanja na univerzitetima u
Marburgu, Frajburgu, Bazelu i Cirihu, a ove godine je Srpsko
sociološko društvo proglasilo Kuljićevu „Tanatopolitiku“
najboljom sociološkom knjigom objavljenom 2014. godine,
dodelivši mu nagradu ”Vojin Milić.“ S autorom čija su dela
prevedena na engleski, nemački, španski, finski, poljski,
mađarski, slovenački i makedonski jezik razgovaramo o stepenu
slobode koju danas uživamo.

U kakvoj ste intelektualnoj klimi odrastali?

Formiran sam u monističkom političkom režimu u kome
je intelektualnost ipak imala viši rejting nego u današnjem
pluralističkom. Odrastao sam u partizanskoj porodici u kojoj
je otac, koji je kao kraljev podoficir rat proveo u nemačkom
zarobljeništvu, nas decu odmalena učio za stolom nemački
177
i za rođendane nam kupovao knjige. A obrazovao sam se u
eksperimentalnoj Zrenjaninskoj gimnaziji i na disidentskom
Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Šta je metafora današnje slobode kojoj robujemo?

Represivna tolerancija. Pomenuću samo jednu njenu
stranu – internet. Njegova složena infrastruktura za prenošenje
podataka je kontrolisani „krvotok” savremenog neoliberalizma.
Internet jeste katkad korisna preventiva. Olakšava upotrebu
podataka protiv kriminala, ali vrši nadzor i nad imejlom. Centralne
baze podataka raspoznaju imigrante koje treba deportovati ili
sirotinju, pa služe represiji kapitala. Internet jeste koristan u
širenju znanja i knjiga, ali i u političkoj manipulaciji. Nevolja
je u tome što su oba aspekta interneta (neutralni informatički i
represivni) nerazdvojivi. Internet je medij s Janusovim likom.
Digitalni nudizam Fejsbuka je svojim mrežama stvorio naizgled
demokratsku, ali u realnosti haotičnu političku javnost i novu
maglu u kojoj se lakše manipuliše. Tvitovanje i blogovanje
su surogat pluralizma. Nije to autentična online demokratija
jednakih.

Kažete da „titostalgična sećanja običnog čoveka kriju parališuću

melahnoliju za nekadašnjim mirom i sigurnošću“…
Crvena nostalgija se širi zato što nema antikapitalističkih
partija da kanališu nezadovoljstvo sirotinje. Titostalgija
smanjuje delatni potencijal levice. Krije parališuću melanholiju
za nekadašnjim mirom i sigurnošću. Nije u titoizmu sve bilo
loše, ali ovaj režim ne može biti kriterij nekapitalističkog društva
XXI veka.

178
Koje lekcije iz prošlosti bi trebalo da prihvatimo kako bismo se,
kao društvo, ponašali zrelo i odgovorno?
Treba skandalizovati nejednakosti, jer kapitalizam nije
kraj istorije. To bi trebalo da čine alternativni intelektualci. Danas
ih je malo. Nema Sartra ni Markuzea. Čomski nije dovoljan.
Intelektualci ne stvaraju samo naučne ideje, nego i ideologije
koje pokreću mase. Uspeh levice u XX veku bio bi nemoguć
bez opozicionih intelektualaca. U XXI veku je neoliberalizam
uspešno potisnuo kritičke intelektualce s alternativnim
programom. Učinio je to uz pomoć nove koalicije bezidejnih
menadžera i stručnjaka za onostrano – popova.

Kažete da kapitalizam nema alternativu i da niste sigurni je li

veći kriminal opljačkati ili osnovati banku. Gde je izlaz iz ove
situacije?
I ovde ću iz mnoštva primera izdvojiti samo jedan. Da je
kapitalizam iracionalan svedoči i to što je zaokret od fosilnog
ka ekološkom zelenom kapitalizmu nemoguć jer kamikaza
kapital, nošem težnjom za većim profitom, nije zainteresovan
za neprofitabilnu, ali dosta skupu čistu obnovljivu energiju
(vetra, sunca i talasa). Profit se izvlači iz uglja i nafte. Naravno
da nije ugalj nemoralan, nego je profit nemoralan jer ugrožava
i atmosferu. Borba protiv promene klime i protiv socijalnih
nejednakosti je ključ globalne sigurnosti. Treba propagirati
načelo solidarne ekonomije koje glasi „upotreba umesto
posedovanja”, koje oslobađa pojedinca od tereta posedovanja i
jača neprofitne aktivnosti. Alternativa je solarna i solidarna.

Ko je po vama subjekt promene? Kakva je njegova vizija

slobode? U šta veruje?
To je nova levica, nova mreža raznih struja zasićenih
neoliberalizmom. Ali bez intelektualaca, neosmišljeni protesti
ostaju efemerne bune. Rasute bune tumače nepravdu kao
179
karakternu crtu bogatih, osmišljene revolucije, pak, kao bezličnu
strukturu kapitalizma. Salonski intelektualci pomažu čarke
(bune) s nadom da se one neće pretvoriti u bitke (revolucije).
Nova levica ne treba da centrira viziju oko slavne nacionalne
prošlosti kao savremena desnica, kojoj je prošlost osa jedinstva
nacije. Levica treba da promišlja onu prošlost koja je i ranije
ignorisala prošlost kao izvor vizije poželjnog društva. Čini se
da iz prosvetiteljstva i izvornog marksizma, koji ne slave nego
ignorišu prošlost, danas uče levica u Grčkoj i u Španiji. Kod
nas ove još nema jer smo opsednuti nacionalnim, a ne klasnim
nepravdama. Današnji neoliberalizam mogu uzdrmati izbeglice
koje se vraćaju kao bumerang neoliberalnom imperijalizmu.

Kakav je danas položaj intelektualaca u provinciji?

Intelektualci se ne dele na metropolske i provincijske.
Provincijalizam, tj. palanka, nije prostorna, nego mentalna
odrednica.

Ako nas samokritičnost oslobađa kao društvo, da li je to naša

nada za bolje sutra?
Samosumnja je uvek korisna. Treba sumnjati u darežljive
tajkune i u nove strane kapitaliste koji nam stižu bežeći iz
svojih zemalja. Zato što treba razlikovati sistemski osiguranog
socijalnog građanina od privremeno nahranjenog bednika.
Nisu socijalni građani oni ugroženi koji prihvataju donacije od
tajkuna koji peru novac povremenim filantropskim akcijama.
Socijalni građanin jeste samosvesni pojedinac kome država
osigurava stabilno zaposlenje u javnom sektoru ili ga štiti od
samovolje kapitaliste u privatnom sektoru, i kome garantuje
stečenu penziju, a sve u onoj meri da samostalno kao subjekt
može da određuje način vlastitog života.

(Mira Bukvić, List Zrenjanin 29. 10. 2015)

180
Kapital bi da menja kolektivno sećanje

Sociolog dr Todor Kuljić o tome da li Zrenjanin treba da

menja ime

Ima neke napetosti između naziva Zrenjanin i savremene

neoliberalne eksploatacije. Sve će biti normalnije ako se
progna komunista iz imena grada. Zato i ovaj najnoviji anti-
antifašizam treba čitati i kao preventivu protiv antikapitalizma
objašnjava dr Todor Kuljić za Danas dešavanja oko inicijative
gradske vlasti u Zrenjaninu da promeni naziv grada. Na ovakve
događaje naš poznati sociolog ukazivao je i pre nekoliko godina,
objašnjavajući da desničari povremeno obnavljaju ideju o
preimenovanju grada.

Treba li Zrenjanin da menja svoje ime?

Ne treba. Imena gradova se ne tiču samo uspomena na
mrtve ličnosti, nego su i simboli vrednosti. Potpuno oprečne
vrednosti se kriju iza naziva Zrenjanin i Petrovgrad. Zrenjanin
simbolizuje republiku, svetovnu građansku državu i antifašizam.
Petrovgrad je znamen monarhije, dinastičke krvi, vlasti po božjoj
milosti, anti-antifašizma i homogene etničke države. Uvođenje
monarhijskog simbola podvaja multikulturni banatski grad i
može stvoriti nove neprogresivne sukobe.

Ko je merodavan da odlučuje o takvim stvarima – građani,

preduzetnici ili politička stranka na vlasti?
Krupni kapital, crkva i slepi patrioti strepe od „mlitave“
nacije i štite se simbolom monarhije kao vlasti od Boga. Nisam
siguran da treba pitati narod jer je to već učinjeno 1992. Zašto
181
opet? Ovo danas mi liči na još jednu dodatnu preventivu. Ako se
progna ime komuniste antifašiste, onda je brutalni kapitalizam
normalniji. Ali, donekle su u pravu podnosioci inicijative. Ima
neke napetosti između naziva Zrenjanin i savremene neoliberalne
eksploatacije. Sve će biti normalnije ako se progna komunista iz
imena grada. Zato i ovaj najnoviji anti-antifašizam treba čitati
i kao preventivu protiv antikapitalizma. Nije prošlost obično
oružje.

Da li je akt zrenjaninskog gradonačelnika, da traži mišljenje

Ministarstva lokalne samouprave, samovolja ili legitiman čin?
Legitiman nije, jer se ne poziva na iskazanu volju naroda.
Verovatno je ovaj akt rezultat procene odnosa snaga, sada ili
nikada. Tu ima i nečega novog. Do sada stidljivi krupni kapital
se osmelio da menja kolektivno sećanje. Njihov čelnik je
iskoračio napred. Sve doskora krio se u gradu iza svetosavskih
balova i tamjana. Kapitalistima je jasno da Karađorđević
može biti korisna ikona privatizacije i neograničenog zgrtanja,
Zrenjanin ne. U novoj inicijativi za promenu imena grada
nazire se blok krupnog kapitala, bivših komunista, raznih slepih
patriota i konzervativnih monarhista. Svi se opiru antifašizmu,
ali postoje i nijanse. Antifašizam je za svakog nacionalistu
nelagodno podsećanje na to da je fašizam ekstremni, ali u osnovi
normalizovani nacionalizam. Ali dok „demokratski nacionalisti“
s nelagodom govore o antifašizmu, dotle je kod radikalnih
nacionalista fašizam salonska stvar, to jest oblik patriotizma.
Prvi traže uzdizanje monarhije, a drugi slave Nedića. Ima i onih
koji ne razdvajaju kralja Peru od Nedića. Valjda je obnovljeni
Petrovgrad zamišljen kao dodatni osigurač snažnog nacionalno-
patriotskog identiteta, ali i brana od „izdajničke“ levice i
mundijalista.

(Miroslava Pudar, Danas 1. 3. 2018)

182
Neosmišljeni bunt ne može biti revolucija

Intervju: Todor Kuljić, sociolog

• Za revoluciju je potreban projekat, organizacija,

idejna avangarda, antikapitalistički intelektualci
• Srbija je poslesocijalistički poluperiferijski
kapitalizam, siva zona u pravnom i moralnom
smislu, u kojoj su se najbolje snašle preobraćena
poznosocijalistička elita i kompradorska
inteligencija

Koliko pojmovi koji se polako uvlače u svakodnevni jezik,

formirajući novogovor na koji se polako navikavamo, uspevaju
da skrenu našu pažnju na to da se ne radi samo o lingvističkoj
pojavi već o temeljnim promenama u društvu koje se reperkutuju
i na rečnik. Koliko, uopšte, stižemo da se upitamo da li neke
reči tiho nestaju iz našeg diskursa, ustupajući mesto novim
koje bi morale da pozovu na upitanost o onome što se zbiva na
domaćem i globalnom planu.
Knjiga sociologa Todora Kuljića „Prognani pojmovi.
Neoliberalna pojmovna revizija misli o društvu“ koju je
objavio Clio govori upravo o ovoj pojavi – o smeni pojmova
u promišljanju društva kod nas i u svetu. Izdavač nas već u
najavi testira: znamo li zašto su izbačeni pojmovi humanizam,
eksploatacija i revolucija, a uvedeni tranzicija, transformacija i
društvena isključenost? A pitanje bi moglo biti još direktnije, u
vidu poziva našoj s(a)vesti – jesmo li to uopšte primetili?

183
Da li Vam je neki poseban pojam dao inspiraciju za ovu knjigu?
Ne, izazov je bio opštiji, teorijski. Valjalo je primeniti
načela pojmovne istorije, kod nas relativno nepoznate naučne
discipline, na proučavanje naglo promenjenih pojmova u misli
o društvu krajem XX veka. Knjiga je zamišljena kao kontra-
diskurs hegemonom neoliberalnom diskursu (pojmovnoj mreži
i narativima koji pravdaju kapitalizam), kao ogled o tome kako
stvarnost zavisi od pojmova kojima se objašnjava. Trebalo je
objasniti zašto su pojmovi ne samo oruđe saznanja, nego i oružje
promene stvarnosti.

Neoliberalizam su mnogi ekonomisti donedavno smatrali

pojmom „bez analitičkog potencijala“. Šta Vi pod njima
podrazumevate?
Pre svega opadanje osetljivosti na socijalnu surovost,
od čega se pravi demokratska svečanost. Ideologija je
neoliberalizmu izlišna jer eksploataciju pravda efikasnom
eksploatacijom. Tržište je ekonomski, socijalni i moralni kriterij
pravde i uspeha, prognani su pojmovi najamni rad, kapital,
eksploatacija, humanizam i prirodno pravo i uveden diskurs
tranzicija–transformacija–preduzimačko društvo. U knjizi nije
pokazano kako se kapitalizam održava silom i manipulacijom,
nego kako kontroliše društvenonaučne pojmove.

Da li je to bezidejno stanje, ili neoliberalizam ima vlastite

intelektualce?
Ima. To su oni koji opominju „Budimo realni, tražimo
moguće“. Šta je moguće? To da se kapitalizam ne može menjati,
ali se može oplemenjivati. Zaboravlja se da je ključno pitanje
ko određuje šta je moguće. Onaj ko ima moć. Knjiga Prognani
pojmovi jeste otpor moćnim arbitrima koji novim pojmovnim

184
aparatom definišu razliku između mogućeg i nemogućeg.
Treba rušiti monopol ovih arbitara i njihovih intelektualaca u
definisanju mogućeg. Stvarnost se ne može nikada menjati
pojmovima kojima je vladajući opisuju. Zato je u knjizi
moguće definisano na drugi način. Tražiti nemoguće ne znači
tražiti apsolutno nemoguće, nego samo ono što je nemoguće
sa stanovišta normalizovanog kapitalizma. Za isto su potrebni
prognani antikapitalistički pojmovi.

Uvodite reč filantrokapitalizam...

Filantropija je moral „dobrog čoveka“ koji se miri s
izvorom bede. Ovaj neobavezni građanski angažman više je
od običnog davanja. To je strategija elita u borbi za društveno
i kulturno priznanje. Filantropija služi promociji i učvršćenju
građanskih vrednosti jer naknadno pravda i moralizuje način
sticanja donatora. Kako? Tako što su, u klasnom smislu, samo
bogati kadri za velikodušnost, sirotinji preostaje zahvalnost. Zato
je filantropija u službi održanja prestiža bogatih i integralni deo
kulture elite. Odskora se pojavio novi pojam filantrokapitalizam
kojim se nastoji pokazati da samo bogati mogu spasavati svet.
Filantropija nije obično milosrđe, nego biznis koji se ostvaruje
poklanjanjem koje traži naknadu: oslobađanje od poreza, naročitu
vrstu ugleda i prodor u filantropske elite. Krupni filantropi Bil
Gejts i Dž. Soroš traže i politički uticaj. Poklanjaju zbog sebe.

Postoje li primeri filantrokapitalizma u Srbiji?

Ima više verzija. Filantropijom se kod nas, pre svega,
uspešno pere način sticanja bogatstva, zatim ima filantropa
koji dižu crkve, ali tu nije motiv altruizam, nego strah od
onostrane kazne, a retki su primeri čistog altruističkog davanja
zavičaju kao kod Kraljevčanina Milomira Glavčića. U Srbiji

185
nema sistematskih istraživanja izvora bogatstva tajkunske
filantropije. I kod nas se kapitalističkim donacijama pokušava
krupno privatno preduzetništvo tešnje vezati za čovekoljublje
i zamagliti njegova ugnjetačka uloga i način na koji je stečen
kapital. M. Kostić je poklonio roditeljsku kuću u Novom Sadu,
S. Pavlović je sagradio most na Drini (ali uz plaćanje putarine),
M. Mišković je podigao centar za invalide na Bežaniji, B.
Karić je davao velike novčane Karićeve nagrade itd. Da su ovi
pokloni bili anonimni, ne bi se postavljalo pitanje ne poklanjaju
li srpski filantropi zato da ih niko ne bi pitao kako su stekli
prvih milion dolara. Anonimnu filantropiju, koja ne traži ništa
zauzvrat, treba poštovati, ali ne treba zaboravljati unutrašnju
granicu koja filantropiju deli od humanizma. To nije tanka, nego
debela crvena linija između privremeno nahranjenog bednika i
sistemski osiguranog socijalnog građanina.

Za Vas je socijalna revolucija prognani pojam?

Neopravdano prognan. Odavno je konstatovano da su
revolucije lokomotive istorije i babice novog društva jer ne
menjaju samo poredak, nego i čoveka. Reč je o nasilju protiv
nasilja i otimanju otetog. Danas su stvari postavljene naglavce.
Tajkunska privatizacija nije kriminalni čin, ali to jeste revolucija.

Ipak, nije, kažete anahrona.

Nije anahrona jer istinsko revolucionarno jeste uvek s onu
stranu postojećeg. To je ono što nije, a treba da bude. U jezgru
istinske revolucije stoje kriteriji koji ne priznaju postojeće
kao nužno. U prošlom veku je bilo revolucija jer su ove imala
snažne međunarodne oslonce, SSSR i NR Kinu. Zato što danas
nema moćne sile koja bi stajala iza antikapitalizma, ima samo
moralističke, a ne i sistemske kritike tajkuna. Da bi kritika

186
bila realna pretnja, potreban je moćni svetski centar koji bi
antikapitalizam nametao na nivou hegemone epohalne svesti.

U Rusiji i Kini su snažne komunističke partije?

Nisu revolucionarne. Danas je Rusija popravoslavljena, a
bivši komunista Putin krsti se i levom i desnom rukom. I zato
je tajkun sasvim normalan, iako je vidljiv. Socijalni frontovi
su zamućeni i nepregledni jer nema dovoljno snažne svesti o
antagonizmu, ne o običnoj, nego o nepomirljivoj protivrečnosti.
Iako KP Kine ima oko 90 miliona članova, ova ne promoviše
antikapitalizam. Levica je neoliberalizmu prepustila upotrebu
budućnosti.

Vidite li korene revolucije u protestima Žutih prsluka u

Francuskoj?
Ima tu dosta razložnog socijalnog bunta. Ali treba
razlikovati povod (takse) od uzroka (rast nejednakosti). I treći
činilac jeste tradicija. Pariz je uvek bio revolucionaran: 1789,
1848, 1871, 1968, 2005. i 2018. Signatura Pariza jeste socijalna
revolucija, a Makron je cinizam neoliberalizma. U francuskim
protestima meša se levi i desni otpor neoliberalizmu: otpor
novim taksama desnica nastoji da preusmeri u otpor migrantima.
Gledano očima XX veka, to je razlivena plebiscitarna buna, a ne
planska revolucija s projektom i organizacijom. Prsluci odbijaju
svake posredničke strukture: partije i sindikate i mobilišu se
preko mreža. Represija je na novi način umrežena, pa su i protesti
decentrirani. Nije to pokušaj osvajanja vlasti, nego pretnja
masovnim neredima. Ako im je to i slabost, ipak su pokazali
da neoliberalizam puca zbog neumerenosti i predoziranosti.
Ključna protivrečnost je između neutaživog neoliberalizma koji
nejednakošću destabilizuje kapitalizam s jedne i odsustva aktera
promene sleva s druge strane, što stabilizuje i čuva sistem.
187
Postoje li uslovi za Žute prsluke kod nas?
Sumnjam. Kultura sećanja Francuske centrirana je oko
Revolucije iz 1789. Mi slavimo nacionalna oslobađanja, a ne
socijalne emancipacije. Odavno u regionu nacionalno uspešno
davi socijalno. Ali je i kod nas moguć razliveni protest,
nekanalisani i neosmišljeni očaj gladnih u neoliberalnom
XXI veku. Može biti eksplozivnih i efemernih buna, ali ne i
osmišljenog nasilja protiv nasilja. Nema babica koje bi porodile
novo društvo, a neosmišljeni bunt ne može biti revolucija. Za
revoluciju je potreban projekat, organizacija, idejna avangarda,
antikapitalistički intelektualci. Nema toga. Intelektualci su
umreženi u razne projekte zaštite nacionalnih i verskih manjina
i većina. Osim toga, revolucija može početi samo u velikoj
zemlji. Virus može stići iz Pariza, u maloj zemlji je lako
revoluciju pridaviti. Cipras je poučan primer. Danas Pariz više
obećava nego Moskva ili Peking. Zbog odsustva međunarodne
snažne levice socijalni gnev se lako pretvara u neartikulisani
bes. Najposle, za ono što nije kadar MMF pripravan je NATO.

Koji su glavni instrumenti neoliberalne represije?

Represivna tolerancija je sveopšta dozvoljenost. To je
stari Markuzeov pojam. Kapitalizam toleriše kritiku, ali ne i
revoluciju. U neoliberalizmu je sloboda govora zajamčena čak
i radikalnim neprijateljima kapitalizma, ali pod uslovom da ne
pređu sa reči na dela. Iza represivne tolerancije samo naizgled se
krije pluralna demokratija. Šta je drugo nego manipulacija kada
retorika EU ističe uključivanje ranjivih grupa umesto ukidanja
antagonizma između kapitala i unajmljenog rada? Ili kada
profitom motivisani nezajažljivi domaći i strani preduzimači,
uz pomoć vlasti u Srbiji, iznuđuju kod klasno naivnih divljenje
i hvalu što ste nas uposlili, a ne izazivaju otpor zato što nas
eksploatišete.

188
Da li je ne baš uvek suptilno gušenje sindikata vid represivne
tolerancije?
Ovo gušenje nije nimalo suptilno. Političke elite
periferijskog kapitalizma pravdaju vlast ulaskom istog kapitala
koji beži iz centra i traži jeftinu radnu snagu. I vlast u Srbiji
se intenzivno pravda otvaranjem slabo plaćenih radnih mesta.
Sindikati su bespomoćni jer banana države pružaju široka
ovlašćenja kapitalu koji je stigao iz centra. Na taj način se
krug eksploatacije zatvara seobom kapitala koji je kadar da
ucenjuje i koji i u centru i na periferiji lišava moći sindikate
i radnu snagu. Klasni otpor prelazi u nacionalni bes: u centru
raste ksenofobija protiv migranata i radnika stranog porekla, a
na periferiji napetosti između novih nacionalnih država. To je
sinergija neoliberalizma i etnocentrizma.

Kakvo je stanje u našem regionu?

U čitavom regionu je društvo dementno jer na račun raznih
novih prava zaboravlja socijalnu pravdu. Više nejednakosti mora
se izdržati jer nema snažne levice. Postoje samo njeni ostaci
kadri da isprovociraju čarke, a ne i da vode bitke. Dok levica
u centru EU uglavnom brani ljudska prava, rodna i transrodna,
dotle je levica na evropskoj poluperiferiji bespomoćna i suočena
s državom koja je privezak stranog kapitala kome osigurava
jeftinu radnu snagu lišenu zaštite sindikata.

Mislite li da je socijalistička ideja zauvek ugušena?

Nije, iako nema više socijalizma kao svetskog procesa,
marksističkih centara ni bratstva i jedinstva. Konzervativna
nacionalna elita svuda je in, a revolucionarna internacionalistička
avangarda out. Danas intelektualci levičari treba da uče

189
da podnose usamljenost bez samosažaljenja i nostalgije.
Parališuća nostalgija i prazan optimizam jesu samozavaravanja
koja smetaju teoriji nove levice. Ako, dakle, ne treba čak ni
nenametljivo moralisati, treba nametljivo teorijski prednjačiti,
tako da teorija podstakne podvlašćene da se na novi način
zamisle i dođu do valjane svesti o svom položaju.

Odbrana nacije uspešno zamagljuje klasnu eksploataciju.

Koliko problem Kosova u Srbiji predstavlja takav primer?
Nacija je danas uspešno nametnuta kao jedini
samorazumljivi državni okvir i hegemoni kontekst tumačenja
svega. I više od toga, nacija je moralni referentni okvir: dobro ili
zlo, korisno ili štetno, sve se procenjuje sa stanovišta nacionalne
države. Ova je mera svih stvari. Zaboravlja se da postoje i
ekonomski dželati i žrtve. Upotreba Kosova pomaže ovaj
zaborav.

A crkva?
Realne granice socijalne pravde u Srbiji zamagljuje
i božja pravda. U sistemu oslobođenog tržišta lišenog
ekonomske solidarnosti ljubav prema bližnjem nadoknađuje
crkva nudeći istu na nebu. Popovi su na slavama tajkuna,
nema ih na štrajkovima, a tajkuni su ktitori novih crkava. To
je spona autoritarnih preduzetnika skrušeno sagnutih nad
slavskim kolačem i crkve koja ne odbija poklone niti uskraćuje
božju milost novim tajkunima. Za razumevanje ove veze
nije potrebna velika teorija, obrazac saradnje je pragmatičan.
Popovi osveštavaju liberalno pravo jačega, koje je ponovo
steklo ponosno ime i adresu na zemlji, nudeći onostrani surogat
jednakosti: eksploatišite, ali pomažite crkvu. Teološki rečeno,
bila bi velika nevolja da stado počne da sumnja u pastire.

190
Kako tumačite pojam tranzicija?
Tranzicija je centralni pojam koji već dugo uspešno
zamagljuje prelaz ka kapitalizmu. Jedan je od pojmova koji
eliminišu subverziju u današnjici i kolonizuju budućnost,
idejnopolitička komponenta produkcije i reprodukcije moći.
Umesto tranzicije treba reći obnova kapitalizma.

Koji je pojam prikladan za oznaku savremene Srbije, novi ili

prognani?
Srbija je poslesocijalistički poluperiferijski kapitalizam,
siva zona u pravnom i moralnom smislu, u kojoj su se najbolje
snašle preobraćena poznosocijalistička elita i kompradorska
inteligencija. U atmosferi masovne nesigurnosti opala je vera u
moral i solidarnost, a demokratija je svedena na manipulativnu
proceduru lišenu socijalnih osigurača. Nestabilno biračko
telo koleba se između sličnih nacionalističkih programa
raznih partija, nema čvršće lojalnosti većih grupa partijama, a
politika je permanentno insceniranje skandala i trgovina slepim
patriotizmom.

A koji je glavni pojam za današnji svet?

Bankarski kapitalizam, globalizovani digitalni finansijski
kapitalizam koji kroji budžete država, izaziva ratove, nove
seobe, socijalne i ekološke krize. U jezgru je ogoljena logika
turboliberalizma s profitabilnošću kao vrhovnim ciljem.
Metaforično rečeno, ako i može doći do sunovrata kapitalizma,
biće to samoubistvo usled predoziranosti.

(Anđelka Cvijić, Novi Magazin 19. 12. 2018)

191
Danas je važno imati, a ne biti

Partijski pluralizam je forma, sve je dozvoljeno. To

nije demokratija, nego tolerancija, ali represivna. Nema
revolucije tamo gde su obnovljene stare vrednosti – kapitalizam,
nacionalizam i religija. Nacionalna, a ne klasna pravda jeste
kriterijum i poluga promene.
Iste godine kada je izašlo 26 prvih brojeva nedeljnika
NIN, dakle 1935, održani su i Petomajski izbori za Narodnu
skupštinu, inače prvi od kraja Šestojanuarske diktature 1931.
godine. Izlaznost je bila viša no prethodnih godina (73,2 odsto),
ali je nedemokratska atmosfera u kojoj su održani uporediva
s današnjicom. Slična je i dominacija režimske liste okupljene
oko premijera Bogoljuba Jevtića (60,6 odsto glasova) naspram
drugoplasirane udružene opozicije (37,3 odsto)..... Opravdano
je zapitati se pred predstojeće parlamentarne izbore da li se
makar nešto promenilo otkad je NIN počeo da izlazi.
„Ne mnogo toga, jer su i tada i danas na izborima
suočene ideološki srodne partije. Ni tada ni danas levice nije
bilo. Tada je KPJ bila zabranjena, danas je poražena. Oslabila
je i podela na levicu i desnicu jer su pobednici iz 1989. uveli
kulturnoidentitetsku liniju sukoba umesto klasne. Živimo
u Hronosu, vremenu bez alternative. Danas nema Kairosa
zgusnutog vremena, nema diskontinuiteta. Prvo vreme znači
ploviti rekom koja nas nosi, a drugo znači plivati. Prvo beleži
minute, a drugo najbolje trenutke života, kvalitet vremena. Nema
Kairosa jer nema razvijene alternative kapitalizmu koji se danas
može samo oplemenjivati, a ne i menjati. Partijski pluralizam je
forma, sve je dozvoljeno. To nije demokratija nego tolerancija,
ali represivna“, kaže za NIN Todor Kuljić, profesor sociologije
na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u penziji.
192
Može li se reći da petooktobarske promene nisu bile revolucija,
već restauracija, vraćanje na ono što se dešavalo tridesetih?
Nema revolucije tamo gde su obnovljene stare vrednosti
(kapitalizam, nacionalizam i religija). To se zbilo 1989. Pa
ipak, u novoj imperiji globalizovanog kapitalizma, čija je Srbija
periferija, nova je struktura moći (hegemonija finansijskog
kapitala nad proizvodnim), umanjena je snaga suvereniteta
država, a novi su i hibridni identiteti (rodni, polni) Čak je uvedeno
i bezbednosno pamćenje. Reč je o preoblikovanoj i pravno
regulisanoj prošlosti koja osigurava novi državni poredak, novi
sistem vrednosti i obnovljeni kapitalizam EU. Briselizacija
pamćenja proglašava socijalne revolucije za nasilje. Ne pita se
da li je to bilo nasilje nad nasiljem. Jeste bilo.

