Библиотека

ЏЕПНА КЊИГА
356

Уредник:
Ристо Трифковић

Технички уредник:
Хилмо Хаџић

Насловну страну израдио:

М. Стојнић

Насловна страна овог издања:

Carlo

Коректор:
Ана Кокољевић

Издање: Bompiani, Milano. Прво издање 1959. године.

Овај превод рађен је по четвртом издању из 1963. године.

Штампа и графичка обрада: Новинско предузеће:

„Ослобођење“, Сарајево – За штампарију: П. Гринфелдер.

1
АЛБЕРТО МОРАВИЈА

СВЕТЛОСТИ РИМА
И ДРУГЕ НОВЕ РИМСКЕ ПРИЧЕ

Наслов оригинала:
Alberto Moravia
NUOVI RACCONTI ROMANI

С италијанског превео:
МИОДРАГ КУЈУНЏИЋ

MMXXII

СВЈЕТЛОСТ
Сарајево
1965.

2
 Садржај

Разуме се............................................................................................................................5

Прва степеница...........................................................................................................13

Не један, него пет.....................................................................................................20

Пролеће.............................................................................................................................27

Најлепша ствар..........................................................................................................34

Сто од крушковог дрвета....................................................................................41

Лажни и прави Индијанци..............................................................................50

Иренина срећа............................................................................................................58

Опроштај од селендре..........................................................................................66

Мамина маза................................................................................................................73

Прослава.........................................................................................................................80

Отимање..........................................................................................................................88

Није време.....................................................................................................................96

Вожња уназад..........................................................................................................104

Ах, жене!.........................................................................................................................112

Самоубиство................................................................................................................119

3
Ухођење..........................................................................................................................127

Јамица на образу...................................................................................................135

Растанак од Матилде..........................................................................................142

Истина............................................................................................................................149

Васпитање....................................................................................................................157

Уго......................................................................................................................................164

Матора кока.................................................................................................................171

Светлости Рима........................................................................................................179

Ноге на намештају................................................................................................187

Свадбени поклон....................................................................................................195

Вештина ћутања...................................................................................................202

Сведок............................................................................................................................209

Списак намештаја..................................................................................................217

Елвирине сузе..........................................................................................................225

ИСКУСТВА АЛБЕРТА МОРАВИЈЕ.................................................................232

4
 Разуме се

К роз Улицу Лунгара у три после подне нико не пролази,

чак ни рођаци затвореника у Ређина Чели. У пролеће,
у то време, то је веома лепа улица, украшена палатама
поређаним до у недоглед, дрвећем што се уздиже изнад
зидова вртова, благим и сјајним сунцем на плочницима, од
кога човек добије жељу да хода затворених очију, као слеп.
Баш у тој Улици Лунгара, шетајући се на сунцу, око три
поподне, приметио сам пред собом један пар. Он није могао
бити леп, бар ако се суди по његовом изгледу с леђа: главица
масна од бриљантина, врло кратки монгомери са капуљачом,
мршаве ножице у тесним панталонама. Због чега је човек с
кривим ногама нешто жалосно? Хајде, сазнај то. Али те криве
ноге видео сам први пут; њена леђа, пак, нису ми изгледала
непозната.
Замислите женску статуу, једну од оних древних, нагу, са
боковима од мермера, раменима од мермера, ногама од
мермера; навуците овој статуи неку црну хаљиницу, али
неуредно, не повлачећи је доле за поруб, тако да остане
попреко на оним истакнутим и округластим мермерним
облицима и имаћете приближан утисак како је она изгледала.
И глава јој је била као у статуе, али као са неке много
мање статуе. Укратко, као глава девојчице насађена на врат
зреле жене. Сећао сам се ове разлике и одједном сам схватио:
била је то Беба, названа тако јер, иако је стасом испољавала да
има више од осамнаест година, по памети могло јој се дати
четири, или ни толико. Била је из Риетија, у Риму је боравила
од недавно и радила је као дактилографкиња; није имала
вереника, нити момка, и сматрана је за озбиљну девојку.
Запазио сам је, био сам јој чак и представљен; али њена

5
простодушност спречила ме је да продубим познанство: мени
се допада жена која је пркосна и помало ћудљива, а Беба је
била оно што се каже: добра као парче хлеба.
Али, зна се како иду те ствари. Гледаш једну жену сваког
дана и ништа те на њој не привлачи; одједном је сретнеш и,
не зна се зашто, заљубиш се у њу. Помислио сам: »Ма
погледај само, баш је лепа, веома, веома лепа«. И одједном
био сам у стању да вриснем што то нисам раније приметио, у
толико пре што су се оно двоје, судећи бар по њиховом
држању, већ зближили и место је, дакле, било заузето. Затим
се десило оно што никада не бих очекивао: младић је шчепао
Бебу једном руком, а другу је подигао као да ће је ошамарити;
Беба се измакла уназад и, у том тренутку, угледала ме је.
Одмах ме је позвала: – Господине Паолино, господине
Паолино.
Ја нисам кавгаџија, чак сам мирне нарави и то се види и
по мом изгледу, пошто сам мален и, на жалост, иако млад,
прилично трбушаст. Али трбух је увек мање смешан од
кривих ногу. У сваком случају, онај позив, баш у тренутку
када сам открио лепоту Бебе, наелектрисао ме је. Брзо сам
притрчао: – Госпођице Бепче? – Сада је преда мном стајао
младић с кривим ногама: лице му је било дугачко, срдито, а
дугачак нос прелазио му је преко устију. Беба рече: –
Господине Паолино, реците, молим вас, овоме, да ме остави
на миру. Прогања ме у стопу. Сад хоће и руку на мене да
дигне.
Бесно, а имајући у виду чињеницу да онај други није
никакав Херкул, напао сам га: – Ма шта ти хоћеш? – Ма ја… –
Хајде, кажи шта си хтео? – Ја, заиста… – Одлази, иначе. – У
реду, у реду. – Одмерио ме је погледом који у том тренутку
нисам схватио и отишао чешући зидове.
Сада смо били сами. Осећао сам се поносно, пошто је то
било први пут у мом животу да је неко предамном побегао. А
још сам се више тако осећао, када је Беба, управивши на мене

6
своје велике и црне очи, рекла својим слатким гласом
девојчице: – Господине Паолино, били сте дивни, да није
било вас, заиста не знам како бих се извукла.
Брбљајући, упутили смо се ка Порта Сетимиана; пошто
смо прошли поред капије, понудио сам јој кафу и она је
прихватила. Обратите пажњу да се све догодило веома
природно, без претходних припрема: сусрет, Бебин узвик,
препирка, позив на кафу, све се десило као случајно. У то
време бар је био пуст; мачка се лизала на сунцу, на прагу;
радио је пригушено певушио. Звонким гласом наручио сам
два експреса; и онда, и даље сасвим природно, предложио сам
јој још нешто: биоскоп. Тужно се намрштила: – Ох, веома ми
је жао… морам ићи кући, чекам међуградски телефонски
разговор са мамом, из Риетија.
Промрмљао сам, расејано, како бисмо могли да се
видимо сутрадан. А она, сасвим природна: – Знате шта
можемо да урадимо? Дођите мојој кући и правите ми
друштво док будем чекала телефонски позив.
Тако, помислио сам поново, док сам с њом ишао из
улице у улицу, ка Сан Козимату, све је настављало да изгледа
природно: њој је било стало до мог друштва, било јој је
непријатно да ме остави, позвала ме је својој кући. И шта је
природније, него да је, док смо се пењали степеништем,
ухватим за руку и принесем је уснама? – Али, господине
Паолино, нисам знала да сте ви тако насртљиви; – ипак,
препустила ми је руку; и тако смо се попели четири спрата,
држећи се за руке, она напред а ја за њом, пошто је
степениште било узано. Стигли смо на четврти спрат, Беба је
зазвонила и, још природнија од ње, на прагу се појавила
газдарица: стара жена, обучена у црнину, лица посутог
длакавим младежима, са сивом фотографијом неког
покојника на прсима: – Знате, госпођице да у кућу не смете
доводити мушкарце.

7
 – Али, ово је мој братучед. Сешћемо у предсобље. Само
за тренутак, док сачекам телефонски позив.
– Добро, овог пута нека вам буде.
Тако смо сели у предсобље, ја на некакву шкрињу, она у
фотељу од прућа. Предсобље је било у сенци; била су ту двоја
затворена врата и један дугачак ходник који је водио у
унутрашњи део стана. Седели смо извесно време у тишини,
гледајући се. Осмехнуо сам јој се, она ми се осмехнула.
Охрабрио сам се, помакао се, поново је ухватио за руку. Она
је није повукла, само је уздахнула. Упитао сам је: – Зашто
уздишете? – А она: – И мени би било мило, господине
Паолино, да мислим на љубав. Али, како се може мислити на
љубав, када човек има брига?
Никако друкчије не бих могао објаснити тон којим је
казала ову реченицу, сем једном речи: природно. Да, Беба је
била природна у својој лепој невиности једноставне и
искрене девојке. Допадао сам јој се, она то од мене није
скривала; на жалост, међутим, било је нешто што је
спречавало да ми узврати. Наваљивао сам шапатом да ми
каже шта је мучи; али, овог пута она је пустила да је молим.
Седела је оборивши главу на груди и, ма колико да сам
настојао да је ухватим за браду и приволим да говори,
тврдоглаво је понављала да то није ствар која би мене могла
занимати. Одлучила се најзад и, стално природно, са
призвуком отпора у гласу девојчице која се налази у великој
невољи, рече: – Газдарица ми је данас направила страшну
сцену, ни описати је не могу, зато што јој нисам на време
исплатила кирију. И знате ли због чега очекујем међуградски
разговор са мамом? Да се с њом договорим. Сутра напуштам
Рим, враћам се у Риети.
Љубазно рекох: – Али ја не желим да ви напустите Рим. –
А она, поласкана, веома захвално, готово не верујући: –
Заиста, господине Паолино, ви не желите да ја одем из Рима,
заиста?

8
 Сад, ја нисам богат, имам малу књиговезачку радионицу;
али, увек са собом носим пет или десет хиљада лира, колико
човеку може у свакој прилици да устреба. Њена опуштена
рука стајала је у мојој, изражавајући поверење и потребу за
заштитом. Рекох: – Чујте, Бебо, ја нисам богат, али ако се ради
о некој малој своти, ја вам је могу позајмити.
Помислио сам да јој је одједном позлило, пошто је нагло
устала и, ништа не рекавши, нестала у ходнику. Збуњен,
питајући се да је случајно нисам увредио, чекао сам седећи на
оној шкрињи која ми је била исувише висока, па су ми ноге
висиле. За то време, у дну ходника тихо се водио неки врло
жив разговор. Неко је нешто врло жустро говорио, неко је
исто тако жустро одговарао; читав стан изгледао је пун
шапата. Најзад, ево поново Бепчета: поносна, дивна,
уздржана, села је далеко од шкриње. Запазио сам да је далеко
од мене, али ништа нисам рекао. Она се правдала: – Жао ми
је, господине Паолино, али никако да добијем ову
међуградску везу, – и ја сам њене речи протумачио као
прећутно одбијање моје понуде да јој позајмим новаца.
Али, ево газдарице. Појавила се на прагу, ваљајући пред
собом црна прса са медаљоном покојника око врата. Не
гледајући ме, рече Бепчету: – Ево рачуна, госпођице. Требало
би да га средите, пре но што изађете. Ја више не могу да
чекам.
Рачун је висио у руци газдарице. Сада сам осећао да бих,
по природном току догађаја, који су ме, корак по корак,
довели у ово предсобље, требало да узмем рачун, извадим
новац и платим. Требало би да тако урадим; и тако сам
урадио. Износио је нешто више од десет хиљада лира. Из
новчаника извукао сам новчаницу, завио је у рачун и,
одлучно и важно, гурнуо је у руке газдарице, рекавши: – У
реду, у реду, ево, а сада идите. Беба је захвално узвикнула: –
Ох, господине Паолино, није требало… Газдарица је строго
рекла Беби: – Остатак ћете ми касније дати, – и нестала је.

9
Сада сам се осећао поноснији но икада, у крви ми је врило
као после купања под топлим тушем, онако како се осећа
сваки човек када учини нешто одважно. Љутито рекох: – Ова
газдарица баш је права вештица. – Бепче се дигла и нестала у
ходнику.
Поново сам био сам, напуштен онако ћутке, изненада и
необјашњиво. Прошло је можда пола сата и за то време
неколико пута сам у дну ходника чуо брзо и пригушено
шапутање двеју особа, које се тихо договарају; прошло је
затим још пола сата у најдубљој тишини, као да сам једини ја
остао у стану. Читаво тело ме је болело од оног усправног
седења на високој и тврдој шкрињи, па сам устао и почео да
шетам кроз предсобље. Затим, као да сам био подстакнут
природношћу околности, усудио сам се да на врховима
прстију ступим ту ходник. Нешто светла продирало је кроз
отвор једних притворених вратију, опрезно сам их гурнуо и
промолио главу. Била је то веома празна и сиромашно
намештена соба, баш за изнајмљивање, са уобичајеним
старим тамним намештајем, коме би место било код
старетинара; кроз прозор без завеса улазило је тужно и мирно
светио. А на гвозденом кревету видео сам Бебу, наузнак
опружену, како чита неку илустровану ревију. Читала је како
то раде неписмени, намрштених веђа, потпуно удубљена,
можда сричући реч по реч. Истину говорим, од чуђења сам за
тренутак застао отворених уста: тако, док сам је ја чекао у
предсобљу, она се мирно забављала читајући стрипове.
Најзад сам успео да проговорим: – Али, како то, ја седим у
предсобљу, чекам, а ви за то време…
Скочила је и на брзину рекла: – Молим вас, господине
Паолино, идите, ако нас госпођа види, лепо ћу се провести.
– Али, међуградски разговор…
– Вратите се у предсобље, ја одмах долазим.
Хтео сам да је упитам: »Ко је од нас двоје луд, ја или ти?«
али нисам био довољно присебан. Вратио сам се, дакле, у

10
предсобље и наставио да чекам. Прошло је првих десет
минута, колико су сви спремни да чекају када је нека жена у
питању, затим је прошло још десет као додатак, онда још
десет непожељних, и онда још нових десет, који су били
потпуно ван програма. Знојио сам се и било ми је хладно;
чинило ми се да ми одело постаје тесно; изгледало ми је да ми
се ципеле саме одвезују; ништа више нисам схватао. Затим
ево намрштене газдарице: – Али, кога ви чекате?
– Госпођицу Бебу.
– Изашла је.
– Па зар није имала међуградски разговор?
– Обавила га је и изашла је.
– Али, куда је прошла? Ја сам стално седео овде.
– Постоји споредни излаз, биће да је тамо прошла.
Нашао сам се ван ове уклете куће, збуњен и ошамућен,
као кад се у луна-парку изађе из шатре страве, пуне сабласти,
костура, вриштања и кукњаве. Све је настављало да тече
природним током, без и најмањег застоја, као уље; али ја сам
сада схватао да ова лепа природност није била љубавни, већ
варалички доживљај. Једва се држећи на ногама, одвукао сам
се до Трга Мастаи, ушао у један бар и поручио кафу.
Ту сам видео неког човека да ме упорно посматра,
наслоњен на тезгу, погледао сам га и препознао младића с
кривим ногама. Збуњено му рекох: – Извините ме, ако сам
малочас… Требало је да схватим. – Шта? – Да сте ви имали
јаких разлога да ишамарате ону девојку. – Зашто, је ли и вас?
– Испричали смо, дакле, један другоме своје доживљаје који
су се потпуно подударали: међуградски разговор, недостатак
новца, газдарица са рачуном, чекање, нестанак. Једина
разлика била је што је он ухватио бусију на улици и, када је
Беба изашла, он ју је сачекао.
Закључујући, готово тужно, он рече: – Хтео сам да вас
обавестим, али ви ми нисте дали времена. Разуме се, хтели сте
да будете љубазни према Беби. Али, да сте ме саслушали,

11
уштедели бисте десет хиљада лира. – Срдито сам одговорио: –
Једна девојка ме зове, тражи моју помоћ… Свако други, да се
на мом месту нашао, исто би урадио, зар не? – А он, смирено:
– Разуме се.

12
 Прва степеница

У животу све зависи од тога како човек стави ногу на

прву степеницу. За мене, прва степеница била је
барака што сам је сазидао поред кућице, на једном
узвишењу, међу зовама, дуж Улице Портуензе. Пошто сам
препродавао старе крпе и боце, нисам имао капитала; зато
сам подигао јефтину бараку, потрошивши око двадесет пет
хиљада лира, не рачунајући рад, пошто сам је својим рукама
саградио: није се морао подизати ниво земље, није било пада,
ни кухиње, ни нужника, ни прозора, само зидови од једног
реда шупљих цигала и кров од валовитог лима. Моја кућица
је бела; да би се разликовала, бараку сам обојио црвено.
Одмах сам је, за осам хиљада лира месечно изнајмио једном
грађевинском раднику који се звао Микеле, кога су сви звали
надимком Штрокавко, што значи више него замазан, односно
више него прљав. Овај Микеле није био Римљанин, сам ће
бог знати одакле је био, можда из неког планинског села, а
изгледао је баш као дивљак: тамне пути, ниског чела,
разрогачених, несрећних, запањених очију, са читавом
шумом косе налик на метлу и увек необријан, чак и недељом.
Његова жена такође је изгледала као дивљак: мала и
зеленкаста, са равном косом на глави. И њихове три
девојчице изгледале су као три дивљакуше: црне, огромних
очију, косе замршене и прашљиве. Породица дивљака.
Ми остали, иако сам ја, као што сам рекао, препродавац
боца и крпа, ми смо ипак цивилизована породица: моја жена
је чиста уредна црнка, моја девојчица умива се и чешља, има
машнице на кикицама и везене хаљинице, а наша кућица, ма
колико оронула, право је огледало. И, онда, ми разговарамо,
иако ће вам изгледати чудно што ово поносно казујем, али

13
између Штрокавка и његове породице, и нас, пре свега у томе
је била разлика: ми смо разговарали, они не. Ми смо
говорили: – Гладан сам, спава ми се, дај ми тигањ, ћути, добар
дан и добро вече. – Они, пак, заиста нису говорили, него су се
изражавали некаквим гласовима и некаквим мумлањем, што
је потпуно личило на споразумевање животиња. Биће да су
говорили наречјем свог краја, не поричем, али то наречје
било је тако чудно, јер је подсећало на гласове животиња које
се, јаднице, изражавају баш гласовима, а не говором. Стога,
оног дана када смо склопили уговор, рекао сам Штрокавку; –
Да се разумемо: нема употребе нужника и кухиње, јер ви сте
животиње, познајем вас и брзо бисте од нужника направили
брлог, а од кухиње буњиште, Осам хиљада лира само за
становање, јесмо се разумели? – Он ме је слушао намрштена
чела због великог напора уложеног да би ме схватио, а онда
рече: – Нисмо животиње, него крштене душе. – Али рекао је
то баш мумлајући тупо и неразумљиво, због чега сам ја
победнички узвикнуо: – Ево доказа. Шта верујеш да си казао?
Ниси казао баш ништа, испустио си некакав глас, као
животиња, и благо оном ко те разуме. Зато, ти прво научи да
говориш, а онда дођи да ми јасним речима кажеш да ти дам
нужник и кухињу. Ако нећеш, ништа.
Схватио сам одмах какву сам погрешку учинио, узевши
овог Штрокавка; али, било је већ све касно. Осам хиљада
лира, истина је, он ми је плаћао, пошто је био честит; али,
толико је било неприлика због његове близине, да бих, по
мом мишљењу, био у губитку и да ми је плаћао осамдесет
хиљада лира. Пре свега, прљавштина девојчица није се могла
избећи, пошто су нам бараке биле једна покрај друге. Три
девојчице, чије су главе биле као у птица грабљивица, играле
су се, разуме се, с мојом. Последица: једног јутра, вративши се
кући, зачуо сам очајнички плач. То је плакала моја Розета
којој је моја жена, седећи на прагу, држала главу савијену над
једним лавором, не би ли је ослободила од мноштва гамади,

14
што су јој њене пријатељице поклониле. Штрокавко није био
код куће и ја сам се посвађао с његовом женом, она је
полетела на мене машући ми шакама пред лицем и, као и
обично, вриштећи и мумлајући неартикулисано, због чега сам
јој на крају рекао: – Хајде, ћути, и тако те не разумем. Гледај
да очешљаш твоје девојчице. Знаш песму: коврџица ти се
љуља, у њој ти вашкица игра, а стеница коло води. – Али, ово
је било горе него у песми. Када нису била деца, била је ту
мати, баш она, која је долазила у кућу и где би руку или ногу
спустила, прљала је; а увек је нешто тражила на зајам, час
шерпу, час виљушку, час чашу; а кад је ствар враћала, није
било тог сапуна, пепела и сирћета који би је могли опрати.
Тако је непрекидно трајао плач, толико да сам рекао жени: –
Лош смо посао направили. Сад све зависи да ли ћемо успети
да нас сажаљење не савлада. Ако се препустимо сажаљењу,
пропали смо.
Али, лако је рећи: да нас сажаљење не савлада. Дошла је
зима и несреће су, једна за другом, почеле да се спуштају на
Микела. Пре свега, због велике зиме или кише, обуставили су
радове на градилишту где је он радио као зидарски
помоћник, тако да је остао без посла; неколико дана касније,
разболела му се највећа девојчица, Леонилде. Моја жена, која
је добра добра добра, а три пута добар значи бити будала,
отишла је да их посети и мало касније вратила се говорећи да
она то не може поднети, а ако не верујем, да одем и да све
видим својим очима. Савлађујући одвратност, ушао сам,
дакле, у Штрокавкову бараку, први пут откако сам му је издао
под кирију. Истину говорим, видео сам запуштене бараке и
куће, али никада ништа тако замурдарено, као што је ова
била. Пошто су кували на бурету од бензина, које им је
служило као пећ, а ватру су на земљи палили, зидови које сам
окречио били су потпуно поцрнели, као димњак. Између ова
четири задимљена зида, видео сам од свега по мало: блата и
воде на земљи; срчу, поцепане ципеле, крпе, старе кутије од

15
конзерве; две проваљене сламне столице; неколико кутија за
паковање; а у средини један тамни сто на коме је лежала пуна
шерпа хладне пашташуте јуче скуване. Она шерпа ме је
потресла: личила ми је на посуде из којих једу пси.
У најтамнијем углу стајао је брачни кревет од црног
гвожђа; напрегнувши поглед, назрео сам тамо некакав
замотуљак крпа и два сјајна ока: била је то болесна девојчица.
Исцрпен од толике прљавштине и гадног мириса који се
ширио по соби, приближио сам се и ставио јој руку на чело:
било је врело. Рекох онда мајци и Штрокавку, који су ми
стајали за леђима: – Али, шта једе ова девојчица? Шта је јела?
– Жена, као и обично, оним својим тупим и неразумљивим
мумлањем, рече ми нешто што нисам схватио, па сам
очајнички повикао: – Па је ли могуће да после толико
времена што сте у Риму, још нисте научили да говорите као
људи? Добро, ја ћу нешто урадити за вас. Моја жена даће
нешто за јело овој девојчици. Али, зашто мало не почистите?
– Нове неразумљиве реченице. Слегнуо сам раменима и
изашао из бараке.
Тог дана моја жена скувала је не само за болесну
девојчицу, него и за целу породицу, и шта све није радила да
би она дивља жена бар мало рашчистила бараку од свих оних
гадости што се тамо беху накупиле. Увече је девојчици било
мало боље; а после вечере повукли смо се, свако у своју кућу.
Али, мало пре поноћи почела је да пада киша, или, тачније,
почела је да се слива на земљу вода као из неке бачве без дна;
нас двоје, у кревету, у мраку, слушали смо како се ова вода
слива потоцима, немилосрдна, обоје смо на исту ствар
мислили и најзад моја жена рече: – Жао ми је ових јадника ту
крај нас. Немају ништа, немају ни чаршава, ни покривача,
јастука, немају тањира, шерпи, чаша, немају ципела, одела,
боси су и голи, као Цигани. А ти им не даш да се служе
кухињом и нужником. И, сем тога, тражиш да ти плаћају осам
хиљада лира, што је у ово време лепа свота. – Ја сам јој

16
одговорио: – Знам да су голи и боси, као Цигани. Али, ова
барака за мене је први степеник. Ако на њега лепо ступим,
могу се и више попети. Ових осам хиљада лира само су
полуга помоћу које могу да одагнам беду. Зар не схваташ то?
Они су под нама и ми им стављамо ногу на грбачу, да бисмо
се мало више попели. А што се нужника и кухиње тиче, шта
ће им то? Они су животиње и ако бих им дао кухињу и
нужник на употребу, они би и једно и друго загадили као и
своју кућу, коју си видела и знаш како изгледа.
Она је била упорна: – Овако, пак, мораћу да кувам и за
њих, пошто немам срца да их гледам како једу суву храну, или
кувају на бензинском бурету. А што се нужника тиче, знаш ли
зашто је девојчица добила онакву ватру? Зато што је обноћ
морала да излази, док је падала киша, и да иде у поље због
нужде. – Пресекао сам: – Шта мислиш, шта су радили они
који имају новаца и шетају се у аутомобилима? И они су
ступили на први степеник. Знам да сам израбљивач, али то
сам због љубави према породици, а не овом свету когод не
израбљује, биће израбљиван. – Разговарали смо, дакле, у
мраку, док се онај потоп настављао, кад, ево, неко залупа на
врата. Устао сам, отишао да отворим и видео Микела.
Изгледао је као привиђење, са њега је цурила вода, црни
шешир био му је навучен над очи, био је тако мокар да је
изазивао помисао да је баш тог тренутка скакао у Тибар.
Питао сам га шта хоће и он је уобичајеним тупим мумлањем
одвратио нешто што нисам разумео. Онда сам га нестрпљиво
зграбио за ревер и претресао га као дрвеног лутка, вичући: –
Па говори као човек, говори, јер ја те ништа не разумем. – Он
се није помакао, само је поново нешто промумлао. Најзад,
моја жена која је остала у кревету, викнула ми је: – Ђовакино,
каже да му киша пада у бараку.
Обукао сам се на брзину и изашао са Микелом.
Пљуштало је као из кабла, ноћ је била црна, а било је и ветра,
северца, који је носио кишу час на једну, час на другу страну.

17
Ушли смо у бараку, у мраку, и одмах сам осетио како ми
између врата и крагне клизи ледена вода низ кичму. Киша је
падала између две плоче лима које су се, ко зна како, можда
од ветра, помакле; и није само капало, баш је лило као да смо
напољу. Љут као звер, рекох: – Упали светло. – Штрокавко ми
је из мрака одговорио некаквом сакатом реченицом коју
нисам разумео, а можда је хтео рећи да није имао све тла; ја
сам онда извукао шибицу и на светлости палидрвца видео на
земљи воду, блато, кишне глисте, а видео сам да је киша
падала и преко кревета, због чега се мати и три девојчице
беху све заједно повукле навише, ка узглављу, направивши
некакву гомилу што је личила на хрпу прљавог рубља. Могле
су се, дакле, урадити само две ствари: или узети Штрокавка и
његову породицу у нашу кућу, или оправити кров. Више сам
волео ово друго; и тако сам провео читав сат ходајући између
моје и његове бараке, стално под кишом која је пљуском лила,
попео сам се на кров, наместио лим и поставио преко њега
три или четири камена, како се не би померао.
Хоћете ли веровати? После тога требало ми је два сата да
поново заспим, нешто због зиме, јер сам стално дрхтао,
нешто због секирања, јер сам мислио како Штрокавко,
његова жена и његова деца у мени изазивају сажаљење, а
истовремено нисам хтео да у мени изазивају сажаљење, па
сам се онда љутио зато што то не желим и на крају нисам
више знао да ли изазивају или не изазивају сажаљење. Моја
жена, осећајући моје неспокојство, на крају ми рече: – Али,
зашто не спаваш? Они, овде поред нас, са свим невољама што
их имају, спавају, а ти, иако живиш много боље од њих, не
спаваш. – Наћулио сам уво и, стварно, кроз танке зидове чуо
сам како Штрокавко баш задовољно хрче. Ово хркање ме је
на неки начин охрабрило, умирило ме и најзад сам уснуо.
Сутрадан ујутро није више падала киша; и баш у
тренутку када сам хтео да кренем са колицима, ево
Штрокавка. Стојећи на прагу, усправан, са шеширом над

18
очима, рекао је нешто што, као и обично нисам разумео. Али
овог пута нисам хтео да губим време и рекао сам му: – Хоћеш
да ми кажеш како си незапослен и немаш новаца и да, све у
свему, не можеш да ми платиш кирију. Није ли тако? – Он је
расколачио очи и потврдно климнуо главом. Онда,
изгубивши живце, довикнуо сам му: – Слушај, одлажем ти
плаћање кирије. Плаћаћеш ми када будеш могао. Засад ћеш
џабе становати у бараци, џабе, јеси ли разумео? – Он је још
једном потврдно климнуо, а онда је нешто промрмљао, као да
хоће рећи: – Хвала ти, бог нека ти за ово плати. – Ја онда, ван
себе од беса, још сам му довикнуо: – А ако хоћете да кувате,
дођите овде, дозволићу вам да користите кухињу. Јеси ли
разумео? – Он је по трећи пут потврдно климнуо главом, и
затим отишао. Моја жена одобравала је овај поступак, али
рече: – Пошто си дао јуне, могао си и уже, па да га пустиш и у
нужник. – Одговорио сам: – Пустићу га ових дана, али не
могу одмах, морам се навићи на ту мисао. Животиње су, не
знају чак ни да говоре, зар не видиш да не знају чак ни да
говоре? – А она: – Треба имати стрпљења с њима, биће да су
животиње, али су и људи. – А ја: – Да, али овако, уместо да се
попнемо на прву степеницу, са ње смо сишли. И ако овако
наставимо, када ћемо се попети?

19
 Не један, него пет

К ада си власник црних луксузних кола са шест

седишта, намењених свадбама,
погребима, јавним свечаностима и сличним
крштењима,

приликама, хајде знај да ли је муштерија која ти се појави са

новцем у руци и тражи да изнајми ауто неким поводом ове
врсте… Али, пођимо редом.
Муштерија је дошла око десет ујутро у моју гаражу у
Улици Орфано. Била је то људина округле главурде, потпуно
беле и разбарушене косе, црвена и округла лица, избледело
плавих буљавих очију углављених између капака и образа.
Надимао се од мајица и џемпера под великим капутом, а око
врата имао је шал: прави поларни медвед. Одмах рече: –
Господине Пешети, долазим к вама због једне жалосне
околности: изгубио сам брата који је, да тако кажем, био исти
ја. Изненада, синоћ, првог јануара 1956, мој јадни брат
издахнуо је. Ех, лепо почиње година. – Казао је ове речи
некаквим помало необичним рефлексивним тоном, истина је,
али нисам томе придавао значаја: бол се, познато је, на
различите начине испољава. Стога сам направио скрушено
лице, пошто је саучешће у болу муштерија, на крају крајева,
реквизит потребан за добро развијање послова. Он је из џепа
извукао марамицу са четвртастим шарама, ишмркао нос и
затим наставио, говорећи да ће сахрана бити сутра ујутро и да
ће му бити потребна два аутомобила, за њега и за породицу
покојника. Одговорио сам му да ми је веома жао, али имао
сам само један ауто; али, додао сам да у моја кола, по потреби,
могу ући и осморо; а, с друге стране, није непријатно када су
на сахрани људи једни уз друге збијени: близина мало
ублажава бол. Он је овлаш климнуо главом и рекао: – Да,

20
добро ви кажете: близина мало ублажава бол. Онда,
споразумели смо се, узимам кола. Сутра у девет на Тргу
Кампители, будите тачни, молим вас. А изнајмљујем ауто већ
за ово јутро. Морам да обавим мноштво ствари у вези са
погребом, а с таксијем бих двоструко потрошио. – Одговорио
сам да ми је баш тог јутра ауто слободан и да ћу га ја возити.
Речено – учињено: истерао сам аутомобил, закључао гаражу,
затим се он попео поред мене и, пошто је погледао у комадић
папира, дао ми је прву адресу, неког цвећара у Улици Помпео
Мањо, у Пратима.
Извесно време возили смо се не разговарајући.
Одједном, као да одговара на неко моје питање које му нисам
поставио, он рече: – Да, био је исти као ја, то је истина. Били
смо баш нераздвојни, или боље речено, он се никада није од
мене одвајао, тако да сам често био приморан да му кажем да
ме мало остави. Зна се, чак и браћа могу да буду досадна, када
су исувише привржена. Осим тога, он је имао неколико баш
гадних маница и његова близина, међу нама буди речено сада
кад је он мртав, доста пута није била пријатна. – Био сам
запањен и, готово против своје воље, упитао сам: – Али,
каквих маница? – Он је уздахнуо и одговорио: – Ех, много.
Мој покојни брат био је крчмар, имао је крчму у крају око
Трга Кампители. Бар што се њега тиче, све што се о
крчмарима говори, било је истина.
Сад сам се готово забављао. Мислио сам: »Ево најзад
једног искреног: покојници су обично сви добри, сви честити,
сви свеци. Овај бар говори истину«. С пуно обзира упитао
сам га: – А какве су то мамце крчмара? – Поново уздахнувши,
он одговори: – Хм, оне обичне: крштвао је вино водом са
чесме, подваљивао, како бих рекао, на пример, дајући младо
магареће месо уместо телетине, заокругљујући рачун госту
који је са девојком и због тога овај плаћа не трепнувши,
стрепећи да не остави ружан утисак… не бих се заклео да
није скувао коју мачку… све у свему, све мале подвале тог

21
заната, разуме се, ако човек није поштен… а мој брат, на
жалост, поштен није био, чак, био је лукав, веома препреден.
Ја, ја сам му давао добре савете, пазите добро, али он ме није
слушао, мислио је једино на зараду. Шта ти вреди што
зарађујеш, говорио сам му много пута, зарађујеш, зарађујеш, а
затим дође госпођа смрт са косом и за кога си онда згртао? За
наследнике. – То јест за вас, – рекох. А он, мирно: – Да, за
мене. Сада сам био упоран, подбадајући га: – Па добро, те
мане, то су мане заната: ко их нема? Али, биће да је у животу
био честит човек. – Он подсмешљиво диже поглед к небу: –
Честит човек? Тек да се каже. Крчмарске мане биле су
најмање. Горе су биле оне људске. – Ма шта ми кажете? – Баш
тако. На пример, жене. Нећете ми веровати, али није било
служавке или судопере којој није досађивао, тако да је стално
морао да их мења, пошто нису хтеле да се код њега
задржавају. Ех, зна по нешто о томе и његова жена, јадница,
која је очи исплакала. Говорио сам му ја: »Па како то, ти си
домаћин породице, човек у годинама, и спадаш на те фуфице
од двадесет година и намерно силазиш у подрум да би остао
сам са њима, или користиш тренутак док твоја жена служи
госте да би их дрпнуо? Зар се не стидиш?« Али, да, све је било
узалуд, као да сам зиду говорио. Ово су, пак, велике мане, и
можда баш због тога и опростиве. Горе су биле његове мале
мане. – А које? Гадећи се и изражавајући досаду, намрштио је
лице: – Па шта да кажем, све су то бедне ситнице, лажи,
рачунчићи, преварице, ситне за видљивости, мале зависти
шћућурене у дну душе као глисте на дну баре. А он је имао
мноштво тих бедних особина, много, јадни мој брат.
Бејасмо већ стигли у Улицу Помпео Мањо, испред
цвећаре. Он ми рече да иде да наручи венце, сишао је и ушао
у дућан. Чекао сам око четврт сата читајући неку илустровану
ревију. Најзад, ево га како се враћа некако се необично у себи
осмехујући, од чега се сав тресао. Рече: – Није хтео да ми
направи венац. – А зашто? – Зато што сам му рекао: на мојој

22
траци хоћу да се напише: без злопамћења, од брата. – Зашто:
без злопамћења? – Зато што ми је много невоља нанео и
могао бих да будем злопамтило, а ја то, међутим, нисам. – А
цвећар? – Цвећар нипошто није хтео да прихвати овакав
натпис. И кад још кажем да сам наручио највећи и најскупљи
венац! Стрпљења. Морао сам да се предам, написали смо
уобичајену лаж: неутешни брат. – Ништа нисам рекао овог
пута, пошто ме је све то већ мање забављало: прекардашио је,
мислио сам. – И куда ћемо? – Он је из џепа извукао хартијицу
и дао ми адресу неког погребног предузећа у околини
Пантеона.
Овог пута уопште нисам говорио, можда зато што ми је
све то било некако непријатно. Он је то приметио и упитао
ме: – Реците истину, господине Пешети, моје држање изгледа
вам чудно. – Хм, да, помало чудно.. – Он је уздахнуо: – Ех,
знам то. Па ипак, није то тако чудно. Мој брат и ја, дошао је
тренутак да вам то кажем, били смо непријатељи, баш
непријатељи. Њему се није допадало оно што сам ја, а оно
што је он био није се мени допадало. Требало би да се
претварам, а због чега? – Застао је за тренутак, а затим
повикао: – Али свет треба да зна да сам се целог живота
борио против њега, да никад нисам хтео да устукнем пред
његовим гадостима, да сам му се увек супротстављао, увек.
Свет то мора да сазна, господине Пешети. – Ни овог пута
ништа нисам одговорио и у тишини сам возио до Пантеона,
док је он поред мене уздисао и, свако мало, чудно је то било,
руком би прошао кроз ону седу и разбарушену косу.
Стигли смо до Пантеона, у једну уличицу, пред један
прашњив излог у коме су се назирали бронзани посмртни
венци и други погребни украси: било је то погребно
предузеће. Он је сишао, ушао у дућан и задржао се опет
четврт сата. Најзад се вратио задовољног израза: – Идемо сад
до клесара, ради гроба, у Улицу Лабикана. А знате шта ћу вам
рећи? На помисао да ће га сутра права погребна кола са два

23
коња најзад одвући, груди ми се шире. Могу да дишем, да,
истину говорим, могу да дишем. У последње време баш више
нисам могао да живим с њим. Ах, смрт је велика метла. Од
сутра, без њега, нова година, нови живот, сада смо на почетку
јануара, нова година, нови живот. – Понављао је, тихо
мрмљајући: – Нова година, нови живот; – затим је поново
узео папирић с адресама и рекао: – Најзад, све је ту: цвеће,
аутомобил, погребна кола и сам он, који је баш мртав. Све је
ту. – Црква, – напоменуо сам. Он на то напући усне: – То је
најтеже. Ишао сам у парохију, јутрос. Али поп је тврдоглав и
неће да ми верује да је умро. Каже да није довољно што му ја
тврдим да ми је брат умро. Потребни су докази. – Какви
докази? – Хм, документи. – Поново сам помислио да му се од
бола вид помутио и ништа не рекох. Тренутак касније он је
наставио: – Штета је, ипак, што човек не може умрети и,
смрти у пркос, да остане у животу. Истину говорим, допадало
би ми се да умрем и да истовремено идем за својим погребом,
да бих видео кога има и кога нема, шта људи говоре, како се
понашају. А знате шта? По мом мишљењу многи се убијају
само да би пружили прилике да се о њима говори. – Све ту
свему, беше запео око тог великог задовољства које би
мртвац имао када би пратио сопствени погреб. Затим,
одједном повикао је одушевљено: – Брате мој, ти нећеш бити
на свом погребу, али бићу ја тамо и биће то као да си баш ти.
Бејах већ прошао поред Колосеума и налазили смо се у
Улици Лабикана. Зауставио сам пред складиштем
каменоресца и он је, као и обично, чило сишао и ушао кроз
врата. Био сам већ двапут прочитао своје илустроване
новине, почео сам да шетам горе-доле дуж плочника, пушећи
при том цигарету. Кроз врата од не-провидног стакла на
складишту каменоресца чуо сам да се унутра виче, као да се
неко свађа. Најзад је он изашао задихан. – И овде исте приче,
– мрмљао је, намештајући се на седишту. – Хтео сам да на
надгробнику испису: »Отавио Мачелони, рођен дана тога и

24
тога и умро дана тога и тога. Нека му бог опрости сва зла која
је починио«. Лепо, зар не? А, међутим, потпуно су одбили
овакав натпис. Стрпљења, морао сам да се повинујем. Тако је
то, он није хтео да му кажем истину док је био жив; а сада,
када је умро, не дају да му ја кажем. – Хм, – рекох му сада,
губећи стрпљење, – шетња је завршена. Хоћете ли да вас
одвезем кући? – Он одговори: – Да, шетња је завршена, јадни
мој брате, – и изненада је рукама покрио лице. Рекох: –
Господине… извините, како се зовете? – Отавио Мачелони, –
одвратио је кроз наборе марамице. Пренеразио сам се и
промрмљао: – Али, зар се ви зовете као ваш брат? – Он овог
пута није одговорио: снажно је јецао и јецаји су му потресали
рамена и главу. Захваћен сумњом, покушао сам онда да га
погледам у лице и одједном сам добио потврду онога о чему
сам већ извесно време мислио: уместо да плаче, он се смејао,
био се чак заценио, морајући да се под марамицом уздржава.
Осећао сам се непријатно, чак веома непријатно. Дотле
су ми већ пропали јутро и бензин. И, онда, са лудим човеком,
пошто сада више није било сумње да је луд, никад се не зна:
можда је и опасан. Сада смо се налазили на једном пустом
месту, у једној улици дуж које су се пружали зидови
самостана. Зауставио сам кола гледајући унаоколо.
Провиривши иза марамице, он онда рече: – Чуди вас што мој
брат и ја имамо иста имена? – Сада сам се уплашио и,
мислећи да му се не треба супротстављати, на брзину
одговорили: – Не изненађује ме уопште. Дешава се то
свакодневно. Човек добије сина и да му име, да кажемо,
Ђузепе. Роди му се други син и поново Ђузепе. Познајем
једну породицу у којој је петоро деце, сви мушкарци и сва
петорица зову се Алфредо. – Боље да то никада нисам казао!
Он ме је смркнуто погледао и затим, уз урлик, скочио је на
мене ухвативши ме, као махнит, за ревер капута: – Пет.
Реците то још једном, ако имате храбрости. Пет. Само би ми
то још требало: пошто сам се толико мучио с овим Отавијем

25
овде, морао бих да имам још три Отавија против којих ћу се
борити. Па ви сте луди. – Снажно ме је стезао, ја сам
покушавао да се ослободим и, готово не желећи, повикао сам:
– Не, драги мој, луд си ти. – А он: – Реците то још једном, ако
имате храбрости. Пет. – Али, ви сте луди, лудак којег треба
везати. – Све у свему, да будем кратак, док смо се нас двојица
борили и он покушавао ни мање ни више, него да ме баш
угуши, обема рукама стежући ме око врата, а ја покушавао да
му се измигољим, наишли су неки пролазници и два редара,
ослободили ме и њега извукли из кола. Он је као прави луди
пајац настављао да виче, губећи разум: – Нова година, нови
живот. Сутра је погреб и неће се више говорити о Отавију
Мачелонију. Нова година, нови живот. – Четворица су га као
врећу одвукли до неког таксија; а он је у међувремену поново
покрио лице марамицом и јецао је, то јест смејао се сам себи,
баш као лудак. А цвеће, погребна кола, гроб? Па добро,
једном бар остали су без муштерије.

26
 Пролеће

У пролеће отишао сам да радим на једно место око

Фређена где је, недалеко од речице Ароне, један зубар
из Рима, који је волео море и усамљеност, хтео да
подигне кућицу на плажи. Био је то веома пустињски предео:
море, песак и жбуње докле око досеже; а иза дина скривало се
некакво рибарско сеоце које је личило на насеља у етиопској
џунгли: колибице прекривене поцрнелом сламом, ограде од
коља, рубље ради сушења прострто преко грмља, простор
између колиба испуњен отпацима и зарђалим лименим
кутијама, а међу овим отпацима овде јато шћућурених
пловки, тамо поворка гусака, па онда по нека овца, надувена
од прљаве вуне, можда које прасе, и, природно, безброј
мачака и паса, ружних и мелазана. У једној од тих колиба
становао је Марконе, људескара строгог лица, ћелаве главе и с
наочарима, тако да је личио на професора, иако је био
рабаџија и на својим колима носио грађу за зидање кућице.
Са њим је становала жена, дебела и вечито у покрету као и он,
и кћи Оринђиа стара седамнаест година.
Ова Оринђиа радо се облачила као мушкарац, у
раднички комбинезон, пошто јој је, говорила је, тако било
комотније, јер је морала да се бициклом вози од села до
Фређена и назад; али, по мом мишљењу, чинила је ово јер је
знала да има распусничко и нападно тело и хтела је да га
показује, па макар сеоским гускама и мачкама. Оринђиа је
имала дугачку, коврџаву и црну косу, очи као угаљ црне, лице
бледо са широким носићем и великим устима: изгледала је
као некаква црнкиња, само што није имала црну, већ белу
кожу. Невероватно је, али Оринђиа никада није била у Риму,
а једва да је познавала Фређене; па ипак, била је то намигуша

27
гора од неке Римљанке: јасно је да жене носе у крви извесне
ствари и откриле би их чак и на неком пустом острву. На
кућици радили смо нас тројица: ја, најстарији, са тридесет
година; Марио, младић који је имао жену и двоје деце у Риму;
и Пиерото, обичан радник, најмлађи међу нама. Оринђиа је
нашла пута и начина да баци удицу свој тројици. Долазила је
ујутро до кућице, раширивши ноге седала је на гомилу
блокова од туфа и, док смо ми одлазили и враћали се носећи
материјал и радећи, говорила нам је. Шта је говорила? Ништа,
очијукала је и кокетовала, оно што је говорила вредело је
колико и маукања мачака када их ухвати љубавна грозница,
само што је она друкчије маукала, хоћу рећи да је са сваким
од нас друкчије разговарала. Са мном се понашала као с
једнаким себи, поверавајући ми ствари које су се односиле на
осталу двојицу; Марија је задиркивала због тога што је
ожењен и што је желео да остане веран жени; са Пјеротом је
играла најопаснију игру, покушавајући да у њему изазове
љубомору.
Пјерото је био из Макареза. Било је то кршан и мишићав
момчић, црвенкаст као некакво прасенце, а лице му је било
ружно готово као у луда човека: плава коса расла му је од
средине чела, плаве очи биле су му увек ужарене од беса, уста
напрћена. Бесан по природи, Пјерото је, изгледа, ствари
видео као што их нико није видео, баш као луд. Тако сам се
понекад изненађивао при помисли: »Ако бих сада, неким
чудом, могао да се шћућурим у Пјероту и да осетим исто оно
што он осећа, остајући овакав какав јесам, шта бих осетио?
Свакако чудне ствари, да су сви против мене а ја против свих,
да се свуда налазе личности које ме мрзе, завере, уцењивања,
издајства«. Ево само једног примера. Оринђиа, као што сам
рекао, кокетовала је са свом тројицом; али, једино је Пјерото
њу схватио озбиљно. Сматрајући је својом вереницом, ни
мање ни више; а пошто је био највећа причалица, није
скривао своје замисли: – Сада, чим овај посао буде завршен,

28
одвешћу је у Макарезе и представићу је својој породици.
Овог лета венчаћу се с њом. Засада нека живи слободно, али,
чим је представим породици, мораће да игра како ја будем
свирао.
Ове замисли мене су забављале, али су љутиле Марија,
који је такође био помало заљубљен у Оринђију и није јој се
удварао само зато што беше одлучио да остане веран жени.
Зато га је нападао: – Ма кога ћеш ти представити породици?
Ма с ким ћеш се вери ти? Ма ко ти је све ове глупости увртео
у главу? – А Пјерото, убеђен: – Баш Оринђиа. Питао сам је да
ли ће се удати за мене, она је пристала и тако смо сада
верени… пазите сада вас двојица, јер Оринђиа је моја. –
Овакву изјаву дао је у сеоској биртији, под сеницом. На
Пјеротову изјаву, Марио га је погледао у лице, затим је
махнуо руком као да би хтео рећи да је овај луд, устао је и
отишао.
Сутрадан, враћајући се из Преден а где бејах отишао да
купим цигарете, срео сам Оринђију како је сасвим сама ишла
стазом која се пружа дуж насипа уз Ароне. Као и обично
намигуша, како ме је видела да долазим, променила је
држање: ходала је брзо, а сада је успорила корак; дотад је
ћутала, а сада је почела да певуши. Стигао сам је и ухватио за
руку: – Реци, молим те, шта си то замислила? Јеси ли казала
Пјероту да ћеш се удати за њега? – Рекла сам то из шале… тек
да ми време прође. – Да, али, он, тек да му време прође, како
је љубоморан, једног дана разбиће ти њушку. – Она поче да се
смеје: – А на кога би требало да буде љубоморан? – Шта ја
знам. – Да је паметан, – рече она тада, – морао би бити
љубоморан на тебе, јер ти ми се допадаш, а он ми се не
допада. – Били смо сами на насипу, поред борика; с оне
стране реке налазио не густ тршчар. Узео сам је за руке и
покушао да је пољубим. Али, у покрету којим се повукла
уназад, у лицу, видео сам јој заплашен израз, као у девојчице,
и сетио сам се да она још нема осамнаест година и одједном

29
сам схватио да је све то била једна неозбиљна детињарија.
Одмах сам се одмакао, говорећи: – Пусти ти мене на миру…
биће боље. – А, плашиш се Пјерота, – рече она изазивачки. –
Остави ти мене на миру. – Да, остави је на миру, – поновио је
један окрутан глас. Био је то Пјерото, који је избио ни сам не
знам одакле, у лицу црвен као жеравица. Рекох полако: – Па
јеси ли ти луд, или се правиш да јеси? – А он: – Да, остави је
на миру… иначе… – Већ беше подигао песницу, али ја,
спреман, ухватих га за руку и заврнух му је за леђа. Он се онда
истргао као бик, ослободио се и устремио на мене. Али није
добро одмерио залет, склизнуо је низ насип и затим доле, у
воду, на месту где је стаза била ужа, а један грм скривао реку.
Видевши га да је до пола груди ју упао у воду, Оринђиа је
почела из гласа да се смеје, а онда је побегла. Ја сам се,
међутим, нагнуо и, ослонивши се на дебло једног стабла,
извукао сам напоље Пјерота који је мрмљао: – Неће се то тако
завршити. – И, стварно, чим се нашао на стази, иако је сав
био блатњав до грудију, поново се залетео на мене. Овог пута
зауставио сам га, ухвативши га за обе руке и мирно му
рекавши: – Пјерото, зашто се ти на мене љутиш? Буди убеђен,
ја Оринђију нити видим, нити чујем. – По тону схватио је да
сам искрен и, на моје изненађење, почео је да плаче, кроз сузе
наклапајући: – Па ви не знате какав је био и какав је мој
живот… ви не знате шта сам преживео и како живим. – Све у
свему, оставио сам га да оплакује свој живот и вратио се у
село.
Сутрадан ујутро било је лепо време. Са ведрог неба
нестали су облаци, остављајући на хоризонту некакву
ружичасту боју; море је било глатко, плаво и беличасто, са по
којим прозрачним таласићем који се одвајао на корак од
обале и долазио да издахне на песку, без пене и жубора;
ваздух је био угодан, миришљав, са по којим белим лептиром
који је облетао преко жбуња на динама; сунце је сијало, али
није пекло. Прави пролећни дан, у коме треба у миру

30
уживати, без љубомора, макар и у раду. Али сва та лепота
Пјероту ништа није говорила, са миље даљине видело се да је
био више но икада бесан. И Марио такође изгледа да је био у
завади са Пјеротом, изгледа због оног уобичајеног разлога,
пошто је био заљубљен у Оринђију, а ипак није хтео да јој се
удвара, да не би изневерио жену. Радили смо можда један сат;
а ова двојица почели су да се гложе, иако сам ја понављао: –
Радимо… и, онда, гледајте какав је ово дан… зар је могуће да
на дан као што је овај, вас двојица желите да се свађате? –
Затим, изненада, чуо сам Пјерота како говори; – Оринђиа и ја
се волимо… шта на то кажеш? – и Мариа како му одговара: –
Могу рећи да то није истина… видиш ли ово? – Нагнуо сам се
са терасе на којој сам распоређивао црепове и видео Мариа
како показује прстенчић који је Пјерото поклонио Оринђији,
и Пјерота како се устремљује на Марија. Али, овај други
хитро је побегао и онда, јурећи један за другим, прешли су
преко плаже и почели да трче дуж мора. Онда сам сишао са
терасе, сео на једну стену и баш сам хтео да запалим цигарету,
када сам осетио како ми неко додирује лакат: била је то
Оринђиа, као и обично обучена ту раднички комбинезон, али
изазовнија но икада. Љутито рекох: – Па шта си урадила?
Дала си Пјеротов прстенчић Марију? – А она: – Заједно смо
смислили шалу… поред осталог и зато да бисмо му ставили
до знања да нема чему да се нада. – Певушећим гласом,
улазећи у кућицу, додала је: – Морао би да схвати да си ти
једини који ми се допада. – Застао сам за тренутак неодлучно,
непомичан, размишљајући; затим сам слегнуо раменима и
запалио цигарету. Одједном, тргао ме један глас: – Хеј, зар
овде нема никога?
Био је то зубар коме смо зидали кућицу: врло уредан
младић, косе као четка поткресане и бркова као четкица, а
глава му је изгледала као да је од дрвета, била је тако тврда и
равна. Обраћао се мени; али, одмах потом видео сам како
његов поглед прелази преко моје главе у правцу кућице; тај

31
поглед се упалио, а онда сам чуо глас Оринђије како говори: –
Наишла сам, господине Санторо, да видим вашу кућицу…
знате ли да ће бити баш лепа? – Санторо, он је хитро
одвратио: – Али, ми се већ познајемо, чини ми се? – и упутио
се право ка Оринђији, прошавши покрај мене. Ја сам поново
узео своју цигарету и загледао се ка мору.
Баш у том тренутку наишао је Пјерото, задихан, црвен у
лицу од трчања и беса, са погледом као у правог луде. Упитао
сам га где је Марио и он је показао ка плажи, далеко, не
казујући ни речи. Затим рече: – Али, чим се буде вратио,
наместићу му ребра. – Имао је ружну навику да често говори:
– Наместићу му ребра. – Ко зна где је покупио ту реченицу,
можда у неком криминалном филму у биоскопу у Макарезу.
Одлучно му рекох: – Никоме ти нећеш наместити ребра. Јеси
ли разумео? – У том тренутку, зубар је изашао из кућице, а уз
њега Оринђиа.
Говорио јој је оним потпуно меденим и уједно
равнодушним гласом, какав имају мушкарци када им се нека
жена допада: – Сада ћемо лепо пројурити поред мора…
видећете: забавно је. – Говорећи, упутио се ка аутомобилу
којим је зубар увек долазио до кућице: био је то црвено
обојен »џип« који је, захваљујући нарочитом преносу, могао
да јури по сваком терену. – Оринђиа, – позвао ју је најзад
Пјерото, тресући се од запањености. Она се зауставила,
погледала га, затим је слегла раменима и попела се у ауто
поред зубара. »Џип« је одмах кренуо, разбацујући точковима
песак и јурећи ка Фређену. Иза једне дине, Марио је,
пакосним гласом, одговорио Пјероту: – Оринђију ти је
уграбио зубар… уграби ти је испред носа… шта ћеш сада?
Овог пута Пјерото се није наљутио, већ се у тишини
упутио ка селу и убрзо је нестао. Марио се појавио и дошао к
мени, говорећи: – Па може ли неко да буде шашавији од
овога? – Одговорио сам, бацајући пикавац: – Ти и Оринђиа
нећете се смирити док се неко зло не деси… овај није шашав,

32
он је луд… добро, хајде да радимо. – Наставили смо посао у
тишини, али без воље и забринути. Прошло је тако
двадесетак минута и онда, ево га, »џип« се појавио из правца
Фређена брзо јурећи, као ватра црвен дуж плавог мора.
Прешао је преко плаже, зауставио се; Оринђиа и зубар сишли
су из њега. Изненада, одјекнуо је један пуцањ.
Пуцњава се у овом крају често чује, пошто је ово је
предео где ловци често долазе у лов на препелице. Али овај
пуцањ пропратио је болни узвик: зубар је принео руку
мишици и затим, гле, заједно са Оринђијом стропоштао се
иза једне дине. Марио и ја схватили смо такође о чему се ради
и бацили се на земљу, једва стигавши да избегнемо два хитца
од којих се распрснуо песак на дини иза које се бесмо
склонили. Затим, у тој тишини поред мора, пуцњава се
наставила неколико минута, час према зубару, час ка Марију
и мени. Пјерото, пошто је то био баш он, пуцао је иза једне
гомиле цигала, са ивице плаже. Да би га навео да прекине,
Марио је одједном повикао: – Кукавице, убио си господина
Сантора. – Али, то је био знак за нов пуцањ. И затим се
ништа више није дешавало. Ја сам открио Пјерота, иако ме је
Марио вукао за рукав, молећи ме да чекам. Последњи пуцањ
био је сасвим речит, и у ствари нашао сам га мртвог, лица
потпуно окрвављеног, изваљеног међу циглама, поред пушке
коју је отишао да узме из Марконове колибе.
Тако се убио, верујући да је убио зубара, који се, међутим
извукао са једном огреботином. А пуцао је зато што је
веровао да га је Оринђиа изневерила, што није била истина. А
веровао је да га је Оринђиа изневерила, пошто је веровао да је
верен с њом, а ни то није била истина. И ко зна колико је
других ствари о себи и о другима веровао, које нису биле
истините. Пролеће, које чини многа чуда, њега је обезнанило
и завело; и иста она сила природе, која је тог дана изгледала
тако угодна на мирном мору, под ведрим небом, у њему је
провалила бес и одвела га у смрт.

