Na prvoj i unutrašnjoj

strani korica
Slike Branislava Mihajlovića
Građanski rat (u Španiji), triptih, 2000.
i Ikonostas, kvadriptih, 1996.

Lepotom knjige bavio se

Bole Miloradović

Portret autora na zadnjoj strani korica

Tomislav Peternek

Izdavanje ove knjige pomogli su

autorovi prijatelji
Nebojša Đorđević i Igor Perić

© Copyright by Dragoslav Mihailović, 2002.

1
Dragoslav
Mihailović

TREĆE
PROLEĆE

MMXXII

Beograd, 2002.

2
 Sadržaj

PRVI DEO.....................................................................................................................................6

1..................................................................................................................................................7

2...............................................................................................................................................12

3..............................................................................................................................................19

4..............................................................................................................................................25

5..............................................................................................................................................28

6..............................................................................................................................................32

7..............................................................................................................................................38

8...............................................................................................................................................41

9..............................................................................................................................................47

10............................................................................................................................................51

11............................................................................................................................................54

12............................................................................................................................................57

13...........................................................................................................................................59

14...........................................................................................................................................64

15.............................................................................................................................................71

16............................................................................................................................................76

3
DRUGI DEO..............................................................................................................................79

1..............................................................................................................................................80

2.............................................................................................................................................86

3.............................................................................................................................................89

4.............................................................................................................................................94

5...........................................................................................................................................100

6...........................................................................................................................................107

7..............................................................................................................................................111

8.............................................................................................................................................117

9...........................................................................................................................................129

10.........................................................................................................................................134

11..........................................................................................................................................138

12.........................................................................................................................................142

13.........................................................................................................................................145

TREĆI DEO............................................................................................................................150

1.............................................................................................................................................151

2............................................................................................................................................155

3............................................................................................................................................158

4...........................................................................................................................................160

5...........................................................................................................................................164

4
6...........................................................................................................................................168

7.............................................................................................................................................173

8.............................................................................................................................................177

9...........................................................................................................................................180

10.........................................................................................................................................183

11..........................................................................................................................................186

12.........................................................................................................................................188

13.........................................................................................................................................195

14.........................................................................................................................................201

15........................................................................................................................................205

16.......................................................................................................................................209

17.........................................................................................................................................220

18........................................................................................................................................223

19........................................................................................................................................226

20.......................................................................................................................................230

21........................................................................................................................................233

22........................................................................................................................................235

5
PRVI DEO

6
 1.

Krajem treće slobodne zime u Ćupriji se dogodi

nešto što se nikad dogodilo nije – Ravanica poteče
uzbrdo.
Posle velikih snegova te godine, pre nego što se baba
Marta istutnjila i što mu je rekao bog, prigreja sunce.
Na to niz Veliku Moravu dunu i mlaki jug i ujutro
donese prevremenu, nekakvu žućkastu prolećnu kišu.
Dva-tri dana je bela brda oko Pomoravlja podnosiše
kiselo se kostrešeći, a onda niz padine Kučaja i
Vezirovca u Ravanicu, Belicu i Crnicu kuljnuše
blatnjave, kao osice ljute bujice potoka, valjajući pred
sobom iščupano šiblje i raščešljane utopljene ovce.
Mrka voda iz Belice, Ravanice i Crnice sad pljusnu
preko zelenkastog moravskog leda i gradeći velike
klobuke, zavuče mu se pod košulju. Od toga zaleđena
reka nabreknu kao prekislo testo u karlici i pogrbi se
izgledajući oko sebe kao zli vo bodač. I, jedne noći, dok
je u daljini praštalo kao od lomljenja suvaraka, krčeći i
šušteći, led joj se prolomi. A već u zoru, inače bolešljivo
natrontana i lenja, ona riknu kao od grčeva u stomaku i
đipajući i praveći kolutove unazad, slepo i nasumice
potrča pravo napred. Visoko dižući kolena i ničemu se
ne uklanjajući, jarosno je obarala sve pred sobom.

7
 Natuštena i opaka, zlokobno tutnjeći, tako nasrnu
najpre na železnički most. Kotrljajući čitava brda leda,
gurala se i podmetala širokim leđima pod čudnu
prepreku, po kojoj su prestrašeni vozovi jedva mileli.
Metalna brana pred njom je škripala i stenjala kao od
zemljotresa, ali nije popuštala. A koliko se prepreka nije
izmicala toliko ona nije odušivala. I tako se tu, stalno
dovlačeći sve nova i nova ledena pojačanja, slažući
santu na santu i upravljajući ih ka nebu, prvi put
opasno zajazi.
Odmah na to iz artiljerijske kasarne dotrča minerski
vod. Akrobatski trčkarajući po nemirnim santama i
mostovnoj konstrukciji i osmatrajući je dvogledima
kao neprijatelja u tenkovskoj bici, vojnici počeše po
ledu da dumbaraju minama. I, posle nekoliko dana,
nekako uspeše jaz da odguše. Mrka voda prošarana
ledenicama sunu između mostovnih tumbasa kao iz
vodeničke vodojaže, prskajući kapljicama železničke
šine.
Onda, dva kilometra niže, nasrte na sniski, već
gotovo preliveni drveni kolski most na kraju Glavne
ulice prema Jagodini, koji pre dve i po godine izgradiše
Rusi. Napravljen za dvadeset dana pri oslobođenju
neposredno ispred srušenog gvozdenog, velikog mali,
Mikićev, bio je na Ravanici on je do pre nekoliko meseci,
kad je veliki konačno podignut iz vode i popravljen,
svima izgledao kao pravi žuti lepotan. Sad, pored
novoobojene crvene metalne grdosije, odjednom poče
da liči na zaboravljenog kijavičavog sinovca sa sela na

8
silu doteranog u varoš. A kako nisu ni znali šta će više s
njim, i ne pokušaše da ga brane.
Tako mali sinovac ne izdrža dugo. Ljuljajući se i
kriveći, veliku vodu je dva-tri dana nekako i podnosio.
A onda se, plivajući kučećke videla se kao dugačak
splav prepun granja sredinom reke do njega doljulja
teška, velika, verovatno u Adi iskorenjena topola. Ona
ga ispod površine negde na slabom mestu snažno
kucnu, nakrivi i za trenutak izloži još većem vodenom
udaru, a zatim s praskom slomi kao letvu. Uz
podzemno krčanje, krkljanje i klokotanje most čučavac
se iščupa iz nevidljivog dna i lesa njegovih žutih šipova,
balvana i podnica u dva ogromna komada krete i zalepi
se za tumbase svog bliskog gvozdenog rođaka.
I, u nedelju dana, reka se drugi put zajazi. Već
oslobođenu od leda i po veliku ćupriju valjda manje
opasnu, vojnici je napustiše i pobegoše u kasarnu. A
ona, luda, puče kao zreo čir na sve strane.
I dok je krupna kiša i dalje prporila, Morava postade
nepregledna kao mrko, uzavrelo more. Na severu, kod
Gilja, između Ćuprije i Jagodine, pregrize Carigradski
drum, a zatim podloka pružni nasip i razbaca
železničke šine i pragove kao čačkalice. Onda to isto
učini i na jugu, između Ćuprije i Paraćina, i ostavljajući
ostrvca dveju varoši na miru, poplavi naokolo nekoliko
sela i atara. Najzad, naknadno se seti i malene
Ravanice. Mrdnuvši laktom, namrgođeno se ispod
pazuha osvrte i ka njoj, zapljusnu je preko ušća kod Ade
i odjedanput ispuni do guše. A ova od toga, daveći se,

9
postade besna i gramziva i, kao nikad dotle, kotrljajući
se tamo odakle je došla, eto, poteče naopačke.
Jadni Ćupričani, dva zla, a i više njih, često su imali,
dva dobra nikad. Pa i sada, dok su jedni, pored Morave,
srećni što im se pod rukom našlo nešto za šta nisu
grbačili, ojkajući na obali i jašući po debeloj vodurini u
plitkim barčicama, čakljama, trnokopima i konopcima
s kukama hvatali kao dukat žute balvane ruskog mosta,
na kojima će se čitave sledeće zime s ponosom čvariti,
drugi su, malčani kraj ćerke joj Ravanice, morali da
spasavaju Cigane.
Jer treće ili četvrte od tih noći, dok su je kraj kuća sa
fenjerima i baterijskim lampama obilazili i merama od
pobodenih štapova držali na oku, ona se, pritisnuta
Moravom, kao na prstima tiho vrati kroz varoš prema
Kučaju. Potom, otvarajući sebi drugi prolaz, podmuklo
pojede vodenički nasip kod Nedeljkove vodenice i još
jedanput naopako, galopom utrča u cigansku
Sibinovsku malu, lupajući po kantama i tarabama kao
uplašen konj.
Kroz noć odjeknu iznenađeni ciganski lelek. Na to
odmah zaurlikaše zarđale ratne sirene, zaskamlikaše
sva tri crkvena zvona. Vojska, Udba, skojevci, milicija
svi potrčaše da spasavaju Cigane.
Cela dva dana zatim potraja spasavanje malene
ciganske imovine. Mada još natečena i ostavljajući
barušljak iza sebe, kao da se tom podvalom izdovoljila,
Ravanica odmah oduši i vrati se u korito. A oslobođeni
malčani prihvatiše unesrećene Mangalije u svoje kuće i
zajedno s njima počeše da drežde na nasipu iznad

10
poplavljenog naselja, pljuckajući u vodu i čekajući kad
će se s mokrih grana omaći neka kokoška.
I uza svu buku, šteta ne beše jako velika. Osim dve-
tri srušene kolibice od čatmare, koje će Cigani čim
grane pravo proleće brzo obnoviti, zaista se utopi i
nekoliko kokošaka, iako jednoj od njih naočigled
meštana varoški maturant a sada zastavnik bez
epoleta, suvonjavi, ovisoki, belomusasti Sveta
Petronijević s nadimkom Ruski požrtvovano spase
život.
U čizmama punim vode i šinjelu čije su ga mokre
pole šljiskale po šiljastim kolenima, on se iz čamčića u
kome je veslao milicajac pope za njima na drvo.
Nekoliko njih lepo uhvati i dodade u barku. Jednu,
međutim, koja mu uplašeno prhnu u oči, pokliznuvši
se, ispusti i ona uz veselu ciku gledalaca izjedanput
potonu kao kamen. On opsova i, ne razmišljajući, s
visine skoči u blatnjavu tekućinu. Blesavu životinjku
tako izvadi sklapajući bele kapke na očima, ona je zatim
klimala glavom kao pijana ali pokvasi se do ramena i
posle toga ostade bolestan.

11
2.

Kad poplava kroz dva dana popusti, Ruski se vrati

svome poslu teških udova i vrelih očiju, slinav i
promukao, grozničav i pospan.
Cele dve nedelje potom provede na terenu. Za to
vreme zima se mučila ne mogući da se odluči da li da se
još bori ili da se povuče do boljeg vremena i svake noći
prskala brda tankim mrazevima, koji su preko dana,
opuštajući se, pretvarali udoline u žitku kaljugu. A on
se, kašljući i kijajući, zimogrožljivo se umotavajući u
šinjel i gutajući neke aspirine koji mu nisu pomagali, s
nekolicinom milicajaca i udbovaca lomatao u
pretovarenim čezama po nemogućim brdskim
putevima, na kojima su točkovi upadali do glavčina, i, s
prijavama sreske otkupne komisije u levoj manžetni,
obilazio sela vršeći pretrese.
Milom ili silom, žito se od seljaka moralo isterati. A
pošto ga oni dobrim nisu hteli dati, Sveti je bilo jasno
šta treba da čini.
S tim u glavi, onako bolestan, čim bi zakoračio u
neku kuću sa svoga spiska i osetio njen siti, topli miris
na surutku, spopao bi ga bes. Dok ljudi, pravi ljudi,
mislio bi, bolesni, gladni i ranjavi a među ovima bi na
istaknutom mestu odmah video i sebe propadaju i ginu

12
za bolji ljudski život, za njihov bolji život, oni ovde pare
jaja i čekaju kralja!
Jarosno bi naterao ukućane da prekopavaju avliju,
štalu, podrum, i u početku samo kad ne bi našao i da bi
našao, a zatim i kad bi našao i zato što jeste našao,
zadihavajući se i sipljivo psujući majku neprijateljsku,
domaćina bi u nekom budžaku, katkad i pred
njegovima, do malaksalosti tukao. Prebivši ga i sam,
zaduvan, klonuvši, mislio bi da džudža to, evo, nije ni
osetio, a on na njegove oči prosto izdiše. Osećao bi se u
isti mah i beskrajno kriv i bolan prebolan i do srži
ozlojeđen i seljaka bi zamrzeo još jače.
Mrzeo je u stvari sve gedžovane sveta. Sve je to goli
krvopija kulak i neprijatelj! I kad još nije već jeste!
Ponekad bi u nekoga gotovo pucao. I to, podvikivao bi u
sebi, ne bi bio nikakav greh, naprotiv!
Onda bi milicajcu naredio da gegulu zatvori u
kancelariju mesnog odbora, a s ostalima bi prešao
drugome.
Pošto s jarošću napuni nekoliko seoskih kancelarija i
isprazni ih šaljući čitave povorke na dalju nadležnost u
varoš, jedne večeri u vlaškom selu Bigrenici iznenada
zanemoća. Samo, neočekivano, prozor u koji je tog časa
gledao poče lagano da mu se vrti i, dok je još grčevito
nastojao da mu prati uskovitlanu krstaču na
izduženom pravougaoniku, vidno polje mu se zamrači
skupljajući se kao u pesnicu. I tako se, u nekom
plavetnilu i zujanju, i izgubi. On se neosetno smulji na
zemljani pod, gubeći svest.

13
 Četiri dana posle toga provede u vrućici u kući
jednog Vlaha komuniste.
Neprestano se kao na klackalici ljuljao između
polusvesti i polusna, između bola u čitavom telu i
zadovoljstva od opuštanja u postelji, cvokotave
drhtavice od nepostojeće promaje i kuvanja od vreline,
jarko jasne predstave o dužnosti i zadatku pred kojima
se nalazi i bolnog osećanja nemoći da ih više ispunjava.
Prvog dana čak dade naloge milicajcima da rade sami.
A uveče se, primajući izveštaj, užasnu od njihove
nedelotvornosti i gluposti i, besno vičući, otera ih u
varoš. To ga samo još više utvrdi u uverenju da je pravi
jalovi poluintelektualac i slabić koji ni na jednom poslu
nije do kraja izdržao i u dubokoj patnji što protiv svoje
prirode i porekla, evo, ne može ništa, ma koliko se trsio
i sam sa sobom bočio. Posmatrajući sebe u tom novom
obličju, video se kao nepoznat sluzav beskičmenjak i
njegovoj posramljenosti nije bilo granica ni utehe.
Stalno ga je mučio jedan te isti san.
Čim bi spustio uvo na tvrdi slamni jastuk, odnekud
bi mu se uz uzglavlje pojavila nekakva tri kamička.
Kriveći glavu i izvrćući oči, časak bi ih pratio kao
zabavne male komedijante, a onda bi osetio kako mu se
provlače kroz uvo i blago spuštaju oko pljuvačnih
žlezda pod jezikom. Tu, u početku, ne bi mu smetali.
Ali, zatim, čukajući sve jače i vrteći se kao da igraju
nekakav tročlani valcer, počeli bi i da rastu. To bi već
postajalo opasno i on bi, škripeći zubima i krkljajući,
pokušao da ih ispljune. Uzalud, kamičci su i dalje rasli,
postajali pravi krupni rečni beluci koji gromoglasno

14
čekićaju, ispunjavali mu usnu duplju i pritiskali nepce.
Novo krkljanje mu opet ne bi pomoglo i on bi se
padavičarski trzao i uprazno batrgao nogama.
U međuvremenu sve krupniji, beluci bi mu se već
lagano provlačili i na gornji sprat lobanje, potiskivali
mu mozak i razbijali ga kao teškim čeličnim batovima.
A to se sad na čudan način povezivalo s jednim od
nekoliko streljanja koja je pri oslobođenju izveo „Trči,
pope, trči!“ jasno se opet sećao i, kao da sve nanovo
gleda, čudio se što je s leđa svešteničke mantije pod
nevidljivim brabonjkom metka smešno odskočila
prašina i odjednom bi sebe u užasu video u popovskoj
odeždi. „Ne!“ zavikao bi, „to nisam ja!“ I Sveta Ruski bi
se u praznoj sobi panično drao.
Budio se zapečena grla i nosa, znojav i srca kao u
pileta i odmah se osvrtao ka vratima da vidi nisu li ga
čuli ukućani.
Često mu se javljala i njegova Gordana, ćuprijska
maturantkinja, ćerka predratnog oficira zaostalog u
svetu posle zarobljeništva, koja pre nekoliko meseci
nekud nestade pre nego što on, zbog njenog oca uspe da
joj išta progovori od svega onoga što je morao da joj
kaže. Ugledao bi je iznenada na širokoj ulici i, zračno se
osmehujući, pohrlio bi k njoj. „Gordana“, vikao bi
„imam nešto da ti kažem. Gordana, ti znaš šta imam da
ti kažem!“ Ona bi počela da leluja odlazeći unazad.
„Vratiću se“, odgovarala bi klimajući čipkastim telom. I
tako bi odlelujala. Nikakvog nesporazuma u snu među
njima nije bilo.

15
 Budeći se u onom čudnom krevetu s mirisom na
prašnjavu trinju, osećajući pustošnu tišinu u sebi,
verovao je da bi s tom crnookom, dugonogom
devojkom prejahao preko ovog blata kao na krilima,
kao dobar junak na dobrome konju. I žito bi bilo pliće
sakriveno! Bez nje, evo, po navici uspravan – činilo mu
se da ulazeći u svaku od tih kuća pokazuje ludu
hrabrost ali i ljutit i naprasit – vlast, sila, a i neiskustvo
i nespretnost su ga ka tome pogurali! – čini grešku za
greškom i s jarosnim zadovoljstvom gazeći po tankoj
skrami svoga ponosa, zapada u kal sve dublje i dublje.
Šta je ovo, u čudu se pitao gledajući oko sebe. Je li
ovo ono što se zove život? Je li moguće da ovi ljudi nisu
nikad imali ništa drugo i da im je ovo što vidim najviše
što su ikad dosegli? Ili možda samo nakrivo gledam i
rđavo vidim?
Još prve noći u selu primeti da njegov domaćin
Bigreničanin na svaki pseći lavež oko kuće brzo ustaje i
s petrolejkom i sekirom u ruci tiho odlazi u štalu.
Postojao bi tamo malo, promuvao bi se sa žiškom
svetiljke po dvorištu, pa bi se tiho vratio. Stalno je, čini
se, bio spreman da ustane.
Jednog ga jutra upita o tome.
„Plašim se da mi ne otruju stoku“, odgovori Vlah.
„Ko?“
Čovek mrdnu čelom ispred ogromne šubare.
„Seljaci.“
Ruski razumede da je hteo da kaže da je to zbog
njega, ali pomisli da gedža možda pokušava da mu
nešto iskamči. Šta bi od mene, podsmehnu se, i mogao

16
da dobije? Da i sam nešto ne krije? I ne ponudi mu
pomoć.
Zašto oni žive ovako, mislio je gledajući u tavanicu.
Kako mogu ovako da životinjare? Nesreća je svuda oko
njih, a oni je i ne vide, čak joj sami idu u susret. Iscrpen i
nemoćan čim bi ustao, noge bi mu zadrhtale kao prut i
morao bi odmah da se vrati u postelju pokušavao je
nekako da pokrene svoje neupotrebljivo telo, da makar
nekoliko koraka po sobi načini i tad prvi put pomisli
ono što će mu se kasnije sve češće vraćati i zatim ga
godinama napadati da su se i oni pretučeni onda
osećali verovatno ovako kao sad on. Možda, posumnja, i
nisam morao da ih tučem?
Ali šta ćeš drugo s njima, odgovarao je sam sebi.
Kako da ih mrdneš s mesta? Mrzeo je njihovu
ravnodušnost i pripravnost na nesreću, mrzeo njihovu
podmuklost i kokošje slepilo. Pa za koga on ovo radi? Za
nas i za njih je sve to!
Žita, video je, zaista nemaju dovoljno ni za sebe, a
kamoli za druge. A i to se mora podeliti. I kad bi bar
malo želje pokazali da se nekuda krenu! Ovde se više ne
može ni ostati ni opstati. Propašće se. Ali kad njima ovo
blato i beda, ovaj jad i čemer prijaju kao svinji kaškalo i
odatle ih možeš isterati samo pesnicom. Batine su za
njih sviknut način razgovora, vole da ih dele i ne ropću
kad ih primaju. Jedino njih valjda i poštuju.
U redu, mislio je gledajući kroz maleno okno u
raskaljan put, ali ako su se oni navikli, kako da se
naviknem ja? Kako da opstanem? Jer to blato protiv
kojeg se bori, evo, hvata se i za njega, sve ga je više i već

17
mu oblepljuje ruke, lice, oči. Ne može više dobro ni da
vidi, davi se i guši u njemu. Kako da opstanem,
zapomagao je.
Odjednom bi osetio odavno nezadovoljenu želju da
stane pod debeo mlaz vode, da se pod njim dugo
sapuna i trlja i da skine nečistoću sa sebe. Borio bi se s
njom neko vreme, dok bi osećao kako mu se po koži
prosto hvata kora od prljavštine. Najzad bi ustao i, bos
na lepljivom zemljanom podu i u dugačkim vojničkim
gaćama, lomatajući tankim nogama od treskavice, nad
prljavim ćupom za pomije u uglu oplaknuo bi ruke. Bilo
bi mu, činilo mu se, malo bolje posle toga.
Tako, četiri dana. A onda, više od jada nego od
zdravlja, nekako ustade iz kreveta, umota se u šinjel i
pozajmljene vlaške gubere, natovari na čeze i vrati u
varoš.

18
 3.

Nekoliko sledećih dana, dok je još stidljivo proleće

polako jačalo, Sveta se u nevelikoj železničarskoj kući u
Miloša Obilića ulici ispod kasarne srdito prepuštao nezi
svoje starije sestre Radmile – roditelji im ne behu živi –
nelepe usedele devojke pljosnata lica i iks nogu koja je
radila u skojevskom komitetu i dolazila jako kasno, i
sam sebi nespretno spremao Trumanova jaja i mleko u
prahu za jelo. A onda se, nešto manje slinav, opet javi
na dužnost u Dositejevu ulicu. Nije imao vremena za
bolest.
„Pa šta ćemo?“ nezadovoljno uzdahnu
opunomoćenik Marić, lep, gizdav momak u novoj
uniformi. „Za teren više nisi. Da malo pročešljamo
varošku reakciju.“
I natovari mu na sto čitavu gomilu predmeta.
Sveta se odmah dade na posao.
Pregleda korice jedne za drugima, pažljivo
pročitavajući izveštaje saradnika, i ne nađe ništa
zanimljivo. Sve same budalaštine.
Pročita ih još jedared i od nečega se moralo početi
zadrža se na jednima. Materijal su u njima davali jedan
kukavni skojevac iz gimnazije, koga očima nije mogao
da vidi, i lepuškasta, ofarbana profesorka istorije, koja

19
je i njemu do pre dve-tri godine predavala i koju takođe
nije podnosio, jer je sve to sada radila iz straha što je za
vreme okupacije pravila grčka kolica s nemačkim
oficirom. Vremena se i vlasti, pomisli, menjaju i mogu
da menjaju, ali cinkeri će uvek ostati isti. I prema
mladiću o kome je to dvoje govorilo, koga se po imenu
nije mogao setiti, unapred oseti naklonost.
Posla milicionara u školu po njega.
„Nemoj tamo“, reče mu, „da praviš gužvu, zovni ga
preko sekretarice. I pusti ga da dođe sam.“ Momak
ubrzo dođe onizak, sa visoko podignutom gustom
crnom kosom, šireći stopala u modernim gumenim
cipelama i Sveta sa čuđenjem ustanovi da je to, od njega
jedva dve-tri godine mlađi, lepuškasti gimnazijski
odbojkaš Miša s nadimkom Kiflar, koga često viđa s
omalenom plavokosom učenicom blizu svoje kuće.
Nazirući ih u mraku kraj devojčine kapije, ne jedanput
mu je kao od oštrog uboda nožem dolazila u pamet
njegova Gordana i on je, u isto vreme želeći i da ih gleda
i da im ne smeta, nekako ih i starački voleći činilo mu
se da je u odnosu na njih jako iskusan i star i pomalo im
zavideći, žurno zamicao kroz svoje vratnice. Evo sada
tog momka pred njim, još jednom mu vraćajući
njegovo teško sećanje, koje ga ionako nikako ne
napušta.
Nehotice ga s pažnjom osmatrajući kao starog,
dobrog poznanika, kao rođaka s kojim se posle mnogo
godina nanovo susreo u dalekom svetu, Sveta ga
postavi na stolicu na tri metra od stola. Uvuče u pisaću

20
mašinu četiri lista hartije i poče da mu kuca osnovne
podatke.
„Kako se zoveš?“
Odbojkaš reče.
„Kakvog si porekla? Šta ti je otac?“
„Skretničar.“
„Radnik, znači?“
„Radnik.“
„Imaš li pseudonim?“
Momak zaškilji.
„Nadimak. Imaš li neki nadimak?“
„Pa, zovu me Kiflar.“
Dečko je malo bio bled, ali, sve u svemu, držao se
pribrano. Sveti se i to dopade. Iskuca odgovor, pa
podiže oči s mašine. Pogleda ga sa smeškom u očima.
„Zašto te tako zovu?“
Ovome liznu osmejak preko lica.
„Kad se otac doselio, prvo po varoši pekarima
prodavao kifle u korpi. Tek posle se zaposlio na
železnici. I tako prozvali njega, tako, po njemu, prozvali
mene.“
Sveta mu pogledom upadljivo pređe po kosi i
cipelama.
„Ti nekad, čini mi se, beše predlagan za Skoj?“
„Jesam.“
„I? Što te ne primiše?“
Sleganje ramenima.
„Ne znam.“
„Zezao si se, eto zašto. Pa što bar ne ode na prugu?“
Opet onaj pokret ramenima.

21
 „Bio sam se prijavio. Ali imao sam popravni iz
latinskog. Morao sam da ostanem.“
Sveta mu veselo namignu.
„Ma nemoj. Zbog latinskog? Ostao si ti, burazeru,
zbog one plave male, ne zbog latinskog.“
Iznenada pomisli da se to opet – po običaju! – upušta
u intimnosti i da će momak verovatno odmah početi da
laže. Sam ga i navodim! I unapred se naroguši i na sebe
i na odgovor koji još nije čuo.
Ali Kiflar skrušeno odgovori:
„Pa, i zbog nje. Ove godine smo se prijavili oboje.
Sigurno ću otići.“
Mladi zastavnik se od toga prosto malo razbole.
Tako smo, mehanički pomisli, još jednom se bolno
ošinuvši, mogli i mi.
Opet s mukom odstrani od sebe onaj lik od kojeg nije
imao mira.
„A znaš li“, posle kratkog odmora značajno reče,
„zašto sam te pozvao?“
Odbojkaš vrdnu očima, pa uvuče glavu među
ramena kao da očekuje šamar.
„Ne znam“, odgovori uplašeno. „Nemam pojma.“
Sveta ga je žalosno gledao. Svi su isti, pomisli. Svi
lažu. I kad je nešto krupno, i kad je, kao ovo, sitno, i kad
ih mrziš i moraš i hoćeš da ih slomiš, i kad su ti
simpatični i želiš da im pomogneš. Prokleta ljudska
govna, samo da su što dalje od vlasti, pa makar ona bila
i uz njih. Kako ih je brzo prošlo oduševljenje.
I dok je još tražio pravu, mirnu reč, iznenada ga, kao
da se zagrcnu, spopade kašalj. Zacrvenevši se, izvuče iz

22
džepa belu šifonsku krpu veliku kao peškir, dugo u nju
kašljaše i kijaše i najzad njome obrisa nos.
„Muda, ne znaš“, reče kroz krpu. „Sve ti znaš. Vidi,
samo, kako si se nakinđurio. K’o da ti je otac vlasnik
fabrike šećera, a ne kiflar.“
Momak pred njim bučno proguta pljuvačku i oćuta.
Zastavnik odjedanput viknu:
„Jesi li, bre, rek’o da će naša teška industrija“, pa
otvori fioku i glednu u korice u njoj, „da će naša teška
industrija posle prvog petogodišnjeg plana da
proizvodi drvene češljeve? Ili nemaš pojma ko bi to
mogao da kaže?“
Odbojkaš opet nešto proguta. Onda smerno mrdnu
rukama:
„Jebi ga, rek’o sam.“
Mladog islednika to toliko iznenadi da ga prosto
uhvati panika: zasmejem li se, pomisli, pašću sa stolice.
Saže glavu, pritište bradu o okovratnik oficirske bluze,
pa, očeknuvši, upita:
„Jebi ga, a što?“
Opet neodlučan pokret.
„Pa što. Šalio sam se.“
Sveta nije mogao brzo da se odluči.
„Pa što se, bre, budalo“, reče, „tako glupo šališ? I to
pred celim razredom.“
Miša nanovo raširi ruke. Nije imao šta da odgovori.
Ruski se časak zamisli.
„Ove godine, znači, sigurno ideš na prugu?“
„Sigurno.“ Pa odmah dodade: „Kako bih se inače,
upisao na fakultet?“

23
 „Pa nećeš to valjda samo radi fakulteta?“
„Ma ne.“ Kiflar je bio prosto sam na sebe ljut zbog te
greške. „Iš’o bih ionako.“
Zastavnik Sveta Petronijević na to ustade, pa, kao da
je sam, odmače stolicu i prošeta se iza stola. Želeo je
nešto da učini za ovog mladića.
I brzo donese odluku. Odustade i da mu održi
predavanje iz politike o tome da se na prugu ne ide radi
upisa na fakultet i, promašujući slova, iskuca u
zapisnik:
’Pristavši u opunomoćstvo Uprave državne
bezbednosti, na pitanje da li je rekao da ćemo našim
petogodišnjim planom izgraditi tešku industriju koja
će proizvoditi drvene češljeve, okrivljeni priznade da je
rekao, iz neozbiljnosti. Izjavi da nije bio svestan
posledica svoga postupka, da kao neorganizovan
omladinac radničkog porekla nije neprijatelj
socijalizma i da će ove godine sa brigadom otići na
izgradnju omladinske pruge Šamac Sarajevo.’
„Na, potpisuj.“ Onaj umoči pero u mastionicu. „Ne
tako! Pročitaj, prvo, šta sam ti napisao!“
Mladić prelete očima po hartiji, pa nervozno potpisa.
Sveta pomisli: kladim se da ovo što je nadrcao i ne
liči na njegov potpis. Zatim mrdnu prstom prema
vratima.
„Ajd sad idi. I ako te ovde vidim još jedanput“,
gotovo ljutito viknu, „budi siguran da ću te odrati!“

24
4.

Kad Kiflar ode, Ruski ostade u kancelariji prosto

ozaren. Sam je u sebi uživao. Ima li na svetu lepšeg
posla! Kako ovi ljudi naokolo, koji samo posmatraju,
uopšte mogu da žive? Može li se stvarnim životom
živeti drukčije nego ovako?
Bio je ubeđen da je sebi našao put za ceo život, koji
mu se činio bez kraja kao da, beo, prav i čist, opasuje
čitavu Zemljinu kuglu.
Tako raspoložen, pokupi odbojkaševe korice sa
zapisnikom i ponese ih Mariću. Ne nađe ga u sobi i
ostavi mu ih na stolu.
Zatim krete u zatvor. U zatvorskoj kancelariji
zapisnički sasluša dvojicu seljaka žitara koje je sam bio
uhapsio i još u selu izudarao i, dobre volje, sad to s
njima brzo i miroljubivo završi. Onda ode na ručak u
garnizonsku oficirsku menzu, u nekadašnjem
restoranu „Ujedinjenje“ u Ptavnoj ulici.
Tamo ugleda Marića.
„Saslušao sam“, reče mu, „onog Nikolića iz
gimnazije. Onog, s onim drvenim češljevima.“
Marić se seti.

25
 „A, dobro. Oni tamo svašta brbljaju. Njega bi trebalo
drpiti. Njima treba pokazati koliko košta lajanje na
narodnu vlast.“
Sveta odgovori:
„Ja sam to, pravo da ti kažem, zaključio. Pustio sam
ga neka ide. Momak je iz radničke porodice, bio
kandidovan za Skoj, prijavio se za prugu.“
Kapetan iskosa malo zaškilji.
„Pa šta ako je iz radničke porodice? A jesi li ga
zavrbov’o? Uzeo si mu izjavu? ’Oćeš ti da ga držiš?“
„Ma ne.“ Odmahivao je rukom. „Imamo mi dosta
drugih.“
„On bi bio zgodan. Kreće se među tim sportistima.“
Sveta je opet odmahivao.
„Ma pusti ga. Vodi ljubav. Da mu ne kvarimo.“
Marić ga pogleda malo začuđeno, pa podsmešljivo
zacokta.
„Pte, boga ti. Baš smo osetljivi.“ Mrdao je glavom. „Ti
si, bre, policajac, a ne guvernanta!“
„Pa dobro, sad. Učinio sam što sam učinio.“
„U redu, u redu“, odgovori Marić, „neću da ti kvarim.
Ali nemoj da mi od toga praviš stil. Neka misli pre nego
što počne da kenja, neću ja za njega da mislim. A šta je
sa drugima?“
„Napravio sam zapisnik sa dvojicom žitara iz
Bigrenice.“
„Dobro“, odobri Marić. „Ja sam za poslepodne
pozvao onu Jelićku. Preuzmi je ti. I tu ’oću da budeš
uporan. Nikakvih sentimentalnosti. Pozivaj je svaki
dan. I nemoj da praviš zapisnik.“

26
 „U redu“, klimnu Sveta glavom, „ali šta tu može da
ima?“
Marić se iznenada nakezi. Imao je lepe, bele zube sa
šiljastim očnjacima.
„Tvoje pametne zaključke, drug, sačuvaj za svoju
ženu, kad se budeš oženio. A zasad, slušaj što ti se kaže.
Ti sitni nama prave možda i veću zbrku negoli krupni.
S ovima smo bar načisto. A, osim toga, ona se dopisuje s
mužem u Nemačkoj. Dakle?“

27
 5.

Osećajući jezu po leđima od lopatica pa sve do

kukova i pljujući po ulici čitave parčiće, Sveta ode kući
da malo prilegne. Ali, u hladnoj sobi, niti zaspa niti mu
ležanje mnogo pomože.
Oko četiri mu ženu uvedoše u kancelariju.
Poznaje je on. Zabrađena i obučena ne previše
pažljivo, čak prostije nego obično svi bi da ovde
izgledaju što siromašniji i beznačajniji a verovatno ne
ni naročito pametna, ali lepa, srce da ti stane: čisto,
jasno, otvoreno lice uokvireno kao gavranovo krilo
crnom kosom, krupno garavo oko, ovisoka i u pasu kao
devojka tanka ali i jedra i obla, gotovo pomalo teška od
toga. Gledajući je onako izbliza i već se uzbuđujući,
Sveta pred njom prosto oseti tremu.
Saže glavu i suvo, suvlje nego što bi hteo, zvanično
reče:
„Sedi, drugarice.“
Ona, stežući Jednu šaku drugom, čučnu na ivicu
stolice.
„Kako se zoveš?“
Lepa žena začuđeno trepnu.
„Stojanka. Stojanka Jelić.“

28
 Kao da nije ništa primetio, on upita dalje: „Šta si po
zanimanju?“
Opet onaj začuđeni pogled.
„Krojačica.“
„Jesi li udata?“
Otud dođe nestrpljiv pokret šakom.
„Pa ti to, Sveto, k’o da me ne poznaješ. Što me, ljudi,
mučite?“
On se za trenutak malo zbuni (stvarno, šta ja to
izigravam?), a onda mu pade na pamet: oni hoće da
unište ovu zemlju. Ne dam! I ljutito viknu:
„Imaš li muža, pitam!“
Ona se na to prosto trže.
„Pa imam“, tiho odgovori. „Al’ nije tu. Vi i sami
znate ’di je.“
Sveta iznova podviknu:
„Ništa ja ne znam! Gde ti je muž?“
Već zaista uplašena, žena prozuklim glasom
izrecitova:
„U Nemačku. Ostao. Nije se iz ropstva vratio.“
Zastavnik se malo primiri, ali i dalje ostade
narogušen. Koliko je njih, mislio je, i glave izgubilo u
drugim prilikama, doduše: sad vlast imamo mi samo
zato što su prema ovakvima bili bolećivi.
I u stvari, sve vreme, trudeći se da o tome ne misli,
borio se sa sobom da se odupre njenoj lepoti. Od nekog
jedva osetnog, pomalo trpkog mirisa na sapun i znoj
koji je otuda osećao, od kao dašak tihog šuštanja čarapa
na duguljastim, okruglim butinama sakrivenim pod
debelom suknjom kad bi prebacivala nogu preko noge,

29
posle brzog, kratkog pogleda na njene flašaste listove i
nežne gležnjeve obuvene u pamučnu čarapu, na njene
jabučaste sise stegnute džemperom i lepo srezana,
pomalo ispucala usta, steglo bi ga nešto u donjem
stomaku i odnekud ispod ušiju u ustima bi počela da
mu se skuplja pljuvačka. Po telu bi mu potrčali mravci i
bio bi mu potreban čitav dug trenutak da se pribere.
Branio se koliko je god mogao. Ona je budala, svađao
se sa svojim telom. Slušaj je šta priča, pogledaj kako
nabira usnice kao seljančura, kao kokoška dupe. Ali sve
mu to ne bi nadugo pomagalo i prijatno iskušenje se
posle kratkog odmora nastavljalo.
Najzad mu pade na pamet da je i Marić pred njom
morao ovako da se oseća i da mu je natovario na vrat
možda upravo zbog toga. Sigurno se i on, zaključi,
uzbuđivao. Time mu ceo zadatak postade nekako
krupniji, a sam sebi ispade važniji. Prosto se na onoj
stolici ispravi i nakočoperi.
Zvaničniji negoli što bi hteo da bude, ispitivao je ne
raspravljajući o odgovorima, stisnutih usta i gotovo
ledeno. Dva-tri puta bio je pročitao izveštaje o njenom
dopisivanju s mužem u Nemačkoj, ali ništa važno tamo
nije mogao da uoči. Dakle, o čemu mu piše? A on njoj? I
šta još? Nije valjda samo to? A, znači, ima još nešto.
Čime joj se muž bavi u Nemačkoj? Znamo da radi u
fabrici, ali šta radi drugo, kad nije u fabrici? Ko su mu
prijatelji, piše li joj o njima? Kakve veze ima sa
četnicima? Naravno da nema, ali je li član organizacije?

30
 A ona, već manje uplašena, postaje sve bezvoljnija i,
mada i dalje pomalo muca, odgovara ipak dosta
sređeno. Kao da nema šta da krije.
On se prebaci na razgovore s komšikama i
poznanicama. Još gore. S njima uglavnom ne priča
ništa, prosto usta ne otvara; samo ponekad o tome kako
nema šećera i soli. A od politike ništa, nije to njen
posao.
Sve u svemu, golo đubre.
On je otpusti.

31
6.

Sutradan pre podne potraži Marića u kancelariji.

„Boga ti“, reče mu, „zar je baš važno da se ja gnjavim
s onom budalom? Dva sata mi je juče odnela. Daj da
napravim zapisnik, pa da to gurnemo u arhivu.“
Opunomoćenik ga mrko pogleda, pa se izjedanput
izbeči.
„Opet ti! Dokle ti misliš da zezaš! ’Oćeš li, kilavi
Radovane, da radiš svoj pos’o ili nećeš!“
Sveta gotovo uplašeno podiže ruke.
„Dobro, dobro, nemoj da se ljutiš. Biće u redu,
nastaviću.“
I brbljajući o drugim stvarima, pokuša da zabašuri
brljotinu. Šef je baš bio ljut.
Tih dana se osećao neispavan i umoran kao da je od
zore do mraka kosio. Patio je od neke pritajene zime u
telu ponekad bi mu bilo dovoljno i prst da pokvasi, pa
da se sav naježi i da zacvokoće zubima kao šivaća
mašina kašljao je do zacenjivanja i stalno osećao neki
ne toliko bolan koliko neugodan pritisak u leđima i
ramenima kao da su mu sopstvene ruke postale
preteške.
Ipak, nastavi da radi. Pre podne žitari, posle podne
Stojanka.