Postoji li nešto istorijski specifično za srpsku političku zbilju u

XXI veku?
Kao što je u jednopartijskom socijalizmu bio skriven
višepartijski sistem (republičke frakcije SKJ), tako je već
30 godina na delu skriveni dvopartijski sistem. Crveno-crna
koalicija slepih patriota koja je vladala 1990-ih u novom ruhu
je dospela na vlast 2012. Ni opozicija, „meki patrioti“, se nije
mnogo promenila. Čak nema ni novih lica. Sociolozi bi rekli da
je na delu neprogresivna nestabilnost. Stanje jeste konfliktno,
ali nema napretka. Progresivna nestabilnost postoji kada sukobi
rađaju novo. Danas toga nema.

Može li nam se ponoviti nešto nalik Drugom svetskom ratu?

Mogući su žestoki konflikti, ali je naddržavna EU ipak
ugradila neke osigurače, pa je bezbednost nešto viša. Međutim,
svaki virus je opasan. A. Cipras je poučan primer, levica je u

193
Grčkoj nakratko zapretila Evropi. Ugušile su je banke, ali je bio
pripravan i NATO. Hronos je ponovo savladao Kairos. Kapital
je odahnuo. Moćni nameću očekivanja podvlašćenima: budite
realni, tražite moguće. A ne ono što su tražili studenti 1968:
budimo realni, tražimo nemoguće. Danas nema pobune protiv
arbitara koji definišu moguće.

Zašto je alternativa postojala pre 52 godine, a danas je nema ni

na vidiku?
Nema snažne levice. Hladnoratovskog socijaldemokratskog
psa zamenio je poslesocijalistički neoliberalni vuk. Novo stanje
lišeno utopije oblikovalo je i novo sećanje na socijalističku
prošlost. Nisu to više sadržaji prošlosti koji mobilišu na dalje
ukidanje socijalne nepravde u budućnosti (Spartak, Bastilja),
nego je sećanje drugačije centrirano. Ono samo pasivno žali za
manjkom socijalne nepravde u prošlim vremenima. Lament nad
viškom nepravde i prisećanje na manjak nepravde karakteriše
mišljenje koje ne napada strukturu i antagonizam, nego
moralizuje nejednakost. Iščezla je Blohova konkretna utopija,
tj. realna mogućnost promene društva revolucijom. Iščezli su
prometejski snovi i oslabile emancipatorske nade. Nastupio je
prezentizam, pojam koji je uveo francuski istoričar F. Artog za
rastegnutu sadašnjicu koja je progutala prošlost i budućnost (pri
čemu su oslonci nove večne sadašnjice nacija, vera i, naravno,
kapitalizam).

Isti pojmovi opsedaju Balkan poslednjih 85 godina – socijalizam,

demokratija, fašizam, Jugoslavija… kako to objašnjavate?
To su univerzalni pojmovi koji su preživeli do danas. Ako
i ne postoje više u realnosti, korisni su kod upotrebe prošlosti.
Važnije je pomenuti pojmovnu tranziciju. Danas su iz misli o

194
društvu prognani pojmovi najamni rad, kapital, eksploatacija,
humanizam i prirodno pravo i uveden je diskurs tranzicija–
transformacija–preduzimačko društvo. Prognani humanizam
zamenili su filantropija i milosrđe, materijalno prirodno pravo
zamenile su proceduralna pravna država, socijalnu revoluciju
zamenila je tranzicija i transformacija, a socijalnu pravdu zakoni
tržišta.

Nije samo ni do kritičara levice?

Naravno. Zakazala je inteligencija. Danas prekarijat
nema organsku inteligenciju kao što je svojevremeno imao
proletarijat, a koja je izrastala iz klase podjarmljenih. Verovatno
i otuda što su podvlašćeni danas privremeno zaposleni i rasuti
u pokretljivom globalizovanom kapitalizmu pa se ne mogu
organizovati u blokadi proizvodnje. Humanistička inteligencija
je konvertirala. Kod nas je iz moje generacije mnogo kolega do
devedesetih godina napisalo nekoliko marksističkih knjiga, a
nakon sloma socijalizma okrenulo se protiv levice. Kada sam ih
pitao otkuda zaokret, odgovarali su da zaokreta nema, nego da
su oni i ranije bili disidenti, ali unutrašnji, skriveni. Nisam im
verovao, to je ovladano, iskrivljeno sećanje.

Šta se u međuvremenu desilo s progresivnom, levom

inteligencijom?
Deo je konvertirao. Konverzija ili izdaja intelektualaca
(radikalna promena opredeljenja) je čudo. Mnogi šezdesetosmaši
su prošli put od Marksa do Krunskog saveta. A mnoge režimlije
od komunista titoista do liberala. Intelektualca disidenta
je zamenio intelektualac konvertit. Spirala konverzije je
višestruka. Ova ne svedoči o sazrevanju, nego o nepostojanosti
domaće humanističke inteligencije. To su praktičari ketmana.

195
Svojevremeno je Vuk Drašković, pravdajući vlastiti zaokret
udesno, rekao: „Samo volovi uvek riču na isti način”. Bizarno i
neubedljivo.

Šta je sa onima koji nisu konvertirali?

Kod jednog dela je prisutna nostalgija, pasivno, čežnjivo,
sladunjavo sećanje na socijalizam. Kod drugih preteže
melanholija, osećaj neodređenog gubitka. Melanholija levice je
proces obrade poraza levice XX veka. Kod ovog osećanja poraza
nije jasno šta je izgubljeno, a šta zadržano, šta je pomereno, a
šta je odbačeno. Zašto je ovo važno? Zato što levica ne može
bez intelektualaca, dok desnica manje oseća ovaj deficit. Njoj
je važnija nacionalna i verska homogenost, a tu su kritički
sumnjičavi intelektualci smetnja.

Postoje uverenja da bi Srbija imala bolju partijsku politiku, a

posredno i društvenopolitičku situaciju, da je u poslednjih 85
godina imala stabilnu građansku klasu. Slažete li se?
I to je mit. Akteri modernizacije u našim prostorima nisu
nikada bili nezavisni. Na Balkanu se građanska klasa razvijala
s velikim kašnjenjem, a i manevarski prostor joj je bio uzak.
Politika vladajućih grupa uvek je zavisila od velikih sila koje
su nadzirale ovaj prostor. Modernizacija je najčešće bila
autoritarna. Pomenuću komunističku koja je bila snažna, ali
kasnije blokirana.
Podsticala je industrijalizaciju, urbanizaciju, laicizaciju
i društvenu pokretljivost. Danas je u neoliberalizmu raširenija
horizontalna pokretljivost. Vozač iz Poljske može da vozi
autobus u Londonu ili Berlinu, ali će daleko teže da plati
studiranje. Tome nasuprot, moji cimeri u Studentskom gradu
su bili deca seljaka iz Bosne i Makedonije. Imali su najveće

196
studentske kredite i stipendije. Država je pomagala goloruke i
bezgaćnike s dna, rečeno jezikom Francuske revolucije. To je
bila istinska vertikalna društvena pokretljivost u autoritarnom
jednopartijskom režimu. U pluralističkom kapitalizmu toga
je manje. Tamo je na delu represivna tolerancija. Šta je to?
Kapitalizam je dozvolio Marksu da u biblioteci Britanskog
muzeja u Londonu piše Kapital, ali je istovremeno tolerisao
brutalnu eksploataciju dečje radne snage i socijalnu bedu. I danas
je slična protivrečnost prisutna u globalizovanom digitalnom
neoliberalizmu.

Glavni i odgovorni urednik NIN-a Frane Barbieri dobio je

otkaz tokom čistke liberala s rukovodećih pozicija početkom
sedamdesetih. Kako gledate na taj period?
Lična sećanja su varljiva i selektivna. Trudim se da se ne
sećam sećanja, nego realnosti. Fakultet sam upisao 1967, već
posle nekoliko meseci sam se politizovao, nakon godinu dana
sam izašao iz SKJ. Partiju sam posmatrao kao birokratsku
tvorevinu, a Tita kao svevlasnog harizmatskog vladara. Nakon
sloma socijalizma, bliža mi je bila ocena socijalizma kao
autoritarne modernizacije, a Tita kao poslednjeg balkanskog
Habzburga. Studenti filozofije i sociologije su odbacivali gotovo
sve komunističke političare kao birokrate. Nešto malo ugleda
u Kapetan Mišinom zdanju su zadržali Koča Popović i Veljko
Vlahović. Ne sećam se da su ga imali „liberali“ oko Nikezića.
Kada je izbila pobuna, najrevnosniji je bio Gradski komitet SK
Beograda. Strahovali su od povezivanja studenata i radnika, pa
je, kako mi je kasnije svedočio Petar Stambolić, čitav aparat GK
SK Beograda bačen na teren da se preseče ova veza. A to je na
kraju uspelo samo Titu. Godina 1968. je bila kritika titoizma
sleva, ne zdesna. Bunt je nastao pod uticajem dešavanja u Evropi,
ali i zbog birokratskih deformacija domaćeg socijalizma. Bilo

197
je tu antigerontokratskog generacijskog otpora mladih, zatim
ideja neposredne demokratije saveta, antibirokratizma, ali i
romantičnog hepeninga. Središte svega je bio Filozofski fakultet
u Beogradu, koji je i danas ostrvo levice u moru nacionalizma i
menadžerskog neoliberalizma.

Od Tita, preko Miloševića, do Đinđića i Vučića – jesmo li zaista

plodno tlo za harizmatske lidere?
Harizma vođe je prisutna svuda. Snažan lider je kapital
svake partije, koliko god ova bila demokratska. Nije to ništa
neobično. Vođa je probojno lice partije i ideologije, otelovljenje
ideje. Harizma može biti autoritarna, ali i mobilizacijska. Danas
je gotovo isključivo nacionalna. Kralj Aleksandar i Tito su bili
nadnacionalni lideri. Kod nas je prisutna naročita oslobodilačka
harizma vođe. Vođa je ratnik, koji oslobađa, ali nakon oslobođenja
traži apsolutnu poslušnost. To je tzv. solunašenje.

Šta je s Titom?
Mislim da ga treba istorično porediti s njegovim
savremenicima – Salazarom, Frankom, Čaušeskuom, Ulbrihtom,
Brežnjevim. U tom društvu, on je bio mek autoritaran vođa. Čak
ni u vertikalnom istorijskom poređenju, od Karađorđevića do
današnjih moćnika, Tito ne izgleda tako loše. Bio je poslednji
balkanski Habzburg, multinacionalni vladar u pozitivnom smislu
reči. Imao je nadnacionalnu harizmu, što je danas nezamislivo, i
njome je čuvao mir u regionu. Naravno, ne mnogo demokratski.

Zašto se onda o njemu danas govori kao o diktatoru?

Njegova nadnacionalna harizma ne iskazuje politički
korektne neoliberalne i etnocentrične vrednosti. Titova harizma

198
je oslobodilačka, a oslobodioci uvek imaju ogroman simbolički
kapital. Oni koji su u ratu rizikovali život i pobedili, u miru će
kao vladari tražiti apsolutnu poslušnost. To je pogotovo izraženo
u domaćoj hajdučko-uskočkoj tradiciji. To je dvoznačnost
oslobodilačke političke kulture. Ratnik ne trpi diskusiju.

Ima onih koji tvrde da je upravo tako održavani mir u istoj

državnoj zajednici doprineo eksploziji nasilja devedesetih.
Donekle, ali ne pretežno. Odveć integracije jeste počivalo
na partiji. Kada se ova urušila, nastao je eksplozivni vakuum koji
je popunio agresivni šovinizam uz masovnu upotrebu prošlosti.
Prošlost je bila eksplozivna, zakavžene prošlosti su sejale
smrt. Tiranija prošlosti. U titoizmu je prošlost bila zamrznuta.
A Beograd je uvek i nadzirala Moskva. Npr. tokom sednice na
Brionima 1970-ih zvoni crveni telefon. Zove Brežnjev i pita:
„Valter, kako napredujete“, a Tito odgovara: „Imamo dobru
sednicu, sami ćemo sve rešiti.“ A Brežnjev kaže: „Tak, tak“.
Suverenitet socijalizma je bio ograničen. I da je hteo, Tito nije
mogao da napusti socijalizam bez saglasnosti Moskve. Na
Zapadu su za Tita govorili: „Gde god mu je bila blagajna, srce
mu je bilo u Moskvi“. To je prirodno, formirao se kao boljševik.
Imao je masovnu podršku. Većini je pružao sigurnost koje danas
nema. U skladu s političkom kulturom svoga doba.

Na kome je odgovornost za ratove?

Na eksplozivnom uzajamnom pojačavanju tri hazardna
nastojanja koja su iskazivala trojica vođa devedesetih.
S. Milošević nije bio najveći nacionalista, ali je bio
najveći imperijalista, A. Izetbegović je bio najžešći verski
fundamentalista, a F. Tuđman najveći nacionalista i secesionista.
Sudar takvih ličnosti morao je da bude katastrofalan. Bila je to
identitetska politika: žrtva, kazna, osveta.
199
Gde je odgovornost birača?
Postoji, ali je nacionalizam u samom početku indukovan
odozgo.

Bavite se kulturom sećanja. Kakvo sećanje prevladava danas u

Srbiji?
Sećanje snažno oblikuje sadašnjica. Herojsku fazu
sećanja na stradanje komunista brzo je smenilo isticanje
žrtava komunizma, ne samo zato što je prva heroizacija bila
monopolska i dekretirana. Patetično sećanje komunista
potisnuto je patetičnim nacionalnim sećanjem antikomunista.
Što nacionalizam ispada više herojski i što više ističu nacionalne
žrtve, to je emotivnije i sećanje na njihove dželate – komuniste
internacionaliste. Gledano s visine, skoro da je na delu isti
političko-psihološki habitus sećanja komunista i antikomunista:
sličan arhetip sećanja u kom svaka emocionalizacija žrtava traži
i emocionalizaciju dželata. U tom smislu je Balkan laboratorija
epske naracije centrirane oko iskupljenja preko osvete. Ali
postoji i razlika. Očekivanja socijalne države kojima su oslonac
sećanja partizana drugačija su od očekivanja homogene
nacionalne države koja se oslanja na pamćenje četnika.

Kako se mladi sećaju? Da li mladi danas menjaju svet?

Nažalost ne menjaju.

Zašto?
Zato što je taj poduhvat u hegemonom neoliberalnom
političkom bontonu stigmatizovan kao nasilan, opasan i
totalitaran. Treba se kloniti utopija i njihovih brutalnih senki.
200
Menadžment je, kažu, ključ uspeha, a ne utopija. Danas je in
imati, a ne biti. Voziti džip, a ne Spaček kao Koča Popović. Ako
je drugačija socijalistička prošlost možda za mlade i intrigantna,
ista je u najmanju ruku autoritarna. U mnoštvu razbuđenih
identiteta na ceni su nacionalni i rodni, a klasni su anahroni.
Štaviše, nacionalna, a ne klasna pravda jeste kriterij i poluga
promene, slavna je nacionalna prošlost, nisu to više socijalne
bune. To je veliki korak unazad.

Da li je mladima danas privlačna levica? Kako ih privući levici?

To, Vi Stefane, treba meni da kažete. Trebala bi da bude.
Mlađi su bremenitiji budućnošću od starijih. Da li će to breme
shvatiti kao teret bezalternativnog kapitalizma ili kao slobodu
izbora alternative zavisi i od govora levice. Radoznalo podsećanje
novih generacija na socijalizam treba korigovati buđenjem novih
očekivanja socijalne pravde. Levica jeste izgubila bitku, ali ne i
rat. Tek ako se razbude masovnije nade u mogućnost drugačijeg
nekapitalističkog društva, sećanje na levicu će biti aktivno. U
suprotnom, lišeno novih očekivanja, ostaće muzejski neaktivni
eksponat mrtve prošlosti.

(Stefan Slavković, NIN br. 3604 (23. januar 2020): 22–26)

201
 IV deo
KOLUMNE

Revolucija ili rebalans budžeta

Od krize neoliberalizma 2007. sve češće se govori o

krizi EU, o grčkoj krizi, pa i o krizi kapitalizma. Ovih dana o
budžetskoj krizi Srbije, o deficitu i minusu u srpskoj kasi i o
kosovskoj krizi. Naizgled je retorika političara i analitičara sve
radikalnija. Da li je baš tako? Može li se uopšte pojmom krize
objašnjavati aktuelni strukturni nered? Teško. Ne samo otuda što
je reč kriza odveć iskrzana, nego zato što retorika centrirana oko
ove reči nije kritička, nego manipulativna. U kom smislu? Što se
kriza više pominje, to se češće podvlašćenima šalje poruka da je
nešto nenormalno u stvari normalno. Zbog ove učestale retorike
i nema akutne krize kapitalizma koja traži hitno, ili, ne daj bože,
crveno rešenje. Postoji samo latentna kriza koja se dugo vuče i
kojoj se ne vidi kraj. Valjda i zato što se ne vidi kraj krize levice i
kraj odsustva alternative. Kriza levice je važan razlog tumaranja
u krugu.
Istini za volju, demokratija je nezamisliva bez krize, jer
samo ona i dopušta govor o krizi. Zar nije i Marks pisao Kapital
u bibliotekama britanskog kapitalizma? Jeste, ali odavno smo se
uverili da je sveopšta dozvoljenost daleko od demokratije. Dok
je za levicu kriza demokratije socijalna nepravda, za desnicu
je kriza nešto drugo, npr. ugroženost tržišta, nacije, vere ili
rase. Osim toga, postoje i razne verzije demokratije: liberalna,
konzervativna, multikulturna, nacionalna. Svaka vidi krizu
drugačije.
Danas hegemonu svest o uzrocima krize dozira
menadžment EU tako što nameće mišljenje da je kriza EU kriza
203
javnog državnog sektora i da treba kresati budžetsku potrošnju.
Oko toga vode sholastičke polemike i srpski ekonomisti.
Nemački politikolog J. Štraser je uočio da je poslednja velika
kriza potekla iz finansijskog sektora SAD i da se koristi za
suzbijanje demokratije u manjim zemljama EU i za slabljenje
evropskog parlamenta. Neoliberalna eurokratija umesto
kulturne, socijalne i ekološke EU nudi sirovi kapitalizam kom
su izvađeni osigurači: kontrolisano tržište i socijalna država.
„Rajnski kapitalizam“ je preuzeo vođstvo. Sve je to tačno i lepo
rečeno. Ali površno. Kako produbiti kritiku?
Pre svega valja imati na umu da je pojmu krize oduzet
kritički naboj već time što je uokviren sličnim kastriranim
kategorijama kao što su rizično društvo, informatičko društvo,
postmoderno društvo i sl. Galama ove vrste zamagljuje temeljnu
protivrečnost današnjeg sveta. Skreće pažnju na epifenomene.
Treba otići korak dalje i tragati za onim pojmovima koji su bili
kadri da raspoznaju večno u starom. Nemojte nam samo reći da
je to pojam komunizam! Jeste. I to ne samo po Marksu, nego je
i po visoko provokativnom filozofu Slavoju Žižeku komunizam
onaj pojam koji se mora stalno iznova otkrivati. Znači li to da
je komunizam evergreen? Da, odgovara slovenački filozof,
komunizam jeste večni pojam jer se njime u svakom dobu može
nešto autentično novo naći. Pre nego kapitalizmom s ljudskim
licem. Ali komunizma nema bez proletarijata. U svojoj nimalo
anahronoj knjizi Na mrtvoj straži iz 2009. i anti-neoliberalnoj
filipici Žižek uvodi u igru i zaboravljeni pojam proletarijata.
Danas proletarizacija, pored socijalne bede, uključuje ekološku
katastrofu, biogenetsko svođenje čoveka na mašinu kojom se
može manipulisati i totalnu digitalnu kontrolu života. Nije to,
dakle, nikakva kriza, nego apokalipsa koju nudi neoliberalizam.
Izlaz jeste revolucija. I danas, kao i ranije, subjekti revolucije
mogu biti samo iskorenjeni i siromašni koji nemaju šta da
izgube. To su novi proleteri globalizovanog svetskog poretka.

204
 Izbor između prevratničkog antikrizologa Žižeka i
apologetskih krizologa ne može se nipošto redukovati na
akademsku debatu, niti na učtivu toleranciju između različitih
opredeljenja. Nema ljubaznosti kod gladnih, a današnja
tolerancija je represivna. Nije ovde reč o poštovanju procedure
kod izbora opštinskih odbornika, nego o neproceduralnom
sukobu zakavženih pravdi. Drugačije rečeno, hitan rebalans
budžeta ne može ukinuti nepravdu. Gledano iz visine, u naslovu
naznačena antiteza između Žižeka i Dinkića iskazuje večnu
napetost između pravde i pozitivnog prava. Gledano, pak,
odozdo i vladajući ministri i pristigli oplenački kraljevi i prinčevi
nam se čine velikima zato što smo na kolenima. Ustanimo!

(Politika 29. 05. 2013.)

Antispomenik

Polovinom avgusta gradonačelnik Novog Sada je dobio

zvanični zahtev „Udruge hrvatskih branitelja domovinskog rata
91.“ iz Koprivnice da to udruženje „u Novom Sadu, negde na
istaknutom mestu, postavi spomen ploču u čast i slavu svim
poginulim hrvatskim braniteljima i civilima u Domovinskom
ratu”. Zahtev je glat odbijen, ali je nehotično provocirao složenije
pitanje da li je kod nas moguć alternativni javni spomenik.
Ili treba dizati samo klasične spomenike koji više opijaju,
nego što povezuju s prošlošću? To su oni konjanici i naoružani
ratnici koji niču na trgovima devedesetih iskazujući snagu nacije
i trijumf pobede. Popovi osveštavaju i konje i jahače. Ako je
spomenik mesto sećanja gde grupa pruža odgovor smrti, ali i
gde nameće smisao živima, onda je antispomenik otpor ovim
ritualnim nalozima. Klasični javni spomenici nikada ne mogu

205
zameniti odgovorno sećanje zato što su jednodimenzionalna
pamćenja i tumačenja prošlosti koja iskazuju prolazne
ideologije onih koji ih dižu. Njima nasuprot, antispomenici
nastoje da demonumentalizuju sveti prostor i pamćenje liše
slave, koja šamuti i parališe neograničenim pijetetom. To čine
ironijom, ali i novom višeznačnom simbolikom praznine i
multiperspektivnošću koja uključuje i sećanja marginalizovanih.
Ko ih nije posetio, može naći slike na internetu. Najpoznatiji
antispomenik je Spomenik ubijenim Jevrejima Evrope
američkog arhitekte P. Ajzenmana dignut 2005. Sastoji se od
2711 betonskih kocki različitog formata i visine, koje podsećaju
na grobove, smeštenih na prostoru od oko 13.000 m kvadratnih
u samom centru Berlina blizu Rajhstaga. Sličan je i spomenik J.
Gerca iz 1986. u Harburgu koji čini 12 m visoka aluminijumska
tabla prekrivena tamnim slojem na kojoj stoji poziv građanima
na više jezika da dodaju svoja imena antifašističkoj poruci. Zato
što će njihovi potpisi vremenom nestati, ovde se radi o nekoj vrsti
samorazarajućeg monumenta. Gerc drži da najbolji spomenik
nije sam spomenik, nego je to tek sećanje na nestali spomenik.
Kod antispomenika je, dakle, spomenik sam posetilac. To je
obeležje koje ne treba da teši, nego da provocira, ne da čuva
fiksirano, nego da menja, ne da ga ignorišu prolaznici, nego da
podstakne njihovu reakciju.
Čemu sve to? Cilj je da sećanje na smrt ne propisuje
obavezne poruke, kao kod slavnih nacionalnih spomenika, nego
da u globalizaciji decentrira i demokratizuje smisao. Izbegavati
didaktičku logiku i demagošku krutost spomenika znači dopustiti
posetiocima da sami iskažu lični stav prema usmrćenima.
Ukoliko se na ovaj način shvati suština prostornog pamćenja,
onda su spomenici simboličke preteče budućih zbivanja,
a ne samo znamen prošlih. Imamo li u regionu apstraktni
antispomenik strukturisan prazninom, ali i traumom? Imamo.
To je Bogdanovićev Kameni cvet u Jasenovcu. Nažalost, ovaj

206
obrazac alternativnog sećanja ni izdaleka nije ugrozio klasičnog
skamenjenog nacionalnog jahača. Novim nacionalnim državama
višeznačnost škodi. Korisniji su monumentalni nacionalni
spomenici s uprošćenom simbolikom. Nacionalno jedinstvo ne
trpi simbolička lutanja jer ova zbunjuju i kolebaju posetioce.
Da bi poruka bila direktnija, svi ističu vojnika, krst, krunu ili
državni grb.
Zato je istoričar M. Brošat i sumnjao u spomenike kao
autentično svedočanstvo prošlosti i opominjao da ovi ogrubljuju
razumevanje istorije u meri u kojoj ga podstiču. Klasični
spomenik postaje vremenom arhaičan i umire, jer se novo
doba ruga ne samo njegovoj rigidnoj formi, nego i njegovoj
pretenziji na večnu istinu koju nameće kao fiksirana zvezda
kolektivnog pamćenja, zapisao je američki anglista Dž. Jang.
Njemu nasuprot, antispomenik je otvoren i sugerira neizbežnu
evoluciju pamćenja.
Treba da pokušamo da se sećamo drugačije i da potisnemo
osvetnički potencijal zakavženih prošlosti koji neguju domaći
ratni spomenici od teškog crnog granita. Ovi u XXI veku slave
svest o dužnosti i spremnost na žrtvu podanika. U cilju mira,
prošlost treba razoružavati antispomenicima zato što ovi podstiču
neposlušno sećanje građana. Čak i da se udovoljilo zahtevu
pomenute udruge s početka teksta, ili nekom recipročnom
sličnom srpskom zahtevu u Zagrebu, ili bošnjačkom u Beogradu,
opet to ne bi bili antispomenici. Tek kada sama država digne
spomenik žrtvama vlastitog nasilja reč je o antispomeniku.