33
 Најлепша ствар

У кућу Масимине и Пепеа отишао сам у посету први пут

после њихове свадбе. Беху ме позвали на улици,
зауставили ме док сам журно завијао за угао, зато што
сам се годинама удварао Масимини и није ми било пријатно
да је видим с другим, макар ми то био пријатељ. Али,
зауставили су ме, а обоје су изгледали веома жељни да им
дођем на вечеру, иако свако због својих разлога. Тако сам
пристао, иако нерадо. Масимина, за оног ко је не познаје,
само је малена и широка жена, округле, извијене и коврџаве
главице да личи на малог овна; када је човек види с оним
буљавим очима, сјајним и лепим, онај њен носић, она њена
пуна уста и оно њено веома широко лице, помислио би да ће,
у извесним околностима, бити у стању да удара главом или
боде роговима. Бејах се заљубио у њу када још није била
толико широка; али, треба још рећи да јој је њен занат, а била
је дипломирана масерка, једна од најбољих у Риму, развио
мишиће на грудима, раменима и рукама; и она се проширила
и целим телом, задржавајући, бар што се мене тиче, изглед
малог куждравог овна. Можда ми је, када сам је поново
видео, изгледала тако много проширена, баш зато што је њен
муж, поред ње, изгледао веома танак: мајушан младић, али
лепо грађен, он такође куждрав, само што је био плав,
невиног лица, елегантан, у дречавој кошуљи са четвртастим
шарама и америчким панталонама, приљубљеним уз бокове и
ноге, са штепованим џеповима и шавовима. Може се рећи да
је Масимина силом желела тог малог и тако нежног мужа. Он
није хтео да зна за њу, али касније, најзад, на њена
наваљивања, попустио је. Радио је у једном малом бару на
Трастеверу; али, откако се венчао, напустио је бар и ништа

34
више није радио. Масимина је, према томе масажама
зарађивала за живот за обоје.
Отишао сам да их посетим, дакле, у крај око Улице
Анђело Емо, у нови део града где куће расту као печурке.
Човек се окрене, пошто је погледао неко поље, а када поново
баци поглед, где, тамо где је било поље, налази се жута
кућерина од осам спратова. Они су становали баш у једној
таквој кућерини које изгледају као да су од картона и у
партеру имају многе дућане са заслепљујућим неонским
светиљкама, у којима чак и купус у пиљарници има љубичаст
сјај. Нов кварт, нова кућа а, када сам зазвонио и чим су ми
отворена врата, видео сам и нов стан. Ушао сам у огољен и
звучан ходничић у коме је одјекивао глас радија; у мајушном
салону Пепе је слушао последње спортске вести. Чим ме је
угледао, рече ми: – Иди тамо, у кухињу, да поздравиш
Масимину… за то време, ја ћу слушати вести. – Запазио сам
да му је поглед мутан, лице смркнуто и да је грицкао нокат на
кажипрсту: знак да је био забринут. Онда сам изашао и
отишао у кухињу.
И ова је била мајушна, као и салон; али, све ствари у њој
биле су на месту, одлично постављене и састављене:
орманчићи, чесма, штедњаци, сто, пећ. Масимина, са
кецељом везаном око бокова, стајала је пред штедњаком,
снажном испруженом руком стежући ручицу тигања који се
налазио изнад пламена, а у коме су се пржили и превртали
мозак и тиквице. Поред ње налазио се жути папир, онај у
какав се увија хлеб, на који је полагала мозак и тиквице Чим
би их извадила из тигања. Погледала ме је испод ока не
покренувши се и рече: – Јеси ли видео моју кућицу? Да ли ти
се допада? – У њеном гласу, који је био угодан и љубазан,
било је неке нежности која ме је потресла, јер сам помислио
да је она тај станчић од две собе купила, да тако кажем,
одвајајући од уста, остављајући на страну новац зарађиван
годинама на масажи, и све то дала је сада оном безобразнику

35
Пепеу, који је чак није ни волео. Рекох: – Баш сладак станчић
имаш. – Она се задовољно насмешила и додала: – Иди да
погледаш спаваћу собу и онда се врати да ми кажеш шта
мислиш.
Да бих јој учинио по вољи, изашао сам и пошао да
погледам спаваћу собу која је, са салоном, чинила читав стан.
Ту се налазила постеља са два лежаја, ниска, како је то у моди,
са плавим покривачем; ту су била два ноћна сточића од
тамног махагонија са ножицама од белог јавора; била је ту и
једна шкриња, и она тамна са белим ножицама. На шкрињи
се налазила некаква дрангулија од бојеног порцелана овако
направљена: округао тањир боје морског песка, на коме се
видело неколико ракчића и, клечећи на ивици, једна женица
у купаћем костиму која се уплашено трзала од ових ракова.
Једна врата била су отворена и тако сам видео и купатило,
потпуно бело, са никлованим славинама. Све је било ново,
чисто, уредно, блиставо. Вратио сам се к њој у кухињу, а она
ме је одмах стрепећи упитала: – Хм, шта на све то кажеш? –
Поново потресен помишљу да је она ту собу купила својом
сиротињском уштедом, одговорио сам јој: – Кажем да је то
лепа соба. – Стварно? Купила сам је у Улици Кола ди Риенцо.
Јеси ли видео покривач за кревет? Чиста свила. – Леп, леп. –
А јеси ли видео купатило? – Лепо, лепо. – Она се поново
насмејала, бацила је поглед на тигањ и затим, после једног
тренутка ћутања, додала је: – Али, знаш ли шта је најлепша
ствар овде унутра? – Одвратио сам јој, с намером да јој
поласкам: – Најлепша ствар си ти. – Видео сам како одриче
главом; онда рече: – Најлепша ствар овде унутра је мој муж. –
Застао сам отворених уста, пошто нисам очекивао сличну,
тако слободну изјаву. Она је наставила: – Зар није срце мој
Пепе?… тако плав и куждрав… реци ми: зар није срце? –
Онда сам се обрецнуо: – Зар баш мени мораш неке ствари да
кажеш? – Она је најзад схватила и одговорила ми: – Говорим
их теби, пошто их ником другом не бих рекла… Да, имам

36
мужа који је прави драгуљ… а сада, врати се њему да му
правиш друштво, пошто ја имам још посла овде у кухињи.
Радо сам је оставио, пошто је крв почињала да ми кључа
када сам је чуо да онако говори о мужу. Пепеа сам затекао
замишљеног како грицка нокат поред угашеног радија. Затим
рече: – Родолфо, могу ли се поуздати у тебе? – Па свакако. – А
он: – Хм, гледај, вечерас, око једанаест, имао бих један
састанак… и морам отићи. – Састанак? А с ким? – Он,
нестрпљив, одговори: – С једном девојком… ти ми сад мораш
помоћи, ако си прави пријатељ… у неко доба, рецимо у пола
једанаест, мораш ме подсетити да имамо заједнички састанак
са Фабрицијем, знаш, посредником за аутомобиле, због неке
трговине гумама… ти то кажи, ја ћу потврдити и онда ћемо
се опростити од Масимине и отићи… јесмо се споразумели? –
Да право кажем, тргао сам се: човек који има овако златну
жену, ожењен тек месец дана, а већ ноћу заказује састанке
девојкама. Искрено рекох: – Ако ти је до тога баш стало,
учинићу ти ову услугу… али, послушај ме, Пепе, то што
радиш рђаво је. – А зашто је то рђаво? – Зато што сте венчани
од пре месец дана… и Масимина те веома воли. – Он се онда
као бесан окренуо: – Али, шта ја могу, ако ништа према њој
не осећам? Она ме је хтела по сваку цену, иако сам јој ја на све
могуће начине доказивао да је не волим… све у свему, ако
хоћеш да ми учиниш услугу, у реду… ако нећеш, свеједно је. –
У реду, смири се, учинићу ти.
Тог тренутка, Масимина, која је завршила кување, ушла
је у салон и почела да поставља сто. Извукла је на средину
један сточић, прострла је преко њега леп чаршав, наместила
три прибора за јело, не пропустивши прилику да ми
напомене да је порцелански сервис веома фин, за шест особа,
са позлаћеним цвећем и обрубом. Весела, кретала се тамо-амо
кроз ситан, носећи тањире, чаше, ножеве и виљушке; али све
ово весеље било је намењено мужу који је, међутим, седео у
наслоњачи, озбиљан и расејан, И приметио сам да сваки пут

37
када би прошла уз њега, није могла да се уздржи и да га не
помилује, или му не каже неку шаљиву речицу, или га, макар,
овлаш додирне боком по рамену. Све у свему, била је
заљубљена и није се стидела да то покаже: и било шта да је
радила, чинила је то због Пепеа и само ради њега.
Сели смо за сто поред отвореног прозора који је, пошто
смо се налазили у приземљу, гледао право на плочник.
Споља, у тој спарној августовској ноћи, допирали су звуци
других радија: читава четврт била је пуна радио-апарата, са
свих се чуо врисак исте песме, као што мноштво певача
заједно пева кад се сунце рађа. Масимина је изнела чинију са
шпагетима и обилато нас је послужила; а ја, пошто је нисам
познавао као куварицу, помислио сам да има баш златне руке
и да је Пепе луд што је вара са ко зна каквом шашавом
девојчуром. Појели смо шпагете у тишини и онда ја рекох
Масимини да је баш изврсна куварица, а она је одговорила да
јој је мило што је ценим, пошто се Пепе стално жалио. Пепе,
намрштен, побунио се: – Ја се не жалим… али ти би увек
хтела да се надујем… једи, једи, једи… браним се. – Она га је
миловала погледом, баш као што мати милује сина и онда је
узвикнула: – Једи, не бој се… ако се угојиш, ја ћу те пажљиво
измасирати и омршавићеш. – На помисао да Масимина
масира свог мужа насмејао сам се, па је тако разговор прешао
на масаже и Пепе, с извесним заједљивим призвуком, рече: –
Испричај, Масимина, шта ти поверавају оне госпође, док их
масираш… чуј то, Роберто, и реци ми: зар то није смешно. –
Масимина се мало бранила, а онда је испричала неке заиста
смешне причице: старе жене масирале су се да би се допадале
љубавнику, и говориле су то; младе жене проверавале су ћуди
мужева; филмске глумице причале су о својим доживљајима.
Пепе, стално са истим заједљивим изразом на лицу, додао је:
– А ја бих баш желео да упознам једну од тих госпођа… ону
која се зове Нора… сваки пут када телефонира да би заказала
састанак, желела би да започне разговор: јесте ли ви муж

38
Масимине? – Масимина, која га је слушала, одједном се
наљутила: – Тој госпођи ћу ја ових дана, уместо да је масирам,
прилепити једну шљакавицу по задњици, да ће јој остали
белега… проклета совуљага, и није ништа друго. – Пепе, који
је намерно направио алузију, задовољно се насмејао.
После вечере поново смо укључили радио и слушали
некакав програм забавних мелодија. Масимина је у
међувремену изашла да среди кухињу. Пепе, он је настављао
да грицка нокте, у тишини, и с времена на време бацао је
поглед на часовник. Што је време више пролазило, ја сам се
осећао све неугодније, пошто сам волео Масимину, и било ми
је непријатно да помажем Пепеу да је превари. Хтео сам да
направим последњи покушај и рекох му: – А где станује та
девојка? – Он ме погледао, оклевао је и најзад рекао: –
Недалеко одавде… станује у Улици Кандиа. – Добро, реци ми
где те чека и ја ћу тамо отићи и рећи јој да ћеш је видети
сутра, по дану… немој ићи тамо вечерас: зар не видиш како је
Масимина задовољна? Овом вечером, да тако кажемо, хтела
је да освети нови дом… нанео би јој бол. – А он, слежући
раменима: – Ти си шашав… обећао сам да ћу отићи и отићи
ћу.
Све у свему, дошао је час да се каже лаж, ја сам погледао
часовник и рекао Пепеу: – Хеј, пази, ускоро је време да одемо
до Фабриција, због оног посла. – Он је хитро одвратио: –
Да… готово сам заборавио… заиста: да ме ти ниси подсетио,
заборавио бих… хајдемо, хајдемо. То говорећи, устао је са
тако јасним нестрпљењем, са тако провидним задовољством,
да би то и шлеп приметио. Масимина је заиста схватила и
започела је, љутитим гласом: – Фабрици… ништа ми ниси
рекао. – Онда сам се ја изненада умешао: – Масимина, дођи за
тренутак овамо, треба с тобом да говорим.
Отишли смо у спаваћу собу, затворио сам врата и рекао
јој: – Пази, боље је да пустиш Пепеа да изађе, без много
прича… што га више надгледаш, што више испољаваш

39
љубомору, он ће те мање волети… послушај ме бар једном:
пусти га да изађе, ништа му не говори. – Она ме је гледала;
лице јој је било искривљено, изобличено, да је непријатно
било погледати је. Најзад је промрмљала: – У реду, Родолфо,
урадићу као што кажеш.
Вратили смо се у салон и Масимина живахно рече Пепеу:
– Онда, до виђења… сутра ујутро морам рано изаћи, али
пазићу да те не пробудим… видећемо се поново сутра увече –
Глас јој је дрхтао, али се уздржавала, као што ми је обећала. А
Пепе, он беше оборио поглед, стидео се. Отишли смо до
вратију, па Пепе рече: – Збогом, Масимина, – и хитро изађе;
ја сам се, међутим, задржао да захвалим Масимини на вечери.
И онда, док сам понављао: – Хвала, много хвала, и надам се да
ћете једне од следећих вечери изаћи на вечеру са мном у
ресторан, – приметио сам да она плаче. Стајала је мирно,
наслоњена на до вратник, а сузе су јој брзо текле, једна за
другом, низ образе. Потресен, рекох: – Не плачи… заиста
идемо до Фабриција. – А она, умиљатим гласом: – Фабрици је
јуче телефонирао да путује у Напуљ… Пепе је то знао, али је
заборавио. – Било ми је непријатно и, не знајући шта да
кажем, одговорио сам: – Не плачи, Масимина… цела је
истина да имаш леп станчић… а у станчићу најлепша ствар је
твој муж. – Она је одмахнула главом и рече: – Најлепша ствар
је сан коме ћу се ускоро предати, да не бих више размишљала.
– Поздравио сам се, дакле, и стигао Пепеа на улици. Прошли
смо поред прозора, Масимина је стајала на њему и гледала
нас. Затим смо завили за угао.

40
 Сто од крушковог дрвета

Г оспода путују, иду можда до Америке, враћају се тамо

после двадесет година и, гледајући облакодере, узбуђују
се на помисао да су ови тамо стајали када су они били
двадесет година млађи. Сиротиња, пак, не иде никуда, за њу је
много ако оде до Остије на купање, или у Брачанио на јесење
излете. Но, свеједно, сиротиња, у свом малом свету, поседује
иста осећања као и господа. Никада се нисам макао из Рима,
али у Риму, дакако, кретао сам се. Као дете становао сам
изван вратију Сан Панкрацио, у једном шумарку са баштом,
пошто је мој деда био баштован. Затим се породица
растурила и ја сам отишао да станујем у Улицу Марио деи
Фјори, изнад столарске радионице где сам радио. Стално
радећи као столар, чим сам одвојио нешто новца, преселио
сам се у Улицу дела Паче, иза Трга Навиона, у поткровље
једне древне палате. Ово поткровље имало је осам прозора,
не рачунајући отворе за проветравање. До њега се стизало
најпре преко отменог степеништа, затим обичним
степеништем, најзад спиралним гвозденим степеницама. А
одатле се, са свих прозора, пружао леп поглед на кровове,
куполе, звонике и небо Рима. Мало времена пошто сам се
настанио у овом поткровљу, дошла је да са мном станује
Ђакомина, девојка запослена као пеглерка, и ту сам с њом
провео пет година. Било је то пет лепих година мог живота.
Тада нисам знао да су то биле моје лепе године; овакве,
ствари никада се не знају док се с њима живи. Током тих тако
лепих година, дакле, није прошао, може се рећи, ни дан да се
Ђакомина и ја не посвађасмо. Не знам како се то дешавало,
али због било ког повода почињали бисмо да се
супротстављамо једно другом, ја бих рекао нешто, она на то

41
одговорила нешто друго, затим би ме она, немајући
аргумената, вређала говорећи да сам незналица, простак, чак
хуља; а ја сам јој истом меном узвраћао, називајући је
глупачом, алапачом и, чак, развратницом. Од речи смо често
прелазили на дела. На једну њену увреду, гору од осталих,
која се односила на моју породицу или на мој занат, губио сам
разум, насртао на њу, хватало је за густу коврџаву косу и
покушавао да је ошамарим. Она је, пак, покушавала да ме
удари ногом у цеванице и у трбух, да ме огребе. Раздвајали
смо се без даха, она је почињала да плаче, када већ не би више
имала снаге; ако би јој, пак, преостало мало снаге, излазила би
залупивши вратима и добацујући ми да се неће више вратити.
Али, враћала се; или, тачније, ја бих је, као случајно, сретао у
оближњим улицама, пришао бих јој, хватао је под руку; она
најпре не би хтела, а онда, мало по мало, од једног обећања до
другог, пристала би да пође са мном у гостионицу. Ту, уз
вино, загрејали бисмо се и сложили да се волимо. Затим амо
одлазили кући, ја бих је обгрлило руком око струка, она је то
исто радила, и оних стотинак степеница прешли бисмо
припијени, заустављајући се на сваком басамку да се
пољубимо, па је она говорила како би хтела да ме с
пољупцима прогута, а ја сам јој одговарао да бих то исто
желео. Ах, како смо се тада волели, а то нисмо знали. Тако
смо мало то знали, да сам ја био убеђен да је не волим, чак да
је мрзим, живео сам с њом као да издржавам покору и
настојао сам да од ње побегнем сваки пут када сам могао.
Како сам глуп, њеном друштву претпостављао сам било које
друго: пријатеља који чак нити били пријатељи него само
случајни познаници из гостионице, посао због кога сам се
задржавао у радионици само да бих закаснио, чак и самоћу.
Мислио сам да сам себи везао ланац око ноге и нисам схватао
да ми је тај ланац био потребан, као што сам открио када је
већ било одвише касно. Са радницима у радионици или са
друговима у гостионици о њој сам говорио ружно, с

42
потцењивањем и досадом: називао сам, је гњаваторком,
проклетињом, злокобницом. Када сам је чекао у поткровљу и
чуо њен корак на степеништу, мислио сам: »Хоће ли још дуго
потрајати ова робија? Опет је ту… баш не могу више да
издржим«. И нисам схватао, будала каква сам био, да сам је
волео, да сам био луд за њом и да нисам могао живети без ње.
Да се разумемо: и она је била шашава као и ја и гадости које
сам ја њој приређивао она је мени узвраћала, и она је
понављала да сам ја њена несрећа, да је проклет час када сам
је срео, и да је боље да се баци у Тибар са каменом око врата,
него да још и само један дан остане уз мене. Тако смо више
пута покушали да једно друго преваримо: ја са собарицом из
стана испод нас, неком налорфаном и налицканом плавушом,
а Ђакомина, када би је срела на степеништу, претила јој је
некаквом дугачком иглом за плетење и говорила да ће је
убити ако ме не остави, тако да преплашена девојка није
више хтела да ме види. Веровао сам да ме је Ђакомина, са
своје стране, преварила са баристом на Тргу Навона, али иако
је то била безначајна ствар, ја сам патио ни сам не знам
колико, тако да нисам више ни јео ни спавао, све док једног
дана она није у трку узлетела уз степениште и бацила ми се
око врата, страсно ми говорећи: – Ти си бољи од свих и
никада нећу волети никога сем тебе. – Ах, баш смо се волели
и што смо се више волели, све мање смо знали да се волимо.
Успели смо, ипак, да се тако снажно потучемо, да је
Ђакомини једно око петнаест дана било надувено, црно и
зелено, па је говорила да се стиди изаћи у шетњу; а ја сам
имао дубоке огреботине од очију до врата и када сам у
радионици рекао да ме је изгребао мачор, сви су ми се иза
леђа смејали. Тог дана потукли смо се; али једног другог дана
за мало да је нисам убио: ухватио сам је за врат, почео да је
стежем и она се онесвестила; пре тога, пак, она ме је ударила у
главу пеглом, и то у неко осетљиво место, изнад слепоочнице,
тако да је потекла крв и за мало да се и ја нисам онесвестио.

43
Морао сам да се обратим првој помоћи у Сан Ђакому ради
лечења и, не стидим се, сутрадан ујутро у новинама је
објављена вест: »Столар Луиђи Пријети се у пијаном стању
потукао са љубавницом Ђироламом Ђиронили. Пријети је
извукао дебљи крај. У колико не дође до компликација, биће
излечен кроз осам дана«. Све у свему, љубави као што је наша
никада није било; и, као што сам рекао, нисмо тога били
свесни. Желите ли сада можда да знате како се за вршила та
тако јака љубав? Овако се завршила: једног дана, када смо
заказали састанак на Тргу Навона, она ме је оставила да
чекам добрих пола сата. Чим је дошла, увређено сам јој рекао:
– Хеј, ко те је тако васпитао? Оставила си ме да чекам пола
сата. – Она је одговорила: – Имала сам посла… ако ти се
допада, тако је било, а ако ти се то не свиђа, свеједно ми је. –
Ја рекох: – Не, не допада ми се. – Не допада ти се, – рече она,
– онда збогом… нећеш ме више никада чекати. – И отишла је.
Било је пет година откако смо заједно живели и последњи пут
сам је видео. Из ината, нисмо једно другоме давали гласа,
дани су пролазили, ја сам патио, патила је свакако и она, али
ниједно од нас, овог пута, није хтело да направи први корак.
Осетио сам најпре огромну наду, а затим велики бол једног
јутра, када ми се учинило да чујем њен корак уз степениште.
Али, био је то поштар. Затим ми су учинило да више ништа
према њој не осећам, али сам био у заблуди. Онда, стицајем
околности, власник куће желео је да поново добије
поткровље, па сам се ја одселио из овог кварта и вратио се у
стару собу у Улици Марио деи Фјори. Можда бих је срео и
можда бисмо се поново везали, да сам остао у Улици дела
Паче. Али, ова промена стана била је судбоносна. Почео сам
много да радим, настојећи да не мислим о њој, а онда сам
срео ону оштроконђу, моју жену, венчао се с њом и све је
било свршено. Тада сам имао тридесет три године.
Кад човек има тридесет три године још је млад и чини му
се да је читав живот пред њим. Нисам волео своју жену, чак,

44
врло брзо постала ми је неподношљива, али сам се тешио:
мислећи: »Имам тридесет три године… ко зна колико ћу још
Ђакомина срести«. А грешио сам, нисам срео више ни једну,
и тако, између жене према којој ништа нисам осећао, два
сина која је требало издржавати, заната који ми није остављао
ни тренутка слободе, године су одлазиле једна за другом, иако
ја то нисам ни примећивао, најпре кораком, затим касом и
најзад галопом. Године су отишле као што године баш и
одлазе: дан по дан, седмица по седмица, месец за месецом,
једно годишње доба за другим; а увек је било нечег што ми је
испуњавало време, због чега сам се надао или очајавао, шта
знам ја, нека болест детета, неки дуг, неки важан посао, неки
празник, топло време, хладно време, увек је било нечег,
кажем, због чега сам гледао у будућност, не исувише далеко
заиста, да кажемо три месеца, и тако су та три месеца
пролазила, лепо или лоше, пролазила су, а четири пута три
месеца чине годину, и тако је прошло дванаест година. С
овим системом прута који тера магарца, чинило ми се да се
крећем напред и нисам примећивао да идем уназад, пошто је
живот као планина и до извесне тачке човек се пење, а онда
почиње да силази. Мислио сам ипак на Ђакомину, и не
толико на њу лично, колико на неку жену као што је она, која
би зауставила одмицање година једном истинитом и снажном
љубављу, као што је била љубав Ђакомине, па сам се надао да
ће та љубав доћи, а она никако није долазила. Најзад, не
могавши да издржим даље, напустио сам жену, оставио јој
два сина, и отишао да живим сам код једног каменоресца,
који ми је изнајмио собу у близини Пантеона. Имао сам већ
више од четрдесет пет година и оног дана када сам променио
дом, пошто сам обесио огледало пред којим сам се бријао,
погледао сам се и, видевши потпуно уморно и тужно лице,
схватио сам да су лепе године заиста одлетеле и да се
Ђакомина неће више вратити. Сео сам онда на столицу,
ставио лице међу дланове и десетак минута размишљао,

45
мислећи да сам се вратио на полазну тачку пошто сам толико
ствари урадио и толико кућа променио.
Тих дана власник радионице рече ми да одем да примим
неку наруџбину и даде ми име и адресу муштерије исписане
на комаду папира. Узео сам комад папира, стрпао метар и
блок за наруџбине у џеп и изашао. Тек на улици погледао сам
цедуљицу: на њој је био написан број капије оне палате у
Улици дела Паче у којој сам становао. И видео сам да је
писало баш: таван; то јест поткровље. Најпре сам, признајем,
помислио да се вратим натраг и да захтевам од газде да
пошаље неког другог; али онда сам помислио да би то био
кукавичлук, па сам се смирио и отишао.
Било је касно мајско после подне: управо време када сам,
после завршеног посла, сретао Ђакомину поред средишњег
водоскока на Тргу Навона. Као и некада, на тргу је било
мноштво деце која се вијала, играјући се »шуге«; а маме и
сестре одмарале су се на клупама; и ластавице, сличне помало
деци на тргу, вијале су се небом, од једног крова до другог и
око обелиска. Као некада, запазио сам да су ноге почињале да
ми клецају, и дах да ми понестаје, што сам се више
приближавао Улици дела Паче; али, била је то моћ навике
која се откривала после много година: овог пута Ђакомина ме
није чекала и ја нисам више становао на врху палате, у
поткровљу.
Уз степениште попео сам се полако, полако, пошто ми се
чинило да имам осамдесет а не четрдесет пет година: толико
ме ноге нису држале и нисам имао воље да се пењем. Попео
сам се најпре уз отмено степениште, затим обичне степенице
уз остала два спрата, па сам најзад почео да се верем уз
спиралне гвоздене степенице. Некада сам то степениште
прелазио у лету; сада сам се заустављао на сваком басамаку,
имајући на уму да се горе пењем не ради Ђакомине, већ због
некакве даске. Зауставио сам се за тренутак пред вратима, да
бих одахнуо; и учинило ми се да у поткровљу чујем вику

46
неких гласова. Затим сам зазвонио и извесно време причекао.
Хтео сам поново да зазвоним, кад се врата нагло отворише и
преда мном се појавила нека девојка у тесним панталонама од
зеленог сомота и црном џемперу, црномањаста, рашчупане
косе, бледа и, како ми се учинило, врло љута. Намргођено ме
је запитала ко сам и шта желим; чим сам казао, окренула ми
је леђа и отишла, вичући: – Ту је столар.
Ушао сам и угледао поткровље које сам тако добро
познавао. Прозори су били широм отворени и назирале су се
куполе, кровови, звоници, које сам толико година посматрао.
Намештај, међутим, није био исти: поткровље је било
претворено у атеље неког сликара, али луксузан атеље, што се
видело по теписима, по софи и неким лепим комадима
намештаја. У дну, близу вратију купатила, стајао је штафелај
са платном; остала платна била су наслагана дуж зидова.
Сликар је стајао на средини собе, севајући на мене очима као
аждаја: и он је био млад, црномањаст, обучен као и девојка у
сомотске панталоне и џемпер. Рече журно: – Јесте ли дошли
због стола?… Ево стола који би требало да направите…
Даде ми једну страницу из неке иностране ревије: сто је
био енглеског стила, чипендел1, од оних који се преклапају са
двеју страна. Док сам питао: – Од каквог дрвета желите да га
направимо… од махагонија?… или од неког лепог светлог
дрвета, на пример крушковог? – приметио сам да на софи
лежи отворен кофер и да девојка одлази до ормара и враћа се
натраг, ређајући у њега ствари. Младић одговори: –
Махагониј… или крушка… све у свему: неко добро дрво. –

1 Чипендел стил, добио име по енглеском уметничком столару Т.

Чипенделу (Thomas Chippendale), који је у намештају спојио елементе
енглеског барока и француског рококоа са украсним мотивима
преузетим из готске и кинеске орнаментике. Настао средином XVIII,
овај стил је поново ушао у моду крајем XIX века, а одржава се и данас на
намештају који опонаша историјске стилове, али обично рађен од
јефтинијег материјала, а не од махагонија, чиме се оригинални чипендел
разликује од савремених имитација. – Прим. прев.

47
Али, гледао је њу и било је јасно да не успева да мисли на сто.
Љутито рече: – Па прекини већ једном ту комедију… врати
ствари на место.
– Није то комедија… одлазим.
– Знаш и сама да нећеш отићи… зашто је онда потребно
читаво ово позориште?
– Кроз неколико тренутака схватићеш да није
позориште.
То говорећи, настављала је да без реда трпа ствари у
кофер. Претварајући се да сам удубљен у цртеж, извадио сам
из џепа бележницу и оловку и почео да скицирам пресек
стола. Младић је у међувремену шетао тамо-овамо; затим се
зауставио, узео један од оних ножића који служе за стругање
боја и бесно је расекао платно које је стајало на штафелају.
Затим је ударцем ноге оборио штафелај на под. Она, лукава,
рече: – Ко сада игра комедију? Али, не заваравај се… ниси
уништио никакво ремек-дело.
Приметио сам да је и она, исто као и Ђакомина,
приликом вређања прибегавала алузијама које су се односиле
на занимање. Настављао сам да скицирам пресек: ноге стола
померале су се одоздо и придржавале преклопне делове када
се сто отвори. Није било металних делова; сви жљебови били
су дрвени. Ноге су биле округле, вретенастог облика, с
крајевима напоље окренутим. Она рече: – Уместо што си се
окомио на своја платна, боље би урадио када би ми помогао
да затворим кофер.
Он се приближио као да ће јој помоћи и онда, одједном,
зграбио је кофер обема рукама и треснуо га у сред атељеа,
вичући: – Ево моје помоћи.
Сада су све хаљине биле расуте по поду. Она мирно рече:
– Сад их скупи.
– Мућак ћу скупити!

48
 – Господине столаре, – замолила је она умиљато, –
будите добри… скупите ми оне ствари… будите тако
љубазни.
– Ништа не дирајте, – повикао је он, ван себе, – иначе ћу
вас бацити низ степениште.
Да је неко други био на мом месту, шта би урадио?
Избацио би га кроз прозор. Али, ја сам према њему осећао
сажаљење и, више од тога, завист. Била је то баш иста врста
сцене, какве смо правили Ђакомина и ја пре десет година, на
истом овом месту. А то је била љубав; ни они, као ни ми, нису
је били свесни; а када је буду приметили, биће и сувише
касно. Мирно сам одговорио: – Ја сам овде због стола…
реците ми од каквог дрвета желите и одлазим.
Она је повикала: – Хајде… наручи сто… седећеш сам за
њим… буди убеђен. – И изненада се бацила на софу, јецајући,
заривши главу међу дланове. Он је онда урадио оно што сам и
ја радио: сео је поред ње и загрлио је, молећи је: – Хајде,
Нела… буди добра. –– Затим се окренуо мени и рече: –
Добро, нека буде од махагонија… у реду.
Пре но што ћу отићи, додадох: – Величина би била метар
и педесет са седамдесет… или бисте ви хтели већи?… један и
педесет са седамдесет је сто за шест особа.
– У реду… један и педесет са седамдесет, – рече он. У
међувремену покушавао је да умири девојку која је, на свако
његово миловање или сваку његову реч, одговорила трзањем
рамена. Управо сам кретао, када њен глас, долазећи испод
руку којима је заклањала лице, још плачан али заповеднички,
повика: – Али ја нећу од махагонија… хоћу од крушковог
девета!

49
 Лажни и прави Индијанци

Н езапосленост има једно значење за незапосленог, а

друго за запосленог. За незапосленог то је некаква
болест од које треба што пре да оздрави, ако не умре;
за запосленог то је заразна болест и он, ако неће да се
разболи, мора пазити да се не зарази, односно да не постане
управо незапослен. Е, дакле, ја свој живот од шеснаесте
године наовамо могу сматрати једном трајном болешћу
прекидану оздрављењима. Тако сам једног јутра ових дана,
разговарајући о свему овоме са осталим молерима у вили на
Путу Касиа, рекао: – На овом свету једино чиновник добро
живи… у надлештво уђе у двадесетој години, из њега изађе у
шездесетој са пензијом… нико га не отпушта, нико му не
долази са причом о кризи… он не стрепи од отпуштања…
живело чиновничко лице. – Гаспарино, зидар у годинама,
чувши ме да тако говорим, приметио је: – У реду, а зар ће сви
бити чиновници, чак и зидари? – Свакако, сви чиновници. –
Знаш ли шта би то значило? Да сада запошљавају зидаре да би
се подизале куће; касније, пак, градиће се куће да би се
запошљавали зидари; а ко ће касније становати у тим кућама,
зар зидари?
Философски разговор, да тако кажемо, али одмах се
завршио, пошто је извесни Енрико, један од молера, одједном
озбиљно рекао: – Баш тако; зидари, – оставивши нас све
запањене. Али, одмах потом, изгледало је да се покајао што је
говорио; удаљио се и отишао да пуши по страни. Остали, сви
једноставни људи, погледали су га и одмахнули главом, као да
би хтели рећи: ма шта му је, је ли луд? Ја, пак, пошто сам од
пре извесног времена посматрао тог Енрика, и имао о њему
своје мишљење, мало касније повео сам га у страну и

50
изнебуха упитао: – Реци, молим те, тек онако те питам, ниси
ли ти случајно прерушен персијски шах? – Он се надмоћно
насмешио и упитао: – Због чега тако мислиш? – Енрико је
плавкаст младић, носи наочари, узан је у раменима. Могао
сам да га понизим одговоривши му да су молери обично
људескаре, пошто је молерски занат тежак и захтева снажне
руке. Рекох, међутим, једноставно да он није као што су
остали. И онда ми је он открио истину: није био молер, већ је
проучавао друштвена питања; а његов отац био је трули
богаташ, имао је она велика складишта са платном у Улици
Национале; а он није желео очев новац, већ је желео да живи
од свог рада као што живимо ми остали радници, да живи
нашим животом и да осети оно што ми осећамо. – С каквим
циљем? – упитах га сасвим хладно. Он је мало оклевао, а онда
одговорио; – У циљу студија.
Одмах сам се узрујао; – Студирај колико те воља, али
једну ствар никада нећеш моћи да осетиш, чак ни ако се
поново родиш. – Коју? – Осећање незапосленог.
Претпоставимо да ћемо после овог посла овде остати
незапослени, као што је вероватно. Шта ће се десити? Ја и
остали наћи ћемо се на улици, са свим оним што уз улицу
иде; ти ћеш, пак, отићи својој кући, код тате, и живећеш боље
него раније. – Енрико, стално оним заштитничким тоном,
који ме је љутио, одвратио је одлучно да се осећа способним
да буде чак и незапослен. Одговорио сам му, ништа мање
одлучно: – Браво, али то ће за тебе бити као нека игра, биће
као када се дечаци играју Индијанаца: бићеш Индијанац, али
прави Индијанци смо ми, прави радници и прави
незапослени; ти ћеш се увек играти, увек ћеш имати тату и
његова складишта у резерви који ће ти држати морал, чак и
ако из пркоса будеш пристао да умреш од глади, а морал је,
драги мој, све када је човек незапослен. – Овог пута заћутао
је; и уз лажну неусиљеност рече да би хтео да ме части пићем.
Прихватио сам и на томе се завршило.

51
 Моловали смо собе у једној вили што се дизала над
једном узвисином, у близини Пута Касиа. Била је то велика
вила са много земље унаоколо; земље коју су обрађивали неки
сељаци, који су имали насеље у долини баш испод виле. Ову
породицу сељака ја сам мало посећивао; али сам добро
познавао Ириде, старију кћер, пошто је често долазила у
вилу, час да нам донесе мало вина или воћа, час с неким
другим изговором. По изгледу, за Ириде би се рекло да је
госпођица из вароши; али село јој је било у души. Била је тип,
како би се рекло: чела као кутија, испупчена, очију округлих и
црних, прћаста носића, лепих широких уста која су при
осмеху откривала мале али беле зубе. Висока, елегантна,
витка стаса, пуних груди, нежних глежњева и руку. Долазила
је са боцом и чашама; пролазећи из собе у собу, точила нам је
пиће, док смо се ми, молери, верали по скелама; или би села
на неки прозор, пошто није било столица, и правила нам је
друштво разговарајући о свему и свачему. Изгледаће
немогуће, али у Риму је била само два или три пута, са
родитељима; а лудо је желела да оде тамо и да упозна прави
град. Једном ми очајнички рече: – Ових дана ни ићи ћу да
служим и тако ћу се извући из ове пустиње. Одговорио сам
јој да девојка таквог изгледа може радити и боље ствари но
што су послови служавке; и она је одмах почела да се шепури,
пуна наде. Тада, тог часа, заказао сам јој састанак за увече.
Она је пристала и тако је почела наша љубав.
Не треба, међутим, мислити да Ириде није била озбиљна
девојка. Допадало јој се, дакако, да води љубав, али на улици,
као што то раде сељаци, усправно поред неког честара, док су
аутомобили пролазили. Ништа није вредело што сам јој
предлагао, тако, случајно, да се прошетамо пољима или да
седнемо на неку ливаду, испод неког дрвета. Она је
одговорила: – Зашто? Овде ми је добро. – Сељанка, све у
свему, која је остала неповерљива; и, заиста, сећао сам се да
сам често виђао ове сељачке парове на главном пинту или на

52
некој прометној стази, како стојећи разговарају, поред неког
честара; и када бих после пар часова поново прошао, они су
још били тамо, такви какви су; и увек сам се питао шта то
уопште говоре тако, сатима и сатима, непомични. Сада сам
знао; ћаскања, ћаскања, ћаскања. Треба ипак признати да је
Ириде умела да слуша, у томе је била савршена. Чинило се да
јој никада није било досадно; непрекидно се смејала, љупка и
примамљива, држећи влат траве у зубима; када сам био
уморан, умела је да ми пружи подстрека којом угодном
речцом. Тако, ћаскање данас, ћаскање сутра, стално на Путу
Касиа или на некој веома прометној стази, на крају сам јој
испричао све не само о себи, свом послу и свему осталом,
него, у недостатку бољег, о својим пријатељима молерима.
Зна се како то бива: мислећи да ћу јој испричати неку баш
занимљиву ситницу, испричао сам јој о Енрику који није био
прави молер као ми остали, који је имао богатог оца, који је
радио са циљем да проучава. Она рече: – Ох, гледај, ко би то
само помислио? – На томе се завршило.
Али, следећих дана приметио сам извесну промену,
нисам дечачић, жене познајем и извесне ствари не могу ми
промаћи. Није више личила на себе, као да је била расејана;
затим је почела да проређује састанке. Осећао сам да постоји
нешто што нисам знао да објасним, а онда је дошло
објашњење. Тако, шале ради, једног дана запитао сам Енрика:
– Хм, како иде проучавање? – А он, раздрагано: – Неке ствари
се само уз помоћ жена могу схватити; ниједно искуство није
потпуно без жене, а ја сам нашао жену. – Распитао сам се која
би то могла бити и убрзо је испало да је то Ириде. Затим,
упоређујући датуме и, ништа не испољавајући, тражећи
појединости, утврдио сам такође да је она Енрику бацила
удицу истог дана када сам јој ја говорио о богатству његовог
оца. Хтео сам да га упитам да ли су се и они виђали на друму
и на стазама, или на другом месту; али, нисам то урадио,
пошто сам био љубоморан и нисам хтео да патим. Рекох,

53
ипак, нерасположено: – Буди опрезан, та је сељанка, а те су
лукаве: шта мислиш, да она тебе воли што си такав какав
јеси? – А зашто не би? – Онда нисам могао више да се
уздржим и рекао сам му: – Зна да си богат, ја сам јој то рекао,
тог и тог дана, у тај и тај сат. Тог истог дана она те је
потражила, – Јесте ли икада видели поље када се време квари
и облаци сакрију сунце? Тако се Енриково лице смрачило
када је сазнао истину. Али није хтео да призна да је поражен:
– Ја сам молер и само молер, ништа друго; можда ћу сутра
остати без посла: може ме узети или оставити, таквог какав
јесам. – Она те неће оставити, пошто зна да се играш
Индијанаца, – одговорих одлазећи.
Те исте вечери рекао сам Ириди: – Пази, не допадају ми
се сустанарски односи: или ја, или Енрико. – Ма шта хоћеш
рећи? – Претвараш се да ме не схваташ? Значи, више ти се
допада Енрико… до виђења. – Налазили смо се на друму, по
обичају; удаљио сам се и она ме је зауставила: знак да сам
погодио у мету. Тако сам ствар сматрао за свршену: и, да
кажем истину, није ми било криво. Поред осталог, било ми је
дојадило ћаскање: ја нисам сељак, и љубав на ногама, на
друму, поред честара, ништа ми не казује. Прихватио сам се
посла још орније и нисам више мислио ни на шта до на рад:
као прави молер. И, као прави молер, када су најзад све собе у
вили биле обојене, поново сам се нашао без посла, као што
сам предвиђао. Стицајем околности, оног дана када сам по
последњи пут отишао на аутобуску станицу код Нероновог
гроба, срео сам Енрика који се ту шеткао. Рекох шаљиво: –
Ето, ово је тачно тренутак када студирање није довољно: ја
сам незапослен, али озбиљно; ти, пак, претвараш се да си
незапослен. А где су се дела проучавања? – Он је озбиљно
одговорио: – И ја сам незапослен. – Готово да сам пожелео да
се с њим посвађам и да га издеветам; али, уздржао сам се и
упитао га: – А Ириде… како она прима чињеницу о
незапослености? – Показала је много разумевања… доћи ће у

54
Рим са мном. – Хоћеш ли се с њом венчати? – На жалост,
нећу се венчати… већ сам ожењен и разведен: Али, живећемо
заједно. Када је аутобус стигао, рекох: – Здраво, Енрико… и
срећно. – Искочио сам на папучицу. Отада га нисам више
видео.
Годину дана касније, пошто сам читавог дана радио у
једном стану на Тргу Морозини, пролазећи дуж Улице
Кандиа из далека препознао сам елегантни стас Ириде.
Корачала је полако, као да је уморна, са пијачном корпом
преко руке, заустављајући се пред сваким излогом, док јој се
на лицу читало незадовољство какво испољавају особе које
желе да пазаре, а не могу. Убрзао сам корак, стигао је, мало
сам је пратио. Била је увек иста она Ирида која ми се веома
допадала; али, била је уморна, лоше обучена и запуштена;
ипак, нежне и тамне коврџе које су јој сенчиле нежан
потиљак поново су ме испуниле осећањем које сам према њој
некада гајио. Стајала је сада пред излогом неког трговца
обућом, замишљено гледајући у пар белих ципела; оборио
сам поглед и схватио због чега: на ногама је имала патике, ма
шта говорим, две ствари потпуно без боје и облика. Одједном
сам јој шапнуо на уво: – Зашто ти Енрико не купи те ципеле?
Он има новаца. – Као да ју је пчела убола, тако се бесно
окренула. Али, одмах ме је препознала и не осмехујући се: –
Да, Енрико… мало сутра ће ми их купити. – А зашто?…
његов отац је богат. – Да, али он не жели очев новац… хоће
да живимо од онога што он заради… а ја морам да му будем
слушкиња. – Све у свему, била је незадовољна, али озбиљна.
Затим ме је замолила да је отпратим до куће, па сам узео
корпу и пратио је.
Становала је у једном станчићу од две собе и кухиње, у
једној ружној кућерини у једној улици која је избијала на
Улицу Кандиа. Енрико је ту донео нешто свог намештаја, из
времена када је био студент: сваки комад од гвоздених цеви,
црн и хладан, тако да је изгледало да се налазимо у амбуланти

55
неке болнице. – Тврдоглав је, – рече, истресајући на кухињски
сто оно што је имала у корпи, – да се не може рећи… ја му
стално понављам: измири се са оцем, реци му да мораш да
студираш: он ће те златом прекрити… али, да: он одговара да
за мене његов отац не треба да постоји… а међутим постоји, и
те како.
Затим је почела да треби боранију, седећи, раширивши
ноге и ништа не говорећи. Пришао сам јој и руком је ухватио
за лице, говорећи: – Значи, Ириде, вредело би да си онда
наставила са мном, зар ти се не чини? – Уперивши поглед у
мене, наставила је као да је нисам ни додирнуо: – И, онда,
увек сам сама; он има неколико пријатеља, али разговарају о
стварима које ме не занимају… можеш ли да замислиш? За
годину дана отишли смо можда свега два пута у биоскоп;
само плачем; чак сам и поружнела. – За то време
приближавао сам њено лице своме и она ми је говорила
готово пред уснама: – Какав је ово живот? Ако овако настави,
једног дана ћу га оставити и вратићу се својој кући… и тамо
сам се мучила, али сам бар знала да мој отац нема новац и да
ми га не може дати. – Сада су се наше усне готово
додиривале. – Знаш ли, Марио, да си ми се увек свиђао, –
рече она најзад, уздахнувши.
Ето тако. На крају, рекох јој да бих желео да се с њом
венчам, да потрпа своје рите у кофер и дође са мном. Хоћете
ли веровати? Стајала је неко време неодлучна, оборена чела,
чврсто се држећи за узглавље брачног кревета као
бродоломник за олупину. Није оклевала због Енрика, већ због
новца његовог оца; рачунала је на њега, за њега је заложила
свој живот; правој сељанци, каква је била, било је мучно да га
се неповратно одрекне. Затим се одлучила, љутећи се.
Отишла је до сточића, поред прозора, на коме су се налазиле
Енрикове књиге и папири и само једним покретом почистила
све ствари на земљу и затим почела да рита ногама папире и
књиге и најзад, исцрпена, спустила се на столицу и почела да

56
плаче, заривши лице међу дланове. Схватио сам да се
одрекла; и још једном ми се допала, због своје искрености.
Касније, мирно, спаковала је кофер, написала опроштајну
цедуљицу, вратила на место књиге и папире и потом смо
отишли.
Ако сада жели неко да нас види, може доћи к нама у
Улицу де Вашелари, где станујемо. Овог тренутка запослен
сам и зарађујем онолико колико могу, али то је права зарада,
која не подразумева оца који би ме могао издржавати. И
можда ћу сутра бити незапослен, али биће то права
незапосленост, и она без икаквог подразумевања. И када
купим Ириди пар ципела, то су праве ципеле, иако скромне,
нису лажне ципеле, сурогат оних много лепших које бих
могао купити новцем богатог оца. Све у свему, Ириде и ја се
не играмо Индијанаца, као Енрико; ми смо прави Индијанци.

57
 Иренина срећа

К ада у Риму за неку девојку кажу да заудара, то значи да

је она као не сасвим свеже месо, које има известан
неугодан мирис. Заудара: то јест, способна да због
својих шићара одбаци сваке обзире, иако шићар крије као
змија ноге. За Ирену, на пример, цвећарку која читав дан
проводи међу ружама и криновима у свом дућану на Монте
Мариоли, ко би рекао да заудара? А ипак је тако и ја за то
имам доказе, и кажем то да бих рекао да изглед вара и да
многе девојке, намигуше и разуздане, свим фарбама
префарбане, могу бити озбиљне; док друге, нефарбане, које не
намигују и ходају скрушено и оборена погледа као да иду на
мису, ове, када их човек боље загледа, ах, ах, има да открије
многе ствари.
Улица Аркимеде, која вијуга свуда око Монте Париоли,
представља искушење за једну девојку. У Улици Аркимеде
постоји неки нарочити ваздух, и треба рећи да га жене
осећају из далека, пошто се овде сакупљају из свих делова
Рима. Али жене су као камелеони, који примају боју места где
се нађу, и када једном у Улици Аркимеде нађу станчић, да не
кажемо место за дерање жртава, ту почну да живе и обављају
своје послиће, видиш их како се од јутра до вечери мењају;
чак ни најзагриженије Трастеверинке нећеш више
препознати и готово ћеш их сматрати странкињама. Та
Улица Аркимеде је улица за Американце, који ту имају
станове удешене по америчком узору, америчке барове,
америчке хотеле, америчке трговине и све остало по
америчком узору, од натписа написаних на њиховом језику
до мириса њихових цигарета и њихове кухиње, од огромних
аутомобила који закрчују саобраћај до плавих дечака који,

58
обучени као црвенокошци, јуре горе-доле по плочницима. У
Улици Аркимеде чак је и млекар, истоварујући сандуке са
боцама из централне млекаре, у стању да каже »океј«, уместо
»у реду«; чак и бариста, још пре но што отвориш уста, питаће
те »кофи?« што значи кафа.
У толико више ценио сам Ирену што је остала каква је
била, у тој улици где су сви добијали амерички изглед, чак и
мачке и пси. Црномањаста, с неуредно мушкарачки
подсеченом косом, као честита девојка која би хтела да иде у
корак с модом и не уме, лица бледог и без пудера, усница
црвених без ружа, очију црних без шминке, руку дугачких и
белих које су умеле да распоређују цвеће, без лака на ноктима,
Ирене је изгледа сматрала питањем части да остане оно што
је била, једноставна римска девојка здравог разума. Чак, када
сада поново о томе промислим, први пут смо се сложили баш
разговарајући о животу на Париолима. И ја сам био запослен
као трговачки помоћник, у једној трговини торбама и
крзнима на Тргу Еуклиде, а једног априлског дана наишао
сам до Ирене по букет цвећа који је мој газда хтео да стави у
вазу на тезги. Од једне ствари до друге, ћаскајући, најзад сам
је упитао шта мисли о свим тим Американцима. Она слеже
раменима: – Американци? Не чујем их и не видим их. Ја сам
цвећарка, долазим овде ујутро, одлазим увече. Ако почну
енглески, кажем им да не разумем. Ако су насртљиви на
италијанском, претварам се да ни то не разумем. – Од ових
речи, може се рећи, почео је наш однос.
Прошло је неколико месеци и верили смо се. Или,
тачније, хоћу рећи да ми је после неколико шетњи пољима
око Аква Ачетоза и неколико вечери у биоскопима, Ирена
рекла да ме жели представити својим родитељима; и ја сам
предлог схватио као знак да ме она сматра за вереника. Ипак,
изгледаће необично, али баш после посете Ирениној кући, ја
сам почео да о њој друкчије мислим; и схватио сам да заиста
није прилика да се разговара о веридби.