32
 „Dobro“, rekao bi joj kad bi ušla, kao da joj je sve ono
od ranije oprostio, „da nastavimo.“
Ona bi opet čučnula na stolicu, smestila ruke u krilo,
počela prstima da čupka dlačice na suknji ili da joj
dlanom zaglađuje izgužvana mesta i, ubledela kao on i
mutnih, mrtvih očiju, klimajući glavom kao da okreće
dolap, dosadnim unjkavim glasom produžila bi da
ponavlja ono što mu je već rekla.
Dopisuje se s mužem; piše mu da se živi teško, traži
da joj šalje pakete; da se živi teško, pričala je i sa Živkom
iz njene ulice, ne zna joj prezime (Sveta bi joj odsečno
klimao glavom, a u sebi bi vikao: Stanojčić, budalo!), s
Rosom i s Persom; s njima je razgovarala kako u
dućanima nema ništa da se kupi, nema, na primer, soli;
još su pričale da nema ni šećera i da može da se dobije
samo na karte za snabdevanje. A kako je to pre rata
šećer mogao da se kupi koliko hoćeš i bez ikakvih
karata? I u manufakturnim radnjama nema skoro
ništa, samo neki partizanski cic, koji ne vredi pet para.
On je već danima imao nekakav gotovo fizički osećaj
da su mu podočnjaci zaokruženi mastiljavom olovkom.
Koža bi mu se od toga tamo, činilo mu se, nabirala i
korela kao da ima kesice ili da nosi naočare. Trpeo je od
stalne želje da se umiva, od čega bi ga zatim napadala
treskavica, svaki čas je snažno trljao lice ili prevlačio
rukom preko očiju kao da s njih skida vlasi. I zbog toga
se još više razdraživao.
Tako poče na ženu i da viče, da lupa pesnicom po
stolu. Postade zao. Kuckao je prstima po dasci, prekidao
je i siktao, dobacivao joj i cinično je secao. A ona bi se od

33
toga trgnula iz dremeža, a onda i sasvim preplašila i
najzad bi zamukla. I morao bi da je otpusti.
Do sutradan. A sutradan, opet isto.
Tako razdražen, u zatvoru opet poče da tuče žitare.
Jedva bi dočekao da mu se nešto kod nekoga od njih ne
dopadne, prosto bi sam sebe gurnuo u jarost to mu se
baš dopadalo, da plamti u gnevu pravednog besa i
navalio bi na čoveka i šakom i pesnicom. I odmah ga
potom zaboravio. Nije na njih mnogo ni mislio.
Stalno je u stvari bio sa Stojankom. Slomiće ona
mene, zaključivao je ljutito, a ne ja nju.
Kod kuće sve češće poče da zamišlja kako je šamara.
Udarao bi je u tim vizijama besno, sa zadovoljstvom, s
uživanjem, kao da nekakav gnoj iz njega otiče.
Priželjkivao je da se žena nekim čudom pokaže kao
opasna, prefrigana špijunka za kojom se godinama
traga, organizatorka atentata na prve ljude u
državama, nepoznata i neuhvatljiva likvidatorka vlada
i režima u Južnoj Americi i Istočnoj Evropi, koja u
širokoj suknji krije tuce bombi i revolvera i koja je s
takvim mračnim zadatkom poslana i ovamo. Želeo je
da je vidi kako, raščupana i u dugoj crnoj haljini koja je
čini još višom, stoji pred njim gorda i uspravna kao
nekakva teroristička Dolores Ibaruri i na njegova
pitanja prezrivo se smeši. Njih dvoje tada, kao dva
prava, velika ravnopravna protivnika, svađaju se da
samo pršti i vode oštru ideološku raspravu, u kojoj
tešku pobedu, naravno, izvojuje on. I na kraju ona,
junakinja prošla kroz mnoge okršaje, koja ipak poštuje
junačnijeg od sebe, poražena ali ne i slomljena, i dalje

34
ponosna ali već s nekom maglom u očima, lagano pred
njim počinje da se svlači.
A Stojanka bi mu, doduše, lepa i u tamnoj suknji
koja je ne čini višom, ulazila u kancelariju skrušeno i
uplašeno kao u crkvu i opet ne bi mogao da je udari. On
bi nanovo drhtao nad svakom reči kao da mu od toga
život zavisi, ona bi i dalje ostajala tupava i bezosećajna
kao drvo. I jedino bi dlanom ispravljala neravnine na
suknji; to joj je najveća briga. On je goreo od želje da
učini nešto junačno, nešto što bi se zapamtilo, nešto što
bi bilo spasavajuće za novo društvo, koje je jedini izlaz
za ovaj propali svet, pa makar tako i glavu izgubio. A
ona bi mu govorila o šećeru, o cicu i o koncu za gaće.
Još jedanput poražen, otpuštajući je i gledajući je
kako izlazi, bez žara bi mislio: strvina, ne čovek. Šila
svoje idiotske cicane gaće ili se prcala s magarcem, njoj
je svejedno. Krava.
Jednog dana posle razgovora s njom skoči i potrča
Mariću.
Nađe ga u kancelariji i još sa vrata zalaja na njega:
„Slušaj ti! Slušaj ti! Ja sam ja sam politička policija! A
ne nekakav govnar! I neću više da slušam kojekakve
babe koje mi pričaju kako nema šećera i zejtina! I
gotovo! I… I ja ću, evo, da ti kažem: nema soli ni zejtina!
Nema šećera! Ne valja partizanski cic! Ništa ne valja!
Pa? ’Oćeš i mene u zatvor? ’Oćeš i mene na saslušanje?“
Marić preblede i lagano ustade iza stola.
„Nećeš ti tako“, tiho, kroz stisnute usnice izgovori,
„sa mnom da razgovaraš. Zastavniče Petronijeviću,

35
nećete vi sa mnom tako razgovarati! I nećeš ti mene da
učiš poslu!“
Sveta razvali usta:
„Šta neću! Šta neću! Baš ’oću!“
Onda izjedanput splasnu i glupo dodade:
„Razumem.“ I spusti se u stolicu. „Razumem ja
tebe“, poskoči nanovo, „ali ona mi stalno priča kako
nema soli i zejtina i šećera i šta ja znam! Daj, brate, da
napravim zapisnik, pa da bacimo to govno u arhivu!
Ništa tu nema, samo gubim vreme!“
Marić ga je besno gledao. Pred njim je stajala puna,
teška staklena pepeljara. On je dohvati kao da će ga
njome udariti, pa je s treskom vrati na sto. Pepeo i
pikavci se prosuše po hartijama.
„O tome“, viknu, „ti ne odlučuješ! Sit sam ja tebe!
Ovo je policija, a ne frizerski salon! Bele rukavice sebi
kupi kad izađeš iz policije!“ Malo zaćuta, teško dišući.
„Pa, budalo praznoglava, njen muž je član odbora u
Minhenu! Izgleda da je bio i na kursu na Švarcvaldu!“
Sveti se prosto zavrte u glavi. A preda mnom,
pomisli, izigrava kaluđericu!
Protrlja šakom lice kao da se umiva.
„Ali“, reče zbunjeno, „zašto toga nema u predmetu?“
„Nema!“ reče Marić. „I ne mora da ima!“
„Pa što mi bar nisi kazao? Kako ću, inače, da znam?“
„Ako ne znaš, možda i ne treba da znaš! A sem toga,
možeš i da pitaš.“
Sveta pokunjeno izgovori:
„Ali možda ne zna ni ona.“
Marić uperi prst u njega.

36
 „Možda ne zna, a možda i zna. To tek treba videti. Ma
šta je tebi, bre? Jesi li se ti zaljubio? U koga, budalo! I
koga ti štitiš? Pogledaj je! Pa to je ždrebica! Misliš da bi
ona tebe, kad bi joj došao muž, štitila?“
Sveta se smrče kao da ga je neko polio vodom.
Tako mi i treba, pomisli. I jesam kilavko. Dobro mi je
i rekao.
Marić produži pogađajući ga sve tačnije:
„I šta si mislio, da će Amerikanci da ti pošalju Dalsa i
Trumana lično? Pa da ih onda ti isleđuješ?“ Nešto
tražeći, okrete se za trenutak ka zidu. „Uostalom, i taj
šećer i zejtin, ni to nije toliko loše. Nema šećera i zejtina
ni u Engleskoj, i tamo se sve deli na karte, pa oni to ne
pričaju. Načini joj zapisnik samo o tome i daj joj tri dana
da nam sve što zna o mužu ispriča. Ako neće, drpićemo
je. I držaćemo je dok ne propeva. Pa ćemo da vidimo ko
ima više vremena.“

37
 7.

Sutradan, koliko mu Stojanka kroči u kancelariju a,

u međuvremenu, sve bolesniji, jedva se drži na nogama
Sveta je napade:
„A ti meni tako! Ja s tobom lepo, a ti od mene kriješ
da ti je muž član odbora u Minhenu!“
Stojanku u trenu uhvati drhtavica.
„Kakvog odbora, druže Sveto?“
„Nemaš pojma kakvog! Četničkog! A ti mi se praviš
luda! Čekaj, more, neću ja više da gubim vreme s
tobom.“
Uvuče hartiju u pisaću mašinu i ćutke iskuca njeno
priznanje o šećeru i soli. Ništa nije zaboravio ni Persu,
ni Živku, sve što je rekla zabeleži, pa čak, u onoj žurbi, i
nešto malo više.
Gurnu joj da potpiše:
Ona uze da čita.
„A šta je ovo?“ upita. „Kakva je ovo neprijateljska
propaganda?“
„Nego šta misliš?“ viknu Petronijević. „Baviš se
politikom, pa ’oćeš da te češljamo! I u Engleskoj nema
šećera i zejtina, pa ti to ne pričaš! Samo ovde nema
šećera i zejtina! Potpisuj!“
Žena zažmure, zašmrkta.

38
 „O ljudi, ljudi, šta ovo činite od mene?“
Potpisa.
_ „I“, produži Sveta besno, uzimajući joj zapisnik iz
ruku, „da ti nešto bude jasno. Dosad smo te mazili.
Odsad nema više. Dajem ti tri dana da razmisliš i da se
svega o mužu setiš. Ako se ne setiš, zatvorićemo te.
Držaćemo te tri meseca, pa ćemo od tužioca da tražimo
produženje na još tri. Pa ćemo da vidimo kome će
dosaditi. Dosta si ti nas zezala.“
Stojanki su oči na uplakanom licu izgledale
ogromne. Suze nije ni brisala.
„Šta da se setim, Sveto?“
„Sve što znaš da nam ispričaš. Svega da se setiš.“
Žena zažmure, nanovo nabirajući bradu u plač, i
zaljulja glavom levo-desno kao da nad nekim nariče.
„O ljudi, ljudi“, izgovori jecajući, „da l’ ste i vi ljudi?“
Sveta se od iznenađenja prosto strese. Poskoči na
stolici kao da ga neko ubode.
„Ćut’! Ćut’!“ Bio je toliko zaprepašćen da u glavi nije
uspevao da poveže šta hoće da kaže. „Mamicu ti
kurvinu! Ti meni da l’ sam čovek! A ti! A vi! Bi li ti mene
štedela kad bi ti doš’o čovek! Kad bi ti došli tvoji
koljaši.“
Žena rezignirano mrdnu rukom.
„Šta ja imam s nji’?“ Ustade sa stolice. Izgledala je
kao da se malo pogurila. „Znači, kroz tri dana da
dođem?“
On zalaja kao pas terač kad počne da sustiže ranjenu
lisicu:

39
 „Ne kroz tri dana! Sutra! Svaki dan da dolaziš! ’Oćeš
godišnji odmor da ti damo! ’Oćeš na more da te
pošaljemo!“

40
8.

Prođe još jedan dan sutradan je zadrža samo

nekoliko minuta: pripita je je li razmislila, nanovo joj
pripreti, pa je odmah otpusti i on se baš razbole.
Prepodne bi nekako i izdržao, ali od podne bi se
jedva držao na nogama. Noću nije mogao da spava i
danju bi propadao od pospanosti. Željan počinka kao
hleba, odmah po ručku malo bi prilegao. Ali čim bi
spustio glavu na jastuk, misao bi mu se otkinula i
zajezdila nekim prostorima, dok bi mu lice žarila
vatrica i sve češće ga potresala drhtavica. Ipak malarija,
mislio bi. Otkud ona ovde? Ležao bi tako sat ili dva, ali
mir mu se na oči ne bi spustio.
Ustao bi izmučen i odmah bi mu se na ramena
spustio i onaj potmuli, podmukli bol. Nekako kroz kosti
u rukama tištalo ga je sve do samih šaka, čim bi kročio
iz kreveta, hvatali bi ga pravi napadi kašlja i nešto bi
mu strugalo grlo kao turpijom. Imao je utisak da mu
negde u dušniku leži neki nemirni crvić, koji se
neprestano koprca i nepodnošljivo ga golica. Kad bi se
on otuda, činilo mu se, otkinuo, kašalj bi mu odmah
prestao. Trljajući bolne ruke, zabrinuto se vajkao: nije
me valjda i kostobolja napala? Moraću najzad da
odležim. Čim završim s ovim, leći ću u postelju.

41
 Namisli da čim obavi posao sa Stojankom pođe
lekaru. I da se leči dok se ne izleči. Dotle je, izgleda,
došlo. Mršav ali žilav, dosad ni od čega nije patio,
poslednjih ga godina prosto ni zub nije zaboleo. Ni dok
je u Knoju po terenu ganjao bandu, na onoj ciči zimi, u
vlazi i nesreći, ništa mu nije falilo. A sad vidi ovo.
Premorio sam se. Mislio sam da mogu sve da izdržim.
Ali ne mogu.
Bio je ubeđen da će Stojanku slomiti. Nije od nje
očekivao bogzna šta, ali da će mu ispričati o onom
muževljevom odboru i još koječemu, to je sigurno. Ako
ni za šta drugo, ovo će poslužiti kao podatak za druge
istrage. Kod nas najzad mora da se zna red. Na narodnu
vlast se ne sme lajati. Ako hoćeš da laješ, takvu muziku
imaš da platiš.
Ali sledećeg dana žena iznenada ne stiže na vreme.
Gledao je na sat i prosto nije mogao da veruje. Je li
moguće? Toliko se izbezobrazila!
Pričeka je desetak minuta tog dana kod kuće beše
uspeo malo da pridrema i osećao se nešto bolje pa iziđe
u hodnik da pripita dežurnog milicajca da je nije video.
Možda je, pomisli, otišla da priznanje da Mariću?
Od toga ga nešto prosto štrecnu. To ne bi bilo lepo.
Ja sam se s njom mučio, ne on. Zar u mene nije imala
poverenja?
„Dežurni!“ prodra se sa vrata u hodnik. „Dežurni!“
Međutim, niko mu se ne odazva.
Ko zna gde je taj šibač. Oni nas tako lepo čuvaju da bi
i bombu neko mogao da nam podmetne. Ko god bi hteo
i kad god bi hteo.

42
 Pomisli da sam pođe do Marićevog kabineta. Ali to je
bilo u drugom krilu zgrade, ona bi u međuvremenu
mogla da stigne. Ne, ostaće ovde. Ne sme okrivljeni
sam da se muva po isledničkoj kancelariji.
Vrati se za sto, poče da prelistava svoju beležnicu.
Kad sve ne bi gledao na širem prostoru i s pozadinom
koju poznaje, i sam bi se nasmejao. Šećer, so, karte za
snabdevanje, zejtin, Persa, Živka, cic. Ali neka samo.
Nisu te sitne stvari baš tako naivne.
Tako prođe još desetak minuta. Nje još nema. Šta li
će mu, pomisli, reći kad stigne?
Ustade, prošeta ispred stola. Onda se opet vrati na
stolicu. Znao je da to o isledniku mođe da ostavi loš
utisak, da može da joj se prikaže kao površan i nezreo,
ali iz dosade u ormanu pronađe neku staru „Borbu“ i
pročita dug, gnjavatorski politički članak, koji je nekad,
zaključi naknadno, već bio pročitao. Zatim ostavi
novine i nanovo se ushoda.
I tako ode gotovo pola sata.
Tad mu se učini da je već kasno da se žena i pojavi i
da više verovatno neće ni da dođe.
Šta sad da uradiš s njom? Zloupotrebila je moju
dobrotu, vajkao se sa samosažaljenjem. Učiniš joj, nećeš
da je zatvoriš ni da je tučeš, što je i te kako zaslužila, daš
joj na volju da se šeta naokolo kao gospođa i da ti dolazi
sama, bez sprovodnika, a ona to iskoristi i ne dođe
uopšte. I tebe, bolesnog, koji je ovde čekaš, načini
magarcem. Uvek sam stradao zbog naivnosti. Šta li će
misliti Marić kad mu kažem?
Baš je bio neraspoložen.

43
 Vrati se stolu i poče da ga raščišćava. Odnese pisaću
mašinu u orman, zaključa predmet u kasu, ukloni
beležnicu. Ipak će, izgleda, morati da ode do šefa. On je
ovako rešio, zašto bih se ja sad uzbuđivao? Ili da možda
pošaljem stražara po n>u? Pa da je otuda dovede
vezanu?
Nije mogao da se odluči. Nikad dosad to mu se nije
desilo. Svi su se obično toliko plašili da niko nije ni
pomislio da izostane.
Odjednom, dok je, pognut i zamišljen, mehanički
sređivao nešto u fioci, vrata lupnuše. Bez šušnja,
Stojanka uđe.
Sveta podiže glavu i kad je ugleda, prosto se zbuni.
Ruke su mu bile zagnjurene u fioku i njemu pade na
pamet da njoj to otuda možda izgleda kao da ih je
gurnuo u pantalone. Gotovo ih istrže odande. Videće,
pomisli, da sam raspremio sto. Kao neki činovnik.
Pomisliće da sam jedva dočekao da ne dođe.
I glupo, nedostojno, skoro servilno se osmehnu.
„A ti“, reče kroz svoj bedni osmeh, „malo zakasnila?“
Žena na ulazu nije za sobom zatvarala vrata nego se
leđima oslanjala na ram kao da hoće da ga podupre. I
odande ga je gledala nekako tupo, kao stvar.
On se postide. Da li se ja to izvinjavam? Ko kome
ovde treba da se izvinjava? Zar ni toliko karaktera
nemam?
Uto Stojanka lagano, muklo, kao da se pomalo gadi,
izgovori:
„Drug Marić vam poručuje da više ne treba.“

44
 Sveti u glavi reznu misao: ipak njemu. Nije imala
poverenja, nije joj se učinio dostojan. Osećao je prevaru,
koja ga je oštro pekla.
A i taj nalickani, gorko je mislio. I to ti je prijatelj.
Ako je otišla njemu, zašto mi je nije vratio?
„U redu“, odgovori pomalo nabusito, kao ljutito
dete.
I opet saže glavu u fioku. Osećao se namagarčen i
uvređen.
Odjednom, već opet tamo nastavivši bez razloga da
rije, nešto mu se u onome što ču učini užasno
sumnjivo. Šta ne treba? U mozgu mu zaškripa kao da
mu neko kraj samih ušiju povuče dragim kamenom po
prozorskom staklu.
Zažmiri kao od bola u očima. Šta ova to govori?
Ispravi se, pogleda je bolje. U licu je možda bila nešto
rumenija, čak joj je i kosa ispod marame izgledala malo
raščupana.
S užasnom nevericom upita:
„Šta, Stojanka, ne treba? Šta više ne treba?“
Lepa žena mu se nekako čudno osmehnu. Bilo je u
tome i tuge, i prezira i valjda još nečega, što nije mogao
tačno da oceni.
„Pa to, Sveto“, odgovori ona s uzdahom. „Ta
saslušanja. Mi smo to uredili.“
Neka okna u njegovoj glavi, kroz koja mu je iz sveta
dolazila svetlost, na onoj njegovoj zgradi koju je sa
strašću podizao, bez šuma izleteše iz okvira i izlomiše
se u paramparčad. Blešteći svojim spektralnim
bodežima, parčići stakla zalelujaše oko njega kao

45
raznobojni papirići kojima se poziva u cirkus, kao
krupni šaroliki leptiri koji se pare. Sto na koji se ovlaš
naslanjao kao da poče da se nakrivljuje.
On ga čvrsto steže i vrati u dobar položaj.
„Šta ste uredili, Stojanka?“ upita ne čujući dobro svoj
glas.
Ona se opet onako osmehnu.
„Pa to, Sveto. Dobio je on što je ’teo. Pa, mislim, više
ne treba da me saslušavate i mučite.“
Sveta je gledao i prosto nije bio siguran da je tamo
zaista vidi. Da li sam ja ovo stvarno čuo, pomisli, ili mi
se pričinilo? Gotovo nije mogao da veruje da se sve baš
sad dešava njemu, pomalo mu je izgledalo kao da mu je
neko nešto slično nekad davno pričao.
Zaprepašćeno je ćutao, dok ga je žena i dalje onako
gadljivo gledala. To je moglo da znači da još nešto
očekuje – Sveta pomisli: Da ne treba da joj kažem da mi
je žao; to bi bilo glupo! – a možda je samo htela da vidi
da je sve kako valja pojmio.
Tako, ćutke i pomalo namršteno, ona postoja čitav
dug trenutak. A onda se, polako, nečujno, jednako ga
gledajući u lice, izvuče u hodnik.
Kad tamo nestade, Sveta je više ne ču ni cipelom da
šušne, kao da je pred njim iščilela.
Još časak on u glavi nije imao ništa, a zatim pomisli:
Je li ta žena uopšte bila tu ili sam sanjao?

46
 9.

Mladi zastavnik Sveta Petronijević posle toga još

neko vreme bez glasa presede onde gde se zatekao.
Potom gotovo na prstima, pazeći da ni daskom u podu
ne škripne, izađe iz zgrade i izvuče se na sokak, krišom
kao suri poljski gušter. Da li se ovako ludi, pomisli
napolju.
Na ulici je tog svetlog, prozračnog popodneva
treperio žagor pijanog, poročnog trećeg slobodnog
ćuprijskog proleća. Zemlja, travke, pupoljci, rascvetalo
kestenje u talasima su ga sa svih strana napadali
mirisima, brkajući mu već smušene misli i smućujući
mu razum. Grabeći pored taraba, pognut da nikoga ne
vidi i računajući da njega niko ne opaža, iz zbrke u glavi
stalno je iznova birao i opipavao jednu za njega novu
misao: da li se ovako ludi?
Kući stiže očajan, prebijene duše, bez snage da se
više bori sa svojim ludilom. Onako u uniformi i
čizmama, gotovo s praga svali se na krevet; Radmila, na
sreću, opet beše negde na terenu.
Dva-tri sata provede tako, kao u polusnu. Onda
otvori oči i, odjednom čiste glave i zdrav, odmoran i
odlučan da nešto učini, željan ovozemaljske ljudske

47
pravde i spreman da joj svom svojom snagom
pomogne, ustade i poče da šeta između stvari.
Šta da uradi? Kome da se obrati?
Otvori prozor prema dvorištu. Već je odavno bilo
veče i sa granatog oraha u mraku bučno je čavrljala
neka ptica. Sad požali što mu sestra nije tu. Mogli bi da
se posavetuju. Ona je iskusna, možda bi mogla da mu
pomogne. Pomisli da izjutra pođe u komitet. Ali,
zaključi, slabi su oni, niti će hteti niti moći nešto da
učine. A ni sam do jutra ne može da čeka. Noćas to
mora da uradi ili neće nikad.
Reši se da ide za Beograd. Prvim vozom, nikome
neće ni da se javi. Potražiće pukovnika Jovu, njemu će
sve da ispriča. Pa neka on vidi šta da se uradi. Onda i u
njega posumnja. Onako prek i zatvoren, hoće li moći da
ga razume? Neće li i on da ga pripita za bele rukavice?
Možda bi kapetan Kolera bio pogodniji? Kolera ga je
svojevremeno za Upravu i preporučio.
Donevši odluku da putuje, osećao se čio i bodar
kakav odavno nije bio. Iznenada požele da se okupa.
Prijaće mi, pomisli. Razgrejaće me, omekšaće mi ovaj
kašalj.
Raspali vatru u štednjaku, stavi veliki lonac vode da
se zagreje; imao je vremena do voza. Šetkajući po
kuhinji i čupkajući donju usnu, sačeka da se voda
zagreje zaključi da bi u Beogradu ipak bilo bolje da
najpre porazgovori s Kolerom, s kojim je bio bliskiji pa
unese ogromno drveno korito u kojem su nekad šurili
svinje i poče da se brčka kao dete.

48
 Iz vode ustade kao preporođen, bolest beše kao
rukom odnesena. Obrisa se, uze čist veš, obuče civilno
odelo. I tada, čak se i ne zakašljavši, samo zagrgota da
pročisti grlo i oseti da su mu usta puna krvi.
S užasom pljunu u još neispražnjeno korito. Dugi
crveni konci s providnim tačkama pene otezali su se i
gurali između beličastih mrvica rastopljenog sapuna,
stalno tonući i izranjajući, razlažući se u tanušne,
paučinaste niti i opet se slažući u pogužvane spiralice
nalik na raskvašene kanurice purpurnog pamuka.
Uspaničen, sa hladnim znojem na čelu i dlanovima,
proguta celu šaku soli, zali je velikom čašom ledene
vode. Prisede na krevet.
Dišući kratko i plitko kao miš, nasloni se na jastuk i
sačeka da se malo smiri.
Šta ovo bi, mislio je u užasu. Zar već smrt? Je li
moguće da ja to umirem? Pa nemam, zavapi, ni
dvadeset dve!
Onda slabo osvetljenom ulicom požuri, zaobilazeći
retke, prašnjave sijalice, ka udaljenoj bolnici. Promače
drvoredom prekoputa kasarne, pa preko ravaničkog
mosta kod Pošte i pijace u centru, izbegavajući Glavnu
ulicu, zađe u Car-Lazarevu. Ali kad iz ove skrete u neki
mračan sokak levo, sustiže ga pravo krvoliptanje.
U bolnicu utrča ričući od kašlja i rigajući krv svuda
oko sebe. Potrča kroz hodnik ka ordinaciji.
U čekaonici u taj večernji čas ne beše nikoga, samo
neka žena sa detetom u krilu. Kad on nahrupi unutra
brišući se velikom krpom s koje je kapalo, ona u grozi
zgrabi dečaka u ruke i pobeže u ugao.

49
 „Šta taj radi tu!“ zavriska histerično. „Vodite ga
odavde! Ovamo dolaze deca! Vodite ga!“
Zaprepašćeni Sveta zastade. Šta joj je, pomisli. Pa to
je samo bolest. Pa to je samo smrt.
Pojavi se odnekud krupan, ravnodušan bolničar.
Mršteći se i gadljivo ga držeći za mišicu kao policajac,
uvede ga lekaru.

50
10.

U bolnici ga preko noći nekako smiriše. Sedeći u

krevetu, on pred zoru uspe malo i da pridrema.
Izjutra, pre nego što iko saznade šta se desilo,
zabrani da bilo koga o njegovoj bolesti obaveštavaju i
zatraži da ga odmah pošalju za Beograd. Poznavali su ga
i plašili mu se moći i bez razmišljanja mu udovoljiše. I
tako tog popodneva, umesto u ministarstvo u Knez-
Miloševoj ulici, na neudobnim nosilima u železničkim
službenim kolima Sveta Petronijević stiže u Udbinu
bolnicu na Dedinju. A kroz nedelju dana prebaciše ga
na kliniku Rebro u Zagrebu. Tako pukovnika Jovu i
kapetana Koleru i ne obavesti gde se nalazi. Tad je već
mislio da nikad s njima nije ni bio prisan.
Započe njegovo dugo, predugo bolovanje.
Prvi desetak dana, boreći se s temperaturom i
hranom, od koje mu se gadilo, i osluškujući opasno,
potmulo krčanje u grudima, koje je stalno pretilo
novim krvoliptanjem, iz krevetskog naslonjača na
Rebru napisa jedno, a posle dva meseca, tražeći
odgovor, i drugo pismo ministarstvu o Mariću i
Stojanki.

51
 Niko mu ništa ne odgovori. Umesto toga, kao
zamenu, neki poručnik mu kroz šest meseci iz
Beograda donese medalju, za nekakvu hrabrost.
Sa velikim zakašnjenjem poseti ga sestra Radmila.
Muškobanjasta i poslovna, rijući od duvana žutim
prstima s ne baš čistim noktima po velikoj muškoj
tašni, užurbano i rutinirano mu je pričala o
problemima u varoši; ona tako i reče, problemi.
Oskudica je i dalje trajala i otkup nije išao, zatvori su još
puniji a neprijatelja je ipak više, oficiri se žene
negovanim, odvratnim buržujčicama, a njih,
aktivistkinje, ostavljaju na cedilu, skojevci postaju ili
ravnodušni nihilisti koji se ni za šta ne zanimaju, ili
opasni laktaši koji već nišane na izabrane položaje ili
još opasniji razočarani i ogorčeni otpadnici. Onaj
neprijatelj odbojkaš Miša Kiflar je, dodade, u zatvoru.
„Ali to je glupo!“ povika on. „Miša nije neprijatelj!“
Dugo je zatim razočarano odmahivao i ožalošćeno
coktao.
Najzad, okolišeći i strepeći, raspitujući se i za
desetine drugih koji ga nisu zanimali, upita i za
Gordanu. Da li se možda vratila u Ćupriju?
Radmila ne mogade odmah da se seti.
„Je l’ to beše ona lepa, visoka mala što joj se otac ne
vrati iz zarobljeništva? Iz Ulice Milana Toplice?“
On bledeći potvrdi.
„Ta kurvica se“, izgovori sestra svojim teškim altom
kao nešto što se podrazumeva, „udala za jednog našeg
matorog i obezbeđenog druga iz diplomatije. Sad je
negde u inostranstvu.“

52
 Sveta to oseti kao da mu neko iznad glave pobode
crn mrtvački barjak i u sebi zajauka proklinjući čas kad
ga je majka rodila.

53
 11.

Uskoro zatim dade pristanak za operaciju.

Tako mu u dvadeset trećoj godini u sanatorijumu na
Golniku isekoše devet rebara, obarajući mu rame
gotovo do sise. Kad je prvi put posle operacije ustao i u
zrcalu bolničkog prozora ugledao svoj nakrivljeni obris,
sam sebe nije mogao da pozna; kasnije će se navići.
Napumpaše ga vazduhom iz velike štrcaljke, praveći
mu između nepostojećih rebara pod pazuhom gadnu
ranu što se peruta i svrbi, koju je sa bolesnim
zanimanjem osmatrao u džepnom ogledalu i pipkao, i s
vremena na vreme ga dopumpavahu kao izlišno,
iskaljano svinjsko puvalo koje negde ispušta. I nekako
mu spasoše glavu.
Onda počeše da ga šetaju od lečilišta do lečilišta, u
početku povlašćenih, a potom sve prostijih i prostijih.
Svugde ga tamo upoznaše i niko nigde nije bio rad da ga
dugo gleda.
Nekad nervozan i u koječemu gotovo sitničav,
vremenom u bolnici postade ravnodušan i aljkav. Nije
mu smetala neobrijana brada i sestre su ga jurile da se
okupa. Jeo je mnogo, ali i to nekako kao iz dosade,
ubacujući hranu u sebe kao u mašinu. U nedoba
propuši i steče naviku na rakiju, onu najprostiju i

54
najjevtiniju, pravu seljačku brlju, koju je kradom
kupovao preko bolničkog plota. U vreme bolesničkih
šetnji sedeo bi u sobi i šljiskao tablanet, za obaveznog
ležanja tumarao bi po hodnicima i sobama da sluša i,
još više, prepričava jevtine tuberanske pričice.
Polako se naviknu da je jektika jedina stvarnost koja
postoji, nauči se veri da svi kroz nju moraju proći i s
iskusnom ravnodušnošću hvalisao se brojem i spiskom
promenjenih bolnica. Na jednom mestu gde su veze sa
ženama privremene i očajne, gde se lako uspostavljaju,
lagodno i bez griže savesti održavaju, bez bola a katkad
i tragično prekidaju, stidljiv, zapušten i lenj, nije ih
imao. Iz prikrajka je u žene željno pogledao, ali, ne
hoteći ništa kod sebe da menja i, u početku dva-tri puta
odbijen, radije je birao usamljenost, pomalo obojenu
uvređenošću, nipodaštavanjem i prezirom.
Voleo je da impresionira novajlije podrobno im
opisujući izgled svojih gnojavih ispljuvaka, topografiju
sušičnih kaverni i načine plućnog raspadanja. Slikao
im je smrti koje je video ili o kojima je slušao; a o svima
je govorio s izvesnim radosnim gađenjem. Ako bi se u
sanatorijumu našao neko od poznatih, o kome se
pričalo, napeo bi sve svoje policajske sposobnosti da
mu sazna neku tajnu, skrovitu ili nepostojeću, i po
sobama bi je s uživanjem raznosio.
S novima je pravio surove predstave, kojima se sam
prvi kikotao.
„I, tako, kažeš“, pitao bi sisajući pikavac skriven u
rukavu pidžame, „malo si pljucnuo? I to crveno?“
Novajlija se još ne bi mirio sa bolešću.

55
 „Ma nisi ti bolestan!“ vikao bi Sveta praveći grimase.
„Ma kakvi! To je greška! Tebe će pustiti kući.“
I naprezao bi se da što više iskašljuje i da izdaleka
pljuje kroz prozor.
Bolest se bila zavukla u čitavog Svetu Petronijevića i
niti je htela napolje bilo joj je ugodno kod njega niti je
on iz sebe puštao. I gde god je bio, plašeći se
nekadašnjeg njegovog zvanja, trpeli su ga, ali svugde su
obećavali da će mu drugde biti bolje. A njemu je bilo
svejedno i da i dalje ostaje i da se nekuda nanovo kreće.
Tako skoro punih šest godina. Lečen najboljim
lekovima i izdvojen od sveta, koji mu je već bio
nepoznat, ljuljuškao je svoju bolest kao dete bolesnu
lutku i s upornošću koju nije osećao borio se da ne
postane zdrav.
A onda se nađe jedan pametan lekar, koji ga jednog
dana prosto naprosto najuri. I Sveta Petronijević se iz
one obezbeđenosti, sa stvarima u koferu starim bar
šest godina, odjednom nađe na ulici.
Bespomoćan i bez budućnosti, nije znao ni kuda bi
ni šta u svetu oko sebe da radi.

56
12.

U nedoumici, ode najpre sestri Radmili u Beograd,

koja je sada bila mali rukovodilac u velikoj prestoničkoj
ustanovi; ne udavši se, živela je u nevelikom stanu u
Majke Jevrosime ulici sa starijim obudovelim čovekom.
Ubeđen da su ga oštetili i uvređen, kod nje ostade samo
nekoliko dana, pa krete u Vrnjačku Banju.
Verovao je u svoju bolest i bio rešen da istraje u njoj.
Već dugo penzioner i s nemalom ušteđevinom koja mu
se od penzije dotle stekla, bio je uveren da može sam
sebe da neguje i leči. Nisu mu potrebni lažljivi,
potkupljivi lekari ni bezdušne, ogavne državne bolnice.
U Banji odsede u starom, dosta udobnom i ne odviše
skupom hotelu i dvadesetak dana u njemu provede
prvi put u životu kao pravi bolesnik. Dva puta dnevno
je toplomerom u ustima sebi merio temperaturu i
pomno joj zapisivao razlike, ujutro i pred veče redovno
je šetao između divnih rundela zavejanih snegom
celcem. Manu rakiju i duvan. Jeo je u minut na vreme i
izbegavao zadimljene prostorije, posle ručka je
obavezno leškario i rano odlazio na počinak.
Gledajući kroz prozor u park u kojem su se sankala
deca i u četinare natovarene bleštavim snegom, sa
strahom je očekivao da će mu se nešto desiti, da će

57
iznova prokrvaviti i da će ga to sad verovatno zadušiti.
Naročito u početku, plašio se sutrašnjeg dana
razmišljajući o smrti i smatrao da mu prošlost nalaže
da se, kao junak iz narodne pesme, na vreme za nju
pripravi.
Ali ne zbi se ništa od toga. Spavao je dobro, jeo još
bolje, osećao se snažan. Već podebeo, ugoji se još više.
Najzad napusti Banju. I dalje ljut na lekare, bio je
ubeđen da je, evo, sam sebe izlečio.
U povratku za Beograd, posle dugog kolebanja, reši
se da svrati u Ćupriju. I kad se tog raskaljanog dana
krajem zime, s onim oborenim ramenom, trutav i
izbečen, debeo i beo kao utopljenik, pojavi u varoši,
niko ga tamo više i ne poznade.
Nije znao da li to treba da ga raduje ili žalosti.
I ne ostade duže od tri-četiri sata. Samo unajmi
jednog skrajnutog, bezubog, gotovo izlapelog advokata
da mu nađe kupca za očevsku kuću, pa krijući se ispod
natučenog šešira i uvlačeći glavu u jaku kao kamila u
grbu, prvim večernjim vozom pobeže.
Mrzeo je i Ćupriju i Ćupričane i želeo da ih nikad više
i ne vidi. Oni su mu za sve, verovao je, bili krivi. I
postara se da se od tada nikome ni pismom ne javi.
Ako je još života bilo pred njim, morao ga je potražiti
negde drugde. Bio je siguran u to.

58
 13.

Posle ćuprijskog i bolesničkog dela, kolo života

zastavnika Udbe Svete Petronijevića okrete se još
mnogo puta, gurajući ga po vrlo zakučastim i
iznenađujućim stazama. Tako će nekadašnjem mladiću
otutnjati još četvrt veka.
Po ozdravljenju od grudne bolesti, Sveta se konačno
nastani u Beogradu. Kratko vreme po prelasku provede
u prestonici kao samac kod starije žene poznanice
njegove sestre, a zatim od službe unutrašnjih poslova
dobi lep dvosoban stan preko puta restorana „Madera“
u Bulevaru revolucije. I prvih sedam-osam godina
prožive tu. Ali kako, kasnije se nekako nije mogao setiti.
Šta je radio tih leta i godina, cde je bio? Nije baš
tačno znao. Svršavao je jedno vreme one dosadne
administrativne poslove oko regulisanja stambenih
prava, kupovao nameštaj i opremu za svoje samačko
domaćinstvo, upisao prvi i drugi semestar na Pravnom
fakultetu, više puta pokušavao, kako je govorio, da uči
(ali ispite nije polagao) i više se nije mogao setiti. Čini
mu se da je imao i obavljao jako mnogo obaveza i
zadataka, međutim, koji oni bejahu?…
Bio je, zapravo, jedna od onih naizgled užurbanih a
stvarno uspavanih i mlitavih, zbrkanih zamlata u

59
velikome gradu, koje stalno nekuda trče, uvek s malim
razlogom i ništavnim rezultatom, i imajući pred sobom
kobajagi veliki izbor ostvarljivih poziva, dok im godine
beznadežno prolaze, neprestano se kolebaju šta najzad
ozbiljno da započnu. Činilo mu se da mu je glavna
teškoća da dobro izabere kuda da se krene; ako pođe
jednim pravcem, na drugoj strani, plašio se, može
propustiti bolju priliku. Najteže je, vajkao se, tu prvu
prepreku preskočiti, i zato se na njoj toliko i zadržava,
ostvarenje izabrane namere potom, bio je ubeđen, stvar
je puke tehnike izvođenja i doći će maltene samo.
Osećao je jaku potrebu da opet nešto radi, i to nešto
što se ceni, da u svome poslu bude važan i uticajan i da
svima dokaže da je još davno imao otvoren put u visine,
što mu je ona nesrećna bolest bila presekla. Međutim,
pri tom mu se iskreno dopadalo i da živi bez udaljenog
cilja i da veruje da za sve ima vremena, da čitavo
prepodne provede u krevetu, obrćući se sa strane na
stranu kao gušter na suncu, da bude neraspoložen,
pospan i nepokretan. I sve to koliko sa boljim razlogom
toliko s opravdanijom mrzovoljom.
Ali u sebi je, zatomljene i pridavljene, još poštovao i
ćuprijske običaje i voleo da se zamišlja kao vredan;
tamo, u njegovoj varoši, znao je, neodlučnost i
nedelotvornost bi mu oprostili, nerad nikako. Duboko
zapreteno, Sveta Petronijević se svoje lenjosti stideo.
I on bi, čim kroči na ulicu, potrčao vitlajući
nogavicama pantalona i polama kaputa kao da ga
otpozadi potiskuje motor. Svakog dana između pet i
šest po podne, u vreme najvećeg uličnog meteža, mogli

60
su ga videti kako juri Bulevarom revolucije, Terazijama
i Knez-Mihailovom. Ako bi ga u toj trci neki poznanik
presreo a voleo je da ga presretnu on bi mu, odbijajući
ga rukom, doviknuo:
„Žurim!“
I odvitlao bi kroz gužvu.
Desne ruke zabačene na krsta, nakrivljen, pognut i
namršten, gotovo sa besom bi zaobilazio prolaznike
uvek mu smetaju! – dok u Knez-Mihailovoj ne dojuri do
Medžedove Orijentalne poslastičarnice. U njoj bi s
visine poznavali su ga kao stalnog gosta i ugađali mu
ukazujući prstom, zaposleno izabrao dve krupne, sočne
baklave i lagano, mackajući po tanjiriću, sa slašću bi ih
pojeo; to je nazivao popodnevnom tuberanskom
užinom. Onda bi isto onako žurno otperjao natrag u
Bulevar ili na Slaviju.
Voleo je da se u restoranu „Maderi“, u koji ga je uveo
Ćupričanin Kolera i gde, odmarajući se od napornog
dana, poče da provodi večeri, pojavi ramena
nakrivljenijeg nego što je bilo, sa zloslutnim vestima o
svojem zdravlju, i najavama novog, opasnog
pogoršanja. Upravo kad bi bio pred neodložnom
odlukom da najzad otpočne ozbiljno da uči i da krene
da daje ispite alternativa mu je pri tom bila književnost
ili neko neobavezno novinarstvo, nije pravio razliku, na
čemu je nekad takođe nešto počinjao, ali što ga je, kako
je govorio, mrzelo da radi i za čije mu je dovođenje do
uspešnog kraja bilo potrebno da se naljuti i naoštri
umela je da ga nanovo napadne hipohondrija. I on bi
opet stao da napregnuto osluškuje škripanje svojih

61
pluća i da povazdan pred televizorom kupio ga je među
prvima, već šezdesetih drži u ustima toplomer. Uveče u
kafani, bled i natečen od spavanja tvrdio je da ga noću
muči znojenje i nesanica na pitanje kako je, bolno bi
odmahivao rukom:
„Čuće se.“
I njegova odluka bila bi odložena za novih nekoliko
meseci.
Jedino se u stvari iz tog vremena sećao jednog
neobičnog pitanja, koje mu je u kafanskoj bašti
postavio neki blesavi poznanik.
„Je li“, reče mu taj tada, čineći se duhovit, „radiš li
još za policiju?“
Kakvog li pitanja.
„Pa, čoveče“, odgovori on začuđeno, „od nje dobijam
penziju!“
A iznenađenje zbog ovakvog interesovanja
niukoliko nije dovodilo u sumnju njegovu iskrenost i
kad bi, u istoj toj „Maderi“, pričao o pomalo
neverovatnim, kurioznim streljanjima koja je
svojevremeno izvodio pukovnik Jova Veselinović ili o
nečemu sličnom.
Imao je trenutke opake, jarosne razočaranosti i,
opet, talase poletne, vatrene zanesenosti. U ovakvom
raspoloženju, kad bi se desilo neko krupno hapšenje, o
čemu bi preko Kolere, koji je tada još bio u Upravi,
među prvima saznao (prvi ipak ne bi bio), sa
zagonetnim osmehom bi saopštio:
„Noćas se u gradu prosulo veliko sirće.“

62
 Sve vreme u stvari provodio je kao na ljuljašci,
nespretno i, začudo, neosetno se ljuljajući između tih
udaljenih tačaka. I kao što bi jedno veče s najčistijim
negodovanjem pričao o mučnim stvarima koje je sam
video ili o kojima je slušao „Ne znate vi“, dovikivao bi,
naročito ako bi u društvu bilo novinara, „šta je sve
bilo!“ pri čemu je u svojoj pravdoljubivosti ponešto i
dosoljavao, kroz nekoliko dana bi se prisetio šta je isto
to veče govorio i neko drugi, pogotovu ako su se drugovi
za njega već zanimali, i s osećanjem radosti što pomaže
kolegi, telefonirao bi Koleri:
„A onaj tvoj“, rekao bi u vedrom žargonu, „opet piša
uz vetar.“
I negde bi mu zakazao sastanak.