(Politika 23. 8. 2013)

207
Princip bez advokata

U građanskom ratu sećanja ovih dana na novi način je

oživljen Sarajevski atentat. Okvir jeste ostao tanatopolitički,
ali se više ne eksploatiše samožrtvovanje Principa, nego smrt
Ferdinanda. Ko je odgovoran za to što su mladobosanci iz
tiranoubica postali teroristi? Svi oni u regionu koji strepe od
jugoslovenstva i svi oni iz okruženja koji žele da rasterete
vlastite nacije od imperijalističke odgovornosti za klanicu Prvog
svetskog rata.
Da li će oni uveriti javnost da su atentatori bili teroristi?
Verovatno hoće, zato što Princip danas nema valjanog advokata.
Srušene su one strukture koje su Principa iznedrile i koje su ga
docnije opravdano heroizovale. Država Jugoslavija je Principu s
razlogom dizala spomenike i po njemu imenovala ulice. Danas
nikakva kohorta blistavih istoričara ne može odbraniti Principa
zato što nema južnoslovenske države kao ostvarenja mutnog
ideala koji je vodio mladobosance. A što se rečena država danas
više shvata kao iluzija ili kao tamnica, to su veće šanse da Princip
o neslavnom jubileju bude stigmatizovan kao terorista.
Doduše, neki Principa i brane. To danas čine pretežno
srpski istoričari. Zašto? Utisak je da to ne čine zbog solidarnosti
s težnjama sunarodnika (uostalom, Gavrilo se izjašnjavao kao
Jugosloven i to jeste bio njegov istinski identitet), nego više
stoga što se time opiru demonizovanju vlastite nacije. Braneći
Principa, ne brane njegov čin, nego Srbiju. Teško da ovako
usmerena odbrana ima šanse. Vladimir Dedijer je 1966. mnogo
bolje u svetu branio Principa svojom knjigom Sarajevo 1914.
Ne zbog uverljivosti materijala niti zbog virtuoznosti sinteze.
Nego zato što je njegova knjiga imala kao zaleđinu Jugoslaviju
kao uglednu svetsku državu. Književnik Muharem Bazdulj je to
bolje uočio od mnogih istoričara koji danas brane Principa.
208
 Princip nema danas uverljivog advokata i otuda što je
nestalo načelo „Balkan balkanskim narodima“ koje je sam
ekstatično branio. Globalizacija je pojela ovo načelo jer region
stremi EU. Džabe svi naučni skupovi o Principu od Gacka do
Beograda. Upravo je nestankom Jugoslavije kao poželjne države
Princip lišen izabranog advokata. Legitimnost Jugoslavije je
bila njegova najautentičnija odbrana. Ne može njemu danas
pomoći ni nesporna pravna činjenica da je tadašnja Bosna bila
nelegalni deo Austrougarske, pa shodno tome, Princip nije ubio
nadvojvodu na svom tlu, nego je ovaj stradao u tuđoj državi.
Koliko god bili legalistički uverljivi, ovi argumenti ne mogu da
nadomeste izgubljeni legitimistički stub Principove odbrane –
jugoslovensku državu.
Ne može se Princip braniti ni isticanjem njegovog
druženja sa svetski čuvenim Ivom Andrićem kao autentičnim
Jugoslovenom. Još je naivniji optimizam da će kad-tad pobediti
ona istorijska istina da su atentatori bili patrioti, a ne teroristi.
Istina ne može postati hegemona sve dok je ne osigura snažna
struktura. Sarajevski atentat je odveć markantan događaj, pa je
već samim tim ostao u tanatopolitičkom smislu veliki potencijal.
Smrt u Sarajevu, koja je neizbrisivo ušla u sve udžbenike istorije,
jeste i stotinu godina kasnije još politički upotrebljiva.
Država Jugoslavija, koju su moćne strukture u svetu
uvažavale, bila je najbolja odbrana sarajevskih atentatora koju bi
verovatno i oni sami izabrali. Danas, pak, Principa brane advokati
postavljeni po službenoj dužnosti. To su srpski istoričari koji,
štiteći Principa, ne brane njegovu viziju društva, nego nastoje da
obore stereotipe u svetu o Srbima. Protiveći se tužiocima raznih
boja, koji se trude da pokažu kontinuitet srpskog terorizma, ovi
službeni advokati i sami instrumentalizuju Principa.
Šta onda činiti? Treba jasno podvući da atentatori
nisu pucali iz nacionalnog, nego iz multietničkog žara za

209
oslobađanjem skupine malih naroda od podjarmljivanja velikih.
Jesu pucali iz zasede, ali to nije bio mučki neviteški čin, nego
je nepodnošljivi pritisak trpljenja vlastite vojne inferiornosti
gonio atentatore na samožrtvovanje u neravnopravnoj borbi s
moćnom imperijalnom silom. Iz gornjeg zaključka nikako ne
ističe moralistička uteha da će istina kad-tad pobediti laž. Treba
realno i istorično procenjivati šanse odbrane Principa. Ubistvo
nadvojvode u Sarajevu jeste bio antiimperijalistički čin i nasilje
protiv nasilja, ali je ovaj odbrambeni akt svet daleko ozbiljnije
procenjivao dok je opstajala država zarad čijeg ostvarenja su
pucnji odjeknuli. Zato onaj ko spori Jugoslaviju treba da ćuti o
Principu.

(Politika 24. 9. 2013)

AVNOJ u Bazelu

Živimo u republici bez Dana republike i u državi koja kao

nulti čas slavi datum vezan za monarhiju. Ni u regionu nema
mnogo više sećanja na datum res publica kada je srušena vlast
po milosti božjoj. Valjda je to i realnost, ako već nije umnost. Ali
nije svuda tako.
Evo izuzetka. Pedesetak studenata istočnoevropskih
studija su sa svojim nastavnicima u Bazelu 29. novembra ove
godine izveli zanimljivu priredbu i performans Pioniri maleni,
a sve u čast propale države. Prostrani preuređeni podrum
institita bio je te večeri prepun ex Yu ikonografije: trobojnica sa
zvezdom, pionirske marame, fotografije. Čulo se Bijelo dugme,
Makedonsko devojče, Balašević i srbijansko kolo. Pre žurke je
organizovana rasprava povodom 70 godina osnivanja Druge
Jugoslavije. U njoj su, pored pisca ovih redova, učestvovali

210
profesori iz Bazela: Ljiljana Rajnkovska, Nataša Mišković,
Tatjana Simeunović i Boris Previšić. Iako su učesnici delovali
realistički, studenti, potomci žitelja s ovog prostora, bili su
romantično radoznali i pomalo nostalgični.
Nešto je drugačija bila atmosfera na predavanjima koja
sam iste sedmice držao na univerzitetima u Frajburgu, Bazelu
i Cirihu. Ovde u diskusijama nostalgije nije bilo. Znatiželja je
bila centrirana oko pitanja kako je uopšte toliko dugo mogla
funkcionisati višenacionalna država koja je devedesetih u
Evropi postala sinonim genocida i progona. Bilo je saglasnosti
oko toga da o Jugoslaviji ima dosta stereotipa, a nemačke kolege
su dobro primile obrazloženje teze da je Tito bio poslednji
Habzburg i virus lagera. Ovde je u publici bilo manje naših
studenata i nastavnika, pa i zbog toga nisam siguran da sam
mnogo uspeo u problematizovanju briselske antitotalitarne
kulture sećanja na jugoslovenski socijalizam. Švajcarske
naočari su bile donekle drugačije. U Cirihu su profesori Nada
Boškovska i Jeronim Perović prilično realno procenjivali stanje
u regionu, a većina kolega je bila dosta kritična prema novim
ustašlucima u Hrvatskoj. Ciriške kolege su me odvele do zgrade
sa spomen-pločom na kojoj stoji da je tu Lenjin živeo više od
godinu dana i pokazali mi biblioteku u kojoj je radio. Sve to
bez ironije. U raspravama su hrvatski studenti svuda ponajviše
oponirali mojim tezama, uljudno, ali bez mnogo empatije.
Ponavljali su da je Blajburg krunski zločin, ali da, uprkos tome,
Tita ne treba izjednačavati s Jugoslavijom. Jugoslavija je, kažu,
bila komunizam. Nije, odgovarao sam, to je bio socijalizam.
Definitivno propala država i tabula rasa, kažu. Nije, uzvraćao
sam, to je bio veliki multietnički pokušaj. Na prigovore da je
Tito bio boljševik, odgovarao sam jeste bio, ali drugačiji. Bio je i
hedonista. Kroz smeh smo se složili da su askete na vlasti opasnije
od hedonista. Sumnjam da sam svima bio uverljiv govoreći da

211
je šovinizam devedesetih uglavnom stizao odozgo. Hrvati su
me ponajviše ispravljali da narod tamo nije hteo Jugoslaviju.
Branio sam se da u novim sociološkim istraživanjima sećanja
običnih ljudi ni u Hrvatskoj titoizam nije loše prošao. Pitali su,
koja su to istraživanja? Pokazivao sam im svoju knjigu Sećanje
na titoizam, ali kada o sebi govorite, ponajmanje ste ubedljivi.
Kakvo god bilo, o Danu republike je sećanje na
Jugoslaviju u inostranstvu još prisutno. Neki univerziteti ga
čak obeležavaju prigodnim debatama. Dok u svom seminaru
u Beogradu poslednjih godina osećam mlaku studentsku
zasićenost raspravama o Coca-Cola socijalizmu, napolju je
razgovor o Jugoslaviji bio svežiji. Verovatno i otuda što se u
regionu Dan republike danas planski zaboravlja kao dan tamnice
ili kao dan iluzije. Nije ovaj datum više nigde nulti čas. U
Hrvatskoj ga je zamenila „Oluja“, Srbija se vraća ustancima i
pobedama iz Prvog svetskog rata, Makedonija još dublje svraća
u prošlost Aleksandru Makedonskom. Novi praznici lagano,
ali neumitno oktroišu nove istine o prošlosti. Koliko god nam
revidirana istorija danas izgledala kao konstrukcija, za pola
stoleća će ista verovatno biti nepobitna istina. Protok vremena
je često konstrukciju i izmišljotinu pretvarao u istinu snagom
selektivnog zaborava. Više, međutim, čudi to što danas nema
otpora ovom organizovanom ritmu promene sećanja kod domaće
inteligencije. Razum je popustio pred nacionalnim ponosom.
Srećni ljudi imaju loše pamćenje i bogato sećanje. Drugim
rečima, kritični su prema nametnutim grupnim slikama prošlosti
i kadri su da izgrade samostalan odnos prema istoriji. Da li smo
u Beogradu i u ovom pogledu nesrećniji od Bazela?

(Politika 10. 12. 2013)

212
Tito u Briselu

Onomad u Briselu je Dačić datum početka pregovora

s EU proglasio najvažnijim događajem za Srbiju od Drugog
svetskog rata, a Vučić je istom prilikom optimistički dodao da
će to biti prilika „da možemo da radimo jednako vredno kao u
Titovo vreme“. Otkud sada Tito? Da li se Tito omakao Vučiću u
Briselu ili je bivši radikal planski posegnuo za nostalgijom koju
je njegov dojučerašnji šef Šešelj pokušao da istera glogovim
kocem šetajući se svojevremeno oko Kuće cveća. U Intervjuu
za Frankfurter Allgemeine Zeitung Vučić ističe Đinđića i Maksa
Vebera i odriče se Velike Srbije. Kaže „Grešio sam“. Lepo. A
u obraćanju domaćoj javnosti iz Brisela pominje Tita. Svakom
delu javnosti ponudio je ono što mu godi. Nemcima Vebera, a
Srbima Tita.
Možda je Vučić hteo da unese nadu u kapitalizam koji se
nikada nije pravdao nadom, nego realnošću. Razbuđivanje nade
preko prošlosti zaslužuje mali komentar. Nije li to titoizam i
službenoj politici prestao da bude nekoristan kao mračna
prošlost koju treba svladati i postao nostalgično sredstvo? Da
li je Dačić zaboravio Miloševića, a Vučić Šešelja? Ko će ih
znati? Ali je sigurno da se danas kod srpskih masa ne može nada
podgrejati ni Miloševićem ni Šešeljem. A još manje put u EU.
Tu Sloba i Voja samo smetaju. Zato onda daj katkad i Tita! Da li
je Tito ključ za sve, opšti brend, u dobu kada se možda istrošio
san običnog čoveka o svom dućanu koji je pratio san o vlastitoj
nacionalnoj državi?
Verovatno od svega po malo. U meri u kojoj su se, uz
pomenuta nadanja, nakon rušenja socijalizma počela javljati i
masovnija razočarenja, menjao se i odnos prema titoizmu. O
tome svedoče brojna sociološka istraživanja. Brutalnosti novih
213
nacionalnih kapitalizama u regionu smanjuju kritičnost prema
Titu, jačaju titostalgiju i snaže uverenje o Titovom zlatnom
dobu. Nije bilo zlatno, ali jeste bilo sigurnije, možda i otuda što
je bilo autoritarnije. Franc Nojman je svojevremeno socijalizam
nazivao vaspitnom diktaturom. Ova ocena današnjem
liberalnom uhu zvuči skandalozno, iako je našem regionu
sveopšta dozvoljenost donela rat, kriminal i pljačke. Važnije je
to da se postupno probija složenije sećanje na titoizam. U Srbiji
se to vidi još od početka našeg veka, kada je Milošević kao
ključni krivac i negativni heroj potisnuo Tita iz te uloge. Danas
je još očevidnije da titoizam nije zatvoreno poglavlje prošlosti.
Ima tu još dosta stvari koje kod bravara intrigiraju. Nasuprot
liberalizmu koji je lišen utopije, u titoizmu je bilo vere i nade
u bolje sutra. Obični čovek se nadao novom društvenom stanu,
zaposlenju, Jadranu. Nije li povremeno službeno podsećanje
na Tita provokativna antiteza dobu u kom je iščezla vera da će
biti bolje? Nije li titostalgija žal za dobom u kom je bilo više
nade? Da li je bravar bio bolji zato što je bio maher, prevarant i
iluzionista koji je uspešno zamajavao region nadom? Zašto onda
nešto i ne prisvojiti od njegove veštine i katkad ga pomenuti?
Pre će biti da se ovde nešto drugo krije. Nije Broz baš
bio dobar skroz, nego su posletitoistički vladari sami nenamerno
doziđivali Titovu poslekomunističku harizmu i to vlastitim
ratovima i tajkunizacijom. Jeste srušen Berlinski zid, ali je dignut
zid između bogatih i siromašnih. Da je stvar samo u tome što se
sirotinja drugačije seća od bogatih, onda bi se titostalgija mogla
lakše razumeti. Ali zašto se i neoliberalna vlast katkada okreće
Titu? Da li otuda što nestaje ideologija koja je sve pravdala
Kosovom? Ako nema kosovske, nacionalne, onda treba tražiti
novu nadu. Ako je teško naći novu, ima li stare nade? Umešnost
političara leži u podgrevanju nade i optimizma. Najvirtouzniji
znaju kada treba promeniti sadržaj nade, a oni još bravurozniji
znaju kako ostati dosledan, a prodavati sasvim drugačiju maglu.

214
 Gorepomenuto, možda i slučajno, podgrevanje titostalgije
kod masa u obliku parfimisanog sećanja na samoupravljanje
ne liči na manevar, nego više na grč odbrane. Iako se domaći
političari rado druže sa popovima, krste i levom i desnom rukom,
idu na slave tajkuna, ipak se katkada služe i nostalgijom: „Vrati
se čobanine“. U Bosni pošteno govore da je nenormalan onaj ko
nije titostalgičan. Možda preteruju, ali ih je dosta jada ubilo, pa
ih je i razumeti.
Može neko pomisliti da je Vučić u Briselu posegnuo za
Titom zato što je prodao Kosovo. Bože sačuvaj! Ili je možda
povremeno prizivanje titoizma od aktuelnih srpskih vlastodržaca
signal na regionalnu saradnju u ime zajedničke prošlosti? Ko
zna? Možda ni oni sami tačno ne znaju šta može doneti balon
titostalgije? Ne treba nagađati. Za sada Tito u Briselu liči na
crveni performans uoči svetosavskih proslava. Bivši radikali su
izgleda postali svesni da s Dražom kao simbolom ne mogu dalje
od Zemuna, dok s Titom kao brendom mogu sve do Celja. A od
pre nekoliko dana, izgleda i do Brisela.

(Politika 28. 1. 2014)

Buna ili revolucija?

U Bosni su ustanci uvek najeksplozivniji. I nacionalni

i klasni. Klasno u regionu bez uspeha ugrožava nacionalno.
Regionalni političari se nadmeću već četvrt veka u
preusmeravanju klasnog bunta u odbranu nacije. Kakve su
šanse klasnog očaja u aktuelnoj bosanskoj Husinskoj buni
2014? Male. Zašto? Zato što su se sve sile savremenog sveta
udružile protiv klasnog. I Brisel i Sarajevo, a izgleda i Beograd.

215
 Lagumdžija preti, HDZ opominje, a gospodar Vučić je, u
brizi za nacionalno Republike Srpske, urgentno pozvao Dodika i
Bosića u Beograd. Sva su zvona zazvonila na alarm. Klasno preti
nacionalnom. Pozor! Združeni strah svih vladajućih u regionu,
čija legitimnost počiva već dugo na čuvanju nacionalnog i na
marginalizovanju klasnog, verovatno će savladati najnoviji
udar gladnih i ponovo ga preusmeriti ka čuvanju nacionalnog.
Nekada se ovaj mehanizam zvao socijalšovinizam. Danas je to
demokratska odbrana nacionalnog interesa. U tome će, ako treba,
pripomoći i Brisel. I NATO. Valjda je jasno da nema revolucije!
Jeste gladni, ali dostojanstveno čuvajte nacionalnu demokratiju.
„I samuraj koji nije ručao dostojanstveno drži čačkalicu u
zubima”, govorilo se nekada u Japanu. Na sličan način se i danas
preporučuje klasna uzdržanost. Umivena hegemona retorika EU
odavno nije centrirana oko klasne, nego oko socijalne pravde. A
to nisu iste stvari. Brisel je kadar da svaku revoluciju u banana
državama redukuje na bunu. Ali, ako se buna javi u Francuskoj
ili u Nemačkoj? Ko zna onda?
Naravno da svi vlastodršci imaju osetljivi seizmograf za
društvene potrese koje toliko ne osećaju oni koji nisu na vlasti.
Kada je koža u pitanju, otvaraju se četvore oči. Vladajući strepe
od nekontrolisanog širenja bune koja uvek nosi osvetu. Političari
imaju šesto čulo infektologa. Bolje od drugih uočavaju opasnost
od širenja virusa. Veštiji među njima su psihijatri, oslanjaju se
na manipulativno ubeđivanje i na izolovanje virusa. Nedorasli
političari su hirurzi, odmah seku tumor i guše virus uz pomoć
specijalaca.
Ako se bosanska buna raširi, biće potreban medicinsko-
politički konzilijum stručnjaka za čuvanje nacionalnog
kapitalizma. A i Brisel je stalno na drugom kraju telefonske
sprave. Ne daj bože, ako zatreba. Ostaje klasično pitanje: da li
je u Bosni prolazna buna ili tektonska revolucija? Nije lokalna
tuzlanska buna, ali nije ni revolucija. Šta je onda? Razliveni,
216
nekanalisani i neosmišljeni očaj gladnih u digitalnom XXI veku.
Da li je bosansko nasilje protiv nasilja babica koja u sebi nosi
novo društvo? Nije, nažalost. Neosmišljeni bunt ne može biti
revolucija. Za revoluciju je potreban projekat i idejna avangarda.
Potrebni su antikapitalistički intelektualci. Nema ih. Njihov
klasni angažman je razgrizao nacionalizam i neoliberalizam.
Umreženi su u razne projekte zaštite nacionalnih i verskih
manjina i većina. Džabe sve društvene mreže koje danas brže
mobilišu nezadovoljstvo nego u predigitalnim vremenima. Nema
projekta emancipacije. Fejsbuk je zamenio rečitog Trockog na
trgu. A bez žive reči prosvećene avangarde ne mogu se rušiti
temelji kapitalističkog tajkunizma. Lišen revolucionarnog
projekta, masovni udar gladnih u Bosni će se verovatno i završiti
kao efemerna buna. Kamo sreće da se prevarim.

(Politika 11. 2. 2014)

Tesla i onostrano

Tesli nije mesto u crkvi jer on spada u retke važne ličnosti

koje su oslobodile smrt od iracionalnih kontrolora. To je inženjer
Tesla činio naučnom, a ne političkom revolucijom. Nisu smrt od
religije oslobodili Holbah i Marks, nego mikroskop i teleskop.
Tek kada je postalo jasno da se ne umire zbog greha i božje
volje, nego zbog bolesti koje izazivaju virusi i bakterije, počelo
je oslobođenje smrti. A napredak fizike i astronomije je pokazao
da granice sveta ne čine raj i pakao. Darvinova teorija evolucije
i snažna struja elektrotehničara s kraja XIX veka nosili su viziju
oslobođene smrti. Tesla je bio jedan od važnih barjaktara ovog
bespovratnog procesa. Smrt je uz pomoć nauke oslobođena
nadzora crkve.

217
 Tesla, naravno, nije kriv što ovaj proces nije potpuno
bespovratan. Pre desetak godina konzervativna vlast u Srbiji je
htela da iz školskih udžbenika izbaci Darvina. To nije prošlo.
Ali poraženi se nisu povukli. Da li i danas sa sličnom namerom
konzervativci hoće da Teslin pepeo vrate pod kontrolu božjih
službenika? Od sloma autoritarnog evropskog socijalizma, koji je
prekinuo sponu smrti s onostranim, jača „demokratska“ obnova
klasične upotrebe smrti preko crkve. Danas se mišljenja razilaze
oko toga da li je Tesla poštovao religiju ili je bio teozof. To nije
važno. Svojevremeno je Čarls Darvin, dobri vernik Anglikanske
crkve, više doprineo rušenju religijskog kreacionizma od
osvedočenog ateiste Karla Marksa. Uprkos tome što je isti Darvin
svojevremeno odbio Marksovu ponudu da mu ovaj posveti jedan
tom Kapitala. Važnija je upotreba Tesle. Da li Teslin pepeo
treba da posluži tome da đaci na ekskurzijama obilaze ostatke
genijalnog inženjera slušajući popa koji objašnjava naizmeničnu
struju kao izraz božje volje? Možda to i nije cilj seobe Teslinog
pepela, ali se njegovim naknadnim klerikalizovanjem sigurno
pokušava stvoriti važan tanatopolitički potencijal. U kom smislu?
Smrt je važan simbolični kapital, a sve crkve tvrde da bez straha
od Boga nema morala, ali ni dovoljno uspešne tanatopolitike.
Da li će Teslini ostaci dodatno legitimisati onoga koga država
ovlasti da se stara o njima?
Možda i neće, pa otuda i ne treba preuveličavati politički
značaj seobe Teslinog pepela. Kao da živimo u dobu u kom ne
mali broj ljudi već veruje da i nema nekog paradoksa između
naizmenične struje, transformatora i generatora s jedne, i božje
volje s druge strane. Ali, vremenu uprkos, treba jasno reći da
su to nespojive stvari. A iza seoba mrtvih ili njihovih ostataka
ne krije se samo promena vrednosti i revizija prošlosti, nego i
izmena smisla i morala. Politika je stalna borba oko nametanja
smisla preko simboličkih rituala oko važnih mrtvih. Smestiti
Teslu bliže Bogu znači na neki način i njegove izume degradirati
na učinak božje volje i umanjiti lični samopregorni rad

218
pojedinca koji se usprotivio zapisanoj sudbini. Tesla je uspešno
detronizovao mnoge teološke dogme oko prirode, pa ga i otuda
ne treba vraćati crkvi koja još počiva na istim dogmama.
Ali, tanatopolitika je čudo. Zbog neiskustvenosti stanja
nakon smrti, simbolizacija neiskustva je vrlo maštovita,
u različitoj meri uverljiva, ali uvek politički upotrebljiva.
Upotreba neproživljenog iskustva smrti je nužno proizvoljna i
spekulativna, ali ne uvek i mistična. Kako je govorio Ivo Andrić,
govor o gospodu bogu, koga svi pominju, a koga niko nikada
nije video, ne može se svesti samo na praznu ritualnu uzrečicu.
Naprotiv, nije prazna simbolika, nego važan segment ideološkog
jezika to što se danas javni funkcioneri krste, što državne
ustanove u Srbiji imaju vlastitu krsnu slavu, a država himnu Bože
pravde, ili što se predsednik republike ne rukuje s patrijarhom
nego mu ljubi ruku. Protokolarni odnos srpske kapitalističke
države prema onostranom i prema stručnjacima za onostrano je
anahroni restaurativni pokušaj savladavanja ateističke prošlosti.
Da, nikako napredni, nego nazadni. Ali, ima tome jedan važan
razlog. Krajem XX veka na novi način je eksplodirao Corpus
mysticum nacije koji definiše suštinu večnog. Danas je nacija
beskonkurentski okvir postmortalnog pripadanja političkoj
celini. Svi koji tome pripomažu su dobrodošli. Naravno i popovi.
Ali može li tome poslužiti i seoba pepela onih naučnika poput
Tesle koji su izričito rušili dogme o sudbinski zapisanoj milosti
božjoj? Teško.
Zato, ako se uticaj crkvene manipulacije strahom od
onostranog i od božje volje imalo ozbiljno primi k znanju, onda,
brehtovski rečeno, nije neumesna ni dilema da li je skandal
zidanje crkve ili je skandal zabrana iste rabote. Odgovor ne treba
dekretirati. Ali, pre seobe naučnikovog pepela, svakako treba
dobro razmisliti o izvornom smislu Teslinog učinka.

(Politika 11. 3. 2014)

219
Dvoznačna sećanja i pomirenje

Ovih dana svedoci smo novog talasa javne upotrebe

prošlosti. Kultura sećanja naizgled omekšava, ali je višeznačna,
pragmatična i više prilagođena EU nego regionu. Josipović je
pre nekoliko dana u Jasenovcu multikulturalistički opominjao
na zločine NDH, ali su zato u Kninu i u Vukovaru sećanja vrela
nacionalnooslobodilačka. Dvoznačnom hrvatskom sećanju
slično je i srpsko. Dačić je krajem aprila na Sajmištu govorio
o zbirnim žrtvama fašizma, ali je u Užicu propao pokušaj
vraćanja Titovog spomenika na Trg partizana. Predsednik
Nikolić, evrofilni četnički vojvoda, onomad, u govoru vojsci u
istom gradu nije pomenuo Užičku republiku kao jednu od retkih
oslobođenih teritorija unutar okupirane Evrope 1941.
Mogu li ova dvoznačna sećanja pomoći pomirenju u
regionu? Teško. Da bi se razumela njihova nemoć, treba najpre
podsetiti da postoje tri vrste vremena: linearno vreme istorije,
ciklično vreme prirode i periodično vreme sećanja (Jan Asman).
Prvo vreme je nepovratno i prolazno, drugo čine sezonska
godišnja doba, a treće se može osavremenjavati. Najčešće
preko grobova. Srebrenica, Vukovar i Jasenovac jesu strateški
osavremenjena sećanja. Iako političari ponavljaju „Nikad više“,
ova strateška sećanja jačaju i nacionalizme. Zašto? Ne zato što
se u regionu nacija uporno shvata kao krunski nesmrtni politički
kolektiv, nego otuda što se isti kolektiv hrani ponajviše smrću
svojih pripadnika. Ne žale se usmrćeni ljudi, nego ubijeni Srbi,
Hrvati, Bošnjaci itd. Etnizirani grobovi i etnizirane crkve nisu
samo maštovita istorija straha živih od smrti, nego i emotivna
mesta integracije nacije i države. O raznim godišnjicama nas
okupljaju oko svetlih grobova nacionalnih podvižnika ili oko
masovnih raka sunarodnika.

220
 Tako je Vukovar, kao simbol hrvatske žrtve, centralno
mesto u izgradnji onog dela hrvatskog identiteta koji se
temelji na viktimizaciji. Na drugoj strani je spomenik hrvatske
pobede u Kninu simbol snage hrvatske države. Žrtva i snaga se
naizmenično održavaju u sećanju zbog unutrašnje upotrebe. Da
li je hrvatsko sećanje na Jasenovac samo za spoljnu upotrebu,
okrenuto više EU nego Srbiji? Ako je Z. Milanović rekao da
za njega NDH nije bila Hrvatska, hoće li doći vreme da se to
kaže službeno i za „Oluju“? Naravno da je hrvatskoj državi
lakše suočiti se s prošlošću u Jasenovcu nego u „Oluji“. „Oluja“
je nulti čas očišćene hrvatske državnosti i tu nema govora o
negativnom sećanju. Srbija održava sećanje na vlastite žrtve
(osudama „Oluje“), a snagu sećanja traži u Prvom svetskom ratu.
Obe države složno službeno preskaču zajedničke multietničke
partizanske pobede i žrtve ili ih neuverljivo nacionalizuju. Ili ih
demonizuju kao izložba „U ime naroda“.
Nije se, naravno, tome čuditi jer je Jugoslavija prošlost. Da
bi ponuda mrtvih bila politički iskorišćena, mora se saobražavati
potrebi živih. A etnocentrizam ove ponude ne posustaje. Za
političku upotrebu smrti je važnije kako umiremo, nego sama
činjenica da moramo umreti. Države u regionu uporno koriste
teške simbole nasilne smrti i stvaraju kolektivne emotivne grupe
ubijenih sunarodnika, realne i i konstruisane. Najviši nivo kod
suočavanja s prošlošću u regionu su izvinjenja političara koja
se brzo zaboravljaju. Kod svakog izvinjenja oslobađamo se od
stida, ali ne i od krivice. Buđenje stida je rizično jer se može
preusmeriti u agresiju.
Koliko će još dugo u regionu biti aktivna politička
ekonomija nacionalnog groba koja služi namirenju pravde?
Sve dok odozdo, a ne odozgo iz Brisela, ne prodre bar malo
negativnog pamćenja koje bi beležilo ne samo pretrpljene, nego
i počinjene zločine vlastite grupe. Negativno je pamćenje ono
koje pamti i dželate iz naših redova, a ne samo naše žrtve. Nema

221
ga. Otkrivanje masovnih grobova i masakra služi za revanšističko
namirivanje računa i za reviziju prošlosti. Sećanje u regionu je
asimetrično jer na svim stranama naši dželati tonu u zaboravu, dok
naše žrtve čuvaju sećanje na trpljenje. Ova asimetrija ne može se
eliminisati dogovorenim zaboravom prošlosti niti nadmetanjem
oko obima patnje, nego samo prosvećenim sećanjem. Kritičku
istorijsku samorefleksiju treba razlikovati od identitetske kulture
sećanja. Nažalost, domaće sećanje još posvećuje mrtve, ali ne
prosvećuje žive.