59
 Ирене је становала у једној од оних тамних и запуштених
кућерина у околини станице. Сећам се да сам, пошто сам
трком, готово у мраку, прешао ни сам не знам уз колико
степеница по ружном и смрдљивом степеништу, чим ми је
Ирена, елегантна, светла, чиста, отворила, морао да
помислим: »Ма гледај само како је лепо обучена… у једној
кући као што је ова«. Контраст је касније потврђен још
једном у кући. Стан је био стар, без светла, го и прљав; собе су
смрделе и изгледале као пећине. Пратећи је, док ме је, сва
лепршава, водила кроз ходник, запазио сам један влажан
нужник, тесан, замурдарен, да се човек уплаши од њега, и
некакву кухињицу која је изгледала готово горе од нужника,
без иједног лонца и чаршава, угашена и мрачна да човек
помисли како се ту годинама није кувало. Ирене ме је увела у
салон и за тренутак готово да се нисам снашао, пошто је соба
била празна, без намештаја, са подераним папирним
тапетима који су висили са зидова. Затим, иза лука, опазио
сам групу од две фотеље и једног дивана, похабане, са
наслонима поцрнелим од употребе; и видео сам да с једне
стране седи Иренина мама, а с друге отац. Радио је био
упаљен; отац, човек стар који је некада морао бити дебео, а
сада је изгледао као надувен џак, са лицем болесног и
полумртвог човека, затворених очију слушао је неку
наметљиву музику. Пред њим, на једном сточићу, приметио
сам једну окрњену тацну пуну пикаваца. Мати је била млађа
и, иако је имала седу косу, изненађивала је неком
неодредивом морбидношћу тела, црвенилом и свежином
образа, дрскошћу у очима. Сео сам на ивицу једне столице;
треба рећи да ми је лице одавало чуђење због сиромаштва
куће, пошто је мати одмах почела да ми говори о чињеници
да су веома сиромашни и да у кући једино Ирене зарађује, а,
зна се, плата једне трговачке помоћнице није нешто велико.
Отац није ништа говорио, слушао је радио; Ирене и мати
разговарале су о њему пред њим, као да није присутан. Рекле

60
су да је био општински чиновник и да је сада у пензији. Рекле
су да читавог дана ништа не ради, сем што слуша радио и, за
топлих сати, од два до четири, шета улицама око станице.
Рекле су најзад да је подетињио, баш тако, као што вам ја
кажем: – Ништа више не схвата, подетињио је. – Он, пак,
чини ми се да није баш сасвим подетињио, пошто се на ове
речи тргао и приметио: – Ко вам каже да се не претварам да
сам подетињио? – Ирене ми се осмехнула, као да се извињава.
А ја сам једино могао да је гледам као да сам је тада први пут
видео.
Седела је преда мном на једној високој столици,
прекрстивши ноге, и тако сам могао да је разгледам од
стопала да главе. Имала је леп пар финих ципела са високом
потпетицом и најлон чарапе; затим је на себи имала костим
из два дела од сивог, изгледа енглеског, штофа. Јакна јој је
била отворена и на развијеним грудима истицале су се чипке
лепе беле кошуљице. Готово не мислећи, приметио сам: –
Вечерас си веома лепо обучена. – Она ништа није одвратила,
али је уместо ње одговорила мати наивним гласом: – Зар није
лепо обучена? Поклонила јој је то једна госпођа из Улице
Аркимеде којој је она увек носила цвеће. Пошто је мењала
стан, хтела је да јој нешто поклони. – Збуњен, погледао сам
Ирену у очи: слободне, отворене, чедне. Био сам поколебан,
затим сам оборио очи и приметио да на малом прсту има
прстенчић, који је изгледао као златан, сличан бурми. Затим
је она помакла руку и видео сам тада да је прстенчић имао
искован украс окренут ка длану, а у украсу се налазио један
плави камен, можда тиркиз. Узвикнуо сам: – Види, какав ти је
то прстен?… никада ти га нисам видео. – А мати, хитра: –
Нећете веровати колико је Ирене срећна… тај прстен нашла
је пре неки дан на плочнику, док је ишла у дућан. – Отац, као
да се у том часу пробудио, на ово рече: – Мени се таква срећа
никада не дешава… вучем се, корак по корак, овим
плочницима око станице и налазим само ове пикавце. – Јесте

61
ли ме схватили? Били су толико сиромашни, да је отац
сакупљао пикавце које је затим стављао у ону окрњену тацну
на столу; а ипак је Ирене, што се тиче хаљине, ципела, чарапа,
кошуљице и осталог што се није видело, а да не говоримо о
прстену, имала на себи, рецимо скромно, вредност од сто
хиљада лира. Мати је била упорна: – То је као четворолиста
детелина, неко те четворолисте налази читаве букете, а неко
не нађе ни један једини… Ирене увек нешто нађе… зар пре
неколико дана није у цркви на клупи нашла лепу шарену
свилену мараму? Хтела је да је остави, па се онда
предомислила… ономе ко је изгубио свеједно је, ко зна
колико их има. – Ирене се претварала да није чула и љутито
рече оцу: – Сада би хтео да људи по верују како си приморан
да скупљаш пикавце… истина је да ти је то страст и нико те
од тога не може одучити… ја ти доносим цигарете. – А отац:
– Да, али ја не могу да пушим америчке цигарете… исувише
су јаке за мене… Паклица коју си ми пре неколико дана
донела, ено је тамо, нетакнута. – Овај одговор, не знам зашто,
није се свидео Ирени која је изненада устала и, испрсивши се,
као да хоће да се ослободи неког великог терета, рече: –
Добро, ми идемо у биоскоп… до виђења, тата, до виђења,
мама. – Овлаш сам се поклонио и пошао за њом напоље.
На улици сам ћутао, а моја мрзовоља била је тако јасна да
је она, после неколико корака, узвикнула: – Али, можеш ли
рећи шта ти је? – Одговорио сам врло хладно: – И сама знаш
шта ми је… твоја хаљина, твоје ципеле, твоја кошуљица, твој
прстен не личе ми на ствари цвећарке која зарађује тридесет
хиљада месечно. – Она је одмах мирно одговорила: – Ако ми
не верујеш, растанимо се одмах и нећемо се више виђати.
Запрепаштен, приметио сам: – Хеј, како то говориш с висине.
– А она: – Хоћу да ми се верује… без поштовања не може
бити ни осећања… ако ме не поштујеш, каква смисла има да
будемо заједно? – Све у свему, притерала ме је леђима уза зид;
и мени се данас чини да је она те вечери готово желела да се

62
растанемо, можда зато што је схватила да сам све разумео, па
је желела да прекине однос када је још било времена да се то
уради поносно и без штете. Али, ја сам се још осећао везан уз
њу и пожурио сам да је уверим: све је био један велики
неспоразум. Она уздржано закључи: – Сирота сам, истина је,
али због тога не чиним неке ствари.
Ех, баш због тога, чинила је Ирене неке ствари. Следећих
дана, у сваком случају, све је наставило да се креће истим
путем, то јест од зла на горе. Час је то било због огрлице која
је мени изгледала златна, док је она тврдила да је лажна и да
ју је дебла у замену за букет цвећа од неке старлете која је
становала у Улици Аркимеде; час због комада штофа који јој
је поклонио представник фирме под условом да му она
пласира штоф међу својим муштеријама; час због кишобрана,
добијеног на лутрији; час због пара рукавица, које је фирма
поклањала као рекламу. Али, најснажнији утисак остављао је
на мене велики број предмета које је Ирене налазила на
улици, или у локалима, или у трговини. Била је срећна, све у
свему, толико срећна да је човек морао да помисли како њу
срећа служи не само мало, него чак доста, чак у свему.
Постојао сам бесан и због безочног лица којим ми је мама
објашњавала ову Иренину срећу и мислио сам да су у тој
породици сви сложни, отац, мати и кћи. Али данас, после
многих размишљања, закључио сам ипак да родитељи верују
Ирени, не толико што су лажи које је она низала можда
вероватне, колико стога што су желели да јој верују. Тако као
што неки болесници, који знају да су болесни, ако им неко
каже да су здрави, радије верују у то, зато што је боље
веровати него не веровати.
Ево како се све завршило. Једног јутра навратио је к мени
у дућан један амерички филмски глумац кога сам познавао из
виђења, један црвен човечуљак, сав пегав, плавих искричавих
очију, као у пијандуре. Одабрао је једну ташницу од
крокодилске коже, једну од најфинијих, говорећи да је то

63
поклон и испричао ми је чак да је он у свом селу ишао у лов
на крокодиле и да их је поубијао ни сам не зна колико.
Отцепио сам цедуљицу с ценом, спаковао сам ташну у једну
лепу кутију, он рече »океј« и попео се у свој луксузни жут
аутомобил, поздрављајући ме руком. Те исте вечери имао сам
састанак с Иреном, после затварања дућана, на аутобуској
станици, у Улици Мартели. Издалека, како сам се упутио ка
аутобуској станици, видео сам Ирене под једним лампионом
и застао ми је дах у грлу опазивши јој преко руке ташницу.
Као да је у мени нешто препукло; жица која се у мени већ
беше истрошила, сасвим се прекинула. Одмахнуо сам јој
руком у знак опроштаја и затим јој окренуо леђа, завивши у
Улицу Сан Валентино. Нисам хтео да је приморавам да
измишља уобичајену лаж, нити да будем приморан да је
осрамотим, пошто сам поштовао и себе и њу. А она мора
бити да је ово схватила, пошто се није помакла, није ме
пратила, нити ми се од те вечери икад више јавила.
Касније сам сазнао да је баш кренула с тим глумцем, да
станује с њим у једном елегантном станчићу, стално на Монте
Париоли. Извесно време нисам је сретао, понајпре стога што
сам се са Трга Еуклиде пењао ка Алеји Париоли избегавајући
Улицу Аркимеде. Онда сам је поново видео једног даха у
центру. Прелазио сам преко Улице дел Корсо, кад ме, за мало,
један ауто, долазећи из Улице Кондоти, није згазио. Бесно сам
се окренуо и видео Ирене за воланом, гледала ме је оним
својим црним лепим очима, озбиљна као и увек, скромно
обучена. Погледали смо се за тренутак и ја сам хтео да је
упитам: – Ирене, где си нашла ова лепа кола? Напуштена
пред твојом кућом? – Али, уздржао сам се: још сам је волео.
На руци која јој је стајала на волану, приметио сам златни
прстенчић који је и овог пута изгледао као бурма; и, истину
говорим, искрено сам се понадао да је то заиста и да нема
никаквог украса окренутог ка длану. Затим је она поглед с

64
мене скренула на светлост семафора, ауто је ушао у промет
Улице Дел Корсо и удаљио се.

65
 Опроштај од селендре

О ни филмаџије, ко ће знати због чега, иако им је читава

селендра Гордиани стајала на располагању, када су
почели да снимају филм, уместо да искористе праве
бараке, подигли су једну потпуно нову барачицу, по
правилима уметности, на средини пољане. Па треба ли филм
да говори истину или не треба? Ако треба да је говори, онда је
требало подићи бараку како су они у Гордианију градили пре
много година: без подизања нивоа земље, тако да када пада
киша вода улази унутра уносећи блато и глисте; без нужника,
пошто постоји јавни нужник насред чистине; без кухиње,
пошто се може кувати и на бурету од бензина; од само једног
реда шупљих цигала или, још горе, од ћерпича мешаних са
сламом, по којима преко лета врви гамад. Направили су,
међутим, угледну бараку, и да су све бараке у Гордианију као
та тамо, Гордиани данас не би била таква апсана каква јесте.
У Гордианију, испред барака летвицама је ограђено мало
земље. Иза тих летвица ради се све: пере се рубље, кува се,
људи се умивају, обављају се кућни послови, разговара се.
И око њихове бараке била је подигнута ограда од зове.
Али, поточића прљаве или од сапунице беле воде, гомиле
крпа и старих ципела иструнулих и буђавих, огуљеног ноћног
суда из кога расте метвица, дечјих пелена простртих због
сушења преко жице, сломљеног, порцеланског тањира који
бео вири из блата и мноштво сличних стварчица нису тамо
ставили; а и како би то могли? Живот их тамо ставља, филм
то није у стању. И како да се обнови ружичасти, поцрнео и
изљуспан малтер на баракама са оним натписима »Нећемо
рат. Живео Стаљин. Доле Немци«, који, од силне кише, бледе
на зидовима као мастило на упијачу? У њиховој кућици,

66
разуме се, биле су нагомилане ствари у баракама уобичајене:
брачна постеља и креветић за децу, креденац са сликама
светитеља, две сламне столице и тако даље. Али, те су ствари
стајале тамо без живота, као код старинара; са читаве миље
далеко видело се да у тим креветима никада нико није спавао,
да је онај креденац био празан, да се пред оним сликама
светитеља никада нико није молио. А мирис барака, мислим
мирис једног дневног јела, чорбе или теста са сосом,
измешаног са мирисом сна, прљавог рубља и дима, тај мирис
како би могли да репродукују? Али, да, заборављао сам да
филм нема мириса.
Да би филм изгледао што веродостојније, изнајмили су
неколико младића из Гордианија и само једну девојку.
Младиће су одабрали међу најстаситијим, у реду, иако, да
право кажемо, због изгледности, цверглани су у овој
селендри чешћи од атлета; а међу женскињем одабрали су
Ђулију која је, не кажем то зато што је моја вереница, лепша
од осталих, прави и истински изузетак. Није да у варошици
нема лепих девојака; али, много раде и не негују се и њихова
лепота више се осећа него што се види. Ђулиа, пак, због тога
што је била једина кћи у мајке удовице, а мати, која је радила
као вешерка, сатирала се због ње и није допуштала да јој било
шта усфали, Ђулиа је, дакле, изгледала баш као госпођица.
Висока и усправна, глатка лица, негованих руку, а највише се
од осталих девојака разликовала по коси, и то не само зато
што јој је била риђа, што је реткост у Гордианију, већ и зато
што јој је увек била чиста, ваздушаста, лака, сјајна, супротно
од њених другарица које су излазиле неочешљане и прљаве.
Ђулиа је неговала косу: често, пролазећи испред њене бараке,
могао сам је видети како се чешља испред прозора, с
профила, задубљена и заокупљена као мачка која глади длаку.
Сад, понављам, зашто су одабрали Ђулију као типичну сеоску
девојку? То је исто као да су фотографисали шљиву која је
стајала пред њеном бараком, пуну, у пролеће, белих цветова,

67
као типичну за Гордиани, док сви знају да сем те шљиве у
Гордианију никада није виђено једно честито дрво, тако да
појединци, који су били ратни заробљеници, кажу да ова
селендра, таква каква је, личи на концентрационе логоре, с
разликом што су они били чишћи.
Ја нисам хтео да идем на снимање, зато што сам радио
као механичар у једној гаражи у Улици Казилина и није ми се
исплатило. И чак сам, у почетку, био незадовољан што је
Ђулиа тамо радила, пошто филм, који је требало да описује
живот нас из Гордианија, колико сам схватио присуствујући
снимањима, није говорио истину не само о бараци која се
разликовала од наших, већ и о осталом. Оставимо на миру
главну глумицу која је у село долазила са визоновим крзном
пребаченим преко пругасте хаљине; и главног глумца,
гојазног младића, бокова тако широких као да је бик, да се с
миље далеко видело да никада није радио; али, прича о
њиховој љубави, која је почињала у селендри, а завршавала
се, после победе на спортској прогнози, у једном стану на
Париолима, није ми била убедљива. Баш ми је нека вештина
победити на спортској прогнози! Требало би приказати неког
из Гордианија који је на Париоли стигао личним радом.
Променио сам, међутим, мишљење када сам једне вечери,
ћаскајући о свему и свачему са сниматељем, сазнао да ће ту
бараку коју су подигли на сред пољане, када једном филм
буде завршен, продати. Цена: четрдесет хиљада лира. Право
да кажем, у тренутку када сам то сазнао, готово да сам добио
ватру. Нешто од своје уштеђевине, нешто од Ђулијине, био
сам у стању да саставим четрдесет хиљада лира; намештај смо
већ имали, налазио се у складишту једног пријатеља; био је
април, могли бисмо се венчати кроз месец дана, највише два.
Говорио сам о томе са Ђулијом; и она, најзад, с пола уста рече
да се слаже: таква је она била, никада се није загревала, увек
мирна и као расејана, без одушевљења. Ипак је додала: –
Надајмо се да ћемо и ми, као личности у филму, победити на

68
спортској прогнози и моћи да, као они, из твоје бараке
пређемо у стан на Париолима. – Нисам обратио пажњу на ове
рећи; и, свакако, рђаво сам учинио. Ђулиа ме затим
представила надзорнику; и, све у свему, још се стајало на пола
филма, а ја сам већ положио капару и барака је, да тако кажем
већ била моја.
Ето какав је човек. Није у стању да самом себи помогне,
задовољава се што може даље да животари. Али, чим му се
учини да ради нешто за другога, на пример за будућу жену,
одмах постаје амбициозан, одлучан, пун предузимљивости.
Тако и ја: пошто сам положио капару, одмах сам почео
марљиво да радим, стално с оном мишљу у глави: пред
женидбом сам, морам зарадити новац. Напустио сам гаражу
и с једним пријатељем отворио сам радионицу, малу али
нашу и ову у Улици Казилина. Била је то стара замисао, али
досад, због лењости и одсуства храбрости, никада је нисам
озбиљно схватио. Овог пута хтео сам да ризикујем и, за чудо,
послови су одмах кренули веома добро. Радио сам преко
читавог дана као луд, а када сам се враћао у Гордиани налазио
сам још снаге да се до вучем до пољане где су, под светлошћу
рефлектора, филмаџије настављале снимање до касно у ноћ.
Била је стално она иста барака која није личила на оне у
Гордианију; иста прича која се није могла десити у
Гордианију; исте личности које у Гордианију никада нису
виђене; али сада сам знао да ћу ускоро отићи да живим у тој
бараци са Ђулијом и тај филм готово да ми није изгледао тако
лажљив. И када се на вратима бараке, под рефлекторима који
су светлели као да је дан, док је редитељ викао: »Тишина,
снима се«, појављивала моја Ђулиа са лепом косом бакрене
боје расутом преко рамена и лицем покривеним шминком
због које је изгледала још лепша, ја сам замишљао да већ
станујем у бараци и да видим управо Ђулију која се појављује
да би ми дошла у сусрет када се враћам с посла.

69
 Добро. Филм се већ ближио крају у коме се виде двоје
глумаца како се опраштају од Гордианија и пресељују се на
Париоли; да бисмо прославили двоструки догађај, завршетак
филма и преношење власништва бараке, одлучили смо да
направимо свечану вечеру у Ђулијиној кући. Била је субота,
они са филма требало је да раде до вечери; кад буду отишли,
сешћемо за сто, наздравити свадби, и касније, тако ми се бар
допадало да замишљам, Ђулиа и ја загрљени, под светлом
месеца отићи ћемо да разгледамо нашу бараку насред пољане,
најзад слободну и стављену нама на располагање. Тачно у
пола девет, дакле, отишао сам у Ђулијину бараку, са боцом
доброг вина под мишком. Ђулијина мати није била код куће,
али није могла бити далеко, пошто су улазна врата била
отворена. Пошто сам неколико пута позвао и куцао, скупио
сам храбрости и ушао.
Ђулијина барака није се разликовала од осталих у
селендри, али када би човек ступио унутра, примећивао је
разлику. Овде је све било у реду, чисто, углачано, прашина
очишћена, удешено с оном љубављу за коју су само жене
способне. Постеља у којој је Ђулиа спавала са мајком имала је
два чиста јастука и један леп црвен покривач; међу гвозденим
украсима на наслону била је заденута гранчица благословене
маслине. На креденцу се налазио извезен прекривач; а изнад
њега, лепо поређане, Ђулијине четке и чешљеви. На поду се
налазио тепих; на прозорчету две завесице с плавим
кружићима и мноштво саксија са цвећем. Мирис се није
осећао, пошто је кухиња била напољу, у једној колибици; или,
тачније, осећао се лак леп лични мирис Ђулије.
Онерасположио сам се, видевши да сточић под прозором
није био постављен; и тог тренутка помислио сам да сам
погрешио и да је вечера заказана за дан касније. Збуњен,
држећи боцу под мишком, обрнуо сам се по соби: погледао
сам су у огледало, затим сам са четке скинуо косу која је тамо
остала и намотао је око кажипрста, Чврсто, да је личила на

70
бакарни прстен. Али, привлачила ме је постеља: тамо је
спавала Ђулиа. Подигао сам јастук и помиловао савијену
кошуљу. Осетио сам нешто чврсто, претражио сам и нашао
једну кутијицу. Не знам зашто, помислио сам да ће то бити
поклон за мене, за то вече; и отворио је. Није био поклон за
мене; биле су две минђуше са тиркизима. Али нисам имао
времена да се дивим, пошто сам зачуо Ђулијин глас која је
разговарала са мајком, у колибици где је била кухиња. На
брзину сам вратио кутију под јастук. Затим је ушла Ђулиа.
Одмах са прага одједном рече: – Жао ми је Луиђи, али
вечерас не могу остати с тобом. У Риму приређују опроштајну
вечеру, због завршетка филма, позвали су ме, не могу
изостати. Хтела сам да ти јавим, али био си у радионици и
тако нисам могла. – Ја ништа нисам рекао, али моје лице мора
бити да је било изражајно, пошто се она, сасвим изненада,
раздражила и додала повишеним, готово љутитим, гласом: –
А, затим, више волим да ти сад кажем, него да настављамо
ову комедију: нисмо створени једно за друго, и биће боље да
се више не виђамо. Биће месец дана како о томе мислим,
требало је да ти то одмах кажем, знам то, да не би куповао
бараку. – Тог часа сам се тргао, као да сам хтео рећи: »Шта ме
брига за бараку«. Но она је погрешно схватила и на брзину
закључила: – Немој се плашити, међутим, већ сам разговарала
са надзорником и, ако хоћеш, можеш добити капару натраг.
Ја, пак, да сам на твом месту, задржала бих бараку, на крају
крајева то је добар посао и сутра увек можеш отићи да тамо
станујеш. Тако ми је сада она давала и савете, припремајући
се, као личност са филма, да се пресели на Париоли;
саветовала ми је да задржим бараку: никад се не зна… Очи су
ми биле пуне суза и хтео сам да одговорим: »Да, баш ми
много треба барака«, када сам приметио њен узнемирен
поглед како преко мене гледа на постељу. Схватио сам,
отишао до узглавља, узео кутијицу са минђушама и пружио
јој, говорећи: – Ово си тражила, ево ти. – Она је за тренутак

71
застала без речи, држала је кутију у руци и посматрала ме.
Затим се окренула и изашла из собе.
Изашао сам и ја. На асфалтираном друму који на два дела
дели Гордиани, стајао је аутомобил помоћника редитеља,
пола жут а пола црвен. Било је мрачно, пошто у Гордианију
нема много фењера, али, не знам како, боје аутомобила
пресијавале су се у тами, као да су фосфоресцентне. Ауто је
изнутра био осветљен и пун људи. Видео сам Ђулију како се
упутила ка аутомобилу, не журећи, стављајући уз пут
минђуше, најпре једну а затим другу, сагнувши главу на раме.
Учинило ми се да су је дочекали раздрагани гласови. Затим је
ауто кренуо и отишао, дугачак и обојен, извлачећи својим
светлом из мрака, како је одмицао, ниске баракице и ограде у
селендри.
Посматрао сам га како нестаје на друму, а онда сам и ја
кренуо, али на други крај, ка аутобуској станици за Рим. На
бараку, на капару, чак да се опростим од својих, сетио сам се
дан касније. Оно што сам сада желео, било је да напустим
селендру што пре, да бих се ослободио утиска да сам исто, као
што је мислила Ђулија, што и оне бараке, она беда, она
усамљеност. Својим нежељеним потцењивањем, Ђулиа је
убила љубав и пробудила у мени самољубље: само да не
проведем ту ноћ у Гордианију, био сам у стању да спавам на
некој клупи у јавном парку. Али, имао сам зета који је живео
у Понтеу, па сам одлучио да одем к њему. У аутобусу била је
уобичајена гужва и нестрпљиви кондуктер ми рече: – Крећи
напред, момче, крећи напред. – Помислио сам да би то могла
бити честитка, да сам момчић као што је он говорио, да треба
да кренем напред и да пред собом имам још много година да
проживим, далеко од селендре.

72
 Мамина маза

П рву гуму нисам пробушио ја него судбина која ме је,

да тако кажем, повела за руку, изненадивши ме. Као и
обично незапослен, једног поподнева силазио сам низ
Алеју Париоли ка Аква Ачетоза, кад у једној бочној улици
приметих заустављен аутомобил. Приметио сам га, пошто
сам луд за аутомобилима: неки луксузни ауто, нека тркачка
кола, или неки аутомобил стране марке понекад ме занесу, па
их по сматрам и проучавам њихове особине по сат и више
времена. Ово су била спортска кола, дугачка и широка,
кабриолет с помичним кровом, са великим кофером и
одељењем за пртљаг, ватрено црвена, са њушком пуном
никлованих зуба због којих су личила на некаквог тигра. Како
ме је овај снажни аутомобил очарао, пришао сам му и прво
што сам угледао била је једна издувана гума. Помислио сам:
»Ето шта значи кад се каже: пробушена гума. Неко други на
мом месту искористио би ову прилику«. Баш тог тренутка из
једне од суседних палата изашао је један дебео и плав младић
са виндјакном и тесним панталонама, отворио врата и хитро
се попео. Подстакнут симпатијом, јавио сам му се и рекао: –
Хеј, пссс, пссс, гума вам је пробушена. – Он је одмах изашао,
пошао да погледа, рекао ми нешто на страном језику као да
ми захваљује и затим почео да скида точак. Ја сам остао поред
отворених вратију и око ми је случајно пало на фотографски
апарат остављен на седишту. За тили час узео сам га и удаљио
се; он је француским кључем одвијао завртње са точка тамо с
друге стране тих тако дугачких кола и није ме видео. Бежећи,
ипак сам помислио: – Ово је, дакле, поклон пробушене гуме.
Сада је требало сакрити плен. Одлучио сам да
фотографски апарат однесем кући и да га ставим под јастук,

73
код узглавља постеље. Становао сам у крају око Улице Ђулиа,
живећи само са мамом која је одавно била удовица и, да
бисмо живели, сналазила се, јадница, продајући цигарете на
црној берзи. Како сам ушао у наш таман и загушљив станчић,
она је са кухињског прага опазила својим будним оком да
журим да се затворим у собу, кријући нешто, али ништа ми
није казала. Касније, пак, док сам јео, ето, она излази са
фотографским апаратом у руци. Предвиђајући прекоре,
збуњено сам забио лице у зделу. Али, ето шта значи мати!
Нека страна личност ко зна какву би узбуну направила: »А
где си га нашао? И како? И зашто?« Она, пак, као права мати,
ограничила се само да ми мирним гласом каже: – Никакве
вајде нећеш имати ако будеш скривао ствари, дај их мени.
Скривница те увек може одати, мати никада. – Рекавши то,
отишла је у своју собу, а све ми се чини да је још гледам као да
се све то сада догађа: чврста, ниска раста, са шалчетом
пребаченим преко рамена, главе велике и седе накривљене на
једну страну; и закључала је апарат у шкрињу, понављајући: –
Твоја мама те воли, нико те не може волети као твоја мама. –
Био сам погружен, признајем, и не толико због апарата,
колико због прекора који сам осећао у њеним речима: како
сам могао помислити да ме мати неће разумети и да ми неће
опростити? Ово је, дакле, био почетак; а од тада, сваки пут
када бих нешто дигао, доносио сам њој ствари; а она не само
да их је држала скривене, већ се још и бринула да их прода,
пошто је била веома спретна и познавала је мноштво људи и
знала је вредност ствари боље од чиновника залагаонице.
Био сам привржен мами, иако сам имао већ тридесет
година; онај догађај са фотографским апаратом двоструко је
повећао моју приврженост. Ех, много је речи казано о
синовима и мајкама; а у Риму, да би им се наругати, синове
као што сам ја називају маминим мазама; али, они који се
ругају нису у праву. Мати и син створени су једно за друго,
више него жена и муж, брат и брат, пријатељ и пријатељ. Син

74
нема потребе да говори: мати, која га је донела на свет и
гледала га како расте, схвата га чим га погледа и у тишини му
помаже; као што син ту помоћ у тишини прима, пошто зна да
су између њега и мајке речи непотребне. И за једну мајку син
је уман, леп, добар, снажан, чак и ако није такав, чак и када
читав свет мисли супротно; зар пословица не каже: »И глиста
је својој мајци лепа«? Не рачунајући, затим, да мати наставља
да у сину гледа дете и док је голобрад, и када пусти дугачке
бркове; и ово је велика утеха, пошто људи нису у стању да
схвате да су постали људи и, када би могли, радо би пристали
да остану деца. А изнад свега, мајка, због љубави коју према
њему гаји, даје сину за право и пркос целом свету, можда чак
и када је он, као што је то било у мом случају, лопов; јер она
га једина схвата и зна због чега је украо; и, знајући то, помаже
му да остане слободан и без гриже савести. Ове и многе друге
ствари осећао сам у тренутку када бих, пошто сам читавог
дана јурио за аутомобилима, увече долазио својој кући.
Изгледало је то као да навлачим папуче на ноге, силазећи с
кревета: њој сам давао ствари и она је одмах одлазила да их
затвори у шкрињу, одлазио сам у кухињу, она је пред мене, на
сто, износила шерпу, ја сам јео, а она ме је посматрала. Готово
нисмо разговарали, споразумевали смо се погледом, као
животиње.
Природно, налазећи се између маме и лова на
аутомобиле, нисам налазио времена за жене. Жене за мене
ништа нису значиле и, можда, можда сам их се чак плашио,
пошто сам по природи срдачан, па сам схватао да бих, пре но
што нађем ону која ће ми се допасти и која ће на мене излити
љубав како ми је било потребно, морао да испробам ко зна
колико њих. Сада сам имао мајку која је на мене изливала
љубав без проверавања, непосредно; зашто бих се морао
петљати са женама? Али, зна се, када неко не тражи жене,
онда је на њима да њега траже. Недалеко од моје куће, у
Улици Виторио, налазила се једна разрађена трговина,

75
власништво двоје старих. Ово двоје старих касно су добили
кћер Ђезуину, која је можда због тога испала ружна, шантава
и болешљива. Моја мајка, која је била пријатељица
Ђезуинине маме из времена када су биле девојчице, свраћала
је у дућан и због својих малих трговина и често је природно
наводила разговор на мене; тако ме је двоје старих
благонаклоно гледало, као каквог веома доброг сина који, на
жалост, није имао среће и није налазио посла; Ђезуина ми је,
међутим, увек изгледала помало уздржана. Онда, једног дана,
пролазећи поред дућана, ушао сам унутра да купим иглу и
мало конца: беше ми се олабавило једно дугме. Ђезуина је
била сама и рече ми: – Ја ћу ти пришити дугме. – Затим, док је
удевала конац у иглу, мирно рече да моја мајка није онаква
мати икаква би требало да је, када ме пушта да излазим са
одшивеним дугмадима. Пошто је ударила на живу рану,
одговорио сам јој да је мало жена као што је моја мати, чак да
у Риму нема још једне такве; она је одговорила: – У извесним
стварима можда је тако, али не што се тиче дугмади. –
Схватио сам да је она знала, али ништа нисам рекао; она ми
се приближила, узела је мој капут у руке, забола иглу и
полако додала: – Па зар не схваташ, Ђиђи, да је рђаво то што
радиш? – Љутито сам узвратио: – Рђаво, шта је то рђаво? Ни
за какво зло не знам сем оног што за мене није добро.
Али, био сам већ упецан; и навраћао сам поново у дућан,
пошто ми се допадало да је посматрам док шанта иза тезге и
скида ствари са полица исувише високих за њу; или, умиљата
и тачна, оборена погледа срачунава дневни пазар. Она је
свакако приметила да ми се допала; и наставила је како је
започела: наметала ми се својим саветима. На крају, пошто је
било лето, почели смо да се виђамо напољу, после затварања
дућана. Шетали смо брбљајући; и ја сам осећао ни сам не знам
шта гледајући је крај себе, с руком у мојој руци, док је
повлачила краћу ногу и, обраћајући ми се, окретала ка мени
своје бледо лице засенчено црном и лаком косом. Можда то

76
није била љубав, већ некаква привлачност у којој се мешало
од свега по мало: сажаљење према њој, поштовање, жеља за
уредним животом, новина једне жене која је према мени
показивала исту ону оданост, за коју сам досад мислио да
само моја мати може испољавати према мени.
Да се разумемо, разговарао сам о томе са мамом, пред
њом нисам имао тајни. Рекао сам јој да је Ђезуина све знала и
да ме је осуђивала; али, да ме је волела; да ми је предложила
да с њом водим дућан, како бих заменио родитеље који су већ
били и сувише остарели; да сам и ја, можда, можда, волео
Ђезуину. Како сам говорио, на лицу моје мајке видео сам да
се све јаче показује неки израз који ми је тешко падао; као да
јој је неко изненада рекао да она није одевена него нага, и као
да је она приметила да је то истина, а она нема ништа при
руци чиме би се покрила. Као хаљина била је та љубав коју
сам досад осећао према њој и она према мени; и сада је
Ђезуина својим поукама поцепала ту хаљину, она је осећала
да је Ђезуина у праву, по први пут је о себи просуђивала и,
изнад свега, плашила се да ћу је ја осуђивати. На крају је ипак,
оборена погледа, рекла: – Сине мој златни, ти знаш то, за
мене ће бити добро све што ти урадиш… ако си ти
задовољан, задовољна сам и ја. – Сада, не знам због чега,
пожелео сам да ми и она каже, као Ђезуина: – Оно што
чиниш рђаво је, треба да промениш живот, треба да се
средиш; – али, схватио сам да бих на тај начин исувише
захтевао од ње; било би то као да од ње захтевам да призна да
није била добра мати зато што ме је штитила, уместо да ме је
осуђивала. Као и свако наше вече и ово се, дакле, завршило у
тишини.
Тако сам се верио и нисам више мислио на аутомобиле и,
не знам како, нашао сам се заједно са Ђезуином, иза тезге у
дућану. Волео сам Ђезуину и стално покушавао да убедим
себе да је много боље продавати пантлике и клупка конца,
него бушити гуме напуштених аутомобила. Али, нисам био

77
убеђен; и често сам се, за тезгом мрачног дућанчића,
одушевљавао гледајући на улицу, напоље, жалећи за
некадашњим данима, за уличарским животом, за бекством и
трком после крађе, доласком кући са пленом и ћутањем моје
маме, без поука и савета, испуњеним љубављу и разумевањем.
Све у свему, досађивао сам се.
Дућан се затварао у један и поново отварао у четири.
Једног дана, око два, кренуо сам, замишљен, дуж Лунготевера
Фламинија, с намером да мало прошетам и размислим о
својим бригама. Био је то дан у правом римском октобру, пун
сунца и плаветнила; никога на улицама, сви на ручку; и
аутомобили паркирани пред капијама. Кад, ето, пред једном
од тих палата једна обична кола серијске израде привукоше
моју пажњу: гума им је била издувана, као на онима са којима
сам почео. Приближио сам се онако, без икакве намере; и
баш тог тренутка из палате је изашао газда: неки ћелавко
црвен у лицу, са цигаретом у устима, набрекао и сит, баш
прави господин који после ручка одлази да се надише мало
ваздуха, пре но што се врати у надлештво. Одједном, као и
оног пута, симпатија ме је навела да га упозорим: – Хеј, ви,
господине, гума вам је пробушена.
Истог тренутка погледао сам у ауто, угледао једну лепу
торбу од дебеле коже на седишту и осмехнуо се при помисли:
»Сад ћу је узети, однећу је мојој мами, ђавола ћу се вратити
Ђезуини, само ме моја мама може разумети, зато ћу поново
почети да живим код маме«. Толико се бејах удубио у ово
размишљање, да нисам приметио како ми се, у међувремену,
онај тип претећи приближио: – Вади шиљак. – Запањено сам
се тргао. – Али, какав шиљак? – Шиљак, гвожђе којим си ми
пробушио гуму. – Па ви сте луди… – Не, лепи мој голубане,
ти си луд. Свиђала ти се, је ли, моја торба. Хајде, без великих
прича, вади гвожђе. – Рекох му: – Пазите како говорите; – и
он ме је тада ухватио за ревер и кроз зубе, не вадећи цигарету
из уста, рече ми: – Захвали богу што нисам зао човек. А сада

78
ми промени точак, ако нећеш да позовем редара. – Све у
свему, завезао сам; и једном, после много пробушених гума,
запало ме је да наместим целу гуму у замену за ону коју нисам
пробушио. Упрљао сам руке и одело; а он ме је у међувремену
надзирао: – Браво, а следећи пут ћеш гуму замењивати у
Ређина Чели2.
Вратио сам се у дућан, пошто је већ било касно, а
Ђезуина, која се мучила иза тезге скидајући некаквој
муштерији неке пантлике, бацила је на мене само један
поглед, али тако оштар и тако неспокојан, да сам схватио да је
њој, вероватно, било јасно. Те вечери, када сам се вратио
кући, рекох мами да сам се потпуно одлучио: венчаћу се у
току месеца. Она ме је загрлила, заиста задовољна, јадница, са
сузама у очима. А ја сам, у себи, још једном рекао да је мајка
све и да на свету постоји једино мати.

2 Ређина Ћели (Regina Coeli) – краљица небеса. Име познатог

римског затвора. – Прим. прев.

79
 Прослава

Р азговарајући са Фуском, старим палиром, о Паломбу,

предузимачу на нашем градилишту, он рече, тако,
случајно: – Комендаторе3? Ах, познајем га врло добро.
– Изненађен, упитао сам: – Познајеш га? А како то? – А он: –
Комендаторе није увек био комендаторе. Паломбија смо
својевремено звали Паломбино, пошто је био мали и округао
као какав голуб. Док је био младић био је зидар, као и ти.
Када? Ех, ти се још ниси ни родио, када је почела изградња у
крају око Тре Мадоне. Онда је зарадио новац, а ја сам
наставио да радим као зидар. Тако то иде у животу: неком
све, неком ништа. – Упитао сам још: – Али, када те види, сећа
ли се тебе, обраћа ли ти се? – А он: – Обраћа ми се, свакако;
потапше ме руком по рамену и каже ми: »Фуско, колико је
година прошло, прешли смо исти пут«. Хтео би рећи да је пут
прешао он; али говори ми, тако, тек да би нешто рекао. – Сада
сам постао радознао и био сам упоран: – Ништа друго? –
Ништа друго. Односно, кад размислим, сећам се да је још
говорио: »Фуско, ових дана треба да прославимо повратак.
Треба да одемо у крчму и да у то име попијемо једну литру«.
Да, увек то каже. – А зашто ти не прославиш тај повратак?
Фуско је за тренутак размислио, а онда објаснио: – Зато
што ми је Паломби антипатичан. Био ми је антипатичан још
онда када није имао новаца, замисли сада када га има. – А
зашто ти је антипатичан? – Не бих знао. Тај човек изгледа
веома срдачан, али од срдачности, по мом мишљењу, нема ни
трунке. И, онда, увек говори нешто погрешно, нешто што не
би смео рећи. Све у свему: несимпатичан. – А ја, већ понесен:

3 Комендаторе (commendatore) – чин и звање у италијанској

друштвеној и чиновничкој хијерархији. – Прим. прев.

80
– Ипак би требало да прославимо тај повратак, пошто је њему
толико до тога стало. – Фуско одговори: – Добро, видећу,
чућу. – А после неколико дана обавестио ме је, мрштећи се: –
Па, разговарао сам са Паломбијем. У четвртак ћемо
прославити повратак.
У четвртак увече сви смо се сакупили у једној крчми у
Улици Тор ди Квинто, недалеко од Улице Апиа где се
налазило градилиште. Био је ту Фуско, био је ту један мој
пријатељ кога сви зову Наут, плав, испијен и задихан човек,
са некаквом израслином баш на врху носа, која му, када се
наљути или узбуди, одмах поцрвени као кандило; била је ту
Лучета, моја вереница; био сам ја. Сви у лепим оделима, са
краватом, из обзира према Паломбију који је, на крају
крајева, био наш газда. Крчмар је на сто изнео вино; али,
стално из обзира према Паломбију, нико се није усуђивао да
пије. Тако је прошло првих двадесет минута, па онда још
двадесет минута, и онда смо почели да бринемо. Једино је
Фуско био миран, пошто је, како рече, он познавао
Паломбија и закашњење је било предвиђено. Наут који није
био само електричар, него и вешт песник и умео да у трен ока
састави песму о било којој теми, одједном, тумачећи опште
осећање, нагнуо се напред и тихим и умиљатим гласом,
уздигнуте руке, изрецитовао је:

Од комендатора сви смо се

надали да нам вино и мезе плати.
А сад безбожника јесте ли видели
нема га цело вече да сврати.

Стихови, свака им част; али после готово целог сата

чекања никоме није било до смеха. Једина је Лучета
приметила: – Исувише брзо си их срочио… а ако он не дође?
– А Наут, хитар, стално тихо:

81
 Живео комендаторе од кога смо се надали
да нам вино и мезе плати.
Тог дивног човека јесте ли видели
како је добар кад код нас сврати.

Баш тог тренутка Фуско рече: – Ево комендатора.

Паломби се заиста појавио. Видели смо га како нам се
издалека приближује, провлачећи се између столова под
сеницом, за којима је седело мноштво сиромашног света,
мален и широк, али не дебео, пошто му је желудац био јачи од
трбуха. Осмехивао се помало неодређено, црвеним лицем,
под косом балом као сребро. Због извесног поштовања према
њему, ми смо се, како сам већ рекао, обукли отприлике онако
како би требало он да се облачи; а он, да нас не би постидео,
обукао се онако како смо се обично ми облачили: у плаве
платнене панталоне и карирану кошуљу са заврнутим
рукавима. Тако се облаче младићи који ствари купују на
Порта Портезе4; само што они имају двадесет година,
Паломбију је било најмање педесет. Приликом његовог
доласка, устали смо; а он, испруживши кратку руку: – Будите
добри, седите… без устручавања… иначе, оде нам славље. –
Почело је представљање; и када је ми Лучету дошао ред,
Паломби је упитао: – А ко је ова лепа луткица? – што, на крају
крајева, никако није пристајало уз Лучету, тако скромну и
тако озбиљну; ја сам се онда сетио да ме је Фуско упозорио: –
Он увек каже нешто погрешно. – Паломби је сео и одмах
рекао Фуску: – Стари Фуско, сећаш ли се како смо јели у
Гостионици код Петла? – Фуско је неодређено застао, а затим
промрмљао: – Не сећам се заиста тог петла… хранили смо се,
чини ми се, у Гостионици Тренто и Трст, иза градске капије.
– Али, не, ког Петла, – рече одједном Паломби снажним
гласом, ударивши песницом о сто. Сви смо били изненађени;
4 Порта Портезе (Porte Portese) – место у Риму на коме се сваке
недеље пре подне продају најразличитије ствари, најчешће сумњивог
порекла. Пијаца позната по атрактивности. – Прим. прев.

82
а Фуско је заћутао. Но ја сам запазио да Паломби говори
некако необично, искрививши усне и као из грла, неким
нагласком који није био римски, а ни господски, већ ђаво би
га знао какав је био.
Но ето келнера са јеловником; и онда Наут, који је жудео
да се истакне, дигавши руку на брзину је тихим гласом
истресао:

Шта ћемо јести?

Хитро макароне и печено пиле.
Шта ћемо пити?
Вина »фраскати«
пуно, до воље миле.

Комендаторе, који је прегледао јеловник, подигао је

поглед ка Науту, весело говорећи: – Хеј, имамо још и песника.
Сећаш ли се, Фуско, оног другог песника, у наше време? Како
се звао? Федерико, чини ми се. – Фуско рече: – Не сећам се…
песника у оно време није било. – Комендаторе је поново
изгубио стрпљење, подигао је глас и ударио песницом о сто: –
Хеј, Фуско, јеси ли блесав, или се правиш да јеси? Ја ти кажем
да је био један песник и да се звао Федерико. – Онда се
Паломби, још црвен у лицу, окренуо келнеру: – Хоћу да се
добро наједем, како се то у Риму ради, не мислећи на јетру, на
желудац и остале изнутрице. Дакле, пре свега шпагете са
белим луком и уљем. Затим неколико похованих јегуља,
неколико шнита бакалара. Као друго јело, пилетину са
папричицама. Донеси нам мешану салату и стави у њу лука,
доста црног лука. И никаквог белог хлеба, донеси нам домаћу
циповку, са села. Што се вина тиче… какво је ово вино? –
Келнер рече да је то вино из Гротаферате. – У реду, нек буде
из Гротаферате… хајде, пијмо. – То рекавши, он узе литрењак
и широким покретом поче свима да налива. Али, када је
дошао ред на Фуска, овај је руком покрио чашу: – Не, хвала,

83
не пијем. – А зашто? – Зато што ми шкоди. – Паломби га је
погледао искрививши лице; није му се допадало да Фуско не
пије. Одједном је гласно повикао: – А ти ћеш ипак пити. – Не,
нећу пити, – одвратио је Фуско намрштено. Паломби га је
поново строго погледао; а ми сви, пошто се беше читав
зацрвенео, помислили смо да ће га кап ударити.
Срећом, умешао се Наут са четири пригодна стиха којих
се сада не сећам; и Паломбија је прешла пизма, он је на душак
испио чашу и затим рекао: – Прави мушкарци овако пију. –
Онда изнебуха додаде: – Рећи ћу вам нешто што ће вас
зачудити: ја вам завидим. – Сви смо били запањени; а он је
наставио: – Да, завидим вам. Немате новац који ја имам,
слажем се; али, у накнаду за то имате много других ствари. –
Које, на пример? – упитао је Фуско. Паломби је за тренутак
неодлучно застао: – Многе ствари, – поновио је најзад. Фуско
рече: – Видиш ли да чак и не знаш на чему им завидиш. А ја
ћу ти рећи да се овде једино теби може завидети. – А зашто? –
Зато што не мораш бринути за сутра. – Паломби је искривио
уста: – Сутра, какво је то сутра? Једина која ме овде разуме је
лепа лутка. Зар није истина, госпођице, да ме ви разумете? –
Лучета је одвратила помало уздржано: – Разумем вас,
свакако… но ипак скините ногу са моје ципеле, јер ћете ми је
упропастити. – Ево шпагета, ево шпагета, – повикао је
Паломби, да би прикрио збуњеност коју је у њему изазвао
одговор Лучете.
Са шпагетима почела је заиста прослава повратка. С
успоменама, Паломби није имао среће, Фуско му их није
признавао. Али на шпагетима, јегуљи, шнитовима бакалара,
пилету са папричицама, бар на њима он је хтео показати да
их једе с истим апетитом као и пре тридесет година. И
стварно их је у себе убацивао, Паломби, као некакав очајник,
тако да су за трен ока огромна чинија шпагета и две зделе са
јегуљама и бакаларом биле почишћене; не рачунајући вино,
које је он сипао у себе по пола чаше одједном, и то чаше

84
велике најмање четврт литра. А, онда, једући, Паломби је
правио мноштво покрета и шумова, као да би желео да
покаже велико задовољство које је осећао: изгледао је као
некаква дивља звер. Али ја, пошто сам га посматрао, у свему
томе видео сам комедију. Он није више био мртав гладан
какав је некада био, иако није ни велики господин, што је
мислио да јесте. Све у свему, Паломби није био ни месо, ни
риба; и можда чак у читавом животу није, ни споља, ни
изнутра, био било шта одређено. А било је јасно и због чега:
иако се обогатио, Паломби је задржао начин мишљења
сиромаха; тако су у њему, да тако кажемо, била два човека
један богат и један сиромашан, који су се кошкали и никада
нису били сложни.
Стигла је и пилетина са папричицама, на великом
послужавнику, пуном препуном. Чинило ми се да Паломби
није више био гладан; ипак, стално играјући своју комедију,
халапљиво је навалио. У међувремену, једући пилетину
рукама и умастивши се до ушију, настављао је да прича о
стварима које не би требало да говори: све што је говорио
било је погрешно, неумесно, лажно, да се кожа човеку најежи.
Најпре је напао Фуска због сутрашњице: – Ти, дакле, кажеш
да ниси сигуран за сутра. Ради као ја: ја никада не мислим
шта ће сутра бити, мислим једино за данас. Буди ипак
спокојан, Фуско. Можда ће ова наша прослава бити почетак
твоје среће. – Али, какве среће? – Ти немој мислити, пусти да
ја о томе бринем. – Али, мени нико није потребан. – А ја ти
кажем да сам ти ја потребан. Зашто би иначе тако упорно
захтевао ову прославу? – Ма ко је био упоран? – Ти. Него,
разумем ја тебе. Мислио си: покушајмо да потресемо
Паломбија успоменама на време када смо обојица били
зидари, покушајмо да му нешто извучемо. Стари Фуско,
скупо би те платио онај ко те не познаје. Али, ја те познајем и
кажем ти: Паломби има овако велико срце, Паломби ће ти
помоћи. – Погледао сам Фуска док је Паломби ово говорио и,

85
часна реч, никада га нисам видео тако љутог. Али Паломби,
који ништа није примећивао, закључио је строго, као да се
налази на градилишту: – Сви сте ви једнаки: лакоми и лукави.
То треба да се зна.
Ово је био дрзак, газдински, начин разговарања. Али,
када се обраћао Лучети, избијао је отмени начин. Паломби се
обрукао пред Лучетом због оног догађаја с ногом; али, она му
се допадала и није престајао да јој се удвара, не водећи рачуна
да смо Лучета и ја били верени. – Нећете ваљда мислити,
госпођице, да ја мислим једино на послове. Ништа није
истина. Због очију као што су ваше, на пример, на све
заборавим: на послове, породицу, одговорности, рад, на све.
Него, знате ли, ви, да имате баш дивне очи? – Лучета која уз
сву своју умиљатост, кад хоће, уме да буде строга, рече: –
Најпре су биле ноге, сада очи. Шта још? – А Паломби,
претећи јој једним прстом: – Ех, ех, лепа госпођице, немојте
ми пркосити. Шта још? Па руке. Гледај само какве руке има
ова девојка. Да би се казало како лепе руке има ова девојка,
потребан је песник. – Лучета је повукла руку коју јој је он
зграбио преко стола и наивно рече: – Имамо овде песника.
Ево га – Наут, који је од неког времена ћутао, огласио се и
тихо изрецитовао:

Прво ногу, онда очи, онда руку

Лучете, уграбио је Паломби као плен.
Али, чуј савет мој: не тражи бруку,
јер овде присутан Ремиђио вереник је њен.

Наут је, на свој начин, хтео да опомене Паломбија да не

буде исувише наметљив у ласкању Лучети, али Паломби, не
знам зашто, одједном се увредио: – Али, ко сте ви, шта
хоћете, шта се мешате? Верени су, па шта с тим? Шта се ви
мешате? – Наут, сиромах, покушао је да му одговори у
стиховима, подигавши руку и осмехнувши се; али Паломби,

86
поцрвеневши у лицу, није га пустио да говори: – Све у свему,
чистите се. Одлазите. Ја вас не познајем, нисам вас позвао.
Хајде… – хтео је рећи »чисти се«, али, одједном, принео је
руку челу, промрмљао не знам шта, затим склизнуо у страну
и пао на под као дрвени лутак.
Тако се завршила прослава Паломбијевог повратка Тог
тренутка уплашили смо се, мислећи да је мртав. Али, лекар из
суседне станице за прву помоћ, умирио нас је: – Лака
несвестица, није то ништа. Врућина и вино, нарочито вино. –
И, стварно, мало касније, иако је непрекидно мрмљао: –
Умирем, како ми је зло, умирем, – Паломби је успео да се
усправи; ми смо га отпратили до аутомобила, на улици, где
смо га предали шоферу. Малаксао, ознојен, блед, имао је ипак
снаге да се с нама поздрави, док га је шофер придржавао. А
Фуску рече: – Хвала, Фуско. Одсад убудуће рачунај на мене.
Ја касније рекох Фуску: – Хм, добар си, он ће ти помоћи.
– А Фуско, замишљен, одговори: – Да, баш, биће сасвим
супротно. Паломби ми никада неће опростити што му је пред
нама позлило. Видећеш. – И имао је право. Од тог дана.
Паломби с њим више није разговарао, није га више
поздрављао. Крајем грађевинске сезоне, није јасно како,
Фуско је био отпуштен са градилишта и отишао је да ради у
другом делу града.