63
14.

Krajem ovog perioda, posle dve-tri veze umerene

strasti i dužine, o kojima nema bogzna šta da se kaže,
Sveta Petronijević se upoznade s osam godina starijom
razvedenom advokaticom Milesom, crnomanjastom,
glavatom i s jasnim tragom nausnica, koja za mladog,
hipohondričnog penzionera pokaza jako zanimanje.
Neprivlačna telom, nekadašnja partizanka i majka
odraslog sina, za koju su svi upravo tvrdili da je lepša
nego ikad, jer niko nije verovao da je bilo kad mogla da
bude mlada, prilježna, spretnih ruku i iznenađujuće
pitoma i mila, Milesa je prvih meseci u Svetin zapušten
momački stan dolazila više kao spremačica nego kao
ljubavnica. Ali toj ženi je bilo dato da usklađuje. Sve što
je njenom izabraniku izgledalo razliveno, neodređeno i
zbrkano, njoj je bilo jasno i pregledno kao na dlanu.
Tako se posle godinu i po dana ovaj neobavezni i na
prvi pogled neskladni odnos završi venčanjem u
matičnoj službi opštine Stari Grad. I taj brak će, pod
njenom razboritom, umetnom i nenametljivom
rukom, zatim dugo potrajati.
Nevesta već sa prvim korakom uđe u ovu zajednicu
uverena da penzija za njenog mladog, sposobnog muža
nije najviše moguće dostignuće.

64
 A to će sledećih nekoliko godina među njima biti
povod za mnogobrojne razmirice, koje će supruga
morati vešto da stišava. Kad bi ga oko devet-deset pre
podne budili, Sveta bi gunđao da se ne oseća dobro i da
je nehumano ovako ga rano dizati iz kreveta; kad bi ga
opominjali da uči, drao bi se da diplome ne poštuje i da
ne podnosi da polaže pred reakcionarima (povremeno
je izjavljivao da bi polovinu njegovih profesora trebalo
uhapsiti); kad bi mu bez njegovog znanja prijavljivali
ispite, ljutio bi se, zato što ga je, govorio bi, sramota da
se pred ispitivačima pojavljuje zajedno s njihovim
sinovima i što mu za pamet i obrazovanje nije potrebna
fakultetska potvrda. Međutim, na kraju je, jednog dana,
već, doduše, kao četrdeset četvorogodišnjak, iz zgrade
na uglu Bulevara revolucije i Kidričeve izašao sa
čunkastom kutijom diplome Pravnog fakulteta u
rukama.
Zahvaljujući pre svega sopstvenim nekadašnjim
policajskim vezama, ali i Milesinoj istrajnosti da ga u to
pogurne, u trenutku kad se niko nigde neće moći
zaposliti, on će to dosta lako uspeti. Biće uveden u
delatan život i upućen u surovu činovničku stvarnost
dvogodišnjom službom u pravnom odeljenju velikog
građevinskog preduzeća „Rad“. A to iskustvo će mu
vratiti donekle izgubljeno samopouzdanje, iako će mu
u sećanju ponajviše ostati po zamornom, dosadnom,
mučnom ispisivanju, menjanju, doterivanju, krpljenju i
prekrajanju bezbrojnih preduzetnih pravilnika.
Posle tog roka, po položenom pravosudnom ispitu,
koji su mnogi, kao pre rata, još zvali advokatskim, biće

65
primljen u poznatu porodičnu, veoma razrađenu,
politički moćnu advokatsku kancelariju Mioković,
veliku kao mala fabrika, u Siminoj ulici u centru. Kako
je u ovoj firmi njegova žena Milesa bila treći ortak, ne
treba ni sumnjati da je i ovo priredila i obradila njena
pouzdana, umešna i dalekovida ruka.
Već od diplomiranja počevši da se menja, Sveta će u
advokaturi, u početku pomalo nesiguran, biti bodar,
pokretan i čio kao da se posle dugog odsustvovanja
vratio u mladost, na čudan način zadržavajući i neke
osobine iz onog prethodnog međuvremena. (Zbog toga
Radovan, doajen i prvi suvlasnik kancelarije, koju je
nasledio od pokojnog oca Milosava, neće o njemu kao
kolegi imati naročito visoko mišljenje; između ostalog,
smatraće i da je suviše kasno počeo da bi dospeo do
visoke klase, nužne za njihovu renomiranu kuću.) Tako
će umeti da iznenada pokaže zamorenost nekim
predmetom, koji je dotle tanjio i razvlačio dragocena
Milesa će u tim trenucima priskočiti da posao izvede do
kraja da zakasni ili čak i ne ode na raspravu, da
propusti rok za podnošenje podnesaka i žalbi; ali to će
mu se ipak ređe dešavati. Uopšte uzev, on će u
advokaturi pokazati mladalačku, užurbanu, gladnu
radinost, onakvu kakva ga je krasila kao mladog
zastavnika Udbe pre četvrt veka, iako možda malo više
rasejanu po sastancima, komorama, komitetima,
posetama zatvoru, tužilaštvima i sudovima negoli
usredsređenu na proučavanje predmeta u zvanju (kako
bi Radovan rekao za kancelariju). A za ovo mu, kao i
nekad, nije ni bilo potrebno mnogo vremena, mada mu

66
se pri tom, zbog brzopletosti i lakovernosti, umela
omaći i krupnija greška.
Osnovana pre Prvog svetskog rata, između dva rata
po socijalisti Milosavu i komunisti Radovanu
prononsirano levičarska, advokatska kuća Mioković u
Siminoj ulici je posle Drugog rata, sve do dolaska
Radovanovog sina Branka, koji će od tada biti smatran
njenim naslednikom, mnogo puta javno iskazala
devizu da je boračka i partizanska i da drugi u njoj
nemaju šta da traže. Zato su joj i veze s komitetima i
uopšte s politikom oduvek bile u prirodnoj tradiciji.
Bilo je već uobičajeno da jedan njen čovek bude u
upravnom telu komore Beograda, Srbije ili Jugoslavije.
A ta veza, za kuću veoma korisna, koja joj je donosila
mnogobrojne poslove iz državne i poludržavne sfere,
bila je razlog i za velike surevnjivosti i mržnje, katkad i
za pravi prezir u profesionalnoj sredini.
Doajen Radovan Mioković, četvrtast
šezdesetogodišnji prepredenjak srednjeg rasta, pod
čijim su se tvrdim, pukovničkim koracima ugibale
daske i zveckali prozori, vodio je svoju kuću kao snažan
šofer ogroman kamion uskim, prašnjavim putevima. U
njegovoj krupnoj, okrugloj, potpuno ćelavoj glavi brzo
se mislilo i on će odmah osetiti profesionalnu svežinu i
nekadašnje, skojevske nagone Svete Petronijevića.
Samo godinu ili dve od pojave novog čoveka u
Siminoj ulici, u Beogradu će u javnost izbiti jedan od
onih povremenih, uglavnom prikrivanih sukoba
između politike i advokatske komore. Partijski komitet
je, kao i obično, zahtevao da komorin predsednik i

67
nekoliko članova upravnog odbora podnesu ostavke, to
jest da ih udruženje samo otera sa tih mesta,
predstavnici bogate, razmažene slobodne profesije su
iznova pokazivali hrabrost, neposlušnost i
tvrdoglavost. Opsadna strana je uza se, kao i svaki put,
imala novine i ono što se komično nazivalo
socijalističko javno mnenje, opsađeni su, uvereni u
svoju pravdu, kao i uvek u početku, u svojim redovima
imali slogu, polet i prkos.
Prvih mesec dana velika kuća u Siminoj ulici se u
sukob neće mešati. A onda će čvrsta šoferska
Radovanova ruka lagano, nežno pogurati Svetu u
okršaj.
Već na prvom širem advokatskom sastanku u
partijskom komitetu kojem je prisustvovao,
Petronijević će održati vatren, uopšten i, zbog treme,
dosta zbrkan govor, nalik na one pred kapetanom
Marićem pre mnogo godina u Ćupriji. Ali i u tremi i
uopštenosti on će uspeti da dosta jasno iskaže „Neke
naše kolege, naročito oni koji su u profesiju ušli pre
rata, ne shvataju epohu u kojoj živimo i potrebe novih
naraštaja i smatraju da se mogu ponašati kao u davnim
vremenima“ na čijoj je strani njihova partizanska kuća
i šta po njihovom mišljenju treba da se uradi.
U komitetu će ubrzano doći do još nekoliko sličnih
skupova. Petronijević će i tamo opet uzimati reč. (Svaki
put posle toga novine će mu doneti ime i u jednom
stavu ga navesti.) Komora će ubrzo biti poražena i
Sveta će postati član njenog novog upravnog odbora. A
Radovan će iz toga, kao i obično, umeti da izvuče dobit

68
za firmu, da prezir i negodovanje u profesiji prebaci na
tobožnje neiskustvo njegovog ne više mladog novog
kolege i čak da ih time dosta ublaži.
U detinjstvu gotovo gladan otac železnički činovnik
umro mu je sredinom tridesetih, majka za vreme
okupacije u mladosti, u vreme opšteg poratnog
siromaštva, umereno povlašćen, u srednjim godinama,
kao penzioner, tek obezbeđen, Sveta će od ženidbe
Milesom početi da naslućuje, a od dolaska u Siminu
ulicu i da jasno oseća ogromnu snagu novca.
Petronijevići su u vlasništvu imali čitav sprat u
Dobračinoj ulici i, upisana na imena Milesinog sina
Dragoljuba i neka druga, još dva stana na Slaviji i na
Neimaru, veliki letnji stan u Rovinju i letnju kuću na
Zlatiboru. On sam uspeo je da zadrži i državni stan
preko puta „Madere“, koji su izdavali strancima pod
kiriju.
A onda novac. Imali su ga u dovoljnim količinama i
na običnim bankovnim računima. Ali u kancelariji
jedan početnik se bavio samo menjanjem dinara u
dolare i to su stavljali na dva-tri devizna računa u
Beogradu. A onda će u čudu saznati da Milesa i
Dragoljub imaju svoje tajne račune i u Ženevi. (Odmah
će, razume se, isto takve dobiti i on. Sa ženom će o tome
kod kuće razgovarati šapatom.) U početku braka te
sume će se brojati na desetke hiljada, a nešto kasnije na
još više.
„A Radovan?“ upitaće jedanput tiho.
„Pa on, naravno“, odgovoriće Milesa, „ima nekoliko
puta toliko.“

69
 Kad je bogatstvo koje im pripada prvi put ugledao,
bio je u nedoumici da li sve to nije greška i neće li se
jednog dana prekinuti. Ali stanje je bilo čvrsto i
postojano, obezbeđeno valjanim pravnim hartijama, i
Sveta je osetio da se nalazi na pouzdanom,
neuznemiravanom tlu. Ništa ga odatle, zaključio je
konačno, više ne može pomeriti.
I on se, sa samopouzdanjem i samouverenošću, kao
da je oduvek sve to imao, opustio u životu koji mu je
pripadao.

70
 15.

Tako, u svojoj pedeset drugoj godini, Sveta

Petronijević je poznat i uspešan prestonički advokat iz
još poznatije i uspešnije advokatske kuće, kome se dva-
tri puta godišnje ime pojavljuje u novinama. Politički je
opredeljen i aktivan i važi za našeg čoveka na koga se
možeš osloniti. Član je najšireg gradskog partijskog tela,
a u nomenklaturi se šuška da će u sledećoj turi biti
izabran i u republičko. Već dva puta mu je nuđeno da
pređe u vrhovni sud ili tužilaštvo Srbije. Ponude su mu
laskale, ali posle savetovanja s Milesom i Radovanom
obe je sa zahvalnošću odbio. Javne počasti tamo
verovatno bi bile veće, međutim, đenjgi, čiju je važnost i
moć tek upoznao, sigurno, znatno manje.
Svestan je sebe i pri ulasku u klub književnika u
Francuskoj ulici, čiji je redovan i izdašan gost zarad
kafane i dalje ne voli da se štrapacira vratio se svom
maniru otpre trideset godina.
Kad su gornja vrata zaključana, nestrpljivo, dugo
lupa u staklo. (Nekad je u ćuprijsku zatvorsku kapiju,
ako mu milicajac unapred ne otvori, udarao nogom.)
Jedva sačekavši da mu otvore, ulazi široko raskriljujući
vratnice. Zatim, uz ovlašan pozdrav glavom gojaznom
domaru Peri (na šta katkad ume i da zaboravi), na sto

71
pred njim razmašito baca laki kaput od kamelhara. Niz
stepenice prema klupskom suterenu silazi ne uzevši
garderobni broj, usputno zaglađujući kosu i
pocupkujući kao mladić.
Prag srednje od tri nevelike sale prekoračuje
užurbano i bez osvrtanja. (Ako ko hoće da se pozdravi,
neka mu se javi.) Otud ga presreće zveket sudova,
mnogoglasan žagor i duvanski dim. Tu, pored šanka na
ulazu, zastaje kao detektiv Spenser Trasi u predratnom
američkom filmu: pognute glave i, možda zbog onog
oborenog ramena, zabačene desne ruke na krsta,
pomalo namrgođeno i pokrećući samo očne jabučice,
kreše pogledom desno-napred-levo, levo-napred-
desno. Potom, ugledavši svoje društvo, u kojem su
novinari, diplomati, sudije, pokoji političar i
privrednik, čija je veća polovina prošla kroz dobru
Udbinu školu, kao da žuri na voz, krupnim koracima
kad prolaz nije slobodan, sačekuje dok se ne isprazni
kreće na svoje mesto. Tamo se pozdravlja tek pošto
sedne.
Od trenutka stupanja u Siminu ulicu jako se
promenio i oblači se, ponaša i izgleda kao da mu je
deset godina manje. Detetom mlečne kože, naburenih
usana i slamastih, gotovo belih živih vlasi otud mu i
onaj ćuprijski nadimak Ruski, koji će mu se u prestonici
zagubiti kasnije bledunjav plavušan proretkih dlaka na
licu, još i kao zreo čovek, pogotovu dok je bio onako
ugojen, imao je neki dečji, skoro bebast izraz. (Mrzeo je
taj svoj izraz.) Sad je, začudo, izdržljivoj kosi jedva
promenjene boje dozvolio da mu padne po vratu i

72
ušima. Pustio je i brkove tek tada je video da mu je leva
nausnica zbog nečega svetlija, maltene bela, što će se za
žene pokazati interesantnim i progrušanu plavo-
riđastu bradicu, koju na obrazima i podbratku brije.
Povazdan nekud trčeći za zabavu je ostavljao veče i
noć, retko prekoračujući ponoćni čas znatno je smršao i
od nekadašnje tuberanske debljine ostao mu je za
uspomenu ne baš tanak kaiš sala oko struka. Ali on to,
zajedno s onim oborenim ramenom, dobro sašivenim
odelima uspešno skriva. Obuće i odeće, upadljive
elegancije i uglavnom svetlih boja, ima u kolekcijama i
stalno ih menja, a za nekoliko godina promenio je i
troja, uvek bela, velika i luksuzna inostrana kola. Njih i
danju i noću vozi napadno brzo.
Posle desetogodišnjeg zabataljivanja, obnovio je
veze s policijom. Novi ljudi u njoj, međutim Marić se
odavno negde zaturio, pukovnik Jova Veselinović se
ubio, Kolera, koji mu je dugo bio sruke, pobegao je u
spoljnu trgovinu da ne bi šezdeset šeste bio
penzionisan, a onda ga je penzionerska sudbina
sustigla i tamo i povukao se u mirovanje i dosadu ne
zivkaju ga često nego samo u važnim i posebnim
trenucima.
Ima slabost prema publicitetu i novinarima, koje
prikriveno gleda kao bogomdane srećnike. Književnike,
pak, koje je u književničkoj kafani i upoznao, nikako ne
podnosi. Uopšteno ih vidi kao protivnike, koji izraz je
prihvatio kao moderniji za nekadašnje neprijatelje, i,
doduše, retko, izražava mišljenje da bi s njima trebalo
drukčije razgovarati. Malo poznate i siromašne prezire

73
smatrajući da im drugo i ne pripada, one poznatije i
obezbeđenije grdi i ogovara tvrdeći da su sve postigli
marifetlucima.
U umetničkoj kafani oseća se kao domaći,
ponašajući se prema vlasnicima Ivi i Budi familijarno.
(Ako Milesu hoće da obavesti da će večerati u klubu,
kazaće joj: „Večeraću kod Ive“.) Kad neki pripit pesnik
galami ili čak počne da recituje, ume vlasnika da uhvati
za rukav i da mu prekorno kaže:
„Dokle ćeš dozvoljavati ovim budalama da nas
gnjave?“
S novinarima često sedi, dajući im povremeno
savete da sve zapisuju, sve po pravdi. U mračnim
raspoloženjima pritom i razočarano odmahuje, baš kao
ono nekad:
„Ne znate vi šta je sve bilo!“
Ima malu ranu što se još nije pojavio na televiziji i
ne propušta priliku da se zabeleži u novinama. Tada
obavezno spominje i advokatsku kancelariju Mioković,
čime je Radovan posebno zadovoljan. Bistar i brzorek
svoj nekadašnji ćuprijski govor, uz pažnju i Milesin
nadzor, potpuno je zamenio beogradskim i ulaže velike
napore da ne greši u akcentima u javnim nastupima
obično ima šta i da kaže. Ali, povremeno, ume i da
pretera i da pomalo neodmereno zamlatara moralom i
rodoljubljem.
Po tome mu je postao čuven jedan odgovor na neku
anketu o promenama u bankarskom sistemu. O tome
nije znao ništa, ali je uočio da promene zahteva

74
komitet, dok se drugi nećkaju. I, ne hoteći da propusti
priliku, izjavu je započeo rečima:
„Na ovakva pitanja pre svega odgovaram: Ja sam uz
Tita i partiju, vavjek i svagda!“
Otkud mu ona jekavica, kasnije se i sam pitao!
Uglavnom, kad je ujutro ušao u kancelariju, prvo je
video smrknuto Milesino lice ustala je i stigla pre njega
a onda iz druge sobe začuo i posprdan Radovanov glas:
„O, ’đe si ti, Petronijeviću, osim što si vavjek i svagda
uz druga Tita!“
Posle toga je gvozdenu kapiju kluba u Francuskoj
ulici nekoliko večeri radije zaobilazio.

75
16.

Već nekoliko godina Sveta Petronijević zapaža da je,

dosta neočekivano, postao zanimljiv za žene.
Znajući da to nije bio onda kad mu je bilo vreme, sa
sačuvanim smislom za samoironiju, katkad se pita:
Nije li od čitave moje ličnosti za njih ipak najprivlačniji
onaj deo koji se obično naziva buđelar? I, mada sa
velikim zakašnjenjem, upravo upoznaje mlado čeljade
ženskog pola. A to mu pričinjava veliku radost.
Najpre mu se sreća osmehnula u susretu s
uzbudljivom tridesetogodišnjom daktilografkinjom,
koja je u kući zamenjivala obolelu stariju ženu. Ona je u
kancelariji rado pokazivala svoje lepe noge i imao je
neodređenu sumnju da je pre godinu-dve bio isprobao i
Radovan; ali to se među njima bilo završilo. Nije
propuštao da joj kupuje lepe poklone i s njom je u
neobaveznoj prijatnoj vezi ostao čitavih šest meseci.
U klubu mu je kao ulaznica u žensko društvo više
puta poslužio Milesin sin Dragoljub, koga je radije
shvatao kao vršnjaka nego kao pastorka. Na majku
kratak i neprivlačan, ovaj neoženjeni trideset
petogodišnjak s onim difuznim filmaškim zanimanjem
često je sedeo sa zanimljivim jedinkama odgovarajućeg
pola. I tu je Sveta, pored njega, a dvared i zajedno s

76
njim, više puta sačekao da mu u kasne sate, kako su
voleli da kažu, opadne pripita mlađa ili sredovečna
intelektualka, koja je sedenjem u poznatoj umetničkoj
kafani zamenjivala svoje slabo ostvarene umetničke
ambicije. Pod izgovorom da popiju poslednje noćašnje
piće, vodio ih je u kancelariju ili u obližnji hotel „Union“
u Kosovskoj ulici.
A dva-tri puta je u noćnom kancelarijskom miru
uspešno izvedenu brakorazvodnu parnicu kuća se time
bavila samo po retkom izuzetku i tek po preporuci
nekog važnog prijatelja proslavio s novopečenom
raspuštenicom ne samo lepim pićem nego i onim
umilnim ćuškanjem po izgaženom ćilimu ili klizanjem
po velikom Radovanovom stolu. To je u svom
neuobičajenom angažmanu shvatao kao neku vrstu
dvostranog prijateljskog bakšiša i ovakve veze potekle
iz profesije nije produžavao.
Svaki takav događaj Sveta u svojim uspomenama
ulepšava krasno obojenim cvetićima i trobojnim
slavljeničkim mašnicama.
„Tako jebu partizani!“ voli u svom društvu ponekad
da kaže.
Ali i kad mu se nekakva slična samodopadljivost
neoprezno omakne, ne propušta da zatim doda koju
zahvalnu i nežnu reč. Jer uvek je osećao i zahvalnost i
nežnost.
Tako, posle mnogih vrludanja i kraćih i dugih
zastanaka, Sveta Petronijević se u zrelim godinama
najzad našao na strelovito pravom, suncem obasjanom
putu iz svoje mladosti, kojem je oduvek težio i koji mu,

77
kako veruje, po pravdi pripada. Jurio je po njemu u
susret budućnosti, nezadrživo i gladno, kao što jure
njegova nezajažljiva bela kola.
A onda je pred njega, u njegovoj mladalačkoj pedeset
četvrtoj, potpuno neočekivano i iz čista mira, banula
ljubav. Po nečemu nalik na onu negdašnju u Ćupriji
zvanu Gordana, ona je bila zamamna, ljuta, obična,
opaka i isprečila mu se pred životom kao debela,
užasavajuće nepomična, smrtonosna klada na oštrom
spustu pred zahuktalim taljigama. U predsmrtnom
ushićenju, on je uspeo samo da zažmuri.
I kad ga je tresnula i prolomila mu tle pod nogama,
uz strah od smrti, uz krv i bol, suze i poniženje, osetio je
i radost, čistu čulnu ekstazu što je živeo i što mu se,
izabranome, jednog kratkog trenutka pružilo da živi.

78
DRUGI DEO

79
 1.

Bilo je prošlo tri po podne i Sveta Petronijević je

žurio da sa daktilografkinjom završi neke podneske za
sutradan, pa da krene kući na ručak; Milesa je već bila
izišla. Tad je u kancelariju stupio jedan par.
Žena, od oko pedeset godina, bila je omalena, smeđe
obojena, sitnih crta i pomalo uplašena lica sa šiljastim
nosom kao kokoška. Muškarac je izgledao nešto stariji.
Srednjeg rasta i snažne građe, lepe sivkaste, talasaste
kose koja je nekad verovatno bila plava, u svetloplavom
odelu, držao je u ruci pomodnu mušku tašnicu o
kaišiću. Imao je nešto karakteristično u držanju, po
čemu se Sveti učinilo da je čovek, verovatno,
mornarički oficir; to će se malo kasnije pokazati kao
delimično tačno.
Upitali su za Radovana i on ih je uputio na
raskriljena vrata susedne sobe. Otuda se ovamo sve
moglo čuti i Radovan bi, kad bi nešto želeo da sačuva za
sebe, prostoriju zatvarao.
Posetioci su ušli tamo, nazvali dobar dan i onda se
muškarac predstavio.
„Pukovnik sam u penziji“, rekao je.
Onda je dodao da su došli iz nevolje, koja je dosta
delikatna. Njihov dvadeset jednogodišnji sin, student

80
sociologije, pre petnaestak dana je uhapšen, i to, što je
njemu kao bivšem borcu i oficiru posebno neprijatno,
zbog politike. Izgleda, kaže, da je napisao neki letak
političke sadržine, koji je umnožio i otposlao na razne
adrese.
„Izgleda da je napisao“, bruji otuda ravnodušan
Radovanov glas, „ili jeste napisao?“
„Napisao je“, potvrđuje otac.
Takve slučajeve Sveta zna kuća nikad nije primala.
„I zašto ste“, kaže Radovan, dok on ovamo kroz lupu
pisaće mašine nehotice sluša, „došli baš u ovo zvanje?
Beograd je pun nedovoljno zaposlenih advokata.“
„Zato što sam u novinama pročitao“, odgovara
pukovnik„da ste i vi nekadašnji borac i da isto kao ja
imate sina; i što smatram da se takva nevolja mogla
desiti i njemu.“
Ako se ono o novinama Radovanu moralo dopasti,
ovo drugo je teško moglo da ga dirne.
„Žao mi je“, kaže on svojim tvrdim, snažnim glasom,
„mi smo pretrpani i ovo ne mogu da primim. A mome
se sinu, druže pukovniče, moram vam reći, ništa slično
nije moglo desiti. Ja sam o njemu, dok je bio mlad, više
vodio računa.“
Trenutak tamo nastaje neprijatna tišina. Onda se
čovek sa tašnicom tiho obraća pticolikoj ženi:
„Daj ono.“ Ona mu iz tašne dodaje oveći, tanak
crvenkast koverat; to će Sveta videti malo kasnije.
„Molim vas, ipak razmislite. Voleo bih da ga zastupa
kancelarija koja pripada našem pokretu, a ne neka

81
druga. Ne bih hteo da tu bude nekih zadnjih namera.
Ovo je materijal. Mi ćemo navratiti sutra, u ovo vreme.“
Spustio je omot pred Miokovića i oni su izišli.
Sveta je posao sa daktilografkinjom upravo bio
završio. Ušao je kod patrona i nije mogao da se ne
začudi:
„Nas su našli!“
Doajen bez reči odmahne rukom i gurne koverat na
ivicu.
Nikoga to u Siminoj nije moglo uzbuditi. Šta je ko
sebi izabrao, neka i trpi.
Sutradan u isto vreme Sveta je u kancelariji sedeo
sam kad su pukovnik i njegova žena došli opet. Ali sad
je s njima bila i sasvim mlada, lepa, plavokosa devojka,
oniska rasta i kanda malo krupnije glave. Imala je nešto
očevsko u izrazu lica i odmah je video da im je ćerka.
On pomisli: Kako je zgodna!
Radovana u njegovoj sobi nije bilo i pukovnik se u
nedoumici osvrće:
„Drug Mioković nije tu?“
„Nije“, odgovara Sveta pomalo neraspoloženo. Nije
mu bilo pravo da tu stvar sam otklanja.
Ušao je u Radovanovu sobu i crvenkast koverat
našao na istom mestu gde je juče bio ostavljen;
očigledno, nije ni otvaran. Nije želeo da se ni njegova
kuća ni on sam pred devojkom predstave loše, a sad je
svima moralo biti jasno šta se s omotom desilo. Uzeo ga
je u ruke i iz njega izvukao nejasan šapirografisan list i
tri-četiri kratka isečka iz novina. Ali naočari za čitanje
su mu ostali u njegovoj sobi i slabo je video.

82
 Kolebao se šta da uradi. Bilo mu je jasno da predmet
ne mogu da prime. Ali ako ljude već moraju da odbiju,
treba makar da izgleda da su spise prethodno
pregledali.
Uto ga čovek sa tašnicom pita:
„Ni vi, druže Petronijeviću, niste zainteresovani?“
Mora da se prizna, to što su mu znali ime priredilo
mu je neočekivanu prijatnost.
Ponudio ih je da sednu, pa otišao do svog stola i uzeo
naočare. Zatim je seo na Radovanovo mesto i započeo
pisaniju da čita.
Letak je predstavljao malo odocnio odjek
studentskih događaja iz šezdeset osme niko nije u
Siminoj to cenio niti uzimao ozbiljno pri čemu mu ni
stilska jednostavnost i jasnoća nisu bile vrlina. Ali zato
sam naslov, onoliko nedvosmislen koliko neoriginalan,
bio je dovoljan bar za dve godine robije: Ne mogu da
ćutim!
„Vi, druže pukovniče“, rekne sklanjajući naočare s
lica, „shvatate da se ja s ovim ne mogu složiti?“
Čovek sa tašnicom mrdne šakom, a pticolika žena
izusti:
„Nama je potrebna pomoć.“
Tada upadne devojka. Kasnije će shvatiti, ona je
imala svoje mišljenje o ovakvim advokatskim
kancelarijama, koje, kako je smatrala, nisu radile ništa
drugo nego podržavale režim, i nije htela da im oćuti. S
upletenim dugim prstima postavljenim na levu butinu
i nežno zaobljenim nogama prekrštenim ispod stolice

83
ah, kakva kolenca: kad bi smeo samo da ih gleda! –
imala je nešto tvrdoglavo u zelenkastim očima.
„Zašto smatrate za važno“, kaže ona, „da mi to
znamo?“
Sveta mrdne čelom kao da je tamo dobio čvrgu.
Nasmeje se kasnije će joj priznati da je već pokušavao
da pusti u pogon svoj olinjali šarm, koji ko zna da li je
kad i imao i odgovori:
„Zato što advokati, nažalost, moraju da izgovaraju
životne banalnosti. I to one vrste koje se dopadaju
socijalističkoj državi. Ovakve stvari“ podizao je koverat
sa dva prsta „socijalističkoj državi se ne mogu dopadati.
A ne dopadaju joj se ni oni koji, kao pravobranioci ili
privatna lica, smatraju da su one legalne. Životna je
banalnost, isto tako, da mi ne živimo ni u Francuskoj ni
u Engleskoj nego u Jugoslaviji.“
„Mi nismo država“, doda ona tvrdoglavo, „nego
privatni građani.“
„Ali vi ipak ne smete da shvatite“, odgovori on, „da
će država kakva je naša ikad prihvatiti da je pravo
vašeg brata Andreje da piše ovakve letke nešto
normalno i legalno. To ona ne može prihvatiti. I to vam
govorim radi mogućeg ishoda na sudu. Da na kraju ne
biste bili previše razočarani.“
Tako se primio da brani mladog Andreju. I pritom
zašto da se krije? – stalno je mislio na njegovu godinu
dana stariju sestru Mirjanu.
Za sve što zatim buce uradio za zatvorenog mladića,
imaće maltene jedno jedino merilo šta o tome misli
lepa plavokosa devojka i kako se njoj njegovi

84
advokatski potezi dopadaju. Ona će mu u bratovljevom
predmetu postati i putokaz i sunce prema kojem će se,
kao nekakav suncokret, neprekidno obrtati.
A kako će za svaki potez želeti da ima ne samo njeno
mišljenje nego i prethodno odobrenje to je trebalo da
bude kobajagi konsultovanje s Andrejinom
generacijom sticalo se sijaset prilika za njihovo
sastajanje i, opet, mnogo razloga za zadovoljstvo
neopreznih roditelja.

85
2.

Naravno, već sutradan po ovom susretu imao je reč

s Radovanom. Šefova prostrana ćela se od besa orosila
kapljicama.
„Ti ne poštuješ tradiciju naše kuće!“ odjekivao je
patronov glas. „I, kao skorojević u njoj, smatraš da imaš
pravo da je ne poštuješ! Pošto je nisi stvarao, možeš i da
je zaprđuješ! Kako si smeo da nas upleteš u to govno?
Šta će nam reći drugovi iz Ceka? Razmaženi klinci
danas jedva čekaju da ulete u zatvor nisu to oni vaši
zatvori! – a mi za njih treba da vadimo kestenje iz vatre!
Neka sede kad vole!“
Morao je da upotrebi svu govorničku veštinu
nekadašnjeg skojevca da ga skine sa vrata. Toliko su
mu izgledali bespomoćni, odgovarao je i samo što nije
prevrtao očima mora biti da su ih mnogi prethodno bili
odbili, da nije mogao da ih otera. Oni su, uostalom,
došli šefu kuće, i najavili mu se, zašto ih nije najurio
sam? Ovo je pravni slučaj jednak svakom drugom i
niukoliko ne mora da odražava braniteljsko lično
mišljenje, bar toliko jednom advokatskom vuku mora
da bude jasno. Ako bi te dve stvari bile jednake, i ubica
izveden na sud i advokat koji ga brani bili bi isti. Dečko
se o zakone, očigledno, jeste ogrešio, ali možda je samo

86
bio zbunjen, možda uopšte nije ni rđav ni izgubljen. Još
ga, zaboga, nisu ni videli! I ne smeju svi od njega
unapred da operu ruke. A, sem toga, i dalje ima načina
da ga se otarase, ako baš odluče da ga se otarase.
„Ti, budalo“, rekao mu je nezadovoljni ali pobeđeni
Radovan, koji je bio mnogo manje plašljiv negoli
obučen u službi novcu, „uopšte ne znaš kako će se to
tamo“ pokazivao je nekud rukom „shvatiti. Oni misle
da im svi na svetu samo stvaraju probleme i najradije bi
da u državi žive sami. Ti si naivna provincijska budala.“
Ali Sveta o tome tada nije razmišljao. Nije ga još bilo
briga ni za zatvorenog Andreju, samo je želeo da ne
razočara plavokosu lepojku. I zašto bi jedan neizgrađen
ljubavni zaplet, razmišljao je, koji kao zalogu ima sitan
krivičnopravni politički slučaj, morao da dobije rđavu
ideološko-političku ocenu? Nema za to nikakva razloga,
isti je kao pre. Na čitav događaj gledao je sasvim
privatno, i smatrao je da ima pravo na takvo gledanje.
Međutim, kad su kroz tri meseca sprovedeni
partijski izbori za novo gradsko upravno telo, njega na
spisku predloženih više nije bilo. Niko mu ništa nije ni
rekao, jednostavno su ga izbrisali. A ubrzo posle toga je
sa sitnim povodom, kobajagi iz drugih razloga, i
kažnjen, poslednjom opomenom pred isključenje. Time
su, dabome, otpala i ona nagađanja o daljem usponu u
političkoj sferi.
Kancelarija je takođe pretrpela izvesne rđave
posledice, iako one nisu mogle biti takve da bi je u
njenoj postojanosti ozbiljno uzdrmale. Jer i Radovan je

87
odmah preduzeo korake, partijsko-političke i
advokatske, da svaku sumnju s nje otkloni.
A ovo je bilo moguće delom i stoga što se i u
kancelariji u Siminoj i u Milesinom porodičnom gnezdu
u Dobračinoj do samoga kraja nikakva pozadina
Andrejine odbrane, ideološka ili erotska, nije ni
naslućivala. Sve se shvatalo kao odocnili skojevski,
provincijalski ćef njihovog ćudljivog ukućanina, koji je
i na jednom i drugom mestu ipak bio poštovan i, sve u
svemu, zaista voljen.

88
 3.

Da li je Petronijević već u trenutku kad je pristao da

brani mladog Andreju Popovića bio zaljubljen?
Ne, ne bi se mopto reći, devojka mu se tada još samo
žestoko sviđala. Sem toga, kao pravi provincijalac, jako
dugo je verovao da mu Mirjana i ne pripada. Ko bi u
nekoj maloj varoši dao sebi pravo da se zaljubi u
devojku mlađu pune trideset i dve godine, pogotovu
ako bi to zatim hteo da progpasi za životno važno? I ako
bi mu neko načinio samo aluziju da se odbrane
prihvatio ne iz profesionalne dužnosti ili iz saosećanja
prema mladiću nego da bi mu zgrabio sestru, bacio bi
ga u osećanje dubokog srama.
Zato je njegova zagrejanost za Mirjanu, od njihovog
prvog susreta pa kroz čitavih nekoliko meseci, bila
jarko obeležena očajanjem i začuđenošću što devojka,
baš kao i Gordana nekad u Ćupriji, nikad o njemu ništa
kako valja verovatno neće ni saznati. Kao da i ne
postojim, mislio je, njen pogled prolazi kroz mene kao
kroz ljutkast dim koji joj smeta očima. Ona me, evo,
gleda, ali može li uopšte da zamisli šta preživljavam?
Da li ono što je najvažnije u mome životu može i da
nasluti?
To mu je dugo vremena bila kočnica.

89
 Međutim, i iskustva iz kluba književnika, s izlizanog
kancelarijskog ćilima i iz hotela „Union“ takođe su
imala svoje uticaje. Onako kako su doprinela da brzo k
njoj posegne pogledom tako su ga prebrzo gurnula i u
zaključak da je neki sličan dodir među njima
neizvodljiv. Možda te mlade, raspravljao je s nekim u
sebi, zaista vole kao one starije, ali ni one ne drže svoju
stvar na kolenu niti je nude svakom na ulici. To ga je
dosta dugo zaprečavalo prema čistom ljubavnom
ludilu, zadržavajući ga na praznoj čežnji s uzdisanjem.
Da se, kao što je navikao, među njima odmah
dogodio neobavezan drugarski metak, možda se ne bi
ni zaljubio i zaplet bi se blagovremeno zaustavio na
prijateljskoj taktilnoj nežnosti s posledičnim
uzbudljivim uspomenama. Ali red i raspored je ispao
drugačiji i zato je bio utoliko teži i opasniji.
Isto tako, nije ni pomišljao da bi Andreja i Mirjana,
ma na koji način, u godinama koje su ga krasile, mogli
uticati na njegovo uverenje. On je bio u skladu s
njegovom prošlošću, a u tom trenutku mu je izgledalo i
kao najzad! – pravedno nagrađen individualni glas u
srodnom horskom brujanju, sa nesagledivo dugom
budućnošću.
Dakle, pristavši mladića da brani, nije, bar na prvom
koraku, stekao i razumevanje i poštovanje za njegove
političke stranputice. (Kad nešto docnije uvidi da slične
opsedaju i Miru, kod nje će ih shvatiti kao još
neozbiljnije i naivnije i počeće u sebi brata i sestru da
razdvaja.) U prvom susretu s njim u Centralnom
zatvoru na Pašinom Brdu nije se baš lomio da mu u

90
njegovoj dečačkoj zaluđenosti pruži podršku. Na
sastanak je, čak, krenuo sa skrivenom misli da mu je
branjenik, pomalo, po zasluzi ćorkiran, pošto, smatrao
je, svako ko piša uz vetar mora da rizikuje s izvesnim
neprijatnostima. Pa ipak, mada je tada prošao bez težeg
duševnog opterećenja, kasnije će mu se činiti da mu sa
sobom već nije bilo lako.
Šta mu je dečko taj prvi put ono bio rekao?
Okolišno mu se požalio nije to bila prava žalba, pre
bi je ocenio kao uzgrednu opasku na veliku zaptivenost
i bezdušnost zatvora u kojem je ležao. One su
postignute projektovanjem dvostrukih zidova i
podova, koji sa susednim prostorijama nigde nemaju
dodira. Niko nikad, dodavao je, iz njega nije uspeo da
pobegne. A onda je, poznajući mu profesionalno
poreklo i hoteći valjda da se podsmehne, upitao:
„Je li istina da je služba unutrašnjih poslova pred
izgradnju zatvora pozvala na savetovanje jedan broj
čuvenih jugoslovenskih revolucionara kako bi joj oni
svojim zatvoreničkim iskustvom pomogli da se
onemogući svaka veza među uhapšenicima? I ti
izmučeni ljudi, čija časna lica često gledamo na
televiziji, zaista jesu u tome učestvovali?“
Pitanje je, po Svetinom mišljenju, predstavljalo
banalnu crticu iz antisocijalističke političke
destruktivnosti i želeo je da pređe preko njega.
Odgovorio je da je sve verovatno izmišljeno.
(„Ako je izmišljeno“, nije se momak zadovoljavao,
škiljeći u njega kratkovidim očima naočari su mu bili
oduzeti „nije rđavo izmišljeno“)

91
 Tad ga je u stvari najviše zbunila njegova zaista
izuzetna mladost. Znao je koliko mu je godina, ali to je
bila apstrakcija zapretena opasnošću u kojoj se momak
nalazio; zatvorska ugroženost kao da mu je pripisivala
ozbiljnost i zrelost. Međutim, kad ga je ugledao jedva
srednjeg rasta i žgoljavog, kratkovidog i s osmehom
kao u mačeta, pravu majčinsku brigu mrljavu na hranu
istinski se začudio. Kako taj mrljavko može imati
opasne političke ideje? Ovo neizraslo žgebe koje je
docnije čak pokušavalo da ono malo jadnih dlaka na
licu pretvori u bradu mora biti, laže, ono ne može imati
ni devetnaest. I o njemu su, kao opasniku koji
uznemirava javnost, pisale novine! Nekadašnji Miša
Kiflar je prema ovome bio čovek, imao si šta videti.
Kad se kasnije bolje upoznaju, i uspostave već i
prijateljski odnos, čest i inače između branjenika i
branitelja, smoći će snage i za zaključak da je doista
besmisleno da jedan musavi dečak svoja uzbuđena
razmišljanja, koja će ga do zrelosti dovoditi do jako
različitih rezultata, otplaćuje dugom i teškom robijom,
koja mu mora izmeniti ličnost. Ne, advokatu sa sobom
ipak nije bilo lako.
Tako će Sveta Petronijević u svojoj ljubavnoj nevolji,
kolebajući se i zapetljavajući, još jedanput u svojim
zamršenim raspoloženjima i fantazijama krenuti
negdašnjim stazama.
Tih meseci sebe će često zamišljati kao mladog,
zavodljivog, sposobnog beogradskog advokata, čija se
reč s pažnjom očekuje. U teškom političkom procesu on
vešto, rečito i hrabro brani okrivljenog ćuprijskog

92
sportistu Andreju. I ovaj, u času izricanja oslobađajuće
presude, uz saglasnost oca oficira stare vojske, nudi
svome dobrotvoru onisku, lepu, plavokosu dvadeset
dvogodišnju sestru Miru za ženu. Svemu uzbuđeno
prisustvuje mnogobrojna publika, gde nezapaženo sedi
i jedna okata, suzna, maglovita prilika, koja se
verovatno zove Gordana. A ustreptali branitelj, onako
blistav za pretresa, zanemeo je od iznenađenja i,
istrajan u prestoničkom viteštvu, očekuje njenu kao
poslednju. („Tako se to radi u Beogradu!“ čuje šapat iz
publike.) I, posle trenutka grozne neizvesnosti, vidi
kako mu se otud pruža jedna nežna i divna ruka, koju
on do otupelosti obožava.
Oko njih oseća kako se šire razdragani, blaženi
osmesi.