(Politika 7. 5. 2014)

Pištolj kao struktura

Javnost u regionu je više od godinu dana zaokupljena

sarajevskim atentatom. Odnos političara i medija prema ovoj temi
bio je uglavnom predvidljiv. Potvrdila se slutnja da će biti malo
prosvećenog sećanja i da će prevladati upotreba prošlosti. Gavrilo
je postao lakmus identiteta službenog Beograda, Višegrada i
Sarajeva. Na delu su prerada, potiskivanje, reakcentovanje, ali
i prećutkivanje prošlosti. Svako bi da se ogrebe o atentat dok
je sećanje vruće. U feljtonima srpski istoričari navlače Principa
na kosovski mit, na Obilića i Lazara. Uopšte im ne smeta što
je atentator bio deklarisani Jugosloven i ateista. Naprotiv,
konzervativci ga koriste kao sredstvo religijske resocijalizacije.
Nije to kritičko suočavanje s prošlošću, nego istorijska politika.
Osim političara i istoričara, uticajni su i ljubitelji istorije koji
stvaraju posebno osvetoljubivu medijsku istorijsku kulturu.
Sudeći po sadržaju naučnih skupova u regionu, debata
oko atentata je više identitetska nego naučna. Manje ili više
otvoreno se nazire priča o zlu drugoga. Atentat izranja kao „teško

222
opterećeno sećanje“ sa snažnom identitetskom i osećajnom
komponentom. Utisak je da je malo prosvećenog sećanja u
smislu izvlačenja istorijske pouke. U središtu su žrtve. Kao
da građanski rat sećanja oko atentata na osoben način pravda
i zaoštrava sukobe u regionu. Kod teško opterećenih sećanja
osećanja ne slabe. Nisu to samo debate između istoričara, nego
i međunacionalne napetosti. Ima tu i savladavanja prošlosti
po revanšističkom obrascu prkosnog ponosa. Neće Vučić u
Sarajevo, nego u Višegrad. Okružen pretendentom na presto i
popovima, šalje vidovdansku poruku s Drine. Nije tamjan oko
Principa prosvećeno sećanje. A šta je onda?
Idejnopolitički gledano, debata oko atentata nije oslabila,
nego ojačala tvrdo ukopane nacionalne žrtvene frontove. Na
svim stranama je mit o žrtvi trivijalni mehanizam rasterećenja.
Bakir Izetbegović nije hteo da se izjašnjava o Principu, ali
konzervativni Bošnjaci tvrde da je isti bio terorista. Kažu da
postoji kontinuitet između njega i Slobodana Miloševića. Ima,
naravno i izuzetaka. Muhamed Filipović, Husnija Kamberović
i Vera Kac to ne čine. Mit o neuporedivoj vlastitoj žrtvi je u
regionu krut i koristi svaku priliku da se istakne. Zato je
atentat svojevrsna martirološka redukcija složenosti savremene
političke situacije. Sećanje na ovaj događaj podgreva razne
mržnje i stereotipe o tobože uvek istim teroristima i agresorima.
U Srbiji je Gavrilo istaknut kao iskonska hrišćanska nacionalna
žrtva. Feljtonistima Politike su za to autoriteti Ljotiću bliski
Nikolaj Velimirović i Ratko Parežanin. Malo ko pominje
Gavrilovog sinovca, narodnog heroja Slobodana Principa-Selju.
Komunista narušava kontinuitet od Obilića i kneza Lazara i
remeti nacionalnu vertikalu žrtve koja je trenutno centrirana
oko Principa. I bošnjački konzervativci vide sebe kao žrtvu
kontinuiranog srpskog terorizma, od Principa do Mladića. Obe
oprečne žrtvene konstrukcije koriste Gavrila. U oba slučaja
u ratu sećanja ne treba propustiti priliku da se preko imena

223
atentatora osmisli vlastiti žrtveni identitet: srpske žrtve, u čijem
je središtu hrišćanski mučenik Princip ili opšti identitet žrtve
rata kao posledica Gavrila teroriste. Čak se i kod istoričara koji
upozoravaju na složenost tadašnjih zbivanja nazire redukcija
prošlosti oko žrtve, dželata i heroja. Što je moraliziranje
prošlosti jače, to je medijski upotrebljivije. Ljubavne reportaže
kroje tabloidnog Principa. Neki evrofili ga vide kao nesrećnika.
Gavrilo danas nema advokata jer nema Jugoslavije. Ko bi danas
pričao o Principovom jugoslovenstvu? Niko. Treba ga uokviriti
Vidovdanom i opelom. Dedijera je zamenio Ljušić. Gavrilova
žrtva treba da osnaži nove konzervativne vrednosti, koje su
nazadne u odnosu na izvorne težnje mladobosanaca. Samo se
iz visine vidi da je Princip karika duge oslobodilačke političke
kulture i permanentnog procesa revizije žrtve u regionu. I njegov
pištolj je struktura.
Biti realan znači ne očekivati od napetog regiona
uravnoteženu sliku atentata. Prikazana domaća kultura
sećanja neće verovatno još dugo oslabiti. Ali ne bi valjalo ni
da konzervativna tumačenja mladobosanaca budu posredna
rasterećenja nacionalizama u regionu. Trenutno nema autoriteta
koji bi pouzdano redukovao galamu oko atentata. Zato što je
nacionalizam normalnost. Šta onda čitati? Za početak čačanski
časopis Gradac br. 175–177. (2010) koji je u spektru raznih
mišljenja najbliži prosvećenom sećanju.

(Politika 8. 7. 2014)

Pouzdani konvertiti

Bivši specijalni koordinator Pakta stabilnosti jugoistočne

Evrope Bodo Hombah nedavno je izjavio da je Vučić pametan
i da ne ide glavom kroz zid. Premijera Srbije rado primaju u

224
Briselu. Nije to loše, ali nije ni dobro, jer ignorišući premijerovu
političku prošlost koče savladavanje struktura domaće
šovinističke prošlosti. Da li se Brisel slučajno ili planski oslanja
na bivše evromrsce i ekstremne desničare, a potonje konvertite
i prebege ? Ima li u traženju ovakvih oslonaca nekog sistema?
Neke originalnosti svakako nema jer su prebezi odvajkada bili
pouzdan oslonac vlasti. U našem prostoru, koji je stolećima turčen
i kauren, zorli (silovite) konverzije nisu bile retke. Opisujući
seraskera (vojnog zapovednika) Omer pašu Latasa, Ivu Andriću
nije promakao njegov renegatski zaborav. Prebezi su se, piše
Andrić, napili vode zaborava koja ih oslobađa nepodnošljivih
sećanja. Zaborav stvara izolovani pojas između onoga što je
bilo i onoga što je sad, bez koga renegat ne bi mogao živeti.
Modernije rečeno, na delu je ovladano sećanje. Ali danas to nije
donekle razumljiva mimikrija koja spasava živote pod tuđinom,
nego je pragmatična konverzija koja čuva vlast. Još manje je reč
samo o tome kako stvrdnuti u novom liku, a da te kao pojedinca
prošlost ne proganja i savest ne grize.
Problem je složeniji zato što danas prebezima opraštaju
i njhove bivše pristalice. Raniji naprednjački evromrsci, a
današnji evrofili, uprkos zaokretu, imaju u očima nacionalista
još nepoljuljani moralni kapital patriota. Upravo se tu problem
zagnojio. Malo je ko zamerio Vučiću kada je aprila prošle
godine u Zagrebu, zajedno s osvedočenim šovinistom Antom
Kotromanićem, obilazio počasnu hrvatsku gardu ili kada je
onomad priznao celovitost Ukrajine. Zašto? Zato što je biračko
telo svuda u regionu nacionalističko. Kao da su u Srbiji samo
bivši radikali mogli da prođu neoštećeni nakon kompromisa oko
Kosova. Gro biračkog tela veruje da Toma Nikolić ne može da
izda, jer ima rezervni radikalski moralni kapital iz prošlosti i
još je pride četnički vojvoda. Doduše, neki nacionalisti su mu
zamerili napuštanje Šešelja, ali kada se kompromis oko Kosova
postigao, onda dodaju da je tako moralo biti. Veruje se da su bivši

225
„patrioti“ to učinili nevoljno i da druge nije bilo. Slično je i u
Hrvatskoj gde birači samo proverenim borcima iz Domovinskog
rata mogu oprostiti eventualno popuštanje izbeglicama i
Beogradu. Kako izgleda, sve dok je biračko telo nacionalističko,
nepopularnu politiku u regionu mogu bez većeg otpora voditi
samo bivši ekstremni desničari. O tome je nedavno uverljivo
govorio prof. Ivo Visković. Centar je daleko lakše optužiti za
izdaju, a levicu niko i ne sluša. Nije to prolazno raspoloženje
javnog mnjenja ni epizoda domaće politike, nego proces dužeg
ritma. Radi se o bunkermentalitetu i revanšizmu biračkog tela.
Izgleda da to nije promaklo ni analitičarima u Briselu. Zato što
nepopularne poteze u nacionalističkim sredinama mogu vući
samo pripitomljeni šovinisti, Brisel izgleda među njima traži
oslonac. Upravo na ovakvoj osnovi srpska desnica danas gradi
hegemoniju.
Šta onda činiti? Da li aktualnoj vlasti pružiti podršku
uz lekoviti zaborav njene prošlosti? Naprotiv, treba uzburkati
prošlost i ne zaboraviti zarđale kašike kao unutrašnju bit
prerušenih radikala. Treba podsetiti one koji žele da okrenu
stranicu da je nisu pročitali. Nije reč o moralističkoj opomeni
pojedinim konvertitima, nego o potrebi suočavanja sa
šovinističkom prošlošću širih struktura. Drugim rečima, ne radi
se o ličnom, nego o javnom savladavanju prošlosti.

(Politika 6. 8. 2014)

O gadovima

Ovih dana Politika izveštava da je došlo vreme da i

Užičani konačno dosanjaju san o jednoj stranoj investiciji na
svom području. Treba da se otvori nova industrijska zona.
Lepo. U ovom prilogu neće biti reči o tome da radnici raznih
226
kvalifikacija, u novim pogonima, stojeći za linijom 8 sati, rade
za nepunih 200 evra i da im se beleži svaki odlazak u toalet.
Nećemo kukati nad nezaštićenim novim proletarijatom, koji je
privremeno zaposlen i nesiguran jer nema dovoljno materijalnih
sredstava za život, pa mora da radi bilo kakav posao da bi
preživeo.
Reč je o nečemu drugom. O onome o čemu je Majakovski
nekada pevao: „Za heroje svako hvale ima,/danas hoću nešto o
gadovima“. O tome ko i zašto dolazi da nam „pomogne“. Čim
sindikati i ostaci levice danas u EU zaprete krupnom kapitalu
socijalnom pravdom (porez, besplatno lečenje i obrazovanje)
ovaj se seli ka periferiji. To u zemljama centra smanjuje broj
radnih mesta, diže nezaposlenost, smanjuje rast, sporije se
puni budžet države i raste broj apstinenata na izborima. U
isto vreme rastu autoritarnost, etnocentrizam i ksenofobija i
jačaju desničarske partije. U savremenom kazino-bankarskom
kapitalizmu budžet država zavisi od krupnih banaka.
Zbog globalizacije i stalne pretnje kapitala da će prebaciti
investicije u inostranstvo slabe i sindikati. Krupni kapital preti
izmeštanjem radnih mesta na periferiju, čime dereguliše tržište
rada i slabi socijaldemokratske partije. Socijaldemokratija sve
manje brani većinsku radničku klasu, a sve više štiti polne,
etničke i verske manjine. Globalizacija slabi klasnu svest, jača
nacionalnu. Imamo EU, ali ne i Evropljane. Nove napetosti u
centru nisu nepomirljivi antagonizmi, nego unutar kapitalizma
rešive ekološke, verske i polne napetosti. Test tolerancije nije
pomoć sirotinji, nego gej parada.
Na drugoj strani, političke elite periferijskog kapitalizma
pravdaju vlast ulaskom onog istog kapitala koji beži iz centra i
traži jeftinu radnu snagu. I vlast u Srbiji se intenzivno pravda
otvaranjem vrlo slabo plaćenih radnih mesta. Sindikati su
bespomoćni jer banana države pružaju široka ovlašćenja kapitalu
koji je stigao iz centra. Na taj način se krug eksploatacije zatvara

227
seobom kapitala koji je kadar da ucenjuje i koji i u centru i na
periferiji lišava moći sindikate i radnu snagu. Klasni otpor
prelazi u nacionalni bes: u centru raste ksenofobija protiv
radnika stranog porekla, a na periferiji napetosti između novih
nacionalnih država. Razbijaju se ćirilične table u Vukovaru.
Dalje, finansijske transakcije u digitalnom globalizovanom
kapitalizmu traju svega nekoliko sekundi, pa dolazi do
desinhronizacije politike i ekonomije, zapaža nemački sociolog
Hartmut Roza. Različit je ritam parlamentarnog odlučivanja i
ekonomskih transakcija. Digitalno ubrzavanje tokova novca i
deteritorijalizacija odlučivanja narušavaju pravila nacionalne
pravne državnosti. Odlučuju naddržavni akteri, međunarodni
fondovi i banke, briselske komisije i sud u Strazburu. Mejlom.
Veži konja gde ti aga kaže!
Čime se još pravda kapitalizam? Rast religioznosti
u regionu svedoči da kapitalizam živi i od neproverljive i
neiskustvene nade u onostrano spasenje. Ovaj simbolički
kapital se ne može trošiti zato što je neproverljiv. Kapitalizam
jeste žilav upravo zato što se u njega ne možete razočarati (ne
obećava mnogo), a možete se ipak nadati (u spasenje nakon
smrti). Hegelijanski gledano, globalizovani kapitalizam nije
više revolucionaran, kako je pisao Marks u Manifestu. Ne
ruši stare barijere, nego ih, naprotiv, obnavlja: jača lokalnu,
nacionalnu i versku solidarnost, a slabi naddržavnu solidarnost
obespravljenih. Zato i ubrzano rastu napetosti između
kapitalizma i demokratije, izričito tvrde berlinski istoričari
Jirgen Koka i Volfgang Merkel.
Čemu sva ova teorija? Tome da se autentični okvir
snova Užičana definiše kao varljiva nada koja počiva na
beznađu „bezobrazno besperspektivnih“ u digitalnom XXI
veku. Neprogresivna prividna stabilnost srpskog kapitalizma
utemeljena je na varljivoj nadi u nove strane investicije.
Verovatno zato i nema revolucija s projektom, nego

228
neosmišljenih pobuna i nereda kao u Sloveniji 2012. i u BiH
2014. Ove bune mogu biti samo mali talas u odnosu na mogući
cunami beznadežnih. Bune tumače imenicu iz naslova ovoga
članka kao karakternu crtu, revolucije, pak, kao bezličnu
strukturu.

(Politika 27. 9. 2014)

Kecmanovićeva analiza etnonacionalizma

I kada sam pisao pogovor i danas kada govorim o knjizi,

imam istu rezervu. Nisam li lak u pohvali ovog štiva zato što,
kao svaki hvalilac, verujem da razumem ono što hvalim. Za
razumevanje svih rukavaca Kecmanovićeve knjige treba napora
i znanja, pa, dakle, i hrabrosti u njenoj pohvali. Osim toga, nije li
lakše hvaliti onoga s kim se slažete, nego onoga kome oponirate?
Treba li se čuvati hvale istomišljenika?
Uprkos dilemama, prihvatiću rizik da još jednom
redukujem složenost ove knjige predlažući kako je treba čitati.
Pre svega kao protivljenje podvođenju saznanja pod osećaje i
kao rušenje kulta kolektivnih etnonacionalističkih identiteta
autoritetom pojedinačnog uma. Knjiga je jeres za slepe patriote,
etnonacionaliste. Ali upravo zato drži čitavom regionu glavu
iznad vode jer na visokom nivou demonstrira alternativno
mišljenje. Knjiga je skidanje patine lažne slave, ne s građanskog
patriotizma, nego s etnonacionalizma kao samorazumljive
lojalnosti i putokaz je za izvlačenje iz hora nazadne etnohisterije.
Knjiga nastoji da čitaoca uzvisi nad htenjem da krivicu treba
namiriti osvetom. Kecmanovićeva terapeutska poruka ne sugerira
ni oprost. Pisac ne ironizira, nego analizira i problematizuje
etnonacionalističke iracionalne lojalnosti.

229
 Psihijatar etnonacionalističkom mišljenju prilazi kao
bolesniku čijem lečenju je najpre potrebna pouzdana dijagnoza.
A bolesnik ne može biti krivac. Naravno, ne radi se o bolesnim
nacijama, nego o sukobljenim zaraženim etnonacionalističkim
idejnim središtima koja nameću iracionalnu mržnju prema
tobože kvalitativno drugačijem i opasnom Drugom. Nije
građanski patriotizam, nego je etnonacionalizam oblik otuđenja.
Nasuprot kritičkim patriotima raznih nacija, među kojima nema
sukoba ni mržnje, etnonacionalizam počiva na solidarnosti
sunarodnika u mržnji. Kecmanović je dekonstruisao složene
dubinske strukture ove mržnje. Čitajući ovu knjigu lakše je
shvatiti da je normalizovani nacionalizam (koji u nas prevladava
kao hibrid kulturnog i etničkog nacionalizma) idealizovana
sklonost ka pokoravanju ne racionalnim grupnim normama,
nego iracionalnim grupnim iluzijama i da je isti priklanjanje
zavodljivoj tezi da je vlastita nacija moralno nadmoćna zato što
je najveća žrtva. Nije tako, svi smo žrtve.
Domišljajući pisca može se dodati da je etnonacionalistički
ekskluzivizam moral nižeg reda ne samo otuda što gaji
iluziju o neuporedivoj žrtvi vlastitog naroda, nego više otuda
što u šovinističkom obličju traži bezuslovno pokoravanje
imperativima mržnje Drugoga. Još više od toga, reč je o
samonametnutom mučenju sebe mržnjom drugih nacija koja
se shvata kao rodoljublje. Nije se pisac ove knjige uzvisio
iznad hora zato što je pisao knjigu s distance u Sidneju, nego
otuda što je jasno pokazao da nema identitetskog mišljenja
bez razgraničavanja od drugih mržnjom. Kombinacijom
psihijatrijskog i sociološkog pristupa analizirao je razne
stupnjeve masovne nacionalne ekstaze u regionu, kao osećanja
naročito izokrenutog moralnog kvaliteta. Čitajući ovo štivo
shvatamo zašto su šovinisti nemoćni prema jakim osećanjima
ljubavi i mržnje i zašto oni odsustvo istih osećanja kod Drugoga
preziru i drže za izdaju. Psihijatrijskim seciranjem Kecmanović

230
je pokazao da onaj ko se boji ne misli logički, a ovaj strah je
moguće višestruko politički koristiti. Pokazano je da snažna
etnocentrična osećanja i iracionalno samogubljenje prate
neistančan sud i slaba intelektualna objektivnost. Nakon čitanja
ove knjige postaje jasnije da nije kritički građanski patriotizam,
nego da je slepi etnonacionalizam samogubljenje u pogubnom
afektu, poslednje utočište nesigurnih ličnosti. I da nema
demokratskog niti dobrog nacionalizma. Pred nama je knjiga
čiji se pisac nije izgubio u galami identitetskog etničkog hora,
niti pripada onom drugom horu utilitarne osude nacionalizma,
nego se, naprotiv, uzdigao iznad obeju strasti, ali ne kao moralno
nadmoćan naspram nižeg iracionalnog etnocentrizma, nego
kao onaj ko je suveren u empatiji prema slabostima grupnog
mišljenja koje se ipak da popraviti. Kako?
Prosvećenim sećanjem čiji je najdublji smisao
demitologizacija etnonacionalizma i neutralizacija njegove
borbenosti u čijem je središtu dogma o nedužnosti vlastite
nacije. Vlastita nedužnost je alibi za osvetu. Kecmanovićeva
knjiga opominje da se treba vratiti na list koji nismo pročitali,
odnosno da treba dobro upamtiti da je samoviktimizacija jezgro
etnonacionalizma zato što nužno traži odštetu i osvetu. Osveta
nije gola mržnja zbog onoga šta se zbilo, niti je samo generator
novog krvoprolića, nego je više od toga, osveta još poraznija
zato što fiksira određenu prošlost kao bit i kao smisao sadašnjice.
Osveta naprosto guši alternativu, pa pisac ove knjige, osuđujući
osvetu, savladava prošlost i oslobađa budućnost.
Koliko ova knjiga pomaže? Etnonacionalizam se ne da
lako iskoreniti, nego se eventualno može samo ublažiti. A to je
decenijama dug proces. Ova knjiga jeste samo segment možda
i mogućeg procesa otrežnjenja, a nikako nije prekretničko štivo
od koga treba očekivati otrežnjenje. Najposle i otuda što knjiga
jednog kritičkog patriote ne može ući u lektiru koju biraju
vladajući slepi patrioti, etnonacionalisti. Ovi zadnji se ne daju
231
lako razuveriti, pa se ne treba zanositi prosvetiteljskom nadom
da se šovinizam lako može pretvoriti u trpeljivu građansku
lojalnost. Teško to ide. Ako je uopšte moguće slutiti sudbinu
etnonacionalizma, onda će to biti do krajnosti lagano njegovo
savladavanje. Pred nama je dugo ledeno doba prekida i gušenja
onoga što je bilo postignuto u obe Jugoslavije. Zato treba biti
realan i umeriti očekivanja, što, parafrazirajući jednu Ničeovu
metaforu, znači da se ne treba zanositi iluzijom da se od životinja
mogu napraviti ljudi, ali se mogu držati govori vukovima kako
bi se od njih načinili psi.

Pročitana reč (zbog odsustva autora) na promociji izabranih

dela D. Kecmanovića, Beograd, KNU, 4. 11. 2014.

Advokati

U Briselu, centru EU, protesti radnika zbog pojačanih

nameta kapitala, u Srbiji štrajk advokata, ali ne protiv
eksploatacije, nego zbog ugroženosti druge vrste. Ko je ovde
žrtva? Ako se pod žrtvom, u najširem smislu reči, razume
ona grupa ili pojedinac koji pretenduje na obeštećenje zbog
uskraćenih prava, onda nije teško uočiti da se centar Evrope
i viktimološki razlikuje od svoje periferije. Moralnopravno
obrazloženje štrajka srpskih advokata jeste teza da im je zakinuto
pravo na dobit. Ugrožava ih država, a u sporu s njom advokati
ističu notare kao nelojalne i nepravedne konkurente. Ovi nisu
direktno apostrofirani kao krivci, nego je glavni dželat država, tj.
ministar pravde koji je dao široka ovlašćenja notarima. Ministar
uzvraća da je štrajk sprega politikanata i tajkuna. Ko je bliži
istini?
Treba otvoreno reći da se advokati ponašaju sasvim u
skladu s vrednostima koje režim ističe kao poželjne. U štrajku

232
polaze od ogoljenih tržišnih načela neoliberalizma, braneći
pravo na vlastiti monopolski položaj koji nikako ne žele da
dele s notarima. Neuvijen je zahtev advokata za uklanjanjem
konkurenata u ostvarenju cehovske finansijske dobiti. Oni
samo slede autentična načela kapitalizma. Ne dovode u sumnju
temeljnu nepravdu neoliberalizma, nego je samo svojim
ponašanjem potvrđuju. U neoliberalizmu, naime, svako se može
legalno prikazivati žrtvom ukoliko mu je uskraćeno pravo na
uvećanje profita. Zato što nema antiprofitne solidarnosti, teško
je advokate jednostavno eliminisati kao fiktivne žrtve. U sistemu
koji visoko drži zastavu profita oni zapravo i jesu žrtve. Nikako
fiktivne, nego sasvim realne. Advokati ne dovode u pitanje
sistem, ne daj bože, nego samo hvataju režim za reč. Kažu, kao i
vi i mi jesmo za profit, ali dajte i nama deo kolača. Nisu advokati
detonatori promena, daleko bilo. Ne čuje im se glas u tranziciji
protiv socijalne nepravde. A nekada je u ovoj slobodnoj profesiji
bilo disidenata. Danas je ista uglavnom lobi za bogaćenje.
Nikakve dublje promene advokatski ceh ne zagovara. A i
što bi? Pravda je danas procedura, a ne solidarnost. Advokati su
virtuozi procedure, a ne braniči pravde. Proceduralno je moćan
onaj ko je kadar da plati. Sirotinja je proceduralno nemoćna.
Pravda je tu samo rastegljiva kamuflažna retorika. Nema
advokata na radničkim štrajkovima. Bože moj, nismo komunisti.
I zašto nam onda pravite probleme, opominju ministra, kada
smo na istoj strani barikade? I ministar brani profitabilnost, ali
na drugi način. Uprkos razlikama, sukob ministra i advokata
jeste sukob unutar iste kuće. Ministar na advokate gleda kao na
mangupe iz vlastitih redova. Advokatima je jasno da je ministar
njihov čovek, ali samo dok ne počne da im sužava monopol na
dobit. Dakle, advokati kritikuju ministra, ali zdesna. Desno jeste
zgrtačko, ali je danas normalno. Zašto?
Gledano odozgo, svaka epoha ima vlastitu viziju
prirodnog prava: nekada je to bilo opšte pravo siromašne većine,
233
a danas je isto monopol profitabilno kadre manjine. Danas si
legitimniji što si profitabilniji. Ugledniji si što si više zgrnuo i
to nije izopačeno, nego prirodno pravo neoliberalizma. Njegov
nizak, ali solidan temelj. Pozitivistički gledano, svaka norma
koja stvara nejednakost, a nije problematizovana, ima status
prirodnog prava. Danas je neograničeno sticanje vrh prirodnog
prava na koje se kao na Bibliju pozivaju srpski advokati. S
razlogom. Nimalo cinično i nimalo ironično. Viktimološki
gledano, pretrpljena patnja advokata ima isključivo finansijski
predznak. Ugrožena im je dobit, sveto načelo.
Štiteći monopol na profitabilnost, advokati ističu
nove izdajnike. Ne mare oni za konzervativce koji viču ako
zaboravimo naciju, crkvu i tradiciju, izdaćemo sebe. Niti za
levicu koja šapće izdaćemo sebe ako zaboravimo građane,
bednike svih vrsta koji spavaju ispod mostova. Ne, advokati
su markirali vlastite izdajnike – štrajkbrehere, kolege koje žele
da rade. Ovi drugi rizikuju isključenje iz komore, ali i moralnu
anatemu. Štrajk srpskih advokata počeo je kao legalno sredstvo
pritiska na državu, ali postupno prima i moralnu boju jer se
nekoliko karakterističnih društvenih uloga snažno moralizuje.
Retorika sukoba vrti se oko štete i oko uzurpacije monopola na
dobit. Ne oko klasne, niti oko nacionalne nepravde, nego oko
zakinutosti. Malo je reći da su pomenuti sukobi u pravosuđu
nužni deo tranzicije koja je uzdrmala i izvrnula ključne društvene
vrednosti, kao što su solidarnost i profesionalizam i koja je unela
haos i novu viktimizaciju društvenih uloga. Treba dodati da onaj
ko neće da govori o izopačenim vrednostima kapitalizma nema
prava da kritikuje advokate.

(Politika 15. 11. 2014)

234
Srpski Veliki brat

Skoro smo imali srpski Votergejt. VBA prisluškivala

sudije, opoziciju, sindikate. Da li su krivi vojni špijuni ili je i
digitalizacija barijera demokratiji? U teoriji o tome postoje dva
oprečna mišljenja. Pozitivne utopije tvrde da će opštenje sve
više počivati na digitalnoj strukturi i umreženosti. I da internet
i senzori nisu uopšte loši. Američki sociolog Džeremi Rifkin je
uveren da će za pola veka prevladati nova ekonomska paradigma
s obnovljivim energijama (vetar, talasi, solarni kolektori), što će
rešiti ekološku katastrofu. Doći će do ekspanzije neprofitnog
sektora i kućne proizvodnje. Ojačaće kooperativne zajednice.
Građani će postati politički aktivni i izvan državnih granica. Biće
to globalna mreža samoupravnih zajednica, a ne neoliberalno
društvo konkurencije. Vizije sreće će se lagano razdvajati od
novca i poseda, a sve to u digitalnoj budućoj svakodnevici
čiste prirode i opštenja preko senzora. Isti pisac drži da će nove
tehnologije stvoriti novog čoveka i novu organizaciju društva.
Da će oslabiti egoizam i da će kapitalizam dobiti alternativu. Još
više, da će doći do treće industrijske revolucije i postkarbonalnog
doba, bez uglja i nafte. Biće to epoha internet tehnologije
plus obnovljive energije. Izbeći će se planetarni kolaps, a
dekomercijalizacija će ubrzati slom neoliberalizma. Izmeniće
se i moralni standard. Idemo od kapitalističke ka kooperativnoj
ekonomiji. Za pedeset godine prve neće biti.
Lepo zvuči, ali ko su akteri ovih promena? Da li je to
samo rast tehnologije? Ili je potrebno i dodatno osvešćivanje
obespravljenih? Šta može biti detonator korenitih promena?
Novi globalni rat super sila ili ekološka katastrofa? Da li
digitalizam odista podstiče slom neoliberalizma?