87
 Отимање

Ш етајући дуж Алеје Трастевере са Скјаветом, који је

тај надимак добио пошто је био мајушан, лица
као у црнца, коже тамне и куждраве косе, и
жалећи се да немам ни новца ни посла, он је, по обичају,
навалио: – Кад се будеш одлучио, знај да сам у стању да ти
нађем и једно и друго. – Биће да сам те вечери исувише
попио; или су празни џепови у мени изазивали тугу већу него
других дана; тек, сасвим тихо, рекох му; – Овог пута
пристајем. – Да сте само видели Скјавета? Одмах ми је
срдачно стиснуо руку, као да би хтео да потврди уговор и тог
тренутка заказао ми је састанак за сутрадан, закључивши: –
Сад мораш да се извештиш. Ја ћу о томе бринути. Сутра прва
лекција. Кроз четири дана, пробаћемо. – Ех, поносан је био
Скјавето на свој занат, који је, да кажемо укратко, био занат
лопова, као што други неко може бити поносан на неки
честит занат у коме је постао мајстор.
Почео сам, дакле, да заједно са Скјаветом вежбам у
близини Порто ди Рома, на једној величанственој улици,
покривеној асфалтом, са плочницима и фењерима, која се,
после неких три стотине метара, завршавала у неком терену
пуном ђубрета. Ту никада није пролазила ни глува кучка;
једино, рано ујутро, ђубретари који су ишли да истоваре
камионе. На том пустом путу, у два после подне, када сунце
најжешће пече, Скјавето је почео да ме учи тешкој уметности
отимања ташне. Долазио је мотоциклом, на половини пута
постављао је једног ружног дерана, свог пријатеља, са
женском торбом у руци, затим би ме посадио на седло и јурио
је до краја пута, тамо где се налазило ђубре. Одатле смо
почињали трку, он је возио а ја сам, у пролазу, у лету, требао

88
да из руку дерана истргнем ташну. Изгледа лако, када се о
томе прича; али, одмах сам запазио да ово није било баш тако
лако. Требало се нагнути у прави час, проценивши даљину,
зграбити ташну за кајиш, снажно тргнути одозго на доле,
скинути је са руке, а затим се усправити, да не бих пао са
мотоцикла.
Ја сам се, међутим, нагињао или исувише рано, или
исувише касно, или нисам успевао да истргнем ташну; или
сам чак падао на земљу. Скјавето је, пак, био стрпљив учитељ;
и сваки пут када бих погрешио, једноставно је говорио: –
Почињемо поново. – Али, стварно ме је подстакао да научим
када је, једног тренутка, пожелео да ми покаже како се то
изводи уз помоћ непријатног дерана. Мене је поставио на
плочник са ташном преко руке; узео је са собом дерана који
је, иако је већ имао браду, још носио кратке панталоне; и
онда, напред прошао је испред мене и ја сам остао без ташне
док је мотоцикл одмицао далеко, тамо доле, преко
заслепљујућег асфалта, са два лопова у седлу. Онај дечак ми је
касније донео ташну уз глуп осмејак који као да је казивао:
»Ех, узалуд покушаваш, свеједно не умеш то да изведеш«; ја
тада стиснух зубе од беса и скочих у седло, говорећи: – Или
џа, или бу, овог пута морам успети. – Тако сам најзад отео
ташну, непогрешно. Скјавето ме је још два или три дана
подучавао, а затим рече да сам већ постао довољно вешт и да
је време да навалим на плен.
Тог тренутка чинило ми се да ће то изгледати исто као на
улици, само што ће уместо дечака тамо бити нека лепа жена,
или нека госпођа у годинама. Али, када сам се са Скјаветом
нашао на Археолошком шеталишту, одмах сам приметио да
сам се уплашио, мада опет, због страха да ћу бити исмејан,
нисам имао смелости да му то кажем. Стидљиво сам упитао: –
Морамо ли почети баш данас? Уторак је. А он, окретан: –
Сигурно да ћемо почети данас, сваки дан је добар. Хајде,
пењи се. – Предложио сам, онда, да бих се привикао на ову

89
мисао, да најпре ја возим а он да отима; и он је прихватио.
Тако смо кренули према Дворцу малтешких витезова.
Било је касно после подне и Скјавето је био весео, чуо
сам га како звиждуће док сам ја узбрдицом возио мотоцикл.
Замишљао сам да малтене шетам са пријатељем у трагању за
девојкама. Да, баш за девојкама! Како смо почели да силазимо
низбрдицом, једним пустим путем оивиченим зидовима
самостана, ено, мало ниже, једне жене у годинама, у црнини,
дебеле, костобољне, која је ишла ногу пред ногу, сиротица, са
некаквом огромном црном ташном обешеном о руку.
Скјавето рече: – Ено је: убрзај и приближи се, – неким чудним
гласом, као ловац који је у трави опазио неку лепу дебелу
препелицу. Послушао сам, затворивши очи и нагнувши лице
над управљач, осетио сам некакав трзај, зачуо узвик: – Држ’те
лопова, у помоћ! – И појурио сам безглаво низбрдицом.
Зауставио сам тек у парку код Каракалиних терми, где смо
стали иза једног дрвета да испитамо ташну Била је то
старинска торбетина, најобичнија, уз то и поцепана, а у њој је
било само неколико клупка конца и свиле и још пет стотина
лира. Можда је власница торбе била везиља или кројачица.
Бацивши торбу у траву, Скјавето рече: – То је као пецање,
неко упеца штуку, а неко папучу… Ми смо упецали папучу.
Почећемо из почетка; али, овог пута је на тебе ред да отимаш.
На ове речи срце је почело брзо да ми лупа, а од страха
сам чак изгубио дах; али ништа нисам рекао, већ сам се попео
иза Скјавета. Кренули смо кроз Улицу деи Трионфи и онда,
од Трга Венеција, прешли у Улицу дел Маре. Када смо стигли
на оно раскршће код Уста истине, он је успорио и рекао ми: –
Гледај оне две, буди спреман. – Више мртав него жив подигао
сам поглед и заиста видео две Американке које се беху
зауставиле пред древном црквицом, једна млађа, ослоњена
коленом на земљу фотографисала је цркву, друга, старија,
стајала је усправно и чекала, држећи преко руке ташну од
крокодилске коже. Скјавето је додао: – Онда, разумели смо

90
се: мајку, – и убрзао је. Сам себи глупаво сам поновио: –
Мајку, – али одмах сам осетио да ме рука не слуша, као да је
била од олова. Скјавето је успорио, ја сам имао времена да
погледам у пегаво лице ту госпођу црвене косе, која је носила
црне наочари; затим ме је мотоцикл однео даље, ја нисам чак
ни прстом мрднуо, па смо се зауставили поред ограде на
Лунготеверу. Не окрећући се, Скјавето рече: – Дивно! Може
ли се знати шта ти се десило? – Одговорио сам тихо да сам се
плашио да ће ме девојка фотографисати: слаб изговор.
Скјавето слеже раменима, мрмљајући: – Радије признај да си
се уплашио: покушајмо поново.
Овог пута направио је широк круг док нисам, како ми
рече, повратио самопоуздање. Вратио се на Трг Венеција,
попео се уз Улицу Виторио, прешао преко моста и узлетео уз
узбрдицу која води на Ђаниколо. Када смо стигли на трг,
рекао ми је да сиђем с мотоцикла и одвео ме до киоска, где ме
је, да бих се ослободио, частио кафом. Затим, када смо поново
кретали, рече: – Узбуђен си, мораш се тога отрести. Сада ћемо
проћи оним улицама испод Капије Сан Пакрацио. Тамо
станује само бољи свет, странци, људи слободног занимања.
Све у свему, машио се овде за било шта, машићеш се увек
добро. – Ено, стварно, мало ниже од Капије, једне стрме и
мирне улице, са расцветалим црвеним и белим олеандерима
дуж плочника, старим вртовима из којих избија бршљан и
потамнелим вилицама скривеним међу дрвећем.
Никога није било сем, на половини обронка, двоје
заљубљених који су корачали полако, загрљени, у овај мирни
час, већ осенчен заласком сунца. Морали су бити странци, он
висок и мршав, црномањаст, са великом равном косом; она,
пак, плава, омалена, кршна, обучена у бело, снажних руку и
ногу потамнелих од, сунца. Једно друго држали су око струка;
она је наслонила главу на његово раме, корачала је извијена
на једну страну и држала ташну, лепу кожну ташну зелене
или бамбусове боје, не окачену о руку, већ лако обешену о

91
врхове прстију: – На њу, – рече Скјавето готово окрутно, –
гледај како су заљубљени, неће ништа ни приметити… Оно
није ташна, то је зрела крушка која ће ти пасти у руку, то је
цвет који ћеш са два прста убрати… На њих. – То говорећи,
убрзао је; а ја, више мртав него жив, припремио сам се за
отимање. Но када смо им се сасвим приближили, ено, на дну
улице, врло близу, избила је једна девојчица и пошла нам у
сусрет, скакућући дуж плочника за својим обручем. То је
било довољно да ме одврати. Мотоцикл је одјурио до краја
улице и зауставио се иза кривине.
Скјавето је био баш љут: – Хеј, јеси ли луд, или се правиш
да јеси? Ташна коју су ти, да тако кажем, гурали у руку. Драги
мој, мораш утувити у главу да су за крађу потребни храброст,
одлучност и хладнокрвност. Иначе ће боље бити да се манеш
овог посла и да се растанемо. – Све у свему, рекао ми је много
тога, али не падајући у ватру, жалосним, достојанственим,
увређеним и, на крају крајева, озбиљним тоном ковача, тек да
би дао пример, да би прекорео свог немарног шегрта. И ја у
себи нисам могао рећи да он није у праву; али, само једну
жељу сам имао: да се што пре извучем, да напустим занат
лопова још пре но што сам почео да се њим бавим, пошто сам
схватио да ми не одговара. Само, стидео сам се да то тако
признам, с неба па у ребра, утолико пре што сам ја тако
желео, а он се, јадник, четири дана знојио на улици, под
јунским сунцем, да би ме научио. Све у свему, био је потребан
изговор.
Стога му рекох само да ми је жао; и да ће, јамачно,
следећи пут све бити у реду. Гунђајући, он је поново појахао
мотоцикл и брзо одвео доле у Трастевере, Улицом Дандоло. У
Трастеверу, под дрвећем пуним обојених светиљки, било је
славље; свет се окупљао око тезги бостанџија и продавача
прасећег печења. Скјавето се провукао између свих оних
аутомобила и кренуо на лево, дуж Лунготевера. Шалећи се, да
бих му показао, ако ништа друго а оно да се више не бојим,

92
рекох: – Хеј, нећеш ваљда хтети да крадемо баш пред
затвором Ређина Чели. Може нам се десити да доспемо
унутра још пре но што нешто отмемо. – Он одговори кроз
зубе: – Баш тако. Гледај ону. Сада ћу је зауставити и упитати
за пут. Буди спреман. – Погледао сам и у готово сасвим
вечерњој сенци угледао једну девојку која је шетала тамо-амо
као да неког чека, са лепом ташном обешеном о руку. Плава,
висока, велика, у хаљини на цветиће врло тесној, утегнутој
око јаких груди и снажних бокова, изгледала је странкиња.
Скјавето се зауставио пред њом баш у тренутку када се
она, готово пркосно, окренула к нама. Под високом и густом
плавом косом, угледао сам буцмасто лице плавих очију:
личила је помало на прасенце, али умиљато. Скјавето рече: –
Госпођице, можете ли нам рећи где је Мост Систо? – и она је
одговорила на италијанском, али с тврдим и страначким
нагласком: – Не знам, ја сам Немица. – Скјавето ме је за то
време вукао за рукав да би ме подсетио на ташну; тада ја,
понесен изненадним надахнућем, рекох: – Шта радите сасвим
сами, госпођице? Хоћете ли да вам правим друштво? – Она
нас је погледала; правила је, било је јасно, своју рачуницу; и
онда је одговорила: – Чекала сам некога ко није дошао. Доћи
ћу с вама, под условом да одемо на славље у Трастевере, јер
он је можда тамо. Ако га будем нашла, оставићу вас. Слажете
ли се? – Одговорио сам: – Слажем се. – И она, не оклевајући,
одмах је скочила у седло говорећи: – Зовем се Труде. А вас
двојица како се зовете?
Оно што се Скјавету мотало по глави док је окретао
мотоцикл и управљао га ка Трастеверу, не знам, пошто уста
није отворио, али могу то да замислим. Био је озбиљан човек,
привржен послу; а ја сам увредио оно што је у њему било
најозбиљније. Када смо стигли у Трастевере, он је кренуо
кроз средину оне гужве од кола, светиљки и људи који су јели
и пили, запиткујући, с времена на време, подругљивим
гласом: – Реците сада куда желите да вас одвезем. – Ја сам

93
схватао ругање; али Труде, она је у томе видела само
пријатељство. Труде је била гладна и жедна; а како ја нисам
имао новац, Скјавето је морао да плати. Као права Немица,
она је најпре хтела да проба прасетину, допала јој се, па је
смазала два добра комада. Затим је дошао ред на лубенице и
она је појела четири велике кришке од којих би се и сељак
уплашио.
На крају, веома весела, предложила је да седнемо у крчму
у Улици Сан Франческо а Рипа и да попијемо једну литру.
Тако смо сели међу мноштво света који је пио и јео из
папирних кеса, па смо поручили једну литру и Труде је тако
лепо потегнула, да смо убрзо морали да наручимо још једну.
Дрска и окрутна, она нам је у међувремену говорила час да
седи с нама пошто нема бољег друштва, час се ругала Скјавету
зато што је нерасположен. Говорила му је, већ мало припита,
држећи чашу у руци: – Ти ниси из Трастевера, људи из
Трастевера пију, једу, весели су, удварају се женама. Ти као да
си Немац. – А Скјавето, одлучно: – Бар да сам. Остави ме на
миру, Труде, остави ме на миру. – Ја, не знам зашто, можда
зато што сам био задовољан пошто нисам постао лопов,
додавао сам: – Труде је у праву. Може ли се знати шта ти је? –
Шалили смо се тако Труде и ја, на рачун Скјаветовог
нерасположења, кад, одједном, узвик: – Еторе! – Једва сам
имао времена да се окренем, а Труде се већ беше умешала
међу свет, заљубљено зграбивши под руку једног
црномањастог младића у кошуљи с кратким рукавима.
Скјавето је одмах устао, говорећи: – У реду, дођи. Имам
нешто да ти кажем.
Поново смо се попели на мотоцикл и отишли до једног
пустог раскршћа, између четири мрачна сокака пуна
прљавштине, испод зидина Ђаникола. Ту је Скјавето сишао,
врло брижљиво наслонио мотоцикл на зид и затим, изненада,
не рекавши ни речи, скочио на мене и почео да ме туче. Ја сам
јак; али, његове мишице биле су као гвоздене, а ударао је баш

94
као боксер професионалац; и тако, мало касније, ја сам се
нашао уза зид, а он ме је ударао по желудцу. Затим се зачуо
жамор корака, смеха, гласова. Скјавето је скочио на мотоцикл
и кренуо као ракета. Никада га више нисам поново видео.

95
 Није време

Н е можете знати шта то значи смејати се, ако не

познајете Паолина, пријатеља од детињства. Сада
Паолина не виђам често, баш због његовог смеха; али
не могу порећи да ме понекад, међу толиким намрштеним и
уображеним људима који се никада не смеју, не ухвати туга за
њим. Паолино је младић мојих година, омањег раста, ниског
чела, спљоштеног носа, тако да је цело тежиште његовог лица
око вилице и уста. Паолино има велику четвртасту доњу
вилицу избачену напоље да личи на лопату механичког
багера, на оне који захвате пола брега, па се онда склопе,
окрену и поново се отворе над камионом и напуне га до пола
одједанпут. Уста су му, затим, веома велика, од једног до
другог увета, слична отвору на штедној кашици. Ја не знам
шта Паолино има у глави; вероватно неку нежну машиницу с
опругом, која га тера на смејање; јер, довољна му је и најмања
ситница па да рашири она своја огромна уста и да се шатре од
смејања. После смејања, Паолино не постаје озбиљан, као сви
остали; он и даље на лицу задржава осмејак, као што је небо и
даље црвено пошто се сунце спусти: очи су му пуне суза, уста
му остају отворена, лице му је потпуно пурпурно, румено од
крви и занесено. Све у свему, Паолино се смеје као што неке
гладнице једу: необуздано, бесно. И треба рећи да је цео
његов живот испуњен смејањем, пошто он, присећајући се
овог или оног догађаја у прошлости, никада не пропусти да
каже: – Сећаш ли се оног смејања? – Или: – Ох, како смо се
тада смејали. – Баш као што се човек мртав гладан присећа,
једног по једног, малобројних правих оброка које је у животу
појео.

96
 Паолино, дакако, заиста није био човек од којег бих
затражио да ме прати на Трг Навона уочи Богојављења. На
Трг Навона те вечери ја нисам, као многи други, ишао да се
веселим, већ с одређеним циљем: пошто ме је Јоле оставила
без разлога, а немајући могућности да је нађем код куће или
код фризера код којег је радила као маникирка, пошто је увек
налазила начина да ми измакне, знајући да ће те вечери она
отићи на Трг Навона, бејах одлучио да је потражим тамо, да
се с њом сретнем и можда да је изгрдим. Да, пошто ја нисам
као Паолино и не смејем се, сем кад је заиста прилика за
смејање, што се ретко дешава, јер за мене је живот озбиљна
ствар, ја држим до поноса и, све у свему, ако ме једна жена не
воли, мора ми то рећи кратко и јасно, а не да ми измиче и да
ме избегава и да ме приморава да је уходим. Стога, већ на
Тргу Занардели, рекох Паолину: – Ти знаш зашто идем на Трг
Навона. Не да дувам у трубице и да се веселим. Зато ми не
досађуј својим смехом. – Па ко се смеје? – рече он, већ се
смејући, лица зарумењеног, очију пуних суза. – Ти, смејеш се,
– одговорих строго, – и прекини. – Он се уозбиљио, али уз
приметан напор; и тако смо се упутили ка тргу.
Чим смо стигли, схватио сам своју погрешку: пре свега,
што сам тражио Јоле усред те гужве; а, затим, што сам повео
Паолина. Он је, у ствари, код прве тезге хтео да купи неку
звиждаљку која је баш незгодно звиждала и некакав сламни
шешир који се подизао на притисак гуме. Љутито сам га
упитао: – Па откуд ти толика жеља да од себе правиш пајаца?
– А он, разваљујући уста од смеха: – Ех, само једном у години
је Богојављење. – Баш у том часу, гле случаја, видео сам Јоле
како стоји пред бараком са електричном стрељаном, недалеко
од средишњег водоскока. Рекох Паолину: – Сада, молим те,
престани са смејањем. – И приближио сам јој се.
Јоле је једна од оних фарбаних плавуша, коса јој је
платинасте боје, како је сада у моди, са мртвачким лицем због
бледог пудера, безбојних усана и очију свуда унаоколо црно

97
обојеним. Обучена у црвени капутић, прибијала се уз неког
Американца којег сам познавао из виђења, неког Ричарда, на
кога сам сумњао да је главни узрок њеног хлађења према
мени. Он је на себи имао виндјаку са зеленим и црним
квадратима, задњица му је била избочена, риђа коса
подшишана а ла Марлон Брандо, а глава покривена крзненом
капицом. Момчина, да право кажем, нарочито у поређењу са
мном, пошто сам ја омањег раста; али, имао је једну ману, и то
не малу: уста су изгледала као некакав безобличан отвор, кроз
који те је, док говори, прскао пљувачком у лице.
Он беше загрлио пушку, једну ногу избацио напред, лице
наслонио на кундак, око упро у нишан; а Јоле, као добра
девојка, дивила му се док је он гађао у лименог медведа који
је ишао кроз лимену шуму, док га је пратио лимени пас, и он
је погађао, стално у средиште циља, тако да медвед није
стизао да на време изведе своје скокове. Добар стрелац,
немам речи; али ја сам имао пречег посла него што је
дивљење његовој спретности. Приближио сам се, озбиљан, и
рекох Јоли, вукући је за рукав: – Добро вече. Чуј ме, желео
бих да ти кажем две речи. – За то време Паолино је покварио
читав утисак моје озбиљности, вичући између два напада
смеха: – Јоле, зар не познајеш Ђиђија? Дозволи да ти га
представим.
На моје рећи, она се окренула и осмотрила ме као да ме
никада није видела нити познавала; затим рече: – Али, Ђиђи,
није време; – показујући очима на Американца. Био сам
упоран: – Али, ја треба да разговарам с тобом. Знао сам да је
то био прави час; ако га не будем искористио, никада се више
неће указати прилика. Американац, који нас је морао чути,
одједном се окренуо и смејући се рекао: – Ђиђи, није време. –
Затим ми је препустио пушку: – Пробајте ви мало, да видимо.
Механички сам узео пушку и испалио неколико метака,
не погодивши медведа, пошто су ми руке дрхтале од нервозе.
Онда сам бацио пушку на тезгу и одлучно рекао: – Чујеш, ти

98
ме мораш саслушати, пошто имам нешто да ти кажем. Дођи,
хајдемо, – и зграбио сам је за руку. Грубо, с изразом увређене
велике госпође, она се повукла уназад и врло строго ми
поновила: – Али, ако сам ти казала да није време ни прилика.
– За то време, иза мојих леђа чуо сам Паолина како се смеје и
понавља: – Ђиђи, није време.
Све у свему, подсмевали су ми се; бесан, не могући да се
откачим од Јоле која је такође сада почела да гађа, претварао
сам се да посматрам како стреља: ниједном није погодила,
Американац, добричина, извукао је из џепа виндјакне
паклицу цигарета и понудио ме: – Цигарету?. – Одбио сам,
говорећи: – Нисам дошао овде због пушења, него да
разговарам са госпођицом. – А он, машући кажипрстом,
шаљиво: – Разговарати са госпођицом? Па није време.
За то време Јоли је досадило да гађа медведа и прешла је
до оближње бараке, тамо где се гађало у целулоидну лоптицу
која скакуће на врху воденог млаза. Поново су почели да
гађају; и овде је Американац сваки пут имао пун погодак; а ја,
потпуно збуњен, неспособан да себе контролишем, поново
сам покушао да повучем Јоле за рукав, говорећи јој шапатом:
– Само две речи. Онда ћу те оставити и више ме нећеш
видети. – Она, пак, пошто је одавно било јасно да све то чини
намерно, одговорила ми је слежући раменима: – Касније. Зар
не видиш да сад није време. – Паолино, зграбивши ову
реченицу у лету, као лопту, викнуо је колико га је грло
носило: – Ђиђи, није време.
Баш тог часа једна група оних разузданих младића, који
на Трг Навона долазе да би лармали и задиркивали
пролазнике, зауставили су се за нама, дувајући у трубе и
звиждећи. Није им ни најмање тешко пало да чују Паолинову
реченицу и да је из свег гласа понављају као неки рефрен,
држећи се за руке и играјући коло око нас. Нашли смо се у
средини некакве сарабанде раскалашених који су у хору
викали: – Ђиђи, није време. – Паолино се, наравно, од грча

99
изазваног смехом, готово откотрљао на земљу; смејао се и
Американац; чак и Јоле, иако нарогушена, није могла да
задржи осмејак; једино сам ја, озбиљан, намрштен,
скрштених руку, стајао и чекао да се заврши драње. Као што
бог заповеда, на крају, стално вичући: – Ђиђи, није време, –
они младићи сврстали су се у ред, држећи се за бокове један
за другим и удаљили се, праћени општим негодовањем.
Американац је бацио поглед на часовник и рекао: – Време је
да нешто поједемо. Дођите и ви. – Мрзовољно сам их
отпратио до једне гостионице, ту близу.
У приземљу није било места: мноштво света је, ти
предњем делу, испунило столове тањирима и боцама од пола
литре. Гостионичар нам је пришао и, видевши нас збуњене,
рече: – Имам двораницу на другом спрату. Трамвајџије држе
тамо заједничку вечеру, али вама то неће сметати, зар не? –
Паолино, већ разузурен, одвратио је: – Заједничку вечеру на
богојављенску ноћ? Па није време. – Гостионичар га је за
тренутак намрштено погледао, па нас је затим повео уз
степениште, на други спрат.
Била је то некаква ниска просторија, где се беху згуснули
сав дим и кухињски смрад из приземне дворане. Под
таваницом, која се могла додирнути испруженом руком,
налазила се велика трпеза у облику потковице, за којом су
седели само мушкарци средњих година, трамвајџије, који су
јели своју заједничку вечеру. На први поглед проценио сам да
су пијани: боца од литре, пола литре и оплетених флаша,
било је безброј на столу. Гостионичар нам је наместио сто у
једном углу и затим смо наручили све саме римске
гурманлуке, макароне са изнутрицама, шпиковане тртице,
јагњетине, прасетине. То јест, наручили су, пошто се мени
гадило од нервозе, па рекох: – За мене чорбу од жућенице. –
Паолино је одмах повикао, гушећи се од смеха: – Чорбу од
жућенице на богојављенску ноћ? Али Ђиђи, није време. – Све
у свему, поново су почињали.

100
 Нема ништа горе неко кад се нека глупа реченица забије
у мозак као ексер. Ту реченицу: »Ђиђи, није време«,
понављали су ми сада све троје у свакој прилици:
Американац, као права америчка добричина, не схватајући је,
готово љубазно; Паолино са усредсређеном пакошћу,
пуцајући од кикотања; Јоле са досадом, готово као да говори:
– Ти си ту? Зар си жив? Али, Ђиђи, није време. – И било је
узалудно бунити се, пошто је та реченица служила и као
одговор на мој отпор. Казао бих, на пример: – Прекините,
иначе ћу вас, на крају, ударити песницама. – А они: –
Песницама? Али, Ђиђи, није време. – Или сам врло мирно
почињао: – Знате ли шта сте ви? – а они, прекинувши ме: –
Немој нам то рећи, Ђиђи, није време. – Да човек просто
пресвисне; онда сам се дурио; али није вредело ни када сам
ћутао, јер су онда они терали инат, говорећи: – Зашто си тако
тужан, зашто ћутиш? Али, Ђиђи, није сад време за тако
нешто.
Изнели су јело и они су јели, а ја готово нисам ни дотакао
храну, јер, као што сам рекао, нисам био гладан, иако су ми се
они ругали, говорећи: – Зар ниси гладан, Ђиђи? Али, није
сада време за гладовање. – У међувремену, оближња
заједничка вечера приближавала се крају. Ено, устаје један
трамвајџија, једна људина црвена лица и црних бркова,
подижући чашу у вис. Одмах су, дуж читавог стола у облику
потковице, по викали: – Тишина, тишина. – И ми смо
ућутали и посматрали смо их. Она људина у једној руци
држала је чашу, а у другој лист хартије. Погрешно
изговарајући речи, пошто му је језик био одебљао од многог
попијеног вина, он рече: – А сада, драги пријатељи, лепи
пријатељи, позивам вас да заћутите, пошто бих хтео да вам
прочитам једну своју скромну али искрену песму у част
заједничког ручка. – Паолино, који га је слушао, лица
потпуно зајапуреног од смеха, ко зна због чега добацио му је:
– Песму? Па није време за то.

101
 Песник, који је приносио лист хартије очима, одмах се
окренуо као змија, говорећи: – Хеј, кажеш ли то нама? – Сад,
то је био баш прави час за употребу те проклете реченице,
како бисмо ућутали и замислили се, пошто је њих било
двадесет а нас четворо, а уз то били су пијани и сви одреда
неотесани и нису могли да схвате шалу. На жалост, пак, и
Американац је био већ пијан. Тако је он дошао у помоћ
Паолину, вичући као махнит: – Свакако, вама: није време за
то.
Оно што се потом десило, лако можете замислити.
Песник и четворица других, најјачих и најпијанијих, кренули
су ка нама претећи и вичући: – Али ко сте ви? Па шта ви
хоћете? – Затим сам видео Паолина како пада доле заједно са
столицом, пошто га је песник ударио у груди; остала
четворица напали су Американца и мене, иако се ја нисам у
то мешао. За то време, са стола у облику потковице дигла се
паклена галама: – Гадови, шта хоће ови гадови? Баците их низ
степенице. – Престрављена Јоле викала је: – У помоћ, убиће
неког, у помоћ!
Из приземља стигли су трком келнери, гостионичар,
неколико гостију и бацили се у сред туче, настојећи да нас
разваде. Сада је цео сто трамвајџија био на ногама и дерао се:
– Гадови, гадови! – Песнику је цурила крв из носа;
Американац се беше разјарио и бесно је ударао песницама; ја
сам се копрцао између двојице трамвајџија, који су ме
ударали песницама у главу; а онај несрећник Паолино,
шћућуривши се под столом, настављао да виче: – Није време!
Све у свему, завршило се гурањем, галамом и ударцима,
и све четворо били смо избачени из гостионице. Како смо се,
премлаћени, поново нашли у оној гужви на Тргу Навона, Јоле
се обесила о руку Американцу, који је журио право ка Тргу
Занардели. Овде их је чекао дугачак аутомобил, пола зелен,
пола жут; и они кренуше да уђу у њега. Одважношћу
очајника, ухватио сам Јоле за руку, говорећи јој: – Чуј, сад

102
доста, мораш ме чути, па џа или бу. – Овог пута она је хтела
да буде разумна: – Али, Ђиђи, схвати, није могуће сада, није…
– оклевала је и онда се инаџијски намрштила, готово и не
желећи то, – није време за то. – Американац се већ беше
попео и упалио је мотор. И она се попела; Американац се
окренуо и, машући кажипрстом, шалећи се, последњи пут
рече: – Ђиђи, није време. – Затим су кола кренула,
остављајући нас двојицу, Паолина и мене, на сред улице,
Разбеснео, окренуо сам се ка Паолину; и, ништа му не
говорећи, зграбио сам га за ревер капута. Он је понављао: –
Није време, Ђиђи, није време, – и покушавао је да се
ослободи. Уз велику муку, раздвојили су нас неки
пролазници и два редара, који су дотрчали видевши гужву. А
знате ли шта је рекао један од редара? – Зар вам се чини да је
ово време за тучу? Богојављенска ноћ? Стидите се, момци, и
разиђите се. – Тако ми се и редар, не примећујући, ругао. А,
све у свему, када ће бити време?

103
 Вожња уназад

О ног давног јутра, када сам полагао испит за возачку

дозволу, инструктор ми је рекао: – Тулио, пази при
вожњи уназад, то је твоја слаба тачка. – Ја сам га
уверавао да ћу обратити пажњу; и, стварно, на испиту све
вожње уназад успеле су ми. Али, имао је право инструктор:
вожња уназад била је моја слаба тачка, Сваки пут када сам
возио уназад, нагон ми је шапутао да кренем у лево: ја сам
левак и лева рука ми је јача од десне, тако да, као што ми је
рекао инструктор, читаво моје тело избачено је из равнотеже
и нагнуто у лево. Али, као што сам рекао, то је само нагон
који, затим, у пракси, врло добро контролишем. За пет
година једва да сам пар пута погрешио при вожњи уназад.
Морао сам, пак, да поново размислим о вожњи уназад
једног јутра када сам, као и обично, пратио Фламинију на
универзитет. Она је седела крај мене, мудра и лицемерна,
лепог пегавог лица скривеног иза великих наочара црно
уоквирених и дивне риђе косе увијене у плаву мараму.
Причајући о свему и свачему тоном срдачне поверљивости за
коју сам преко дана ретко имао прилике, рекао сам јој: –
Нећеш ми веровати, али ја сам шувак. – Ти шувак? – Да,
шувак, једем левом, ствари узимам левом, па чак и пишем
левом. Али, за вожњу није добро. Нарочито за вожњу уназад.
Када треба да скренем у лево, у реду је; али, када треба да
скренем у десно, или да терам право, настају невоље. Стално
имам утисак да бих морао скренути у лево, па морам баш да
се напрегнем да бих себе контролисао.
Ћутали смо за тренутак, док је аутомобил јурио Улицом
Номентана; затим она изненада рече: – Тако, претпоставимо,
када би се сутра нашла моја тетка иза аута док ти возиш

104
уназад и, уместо да скренеш у десно као што би требало,
кренеш у лево и згазиш је, то би била несрећа и могао би увек
рећи да ниси био крив, пошто си шувак. – Поскочио сам на
ове речи, пошто су оне подстицале поново, у новом облику,
стару фикс-идеју, па рекох: – Ти би да се шалиш. – А она: – Не
прави се шашав, уопште се не шалим. Ти стално говориш да
си заљубљен у мене. У реду, докажи ми то, потерај уназад.
Не знам ни сам зашто, чак искључујући у себи могућност
да јој пружим овакав доказ љубави, осећао сам се сада
подстакнутим да разговарам о томе, можда зато што је један
овако компромитујући разговор потврђивао нашу интимност
у коју сам једва има храбрости да верујем. Мирно рекох: –
Нећемо о томе ни разговарати. То би био злочин. Ја нисам
убица. А она, слежући раменима: – Како си старински човек.
И, онда, какав злочин? Шта на овом свету тражи једна
личност као што је она? Можда је потребна као реткост: кад
нестане она, нестаће једно чудо природе. – Али, какво чудо? –
Једна особа без вредности, без иједне вредности. Шкарт роба.
Зар би био злочин склонити са света једну такву личност? –
Али, шта ти толико имаш против твоје тетке? – Баш то: што је
личност брз вредности, недостојна живота.
Уто смо стигли до универзитета. Отворио сам врата и
рекао јој: – Добро, разговараћемо још о томе. Сад сиђи. – Она
је без речи сишла, додирнувши ми, ипак, образ усницама
ради пољупца, и то у тренутку када је силазила, као што је
увек чинила. Посматрао сам је тренутак док се удаљавала,
затим сам направио полукруг вратио се у вилу, у Улици
Номентана.
Када је о својој тетки говорила, највише ме је љутило што
сам стално слушао да она, у извесном смислу, има право.
Тетка је била баш права реткост, као што је она говорила,
односно личност без и једне вредности, у колико се као
врлине не би подразумевале њене помало ружне и досадне
мане. Принцеза Лина, тако се звала њена тетка, била је једна

105
од оних ругоба за које изгледа невероватно да су икада биле
младе: биће да је имала мање од седамдесет година; али, како
је била сва накострешена, изгледало је да има више од
седамдесет. Увек обучена у некаква дебела крзна велике
вредности, када би изашла изгледала је баш као костур
изашао из мртвачког сандука, толико је била мршава. Глава
јој је личила на очерупану главицу птице; а преко природног
лица, које нико никада није видео, имала је, да тако кажемо,
једно друго обојено лице: пре свега белила, а онда, преко
белила, много црне чађи око огромних очију, много
ружичастог пудера преко сувих образа, много ружа боје крви
преко танких усница. Ако са физичког пређемо на њен
морални изглед, ствари се нису на боље мењале: глупа, али
пркосно и упорно глупа, као кокошка, била је чак и зла, а
њена злоба била је састављена од свих ствари које могу
проистећи из себичности једне старе личности: од подозрења,
злобе, беде, тврдичлука, окрутности срца. Помисао да се
запослим на таквом једном месту, као шофер старе
племићкиње која је живела, сама, изгледала ми је
примамљива; али, када сам је видео како ми иде у сусрет кроз
полумрак предворја виле, говорећи крештавим гласом: –
Закаснили сте пола сата. Лош почетак: нисте тачни, – готово
сам се престравио и помислио да нађем неки изговор, па да се
повучем. Баш тог тренутка, када сам подигао поглед, видео
сам Фламинију како низ спирално степениште полако силази
са другог спрата. Све у свему, прихватио сам.
Није прошло ни месец дана, а ја сам се покајао. Те
вечери, пошто сам уснуо у својој соби, чуо сам како се нагло
отварају врата и нека гломазна и тешка ствар, у необузданој
силини, пада у мраку на мене, ударивши ме у трбух тако да
ми је застао дах, уз жамор пригушеног кикота и тихих речи.
Била је то Фламиниа, која је тог поподнева у аутомобилу
допустила да је пољубим, или, тачније, својим лицемерним и
упорним кокетовањем принудила ме да је пољубим. Нисам

106
веровао да ће се све тако брзо догодити; и, пошто је
Фламиниа отишла, хладно сам размишљао о околностима у
које сам се заплео. Ето, ме, дакле, мислио сам, везан једном
немогућом љубављу за једну аристократску девојку са риђом
косом која, ко зна због чега, мрзи своју тетку толико да је
сматра недостојном живота; ето ме, запослен сам као шофер
код исте те тетке, према којој сам, под утицајем Фламиније,
из дана у дан осећао све по мало више мржње. У сваком
случају, те ноћи почео је ускомешан период, кога се и сада
сећам као нечег што заиста не припада мом животу, који је
био и још увек јесте живот постојаног и уредног човека без
икаквих лутака у глави. Све моје дане испуњавала је тетка
која се, беспослена каква је била, забављала узнемиравајући
послугу са хиљаду чудних захтева; моје ноћи, или бар део
њих, одузимала је нећакиња која је на себи носила ђавола,
испод оне мудре привидности студенткиње са наочарима.
Нисам довољно спавао, једва пет или чест часова, увек сам
био сањив и увек се осећао уморно; у том умору, као у неком
пијанству нове врсте, осећао сам како се мој карактер
распада, или, тачније, постаје некако друкчији, баш онакав
какав је Фламиниа желела да постане. У тренуцима нежности,
она је хвалила моју разборитост и мој здрав разум човека, из
народа, тако се изражавала; и нећу рећи да у прошлости
нисам поседовао ове врлине; али, из дана у дан осећао сам се
све сличнији њој, која од разборитости и здравог разума није
имала ни трунке и говорила о убиству тетке као о
најприроднијој ствари на свету. То је ишло до те мере да сам
најзад, као што сам рекао, прихватао разговор који сам раније
одлучно одбијао; а прихватити разговор као што је био тај, у
оним условима, значило је, на неки начин, готово прихватити
чињеницу.
Прошла су тако два месеца; стање се није мењало, али ја
сам стално осећао да ћемо га ја или Фламиниа изменити у
једном или другом смислу: ја подносећи отказ и одлазећи из

107
те зачаране куће; она, приморавши ме да на неки начин
учиним оно што је желела. Једног дана налазио сам се у
трпезарији и брисао чаше, пошто нисам био само шофер него
још и собар, кад чух како зврји кућни телефон. Била је то
принцеза која ми рече да се одмах попнем до ње, на други
спрат: требало је да разговара са мном. Попео сам се и затекао
је, као и обично обучену у крзна, у салончићу, пред једним
сточићем, на коме су биле раширене карте за пасијанс. Била је
кратка: – Тулио, позвала сам вас да вам кажем да се можете
сматрати отпуштеним. – Запањено сам застао: – А зашто? –
Ви сте јуче били у Албану са мојом нећакињом? – Да, она је
желела да се надише свежег ваздуха и… – Нећакиња ми је
казала да сте покушали да је пољубите у шуми близу Албана.
– Госпођица је то казала? – Да; хоћете ли да је позовем и да
вам она то каже? – Заћутао сам, толико сам био збуњен; а она
је наставила: – Схватате да под тим условима не могу да вас и
даље држим у својој кући. Отићи ћете кроз осам дана. –
Поклонио сам се муцајући: – Да, екселенцијо, – и изашао
потпуно збуњен.
Тако се десило управо оно што нисам предвидео: нисам
ја поднео отказ, већ је Фламиниа удесила да отказ добијем,
изненадивши ме и притеравши ме леђима уза зид. Да, јер при
помисли да нећу више виђати Фламинију, осетио сам да ми се
она одавно увукла под кожу и да сам у извесном смислу
одавно зрео да урадим било коју ствар коју она пожели.
Чудно је то рећи, све време сам осећао да је Фламиниа успела
да у мојој души зло веже уз осећање дужности, и добро уз
осећање задовољства. Био бих задовољан када не бих урадио
ништа од онога што је Фламиниа желела да урадим; али,
осећао сам да то морам учинити. Те ноћи она – је почела да се
смеје, понављајући: – Отпуштен. Ниси то очекивао, је ли?
Изненада отпуштен. – Упитао сам је: – Претпоставимо да ја
урадим… хм, да урадим ону ствар. Шта би ти касније
учинила? – А она, весела: – Пре свега, једно велико путовање

108
колима. А ти би био шофер. Онда бих видела. – Све у свему,
била је то некаква мешавина детињарије и настраности; а
можда је, чак, све време терала шегу. Али, ја сам то схватио
тек много касније: у то време обоје смо врло озбиљно о свему
томе разговарали.
Прошла су тако два дана, кроз шест дана ја сам морао
отићи, а онда ми она рече: – Да направимо пробу, ако ћеш се
привикнути на ту мисао. – Ја сам тада жустро одвратио: – Не,
никакве пробе, сутра идемо на излет и сутра ће се то десити. –
Сутрадан, као што је било предвиђено, кренули смо заиста
све троје у шетњу до предела око језера Вико. Било је лепо
време, јануар је био благ да је личио на април, поља су била
зелена, мимозе расцветане, а сунце је сијало на небу без
облака. Било је одавно све промишљено и ја сам осећао да на
место савести имам нешто као тврд, глув и пун предмет, који
није говорио, нити се више покретао. Поступао сам као
некаква машина; а међу стварима које је та машина требало
да обави, била је предвиђена грешка при вожњи уназад, коју
је требало обавити у одређеном тренутку и на одређеном
месту. Јурили смо, јурили, јурили, ја сам се у срцу дивио
дрскости Фламиније која је, иза мене, безбрижно са тетком
разговарала о свему и свачему; тетка је ћутала, увијена у
крзно као и обично, са ногама у ћебету. Када смо стигли на
језеро Вико, кренуо сам узбрдицом, са чијег се врха ужива у
изгледу на језеро које је лепо, али потпуно пусто, без кућа,
ничег сем плаве воде међу голим брдима и неким обалама
пуним трске. Стигли смо на врх и Фламиниа, као што је било
уговорено, рече да ће њих две изаћи да уживају у пределу; за
то време, ја ћу окренути кола за повратак. Осећао сам се
веома мирно, без мисли у глави, поступао сам као аутомат.
Видео сам како је Фламиниа довела тетку близу ивице
понора; израчунао сам да бих је у сваком случају убио, било
ту амбиса или не било, ако бих је снажно ударио задњим
делом аутомобила, пошто је била веома слаба. Кренуо сам

109
кола уназад и онда, као случајно, притиснуо сирену: био је то
знак. Фламиниа је у том тренутку узвикнула: – Ох, како леп
цвет, – и у трку прошла на десно, иза аутомобила,
остављајући тетку саму. Скинуо сам ногу са куплунга и
притиснуо гас.
Кола су снажно пошла уназад, онда сам чуо врисак и
прва ствар коју сам потом видео кроз стакло било је
офарбано лице тетке која ме је посматрала разрогаченим
очима. Не знам како, али ја сам ауто потерао уназад
исправно, то јест у десно а не у лево као што је било
договорено; и тако сам снажно ударио у Фламинију у
тренутку када се она сагла да узбере цвет; она је била
одбачена и ударила је слепоочницом у један од оних оштрих
каменова. Све у свему, када сам се окренуо, она је пала на
земљу наузнак, и ја сам видео да је мртва.
Касније сам много пута о томе размишљао и закључио да
она моја погрешка и није била погрешка, да је ону вожњу у
десно, као што је требало, а не у лево, као што је било
договорено, диктирала моја савест која се, мени у пркос,
побунила против злочина и, у извесном смислу, желела да
казним онога ко ми је злочин саветовао. Али, да ли је све то
било заиста праведно? Када сам изашао из затвора, пошто је
било доказано да се Фламиниа бацила по својој вољи под
точкове, хтео сам да одем и потражим тетку: желео сам да
поново видим место те моје велике љубави. Ево велике старе
и тужне виле у Улици Номентана, иза дрвећа; ево великог
парка који ми никада није изгледао тако запуштен; ево
предворја у полусенци, са теписима, намештајем и свим
осталим.
Тетка ме је овако дочекала: – Откуд вам храбрости да се
појавите овде? – Али онда је пустила да све крене по старом и
почела да разговара о свему и свачему, нарочито о свом
здрављу и својим бољкама, без и једне речи сажаљења за
јадну Фламинију. А ја, посматрајући је тако стару, тако

110
офарбану, сличнију некој мумији него живом бићу, морао
сам да се још једном запитам: »Савест ме је навела да казним
Фламинију. Али, зар не би боље било да је она остала жива, а
ова овде умрла?« На крају, као закључак, рекох тетки да
журим да променим посао и да постанем собар. Она ми је
одговорила: – Пазите, Тулио, ваша слаба тачка је служење око
стола. Ви сте шувак и послужавник увек тако држите да
изгледа као да желите да преврнете сос на госте. – Тако ме је
и она, као и инструктор, подсећала на моју слабу тачку. Али, у
животу се ништа не понавља; и ја сам схватио да ћу од сада у
будуће заувек имати посла са послужавницима и сосовима, а
не са женом која ће од мене захтевати да јој своју љубав
докажем злочином.

111
 Ах, жене!

М орајући да кроз Рим проведем Ерминија, мог

братучеда из Витерба, који је први пут овде дошао и
желео да све види и све упозна, једне вечери
предложио сам му да изађемо у биоскоп. Били смо на Тргу
Мастаи и ја сам пришао киоску с намером да купим новине и
видим које се представе одржавају. Фиамета, продавачица,
управо је затварала, спремајући се да оде кући; ипак, да би ми
учинила услугу, извукла је једне новине из пакета и дала ми
их, напомињући: – Ако брзо погледаш, не мораш ми их ни
платити, узећу их натраг. – Тако сам отворио новине,
говорећи Ерминију: – Чини ми се да је избор слаб. – А онда,
одједном, приметио сам да он не обраћа пажњу на мене, већ
гледа Фиамету. Јесте ли икада видели, Фиамету? Ако је никада
нисте видели, отиђите на Трг Мастаи и тамо ћете видети
један киоск, цео искићен ревијама и, међу свим овим
новинама и ревијама, нешто налик на малу позорницу
направљену од новина и ревија, а унутар те позорнице лик
жене, дивно издужен, окружен плавим коврџама, са плавим
очима, мајушним носићем и уснама црвеним и дражесним.
Личи на некакву лутку, на оне које колутају зеницама,
показују зубиће и говоре »тата« и »мама«. Такво је лице
Фиамете, најчешће нагнуто над неку илустровану ревију:
проводећи читав дан међу новинама и ревијама, она се
навикла на читање. А кажете ли јој да вам је потребна нека
ревија која јој није под руком, него је обешена напољу, она ће
изаћи из киоска, онако као што луткар излази из своје кућице
са дрвеним луткама, натрашке, и онда ћете се запањити како
та божја лепота може седети шћућурена на столичици, међу
пакетима штампане хартије. Јер, Фиамета је лепо грађена,

112
баш као нека лепа лутка, чији је сваки део тела савршено
извајан, руке, рамена, бокови, ноге и тако даље. Ко не зна за
ретку лепоту Фиамете? И ко не зна да је годинама верена са
Етором, баристом у кафани на Тргу Мастаи, који је са своје
тезге, кроз излоге, може надзирати у сваком часу преко дана?
Сви то знају, баш сви сем неког као што је Ерминио, који није
био из овог кварта, чак ни из Рима, већ из Витерба.
У реду. Када сам видео да он не обраћа пажњу на мене,
већ посматра Фиамету, са жељом јасно насликаном на лицу,
рекох кроз стиснуте зубе: – Фиамета, да ти представим мог
братучеда Ерминија. – Фиамета је у киоску сређивала новине;
али, изашла је напоље да стисне руку Ерминију, обративши
му се дивним осмејком и истовремено бацивши на њега
умиљат поглед својих плавих очију: женска кокетерија којим
је Фиамета обасипала сваког и, одавно већ, нико на то није
обраћао пажњу. Али Ерминио то није знао и одмах се
зажарио, схватио сам то по његовом узнемиреном лицу. У
међувремену, Фиамета је закључала киоск и спремала се да са
земље подигне велики пакет ревија увезан канапом. Ерминио,
услужан, рече: – Ако желите, ја ћу вам га понети. – Нов
осмејак Фиамете, нов поглед: – Хвала, али далеко станујем. –
А он: – Па шта то мари, биће ми задовољство. – Ерминиа је
бацила неспокојан поглед ка бару, у дну трга, где се, кроз
излоге, могла назрети снажна Еторова фигура, усправна иза
тезге, па је онда прихватила: – У реду, онда, хвала. – Тог
тренутка ја сам се умешао: – А биоскоп? – А Ерминио,
ужурбано: – Видећемо се сутра, Алесандро, у биоскоп ћемо
неког другог дана. – Тако су кренули, она висока а он мален,
она усправна и помало укочена, права лутка, он нагнут ка
њој, да је изгледао као да плеше тарантелу. Хтео сам да му
довикнем: – Не жури толико, не загревај се, Фиамета је
верена, ускоро се удаје. – Но онда сам помислио да су то
њихове ствари, слегао сам раменима, прешао преко трга и
ушао у бар. Еторе, стално покрећући ручице апарата за

113
кување кафе, бркат (има зечју усницу и то му даје увек
претећи изглед) и тмуран у лицу, упитао ме је: – Ма ко је тај
који је отпратио Фиамету? – На брзину сам одговорио: –
Ништа, ништа, то је мој братучед из Витерба, сутра ујутро
путује. – Снажним рукама он повуче ручице, па рече: –
Фиамета увек има поверења према псима и крмцима… не
мислим на твог братучеда… али, на крају крајева, било би
време да с тим прекине.
Станујем са мајком, сам, у Улици дела Лунгарина; имамо
тамо две собе и кухињу. Ерминију бисмо наместили кревет на
расклапање у кухињи; да би ушао унутра, он је морао проћи
кроз моју собу. Те ноћи дуго сам га чекао да се врати; најзад,
проклињући у себи братучеде из Витерба, покушао сам да
заспим. Неко ме је изненада пробудио, трзајући ме за руку;
нагонски сам погледао на будилник на ноћном сточићу и
видео да је пет сати. Поскочио сам онда и сео, говорећи: –
Шта је било? – Седећи на дну кревета, Ерминио ми се
осмехивао, како ми се учинило болно. Рекох: – Па јеси ли ти
луд, те ме будиш у ово доба? – А он: – Пробудио сам те, да бих
ти казао нешто веома важно. – А шта је то тако важно? –
Једна ствар заиста важна: женим се са Фиаметом. – Поскочио
сам у кревету и рекох: – Хеј, јеси ли пио? – А он: – Не, нисам
пио. Синоћ смо Фиамета и ја провели неколико сати заједно
и на крају сам схватио да је то баш жена каква је мени
потребна, и тако сам је запитао да ли би постала моја жена, и
она је пристала. – Пристала је? – Да, најзад, као да је пристала.
– Али, она је верена за Етора, баристу, зар ти то није казала? –
Казала ми је, а ја сам јој објаснио да то није човек за њу, па ми
је она зато затражила мало времена да се одлучи и да прекине
с њим. – Ја сам га запањено гледао, чинило ми се да још
спавам и сањам; он је мирно настављао, говорећи да је то,
како се каже, ишло муњевито; да су он и Фиамета створени
једно за друго; да су им укуси једнаки, чак и у односу на село,
које је она волела и где ће је он одвести да живи, чим се буду

114
венчали. На крају рече: – Добро, сада ћу те оставити. Читаве
ноћи шетао сам, од радости ми се није спавало, али сада се
баш уморно осећам. – И отишао је, оставивши ме ту, још
неспособног да схватим да ли сам заиста будан.
Следећег јутра отишао сам право на Трг Мастаи. Из
далека назрео сам у киоску погнуту плаву главицу Фиамете;
по обичају, читала је. Јавио сам јој се и, пружајући јој новац за
новине, рекох јој: – Па добро, хоћемо ли ускоро јести тај
свадбени колач?
Она је подигла главу, па рече: – Не баш ускоро, кроз
четири месеца.
– Хм, то није ништа. Мило ми је, заиста ми је мило.
Једино ми је жао што одлазиш из Рима и што ћеш заборавити
све нас, јадне Трастеверинце.
Она је разрогачила очи: – Из Рима? А зашто?
– Па он станује у Витербу.
– Али, који то он?
– Мој братучед Ерминио.
– Па икакве везе има Ерминио?
Одједном сам схватио да је настала збрка и објаснио сам
јој. Она ме је саслушала, па онда рече: – Твој братучед је луд.
Истина је да смо синоћ били заједно, истина је да ме је он, као
истинска луда, на крају упитао да ли ћу се удати за њега. Али
ја сам му казала да сам верена и да на то не треба ни да мисли.
Ако ни због чега другог, оно зато што бих морала живети на
селу.
– Па он ми је казао да обожаваш село.
– Можеш мислити!
И, тако, ништа није било истина. Фиамета је, пак, на
крају приметила: – Сад кад о свему поново размишљам, сећам
се да ми је при растанку рекао: »Дакле, могу ли рачунати да
ћеш се сада одлучити између Етора и мене«, а ја, пошто сам
већ изгубила дах објашњавајући му све до тада да је такав

115
избор немогућ, нисам му чак ни одговорила, већ сам слегла
раменима. Биће да је моје ћутање схватио као потврду.
Рекох јој: – Биће да си му потврду дала не само ћутањем,
него и устима и очима, осмехујући се и гледајући га. Па,
можеш ли да објасниш због чега си таква намигуша?
– Нисам намигуша, само сам љубазна.
После тог јутра, догађаји су се понављали увек једнако.
Ерминио се виђао са Фиаметом и потом ме обавештавао да је
ствар сасвим свршена и да она једино оклева тражећи начина
да се ослободи Етора; Фиамета ми је, међутим, говорила да
ништа није истина и да јој Ерминио приписује речи које она
ни у сну не би рекла и да он љубазност прима као љубав; са
своје стране, Еторе се мрштио и претио да ће, како је говорио,
направити покољ. У међувремену, морао сам да отпутујем у
Терни, са камионом црепова мог стрица. И тако сам једног
јутра рекао Ерминију: – Свака лепа игра кратко траје, а, сем
тога, ја треба да путујем. Дођи сад на Трг Мастаи, у бар, и
објасни се са Етором и Фиаметом. – Он одговори: – Ништа
боље не тражим.
Отишли смо на Трг Мастаи и ја сам позвао Фиамету да
изађе из киоска, узео је за руку, узео сам за руку и Ерминија, а
затим ушао с њима у бар, говорећи: – Еторе, ево овог пара
вереника.
Било је рано јутро и у бару није било никога. Еторе је
одмах искочио иза тезге, узвикнувши: – Хеј, мани се шале,
какви вереници?
– Седнимо, – рекох ја мирно. – И сад ћемо повести малу
истрагу. Ти, Ерминио, понови укратко оно што ти је, како ти
кажеш, она синоћ рекла.
А он, дрско: – Да треба да се одлучи између мене и Етора
и да се већ одлучила и да јој треба само мало времена.
– А ти, Фиамета, шта имаш да кажеш?
– Да сам му рекла сасвим супротно; да нема чему да се
нада.