93
4.

U početku sukobljen sa svojim ubeđenjem, Sveta

Petronijević nije možda nijedan sudski proces dotle
vodio sa čistijom braniteljskom savešću, delotvornijom
brigom za klijenta i više advokatskih marifetluka. Brz
ali i pomalo ošljar, pronicljiv ali i naklonjen krilatici
lako ćemo, lukav i vešt ali i spreman na olak zaključak
da se više nije moglo, sad je vodio računa i o
najbeznačajnijim sitnicama, sve usmeravajući na
pripremanje terena za dobru odbranu i na poboljšanje
zatvorenikovog položaja. I pritom se, dabome, starao
da Mira o svemu bude stalno i nenametljivo
obaveštavana.
Neprekidno nešto zahtevajući i žaljakajući se,
uhapšeniku je znatno olakšao život. Samim tim što ga
je često posećivao i što je, kako se nekim zvaničnicima
zatvora moralo činiti, imao poznanstva u upravi i s
istražnim sudijom, gde je svaki čas intervenisao,
onemogućavalo je one u zatvorskoj ustanovi gotovo
uobičajene zloupotrebe, koje ključari, stražari i drugi
nameštenici, uglavnom nesposobni za civilni posao i
zato veoma poslušni i osorni, obavljaju i po dužnosti, i
po navici i po sopstvenoj nasilnoj naravi.

94
 Prekoredno mu je donosio pakete i novac za
upotrebu u zatvoreničkoj kantini i ugovarao sastanke s
porodicom, dva-tri puta podnosio zahtev za ukidanje
pritvora a to na optužnu stranu, iako ga je ona svaki
put odbijala, ipak ostavlja utisak izradio mu
ograničenu dozvolu za dobijanje knjiga i iz ruke mu
predavao po koji njihov komad, pred kraj boravka na
Pašinom Brdu obezbedio mu i pribor za pisanje momak
je, izgleda, nešto piskarao vodio s njim razgovore o
istrazi i o optužnici. A kad se već približilo vreme
pretresa, dogovarao se s njim i o zajedničkom nastupu
pred sudom.
Čim je primetio koliko je kratkovid, postavio mu je
pitanje:
„Ako preko istražnog sudije, koga poznajem, uspem
da dobijem dozvolu da ti vrate naočare, ti valjda nećeš
napraviti glupost s nekakvim sečenjem vena?“
(„Ma ne!“ odmahnuo je mladić uz detinjast osmeh.)
I već posle prvog ili drugog susreta vraćeni su mu
naočari, a pošto su ga po hapšenju bili ošišali zatim je i
od berberskih zločinjenja bio zaštićen.
Posle prvog viđenja sa čitavom porodicom, Sveta
mu je izdejstvovao poseban susret sa sestrom. To je
takođe trebalo da bude porodično viđenje. Ali kako je
majka prošli put plakala, što niko u zatvoru nije ni
zapazio, advokat je pred zatvorenikovom porodicom
iskoristio kao razlog da posetu obavi samo Mirjana. I
kad se to završilo, njih dvoje su, naizgled bez
predumišljaja, odšetali do bliskog Dušanovca i u nekoj
tihoj kafanici, uz kafu i koka-kolu, presedeli čitav sat.

95
 Započinjalo je njihovo upoznavanje. Sveta će kasnije
misliti da su već tada jedno drugom upućivali neke
značajne, izbečene poglede.
Roditeljima nije krio da je zatvorenikov položaj
težak. A to i nije bilo samo advokatsko obezbeđenje za
slučaj da odbrana ne uspe. Pisac letka Ne mogu da
ćutim/ uskoro je bio optužen za neprijateljsku
propagandu po članu 133. krivičnog zakona i mogao je
da bude osuđen na jednu do deset godina robije. Istina,
vreme je bilo pogodno, ni na političkim skupovima ni u
novinama nisu se vodile nikakve kampanje protiv
neprijatelja, ali Petronijević je bio suviše iskusan da ne
bi znao da pogoršanje može nahrupiti svakog trenutka.
(I pred sam početak pretresa novine će sa strahom
prelistavati.) A tada bi se na jadnu Andrejinu glavu
obrušili kao kopci.
U stvari, prema optuženome nije više bio
ravnodušan i hvatala ga je prava muka u stomaku pri
pomisli da bi i sasvim prosečnom osudom mogli
momku da odrape sedam ili bar pet debelih godina. A
za njihovog izdržavanja se svakom mora osakatiti
priroda i unakaziti ličnost.
Optuženik je bio hrabar i tvrdoglav sve je to od
razmaženosti, pomišljao je Sveta ponekad besno i
advokat se pomalo plašio njegove plahovitosti na
pretresu. To bi sva braniteljska nastojanja moglo da
baci u Moravu. Zato je s njim poveo razgovor „To mi je
dužnost“, objasnio je o iskazivanju neke vrste
pokajanja.

96
 „Ne treba se ustručavati“, zabašurivao je, „da se sud
pomalo i laže. Tamo se nešto takvo i očekuje.“
Začudo, mladić takvu mogućnost ne odbacuje
unapred.
„Šta bih time“, namršteno pita, „dobio?“ „Pa, pre
svega“, odgovara Sveta, „pokajanje na pretresu se po
zakonu uzima kao olakšavajuća okolnost i sudsko veće
ga mora uzeti u obzir. A, sem toga, ono uvek ostavlja
povoljan utisak. Čak i ako su sudije zadrti i rešeni da
budu opaki, pokajanje ih oslobađa osećanja krivice pred
sobom ako se pokažu mekani. Verujem da u tom
slučaju ne bi dobio više od pet ili čak svega četiri.“
„Godine?“
„Godine, nažalost.“
Andreja u neverici spusti ruku sebi na čelo. Kezio se
u nekakav osmeh.
„Četiri godine!“ kaže zapanjeno.
Unutra je bio dva i po meseca i izgleda da je tek sada
shvatao koliko bi vremena to iznelo.
Čitav časak se oporavljao od zapanjenosti.
„A šta bih izgubio?“
Sveta nije hteo da se služi otrcanim advokatsko-
policajskim floskulama da u ovakvim stvarima treba
pre svega gledati sebe, a ne drugare i prijatelje, na koje
je mladić, očigledno, aludirao. Jer oni bi Andrejinim
pokajanjem, svakako, bili razočarani. Ali nije znao šta
drugo može da predloži.
„Hoćeš onda“, kaže, „da ja porazgovaram s tvojim
drugarima? Da im, recimo, objasnim da nas dvojica

97
pokajanje nismo spominjali, ali da bih posle razgovora s
njima, po dužnosti, morao da te upitam?“
Tako se, već drugi ili treći put, iznova pomoću
Mirjane, sastao s nekolicinom iz njihovog društva.
Sedeli su u kafani „Tri lista duvana“ preko puta
Pionirskog parka u Kneza Miloša ulici, pili kafu i neka
obična pića i prijateljski ćaskali. Sveta je, dajući znake
kelneru, neprimetno potezao novčanik i pomalo trpeo
od razmišljanja i osmatranja ko bi od tih mladića
mogao s lepom devojkom nešto da ima. A kad su se u
društvu opustili, ponovo natuknuvši ono „dužnost mi
je“, upitao ih je i o ovome. Šta oni misle, rekao je, da
njihov prijatelj na suđenju izrekne neko umereno
pokajanje, što bi mu kao optuženom bitno olakšalo
položaj?
Među mladima nastane tajac. Svi se, škripućući,
zavaljuju u stolice, obaraju glave i pomalo se kriju od
njegovog pogleda kao kad u školi ne umeju da odgovore
na profesorsko pitanje.
Najzad se jedan, koji je među njima izgledao zreliji i
ozbiljniji, javlja. Lepa, otvorena lica sa gustom crnom
bradom i ramena širokih kao u rukometaša, ovaj Sveti i
u odnosu na Miru izgleda najsumnjiviji i on ga s
pažnjom sluša.
Cedeći reči kroz usne, momak mrzovoljno izgovara:
„Pa onda bi bilo bolje da i dalje ćuti. I da i ne
progovara.“
Nije, dakle, prošlo. Iako ništa drugo nije ni očekivao,
Sveta, rastajući se od njih, ipak jetko razmišlja o

98
njihovoj nezrelosti i zaključuje da oni ne poštuju njegov
trud.
Zato je Andreju hteo bar da nagovori da se na
pretresu ne drži drveno. Neka govori samo na početku i
na kraju, kad treba da da poslednju reč. Kad ga na
početku upitaju da li je razumeo optužnicu, da
odgovori da je razumeo i da pismo jeste napisao; želeo
je da se na sudu na svaki način izbegne izraz letak, što
pravno gledano ne znači ništa, ali psihološki je
značajno; i na kraju samo treba da izjavi da prihvata
braniteljevo izlaganje i da nema ništa da doda.
„A ja ću u odbrani, na zaobilazan način, da izrazim
neku vrstu žaljenja, nekakvo maglovito, neodređeno
kajanje, što se to desilo. Pa neka tvoji drugovi posle grde
mene, ako već nekoga moraju da grde.“

99
 5.

Pred samo suđenje Sveta Petronijević je preduzeo

riskantan, pravi udbaški potez.
Čuo je da je u klubu Gradske skupštine čest gost
Vlado Marković, pomoćnik okružnog javnog tužioca za
grad Beograd, koji će na pretresu zastupati tužbu.
Ovaj lepuškasti trideset petogodišnji kicoš sa jakim
crnogorskim naglaskom iz velikog odreda jurišnika na
beogradske fotelje, u tužilaštvu je brzo pekao uspeh i,
uz pomoć partije, kompatriotskog guranja i krupnih
reči, za desetak godina se od pripravnika ispeo do
rukovodioca. Uvek odlično pripremljen, ciničan i
nadmen, samouveren i nemilosrdan, on je kao
protivnik u sudnici umeo da bude vrlo neprijatan. Ali
bio je sujetan kao paun i advokat je slutio u dubini duše
verovatno plašljiv i ako bi se navukao na zaključak da
mu sitni Andrejin slučaj za dalji uspon neće značiti
mnogo, a može mu naškoditi on ide na visoko, dok je
ovo ništavno i nije vredno prljanja ruku mogao bi biti i
popustljiviji. Sem toga, advokat bi pokušao da mu
proda da je tu u pitanju naša stvar, takoreći porodična,
koja zahteva osetljiv, probran pristup. Jedno vreme,
čak, nosio se mišlju da mu Andrejinog oca poturi kao
Crnogorca. Ali pukovnik je bio Bačvanin, koji

100
povremeno upadljivo ače po lalinski, i znao je da to ne
bi prošlo.
Sveta je počeo da navraća u klub Gradske skupštine.
Prvo veče pomoćnika okružnog tužioca nije našao.
Drugo veče je za njegovim velikim stolom posedeo
desetak minuta, namerno pretres ne pominjući; znao je
da to neće učiniti ni ovaj. A treće, kad su se desili sami,
kao slučajno, dobacio mu je:
„Pa mi ćemo se, Vlado, uskoro sresti u sudnici?“
Trik je bio providan i izaziva na licu spremnog
mladog čoveka tanak, jedva primetan osmeh.
„Je li?“ odgovara on pitanjem. „Kako si se sjetio?“
Sveta se načini da podsmeh ne primećuje.
„Pa, vidim“, kaže, „da si, iako mlađi, zaboravan. Pa
’ajde da te podsetim.“
Vlado je u mekanoj naslonjači sedeo zavaljen na
doručje i na niskom stočiću pred sobom vrteo
polupraznu čašu, praveći njome mokre krugove. Pio je,
umereno, crnogorsku lozovaču, razume se.
„Misliš da sam mlađi?“ pita on kroz osmeh. Za njega
su mladost i starost bile oznake položaja, a ne godina.
Znao je šta je advokat nekad bio, znao je da je odbio da
dođe na lepa mesta u srpskom republičkom vrhovnom
sudu i tužilaštvu možda je odbacio upravo zvanje
pomoćnika tužioca i nije ga najbolje shvatao. Osećao je
prema njemu izvesno poštovanje, pomešano evo još
jednog koji je otpao! – sa zrnom prezira.
Petronijević iznenada pređe na crnogorski dijalekt.
„Bogomi“, reče, „u našem starom kraju to se
razlikovalo. Ti si, izgleda, brzo zaboravio.“

101
 Vlado podigne obrve.
„Gle, gle“, kaže. „Sad će se, izgleda, svi Srbijanci, kad
vide da gube, oglasit za Crnogorce.“
Sveta mrdne glavom.
„Neće, bogomi. Tvrdi su oni. Tvrđi već ti misliš. No
neki među njima pamte oklen su im stari.“
„A oklen si ti?“
„Ja“, odgovara advokat, „iz Ćuprije. Ali moj đed je
krajem devetnaestog vijeka doša’ od Danilovgrada.
Preziva’ se Đurković. Još tamo imamo svojtu. A prezime
je u Srbiji promijenio. Možda je za to ima’ neki razlog.“
Vlado ga gleda nešto mekše.
„Nijesam znao“, kaže. „Nijesi nikad o tome govorio.
A malo sam se i čudio kad sam čuo koga si izabrao da
braniš.“
Sveta zadrži kelnera koji je tuda prolazio, naruči sebi
kafu, ovoga ničim ne ponudivši znao je da bi ga
elegantni uobraženko odbio i odgovara vraćajući se
ekavici:
„Kad bi ti bio advokat i jednog ti dana došao
komandir čete sa Sremskog fronta, koji te je voleo i
možda ti spasao glavu, i zamolio te da mu braniš sina
uhapšenog zbog neprijateljske propagande, bi li ga
odbio?“
Znao je da mlade dolaznike nečije ratovanje ume da
impresionira, makar ono proteklo i u bataljonskoj
kuhinji. Ali ovaj to ne pokazuje.
„Ah, tako“, kaže.
„Pa nadam se“, nastavlja Sveta smešeći se, „da u
sudnici nećeš biti onakav kakav umeš da budeš.“

102
 I dalje je izgledalo da pomoćnika tužioca njihov
razgovor mnogo ne zanima. Međutim, advokatovo
udvaranje mu je laskalo i opet se onako tanko
osmehivao.
„A kakav ja to umijem da budem?“
Sveta se kao u poverenju nagne preko stola.
„Opak“, odgovara s osmehom. „Opasan.“
Ovo se mladom pomoćniku moralo ozbiljno dopasti
i on svoje zadovoljstvo više i ne skriva. Glasno se
nasmeje i, prinevši čašu usnama, nehotice kucne
ivicom o bele zube.
„Misliš da sam opasan?“ upita preko gutljaja gotovo
koketno.
Petronijević načini širok pokret rukama kao da je to,
nažalost, svršena činjenica, protiv koje je njegova moć
mala i ništavna.
„Pa sam hteo da te zamolim“, produžuje on, „da na
pretresu ne nastojiš previše na svemu što si u optužnici
napisao. Recimo, nemoj mnogo da se protiviš mojoj
kvalifikaciji da ono nije letak nego pismo“ mladi čovek
na to opet podsmešljivo podigne obrve „i da u njemu
nema takvih uvreda koje bi se mogle protumačiti kao
neprijateljske po državu ili bar kao jako opasne po nju.“
Vlado veselo pita:
„Samo toliko?“ Bilo je u tome i ubeđenja, ali i
piljarske sklonosti i tašte navike na kvaziministarska
pogađanja i cenkanja. „A opisi? Ni ti ni ja ne znamo na
koga se odnose? Šta misliš na koga se može odnositi
ono veliki ofarbani car!“

103
 Sveta na stočiću pred sobom otvori šake kao da hoće
da pokaže da u njima ništa ne krije.
„Opisi?“ rekne. „Pa oni se mogu odnositi i na nekoga
iz mladićeve ulice. U pismu, Vlado, nema ni jednog
jedinog imena. Za sud to valjda mora da bude važno.“
Pomoćnik odmahne glavom kao malo se čudeći.
„Za sud, Sveto“, odgovara, „ne znam što je važno.
Znam što mora bit važno za tužioca.“
„Čak i ako je vreme mirno i ako bez potrebe ne valja
dizati prašinu?“ Mladi čovek na to opet odmahne
glavom. „To smo i mi, Vlado, u Udbi, nekad znali.
Njegov otac je, čoveče, rezervni pukovnik, razne ljude
poznaje i ovih dana ih je obilazio. Oni njemu tamo nisu
pretili nikakvom teškom osudom.“
Ovo je za mladog čoveka od karijere moralo da bude
važno, sem ako ne predstavlja advokatski blef. Zato nije
smeo da se istrči.
„Sveto“, rekne mekše, „ti znaš ko to meni može da
kaže.“ Sveta to uopšte nije znao. „Meni moj šef nije ništa
na takav način govorio.“
„Reći će ti“, nastavlja advokat ubedljivo. „Reći će ti.
A, sem toga, zemljače, mi ćemo se na ovom poslu još
sretati.“
Vladi se ovo cenkanje dopadalo. Usluga za uslugu to
je dobar način. Ali u advokate, pogotovu Srbijance kad
se izdaju kao porijeklom Crnogorci, ne možeš se
pouzdati. I nanovo se nasmeši.
„I ti ćeš me uvijek molit za uslugu, koju nećeš moći
da vratiš.“ Pomalo nervozno, opet srkne iz čaše. „Kaži

104
mi, da si ti, dok si bio u Udbi, dobio nekog ovak’og, što
bi mu učinio? Kako bi proša’ kod tebe?“
Sveta se uozbilji. Takvoj se mini od njega moraš
nadati.
„Pa,“ odgovara oklevajući, „sigurno ne bi prošao
dobro.“
„Čak i ako bi htio da mu pomogneš?“
Sveta potvrđuje glavom.
„Čak i ako bih hteo da mu pomognem. Ali bilo je
drugo vreme.“
Pomoćnik tužioca ga prekida odmahujući rukom.
„Zašto vi koji se kajete zato što ste nekad bili surovi,
stalno ponavljate da je to bilo drugo vrijeme? A kak’o je
vrijeme danas? Revolucija, Sveto, još nije završena.“
Ali Petronijević mu ne dozvoljava da ga omete.
„Ja sam, Vlado, onda bio jako mlad i jako nevažan. A
ti si danas pomoćnik okružnog javnog tužioca u
Beogradu i na ovom pretresu ćeš zastupati tužbu. To je
razlika.“
Trenutak obojica poćute, mirno se gledajući. Ni
jedan ni drugi nisu tačno znali šta su uzajamno
postigli. Je li nemilosrdni pomoćnik javnog tužioca
najzad malo omekšao i na pretresu će biti popustljiviji?
Ili je, pak, advokat konačno shvatio da su sva njegova
dovijanja u odbranu jednog momka koji je suviše
izazivao sudbinu uzaludna i da mu valja da ga pusti da
ode niz vodu?
„Vidjećemo se na pretresu“, tiho rekne Vlado. U
tome ovaj put nije bilo ni zlobe ni pretnje.
„Videćemo se“, potvrđuje Sveta.

105
 Zatim su zajedno posedeli još četvrt sata, više se na
ovo ne vraćajući.

106
6.

Do dolaska u advokaturu Petronijević je smatrao da

su sudije, pošto su pre nekoliko godina možda
oslobođeni od neposrednog tutorstva policije, sada
podložni nekom magičnom partijskom telefonu. I
telefonska naređenja, zaključivao je, moraju prosto
automatski da izvršavaju. Nije ga se stvar ticala i mislio
je da je to pravovaljan i moralno dozvoljen dribling da
se zajednica zaštiti od haosa. Sve zavisi od toga čiji
moral uzimaš za važniji, onaj nasilnog, opasnog
pojedinca ili ugrožene, nezaštićene množine; a zna se
koga sudije komunisti treba da štite. Jer kako ćeš,
razmišljao je, jednog neprijatelja na delotvoran i
neupadljiv način da ukloniš kad to više nije dozvoljeno
policiji ako se sudska i izvršna vlast blagovremeno ne
dogovore?
Sad je tim sistemom posredno bio pogođen i sam. I,
najpre, bio je začuđen. Kako, pitao se u čudu, zar istom
motkom i mene? Pa ja sam mu, svih ovih godina, verno
služio! Streljao sam za ovo društvo!
Povređen i nezadovoljan u početku, počeo je o
njemu dublje da razmišlja i onda, kao pravi advokat, da
mu traži slabosti i rupe. Tako je mogao da utvrdi da ono
dirigovanje, kao i mnoge druge stvari među ljudima, ne

107
mora da se sprovodi grubo i neuvijeno, čime bi se
podređeni ponižavali, i da se, sem po izuzetku, uopšte
neće izvoditi telefonom nego na nekakvim drugarskim
sastancima, o problemima saradnje društvenog
samoupravljanja, socijalističkog pravosuđa i organa
Gonjenja. Tu će, uz one iz partije, suda i tužilaštva, kao
ravnopravan saradnik prisustvovati i predstavnik
službe bezbednosti. Sastanci mogu da imaju skroman
obim, sa po jednim delegatom, ali i proširen i velik,
nalik maltene na omanje tajne kongrese. I tada jedna i
druga i treća strana treba da se uzajamno, kao, shvate.
Ko su ljudi koji takve razgovore pokreću i ko oni koji
ih vode, koliko ih je i da li se u tom nezvaničnom telu
menjaju, iznose li na višem mestu već stvoreno i
usklađeno mišljenje ili će se ono na licu mesta iznaći
nije znao. Samo je znao da se ti razgovori nikad neće
držati u sudskoj zgradi i da će iz suda na njih odlaziti
redovno predsednik, a katkad još po neko, koga on po
nekom kriterijumu izabere.
I onda bi se tamo preganjali.
Predsedniku bi, kad bi se, u nevelikom plenumu,
govorilo o konkretnom sudskom predmetu, bile
izlagane opšte državne nevolje i neprilike, sa čestim
osvrtima na one spoljne zemlja je okružena
krvožednim neprijateljima i postepeno bi bio navođen
na takoreći odbrambeno-vojne zaključke; još
nespomenuti optuženi bi, na taj način, ispao maltene
komandant strane komandoske divizije koja hara
ovom najmilijom otadžbinom.

108
 Sudski bi čovek, opet, govorio o pravosudnoj službi,
njenim mogućnostima i nedaćama; usluga se gotovo
nikad nije obavljala besplatno. Pritom bi posebno
naglašavao da, ma koliko sudsko zakonodavstvo bilo
prilagođeno socijalističkom sistemu, pravo ne
dozvoljava da se u modernoj državi olako osuđuje
svako ko bi to po ideološko-političkim merilima
zasluživao nego samo po određenim, jasnim pravnim
pravilima, koja nisu ni nova ni nacionalna; ona su vrlo
stara i međunarodna i obavezuju sve. Tek posle toga bi
se eventualno moglo pristupiti razgovoru i o
konkretnijim zaključcima, sve do izbora članova
pojedinog sudskog veća.
Ako pogađanje ne bi donelo rezultat jednog dana,
nastavilo bi se sutradan, i preksutradan, dok sudski
predstavnik, u ime viših ciljeva, ne pristane na mišljenje
koje mu se preporučuje. Tek kad ga primi kao svoje
sopstveno, on će moći da predloži, recimo, imena
preostala dva člana sudskog veća, koji moraju biti takvi
da, u ime istih viših ciljeva, bez opiranja i čak s
entuzijazmom prihvataju partijsku direktivu. Pravi
nalogodavci se pred neposrednim izvršiocima nikad
neće pojaviti.
Bilo mu je poznato da se tako radi u manje-više svim
političkim, a i u onim kriminalnim slučajevima koji
imaju ideološki ili politički odjek. Ali da li baš u svima?
Ovo nije mogao da utvrdi. Da li se za izvestan broj
sitnijih slučajeva ne ostavlja samim sudskim organima
da pokažu svoju disciplinovanost? Pretpostavljao je da
želja za tom potpunom kontrolom postoji, međutim, u

109
isto vreme, znao je da je u svakodnevici teško ostvariti
takav savršen sistem koji, kao nadređen životu, deluje
automatski. Jer u razdešenoj, razvaljenoj stvarnosti, u
kojoj sluša samo onaj pod neposrednim i neprekidnim
nadzorom, automatizam poslušnosti nije lako
ostvarljiv, zbog čega se svaki čas moraju dešavati i
greške. Sem toga, izvesnu ulogu još igra i udaljeni odjek
srpske demokratičnosti u politici i sudstvu iz
devetnaestog i s početka dvadesetog veka, koji u
tradiciji, ma koliko skromnoj, nije sasvim ugasnuo.
U tome je video izvesnu priliku i za svog mladog
klijenta.

110
 7.

S predsednikom okružnog suda Dragišom

Mitrovićem, koji će na Andrejinom suđenju biti i
predsednik sudskog veća, Petronijević je smatrao da će
imati jednostavniji posao nego s pomoćnikom tužioca.
Ali nije mu baš bilo lako da ga na isti nenametljiv način
i pronađe.
Sudija je bio čovek u godinama za poštovanje,
popuštalo mu je i zdravlje i u restoran „Vltavu“ u
Tolbuhinovoj ulici, gde je nekad, zajedno s kolegama i
advokatima, subotom i nedeljom pre podne bio
redovan gost, navraćao je ređe. Gotovo svaki slobodan
trenutak koristio je da s mlađom ćerkom, zetom i
njihovom decom izmakne u letnju kuću u selu Babe na
Kosmaju. Pripremao se za penziju i za stvari oko sebe
već se manje zanimao.
On je bio glasila su Svetina obaveštenja jedan od
onih starih, iskusnih sudija koji slušaju. Nekad davno,
u zarobljeništvu ili u raskolu s Rusima devetsto
četrdeset osme, načinio je potez koji su partija i policija
ocenile kao prestup u odanosti. I, verovatno još onda,
zgrabljen je u uze poslušnika, iz kojih nikad nije uspeo
da se iščupa. Mada sve do pre petnaestak godina nije
bio ni član partije, koju je u sopstvenom životu, znali su

111
mu najbliskiji prijatelji, osećao kao čvrsto strano telo
čija ga olovna težina pritiska i davi, povremenim
diskretnim podsećanjem na nekadašnji tobožnji greh
držan je na povodniku obaveze i već godinama u
okružnom sudu, pogotovu kad je postao njegov
predsednik, predstavljao je pukog prenosioca
komitetskih naloga. A u poslednje dve decenije njegov
sudijski lik bez ličnosti samo se dograđivao.
Poreklom iz stare pravničke porodice, u kojoj je još
deda bio sudija beogradskog kasacionog suda, on se u
pojedinostima sećao procesa otpre trideset godina, a
dosta je znao i o onima predratnim i čak onima iz
devetnaestog veka. S takvim znanjem, oslanjajući se na
rutinu, u krivičnim predmetima umeo je da se snađe
iznenađujuće dobro. Godine, znanje i iskustvo su ga,
stoga, prirodno gurale u sve složenije slučajeve. A u
njima, kad je došao do njih, naročito na položaju
predsednika suda, on nije uspevao da pokaže ništa
drugo do žaloban strah od jačega i tužan nedostatak
karaktera.
Čak, kako se približavao ozbiljnim godinama i
odlasku u penziju, umesto da se, kao što bi se očekivalo,
ako ne baš oslobodi, onda bar u svom strahu malo
opusti, Dragiša Mitrović je u sebi izgradio pravu
radarsku osetljivost na vibracije svakojakih opasnosti.
I, u časovima znojne zaplašenosti, mogao je istovarati
čitave kamare svakojake partijske frazeologije, bez
nikakvog reda i smisla. Kad bi manje trpeo, zadovoljio
bi se Marksom i marksizmom; u velikom, pak, strahu,
nekontrolisano bi mleo i o zaključcima ovog ili onog

112
partijskog kongresa, začinjavajući ih pokojim citatom
našeg druga predsednika. U jednoj takvoj prilici, kad je
velika partijska metla čistila pravosuđe, pri kojoj je
prezao od svakog šušnja na ulici, on se, u javnom
govoru, podsetio i jedne izuzetne misli.
„Mi, radnici u socijalističkom pravosuđu“, rekao je,
„zaista ne možemo, kao što nam je nedavno poručio i
drug Tito, da se u svakom trenutku držimo zakona i
pravnih regula kao pijan plota.“
U Radovanovoj kancelariji su ga, ne izričući dublji
sud o njemu kao pravniku iako su voleli da kažu: „On je
dobar čovek!“ stalno priželjkivali kao sudskog partnera.
Dragiša je za njih bio dobronameran sudija koji ume da
sarađuje i s odbranom i s tužbom.
Ali najveći broj presuditelja i advokata, mada su mu
priznavali apstraktno znanje, nije ga cenio. Gledajući ga
kao dobričinu koji se u finesama ne snalazi, što nije bilo
u potpunosti tačno, ovi uglavnom nisu imali srca da ga
lično vređaju i klonili su ga se, moleći boga da s njim
kao zvaničnikom nemaju nikakva posla. Jer, u težim
procesima, po njihovom mišljenju, Dragiša Mitrović je
mogao da bude gori i od kojeg neobrazovanog, rigidnog
partizana s neke planine, koji trideset godina posle rata
još ratuje protiv četnika i koji je odbranu sistema
odavno uzeo za svoj životni smisao.
Tako se o Dragiši znalo da voli fudbal i sportski klub
„Crvenu zvezdu“, voli čašicu i brzo se opija, voli glupe
viceve i od srca im se smeje, obožava Tosku, koju je
slušao tridesetak puta, i na svakoj njenoj predstavi
plače. Znalo se i da, kao čovek, iskreno želi da prema

113
svima bude dobronameran, što je zaista i bio, ali samo
dotle dok mu se ne poruči, ili dok svojim osetilima za
opasnost ne nasluti, da treba da bude drukčiji. A tada ti
svojim dobrodušnim, nazalnim baritonom kaže:
„E, bogami, trebalo je da pazi šta radi.“
I rebne ti takvu presudu da ti se kosa digne na glavi.
Pritom on osuđenika može privatno i da žali, pa čak i da
se nad njegovom sudbinom rastuži, kao da se s njim
nije nikad ni na ulici sreo.
U stvari, Dragiša je svoje presude, među kojima je
imao i nekoliko smrtnih, video kao nešto potpuno
izvan sebe i u njihovoj prividnoj zakonitosti nalazio je
lično pokriće. Jer pravila pravne struke su za ovog
pravnika predstavljala tek ilustraciju i vid ostvarivanja
neke udaljene, veoma važne ideje, koja se nalazila
daleko od njegovog vidokruga i u kojoj nije mogao
zamisliti nikakvu sopstvenu nadležnost.
U ličnom dodiru, stalno je bio pod utiskom da svi
oko njega imaju pravo. Zato, u sudskim poslovima nije
uspevao da utvrdi koje viđenje ima stručnu ili moralnu
prevagu i ni po cenu najveće unutrašnje borbe nije
mogao da se odluči kojem uticaju da se prepusti. A kako
je u svakom težem slučaju upravo bio izlagan uticajima
i pritiscima, popuštao je onome zvaničnijem i sa većom
snagom. I kao što nije mogao da se odupre pre suđenja
donesenoj političkoj presudi, tako nije mogao ni da
gorko ne pati ako bi dočuo da ga pogođeni posle
pretresa žučno psuje i grdi.
„Ali šta sam mu uradio?“ pitao bi, do suza povređen.
„Ja sam se samo držao zakona!“

114
 Stoga se sopstveno življenje Dragiši Mitroviću
predstavljalo kao neprekidna krivica nastala još pre
rođenja, koja će trajati možda i posle smrti. On je svuda
oko sebe u pogledu, pokretu, naglasku, reči otkrivao
stalni pritisak, zahtev, pretnju, nezadovoljstvo, prezir, i
svaka odgovornost mu je time postajala sve
nepodnošljivija. A prijateljsko ćaskanje o fudbalu,
pogotovu ono prošarano prizemnim šalama, i olako
opuštanje u alkoholu predstavljala su mu lek za
mnogobrojne otvorene rane.
I kad bi posle takvih ugodnih trenutaka u kafani
došao kući pod Gasom i još sa vrata začuo ljutito ženino
frktanje i psikanje, i ugledao njen naduveni nos, umeo
je da se bez reči pored nje provuče u kupatilo. Tamo bi
se odmah zaključao. Pogledao bi uljašteni porcelan na
zidovima, šarene čupave peškire na čivilucima i čete
bočica i teglica na policama i razveo bi rukama oko
sebe.
„Ja sam vam ovo pružio!“ šapnuo bi očajno.
Onda bi napunio kadu i, zagnjuren u njenu prijatnu
toplotu, katkad bi se sit isplakao.
Nije bila tajna da iz aktivne službe ne beži u
penzionerski status jedino iz straha da ga opšta
nesigurnost i nepostojanost dinara ne bace u bedu.
Pritom mu nije bila daleka ni misao da bi, odsluživši im
još malo, možda mogao steći i povlašćenu nacionalnu
penziju. A time bi opasnost od siromaštva bila još bolje
otklonjena.
Već kao četrdesetogodišnjak nazvan čika Dragiša,
kako ga je zvao i jedva nekoliko godina mlađi Sveta

115
Petronijević, bio je gotovo zaboravio kad se poslednji
put osvrnuo za lepom ženom i stalno je pripovedao
najdosadnije dedovske anegdote o svojim unucima.
Preranu starost i galopirajuću izlapelost on je primao
ravnodušno, maltene veselo i rado je pričao o svojoj
rasejanosti, zaboravnosti i nespretnosti, uvek ih
uzimajući kao razlog za skori odlazak iz službe.
„Samo još tri-četiri godine!“ uzvikivao bi, s prstom
podignutim uvis.
A tada će, verovao je, nastupiti ono srećno vreme
kad će najzad svi njime biti zadovoljni.

116
8.

Sveta nije hteo sudiji Mitroviću da ide baš u

kancelariju, jer bi to moglo da izgleda odviše zvanično,
a sem toga imalo bi i svedoke. Zato mu je, u duhu svog
nekadašnjeg zanimanja, napravio busiju pred Palatom
pravde.
„Druže sudija! Čika Dragiša!“ viknuo je iz kola kad ga
je ugledao. „Hoćeš da te povezem?“
Zatim mu je, već stotinak metara dalje, u
nepodnošljivo bučnoj Sarajevskoj ulici, predložio da
negde popiju po kafu ili, još bolje, pred ručak, po rakiju.
„Ma znam“, rekao je sudija, smejući se velikim
ustima, u čijim se uglovima skupljaju žvalice pene, „šta
’oćeš. Sigurno nešto ’oćeš za onog tvog što neće da ćuti,
onog Tolstoja ili Gogolja, ne znam ko beše. E pa,
bogami, Sveto, neće dobro da prođe. Šta mu je to, kaži
mi, trebalo kad je sve u životu imao?“
Svratili su kod „Gazele“, preko puta Ministarstva
železnica.
Već posle druge čašice sudija je bio pripit i, bečeći oči
iza debelih naočara i nabirajući sitan, gumast nos,
čapkunski se kikotao.
„Opet sam se napio!“ radosno je izbacio. „Opet će
ženetina da me grdi!“

117
 Zasmejao se brišući oči od suza kao da ga je neki od
onih prijatnih mladih ljudi nanovo oraspoložio
duhovitom anegdotom. Skinuvši naočare, brisao je
suze veselnice.
„Ti si, beše“, upita, „ženjen? Imaš decu?“
Sveta neće da mu objašnjava šta mu pada Dragoljub
i potvrđuje.
Starac ga gleda razvodnjenim očima i klima glavom
prema nečistom stolnjaku.
„E pa, onda, znaš šta je brak.“ I tužno, dobrodušno se
smeši. „A kad jednog dana, moj Sveto, crknemo, hoće li
iko pomisliti da smo umrli neshvaćeni? Da smo i mi“ i
spušta ovlaš stegnutu pesnicu sa kratkim, gotovo
zakržljalim palcem na grudi „u sebi nosili nešto možda
važno za sve ljude, nešto što je vredelo da se sazna i što,
eto, neshvaćeno i nerastumačeno, odlazi za hranu
crvima? I ni od koga nikad neće biti pročitano i
otkriveno.“
Petronijević se u tom času u svojoj osećajnoj zbrci s
Mirjanom vrtoglavo uspinjao i ona ga je sve teže
pritiskala i sve više razarala. Još nije uspevao da vidi
kuda ga to vodi ni da dobro oceni šta devojka stvarno
oseća, da li je i kod nje osećanje ozbiljno ili se samo sa
čilagerom zeza, a nije imao odvažnosti ni s njom da se
kako valja raspravi niti, pak, da se nekome prijateljski
poveri.
U kancelariji i kod kuće, odakle je stalno izmicao,
pratio ga je nezadovoljan i pažljiv Milesin pogled. On je
nekako kao sestru žalio i nije u sebi nalazio snage ni da
joj se približi ni da joj sve iskreno prizna. I, osećajući

118
krivicu, iskupljivao se nespretnim, nezgrapnim
kupovanjem skupih poklona. (Na svoje čuđenje,
primećivao je da joj se to sviđa.)
Sopstveni položaj je katkad sagledavao kao krajnje
banalan i trivijalan, a zatim sebe, ogrezlog u strasti,
nesigurnosti, patnji i mučenju, u takvoj opštosti nigde
ni u tragovima ne bi mogao da nađe. I onda se lomio
praznim razmišljanjem o tome da li je vredan i samog
bola, a kamoli ljubavi. I to ga je uništavalo.
Zato ga ovo što mu sudija izgovori pogodi kao da ga
je čiča preko stola onom pesničicom udario u grudi.
Tako ni on nikome ništa o sebi nije mogao da saopšti!
Tako ni o njemu niko ništa neće saznati!
Gotovo izgubivši dah, prihvati se čašice ispred sebe.
Osećao je kako mu drhte ruke.
Sad, pomisli, neću moći da ga pitam. Ne o tome! Ne
misli sad o Mirjani!
Časak su ćutke pili gledajući u stolnjak pred sobom.
I isto su tako bez dogovora naručili nove čaše.
Osećao je da i njega piće hvata i nije mu se to
sviđalo, kao što mu se nije dopadalo ni što se Dragiša
brzo opija. Jer danas može prihvatiti šta god hoćeš, a
sutradan da se ničega ne seća.
Zato ga iznebuha, gotovo grubo upita:
„Je li tebi, čika Dragiša, o ovom slučaju koji imamo
neko nešto govorio?“
Sudija prostodušno odgovori:
„Pa jes’, rekli mi. Tebi mogu da priznam. Nešto su mi
rekli.“

119
 Svetu to kao da malo povrati. Dosta je, mislio je,
mojih zapomaganja nad sobom! Uvek ja imam razloga
za kukanje!
„Šta su ti rekli?“
„Pa, znaš ono ti si iskusan sudija, znaš svoj pos’o, i
tako. Ništa naročito.“
„Ništa više?“
„Pa šta ima više? Ti, Sveto, izvini, on ti je branjenik i
ja razumem da moraš za njega da se boriš, ali mi tak’e
moramo da čistimo. On je napadao samoupravljanje,
napadao socijalizam, napadao našeg druga Tita. Tak’e
biste vi nekad streljali. Sad će da dobije punu meru. Pa
neka se misli. Imaće dovoljno vremena.“
Još nepripravan za sučeljavanje, Sveta se odjednom
smandrlja u obeshrabrenost. Učini mu se da je sve,
zaista, besmisleno. Besmislena je njegova okasnila
ljubav, besmislena njegova borba za onog nesrećnika
koji čami u zatvoru, besmisleni su i bedni njegovi
marifetluci sa sudijom i tužiocem.
„Aman, čika Dragiša“, reče patnički i bez nade, „pa
druga Tita nije napadao! Gde to piše? Pa nemojte mu,
ljudi, sad prikačinjati sve što vam padne na pamet!“
Dragiša ga pogleda kao krivac.
„Kako ne piše?“ upita zbunjeno. „Pa valjda piše.“
Sveta tvrdoglavo viknu:
„Ma ne piše! Nigde ne piše!“ A Andrejin dopis je,
znao je, toliko zbrkan da se podjednako ubedljivo
moglo tvrditi i jedno i drugo. „Jesi li čitao spise?“
Predsednik suda se nakrivi u stolici kao da hoće da
se odmakne.