235
 Možda. Ali, na drugoj strani, digitalne negativne utopije
opominju na prisustvo Velikog brata koji sve nadzire. Slute
dalju koncentraciju bogatstva i kapitala, jačanje društvenih
nejednakosti i razbijanje solidarnosti. Nove ratove i rast desnog
ekstremizma i fundamentalizma. Digitalni Veliki brat posmatra,
nadzire, špijunira i kontroliše. Cilj mu je ostati anoniman, ne
ostavljati tragove, a nadzirati. To može američki TOR System
(The Onion Router) koji, kako je posvedočio Edvard Snouden,
pored SAD koriste i britanske tajne službe. Digitalizacija
ugrožava privatnu sferu: na Fejsbuku svako svakoga gleda i
nadzire. Kapitalisti nadgledaju radnike, saradnici se uzajamno
kontrolišu. I popovi surfuju. Homo digitalis pre svega kontroliše
i nadzire sebe. Haker Džulijan Asanž je preko Vikiliks stanice
pokazao šta znači biti špijuniran, a sve uz iluziju slobode.
Objavio je tajne dokumente o američkim operacijama. Kažu da
najbolje hakere sveta zapošljava Pentagon. Za samo nekoliko
sekundi ovi skidaju s bilo kog računara na mreži sve podatke. I
to nije stvar njihove izuzetne sposobnosti (kao što to prikazuju
holivudski filmovi), nego više izuzetnih softvera koji nisu za
javnu upotrebu. Uz rečeno, pesimisti koji pišu o digitalnim
negativnim utopijama tvrde da tvitovanje i blogovanje jesu
surogati pluralizma. Blogovi ne afirmišu pluralizam, nego
kulturu indiskrecije. Nemački sociolog Aleksandra Sova isto
naziva „digitalni nudizam“. Homo digitalis je surogat ličnosti,
otuđeni pojedinac. Živi u kakofoniji, nepreglednoj hrpi vesti,
senzacija, svađa i poluistina. Haos ga zamara, ali i zabavlja, pa
čak i opušta, jer u haosu gradi vlastiti identitet poistovećujući
se s istomišljenikom na ekranu. Što je više različitih mišljenja,
lakše se mulja.
Da li je novi oblik digitalne demokratije „direktniji od
direktne“? Ako blogeri slobodno iskazuju svoje mišljenje i ako
ostavljaju digitalne tragove, da li su onda partije suvišne? Može

236
li se pluralizam dosegnuti internetom? Teško. Internet osigurava
prisustvo na mreži, ali ne i uticaj alternative. Tvitovanje ne
ugrožava moćnike. Naprotiv, pre je to barijera koja štiti sistem
zato što osamljuje pojedinca snabdevenog tablet računarom,
TV aparatom i smart telefonom. Tehnika omogućava pojedincu
iluziju da preko bloga može da bude zasebna partija. Nema
fizičkog druženja niti jedinstva kao uslova akcije. Zato što
sputava akciju, internet ne nudi alternativu, nego je, naprotiv,
neautentičnim mnoštvom sprečava. Digitalna tehnika nudi
surogat demokratije. Uspešno pravda nejednakosti. Naravno, to
ne čini tehnika po sebi, nego to čine njeni kontrolori. Ne samo
oni. Nije problem mladog srpskog kapitalizma ko kontroliše
kontrolore digitalne tehnike, nego ko istu gospodu podmazuje.

(Politika 28. 1. 2015)

Ekonomija srpske krvi

Autentični subjekt iz gornjeg naslova nije Dragoljub

Mihailović, nego su to njegovi današnji advokati. Debate oko
četničkog pokreta u Srbiji su uglavnom iscrpljene. Nema novih
činjenica ni novog uokviravanja ni domišljanja četnika. Treba
nešto reći ko su novi Dražini advokati. To su ekonomisti –
prebezi, kolebljiva struktura domaće kulture sećanja.
Zašto ekonomisti? Zato što gramatikom nacionalnog
pamćenja, uz prolivenu krv nedužnog vođe četničkog pokreta,
dominira i ekonomija nacionalne krvi. Možda je nakon Draže na
redu i rehabilitacija Milana Nedića. Iako su Draža i Nedić bili
u ratu na suprotnim stranama, brane ih advokati-ekonomisti iste
vrste. U moralnom budžetu ovih knjigovođa nisu važni pobijeni

237
Muslimani, Jevreji i Cigani. Ne broje oni sve žrtve, nego samo
mrtve sunarodnike. Ekonomija prolivene krvi vlastite nacije
je aritmetika svakog nacionaliste. Važna stavka budžetskih
troškova ove vrste jeste i Dražina smrt. Oko nje je centrirano
konzervativno srpsko pamćenje uokvireno narativom herojstva
i žrtve. Nerefleksivni etnocentrizam je struktura svakog
nacionalizma i šovinizma. To je tvrda, na devetnaestovekovni
način strukturisana mreža službenih pamćenja u regionu,
svojevrsni ideološki perpetuum mobile, nepresušna borbena
arena sećanja. Rehabilitacije Draže samo bi otvorila nove bitke u
građanskom ratu sećanja regiona. Ista neće mnogo uzdrmati već
relativizovani antifašizam u Srbiji, ali hoće uznemiriti region.
Neće prvi put, jer je Draža odavno hazardna metafora
nerehabilitovane srpske žrtve. Hazardna zato što se kod svih
koji su pamtljivi na prolivenu krv sunarodnika spontano javlja
revanšizam. A pošto ni drugi nisu nezaboravni na žrtve četničkog
nasilja, odmah plane sukob. Rehabilitacija nacionalističkih
heroja nije samo gola mržnja na dželate internacionaliste, nego
je više od toga – fiksiranje prevaziđene prošlost kao biti i kao
smisla sadašnjosti. Razni nacionalni zidovi bola su hegemoni
obrasci sećanja celog prostora bivše Jugoslavije. Koče saradnju
i pomirenje. Eventualna rehabilitacija Draže još bi ih više
učvrstila. U Berlinu je 1989. trava zamenila betonski zid, kod
nas su travu presekli betonski zidovi.
Uprkos oporoj realnosti, treba jasno reći da svaka vrsta
suženog etnocentričnog pamćenja mora biti, iz perspektive
XXI veka, preocenjena kao lažna optika, kao razroko gledanje
i kao iskrivljena perspektiva sećanja. Njoj nasuprot, dobar
antinacionalistički ukus u sećanju jeste sila koja odbija da se
svidi nacionalnom umu.
Zašto je Srbiji potrebna formalna rehabilitacija D.
Mihailovića ako je četnički pokret u srednjoškolskim

238
udžbenicima istorije odavno antifašizovan i ako je uvedena
„Ravnogorska spomenica“? Mnogi su činioci u igri. Navešću
najbizarniji. Današnji Dražini advokati su pretežno bivši
komunisti, konvertiti, prebezi, koji se ravnaju po zakonu
spasonosne mimikrije. Nepredvidivi su. Jedan od punomoćnika
podnosilaca zahteva za rehabilitaciju je Oliver Antić. U zapisniku
s Vanredne konferencije Saveza komunista Pravnog fakulteta
od 26. marta 1973. stoji da se među partijskim jurišnicima na
„nacionalistu“ i „narodnog neprijatelja“ profesora Mihaila
Đurića isticao pomenuti savetnik predsednika Srbije. To se može
pročitati na stranama 48. i 216–217. knjige Zločin nad mišljenjem
koju je 2013. priredio prof. Jovica Trkulja. Nije reč o tranziciji
intelektualaca, nego o konverziji partijskih higijeničara. U
ovom samo naizgled bizarnom detalju zgusnuta je farsa srpske
(ne)kulture sećanja koja nije centrirana oko Draže, nego oko
njegovih novokomponovanih advokata.

(Politika 2. 3. 2015)

Melodrama parališe levicu

U Grčkoj se Siriza muči, u Španiji se Podemos sprema,

kod nas nema levičarske partije. Zašto? Ne samo otuda što je
levicu pojeo nacionalizam niti zato što je istu Brisel uspešno
demonizovao. Levicu opterećuje i vlastita melodramska
melanholična nostalgija kao parališući žanr sećanja. Toga
treba levica da se oslobodi. O tome je skoro pisala američka
politikološkinja Elizabet Anker kritikujući savremene
teoretičare levice. Melodrama kao žanr sećanja jeste deo
nostalgije koja smanjuje delatni potencijal levice.
Kod desnice je melodrama prirodnija jer se ova uvek
vraća uzorima iz prošlosti i „zlatnom dobu” domišljene

239
nacionalne istorije. Svaki nacionalizam je legitimniji što je
stariji, pa otuda traži kontinuitet i duboko svraća u istoriju. Za
razliku od desnice, levica je bila okrenuta budućnosti. Nije joj
trebalo zlatno doba, nego konkretna utopija. Desničarski patrioti
uvek kombinuju melodramu s konzervatizmom. Veličaju žrtvu
vlastite vere i nacije. Kritikuju sadašnjicu zbog nepravde prema
svojoj naciji. Depozitu prolivene nacionalne krvi u prošlosti
nacionalne knjigovođe pripisuju moralnu kamatu dobra i zla.
Tome nasuprot, levica se držala Marksovog upozorenja da
uvek kada se iz prošlosti crpe vizija budućeg, slabi mogućnost
radikalne izmene postojećeg. Dok je to činila bila je uspešna.
Stvari su se izmenile kada je melanholična nostalgija levice
počela da se gradi oko žala za nestalom socijalnom državom
socijalizma. Izgleda da je i ovaj oblik sećanja, tj. umrtvljujući
rad melanholije, smanjio levici u regionu revolucionarni
potencijal. Ovakvo sećanje danas nije delatno, nego ispražnjeno
i inertno pokretačko jezgro, pasivni izgubljeni objekt ljubavi.
Zašto? Zato što se tek onda kada je vizija budućeg otvorena,
a ne izgubljena zagledanošću u prošlu propast, mogu uočiti
granice sadašnjice. Svaka melanholija je pasivna. Po Frojdu,
to je odbijanje saznanja da je objekat ljubavi izgubljen. Ne
treba se opsesivno sećati nestanka socijalizma. „Vaše sećanje
je vaš grob”, upozorio je levicu Toni Negri. To znači da slom
evropskog socijalizma nije definitivna katastrofa. Porazno jeste
to što je nacija svuda pojela klasu. Zato danas nije ni aktuelan
Marksov Manifest s tezom o neizbežnoj emancipaciji klase
koji je nekada galvanizovao energije miliona obespravljenih.
Marksov Manifest je danas šuplje i mrtvo jezgro pobune zato
što nema nadnacionalne solidarnosti.
Da bi je oživela, levica treba da se oslobodi melodrame
koja dramatizuje i moralizuje nejednakost i povezuje
siromaštvo s vrlinom, a bogatstvo s nemoralom. U prošlom
veku su oko ove priče bili centrirani narativi radničke klase i
svest o društvenoj nepravdi. Dugo je viktimizacija proletarijata
240
povezivana s revolucionarnim heroizmom i verom da će pravda
pobediti. Ovo sudbinsko mišljenje je danas anahrono. Ali nije
i Marksov Manifest, jer nije melanholično, nego futuristički
zgusnuo antagonizam svetske istorije u istoriju klasnih borbi.
Nije se okretao izgubljenim idealima Francuske revolucije. Za
razliku od desnice, gledao je napred.
Može li Marks pomoći levici u našem veku koji je složeniji
i digitalno povezaniji nego stoleće pre njega? Može, premda
difuznija represija multinacionalnog kapitala traži difuzniju
pojmovnu mrežu i decentriranu kritiku. Levica treba da pruži
drugačiji otpor današnjoj umreženoj represiji kapitalizma. A
ne da smanjuje delatni potencijal vlastite kritike melodramski
tražeći paradigmu i arhetip u prošlosti. To je preduslov
samokritike i samorefleksije levice.
Ne treba se ni dogmatski vraćati sadržaju Manifesta iz
XIX veka, ali se iz njega nešto može učiti. Šta? Antinostalgija.
Nema kod Marksa melanholije ni propisane budućnosti. Nema
ni ideala iz prošlosti. I danas vizija budućnosti levice treba da
bude otvorena. U njoj treba da bude mesta i za utopiju, manje
realnu alternativu budućeg. Važno je rušiti melodramu u sećanju
da sećanje na poraz iz prošlosti ne demorališe alternativne vizije
budućnosti. Nostalgična melanholija beži od odgovornosti. To
je često priča kako nikada nije bilo i o tome kako želimo da je
nekada bilo.
Da li to znači da levica treba da uči da zaboravlja? Ne.
Ali kod traženja obrasca sećanja treba da promišlja onu prošlost
koja je i ranije ignorisala prošlost kao izvor vizije poželjnog
društva. Nije naodmet ponovo čitati Manifest KP koji ne
monumentalizuje, nego detronizuje prošlost. Kao da iz njega uči
levica u Grčkoj i u Španiji.

(Politika 10. 4. 2015)

241
Harizma razuma Vojina Milića

Ako na početku kažem da je en general u eri neoliberalne

digitalne reklame prosečnog i u inflaciji nagrada, stid zbog
dobrog glasa otmen, onda odmah moram i dodati da postoje
i nagrade koje samo kao izuzetak potvrđuju gornje pravilo.
Nagrada Srpskog sociološkog društva nije samo ocena stručne
valjanosti knjige, nego je ova, koju danas primam za knjigu
koju sam pisao poslednje četiri godine, izuzetak i zbog imena
koje nosi. U svom vremenu Vojin Milić (1922–1996) je bio
najobrazovaniji jugoslovenski sociolog. Ova ocena se ne odnosi
samo na kvantitativni opseg njegovog znanja. Naime, Milić to
nije bio samo kao univerzitetski enciklopedijski sveznadar i
kao sociološki erudita koji je u Jugoslaviji utemeljio nekoliko
socioloških disciplina. Bio je obrazovan u jednom drugom
smislu. U onom u kom možda i ne treba mnogo znati, zato što
nije mudro mnogo znati. Mudrost, ničeovski gledano, postavlja
granice i samom saznanju, pa je otuda, naročito u sociologiji,
važnije od držanja u glavi mnoštva podataka imati istančan
kriterij i pouzdano razdvajati trajno od efemernog, skrivene
procese od banalnog upadljivog bljeska događaja. To je
Milićeva sociološka mudrost višeg reda, koju je širio i tako
što je, lišen konvencionalne kolegijalnosti, merio i druge istim
strogim kriterijima koje je sebi nametao.
Pa ipak, uprkos nagradi koja nosi njegovo ime, Vojin
Milić je potisnut iz sociološkog pamćenja regiona. Ne samo
otuda što mu još nisu štampana izabrana dela, nego i zato
što je, raspadom socijalizma i Jugoslavije, izmenjena uloga
sociologije. Izmenili su se preko noći i sociolozi. Sociologija je
od kritičke postala bezopasna komercijalna nauka, umrežena u
razne projekte koji joj diktiraju i hipoteze i zaključke. Pri tome

242
su sociolozi masovno menjali opredeljenja, nastojeći da se s
novim simboličkim kapitalom nametnu i kao brendovi struke.
Jednako mislim na sociologe nove nacionalne oslobodioce i
na sociologe novokonstruisane žrtve. I u sociologiju su kao i
u druge društvene nauke u regionu prodrli novi oslobodioci od
marksizma i kosmopolitizma. Na drugoj strani su sociolozi koji
ne manje ljubomorno neguju monopol na simbolički kapital
najvećih žrtava jednopartijskog socijalizma. Uz ove dve struje
prisutna je i treća, tržišna, kojoj nikakav simbolički kapital nije
potreban.
Pominjem savremeno stanje domaće sociologije da bih
u odnosu na njega upadljivije markirao etiku naučnog poziva
Vojina Milića. Njegova naučna aktivnost bila je oposredovana
složenijim idejnopolitičkim opredeljenjem od pomenutih verzija.
Opredeljenje mu nije bilo statično, nego je stalno promišljano, ali
u osnovi postojano. U kom smislu? Manje je važno to što je, sve
do smrti 1996. godine, ostao marksist van partije i Jugosloven i
to što je o svojim ranijim sukobima s jednopartijskim režimom
nenametljivo ćutao. Iako nije bio blizak nijednoj vlasti,
socijalizam i Jugoslavija su bile one autentične strukture u senci
koje su osiguravale njegov naučni autoritet. Ali te iste zaštitne
strukture Milić je, u duhu pomalo tvrdog akademizma, držao
na distanci. Odbijao je počasti, privilegije, publicitet i jubilarna
slavlja, a pred kraj života i kandidaturu za SANU. Nagrada
koja danas nosi njegovo ime nije signatura disidenta Milića,
nego profesora koji nije bio legionar trenutka. To nije ostalo
nezapaženo. Uprkos temeljnoj neprilagođenosti, podjednako
jednopartijskoj i poslesocijalističkoj pluralističkoj neoliberalnoj,
ipak je ostao u domaćoj sociologiji zapamćen po nesvakodnevnoj
načelnosti i visokim naučnim standardima koje je malo ko
mogao ispuniti. Tu i sebe ubrajam, iako mi je mentorska ruka
Vojina Milića pomogla da mnoge vlastite neverice pretvorim u
metodski organizovane sumnje. Knjiga Tanatopolitika, koja je

243
pred vama, sledi profesorovu sumnju u onostrano i u silazak i
učinak blagotvornog ognja i sociološki postavlja staro Brehtovo
pitanje da li je veći skandal srušiti crkvu ili sazidati crkvu.
Naravno da su to teme koja odbijaju da se svide hegemonoj
kulturi zorli konverzija gde je i marksiziranje i demarksiziranje
bilo jednako utilitarno, onoj kulturi čija su signatura akademici
koji su primali sedmojulske, a zatim ravnogorske nagrade.
Sociološko udruženje se izdiglo iznad ovoga trenda tranzicije
uma kada je pre tri godine imenovalo nagradu koju danas
primam i kada je, velikom većinom glasova, prepoznalo
nekonformističku harizmu razuma Vojina Milića. A to što
udruženje danas povezuje moje ime s imenom Vojina Milića,
možda jeste i prolazna nesmotrenost njegovog žirija. Kako bilo,
hvala Vam.

Reč na dodeli nagrade „Vojin Milić“ Srpskog sociološkog

društva za Tanatopolitiku, jednu od dve najbolje sociološke
knjige u 2014. godini na Filozofskom fakultetu u Nišu, 25. 4.
2015. Objavljeno u Danas 7. 5. 2015.

Nova elita nadzire internet

Skoro vest u Politici da su kineski hakeri prodrli u

elektonsku poštu Pentagona. Digitalna špijunaža ili sajber rat?
Prvo sigurno, a možda i drugo. Ovde je reč o trećoj komponenti
interneta. Digitalizam nije neutralna tehnika, nego nova
ideologija kapitalizma. U kom smislu?
Digitalni pretraživač Google je monopolist na tržištu
informacija. Oblikuje strukturu našeg opažanja sveta. To je
koncern s 50.000 saradnika koji koristi 70% tražilaca informacija
u svetu. Facebook i Twitter takođe prožimaju bitne sfere života:
opštenje, javnost, transakcije, medije, a pravila nameće kapital.

244
Ne direktno, nego posredno. Već sama okolnost da je teško
zamisliti život bez Googla svedoči da je to najmoćnija ustanova
za digitalno pravdanje kapitalizma. Zašto? Zato što šanse za
slobodu i reklamu lišenu regulacije uvek znače više slobode
za uži krug digitalno moćnih, a manje slobode za slabije koji
eventualno mogu samo da bloguju i time da budu lažni ukras
pluralizma. Neoliberalizam je uz pomoć digitalne tehnologije
stvorio novo svetski umreženo i rizično klasno društvo. Kao što je
nekada monopol pismenosti podrazumevao monopol vlasti, tako
je i danas kontrola digitalnih servera ključna, bez obzira na to što
se Google čini demokratskim posrednikom opštenja. Nova elita
moći, netokratija, nadzire internet koji je šarena oglasna tabla za
reklamu robe, ali i vlasti, mehanizam društvenog uključivanja,
ali i isključivanja. Ako Google i može da digitalnom brzinom
olakša mobilizaciju ekonomski izrabljivanih, kada bi revolucija
ugrozila metropole kapitalizma, Google bi sigurno bio isključen.
Bez obzira na otvorenost interneta, cilj kontrolora umreženog
društva jeste profit. Osim toga, nadmoć u vojnom sajber prostoru
stvara izrazitu dominaciju tehnološki i digitalno nadmoćnih
država.
Može li se internet reformisati, odnosno pretvoriti u javno
dobro, a da kapitalizam ostane netaknut? Teško. Informatička
tehnologija čini 40 procenata svih stranih investicija u SAD.
Internet korporacije sada čine skoro polovinu od 30 najvećih
firmi u SAD prema tržišnoj vrednosti, navodi Robert Mekčesni.
Ko dovede u pitanje prerogative internet giganata, dovodi u
pitanje dominantnu infrastrukturu realnog kapitalizma. Zato
i treba razbijati demokratske iluzije koje se pletu oko mreže.
Komunikacijski prostor interneta koncentrisan je u „oblacima”
nekolicine monopolističkih korporacija. U spoljnoj politici
Twitter i Facebook su imali veliku ulogu u arapskom proleću,
kada je Zapad podržao prenos ovih tehnologija u Libiju i
Egipat. To je na drugoj strani podstaklo Rusiju, Kinu i Iran da
kontrolišu svoj internet. Pokazalo se da digitalni protest nije bio

245
modernizacijski jer nije uvećao ljudska prava, nego je kod Arapa
podstakao ratnu mobilizaciju. Danas internet najviše kontrolišu
SAD.
Internet širi znanja, ali služi i represiji. To je medij s
Janusnim licem. Da li ova tehnička infrastruktura treba da bude
privatna korporacija ili javni servis građana? Ili je rešenje u
dizanju poreza Googlu? Evgenij Morozov kaže da treba stvoriti
anti-neoliberalnu prijateljsku tehnologiju. Razvlastiti današnje
kontrolore interneta kao manipulativnu infrastrukturu koja
posredno, ali snažno pravda kapitalizam.
Digitalna javnost je životni prostor kapitalizma. Zato u
razumevanje smisla interneta treba učitati represiju. Internet je
deo samoregulacije neoliberalizma, ali i motor manipulacije.
Dijalozi, dijalozi, ali vlada praznina lišena novog. Internet koriste
i oni koji veruju da je svet nastao za sedam dana kao i prosvećeni
kritičari kapitalizma. Iako nema zabranjenog, tolerancija je
represivna. Treba je prozreti. Odsustvo solidarnosti se ne može
pravdati nejednakim sposobnostima ljudi. Sve u svemu, teško je
govoriti o novoj online demokratiji jednakih. Digitalno rečeno,
sirotinja jeste offline i onda kada je online. Digitalizam širi
informacije, ali osigurava i eksploataciju. Šta činiti? Toni Negri
kaže da je za borbu protiv mreže potrebna druga mreža.

(Politika 11. 6. 2015)

Prepiska

Dragi profesore,
Ovakva preambula mi se, mada mi nikada niste predavali,
nekako sama nameće. Ima ljudi kojima je sudbina da, u višem
smislu riječi, budu učitelji, a meni su knjige i tekstovi koje

246
ste napisali često služili kao udžbenici, ne u smislu spremanja
nekog formalnog ispita, nego u smislu razumijevanja aktuelnog
političkog trenutka i naše novije prošlosti.
U tom kontekstu, a i na tragu Vašeg skorašnjeg teksta u
kojem analizirate nostalgiju kao nešto što „smanjuje delatni
potencijal levice“, svjestan sve vrijeme silnog simboličkog
prtljaga koji sa sobom nosi najčuveniji naslov Nikolaja
Gavriloviča Černiševskog, hoću da Vas pitam: Šta da se radi?
Kako, hoću reći konkretno u današnjoj Srbiji, voditi lijevu,
emancipatorsku i progresivnu politiku?
S jedne strane, svaka objektivna analiza morala bi da
prizna kako je period socijalističke Jugoslavije Periklovo doba
za sve južnoslovenske narode i zemlje, pa tako i za Srbiju i
za srpski narod. S druge strane, nostalgična prisjećanja na
Jugoslaviju u pravilu se završavaju žaljenjem za jedinstvenim
kulturnim prostorom, vrhunskim sportskim takmičenjima i
reprezentacijama, uz privatno sentimentalne uspomene na
pojedine robne marke. O političkoj dimenziji jugoslovenskog
projekta, a ona je, mislim, ključna, kao da je zabranjeno misliti
i javno govoriti.
Hoću zapravo da Vas pitam je li kod nas, u Srbiji, ali i
bilo kojoj drugoj nekadašnjoj jugoslovenskoj republici, uopšte
moguće voditi autentičnu politiku bez svijesti o tome da svi
zajedno još uvijek funkcionišemo po principu spojenih posuda?
Kad Borko Stefanović, recimo, ili bilo koji drugi, najavljuje
formiranje „srpske Sirize“, koliko je tu važna svijest o tome da
u našoj regionalnoj konstelaciji, kao u varijaciji na onu čuvenu
frazu koju je volio Hemingvej, nijedna balkanska države nije
ostrvo? Možemo li ovako rasparčani uopšte biti imalo relevantan
faktor u evropskim okvirima?
Simplifikovano do kraja, a u varijaciji na onaj glasoviti
ekološki slogan „misli globalno, radi, lokalno“, da li je danas

247
moguće samo misliti regionalno, a raditi lokalno ili je nužno
prvo napraviti zajednički balkanski front pa tek onda ići dalje?
Znam, pitanja su teška, ali valjda su takva jedina koja
uopšte ima smisla postavljati. Bez teških pitanja ostajemo samo
da se vratimo Beketu i onoj amblematskoj rečenici s početka
njegovog Godoa: „Ništa se ne može učiniti“.
Uz najbolje želje i drugarski pozdrav!
Muharem Bazdulj
(Newsweek 66, 15. 6. 2015)

Dragi Muhareme,
Ovih dana je opet Princip aktuelan. Prošle godine smo,
u euforiji oko stogodišnjice Sarajevskog atentata, nekako
nezavisno i pomalo melanholično obojica došli do sličnog
zaključka da danas Princip nema advokata, jer nema Jugoslavije.
I da je Gavro bio bliži Andrićevoj nego Apisovoj struji Mlade
Bosne. Prošlogodišnji ugledni naučni skupovi nisu nam mnogo
dali za pravo. Ako.
Ovih dana je odlučeno da se Principu podigne spomenik
u Beogradu. Drago mi je, a bilo bi mi još draže da ga postave
tamo gde je spomenik ruskom caru. Mlađi si Muhareme od
mene i može ti tvrdo zazvučati to da je Princip bio bliži Lenjinu
nego ruskom caru. Ali, jeste. „Balkan balkanskim narodima“
jeste internacionalističko republikansko načelo koje je spajalo
Principa i Lenjina. Car ruski je vladao po božjoj milosti, a sloga
na Balkanu nekako teže ide od kada je božja milost u raznim
crkvama u regionu postala osnova identiteta bratskih naroda.
Još nešto. Uz novi spomenik Principu – Jugoslovenu
dobro bi se u Beogradu slagao i novi antispomenik. Ovaj drugi
bi mogao biti simbol žrtvama srpskog nasilja u raznim srpskim
ratnim oslobođenjima. Ne mislim na one nedužne žrtve koje u
248
ratu prate i napredna istorijska oslobođenja. Mislim na žrtve onih
drugih nazadnih osvajanja koja su proglašena za oslobađanja.
Spomenici Beograda bi se izdvojili iz kulture sećanja regiona
kada bi stekli i službeno znamenje koje bi podsećalo na nasilja
počinjena u ime oslobađanja srpstva. Antispomenik bi valjalo
dići bez uslovljanja i bez očekivanja simetričnog odgovora u
drugim centrima bivše Jugoslavije. I bez dodvoravanja Briselu.
Onako spontano, samorefleksivno. Ako se antispomenik prihvati
kao pružena ruka Zagrebu, Sarajevu, Skopju, Prištini – dobro.
Ako se pružena ruka ne prihvati, opet dobro. „I oni su pjevali
o ratu“, rekoste. Razumeju nas i kada ćute. Latentni simbol
jugoslovenstva i otvoreni simbol mira. Spomenik Principu bolje
bi se složio s rečenim antispomenikom, nego sa spomenikom
ruskom caru.
Muhareme, korigujte moje naivnosti. Sarajlije su realnije
od Zrenjaninaca. Ali dobro znam da su u Sarajevu voleli JNA.
Godinu dana sam proveo tamo, u kasarni „Slobodan Princip
Seljo“. Eto, slučajno u tekst upade još jedan Princip. Završavam,
a ne pomenuh Ejupa Ganića.
Srdačno iz Zrenjanina
Todor Kuljić
(Newsweek 66, 15. 6. 2015)