116
 – Да, али рекла си ми то тако, као да би хтела да ми
ставиш до знања да се ипак могу надати.
– Ма немој!
Претећи, сличан дивљем вепру, са зечјом усном
дигнутом изнад белих зуба, сада се умешао Еторе који је ту
стајао, са рукама на боковима. Приближио се Ерминију и,
ставивши му под нос стиснуту песницу, велику као глава
детета, поче њом да описује кругове, као да би хтео да га
натера да је добро омирише, а онда рече: – Ево избора: или
ова песница, или путовање натраг у Витербо. А сад се чисти…
– Али ја…
– Чисти се, несрећниче, иначе, иако си братучед
Алесандра, који је мој пријатељ…
Чим смо изашли из бара, Ерминио је почео да трља руке:
– Све је у реду. Јеси ли видео како ме је гледала? И како ми се
осмехнула? Осећам то, осећам то, биће довољно да будем
упоран и савладаћу је.
Рекох му: – Чуј, зашто не дођеш са мном у Терни.
Хајдемо на излет, провеселићемо се.
– Буди добар, зар баш сада кад се она одлучује. Треба да
останем, гвожђе треба ковати док је врело.
На крају, кренуо сам тог поподнева сам. Био сам одсутан
три дана и вратио се четвртог увече. Случајно сам наишао на
Трг Мастаи и видео Фиамету како сређује киоск пре но што
ће га затворити, као што је то обично радила сваког дана у
ово време. Пришао сам јој; и она ми је одмах рекла: – Жао ми
је због Ерминија. Али, он је то баш тражио.
– Шта се десило?
– Како, не знаш? Еторе и он дохватили су се јуче ујутро.
Срећом, ту су се нашли младићи из оближње гараже, па су их
раздвојили. Али, свеједно га је ударио и онда је Ерминију
једно око остало затворено и свуда унаоколо црно.
– Ти си за то крива, јер си намигуша.

117
 – Сам је крив, зато што је тврдоглав. А знаш ли шта ми је
рекао? »Моју адресу у Витербу имаш. Чим се будеш одлучила,
јави ми, можеш и телеграфски.«
– Ех, љубав увек накарадно види.
– Баш тако.
Неколико месеци касније најзад је, у цркви Сан Пасквале
Баилоне, одржана свадба. После венчања, заказан је ручак у
једној оближњој гостионици, у Улици дела Лунгарина. Када
сам, заједно са осталим званицама, завио иза цркве, падала је
киша, па смо журили. Кад, у то чух како ме неко зове: –
Алесандро.
Окренуо сам се и угледао Ерминија како ми из једног
сокачића даје знак: – Био сам у црквици, пратио сам цело
венчање, стајао сам поред олтара.
– Лепа свадба, је л’ да?
– А знаш шта? Она ме је видела, иако сам се скривао иза
стуба. И баш пре но што је свештенику рекла »да«, окренула
се и осмехнула ми се. Ех, жене. Знаш шта ћу ти рећи? Да се
она венчала против жеље и да бих, када бих хтео, кроз
извесно време могао чак…
Рекох му: – У љубави је важно осећање. Остави их зато
на миру. Ти имаш њено осећање. Шта преостаје Етору?
Привидност.
А он, убеђен: – Истина је. Свеједно, ипак, добро кажу:
жене су жене.
– Ах, да, те жене.

118
 Самоубиство

У недељу ујутро још сам чврсто спавао, онако дубоко

како то може човек који се осталих дана у седмици
дизао у шест, кад осетих како ме неко вуче за руку, али
не снажно, већ као да је рука која ме је вукла била лења.
Отворио сам очи и на дну кревета видео да седи Ремо,
пријатељ и друг са посла, запослен у истој радионици где и ја.
Бесно му рекох:
– Хеј, колико је сати, зашто ме будиш? – Он је зинуо као
да би хтео да проговори, а онда је остао нем, отворених уста,
да је личио на мртву рибу; на крају је дао гласа од себе: – Осам
сати. – И ти ме будиш у осам ујутро у недељу. Да чујем шта ти
се и десило? – Онда он, тихим гласом: – Фауста ме је 
оставила. – Познавао сам Фаусту, малу црнку, умиљату, да
право кажем, али ништа више; растављали су се и поново
састајали којих десетак пута откако су се верили. Љутито
рекох: – И ти ме због тога будиш. Остави ме да спавам. – И
тог трена почео сам да се увијам у покривач и окрећем ка
зиду. Али он, поново ме тресући оном својом млитавом
руком: – Не, овог пута Фауста је то озбиљно урадила. И ја сам
дошао к теби, пошто си ти мој најбољи пријатељ, да те
замолим да будеш уз мене и не остављаш ме, иначе не знам
шта све могу учинити. – Сео сам на кревет и изнемогло га
упитао: – А шта може учинити? – А он: – Осећам да ћу се
убити, ако не удес уз мене. – Све у свему, сан ми је био већ
потпуно покварен и требало је бити стрпљив. Тако сам ја
упитао како се све то десило; и он ми је објаснио да му је
претходне вечери, у парку на Тргу дела Либерта, Фауста
кратко и јасно казала да га више не воли, да од оне њихове
веридбе ништа не треба очекивати пошто су обоје без новца и

119
да ће боље бити да се разиђу. Изговорио је ове речи
малаксалим, пригушеним, тихим ласом и онда, одједном,
почео да плаче, настављајући при том да говори, уз сузе које
су му се сливале низ уста, ометале га у говору и натеривале га
да болно грчи лице, тако да је оно личило на маску Уста
истине. Накрају ме је ухватио за руку, овог пута снажно: – Не
остављај ме, Тулио, не остављај ме самог ни и тренутак,
иначе, часна реч, убићу се.
Рекох: – У реду. Нећу те оставити. Данас је недеља и
бићемо заједно читав божји дан. Сад седи тамо, а ја ћу се
обући, обријаћу се, онда ће нам моја мама дати мало кафе, а
затим ћемо видети шта ћемо моћи да учинимо. – Он је сео на
један угао а ја сам устао, опрао се на умиваонику и почео да се
бријем. Он ме је посматрао разрогачених очију и, с времена
на време, говорио је: – Тулио а волим Фаусту, и ако не будем
успео да је поново добијем, убићу се. – Буди миран, –
одговарао им. – Живот нису флаше које се бацају; ни Рим
није изграђен за један дан, смири се. – Завршио сам брљање,
онда смо прешли у кухињу и моја мама, сирота служећи нам
кафу, упитала је Рема: – А како је Фауста? – На то име, он је
поскочио на столици и јауку; а ја на брзину рекох: – Добро је,
само што га је оставила. – Моја мама одговори: – Никаква
штета. Једна изгубљена, сто нађених. – Онда је Ремо повикао:
– Немојте то говорити, госпођо, не говорите то. – А поново је
почео да плаче и да понавља да ће се убити. Ја сам имао
састанак са Мирелом, мојом вереницом, око десет, јер је
требало да одемо скутером у Кастелфузано. Стога рекох Рему:
– Доћи ћеш са нама, на скутеру можемо да се повеземо све
троје. Дотле ћемо изаћи да се мало прошетамо, то ће ти добро
чинити. И тако смо изашли и са Трга ин Пишинула, где
станујем, кренули обали Тибра, према Срушеном мосту.
Док смо корачали поред ограде над реком, почео сам да
му говорим о свему и свачему, не бих ли га орасположио. Да,
био је то страћен труд. Не знам како, у једном тренутку рекох:

120
– Сећаш ли се, ово је место на коме је пре неколико дана
спасен онај младић који није умео да плива. – Да бар никада
то нисам казао. Он, пошто је све време ћутао, смркнутог
лица, одједном је скочио ка огради и кренуо да се баци доле,
али озбиљно, вичући: – Бацићу се, убићу се, убићу се. – Једва
сам стигао да га на време ухватим за руку; неколико
пролазника помогло ми је да га одвучем од ограде, за коју се
хватао. Понављао је: – Убићу се, убићу се, – али је најзад
допустио да га од вучемо. Објаснио сам оним пролазницима
да му није ништа, само нервна криза, и онда сам га узео под
руку, чврсто, говорећи му: – Идемо сада по скутер и ти немој
да правиш од себе будалу.
Стално га држећи под руку, пошао сам да узмем скутер
код једнога који их је ту у близини изнајмљивао, у Виколо деи
Чинкве, па смо се на њега попели и великом брзином отишли
у Улицу деи Серпенти, где је становала Мирела. Природно,
чим нам је отворила врата и појавила се на прагу у лепој
новој хаљини, весела и дивна, Мирела је одмах довикнула: –
Ремо? Откуд ли? А Фауста? Зар нећеш данас бити са Фаустом?
– Да сте само видели Рема! На ово тако невино питање
истрчао је у салон наспрам улаза, нагнуо се кроз прозор који
је био отворен и кренуо да се баци доле, вичући: – Бацићу се,
убићу се, бацићу се. – Ни сам не знам колико смо се мучили
док смо га одвојили, и то Мирела, њена сестра и ја; најзад, он
је пао на диван, као да је пореметио памећу; а Мирела,
окрутна као све жене говорила му је: – Кад сада размислим,
сећам да ми је Фауста синоћ телефонирала да те је оставила.
Извини, била сам на то заборавила.
Најзад смо се све троје попели на скутер, ја сам возио,
Мирела за мном, а Ремо последњи, иза Миреле. Појурили смо
кроз. Улицу деи Трионфи, кренули Улицом Кристофора
Коломба. Када смо били наспрам ЕУР-а, међу свим оним
грађевинама, са стубовима, Мирела, која није хтела да
прекине са задиркивањем Рема, рече: – Сећаш ли се, Ремо,

121
оне вечери када смо дошли овде са Фаустом и тако се лепо
забављали гледајући робота на изложби? – А он: – Зашто ме
на то подсећаш? Немој ми то говорити, не говори ми о томе.
– Сећам се тога, јер је било угодно вече. Фауста је била тако
весела. – А он, одједном: – Не идем с вама у Кастелфузано,
силазим овде, пустите ме да сиђем. – Јурио сам, а он је
спустио једну ногу на земљу, што је опасно када се јури, па за
мало да се нисмо преврнули. Он је сишао и почео да бежи ка
једној од оних колонада. Сишао сам и ја, док се Мирела
превијала од силног смеха, појурио сам за њим и зграбио га,
док је бежао. Мало смо се рвали, и онда је он пустио да га
оборим на траву, јецајући: – Фауста, хоћу Фаусту, или ћу се
убити. – Ја му рекох: – Баш си шашав; сад дођи. – Вратили
смо се до скутера и ја сам прекорен Мирелу: –– А ти сад
прекини, пусти га на миру. – Затим смо наставили вожњу.
Јурили смо, јурили, јурили дуж те Улице Кристофоро
Коломбо, тако широке, пуне сунца и аутомобила сваке врсте
и врло брзо стигли до места са кога пут почиње да се спушта
и у даљини се назире тамна црта борика у Кастелфузану. И,
ето, одједном, узвик Миреле: – Јао, ујео ме је. – Нагло сам
закочио и окренуо се. Мирела се смејала, смејала, а онда рече:
– Ујео ме је, али јако, у раме, тако ме је ујео да ће ми остати
белега. – Онда сам упитао Рема који је стајао ту, тужан,
оборене главе: – Је ли, можеш ли рећи шта ти је? – А он: –
Извините ме, али, помислио сам на Фаусту и хтео сам да
изгризем руке, а пошто су ми руке биле заузете, јер сам се
држао за седло, и не желећи ујео сам Мирелу. Извини,
Мирела. – Овог пута и ја сам се насмејао; и, пошто сам му
запретио: – Сада доста, нема више уједања, – поново смо
кренули.
Ево Кастелфузана. Био је то први дан лепог пролећног
времена и читава шума борова провидела се до у дубину,
између једног и другог црвеног стабла, са јарким сунцем на
пољанама прекривеним смарагдном травом и прозирном

122
сенком у шипражју. Изгледала је као празно позориште; а оне
многобројне стазице, које су се пружале ту и тамо међу
честаром, мамиле у на шетњу. Отишли смо до мора;
искричило је, веома плаво, под раскошним и као пригушеним
сунцем. Провезао сам мотор дуж обале и онда је Мирела иза
мене почела да певуши, само да би се ругала Рему: – Море
плаво опет спи, као кад ту беше ти. – На ову песму пуну
алузија, Ремо је зајецао и повикао: – Не могу више да
издржим, Фауста, Фауста. – Стално возећи дуж купалишта,
рекох: – Прекини, Мирела, зар ти нисам већ казао. – А она,
невино: – Па шта ту има? Певала сам једну стару песмицу коју
сам јуче чула на радију. Зар сад нећемо више моћи ни да
певамо?
Вратили смо се затим у борик, изабрали једно лепо и
нешто, једну чистину међу боровима, читаву покривену
нежном и зеленом травом и сели смо на траву, на сунцу, да
једемо. Распаковали смо ужину и Мирела даде Рему сендвич,
говорећи му: – Сад једи. И обећавам ти да ћу те сутра
представити једној девојци, сто пута бољој од Фаусте, која те
воли одавно, а ти то ниси приметио. – А он, узимајући
сендвич: – Није могуће да је боља од Фаусте. – Мирела слеже
раменима: – Је ли, а шта мислиш да је Фауста? Пре свега, има
криве ноге. Затим, има лице без браде и без чела, једино очи и
уста. – Љутито загризавши земичку, одвратио је: – Мени се
свиђа и доста.
Јели смо; али Ремо није јео, само је загризао земичку и
гледао је ни сам не знам у шта, занесен. Затим, одједном,
одбацио је далеко сендвич и почео да се ваља по земљи,
јечећи: – Фауста, Фауста. – Ја Мирели дадох знак, као да сам
јој хтео рећи: – Пусти га, треба да свом болу да одушка. –
Ремо се још мало ваљао по трави, затим је загризао једну лепу
велику стабљику, ишчупао је зубима, заједно са кореном и
земљом, и испљунуо је. На крају се скљокао потрбушке, са
лицем у трави, рукама ухвативши главу, и остао тамо

123
непомичан као мртвац. Ми смо наставили да једемо и било
нам је пријатно.
Када смо завршили ужину, Мирела и ја прошетали смо се
имало преко пољане, међу оним високим боровима којима је
ветар, пиркајући, тек мало померао грање на врху. Ремо је
стално лежао непомичан, опружен потрбушке. Затим смо се
поново опружили на траву, разговарали о свему и свачему,
као што то раде вереници, а Ремо се још увек није помицао.
Најзад сам се опружио наузнак, а Мирела ми је положила
главу преко ногу, неко време гледао сам борове који су се
горе лагано повијали према ветру, и заспао сам, а мислим да
је и Мирела уснула. Спавали смо можда један сат, а када смо
се пробудили видели смо да је Ремо стално у истом положају,
непомичан, опружен потрбушке. Онда гласно рекох да треба
да се вратимо у Рим, али Ремо се није помакао. Пришао сам
му и, у двоје, Мирела и ја, ухватили смо га испод пазуха, с
великом муком успели да га подигнемо на ноге, пошто се
тетурао тамо-овамо као дрвени лутак и пригушеним гласом
позивао Фаусту. На крају, некако смо све троје успели да
седнемо на скутер и кренемо ка Риму.
На Улици Кристофоро Коломбио Ремо овог пута није
више правио испаде: свом болу дао је одушке. Али, у ЕУР-у
Мирела је предложила да попијемо кафу у једном бару испод
колонаде и тако смо сишли с мотора. Док смо чекали кафу,
Ремо, гле, изненада рече: – Мирела, учини ми услугу,
телефонирај Фаусти и реци јој да бих хтео да се видимо. –
Мирела му одврати: – Ако само то желиш, – и хитро оде да
телефонира из кабине. Изашла је оданде мало касније, тако
весела да се забринуто Ремово лице озарило од наде: – Казала
је да ни мртва не жели да те поново види. – Тек што је
изговорила ове речи, а Ремо зграби са тезге бокал пун воде и
снажно га тресну о под, да су се вода и срча разлетели на све
стране. Морали смо лепим и добрим да умирујемо баристу,
који је хтео да туче Рема и који је викао: – Па јеси ли луд? А

124
ко ће платити бокал? – Све у свему, Ремо је истресао новац за
три кафе и бокал и кренуо је с нама ка скутеру. А када смо
хтели да се попнемо, ухватио нас је за руке говорећи: –
Молим вас, стојте крај мене, иначе ћу се заиста убити. – Ја
рекох: – Сада је шест, можемо бити с тобом још пола сата,
затим Мирела и ја желимо да будемо сами. – А он: – У реду,
радите како хоћете, али знајте да ћу се убити. – А ја,
изгубивши стрпљење: – Па убиј се.
У Риму, возећи дуж обале Тибра, кренуо сам у
Трастевере. Мирела и ја одлучили смо да одемо да се за свој
рачун прошетамо, горе на Ђаниколу. Но када смо стигли у
Улицу ди Трастевере, кренуо сам оним уличицама и стигао у
Улицу деи Фиенароли, где је становала Фауста: хтели смо да
покушамо последњи пут, пре него што оставимо Рема, пошто
сам се сада заиста плашио да ће, када остане сам, покушати да
се убије. Фаустина кућа била је трећа с десна и, гле какав
стицај околности, ено Фаусте на прагу, као да нас је чекала. У
сенци, оно њено циганско лице, са великим и меснатим
устима, са огромним очима, учинило ми се привлачним,
премда, као што је тврдила Мирела, није имала браде и имала
је чело с два прста. У руци је држала празну боцу за млеко,
видело се да је кретала у млекару. Успорио сам и онда
зауставио, говорећи: – Здраво, Фауста. – Ремо није дисао.
Фауста нас је погледала, а онда рече оним дубоким храпавим
гласом: – Само мртви се не срећу поново, Ремо… хоћеш ли
ме отпратити до млекаре?
И тако је Ремо скочио са скутера, добацивши нам на
брзину, некако незахвално, као што је заљубљенима
својствено: – Здраво Мирела, здраво Тулио, видећемо се, – и
потрчао је у сусрет тој девојци за коју човек не би дао ни
пребијеног солда, а због чијег је једног покрета сукње губио
главу. Видели смо га како је узима под руку и креће с њом ка
млекари, он велики, висок, широких плећа, она мајушна, дуге
и широке хаљине која није била довољна да јој сакрије криве

125
ноге. – Овог пута се нећеш убити, – довикнуо сам му
издалека; затим сам скренуо ка Тргу Санта Мариа ин
Трастевере.

126
 Ухођење

М ноге занате човек обавља када нема правог заната и

ја могу рећи да сам пробао од сваког. Шта све
нисам радио? Био сам путујући трговац, фамулус,
вратар, собар, чистач улица, сладолеџија са трициклом,
трговачки путник и ни сам не знам шта још нисам био. Ех,
ништа као незапосленост не може човеку сметати да постане
неко и нешто, са станом, сталном платом, сигурним
занимањем. Нашавши се, као и обично, без запослења,
отишао сам у Галерију на Тргу Колона и почео да шетам међу
светом, пажљиво мотрећи и наћуливши уши. Било је ту
свакојаког света, и неко ми је шапутао: »Доларе? Фунте?«;
неко приповедао пријатељу: »И онда му је судија одрезао
четири месеца условно«; неко је, посматрајући столове у
кафани, говорио: »Хеј, гледај ону плавушу«; неко је занесено
објављивао: »Слушај ти мене, Рома не може изаћи на крај са
Лацијем«. Све су то били бедници као и ја: мало разлога било
је за весеље. Да бих утукао време, заједно са осталима почео
сам да гледам телевизију; изненада, осетио сам како ми неко
додирује лакат, окренуо сам се и – кога то видим? Нардона,
прворазредну пропалицу, њега који је успевао, ко зна како, да
никада не буде незапослен. Рече ми: – Шта радиш? – Видиш и
сам. – Мислим, шта уопште радиш? – Тражим посао. – Дођи
са мном, имам нешто да ти предложим.
Тако смо отишли у кафану, Нардоне је поручио две
експрес кафе и онда ми објаснио о чему се ради. Он је сада
био запослен у једној агенцији за приватне истраге, у
одељењу за ухођење. Тог дана требало је да почне уходити
једну жену, нечију љубавницу, по налогу њеног пријатеља,
једног старијег човека, који је сумњао да га она вара. На

127
жалост, баш тог дана Нардонова вереница требало је да
стигне из Нарнија и он је желео да с њом проведе поподне.
Све у свему, Нардоне ми је предлагао да га тог дана заменим.
Он ће ме одвести до куће где је жена становала, показаће ми
је када изађе и онда ће мени остати само да је пратим.
Накнада: три хиљаде лира и трошкови. Нардоне је још додао:
– То је једна млада и лепа жена. Њен пријатељ, пак, има
шездесет пет година. Сад, зар је човеку од шездесет пет
година потребно да уходи љубавницу? Одговор на ово
питање биће увек исти. – Рекох му да прихватом, само би
морао још нешто да дода. Сложили смо се да ми он да још
три паклице цигарета и растали смо се.
Сутрадан, тачно око два, са кишобраном преко руке,
пошто се небо беше смрачило и претило је кишом, нашао сам
се у Улици Аркимеде. Нардоне је већ био на месту и показао
ми је капију, говорећи: – Изаћи ће оданде. Она увек спава до
један, као права дангуба, и увек излази у ово време.
Пријатељу каже час један, час други изговор, али он сумња и,
по мом мишљењу, има право. – Чекали смо тако којих пола
сата, ћаскајући о свему и свачему; и Нардоне ме је засмејавао,
причајући ми о агенцији за истраге, где су навраћали пре
свега мушкарци и жене који су веровали да су преварени и
плаћали су дебеле паре само да би доживели то задовољство
да им неко потврди сумње. Одједном, он ме је гурнуо лактом,
рекавши: – Ево је. – Баш тог тренутка, пошто је ваздух био
влажан, кинуо сам и када сам подигао главу видео сам само
једну жену у кишном мантилу пламено црвене боје како се
журно упутила ка аутобуској станици. Нардоне ми тутну у
руку три паклице цигарета и рече: – Ако до поноћи праћење
не буде завршено, телефонирај ми и доћи ћу да те сменим. –
Одговорио сам: – Важи, – и пожурио за женом. Али ни овог
пута нисам могао да јој видим лице, пошто је изненада
дојурио аутобус, она се попела, затим су се попели други
путници и ја последњи, и то једва успевајући да се убацим на

128
платформу. Аутобус је био препун и, док је јурио, израчунао
сам да ми се више исплати да останем на платформи: ако бих
се угурао у масу, постојала је могућност да она сиђе пре но
што стигнем до ње; овако, пак, могу сићи заједно с њом. За то
време, аутобус је јурио, од једне станице до друге, а ја сам
стално стајао на платформи. Аутобус је прошао дуж читаве
Улице Фламиниа и стигао на Трг Фламинио. Спустио сам
једну ногу на земљу и посматрао. Сишло је четири или пет
личности и онда, ено, црвеног мантила. Одмах сам скочио
доле и кренуо за њом.
Сада је корачала преда мном, у правцу Тибра, и ја сам
могао да је до миле воље посматрам. Под мантилом, видело
се, налазило се снажно тело: при сваком кораку, мишићи на
боковима видно су се отискивали на црвеној тканини. Била је
виша од мене, имала је снажан, одлучан, брз корак. Стигао
сам је и, како сам се нашао поред ње, погледао сам је. Била је
плава; коврџе златне боје бежале су испод капуљаче пламене
боје; лице јој је било лепо, али строго, готово мушко, уста
велика и тврда, нос прав, очи плаве и помало нападне.
Мантил јој се надимао на грудима: морала је бити грађена као
кип. Све у свему, девојка крепка и дрска, како је могла
приличити старцу од шездесет пет година? Она, стално оним
снажним и брзим кораком, изашла је на Лунготевере и
кренула дуж низа палата које гледају на реку. Стигавши до
једне палате модерног стила, са улазом у мермеру, ушла је не
оклевајући; и ја за њом. Она је отишла до лифта, који је
тренутак касније сишао доле: била је то веома модерна
стаклена кутија; попела се, па сам се и ја попео. Она ме је
упитала: – На који спрат идете? – Глас јој је био сасвим
супротан од тако строгог изгледа: умиљат, музикалан,
детињи. Рекох насумице да идем до последњег спрата, а она је
притиснула дугме за трећи. Сада смо били близу једно
другоме, али она је упорно држала главу оборену. Сишла је на
трећем спрату, ја сам продужио до четвртог, сишао сам и

129
пожурио доле низ степениште, једва уграбивши да је видим
како нестаје иза вратију стана број осам. На месинганој
плочици прочитао сам: »Иноченти«. Сишао сам у приземље
и, пошто сам узалудно тражио домара, отишао сам до ограде
над Тибром, баш наспрам палате, и ту се наместио да
стражарим.
Киша је ромињала, отворио сам кишобран и запалио
прву цигарету. Знао сам да ћу дуго чекати, то ме је
обесхрабривало и мислио сам како је ухођење тежак занат:
зар су три хиљаде лира нека пара за такав труд! Неко време
посматрао сам Тибар, али стално држећи улаз на оку; река је
била надошла, жута и дубока да се човек уплаши, а по која
црна грана или угљенисани отпадак, ту и тамо, ковитлали су
се у брзацима. Небо је било црно, а наспрам тог црног неба
стабла на другој обали Тибра одударала су некако чудновато
својим светло зеленим младим лишћем. Чекао сам можда три
четврти сата и попушио три цигарете; онда, ево најзад
домара: неки мршавко, права крцуга, у сивој униформи са
дугмадима од месинга и капом са сунцобраном. Појавио се на
капији и погледао у облачно небо.
Одмах сам се одвојио од ограде и пришао му, питајући
га: – Станује ли овде адвокат Иноченти, господин од својих
шездесетак година, ћелав, носи наочари и има младеж на врху
носа? – Он ме је погледао готово сажаљиво, а онда рече: –
Станује овде Иноченти, на трећем спрату, стан број осам.
Али, то је младић тридесетих година, луд за спортом. Страст
су му тркачки аутомобили. Ено тамо његових кола; – и
показао ми је, недалеко, један низак и дугачак аутомобил,
пламене боје, баш као мантил праћене госпођице. Рекох: –
Хвала, биће да сам погрешио, – и журно сам се удаљио,
отишао сам мало даље, поред ограде над Тибром, да му не бих
изгледао сумњив. »Дакле«, мислио сам, »млади спортиста
тридесетих година. Лепо, лепо! Ето објашњења за њене
изласке у два после подне. Дивно.« Узео сам бележник,

130
записао име, адресу и час; затим сам чекао. Киша је стално
ромињала, ја сам држао кишобран отворен и нетремице сам
посматрао капију, тако нетремице да ми се с времена на
време чинило да уместо једне видим две или три капије.
Колико сам чекао? Око пет сати од два и по до готово седам и
по. Пушио сам цигарету за цигаретом и, пошто нисам имао
новине, а на обали Тибра није било ничега за посматрање,
сем аутомобила који су туда пролазили у врло брзој вожњи,
нисам могао избећи да не мислим о оном што се, у
међувремену, дешавало на трећем спрату, у стану број осам, у
палати преко пута. Мислио сам: »Ја стојим овде, киснем, а за
то време горе… ех, тамо горе има од свега по мало: миловања,
пољубаца, умиљатих разговора, загрљаја, нежности, ћаскања,
пића, свега по мало. И како је лепо волети се на дан као што
је овај, када је време ружно: спустиш ролетне, останеш у
мраку и, опружен на кревет, загрљен, слушаш жубор кише и
шљапкање аутомобилских гума преко мокрог асфалта. Благо
њима и проклет да је овај мој занат«. Када сам попушио прву
паклицу цигарета, да бих растерао досаду, почех да се шетам
тамо и овамо, на простору од, рецимо, стотинак метара.
Стално сам мислио на оно двоје. Бесан, поново сам узео
бележницу и записао овај коментар: »Није потребно даље
пратити; доказано је да се цело поподне задржала у стану
једног младића; довољно толико«.
Најзад, с милошћу божјом, око седам и по ево поново
црвеног мантила. Поново сам почео да је пратим, с
олакшањем, она је корачала жустро и хитро, љубав је није
уморила. Отишла је на Трг Фламинио, попела се у један
аутобус који је ишао ка центру; а ја за њом. Била је гужва и ја
сам се нашао баш уз њу, можда мало превише притиснут. Она
се окренула и рече ми оним гласом девојчице, само љутите: –
Молим вас, одмакните се. – Одмакао сам се, како сам могао;
али, истовремено сам помислио: »Ех, светице, Иноченти да, ја
не. Шта изводиш, скупо би те платио ко те не познаје«.

131
Аутобус је за то време јурио, а онда је она сишла на Тргу
Колона; и ја стално за њом. Кренула је једном уличицом што
води на Трг Фонтане ди Треви и нестала је у капији једне
древне палате. Остао сам напољу и посматрао многобројне
таблице на вратима. Ту се налазила нека школа играња, један
пансион, једна кројачница, један салон за масажу. Све у
свему, једна кућа, није могло бити никакве сумње, укратко
речено сумњива. Стварно, свако мало многе лепе девојке,
неке саме, а неке у паровима, излазиле су из капије и
нестајале. Покушао сам да испитам стару, бркало и
костобољну домарку, која је стајала у дну ходника, иза једних
стаклених вратију, у некаквом смрдљивом ћумезу: – Реците,
молим вас, станује ли овде једна плавуша, таква и таква? – И
не окренувши се, да ми одговори: – Ех, сине мој, овде пролазе
много девојке; ко би их познавао? – Није ми ништа преостало
до да чекам, па сам тако и учинио; срећом, бејах купио неке
новине и, читајући их, појео сам неколико комада кекса, које
сам ујутро срећом стрпао у џеп. Чекао сам један сат, или
можда мало више, и било је мање раздражљиво него на обали
Тибра, пошло је овом уличицом бар пролазило мноштво
света и увек је било нешто да се види. С времена на време,
мислио сам на жену у црвеном мантилу и говорио сам у себи:
»То нису чиста посла. Иноченти није једини, већ је ту још
неко умешан, ко зна ко«. Ево ње, најзад, увек у истом
мантилу. Пожурио сам за њом.
Она се вратила на Трг Колона, поново ушла у исти
аутобус којим се малочас возила, али сад у супротном смеру,
и, све у свему, двадесетак минута касније поново смо били на
обали Тибра, једно другом за петама. Стигавши пред
Иночентијеву палату, ушла је унутра одлучно, а ја сам остао
напољу; било је готово девет. Сада је киша озбиљно падала,
на несрећу дувао је ветар, тако да ми је киша ударала у лице.
Проклињао сам Нардона, ухођење, жену и, природно, нисам
могао да поново не помислим: »Ја овде на отвореном, под

132
кишом; а за то време, њих двоје у лепом стану, можда за
столом, заљубљени, срећни, блажени; поједи ово, злато моје;
пробај ово, љубави моја, попиј гутљај овог вина, радости моја.
А онда, после вечере, уживање у интимности, у љубавним
односима. Ех, проклетство, баш нема правде«. Но, да скратим
причу, чекао сам три сата и онда, тачно у пола ноћи, отишао
до оближње гараже, из које сам могао да држим на оку капију
и телефонирао сам Нардону: – Хеј, овај овде забавља се,
вечера, пије и изводи ђаволије с луткицом. Дођи да ме
смениш, иначе ћу све напустити и одлазим. – Он рече да ће
доћи; и, заиста, двадесетак минута касније, дошао је. Укратко
сам га обавестио о праћењу, дао сам му она два или три листа
из бележнице, додао сам коју запапрену примедбу и најзад
отишао да спавам.
Нардона нисам видео пар дана; обазриво сам очекивао
да да гласа од себе. На крају, када сам видео да се оне поштено
у зноју зарађене три хиљаде не појављују, телефонирао сам му
и он ми је заказао састанак у Галерији. Како ме је угледао,
одмах ме је љутито напао: – Дивно, готово да си ме
упропастио. – А зашто? – Она жена коју си пратио, није била
она коју сам ти показао, него нека друга. – То није могуће. –
Могуће је, пошто је жена коју си пратио болничарка. –
Болничарка? – Да, осим тога с дипломом. – Али, Иноченти? –
Да говоримо о Иночентију. Она ништа друго није радила, сем
што је бдила над старом мајком Иночентија, тешко болесном.
Каква вечеринка, каква љубав! Око три, мати је издахнула и
онда је и она јадна девојка, која јој је до тада помагала,
отишла на спавање. А знаш ли где јој је кућа? Баш у оној
старој палати код Фонтане ди Треви, коју си ти оценио као
сумњиву. Има тамо намештену собу са засебним улазом.
Браво, веселим се, ти си пратилац да ти нема равна!
Био сам нерасположен, као да ме је неко даском ударио
по глави. Али, остало ми је још да сазнам како сам могао да
направим овакву замену. И онда, одједном, схватио сам:

133
љубавница је ушла у аутобус пре но што сам успео да јој
видим лице; а у том истом аутобусу већ се налазила
болничарка, са црвеним мантилом, сличним њеном. И као
бик, а глуп као бик, устремио сам се ка овом црвеном, не
мислећи на друго. Нардоне ми је, пак, говорио: – Ове сам
ствари баш од саме ње сазнао. Видевши да то није она коју је
требало да пратим, пришао сам јој, рекао јој ко сам и шта
радим, а она, јадница, љубазно ми је пружила сва
обавештења. Знаш ли шта ми је на крају казала? »Сећам се
оног младића који ме је пратио. У аутобусу био је толико
безобразан, да сам га морала опоменути.« Серафино, то
нисам нипошто од тебе очекивао. Морао си имати на уму да
је ухођење озбиљна ствар, да тако кажемо: мисија. – Жустро
сам му узвратио: – Кунем ти се да није истина. – Али
Нардоне; – Ех, човек је ловац. Теби је на ум дошла мисао да је
то неозбиљна жена. То је зло. Ево ти хиљаду лира и пакло
цигарета. По савести, не могу ти више дати.

134
 Јамица на образу

П иа и ја били смо верени већ пар година; дуги период

вереништва, до кога је дошло стога што ја нисам имао
ни солда, иако сам био запослен у очевој гвожђари, а
она, иако је учила за болничарку, што је била и њена мати,
имала једино кошуљу. Две године вереништва; боље рећи две
године препирки и свађа. Велико питање наше био је стан:
могли смо, истина је, отићи да станујемо у мојој кући, са
мојима, који ништа боље нису тражили; али Пиа није хтела
ни да чује да се о томе говори: мрзела је моју мајку пре још но
што ју упознала. И Пијина мати имала је доста велику кућу да
нас је могла примити; у овом случају, пак, док се ни Пиа ни ја
нисмо противили, њена мама то није хтела; била је још млада
удовица, желела је да живи својим животом и да јој зетова
породица не смета. Једног од ових дана, у парку Виле Боргезе,
намислио сам да предложим разумно решење: – Чуј, знам да
не подносиш моју маму. Али, не тражим од тебе да с њом
живиш читавог живота. Само неколико месеци, толико
времена колико нам буде потребно да се некако друкчије
средимо. Венчајмо се, дакле, и хајдемо у моју кућу. Касније, из
једне ствари рађа се друга. – Пиа је одмах поскочила: – Из
једне ствари рађа се друга, стварно. Из твог предлога родиће
се, на пример, моја одлука да те оставим. – И, истргавши ми
се из руке, поче да трчи ка тераси Пинча. Појурио сам за њом,
вичући: – Пиа, чекај, шта радиш? – Сустизао сам је, кад она,
као права змија, стаде испред једног редара и повика: –
Реците, молим вас, овоме да ме остави на миру. – Застао сам
без даха; и док ми је редар прилазио: – Младићу, овамо
документе, – и ја у џепу тражио личну карту, очајан и

135
непомичан погледом сам следио Пију која се у трку
удаљавала.
Тог истог дана покушао сам да је тражим код куће, али
није била тамо. Онда сам јој телефонирао, али није хтела да се
јави. Најзад сам јој написао писано, Експресно, али прошла су
три дана и нисам добио одговор. Тако сам остао без Пије; и
одједном ми се учинило као да је нестао део мене; баш онај
део који ми је омогућавао да дишем, да једем, да спавам, да
радим, укратко, да живим. Патио сам, ни сам не знам колико;
а патњу сам осећао не само у души, као некакво неспокојство
које нисам успевао да смирим ни на који начин, него у
читавом телу, пошто ме је болео сваки мишић и сваки живац.
С времена на време, када бих се нашао сам у својој соби,
почињао сам да јецам, без повода, седећи за сточићем,
држећи главу међу длановима; или сам излазио, па ми се од
жалости чинило да је плаво небо поцрнело, да је сунце црно,
да су жуте и беле куће поцрнеле, да је поцрнело пролећње
дрвеће пуно зеленог лишћа. О јелу ни говора. Први залогај
застајао ми је у грлу, као чеп. Нисам чак ни спавао: некакав
трзај будио ме је из првог сна и онда сам остајао будан,
широм отворених очију, мислећи на Пију.
Једног од ових дана, осећајући се неугодније него обично,
јер су ми сви мишићи тела били затегнути и уздрхтали као
жице на виолини, ушао сам у бар испод Пијине куће, у Улици
Остиенсе. Било је рано јутро и у бару се налазила само једна
жена која је пила експрес кафу, окренувши леђа вратима и
наслонивши лактове на тезгу. Чим сам је видео, одмах сам
помислио да ће то бити Пиа, пошто је имала кратко
подсечену црну и сјајну косу, са неколико оштрих праменова
расутих по потиљку: Пиа се тако чешљала. Истину говорим,
чим сам помислио да би то могла бити она, осетио сам
олакшање у читавом телу; дах, који ми је до тада стајао
притајен у дну плућа као престрављена животиња, одједном
је почео да ми мирно и угодно надима груди. Рекох: – Пиа. –

136
Жена се окренула и тада сам приметио своју заблуду. Није то
била Пиа, него њена мати, која је носила косу подшишану
исто као и кћи. Али, чудно, оно олакшање које сам осетио
побркавши њу и Пију, сада се настављало: мишићи ме више
нису тако болели, дисање је остало лако и лагано.
Препознавши ме, она рече: – Ех, не, јадни Ђустино, нисам
Пиа, ја сам њена мама. – Поздравио сам је и затим, док смо
разговарали о свему и свачему, пажљиво сам је погледао.
Приметио сам тада једну ствар коју до тада нисам запазио:
била је иста као и њена кћи. Иста црна коса, кратко
подшишана; исте округле и сјајне буљаве очи, са танким и
дугим обрвама; исти прћаст нос, мали и строг; иста уста у
облику српа, са угловима на доле окренутим. Једина разлика
била је што је Пиа имала двадесет година, а мати најмање
двоструко. Све у свему, да тако кажемо, видео сам Пијино
лице утонуло у мајчино, које је, због година, било много
шире, са нечим опуштеним, надувеним и млитавим у облику.
Ипак, свеједно, гледајући њу, чинило ми се да гледам Пију,
као што сам то веома желео откако ме је напустила; и осећао
сам се боље, као да се Пиа заиста налазила преда мном и као
да је моја жеља заиста задовољена.
Мати, с осећајношћу коју жене имају за овакве ствари,
приметила је да је посматрам и осмехнула ми се; осмех је био
исти као у Пије, па сам се и ја осмехнуо. Она ме је упитала: –
Шта радиш, Ђустино? – и ја сам приметио још једну ствар,
која ми је до тада промакла: имала је глас исти као Пиа, само
мало нижи. Одговорио сам: – Ништа, не радим ништа. – А
она, сажаљиво: – Знаш ли да си веома ослабио? – Попила је
кафу и, заједно са мном излазећи из бара: – Говорим ти
озбиљно, Ђустино: боље је да се одрекнеш Пије. Она жели
стан, а ти јој га не можеш дати. С друге стране, она не жели да
дође у твоју кућу; а ја, право да ти кажем, нисам у стању да
вас примим код себе. Ово је, уосталом, само један од разлога
због којих ти саветујем да је се оканеш. – Рекох: – Заиста сам

137
се одрекао. – А онда, помало муцајући, пошто сам био
свестан да је предлог мало чудан, додао сам: – Чуј, зашто не
бисмо вечерас заједно изашли на вечеру? – Она ме је зачуђено
погледала, па онда додала: – Радо. Али, скрећем ти пажњу,
ако је то да бисмо разговарали о Пији, боље да не излазимо.
Какве би сврхе имало? Ја сам једна личност, она је друга и
свака од нас има свој живот. – Искрено сам јој одговорио: –
Али, није то да бисмо разговарали о Пији, већ да бих био с
тобом. – Она ме је поново зачуђено погледала; затим ми је
заказала састанак за девет сати те вечери, у једној гостионици
што се налазила баш преко пута њене куће, у Улици
Остиенсе. И тако смо се растали.
Увече она је дошла тачно у девет; и запазио сам да се
удесила, пошто је, као што сам већ рекао, била још млада и
кокетна жена, а мушкарци су јој се допадали и њој се
допадало да се мушкарцима допада. Имала је на себи
припијен црвен џемпер, леп широк појас од сјајне црне коже
са копчом од белог метала, врло узану црну сукњу у којој је,
да право кажемо, изгледала мало утегнута, пошто су јој
бокови готово искакали из затегнутог штофа. Ушли смо у
гостионицу са друге стране од Улице Остиенсе, пошто је
имала улаз са улице, али и башту са сеницом окренуту Тибру.
Сели смо за један сто напољу, пошто је већ био мај и било је
топло, наспрам Тибра који се није видео пошто је био мрак,
али виделе су се све светиљке на другој обали поређане дуж
ограде и, иза светиљки, црна сенка плинаре и оџак са
црвеним пламеном гаса који је буктао у ноћи. Поручио сам
пилиће alta diavola и, док смо чекали, наручио сам да донесу
вино, па сам јој до врха напунио чашу, пошто сам знао да јој
вино прија и да радо пије. Она је заиста попила најпре једну,
затим другу чашу, а онда, видевши да ја не пијем, не говорим
и само у њу гледам, упитала ме је уз кокетни нагласак: –
Можеш ли ми рећи због чега ме толико посматраш? –
Одговорио сам: – Гледам те, јер ми се допадаш, –

138
истовремено у мислима преводећи: »Гледам те, јер ми се
допада све оно што у теби има Пијиног«. Она, већ поласкана,
дрско ме упитала: – Шта ти се на мени највише допада? – И
онда сам ја савесно набројао, једну по једну, све особине које
су ми се у ње допадале, а што су стварно биле особине које су
биле заједничке у ње и њене кћери.
Но док сам говорио, чинило ми се да се све боље осећам,
да ми се читаво тело одмара и опушта и да ми се дах смирио.
А она, јадница, не могавши да ме схвати, на крају рече: – Да
ниси човек много млађи од мене и да случајно ниси био
верен с Пијом, рекла бих ти да се и ти мени свиђаш и да си ми
се увек свиђао. На жалост, ствари стоје тако и ту се ништа не
може. – Изговарајући ове речи, имала је исти израз као Пија
када се правила скромна и очекивала неки комплимент; и ја,
готово не желећи, нисам се могао уздржати, него сам пружио
руку преко стола и стиснуо њену, говорећи јој: – Зар су
године важне, важно је да нам се неко допада. – Држао сам
њену руку у својој, пошто је била у свему слична Пији, бела,
доста чврста, помало непријатна, са црвеним ноктима једва
мало повијеним. Она ми је то допустила, узнемирена,
изгледало је да сад чак тешко дише. Срећом, тог часа стигло је
пиле, па сам јој пустио руку и почели смо да једемо.
Јео сам с добрим апетитом и то ме је чудило, пошто ми се
то први пут десило откако ме је Пиа оставила. Али, она сад
није могла јести: посматрала ме је обамрлим очима, сјајним
од вина и једва да је дотакла јело. Тог часа десило се нешто,
ни сам не знам како, у шта неко не би поверовао, иако се
заиста десило. Дакле, ја сам нешто рекао, шалећи се, она се на
то насмејала, а ја, понет својом љубављу према Пији и
задовољством што у њеном лику могу запазити исте особине
које је имала Пиа, рекох јој: – Нарочито ми се допада твој
осмејак. Када се смејеш, на левом образу ти се појави јамица,
врло уочљива. – Било је пуно и светло и тако се нисам чак
могао изговорити да сам погрешио због мрака.

139
 У ствари, чим сам изговорио ове речи, приметио сам да
на насмејаном лицу Пијине маме нема никакве рупице. Пиа је
имала рупицу; али ја, занесен страшћу, приписао сам је и њој
и готово да сам је видео, као у неком привиђењу. За тренутак
сам се понадао да она можда није све ово запазила, али сам
био у заблуди; за овакве ствари жене имају као неко шесто
чуло; а, затим, тон мог гласа, тако страсан, – издао ме је.
Гледао сам, тако, како јој нестаје осмејак, а неки израз, који је
постајао све збуњенији, захвата јој лице. Најзад рече: – Ма
шта кажеш? Немам ја никакве јамице, бар до сада нисам то
приметила. – Осетио сам како црвеним, збуњен, и она је
приметила моју смушеност. Лице јој је постало строго; али,
узела је ташну, извадила из ње огледало и погледала се силом
се осмехујући, што је на мене у том тренутку деловало некако
болно. Огледала се тако, силом се осмехујући, извесно време;
затим се поново уозбиљила и вратила огледало у ташну.
Затим је лагано, тихим гласом, рекла: – Па рупицу има Пиа,
није ли тако? – Ја, већ потпуно збуњен, потврдио сам. А она,
стално ме упорно посматрајући, настави: – Али ти си, онда…
ти си ме онда толико гледао, јер… јер личим на Пију…
Заиста, веома смо сличне и често нас замењују, као да смо
сестре… Кажи право, ти си ме вечерас позвао да би у мом
лику гледао оно што ја имам од Пијиног лица. Није ли тако? –
Још једном сам потврдио; схватао сам да не могу више
прикривати истину.
Онда смо ућутали. Она је изгледала неутешно, седела је
наслонивши лактове на сто, са лицем међу длановима и
оборена погледа. Када је подигла очи, видео сам да су јој
сјајне од суза, али нисам знао да ли плаче због понижења или
чега другог. Уздахнула је и онда ме упитала: – Ти баш веома
волиш Пију, је ли? – А ја снажно, готово бесно: – Више него
свој живот. – И не можеш живети без ње? – Не, не могу. –
Она је сада обема рукама мрсила косу, изгледала је неодлучна
и као да је нешто мучи. Поново је уздахнула и онда, сасвим

140
изненада, устала је и рече: – Чекај ме овде, одмах се враћам. –
Хитро је изашла, оставивши ме самог и збуњеног.
Причекао сам неко време, за столом у нереду, преда
мном је стајао мој тањир пун кошчица, док је на тањиру
Пијине маме лежала још нетакнута пилетина. Прошло је
можда пола сата, онда сам зачуо звук корака и видео како се у
дну сенице појављује мати и, иза ње, Пиа коју је она вукла за
руку. Како су стигли до стола, мати ме је погледала у лице,
док је Пиа, сва рашчупана, непомично стајала оборена
погледа. Мати рече: – У реду. Казала сам Пији да ћу вас
примити у кућу док ти не будеш зарађивао довољно да
можеш сам изнајмити стан. Ја сам већ жена у годинама и
право је да ви млади проживи те свој живот, пошто сам ја
свој већ проживела. Пиа није хтела то да прихвати, али ја сам
је уходила и довела сам је. Тако сад можеш да гледаш право у
њу и није ти потребно да посматраш мене. До виђења. –
Рекавши то, кренула је полако испод сенице, ка улици.
Пиа је сада седела наспрам мене, на месту своје маме. Ја
сам је посматрао и, видевши је пред собом, осећао сам се
заиста добро, као што се осећа човек који је провео месец
дана на морском сунцу или на планинском ваздуху. Морско
сунце, планински ваздух, за мене је била Пиа. И она је сада
била заиста преда мном, и ја нисам више морао да тражим
црте њеног лица на лицу њене мајке. Пружио сам руку и
ухватио је за руку преко стола, говорећи: – Знаш ли да сам
веома задовољан што те видим? – Она је полугласно
одговорила: – Ја такође. – Вино је било попијено. Окренуо
сам се ка сеници и поручио још један литар.

141
 Растанак од Матилде

Ј едан мој пријатељ, возач камиона, исписао је на

ветробрану: »Жене и мотори, радости и туге«. Нећу рећи
да он нема својих јаких разлога када тврди да туге и
радости које му наносе жене на теразијама живота немају
мање-више исту тежину. Кажем само да, што се Матилде и
мене тиче, ја те теразије видим баш накривљене: с једне
стране, веома високо, тас с радостима; с друге, врло ниско, тас
са тугама. Тако сам, после годину дана вереништва
испуњеног свађама, неиспуњеним обећањима, злобама и
преварама, одлучио да је првом приликом напустим.
Прилика се брзо пружила једне вечери, када сам јој
заказао састанак на Тргу Кампители, близу њене куће. Те
вечери Матилде једноставно није дошла. Тада, после сата
чекања, схватио сам да ми то доноси пре олакшање него
непријатност; и схватио сам да је дошао час растанка.
Колебајући се између горког бола и опорог незадовољства,
упола задовољан и упола очајан, отишао сам кући и одмах
легао. Али, пре но што сам угасио светло, прекрстио сам се
свечано и гласно рекао: – Овог пута свршено је, потпуно
свршено. – Треба рећи да ме је ова заклетва смирила, пошто
сам спавао непрекидно осам сати и пробудио се тек ујутро,
када је мама дошла да ми јави да ме неко зове на телефон.
Отишао сам на телефон у стан наспрам нашег, код једне
кројачице која нам је била пријатељица. Одмах, ево,
умиљатог гласића Матилде: – Како си? – Одговорио сам
строго; – Добро сам. – А она: – Извини за синоћ… али никако
нисам могла. – Не мари ништа, – рекох јој, – да си ми
здраво… видећемо се сутра… нешто ћу ти рећи. – А она: –
Шта? – Нешто важно. – Нешто добро? – Зависи… за мене да.