120
 „Kako da nisam?“ izreče nesigurno. Više u stvari nije
znao šta je pročitao. „I drugovi mi, Sveto, kažu. Drugovi
iz Udbe imaju podatke da je psovao druga Tita.“
Petronijević zamaha rukama. Dobijao je razlog da
pobegne od razmišljanja o sebi i to ga prosto obasja.
„Koji drugovi? Čika Dragiša, ti si tu da sve dobro
pročitaš, ne oni! Mi smo tu ti, pomoćnik tužioca Vlado
Marković i ja da dobro vidimo šta tamo stoji, a ne da
izmišljamo. I na nama je odgovornost. A ne na onima sa
strane.“
Sudija ga je gledao zabrinuto.
„To je tačno. Tu si ti, Sveto, u pravu. Odgovornost je
na nama. Naročito na meni.“
„Ti, čika Dragiša, maločas reče: ’Vi bi’ ga, udbovci,
streljali’. A one koji su nam naređivali ne spominješ.
Tako će i za tebe sutradan da kažu: To je sudija Mitrović
radio, mi se u sudske stvari nismo mešali. I ako mi sad
jednog mladog čoveka rebnemo…“
Dragiša visoko podiže ruku i poče da mlatara
kažiprstom.
„To je tačno. To je, da znaš, taaačno. A sutra će sve
meni da natovare na vrat.“ Nije lako dolazio do reči i,
očajan, nabirao je usnice kao u ljutnji. Podizao je i drugi
kažiprst. „A to je, Sveto, što kažeš, mlaaad čovek.
Deeečko. Kažu mi, simpaaatičan.“
Nesrećno je klimao glavom, dok su mu se oči vlažile.
„Tačno!“ uzvikivao je advokat. „Vrlo simpatičan! Bar
ga ja poznajem. Odličan student. Iz čestite partizanske
porodice. Otac mu prvoborac, pukovnik, meni bio
komandir na Sremskom frontu.“

121
 Zalećući se samo što dalje od sebe! – zaboravljao je
šta je istina, a šta izmišljeno.
Ožalošćeni sudija je ritmično potvrđivao glavom.
„Eto, i to. Prvoborac. Na Sremskom frontu.“
„I, on, čika Dragiša, piše. Ovo je takoreći literatura.
Nećemo valjda mlade ljude slati na dugu robiju zbog
nekakvih romana?“
Dragiša se nekako prenu.
„Piše?“ upita gotovo uplašeno.
„Piše“, potvrđuje Sveta, mada i tu nije bio sasvim
siguran.
Sudija nastavlja svoje:
„Pa on to jednog dana može i da napiše. I da mi se
ime nađe u romanu!“
Ruke je držao pred sobom na stolu kao da se sprema
da skoči i da pobegne.
Petronijević uvide da je malo preterao.
„Ma neće, ne boj se. Neće ako se budemo držali
ljudski. Mi, čika Dragiša, moramo ovim mladima da
pokažemo da smo ljudi. Oni će nas prezirati ako im to
ne pokažemo.“
Izgledalo je da se sudija tek sad snašao. Uhvati
advokata za podlakticu i snažno ga steže.
„Ali ja njega, Sveto“, izgovori razrogačenih očiju, „ne
mogu da ne osudim! Ja njega ne mogu da pustim!“
„Znam, znam“, pokušavao je Petronijević da ga
prekine. „I ako ga oslobodiš, drugostepeni će presudu
poništiti. Ali možeš da budeš blag.“
Ovaj ga je stezao sve snažnije.

122
 „Znaš šta oni mogu da mi urade?“ Kroz naočare ga je
suznim očima gledao u lice. „Znaš šta mogu?“ Osvrte se
preko ramena, pa nastavi tiše: „Oni mogu da me ubiju!
Oni mogu sve da mi pobiju! Decu! Moje unuke!“
Već je sve svoje, zajedno sa sobom, video u lokvi krvi
i suze više nije ni suzdržavao.
„Ma neće!“ tiho je uzvikivao Sveta. „Neće, čika
Dragiša! Zašto bi?“
„’Oće!“ nastavljao je sudija. „Znam ja nji’! Znam s
kim imam posla!“
„Dragiša! Čika Dragiša!“ Sveta je pokušavao da
oslobodi ruku. „Šta to pričaš?“
Osećao je da je piće i njega uhvatilo i jezik mu se
pomalo zaplitao.
Sudija ga nanovo povuče za podlakticu. Lice mu se
nervozno trzalo.
„Samo mi jednog dana zazvoni poštar na vratima:
’Dragiša Mitrović?’ Ja otvorim. On iz poštarske torbe
izvuče mašinku i ovako polije po nama! Oni imaju
spiskove!“ Prosto je psikao. „Staviće me na spisak!“
Sveta pomisli: Ovaj je lud. Onda mu kroz svest
sevnuše neke slike s kraja rata „Trči, pope, trči!“ i iz
četrdeset osme i domisli: A lud sam i ja. Svi smo ludi!
Osvrnuvši se prema drugim stolovima činilo mu se
da ih otuda slušaju poče Mitrovića da hvata za ruke i da
ga cima nadole.
„Čekaj!“ podvikivao je u pola glasa. „Čika Dragiša! Ne
viči! Ništa ti se neće desiti!“
Unoseći mu se u lice, sudija je nastavljao:

123
 „Oni, Sveto, mogu da me ostave bez hleba. Mene,
moju ženu, moju decu! Moje unučiće! Sve! Moji unuci će
umreti od gladi na ulici!“
Petronijević dohvati polupraznu čašicu sa stola.
„Na! Ispij to.“
Dragiša je drhtavom rukom prihvati i žedno
isprazni.
„Kako ti se to“, produži advokat, „može desiti ako
ćeš sutra u penziju? Hoće li i penziju da ti oduzmu?“
Ovaj ga je zbunjeno gledao.
„Ništa ti se, pod milim bogom, neće desiti. Evo“,
prinosio je ruku k srcu, „kunem ti se.“
„Ako se nešto, Sveto, desi, greh na tvoju dušu.“
Petronijević potvrdi:
„Greh na moju dušu. I, evo, nisam hteo da ti kažem,
ali ja i mladićev otac smo bili kod druga Staneta.“ To je
bio jedan Slovenac, visok rukovodilac u jugoslovenskoj
partiji. „Niko ti nije rek’o?“
Gledajući ga pocrvenelim suznim očima, koje su mu
debeli naočari uveličavali, sudija bespomoćno
odgovori.
„Nije. U stvari“, ispravi se, „čuo sam nešto. Čuo sam
da se zanima za slučaj. Ti Slovenci ne vole kad čuju da
se kod nas nešto dešava. Plaše se da se to ne proširi i
kod njih.“
Sveta se zahuktavao i starčeve odgovore nije gotovo
ni beležio. Prekidao ga je rukom.
„I znaš šta nam je drug Stane rekao? Rek’o nam je:
’Ko to vrši pritisak na naš socijalistički sud? Sud u ovoj
socijalističkoj zemlji mora da bude slobodan i da se drži

124
zakona. Ja sam pratio rad našeg starog druga Mitrovića,
on je iskusan i pravičan sudija i predsednik suda i neće
podleći ničijim pritiscima’.“
Dragiša se nasmeši ražljebljenim vlažnim ustima i
sa detinjastim poverenjem upita:
„To ti je, Sveto, rek’o? To je rek’o? Da sam pravičan?“
Iz želje da bude što ubedljiviji, Petronijević se izbeči
i, iznenada, zafrflja:
„Ćasna reć!“ Čuvši sebe, prodrma glavom bogamu,
baš me uhvatilo! – pa ispravljajući se, povika: „Ćasna
reć, ćika Dragiša!“
I ovo ga gotovo obori. Zavali se u stolici i, osećajući
da crveni, uhvati se za glavu. Sad više zaista nije znao
šta će.
Predsednik je, međutim, išao za svojim mislima i
nije ništa primećivao. Zvučno je gutao suznu
pljuvačku.
„A zašto to meni, Sveto, niko nije rek’o? Zašto to oni
meni ne kažu? Od tak’e njine pohvale, koju će da kažu
tebi i nekom drugom, meni je samo teže.“
Još zbunjen, Petronijević ga ne shvati dobro i, iznova
drmnuvši glavom, neubedljivo izgovori:
„Reći će ti. Drug Sgane će reći predsedniku
vrhovnog suca Srbije i republičkom tužiocu. A ovi će
reći tebi. A ako ti oni baš ne kažu, pa, evo, rek’o sam ti
ja.“ Htede još jedanput da se zakune i kad već stavi ruku
na grudi, pomisli šta mu se opet može desiti i jedva
dodade: „Evo.“
„A oni mene, Sveto“, nastavljao je Dragiša da se tuži,
„samo plaše. Ja znam moj pos’o i pravičan sam sudija,

125
svima želim dobro i nikome zlo ne bih naneo, a oni nas,
Sveto“ i baci pogled oko sebe „samo plaše!“
Advokata misli više nisu najbolje služile i on
automatski, tvrdo ponovi:
„Ti si, čika Dragiša, dobar čovek i pravičan sudija. ’A
nama sad’, rek’o nam je drug Stane, ’nisu potrebne
nikak’e afere. Mi imamo tak’u trenutnu
spoljnopolitičku situaciju da ovo treba da prođe tiho i s
malom osudom. I novine ne smeju o tome da pišu! Da
se novinarima zabrani pristup u sudnicu!’“
„Ma znam, čoveče!“ doviknu Mitrović. „I ja čitam
novine! I, Sveto, sad ću nešto da ti kažem. Francuski
sam đak i znam kako se na ovakve naše procese u svetu
gleda. To nama samo nanosi štetu. Znaš koliko ovak’ih
letaka u Francuskoj svakodnevno ima? Milion!“
Advokat pripito podiže prst.
„Pisama! Pisama, ne letaka.“
Sudija odmahnu.
„Dobro, pisama. Milion takvih pisama se tamo
svakog dana napiše i nikoga zbog njih ne zaboli glava.
Je li od toga francuska država propala? Nije. I nema
nameru! Ja znam da ovaj tvoj dečko, Sveto“ i primiče se
u najvećem poverenju „nije kriv. Da se ja pitam, odma’
bi’ ga pustio.“
Sveta ubedljivo ponovi:
„Nije kriv! Nije kriv, bogami!“
Dragiša ga dotače po ruci.
„Ali ovi tvoji izvini što ti tako govorim, znam da više
nisi tamo ovi udbaši, oni samo nešto buškaju. Nikad
nisu zadovoljni! Oni bi najradije da se svi pošalju u

126
Zabelu i Mitrovicu. I samo nas plaše! Oni su, Sveto,
najgori! Najgori!“
Petronijević pomisli: Pa dabome, opet smo mi za sve
krivi! A one hulje iz komiteta što naređuju niko ne vidi.
Htede nešto da odgovori, ali se uzdrža.
„Ti, čika Dragiša“, započe nesigurno, „treba da
gledaš sebe…“
„Naša je vlast, Sveto, dobra. Ona bi dečka odmah
pustila. Ali oni! Oni samo buškaju. I tamo, tamo“
pokazivao je nekud „znaš, samo cinkuju. Sve cinkuju!
Svašta govore.“ Opet se u poverenju naginjao. „I veruje
im se. Veruje im se. Više nego nama. Više nego tebi i
meni. Da znaš.“
Sveta najzad sastavi misao:
„Ti, čika Dragiša, pazi da posle ne ostaneš sam. Da
ne ispadne da si jedini za sve kriv. A drugi ni luk jeli ni
luk mirisali.“
„I ovaj tvoj Crnogorac Vlado Marković“, nastavljao je
Mitrović poverljivo, „i on je njin.“ Pritiskao je i kuckao
srednjim prstom o sto. „On radi za njih. Da znaš. On je
opasan. Čuvaj ga se. Da znaš.“
Petronijević odgovori tresući glavom kao da se s
nekim svađa:
„Ja sam s njim već razgovarao. On neće nastojavati
na svim tačkama optužnice. A, sem toga, drug Ogane je
valjda stariji.“
Sudija je, trljajući lice, maramicom brisao nos.
Trubio je na njega kao u trubu i trebalo mu je za to
dosta vremena.

127
 „Dobro je što si s Markovićem razgovarao“, reče., Jer
on je opasan. On samo sluša šta mu oni oni! – govore.“
Opet je navaljivao na gumast nos. „A za ono šta si mi
rek’o hvala ti. Naša vlast je, Sveto dooobra. Ona nikog
ne bi hapsila, veruj mi. I drug Stane je dobar. Ono što ti
je za mene rekao, još mi niko nije rek’o.“ Nanovo se
borio sa suzama. „Ja, Sveto, jesam pravičan. To svi
znaju. I tvog dečka uopšte ne bih osudio. Uopšte! Ali oni
tamo samo buškaju. Samo buškaju! I tamo ih slušaju!
Više nego tebe i mene. Jednog ću dana, u ovim mojim
godinama, da se pokupim i da odem onamo gde treba i
sve ću da kažem! Sve šta rade! Pa nek vide!“
Kroz suze je nekome pretio kažiprstom.

128
 9.

Pretres na suđenju protiv Andreje Popovića

protekao je iznenađujuće brzo i, kako će Petronijević
kasnije oceniti, neočekivano srećno.
Na sudijsko pitanje da li je inkriminisani spis
napisao i oseća li se krivim, Andreja je odgovorio da ga
jeste napisao, ali da ne može da kaže da li se oseća
krivim. Da li je on to zatim poslao poštom na pedesetak
unapred odabranih adresa? Jeste, rekao je Andreja,
poslao je. A da li se bar zbog toga oseća krivim?
Protivno dogovoru s advokatom da će mu odgovori biti
sasvim kratki, optuženi je rekao:
„Zašto bi se iko ko, pod punim imenom i
prezimenom, pošalje neko pismo izvesnim licima
legalnom državnom poštom, mogao osećati krivim?“
Onda je dodao da, stoga, i na to ne može da odgovori
pozitivno. Sudija Mitrović je povodom toga izdiktirao u
zapisnik, samo, da optuženi na ovo pitanje ne može da
da odgovor.
Pošto su važne činjenice ovako brzo utvrđene,
prešlo se na izvođenje dokaza. Tada je došlo i do
varničenja između tužbe i odbrane, iako je ova
polemika na prvi pogled izgledala dosta mlitava.

129
 Najpre je zastupnik tužbe pomoćnik okružnog
javnog tužioca Vlado Marković izjavio da nema šta da
doda onome što je napisano u optužnici. Inkriminacija
je jasna i dokazana, potvrđena i priznanjem optuženog,
i, po njegovom mišljenju, nema potrebe da se tu još bilo
šta dokazuje.
Zatim je Sveta Petronijević, u opsežnoj i malo
previše složenoj tiradi, poricao tvrđenje optužnice da
inkriminisani spis predstavlja letak sa političkom
sadržinom, pošto nigde nije na javnim mestima deljen,
vešan, lepljen, bacan ili na bilo koji drugi način
rasturan. Naširoko je objašnjavao da je reč o pismu,
koje je legalnom poštanskom službom, s propisanom
poštanskom taksom, upućeno na izvestan broj adresa.
To ovom dokumentu, rekao je, pridaje karakter
privatnosti, a ne javnosti. U vezi s tim je dokazivao da
se privatno pismo ne može gledati ni kao neprijateljska
propaganda, jer je izražavanje mišljenja zaštićeno
ustavom zemlje. I naveo je odgovarajući član ustava.
Pomoćnik tužioca Vlado ga je sve vreme posmatrao
pomalo podsmešljivo. Kad je Petronijević seo, on je s
onim osmehom na licu iznenada izjavio da bi kao
predstavnik tužbe možda i mogao da prihvati tvrđenje
odbrane da spis o kojem je reč nije letak, ali da to
niukoliko ne menja prirodu počinjenog krivičnog dela,
kojim se želela i postigla svrha neprijateljske delatnosti
i uznemiravanja javnosti. Jeste, dodavao je, ustavom
regulisano pravo građana da izražavaju sopstveno
mišljenje o pojedinim pitanjima društvenog života, ali
njime nikako nije dozvoljeno i zlonamerno širenje

130
lažnih vesti i uznemiravanje javnosti. To precizno
sankcioniše 133. član krivičnog zakona, pod koji
potpada i delo okrivljenog na optuženičkoj klupi. I, sa
svoje strane, citirao je ovaj član zakona.
Sudija Mitrović je oba pravna mišljenja u izvodima
uneo u zapisnik rasprave, a zatim promumlao:
„Može se reći da su obe strane, i tužba i odbrana, u
izvođenju dokaza iznele argumentaciju koja ima
pravnu osnovu. Sud će i jednu i drugu ozbiljno
razmotriti.“
Posle toga je započela rasprava o tome da li u pismu
ima ličnih uvreda upućenih visokim državnim
ličnostima koje se nalaze pod zaštitom zakona.
Tužilac je i sada ponovio da ostaje pri slovu
optužnice, u kojoj je naveo da takve uvrede u
inkriminisanom spisu nedvojbeno postoje.
Sveta je, mnogo kraće i ubedljivije nego prvi put,
krenuo da obrazlaže da se ni ovo optužno tvrđenje ne
može uzeti kao utemeljeno na zakonu, zato što u pismu
nigde nije pomenuto ni jedno ime neke istaknute
političke ličnosti i što se upotreba imena ljudi kao
adresata nekog dopisa, pa makar u toj privatnoj poruci
izricane i apstraktne uvrede, ne može gledati kao javno
obezvređivanje. Napomenuo je da ovaj član krivičnog
zakona obuhvata i nekadašnju zakonsku zaštitu
veličanstva, koja u društvenim uslovima „kakvi su naši“
ne bi morala da se sankcioniše. Ali, dodavao je, on
razume što je mogućnost ovakve inkriminacije u
zakonu zadržana, jer se „iza uvreda i blasfemija
istaknutih revolucionarnih ličnosti često krije

131
neprijateljsko delovanje protiv države i naroda“ ili bar
„zla namera“ prema njima. Kako se njegov klijent
optužuje i za ovo, smatra da se optužnica i u ovom
segmentu ne temelji na zakonu. Ona bi, eventualno,
mogla biti predmet jedne nove, građanske tužbe, a na
današnjem pretresu se ni o čemu sličnom ne raspravlja.
Tužilac ga je posmatrao čas sa dosadom čas sažaljivo
i, verovatno ubeđen da je sve toliko očigledno da se ne
vredi mnogo ni baktati, bez žara je upitao:
„Ali opisi, kolega? Nećete možda tvrditi da ni opisi
nijesu jasni?“
Tad je Sveta izveo bravuru, koja će ga u advokatskim
krugovima proslaviti.
„Opisi?“ ponovio je. I iz pisma je pročitao odlomak s
jednom literarizovanom slikom, koja je bila i
nedovoljno jasna i politički bezopasna. Zatim se brzim
koracima uputio prema publici; sudnica je, začudo, bila
gotovo puna i u njoj su se, naravno, nalazili i svi
Andrejini prijatelji. Zašao je između redova i prišao
jednom starijem čoveku. Njega je bio zapazio još u
hodniku pre početka pretresa i odmah pomislio da ga,
zlu ne trebalo, može valjano upotrebiti.
„Molim vas“, obratio mu se„da li biste bili ljubazni
da ustanete i da se predstavite sudu?“
Gledalac je malo bio zbunjen, ali je ustao i izrekao
svoje ime.
„Šta ste po zanimanju?“
„Penzioner.“
„Jeste li dobro čuli odlomak koji sam sada pročitao?“
Čovek je potvrdio.

132
 „Molim vas“, viknuo je branilac gromoglasno kao u
pozorištu, „recite sudu, najotvorenije i najpoštenije, da
li bi se on mogao odnositi i na vas.“
Starac se nasmejao i rekao:
„Mislim da bi mog’o.“
I, zaista, odjednom je svima puklo pred očima,
između penzionerovog izgleda i opisa u Andrejinom
pismu postojala je uočljiva bliskost.
U sudnici je nastao opšti smeh, a tužilac je samo
odmahnuo rukom.
Posle toga se o ostalim, manje važnim detaljima nije
ni razgovaralo nego se odmah prešlo na davanje
poslednjih izjava.

133
10.

Prvi je reč dobio predstavnik tužilaštva Vlado

Marković.
On je ponovio da ostaje pri onome što je tužilaštvo u
optužnici protiv okrivljenog već iznelo. Eventualno,
dodavao je, moglo bi se prihvatiti tvrđenje odbrane da
inkriminisani tekst ne predstavlja letak nego pismo. Ali
ovo, sa druge strane, i ne bi predstavljalo nikakvu bitnu
olakšicu za okrivljenog, jer se navedeno krivično delo
može izvesti i na taj način. To, rekao je, predviđa i sam
zakon. I naveo je deo člana 133, koji je ovakvu
inkriminaciju takođe sankcionisao.
Sveta je, na prvi pogled pomalo neprikladno,
ponovo nastojao da je u pitanju privatno pismo, a ne
letak, koje sud, po njegovom mišljenju, ne mora da
gleda kao neprijateljsku propagandu i uznemirivanje
javnosti. Razlog za ovo, objasnio je, leži u tome što spis
poslan poštom na privatne adrese uopšte nije dospeo
do javnosti, pa ga ne treba uzeti ni kao propagandu ili
uznemiravanje javnosti.
„Uostalom, drugovi sudije“, dodavao je, „čitava
formulacija člana 133. toliko je nezgrapna i
neprikladna da će inkriminacija koju on kvalifikuje,
ubeđen sam, uskoro biti uklonjena iz zakonodavstva.

134
Razvoj našeg demokratskog socijalističkog društva
neće još dugo trpeti teror jednog ovakvog
srednjovekovnog zakona.“
Dozvolio je, zatim, da je dokument, u izvesnoj meri,
zaista mogao kod jednog broja adresata da izazove
nekakvo lako uznemirenje. Ali pretpostavljene uvrede,
kao što se maločas u sudnici moglo videti, mogu se
odnositi i na pojedince prisutne u današnjoj publici, što
znači da su potpuno apstraktne, a nikako lične.
Zato je sudskom veću preporučivao da uzme u obzir
i optuženikove godine. Pritom je pokušao da iznese i
opravdanje za eventualni izostanak okrivljenikovog
kajanja.
„Jer mladi ljudi, drugovi sudije“, rekao je, „umeju da
prave i poteze koje će ubrzo početi duboko da žale i, ne
prenebregavajući moguću štetu i uvrede nanesene
ljudima koji ih ne zaslužuju, zbog kojih će se u sebi
iskreno gristi. Ali upravo ono što ih je gurnulo na put
takvog nepromišljenog čina, drugovi sudije, njihove
zelene godine, mogu ih onemogućiti da tu grižu savesti
i izraze, i u odlučujućem trenutku, upravo onda kad
nadležnim ljudima svoje izvinjenje i žaljenje treba da
iskažu, držaće im usta čvrsto zatvorenim. Mladosti sve
priliči, pa joj priliče i greške, a među njih treba ubrojiti i
onu najlepšu, grešku mladićkog ponosa pred
izvesnošću kažnjavanja, kad se pred licem pravde
odbacuje prilika za iskazivanje pokajanja. Jer to
mladom čoveku može da znači samo ponižavajuću
molbu za oproštaj. A ponos i dostojanstvo za oproštaj
ne mole.

135
 Imajući u vidu i ovu mladalačku grešku, molim sud
da ovom mladiću, koji takoreći još pripada uzrastu
mlađeg maloletnika, ukoliko oceni da su moji
argumenti bili opravdani, izrekne oslobađajuću
presudu. Ukoliko, pak, zaključi da u svemu postoje i
elementi krivice, molim za dostojnu trpeljivost, blagost
i roditeljsku osetljivost, kakvu ljudska mladost
zaslužuje.“
Posle ovoga Sveti se učinilo da je u sudnici za
trenutak nastala duboka tišina, koju niko nije želeo da
prekine.
I sam sudija Mitrović je, kanda, bio zbunjen tim
utiskom i činio se da nešto zapisuje u beležnicu.
Izdiktirao je u zapisnik da je odbrana ponovila da, po
njenom zaključku, njen branjenik nije kriv pred
zakonom, moleći sud da uzme u obzir i optuženikovu
mladost. Zatim je pozvao optuženog da da poslednju
reč.
Mladi Andreja je na to izjavio da advokatovoj
odbrani nema ništa da doda prihvatajući je kao svoju.
Sudija je i ovo uneo u zapisnik, utvrđujući da je
odbrana u njegovo ime već izjavila kajanje; pritom je
upitno pogledao u Petronijevića, koji na to nije
reagovao. Onda je predstavniku javnog tužilaštva
ponudio da iskoristi zakonsko pravo da ove izjave
prokomentariše.
Na iznenađenje svih koji ga poznaju, Vlado
Marković je u ponovnom uzimanju reči rekao:

136
 „U ime tužilaštva želim da izrazim zahvalnost
odbrani, koja je u ovom slučaju pokazala visok stepen
kolegijalnosti i saradnje s predstavnikom tužbe.“
Sudija Mitrović je ovakvom izjavom trenutak
izgledao zbunjen, a onda raspravu prekinuo rekavši da
će sud objaviti presudu kroz jedan sat.

137
 11

Dok je publika izlazila iz sudnice, Sveta prikupi svoje

hartije u tašnu i požuri ka pomoćniku tužioca. Izdaleka
mu pruža ruku.
„Sad i ja tebi hoću da zahvalim.“ Vlado to primi s
nadmoćnim osmehom. „A onda moram još nešto da te
zamolim.“ Opet otuda dolazi nadmoćan osmeh. „Znam
da takvu odluku bez svoga šefa ne možeš doneti, a
pogotovu da je ovde izjaviš, ali molio bih te da, ako ti je
ikako moguće, bez obzira na presudu, pokušaš da
izbegneš da podnosiš žalbu.“
Obično bi posle objavljivanja presude, i tužba i
odbrana izjavljivale da zadržavaju pravo na podnošenje
žalbe, pa bi naknadno odlučivale šta će učiniti. Ali
pomoćnik tužioca, onako pun sebe, reče:
„Zašto ti smatraš da ja u ovom predmetu nijesam
samostalan?“
Gpedao je u advokata sa samodopadljivim iskrama u
očima.
„Ne znam kakve su vam navike“, odgovori Sveta.
„Ne znam kakav vam je način rada.“
„Ja to mogu da izjavim i pri objavljivanju presude“,
produži tužilac. „I niko me zatim neće pitati zašto sam
tako postupio.“

138
 Petronijevića ovakav srećan obrt iznenađuje.
„U tom slučaju, kaže posle trenutka premišljanja,
„dugovao bih ti dvostruku zahvalnost.“
Vlado ga odozgo još časak gleda nešto je viši od
Petronijevića pa uzima tašnu i, ne pozdravivši se, odlazi
prema izlazu.
Sveta ga otprati pogledom, pa požuri ka
Andrejinima. Oni ga, grupisani kao uplašene kokoške,
u prikrajku čekaju.
„Hajdemo da popijemo kafu“, kaže im on žureći se.
„Kako vama ovo izgleda?“ upita ga majka. „Izgleda
da bi moglo da bude dobro?“
Advokat je ovlašno pogleda.
„Zavisi od toga“, odgovori, „šta smatramo da je
dobro.“
Bio je sav promočen znojem. Napregnut, rasejan,
gotovo uplašen, nije uspevao da im posveti pažnju. Nije
dobro ni slušao šta govore, ali video je da su zbog
nečega oduševljeni. To mu nije izgledalo mnogo
razložno.
Jednu za drugom, popio je tri šoljice kafe i, svaki čas
pogledajući na sat, sa zebnjom očekivao poziv u
sudnicu. Iako se jutros bio istuširao, činilo mu se da se
oseća na znoj, jedva se uzdržavao da se ne omiriše ispod
sakoa i gledao je da se bar od Mirjane drži podalje.
Osvrtao se oko sebe da vidi nekoga od kolega koji je
prisustvovao raspravi da bi čuo njegove utiske. A
advokata je naokolo bilo više, ali niko ga nije gledao i on
je to shvatao kao rđav znak.

139
 Andrejini roditelji su sada prvi put prisustvovali
ovakvom suđenju i stalno su ga nešto zapitkivali. S
uzbuđenjem su prepričavali neke pojedinosti, kojih se
on jedva sećao ili koje nije tako video. Majka je, sa
crvenim mrljama od uzbuđenja na licu, bila ubeđena da
će kroz pola sata zagrliti sina na svoje majčinske grudi.
„Pa oni sad nemaju kud nego da ga puste! Druže
Petronijeviću, šta vi mislite? Pa vi ste ih pobedili! Kako
ste ono lepo rekli o njegovoj mladosti i dostojanstvu!“
Sveta je znao da sudijski rutineri onakve psihološke
egzibicije obično posmatraju s prezirom i u sebi se
pomalo stideo. Ćutke je upirao pogled u svoju šoljicu.
Otac je smatrao da povodom svega što je video treba
još jedared da izrazi svoje duboko političko uverenje, u
kojem se jednog trenutka možda malo bio pokolebao.
„Ovo je“, govorio je autoritativno mrdajući
tašnicom, „demokratski socijalistički sud! Ovde je
pobedu danas odnela socijalistička demokratija!“
Sveta ih je preko kafene šoljice umorno posmatrao.
„To je bio“, reče bez žara, „uobičajen procesni
postupak predviđen zakonom. Zato, sačekajmo
presudu, pa ćemo videti.“
Bio je zaokupljen mislima o tome šta još treba da
uradi: šta će ako presuda bude teška, šta ako bude
blaga; šta da kaže sudiji Mitroviću, šta pomoćniku
tužioca Markoviću. Grizla ga je sumnja da su se ova
dvojica iza njegovih leđa ipak dogovorila i da će
presuda biti onako teška kakva je u takvim slučajevima
uobičajena. Može li tada, sem rutinskog podnošenja
žalbe, da učini još nešto?

140
 Zauzeti svojim razgovorom, roditelji se jednog
trenutka malo odmakoše i Mira uluči priliku da mu
priđe. Zadivljeno mu se unosila u lice.
„Ja tebe“, šapnu, „ljubim. U tvoj beli brk.“
On to shvati kao devojčinu nameru da ga zagrli. Pa
sinoć sam se, pomisli očajno, okupao! Ukočivši se od
zbunjenosti smeteno odgovori:
„Da!“
I okrete joj leđa.
Uto ih pozvaše u sudnicu. Branilac zgrabi tašnu s
pulta i gotovo pobeže niz hodnik.
U nevelikoj sali, zauze svoje mesto među prvima.
Zatim se pomalo nervozno osvrtao na buku publike
koja je ulazila.
Kad milicajac uvede Andreju, on mu žurno pristupi.
„Biće dobro“, reče. „Nadajmo se.“
Najzad uđe i sud. Dragiša Mitrović stavi debele
naočare na lice i, u tišini sudnice, poče svojim nazalnim
glasom da čita presudu.

141
12.

Sudija najpre navede ko su članovi sudskog veća

okružnog suda u Beogradu, pred kojim je proces protiv
optuženog Andreje Popovića vođen, a ko njegov
predsednik, i kada je pretres održan. Izreče i ko je u ime
okružnog javnog tužilaštva zastupao tužbu, a ko
optuženog branio. Onda podiže glas:
„Sud je optuženom Andreji Popoviću, studentu iz
Beograda, od oca tog i tog i majke te i te, odmerio, po
članu 133. krivičnog zakona za neprijateljsku
propagandu i uznemiravanje javnosti, kaznu od dve i
po godine zatvora.“
U obrazloženju je napominjao da je optuženi preko
svog branioca izrazio kajanje za krivično delo koje je
počinio, da je po godinama na granici skupine mlađih
punoletnika, što znači da je veoma mlad, da dotle nije
osuđivan i da potiče iz ugledne partizanske porodice.
Sve mu je to sud uvažio kao olakšavajuće okolnosti,
zbog čega mu, između ostalog, nije izrekao ni kaznu
strogog nego običnog zatvora. Rok žalbe iznosi
petnaest dana.
Objavljivanje presude Andreja je odstojao bled i
pomalo odsutan i samo se za vreme obrazloženja na
trenutak bezizrazno okrenuo ka drugarima u sudnici.

142
Otac je izgledao izmučen kao u mamurluku i njegov
prazan bolesnički pogled je neprekidno ležao na
predsedniku sudskog veća. Kad je čula visinu osude,
majka je neutešno zaridala i ramenom se oslonila na
muža. A Mira, izgleda, nije znala da li treba da bude
razočarana ili zadovoljna i svojim zelenkastim, široko
otvorenim očima stalno se okretala ka Sveti kao da od
njega traži objašnjenje.
Na kraju objavljivanja presude sudija Mitrović je
odlučio da se osuđenik neće pustiti na slobodu do
pravosnažnosti presude nego će u odgovarajućoj
ustanovi nastaviti da izdržava kaznu. I upitao je
predstavnike tužbe i odbrane da li nameravaju da se
žale.
Tužilac Marković je odgovorio da je zadovoljan što je
sudsko veće prilikom izricanja kazne uzelo u obzir sve
okolnosti u kojima je prestup načinjen i što nije
zaboravilo olakšavajuće okolnosti za osuđenog. Stoga u
ime tužilaštva izjavljuje da se ono na presudu neće
žaliti.
Kad je ovo čuo, Sveta Petronijević je od ushićenja
gotovo poskočio na stolici. Sudija Mitrović je
zapisničaru odmah izdiktirao da se tužilaštvo neće
žaliti.
„A vi, druže branioče?“ upita on.
„Po svoj prilici“, odgovori advokat, „neće se žaliti ni
odbrana. Ali, za svaki slučaj, mi zadržavamo pravo da
taj odgovor pružimo sudu u roku koji je zakon
propisao.“

143
 Posle toga pretres je prekinut. Osuđenik je odmah
izveden iz sudnice da bi ga sproveli u zatvor. Izlazeći,
upućivao je svojima očajne poglede.
Tužilac Marković krete sa svog mesta ka braniocu.
Sveta mu pođe u susret, ali prolazeći pored Mire,
došapnu:
„Pobeda! Pobedili smo.“
„Jesi li zadovoljan?“ upita ga tužilac.
„Zadovoljan“, odgovori Sveta. „I zahvalan.“
„Sad bi bio red“, napomenu Vlado, „da i ti posebnim
podneskom ili naknadnom usmjenom izjavom
predsjedniku iskažeš da se takođe nećeš žaliti. Pa da taj
posao dovedemo do kraja.“
„Po svoj prilici“, ponovi Sveta, „tako će i biti. Ali prvo
moram da porazgovaram s porodicom. Hvala ti još
jedared.“
Pružao mu je ruku.
Bio je oduševljen svime što se desilo i svima koji su u
događaju učestvovali, naročito sobom. Voleo je ceo svet
u tom trenutku.

144
 13

U takvom stanju, Petronijević nije više mogao da se

bavi Andrejinom porodicom. Ode s njima u sudski bife,
naruči svima kafe i upita oca da li bi se oni složili da već
danas izjavi sudiji da se na presudu neće žaliti.
Na njegovo razočaranje, pukovnik odgovori
pitanjem:
„Jeste li vi, druže Petronijeviću, sigurni da imamo
razloga da budemo zadovoljni presudom?“
Sveta se malo spusti na zemlju i tiho odgovori:
„Za ovakva dela, protiv naroda i države, obično se
dodeljuje sedam, osam godina; neki put i više,
pogotovu kad se pred sudom ne izrazi pokajanje.“
Vadio je novac da plati narudžbinu i uzimao tašnu. „Ali,
dobro, možemo još da razmislimo, imamo petnaest
dana. Sad me, molim vas, izvinite, moram da odem.
Imam hitne obaveze. Javiću se telefonom.“
Rukovao se sa svima i, pogledavši u Mirjanu u oči i
lako je stisnuvši, izašao.
Kola je pri povratku parkirao blizu kancelarije. Ali
kad iz njih izađe, zaključi da mu se ne ide ni tamo i pope
se pešice Zmaj-Jovinom do Knez-Mihailove.
Posle više godina, uđe u Medžedovu poslastičarnicu.
U njoj ga je još samo gazda poznavao.

145
 „Šta je sa vama“, priđe mu ovaj brišući ruke
keceljom. „Je li vas neko ovde uvredio? Godinama vas
nema.“
Sveta se prijateljski rukovao. Gazdina šaka je bila
neprijatno vlažna, ali on se osmehivao.
„Ne, ne“, kaže, „nego mi je zdravlje nešto popustilo.
Ako se sećate, dajte mi ono što sam nekad kod vas
voleo.“
„Kako da se ne sećam“, odgovara gazda prijazno.
Kao nekad davno, Petronijević u radnji opet pojede
dve baklave. Ali sad su mu bile nekako bez ukusa i
zamišljeno ih je seckao i gurkao po tanjiru.
Zatim odatle odšeta do Kalemegdana okovanog
ledom. Sneg mu je škripao pod nogama i on s
nelagodnošću pomisli na svog mladog klijenta, koji
sada, mora biti, već čuči među četiri zida. Da li, zaista,
ima razloga da bude zadovoljan? Sedeo je na hladnoj
klupi i zamišljeno gledao preko Save.
Tek posle duže šetnje Sveta krete s Kalemegdana i
ode pravo kući na ručak.
Sutradan je Radovanu, koji se nekud žurio, šturo
referisao. Doajen se iznenađuje kad čuje koliku je malu
kaznu optuženi dobio.
„Boga ti!“ začuđeno izbacuje. „Toliko malo? Za takve
optužbe obično deru. Kako si uspeo? Alal ti vera!“
I odjuri iz kancelarije.
Dva-tri dana kasnije patron je s pomalo uvređenom
nervozom doneo u zvanje vest da neki srednji političari
događajem nisu zadovoljni. Mladić je, smatraju oni,
morao biti mnogo oštrije, primerno kažnjen.

146
 „Ma znao sam“, dobacuje, „da ćeš mi s tim
predmetom nešto zasrati! Ne mogu ja s tobom da
prođem bez toga! Jesi li, božju ti kuvaricu, zaista o
predmetu razgovarao sa drugom Stanetom ili nisi?“
Sveta je znao da se ovaj upravo nalazi na skupu
partijskog vrha na Brionima i da se trenutno ništa ne
može proveriti i s najiskrenijim izrazom na licu
odgovori:
„Ja? Otkud ja s njim mogu razgovarati?“
Radovan zaprepašćeno upita:
„Nisi? Pa je li uopšte neko razgovarao?“ Petronijević
mrdnu glavom.
„Niko od nas. Ali je razgovarao, koliko znam,
mladićev otac. Oni se valjda poznaju iz rata.“
Mioković nezadovoljno odmahuje rukom.
„Nije, čoveče, važan otac! Jer ako ove mudonje preko
Save“ mislio je na partijski centralni komitet „saznaju
da je neko odavde širio vesti kako im je išao na
konsultacije, a nije išao znaš li šta će nam uraditi?“
„Ali“ nastavi Sveta ubedljivo„drug Stane je zatim
razgovarao s nekim iz vrhovnog suda, najverovatnije s
predsednikom, i s okružnim tužiocem. Iz suda sam to i
saznao.“
Šef kuće je još trenutak nepoverljiv, a onda s
pravednim olakšanjem baca tašnu na sto.
„Pa šta onda ’oće! Neka se drugovi između sebe bolje
dogovaraju, pa će znati i šta žele! A ne da svak tera
svoje! Ne mogu ja da im pravim pravosudnu politiku
ove zemlje! I ne mogu za nju, bogami, ni da
odgovaram!“

147
 Međutim, naporedo sa sumnjama, po gradu je, još
ubedljivije, tekla priča da su se oni gore o Andrejinoj
kazni upravo onako bili dogovorili, i to ne zbog
osuđenikovog oca. Događaj je tumačen kao prvi korak u
sprovođenju odluke partije da se u unutrašnjem životu,
najverovatnije pod pritiskom Zapada, najzad okrene
liberalnijoj politici. A ovo je među inteligencijom
izazivalo radost. Pri tome, Sveti Petronijeviću su
pridavani važni epiteti učesnika i savetnika političara.
Mesec-dva po suđenju, o tome je, uz kafu u Palati
pravde, razgovor s njim poveo jedan advokat koji je
obično smatran za dobro obaveštenog.
„Je li“, upita ga čovek, „jesu li ovi preko Save bili
odobrili da presuda onom tvom mladiću bude
onakva?“
Sveta ne mogade da odoli srcu da ne izgleda tajnovit
i odgovori:
„Ne treba baš svemu verovati.“
„Ma nemoj da mi pričaš“, reče onaj. „Nego si ti onako
udesio! Dobro si ga branio? Ili je sudija Dragiša smeo
onako sam da presudi? U političkom procesu?“
Petronijević shvati da sebe može dovesti u nepriliku
i ponovi:
„Pa to ti kažem. Ne treba svemu verovati.“
Sledećih dana ova priča će sve više zapljuskivati i
kancelariju u Siminoj. Pravu istinu o događaju znaće u
njoj samo Milesa, kojoj će je Sveta razotkriti. Ali ni ona
ni on je pred kolegama neće ni migom dovoditi u
sumnju.

148
 Iako je supruga već jasno videla da njeni
nesporazumi s mužem u tom trenutku ne samo da ne
jenjavaju nego da i dalje rastu i da se još ne može
predvideti gde će se završiti, i njoj je prijalo što njen
životni saputnik iznenadno stiče u struci ovoliki ugled.

149
TREĆI DEO

150
 1.