Dragi profesore,
Da, u svakoj priči o Jugoslaviji, o principu „Balkan
balkanskim narodima“, veoma je važan Princip, onaj s velikim
početnim P, Gavrilo. I dobro je da smo obojica, kako kažete,
„nezavisno i pomalo melanholično došli do sličnog zaključka
da danas Princip nema advokata jer nema Jugoslavije“. A ipak,
u cijeloj toj priči o stogodišnjici Sarajevskog atentata važno je
da je nas nekolicina vratila Principa u njegov pravi kontekst,

249
kontekst Jugoslavije, kontekst borbe za bratstvo južnoslovenskih
naroda i njihovu ravnopravnost s ostalim narodima.
Dvije su se opasnosti u prethodnim godinama nadvile nad
Principom, dva samo naoko suprotstavljena narativa pokušala
su da „kidnapuju“ njegovu baštinu. Jedan je onaj globalni,
„revizionistički“ kako bi se reklo, koji ga je proglasio teroristom,
ubicom trudne žene i onim ko je prekinuvši bel epok, skrivio
smrt miliona ljudi u svijetskim ratovima. Drugi revizionizam je
više lokalni, ali nije manje opasan – to je onaj koji u Principa
projektuje velikosrpski nacionalizam. Desi se tako da neke
plemenite pojave iz različitih razloga budu „kidnapovane“ od
nedostojnih. Tako je, recimo, onaj idiot od masovnog ubice
po imenu Čarls Menson ubijao svoje žrtve uz pjesmu Helter
Skelter od Bitlsa. Bono iz grupe U2 na jednom koncertu je
najavio izvođenje te pjesme kazavši da ju je „Čarls Menson
ukrao od Bitlsa“, a da je oni sada „kradu natrag“ (stealing it
back): vraćaju je, dakle, njenom izvornom kontekstu, kontekstu
muzike i umjetnosti. U tom smislu je značajno da je Gavrilo
Princip vraćen u jugoslovenski kontekst i njegov spomenik je,
uprkos svemu, i spomenik tom povratku.
Na tom tragu čitam i Vašu ideju o „antispomeniku“,
odnosno „simbolu žrtvama srpskog nasilja“. Ključni momenat
tu je, naravno, da „antispomenik valja dići bez uslovljavanja
i očekivanja simetričnog odgovora u drugim centrima bivše
Jugoslavije i bez dodvoravanja Briselu“. Ne mislim zapravo da
u tome ima ičeg naivnog. S takvom baštinom bi, naime, jedna
nova generacija mogla realnije da (do)sanja jugoslovenski san.
Imate mnogo iskustva u radu sa mladima, pa računam
da Vas je morala pohoditi misao, makar i kao kratkotrajna
iluzija, da će neki mladi svijet ponovo početi da slijedi ideju
„mladobosanaca“ i partizana. Ja sam imao takvo iskustvo prije
nekoliko godina razgovarajajući sa gimnazijalcima iz Sremskih

250
Karlovaca. Sjetio sam se tada nekih Tolstojevih rečenica,
zgodnih, čini mi se, i za kraj ovog pisma: „Ja vjerujem u to. Ja to
znam. Ja to bez sumnje vidim“.
Sve najbolje vam želim.
Muharem Bazdulj
(Newsweek 66, 22. 6. 2015)

Muhareme,
Složena si pitanja postavio. Da pokušam ukratko da
odgovorim.
Kako današnja levica da se ponaša kada je lišena velikih
protestnih intelektualaca Sartra, Merlo-Pontija i Markuzea?
Čomski nije dovoljan. Intelektualci ne stvaraju samo naučne
ideje, nego i ideologije koje pokreću mase. Uvek je tako
bilo. Svojevremeno su u Kini intelektualci pretvarali divlje
mongolske osvajače u carske dinastije, dok su se carstva Džingis
Kana i Tamerlana raspala jer ove kadrove nisu imala. I uspeh
levice u XX veku bio bi nemoguć bez fronta viđenih opozicionih
intelektualaca. U XXI veku je neoliberalizam uspešno potisnuo
kritičke intelektualce s alternativnim programom novom
koalicijom bezidejnih menadžera i virtuelnih stručnjaka za
onostrano – popova. Represivna tolerancija jeste stekla nove
ideologe, ali ne i nove intelektualne opozicionare. Može li se bez
intelektualaca tražiti alternativa neoliberalizmu? Teško. Kako
bilo, levica treba da pruži drugačiji otpor današnjoj umreženoj
represiji kapitalizma. Nikako pogledom unazad koji smanjuje
delatni potencijal vlastite kritike melodramski tražeći paradigmu
i arhetip u prošlosti. Otklon od svake romantizacije prošlosti je
preduslov samokritike i samorefleksije levice. Iako su u titoizmu
neke stvari bile bolje, ovaj režim ne može biti uporište kritike
kapitalizma XXI veka.

251
 Drugi aksiom jeste da nema levice bez sistematske
i sinhrone kritike nacionalizma u regionu. Kakve kritike?
Spomenik Srbima stradalim u „Oluji“ bi mogao biti ponos
Hrvata, kao što bi to isto mogao biti i spomenik srebreničkom
masakru u Srbiji. I Bošnjaci bi se mogli ponositi spomenikom
ubijenim Srbima u Sarajevu. U regionu nema produktivnog
dijaloga između onih koji se ne čuju. Hrvati i danas znaju samo
za Vukovar, Srbi za Kosovo, a Bošnjaci za Srebrenicu. Pitanje
je da li će se zbog pritiska EU nešto moći izmeniti u tekućem
građanskom ratu sećanja. Ne samo što je Vukovar prekrio
„Oluju“, nego Srbi Hrvatima nikada neće oprostiti Vukovar kao
jedno od emocionalizovanih mesta stradanja koja su integrisala
Hrvate u izgonu Srba. Na sličan način Hrvati neće nikada Srbima
oprostiti Jasenovac kao podsećanje na neuporedivi zločin.
Prevladava strah od druge nacije. Onaj ko se boji ne misli
logički. Drago mi je da se ti Muhareme ne bojiš.
Pozdrav
Todor
(Newsweek 66, 22. 6. 2015)

Filantropija ili humanizam

U polemici između I. Mladenovića i N. Cvetičanina

otvoreno je pitanje da li je podela na levicu i desnicu danas
anahrona. U ovom prilogu bi trebalo raščlaniti samo jednu
razliku koja može pomoći odgovoru na gornju dilemu. To je
razlika između filantropije i humanizma. Od sloma evropskog
socijalizma nejednakost je dodatno normalizovana jer je
prevladala svest da je filantropija (milosrđe) normalna, a da
je humanizam nasilan. Drugim rečima, od kada se nepravda
samo ublažava na nivou raspodele, a više se ne ukida na nivou
252
proizvodnje i podela na levicu i desnicu, ispada prevaziđena. Da
li je baš tako?
Filantropija, tj. milosrđe, svedoči o granicama dobročinstva
u kapitalizmu. Čovek koji umire bogat, umire osramoćen jer
bogatstvo treba društvu vratiti, pisao je Endru Karnegi američki
kapitalista, veliki dobrotvor, ali ne i humanista. Zašto? Zato
što je filantropija pojedinačni apel na darežljivost i neprofitno
ponašanje, dok je humanizam sistemski osigurano neprofitno
ponašanje. Filantropi mogu biti i desničari, humanisti su samo
levičari. Danas ima kulture filantropije (fondacije, zadužbine),
ali je iščezla kultura humanizma. Filantropi i humanisti na
različit način raspolažu bogatstvom i odnose se prema njemu.
Koji su odgovorniji prema društvu?
Bogatstvo uvek fascinira kada se shvata kao izraz
naročitog mara, ali je neretko i predmet sumnje. Berlinski
sociolozi Volfgang Lauterbah i Mirjam Strong uočavaju da
je u SAD filantropija glavno sredstvo bogatih da pokažu
odgovornost prema društvu. Ova je istovremeno legitimacija
vlastitog bogatstva i način da se brzo reaguje na društvene
probleme. Filantropija je u SAD kultura, u Evropi ne toliko
jer je evropska socijalna misao, pored filantropske, imala i
tradiciju humanizma – radikalnije sistemske pomoći. Pjer
Burdije je zapazio da filantropi uvek računaju na reciprocitet
davanja i uzimanja, jer su zainteresovani da steknu simbolički
kapital kojim čuvaju ekonomski kapital. Angažman filantropa
nije isključivo altruistički, čak ni onda kada donori ističu da
je filantropija dužnost i kada tvrde da im je to zadovoljstvo.
Filantropija je nešto bliža odgovornom delanju samo onda kada
se novac izdvaja iz onog bogatstva koje je stečeno vlastitim
radom, a ne ženidbom, berzanskim špekulacijama ili drugim
profitabilnim ponašanjem. Samo u prvom slučaju filantropsko
davanje ima simbolički kapital.

253
 Ima raznih vrsta filantropije. Žene koje udajom postaju
bogate (kao supruga pretendenta na srpski presto Katarina
Karađorđević) angažuju se u milosrdnim akcijama i preuzimaju
društvenu odgovornost. Filantropska jeste i hrišćanska
solidarnost istekla iz ljubavi prema bližnjem, koja se u krajnjoj
liniji pravda strahom od onostrane kazne. Ako je, međutim,
ključna motivacija filantropske dužnosti strah od onostranog,
manje ili više prožet empatijom prema ubogom, pitanje je da
li zadnji cilj (lično spasenje) može dovoljno pravdati sredstvo
(pomoć)? Može li, naime, filantropsko delanje iz straha od
onostranog i iz brige za vlastito spasenje biti autonomno i
nezavisno?
Teško. To može biti samo svetovna aktivnost lišena
pomenutog straha i usmerena ka ukidanju bede na nivou
sistema. Upravo je to humanizam levice. Filantropiju treba
poštovati, ali treba uočavati unutrašnju granicu koja je deli od
humanizma. To nije tanka, nego debela crvena linija između
sistemski osiguranog socijalnog građanina i privremeno
nahranjenog bednika. Socijalna država nije poklon lenjima niti
je socijalni građanin siromah koji prima besplatni topli obrok u
narodnim kuhinjama. Nisu socijalni građani oni ugroženi koji
prihvataju donacije od tajkuna koji peru novac povremenim
filantropskim akcijama niti su to pripadnici srednjeg sloja koji
se danas prikazuje kao autentični nosilac demokratije.
Da bi se shvatila razlika između nahranjenog bednika
i socijalnog građanina, treba imati na umu teorijsku razliku
između filantropa Bila Gejtsa i humaniste Karla Marksa. Prvi
se trudi da ublaži bedu na nivou raspodele, drugi nastoji da je
ukine na nivou proizvodnje. U razlici između ovih napora i
danas postoji neizbrisiva granica između levice i desnice.

(Politika 18. 7. 2015)

254
Novi dizajn sećanja

Službena kultura sećanja u Srbiji je nesređena i u

previranju. Hrvatsku „Oluju“ je ispratilo snažno srpsko
kontrasećanje na progon, crkva se seća Prebilovaca, premijer,
pak, traži zajednički dan sećanja. Ima li sistema u ovom haosu
ili je reč o lutanju službene upotrebe prošlosti? Da li je predlog
o zajedničkom danu sećanja smišljeni udar na suverenitet novih
država u regionu ili je neutilitarno prosvećeno sećanje? Da li je
to antidatum, svojevrstan antipraznik u moru nacionalizovane
kulture sećanja? Pomalja li se to nova kritička kultura sećanja u
regionu, velika propaganda sumnje?
Pre odgovora, pomenuću vlastita lutanja. Kada sam pre
desetak godina u knjizi Kultura sećanja i u medijima predložio da
se osnuje Muzej stida zapadnog Balkana, u kom bi svaka nacija
iz regiona imala svoju odaju, poziv je bio u zoni čiste nacionalne
izdaje. Nešto kasnije sam u Politici predlagao da bi umesto
spomenika neznanom nacionalnom junaku trebalo razmisliti
o dizanju spomenika neznanom dezerteru iz građanskog
rata – Jugo Švejku, koji bi simbolizovao negativno sećanje
na građanski međunacionalni sukob i na sve ubijene na ovim
prostorima 1990-ih. Prošle godine sam se u knjizi Tanatopolitika
založio za multietnički antispomenik u regionu. Na odziv nisam
računao. Nije ga ni bilo, bile su to moje svesne utopije. Ako. I
danas držim da bi možda neka od pomenutih zdanja trebalo dići
na Savi, negde između Slavonskog i Bosanskog Broda, gde se
krajem četrdesetih godina razmišljalo o izgradnji grada Broda,
nove prestonice socijalističke Jugoslavije. Možda bi u rečeni
Muzej stida na vodi, kao i u Beograd na vodi, više uložili stranci
iz EU nego domaći akteri.

255
 Da li se ipak nešto menja? Predlog o zajedničkom danu
sećanja, kojim na novi način treba uskladiti pojedinačna
pamćenja, stiže s vrha. Odmah su ga podržali Dodik i Vujanović.
Odbili su ga Milanović, Tači i Izetbegović. Kako god prošao
ovih dana na konferenciji u Beču, predlog pripada alternativnom
prosvećenom sećanju. Samo je samorefleksivno sećanje
prosvećeno. U ono drugo, neprosvećeno sećanje spadaju svi
nacionalistički glamuri koji se valjaju od Knina do Skopja i
definišu slavnom prošlošću. Regionalna kultura sećanja boluje
od manjka javnog stida i viška javne slave. Ako je predlog
premijera iskren, oko njega se ne treba mnogo dogovarati.
Treba naprosto datum uvesti u srpski kalendar praznika bez
uslovljavanja. Ako ga drugi prihvate dobro, ako ne, opet dobro.
U Hrvatskoj će predlog biti verovatno odbijen kao srpsko
miksanje kostiju. Čitaće ga kao udar na Domovinski rat, koji je
Magna carta hrvatske nezavisnosti, nenatkriljivi veleidentitet i
zid od moguće nove Jugoslavije. Negovani ratni trijumf je uvek
loš saveznik kod suočavanja s prošlošću. U Srbiji nema ovog
neproduktivnog pritiska oslobodilaca, pa je samim tim i više
uslova za plodnu samosumnju.
Ali, mrtvi su svuda nezamenljivi simbolički kapital.
Za svaku politiku je mogućnost pripisivanja novog smisla
mrtvima važnija od izvornog smisla njihovog umiranja. Grob
je nem, mrtva usta ne govore, pa otuda i mrtva tela imaju veliku
prednost kao simboli. Ne pričaju mnogo o sebi, reči im se mogu
pripisati, a još više smisao. Kako je rekao američki pesnik
Edvin Robinson: „Kada umrem imaću mnogo više da kažem”. I
grobovima se vremenom pomera značenje. Mrtvi se poštuju, ali
i eksploatišu. Njihovi identiteti postaju ubilački kada se uokvire
neprosvećenim sećanjem koje podstiče odmazdu.
Još više od toga, tanatopolitički gledano, preko mrtvih
tela, kao teških simbola, vladajući nameću vrednosti i smisao
podvlašćenima. Vučić traži prošlost koja odgovara njegovoj viziji
256
budućnosti. Drži da zakavžene prošlosti ne mogu sapostojati sa
istovetnom vizijom evropske kapitalističke budućnosti. Srbija
istrajava na kursu EU. Razumno ovde jeste upozorenje da se
poverenje u regionu može povratiti samo sinhronom kritikom
vlastitog šovinizma. Oživljeni sukobi oko prošlosti još teku
po sličnim obrascima mržnje, a usled zaslepljenosti njom,
protivnici ne uviđaju vlastitu bliskost. Dobro se slažu u tome da
treba mrzeti ne samo druge, nego i one u vlastitim redovima koji
nedovoljno mrze.
Premijerov predlog je ipak samo novi dizajn sećanja,
koji ne slabi još eksplozivnu sliku prošlosti. Možda bi
usvajanje predloga moglo donekle decentrirati emocije oko
ubijenih sunarodnika u regionu. Svuda nacionalni zidovi boli
uspešno skrivaju tiho neoliberalno socijalno ubijanje građana.
Neoliberalnim evrofilima ne smeta to što etnocentrično sećanje
pomera u senku socijalno umiranje. Naprotiv. Naprednjačka
vlast planira pomeranje Dimitrija Tucovića sa Slavije, a u
centru Beograda diže spomenik ruskom caru. Strukture sećanja
ostaju netaknute. Lakše je uvesti antipraznik, nego pacifikovati
„patriotske” akademike, udžbenike i navijače? Iako nije
prevratničko sećanje, premijerov predlog jeste iskorak.

(Politika 20. 8. 2015)

Zasluženi zaborav

Svake godine sve više bledi sećanje na 5. oktobar, a događaj

koji se zbio ovog dana 2000. godine jeste sve slabiji simbolički
kapital u politici. Naprednjačka vlast ne mari za njega. I običan
svet ga zaboravlja. Da li je ovaj datum nezasluženo zapušten
ili je trajno potrošen? Pre odgovora treba podsetiti na njegovu
izvornu suštinu.

257
 Dugo je 5. oktobar 2000. nazivan revolucijom i početkom
autentične istorije. Ni harizma ubijenog premijera Đinđića nije
odvajana od ovog datuma. Euforija je popustila već sa raspadom
petooktobarske koalicije, kada je uz revoluciju dodavan atribut
izdana. Organizovani zaborav datuma počeo je s pobedom
naprednjaka. Od tada to nije više nulti čas od koga je počelo novo
doba u Srbiji, kako se nekada euforično govorilo. Još manje je
revolucija. Danas se kod procene ovih burnih dešavanja više i ne
koristi izraz revolucija, iako retko ko spori prekretničku ulogu
ovoga čina u istoriji Srbije. O čemu se onda radi? U strogom
smislu pojma, a da isti ne ostane prazna profesorska formula,
može se reći da ovaj događaj odista i nije bio revolucija, jer
je razvoj nakon ovog datuma obeležen povratkom starim
vrednostima (kapitalizmu i religiji). Revolucija je samo ona
društvena promena koja uvodi nove ključne vrednosti. Takođe
je, ali na drugi način, nakon 5. oktobra došlo do novog talasa
oprirođavanja nacionalizma (legalizacija četničkog antifašizma,
rehabilitacija monarhizma i kvislinštva u službenoj kulturi
sećanja). Moglo bi se reći da su već to dovoljni razlozi da se
govori o restaurativnoj suštini 5. oktobra, jer u Miloševićevom
režimu pomenutih restaurativnih zaokreta nije bilo. Nije Sloba
mario za kraljeve, popove, niti za Dražu i Nedića.
Međutim, stvari postaju složenije ako se ima na umu jedna
druga, donekle formalna, Marksova odredba revolucije. Marks
kaže da je svaka revolucija nasilna nadoknada zaostalog razvoja.
Dakle, 2000. godine, kada se većina novih država u regionu već
bila okrenula ka hegemonoj evropskoj neoliberalnoj alternativi
i globalizaciji, režim S. Miloševića se upravo tome opirao.
Zato je Srbija pod njim bila ostrvo zarobljeno viznim režimom,
privrednim sankcijama i niskim životnim standardom građana
(ratovi, redovi za hranu, benzin i sl.). Ovo stanje („ponosnog
prkošenja“ okruženju) je ekonomski bilo katastrofalno i svakako
je zasluživalo da se ukine. S padom SPS režima, mnoge njegove

258
pristalice nisu imale šta da izgube osim ponosa. Kontrafaktualno
gledano, verovatno se uklanjanje ovog režima moglo obaviti
samo na nasilan način. Možda bi se zato i karakter 5. oktobra
mogao označiti kao nužna restauracija i kao manje zlo.
Generacijski gledano, ovaj događaj je i rođen u sukobu između
ponosnog prkosa starijih s jedne i ogromnih rezervi nada mladih,
s druge strane. Izneverenih nada, naravno.
Sećanje na 5. oktobar nije statično. Menjaće se u zavisnosti
od potreba vladajućih snaga u budućnosti. Verovatno ne mnogo.
Stigao ga je zaborav. Otporaški rečeno, „Gotov je“. Poslednjih
godina je ovaj događaj uokviren masovim razočaranjem u pustoš
neoliberalnih mera koje se sprovode uz sadejstvo katastrofa i
šokova. Nove šok terapije dezorijentišu, dižu maglu i uništavaju
solidarnost. Kanadska novinarka Naomi Klajn opominje da
uvek nakon katastrofa strada socijalna država. Nakon političkih
ili prirodnih šokova koristi se pometenost stanovništva da bi se
sprovele nepopularne reforme. Nije li i nas šokantni 5. oktobar
uveo u kapitalizam novih katastrofa, uprkos tome što je toga
dana srušen jedan štetni režim?

(Politika 5. 10. 2015)

Solidarnost ili rasizam nakon Pariza

U Parizu masakr, a reke islamskih izbeglica i dalje

regularno stižu. Zakomplikovalo se. Procene su da će do kraja
2015. u EU stići oko milion izbeglica. Evropska desnica je
nakon Pariza ustala, traži zatvaranje granica. Slovački premijer
Robert Fico govori o migrantskom stampedu, a Mari le Pen
traži obustavu prihvata migranata i progon islamista. Da li će
nasilje islamista u Parizu uzdrmati i solidarnost levice prema

259
migrantima i preko noći normalizovati rasizam desnice? Ko zna,
ali ako se pozabavimo dubljim uzrocima i vezom migracija i
terorizma, onda razlike između levice i desnice po ovom pitanju
jesu i dalje krupne.
Treba ih upravo sada podvući. Levica više govori o
ugroženim izbeglicama, desnica o lenjim migrantima. Dok se
konzervativci svuda protive azilu i migrantima, levica upozorava
da, osim zakona o izbeglištvu, treba donositi i zakone o radnim
uslovima upošljavanja ugroženih. Na strah domaćih radnika od
konkurentske došljačke jeftine radne snage levica odgovora:
„Prekarizovani svih zemalja ujedinite se“. Zato što je sličan
interesni položaj sirijskih izbeglica i nezaposlenih Evropljana.
Masovna migracija iz Sirije jeste glas naroda protiv domaće
diktature, islamističkog terora, ali i protiv imperijalizma velikih.
To je složeni socijalni pokret. Islamofobna evropska desnica se
protivi reci nefundamentalista koja stiže s istoka, a koju ugrožava
fundamentalistički kalifat. Da li će ratoborni rasisti propustiti
nasilje u Parizu kao svoju šansu? Treba li levica da toleriše novi
talas netolerancije konzervativaca? Da sagne glavu? Ne. Uprkos
svemu, ne mogu se relativisati prosvetiteljstvo i humanizam koji
su delom ugrađeni u odnos EU prema migrantima druge vere
i kulture. Izbeglice ne treba zatvarati u geta, nego uključivati
u društvo. Što je jača ova socijalna komponenta, to je snažniji
otpor eksplozivnom rasizmu. Uprkos zločinima islamista, i dalje
treba jačati solidarnost s izbeglicama i rušiti neoliberalne dogme
egoizma.
Levica i dalje treba da se čuva desničarskog recepta
kod rešavanja izbegličke krize. Vladajući krugovi velikih sila
apeluju na međunarodnu odgovornost. To je velika fraza velikih.
Levica treba da se distancira od ovoga pojma jer se njime mnogo
sumnjivog nasilja u prošlosti pravdalo. Kapitalistička desnica
nudi i druga rešenja. Verovatno će i dalje braniti slobodu kretanja
unutar EU, ali će žešće štititi spoljne granice EU. Ali kako braniti
260
granice EU kada je Turska nepouzdana i spremna na ucenjivanje?
Ako je evropski krupni kapital svojim fabrikama za preradu ribe
na afričkoj obali uništio egzistenciju stotina hiljada ribara, ko
može ozbiljno uzeti borbu EU protiv uzroka migracija? Ako
su Buš i Bler napali Irak zbog jeftine nafte, ko može ozbiljno
uzimati „humanu“ borbu Zapada protiv islamskog kalifata? Sve
dok trgovinski ugovori između bogatih i siromašnih zemalja
osiguravaju privilegije bogatih, ništa se neće promeniti. Zato
je levica za solidarnost s izbegličkom sirotinjom i za promenu
kapitalizma. Desnica je sklona šovinizmu i ksenofobiji unutar
kapitalizma. Ne treba ni sumnjati da će koristiti masakr u Parizu
za novu promociju.
Kako se ponašati? Veliki će odlučiti, a mi treba da se
setimo dva obrasca iz naše istorije. Dva oprečna habitusa.
Prvi je Dimitrije Tucović, koji je početkom XX veka dosledno
glasao protiv ratnih nacionalnih kredita. Da je to činila i ostala
evropska levica, svetskog rata ne bi bilo. Drugi je vladika
Nikolaj Velimirović, blizak Ljotiću, koji je dvadesetak godina
docnije pisao da Srbi brane krštenu Evropu od plemena niže
rase s istoka. Srpska vlast to danas ne kaže, time se hvali Viktor
Orban. Naša vlast danas samo propušta sirotinju s Istoka onom
istom Zapadu koji pokreće ratove na Bliskom i Srednjem istoku.
Propušta samo onoliko koliko Zapad dopušta. Srbija je lojalni
deo režima upravljanja migracijama. Solidarnost srpske vlasti
nije levičarska, nego merkelovska.
Na kraju, ko će platiti troškove izbeglica? U nemačkim
novinama sam pročitao sledeću priču. Zajedno sede bankar,
čitaoc tabloida Bild i izbeglica i dele 20 komada keksa. Bankar
uzima 19 komada i kaže čitaocu: „Pazi da izbeglica ne uzme tvoj
keks“. Drugim rečima, ništa se neće promeniti sve dok su bankari
nedodirljivi. Tranzicijska otimačina nije kriminalni čin, ali oteti
nazad oteto jeste danas najveći kriminal. Samo ukoliko levica
uspe da ovu jednačinu ponovo obrne, Evropa će biti kadra da u
261
izbeglicama vidi ugroženu sirotinju, a ne u kulturnom i etničkom
pogledu opasnog Drugog, kako to sugerira desnica. Ni masakr
u Parizu nije dovoljan razlog da levica u novoj krizi evropskih
vrednosti napusti solidarnost i tiho sklizne u socijalšovinizam.
Ne Nikolaj, nego Tucović.

(Politika 18. 11. 2015)

Nova upotreba Nedića

Diskusije oko suđenja Milanu Nediću jesu danas i prilika da

se dodatno rehabilituje Draža Mihailović. Kako? Da se razumemo,
kaže jedan red polemičara, Nedića ne treba rehabilitovati, ali su
i komunisti bili teroristi. Alternativa je Draža. I dodaju, izričito
ili prećutno, zar naše odbacivanje Nedića ne svedoči da nismo
jednostrani rodoljupci nego višeslojni istinoljupci? Zar nam i
stoga ne treba verovati da je Draža bio antifašist? Ne, ne treba
vam verovati, zato što ovo ograđivanje od Nedića nije nikakav
argument u pravdanju Draže, nego retorički manevar? U kom
smislu? U ovoj „višeslojnoj“ retorici je odbacivanje Nedića
(ali i onih koji su ga smakli), samo štitnik koji treba posredno,
izričito ili prećutno, da osigura prihvatanje Draže. Nova struja
polemičara se razlikuje od stare, nešto radikalnije, koja kao
patriote nije razdvajala Nedića i Dražu. Ali ne mnogo, jer kod
ove struje Nedić negativac služi samo kao retorički štit u brisanju
njegove srodnosti s Dražom i u antifašiziranju četnika. U kom
smislu?
Možda će stvari biti jasnije ako se povuče razlika između
realne i idealne politike u ratu. Koje su bile realne mogućnosti
male države da se odupre nacizmu 1941? Ako se nije mogao
pružiti otpor Hitleru, da li je onda kvislinška politika malih država

262
realna i moralna? Tobožnji pasivni realpolitičari (nedićevci i
četnici) su vodili računa o sigurnosti Srba, dok su idealpolitičari
(komunisti) borbenim antifašizmom ugrožavali život nacije.
Dok kod procene kolaboracije kritički istoričari tvrde da je reč
o saučestvovanju u zločinima fašizma, dotle se oprezniji pitaju
da li se Trećem rajhu mogao pružiti otpor. Trebalo je, kažu ovi
zadnji, hrabrosti da se vodi i neherojska politika. Uostalom,
nije Nedićev režim bio jedini koji je vodio neherojsku politiku.
Većina malih zemalja je bila upućena na ovaj kurs, dok je prostor
za izbor između načelne i pragmatične politike bio rezervisan
samo za velike države. Na neki način ispada da se pred moćnim
Trećim rajhom srpski narod mogao uspešnije spasavati ne con
gloria, slavnim otporom, nego con ignominia, nitkovlukom.
Neka se veliki tuku, mi treba da se čuvamo jer smo mali. Mali,
kažu isti, nemaju izbora. I dodaju, moral države se razlikuje
od morala pojedinca. Tome nasuprot, američki predsednik
Tomas Džeferson je opominjao da postoji samo jedan moral i
za državu i pojedince. Ali kako i njemu verovati kada je i sam
bio robovlasnik? Šta je u svemu ovome istinito? Samo to da u
politici malih zemalja treba daleko više umeća i snalažljivosti
nego kod velikih, da ih politika, koja uvek goni u kompromis,
ne učini ravnodušnim prema načelima. A pomenuta dilema da li
je nacionalno motivisana saradnja sa Hitlerom bila skandal ili,
doduše, neslavna, ali legitimna strategija samoodržanja malih
država jeste lažna, bez obzira na to što je raširena i što na sličan
način deli danas polemičare oko Antoaneskua, Hortija i drugih
evropskih kvislinga. Prava je dilema ko je 1941. bio realista, a
ko fanatik.
Ili, šta je 1941. bila realpolitika? To je svakako bilo
pravovremeno svrstavanje na stranu pobednika. Ali, da li je to
neko mogao znati 1941? Ima mišljenja da je tek nakon kapitulacije
Italije situacija na frontovima bila jasnija. Pa ipak, pronicljiviji
analitičari, naročito u SAD, su već polovinom decembra 1941.