142
– А за мене? – Пошто сам тренутак размислио, рекох: – Да, и
за тебе. – А шта је то? – Рећи ћу ти сутра. – Не, реци ми данас.
– Ни случајно. – Па добро… А знаш ли зашто сам ти
телефонирала данас? Зато што је врло леп дан, и празник је, и
зато бисмо могли да одемо мотоциклом до мора. Шта на то
кажеш? – Намрштио сам се, пошто нисам очекивао овај
овако срдачан предлог, и казан толико умиљатим гласом.
Онда сам помислио да је свеједно, рекао јој данас или сутра:
отићи ћемо на море, и ја ћу јој, када буде најугодније, рећи да
је остављам и тако ћу се донекле још и осветити. Рекох: – У
реду, кроз пола сата доћи ћу да те повезем.
Отишао сам да подигнем мотоцикл и затим, у заказано
време, нашао се пред Матилдином кућом и, као обично,
позвао је звиждуком. Запазио сам да је одмах стрчала доле;
обично ме је остављала да чекам ко зна колико. Док ми је
трчала у сусрет преко трга, посматрао сам је и још једном сам
утврдио да ми се допадала: мала, жустра, врло црна, лица
широког и ниског као у мачке, устију засенчених маљама,
очију црних, лукавих и живих, косе кратко подшишане, тако
густе и тако спуштене над чело да је изазивала помисао на
неку дивљу зверку. Ипак сам помислио: »Нема шта да се
каже, допада ми се, баш ми се веома допада, али ја ћу је
оставити«; и с олакшањем сам приметио да ме ова мисао
уопште не узнемирује. Како се нашла преда мном, још
задихана од трчања, одмах ме упитала нежним гласом: – Шта,
јеси још љут због оног синоћ? Одговорио сам јој осорно: –
Хајде, пењи се. – И она, без речи, попела се на седло
мотоцикла, ухвативши ме обема рукама. Кренули смо.
Када смо се нашли у Улици Кристофоро Коломбо, међу
многим аутомобилима и мотоциклима који су изашли овог
празничног дана, под сунцем које је већ пекло, почео сам
љутито да размишљам о оном што морам да учиним. Када
треба да јој кажем да је остављам? У први мах помислио сам
да ћу јој то рећи чим стигнемо на море, тако да ће излет бити

143
покварен и можда ћу је одмах довести натраг у Рим: била је
то осветничка идеја. А онда, промисливши, закључио сам да
бих, на крају крајева, и себи покварио излет. Биће боље,
помислио сам, да уживам у излету и, чак, зашто да не? у
Матилди, све до неког времена, до, рецимо, два сата после
подне. Или, заиста, чекати крај излета и рећи јој док се
будемо враћали, баш на овој Улици Кристофора Коломба, не
окрећући се, него овако, као случајно. Или још сачекати док
уђемо у Рим и рећи јој на вратима њене куће: »Збогом
Матилде. Кажем ти збогом, пошто је данас био последњи пут
да смо били заједно«. Међу свим овим замислима, нисам знао
коју да одаберем; најзад сам помислио да не треба правити
планове: у згодном тренутку, још нисам знао коме, рећи ћу
јој. За то време Матилде, као да је погађала ове моје мисли,
снажно се стискала уз мене, чак ме је шаком шчепала за кожу
на мишици, као да ће ме уштинути. Такво штипање зову »ујед
магарца«, а она је њиме у ствари испољавала оданост. Чуо
сам, затим, како ми на уво говори: – Хеј, знаш ли да треба да
одеш до берберина? Коса ти је толико дугачка да нема места
ни за пољубац. – Право да кажем, ове речи и оно штипање
оставили су известан утисак. Али, свеједно сам помислио:
»Хајде, хајде, сад је већ све касно.«
Када смо стигли у Кастефузано, кренуо сам према
Торвајаники, јер сам знао да тамо нема кабина, које се могу
свиђати само онима који на море одлазе да би поцрнели, већ
само честар и пуста плажа. Стигавши до једног баш
усамљеног места, где је зелено густо шибље израсло свуда низ
обронак, све до беле црте плаже, оставио сам мотоцикл уз
ивицу пута; онда смо заједно задихани трчали стазицама,
вртели се око великих жбунова шибаних ветром, све до мора.
Држао сам је за руку, али овај израз нежности она ми је
наметнула, а ја сам јој допустио да ради шта хоће; од тога сам
осетио да сам се поново разнежио, као у лепа времена, када

144
сам је волео. Али, приметио сам да сам стално чврсто одлучан
да је напустим и то ми је повратило поуздање.
Она рече: – Сада ћу се свући иза оног грма, немој
гледати. – Ја сам се у себи питао да неће сада бити прилика да
јој кажем: добила би овај хладан туш баш у тренутку када је
нага, испуњена срећом коју је сакупила на овом лепом месту
и на излету на мору. Али, како сам се окренуо ка њој и видео
да се иза жбуна помаљају њена нежна рамена и подижу руке у
вис да би преко главе свукле сукњу, жеља ме је прошла. У
толико пре што је она, стално оним нежним гласом,
говорила: – Немој мислити, Ђулио, да не примећујем: ти ме
гледаш.
Онда смо отишли да легнемо на песак, ја потрбушке, а
она наузнак, спустивши главу на моју кичму као на јастук.
Сунце ме је пекло по раменима, песак под грудима, осећао
сам терет њене главе на кичми, но био је то угодан терет.
После дужег ћутања, она рече: – Али, зашто тако ћутиш? На
шта мислиш: – И ја без оклевања одговорих: – Мислим на оно
шта треба да ти кажем. – Па кажи онда. – Баш сам хтео да јој
кажем, кад она, лепршава као лептири који лете с цвета на
цвет и не допуштају да буду ухваћени, одједном рече: – Пази,
најпре ми намажи уљем рамена, не бих желела да се испечем.
– Тако сам још једном одустао да јој говорим и, узевши
бочицу с уљем, намазао сам јој леђа од врата до крста. Најзад
она рече: – Сад спавам. Немој ме узнемиравати! – и ја сам
поново био збуњен, мислећи да њој, на крају крајева, није ни
важно да сазна оно шта сам јој хтео рећи.
Матилде је спавала можда један сат; онда се пробудила и
предложила: – Сада ћемо прошетати поред мора. Рано је за
купање, али бар бих хтела да поквасим ноге у води. – Поново
ме је ухватила за руку и заједно смо трчали преко плаже ка
обали. Таласи су били велики и она, стално ме држећи за
руку, почела је да трчи напред и натраг, већ према томе како
су таласи запљускивали и узмицали, на ветру који је снажно

145
дувао, вичући од радости сваки пут када би је талас, бржи од
ње, стигао и попео јој се до пола ноге. Не знам зашто,
видевши је тако срећну, дошла ми је окрутна жеља да јој
покварим срећу и повикао сам гласно, како бих гласом
надјачао хуку мора: – Сад ћу ти рећи оно. – Али она,
непредвиђено, изненада ме је загрлила, говорећи ми: – Узми
ме у наручје и однеси ме у воду, покушај, али немој ме
пустити да паднем. – Тако сам је узео у наручје, а била је
веома тешка иако је малена, и носио сам је добар комад кроз
онај жубор таласа који су се укрштали, прелазили једни преко
других и сливали једни у друге. За то време питао сам се због
чега она чини ово; и закључио сам мислећи да је она,
женским нагоном, наслутила да оно што сам јој хтео рећи
неће бити угодно. Сада, пошто је нестала опасност да чује
како јој говорим о томе, позвала ме је да се вратимо на обалу.
Вратио сам се тамо и пажљиво је положио на песак; а она ме
је цмокнула у образ, говорећи: – Сад ћемо јести.
Отворили смо пакет са ужином и појели земичке са
телетином, које ми је спремила моја мама. Онда, следећа два
сата, стално иста прича. На врх језика било ми је то што сам
јој хтео рећи, мислећи да јој кажем јер ми је тренутак
изгледао погодан, већ сам јој хтео рећи, а онда је она,
изненада, почињала да ми нешто срдачно прича, или је
чинила нешто непредвиђено, или би ми пресекла реч у
устима. Више пута помислио сам на оне беле лептире
купусаре, који се у пролеће први јаве и који су незауставиви,
па чик ако неко може да их ухвати. Онда, када сам већ почео
да очајавам што не доспевам да јој кажем шта сам наумио,
она изнебуха предложи: – Е, сад ми кажи оно. – Управо сам
заустио, кад, ето, она викну: – Не, не говори, чекај, пусти ме
да се сетим. Да видимо: хоћеш да ми кажеш како ме волиш? –
Одговорио сам: – Не. – Онда, хоћеш ми рећи да сам мила и да
ти се свиђам? – Не. – Онда, да ћемо се ускоро венчати? – Не. –
Одмахнувши главом, она рече: – То су три ствари које ме

146
занимају. Доста, нећу ништа да знам. – А ја: – Не, морам ти
рећи да… – Но она, запушивши ми уста руком: – Ћути, ако
желиш да те пољубим. – Шта сам могао да учиним? Ућутао
сам; а она је скинула руку и притиснула усне у дугачак
пољубац, који ми је изгледао искрен.
До краја, изредали смо све: сунчали смо се, спавали,
брчкали се у води, јели смо, разговарали; али, оно јој нисам
рекао, а није преостало ништа друго до да кренемо. Тамо смо
се обукли, сваки иза свог грма и ја сам још једном, док сам
навлачио панталоне, помислио да је дошао прави час.
Подигао сам се и природним гласом рекох: – Ево шта сам ти
хтео рећи, Матилде: одлучио сам да те оставим. –
Изговоривши те речи, погледао сам ка грму иза кога се она
крила, али ништа нисам видео. Ветар је сада дувао снажније
но раније и на том пустом месту чуло се једино његово
потмуло фијукање и завијање и хучање мора. Изгледало је као
да Матилде више нема, као да је од мојих речи нестала у
ваздуху, као ковитлаци песка које је ветар стално подизао са
белих дина и односио их навише, ка честару. Тада сам
повикао: – Матилде, – а она ни овог пута није одговорила.
Неспокојан, чак помало заплашен, помишљајући ко зна шта,
да она од бола плаче, или је можда пала у несвест, на брзину
сам навукао мајицу и отрчао до жбуна иза кога би требало да
буде. Тамо је није било; а на песку сам видео само њену ташну
и њене црвене ципелице. Баш у тренутку када сам се окренуо
позивајући је, осетио сам како се стропоштала на мене,
снажно, тако да нисам успео да се задржим на ногама, већ сам
пао на леђа, заједно са њом. Сада ми је Матилде седела на
грудима, објахавши ме, смејала се, смејала и говорила ми је: –
Понови оно што си казао, хајде, понови. – Оштар песак летео
ми је у лице, а она се стално смејала, тако да сам на крају
малаксало одговорио: – У реду, нећу поновити, а сада ме
пусти. – Она се, пак, није одмах дигла и рече: – Је ли то све?
Право да кажем, мислила сам да је стварно нешто важно. –

147
Онда ме је пустила; устао сам и ја и, одједном, приметио сам
да сам задовољан што сам то казао и што она није озбиљно
схватила, већ је чак моје речи примила као неозбиљне, као
једну од многих глупости које заљубљени могу рећи једно
другом. Све у свему, попели смо се уз обронак, држећи једно
друго око струка. И ја сам јој рекао да је веома волим; а она
ми је одговорила, помало уздржано, пошто више није
стрепила да ћу је оставити: – И ја тебе. – Мало касније поново
смо јурили Улицом Кристофоро Коломбо.
Но кад смо стигли до њене куће, она рече, држећи ме за
руку – Ђулио, сада ће боље бити да се неколико дана не
виђамо. – Осећао сам да губим свест и, тргнувши се, узвикнуо
сам: – Али, зашто? – А она, грохотом се смејући: – Хтела сам
да те искушам. Ти си хтео да ме оставиш, је ли? А онда, само
на помисао да ме нећеш видети неколико дана, направио си
тако тужно лице. У реду, видећемо се сутра. – Отрчала је, а ја
сам стајао као буљина и гледао је како се удаљује.

148
 Истина

Т ридесет две и седамнаест: петнаест година разлике.

Ономе ко ми је говорио: – Маурицио, пази, велика је
разлика у годинама, одговарао сам: – шта је ту
необично… ја сам млад човек, Луче та је млада жена… важно
је да смо обоје млади: све је, дакле, у реду. – А, међутим, иако
сам овако говорио, све време осећао сам да нешто није у реду
и да ова разлика у годинама има смо је значење; али, зна се,
не желимо признати да смо погрешили, док чињенице то не
покажу; сви смо као свети Тома, који, није веровао све док
није рукама опипао. Лучетру сам упознао у »Све за кућу«,
једном од оних великих магазина на два спрата, где се продаје
све и где је све јефтино. Ушао сам тамо да купим пар чарапа
и, вртећи се у оној гужви, од једне тезге до друге, уз галаму
радија који је на сав глас свирао не знам коју песмицу,
одједном сам угледао Лучету иза тезге са парфимеријом,
испред блиставе позадине једне полице пуне жутих бочица
колоњске воде. Одмах ми је запела за око, ако ни због ичега
другог, оно због тога сто је била сасвим супротна од својих
другарица, лепушкастих заиста, али простих, исувише
нашминканих и, истовремено, испод шминке не исувише
чистих. Она је, пак, између два таласа косе опуштене преко
рамена, имала лепо дугуљасто лице без пудра и без ружа, са
великим, благим и јасним очима мирног израза.
Погледао сам је и и она је издржала поглед. Онда сам је
упитало: Госпођице, чарапе? – и она је одговорила умиљатим
гласићем: – Ја продајем парфимеријску робу, за чарапе
покушајте на другом спрату. – Отишао сам на други спрат,
купио чарапе, затим се вратио у приземље, отишао право ка
њеној тезги и рекао: – Чарапе сам нашао, хвала, а сада

149
парфимеријске робе. – Она, мирна, умиљата, чак дражесна,
почела је да хвали своју робу, препоручујући је бираним
речима: – Овај сапунчић је са мирисом љубичица, веома
нежан… ова паста за зубе је са хлорофилом… овај сапун за
бријање је управо изврстан… – Ја је уопште нисам чуо, гледао
сам је и што сам је више гледао, више ми се свиђала, тако да
сам одједном помислио: »Ево девојке створене за мене«.
Купио сам, дакле, ни сам не знам колико ствари и онда рекао:
– Госпођице, када прекидајте? – Хоћете рећи када завршавам
посао овде? У осам. – А ако бих вас сачекао вечерас напољу? –
Она ме је за тренутак посматрала, па одговорила: – Биће ми
драго. – Закорачио сам да одем, али ме она позвала говорећи
– Не баш на излазу… у бару на углу.
Због овако лако склопљеног познанства требало је да
будем сумњичав. До ђавола: седамнаест година и тако
слободна с мушкарцима. Али ја сам био заљубљен и нисам
ништа приметио. Тако сам отишао у гаражу, повезао сам
газдин ауто, пошто сам по њега требао да одем у девет пред
његово надлештво, па одох на састанак. Она је дошла одмах,
тачна, у осам и три минута, обучена елегантно иако скромно;
запазио сам да се без беле кецеље продавачице истиче њен
леп стас, истакнуте груди, струк као у пчеле и округли
бокови. Улазећи, упитала је: – Јесу ли то ваша кола? – Не,
газдина су, ја сам шофер. – Ах, – и тренутак касније: – Добро,
ја треба да идем кући. – Отпратио сам је, становала је у Сан
Ђованију, у једној зградурини са стотину станова; направио
сам дугачак круг и поразговарали смо.
Сутрадан сам поново отишао по њу; а неколико дана
касније предложио сам јој да долазим по њу и ујутро, када
креће у магазин, и она је прихватила. Тако смо почели да се
виђамо два пута дневно, а на дуже време, и по неколико сати,
празничних дана. Тако сам јој једног јутра рекао да је волим;
одмах ме је пољубила и казала да и она мене воли. Онда сам
јој предложио да се веримо. Она је одговорила: – Причекајмо

150
још годину дана, Маурицио, док не будем уштедела новац за
спрему. – Овакав одговор ме је запањио, признајем. Али, чуда
су тек почињала.
Ја сам био заљубљен до те мере да је, у суштини, нисам
познавао. Виђао сам је, говорио сам с њом, додиривао сам је;
али, када је дошао час, схватио сам да не знам ништа о њој, о
њеном карактеру, о њеној прошлости, о њеној породици, о
њеним мислима, о њеним укусима. Ех, љубав не ствара само
слепце, него и непажљиве. Ово осећање да је не познајем и,
све у свему, да је не држим у руци, нити на неки начин
контролишем, захватило ме је чим су ствари почеле да иду
нагоре. Онда сам схватио да, сем некаквог нејасног сећања на
слатке речи, уздахе, миловања и погледе, од свих оних
многобројних часова које смо провели заједно, није ми
остало ништа, хоћу рећи ништа слично представи о једној
правој жени, од крви и меса, о којој, чак и кад ниси уз њу,
можеш знати шта мисли, шта ради, с ким је и, на крају
крајева, да ли ти је верна.
Почело је овако. Пре свега, она ми је казала да не жели да
долазим по њу увече у бар близу магазина. – Ако нас твој
газда види, ти ћеш се наћи у непријатности, а о мени ће
ружно мислити. – Тако сам се морао одрећи оних, пола сата,
за мене толико важних. Затим је на ред дошло јутро: – Чујеш,
боље је да не долазиш по мене ујутро… свет би у мом кварту
могао да нас оговара. – И ово је у суштини било тачно; она је
увек говорила тачне ствари; и тако сам се одрекао и ових
других пола сата, за мене ништа мање значајних од оних
првих. Остајали су празнични дани, недеље; али и овде су
почеле тешкоће. Час је ту била рођака из Тернија, изненада
допутовала, час је требало отпратити мајку у неку посету, час
отац, час неки други веома драги рођак. Но телефонирао сам
јој сваког дана, и то у стан њених комшија који су имали
телефон. Али, ни телефонски разговори нису дуго потрајали.
– Пази, биће боље да проредиш телефонирања, јављај ми се

151
једном, највише два пута седмично. – Све у свему, виђали смо
се сваких десет дана, или ни толико, и увек на брзину, са
погледом на часовнику. Ово мучење трајало је неколико
месеци; ја сам беснео, нисам више био жив, мршавио сам на
очиглед, увек ме је срце некако чудновато болело, нисам
више јео, нисам више имао сна. Понекад сам, из очајања,
одлазио у магазин и куповао још један проклети сапунчић,
само да бих је за тренутак гледао; али она мисе не би ни
осмехнула, готово да се према мени понашала горе него
према другим муштеријама.
Одједном је, како се то каже, чаша била препуна, Она ми
је преко телефона саопштила: – Немој више долазити у
магазин, нећеш ме више наћи, отпуштена сам. – Одмах сам
задовољно рекао: – Онда ћемо се чешће виђати, зар не? – А
она: – Да, свакако, разуме се. – Да, баш смо се чешће виђали!
Ако сам је раније виђао, претпоставимо, сат или два сваких
десет, петнаест дана, сада, када она није више била запослена,
и када је била слободна, пролазило је управо двадесет дана
између једног и другог изговора, од једног до другог
одлагања, да је не бих видео. Природно, она је и за ово имала
своје лепо оправдање, – Тражим посао, обилазим надлештва
и агенције, немам ни минута времена. – Једног дана сам јој
рекао: – Време је као гума: развлачи се како човек жели. Једна
заљубљена жена уме да сврне до човека којег воли бар на
неколико минута, бар на неколико секунди у току дана. А,
онда, на крају крајева, нешто није у реду: када си радила и
била заузета од јутра до вечери, виђао сам те сваког дана; сада
када више не радиш и кад си слободна да радиш шта желиш,
не виђам те готово никада. Како да објаснимо ову разлику? –
Она ништа није одговорила; а ово њено ћутање уверило ме је
да морам нешто предузети, ако не желим да полудим од
неизвесности и сумње.
Познавао сам извесног Личини ја, младића плавог и
вижљастог, лица белог и безобразног, разроког, који је био

152
син домарке у згради где је становао мој газда. Једног дана
позвао сам га и рекао му: – Чуј момче, хоћеш ли да без муке
зарадиш пет стотина лира дневно? – А он мртав гладан какав
је био: – Кад бих могао! – Тада му рекох: – Ево: треба да
пратиш једну девојку коју ћу ти показати и дан касније да ми
испричаш све шта је радила, с ким се виђала и с ким није. Је л’
јасно? – Он одмах рече: – То је осетљива дужност. Или седам
стотина, или ништа. – Имао сам нешто уштеђевине; само да
бих сазнао истину, најзад, био сам спреман да потрошим и
последњи чентезимо. Тако сам прихватио; и тог истог дана,
стицајем околности, на кратко време састао сам се са
Лучетом. Срели смо се у једном бару испод њене куће;
Личинио је за то време стајао пред џубоксом, пушећи моје
цигарете и плаћајући мојим новцем наметљиве мелодије Rock
and Roll-a. Био је то веома кратак састанак; после десет
минута, она је, као и обично, погледала на сат и казала да
мора ићи; предајући се, поздравио сам је. Онда сам се
приближио тезги и поручио кафу. У огледалу бара видео сам
је како излази, и Личинија одмах за њом, брзог као мачора.
Осећао сам некакав неизрецив терет на срцу и наслонио сам
се на тезгу, говорећи баристи малаксалим гласом: – Молим
вас, јачу. – Било је подне и ја сам морао чекати до сутрадан у
подне, да бих сазнао истину.
Личинио је дошао сутрадан, био је тачан, у један бар у
Улици Аркимеде. – Дакле? – упитао сам га пригушеним
гласом, док су ми уста била сува и горка од многих цигарета
које сам тог јутра попушио да бих смирио неспокојство. –
Дакле? – рече он извештачено, – све је у реду. Пратио сам је,
целог дана сам јурио. Био сам крај ње у трамвају и аутобусу.
Чекао сам доле, пред кућама у које је улазила. Ништа:
агенције за посредовање рада, надлештва, затим једна
пријатељица са којом је шетала у Улици Национале, затим
увече у биоскоп са оцем и мајком. – Не знам зашто, уместо да
се осетим утешен, као што би морало бити, био сам

153
нерасположен. Промрмљао сам: – Јеси ли баш сигуран у то? –
А он? приносећи руку грудима: – Нека умрем ако није
истина. – На крају крајева, дао сам му седам стотина лира и
заказао нов састанак за сутрадан. Следећег дана он је поново
дошао у бар и опет иста прича: Лучета је била онаква како је
изгледала, чиста, добра, једноставна девојка, која зна само за
кућу и посао, која тражи намештење и највише ако изађе са
оцем, мајком и којом пријатељицом. Личинио је, пак, после
једне седмице ухођења, стално за седам стотина лира дневно,
уз то цигарете, аперитив или кафу, почео, како сам запазио,
да мало превише кити своје приче. Описивао је Лучетине
хаљине, говорио број у улици где се налазила агенција за
запошљавање, знао да исприча садржај филма који је она с
породицом ишла да погледа. Све у свему, уносио се у посао; а,
како се каже, боље је непријатељ доброга. Стога сам му једног
јутра, без много увијања, рекао: – У реду, чини ми се да
можемо прекинути. Утолико пре, што смо се Лучета и ја
верили и ускоро ћемо се венчати. Ево ти последњих седам
стотина лира. Само, венчање је веома важан чин, зар ти се не
чини? – Свакако. – Зато никад човек не може бити сигуран.
Па стога, ономе ко ми буде могао дати тачно обавештење,
кажем тачно, тако да се могу мирно венчати, платићу
тридесет хиљада лира, готове паре. Схваташ? – Разрогачио је
очи и видео сам како га прождире разбуктала похлепа: – Да,
господине Маурицио. – Платио сам кафе и отишао.
Сутрадан, не знам откуд то, пробудио сам се узнемирен,
али мисли су ми биле јасне, чврсте, одлучне, као сабља
бритке. Отишао сам право на телефон, позвао Лучету и одмах
јој рекао: – Слушај, треба да разговарам с тобом, још данас,
кроз један сат, у бару испод твоје куће. – Али, ја… – Без много
причања. Дођи без оклевања, иначе ћу се попети до твог
стана и ногама ћу развалити врата. – Да, долазим, у реду. –
Тако сам, у заказано време, отишао у бар, сео у сенку, у један
угао, да је причекам. Она није много закаснила; и како се

154
појавила на прагу, по последњи пут осетио сам угодно и
готово невероватну збуњеност жељеног и очекиваног
љубавног састанка, који се неким чудом остварује. Она се
приближила, оклевајући, стидљива, умиљата, можда
заплашена; ја сам устао и рекао јој: – Није потребно да
седамо. Позвао сам те овако нагло, пошто је требало да ти
кажем нешто важно, а преко телефона то нисам могао. Ево
шта је то тако важно: више се нећемо виђати. Од данас си
слободна, са мном немаш више ништа. – Она, као и обично
мирна, рече: – Показао си да си паметан, Маурицио. Ја нисам
имала храбрости да ти то кажем. Да, биће боље да се више не
виђамо. – Сасвим неочекивано, осетио сам некакав бес:
готово се у мени пробудио нагон да зграбим сто и да га
треснем о огледало у бару и да све поломим, огледало, боце,
чаше, све ствари, чак и глупо лице баристе. Али, напрегавши
сву снагу, савладао сам се и одговорио: – Добро, збогом
Лучета, – кренувши истовремено ка џубоксу. Убацио сам
жетон, а дивљачки и узбудљиви Роцк анд Ролл одмах ми је
покренуо мисли у глави као мноштво ораха у празној врећи.
Када сам се, на крају, окренуо ка вратима, Лучете више није
било ту.
Те исте вечери, у Улици Аркимеде, притерао сам кола уз
плочник да бих сачекао газду. И, ево ружног Личинијевог
лица како се помолило на вратима аутомобила; он је отворио
врата, сео поред мене и почео да брбља: – Господине
Маурицио, дошао сам по тридесет хиљада лира. – Ах, значи
да си промислио. – Господине Маурицио, морате ми,
опростити… ви сте ми давали седам стотина лира, али
госпођица ми је давала хиљаду пет стотина за сваки дан докле
год вам будем говорио лажи, и ја онда… али сада, ако ми ви
дате тридесет хиљада лира, рећи ћу вам истину, целу истину.
– Онда, пошто ме је поново ухватио бес, повикао сам: – Ћути,
ништа не желим да знам, разумеш? – Али, господине
Маурицио, овог пута рећи ћу вам истину, праву истину,

155
праву истину. – А ја, стално све беснији: – Ћути, не говори ми
ништа, иначе ћу ти разбити њушку. – Ако желите, господине
Маурицио, направићу вам попуст: само десет хиљада лира и
рећи ћу вам целу истину. Ни десет лира. А истина је само
једна и само ја је знам: Лучета је анђео, јеси ли разумео?
Анђео. – Он је уплашено сишао и удаљио се. А ја сам укључио
радио.

156
 Васпитање

С доласком лета, поново су почели летњи проблеми.

Било нас је петорица, Уго, Марио, Ромоло, Ђиђи и ја и
ниједан није имао девојку. Али, зато је сијало јунско
сунце, сјајно и жарко; а иза куполе на Цркви светог Петра
видело се ружичасто и плаво небо које обећава стално лепо
време на мору; наишле су недеље када се Рим испразни и ко
остане осећа се као бедник; и, ето, у нама је било жеље да
уживамо у лету. Али, шта могу да ураде петорица мушкараца
без девојака? Могу, мислим, једино да се деру као мачори. А
жеља да у лету уживамо, као што сам рекао, постојала је; и
тако смо се прве недеље ујутро, када је било лепо време
састали сва петорица у бару, у коме смо се увек састајали, у
Улици деи Серпенти. Пошто смо поручили кафе, Уго, кога
смо сматрали неком врстом нашег шефа, можда зато што је
он једини имао новац, пошто је био син трговца, рече
изнебуха: – Што се мене тиче, ја пристајем да идем на море и
са самим мушкарцима. Али, под једним условом. – Којим
условом? – Уго рече: – Када су сами, мушкарци се разуларе.
Ни ми нисмо изузетак. Последњи пут када смо били заједно,
нисмо штедели ни псовке, ни ћушке. Услов је овај: да се
владамо пристојно, васпитано, баш као да смо с девојкама.
Слажете ли се?
На ове речи, згледали смо се и онда прснули у смех. Неко
је говорио: – Васпитано? А шта је то? – Неко је питао Уга,
додирујући му руку или чело: – Чекај, да ти није зло? Да
немаш ватру? – Неко је предлагао: – Пустите га да говори,
можда се није лепо изразио. – Но Уго је одлучно потврдио: –
Одлично сам се изразио. Када међу нама нема девојака,
понашамо се као барабе, треба да нас је срамота. Зато,

157
понављам: хајдемо на море, али под једним условом: да
будемо пристојни. – Тог тренутка, сасвим неочекивано,
Ромоло, највећи простак међу нама, са гласио се: – Уго је у
праву. Прихватам услов. Само, како ћемо то уредити? – А
Уго: – Мислио сам о томе. Сваки пут када неко од нас
испадне простак, платиће казну од сто лира. И, онда, ако буде
доста казни, створићемо заједнички фонд и поделићемо га на
једнаке делове на крају дана. Слажете ли се? – Сви су
одговорили у хору, убеђени да је све у реду; и тако смо
изашли из бара и попели се у Угов ауто.
У почетку, због договора, док је аутомобил пролазио
кроз Рим, ћутали смо баш као рибе, гледајући једни друге
испод ока, као да осматрамо ко ће први направити погрешан
корак. Тишину је прекинуо Марио: – Углађени, у реду, али
ово је исувише. Зар сада нећемо моћи ни да говоримо? – Па
ти говори, – рече Уго хладно, не скидајући поглед са пута.
Позив није био узалудан: почели смо да разговарамо о
посљедњим фудбалским догађајима; а зна се да је то тема која
узбуђује; тако смо, убрзо, сви разговарали, сем Уга који је
возио и ћутао. Онда, не знам како, Марио, који је највише
био напрасит, повикао је Ђиђију, који му се противио: – Ма
шта мислиш, ко си ти? Па ко си ти? Знаш ли шта си? Ја ћу ти
рећи ко си ти, – и избаци псовку. Сви смо, у хору, онда
радосно по викали: – Сто лира. – А Марио, пошто се осврнуо
унаоколо, покуњено рече: – У реду, ево их. – То су прве, –
рече Уго зграбивши их и стављајући их у џеп, – Напред, на
кога је сада ред.
Јурили смо сада аутопутом који води у Остију; а за то
време Ромоло се подсмевао Марију због сто лира; али
пристојно, што је било заиста смешно, пошто су из њега, да
тако кажемо, грубости избијале на сваку пору. Навукавши
дражестан израз на широко и ружно лице, говорио му је: –
Знаш ли, Маринчо, да није лепо говорити ружне речи?
Васпитане, углађене, пристојне личности не псују; оне кажу,

158
на пример: жао ми је, баш веома жалим, али ви сте
погрешили. Ех, тако говоре васпитане личности. – Све у
свему, пецкао га је; Марио се секирао; а ми смо се смејали,
пошто је Ромоло, напућивши уста у облику срца и
напрегнувши се да лицу да умиљат израз, изводио читаву
представу. Онда, мислећи да ће казне морати да се плаћају
само за псовке, Марио се окренуо ка Ромолу и направио један
простачки покрет руком. – Сто лира, Марио, – одмах мирно
рече Уго. – Али, ја нисам говорио. Па шта с тим: рекао сам да
се казна плаћа због сваког простаклука, било да је казан или
учињен. Сто лира. – Тако смо имали већ две стотине лира.
Остале казне, док смо настављали да јуримо аутопутом,
овако су плаћене: сто лира Ђиђи, пошто је, безазлено,
довикнуо »рогоњо« једном шоферу који је својим црно-
зеленим таксијем, препуним путника, држао средину пута и
ником није давао пролаз; сто лира ја, пошто сам подригнуо,
јер сам, пре одласка у бар, код куће појео пун тањир боба са
сувим месом, преосталог од синоћ; сто лира Марио, по трећи
пут, пошто је приликом проласка једног отвореног
аутомобила америчке марке, метално-црвене боје, који је
возила једна жена златне косе, лактом гурнуо Ђиђија и рекао
му: – Хеј, пази ону плавушу. – А због ових последњих сто
лира, пошто је Марио љутито узвикнуо: – Ви имате нешто
против мене. Сви сте ви гомила лопужа, – Уго је хтео да
Марио још једном плати казну због речи »лопуже«. Били смо
неодлучни, ипак, и на крају смо одлучили да не правимо
питање од тога. Марио рече: – Утолико боље. Али, скрећем ти
пажњу, Уго, да ћеш ми платити. Пази се.
Све у свему, већ су се створила нека непријатељства,
свако се на сваког љутио: последица углађености. Када смо
стигли у Остију, готово да више нисмо говорили: неко је
држао затворена уста из страха да му не би измакла нека
народска римска реч; неко је, пак, ћутао зато што је био љут
због сто лира које је морао да плати. Први сукоб десио се

159
пред кабинама. Били смо петорица и кабињер, младић са
наочарима који је личио на рачуновођу, рекао нам је да
морамо узети две кабине. Уго рече: – Последњи пут
изнајмили смо само једну кабину. – Не овде, – одговорио је
кабињер, не подижући очи са своје свеске. – Не, него на
купалишту »Код наде«. – Па онда идите на купалиште »Код
наде«… госпођо, ви сте на реду… колико особа?
Овакав поступак кабињера раздражио је Марија који је,
гурнувши Уга лактом, пришао напред и викнуо: – Шта ти
мислиш, с ким имаш посла? Какав је ово начин? – Ви ми се
обраћајте са ви… ми нисмо браћа, чини ми се. – Ја ћу ти
говорити ти и још ћу ти рећи да си неваспитан. – Пазите како
говорите. – Да, неваспитан си… и знаш ли шта би требало да
радиш? Требало би да будеш гробар, а не кабињер. – Родила
се заковица и кабињер је искочио из кућице говорећи: – Сада
ћу позвати редара. – Марио га је ухватио за груди; ми смо их
раставили и одвукли Марија који је настављао да грди.
Удаљили смо се намргођени, ка купатилу »Код наде«, газећи
по врелом асфалту, под ужареним сунцем. Уго, који је
корачао оборене главе, сасвим лено рече: – Сто лира. –
Упитао сам: – Сто лира, ко? – Марио… био је прост, не може
се порећи. – Следила је жучна расправа: Марио је тврдио да
не долази у обзир, јер он је био прост, да, али у општем
интересу. Уго је одговарао да не прихвата Изговор: морао је
бити у сваком случају пристојан. И тако је Марио још једном
истресао сто лира, гунђајући: – Баш сте ми ви лепи
пријатељи.
На купатилу »Код наде« овог пута погрешио је Ромоло,
који је све досад, ко зна како, успевао да се уздржи. Као
метеор улетео је у кабину, свукао се мумлајући од радости,
затим је изашао напоље и из залета бацио се на Ђиђија и Уга
који су стајали напољу, оборио их и почео да се с њима
котрља преко песка. Но тек што су она двојица успели да се
ослободе од те тако жестоке радости, Уго, мртав хладан, рече:

160
– Ромоло, жао ми је: сто лира. – А зашто? – Зато што си био
простак… Погледај унаоколо… нико не скаче на пријатеље,
као медвед, урлајући и рвући се… тако нешто раде ђилкоши
када се недељом распусте, не васпитане особе: сто лира. –
Овог пута одобравали смо: Ромоло је поступио баш као
разуларен деран, што је и био. Ромоло је платио, али је остао
нерасположен: тако се много напрезао да буде васпитан и
сада је све покварио само једним тренутком искрене радости.
Покуњени, хладни, ћутећи, незадовољни и опрезни,
кренули смо преко плаже ка мору, поред кога су се, као и
обично, налазиле кабине, сунцобрани, шезлонзи, деца,
дадиље и читаве породице. Сада смо сви били помало љути
на Уга који није платио сто лира и који се понашао заиста
беспрекорно. Марио ми тихо рече: – Хоћеш ли да видиш како
ћу га натерати да плати сто лира? – Погледао сам га и видео
како се приближава Угу и говори му: – Кладим се да ће те
Ромоло победити у пливању. – Уго је слегао раменима,
смејући се: био је мален, вижљаст, сув и црн, али имао је
мишиће сличне затегнутим челичним конопцима и био је на
то поносан. Ромоло, чувши то, предложи: – Нема разлога
смејању. Да видимо ко ће пре стићи до плутаче, оне тамо. –
Уго је прихватио, поново се насмејавши, и онда су обојица
претрчали преко плаже, трчећи ушли у воду уз жестоко
прскан је и почели да пливају ка плутачи. Ромоло, који је био
тежи, изгледа да је имао дужи замах; но Уго није уопште
личио на пливача, већ на некакав мотор са много руку који се
без пенушања креће кроз море; и тако је он стигао први,
измакавши најмање две дужине.
Онда су се вратили на обалу, где смо их чекали; а чим је
Уго изашао из воде, Марио је победнички викнуо: – Сваки по
сто лира. – А зашто? – Зато што сте се понашали као прост,
непристојан и неваспитан свет, који скаче у воду и трка се. –
Ма какве то има везе? – Има… погледајте унаоколо и
видећете како се остали понашају. – Погледали су унаоколо.

161
И заиста: ту је било господе и госпођа који су полако улазили
у море, углађени и достојанствени, мирно међусобно
разговарајући и пљускајући рукама по мало воде на груди и
мишице, да би се привикли на хладноћу. – Пристојан свет се
не утркује, не прска, не гњура се… у воду улази као у салон.
Вас двојица сте разуларени, неваспитани, прости. Сваки по
сто лира. – Ромоло се бунио иако безвољно: био је у суштини
задовољан што ће Уго најзад платити. Али, Уго се љутио:
такмичење у пливању је спорт, ничег простачког не може
бити у спорту. Најзад смо случај изнели на гласање и били
смо четворица против њега, чак је и Ромоло гласао са нама.
Тако је Уго платио, говорећи: – Схватио сам, хтели сте да ми
се осветите.
А када је дошло време ужине, сели смо, сви
нерасположени, у сенку кабине, око пакета и боца.
Распаковали смо и све сакупили на сточићу, а онда смо
погледали једни другима у лице. – Јеси ли гладан? – Ја не…
неваспитан свет је гладан… ја имам, тек једва једва, нешто
апетита. – А ти? – Ја? Ја не једем, знаш то… ја живим од
ваздуха. – Што се мене тиче, не бих могао јести тако
простачки, без столњака, сендвиче… то је за сиротињу, ја то
не могу. – Све у свему, једни другима смо се подсмевали, у
ствари паралисани од страха да не испаднемо неваспитани.
Али Ромоло је још једном прешао меру. Навукавши на дебело
и ружно лице дражестан израз, стиснувши уснице, рече; –
Грофе, хоћете ли бити љубазни да ми додате онај сендвич?…
пошто видим да маркиз није гладан, ја ћу га појести… штета
је, пак, што принц није данас с нама. – Уго ће на то као запета
пушка – Сто лира. – А може ли се знати због чега? – Зато што
је то такође простаклук… тако говоре бургијаши као што си
ти, када хоће да се подсмевају васпитаним личностима. – Сви
ми, иако нерасположени, признали смо да је Уго и овог пута
био у праву: иако је био ироничан, Ромоло је био прост. И

162
тако је он платио, гунђајући: – Одсад убудуће угришћу се за
језик и нећу више говорити.
Баш у том тренутку, гле, из суседне кабине женски глас: –
Хеј, Ромоло… само мртви се не срећу. – Окренули смо се сви
заједно и шта смо видели? Тилде и Клелиа, близнакиње, обе
широких бокова и развијених груди, лица помало грубих,
дебелих усница, широких носева и очију као лопте, али младе
и свеже; и заједно с њима Јоле, вижљаста плавуша са
промуклим и дубоким мушким гласом, једна од оних које
никада не мирују, стално врцкају куковима и певуше неку
песмицу. Све три, најзад, простакуше, познате чак по свом
простаклуку у нашем кварту. Тилде рече: – Не даш се више
видети, Ромоло… ех, знам ја, за тебе сам исувише дебела. –
Клелиа додаде: – Већ једете?… имате право… ја тако све
чистим. – Јоле ништа није рекла: била је у купаћем костиму и
врцкала је куковима лево-десно, певушећи неку своју
аријицу. Онда, док смо још стајали неодлучни, Тилде је
предложила: – Причекајте с јелом… хајдемо заједно да се
окупамо. – А онда, изненада, тумачећи опште осећање,
Ромоло је повикао: – Хеј, момци, готово је са васпитањем, сад
почиње најлепше! – То рекавши, стуштио се на Уга, оборио га
на песак, а нас тројица, после тренутка оклевања, бацили смо
се на њих. Рвали смо се у облаку песка, смејући се и вичући; а
три девојке око нас дражиле су нас штипањем и гуркањем.
Онда смо устали, ухватили за руке Тилде, Клелију и Јоле,
поново отрчали у море, али овог пута не мислећи на
васпитање. А у води настало је пљускање, гурање, ударање,
шале без краја и конца; толико да се Клелиа умало није
удавила; тако да она, најзад, испливавши и хватајући дах,
рече: – Ма шта вам је данас? Баш сте раскалашни. – А Марио,
смејући се: – То је од радости што смо те видели, лепотице…
ти си нас ослободила. – Али, од чега? – Од васпитања.

163
 Уго

Т е ноћи у ЕУР-у, у оној пустињи црног асфалта

окруженог белим колона дама, можда због умора од
посете изложби електронике, Уго ми се јадао: – Ја сам
Римљанин, али доста ми је Рима од неког времена. А знаш ли
зашто? Зато што у Риму жене мисле једино на зараду и ко има
новца забавља се, а ко га нема може да звижди. И ја ти то
кажем, јер ми је досадило и једног дана отићи ћу у Венецуелу.
– Упитао сам га узнемирено: – А шта ћеш радити у
Венецуели? – А он: – Тамо имам брата, он има радионицу и
зарађује, а врви од девојака, Американки, и свако веће по
једна нова авантура. Уместо да седим у Риму и губим време,
забављаћу се, ето шта ћу радити. – Наљутио сам се, па му
рекох: – Па иди у Венецуелу.
Баш тог тренутка угледао сам пред нама, на плочнику,
две девојке које су полако корачале, као да су неодлучне.
Обадве су биле истог раста и подједнако обучене: у белу
блузицу и зелену сукњу. Можда две сестре, како сам
помислио. Једна је била плавуша, са локнама опуштеним
преко рамена, и изгледала је пунија, бар судећи по изгледу с
леђа; друга, црномањаста са косом мушкарачки поткресаном,
мршавија. Обадве, затим, високе и велике, праве бедевије све
у свему, дугачких ногу и широких бокова, старе око двадесет
пет година. Онда плавуша рече јасним гласом, као да
закључује неки разговор: – Ех, да, требао би нам Уго. – И ја
тада, не знам како, пружио сам корак и безобразно рекох: –
Требао би нам Уго? Па ево Уга.
Уго, заставши позади руком ми је објашњавао, као да би
хтео рећи »Па јеси ли луд?« Али, већ се бејах упустио: већ и
зато што сам му хтео показати, бар једном, да римске девојке

164
нису онакве каквима их је он сматрао; а затим, оне две беху се
зауставиле и посматрале су нас. И ја сам их погледао: плавуша
је имала лице као лутка, али грубо, са плавим безизражајним
очима, нос овлаш црвен и уста пуна и сјајна. Црнка је имала
дуже лице, бледо, очи лепе, изгледала је збуњено и
неспокојно. Плавуша грубо рече; – Али, ко вас уопште
познаје? Зашто се мешате у наш разговор?
Покушао сам да шаљиво узвратим: – Рекли сте да вам је
потребан Уго, а ово је управо Уго – Плавуша је бацила поглед
на Уга, који је, црномањаст и витак какав јесте, баш леп
момак, па онда рече: – Ово Уго? Види се да га не познајете. –
А ја онда: – А ко би онда био? Марлон Брандо? Џемс Дин? И
он се зове Уго, то је све. Шала на страну, ако хоћете можемо
заједно отићи да нешто попијемо. – Плавуша поче да криви
уста: – Ми, заиста… – Али црнка одједном, на брзину, рече; –
Па да, идемо, Уго свеједно више неће доћи, хајдемо.
Онда су се представиле: плавуша се звала Федора и црнка
Лучиана. Биле су сестре, као што сам мислио, и рекле су још
да су обадве запослене у једној парфимеријској радњи у
центру, Како то да су се нашле у ЕУР-у у ово време? Плавуша
је објаснила: – Требало је да заједно са Угом одемо у луна-
парк, али закасниле смо због Лучиане, која се споро спремала.
И, тако, ето нас на сред улице. Уго нас није чекао. Он никада
не чека. – Рекох: – Ми ћемо вас одвести у луна-парк. – А она,
непријатно: – Али, имате ли новца? Пребројте, никада се не
зна, у луна-парку је скупо. – На ове речи, Уго ме је погледао,
као да би хтео рећи: »Јеси ли видео?«, али ја сам се претварао
да не примећујем.
Онда смо ушли у луна-парк који је изгледао готово пуст,
под ниским крошњама дрвећа, са осветљеним баракама које
су изгледале као мноштво дућана без муштерија. Као прво,
плавуша, која је била баш антипатична, напоменула нам је: –
Уго нам је заказао састанак у девет. Ако се не нађемо у девет,
рекао је да ће поново проћи у десет и по. У то време

165
вратићемо се горе, слажете се? – Промрмљао сам кроз зубе: –
Слажем се. – Плавуша је закључила: – Са Угом нема шале, он
је тачан и хоће да и други буду тачни.
Тај Уго почињао је да ме нервира; али, ништа нисам
рекао. Ево, на једној чистини, мерач снаге, један чекић који је,
на ударац, покретао навише неку врсту топлометра. Уго рече:
– Хоћу да пробам. – Плавуша је приметила: – Лучиана, сећаш
се Уга? Натерао је мерач до врха. – Неочекивано, Лучиана
рече: – Прекини већ с тим твојим Угом. – Плавуша се на то
надурила, али ништа није рекла.
Уго је дохватио чекић и ударио из све снаге; мерач се тек
мало подигао: – Ех, треба човек да буде јак, – рече плавуша. –
Као Уго, – упитао сам, подсмешљиво. Од мерача снаге
прешли смо у бараку са стрелиштем у тањире од просте
глине, који су стајали поређани на некаквим, држачима
испред гвозденог лима који је сваки пут када би се бацила
лопта неописиво одјекивао. Уго је покушао са четири лопте и
разлупао је само један тањир. Покушала је и Лучиана, али је
промашила. Плавуша рече: – Треба имати сигурно око…
Ваљало би да видите Уга. – Чувар стрељане хладно рече: –
Пет стотина лира. – Ја и Уго поскочили смо, пошто смо
обојица имали једва три хиљаде лира и ја рекох: – За пет
стотина лира могли смо купити сервис за шест особа, заједно
са чашама. – Плавуша подругљиво рече: – Казала сам вам да
пребројите новац.
Из бараке са тањирима отишли смо у бараку са
балонима. Било их је сваке величине и боје и изазивачки су
играли горе-доле у некој врсти кавеза, изнад ваздушног
млаза. Тешке пиштоље са кундаком извезеним срмом дала
нам је једна пуначка жена средњих година, искићена лажним
накитом. Плавуша је узела пиштољ, истовремено
напомињући – Ваш пријатељ и Лучиана су нестали… Не бих
желела да ваш пријатељ почне нешто да замишља: Лучиана
има обичај да људима даје наде. – А ја: – А шта се то вас тиче?

166
– Плавуша је почела да пуца, бум, бум, и пробушила је готово
све балоне; онда рече: – Тиче ме се много: Лучиана је Угова.
Најзад су Лучиана и Уго избили из једне шумице, мало
задихани, држећи се за руке. – Будало, – рече плавуша, –
губиш се и остављаш ме с овим овде. – Лучиана ништа није
рекла; али ја сам се супротставио плавуши: – Молим вас,
поновите: ко је то овај овде? – Ви. – По свим прописима, ја се
зовем Атилио, јесте ли разумели? – Доста, доста, – повикала
је Лучиана, – хајдемо на тобоган. – Тако смо се упутили ка
тобогану, плавуша и ја напред, Уго и Лучиана за нама. Али,
када сам се окренуо, видео сам да се Уго и Лучиана држе око
струка, баш као двоје заљубљених, и било ми је мило због Уга.
Но када смо стигли до тобогана, плавуша рече: – Овог
пута ви ћете доћи са мном, – показујући на Уга, а Лучиана иде
са господином Атилијем. – Послушати смо и тако сам се
нашао поред Лучиане, на истом седишту. Зачуо се звиждук,
шкрипање гвожђурије, јецање музике, и онда је гондола
почела да се пење уз стрмину од црног гвозда, међу црним
врховима стабала. Док се гондола пењала, рекох Лучиани: –
Али, да ли се може знати шта вам је тај Уго? – Мој вереник. –
И ви га волите? – И да и не. – Па онда? – Па, онда, он је тако
насртљив, да му се не умем одупрети. – Па зар не бисте више
волели једног симпатичног момка као што је, на пример, мој
пријатељ? – Да, више бих волела… али моја сестра не жели. –
Какве везе има ваша сестра? – Она има снажан карактер, а ја
међутим… а, онда, ту су и друге ствари. – На пример? – Уго
нас помаже… – Новац ипак није све у животу. – Гондола се
сада обрушавала на доле, готово летећи, и тако она, уместо да
ми одговори, одједном се бацила на мене, загрливши ме око
врата, притиснувши своје груди о моје, вичући: – Ух, како је
страшно, – и снажно се стискајући уз мене. Сетио сам се
онога што је њена сестра рекла: »Лучиана има обичај да
људима даје наде«; и стварно, како је гондола почела да се
пење, она тихо рече: – И ви сте симпатични. – Погледао сам

167
испред себе: Федора и Уго седели су једно поред другог,
непомични. Рекох Лучиани: – Будите мало пристојнији… као
они. – Она ме зачуђено погледала и онда се помакла уназад.
За то време гондола је успоравала и зауставила се
зашкрипавши последњи пут. Плавуша је искочила говорећи:
– Жедна сам, хајдемо у кафану да нешто попијемо.
Пре но што смо стигли до кафане, Уго ме је одвукао у
страну и рекао ми: – Пази остао сам са само три стотине лира.
– А ја са две стотине. – Одмах смо одлучили да ништа не
наручујемо за себе, па смо стигли сестре. Препирале су се; и
плавуша је говорила, закључујући свој прекор: – Пази, рећи
ћу то Угу. – Одједном сам се, како се то каже, осетио као да ме
је ујела осица, па сам љутите започео: – Добро, да
разговарамо мало о том Угу.
Плавуша мрзовољно рече: – Али, зашто? Шта се то вас
тиче? – Одговорио сам: – Тиче ме се и доста… Дакле, какав је
тај Уго? – Плавуша рече црномањастој: – Реци му ти какав је.
– А црнка одговори: – Не, ти му реци. – Плавуша, доведена у
неугодан положај, поче: – Пре свега, то је леп човек… – Уго
леп човек! – узвикнула је црнка, – види се да га никада ниси
погледала: мален, ћелав, разрок, има кратке ноге. – Плавуша
се правила да је није чула и настављала је: – Онда, он је отмен,
углађен, прави господин. – Ма иди, то је гејачина да га већег
нема, неваспитан каквих је мало. – Плавуша је настављала: А,
изнад свега, то је човек с којим је у друштву угодно… увек
весео, пун вицева, духовит. – Да, духовит као људи који ти
извуку столицу и пусте те да треснеш задњицом о земљу. –
Овог пута Федора је изгубила стрпљење: – Па онда, ако ти се
не допада, зашто му то у лице не кажеш? Него, кад си с њим,
ћутиш као цркнута мачка. Реци му то у лице, скупи толико
храбрости. – Црнка ништа није одговорила.
Сада сам хтео да сведем рачуне: – Хм, ако сам добро
схватио, тај чувени Уго је ружан, груб, прост и неваспитан. Да
ли добро говорим? – Али, плавуша се увредила: – Никада

168
нећу допустити да неки макар ко тако говори о једном нашем
пријатељу. Хајдемо, Лучиана. И, онда, ускоро ће Уго поново
наићи. – Црнка је покушала да се супротстави: – Али не,
останимо овде, добро нам је. – Плавуша се приближила
сестри и, ничим то не испољавајући, уштинула ју је за
мишицу, али тако снажно да је ова друга јаукнула. Плавуша је
у тај мах прошапутала: – Хајде, будало, долази. – Уго и ја
застали смо запањени, видевши како је црнка сада устала и
послушно следила своју сестру.
Рекох Угу: – Пратимо их… Ако будеш упоран, Лучиана
ће кренути с тобом. – Охрабрен овим речима, он поче да
трчи, а ја сам га следио. Стигли смо сестре ван луна-парка, на
оним пустим плочницима ЕУР-а. Корачале су журно, а
плавуша је стискала сестру за руку. Стално трчећи, када их је
сустигао, Уго ухвати Лучиану за другу руку. – Чуј, хајде дођи
са мном. – Плавуша се успротивила: – Оставите моју сестру. –
Оставите је ви. – Позваћу редара. – Позовите га, па ћемо
видети. – Растрзана између њих двоје, Лучиана је и овог пута
изгледала неодлучна. Најзад рече: – Шта да радимо, Федора?
Уго већ више неће доћи. Ти седни на аутобус, а ја ћу још мало
остати с њима. – Баш тог часа, у оној пустињи осветљеног
асфалта, међу свим оним стубовима, зачуо се некакав снажан
глас који се приближавао, некакав глас за који би се рекло да
допире из мегафона. – Ево Уга, – рече плавуша с олакшањем.
Погледали смо изненађени, и видели онда како тамо
доле, у дну трга код обелиска, избија један од оних
аутомобила који рекламирају пасте за зубе. Аутомобил у
облику огромне тубе са отвором на месту простора за пртљаг
и белом змијом пасте која је одатле излазила, ишла у круг око
каросерије и онда правила некакав чвор изнад ветробрана.
Ова кола кретала су се полако и у ноћи урлала: – Пробајте
пасту за зубе X. Зуби бели као слоновача уз помоћ пасте за
зубе X. – Ја онда подругљиво рекох: – Ах, то је Уго, а оно су
његова кола. – Плавуша презриво одврати: – Још увек боље је

169
имати и таква кола него никаква, као вас двојица. – Ауто се
полако приближавао; плавуша нас је напустила и потрчала
му у сусрет.
Уго рече Лучиани: – Хајде, дођи шта чекаш: – Но
Лучиана је изгледала неодлучно. За то време, плавуша је
стигла до кола и узбуђено је говорила, стојећи поред прозора.
Уго је наваљивало: – Па ако га не волиш, зашто не дођеш са
мном? – Одједном се десило нешто непредвиђено. Звучник је
прекинуо рекламну реченицу и поче да урличе оним
снажним гласом: – Немој се правити шашава, Лучиана.
Долази овамо. Јеси ли ме чула, Лучиана? Лучиана, полази,
иначе…
На овај глас Лучиана се изненада тргла и на брзину рече
Угу: – Телефонирај ми сутра на онај број који сам ти дала, – и
потрчала је ка аутомобилу. Видели смо како су две сестре
ушле у ту огромну тубу; онда је ауто поново лагано кренуо,
док је звучник настављао да урла рекламне фразе.
Сада смо поново били сами. – Хоћеш ли јој
телефонирати? – упитао сам Уга. Он рече: – Осећам се
обесхрабрен. Заиста ћу отићи у Венецуелу. – А ја: – Али, шта
верујеш да ћеш у Венецуели наћи? Тубу за пасту за зубе још
већу, још гласнији звучник, ето шта би нашао. Послушај ме,
телефонирај јој, са женама треба бити стрпљив. – Да, треба
бити стрпљив, – рече он помало утешен. Тако, разговарајући,
кренули смо ка аутобуској станици.