Zbog nekih stvari koje će se tek desiti, ali koje

advokat kao da je nekim čulom predosećao, Svetino
prvobitno oduševljenje obavljenom odbranom na
suđenju mladom Andreji Popoviću brzo je kopnilo. U
razmišljanju o procesu, počelo je da ga muči
neodređeno nezadovoljstvo sobom. Od nekog vremena
sve češće sebe je video kao provincijskog obmanjivača i
advokatskog vaćaroša koji ne bira sredstva i to je u
njemu izazivalo neku tupu nelagodnost, gotovo stid.
Šta sam, zapravo, uradio, propitivao se.
Ubrzo po razgovoru s radoznalim kolegom
advokatom, ista onakva objašnjenja, da su o
Andrejinom procesu odlučili u centralnom komitetu
partije na Ušću iako uvek zamućena novim
pojedinostima, koja su doplutala ko zna otkud počela
su u Siminu ulicu da pristižu i sa drugih strana. I Sveta
je počeo da se vraća na onaj susret sa sudijom Dragišom
Mitrovićem u Sarajevskoj ulici. Šta mu je ono starac bio
rekao?
„Čuo sam nešto… Zanima se za slučaj…“
Tada je Petronijević nanovo pred sobom zavrteo ceo
film i morao je da se seti da je, kad se bio rešio da zaigra
kecom iz rukava, priču o drugu Stanetu prvo počeo da

151
veze kolegama advokatima oko sebe, kobajagi, dabome,
u najvećem poverenju. I kad je posle toga, u izvesnoj
meri dotle isprobanu i proverenu, poverio sudiji i
zameniku tužioca, ona je do njih, mora biti, već bila
pristigla. Zato na suđenju verovatno više nije bilo
nikoga ko bi u nju uopšte sumnjao. Na pretresu su se i
sudija Dragiša Mitrović i zamenik tužioca Vlado
Marković prema njemu ophodili s onom pažnjom
kakvu zaslužuje čovek nosilac misije više volje i na
njegova patetična braniteljska dovijanja morali gledati
kao na pomalo bljantava, komična glumačka
izmotavanja.
Dva meseca posle pretresa presuda je pravosnažno
potvrđena i osuđeni Andreja Popović je sproveden na
izdržavanje kazne u kazneno-popravni dom u Sremskoj
Mitrovici. Advokat je odmah dobio dozvolu da mladog
osuđenika poseti u kaznenoj ustanovi i sve je podesio
da s njim pođe i Mirjana. Ali to se zbog nečega ipak neće
zgoditi.
U to vreme, međutim, u okružnom sudu će se
sprovoditi ubrzane podzemne pripreme za prevremeno
penzionisanje predsednika Dragiše Mitrovića. Sudija će
se u početku pomalo vajkati, a onda će mu se, još
jedared i poslednji put, posavetovati da, s obzirom na
godine i poremećeno zdravlje, podnese zahtev za
invalidski status, što će mu, propraćeno izvesnim
beneficijama, biti bolje nego da čeka pravi rok za
odlazak iz službe, koji se ko zna kako može dočekati. On
će to sada bez otpora učiniti. I njegovom zahtevu će
promptno biti udovoljeno.

152
 Ali samo mesec dana kasnije, pre nego što će primiti
i prvu penziju, Dragiša Mitrović više neće biti u životu.
Jedva dvadesetak dana provešće sucija sa svojim
unučićima u srećnoj mirovini. A onda će tog
promenljivog aprilskog podneva, u onoj kući u Babama
na Kosmaju, ne odmerivši snage, podići jedno od njih
na ruke iznad glave. I iznenada će se, kao od detetove
težine, strovaliti poleđuške na jedva izniklu
zelenkastožutu travicu.
Kad mu, više uplašeni za dete nego za dedu, koje
ovaj neće ispustiti, pritrče, on će, naglo bledeći,
zapanjeno uzviknuti:
„Jao, isprazni mi se glava! Isprazni mi se glava, jao!“
I odmah će uleteti u krkljav hropac, koji neće
potrajati ni dva-tri minuta.
Na Dragišinoj sahrani Sveta će se susresti i sa
Vladom Markovićem; njih dvojica će jedan pored
drugog odslušati glupe govore namenjene pokojniku,
koji jadnika u kovčegu ne bi ni kartečom mogli
pogoditi. Braniteljev protivnik na skorašnjem procesu
sada će izgledati kao da je odeven s nešto manje
uživanja nego ranije i imaće neki ustakljen, pomalo
ugasnut pogled. Nekad prosto viđen za penjanje na
sudsko-političkoj lestvici, uspešni mladi čovek je
nedavno bio iznenada lišen povoljnog mišljenja o
dotadašnjem radu i tiho razrešen zvanja u tužilaštvu.
Novo mesto nađeno mu je u jednom osiguravajućem
zavodu, gce je, pod kišobranom svog crnogorskog
klana, ipak postavljen za direktora nekakvog nižeg
ranga.

153
 Kad su govori završeni, Vlado tiho upita:
„Reči mi, Sveto, jesi li ono o drugu Stanetu bio
izmislio ili je on o pretresu mladom Andreji stvarno bio
rekao kakva presuda treba da bude.“
Ruski će sa dirljivom prostodušnošću staviti ruku
na srce.
„Časna komunistička reč, Vlado! Meni je rekao. Pred
mladićevim ocem. Evo, pitaj ovoga. Oprao je ruke od
tebe. Pustio te je niz vodu.“
Vlado će ga časak gledati sa sumnjom u pogledu, a
onda će rezignirano zaklimati glavom.
„To sam i mislio. Ti Slovenci će nas uvijek izdati.“
Iako sudbina mladog crnogorskog laktaša sama po
sebi Petronijevića nije mnogo opterećivala, jer je znao
da će saplemenici i bratstvenici već uzeti svoga u
zaštitu, i ovo je tog dana zarezalo crticu u njegovo crno
raspoloženje. A ono mu je zaličilo na nepoznatu
bešumnu opaku pticu, koja mu preteći lebdi nad
glavom.
Jesam li i ja, pomisliće Sveta, u nečemu doprineo da
dobri čovek Dragiša Mitrović ovako bude položen u
skup, uljašten hrastov kovčeg?
I svoju sumnju odlučno će odbaciti: Koješta!
Gluposti! I brzo će je pokriti podsećanjem na
pokojnikove ondašnje proročke reči u „Gazeli“ da po
njegovoj smrti ljudi neće imati pojma šta je u sebi nosio
i da će zajedno s njim u grob leći i sve ono neponovljivo
njegovsko, kao da nikad nije ni postojalo.
Zaista, niko na pogrebu, činilo se neraspoloženom
advokatu, nije ništa od toga ni naslućivao.

154
2.

Ali najteži udarac zbog mladog Andreje, koji je u

stvari pristigao prvi, doživeo je iz same osuđenikove
porodice.
Honorar za mladićevu odbranu bio je uobičajeno
visok ili čak i nešto viši i iznosio je otprilike godišnju
penziju pukovnika s tašnicom. Odredio ga je, razume
se, Radovan. Kad su njih dvojica o tome razgovarali,
Sveta je patronu natuknuo da bi suma možda mogla da
bude i niža.
Ali Mioković je preko naočara mirno odgovorio:
„To je za njihovo dobro. Ti si za njih učinio nešto što
ne bi niko u Jugoslaviji. Ako neko hoće da se bavi
disidentstvom, mora da plati. Disidentstvo je skupo.
Neka njegovi to malo osete.“
Sveti je poslednja rečenica odnekud bila poznata i
dopadala mu se, iako je pomislio da ovde možda nije
najprikladnija. I nije se ozbiljnije pobunio.
Pukovnik je dugovanje bez reči prihvatio, zamolivši
da svotu isplati u tri rate. I trećinu je iz svoje tašnice
odmah isplatio. Radovan je, bez brojanja ostavivši
svežanj na stolu, izigravao gostoljubivog domaćina i
Petronijevića je kao branitelja na sva usta hvalio.

155
 „Sve je, druže pukovniče“, govorio je svojim
trbušnim basom, koji je u prostoriji treperio kao
duvanski dim, „u našim uslovima, ispalo ne može biti
bolje. To se nije moglo bolje uraditi. Niko od kolege
Petronijevića u datim okolnostima ne bi mogao više
postići. Ja se ovakvoj presudi, priznajem vam, nisam
nadao. I sve ono što je kolega posle objavljivanja
presude uradio, bilo je, po mom mišljenju, odlično.“
Sveta se s Andrejinom porodicom već bio dogovorio
da se žalba ne podnosi i očekivalo se objavljivanje
pravosnažnosti presude.
Osuđenikov otac je klimao glavom i ćutao. Nije mu,
izgleda, bilo stalo do razglabanja o toj temi. I on i
njegova žena su im pružili ruku i izašli.
Ali samo nekoliko dana kasnije u kancelariju je ušla
Andrejina majka. Donela je drugu ratu i htela sa
Svetom da se posavetuje o dostavljanju nekih knjiga u
zatvor koje je osuđenik tražio; ovaj je još sedeo na
Pašinom Brdu.
Petronijević je posedeo s njom, posavetovao je šta da
radi. Nudio se da sam to odnese.
Žena, međutim, iznenada reče:
„Jao, nemojte vi! Vi ste ga“ nervozna, nije umela da
probere reč „i doveli dovde!“
Sveta zapanjeno promuca:
„Šta, zaboga, govorite! Kako sam ga ja doveo?“
Pticolika žena brzo ustade sa stolice. Izgledala je
smeteno kao da joj se dogodila neprijatnost.
„Ništa,“ izgovori zbrzano, „ništa.“ Prikupljala je
stvari da izađe. „Za tolike pare“, izbaci, dok su joj po licu

156
iskakala crvena platna, „dve i po godine! Znate li vi šta
to znači? Šta vi mislite koje mi pare imamo?“
„Ali“ Sveti se učini da je i pocrveneo „za onakvo delo
se dobija sedam-osam. Ili devet! Zakleo bih se da se
manje nije moglo dobiti. A honorar je određen po
advokatskoj tarifi.“
„Ali dve i po godine!“ zavapi žena. „Znate li vi?…“
I, pokupivši svoje stvari i šmrkćući u maramicu,
izmače iz sobe.
Uzbuđeni Sveta odmah okrete telefonski broj
njihove kuće. Imade sreću da tamo nađe Miru.
„Bogamu“, reče uzrujano, „šta mi ovo reče tvoja
majka? Kako sam ja to Andreju upropastio? Je l’ tako svi
vi, Popovići, mislite?“
„Ma pusti ih“, odgovori devojka svojim
zatamnjenim glasom. „Oni uobražavaju da si ga mogao
osloboditi.“
„Kako da ga oslobodim?“ Prosto mu je grlo bilo
stegnuto. „Pa ni ovi ne pasu travu. Ne bi oni donosili
ovakve zakone kad bi mislili da mogu drukčije.“
Ovo mu je bio razlog da devojci zakaže novo viđenje.
Sačekaće je ispred zgrade „Politike“ u Makedonskoj
ulici, pa će otići nekud da uz kafu porazgovaraju. I
mada je još pomalo bio neraspoložen i začuđen,
pomislio je da je možda dobro što je ispalo kako je
ispalo.
Tako je u njegovoj patnji zbog nezahvalnosti
osuđenikove porodice Mira počela da ga teši.

157
 3.

U nekim skrovitijim, otmenijim kafeima i

restoranima Sveta i Mirjana su se više puta sastajali.
Preko puta stočića za kojim bi sedeli on bi gledao
bujnu, zrelu, doteranu mladu ženu paperjaste,
breskvaste kože, želeo bi je i srkao joj nežne mirise. Ali
kad bi zavodljiva mladunica progovorila, iz njenog lika
bi se iznenada promolilo dete. Devojka bi tada naširoko
brbljala o detinjastim ispitnim i gimnazijskim
pustolovinama gde su moje školske godine, misli Sveta,
u godinama u kojima je ona brinula o oceni iz latinskog
ja sam već ubijao o ljubavnim i porodičnim tajnama
svojih drugarica, koje je bezazleno otkrivala, o svojim
sukobima s majkom i Andrejinim s ocem i o
svakojakim drugim mladalačkim beznačajnostima.
(Začudo, on ih je shvatao kao šarmantne.) Volela je da
mu priča o životu jedne nedavno udate drugarice u
spavaćoj sobi, s kojom ga je tih meseci upoznala.
Mladog muža, govorila je sa duhovitim podizanjem
obrva, najviše su privlačile nevestine ušne školjke i
novopečeni ženik je stalno nagovarao da nešto obave
putem njih.
Sveta je voleo da ćereta s njom i, što ga je još više
čudilo, išlo mu je od ruke. Sam se sebi činio duhovit i

158
pametan, svaki govornički obrt mu je uspevao i uživao
je u svojoj rečitosti. Zadirkivao je i dobroćudno se šalio,
a onda, na njene spremne odgovore, nalazio još
efektnije zaokrete.
Radovali su ga časovi s njom, iako je pritom
neprekidno prezao da ih ne opazi ko od poznanika.
Jednog dana usred brbljanja on iznenada reče:
„Ja sam se zaljubio u tebe.“
Devojka je u tom trenutku nešto prevrtala po svojoj
tašnici. Ona podiže krupne oči ka njemu.
„Nemoj biti lud“, odgovori.
Sveti se ugasi osmeh na licu. Nije bio siguran,
možda malo i pocrvene. Neuvereno je gledao u oči.
„Misliš“, upita, i ne uspe da dorekne, „nije moguće?“
Šta nije moguće, propita sebe.
Ona opet svrati pažnju na tašnicu.
„Ne budi lud“, ponovi preko ruku. „Ako misliš tako
sa mnom da razgovaraš, nećemo se više viđati.“
Sveta sad valjda baš pocrvene i sakri se u svoju
šoljicu s kafom. Otpijao je iz nje, i dalje je ozbiljno
motreći u lice.
Devojka malo zatim nastavi da brblja o nevažnim
studentskim događajima. Posle pola sata rastali su se
kao da se incident nije desio.
Ipak, odlazeći uvek je puštao da ode prva ona
usputno izreče:
„Nemoj da me zbunjuješ.“
Sledećeg trenutka već je promicala ispred kafanskog
izloga. On uspe da pomiluje očima njenu vitku figuru.

159
4.

Njih dvoje su imali posebno dogovoren način

telefoniranja. On je nikad ne bi pozvao dok mu ona ne
da znak da to može. Tada bi na njegovom stolu u
kancelariji telefon zazvonio dva puta, pa bi se veza
prekinula. To bi značilo da je sama kod kuće i da može
da je zove. (Ako potez otprve ne uspe, ponavlja se dok se
veza ne uspostavi.) I on bi uskoro, čim bi mu se ukazala
prilika, to učinio.
Očekivalo bi se da je ovakav „špijunski“ metod
komunikacije nametnuo Sveta. Ali nije, predlog je dala
Mirjana. A kad se to prvi put desilo, on je, dok mu se od
sreće vrtelo u glavi, ocenio da se njihova veza već nalazi
na visokom stepenu prisnosti.
Tog prepodneva početkom aprila ona mu reče preko
telefona:
„Jesi li mnogo zauzet? ’Ajde dođi kroz jedan sat u
’Unionov’ kafe.“ To je bilo mesto u Kosovskoj ulici,
nedaleko od Miokovićeve firme, gde su se već viđali. „Ja
ću te čekati. Ako ne dođeš, nikom ništa.“
Mogao je da dođe, kako ne bi mogao. Za nju je morao
uvek da nađe vreme.
Ušao je s tašnom u rukama, koju je u njihovim
susretima redovno nosio. Ni u bezumlju zaljubljenosti

160
njegov prokleti provincijalski duh nije ga oslobađao:
ovo je na slučajno prisutne trebalo da ostavi utisak da
im je sastanak poslovan. Našao je u dnu prostorije, već
sklonitije i slabije osvetljeno. I, po nečemu, učinila mu
se nekako odlučna, gotovo tvrda. Doterana i nalickana,
izgledala je bledunjava, a usne kao da su joj bile
stegnute i stisnute.
Neće mi valjda reći, pomisli on, i neko hladno sečivo
pređe mu preko srca, da hoće da prekinemo? Oh, samo
ne to! Ne ostavljaj zacopanog starca! Ni pičkica mu
tvoja ne treba, ako tako odrediš! On samo hoće da te
gleda!
„Opet vučeš tvoju tašnu“, reče ona podsmešljivo.
On odmahnu. Nije se toga mogao osloboditi.
„Jesi li neraspoložena?“ upita zabrinuto., Je li to opet
nešto kod kuće?“
Znao je da su tamo, naročito njena majka, njegovim
radom oko Andrejine osude razočarani i nezadovoljni.
Ali šta je još mogao da učini? Niko na svetu dečka ne bi
mogao da oslobodi!
„Ne, ne, odgovori ona. Raspremala je po stolu svoje
stvarčice, koje je iz tašnice bila iznela. „Nije ništa
važno.“
„Ali šta sam još mogao da učinim?“ upita on kao
krivac. (Samo me, molio je u sebi, nemoj odgurnuti!)
„Ako imaš neku ideju, kaži mi. Sve ću uraditi.“
„Ma ne, nije ništa“, ponovi ona. „Oni smatraju da si
ti svemoćan i da sve možeš!“
„To, sigurno, zbog moje nekadašnje službe?“
„Pa naravno.“

161
 „Ali ti znaš otkad ja nisam tamo. I da više s njima“,
slaga, „nemam nikakve veze.“
„Dabome da znam.“ Odmahivala je dugom, lepom
šakom, koju on u letu uhvati. Virnuvši oko sebe, poljubi
je u mirišljav dlan. „Nego nešto drugo je u pitanju.“
„Nije valjda“ pokušavao je da joj zadrži šaku u
svojima „ipak nešto zbog mene?“
Ona osmehujući se izvuče ruku.
„Delimično“, reče. Mangupski se osmehivala.
„Možda delimično i zbog tebe. Ali ne zbog ovoga danas.“
„Ne samo zbog ovoga danas nego ni zbog čega!
Nikad!“ izgovori on što može uverljivije. „Uvek na mene
možeš da se osloniš! Uvek na mene možeš da računaš! I
ako te svi ostave, ja ću ostati uz tebe!“
Tako smo se, pomisli, nekad zaklinjali partiji. Baš
sam bednik.
Ona se osmehivala.
„Znam da se na tebe mogu osloniti. Ali nemoj,
molim te, da se zaljubljuješ. Ne mogu to da podnesem.“
On je zbunjeno posmatrao.
„Znaš“, nastavljala je, „ja žene ne podnosim. Meni su
moje drugarice dosadne. Ne mogu da ih slušam! A
muškarce volim. Zanimljivi su mi. Imam šta od njih da
čujem. Ti, na primer, ti si meni zanimljiv. A i drugi, ne
samo ti. Ali oni, odjednom, počnu da me saleću
nekakvim izjavama.“
Osetio se polaskan, i pritom i dalje ostajao zbunjen.
„Kakvim izjavama?“ upita.
„Ljubavi, zaboga! Izjavama ljubavi! Ja volim da
budem s njima, volim s njima da sedim i da pričamo,

162
volim s njima da imam i druga posla, ne samo da
pričamo, a onda oni počnu da mi se penju na glavu
trtljanjem kako su se zaljubili. Ne mogu bez mene! Žele
me samo za sebe! Ubiće se zbog mene! Razumeš?“
Vrlo je dobro razumeo. Sve se to odnosilo baš na
njega. Ali tu su, sad, i neki drugi! Koji drugi? Mogao je
da zamisli da devojka nije provela godine čekajući da se
pojavi upravo on i da je u njenom životu pre njega
morao postojati još neko. Uopšteno uzev, to mu je bilo
shvatljivo. Ali ovo! I ovako iskazano! Pa može li taj
ženski stvor i da pomisli kako takva stvar njemu može
da zvuči?
„Razumem“, odgovori razočarano. Da li ću sada,
pomisli, izabranicu moje duše morati da tešim i zbog
zapleta koje ima sa drugim muškarcima? „Ali oni,
izgleda, ne mogu drukčije.“
Ona razrogači oči.
„Ali ja ne mogu tako! Neću tako da živim! Hoću sebe
da sačuvam! Ne mogu da podnesem veze koje
zaudaraju na tragediju! Hoću jednostavne odnose!
Razumeš?“
Pažljivo ga je gledala i na njegovom licu, mora biti,
videla pokunjenost.
„Vidim da ne razumeš. ’Ajde, molim te, da idemo.
’Ajde nekud da odemo. Hoću nekud van grada. Pa da
tamo ručamo. Možeš li danas da budeš sa mnom?“

163
 5.

Dok su čekali kelnera i išli ka kolima, Sveta se setio

da je nekoliko puta bio u jednom motelu u Lipovičkoj
šumi na desetak kilometara od centra, koji je
svojevremeno izgradila Udba za svoje ljude. Međutim,
tu su svraćali i nekakvi srednji partijski funkcioneri i
druge spodobe bliske službi i među njima bi mogao da
sretne i poznanike. To mu se nije sviđalo. Šef svratišta
je, sem toga, otkucavao i, sigurno, vodio preciznu
evidenciju o gostima. To je, naravno, i dojavljivao,
kome treba.
Ali nije se mogao setiti ničega boljeg. Ne moramo mi
baš ići, pomisli, u sobu; a ona to verovatno neće ni
hteti.
Kad stigoše tamo, iako još nije kucnulo ni podne,
čim devojka mrdnu do toaleta, on kod kelnera za svaki
slučaj obezbedi prenoćište. Dade mu izdašnu napojnicu
i zatraži lepu sobu s pogledom na gustiš; ako bude htela
da se odmori, domisli.
Motel je bio sklonit, u mešanoj borovoj, hrastovoj i,
po ivicama, bagremovoj šumi. Hrast se još nije budio i
čuvao je prošlogodišnje mrke liske, ali bagrem je
treperio žućkastozelenim peteljkama kao leptirima i
kočoperio se belim cvastima. U bašti iza zdanja, gde su

164
u mantilima u toplom prolećnom danu sedeli, osećao
se njegov blag miris.
Sveta se još osećao pomalo smeten i nije najbolje
znao šta bi. Šta ću sada, pitao se povremeno. Puštao je
da ga ona vodi. Neka bude šta bude, mislio je. Onako
neodlučnom, padalo mu je na pamet da će i nju
ispustiti, kao što je, svezana vreća i mrsoje, ispustio
mnoge druge. I u sebi je odmahivao rukom. Šta ću kad
ne umem bolje…
Ali njoj se raspoloženje već vratilo i, osvrćući se ka
šumi, prosto je kliktala.
„Osećaš li ove mirise? Jeste li vi, udbaši, ovo za sebe
izgradili? Samo vi ovamo dolazite? Sa svojim
prijateljicama? Žene, naravno, ne dovodite? Baš znate
da izaberete! Za vas su drugi izabrali? Bravo! Za sve
imate izabrane ljude? Bravo!“
Šetali su kroz neolistalu šumu, koja je mirisala na
vlagu. Jednog trenutka on je uhvati za ruku. Ona je, i
dalje onako ćeretajući, mirno ostavi u njegovoj šaci.
Držeći se za ruke, koračali su po osušenim iglicama,
zalazeći sve dublje. A onda devojka iznenada reče:
„Piški mi se. Hoću da piškim. Joj, upiškiću se!“
On joj glavom pokaza ka nedalekom grmu. Puštao
joj je ruku.
„Pa piški. Tu.“
Ona se neodlučno osvrte. Ali to tamo, izgleda, nije
joj se dopadalo. Smače tašnicu s ramena i dodade mu je,
skide mantil. I čučnu tu gde se našla.
On se u prvi čas iznenadi, pa pričučnu pred njom.
Posmatrao je izbliza.

165
 „Interesuje te?“ upita ona vragolasto.
„Da“, odgovori on, i dalje iznenađen.
„Daj mi tašnu.“
Pružala je odozdo ruku. Zatim ustade vadeći
papirnu maramicu.
„Čekaj“, šapnu Sveta. Pomalo ispupčena stomaka,
stajala je pred njim nevino kao dete, dok joj je on piljio u
plave dlake među nogama. Nije je od uzbuđenja dobro
ni video, ali učini mu se da joj tamo visi jedna kap.
„Čekaj“, ponovi. „Ja ću.“
Uze joj maramicu iz šake i pruži ruku ka njoj. Ona ga
ne odbi i Sveta lagano, nežno poče da je briše.
Kad podiže glavu, vide da ga devojka izbliza gleda u
lice. Poljubiše se dugim poljupcem. Iščupavši se iz
njenih usana, on iznenada kleče i zabi joj glavu među
noge. Od uzbuđenja gotovo predišući, usta punih
pljuvačke, grgoćući i brekćući, krete jezikom da joj traži
rupicu.
Svu je, činilo mu se, oblizao. Zatim na brzinu smače
mantil sa sebe i raskopča se. I podigavši je na ruke,
položi je na odeću na igličastoj zemlji…

Kroz petnaestak minuta vraćali su se ka motelu.

I to se desi, mislio je on. U čudu, posmatrao je kako
se ona iznova ači i zavitlava kao da se u šumi samo
šetala. Kao da nije do maločas u njegovim rukama
uzdisala i ohala!
Zatim su u motelskoj sobi proveli do kasno u noć.
Iako manje efikasno nego u podne u vlažnoj šumi,
Sveta je bio ne manje aktivan i ne manje ushićen.

166
 Kad ona jednog trenutka zaspa, posmatrajući je u
krevetu kraj sebe, on pomisli: ovaj dan pamtiće moje
telo i kad više ne budem živ.

167
6.

Sledećih desetak dana Sveti su se s Mirjanom desili

krupni zapleti. A u to su se umešali i neki drugi
događaji, i u Beogradu i u zavičaju, koji su mu oštro
zazvonili podsećanjima na prošlost. Sve ga je to iz
temelja potreslo.
Sedam-osam dana posle onog susreta u Lipovičkoj
šumi nije uspevao s Mirom ni da se vidi ni da se čuje.
Niti mu se javljala niti mu je polazilo za rukom da je
pronađe. Šta se dešava, pitao se začuđeno. Više puta je
sačekao ispred kuće gde je stanovala to je bila jedna od
onih zgradurina u Novom Beogradu koje su zvali Četiri
udovice i nije mu uspelo; zbog njene porodice nije tu
smeo dugo ni da ostaje. Onda je počeo da dežura na
Studentskom trgu ispred Filološkog fakulteta, gde je
devojka studirala. Sedeo je na stubićima ograde oko
rundela punih rascvetanih lala. Danima tako, u pravoj
panici.
Onda mu je iznenada zazvonio kancelarijski telefon.
„Pa jesi li ti lud!“ začuo se njen reski glas. „Šta radiš
ispred mog fakulteta! Već te svi zovu Čovek s tašnom!
Sprdaju se sa mnom! ’Eno opet Čoveka s tašnom’, kažu
mi, kao da se to mene ne tiče, a svi znaju da se tiče baš
mene! Ne smem da dolazim na predavanja zbog tebe!“

168
 Nije bio sam u kancelariji i pokušao je smireno da joj
kaže:
„Bilo bi bolje da se vidimo.“
Ali ona je već prekinula vezu. I zatim čitavog dana
nije mogao nigde da je napipa.
A onda mu se jedno jutro, već oko pola osam, dok se
u kupatilu podbrijavao, javio Ćupričanin Zmajević.
„Zdravo“, odgovori on obradovano. „Odakle se
javljaš?“
„Pa iz Ćuprije“, kaže Zmajko. „Odakle bih?“ Gotovo
se ljutio zbog glupog pitanja.
„Šta ima novo?“ pita Petronijević. Retko su se jedan
drugom javljali, još ređe se viđali. „Kako si?“
„Ja sam isto onako, malo loše, malo dobro“,
odgovara Ćupričanin. Patio je od noćnih strahova i
Sveta je znao već decenijama spava uz upaljenu sijalicu.
„Ali Toza Boza“, nastavlja, „baš nije dobro.“
Zmajko se u stvari poslednje dve decenije jedino i
javljao kad bi saznao nešto loše. Pratio je ono što ih je
zanimalo i redovno ga obaveštavao. A ono što ih je
zajedno još zanimalo kao da više i nije moglo da bude
dobro.
„Šta nije dobro?“
„Pandrknuo“, odgovori ovaj.
Govorio je po ćuprijski. Imao je lep, zvučan bariton i
jedno vreme posle rata kao bivšem knojevcu, dosta
dugo su mu priznavali boračke zasluge radio je kao
spiker lokalne razglasne stanice. Tada je još pazio na
padeže i akcente. Kad je razglasna nestala iz upotrebe,
opet se vratio svom rodnom govoru.

169
 „Kad?“ pita Sveta.
„Noćas. Malopre sam čuo.“
On malo razmišlja.
„Mnogo je cevčio. Je li dugo bolovao?“
„Nije“, kaže Zmajko, „kol’ko ja znam. Ubio se.“
Petronijević opet časak ćuti. Toza Boza je, dve-tri
godine stariji od njih, bio jedan od poslednjih iz njihove
knojevske grupe. Kratko vreme posle rata bio je ostao u
miliciji, a zatim se svukao i zaposlio kao sitan službenik
u opštini. I četvrt veka se nije treznio. Ne oženivši se,
živeo je s majkom u staroj kućici na početku Njegoševe
ulice. I penzionisao se pre vremena, već kao težak
alkoholičar.
„Kako se ubio? Pištoljem?“
„Ne. Obesio se.“
Sveta iznenađeno pita:
„Zar nije imao pištolj?“
„Prodao on to odavno. Nije ’teo više da ga ima.“
Sveta je odmah razumeo zašto se sprave otarasio. Sa
svojim „valterom“ uvek je nastupao za njima. „A,
verovatno, nije ni majku ’teo da budi. Otiš’o je u šupu za
drva iza kuće i namak’o konopče na vrat.“
Advokat bi Bozu, kad god bi otišao u rodno mesto a
išao je sve ređe i sve manje ljudi je tamo poznavao
obavezno potražio. Izgrlili bi se u susretu i izljubili. I
svaki put bi mu ostavio malo para; prijatelj je stalno bio
u besparici.
„Vratićeš“, rekao bi, „kad budeš mog’o.“
Jednom pre dve-tri godine Toza mu se na ramenu
iznenada zaplakao.

170
 „Ej, Ruski, Ruski“, rekao je jekćući, „šta mi ono
radesmo? Šta činismo? Zar za ovo što gledamo?“
Obojica su onim što oko sebe vide bili vrlo
nezadovoljni.
Petronijević mu se gotovo preplašeno otrgne iz
zagrljaja.
„Ćuti tu!“ maltene vikne. „Ne smeš tako da govoriš!
Ne smeš to da pominješ! Oni su dobili što su zaslužili!
Mi smo tu bili tehničko osoblje!“
Toza Boza ga kroz suze gleda.
„Oni možda jesu zaslužili. Ali mi nismo.“ Tresao je
glavom. „Nismo mi zaslužili da nas tako iskoriste!
Mamicu im jebem, onoj dvojici lopova! Oni su nas u to
gurnuli! Mi smo bili klinci, ništa nismo s’vatali i nismo
nikoga imali da nas posavetuje i k’o budale smo
polegali u krv! I sad s to ne možemo da živimo!“
Advokat je znao koga njegov drugar psuje
pukovnika Jovu Veselinovića i kapetana Koleru.
Ponekad je i on o njima tako mislio.
Sećajući se sad toga susreta, Sveta kaže Zmajku:
„Bio je dobar čovek. Baš sam ga voleo.“
„I ja sam ga voleo“, odgovara Zmajević. „Nije
zaslužio ovak’u sudbinu.“
„Kad mu je sa’rana?“ pita Petronijević.
„Prekosutra posle podne. ’Oćeš da dođeš?“
„Mog o bi na groblju da kažeš neku reč? Samo smo
nas dvojica ostali.“
Sveta se načini da ga nije dobro čuo.
„Neka govore one budale iz Saveza boraca.“
Zmajko tvrdoglavo ponovi:

171
 „Ruski, samo smo ja i ti iz naše grupe ostali. Svi
drugi su otišli.“
Petronijević smušeno izgovori:
„Šta ti to znači? Nemoj tako da govoriš.“
„Pa to znači“, odgovori Zmajević čudnim glasom,
„da smo ostali sami. I da ćemo za njima uskoro i mi.“
Puštao je kroz slušalicu neke čudne zvuke, koji Svetu
zbunjuju.
„Je l’ se ti to smeješ?“
„Ne“, kaže Zmajević. „Izgleda, plačem.“

172
 7.

Ali i dalje nije odustajao da pronađe Mirjanu. Ama

šta se desilo, čudio se. Šta joj je odjedanput? Jesam li joj
ja nešto učinio?
I zapustio se tih dana. Sedeo je onako pred
fakultetom satima i satima držeći tašnu na krilu,
osećao da zaudara na znoj i pogruženo mislio da više,
izgleda, ne zna šta radi.
Sutradan po onom telefonskom razgovoru s njom,
dok je oko podne bdeo na ogradi rundele, primeti kako
se s ulaza fakulteta preko ulice prema njemu zaputio
neki mladić. Ide na trolejbusku stanicu, pomisli on u
prvi mah.
Ali mladi čovek krete pravo na njega.
„Dobar dan“, reče.
Sveta odgovori razmišljajući da li ga poznaje.
Momak je bio ovisok, crnomanjast, neobrijane proretke
brade od nekoliko dana i bledunjav. Iako je u aprilskom
danu bilo toplo, na leđima je imao tamnozelenu debelu
zimsku jaknu. Osvrtao se oko sebe kao u strahu.
Petronijević nije mogao da se seti ko bi to mogao
biti. Da nije neki od Andrejinih drugara?
Uto mladić reče:

173
 „Mogu li nešto da vas pitam? Da li ovde nekog
čekate?“
On se zbuni.
„Čekam“, odgovori tanko kao dete, „jednog druga.“
Momak se neodlučno osvrte.
„Taj drug vam“, objasni u poverenju, „neće doći.“
On se zbuni još više. Šta je ovome, pomisli.
„Otkud vi to znate?“ upita.
Momak se opet onako osvrtao.
„Jeste li vi iz policije?“
Petronijević nehotice potvrdi:
„Može biti.“ Šta ovo govorim, pomisli. Ali ponovi:
„Može biti.“
Mladiću je odgovor izgledao očekivan.
„Pa kako onda“, reče razložno, „ne znate da fakultet
ima izlaz i u Knez-Mihailovoj? I da se može izaći i tuda?“
Sveta je to, naravno, znao.
„Je li?“ upita. „Nisam znao.“
Momak iznenada prekri lice rukama.
„Molim vas!“ zavapi. „Molim vas! Ostavite je! Ona
vas ne voli! Ona voli mene!“
Advokat pruži ruku ka njemu.
„Čekajte! Čekajte!“ Nije znao šta da mu kaže. „Kako
se, molim vas, zovete?“
„Ranko“, odgovori ovaj. Pored šaka videlo se da mu
je lice vlažno.
„Molim vas, Ranko! Otkud znate da ona voli vas? A
ne nekog drugog?“
Momak spusti ruke s lica.

174
 „Ona je takva. Razumejte me, molim vas! Ona svuda
izaziva pažnju. I ne može bez pažnje. Navikla je na to. I
onda misli da su svi u nju zaljubljeni.“
„Ne razumem“, reče Sveta.
„Ali vi ste star čovek!“ izbaci Ranko. „Možete da joj
budete otac!“
Advokatu se ovo ne dopade. Zar se stariji ne
zaljubljuju? I zar sam baš toliko star?
„I dalje ne razumem“, ponovi.
„Vi možete i meni da budete otac! I morate da me
razumete. Za vas njena ljubav ne znači ništa! Ona za vas
ne znači ništa! A za mene je sve!“
„Otkud vi to znate?“ dobaci Petronijević zapanjeno.
O, koliko se momak vara! O, koliko malo zna o ljudima!
„Čekajte, nemojmo ovde. Hajdete negde da sednemo.“
Pokaza rukom ka Akademskom parku za leđima i
kretoše oko rundele. Još sa stepeništa video je praznu
zelenu klupu. Zaputiše se ka njoj.
„Otkud vi možete znati“, reče kad prisedoše, „koliko
ona meni može da znači?“
„Ona voli da se u nju zaljubljuju!“ zavapi mladić. „A i
sama da se zaljubljuje! Ili da tako bar izgleda. I onda se
ljudi nađu u neprilikama. U patnjama. Konvulzijama.
Pogotovu ovakvi kao ja. Koji je vole svom dušom
svojom! I koji su spremni na sve.“
Advokat nije nalazio reči i ćutke ga je gledao.
„O, šta govorim! – zakuka momak. „O, oprostite mi!“
„Ništa, ništa“, šapnu Petronijević. Zar ja nisam u
neredu, pomisli. „Žao mi je“, dodade, „što vam se ovo
događa. Ali ni ja nisam bolje.“

175
 „Ne, vi niste ovako.“ Odmahivao je glavom. „Sigurno
niste.“ Gotovo je jaukao. „Molim vas, ostavite mi je! Ako
vam je nešto obećala, ne slušajte je. Ako vam je nešto
govorila, ne verujte joj. Ona ne zna šta govori. Ona
svima sve obećava. A samo meni to znači. Drugima ne
znači. Jer ja ne mogu bez nje.“ Gurnu ruku negde u
unutrašnji džep jakne i otuda mu pokaza dršku nekog
pištolja. „Ako ostanem bez nje, presudiću sebi. Ovim.“
Sveta pomisli: to je ono o čemu mi je govorila. Ali
nije bio siguran da je pištolj pravi. Ovo je možda
plastika, zaključi.
„Ranko“, reče, „nemojte se time šaliti. Imam s tim
neka iskustva. To je mnogo opasna alatka.“
Ranko ustade s klupe.
„Ne šalim se“, odgovori. Lice mu je podrhtavalo,
upaljene crvene oči su mu bile vlažne. „Nimalo se ne
šalim.“
I odjednom se okrete i krupnim koracima zakorača
ka stepeništu izlaza iz parka.

176
8.

Sutradan Sveta uspe da čuje Mirjanu telefonom; to je

upravo bio dan kad je, posle podne, sahranjivan Toza
Boza.
Nađoše se u „Unionu“.
„Ko ti je taj Ranko?“ upita je pomalo nabusito.
Ona je upravo pudrala nos; pogleda ga preko
ogledalceta.
„Ko?“ Trenutak je izgledalo kao da ne može da ga se
seti. „Zašto te on interesuje?“
„Pa zato što mi je pretio pištoljem. To jest“,
ispravljao se, „pretio je da će se, ako te ne napustim,
ubiti.“
Ona ga iskosa pogleda.
„A ti, šta si rešio, hoćeš li da me napustiš? Jesi li se
uplašio?“
On se nasmeja:
„Neću zasad. Ako nećeš ti mene. I nisam se uplašio.“
„Hma, hma“, učini ona, „možda ideja nije loša.“
Časak kao da je premišljala. „Nego, ’ajdemo mi u ono
tvoje udbaško sklonište. Nisam nikad ni pomislila da
bih ljubavne sastanke mogla imati u nekim udbaškim
jazbinama.“

177
 Kretoše njegovim autom. Ali kad stigoše necde kod
Senjačke ulice preko puta sajamskih hala učini mu se
da ih neko prati. Kola iza njih su bila obična, ona
kragujevačka srednje veličine, siva, neupadljiva. U
njima je bio samo vozač i držala su se na odstojanju od
dvadesetak metara. Vozačev lik s te razdaljine nije
mogao da raspozna.
Njemu zadrhtaše i noge i ruke. Udba, pomisli. Zar je
dotle došlo! Sve zbog jednog dečka koga se usudio
profesionalno da brani! Hoće li sada u motelu da ga
slikaju i prisluškuju? Hoće li zatim da ga ucenjuju? Ili
možda hoće da ga ubiju?
Bio je u vožnji dosta rastrojen i putem načini dve-tri
sitnije greške. Ona to primeti.
„Jesi li nervozan? Zašto se osvrćeš?“
Nije hteo da joj otkrije svoj strah.
„Ma nije ništa“, odgovori. „Nego danas posle podne
moram da idem u Ćupriju. Sahranjuju mi jednog druga.
Ubio mi se moj drugar.“
„Je li i on iz Udbe?“ upita ona. „Jesu li kod vas,
udbaša, samoubistva česta?“
„Dešavaju se. Iako ovaj nije bio iz Udbe.“
Jedno vreme vozili su se ćutke. On se katkad
priginjao ka ogledalcetu u kolima. Kragujevačko vozilo
je i dalje, na istom odstojanju, bilo za njima.
„Milesa“, reče Sveta, „izgleda, zna za nas. Moja žena.“
Mira mu se namršteno okrete.
„Rekao si joj?“
„Nisam. Ali možda ću joj reći.“
„Zašto?“

178
 „Zato što više ovako ne mogu da izdržim.“
Ona od zaprepašćenosti otpihnu.
„I treba li onda i ja da očekujem da me neko juri po
ulici i da mi preti pištoljem?“
On preko volana odgovori:
„Ona ne zna ko si ti. Samo zna da neka žena postoji.
A ne zna koja je to.“

179
 9.

Dok je na recepciji motela čekao da se obave

formalnosti, Sveta je bio obuzet mišlju da mora da se
okupa. I čim uđoše u sobu, utrča u kupatilo unoseći sa
sobom i svoju tašnu.
Na brzinu se istušira osećajući koliko mu kupanje
prija. Onda iz tašne izvadi čistu i ispeglanu pižamu i
obuče je.
Miru zateče kako iza neke živice na balkonu sedi
gola na stolici obloženoj ćebetom i puši.
„Šta si to obukao?“ podsmehnu se ona. „E, i ti si mi
dasa koji ima ljubavnicu studentkinju književnosti!“
On odgovori:
„Ja imam na grudima jedan ožiljak, koji nije baš za
gledanje.“
„O, izvini“, učini ona., Je li to iz rata?“
„Ne. Od operacije.“ Uzbuđivala ga je i on je pozva:
„’Ajde uđi, studentkinjo književnosti.“
Još devojka nije dobro ni ušla kad je on spopade.
Poče da je ljubi u usta, u vrat, u sise. I baci se s njom na
krevet; ona pod njim poslušno raširi noge.
Ali čim je ubode u toplo mesto, oseti da je počeo da
svršava. I za tren bio je gotov.