263
zaključili da je realpolitika antiosovinska, a ne kvislinška. Zato
što se Hitler, kada je objavio rat SAD, zapleo u rat sa okeanskim
silama koje su bile sirovinski i industrijski nadmoćnije. Zato i
nije mogao dobiti rat. Trebalo je, doduše, da prođu skoro dve
godine, pa da ove stvari postanu jasnije i da se u ratu kontinenata
jasno iskaže nadmoć industrije antifašističkih sila. Uočiti
ovu nadmoć na vreme nije bilo lako, ali je to bila autentična
realpolitika. Mnoge je, kao Nedića, u tome sprečavala ideološka
profašistička zaslepljenost, pa su svi pomenuti evropski kvislinzi
u stvari vodili ne samo neslavnu, nego i nerealnu politiku. Ali ne
samo oni, nego i svi drugi koji su apelovali na uzdržavanje od
otpora okupatoru. Nije pasivnost bila realna, nego kratkovida
politika. Zato svako ko neće da govori o neborbenoj pasivnosti
kao o iluziji i kao mostu saradnje četnika i kvislinga, treba da
ćuti o Nediću.

(Politika 30. 12. 2015)

Pravda iznad svega

U debati o konkurenciji između profesora Begovića,

Ćirjakovića i Madžara samo se na jednom mestu pominje
pravda i to kao prevladana iluzija (kod Madžara). Zato bi valjalo
otvoriti pitanje da li se pravednost može relativisati tržišnom
uspešnošću. Tu se razlikuju tržišni apsolutisti, umereni liberali i
antikapitalisti.
Svi tržišni apsolutisti tvrde da se pojam pravednosti može
primeniti samo na pojedinačno delanje, a ne i na nenameravane
spontane posledice raspodele unutar državnog poretka.
Pravednost se, kažu, može primenjivati na tržište koliko i na
nevreme ili na pad meteora. Zato tvrdi neoliberali drže da je

264
suvišan govor o socijalnoj pravdi u tržišnom poretku. Tržište
je neodgovorno, pa ne može biti ni pravedno ni nepravedno.
Ono ne trpi moralne predikate, jer svuda gde se gube tragovi
pojedinačnog delanja u globalnim strukturama nestaje i
semantika odgovornosti i pravde. U tržišnom društvu je pravda
nema. Po pravilu, oni koji tvrde da je konkurencija iznad svega
odustaju od procene pravednosti ustanova i struktura, priznaju
samo komutativnu pravdu (ekvivalentni odnos, šta ko prima i šta
duguje), a ne i distributivnu i socijalnu pravdu.
Umereniji liberali ističu, pored pravne, i socijalnu
državu. Ova druga je potrebna samo u meri u kojoj neutrališe
nezadovoljstvo, a ne i kada ukida bedu. Pojam pravednost šansi
je neoliberalni propagandni pojam koji se primenjuje protiv
svih onih koji su, na osnovu nejednakih startnih pozicija, ostali
gubitnici, pa su za isto sami i krivi. To je pojam kojim se pravda
liberalna etika uspešnog samoodgovornog pojedinca koja se meri
opstankom na tržištu. To je tržišna moralno-kulturna gramatika.
Ona odbacuje socijalizam kao imperijalizam pravde i kao
pubertetski moralizam koji teži etički savršenom društvom. Ova
totalitarna pravda nama ne treba, kaže Karl Poper. Treba nam ona
druga, menadžerska. Okanite se pravičnosti raspodele, merite
samo tržišni učinak. Važno je koliko doprinosiš profitabilnosti
firme, koliko uvećavaš moju platu, šta si uradio da na tržištu
potisnemo konkurente. Ovaj kodeks lišen solidarnosti jeste
prosečna, ali ne i normalna pravda.
Treba otvoreno reći da tržište ne može regulisati pravdu
jer nije kadro da obezbedi pravičnost onima koji nisu tržišno
sposobni. Ono reprodukuje i nejednakost uslova pristupa
utakmici, to mu je osnovna crta sa stanovišta teorije pravde. Pa
ipak, i tržištu je potrebna neka pravda. Ne zbog velikodušnosti,
nego kao preventiva protiv buna i revolucija. Mnogo nepravde
je opasno po kapitalizam. Znaju kapitalisti dobro da je narušena

265
pravda bolnija od gladi. Zato je opasna. Liberalni ideolozi dodaju
da ne treba mnogo moralisati oko nejednakosti niti ponovo
otkrivati slobodu onih koji spavaju ispod mostova. Možda su u
pravu, ali ne govore istinu. Jer govor o pravdi nije moralizam.
Socijalna sigurnost nije milosrđe koje marljivi daruju lenjima,
nego je temelj za opažanje prava slobode. Siromah nije kadar da
spozna slobodu. Demokratiju još manje.
Gornja granica liberalnog shvatanja pravde jeste jednakost
šansi, tj. jednaka pravna mogućnosti pristupa društvenim
ustanovama. Svaka radikalnija pravda iznad toga za njih je
rizična. Izjednačavanje jednakih šansi s pravnom jednakošću (a
ne razmatranje solidarnosti ili realnih šansi nižih slojeva) jeste
granica liberalnog horizonta pravednosti, opominje nemački
sociolog Frank Nulmajer. Dakle, gledano sa svih strana, diktat
tržišta blokira pristup pojmu pravde.
Doduše ni liberali ne kažu da „treba manje pravde”,
ali ponavljaju da „jednakosti ima previše”. Pravda je u rangu
elementarnih i najviših kriterija uređenja zajedničkog življenja.
To je snažno načelo čiji normativizam niko ne može osporavati.
Nema svojstva koje može nadoknaditi nedostatak pravde, slažu
se i neki umereni liberali. Ali se ne slažu s postulatom treće,
antikapitalističke struje da autentični humanizam ukida bedu na
nivou proizvodnje, dok i najplemenitija liberalna filantropija to
pokušava da ostvari tek na nivou raspodele. U prvom slučaju
sistem se može menjati, u drugom samo oplemenjivati. Sve
ovo zvuči apstraktno. Ako. Neko je davno rekao da ništa nije
praktičnije od valjane teorije.

(Politika 8. 3. 2016)

266
Pohvala izdaje

U odgovornom tekstu „Patriotsko novinarstvo, opasna

iluzija“ Boško Jakšić je problematizovao staru podelu na
nacionalne izdajnike i „izdajnike“. Gde smo danas? Onomad je
u Centru za kulturnu dekontaminaciju održana promocija dve
afirmativne knjige o jugoslovenstvu dr Dragana Markovine,
istoričara koji je skoro izbačen s Pravnog fakulteta u Splitu.
Pred prepunom salom govorili su Dubravka Stojanović, Branka
Prpa, Viktor Ivančić i autor. Splićani Markovina i Ivančić su
govorili otvoreno i kritički o hrvatskom nacionalizmu, onako
kako inače govore i doma. Nije bilo diplomatije one vrste da se
o hrvatskom šovinizmu govori oštrije u Beogradu nego u Splitu.
Ne, nego jednako oštro, o čemu svedoče pisani radovi pomenutih
Splićana. U centru Beograda hrvatska „izdaja“ je demonstrirana
na pravi način.
Ima i u Srbiji tribina na kojima se čuje reč sličnih srpskih
„izdajnika“. A ima ih, ne samo otuda što je u Beogradu lakše
braniti jugoslovenstvo nego u Splitu. Reč je o važnijem
semantičko-političkom problemu. Treba obrnuti smisao nekih
emotivnih borbenih pojmova koji kriju interese. Prevrednovati
pojam nacionalnog izdajnika. Kritički patriotizam pomenutih
Splićana jeste „izdaja“, a slepi patriotizam onih koji viču da
je moja nacija najveća žrtva i da je uvek u pravu jeste prava
izdaja. Prva miri, druga zavađa i širi mržnju. Ako, po zakonima
moralne simetrije, neko iz Srbije ima pravo da kritikuje hrvatski
šovinizam samo onda ako se dokazao u kritici vlastitog, da
li naš vek još traži retoričke štitnike Kominterne? Nije li već
postalo anahrono upozorenje „Najpre počisti ispred svoje
kuće“? Nažalost, još nije. Građanski rat sećanja u regionu opet
tutnji, pa je rečena simetrija potrebna kao nužna samorefleksija,

267
a ne kao pragmatični autošovinizam. Nužna je zato što nema
kulture „izdavanja“. Premda ima pojedinačnih „izdajnika“,
nema sistematski organizovane „izdaje“, tj. kritike vlastitog
slepog patriotizma koja bi stizala odozgo. Možda i zato što
nema dosledne levice koja bi nametala ovo mišljenje, pa se čuju
samo „izdajnički“ glasovi odozdo. Od desnice ovu „izdaju“
niko i ne očekuje. Međutim, kada bi postojao snažan pritisak
odozgo, ovakvi „izdajnici“ bi lako bili pretvoreni u patriote
bez navodnika. Dakle, nije dovoljna pojedinačna, potrebna
je sistematska „izdaja“ na svim stranama kao estetika otpora
šovinizmu. Zato treba okrenuti list. A to znači razdvajati
nacionalna oslobađanja od nacionalnih osvajanja i palanačku
nacionalnu samodovoljnost od kritičkog nacionalnog ponosa.
Otvoreno i bez balansiranja. Ne diplomatski, npr. srbovati na
dve strane, da bi se tek na trećoj u jednoj rečenici reklo nešto
stidljivo i kritički i na račun Srba, nego izlaziti bez retoričkog
štitnika, pa u Beogradu „izdavati“ srpski „patriotizam“, kao što
to čine pomenuti Splićani na svojoj rivi. Još više od toga, treba
razvijati izdajničku kulturu višeg reda koja će dekonstruisati
svaki šovinizam koji se predstavlja kao patriotizam, a u realnosti
jeste zapravo jalova slepa pohvala svega prosečnog kod roda
svog. Navodnici u ovom tekstu nisu gola interpunkcija, nego
simbolički deo njegovog smisla.

(Politika 21. 4. 2016)

Sekularizovati Srebrenicu

Diskurs o Srebrenici je višeslojan. Jeste reč o genocidu, ali

se kod političara u regionu može uočiti i srodnost između njegove
instrumentalizacije i poricanja. U čemu? U sličnoj ekskluzivnoj
nacionalnoj martirologiji i u negovanju sličnog simboličkog

268
potencijala neiskorišćenog prava odmazde. Dvadeset godina
nakon Srebrenice Srbi i Bošnjaci su još nerazdvojivi delovi
istog diskursa iz kog ne mogu da se ispetljaju. Samo su
naizgled prenaglašeni bošnjački islam na jednoj i svetosavsko
pravoslavlje na drugoj strani radikalne krajnosti ovoga diskursa.
Ako se pažljivije razmotri celina koja je, zapravo, istina, jer
nije istina izolovani deo diskursa, onda je uzajamna srodnost
možda vidljivija. Kao što su nacionalizmi uvek reaktivni, jer
se hrane strahom od onog Drugog, tako i građanski rat sećanja
oko Srebrenice već 20 godina uspešno održava strah između
Srba i Bošnjaka. Ne mislim samo na desničarska obeležavanja
oslobođenja Srebrenice u Srbiji.
Mislim i na službena izvinjavanja političara koji ne
zaboravljaju, jer je nezaborav Srebrenice i Kravica važan
simbolički kapital. Ali nezaborav zločina jeste koristan samo
ukoliko nije pretnja novom odmazdom. Ovde nije čak na delu
ni upotreba zločina, nego nacionalne sapatnje. Na bošnjačkoj
strani je to više od poštovanja ubijenih, to je nezamenljivi
politički kapital – sećanje na Srebrenicu, najveći holokaust u
Evropi nakon Drugog svetskog rata, jeste uslov očuvanja države
Bošnjaka u hrišćanskom okruženju. Ali i na drugoj strani Srbi
nikada ne mogu Bošnjacima oprostiti Srebrenicu, nenatkriljivu
stigmu. Šta činiti?
Treba izmeniti perspektivu i zapitati se da li je za kritički
diskurs važnije reći da je reč o Bošnjacima koje su ubili Srbi,
ili je reč o tome da je jača grupa ljudi pobila slabiju grupu ljudi.
Zašto je ova druga ocena važnija? Zbog neoborive činjenice da
su i dželati i žrtve bili ljudi istog jezika, srodne kulture i srodnog
porekla. Upravo to zamagljuju obe sukobljene grupe koje,
uprkos snažnom antagonizmu, misle na sličan način.
Još nema samorefleksije u hegemonim diskursima
o Srebrenici zato što se zaboravlja da su brutalni poreci

269
pripadanja, ubilački identiteti (pravoslavni i islamski), krajem
XX veka u BiH iskonstruisani. Kako? Tako što nisu uvek bili
hegemoni. Na Kosovu sve do skora nije bilo džamija, a i u BiH
ih je sve do devedesetih bilo mnogo manje. I srpskih bogomolja
takođe. Crkve su svuda identitetske karaule. Religijski
poredak pripadanja bio je markiran kao nepremostiva granica
između dve grupe ljudi i jula 1995. Nije ovaj masakr pravdan
uništenjem grupe koja je govorila drugačijim jezikom i imala
drugačiji mentalitet. Ubijani su pripadnici druge vere i otuda je
ideologija masakra providna konstrukcija i fikcija u meri u kojoj
je onostrano sadržano u njemu nedokazivo. Dokazivo je jedino
to da su žrtve i dželati iz jula 1995. u Srebrenici bile srodni
ljudi, Bošnjaci i Srbi koji govore istim jezikom, koji su oduvek
zajedno živeli i koji su se ne tako davno zajednički nazivali
Jugoslovenima. Nisu, međutim, dokazivi različiti putevi nakon
smrti u izmaštanim religijama – okvirima sukobljenih borbenih
identiteta. Da se pomenuti zločin zbio samo 15 godina ranije,
bio bi nazvan bratoubistvom, jer su dželati i žrtve bili u istom
svetovnom poretku pripadanja. Nije to velika mudrost, zna to
svako ko je služio JNA. Nakon raspada Jugoslavije i socijalizma
konstruisani su i legalizovani novi borbeni identiteti i novi poreci
pripadanja. Nacionalistički i verski. Kako se izvući iz ovih toplih
identiteta ili, kako bi Niče rekao, iz zelenolivadske sreće stada?
Za početak se valja upitati da li je zločin u Srebrenici
bio genocid nad strancem ili možda masakr unutar iste grupe.
Relativisti će reći da odgovor zavisi od hegemonih identiteta
koji su u tranziciji. Kritički tumači će, pak, reći da postoji
vrhovni identitet koji ne trpi tranziciju, načelo o jednakosti
svega što nosi ljudski lik, postulat izveden iz razuma, a ne iz
izmaštane vere ili iz iskonstruisane nacije. Ako se za nacistički
holokaust može reći da je bio nasilje jednog homo sapiensa
nad drugim istim homo sapiensom, za Srebrenicu, da ne odemo

270
predaleko u apstrakciju, se može reći da su tamo Jugosloveni
ubijali Jugoslovene. Nepune četiri godine pre ovoga masakra i
ubice i dželati su živeli u istoj državi, a preko noći su im verski
identiteti postali ubilački. Zato je milimetar samosumnje u ove
identitete vredniji od kilometara samosažaljenja.

(Politika 5. 7. 2016)

Ciklična tanatopolitika

Premijer reče neki dan da se nećemo više svađati s

Hrvatima. Videćemo. U regionu je svake godine glavna frka
u julu i avgustu. Ovih meseci planski se pali narod: mitinzi i
kontramitinzi, dženaze i kontraparastosi. Od Knina, preko Bosne,
sve do Beograda. A ako su još izbori blizu, dodatno se razjaruje
upotreba smrti. Iznova se broje mrtvi. Cifre nisu statične.
Periodičnu dosadu međunacionalnog mira svakog vrelog leta
narušava burni rat sećanja (Srebrenica, Oluja, Jasenovac).
Političari na svim stranama dopadaju nemalih muka kada oslabi
sećanje na ubijene sunarodnike. Ali zato postoje komemoracije i
mise zadušnice, paljenje zastava. Kič sećanja.
U periodičnom i pragmatičnom suočavanju s masovnim
zločinima i progonima nema pročišćavanja ni izoštravanja
pouke iz minulog sukoba. Naprotiv, podstiče se i pojačava
glad za mržnjom i nenamirenom osvetom između usitnjenih
i konstruisanih borbenih identiteta Južnih Slovena. Nacija
je u regionu grupa ljudi koju spaja slična zabluda o vlastitoj
neuporedivoj slavnoj i žrtvenoj prošlosti, ali i zajednička
mržnja prema susedima. Nacionalni identitet se povremeno
planski izoštrava podvlačenjem razlike od krvožednog suseda,
podsećanjem na njegove zločine i hrabrenjem da Mi nismo

271
takvi. Dželat je drugi, naš identitet je žrtveni. Ali ne obične, nego
neosvećene žrtve. To je moralni fanatizam stada koji se raspiruje
odozgo insceniranim sećanjem na patnju vlastite nacije i poji
se rđavim Drugim. Mržnja je slana voda koja još više podstiče
žeđ, tj. iracionalni grč za identitetom moralno nadmoćne žrtve.
Za političare to je idealno stanje jer se ekstatična mržnja uvek
može vešto kanalisati. Što je ekstaza žešća, to joj je i politički
potencijal izdašniji. Zato što se ne pale, izdajnici nedovoljno
mrze. Patriotizam se meri slogom u mržnji.
Šta je to? U strogom smislu, sekundarni šovinizam.
Hrvate razjaruje podsećanje na Jasenovac, a Srbe Srebrenica.
Gledano odozgo, to je zadah palanke lišene samosumnje koja
nikada nije kadra da kaže „ne dopada mi se Drugi zato što mu
nisam dorastao“. Za nacionaliste je to nemoguć iskaz, jer ako se
tako nešto kaže, nastaće zabuna. To je opasna samosumnja koja
je svuda u regionu definisana kao izdaja. Dalje, to je skučenost
i glupost žablje perspektive jer moralni imperativ neosvećene
žrtve, koji se pravda tobožnjim hrišćanskim praštanjem, dodatno
sugerira sunarodnicima da je pravda izostala. Praštam, dakle
žrtva sam. Ovaj refren je horsko diciplinovanje nacije jednako
prisutno na grobljima i u trijumfalnim svečanostima pobede.
Ekstaza svakog leta redovno eksplodira, pa se posle toga malo
smiri. Ciklusi buđenja naroda. Red mrtvih, pa red živih, faza
saradnje, faza tanatopolitike. Jedna drugu priprema.
Reč je o doziranoj nazadnoj kulturi sećanja. Suočiti se s
njom jeste samo nagoveštaj i prvi korak u objašnjenju paradoksa
zašto je prošlost, uprkos protoku vremena, sve ubitačnije oružje.
Treba jasno reći da je to samonadmudrivanje, barijera kritičkom
samoviđenju. Nezaboravom naših žrtava kao municijom
protiv istog njihovog nezaborava. Nikada se ne kaže vaši
dželati nisu dorasli našim dželatima, nego uvek vaše žrtve nisu
dorasle našima. U suštini je reč o neodraslom mišljenju. To je
samoosakaćivanje i zarobljavanje u mržnji. Voli se i mrzi bez
272
nijansi u julu i avgustu, a sve po zakonu spojenih sudova. Kada
mržnja podgreva poštovanje žrtava samo zato što su neosvećene,
na delu je izopačeno samopoštovanje. Osvećena žrtva se manje
poštuje. Politici su potrebni neosvećeni grobovi. Gnev koji se
raspaljuje s komemorativnih govornica nije samo periodično
samozaslepljivanje, nego trajna slepa mrlja patriotizma. Hrani
se strahopoštovanjem prema nenatkriljivom zločinu nad nama.
Tiranija osećanja bez nijansi. U njoj se nikada ne vidi da je
osnova prosvećenog sećanja sumnja u sve one koji nam nameću
ova mutna sočiva. Kroz njih se ne razaznaje da sumnja u režisere
komemoracija nije izdaja, nego, naprotiv, privilegija onih koji se
trude da se izdignu do horizonta s kog tragedija prestaje da bude
tragedija i gde puca vidik na to da je politička upotreba nacionalne
sapatnje neiscrpna osnova biznisa. Šta činiti? Za početak čuvati
se nametnutog osećanja da pripadamo grupi koja je žrtva. A to
znači biti vrlo izbirljiv pred vašarskim kič šarenilom borbenog
palanačkog sećanja u regionu. Nije to nikakvo povlačenje, ni
defetizam ni mazohizam, nego ljubomorno čuvanje nezavisnih
uslova slobodnog rasuđivanja lišenog uticanja hora koji
sudi krvožednom Drugom. Pred apsurdom neprekinutog
komemorativnog ratovanja treba ćutati. Ne treba se pridruživati
osudi genocidnih suseda koji su ne manje opijeni vlastitom
antigenocidnom rečitošću. Od raznih izmišljača prošlosti se ne
treba braniti vlastitim protivmaštanjem. Ne pomaže. U julu i
avgustu se treba setiti filozofovog upozorenja da važna reč izlazi
iz ćutanja.

(Politika 30. 8. 2016)

273
Zašto nema revolucije

Sedmog novembra stiče se 99 godina od svetskoistorijskog

događaja – Oktobarske revolucije. Treba podsetiti na ovaj
prognani datum i na okupirani i prevrednovani pojam revolucije.
Zašto danas nema revolucije kada su nejednakosti drastične?
U Moskvi novembra 1917. nije bilo mnogo krvi i žrtava
prilikom nasilnog preuzimanja vlasti. Žrtve su stigle kasnije, u
građanskom ratu i u Staljinovim čistkama. Mnoge kapitalističke
reforme su bile krvavije.
Današnji defetizam je počeo 1989. s tranzicijom uma.
Tadašnji levičarski intelektualci su počeli da se pitaju šta će,
nažalost, od socijalizma ostati ili, što je ređe bilo, šta će, hvala
bogu, ostati. Trijumf o zasluženom kraju socijalizma pratio je
trijumf o njegovom definitivnom kraju. Pa ipak, 25 godina nakon
toga kao da je ova isključivost oslabila jer se javljaju oprezni
glasovi o mogućnosti sličnog urušavanja kapitalizma. Tržišni
fundamentalizam danas skoro da nije manje diskreditovan od
jednopartijskog socijalizma. Danas 1% najbogatijih na svetu
poseduje više nego ostatak čovečanstva, a najbogatija 62
milijardera poseduju isto koliko i siromašnija polovina svetskog
stanovništva. Beda ima svoj sistem – kapitalizam.
Uprkos tome, nema revolucije, iako nikada kao danas
siromah nije ostajao siromah ni bogat ostajao bogat. Ima
antikolonijalnih ratova, ali antikolonijalizam više nije izvorište
svetovne revolucije, nego je poluga religijske reakcije. S
nestankom socijalističke arogancije SSSR-a nastupila je
kapitalistička arogancija SAD i EU. Mančesterski kapitalizam u
autoritarnoj Kini još više je ojačao globalni trijumf kapitalizma.
Nije više ideal ne biti eksploatisan, nego biti uposlen i stalno
eksploatisan. Pojam revolucije je prognan ne samo zbog

274
konverzije intelektualaca, nego i zbog banalne okolnosti da
kapitalizam danas ima više tenkova od levice.
Nema revolucije i zato što je ova proglašena za nasilje,
a procedura za demokratiju. A da li je tako? Granica između
političkog nasilja i nenasilja je nejasna i uvek je nameću
vladajući. Socijalna revolucija nije izvorno, nego reaktivno
nasilje, otimanje otetog, nasilje protiv nasilja. Nisu li i izbori
nasilje? Ako medijski uspešnu kampanju ne može organizovati
sirotinja nego samo bogati, nije li na delu represivna tolerancija?
Promenjen je i krivac. Partije su odgovorne, kapitalizam ne. Na
izborima treba menjati partije, a ne ukidati eksploataciju. To je
neoliberalna kultura oslobođenja. Zaboravlja se da je demokratija
gola procedura svuda gde su socijalne razlike velike. Ali gde
naći detonator za neoslobođeni gnev?
Nema ga, iako ima mnogo kritike kapitalizma. Zidovi
kapitalizma jesu gumeni, ali nema ni uspešnih organizatora
masovnog gneva. Nije li kapitalizam spontano postao bolji
zato što se evropski socijalizam pokazao neuspešnim? Iako je,
objektivno gledano, kapitalizam postao gori jer je drastično
redukovao socijalnu državu. Ali pošto nema konkurentske
hegemone ideologije, pobednik je oktroisao vlastite kriterije
napretka. I na taj način sam sebe proglasio za boljeg. Na revoluciju
se danas gleda kao na poraženu ideju, što svakako utiče na njen
delatni potencijal. Ne može poraženi biti privlačni ideal, nego
pobednik. Do 1989. revolucija je bila u registru pobednika.
Današnja Kina više hrabri kapitalističke, nego socijalističke
promene, dok je sovjetski režim imao obrnuti uticaj.
Nema revolucije jer je nepomirljivi antagonizam rada i
kapitala pretvoren u rešive ekološke, verske i polne napetosti.
Savremena neoliberalna država počiva na savezu vrhova
građanskih partija s bankama i tajkunima, a zaštićena je mrežom
nacionalnih i multinacionalnih nevladinih organizacija. Uprkos

275
tome, ima prognoza da kapitalizam može umreti od predoziranosti
jer je uništio opoziciju koja ga je gonila na umerenost. Da će se
sam od sebe urušiti i da je 1989. bila zapravo Pirova pobeda
kapitalizma. Ako se već ne može srušiti, da li je uteha da se
kapitalizam može urušiti?
Nije. Zašto? Ključni trend jačanja neumerenosti tržišta
destabilizuje kapitalizam, ali ga, uprkos tome, odsustvo aktera
promene sleva i dalje stabilizuje, pa je otuda, bar za sada,
kao rezultat ove sinergije verovatniji udar zdesna. Masovni
privremeno uposleni prekarijat ne može blokirati proizvodnju i to
je ključna kontrarevolucionarna okolnost. Uprkos tome, moramo
se učiti da mislimo o kraju kapitalizma, iako ne znamo šta će ga
i kada zameniti. Ako istinske revolucije menjaju i čoveka i ako
jesu s onu stranu postojećeg, ako su ono što nije, a treba da bude,
onda ne priznaju postojeće kao nužno. U tom smislu je Marks
otac revolucije, a Dekart joj je deda. Nije dovoljno ponavljati
da kapitalizam nije večan. Treba se promeniti da bi se moglo
verovati u alternativu, a to znači razvijati kulturu neburžoaskog
života i mišljenja. U suprotnom, onoga ko zapoveda velikim čini
onaj ko je poslušan. Valjda se i otuda treba setiti Oktobra 1917.