170
 Матора кока

С обар сам већ у одмаклим годинама и, тражећи неко

мирно место, поверовао сам да сам га нашао у дому
госпође Олимпије, удовице средњих година која је
живела са једним великим сином. Требало је, међутим, да
имам на уму да изглед вара; у случају госпође Олимпије варао
је итекако. На први поглед, госпођа Олимпија изгледала је
баш као газдарица каква је мени потребна: велика, пуначка,
са великим грудима и боковима, главице пуне збијених
плавих увојака, лица буцмаста украшена са два или три као
угаљ црна младежа, очију сјајних и насмејаних, сличних
двема баршунастим звездама, лених покрета, уздржана у
говору, изгледала је као отелотворење мирноће; а била је, у
суштини, тиранин каквог нема. Све у свему: челична канџа
скривена у баршунастој шапи. Била је веома позната оперска
певачица; а њен стан, атик на врху једне палате у Улици
Фламинија, био је у ствари читав музеј њених фотографија у
разним костимима, тако да сам првих дана, не знајући ко је
она, мислио да су то успомене са давнашњих карневала.
Пошто се поодавно повукла, госпођа Олимпија
настављала је да игра примадону, што се каже, у својој кући, с
ким је могла и са оним ко је пристајао да јој буде подређен.
Пре свега читавом поворком адвоката, заступника,
порезника, берзанских агената и пословних људи с којима се,
пошто је имала од свега по мало, од кућа до берзанских
акција, од трговина до имања, затварала у свој кабинет и
задржавала их у дугим разговорима који су морали бити баш
исцрпљујући, јер су они, пошто би ушли чили као певци,
оданде излазили млитави као копуни. Но хтео бих да овде
приметим: администрација је, у суштини, била изговор. У

171
ствари, госпођи Олимпији се допадало да заповеда, а за њу је
заповедати пре свега значило некога кињити: односно, узети
човека и стрпљиво и подмукло довести га до очајања, навести
га да каже оно што не би желео, доказати му да није у праву и
онда почети испочетка и тако до у бесконачност, све док не
би била сигурна да од њега може чинити оно што жели.
Али ова њена страст најлепше се испољавала према сину
и према пријатељу. Син, по имену, Ђанмариа, био је вижљаст
момак, бела и крива лица, плавих, сетних и запањених очију.
Тежак неурастеник, страстан пушач, пијандура, понекад као
мачка умиљат, понекад као тигар бесан, а највећа брига била
му је како да од мајке измами новац; а о њој треба рећи да је
била шкртица, па су свађе биле свакодневне. Он се дерао,
грдио, псовао, ходајући тамо-амо по салону; она је мирна,
умиљата, насмејана, непопустљива седела у фотељи, као да
онај није њен син и она није његова мати, већ су њих двоје
глумци на сцени, некакав оперски дует, од оних које је она
некада навикла да изводи свако вече. Он је на крају говорио:
– Одлазим, одлазим из куће, идем да радим, – дајући оној
речи »радити« извесно претеће значење. Она је одговарала: –
Куд идеш? Шта ћеш радити? Па ти ништа не знаш, јадни мој
синко. – Онда је он говорио: – Твоја је кривица што ме ниси
школовала. – А она: – То ти није потребно, поред твоје маме
ништа теби неће недостајати. – Ништа? Ха-ха-ха!
Гледајући је тако мирну и бујну, са свим тим локницама
и младежима, помишљао сам да му она не даје новац да би
осетила задовољство у изазивању оних сцена, у којима је онда
уживала као да су то биле серенаде. На крају је ипак
постизала свој циљ: измучен, Ђанмариа падао је пред њом на
колена и грлио би је, јецајући од нервозе; и, на крају крајева,
ништа не би постигао.
Са пријатељем је имала други начин, пошто се радило о
друкчијој нарави. Тај пријатељ био је један бургијаш из
Трастевера, а звао се Марчело. Црномањаст и куждрав, лепо

172
грађен, округле главе, дивног лица, малих ушију, био је раније
сликарски и вајарски модел; крећући се по атељеима, остало
му је нешто од сликара и вајара; да би и од себе самог и од
других сакрио да живи од скромних средстава, представљао
се као сликар. Не знам где га је госпођа Олимпиа покупила;
али, једног лепог дана она га је сместила у једној соби која се
налазила на тераси изнад атика и коју је преуредила за атеље;
онда је почела унаоколо да прича како је сликар Силенци
портретише. Штета је, пак, што је тај портире сликар
Силенци сликао пре свега ноћу, када нема светла.
У ову собу изнад атика стизало се преко унутрашњих
дрвених степеница, које су се налазиле баш изнад моје собе.
Она је имала кључић од малих вратију што су се налазила на
врху степеништа; често сам се ноћу будио од шкрипе: то се
госпођа Олимпиа пењала да би је сликар Силенци
портретисао. А како је контролисала тог Марчетиа који је,
што се нарави тиче, био сушта супротност њеном сину,
миран онолико колико је онај други био нервозан, неосетљив
онолико колико је онај други био узнемирен, туп онолико
колико је онај други био паметан? Уз помоћ самољубља тог
сиротог сина сиротих родитеља, који држи до спољног
изгледа и који би желео да изгледа оно што није; или
понижавајући га и подсећајући га у сваком тренутку шта је и
да друкчије не би могао бити то што јесте.
Ево шта сам чуо једног дана када ме је позвала да јој у
собицу горе однесем камилицу, које је много пила: – Ти самог
себе обмањујеш, замишљаш да си оно што ниси. Да не
говоримо о сликарству, о коме немаш благе везе; али,
погледај своје понашање, које те открива у правом светлу. –
Али, какво понашање? – Схваташ ли, на пример, да не знаш
да једеш? – Па ко то каже? – Ја ти то кажем. А јеси ли икада
погледао какве су руке? – Али, које руке? – Твоје. Па како се
крећеш? Да ли си икада гледао у огледалу како се крећеш? –
Он ју је посматрао укоченим погледом животиње која не

173
разуме, бесан и немоћан. Онда рече: – Кажеш да ме волиш а
тако ми говориш. – А она: – Говорим ти тако баш зато што те
волим. – Тог тренутка накашљао сам се и одлучно ушао
уносећи послужавник.
Но ова прича о портрету морала се на крају ипак
показати као неприкладна чак и њој, којој је живот био
испуњен сличним догађајима. Утолико, пре што сину није
требало много времена да схвати какве врсте сликар је
Марчело и једног дана, за столом, пошто је она, по обичају,
одбила да му даде новац, рекао јој је то кратко и јасно: – Ја
одлазим. Једну собу изнад терасе, на крају крајева, могла си
дати и мени, свом сину, пошто си је дала оном Силенцију
који ти није ништа. – Силенци уредно плаћа кирију, – рече
она озбиљно. А, тренутак касније, љубазно: – Ти имаш нешто
против Силенција, који је симпатичан младић, углађен и
талентован. Желим да вас двојица постанете пријатељи.
Врло добро решење, рећи ћете: да не би изгубила ни сина
ни пријатеља, обојицу спојити у један букет, спријатељити их,
приморати их да другују. Послуживао сам за столом на дан
свечаног ручка пријатељства. Она у средини, у лепој домаћој
хаљини, са ружом на бујним грудима; с једне стране син,
нервознији и туробнији но обично; с друге стране збуњени
бургијаш, који је покушавао да се држи као господин. Била је
то права позоришна сцена, вредна дуготрајног памћења; иако
у срцу нисам одобравао неморалност састављања сина и
пријатеља, нисам могао да се не дивим вештини, такту и
сигурности уз помоћ којих их је она, за време ручка, од
хладноће и готово непријатељства, довела до срдачности и,
може се рећи, пријатељства.
Умела је, пре свега, да пронађе тему разговора која је
занимала обојицу, тркачке аутомобиле; стално је, уз помоћ
ове теме, гурала једног ка другом, и сама се претварајући да је
то занима иако није било истина; умела је, на крају, да се на
време повуче, икада се ватрица спортских навијача већ

174
распламсала и они су живо расправљали. Укратко речено,
поступила је с њима као са децом којој мати каже: »Играјте се
заједно«; а она прво неће јер се стиде, а онда, на крају, мало
по мало, почну заиста да се играју. Одједном, док сам се
налазио у трпезарији, скупљајући тањире за воће, зачуо сам
њен умиљат и ласкав глас, који је говорио: – Па ви још један
другом говорите ви? Хајде, реците један другом ти. –
Помислио сам: »Матора коко, успела си и овог пута«.
Али, како се каже, ђаво прави шерпе, али не и поклопце;
у шерпи госпође Олимпије, без поклопца, кратко време је
врило, па онда прекипело. Желела је да се спријатеље и, као
што смо видели, успела је у томе; али, није предвидела да ће
заиста постати велики пријатељи, нераздвојни, везани
двоструком везом као завидљивци. Марчелу је било јасно да
је син госпође Олимпије био више но обично друштво;
Ђанмартији је, чини ми се, Марчело добро дошао; докон,
досађујући се, преко Марчела долазило је у додир са читавом
једном средином коју није познавао. Укратко, приближили су
се један другом, били су увек заједно, увек запослени, увек у
неком дослуху, дању, као и ноћу. Чак, што се тиче ноћи: њих
двојица почели су да излазе заједно, без госпође, наравно.
Ломатали су се по ноћним локалима и, у ситне сате,
посећивали један бар у коме се пржила кафа у околини Улице
Венето, где је навраћао свакојаки свет: девојчурци који су се
налазили на пола пута између филма и улице, пијани
Американци, варијетски уметници, шофери и вратари
великих хотела. Заједно су, како се то каже, »уживали у
животу«; једина ствар коју госпођа Олимпиа, уз све
пријатељство, није постигла, била је да један другог
ословљавају са ти: и даље су се један другом обраћали са ви.
Све ово, природно, сазнао сам служећи за столом, где се
сада није више говорило о склапању пријатељства; и госпођа
Олимпиа, не помичући ни једну локницу, ни један младеж,
стално љубазна и насмејана, јетко је слушала како су провели

175
вече. Они су мрзовољно одговарали; али њу нису питали како
је она провела вече. Да су је питали, могао сам им ја
одговорити уместо ње: корачајући тамо-амо кроз салон, као
гладна лавица, свако мало пењући се уз степениште које је
водило у горњу собу, поново силазећи и настављајући шетње.
Све у свему, пуцала је од беса, но није више успевала да их
кињи онако као у прошлости: истрзали су јој се из руку,
постајали су независни. Онда се одједном видело да је за
госпођу Олимпију важно било заповедање; и ако би јој
заповедање измицало, слала је дођавола и љубав.
Једне од тих ноћи, она двојица изашли су као и обично, а
онда су се вратили, али не онако касно. Но, нису се вратили
сами. Својим извежбаним увом собара остарелог у овом
занату, чуо сам и два женска гласа, јасна, сребрнаста, звонка
гласа, дакле, младих жена. Почели су да свирају грамофон, по
стругању ногу схватио сам да плешу. Затим, ево лаганих и
мирних корака госпође Олимпије преко степеништа. Нису јој
одмах отворили, не знам зашто; али, чим су јој отворили,
дошло је до урнебеса као да се стварно, приликом њеног
уласка у атеље, овај претворио у оперску сцену, на којој су сви
певачи певали колико их грло носи, а сваки за свој рачун.
Чули су се вриска, расправљање, кораци, пљуске и онда,
изненада, снажан врисак жене која је добила шамар. Онда
лупњава снажно затворених вратију, оних на улазу која су
водила ка степеништу. Затим кораци госпође Олимпије која
се враћала доле у своју собу. Најзад сам могао да спавам.
Последицу ове сцене видео сам одмах сутрадан: она
горња соба била је празна, а врата и унутрашња и спољашња,
закључана; соба Ђанмарија била је празна; а госпођа
Олимпиа, по први пут откако сам ступио на службу у њену
кућу, јела је сама за столом постављеним за троје. Као да
неког изазива, тога дана радила је као и обично; берзанског
агента задржала је на телефону дуже но обично, са адвокатом
је дуже од сата разговарала, исто толико са порезником.

176
 Шта је у глави смишљала, није био могуће наслутити,
тако се добро савладавала, као искусна глумица. Али, схватио
сам то касније када су јој, најпре Марчело, а онда син,
телефонирали. С првим је била љубазна, чак и одвише, као да
је хтела да му се руга; а, у суштини, ставила му је до знања да
је с њим готово и да га не жели више видети. Са Ђанмаријом
други тон: он је од ње тражио да му пошаље нешто новца,
пошто одсад убудуће жели да живи ван дома; она му је
одлучно одговорила да ће нешто новца добити једино ако се
буде вратио кући. Онда је провела вече гледајући телевизију,
а затим отишла задовољно да спава, напоменувши ми
претходно да за младог господина наместим кревет као сваке
друге вечери.
Али Ђанмариа се ми је тако брзо вратио. Говорио је
мајци да се осећа способним да живи за свој рачун,
зарађујући хлеб и без ње; види се да је покушао да јој докаже
да је, на крају крајева за то способан. Шта је све замесио за
оних двадесет дана, колико се налазио ван куће, не бих знао
рећи; али по начину на који се вратио; чини ми се да сам
схватио да ништа добро није радио; и да је мати, која га је
добро познавала, још једном била у праву.
У једној витрини у салону држала је она многе успомене
на своју певачку каријеру, неке драгоцене, неке не: статуете,
пехаре, плакете од чистог злата ко зна колико тешке, па затим
многе друге љупке предмете без велике вредности, као што су
сатови, разни украси, кутије и порцелан. Они који су је једне
од тих ноћи покрали, показали су да добро познају тај мали
музеј, пошто су однели златне ствари, док су остало оставили.
Витрина је била обијена, прозор широм отворен, а у салону је
било мало нереда, али не превише. Одмах сам то рекао
госпођи, док се она, врло мирна спремала да телефонира
полицији: – Да сам на вашем месту, госпођо, не бих то
учинио. – А зашто? – Хм, никад се не зна. – Она је морала
схватити, али је слегла раменима и телефонирала је. Полиција

177
је стигла, испитивала, саслушала госпођу, мене, куварицу,
собарицу; а онда је комесар, један бистар младић, казао
отприлике исто што и ја: – Желите ли баш да поднесете
пријаву? – Госпођа је одговорила да свакако жели. Резултат:
те исте вечери сви предмети били су пронађена, делом у
намештеној собици у којој је становао њен син, у Улици
Марио деи Флори, делом у Трастеверу, у кући Марчелових
родитеља.
Хоћете ли веровати? Сада је ступила у такав контакт са
адвокатима и утицајним пријатељима, да је успела да
ослободи сина, који се, дакако, покајао и пристао на
послушност. Што се Марчела тиче, он је остао у затвору, иако
је оптужба, како ми се чини, била повучена, због неке друге
преваре за коју се, у међувремену, сазнало. Али, она му је
изнајмила адвоката, једног више међу многима са којима се
сваког дана виђа; шаље му пакете са намирницама и многе
друге стварчице које у затвору добро дођу; а недавно је
отишла да га посети и с њим разговарала кроз гвоздену
решетку, у време посете. Ех, матора кока.

178
 Светлости Рима

П ошто сам неколико месеци био незапослен, нашао

сам посао у Сабатучитјевој пржионици кафе и бару, у
Улици Маршала, близу станице. Био је то велики
локал, са сјајном, металном тезгом за продају специјалне
Сабатучијеве мешавине, витринама са различитим врстама
кафе и колонијалне робе и једне дворанице у дну, где су, међу
врећицама »Сан Доминга« и »Порторика«, које су досезале до
таванице, муштерије могле да седну за неколико оточића.
Сабатучи, човек плећат, лица широког и намрштеног, груб и
ћутљив, заједно са две девојке водио је рачуна о продаји; ја и
један плави упола луди младић, који се звао Иђинио, били
смо баристи и од јутра до вечери Чинили смо оне увек исте
покрете: стављали шољице у апарат, руковали ручицама док
кафа не прокапље, сервирали шољице муштеријама, онда
крпом брисали тезгу и апарат и прали шољице Ти покрети се
одмах науче и после неколико дана човек их чини механички,
готово не гледајући оно што ради. Руке, дакле, раде на једној
страни, а они на другој. Срећом, Сабатучијева пржионица и
бар није један од оних локала за чиновничиће где, у утврђено
време, наилази увек исти свет који у тишини пије своју кафу
и затим одлази. Због близине железничке станице, чију сам
црвену зидину гледао кроз излоге, ово је било право и
истинско морско пристаниште где онај који, као ја, има
способност запажања, може да се забавља као на некој
представи Овде је, између два воза, између два аутобуса,
навраћао сваковрсни свет, али пре свега трговци и мешетари
из унутрашњости у пролазу кроз Рим, све прости сељачки
типови, све у свему грмаљи, лоше одевени и гејачине, али са
новчаницима набијеним новчаницама. Најчешће су пили

179
Сабатучијеву мешавину, с ногу; али, често би по четворица
или петорица, у капутима и шеширима набијеним на очи,
сели за сточиће у двораници, да би на миру божјем сат или
два поразговарали о својим пословима.
Ја сам, да се разумемо, посматрао, али ништа нисам
говорио; био сам бариста, а бариста, зна се, треба само да
слуша муштерије. Сабатучи ми је изричито препоручио: –
Никаквог разговора са муштеријама. Ако те ослове, одговори
им, али никада немој први да почињеш разговор. А нарочито
никаквог ћаскања са женама. – Да би се ова последња
препорука схватила, треба знати да су ови гејачки трговци,
пуни новца, увек у бар позивали неку сироту девојку, такође
простакушу и уз то са излизаним потпетицама, која је
тражила друштво, глађу натерана да напусти намештене собе
у Хотелу »Макао« и да скитара плочницима да би зарадила
хлеба. Али, била је то непотребна препорука, пошто мени те
жене никада нису ништа значиле; чак ако и не бисмо водили
рачуна о томе да сам стидљив, имам ману у изговору која се
обичних дана не примећује, али када наиђе шилочина изазива
у мени право муцање. Рекао сам то Сабатучију: – Муцам, како
бих могао да разговарам с девојкама? – А он: – Утолико боље,
тако ћеш ћутати.
Али, живот је састављен од комада; а сваки комад носи
натпис имена једне жене исписан од слатких слова од шећера
и крема. Комад мог живота у Сабатучијевом бару и
пржионици носи исписано име Друсиле, девојке која је, на
моју несрећу, наишла једног дана у бар, онда ту поново
навраћала и отишла тек када сам одавде отишао и ја. Друсила
је у бар ушла једне вечери потпуно сама, када је у двораници
седела група мешетара који су пили кафу и разговарали о
пословима. Села је за један сточић поред њих, поручила кафу,
из ташне извукла неке новине са стриповима и удубила се у
читање. Али, видите шта значи присуство лепе жене. Сви они
мешетари и лихвари, чим је она села, обратили су пажњу на

180
њу и престали да буду оно што су били до њеног доласка.
Неки, окренувши јој леђа, прекидао је разговор да би бацио
поглед на њу преко рамена; неки, коме је седела пред очима,
заплео би се и остао отворених уста, погледа упрта у њу; неки
се намерно окретао, безобразно, да би је натенане погледао,
од главе до стопала.
За то време, Друсила је, озбиљна, уздржљива, читала
своје новине; али, треба рећи да жене кожом осећају погледе,
јер она је, за то време, сасвим полако пружила руку преко
колена, да би је показала: лепу, велику, белу и нежну руку. И
ја сам је посматрао: била је црномањаста, коса јој је била
зачешљана преко ушију, очи је имала безизражајне, црне и
сјајне, сличне очима животиње, обрве природне, нос
орловски, уста црвена, лице бледо и дугачко. Била је висока и
лепо грађена и, док је пролазила кроз бар, за тренутак сам је
замислио, зато што је врат држала укочено, са крчагом воде
на глави, намештеном преко круга од платна, као што га носе
сељанке. Онда сам је видео како се осмехује одбијајући
цигарету коју јој је један од оних грмаља нудио да би започео
разговор и приметио сам да су јој зуби животињски бели, као
што су само у деце и животиња. Они простаци били су љути
зато што их је одбила, пошто не бејаху то навикли од других
жена које су посећивале бар: сада су је колебљиво
посматрали, као да се питају да ли је она једна од оних или
није. На крају су устали и отишли, бацивши на њу последњи
поглед, сви сем једног, једног црномањастог омањег човека,
увијеног у капут који му је досезао до стопала, који је
направио један ауторитативан гест: отишао је да седне право
за Друсилин сто. Она, је подигла поглед, осмехну му се и ја
сам, уз извесно разочарање, помислио: »Толико приче, а онда
ради као и све друге.«
Тренутак касније чуо сам позив: – Тулио, – и пришао
сам. Разговарајући са Друсилом и не гледајући ме, грмаљ ми
рече: – Белу кафу са колачима. – Треба знати да је

181
Сабатучијев бар у овом крају познат по колачима: прави
римски колачи, не од оних који се једу у Улици Венето, од
којих је потребно четири за један залогај; колачи огромни,
пуни крема и павлаке, напуљске торте које човека доводе у
искушење, тортице с румом велике као чепови на бачвама.
Ставио сам, дакле, на један послужавник пет ових
изванредних колача, метнуо уз то једну огромну шољу и два
бокала с кафом и млеком и све то однео. Трговац је стално
говорио; а Друсила је одмах навалила на највећи колач и
загризла га. Тако су наставили, можда десет минута, он
говорећи, а она једући колаче. Друсила је појела четири
колача, попила уз то белу кафу, застала је и мало слушала
трговца, одбила нешто покретом, осмехујући се, а онда
навалила на пети колач. Трговац је сада изгледао баш љут.
Позвао ме је, платио и отишао не поздравивши Друсилу. Она
је онда још мало читала стрипове и затим отишла на своју
страну, задовољног изгледа, висока и елегантна у својој црној
блузици и зеленој сукњи.
Остао ми је нејасан смисао тог догађаја, али следећих
дана сцена се дословно понављала и онда сам схватио.
Друсила је увек исто радила: седела је уз простаке, један од
њих би налетео, она би допуштала да је почасти колачима и
белом кафом, а онда је простак одлазио посрамљен. На крају
смо постали пријатељи и чак помало саучесници, ја сам јој са
тезге доносио највеће и најбоље колаче, а она је то разумела и
захваљивала ми је осмејком дивље животиње. Једног дана
када трговаца није било, а Сабатучи беше изашао, овако сам
почео разговор: – Ех, данас нема беле кафе ни колача. – Она,
мирна, одговорила је: – На жалост. – Рекох: – Добро, ипак ћу
вам донети белу кафу. – А она, хитро: – А ко ће је платити? –
Одговорио сам: – Претпоставимо да вас ја частим. – Она је
одмах пристала, напоменувши: – Више волим да ме ви
частите, него неко други. – А зашто? – Зато што ми ви бар
нећете тражити ништа у накнаду. – Тако је почело наше

182
пријатељство, баш само пријатељство и ништа друго. На
крају, једне недеље када сам имао слободан дан, она рече да
ми се жели одужити за услугу позивајући ме на ручак својој
кући.
Отишао сам. Становала је у Сан Лоренцу, у једној кућици
код неке тетке која је преко дана радила као собарица. Имале
су две собице на мансарди, поред чесме за прање рубља. А
позив на ручак представљао је у ствари позив да с њом
ужинам храну из пакета што јој је стигао са села: један домаћи
хлебац, неколико кобасица, један мали овчији сир и мало
сушеног воћа. Јели смо седећи на гвозденом креветцу, у оној
собици голих зидова у којој чак није било ни ормана, а оно
мало њених ствари висило је на зидовима, окачено о ексере.
Док смо јели ону хладну и тешку храну, без вина, запијајући је
водом наточеном на умиваонику у чаши за прање зуба, она
ми је објаснила како успева да живи у Риму не радећи и не
обијајући плочнике, као многе друге: – Ја сам честита девојка
и ко ме жели, мора се са мном венчати. А како живим? Ево
како живим: одем у неки бар, као што је онај Сабатучијев,
дозволим да ме часте белом кафом, а онда кажем да од мене
нема чему да се нада, јер сам верена. Или на улици зауставим
неки ауто, уђем, допустим да ме одведу у неку гостионицу,
поједем једну мекику, или тањир шпагета, затим измислим
неки изговор и одем заказујући састанак за сутра, на који не
дођем. Уопште узев, људи су љубазни, и тако се добро
провлачим. Ујутро једем ствари из пакета који ми шаљу од
куће.
Док је говорила са некаквом запањујућом озбиљношћу,
посматрао сам око себе и, гледајући ону голу и јадну собицу у
којој је, поред осталог, било и хладно, пошто је била зима и
није се грејало, срце ми се све више стезало. На крају сам је
упитао: – А шта раде твоји у селу? – Имају гостионицу, добро
живе. – Па зар онда не би боље живела у својој кући, са
породицом, него у Риму, где цркаваш од глади? – А она,

183
говорећи врло брзо, тихо, као сељанка: – Лако је теби да тако
говориш, кад си увек живео у Риму. Али, знаш ли шта је то
живот у Кампањану, знаш ли? Овде у Риму има трговина,
биоскопа, кафана, аутомобила, улица пуних света, светлости,
а у Кампањану нема ничег. На спавање се одлази са
кокошкама, и устаје се са кокошкама. И у шест је већ мрак на
улицама. И човек види једино сељаке. – Па шта ти, на крају
крајева, хоћеш? – Хоћу да живим у Риму; а данас-сутра нешто
ће се десити.
Нешто се стварно десило, али не оно што је она
очекивала. Једног дана, док је седела у салици и чекала по
обичају жртву, некакав сеоски мешетар, зао, са лицем
шиљатим као у куне, обучен у виндјакну са крагном од
лисичијег крзна и панталоне увучене у чизме од жуте телеће
коже, упутио се право ка њој и ухватио је за руку: – Најзад
сам те нашао. Тако ти долазиш на састанке! Сад устај и хајде
са мном. – Она се опирала, осмехујући се; он, као прави
простак, повукао ју је да би је покренуо; она га је одгурнула;
он јој је опалио шамар. У бару је, у том тренутку, била гужва;
и одмах се око њих искупила маса света. Она је онда
вриснула: – Тулио! – И ја сам оставио апарат и притрчао.
Довикнуо сам му: – Срамота, с једном женом… доле руке. –
Али, ко си ти? – Било ко да сам, кажем ти да си бедник и
простак. – Пази како говориш, иначе… – Иначе? Да видимо,
напред, да видимо шта ћеш учинити? – Муцао сам више но
икад, бејах га ухватио за око вратник од лисичијег крзна и
баш сам хтео да га оборим на џакове с кафом, Икада се
умешао Сабатучи: – То можете радити напољу, не овде у
бару. – Све у свему, завршили смо сви заједно у полицији, где
су се Друсила и мешетар извукли с опоменом. Али ја сам
изгубио место јер сам, како је рекао Сабатучи,
»компромитовао углед локала«.
Изгубио сам је из вида. Понекад би ми се учинило да сам
је угледао у паркићима око станице, али увек је била обмана:

184
много девојака је у то време носило, као и она, црну блузицу
и зелену сукњу. У међувремену бејах нашао друго запослење:
шоферски помоћник на једном малом теретњаку који је
обилазио села у Лацију, са узорцима једне фирме која је
продавала разну робу потребну домаћинствима.
Природно, за време једне вожње доспели смо у
Кампињано, који се налази на Друму Фламиниа. Није велики
Кампињано; по његовом имену види се карактер места: два
низа кућа и чађавих кућерака и, иза њих, зелена поља. Онда
сам се сетио Друсиле и потражио сам гостионицу. Била је то
мрачна собетина, са истесаним столовима, тамним зидовима,
столицама од сламе. Али, кроз прозоре видела су се поља са
маслинама и виновом лозом. Седели смо у оној тами;
одједном, тргао ме је један добро познат глас: – Само се
мртви не срећу поново. – Била је то Друсила, обучена као
судоперка, са кецељом везаном око струка. Показујући при
осмеху зубе дивље животиње, рече: – Видиш какав је живот.
У Риму си ти мене служио, у Кампањану ја служим тебе.
Донела нам је тога чега је било: теста са сосом, мало
блитве и неку матору кокошку, тврду као камен; затим је села
уз нас и испричала ми крај своје приче. У Сабатучијев бар
није се враћала после оне сцене; али, свеједно је наставила да
живи истим животом, извлачећи муфте белу кафу, колаче и
мекике. Једног дана, пак, намерила се на неког грубијана, који
није прогутао удицу са њеном причом о састанку сутрадан.
Било је вече и он је јурио са више од сто на сат изван Рима,
Друмом Фламиниа. Када су стигли у поље, он је почео да јој
се удвара, она га је одбила и онда, после кратког рвања, без
много обзира, он ју је избацио из кола, а тако нежно да је пала
на неку живицу пуну трња и изгребала лице и руке. Онда је
он отишао, оставивши је ту, на главном путу, у мраку. Срећом
то се десило на десетак километара од Кампањана, Она није
имала ништа у Риму, црну блузицу и зелену сукњу, једину
своју гардеробу, имала је на себи. И тако је, шантајући,

185
сишући крв са огреботина, корак по корак, стигла у
Кампањано и ту је остала. Али, хоћете ли веровати? Уместо
закључка, рекла ми је: – Али, ако ми се укаже прилика да се
вратим у Рим, отићи ћу. – Па зашто? – А она: – Ако ни због
чега другог, а оно; зато што је увече, када човек зађе на улицу,
тако много светлости.

186
 Ноге на намештају

Д ошавши у посед иметка што ми га је оставио отац

наумио сам да га уложим у нешто што ће ми доносити
неки приход. Неко ми је предлагао да сем дућана који
сам већ имао отворим још један, за продају електричних
уређаја за домаћинство, у Улици Виторио; неко ми је
предлагао да купим салаш испод Праскати ја; неко камион са
приколицом за превоз воћа. А Матилде је, на моју несрећу,
дошла на мисао: – Американци страсно воле стари Рим. Купи
један станчић у овом крају, намести у њему неколико крпа и
видећеш да ћеш га одмах веома добро изнајмити неком
Американцу. – Прихватио сам, дакле, овај предлог и после
извесног трагања одлучио сам се за један стан на последњем
спрату једне куће у Улици Каронари, Цена: три милиона;
соба: пет. Али стар и замурдарен, са нужником да се човек
постиди и чађавом кухињом, без електрике и гаса, у којој се
кувало на угљу и ватра распламсавала махањем лепезе. Са
једне терасице, истина, могло се уживати при посматрању
кровова, са увек истим мачкама, увек једнаким поцепаним
ципелама, уобичајеним ноћним посудама без дна расутим
међу цреповима; али, као што сам рекао Матилди: – Овај
видик свиђаће се Американцима, не спорим, али, што се мене
тиче, ни дана не бих хтео ту да станујем. – Но чим је погодба
склопљена, испољиле су се мане, као и увек у старим кућама.
Да не говоримо о стрмом, мрачном и влажном степеништу,
оно је било заједничко и ништа нисам могао учинити; али у
стану, стално по вољи Матилде која је сада постала
избирљива, морао сам извршити поправке: модерно
купатило, кухиња такође, моловање, фарбање, подови и
дрвенарија нови. Тако се издатак од три милиона попео

187
готово на четири, укључујући ту и таксе и рачун бележника.
Остајао је намештај. Матилде је говорила, истина је, о
»неколико крпа«, али зна се какве су жене: у пракси,
»неколико крпа« претворило се у трпезарију од политираног
дрвета, спаваћу собу од махагонија, венецијанског салончића
и мноштво других потребних стварчица. Издатак се попео
много више изнад милиона.
Добро или лоше, некако сам уложио новац; преостало је
сада да нађем Американца. Стицајем околности, нашли смо
га одмах и била је то Американка. Звала се Ли. Ова Ли била је
лепа жена од тридесетак година, висока и лепо грађена, али
веома слична лутки, нешто због укоченог и запањеног лица,
са плавим разрогаченим очима које су изгледале као да могу
гледати само у једном правцу, увек истом, као да су од стакла,
а нешто по начину чешљања и облачења: као лутка, увек са
кратком и црном киком на врату и некаквим широким
сукњама које су висиле око танких ногу. Ли је дошла,
посетила стан, и пошто се науживала посматрајући кровове,
рекла је да ће га изнајмити. – Али, намештај је ружан, –
додала је тужно, – баш ружан. Ја сам сликарка, да ли вам ово
личи на намештај једне сликарке, господине Алфредо? – Тог
тренутка био сам запањен, пошто је тај намештај, по мом
мишљењу, био најлепша ствар у стану, који је, што се осталог
тиче, био права мишја рупа; но свеједно сам се вратио кући
задовољан и помало узнемирен: умиљат глас Ли, као у
девојчице, сличан мелодијама које се чују из музичких кутија
из Сорента, оставио је на мене ни сам не знам какав утисак.
Када сам испричао какву је примедбу ставила на рачун
намештаја, Матилде ми је одговорила грубо и већ помало
љубоморно: – Је ли, гле сад, зар постоји и намештај за
сликарке? Нека маже, нека прави своје слике, нека ради и не
гњави… А ако не уме да слика, што је вероватно, нека за то не
сваљује кривицу на наш намештај.

188
 Онда сам неколико пута навратио до Ли, час због
уговора, Час због предаје стана, час због неке друге
појединости; а она ми је једног дана казала да би хтела да
направи мој портре, јер, објаснила ми је, ја сам римски тип, са
лицем правог Римљанина, каквих је мало. Тако сам јој
позирао и могао сам је видети, да тако кажем, у приватном
животу. Била је аљкуша, немарна, неуредна, да се то не да
описати, а стан је за кратко време тако запустила да је личио
на праву шталу. Све је било на поду и свега по мало: чарапа и
листова папира за цртање, кутијица с ружом за усне и књига,
неспарених ципела и ревија, прслучића и кутија за оловке.
Није сликала за ногарима, стојећи, као сви сликари, него
склупчена на поду, по платну разапетом на патосу. На себи је
увек имала једну дугачку хаљину, као од саргије, која је
личила на велику кошуљу, и имала је обичај да се шета
босонога, тако да су јој стопала увек била црвена од цинобера
којим је под био обојен. Пушила је, затим, ко зна колико,
остављајући свуда редом пикавце умазане ружем; и увек је на
дохват руке имала чашу пуну неког јаког пића коју је, између
два потеза четке, приносила уснама. Не могу судити о
сликарству, али, имао сам утисак да њој није толико било
стало до сликања колико до играња улоге сликара, играјући
ту улогу онако како то раде све жене, уосталом, по чијем
мишљењу, супротно пословици, баш одело чини човека. За
њу је, све у свему, била важна кошуља, босе ноге, прсти
прљави од боје, неред, цигарете, чаше, а не оно што је радила
или није радила на платну.
Наставили смо тако извесно време, ја сам долазио због
позиран ја, занемаривши дућан; она ме је сликала, затим је
брисала, онда поново почињала и портре никако да буде
завршен. Признајем да ми ова њена спорост није била мрска,
пошто сам се, будимо искрени, мало по мало и готово не
примећујући то, заљубио у Ли. Хајде схвати неке ствари:
Матилде ми је била жена, Матилде је била млађа од Ли готово

189
десет година, Матилде је била лепа, а ипак ми се Ли више
допадала, изазивајући у мени, када је упоредим с Матилдом,
исти утисак какав оставља лепо послужен ручак у поређењу
са добром домаћом циповком. Више пута сам се, ипак, питао
због чега ми се Ли толико допада; и закључио сам да, док је
Матилде била нормална жена, то јест као девојчица била је
девојчица, као девојка девојка, а као жена жена. Ли је,
међутим, остала девојчица, иако је била жена. Тако, када сам
мислио да разговарам са женом, избијала је девојчица са свом
својом безазленошћу; а када сам, пак, мислио да разговарам
са девојчицом, избијала је жена са свом заједљивошћу. Чудна
мешавина која ме је дражила као неприродна занимљивост;
ново осећање због кога сам остајао неодлучан и увек имао
жељу да га поново осетим.
Једног дана попнем се, уђем не куцајући (врата су јој увек
била отворена као да је становала у Колосеуму) и кога
налазим тамо? Ли, по обичају, седела је на поду, главе нагнуте
над платно, у широкој кошуљи и боса; а око ње, заваљени у
фотеље, тројица младића које су у Улици Коронари и
околини сви познавали по ономе шта су били, то јест
ленштине, безобразници, људи са многим занимањима и без
иједног заната, играчи билијара и загрижени навијачи из
бара: Марио, звани Црни, због тамног лица, са љубичастим
уснама и очима као угаљ; Алесандро, звани Милки Маус, јер
је био омален; и Ремо, са надимком Курјачић, не знам због
чега. Признајем, нарогушио сам се због њих, и зато што сам
хтео да будем сам са њом и зато нисам желео да ми у кућу
доводи свет као што су ови. – Ко није мртав, срешће се, –
рекох уздржано. А они, подсмевајући се, пошто су приметили
моје нерасположење: – Здраво, Алфредо. – Не дижући главу
са платна, Ли је упитала умиљатим гласом: – Па зар се ви
познајете? – Како да не, – одговорио сам извештачено. – А
они, смејући се: – Госпођице, ту у Риму сви смо пријатељи.

190
 Тако је почео за мене гадан период. Истина настављао
сам да одлазим до Ли због оног портрета који никако није
био готов; али није било прилике да тамо не затекнем ону
тројицу или можда друге од истог соја. Не знам где их је
налазила; чини ми се да су они једни друге обавештавали. Сви
ти младићи гледали су једни друге помало кивно,
нагваждајући о својим пословима, пушећи и пијуцкајући, као
да су у бару на углу или у седишту спортског клуба. Ја сам
горео од нестрпљења и стално се надао да ће отићи, с времена
на време устајао сам и прошетао станом, или се љутио и
погледао у сат; али да, они се намерно нису мицали; а Ли, која
ништа није схватала, склупчана на поду настављала је, у
међувремену, да маже кичицом. На крају сам ја први одлазио,
пошто сам био једини ожењен од целог друштва; љубоморан
и пун једа враћао сам се кући, где ме је Матилде дочекивала
љутитим речима, пошто је веома добро знала где сам и зашто
сам био. И бар да ми је Ли пружила неки повод да више к њој
не одлазим. Али она је поседовала некакву непредвидиву
вештину, као некаква размажена девојчица, што је и била, да
ми пружи наде баш када сам био очајан. Али, на жалост, она
је давала помало наде и свима осталима.
Она ми је пружила прилику, коју сам већ тражио, да
прекинемо наше непријатне односе. Једног дана када је стан,
као и обично, био пун ђилкоша и кицоша, а ја сам стајао у
једном углу беснећи у себи и мучећи се, Ли је најавила да је
одлучила да у свом стану приреди велико славље, позивајући
све присутне и све који би, најзад, хтели доћи. – Једно
уметничко славље, – додала је задовољно. Нисам ништа
рекао, али осетио сам да ће ово славље, не знам зашто, бити
последњи трзај већ исувише затегнутог конопца. Затим је Ли
устала и отишла у спаваћу собу, а ја сам пошао за њом. Она је
претурала по једној од многих ладица које је увек држала
отворене са стварима које су из њих висиле. Затворио сам
врата и ухватио је за мишицу: – Ли, ја на ово славље нећу

191
доћи… чак, размисливши, закључио сам да ће боље бити да се
више не виђамо.
Она ме је зачуђено погледала: – Али, зашто? Уметничко
славље, украсићемо стан, пићемо вина, бићемо весели,
зашто?
– Зато што се ја и они младићи, којима ви допуштате да
долазе у стан, не слажемо.
– А зашто се не слажете?
– Зато што сам ја, – љутито рекох, – једна честита
личност, а они су гомила лопова.
Она се детињасто заценила од смеха: – Ох, како сте зли.
Зашто ипак не останете и не покушате да се с њима
спријатељите?
– Зато што је то немогуће.
А она готово љутито: – Ма шта вам је свима вама, те се
толико мрзите? И они остали само се свађају. Зашто нисте
пријатељи? Ја бих хтела да сви будете пријатељи.
Овог пута нисам јој ни одговорио; и упутио сам се ка
предсобљу. У ходнику она ме је ухватила за руку и, чудно ме
гледајући, одједном ми рече: – Причекајте мало. – Готово сам
се понадао, шта знам чему, да би ми хтела дати опроштајни
пољубац. Она ме је, пак, одвела у купатило. На зиду, изнад
каде, био је обешен мој портре рађен угљем. Из џепа је
извукла оловку и, гледајући ме, почела да дотерује портре.
Затим ме је изгурала напоље, говорећи: – Добро, у реду, сада
можете и отићи.
Тако је више нисам видео; а пошто је већ било лето,
почетком августа затворио сам дућан и отишао на село, у
Паломбара Сабина, к Матилдиним родитељима. Остао сам
тамо два месеца, продужавајући боравак што сам више могао,
нешто зато да бих заборавио Ли, нешто зато да бих се
помирио с Матилдом. Крајем септембра вратио сам се у Рим;
и прва личност коју сам срео у Улици Виторио био је баш
Црни.

192
 Рекох му: – Здраво Црни… Но?
А он, одмах ме схвативши: – Ма како, зар не знаш да је
одмах после славља отишла?
– Отишла?
– Хм, – рече он помало неодређено, – славље није било
баш славно. Знаш, она је свима давала помало наде. Уз вино
неки су се загрејали, било је свађе, понеки је претерао, пало је
неколико удараца, неколико псовки. Можда се она
преплашила, можда се бојала да ће бити принуђена да се
одлучи. Чињеница је да је сутрадан спаковала кофере и
отишла.
Сетио сам се да ми је још дуговала кирију за четири
месеца и рекох: – Отишла је не плативши ми.
– Кад би само то било, – омакло му се.
– Шта тиме хоћеш рећи?
А он: – Хм, та је једна луда, попни се и биће ти јасно.
Здраво, Алфредо.
Неспокојан, отрчао сам у улицу Коронари, прескачући
све по четири степеника попео сам се, отворио и ушао. Чим
сам се нашао унутра, имао сам утисак да се нешто променило.
Не говорим о нереду, јер стан је увек био у нереду: све је
остало као оне вечери после славља, столице преврнуте, чаше
и боце на столу, земичке у тањирима, ножеви и виљушке у
нереду. Са зидова висили су украси од шарене хартије, са
таванице венецијански лампиони. Под је био посут срчом,
што је значило да је заиста било свађе о којој ми је Црни
говорио. Али, онај утисак о промени долазио је од неког
чудног осећања: као да се под спустио. Затим сам боље
погледао и онда видео да се под није спустио, већ намештај.
Столицама, столу с точкићима, чак и креденцу, биле су
претестерисане ноге. Појурио сам у спаваћу собу: и овде све
ноге пресечене. Отишао сам у салон: нема ногу. Дакле, све
собе постале су патуљасте; онда ми је неко објаснио да је Ли
извела све ово како би слављу дала уметнички изглед; али, тог

193
часа поверовао сам да је заиста полудела. Вратио сам се у
трпезарију и поглед ми је случајно пао на једну отворену
ладицу на креденцу: била је до врха пуна неке текућине у
којој је пливало неколико пикаваца. Онда сам открио да је
Ли, крећући на брзину, у ту ладицу испразнила ликер из свих
боца што је преостао, не знам да ли из злобе или, пре, због
лености.
Тако сам изгубио четири месеца кирије, уз то скраћено
време, још и ноге на намештају, уз све то свађе са Матилдом.
Још сам се вртео по собама и најзад, на испреметаним
креветским покривачима, пронашао сам велики табак хартије
за цртање са цртежом неког човека разрогачених очију, са
косом усправном као игле у јастучету за игле, са
искривљеним устима. Тај човек био сам ја. Испод цртежа, Ли
је угљеном исписала: »Алфреду, за сећање, од Ли«. Вратио сам
се кући веома нерасположен. А Матилди, која ме је одмах
упитала: – Дакле, да ли ти је платила? – грубо сам одвратио,
бацивши увијену слику: – Да, овим.

194
 Свадбени поклон

Д еда ми је био баштован, отац ми је био баштован, ја сам

први прекинуо традицију. Ех, крив је Рим који на
очиглед расте и сваке године својим кућама и својим
улицама поједе комад поља. Пре тридесет или четрдесет
година, наша башта била је међу трскама, на обали Тибра.
Онда је Рим направио корак напред: наспрам врта израстао је
ред кућа; с бока, с леве стране, сместила се гостионица »Код
скеле«, власништво Де Сантиса, са баштом и погледом на
Тибар; здесна, гаража Диоталевија, са бензинским пумпама и
неонским натписима. Но мој отац, који је страсно волео
земљу, и даље је обрађивао баш ту, одлазећи у њу сваког јутра
бициклом; ја сам, у међувремену, у Улици Остиензе отворио
дућанчић са деловима за аутомобиле. Затим је мој отац умро
а ја, пошто сам покушао да башту неком дам у најам и нисам
нашао никога ко би је хтео, изгубио сам интересовање за њу:
друге ствари мени су се мотале по глави, не салате и купус у
главицама. Тако је башта била препуштена корову и смећу,
које је из читавог кварта помало ту истоваривано. Постала је,
све у свему, терен за градилиште потпуно обрастао дивљим
шибљем и затрпан гомилама смећа.
Са Мирком, власником гараже, био сам пријатељ, може
се чак рећи готово брат. У двадесетој години веома смо
личили један на другог: обојица мршави и необуздани,
блиставих очију, са чуперком на челу, загрижени спортисти,
уображене испичутуре. Ја сам остао мање-више исти; али
Мирко се променио, из године у годину све се више гојио и
смиривао, тако да се најзад звао Мирко и био је миран, да се
више није дао препознати. Новац га је променио, онај који је
зарађивао у гаражи и онај који је стицао трампом и

195
купопродајом аутомобила. Променила му се и нарав, али ја то
нисам примећивао, јер док се физичке промене виде голим
оком, оне моралне не запажају се ако за њих нема доказа.
Тако сам га и даље сматрао најбољим пријатељем; а био је, то,
јер ја сам од њега тражио једино да се са мном дружи, што
ништа не стаје, док је он, као што сам био принуђен да
приметим, придавао значаја једино стварима које нешто стају
и нешто се на њима може зарадити.
Мирко беше бацио око на мој грађевински терен и једног
дана предложио ми је: да ја дам терен, он грађевину, па ћемо
подићи још једну гаражу велику као његову и заједно ћемо на
њој зарађивати. Све у свему, уортачићемо се; а ако овај
ортаклук не би добро ишао, Мирко је предвидео да ми
исплати мој удео плаћајући ми цену терена. Био је то за мене
тежак час; не толико што ми послови не би добро ишли,
колико зато што сам био пред венчањем, а пошто се оженим,
било би ми потребно да се више испружим. Женио сам се с
девојком из тог краја, са кћерком Де Сантиса, власником
крчме »Код скеле«, Консолином, која је, као и Мирко, била
моја пријатељица из детињства; и све троје играли смо се
жмурке међу честарима на обали Тибра. Консолина је била
оно што се зове лепа девојка, можда мало ниска раста, али
здрава, чврста и лепо грађена, лица, округла и ситна, снажног
врата и са дугачким курјуком свијеним око главе. Консолина
је била куварица код оца и имала је, како се каже, златне руке;
и ја се бејах заљубио у њу једног лета, седећи са пријатељима
под сеницом у башти крчме: с времена на време нагињао сам
се уназад са столицом и онда сам могао видети Консолину у
кухињи како стоји пред штедњацима, са кецељом опасном
око струка дугом до пета, како изнад распаљеног угља држи
голом и снажном руком тигањ у коме се пржи месо, или
роштиљ на коме се пече пиле. Ваља рећи да је Консолина
приметила како је загледам, јер је и она почела мене да
посматра, тако да су јој често пржено месо или пиле загорели

196
и отац је почињао да виче међу облацима дима, којима су
обоје били обвијени. Све у свему, верили смо се; али отац није
лепо гледао на свадбу, пошто је Консолина за њега
представљала прави мајдан, а он је, знао да ће касније бити
тешко наћи тако добру куварицу: сем тога, веома ју је волео,
пошто је имао само ту кћер.
У понедељак, да кажемо, потписао сам уговор који је
Мирко, цепидлака, хтео да склопимо, говорећи ми: – Никад
се не зна, пријатељи смо, али боље је саставити уговор. – У
среду отац Консолине, после једног разговора у вези с
венчањем, са своје стране предложио ми је: да ја дам терен за
зграду, а он ће, о свом трошку, ту подићи кућицу за мене и
Консолину, а сем тога повећаће башту поред гостионице. У
замену, Консолина ће наставити да кува. Касније, када он
буде остарео, ја ћу заузети његово место и тако ће све бити на
моју корист и на корист моје деце.
Предлог ми се допао: једноставан, користан, искрен;
приметио сам, пак, да је постојала сметња због уговора са
Мирком. Отац Консолине упитао ме је да ли смо почели да
градимо и, сазнавши да ништа нисмо учинили, узвикнуо је: –
Добро, онда отиђи Мирку и тражи му да ти врати уговор. Па,
ђаво да га носи, пријатељи сте, а онда, он ништа не губи. – И
ја сам тако мислио и ово сам приметио пре свега форме ради:
Мирко, мислио сам, неће моћи да ми одрекне ову услугу.
Тако сам отишао Мирку. Затекао сам га у радном
комбинезону како пере кола; довикнуо ми је веома срдачно: –
Дакле, Серафино, када ћемо заиграти на свадби? – Одговорио
сам му: – Ускоро, све од тебе зависи. – Он ме је зачуђено
погледао: – Од мене? А зашто? – Одговорио сам му да треба с
њим да разговарам, он је окачио црево и, сав брижан, увео ме
у некакву застакљену собицу где је имао писаћи сто и две
столице. Сели смо и он је упитао: – Хм, шта могу за тебе да
учиним? – Онда сам му објаснио ствар и закључио: – Жао ми
је, можда ћеш помислити да нећу да одржим реч, али, на

197
крају крајева, ти ниси неки стран човек, него пријатељи, и
схватићеш разлоге. Као што видиш, не ради се о некој
шпекулацији, него о мојој срећи.
Док сам ја говорио, он је мењао израз: не више
пријатељски и брижан, већ пажљив и истовремено удаљен,
као да сам се ја стално све више удаљавао од њега и он ме је
видео сасвим маленог, као кроз наопако окренут дурбин.
Поигравао се једном оловком и на крају ми лагано рече: – Све
у свему, ти би хтео да поништимо уговор који си прекјуче
потписао?
– Да.
– Могуће је, – рече он кроз зубе, као да самом себи
говори; – могуће је, чекај да погледам. – На једном комадићу
папира оловком је исписао неке бројке, затим је помакао
уназад главу и посматрао их кроз полузатворене капке,
издалека, као што се посматра слика, и рече – У реду. Могуће
је. Ја ћу ти вратити уговор, а ти ћеш ми дати педесет хиљада
лира.
Зинуо сам запањено: – Педесет хиљада лира? А зашто?
Ниси потрошио ни паре, само си потписао и… – А он: –
Гледај, ми смо потписали уговор за зидање гараже, ти си
давао земљиште, а ја плаћао зидарски посао. Нећемо зидати
гаражу и ја, пошто сам се надао извесној заради, морам се ње
одрећи. Ових педесет хиљада лира представљају пропалу
добит.
– Пропалу, шта?…
– Пропалу добит. Била би сигурно већа када би се држао
уговора. Али, пошто си ми пријатељ, заокруглио сам цифру,
као пријатељ.
Поновио сам: – Пропада добит. Је л’ се тако каже?
– Тако се каже.
Нисам могао да му не скрешем: – Зар је то твоје
пријатељство, Мирко? Ова пропала добит?

198
 Но он ме је пресекао: – Не мешајмо послове са
осећањима. Пријатељи смо, ко то пориче, али овде постоји
уговор.
Још нисам био убеђен: – Добит, па шта то значи добит?
– Хајде, престани: значи зарада.
Не знам због чега, ова реч добит, коју никада пре тога
нисам чуо, није ми се допадала. Била је то једна од оних речи
из књига којима се варалице представљају као поштени људи:
реч која се употребљава као ветробран. Рекох: – У реду,
зарада, радије рецимо зеленаштво.
А он, тачан и миран: – Не, пропала добит је једна ствар, а
зеленаштво друга. Када ти тражим педесет посто на своту
коју сам ти позајмио, то је зеленаштво. Тражим ти педесет
хиљада лира јер се одричем зараде којој сам се надао, то је
пропала добит. Ех, Серафине, речи су чињенице и не може се
једна реч заменити другом.
Тако ми је одржао предавање и о речима. Схватио сам да
се ништа не може учинити и устао сам, говорећи: – Браво,
Мирко, имао си право што си ме натерао да потпишем
уговор. Па, добро: донећу ти педесет хиљада лира, а ти ћеш
ми вратити уговор. Није ли тако?
– Тачно.
Чудно је рећи, али чим смо се нашли ван собице, он је
поново постао срдачан и рече ми: – И, онда, када ће бити
свадба? Сада је све уређено и нема тешкоћа. – Био сам тако
изненађен, да се нисам могао уздржати да не одговорим: –
Петнаестог следећег месеца. – А он, ударајући ме руком по
рамену Срећно, Серафино, срећно.
Отишао сам онда свом будућем тасту и испричао му о
пропалој добити. Он, као послован човек, није имао шта да
примети, чак је готово одобравао Мирку: био је пријатељ,
истина је, али у пословима нема пријатеља. Консолина, пак,
одједном је према Мирку открила нетрпељивост какву нисам
у ње познавао, на сва уста грдећи и њега и уопште пријатеље:

199
као све жене које су љубоморне на мужевљеве пријатеље и
чим се венчају окруже га пустињом, она је сада користила
прилику. Слушао сам је погнуте главе, а онда, чим је престала,
а пре зато што јој је понестало даха, него зато што јој је
понестало повода, поново сам почео разговор о главној
тачки: јесам ли морао платити пропалу добит? Мој будући
таст остао је миран; педесет хиљада лира за њега је увек било
педесет хиљада лира. Али Консолина, горопадна, оде у своју
собу, узе из ормана штедну књижицу и баци ми је у лице,
вичући: – Ево тих педесет хиљада лира, платићу ја од своје
уштеде, сви сте ви једнаке циције. – Овог пута мој будући
таст, видевши црвено и очајничко лице кћери коју је волео,
узбудио се и рече да ће он засад надокнадити новац за
пропалу добит; ја ћу му га после натенане вратити.
Тако сам поново отишао Мирку и он ме је примио веома
љубазно, позивајући ме да седнем док је он превртао по
некаквој бележници, тражећи уговор. Рекох му да ћу
постојати и почекати: намеравао сам да му у лице бацим
педесет хиљада лира. Али, када је дошао тренутак, његово
гњаваторство разоружало ме је. Он је узео уговор и поново га
прочитао; додао му је изјаву у којој се говорило да му ништа
више не дугујем, пошто сам исплатио пропалу добит,
потписао је и онда ми пружио перо да је и ја потписом. Тако
сам потписао и затим, врло млитаво, пружио му педесет
хиљада лира у новчаницама од по пет хиљада. Он, стално
цепидлачећи, пребројао их је, па подигао насмејано лице
говорећи: – Педесет хиљада, врло добро, – затим је савио
уговор на четворо и пружио ми га. Изашли смо заједно и он
ми је и овог пута ставио руку преко рамена, срдачно,
говорећи ми о свадби. Овлаш сам се помакао, не бих ли
скинуо његову руку са рамена, али он то није приметио и
тако смо се растали уз уобичајене честитке.
На крају крајева, венчали смо се, а срећом венчали смо се
у Нарнију, селу Де Сантисових, и тако нисмо позвали Мирка,

200
Није да ми је био баш непријатан, као Консолини; али, било је
још горе: у мени се покварила опруга која је покретала
срдачност и кад бих га видео било је као када неко покушава
да отвори браву на вратима аутомобила, а ова се не отварају
зато што је опруга покварена: срце ми се више није отварало,
а ни уста. Стајао сам ту, пред њим, ни речи не зборећи, не
знајући куда га погледам, збуњен горе него када бих видео да
му се на лицу појављује некаква велика израслина, а ја не бих
хтео да му ставим до знања да то видим.
Но он ништа није схватао. Ево доказа: после свадбе, чим
смо се вратили у Рим, он је поново почео да посећује башту
поред крчме, као и раније. Било је лето и увек је била прилика
да се одигра која партија карата уз пола литре вина, и ја
нисам знао шта да урадим да се не бих нашао у игри с
Мирком: био је јачи од мене, нисам могао чак ни да га
погледам у лице, стидео сам се као да сам ја њему приредио
шалу са пропалом добити, а не он мени. Тако сам најзад био
принуђен да више не играм, него сам се мувао између
столова, посматрајући час овог, час оног играча. На крају,
ипак, мало по мало, он је приметио то и једне вечери, када
сам пролазио поред њега, док је био сам, зауставио ме је и
рекао, искрено и срдачно: – Ти, Серафине, од неког времена
променио си се. Мислим да си љут на мене и знам због чега. –
Збуњен и помало љутит, рекох: – Ако знаш, реци ми,
видећемо тако да ли је истина. – А он, уз осмејак: – Зато што
ти нисам дао свадбени поклон. Али, ви сте се венчали
кришом, нисте ме чак ни позвали. Реци право: то је узрок. –
Ја тада, не могавши више да издржим, одговорих му: Ма шта
кажеш, свадбени поклон ти си ми већ дао, зар се не сећаш? –
Већ сам ти га дао? – Па дабоме, зар си заборавио? Пропалу
добит.