180
 Bila je vidno razočarana, kao što je i on bio ljutit.
Znao je da do polaska više neće moći da se popravi i
nervozno je psovao.
„Ma dobro“, reče ona, „popravićemo to.“
Međutim, znao je da nema za to vremena.
Dok se devojka tuširala u kupatilu, on izađe na
balkon da osmotri oko sebe. I tada na ivici, kao da viri
iza žbuna, primeti kragujevačka kola. Nije bio siguran
da li su to ona ista koja su išla za njima, ali, pomisli,
koja bi druga mogla biti?
Od straha sav se preznoji i ohladi. Zar njihovi
drugovi i njega da prate? Zar je dotle došlo da svoji
svoga kad je sa ženskom špijuniraju? Je li im to ovaj
nitkov upravnik motela dojavio? I koga hoće da
ucenjuju njega ili nju? Ili možda njene roditelje?
Kome bi mogao da se obrati? Da je Jova Veselinović
još živ, da je Kolera i dalje na svom mestu, lako bi s
njima. Ali njih više nema, a drugi koje poznaje za
ovakav delikatan razgovor nisu ni sposobni niti su ga
dostojni. Šta da im kaže ja imam mladu ljubavnicu, a vi
me pratite; pa imate li vi mozga!
Ne, nije mogao njima da se obrati. Nije imao kome
takav prekor da uputi.
Kad se Mirjana vrati iz kupatila, još malo su se
valjuškali u krevetu, međutim, on je bio rasejan i
nemotivisan. Nehotice je gledao po tavanici i zidovima,
razmišljajući gde mogu da budu razmeštene kamere i
mikrofoni. Nije nigde mogao ništa da zapazi. Seti se da
je to ista soba u kojoj su i ranije boravili: dakle, ovo je

181
verovatno ona koja je ozvučena i, možda, sa kamerama.
Jesu li sad bili svedoci njegovog poraza?
Nervoza ga nikako nije napuštala. I ruke i noge su
mu bile hladne i gledao je da je njima ne dodiruje.
Ona mu raskopča jedno dugme na pižami i dlanom
ispod majice lagano, nežno opipa njegov ožiljak.
„Šest godina“, zapitkivala je, „bio si tuberan? Joooj! I
gde si se sve lečio! Joooj! Svugde si tamo ležao? I na
Golniku su ti to isekli? Da li se takve operacije još rade?
Ne znaš? Vidi koliko je to! Nisam znala da su se takve
operacije uopšte radile.“
Još malo poležaše, pa se obukoše i siđoše u restoran
da ručaju. Zatim kretoše natrag za Beograd.
U povratku on načini zaokret da vidi je li onaj
Kragujevčanin još tu. Na njegovom mestu sada nije bilo
nikoga.
Ali kad se od motela odmakoše, učini mu se da se,
dosta daleko za njihovim leđima, opet pojavio. Uz
veliko odstojanje, išao je istim tempom kao oni.
Na ulicama u Beogradu pratilac se izgubi. On
Mirjanu ostavi blizu njenog stana u Novom Beogradu,
pa odmah krete za Ćupriju.

182
10.

Isto poslepodne Sveta je stigao na sahranu svog

drugara Toze Boze i na starom, haotičnom ćuprijskom
groblju sve vreme bio je neraspoložen i tužan. Zmajević
je u prikrajku opet šmrcao.
Sa dosadom su slušali neki glup govor. Čovek je o
samoubici naširoko brbljao kako je umro od teške
bolesti, koja je bila posledica njegovog nekadašnjeg
ratovanja. Alkoholizam, srećom, nije pomenuo; a, kako
ništa nije shvatao, mogao je.
„Ovo sa Bozom“, šapuće Zmajko, „nema blage veze.“
Sveta klima glavom.
„A ni sam govornik“, dodaje on, „nema s njim veze.
Prvo je bio u četnicima, pa četrdeset četvrte mobilisan
u partizane. I sad taj o Bozi govori kao borac!“
Tada se seti da je i Zmajko bio sličnog životopisa, i
on je, takoreći kao dečak, najpre bio stupio u četnike;
zbog toga je kasnije pristupio Knoju i tamo prihvatao
sve što je sledovalo.
Prijatelj ga je gledao s nerazumevanjem i Sveta se
malo postide.
„Zašto su ga uopšte“, upita, „zvali Boza?“
„Nadimak“, odgovori Zmajko, „kao nadimak. Valjda
je kao dete voleo bozu.“

183
 Sa groblja Petronijević je odvezao Zmajevića, Tozinu
majku i neku ženu u kućicu u Njegoševoj ulici. Zapazio
je da Ćupričani pogledaju ka njegovom novom
„mercedesu“ podignutih obrva.
On se u sebi zbog toga ljutnu. Šta oni o tome znaju!
Šta se njih tiču moja kola!
U kućici, stara žena u crnini je oborene glave i s
iskrivljenim šakama u krilu sedela u prikrajku; gostima
su se bavile neke komšike. Pričučnuo je k njoj.
„Jesi li, tetka Lenka“, tiho upita, „imala za sa’ranu?
’Oćeš da ti ostavim malo para?“
„Nemoj, Sveto“, odgovori ona, „molim te.“
Odmahivala je kvrgavom šakom. „Našlo se za toliko.“
„Možeš da mi vratiš“, nastavlja on, „kad budeš
imala.“
„Nemoj, nemoj“, kaže ona. Ljuljala se levo-desno.
„Svi ste se vi izvukli. On ostao ovde. Ti si bio
komunista, tebe je bilo lako. Kažu čak, obogatio si se u
Beograd. A on šta je on bio? Ništa!“
Petronijević nije mogao da joj odgovori kako je
stvarno bilo. Jer, u početku, zapravo, komunista nije
bio ni on. Ali otac mu je nekad bio sindikalista i takvo
raspoloženje je ostalo u kući i posle njegove smrti. I kad
je sin četrdeset četvrte obukao partizansku uniformu,
za njega tamo nije bilo bogzna šta novo.
„Je li ti nešto“, reče on, „bio rek’o? Je li možda
napisao zašto je ovo učinio?“
„Nije“, odmahuje stara žena. „Nešto ga je iznutra
jelo. Ne znam šta. Stalno je bio neraspoložen. Noću se
trzao. Onda poče i da pije… Nije stig’o ni da se oženi. Da

184
je bar izrodio decu.“ Upravljala je pogled ka njemu.
„Možda ti znaš nešto da mi kažeš. Je l’ on onda nešto
učinio što posle sebe nije mog’o da odobri? Kaži mi,
Sveto, ako znaš.“
Petronijevića je ovakva Bozina smrt iznenadila, kao
što ga je svojevremeno začudilo kad je čuo da se propio,
iako je video da mu se drugar još od rata pomalo pojio.
Jer Toza je taj posao, činilo mu se, najlakše podnosio.
Svi su oni posle teških događaja koji su se dešavali na
Moravi bili pogruženi i zbunjeni i jedan od drugoga krili
oči, ponekome bi i pozlilo, on bi se šalio.
Sveta lažljivo pomisli, znajući da laže: nju, izgleda,
grize sumnja da joj je sin od zatvorenika uzimao pare!
Mito! I položi ruku na grudi.
„Ništa ne znam, tetka Lenka. Časti mi! On je bio
najpošteniji i najčestitiji čovek na svetu.“
Ona, klimajući glavom, potvrdi:
„Jesje. Najčestitiji. Zato je ovako i proš’o.“

185
 11

Odmah posle toga advokat krete za Beograd.

Bio je neraspoložen i zbog Tozine smrti, i zbog ove
laži i zato što staroj ženi ipak nije ostavio malo novca i
čim izađe iz Njegoševe u Glavnu ulicu, pritište
papučicu za gas. Išao je levo, prema Jagodini. Projaha u
brzini Mikićevu ćupriju na Ravanici, pa kroz centar
varoši. Ne osećajući neravnine na kolskom mostu na
Moravi samo je čuo kako ispod njega tandrču hrastovi
pragovi izlete na Carigradski drum. I odmah na
brzinometru natera sto dvadeset kilometara.
Za nekoliko minuta stiže u Mijatovac. Kroz selo
spusti brzinu na sto kilometara. Ali tako ne izdrža dugo
i ne sačeka ni da do kraja izađe iz naselja nego papučicu
nanovo pritište. I tada, valjda kod poslednje kuće, pred
njega iskoči pas.
Naselje je na tom mestu bilo niže od kolovoza za
metar-dva i on u magnovenju samo oseti da nešto
odozdo izbija na drum. Mahinalno izbaci motor iz
brzine, blago pritište kočnicu i vrdnu upravljačem. Ali
kuče se pred njim uplaši i uzmuva on uspe da opazi da
je to nevisoka, kosmata crna kučka s nabreklim sisama
krete natrag, pa napred, pa opet natrag, i već se začu
tup udarac kod desnog točka. Kola lako poskočiše.

186
 Posle desetak metara Sveta nekako ukoči. Izađe iz
automobila i osvrte se za sobom. Pseto je ležalo na boku
i, još živo, brzo je umiralo. On se korak-dva izmače i
nehotice pređe pogledom po kolima: štete nikakve nije
bilo, samo što je branik malo ulubljen.
Bio je uznemiren i osećao da podrhtava. Vrati se do
otvorenih vrata gledajući unazad. Učini mu se da iz
kučkinih sisa vrca mleko i da se asfalt pod njom gotovo
beli.
Uto se odozdo uspenja i neka seljanka. Srednjih
godina, zabrađena maramom, na nogama je imala
gumene opanke i, mada je bilo toplo Sveta zapazi debele
vunene čarape. Hvatala se za maramu na glavi.
„Šta učini, proklet bio!“ doviknu ona.
On nesrećno odgovori:
„Istrčalo je pred mene.“ Širio je ruke. „Žao mi je.“
„Šta je tebe žao“, viknu žena opet, „proklet bio! Kud
si nasrnuo! Ona ima male!“ Naginjala se nad kuče. „Je l’
si tako ubivao i ljudi!“
On još jedanput raširi ruke. Zatim se neodlučno
uvuče na sedište i lagano pokrete vozilo.

187
12.

U prijatnom prolećnom danu Sveta stiže u Beograd

pred sam mrak.
Milesu ne zateče kod kuće sigurno je otišla u neku
posetu i to mu je prijalo. Uđe u svoju sobu.
Ali pored njega se uvuče i njihova kokerka Kića i
poče da mu se umiljava oko nogu. Kao da nešto
naslućuje, radoznalo ga je njuškala.
Imala je dvanaest godina, od starosti je slepela i
gluvela i, žuta kao staro zlato, po leđima su joj popale
sedine, a njuška joj je sva bila bela kao u dede.
Ostavljala je dlake po kući i Sveta je zbog toga nije
mnogo voleo. Ali Milesa nije dozvoljavala ni reč protiv
nje. Sama je ujutro i uveče izvodila u šetnju, sama je
hranila i vodila veterinaru na preglede i lečenje, četkala
i timarila, i čak, na njegovo mrštenje, primala je k sebi u
krevet.
Sad mu se udvarala gledajući ga u oči i vrteći
repićem i on je upita:
„Hoćemo li u šetnju?“ Kučka od radosti poče da
skače oko njega i gromoglasno da laje. Ajdemo.“
Onako slabovida, plašila se mraka i ako je ne vodiš
na povodniku, obično bi sela gde se našla i tražila da se

188
vrati kući. On je stavi na kaiš, mada se tek hvatao
suton.
Izvede je u Akademski park preko puta Rektorata
Univerziteta, nedaleko od njihove kuće, gde je imao
onaj čudni susret s Rankom.
Čim zađoše među drvorede, Sveti opojno zamirisaše
rascvetali divlji kesteni. Ali oko sredine gradine raslo je
i gorostasno mediteransko drvo tamnosive, gotovo
crne ispucale kore, koje je nepoznati mudrac tu zasadio
na radost ljudima. Ono je od aprila, pre nego što, na
peteljkama dugim ceo pedalj, olista srcastim,
paperjastim liskama velikim kao dva ljudska dlana,
cvetalo krupnim bledoljubičastim čašastim cvetovima
grupisanim u grudvaste cvasti, koji su iznutra bili
ukrašeni uspravnim žutim rebrima. Pavlonija, ili
Adamovo drvo, zvao se ovaj ružnjikavi lepotan; o
njegovom imenu raspitivao se svugde naokolo i na
kraju ga saznao u Botaničkoj bašti. Pavlonijin nežan,
slatkast miris, iako sasvim osoben, podsećao je i na
mednjače, i na lipu i na bagrem, i širio se na desetine
metara u krug, a katkad mu se činilo da kroz otvorene
prozore dopire i u njihov stan u Dobračinoj.
U smradu užegle krvi nerazumljive prošlosti, koja je
odasvud nasrtala, i slatkom haosu neraspetljane
sadašnjosti, koja ga je žarila kao zrak uhvaćen u žižu,
parkovska mirisna lepota Sveti je delovala gotovo
nestvarno i on šapnu u rascvetalu krošnju:
„Zdravo, pavlonija. Kako si, pavlonija?“
U parku provede petnaestak minuta, pa vrati Kiću
kući. U kuhinji joj dade nešto da jede, a sebi skuva pun

189
čajnik čaja. I zatvori se u sobu ne paleći svetlo. Zavali se
u veliku naslonjaču i izu cipele sa nabreklih nogu.
Iz fotelje je, sa šoljom u ruci, čuo kako je oko devet
došla Milesa. Nehotice je osluškivao kako žena i kučka u
kuhinji nešto razgovaraju i kako ubrzo izlaze iz kuće.
Čuo ih je i kad su se posle četvrt sata vratile.
Ubrzo potom na vratima razabra tiho kuckanje.
Znak je poznavao i odazva mu se.
Milesa uđe.
„Čula sam kako šuškaš“, reče.
Već dva-tri meseca sretali su se gotovo jedino u
kancelariji, gde su se pretvarali da je sve među njima
uredno. Sad je, pod svetlošću sijalice, bolje video i
izgledala mu je izmršavela i bleda; njena zatamnjena
nausnica time se još više isticala. Poslednjih godina, u
stvari, sve više ga je podsećala na sestru Radmilu:
slično neugledno, pljosnato lice s okruglim iskošenim
očima kao u Kineskinje, sličan kratak, zdepast stas „Ni
struka ni kuka“, volela je da kaže slične iksaste noge sa
debelim kolenima. Samo što je Milesa bila
crnomanjasta već godinama se farbala i tamnokoža.
Radmila je smeđa iako se i ona bojila i svetlijeg tena.
I obe su, mislio je, podjednako usamljene. Sestra mu
je odavno digla ruke i od pomisli na udaju, ovu sada
stiže slična sudbina. Radmila se još muva po
komitetima i vlasti i postaje sve ogorčenija i žučnija;
kad je jednog dana budu grdili i psovali zbog zadrtosti i
preterivanja, malo će ko slutiti otkud oni potiču.
Karakterniju Milesu, pitomu i osetljivu, to možda neće
ni postići.

190
 Saosećao je i s jednom i sa drugom i plakalo mu se
od samilosti i prema njima i prema sebi.
„Ja sam Kiću“, reče, „prošetao.“
„Je li?“ upita ona. „Nisam znala. Kako je bilo u
Ćupriji?“
Bio joj je rekao za Bozinu sahranu. A i njega je
jedanput bila upoznala.
On odgovori:
„Mučno.“
Gledala ga je s tugom.
„Sigurno su te iz komiteta i službe bili zgrabili? Jesu
li te gnjavili?“
„Nisam im se dao“, odgovori on. „Rekao sam da
odmah moram da se vratim.“ Zatim dodade: „Ali, u
povratku, zgazio sam neko kuče.“
Ona učini:
„O bože. Gde?“
„Kod Mijatovca. U stvari“, popravi se, „u samom
selu.“ Milesa je bila Čarapanka iz Trstenika i poznavala
je pomoravski kraj. „Istrčalo je pred mene. A ja sam
vozio brzo. Nisam uspeo da ukočim.“
„Uvek voziš prebrzo“, napomenu ona.
Pre Kiće, imala je isto kokerku, nestašnu
dvogodišnju Lindu, koja joj je na oči pred kućom
pregažena. Dugo je sebe krivila što je nije bolje pazila.
Zato je znao da će ga razumeti.
Ona reče:
„Sigurno si se potresao?“
„To je bila“, nastavi on, „neka seljačka kuja. Imala je,
izgleda, male. Kao da sam ubio i njih. Gde će seljaci da

191
hrane štence na cuclu. Njena gazdarica mi je vikala da
sam tako, mora biti, ubijao i ljude.“
Nekad davno, kad je jedanput isto ovako bio
rastrojen, ispričao joj je o nekim događajima preko
Morave u Ćupriji. Iako ona njegova poveravanja nikad
nije pomenula, on se zbog njih kajao. Znao je da ih nije
zaboravila.
„Ovo je“, rekla mu je tada, „kao da si preda mnom
skinuo gaće da mi pokažeš čmar.“
Nije bio sujeveran, ali gaženje u Mijatovcu sada mu
se po nečemu prikazivalo kao loš znak. Kao da je sebe
samog gledao spljeskanog na nepoznatom putu.
Žena nije uklanjala svoj okruglasti pogled s njegovog
lica.
„Treba da popiješ aspirin. To pomaže.“ Nanovo je
pokazivala želju da sređuje i popravlja. On glavom
odbije. „Da ti donesem nešto da večeraš.“
Opet je odbijao.
„Ostavi mi u kuhinji.“
Ona s oklevanjem krete nasatice prema vratima.
Sveta je pokretom zadrža.
„Ti, Milesa“, reče pokušavajući da nađe reč, „znaš šta
je sa mnom?“
Žena klimnu glavom.
„Vidim.“
„Ja sam se, Milesa“, izdeklamova on s očajnom
odlučnošću, „zaljubio.“ Bože, pomisli, kako to zvuči
otužno! Nije znao kako da nastavi. „Hoćeš da ti
ispričam?“
Žena tvrdo odmahnu.

192
 „Ne. Postupi kako hoćeš.“
On dodade išteći samilost:
„Ali ona mene, izgleda, više ne voli.“
Milesa nanovo odmahnu i krete iz sobe. Zatim kraj
vrata s boka izgovori:
„Samo te molim, nemoj da ideš iz kuće. Radi šta
hoćeš, ali nemoj ništa da objašnjavaš i nemoj nikud da
ideš. Bar još neko vreme.“
Htela je da izađe, međutim, on je opet zadrža:
„Čekaj malo.“
Otključa fioku svog pisaćeg stola i iz nje izvuče svoj
ratni „parabelum“. Bio je u očuvanoj nemačkoj vojnoj
futroli. On je otkopča i izvadi pištolj. Držao ga je u ruci
kao da mu odmerava težinu.
Njoj za trenutak liznu bledilo preko lica.
Podsmešljivo zaškilji okruglim očima u njega.
„Hoćeš da me dobiješ?“ Govorila je kao Toza Boza i
gledao je u nedoumici. „Ona, moram da ti kažem, nije
vredna toga.“
On odmahnu.
„Neću da te dobivam.“ Časak je razmišljao. Nije
mogao da oceni da li se ono što je rekla odnosi na ljubav
ili na Mirjanu. „Dovoljno sam već poubijao.“
Ona kao da glavom potvrdi.
On nastavi:
„Možda bih samo sebe. Pa ne bih hteo da pokvarim
zube.“ Iznenada jako zinu i gurnu cev pištolja u usta.
Dok ga je žena zapanjeno gledala, on lagano položi
kažiprst na oroz. Zatim oružje odjednom izvuče. Brisao

193
je dlanom mokrinu sa cevi. „Može lepo da stane. Neću
ugroziti svoju čuvenu lepotu.“
Znala je da ima zdrave zube, čime se gordio, ali
njegovu pretnju ne shvati kao šalu.
„Sveto“, reče, „ovo nije vredno toga.“
On u sebi netrpeljivo pomisli: Nikad ljubav nisi
imala, a znaš koliko je vredna! Ali odgovori:
„Ne znam šta je čega vredno. Ipak, vrlo je ozbiljno.“
Vraćao je pištolj u futrolu i nudio joj ga. „Uzmi. Skloni
ga nekud.“
„Kud?“ upita ona. On nije odgovarao. „Dobro,
staviću ga u kuhinju.“
Zatim, sa futrolom u rukama, koju je nosila kao
lavor pun vrele vode, zakorači preko praga.
„Čuvaj zube“, dobaci mu preko ramena.

194
 13.

Te noći Sveta nije mogao da zaspi i gotovo do zore se

u postelji vrteo. U početku je mislio na Mirjanu, a onda
nanovo, po hiljaditi put, poče da lista događaje od pre
četrdesetak godina.
Da li su, pitao se onako kako ga je Toza Boza zapitao,
zaista morali da čine što su činili? Da su bili stariji i
zreliji, da li bi se od teške sudbe odbranili ili bi ipak
počinili sve isto? I jesu li tada sebe videli kao heroje ili
kukavice?
Svakako, videli su sebe kao revolucionarne heroje,
koji se bore protiv jedne strašne okupacije i protiv
izdajnika unesrećenog naroda! – i koji se svete za
vekovnu radničku muku. Pred njihovim cevima stajali
su oni koji su klali, stajali su i oni koji su naređivali da
se kolje; bar su im tako govorili. Iako je znao da se u
varoši nije moglo naći više od dvojice-trojice koji vole
Nemce, za dosta Ćupričana se u partiji tvrdilo da su s
okupatorom sarađivali. („On je za vreme okupacije
radio svoj pos’o, trgovao kao da se nigde nije ratovalo,
dakle, sarađivao je!“) Ali, pritom, jesu li nabeđeni
izvršioci pravde, bar malo, bili i kukavice?
O, jesu! Kako da nisu!

195
 Nalazio se među prvima koji su već sutradan po
oslobođenju potrčali u komandu Crvene armije jedva je
pronašao u skrajnutoj kućici u Sudskoj ulici, jedva se
probno kroz veliko narodno slavlje, svi su bili na ulici! –
da se ponude za dobrovoljce. Tamo je, u nevelikom
dvorištu, isto to čekalo i desetak drugih mladića iz
varoši.
Začudo, crvenoarmejci ih nisu primili oberučke.
Radovali su se što ih narod dočekuje sa cvećem, i ićem i
pićem, ali dobrovoljce su pustili da čekaju dva-tri sata.
Popisali su ih, pa im onda rekli da čekaju.
Najzad je otuda izašao neki major, stariji čovek nalik
na geometra.
„Rebjata“, rekao im je, „je l’ možete vi da dođete
sutra? ’Ajde dođite sutra?“
Mogli su, zašto da nisu mogli? Dali su im da još
jedan dan provedu na domaćoj hrani. Izašli su iz
dvorišta i pomešali se s narodom koji je pozdravljao
oslobodioce.
A ovi nisu bili ni nalik na nekakve slavne pobednike.
Sve su to bili izmučeni, kržljavi, prljavi momci, neretko
srednjih godina i turkoidnih lica, koji teraju isto tako
kržljave, sitne, kosmate stepske konjiće upregnute u
malena kola s arnjevima. Nije on četrdeset četvrte
video ni jedan čuveni teški tenk koji sve pred sobom
gazi i lomi!
Sutradan su ih u onom dvorištu opet pustili da
čekaju. Iako je bila sredina oktobra, dan je bio sunčan i
lep i čekanje im nije teško padalo. Onda je onaj major
opet izišao.

196
 „Znate šta, deco“, rekao je. „Mi ne znamo šta ćemo s
vama. Vi ste dobri momci i drago nam je što ste došli.
Ali vi niste naši državljani i mi ne možemo da vas
primimo. Za neki dan doći će vaši partizani, pa se javite
njima. Je l’ može tako?“
I nisu ih primili.
Toga se Sveta sećao kroz četiri-pet godina, kad su
gotovo svi crvenoarmejski dobrovoljci iz tog vremena
pohapšeni kobajagi kao sovjetski špijuni, a pogotovu
kad je kasnije saznao šta su im na onom Golom otoku
radili. Tada je ležao bolestan u sanatorijumu i
zaključivao je da ih je onaj civilni geometar u majorskoj
uniformi oktobra četrdeset četvrte najverovatnije
spasao od ostrvske tragedije.
Ali, razmišljao je, da li bi ih on spasao i od onoga što
ih je ovamo, u partizanima, sačekalo? Nisu li već po
duši bili ono što će uskoro postati? I nije li ih je u
kaljugu gurnuo, zapravo, njihov kukavičluk?
Nije voleo na taj način o sebi da misli, ali nije se
takvog razmišljanja mogao ni otresti.
Partizani su, onda, u Pomoravlje pristigli tek posle
nekoliko dana. Neki od njih su na glavama nosili srpske
šajkače, a neki šajkače s uskim dancetom, nalik na one
ruske, koje su zvali titovke. Svi oni mladići koji su pre
nekoliko dana čekali u dvorištu u Sudskoj ulici da se
ponude Rusima, sad su se prijavili njima.
Partizani su ih odmah primili i nove dobrovoljce
smestili najpre u zgradu opštine, pa u staru osnovnu
školu u centru. Uto su po varoši počeli i da mobilišu oni
su se šepurili među novajlijama i, znajući da bi i sami

197
već bili mobilisani, divili se svojoj hrabrosti i pameti i,
sve pomešane, strpali su ih u kasarnu.
Zgradurina je bila narušena, nesređena i puna
đubreta. Raščišćavali su to po njoj i, s nekim trofejnim
puškama, vežbali po krugu ono leva-desna i lezi, diž’ se.
Rusi su u međuvremenu probili nemačku odbranu
kod Jagodine, kod koje su se bili zadržali tri-četiri dana,
i, zajedno s partizanskom vojskom, dvadesetog oktobra
oslobodili Beograd. Dvadeseta srpska partizanska
brigada u Ćupriji je u međuvremenu počela da se
sprema za front u Sremu.
Jedno veče u dobrovoljačku spavaonicu su ušla
dvojica oficira. Obojica ovisoki i tanki, s nakrivljenim
titovkama na glavi, nemarno su, kao lovci, preko lakta
držali kratke nemačke pikavce. Jednome, s proretkim
frizerskim brčićima, na prepasanoj kožnoj jakni je do
pola butine visio dug pištolj „mauzer“; to je bio, saznaće
uskoro, čuveni ćuprijski prvoborac i osvetnik Jova
Veselinović Opančar. Drugi, elegantan i lep kao
profesorka, u belom mantilu od balon-svile, nosio je na
krstima na opasaču kicoško pištoljče „šest trideset pet“;
ovoga su zvali poručnik Kolera. Obojica, saznaće
kasnije, nisu od njih bili stariji ni po deset godina, ali
njima su izgledali kao očevi.
Onaj u kožnoj jakni glasno im je doviknuo:
„Ima li ovde nekoga kome su četnici koga iz
porodice zaklali? Jesu li Nemci nekome odavde koga
streljali?“
Javila su se trojica između njih.
„’Oćeš li da se svetiš?“ upitao je pridošlica.

198
 „Kako?“ upitao je upitani.
„’Oćeš da streljaš bandu?“
Momak je izgledao zbunjen. Pocrvenevši, odgovorio
je:
„Pa, ja sam se prijavio da idem na front.“
Tada je istupio Kolera.
„Nećeš nikoga da streljaš? Nećeš da im se osvetiš?
Meni su četnici zaklali oca. I ja im se svakodnevno
svetim.“
Onaj mladić, koga Sveta nije poznavao verovatno je
bio iz nekog sela još odlučnije odgovara:
„Pa ja nisam bio ni lovdžija. Radije bi’ iš’o na front.“
Pitali su i drugu dvojicu. Ali i oni su se poveli za
prvim:
„I mi ’oćemo na front.“
Niko se to veče Sveta je slučaj zauvek zapamtio nije
dobrovoljno prijavio da ide da strelja!
Oficir u kožnoj jakni se tankim usnama s prezirom
osmehne:
„E, i vi ste mi neki dobrovoljci!“
I njih dvojica su izašli.
Pola sata kasnije ušla su druga dvojica.
„Brigada sutra“, viknuli su, „polazi na front. Ima li
nekoga ko bi se prijavio u Knoj? Da ostane ovde.“
„Šta je to Knoj?“
„Korpus narodne odbrane. Mi čistimo teren od
zaostale bande.“
Sveta je pomislio: ovo je bolje nego da na frontu na
tebe pucaju. I prijavio se. Za njim je pošlo još desetak
Ćupričana.

199
To će mu oni kasnije gorko zamerati.

200
14.

Već preksutradan nanoć, čim je njihova Dvadeseta

brigada krenula na front, novi knojevci su preko
Morave streljali petnaestak zatvorenika i zarobljenika.
Samo jedan među njima imao je nemačku vojnu
uniformu; jedan ili dvojica nosili su građansko odelo,
ostali su bili seljaci. Njih, knojevaca, takođe je bilo
petnaestak.
U mrkloj noći, vezane žicom dvojicu po dvojicu,
uzeli su ih iz zatvora kod crkve i poterali ulicom nalevo
prema ušću Ravanice u Moravu. Kapetan Jova je
povorku predvodio. Sprovodnici su morali da paze da
im se koji od vezanika ne otme i ne pokuša da pobegne.
Preko puta zatvorske zgrade odjekivali su udarci
čekića, škripa i raznoglasna buka crvenoarmejskih
inženjeraca oko početka izgradnje drvenog kolskog
moravskog mosta, kao zamene za srušen gvozdeni.
Tresak od pobijanja šipova nije se prekidao ni noću.
„Mir! Tišina!“ tihim glasom podvikivao je Opančar.
Povremeno je vezanike osvetljavao baterijskom
lampom. „Da nisi pisnuo! Sagni glavu, bando!“
Ostavili su haos noćne izgradnje iza sebe i prešavši
preko mostića na Ravanici kod njenog ušća ispod
kasarne, zašli u gorostasnu topolovu šumu Ade. Odatle

201
su skrenuli nadesno, ka Moravi, na veliki peščani
sprud, koji je reka meandrirajući napustila. Na tom
mestu, koje će u žargonu nazvati Pesak, našli su dve
velike iskopane jame.
Tada se među vezanicima začu zapomaganje:
„Nemojte, braćo! Zašto, braćo!“
Jova izvadi onaj dugački pištolj iz drvene futrole.
„Ćut’, majku ti jebem koljašku! Da te nisam čuo!“
Većina ućuta. Ali jedan među njima, neki postariji
seljak, ne umede da se zaustavi.
„Gos’in-kapetane“, povika, „šta to ’oćete! Mi smo svi
Srbi! Ja nisam koljaš! Nemojte, braćo Srbi, da ubivate
Srbi! Ja imam decu stareju od vas! Moji će sinovi sad sa
partizani na front!“
Jova mu, nekako u prolasku, i ne nišaneći, puče iz
onog pištolja pravo u usta. Čovek zamlatara slobodnom
rukom. (Sveti se učini da mu se na potiljku nešto
rascveta.) Poče da krklja, kao da se zagrcnuo:
„Krrr!“
I zgromosa se parnjaku pod noge.
Njegov suvezanik, neki mlađi seljak, pade pod njim i
u panici zajauka:
„Jao! Šta ću s njega! Nosite ga od mene!“ Veselinović
ga osvetli baterijom i naže mu se nad lice.
„Šta je?“ kao u poverenju, tiho upita.
„Pa vidi ga!“ odgovori ovaj uplašeno. „Skloni ga od
mene!“
Jova samo skrete onaj pištolj ka njemu i s razdaljine
od pola metra opali mu u grudi. Čovek se zgrči i nekako
zamrsi s parnjakom. I njih dvojica, zapetljani i

202
izmešani, počeše da se između sebe guraju, da se tresu i
da kopaju nogama po šljunku.
Opančar se bez zadržavanja okrete od njih.
Zadenjivao je spravu koja se dimi u drvenu kuburu.
„Vas dvojica! – viknu vezanicima. „Uskači!
Pokazivao im je ka rupi. „Ti! I ti!“
Nova dvojica panično uskočiše. Sveta zapazi da ovi
više niti viču niti zapomažu. Saginjali su glavu jedan ka
drugome, uslužno kao da žele zapovednika što bolje da
zadovolje.
Kapetan dade znak Koleri.
Poručnik u balon-mantilu je već bio pripravan. U
hodu repetira automat i iz koraka skresa rafal u jamu.
Oni dole se nekud skrljaše.
Jova sad pogleda u dobrovoljce.
„Ajde’ sad vi“, dobaci.
Petronijević shvati da su im oficiri pokazali šta treba
da rade. Oni potrčaše da preostale podele po rupama;
nisu mogli svi da stanu u jednu.
„Skači! – počeše da viču. „Ulazi! Tišina! Sagni glavu,
bando!“
Zatim se na brzinu podeliše oko njih. I odmah
odozgo da li im je neko izdao naređenje? – počeše
nasumice da prašte puškama.
Posle prvih pucnjeva većina dole popada. Ali neki,
pokrivajući se šakama po glavi, ostadoše stojeći. Svetin
izabranik isto tako ne pade nego mu od pucnja nekako
čudno letnu ruka, koju on jaučući prihvati drugom. Uto
pristiže i drugi plotun i čovek se zajedno s ostalima
složi dole.

203
 Toza Boza je te noći prvi put nastupio u svojoj ulozi,
koju će zatim i zadržati. Išao je od jednog do drugog i,
ako bi se ko dole mrdnuo, pucao mu je u glavu. Još nije
imao svoje kratko oruđe, pa mu je drug Jova pozajmio
onaj „mauzer“. A već sutradan komandir će ga snabdeti
i ličnim pištoljem, koji on kroz petnaestak dana više
neće zvati „valter“ nego, s nežnošću, moj stotinaš. To je
značilo da je njime dobio prvu stotinu.
Čim je ovo bilo gotovo, pokazali su im, na nekoliko
metara odatle, gomilu lopata i motika. Na brzinu su
tim alatom streljanje zatrpali šljunkom.
Humke su bile velike i dosta visoke. Ali one će se,
znali su, pod kišom i vetrom, ubrzo zaravniti.

204
 15.

Kad su se pred zoru vratili u oduzetu kuću Švabe

Jozefa Špeta u Cara Lazara ulici, gde su ih bili izdvojili,
Jova Opančar im je održao kratko predavanje o
obavljenom poslu. Bio je nezadovoljan njihovim radom
te noći.
„Uvek ćete“, rekao im je, „imati iskopane rupe; ne
morate vi time da se bavite. I uvek morate pre streljanja
da ih svučete; sve do gaća. To noćas nismo uradili, jer
ste novi. A to je greška; po odeći oni se jednog dana
mogu prepoznati. Njihovo odelo se sa strelišta nosi na
neko mesto gde će se spaliti. Ništa se od toga ne sme
uzimati i koristiti; eventualno, neka vojna uniforma.
I šta još nije valjalo? Mi pucamo sa tri metra. Kako se
može desiti, kao noćas što se desilo, da vam posle prvog
plotuna neko ostane na nogama? Kud gledaš kad
nišaniš! Zar se tako obračunava sa bandom! Morate se
između sebe očima dogovarati. Svako sebi mora da
izabere svoga i da drugu do sebe da znak koga je
izabrao. Tu ne sme biti nesporazuma. Ako nekom
pripadnu dvojica ili trojica, to se mora obaviti brzom
paljbom. Valjda si u obuci naučio šta je brza paljba.
Pucaš u metu kao da ležiš u rovu i da na tebe ide
neprijateljski streljački stroj. Ovo su isto tak’i

205
neprijatelji kao da idu strojem na tebe. Moraš da budeš
brz i tačan.
I ne gledaj u njega. Nemaš zašto da ga pamtiš da bi
ga mnogo zagledao. Ne gledaj ga u lice, nego u noge ili u
grudi, tamo cce treba da mu sprašiš. Ne razmišljaj zašto
mu prašiš. On je tvoj metak, ne brini se, zaslužio, i
naplatio, nemaš zašto o njemu da razmišljaš. Neka ide
kud je krenuo.“
Te noći, Sveta Petronijević je primetio, većina nije
zaspala, a neki su u bašti, krišom, i povraćali. Među
njima, taj prvi put, bio je i on.
Koliko su još puta takve zadatke na moravskoj obali
obavili? Možda desetak, možda petnaestak puta. Sveta
noćne izlaske nije brojao, niti je više bljuvao.
Pesak u Adi su iskoristili još nekoliko puta. Već
sutradan ili preksutradan čitav taj prostor bio je
ograđen bodljikavom žicom, a na improvizovanoj
žičanoj kapiji je stajala tabla, na kojoj je neveštom
rukom bilo ispisano:
„Pažnja, mine! Zabranjen prolaz!“
Pred kapiju je postavljeno stražarsko mesto; stražu
su davali verovatno iz kasarne. Sveta je primetio da bi
stražar pred njihov dolazak bio povučen.
Čim su Rusi onaj most, kroz dvadesetak dana,
završili, pronašli su još bolje mesto, kod grudobrana na
drugoj obali Morave. Prešli bi preko reke, pa presekli
Carigradski drum nedaleko od krša srušenog
gvozdenog mosta i ispod zamračene kuće vinarskog
trgovca Dinka izbili kod grudobrana, gde su pre rata
artiljerijski oficiri vežbali gađanje iz kratkih cevi.

206
 I to mesto bilo je šljunkovito, i tu je jame bilo lako
iskopati.
Sve su opet radili kao na Pesku. Odela streljanih
nosili su u zavežljajima u zatvor, gde su na zatvorskom
đubrištu iste noći spaljivana. Po smradu na zapaljenu
krpu u zatvoru upućeni su odmah mogli da znaju da je
grudobran prethodne noći bio u pogonu.
Strelište kod grudobrana je odmah isto onako bilo
ograđeno žicom, s nekim sličnim natpisom kao na
onom prvom. Ograda oko oba ta mesta, kako će mu
drugari kasnije pričati, ostaće tu, zarđala i iskrivljena,
još deceniju-dve.
Ali i kad sasvim propadne i ostane označena tek po
nekim iskrivljenim natrulim kocem s komadima
zarđalog bodljikavog metala, oba strelišta ostaće pusta
kao začarana i svi će ih iz varoši zaobilaziti. Da li zato
što su naslućivali da se tu dešavalo nešto što ne bi
valjalo videti ili zato što su verovali da su zaista
minirana, Ćupričani će oko njih ići u velikom luku. U
varoši se znalo da se negde naokolo streljalo, ali baš
gde, i ko je to radio, izgleda, nisu doznali. Bar je Sveta
tako mislio.
Te jeseni i zime krajem četrdeset četvrte i početkom
četrdeset pete mlade knojevce su vodali i po mokrim i
hladnim šumama Kučaja i Juhora bili su u Senjskom
Rudniku, Sisevcu, Ravnoj Reci odlazili su u Rekovac,
Batočinu, Paraćin, Jagodinu. I tamo su, kao u njihovoj
varoši, po nekog hapsili, po nekog nekud sprovodili, a
po nekog i streljali. Ove su, u njihovoj šali, zvali
komandanti jaruge.

207
 „A“, rekli bi kad bi uhvatili nekog ko bi im izgledao
zreo za metak, „evo još jednog komandanta jaruge.“
Dosta su se tih meseci šalili.
Još krajem jeseni četrdeset četvrte Petronijević će u
Knoju postati jedan od onih koji se, prema
karakteristikama koje im je pisao Opančar, „ističe u
obavljanju zadataka“ i čak „pokazuje inicijativnost u
radu“.
Već novembra dobiće i prvi čin i nakačiće na rukave
desetarske zvezdice. A krajem decembra biće primljen
u partiju i odmah će postati i vodnik. Pri tome će
izvesnu ulogu imati, svakako, i njegova škola. I jedno i
drugo unapređenje daće mu Opančar.
Tada njegovog komandira više i neće zvati ovako
nego drug kapetan Jova. Kasnije će, pak, postati drug
pukovnik Jova Veselinović, narodni heroj Jugoslavije.

208
16.

U prividnom miru prolećne noći Sveta Petronijević

je vaskrsavao i jedno pseto.
Video ga je u svojoj viziji potpuno jasno. Belo sa
velikim crnim zakrpama, crnih klempavih ušiju i bele
njuške i glave, kosmato i crnog dugmetastog nosa,
srednje visine, ono ničim nije odavalo da može biti
onoliko tvrdoglavo. To će se pokazati tek kasnije.
Bio je uhapšen neki seoski pop iz temnićkog ili
paraćinskog sreza i, ko zna zašto, doteran u ćuprijski
zatvor. I istragu su mu vodili Paraćinci, koji su otuda
dolazili svaka dva-tri dana. Imali su, izgleda, podatke
da je zatvorenik četnički jatak i već se znalo da će im
omrsiti metak. Ali želeli su od njega da isteraju i gde se
preostala banda krije. A ovaj to valjda nije hteo da im
da. I, dabome, šta su mogli, surovo su ga tukli.
Sveta se isledničkim poslom tada nije bavio to će
početi tek šest meseci kasnije, kad kao zaslužan
knojevac bude primljen u revolucionarnu policiju i
pripadao je grupi koja je davala stražu. A kako je već
imao nekakav mali čin, noću je kao komandir zatvorske
stražarske desetine dežurao zamenjujući upravnika.
Obično je sedeo u jednoj od dve centralne sobe, u čelu
prema ulazu; drugu su zauzimali ključari i stražari.