(Politika 4. 11. 2016)

Analitičari

Tramp iznenađuje sve osim analitičara. U minuloj godini

bilo je više političkih iznenađenja: Bregzit, pobeda Trampa,
teroristički napadi u Evropi. Domaći analitičari su prognozirali,
lutali, nešto pogađali, ali greške nisu priznavali. Naprotiv: „To
za mene nije bilo iznenađenje, uvek sam govorio da je EU
nestabilna“ ili „Znao sam da će Tramp pobediti“. Slično je bilo

276
devedesetih kada je većina domaćih intelektualaca tvrdila da
im je još od pada A. Rankovića bilo jasno da će se Jugoslavija
raspasti. U realnosti, pak, samo su retki slutili slom, većina nije,
iako priča da jeste. Naknadna pamet je postojana osnova retorike
i savremenih političkih analitičara. Za ovu vrstu proizvođača
znanja nema iznenađenja ni samosumnje.
Od političara se to ni ne očekuje, ali bi intelektualci morali
biti samorefleksivni. Istini za volju, potrebno je dosta nelagode
da se prizna da su me razna dešavanja iznenadila. Nije lako
priznati pogrešnu procenu. Treba snage da se stvari gledaju
izvana, a ne iznutra. To je ono kada neko ko živi u kapitalizmu
procenjuje politiku i ekonomiju merilima profitabilnosti.
Spontano prihvata kriterije uspeha koje mu nameće hegemoni
diskurs: nova strana ulaganja, profitabilnost, EU kao strateški
cilj. Provladini analitičari se samozavaravaju kada kapitalizam
procenjuju stupnjem ostvarenja kapitalističkih vrednosti. Treba
ga procenjivati kriterijima koji su izvan sistema, socijalnom
sigurnošću. U nešto povoljnijoj prognostičkoj situaciji su oni
koji su nekada gledali kapitalizam izvana i procenjivali ga
nekapitalističkim merilima: stupnjem otuđenja, nesolidarnosti i
eksploatacije. Da isti ovi intelektualci danas nisu zamenili minuli
pogled na kapitalizam izvana sa savremenim konformističkim
pogledom na kapitalizam iznutra, stajali bi izvan začaranog
kruga. Ali nije tako, konvertiti koji drže da su uvek bili dosledni
i dalje se vrte u začaranom krugu. Ko ne vidi svoje iluzije,
ne vidi ni sebe. To su oni intelektualci koji najčešće tvrde da
su uglavnom sve znali: ako su i bili u SK da nisu bili istinski
komunisti, nego unutrašnji emigranti, ako su kasnije bili
demokrati, danas kažu da su uvek znali da je EU nesigurna, ako
su bili radikali, danas kažu da su i tada videli da se ne može mimo
sveta. Da li je ovo iskrivljeno autobiografsko pamćenje odveć
ljudsko, deo normalnog samopoštovanja i ponosa bez koga ne bi
preživeli ili bi pali u depresiju kada bi priznali ranije zablude?

277
Nije. Ovo je mišljenje nalik partijskom, ali je ovde partija vlastiti
autoritarni ego. Svuda gde je ego gospodar, samopoštovanje guši
samokritičnost i tu nema intelektualnosti. Nema je kod onih koji
nikakvu vlastitu iluziju ne priznaju, pa zato sebe nikada i ne vide
osim u ogledalu. Samozaslepljivanje koje otupljuje.
Šta još otupljuje? Analitičari, teški ljudi koji gnjave
okolinu. To je lakše nego biti težak sebi. Kada polemišu, hvale
istomišljenike. Stara je opomena da, kada hvalite istomišljenika,
hvalite zapravo sebe, što, naravno, vređa dobar ukus. Nema
samoobuzdavanja niti bar stidljive pohvale neistomišljenika.
Osim toga, domaća kultura respektuje duhovnu oholost čoveka
koji je bio politička žrtva i njegovu uverenost da zbog stradanja
zna više. Zaboravlja se da se žrtva lako pretvara u dželata.
Izvan ovog začaranog kruga stoje retki sumnjičavi koji se
trude da realnost procenjuju izvana, suvo i s visine. Za njih se
kapitalizam nije mnogo izmenio, uprkos tome što nisu nikada
bili sigurni i što su zazirali od prognoza. U socijalizmu jesu bili
antikapitalisti, ali nerežimski, a u kapitalizmu levičari prepuni
samosumnje. Uvek pomalo nesigurni i uvek svesni vlastitih
ranijih pogrešnih prognoza. Strepeli su od svakog toplog hora
istomišljenika koji je tražio homogenost. Odavno je uočeno da je
intelektualac lišen usamljenosti neslobodan. A ako iz nje i izlazi,
svako opštenje je loše, upozoravao je filozof, sem onoga sa sebi
ravnim. Ni druženje sa sobom nije loše, ali tu su vlastite greške,
a ne ponos, bolje društvo. Ne može ponos biti osnova plodne
nesigurnosti. Gde nema samosumnje, caruje samozavaravanje.
Zato ne drugima, nego sebi treba stati na crtu. Izaći sa sobom
na kraj. I čuvati se intelektualaca koje razni bregziti i trampovi
nisu iznenađivali, nego su ih spremno dočekivali sve novijim
nepriznatim konverzijama.

(Politika 20. 1. 2017)

278
Presude, osude ili smeh

Dvadesetog februara nastavlja se sudski proces o

rehabilitaciji M. Nedića. Biće novih sukoba u javnosti.
Antifašizam je sve bespomoćniji pred domaćim sudovima.
Najpre je rehabilitovan Draža. Sudski pečat i posle Draže,
Draža. Sukobi ispred sudnice sve su više ritualni performansi.
A i javnost je sve zasićenija kritikom zločina koja počiva na
zgražavanju. Može li se nešto promeniti? Npr. šaliti se na račun
dželata iz vlastite sredine, a da to ne bude relativisanje njihovog
učinka niti povreda žrtava. Treba pokušati s pristupom koji
odbija da se svidi. Treba se pošaliti sa zločincima i sa onima
koji ih smrtno ozbiljno pravdaju. O tome je u Hrvatskoj nešto
pokušavao da kaže Igor Mandić.
Kako bi to izgledalo danas u Srbiji? Kada kažemo da
se žrtva smeje, a da krvnik plače, ne mislimo samo na starca
Vukašina koji je mirno uzvratio ustaši pred klanje: „Radi ti,
dijete, svoj posao“. Niti na hrišćansku utehu trpljen-spasen. Niti
na podsmeh, nego na smeh koji banalizuje krvnikov učinak.
Krvnik je izvan morala i na njega ne treba trošiti moral. Tome
nasuprot, svedoci smo niza smrtno ozbiljnih pokušaja da se
moralno odbrani Nedić jer je, iako obožavalac Hitlera, ipak bio
srpska majka. Nije malo umeće od kvislinga načiniti patriotu.
Nedić je spasavao Srbe, a Jevreji i Cigani su bili kolateralna šteta.
Još više od toga, đeneral je metafora pokoravanja imperativu
slepog patriotizma i ekonomije srpske krvi (ESK). Izopštiti ga
izvan morala ne znači zgražavati se i osuđivati ga, nego smejati
se u Jajincima njegovoj humanosti. I dovesti u pitanje ESK.
Šta je to? To je ono dvostruko knjigovodstvo žrtava i dželata,
smrtno ozbiljni budžetski saldo koji se povremeno peo do cifre
od milion ubijenih u Jasenovcu kao važne stavke rashoda, a koji

279
vidi u kvislingu Nediću glavni izvor prihoda iste krvi. Isti budžet
se rasteže na rashode nacionalne krvi nakon 1944, gde Tito,
sve do danas, stoji visoko na listi, ali budžetskih rashoda kao
stožerni srbomrzitelj odgovoran za fatalni deficit komunističkog
rasrbljavanja. Ni tu nije kraj knjigovodstvu. Sličnu budžetsku
računicu slede branioci Ratka Mladića. Tu ne pomažu dokazi
o genocidu. Jer čim komunisti osuđuju Nedića, to znači da nije
bio loš, čim mundijalisti demonizuju Mladića, znači da je bio
ispravan. Oba generala dobro prolaze u sklopu ozbiljne kritike.
Treba pokušati drugačije. Smehom. Ne treba se smejati
pritvoreniku Mladiću, nego ekonomistima srpske krvi koji ga
ozbiljno uzimaju za patriotu koji je, doduše, malo preterao.
Smejati se Mladićevom patriotskom učinku znači detronizovati
njegovu misiju spasavanja. Smeh je metafora koja čini banalnim
domaćeg osumnjičenog krvnika jer onda ispada da mu se i žrtve
smeju. Možda će ovaj način biti korisniji od zgražavanja nad
njim zato što spori ozbiljnost njegove misije. Možda hoće, a
možda i neće, ovaj naizgled cirkuski gaf više zbuniti patriotske
advokate Nedića i Mladića koji ga preozbiljno shvataju. Ma
hajte molim Vas, bećar je Ratko, a Nedić, i on je bio šaljivdžija,
iako ima publiku koja ga zaozbiljno uzima. Čak i ako se ovakav
odnos prema zločinu ne uvaži, sasvim je sigurno da su klasične
moralne osude zločina postale neefikasne.
Može li se alternativno pisati o domaćim krvnicima i
kulturu sećanja izmestiti izvan smrtno ozbiljnog šablona koji
dželatima pruža dignitet, makar i negativni? Ne treba se uporno
deliti na patriote i izdajnike oko zločinaca koji su banalni i
koje ne treba meriti kriterijima morala, nego merilima cirkusa.
Montipajtonovski. Ne podsmeh, nego smejanje zločincima jeste
iznad ironije. Ovaj smeh nije cinizam, nego izvlačenje iz hora
slepog patriotizma. Neka vrsta raskalašne usamljenosti koja ne
priznaje autoritet banalnog. Nije to crni humor u Potočarima
i Jajincima niti smejanje žrtvama, nego je to smejanje dželatu
280
zajedno sa žrtvama. To je oduzimanje identiteta dželatu, jedinog
koji ovaj ima. Samo je uz smeh njegov učinak banalan jer ga,
kako to dosadašnje iskustvo pokazuje, ozbiljna osuda samo
dodatno monumentalizuje.

(Politika 16. 2. 2017)

Bankarska surovost

Nedeljna Politika prenosi izjavu predsednika IO

Komercijalne banke A. Pikera da je njegova banka „lepotica
na srpskom bankarskom tržištu“. Istovremeno, u feljtonu istih
novina nemački socijalni istoričar Jirgen Koka pokazuje da je
u neoliberalizmu najupadljivi rast bankarskih profita i da bum
banaka ne počiva na investicijama, već više na špekulacijama,
na raznim parazitskim kupovinama i preprodajama preduzeća.
Gde je istina? Da li pravo banaka počiva na fer ugovoru između
poverioca i dužnika ili na obligacionom pravu surovosti? Biće da
je pre ovo drugo. Kod toga nije naodmet podsetiti da je u antici
poverilac mogao od dužnika da odreže deo tela srazmerno veličini
duga. Ugnjetavanje dužnika je doslovno zalivano krvlju. Iako
danas, izuzev u nekim islamskim zemljama, ne postoji ovakva
bankarska procena telesnih delova, evropski neoliberalizam
teško zaudara na surovost. Aktuelna surovost jeste praznična
radost bogatih, ali ne toliko kao naslađivanje u javnom mučenju
i čerečenju dužnika na trgu, nego u unižavanju života građana
zbog neplaćenih ličnih i državnih kamata. I danas fizička patnja
namiruje dugovanja bankama, a u kažnjavanju dužnika još ima
poprilično svečanog. Uostalom, bez surovosti nema svečanosti
(Niče). A i sami dužnici, tj. vazalne vlade, se svečano hvale da
su vratili dugove. Na račun standarda građana, ali bože moj.
Nema govora o nasilju kamata, okamaćenom umiranju.

281
 Bankarski EU neoliberalizam se ne stidi svoje surovosti.
Uspeo je da digne toleranciju na surovost kod podvlašćenih.
Osigurao je prava raznih manjina, ali je zato ojačao ekonomsku
nepravdu. Uspešno je relativizovao pravdu. U formuli trpljen-
spasen popovi neumorno patnji pripisuju tajni mehanizam
spasenja, a banke se s ciničnom ravnodušnošću odnose
prema surovosti kada pravdaju svoje nasilje logikom kamate.
Kapitulacija Sirize u Grčkoj pred bankama je bila svečana
premijera Međunarodnog monetarnog fonda za sve neposlušne
poverioce. Radost izazvana ovom surovošću u osnovi jeste
orgijanje tržišta na kom bogati igraju dok siromašne čereče
na trgu. Diktatura poverilaca nad dužnicima jeste posledica
odsustva konkurentske socijalne strateške pravde socijalizma
koja je umeravala kapitalizam u socijalno zgusnutom XX
veku i dugo držala neoliberalnu zver u kavezu. Oslobođena
diktatura poverilaca nad dužnicima i normalizovana kamata,
kao anestezirano odsecanje delova tela dužnika, jeste u temelju
bankarskog kapitalizma XXI veka. Marks je zvao robnim
fetišizmom sistem u kom se obmanuti poverilac brutalno svetio
siromašnom dužniku koji nije kadar da vrati pozajmicu i u kom
je lenji gotovan pretvoren u agresora od koga se brani vredni
preduzetnik. Uslovljavanje i pretnje bankarskog EU kapitalizma
u osnovi su legalizovani gnev oštećenog poverioca koji, usled
odsustva konkurentske strateške pravde, vraća pravo jačega na
velika vrata.
Razna uslovljavanja EU novim kandidatima za članstvo
su svečane predstave na trgu gde se uživa u novim verzijama
izmaštane surovosti. Svedoci smo nečuvene ekspanzije
neoliberalne mašte koja izmišlja razne ekvivalente za obeštećenje
poverilaca (od traženja vojnih baza do smanjenja penzija), a koju
prate kohorte neoliberalnih ekonomista koji normalizuju prava
na obeštećenje banaka i na razne načine osuđuju dugove kao
smrtne grehe. Gro ekonomske teorije svodi se na usavršavanje
obeštećivanja poverilaca i na normalizaciju zelenašenja, koje
282
se naziva omogućavanjem pristupa EU fondovima, kontrolom
kreditnog portfolija i strateškim donacijama. To je retorika
nove milosti koja traži poslušnost. Milost donacija je povlastica
bogatih iza koje se skriva „humanizam“ poverilaca koji
velikodušno odlažu otplatu dugova. U ovoj magli ne vidi se da
su kamate zapravo giljotina oko koje pleše svetina koju su uverili
da bez kamata nema pravičnosti. Iz nenaplaćene kamate, kao
praroditeljskog greha, niče nova pravičnost, prerušena osveta,
pokriće za hladno, proračunato i ravnodušno javno bankarsko
sakaćenje dužnika na trgu. Lenje Grke treba dovesti pameti,
a mi u Srbiji smo se sami dozvali zahvaljujući razumevanju
penzionera. U ovom samomučenju ima toliko svečanog.
Zbog slabosti levice izopačene su osnovne vrednosti
materijalne socijalne pravde. Što su dužnici slabiji i poslušniji, to
poverilac ispada humaniji, kamata prirodnija, a banke uglednije
ustanove spasenja. Gnev poverilaca je danas razumljiv i legalan,
a gnev dužnika je otpor gotovana. Zašto? Otuda što je savremeno
nasilje banaka i danas rezultat odnosa moći u istom osnovnom
smislu u kom je galski vojskovođa Bren, kada je opljačkao Rim
u 4. veku p.n.e, bacio na tas sa tegovima za merenje otkupnine
svoj mač i, demonstrirajući svoju nadmoć nad Rimljanima,
izgovorio čuvenu rečenicu: „Vae victis” („Teško pobeđenima“).
Danas mač drže lepotice s početka teksta.

(Politika 29. 5. 2017)

Zrenjanin ili Petrovgrad: rat važnih simbola

Ovih dana u Zrenjaninu, a i šire, vodi se debata oko

promene imena ovoga grada. Predlaže se novo ime Petrovgrad.
Svaka debata koristi. Jedan nikada nije u pravu. Istina počinje
s dvojicom. I iz ove debate može se izvući pouka, ako se jasno
283
suoče vrednosti koje stoje iza sukobljenih simbola – imena
grada.
Ako simboli i imena govore o vrednostima, onda je
Petrovgrad korak nazad u prošlost. Zaokret od Zrenjanina
(simbola antifašizma i svetovne države) ka Petrovgradu i
monarhiji kao vlasti od Boga jeste obnova arhaičnog. Zrenjanin
je simbol republike i volje naroda, Petrovgrad monarhije
i božje milosti. Prvi socijalne, drugi nacionalne pravde. U
Zrenjaninu nije na delu odmereno prevladavanje prošlosti,
niti debata, nego ukrajinsko-hrvatski obrazac totalnog brisanja
skorašnje prošlosti. Za razliku od savremene Rusije, gde su
veliki gradovi zadržali imena komunista: Kirov, Kalinjingrad,
Uljanovsk. To je podvlačenje crte ispod socijalističke prošlosti,
najuspešnijeg doba u istoriji ovoga grada. Nova nacionalistička
pedagogija centrirana oko imena Petrovgrad podseća na čestu
temu maturskih pismenih zadataka iz Nedićeve Srbije: „Zašto
Srbin ne može biti komunista“. Slično danas kažu revizionisti:
većinski srpski grad ne može nositi ime komuniste.
U centru Banata, poslednji ostatak socijalizma je imenica
Zrenjanin. Sve ostalo iz doba kada je Zrenjanin bio vodeći
industrijski centar je devastirano, urušeno, privatizovano.
Eksploatacija je postala normalno stanje. Samo je ime grada
remeti. Šta još podrazumeva promena imena grada? To je progon
antifašizma, deo idejne tranzicije i normalizacije kapitalizma,
prevencija od levice kojoj ime Zrenjanin možda može biti
važan podsetnik. Gledano iz visine, ovo je deonica dužeg toka
anti-antifašizma u kom su kvislinzi i kraljevi rehabilitovane
žrtve: Karađorđevići, Draža i Zorka Kragić, koja je Gestapou
potkazala Žarka Zrenjanina 1942. Istini za volju, još ima i
službenog antifašizma, ali je ovaj epizoda, povremeni, sezonski
i ceremonijalni. Struktura obnovljenog kapitalizma jeste anti-
antifašizam. Sudovi odlučuju: ratnih zločinaca je sve manje, a
žrtava komunista sve više. Petrovgradizacija je anti-antifašistički
segment viktimizacije monarhije i kvislinštva.
284
 Ali nije samo istorijski, nego ima i praktičnu stranu.
Izgon imena Zrenjanin je prevencija protiv crvene kuge, protiv
štrajkova kao što su bili u Jugoremediji. Naravno da oni koji
se zalažu za Petrovgrad nisu na štrajkovima, nego na slavama
tajkuna, na gradskim balovima i u crkvi. Najposle, nije nevažno
to što je na čelu odbora za promenu imena grada isturen trgovac
keramikom koji je pokupovao više firmi u gradu. Time se šalje
poruka da istorijsku nepravdu mogu ispraviti samo arivisti, novi
bogataši. Petrovgrad znači: dobro došli u društvo oligarha. To
je klanjanje profitu, dok je Zrenjanin metafora socijalne pravde.
I nezgodno podsećanje da socijalne promene mogu stići samo
odozdo.
Kakve su posledice inicijative za promenu imena grada?
Gledano sa stanovišta nacionalnog interesa, reč je o ishitrenoj,
nepromišljenoj i neracionalnoj inicijativi grupe okupljene oko
kapitaliste – ariviste. Nekada se u otmenim salonima govorilo
da se ne treba družiti s onima koji su se brzo obogatili. U
Zrenjaninu je drugačije. Novopridošli imućni preduzetnici
ovde se iskupljuju skromnom filantropijom, obilnim tamjanom
i balovima. Politički gledano, inicijativa za promenu imena
Zrenjanina, uz opravdan revolt, lagano budi i neproduktivna
autonomaška i antidođoška raspoloženja koja su u pokrajini
donekle smirena nakon pada Miloševića. U ovom prilogu je
neslaganje s promenom imena grada obrazloženo socijalnim
argumentima. Verovatno se s njima neće složiti onaj ko smatra
da je simbolizacija socijalne pravde u ovoj stvari nevažna, nego
da je važnija homogenost naciona čiji je osigurač ime srpskog
kralja i njegov spomenik u centru Zrenjanina. Ali onaj ko ne želi
da govori o ukidanju važnog simbola socijalne pravde treba da
ćuti o ukidanju istorijske nepravde. Druge nema bez prve.

(Politika 12. 3. 2018)

285
Oslobođeni Tito – 40 godina posle –

Danas je Tito u službenom pamćenju kapitalizma

zarobljen, ali je u sećanju levice oslobođen. Kako? Pre tridesetak
godina teorije zavere su prevladavale u građanskom ratu u
Jugoslaviji. Jačale su političku mobilizaciju i međunacionalnu
mržnju. U građanskom ratu sećanja Tito je bio stigmatizovan
kao jugoslovenski izdajnik u Hrvatskoj i kao srbomrzitelj u
Srbiji. Sve što je bilo loše, bilo je planirano ili u Kominterni
ili u Vatikanu i centrirano oko Titove ličnosti. Tito je bio zli
boljševik ili tajanstveni mason – stajalo je u srpskim i hrvatskim
zavereničkim naracijama o Titu. O tome najbolje svedoče
feljtoni u novinama.
Politički gledano, teorije o zaveri danas nisu toliko glasne
kao pre 30 godina. Iz jednostavnog razloga jer svaki režim
pokušava da svali krivicu za neuspehe i teškoće na prethodni
da bi sebe rasteretio od odgovornosti. Premda Tito za srpske
i hrvatske nacionaliste nije postao mnogo bolji, ipak više nije
koristan kao politički neprijatelj kao što je bio ranije. Zastareo je
kao hostis. Novim teorijama zavere potrebni su novi neprijatelji.
Sociološki rečeno, teorije zavere su svuda važan
mehanizam za redukciju aktuelne složenosti i nepreglednosti.
Istovremeno su borbeno sredstvo za stigmatizaciju ključnog
javnog neprijatelja, što je naročiti važno u ratu. Masi je potrebno
jednoznačno tumačenje lišeno nijansi. Crvena zvezda je jasna
signatura međunarodne izdaje, dok je krst simbol patriotizma. A
zna se šta je Tito nosio na kapi.
Identitetski gledano, teorije zavere stvaraju nužnu
osnovu raznim savremenim nacionalističkim kolektivnim i
individualnim samoviđenjima. Identitetsko mišljenje se uvek

286
razgraničava od Drugog, traži grupnu homogenost, čistoću i
ekonomiju nacionalne krvi. Zavere u ratu homogenizuju, dok
danas imaju pomoćnu ulogu u svaljivanju uzroka bede na
Drugoga.
Tanatopolitički gledano, teorije o zaveri su važno sredstvo
za jačanje nacionalnog jedinstva. Pojedinac je smrtan, grupa
nije. Službeno se neguju sećanja na stradanja vlastite nacije i
ugroženost od drugih (Vukovar, Srebrenica, Kosovo). Prolivena
nacionalna krv je sok sasvim osobeni.
U svim pomenutim sklopovima Tito (kao nadnacionalni
simbol) jeste Drugi. U nacionalnim teorijama zavere on je, kao
stranac, ključni akter. Kao internacionalni boljševik i Jugosloven
upotrebljiv je kao kontrapol normalizovanom nacionalizmu u
regionu. Iako je danas neoliberalna nesigurnost ublažila Titovu
„zločinačku“ ulogu, njegova vezivna uloga u nacionalističkim
teorijama o zaveri ne slabi. Još je aktivan u zavereničkim
mitovima.
S druge strane, Tito je u sećanju levice oslobođen. Kako?
Baviti se Titom danas, likom koji nije u središtu hegemone
svesti regiona, nije neproduktivni prkos duhu vremena, nego
korišćenje prednosti epistemološke distance. Hegemone ideje
se domišljaju, skrajnute ideje se promišljaju. Ideje pobednika
prožete su samozaslepljujućim trijumfom, ideje poražene levice
mogu privući pronicljivom melanholijom.
Valter Benjamin je u dnevniku zapisao da ga je jula 1938,
kada je bio u izbeglištvu u Danskoj, Breht kao domaćin zatekao
u vrtu svoje kuće kako čita Kapital. Rekao mu je da najradije čita
poznate knjige onda kada izađu iz mode. Odgovor je provocirao
širi problem kako u neaktuelnom otkriti aktuelno. Gde je granica
između žive i mrtve prošlosti? Može li se na tragu slične teorijske
provokacije proceniti Tito? Lako je uočiti da se promenilo
moderno i nemoderno, ali je nešto teže odgovoriti na pitanje da

287
li je nemoderno postalo i neaktuelno. U svakom dobu moderne
ideje na poseban način guše. Bilo je previše trijumfalističke
galame oko Tita i samoupravljanja u socijalizmu. Danas je
glasno ćutanje. Ali je epistemološki produktivno.
Službena Kina pamti Mao Zedonga, Rusija znatno slabije
Lenjina, a stanovnici bivše Jugoslavije još manje Tita. Čim je
nestala vera u prošlu budućnost, u socijalizam kao nužni svetski
proces, odmah je oslobođen i Tito. Lišen je teleologije, pa se
odmerenije procenjuje njegov politički učinak. U službenim
socijalističkim geneaološkim parolama Marks–Engels–Lenjin–
Tito imena klasika dugo su kanonizovana, harizmatizovana i
politički instrumentalizovana. Personalizovane faze službene
prošlosti socijalizma zgusnute u markantnim imenima pravdale
su vlast zadnjeg imena u nizu. Nakon dekanonizacije i Tito
je mogao biti realnije procenjivan. Ali svuda gde je iščezlo
službeno sećanja na levicu, ojačana je neslužbena melanholija
i nostalgija. Revizija sistema vrednosti, kojima se procenjuju
dešavanja i procesi iz prošlosti, kao posledica izmena globalnog
sklopa moći, oblikuje hegemono sećanje na levicu i Tita.
Ne menja se samo markiranje značajnog iz prošlosti, nego
se menja i moralna procena aktera iz prošlosti. Moć revidira
sistem vrednosti kojim istoričari mere prošlo. Ovaj strukturni
revizionizam treba razlikovati od onih izmena prošlosti koje su
podstaknute novim otkrivenim istorijskim činjenicama. Nije reč
samo o reviziji istorijski važnog, nego i o promeni vrednosnih
kriterija za procenu važnog. Izmišljeno može postati važno, a
dokazano nevažno.
Komunistička prošlost u Jugoslaviji bila je centrirana
oko Titove biografije, nakon kastriranja njegove harizme
eksplodiralo je i službeno komunističko pamćenje. Dok
su nacionalisti lako našli nove heroje, ponajviše u žrtvama
komunističkog nasilja, danas levica u regionu nema ime koje

288
bi personalizovalo njenu prošlost. Svakom pokretu potrebno
je istaknuto ime zbog medijske promocije. Depersonalizovana
ideologija se teže emocionalizuje jer politički diskurs traži
važno ime.
Pokret bez organizacije je neoperativan, lišen teorije jeste
dezorijentisan, a lišen imena neupadljiv. Antikapitalizam traži
novu teoriju, organizaciju i novo ime. S porazom socijalizma
levica se oslobodila birokratski dekretirane prošlosti. U sećanju
poraženih oslobođeni su i njeni lideri. Samo ako je dovoljno
mračno mogu se videti zvezde. Valjda je u tome dijagnostička
funkcija poraza levice. A možda i sećanja na Tita.

(NIN 5. 5. 2020)

289
Summary
The Handbook of Anticapitalism

In terms of genre and major topic, this book is an

extension of one of my previous books The Anatomy of the Right
(Beograd: Čigoja štampa, 2013). It contains academic articles,
reviews, interviews and columns, which emerged for the last ten
years as an implementation of my broader theoretical research.
Sociological theory has always been helpful in explanation of
current primarily domestic events. What are the main themes
of the book? The book discusses a new emotionalization of the
left (the difference between utopia, melodrama, melancholy
and nostalgia), the nature of self-government, Yugoslavism,
ethnonationalism, antifascism, historical revisionism and
various domestic policies with the past. It offered some answers
why, despite widespread anticapitalism, one cannot find a well
developed new vision of the anticapitalist society of the 21st
century.
Since collapse of European socialism, neoliberalism
has established cultural hegemony by means of adoption to
some extent converted earlier anticapitalist intelligentsia.
Anticapitalism has been nonviolently disciplined by new
ideological contents produced by neoliberal intellectuals. If one
wants to fight them, it is necessary to recall that, above all, the
capitalism structure is wrong as such, in spite of tendency to
present itself as democratic tollerant society and not as a repressive
one, and not only in its single parts. Therefore, the capitalism
does not require a reform but anticapitalism. Anticapitalism
needs a cold realism liberated from a self-consolation that the
left is evergreen because of its moral selfless superiority. Instead
of a paralyzing self-consolation, the anticapitalistic left needs a
refined self-reflection. This book should be read as a handbook
of anticapitalism that could and should be upgraded.
291
 Izdavač:
Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“

Za izdavača:
Milan Bjelogrlić, direktor

Urednik:
Vladimir Arsenić

Slog, prelom i dizajn korica:

Nenad Dajić

Lektura i korektura:
Dragana Sabovljev

Štampa:
GNB „Žarko Zrenjanin“

Tiraž:
300

2021
CIP - Каталогизација у публикацији
Библиотеке Матице српске, Нови Сад

329.15(497.1)

КУЉИЋ, Тодор, 1949-

Priručnik antikapitalizma : protiv mišljenja kraja istorije /
Todor Kuljić. - Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka “Žarko
Zrenjanin”, 2021 (Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka
“Žarko Zrenjanin”). - 291 str. ; 21 cm. - (Biblioteka “Polis” /
Gradska narodna biblioteka “Žarko Zrenjanin” ; knj. br. 12)

Tiraž 300. - Summary.

ISBN 978-86-7284-229-6

а) Левица - Социолошки аспект б) Левица - Југославија

COBISS.SR-ID 42035465