209
 Dva-tri puta, tako, popa je izvodio na saslušanje iz
prepune ciglane, velike zatvorske sobe sa ciglenim
podom, i imao priliku da ga osmotri.
To je bio badžast, kratak i snažan čovek od nepunih
četrdeset godina, verovatno takođe seljačkog porekla,
kao gar crne, masne brade i progrušane kose, koju mu
nisu ošišali. Ako su ga na saslušanje vodili u sedište
Ozne u konfiskovanoj trgovačkoj kući u Sudskoj ulici,
ruke su mu pred polazak vezivali lancima na leđima i
tada je video da mu sa čvrstih, kratkih šaka otpadaju
nokti. Sav je bio modar, i crn i žut od uboja. Pri
vezivanju nije se bunio niti pokazivao strah, ali na
noćnoj ulici se pod sijalicama moglo primetiti da ga
povremeno protresa drhtavica.
Jedanput-dvaput saslušavali su ga i u samom
zatvoru. Tada je Petronijević za isleđenje morao
oficirima da ustupi sobu dežurnog. Prešao bi k
stražarima u njihovu prostoriju i otuda bi slušao dreku
islednika i popove jauke, uzdahe i jecaje. Ali bio je
ravnodušan prema tim zvucima i zajedno s ključarima
sprdao se na njegov račun.
„E, pope, kad si čuvao koljaše“, govorili bi između
sebe, „nisi ni jaukao ni plakao!“
Uhapšenik je u zatvoru kraj crkve proveo oko dve
nedelje. Nekoliko dana po njegovom dolasku ne odmah
to kuče je primećeno pred zatvorskom kapijom.
Napolju se već približavao sneg, uhvatila je i hladnoća,
a ono je pred ulazom stajalo ućebano, mokro i mršavo i,
sa debelim repom među nogama, neprekidno motrilo
na vratnice. Kad bi se kapija iz devetnaestog veka od

210
debele hrastovine otvorila na njoj je postojala i kapijica
za pojedinačan ulazak neodlučno bi zaskakutalo i
zacvilelo kao da želi da prodre u dvorište, ali da se ne
usuđuje; tek kasnije Sveta će shvatiti da je ono bilo
naučeno tako da čeka i pred crkvenom portom, jer ni u
nju nije smelo da uđe.
Stražari su ga više puta oterali s kapije; da je još bilo
dozvoljeno da se u varoši puca, verovatno bi ga i ubili.
Najzad su ga najurili i odatle. Ono se sklonilo malo u
stranu, međutim, i dalje je piljilo u ulaz.
Niko nije znao čije je. Kad je pop ono nekoliko puta
vođen na saslušanje u varoš, nije primećeno da ide za
njima. Stražari su ga u početku terali i jurili, gađali
kamenjem i psovali, a onda počeli krišom i da hrane. Po
koji vojnik bi iz zatvora, iza leđa, izneo parče hleba i
bacio mu u sneg. Pas bi u komad pogledao i ne bi mu
prišao. Ali kasnije hleb bi nestao.
Najzad su Paraćinci od popa iščupali što su tražili ili
su digli ruke od njega. Sa tri vojnika, među kojima se
nalazio i Toza Boza, Sveta je dobio nalog da ga jedne
noći pre zore sprovede u Jagodinu. Uz popa trebalo je da
idu još četvorica drugih, koji su bili neki seljaci. Kao
komandir sprovodničke grupe Petronijević je dobio
nalog sa spiskom zatvorenika, koji je stavio u
manžetnu šinjela, i ime kapetana iz jagodinske okružne
Ozne kome treba da ih preda. Malo se čudio što
uhvaćene neprijatelje ne vode odmah kod grudobrana
ili bar u Paraćin, gde pripadaju; ali primio je naređenje.
Dali su im iz kasarne i nemačka vojna kola visokih
kanata sa dva štajerska konja, u kojima će zatvorenike

211
voziti, i jedne čeze. U čezama Boza i on treba mali
konvoj da prate. Morali su da stignu u Jagodinu pre
svanuća.
U jedva osvetljenom dvorištu zatvora ključari su
četvoricu seljaka povezali lancima dvojicu po dvojicu i
onda upitali šta će s petim.
„Vezan pop“, rekao je Sveta podsmešljivo, „mirno
selo. Veži i njega.“
Vezali su i popa, s rukama napred. Dali su
Petronijeviću ključeve katanaca kojima su lanci
zaključani. Posadili su zatvorenike na pod dubokih
kola, na dasku na kanatama ispred njih posedala su
dvojica vojnika s puškama u krilu. Boza i on ispeli su se
u čeze.
„Pokret!“ naredio je Petronijević iz čeza, držeći
dizgine u rukama. „Otvaraj kapiju.“
I krenuli su.
Ali još nisu ni nagazili na ruski most kad je onaj pas
iz mraka istrčao pred njih. Neodlučno je potrčao pred
kola kao da se pita šta se dešava. Onda se vratio sa
druge strane, pogledajući ka visokim kanatama, iz
kojih vire tek glave zatvorenika. Zatim optrčava oko
čeza, gledajući i u njih.
„Otkud ovdena ovo?“ pita Boza. „Mrš!“ vikne
hvatajući se za zadenuti bič. Pokušavao je da ga ošine.
„Gubi se!“
Pas se izmakne pozadi. Na tesnom mostu bio je u
opasnosti i trčkao je za njima.
Toza se u čezama uspravi na noge.
„Čija je ova džukela?“ viknu napred.

212
 Otud časak nije bilo odgovora, a onda se osvrne
jedan vojnik:
„Koj ga zna!“
Tako pregaze most i izbiju odozdo na drum. Sa
desne strane, dole, ostavljali su u mraku Dinkovu kuću.
Ništa drugo oko sebe nisu videli, nikakva vozila
drumom nisu prolazila.
Išli su sred obranih polja. Nisu ih videli, ali, znali su,
i levo i desno od druma prostirale su se ogolele strnjike
i obrana kukuruzišta, repišta i suncokretišta. Iako su
njive dreždale u mraku, znali su da ih otuda niko ne
gleda.
Štajerci su mirno koračali i topotali po makadamu
potkovanim kopitima, njihov riđan upregnut u čeze,
koji, začudo, nije bio preterano mršav, lagano ih je
pratio.
„Je l’ može to malo brže?“ upitao je Petronijević
jednog trenutka.
Štajerci su prokasali desetak metara, pa su se vratili
u hod. Za njima je to učinio i riđan u čezama.
Sve je izgledalo mirno i ništa nije nagoveštavalo
nikakvo iznenađenje. Samo ih je onaj pas sve više
nervirao.
Sada je trčkarao pored kola, stalno gledajući u njih.
Vojnici su pokušavali da ga oteraju, pružali ka njemu
bič, ali on bi im svaki put izmakao. Kevtao je odozdo
kao da se nekome javlja.
Neispavani Toza Boza je pored njega prosto cepteo
od nervoze.

213
 „Što to nismo poterali kod grudobrana“, šaputao mu
je, „pa da pobijemo! Daj sad da i’ svrnemo kod Gilja da
im svršimo pos’o! To i’ u Jagodinu ionako čeka.“
Sveta mu tiho odgovori:
„Ćuti tu. Smiri se.“
Jednog trenutka Toza iskoči iz čeza. Pojuri prema
kučetu sa bičaljem u ruci i krene da zamahuje na njega.
Pas skikne i šmugne u mrak. On se primakne
kanatama.
„Čije je ovo kuče?“ upita preteći. „Je l’ nekoga od
vas?“
Vezanici su glave držali oborene i niko ne odgovori.
„Vrati se ovamo!“ dovikne mu Sveta.
Boza se nanovo ukači na dvokolice. Podrhtavao je od
jarosti.
„Majku mu jebem kučeću, ubiću ga!“ pretio je. „Ono
nam tu nešto sluti! Ono nešto preti!“
„Ma smiri se“, opominje ga Sveta. „Šta ti ono smeta?
Još malo će ovako da protrči, pa će da izostane.“
Ali kuče nije izostajalo. Zamalo bi se izmaklo u
stranu, pa bi se nanovo pojavilo. Poskakivalo je pored
kanata kao da u njima vidi nekoga svog.
Tako su, s njegovim kevtanjem u pratnji, od koje su
se budili seoski psi sad će svi znati da nekog vodimo,
ovako se samo na vojsku laje! – prošli i kroz usnuli
Mijatovac. U kućama, koje su se mrsile u ogolelom
granju dudova i oraha, još se nisu nazirale upaljene
petrolejke. Selo je spavalo i, činilo se, nije ni slutilo da
njihovim putem sprovode osuđenike na smrt.
Nervozni Toza se nije smirivao.

214
 „Sve selske džukele je probudio! Ubiću ga čim
izađemo iz sela!“
Sveta je pokušavao da ga smiri:
„Ma otići će. Neće dugo ovako.“
Međutim, umesto da se utiša, kad napustiše selo,
pseto poče i da zaurlava. Sad je, valjda, bilo sigurno da
se njegov gazda nalazi u onim kolima i, prateći ih i
propinjući se ka kanatama, otegnuto je urlikalo.
Spustilo bi se na zadnje noge, priljubilo uši uz prljavu
belu glavu i, visoko dižući njušku, pustilo bi iz grla ne
toliko jak koliko otegnut urlik nalik na jauk.
Sprovodnici su ka njemu šibali bičem, katkad ga,
izgleda, i potkačinjali i ono bi tada na trenutak
štuknulo u mrak, da se već časak kasnije opet pojavi i
da pusti iz sebe onaj tanak, žaloban, otegnut jauk.
Sad se i Sveti počelo prikazivati da im pas smišlja
nešto rđavo. On će, pomišljao je znajući da je to ludo,
kad stignu u Jagodinu, krenuti po sokacima da galami i
da svima objavljuje kud mu gazdu vode. Narod može da
potrči zatvorenike da spasava.
„Ovo je neizdržljivo“, reče.
„Pa dabome da jesje“, potvrdi Toza.
I odmah poteže „valter“ iz kubure.
„Nemoj!“ viknu Sveta.
Ali njegov drugar preko leve nadlanice već nanišani
i njegov pištolj puče. Konj pod njima poskoči, u isto
vreme kad i pseto kraj putnog jarka vrisnu. Ranjeno,
ono se povede, pripade na zemlju, pa ustade i
skamličući i vrludajući, nestade netde u sumračnoj
njivi.

215
 Tada se dogodi nešto što Petronijević neće sebi
decenijama moći da objasni.
Pop se u kolima pred njima odjednom uspravi.
„Šta činite, nekrsti!“ zakrešta. Imao je neprijatan
glas. „Boga ne poštujete, ljude ne volite!“ Pridržavajući
se vezanim rukama, preskakao je zadnji kalkan. „Ništa
vam nije lakše nego da ubijete!“ Obraćao se Tozi, koji je
opet počinjao onako blesavo da se cereka. „Proklet bio,
dabogda! Na svome se grobu smejao! Malo ti je moje
glave, ’oćeš i njegovu!“ Krstio se obema vezanim
rukama. „Seme ti se zatrlo, dabogda! Neka te Bog za ovo
kazni! Seme ti prokleto bilo! Neka te ljudsko sećanje ne
zapamti, prokletniče!“
Sveta se potpuno smete. Nije više najbolje zapažao
ni šta se oko njega dešava. Ono pseće skamlikanje se
negde u sumračnoj izmaglici udaljavalo i, izgleda,
postajalo sve slabije. A i ljudi u kolima ispred njih kao
da su ustajali. Ili mu se to samo pričinjalo?
On viknu:
„Ćuti, pope! Ćut’!“
Ovaj se, međutim, nije zaustavljao. Bradato lice mu
je od ozlojeđenosti bilo crveno i mokro.
„Malo ti je“, dovikivao je neprekidno se krsteći,
„moje glave, ’oćeš i njegovu! Šta ti smeta jedna nedužna
životinjka, nekrste! Jesi li sad zadovoljan, Bog te ubio!“
Sveta zgrabi pušku. Stajao je u čezama i on.
„Je li bilo tvoje? Jesmo li mi pitali čije je! Idi uzmi ga!
Idi pokupi ga!“
Pop se osvrte ka njivi. Pokušavao je pogledom da
prozre gde je pas nestao.

216
 „Trči, pope!“ viknu mu Ruski. „Trči!“ Ovaj koraknu u
brazdu.
„Trči!“ doviknu Sveta. „Donesi ga! Brže!“ Natovariću
im ga, pomisli, pored njih, u kola! Pa neka im smrdi do
Jagodine!
Vezanik potrča dok su mu pole mantije landarale
oko nogu. Izgledalo je da se može saplesti.
Ali Petronijević iznenada podiže pušku i nasloni je
kundakom o rame. Šta ovo radim, upita se dok je
nišanio preko mušice. Može mi pobeći, odgovori. I istog
trena opali.
U onom sumraku učini mu se da iz zaprljane
mantije na sredini leđa polete pramičak prašine. Čovek
se u njivi poklopi na lice kao dete koje se saplelo.
Pade, pomisli Petronijević setivši se nečega što je
davno pročitao, kao kap vode.
Uto zatreštaše puške i iz onih kola.
Šta ovo bi, začudi se on. U trenutku opazi da su
dvojica stražara iza prednjeg kalkana na nogama i da
oborenih pušaka pucaju pred sebe, dok im teški konji za
leđima uplašeno njište i đipaju.
On i Boza iskočiše iz dvokolica i potrčaše škljocajući
oružjem. I već časak kasnije zapucaše zajedno s onom
dvojicom, dok su se neke nejasne prilike pred cevima
povijale kao žbunje na košavi.
Zaustaviše se tek kad isprazniše šaržere. Dok su
umetali nove, Sveta opazi da se dole više niko ne miče.
„Dosta!“ potmulo viknu. „Prekini paljbu! Prekinite!“
Zadimljene puške se oboriše ka zemlji.

217
 „Šta ovo bi?“ upita on uzrujano. Srce mu je u
grudima drhtalo kao u pileta.
„Ustali“, objasni vojnik, „i krenuli na nas. ’Teli da
nas napadnu.“
„Zar nemaš kundak!“ upita Petronijević šireći ruke.
„Zar si morao da pucaš?“
„Jebi ga, uplašili smo se“, odgovori vojnik
pogruženo.
Sveta smače kapu sa glave i poče da trlja mokro lice.
„Smiri te konje“, viknu.
Dok su se stražari bavili konjima „O! ooo!“
odjekivalo je kroz hladan vazduh, „mirrran!“ on se
osvrtao niz put. Niko se, srećom, niotkud nije
pojavljivao.
Petronijević odlučno zagazi u njivu, iz koje su virili
patrljci posečenih stabljika kukuruza.
„’Ajde ovamo!“ mahnu rukom. „Da nas tu ne opaze!
Pokupite popa!“
Ona dvojica odmah povedoše štajerce. U njivi
skidoše zadnji kalkan i počeše da dižu čoveka u mantiji
na kola.
Ali zbunjeni Toza Boza ostade pred riđanom na
putu. Sveta već u brazdi nađe onog psa okrvavljenih
grudi ležao je na boku i, očigledno, više nije disao i
potrča natrag ka čezama. Usput opazi kako se popu iz
kanata klate noge obuvene u neke cokule.
„Ti, šinteru“, besno prosikta na drugara, „šta čekaš!
Poteraj konja za mnom! I pokupi onog psa! To je tvoje
delo!“
Odmah se okrete da pođe dalje.

218
 „Sveto!“ viknu Boza za njim. „Ruski! Jebaću ti majku
za ovo!“
Petronijević mu nanovo priđe.
„A ja ću tebi“, tiho mu odgovori, „jebati i oca i mater
ako igde zucneš o ovome! Ti si za sve ovo kriv! I imaš da
ćutiš kao mutav! Jesi li razumeo?“
Toza se malo promeni u licu i pomirljivo klimnu
glavom.
„Ću da ćutim.“

219
 17.

Stotinak metara dalje od puta Sveta zastade kod

jedne vrzine. Posle nedavnih borbi, kod nje su ležali
razbacani komadi nekog malog protivkolskog topa,
verovatno nemačkog. Osvetli okolinu baterijskom
lampom i pozva svoje zaprege.
Kad leševe koji su se još pušili istovariše iz kola, on
im ključevima otključa veze. Lance baci u kanate.
„Kopajte tu“, reče onoj dvojici vojnika„duž vrzine.“
Ona kola, spremna za svaku priliku, srećom, imala su
spolja pričvršćena dva četvrtasta ašova. „Ti, Tozo,
svlači ih.“
Pet golih ljudskih telesa krajem te noći zakopaše
uzdužno u mekanu zemlju pored nekakve vrbove
vrzine u koloni po jedan, tako da grobovi nisu zalazili u
oranicu. Petronijević je računao da su tu dobro
skriveni. A ako ih kojim slučajem i pronađu, verovatno
će ih pribrojati mrtvim nemačkim vojnicima. Psa
zatrpaše zajedno s njima.
Obuću streljanih razbacaše naokolo po njivama, a
haljine vezaše u popovu mantiju.
Kad s iskaljanim kolima i čezama nanovo izađoše na
Carigradski drum, počinjala je zora. On zapreti
vojnicima da nikome o ovoj noći ne smeju govoriti.

220
 „Ja ću“, dodade, „podneti izveštaj kapetanu Jovi. Vi
se možete pozivati na mene.“
Tada poteraše konje u kas, nemilice ih šibajući
bičevima.
U mutno jesenje jutro nedaleko od ruskog mosta
pojili su na Moravi umorne životinje i nekom kofom,
koju su za sve spremni Nemci uz kola takođe bili
obezbedili, prali voz od krvi. U zavežljaj mantije s onom
odećom gurnuli su nekoliko krupnijih kamenova i
zafrljačili ga u reku.
Čim su zaprege predali zatvorskim stražarima da ih
vrate u artiljerijsku kasarnu, Sveta u Ozni potraži
kapetana Jovu Veselinovića, koji mu je nalog bio izdao.
Ali ovaj se od ranog jutra nalazio negde na terenu; išao
je, znao je uplašeni potčinjeni, opet nekoga da uhapsi ili
da strelja. A pod takav tretman sada je lako mogao da
podvede i ovog potčinjenog.
Do mraka, dok su se njegovi vojnici odmarali posle
napornog zadatka, Petronijević je u kući Jozefa Špeta
strepeo. Smišljao je šta će svome prekom starešini reći i
kako da događaj opravda.
Uveče ga, znojavog i umornog, uz čašicu okrepne
rakije, nađe.
„Jesi li ih predao?“ upita ga kapetan.
Sveta mrdnu glavom.
„Ne.“
„Šta se desilo?
„Pokušali da pobegnu.“
Jova se uozbilji.
„Nisu ti valjda pobegli?“

221
 „Ne.“
„Pobio si ih.“
Petronijević kao krivac potvrdi glavom.
Veselinović se odobrovolji.
„Pa to je dobro. Kako su pokušali? Nisi ih vezao?“
„Jesam“, odgovori Sveta. „Ali dvojica vojnika bili su
mi neiskusni. I ovi su ih, u mraku, onako s leđa napali.
Jednoga su zgrabili, umalo da mu otmu pušku. Onda
smo Toza i ja pritrčali.“
„I slistili ste svu petoricu? Nijedan nije pobeg’o?“
„Svu petoricu.“
Jova Veselinović poslovno upita:
„Jeste li ih dobro zakopali? Jeste li ih svukli?“
„Jesmo. Zakopali smo ih u jednu vrzinu, a ’aljine
smo im bacili u Moravu.“
Kapetan je časak razmišljao. Onda odmahnu rukom.
„Nek idu kud su krenuli.“ Srknuvši iz čaše, opet je
razmišljao. „Tako napiši i u izveštaju. Sasvim kratko:
’Likvidirani pri pokušaju bekstva’. I navedi im imena.
Ja ću izvestiti Jagodince.“
Sveta je isto to veče napisao izveštaj. Naveo je mesto
gde se događaj odigrao, stavio datum i potpisao se
punim imenom i prezimenom.
Sad, s pravosudnim iskustvom, u kojem dokumenti
imaju vampirsku ulogu, znao je da je time na sebe
primio krivicu za pogibiju petorice ljudi i da njegova
hartija možda i dalje negde čuči. I odatle može
odjednom da iskoči.

222
18.

Sledećih dana Sveta je toliko bio izgubljen da gotovo

nije znao za sebe. Nije mu bilo stalo do posla, nije mu
bila važna Mirjana, nije mogao da misli na Milesu, nije
se osvrtao da vidi da li ga ko prati. Jednog trenutka čak
pomisli: da li se ovo moj život gasi? Da li to tako
izgleda?
Jedne noći vraćao se kući jako kasno, oko tri ujutro.
Proleće je svuda naokolo besnelo, miris pavlonije je
ležao na pločnicima kao lenj pas u letnje podne. On je
poput pijanice petljao ključem oko ključaonice na kapiji
kuće u Dobračinoj. Tad začu da se negde preko puta iza
njegovih leđa nešto događa.
Mada osvetljena, ulica je treperila u senci velikih
krošnji i delovala kao da je u polumraku. Nije se
najbolje videlo.
Na pločniku preko puta glavinjalo je neko dvoje
ljudi. Nije ih raspoznavao, iako mu se žena načas po
nečemu učini poznata, niti je imao vremena da ih
osmatra. Njihovi glasovi su prvi do njega dospeli i
krenuo je da ih osluškuje. I samo je video, čovek ženu
drži za ruku, koju ona pokušava da oslobodi, i
iskoračujući pred nju, želi da joj prepreči put.

223
 „Nemoj!“ žena suzdržano podvriskuje. Izgledala mu
je kao srednjih godina, ovisoka i, možda, lepuškasta. U
glasu joj se osećala panika. Nemoj!“ ponavlja ona u pola
glasa. „Nemoj! Neću!“
Čovek joj ne ispušta ruku, valjda joj uvrćući
manžetnu.
„Ma čekaj!“ brunda. Očigledno, želeo je da budu tihi.
„Nemoj tako! Ma ’ajde! Pa ’ajde sa mnom!“
Ali ona se i dalje otima i vrda mu na asfaltu čas levo
čas desno. Slobodnom šakom se hvata za glavu.
„Ne-eću!“ kao da počinje da jekće. „O-ostavi me! Ne
mogu! Neeću! Ne mogu!“
Panika i očajanje postaju joj sve jasniji. Sveti se čak
učini da ona može svakog časa pasti od nesreće na
pločnik i da bi se tamo samo pokrivala rukama po glavi:
neka mi se desi što mi se desi, ali neka ja to ne vidim!
„Neee!“ otegnuto zapomaže. „Ma neee! Nećuuu!
Neee! Skloni mi se!“ Odmahuje slobodnom rukom na
njega. „Neeećuuu!“
On pred njom i dalje trčkara levo-desno.
„Čekaj!“ tiho opominje. „Nemoj tako! Molim te!
Mooolim teee!“ Kao da i on počinje da plače. „’Ajde! Kad
te molim!“
Ali ona nikako ne pristaje i presamićuje se od
očajanja. (Sveti se tad zbog nečega učini kao da je u
crnini.)
„Neee! Neee! Nećuuu! Ostavi me! Neću!“
„Nemoj tako!“ moli čovek. „Ja sam tvoj! Ti si moja!
Nemoj, molim te!“

224
 „Ne!“ odgovara ona. „Ne! Nikako! Nisam tvoja! Nisi
moj! Neću!“
I onako mu se i dalje otima.
I tako, glavinjajući i cimajući se jedno od drugoga,
polako napreduju naniže. Seku usamljenu Ulicu braće
Jugovića i nestaju u sumraku negde nizbrdo.
Sveta ostaje ispred svojih vratnica zapanjen. Šta sam
ovo video? Ko su ovi ljudi? Je li ono bila Gordana, samo
mnogo mlađa? Šta su oni hteli jedno od drugog? Da li je
trebalo ženi da pomognem?
Ne nalazeći odgovor, smućene glave, otključava
kapiju i ulazi u svoju zgradu.

225
 19

Sledeća dva-tri dana Sveta Petronijević Miru i ne

traži i oni mu prolaze isto onako nejasno i bez ikakvog
oblika. A onda žensku noćnu priliku iz svoje ulice sreta
nanovo jednog podneva na uglu Jevrejske i Dušanove.
Žena vuče, verovatno sa Bajlonove pijace, neku
torbu punu prolećnog zeleniša. Izgleda mu niža i
sitnija, a i starija, nego što je u noćnoj Dobračinoj ulici
video. On čak posumnja da to možda i nije ona ista od
pretprošle noći.
„Izvinite“, kaže joj iznenada i čini gest ka ručici
njene torbe, „mogu li da vam pomognem?“
Ona se uplašeno trgne. Povuče torbu k sebi.
„Joj! Šta hoćete?“
„Hteo sam da vam pomognem“, ponavlja Sveta.
„Ne, hvala“, odgovara žena. „Mogu sama.“
„Teška vam je. Hoću da vam pomognem.“
„Pa ne. Rekla sam vam.“
„Ali vi ste Gordana. Iz Ćuprije. I hoću da vam
pomognem.“
Ona hladno odgovara:
„Ne, ja nisam Gordana, iako jesam iz Ćuprije. I ne
treba mi pomoć.“
I grabi pred njim niz ulicu.

226
 On požuri za njom.
„Kako niste Gordana? Pa ja vas poznajem! I video
sam vas pretprošle noći oko tri ujutro u Dobračinoj
ulici. Neki čovek vam je dosađivao. I vi ste se branili.“
Ona preko ramena odgovori:
„Poznajem i ja vas. Ali nisam Gordana. I nicce
pretprošle noći niste mogli da me vidite. Tako kasno ne
izlazim.“
„Pa ko ste ako niste Gordana?“
„Ja sam Desanka“, izgovori ona. „Gordanina sestra.“
I opet pokuša da mu izmakne.
„Gordanina sestra!“ izgovori on žureći za njom. „Pa
stani malo! Gordanina mlađa sestra! Zato toliko ličite.
Dozvoli da ti pomognem!“
„Ne treba mi pomoć, rekla sam ti.“
„Ali, onda, i ti mene, mora biti, poznaješ. Stani malo
da razgovaramo. Kaži mi nešto o sestri. Kaži mi šta znaš
o meni.“
Desanka ljutito zastane zagledavši mu se u lice.
„Ma šta da ti kažem? Pa ti si onaj udbaš koga su svi
mrzeli.“
Sveta od zaprepašćenja ispusti tašnu na pločnik.
Začu se kako nešto u njoj lupnu o tle. On se uhvati za
lice.
„Ali zašto“, upita očajno. „Zašto su me svi mrzeli?
Šta sam im učinio?“
Ona hladno odgovori:
„Znaš ti šta si radio!“
On stegnutih usta upita:
„Šta sam radio?“

227
 Žena mrdnu ramenima.
„Pa ubijao si. Eto šta si radio.“
Sveta gotovo zajekta.
„O Bože!“ Nije nalazio reči. „Ali otkud ti to možeš da
znaš? Ti si mnogo mlađa. Nisi mogla ništa da vidiš.“
„Slušala sam o tebi“, odgovori ona. „Gordana mi je,
ako hoćeš da znaš, o tebi govorila.“
On i ne pokuša da se pravda.
„Je li me zato prezirala?“
Desanka je izgledala pomalo iznenađeno. Kao da
ovakvo priznanje nije očekivala.
„Pa da li možeš da zamisliš kako smo živeli? Tata je
ostao u Nemačkoj posle zarobljeništva i, kad je čuo kako
je kod nas, nije smeo da se vrati. Mama nam je odmah
posle oslobođenja od Nemaca umrla. I ostalo je nas
troje, nas dve i još mlađi brat, maltene na ulici. Nismo
hleba imali da jedemo. Živeli smo od pomoći komšija i
od tatinih paketa. Zato je i ona morala onako rano da se
uda. Nije stigla ni da maturira. Da bi nas dvoje spasla.“
On se neodređeno sećao da je Gordana, i sama u
stvari devojčurak, imala sestru i brata, koji su još bili
deca. Ali nije na njih nikada mislio. Nije ih gotovo ni
zapamtio. I sad je ova žena već u godinama bila ona
nekadašnja slinava devojčica Gordanina sestra, koju je
u životu video jedva nekoliko puta.
„I zato me je prezirala?“
„Ma ne znam je li te baš prezirala. Samo mi je tako
ispričala.“
„I gde je ona sada?“ upita.
Žena pomalo začuđeno reče:

228
 „Pa umrla je.“ Trenutak zatim očeknu. „Ima deset
godina. Dobila je rak na mozgu.“
„O Bože!“ učini Sveta opet. Želeo je da se ugrize za
pesnicu. „O Bože. Voleo sam je, bez ikakve nade, punih
dvanaest godina. Nisam sve to vreme znao za drugu
ženu. Patio sam kao vezan pas.“
„O Bože!“ učini i ona.
Sveta kao da više nije najbolje znao šta govori.
„Da je živa, rekao bih joj da ono što mi ona nije
mogla oprostiti ni sam sebi ne praštam.“
Desanka je odlazila sa svojom torbom.
„Ne znam“, reče mu preko ramena, „kako se to može
oprostiti.“
Sveta je gledao za njom sitno drhtureći i nije znao je
li to od neke bolesti ili od hladnjikave prolećne kišice,
koja je upravo počinjala da prska.

229
20.

Osvanuo je lep prolećni dan četvrtog maja hiljadu

devet stotina osamdesete godine.
Negde daleko, u nekoj bolnici u Ljubljani, umirao je
jedan čovek čijoj partiji je Sveta Petronijević tri i po
decenije pripadao, kome je otkako zna za sebe služio
kao dvorišni pas, radi kojega je ubijao i zbog čega se
svih ovih godina razbijao od osećanja krivice. Ali ovoga
jutra nije imao vremena za njega. Neka on umire tamo,
mislio je, ja ću to morati obaviti ovde.
Stajao je u pižami u kupatilu i gledao se u ogledalo.
Bio je smršao desetak kilograma i sam je sebi ličio na
ispošćenog starca. Činilo mu se da sve na njemu visi.
Osećao je da nije čist, ali nije mogao da se odluči da li da
se istušira. Mira mu je za danas zbog nečega zakazala
sastanak i morao je i da se podbrije. Međutim, mrzelo
ga je i ruku da podigne. Da li će opet poći u Lipovičku
šumu? Nije ga zanimalo. Mrzelo ga je u stvari i svet oko
sebe da gleda.
Onda glasno sebi reče:
„Možda je ovo moj poslednji dan.“
I poče da svlači pižamu.
S Milesom se danima nije video i sad se, bez nje u
kući, na miru istušira i obuče. Zatim ode u kuhinju i

230
poče da cunja za svojim „parabelumom“. Nađe ga u
kredencu među kuhinjskim krpama i stavi među
advokatske spise u tašni.
Oko podne susrete se s Mirom.
Čim u kafeu sedoše za sto i sačekaše da im donesu
kafe, devojka mu reče:
„Ti verovatno već pretpostavljaš zašto sam te
pozvala? Vidiš i sam da ovako dalje ne može.“
On klimnu glavom.
„I“, dodade umorno, „kako misliš da može?“
Ona mrdnu rukom. Na licu joj je video odlučnost.
„Ne može nikako. Vidiš i sam.“
„Ne vidim“, odgovori on. „Molim te, objasni mi.“
Devojka opet načini onaj nervozni pokret.
„Pa ne mogu ja. Ne mogu više. Dosta je bilo.“
Sveta je osećao da je gleda molbeno i to ga je
ponižavalo.
„A ne pitaš se kako ću ja?“
Ona odgovori gotovo ljutito:
„Pa onako ćeš kako je bilo pre nego što smo se
upoznali. Jesi li pre mene živeo? Jesi. I to dobar broj
godina. Nastavi onako kako je bilo ranije.“
„A ako ja“, reče on opet molbeno, „više tako ne
mogu? Ne misliš na mene?“
Mira stisnu usnice, koje joj pobeleše.
„Ne mogu da mislim na tebe, jer moram da mislim
na sebe. Da li me sad razumeš?“
On odmahnu glavom.
„Još ne razumem.“

231
 „Pa ne mogu“, gotovo doviknu ona, „da idem s
matorim čovekom koji ima ženu i koji je uz to i
zaljubljen! Opominjala sam te da se ne zaljubljuješ!
Jesam li?“
Sveta bezvoljno potvrdi glavom.
„I? Jesi li me poslušao?… A i ja tako ne mogu! Dala
sam ti za Andrejinu odbranu što sam mogla da ti dam, i
sad je gotovo! Jesi li dobio?“
On se tužno osmehnu.
„Zar o tome moraš tako grubo?“
„Moram“, odgovori ona, „kad ti drukčije nećeš da
shvatiš. Jesi li hteo da me shvatiš kad sam ti govorila?
Ja hoću malo da živim, a ne da se zaljubljujem i od
ljubavi da se ubijam. I neću niko zbog mene da se ubija.
Ako ko hoće da se ubija, neka to radi na sopstveni
račun.“
Gledala ga je ovlaženim zelenim očima u lice.
„Pa žao mi je što moram ovako! Molim te, shvati me!
Ne mogu drukčije! Nisam ženska za zaljubljivanje.
Mnogo sam gora nego što si o meni zamišljao. I nisam
da se u druge zaljubljujem. Hoću slobodu. Za sebe i, u
odnosu na mene, za druge. Žao mi je što to nisi mogao
da razumeš.“
Uzimala je svoje stvarčice sa stolice.
„Nadam se da ćemo se videti u nekim manje
dramatičnim prilikama.“
Kad ona bez zastajkivanja izađe, on na brzinu ostavi
novac za račun i požuri za njom na ulicu.
Osvrtao se pred kafeom da je bar još jednom
pogleda. Ali nje više nigde naokolo nije bilo.

232
 21.

Sveta Petronijević sede u kola i nehotice ih upravi ka

zapadnom izlazu iz grada. Želeo je da se negde usami.
Ali ne htede da se zaustavi ni u Košutnjaku nego,
gotovo bez prave želje, produži ka Lipovičkoj šumi.
Nanovo se zaustavi blizu motela, koji je u poslednje
vreme toliko upoznao. Ostavi tašnu u automobilu i,
pun suza kao čaša koja svakog časa može da se prelije,
pokuša u već bujnoj šumi da nađe mesto gde je s
Mirjanom bio prvi put. Gde je ono devojka stajala pred
njim ispupčena stomaka i smaknutih gaćica dok joj je
on zadivljeno gledao u svetlosmeđu čupicu među
nogama? Da li ova neosetljiva divljina koja šapuće
svojim rastinjem pamti njegovu ondašnju ushićenost?
Je li od tada postala drukčija nego što je bila pre toga?
Međutim, niti je onu stazicu kuda su se bili zaputili
prepoznavao niti je išta oko njega pokazivalo želju da
mu se predstavi. Drveta, prolazi između dvoreda,
pocrneli listovi i iglice na tlu, žutozelene liske na
granama, sve je izražavalo ravnodušnost prema
nesrećnom čoveku i ništa što se jadnom pojedincu
negde moglo dogoditi prirodu nije zanimalo.
Iznenada, negde već dalje od puta, iza njegovih leđa
nešto kvrcnu.

233
 Sveta se okrete. Opazi kako se neko skloni iza oveće
bukve.
On upita:
„Ko je to?“
Niko mu ne odgovori. Čovek iza onog drveta kao da
se povuče još više.
Petronijević pomisli da je to neko ko ima nekakvu
potrebu i produži dalje u dubinu šume. Međutim,
odmah oseti da je i onaj za njim opet krenuo.
On zažali što je pištolj ostavio u kolima. Dovoljno bi
bilo, pomisli, da jedan metak opali u zemlju otuda bi
samo zapraštalo kršenje šiblja i grančica životinje u
bekstvu.
Koračao je još desetak metara, pa se okrete za
sobom.
„Ma ko je to tamo?“ glasno upita. „Šta vi želite?
Pojavite se otuda.“
I opet niko ne izađe na čistinu. Još je samo nazirao
neku priliku iza žbunja, čitavog čoveka nije video.
On mu zakorača u susret.
„Ko je to tamo?“ upita. „Zašto me pratite? Šta želite
od mene? Pojavite se da vas vidim.“
Trenutak nije bilo nikakvog odgovora, a onda iz
rastinja izroni ovisoka muška prilika s pištoljem u ruci.
Sveta čoveka ne poznade i samo pomisli: Je li tako?
Pa hajde! Neka se i to jedanput završi!

234
22

Petronijević po nečemu zaključi da je prilika u

guštari neki mladić. Tada otuda začuje mukao glas:
„Gde je Miki?“
On se začudi.
„Ko?“ upita. Nije se snalazio.
„Pa Miki!“ doviknu momak. Pištolj je i dalje držao
oboren kraj butine. „Miki, gde je?“
Miki? Miki, razmišljao je Petronijević rastreseno. Bio
je spreman da umre, ali nije znao od koga će ga to snaći.
Koji Miki? Hoće li taj Miki da ga ubija?
„Koji Miki?“ upita.
„Pa Mira!“ doviknu momak besno. „Mi je tako
zovemo.“
„A, Mira“, reče. „Pa što ne kažeš tako?“
I tada ga prepoznade.
„Ranko!“ reče iznenađeno. „Otkud ti ovde? Šta radiš
u ovoj šumi?“
A malo mu laknu: nije ovo nikakva Udba!
Onaj opet prosikta:
„G^e ti je ona? Zar te nisam već opomenuo da je se
maneš? Zar ti nisam rekao da ti ona ne pripada?“
„Zato što pripada tebi?“ upita Sveta inadžijski.

235
 „Naravno da pripada meni“, odgovori Ranko. „Ona
voli mene. I nemaš zašto više oko nje da se muvaš.“
Sveti ova utakmica s mladićem poče da se dopada.
De baš da ga vidim, pomisli.
„E pa, malo si zakasnio“, reče. „Ona mi je već
pripala.“
Ranko ga je iskolačenih očiju gledao u lice. Onda se,
zajedno s onim pištoljem, uhvati za grudi. I jeknu:
„Jaoj!“
Petronijević se osvesti. Zašto sam ciničan, pomisli
prekorno.
„Izvini“, reče. Pružao je ruku k njemu. I nespretno
dodade: „I meni su stariji otimali devojke. One uvek
biraju zrelije. To nije ništa novo.“
Ranko besno odmahnu ka njegovoj ruci. Upravi mu
onaj pištolj na grudi.
„Ti! Ti!“ Nije nalazio uvredu koju bi mu uputio.
„Kako se usuđuješ! Ti, pseto titovsko! Govno
zlikovačko!“
Sveta oseti da crveni od uvrede.
„Marš!“ doviknu. „Ti ćeš meni!… Ti ćeš meni!…
Balavanderu slinavi!“
Koračao je ka mladom čoveku.
Otuda nešto možda puče. Ali nije pouzdano znao šta
je to. Samo ga nešto opako, teško, kao pesnicom grunu
pravo u grudnu kost, od čega posrnu.
„Šta?…“ započe. „Šta?…“
I oseti krv u ustima. Kao ono nekad kad je imao
krvoliptanje.
„Šta ti?… Šta ti?…“ Opet je nešto započinjao.

236
 Tada, opet u grudi, oseti još jedan, pa još jedan
onakav udarac. Prože ga strašan bol, koji mu šiknu u
sam mozak i odmah otuda poče da curi i nestaje.
„Šta?“ reče on muklo, prskajući crvenom penom
pred sebe.
Čilim, pomisli začuđeno. Kako to? Šta je to? I već
onaj bol, koji je nekud žustro nestajao, odnese i njega.
On to više nekako i ne oseti.

Oko tri po podne, dva sata posle događaja u

Lipovičkoj šumi, umro je veliki gazda u maloj
balkanskoj državi, kome je Sveta Petronijević godinama
služio. To se već dugo očekivalo i mesecima se od
njegove smrti strahovalo. Stao je železnički, vazdušni,
pomorski i gradski saobraćaj. Jaukale su sirene, žene su
po ulici zamirale od bola, brkati muškarci su slinili.
Sportske utakmice su se prekidale, životinje u
beogradskom zoološkom vrtu zauzele su stav mirno.
Državnici u svetu pakovali su kofere za putovanje u
Beograd radi odavanja počasti pokojniku.
U gunguli svenarodne žalosti i u svom životnom
neredu, Milesa je muževljev nestanak prijavila policiji
tek posle trideset šest časova. Ali u tom trenutku niko
nije imao vremena za potragu. Sveta Petronijević,
ubijen sa tri metka u grudi, i student Ranko
Radivojević, koji je posle Svetinog ubistva pucao i sebi u
glavu, nađeni su u šumi trećeg dana po njihovoj smrti.
Milesa nije Mirjanu nikad videla niti je za njen i
Svetin odnos ikad i saznala.

237
 Dragoslav Mihailović
TREĆE PROLEĆE

Izdavač

AUTOR

Za izdavača
Nedeljka Biskup-Mihajlović

Recenzenti
Vladeta Janković
Milica Mihajlović

Štampa

Studentski trg 13, Beograd

Štampano
1.000 primeraka

Štampanje završeno
Maja 2002. godine

ISBN 86-903091-0-1

238
 CIP Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije

821.163.41-31

MIHAILOVIĆ, Dragoslav

Treće proleće / Dragoslav Mihailović.

Beograd : D. Mihailović, 2002.
(Beograd : Čigoja štampa). 235 str.; 21 cm

Tiraž 1 000.

ISBN 86-903091-0-1

COBISS-ID 98744844

239
 Dragoslav Mihailović rođen je 1930. godine u Ćupriji. Dobitnik
je desetak književnih nagrada i prevođen je na većinu evropskih
jezika.
Redovan je član Srpske akademije nauka i umetnosti. Živi u
Beogradu kao profesionalni pisac.

Objavio je sledeće knjige:

Frede, laku noć
(pripovetke). 1967;
Kad su cvetale tikve
(roman). 1968;
Petrijin venac
(prozni ciklus), 1975;
Čizmaši
(roman), 1983:
Uhvati zvezdu padalicu
(pripovetke). 1983;
Uvođenje u posao
(drame). 1983;
Vijetnamci
(scenario za igrani film). 1990;
Lov na stenice
(pripovetke), 1993;
Gori Morava (roman). 1994;
Goli otok I-III
(publicistika). 1990-1995;
Odlomci o zlotvorima
(proza). 1996;
Zlotvori
(roman). 1997
Kratka istorija satiranja
(studija). 1999.
Jalova jesen
(pripovetke). 2000;
Crveno plavo
(ogledi i članci). 2001.

240