201
 Вештина ћутања

Н ису све страсти једнаке, има страсти добрих које ти у

животу дају подстрека и на крају доносе ти сто посто
зараде, боље од рачуна у банци; а има такође страсти
које ти живот постепено сламају и на крају би га оборе као
стабло трулог дебла. У време када сам упознао Тарчизија и
када смо обојица били баштовани у Орландинијевом
расаднику у Улици Аурелиа Антика, он је према свом занату
показивао онакву страст коју сам назвао добром и која би га,
да ју је задржао, уздигла у ред најбољих римских баштована.
Тарчизио је био необичан човек: сама кост и кожа, тинтара
му је била покривена црном и нежном косом, очи су му биле
велике и тамне, нос дугачак; подсећао ме је на једног од оних
живих и изгладнелих богослова који се, понекад срећу на
споредним улицама, како шетају двоје и двоје, брбљајући
међусобно.
Руке је имао велике и снажне, праве баштованске, са
земљом под ноктима која се никада није могла очистити;
облачио се увек у одела од цајга, као сељак; а у џеповима увек
је имао неку луковицу или неки корен, а на великим
ципелама увек помало блата. Уносећи у повртарство ону
изузетну страст, није бринуо о личним интересима:
дозвољавао је да буде мало плаћен, бесплатно је радио сатима
и сатима, у расаднику је проводио Чак и недеље; мувајући се
међу стабљикама и овећем. Орландини, који није био луд,
одмах га је заволео и имао је пуно поверење у њега, па га је
слао када је требало обавити оне пажљивије послове који
захтевају баш страст, као што су уређење стаклених башта,
калемљења, удешавање тераса и друге сличне ствари.

202
 Човек оваквог соја, када промени страст, ваља да се држи
добрих страсти, иначе је изгубљен. Из баштованства,
Тарчизио је, можда, могао прећи на, шта знам? на
пчеларство. Али не на жену. Он је ипак ово урадио; и зато
мислим да је боље немати уопште страсти, ни добрих ни
рђавих, пошто увек постоји опасност да ли се у руци
преобрате у змије које не познају господара и уједају га када
он то најмање очекује.
Ту, у близини расадника, иза оних старих зидина што се
пружају дуж Улице Аурелиа, налази се један салаш са
породицом сељака која је обрађивала комад земље у дну
долине, баш испод Виле Дориа Памфили. Потпуно сељаци
били су дедови који су се тамо населили када је ту још било
отворено поље; отац и мати били су већ мање сељаци; а
уопште, најзад, није била сељанка кћи Марсилиа. Истина је да
је и она, као и родитељи, радила у пољу, али, што се свега
осталог тиче, могло се рећи да је госпођица из вароши. Ја сам
је својим очима гледао како премеће сено обучена као
госпођица, у узаној сукњи која јој је спутавала ноге, стежући
грабље прстима са црвено обојеним ноктима. Марсилиа је
била једна од оних малених али чврстих девојака, о којима
момци, гледајући их како пролазе, говоре: »Ех, у малим
бачвама је добро вино«.
Била је римски тип, али не градски, него сеоски, из
околине Рима, где су сељаци веома прости: лице јој је било
обло и тамно, очи округле, велике и црне, нос у равној црти с
челом, уста јака са угловима окренутим на ниже и зуби оштри
и шиљати као на кљуси. Коса јој је била коврџаста, једна
дивља гомила коју је она везивала на потиљку црвеном
врпцом као букет. Заборавио сам један детаљ: била је рођена
са зечјом усном и оперисали су је чим је рођена, тако да јој је
над горњом усницом остао ожиљак, што је њеним уснама
давало некакав животињски израз. Њено ћутање и начин
гледања такође су били животињски; никада није говорила,

203
гледала је разрогаченим, непомичним, потпуно
безизражајним очима, како гледају баш животиње.
Како се десило да се Марсилиа залепила за Тарчизија, не
бих умео рећи. У том крају сви смо се познавали; можда једне
вечери, у крчми иза Порта Сан Панкрацио, где су се суботом
недељом после подне састајали младићи и девојке из тог
кварта. Ствари стоје овако: између расадника и поља
Марсилијине породице стајала је бодљикава жица; једног од
тих дана нашао сам је размакнуту да се кроз њу могао
провући човек; поправио сам је, али сутрадан ујутро нашао
сам је поново размакнуту, а сем тога на једном од шиљака
закачен прамен црвене вуне. Изгледа као загонетка, али није:
Марсилиа је имала црвени џемпер; у расаднику се налазила
кућица за чувара, једног полулудог старца који се звао
Ињацио; у кућици су биле две собе; те ноћи Тарчизио беше
остао да спава у кућици; шта бисте ви помислили? Тог истог
дана уграбио сам тренутак када смо се нашли сами Тарчизио
и ја и рекох му кратко и јасно: – Буди опрезан са
Марсилијом… није то девојка за тебе… уосталом, зар не знаш
да има вереника? – Очекивао сам да ће се бунити; али он ме је
дуго посматрао некако необично, као да ме није ни чуо ни
видео, и као да је кроз моје тело гледао у неко дрво које се
налазило за мном: и уста није отворио. По викао сам: – Хеј,
теби говорим… јеси ли нем? – Поново ме је погледао; затим
ми је окренуо леђа и, не журећи се, отишао је. Тако је почело
оно што ћу ја назвати вештином ћутања.
Вереник Марсилије, вереник тек да се каже, био је један
мангуп над мангупима, један плавојко, ђилкош и силеџија, са
надимком Лепак, можда зато сто се лепио за жене и живео на
њихов рачун. Говорио је да је боксер; али ја чврсто верујем да
његова снага није била у мишицама, него у вилицама; а у
Риму се за таквог човека каже да је левента, реч јасна која све
казује. У реду. А када сам их видео све троје, Тарчизија,
Марсилију и Лепка како седе пред крчмом иза Порта Сан

204
Панкрацио, помислио сам: »Јадни Тарчизио, направио си
глупост«. Лепак је био срдачан према Тарчизију, што није био
добар знак; Марсилиа се, пак, држала по страни, непомична и
безизражајна, баш као нека животиња, нека јуница или
ждребица између два сељака који се око ње погађају. Онда су
устали, Тарчизио је платио и удаљили су се низ Улицу
Аурелиа. Платио сам и ја и, правећи се невешт, пратио сам их
на растојању: хтео сам да видим како ће се завршити
купопродаја. Све у свему, тамо где је Улица Аурелија
најтамнија, пошто је притешњена између два шумарка,
Тарчизио је извукао из џепа свежањ новчаница и дао их
Марсилији; Марсилија, слободним покретом, предала их је
Лепку; а Лепак, пошто их је ставио у џеп, почео је да успорава
корак и заостаје иза оно двоје, и на крају се зауставио: у том
тренутку Тарчизио и Марсилиа скренули су и нестали.
Сутрадан ујутро позвао сам Тарчизија у страну и
изнебуха му рекох: – Ја ништа не знам и не желим ништа да
знам… али видео сам те да дајеш новац Марсилији и њу како
га даје Лепку, и знам да ти немаш новац и зато ти још једном
кажем: пази шта радиш. – Он ме је и овог пута посматрао
гледајући кроз мене, као да сам имао стаклену главу, а у
стаклу неки предмет који га је занимао; затим ми је окренуо
леђа и отишао. Дакле, вештина ћутања се настављала. Али,
настављала се и друга вештина искоришћавања: једне од тих
вечери Лепак је наишао с новим мотоциклом и дошао да
кружи, безобразан, баш испред исте оне крчме где су седели
Марсилиа и Тарчизио. Направио је један круг држећи ногу на
земљи, шепурећи се и тандрчући, затим је лепо поздравио и
пуном брзином кренуо ка Ђаниколу.
Сада је бодљикава жица била на земљи, а ја се уопште
нисам бринуо да је подигнем; а Тарчизио је сваке ноћи спавао
у чуваревој кућици; овај, пак, коме су, треба веровати,
напунили бачвицу с вином, био је увек пијан. У расаднику
нешто није ишло како треба, али није било лако схватити шта

205
је то. Но све је одлично напредовало на суседном имању где
се налазио Марсилијин салаш: било је лето, у долини беху
покосили сено и често сам тамо виђао Марсилију, обучену
као градску госпођицу, како прелази грабљама преко
покошених ливада.
Укратко: једног дана када је Орландини, људина црвена
лица и врата још црвенијег од лица, сређивао рачуне седећи у
чуваревој кућици, стуштио се један љут господин: – Па јесте
ли ви полудели… погледајте какав сте рачун послали мојој
жени за уређење оне терасе.
– Ма какав рачун… и ко је полудео?
– Погледајте: шимшири, малени и ружни, петнаест
хиљада по грму, лале, руже, гераније, све три пута скупље
него прошли пут… а саксије од печене земље, овде су
обележене као тосканске, а у ствари су римске, најгоре врсте,
које се распадају при првом мразу… и три вреће хумуса…
– Полако… пре свега, немојте викати… а, затим, видите
да овај рачун није наш… написан је на хартији из свеске… да
је наш, био би на папиру са заглављем.
– Ма какво заглавље… То су ствари недостојне једне
озбиљне фирме… Морате ми вратити новац. – И тако даље, и
тако даље. Онај господин био је гојазан и блед, Орландини
гојазан и црвен, онај господин је поцрвенео, Орландини је
побледео. Помислио сам: »Обојицу ће сада ударити кап«; и
почистио сам се из кућице.
Не знам како се све завршило; нити знам шта се
дешавало читавих месец дана касније, пошто сам сутрадан
отишао у Албано, да радим у једној старој вили, коју је нови
власник доводио у ред. Када сам се вратио месец дана
касније, приметио сам да Турчизија нема, па сам се
распитивао код чувара, Ињација, који је пушио пред
кућицом. – Ухапсили су га и сада је у Ређина Чели, –
одговорио је, задовољно, вадећи лулу из уста. – Безобразник:
крао је, може се рећи, одувек и говори се да је Онландинију

206
нанео милионску штету. – Па како је могуће?… Тарчизио?…
Не могу да верујем у то. – Ех, млади су и једино на жене
мисле… Много пута говорио сам ја Тарчизију: послушај ме,
окани се жена и прихвати се вина, оно је јефтино и никада не
издаје…
Он је још говорио, али ја сам већ отишао на међу
расадника и прешао у комшијско имање, прескочивши ону
бодљикаву жицу. Марсилиа се налазила тамо ниже, у дну
увале, далека и малена, са некаквом корпом преко руке, испод
једне смокве. Стигао сам до ње трчећи и зграбио је за дигнуту
руку, којом је с грана брала воћку. – И тако Тарчизио је у
затвору… Али, ја знам зашто је он у затвору… Твојом
кривицом, гадна мурдарушо… Тарчизио је у затвору, а Лепак
се шета на мотору купљеном украденим новцем… Јеси ли сад
задовољна?
Хоћете ми веровати? Погледала ме је, као што је то
чинио Тарчизио, гледајући кроз мене, и ништа није рекла. И
она је прихватила вештину ћутања, односно, тачније речено,
њој је, да тако кажемо, та вештина била у крви, пошто је била
животиња и, као све животиње, није умела да говори. Но ја
сам одавно већ чекао овај час и он је сада дошао. Поновио
сам: – Не говориш, дакле, је ли, вуцибатино… добро,
видећемо да ли ћеш сада говорити. – Гледао сам да је
одаламим по гадном лицу, између носа и ува. Затим сам
подигао руку и ошамарио је, снажно, најпре преко једног, па
затим преко другог образа. Она једва да је помакла главу,
како је добила шамаре, као дрво које ветар заљуља. Затим ми
је окренула леђа и отишла, полако, носећи корпу преко руке,
преко долине коју је пекло сунце, ка салашу.
Нисам је више виђао три или четири месеца. Једног
новембарског јутра веома рано пролазио сам дуж алеје на
Ђаниколу, пустом у тај час, с мермерним попрсјима у низу,
празним клупама под стаблима влажним од росе, ноћна роса
још се осећала у ваздуху, устајала и бела. Наспрам фењера,

207
одакле се пружа поглед изнад затвора Ређина Ћели, који је
испод, са својим дугачким и жалосним зградама пуним
прозора са решеткама, угледао сам једну жену наслоњену на
грудобран, како гледа наниже ка затвору. Одмах сам
препознао Марсилију по гомили куждраве косе, свезане у
облику букета на потиљку: фризура из давних времена,
дивљих, када жене још нису стављале трајну, и када су гејаци
били још гејаци, а Рим престоница гејака. Пришао сам јој
гоњен ни сам не знам каквим нагоном, и прекорно јој рекох:
– Шта гледаш?… Гледаш ли можда у затворско двориште да
би видела Тарчизија у пругастом робијашком оделу?…
Гледаш да би видела како му лепо стоји затвореничка
униформа, је ли?
Онда се она окренула, погледала ме разрогаченим очима,
као животиња, и видео сам у њима неки неспокојни израз,
иако је и то било неспокојство животиње. Затим је отворила
уста и казала: – Очекујем дете.

208
 Сведок

К ажу да ћемо једног дана сви бити газде и да више неће

бити собара. Кажу да је занат собара недостојан
човека који је прави човек, јер човек не треба да буде
слуга човеку. Кажу да ћемо једног дана све радити сами, без
собара, као дивљаци. Не поричем: човек никада нема мира и
увек осећа потребу да промени све што је створио и можда ће
променити нагоре, али мораће да промени, а да би се затим
утешио он ће то назвати напретком. Али, ту те чекам: од десет
људи, бар колико ја знам, можда се двојица роде као газде, а
остали се рађају као слуге. Газди који је рођен као газда
допада се да заповеда још од повоја; а остали немају мира док
не нађу господара који ће им заповедати. Ех, људи су
различити; и уз сав напредак биће господара и собара, само
ће их звати другим именом; и, зна се, речи су људима све; и
неко ко се вређа када му се каже »амалин«, дотрчаће када му
се довикне »носач«.
Што се мене тиче, ја сам рођен као собар, живео сам до
данас као собар и можда ћу умрети као стара дртина, али као
собар. Допада ми се да послужујем; допада ми се да слушам;
допада ми се да себе стављам на располагање другом.
Послуживати: има случајева, пак, када вас реч води у заблуду.
Када се добро погледа, док ја послужујем газду, он служи
мене. Хоћу, у ствари, рећи: да није газде, ја не бих могао бити
собар. И шта бих онда био? Зар гробар?
И, тако, од једног газде до другог, мењајући их час зато
што се газда није мени допао, час зато што се ја нисам
допадао њему, час због неког другог разлога, доспео сам
најзад у једну вилу на Путу Касиа, где ми је изгледало да сам
нашао добру службу. У тој вили недавно саграђеној живео је

209
један пар недавно венчан: она, плавуша издуженог и лепог
лица, с некаквим огромним и продорним плавим очима; врло
мршава, висока, елегантна, изгледала је као дечак већ и зато
што јој је злаћана коса била кратко потшишана а ла
Бонапарта; он је био црномањаст, омален али снажан, веома
широких рамена, лица четвртастог, дубоког гласа, личност
ауторитативна и важна, један од оних људи ниска раста који
се за своју неизраслост свете на свој начин што изигравају
веће газде но што јесу и што се праве важни. Мора бити да је
он био баш сељачког порекла, судећи бар по мајци која је
једном навратила у вилу и замало је нисам побркао са неком
од оних сељанки које се виђају на улицама са корпом свежих
јаја. Она је, пак, била из угледне породице, чини ми се кћи
неког високог чиновника. Рекао сам да је то било добро
место, али не и да је било идеално: јер, били смо усамљени, на
двадесетом километру на Путу Касиа и за једног собара који
не би био склон размишљању као што сам ја, ово би
представљало тешку неугодност. Затим, вила је била велика,
са приземљем пуним салона и спратом пуним спаваћих соба,
а нас послуге било је само троје, не рачунајући вртлара:
куварица, собарица за боље послове и ја. Најзад, а то је за
мене било најгоре, ни он, ни она, нису били прави газде,
односно рођени газде: он је био грмаљ, син грмаља унук
грмаља; она је била из угледне али осиромашене породице,
предуслов да буде газдарица имала је, али јој је недостајала
навика, а, зна се, у овим стварима навика је најважнија.
Он је ранио ујутро, после доручка, излазио, седао је у
једна луксузна кола и одјурио би низ Пут Касиа најчешће би
остајао напољу читав дан; и чини ми се да је у Риму, сем
канцеларије за увоз и извоз, имао још и залагаоницу. Она је
такође имала луксузна кола која је сама возила, али их није
често користила, или зато што јој се град није допадао, или,
вероватније, зато што никога није познавала; и тако је
остајала код куће шетајући, у панталонама и блузици, из

210
једног салона у други, са једног спрат а на други, и још, ако је
време било лепо, кроз врт. Увек је нешто радила, истина је,
јер у једној тако великој кући увек има нека посла; или би се,
нарочито после подне, опружила у једну фотељу, подвивши
ноге под себе, и читала; но било шта да је радила, било да је
шетала по кући или да је читала, видело се да је била
незадовољна и да јој је досадно. Понекад би ишла за мном у
врт, док сам помагао вртлару да сади цвеће и залива дрвеће;
неки други пут појахала би коња, а имала је лепог коња у
штали у дну врта, и одлазила да јаше преко поља; али увек, у
врту или на коњу, задржавала је онај незадовољан и досадан
израз лица.
Најзад, често пошто падне мрак, он се враћао и почињао
би да бесно свира већ од угла Пута Касиа. На звук ове трубе
показало би се ко је био газда у тој кући: она је скакала са
диван а где је читала и трчала на врата, пружајући оне
дугачке ноге утегнуте у веома тесне панталоне; поред ње,
лајући, трчала су два огромна пса, две данске доге црвене и
црне длаке, велике као телад, које су читаво после подне
спавале склупчане крај њених ногу; трчала је собарица,
везујући кецељу и натичући превез на главу; трчао је вртлар,
који је био и чувар, да му отвори капију; трчао сам ја да му
отворим кућна врата. Он је заокретао колима кроз алеју у
врту, заслепио би нас упаљеним светлима, излазио је, улазио
у кућу држећи се као Мусолини. Његове прве речи биле су
увек исте: – Је ли готово? – Затим би се оптужио на један од
многих дивана у салону; а она, као права заљубљена мачка,
стиснула би се уз њега и, узевши му руку, почела би да му
прстима чешља дугачке црне длаке које су му покривале
надланицу. Он би јој препустио руку, а за то време другом
руком придржавао је новине и читао их, не обраћајући
пажњу на њу. Затим бих ја закопчао капут, широм отворио
двокрилна врата трпезарије и, лако се поклонивши,
најављивао сам: – Вечера је на столу.

211
 Јесте ли икада видели, у некој крчми на периферији,
неког сиромашног надничара, ознојеног и прљавог, са
капицом од новина на глави, како се дави гутајући пасуљ с
кожурицама. Ето, то је слика и прилика мог газде, иако је
дошао кући луксузним аутомобилом и носио одела од
енглеског стота. На једном крају веома дугачког стола од
жутог мермера, на коме су били застирачи од чипке, кристал,
сребрн прибор за јело и порцелан од кога лепши не постоји,
седела је она, укочена, хладна, пуна поноса; с друге стране, са
убрусом заденутим за оковратник, нагнут над сто, он, то јест
надничар. Али, шта ја то кажем: надничар? Клевећем
надничаре. Он, као деца која још не ходају добро и свака два
корака прихватају се рукама, он, кажем, покушавао је да једе
прибором за јело, али се често прихватао рукама, нарочито
ако је на столу било пилетине или бифтека са кости. Да не
говоримо о жвакању отвореним устима, или о томе да је пио
не прогутавши залогај, или да је брисао усне надланицом, или
да је грашак ређао на нож и убацивао га у уста: он је низао
најпростачкије покрете један за другим као мноштво бисера.
Природно, жена је због тога патила, пошто је, како је често
говорила, држала до форме. Посматрао сам је како га строго
посматра оним великим плавим очима и онда гледа мене, а
затим цвеће које је стајало на средини стола; или је уздисала и
обарала главу. Али он није на то обраћао пажњу и настављао
је горе но раније. Она ми је на крају говорила: – Ремиђио,
промените господину тањир; – али он, глођући неку кост,
бунио се режањем, баш као неки пас; и ја сам онда, са чистим
тањиром у руци, чекао да он заврши.
Радио сам тако којих месец дана и, сем ових вечера тако
неугодних, место ми се допадало. Живео сам мирно, имао сам
лепу собу са купатилом, а од прилике до прилике могао сам
да радим у башти, што ми је страст. Али, једне вечери избила
је бура коју сам, на крају крајева, увек предвиђао. Он се, као и
увек, рукама бацио на тањир с месом; сећам се да су били

212
јагњећи котлети печени на роштиљу, још врели; она га је
посматрала и, као обично, питала. Он је оглодао све котлете,
један за другим, укупно четири, умастивши се до ушију и
онда, када је изгледало да је завршио, поново је почео. Онда
она, са другог краја стола, одлучно рече: – Валентино, не би
ли могао да престанеш јести рукама? После свега бришеш
уста убрусом и био би потребан комплет од двадесет четири
комада само за тебе.
Он је глодао кост, зубима снажним густим и белим, баш
као у вука. Дивље се заколутао очима и ништа није рекао.
Она је трепнула и наставила упорно: – Валентино…
Он је за тренутак спустио кост и врло јасно рекао: – Не
звоцај. – И онда поново узео кост.
– Не срне се јести рукама, – наставила је она, узбуђена и
нервозна, – рукама једу простаци.
– Дакле, ја сам простак?
– Да, ако наставиш да тако радиш, јеси.
– А знаш ли шта си ти?
– Не знам и не желим то знати… а ти престани да једеш
рукама.
– Ти си гладница, замлата и будала.
На ове увреде, она се тргла као да јој је у лице сасуо чашу
вина. Поносно рече: – Ја сам можда гладница, али у мојој
кући нико није јео рукама.
– Баш ми пуца прслук: нисте ни имали шта да једете.
– Валентино!
– Ма ћути ту, будало.
Она је онда изгубила стрпљење. Нагнувши се над сто,
зажмиривши од мржње, сиктала је: – Никада ти нисам рекла
шта све мислим о теби… дошао је тренутак да ти то кажем: ти
си простак, сељачина, неваспитан… умеш једино да
зарађујеш новац… и да си бар леп, али не, ти си патуљак.
Рекавши му да је патуљак, не само да га је увредила, него
га је за срце ујела. Једва да сам имао времена да се помакнем

213
уназад, иначе би ме оборио сјуривши се од свог места до
другог краја стола где је седела жена. Она је непомично
седела и гледала га како прилаза, док јој се лице бледуњаво и
грчевито смешкало. Муж је дошао до ње и подигао руку; она
га је нетремице посматрала. Он ју је онда ударио по лицу,
први, па други пут. Она је устала и не журећи се изашла из
трпезарије; он ју је следио, бесан; затим сам чуо вриштање и
дерњаву, али стално је он викао, мора бити да је било и
удараца, али ништа нисам видео. Мирно сам распремио сто,
као што сам сваке вечери чинио и затим сам отишао у своју
собу. Да право кажем, ова сцена није на мене оставила
нарочити утисак: пре свега, као што сам рекао, одавно сам је
предвиђао; а, затим, као што је познато, сто је место где се
сцене дешавају, а сцена као што је ова, још грубљих, у својој
собарској каријери видео сам ни сам не знам колико.
Сутрадан ујутро устао сам врло рано и отишао у
гардеробу. Вила беше утонула у некакву дубоку тишину поља.
У гардероби узео сам пар његових ципела и почео да их
чистим, полугласно певушећи пред отвореним прозором у
који је ударало сунце. У том тренутку отворила су се врата и
она се појавила на прагу.
Погледао сам је и одмах сам приметио да су ударци
морали бити снажни и да их је било много. Једно око јој је,
како се то каже, било надувено, то јест полузатворено и
окружено модрицом. Била је то једна од оних модрица које
касније потамне, па позелене, па онда пожуте и треба им
читав месец док не нестану. Ова модрица давала је лицу
необичан изглед, смешан и тужан. Посматрао сам је, а она
модрица била је баш једна од оних ствари које човек све више
посматра што би мање хтео да их гледа. Затим она рече: –
Ремиђио, веома ми је жао, али приморана сам да вас
отпустим.

214
 Ово, заиста нисам очекивао. Зинуо сам запањено,
држећи ципелу подигнуту. Најзад сам промрмљао: – Али,
госпођо, шта сам урадио да ме морате отпустити?
Она хладно одговори: – Ништа ви нисте урадили, чак,
веома сам задовољна вама.
– Па онда?
– Онда, отпуштам вас због онога што се синоћ десило.
– Али, шта ја с тим имам?
– Ништа ви с тим немате, али чули сте и видели и не
могу поднети мисао да ви останете у кући, пошто сте чули и
видели.
– Али, госпођо, – рекох, пошто сам најзад схватио, –
такве се ствари дешавају… сви мужеви и жене свађају се и
туку… тако је у високим као и у ниским сталежима… кунем
вам се да, што се мене тиче, као да ништа нисам ни видео ни
чуо.
– Биће да је тако, али ја не могу поднети да ме служи
неко ко је чуо и видео оне ствари… жао ми је, али ви сте
отпуштени.
– Али, госпођо, ви ћете ме упропастити.
– Даћу вам одличну препоруку, – рече она. И, то
рекавши, отишла је.
Јесте ли схватили? Они су се свађали и тукли; а ја, иако
ништа с тим нисам имао, био сам отпуштен. Нисам покушао
да се буним, нити да се обраћам мужу који би ми, свакако, дао
за право: она ми је, заиста, била симпатична, разумео сам је и
схватио сам да би то за њу било једно понижење више. Не
рачунајући, затим, да би ме она омрзнула и да бих свеједно
морао да одем. Стога, не оклевајући, покупио сам прње и
одмах отишао, не чекајући осам дана. Али, овде долазимо на
оно што сам раније рекао: код једне праве газдарице, то се не
би десило. Једна газдарица, која је права газдарица, собара
чак и не примећује, он је за њу провидан као стакло. У
његовом присуству, она се може гола свући, или на мртво

215
име потући с мужем; увек ће се понашати као да собара нема.
Ех, правих газда нема више на свету.

216
 Списак намештаја

У октобру, пошто је завршен филм у коме сам наступао

уместо носиоца главне улоге у опасним сценама,
одлучио сам да се за неко време вратим породици.
Плав сам, плавих очију, мршав, аристократски тип, личим на
господина; али, породица ми је у Макарезу и то сељачка
породица. Тамо доле, на ивици борика у Фређену, салаш је у
коме су рођени и у коме живе мој отац, моја мати, моја сестра
и моја два брата: сви сељаци. Дакле, једног лепог јутра појахао
сам мотоцикл и за један сат, возећи се дуж Друма Аурелиа,
стигао сам кући. Затекао сам све као и обично, сем што се
моја сестра удала, па су мој кревет дали зету: мени су
наместили душек у кухињи. Прошле су две године како се
нисмо видели; но не треба мислити да су ме примили
раширених руку: били су већ навикли да прехрањују једна
уста мање; а, онда, зна се, сељаци остају сељаци. Стога, уместо
да се обрадују мом доласку, почели су да се јадају како је
жетва ове године била слаба и како сигурно неће бити
довољно хране до пролећа; чак ми је мама, пошто ме је
загрлила, казала: – Наравно, остаћеш код нас најмање месец
дана. – Схватио сам да је месец дана била граница и да је
значило: не више од месеца. И уверио сам их: нећу остати
више од петнаест дана. Мој одговор их је умирио и одмах су
постали срдачнији. Чак ми је сестра казала: – Зар само
петнаест дана? – али претворно, каква је она била; а ја,
претварајући се више од ње, понашао сам се као да јој
верујем.
Но прави узрок ове посете Макарезу није била чежња за
породицом, од које сам се одавно сматрао одвојеним; нити за
пољем, које никада нисам могао поднети; била је то Глориа,

217
девојка која је такође статирала у Чинечити. Глориа је била
наочита и здрава девојка, црне косе и плавих очију; једина
мана био је њен нос, нешто већи и црвен, као да је пила, али
она није пила, била је то његова природна боја. Били смо
верени извесно време, а онда ме је она напустила, пошто је
говорила да нисам имао осигурану будућност. Питање
интереса. Будућност сам имао, радио сам на филму, али она
ово није називала будућношћу. Имати будућност, по њеном
мишљењу, значило је, у суштини, немати никакав ни положај
ни будућност, већ новац који управо дозвољава да се живи
без положаја. А ја, оног дана када смо се растали, рекао сам
јој: – Да будемо јасни: по твом мишљењу, положај и
будућност значи имати новац. – А она: – Хм, чак и ако је тако,
шта имаш да приметиш? – А ја: – Ништа, до виђења, или,
боље, збогом.
Касније сам сазнао да је један човек с новцем, известан
Морикони, који би могао бити њен отац, било зато што је
није желео у Риму јер је ту имао породицу, било зато што му
се свиђало да с времена на време направи излет до мора,
сместио њу у Фређене, у једну вилу која је била његова
својина. Сад, Фређене и Макарезе су близу; а ја, пошто сам
још био заљубљен, надао сам се да ћу је поново видети, тако,
без рачунице, тек да бих је поздравио и да бих видео је ли
задовољна или није.
Уобичајио сам, дакле, да ујутро, док је читава породица
била на пољима, силазим до мора низ једну стазицу и да се
затим шетам дуж плаже. Био је октобар, а октобра сличног
овоме нико се није сећао: небо је било без и једног облака,
ујутро рано потпуно ружичасто; сунце над морем сјајно и
насмејано; плажа пуна светлости; шумица, иза плаже, зелена
и непомична. Шетао сам, гледајући час доле, на све оне тако
лепе отпатке које талас оставља на песку, комадиће црног
дрвета, зелене алге, беле ракове, жуто корен је; час пучину
која је била потпуно пуста, сем што би се видео један или два

218
чамца с рибарима који су се, јадници, мучили претражујући
море у нади да ће наћи неку рибу. Нисам тражио Глорију,
једино сам хтео да је случајно сретнем. Понекад сам седео на
обали и слушао шум таласа који су долазили и враћали се,
веома умиљат шум који ми је изгледао као неки глас који
нешто говори, увек исто. Заносио сам се слушајући овај глас,
на сунцу, покушавајући да схватим шта ми жели рећи.
Једног дана када сам, по обичају, пажљиво прелазио
преко речице Ароне која дели Макарезе од Фређена и гледао
пред себе да се не бих оклизнуо у лепљиви глиб у њеном
кориту, одједном сам зачуо један глас који ми се обраћао: –
Шта ти радиш овде, Маурицио?
Била је то Глориа. Не знам како је раније нисам видео,
али на мору је тако, једног тренутка плажа изгледа пуста и
тренутак затим неко искочи, као из земље. Имала је на себи
панталоне од плавог ребрастог сомота, затегнуте само што не
прсну, пошто је, као што сам рекао, имала снажно тело,
слично некаквом кипу; што се осталог тиче, иста лепа девојка
са лицем поквареним због носа нешто превеликог, али некако
симпатично поквареног, што ми се свиђало. Хладно рекох: –
Само се мртви не срећу.
А она, живахно, иако мало напрегнуто: – Ноћас сам те
сањала и онда сам помислила: видећеш да ћеш га данас
срести. И, стварно, ту си. Шта радиш?
– Видиш.
Прешао сам преко реке, сео на земљу и почео да песком
сушим ноге. Она је дошла близу мене, помало збуњена: –
Зашто не би дошао са мном на ручак?
– А он?
Намрштила се, а ја нисам схватао узрок том
незадовољству: – Њега нема.
Онда смо кренули дуж обале, до кабина; потом смо
прешли преко плаже, међу низовима затворених кабина, ка
борику. Борик је био пуст, а пун оних вила, вилица и

219
излетничких кућица, расутих дуж алеја са боровима до у
недоглед. Разговарајући о свему и свачему, стигли смо до
Глоријине виле, једне беле кућице налик на колибу, са кровом
од сламе који је досезао до земље, али унутра је то била
модерна вила са свим удобностима. Видео сам да Глорија
крије нешто од мене, о чему би хтела да ми прича, пошто је с
времена на време уздисала, или ме погледала некако
необично, као да би хтела рећи: веома сам несрећна. Али тек
после многих питања и упорности, у кухињи, док смо заједно
припремали ручак, избила је истина: Морикони се десет дана
није појављивао; а тог јутра телефонирао јој је да би је
обавестио да не рачуна да ће га више видети. Глориа ми је
такође објаснила да је Морикони, трговац вином, пропао због
лоше вођених послова; и да је ту вилу сада уступио једном од
својих веровника, извесном Контеу, којег је Глориа
познавала. Конте је баш тог дана требало да дође да би
преузео вилу. Рекох одмах: – Нисам дошао у добар час… ако
желиш, одлазим.
Али, она, брзо: – Не, остани чак… добро си наишао…
Тог Контеа не могу да подносим и више волим да не останем
сама с њим.
Претварала се да је смирена, али видело се да је
неспокојна, чудно неспокојна, чак, како се осећа неко ко је
несигуран и неодлучан. Покушао сам да је питам, када смо
сели за сто, у кухињи: – А шта ћеш ти радити?
Оборивши поглед, одговорила ми је: – То је оно што још
не знам.
– Још?
– Добро, немој ме више питати. Да: још.
Променио сам тему разговора. Али стално сам осећао
како Глориа не обраћа пажњу на оно што јој говорим и мисли
на нешто што није хтела рећи; и приметио сам да често баца
поглед на прозор, као да некога очекује. Очекивала је Контеа,
очигледно; али, зашто је онда говорила да га не може

220
поднети? Прешли смо на воће, кад, ево, два човека журно
прођоше кроз врт, испред прозора. Она је одмах скочила на
ноге. – Он је… а ја седим овде с тобом… брзо, брзо.
Нисам схватао ову журбу. А она је брзо скинула кецељу,
поправила је шминку, зачешљала је косу и ставила мало
пудера на онај несрећни нос. Стигла је чак да ме упита: –
Како ти изгледам? – И, затим, не чекајући мој одговор,
пожурила је у дневну собу, узвикујући потпуно измењеним
гласом, лажним и свечаним: – Како сте, Конте, добро дошли,
како је, како је?
Појавио сам се и ја и Глориа рече: – Мој братучед. – Као
прави простак, Конте, човек од педесетак година, са лицем
бледим и подбулим као пресна циповка, са рукама у џепу
мантила и шеширом на глави, није ме ни погледао. Не
обраћајући пажњу на нас, рече посреднику, једном господину
средњих година који је личио на војника у пензији, много
васпитанијем и отменијем од себе: – Џабе се трудите… ја сам
већ извршио процену, од ока… дневна соба и још четири уз
њу.
– Пет, са девојачком.
– Зар ви то зовете собом? Добро, трпезарија и још пет
соба и хиљаду пет стотина квадратних метара, није ли тако?
– Још гаража.
– Још гаража. И Морикони ово процењује шеснаест
милиона? Али, да ли бисте ми знали рећи шта то вреди
толико?
– Само земљиште, по пет хиљада лира квадратни метар,
вреди седам и по милиона.
– У реду, али ову бараку један дунђерин направиће ми за
два милиона. Осталих шест милиона и оно ресто, шта то
толико вреди?
– Ту је намештај.

221
 – Али, који намештај? Сматрате ли ме за будалу? Ове
прње? Сем ако ви међу намештај не убрајате и госпођицу… у
том случају, променио бих мишљење.
Ова реченица, тако отворена и груба, онерасположила ме
је; и погледао сам Глорију. Поново сам био онерасположен
видевши је да се осмехује, помало неспокојна, неодлучна,
поласкана. Затим кокетно рече: – Зар за вас, Конте, тако мало
вредим?
– Па шта, зар вам се чини да је пет милиона мало? Која
жена на свету вреди пет милиона?
Све ово веома озбиљно, без устручавања; а Глориа,
уместо да буде увређена, осмехивала се. Мора бити да је и
посредник схватио, пошто рече помало зловољно: –
Госпођица се мене не тиче, господине Конте. Господин
Мориконе је може уврстити међу намештај, ако жели, али
мене госпођица не занима.
– Говорио сам тек тако, да бих нешто рекао.
Све у свему, настављали су посету, док смо их Глориа и ја
пратили из собе у собу, а Глориа, љуљајући кукове,
покушавала је да са Контеом кокетује. Али он, као прави
простак, био је упоран с оном глупом шалом: шеснаест
милиона му одговара, ако Морикони у списак намештаја
укључује и госпођицу. Одједном ми се све то згадило, па сам
их о ставио и изашао из куће, у врт. Одмах је за мном стигла
Глориа, неспокојна: – Зашто си отишао?
– Зато што ћу ако останем, том Контеу на крају избити
оба ока. Зар не видиш да те вређа?
– Због списка намештаја?
– Па да, зар си постала ноћни орманчић?
– Морам мислити на своју будућност, – рече она
остављајући ме и враћајући се у вилу.
Још неко време кружили су по собама; и онда су се Конте
и посредник опростили од мене и Глорије и упутили се ка
колима која су их чекала на алеји. Али, било је то претварање;

222
јер, када је стигао до капије, Конте се вратио и рече Глорији: –
Разуме се, Глориа, ако ви желите да останете у вили,
располажите њом као газдарица… ја ћу онда доћи сутра,
заједно ћемо ручати и… и разговараћемо о списку намештаја.
– Очински ју је потапшао по образу, док се она,
безобразница, захвално осмехивала, а онда је отишао. Чим су
кола отишла, рекох Глорији: – Збогом, одлазим… у праву је
Конте: пет милиона много је за једну жену. Ја, на пример, не
бих дао ни пет лира.
На ове речи, лице јој је покрило црвенило, најпре преко
носа, затим преко образа, све до ушију. Затим, изненада,
почела је да виче, ударајући ногама о земљу: – Па одлази,
одлази, одлазите сви. – И отрчала је, затворивши за собом
врата на кући. Погледао сам око себе: била се већ готово
спустила ноћ, небо се још црвенило међу боровима,
плавичаста измаглица сумрака већ је надвладавала црвенило,
а све оне виле и вилице у Фређену изгледале су ми веома
тужно; и помислио сам: »Збогом, Фређене, нека умрем ако
поново ногом ступим овде.« Затим сам се приближио
вратима и довикнуо: – Чуј, кроз два сата бићу на раскршћу у
борику, тамо где је киоск, са мотоциклом. Ако желиш,
одвешћу те у Рим и онда ћемо видети. Али, пази: ни минута
те нећу чекати.
Учинило ми се да ми из куће одговара нешто као
цвилење или јецање; не рекавши више ни речи, отишао сам.
Поново сам прошао пут поред мора, али трчећим
кораком, отишао сам својој кући, затекао породицу за
столом: качамак са кобасицама.
Најавио сам им да одлазим, пошто су ме звали из Рима
због посла и видео сам да нису изгледали много растужени,
чак, супротно. Затим сам свој коферчић од картона привезао
на мотоцикл, од свих се опростио и брзо напред, дуж Друма
Аурелиа. У време када сам заказао састанак, био сам на
раскршћу, у борику, пред затвореним киоском новинара.

223
 Глориа је била тамо, чекала ме је, у црвеном капуту који
се истицао у ноћној тами. Још једном ми се оно њено лепо
лице, мало покварено великим носем, учинило симпатичним
и допало ми се. И она је имала картонски кофер, а ја, без
речи, узех јој га из руку и везах га преко мога. Затим се она
попела на седиште иза мене, чврсто ме је стиснула,
обгрливши ме рукама преко стомака. И онда сам је чуо како
се смеје и затим ми у уво шапуће: – Али, знаш ли да си пустио
стомак, Маурицио?
Рекох: – Држи се чврсто, сад крећем… стомак сам пустио
у Макарезу, једући качамак.
Она још рече: – Срећна сам што крећем с тобом, – и
пољубила ме је у уво. Одмахнуо сам главом, упалио мотор и
кренуо. Сат касније били смо у Риму.

224
 Елвирине сузе

П очело је овако: та девојка, тела изванредног као у неке

статуе, потресла ме је жалосним очима. Свако јутро
долазила је у трафику и узимала цигарете, али не по
паклицу, већ само по неколико цигарета, од најјефтинијих,
као што раде надничари који једну ставе у уста, а остале две
или три у поставу шешира. Док је она превртала по ташници
тражећи новац, пажљиво сам је посматрао: имала је на себи
увек исти извецан и похабан капутић са великим зеленим
квадратима; испод капута облачила је црни и широки џемпер
и сукњу од јефтиног штофа, коју је снажно тело проширило и
деформисало. А у ташници, избледелој, отрцаној и прљавој
од пудера, није било готово ничег: ни новчаника, ни ружа, ни
огледала, само једна празна кесица за чување ситниша. Она
би ишчепркала оних неколико лира и стављала их на тезгу
нетремице ме гледајући оним тужним очима; а ја, притиснут
оним тешким погледом, збуњивао сам се и нисам у ладици
могао да нађем начету паклицу цигарета. Она се, уосталом,
није журила и дозвољавала је да је до миле воље посматрам,
претварајући се час да је занима мачор склупчан на кутији са
сапуном, час слушајући радио који увек држим упаљен, иако
пригушен. Најзад би са тезге покупила цигарете и полагано
одлазила, а ја сам је пратио погледом све до улице, питајући
се шта би требало да значи она жалост у особе као што је она,
млада и лепа. Она је увек имала тако много времена, да сам јој
се једног јутра обратио; и она је одмах одвратила, сасвим
природно; и отада бисмо увек измењали неколико реченица.
Ништа значајно, ипак: реченице о времену, о мацом, о радију,
пошто су ме њене тужне очи и њена величанствена појава, све
у свему, збуњивали. Онда сам сазнао бар име: Елвира.

225
 Најзад, једног јутра, не знам како, уместо неколико
цигарета, дохватио сам са полице целу паклицу енглеских
цигарета и дао јој је, рекавши узбуђено: – Поклон од фирме. –
Већ тада могао сам да схватим каква је њена нарав, а по
начину на који је најпре бацила поглед на паклицу, затим на
мене и најзад рекла: – Ако баш желите да ме обрадујете, дајте
ми паклицу америчких. – Дао сам јој паклицу америчких, а
она је одмах хтела да је отвори, да би попушила једну; ја сам
се нагнуо над тезгу да бих јој је упалио, а она је својом руком
ухватила моју да се шибица не би тресла док не запали.
Приметио сам да је цигарету једва стезала усницама и да је
над горњом усном имала тамне маље, веома нежне, што је
њеном пушењу давало некакав пожудан изглед. Али њене очи
остајале су тужне; и жалостивим гласом тихо ми рече: –
Хвала, господине Ђустино. – Тог дана мислио сам једино на
додир њене руке, на њене очи и на њен глас; био сам тако
расејан, да сам уместо цигарета давао марке, а уместо марака
кухињску со. Сутрадан ујутро она је поново наишла, а ја, не
говорећи ни речи, узех са полице паклицу америчких
цигарета и ставих јој је у руку. Она рече, реда ради: – Не знам
да ли могу да прихватим. – А ја сам је охрабрио, говорећи: –
Узмите, узмите, то је поклон од фирме. – Ех, фирма је тог
месеца поклањала и поклањала, пошто је девојка, и поред све
жалости, пушила као Турчин, и што сам јој више цигарета
поклањао, она их је више пушила. Сада су јој два прста десне
руке била жута као у најгорих пушача, пушила је по две
паклице и, све у свему до краја месеце попушила ми је
цигарета у вредности неколико хиљада лира.
Трафика ми је у Улици дела Скрофа, а баш изнад
трафике имам станчић од три собе, где живим са мајком, која
је врло стара, пошто сам се и ја приближио педесетој години.
Ја сам човек уредан, допада ми се тишина, чистоћа, сређеност;
баш зато моја кућа је тиха, чиста и уредна. Тих дана, једне
недеље, док сам на радију слушао пренос утакмице, моја

226
мајка, збуњена, с вратију ми је дала знак и шапнула да је ту
једна госпођица која жели да разговара са мном. Отишао сам
до улаза и видео Елвиру која ме је гледала са прага, као и
обично веома тужно. Одмах рече: – Како вам је дивна
кућица… благо вама, – и пође право ка салону. Овде, поред
радија, налазе се један диван и једна фотеља. Можда није
схватила, тек, било како било, села је на онај тесан диван,
поред мене. Сада смо седели једно поред другог и њена
колена додиривала су моја.
Следила је дуга тишина. Ја сам гледао, њу а она је гледала
мене; онда, не знам како, помакао сам руку и узео њену руку
коју је држала преко колена. Надланица јој је била мршава и
бела, длан црвен и меснат: чудна супротност. Веома тужна
погледа, као и увек, ипак ми је препустила руку; чак, као да би
ми хтела ставити до знања да пристаје, снажно ми је стиснула
руку, испреплевши постепено своје прсте с мојима. Онда, док
смо тако седели, држећи се за руке као вереници, она је
почела да плаче. Очи су јој биле широм отворене, а сузе су јој
обилато текле, сустижући се на образима, као капи кише на
прозорима када снажно киши. Најзад је промрмљала: – Ви
исте господине Ђустино тако добри, да сте свакако погодили
узрок моје посете.
Одговорио сам да ништа нисам погодио. А она ми је
онда, стално плачући, испричала читаву причу: да је
покушавала да ради на филму, и по који снимак, као
статисткиња, направила је, али јој то није било довољно да је
умирала од глади, или готово то; да је у прљавом хотелчићу
где је становала, имала неисплаћен рачун и сада су је
истерали, а хотелијер, као залог за рачун, задржао је њене
кофере; да, све у свему, има једино те хаљине које су на њој.
То ме је, признајем онерасположило: очекивати љубавну
изјаву, а уместо тога чути да ти неко тражи новац и уз то
плаче, то је заиста било гадно изненађење. Рекох помало
љутито: – Хм, али какве везе ја с тим имам? – Као да није

227
очекивала друго до ове речи, она је одмах бризнула у
очајнички плач и истовремено је мрмљала: – Зар ми баш ви,
господине Ђустино, овако одговарате? – Да будем кратак:
питао сам је колико јој је потребно; она је одмах престала да
плаче, усекнула се, а онда, кроз наборе марамице, танушним
гласом одговорила ми је: – Тридесет хиљада. – Мислећи да је
тридесет хиљада лепа свота, ипак сам устао да их донесем.
Али она ме је зауставила једним покретом: – Уз то двадесет
хиљада да платим кирију за први месец. – Још једном био сам
онерасположен; али она, као да би предухитрила моје
противљење, поново је почела да плаче тако снажно да сам,
престрављен, без одлагања пожурио да узмем новац.
Одбројао сам јој, дакле, педесет хиљада у пружену руку, док је
она другом брисала нос и очи; затим сам покушао да је
пољубим. Да бар никада то нисам ни покушао! Нове сузе, у
потоцима: Зар није тужно видети како су сви људи једнаки…
чак и ви, господине Ђустино? – Ех, да, чак и ја, госпођице, –
одговорио сам уздишући, – а ако желите, могу вас отпратити
до хотела да бих вам помогао да откупите кофере. – Но она је
одмахнула главом: боље не, није хтела да се о њој рђаво
мисли, Чак ни међу оним људима у хотелу. Закључак приче:
она је отишла сама, а ја сам поново упалио радио.
Сутрадан ево ње поново, очију тужнијих но икада.
Поздравио сам је помало уздржано, дао јој три цигарете које
је тражила и покушао да је не гледам док је излазила из
трафике. Ова сцена понављала се даљих пет или шест дана; а
онда, једног јутра, нисам издржао, узео сам паклицу
америчких цигарета и дао јој их уз уобичајену реченицу: –
Поклон од фирме. – Она је прихватила поклон и тихо рече: –
Господине Ђустино, сутра је недеља, зашто после подне не
бисте дошли да ме посетите код куће?? – Очи су ми се
замаглиле од узбуђења и промуцао сам: – Свакако, са
задовољством. – Она је додала: – Улица дел Лупо, иза Улице
деле Кароце, број петнаест, стан број седам. – Нетремице ме

228
посматрајући оним својим веома лепим очима. Од радости,
узео сам још једну паклицу и дао јој је. Она ми се осмехнула и
отишла.
Улица дел Лупо је врло ружна уличица; а Елвирина кућа
била је можда најружнија у тој тако ружној улици. Попео сам
се уз неколико редова мрачног, влажног, хладног степеништа
са излизаним степеницама и ниским сводовима; зазвонио сам
на једним црним вратима која су изгледала као премазана
катраном. Чекао сам ни сам не знам колико и онда, када сам
већ хтео да одем, Елвира је дошла да ми отвори у једној
домаћој хаљини сасвим прљавој и поцепаној, придржавајући
једном руком ревере на грудима, а другом намештајући
распуштену косу. Пред оваквом њеном неуредношћу
неугодно сам се осећао, а још неугодни је пред нередом собе у
коју сам ушао непосредно са степеништа, јер није било
предсобља нити ходника. Та соба била је неправилног
облика, са само једним прозором, и у њој је било хладно, али
није то била хладноћа чиста, него измешана са смрадом зноја,
ноћног спавања и устајалог дима цигарета. Кроз полумрак
видео сам да је соба била гола као нека пећина: ни једне
шкриње, ни једног ормана, ни једног комада намештаја, све у
свему, сем постеље. Постеља, да немојте ме засмејавати;
радије рецимо псећа лога, са танким душеком, покривачем од
вуне и некаквим чаршавима који су можда били на прању пре
неколико месеци. Елвира је отишла до кревета, скочила је и
увукла се под чаршав, не скидајући хаљину. – Није ми добро,
господине Ђустино, – рече затим кашљући, – назебла сам…
хвала ипак што сте дошли.
Нисам очекивао ову болест и, сасвим млитаво, сео сам у
висини њених колена. Не подносим прљавштину, а ова соба
била је баш замурдарена. И она је изгледала прљаво: око
масног умазаног, загађеног лица, висила јој је расута коса. Не
знајући шта бих рекао, извукао сам из џепа пар паклица
америчких цигарете и ставио јој их на кревет. Она је ставила

229
преко њих руку ухвативши моју и нетремице ме
посматрајући Онда сам помислило: »Видећеш да ће сад
почети да плаче«. И стварно, баш у том тренутку она се
нагнула бацила ми руке око врата, јецајући. Умазала ми је
цело лице сузама; њена коса ушла ми је у уста и једно око;
осећао сам огромну тежину њеног тела на себи, тако да смо
заједно готово пали с кревета. Онда, између јецаја, чуо сам је
како шапуће: – Господине Ђустино… реците ми да… ви ми
не смете рећи не. –– Али шта? – Ви сте тако добри и не смете
ме одбити и не дати ми двадесет хиљада лира, које су ми
потребне. – Извукао сам из уста прамен њене косе који сам
баш тог тренутка загризао и рекох: – Судбина је то, госпођице
Елвира, да сваки пут када се видимо ви плачете и кукате због
новца. – А она, лијући сузе потоком: – Тражим га од вас, јер
ви нисте као сви други: различити сте. – Луђи? – Немојте тако
говорити, имам ватру, готово да сам у бунилу, а ви ме
узбуђујете… одлазите, да, одлазите. – Сада је увила главу у
чаршав и из овог замотуљка избијали су јецаји и нејасне,
реченице. Извукао сам из новчаника две новчанице до десет
хиљада и онда изашао на врховима прстију.
Стицај околности: исте те вечери, с изговором да је
карневал, допустио сам пријатељу Константину да ме одвуче
у друштвени клуб обалских радника, у крају око Моста
Милвио. Већ силазећи низ степениште које избија на Тибар,
са осветљене скеле допирали су такав жамор музике и гласова
да је човек унапред добијао жељу да плеше, можда баш на
тим степеницама пуним измета. Константино, који је ишао
испред мене, рече: – Плешу… мора бити да је ту једна баш
моћна цура, Елвируча, која наступа сама са својим
пријатељем једним шеретом над шеретима, врло хитрим и
симпатичним. – При помену имена Елвируче тргао сам се као
од неког предосећања; и стварно, како смо крочили у локал,
одмах сам видео моју Елвиручу, која је тако лако плакала и
тог јутра имала ватру и готово бунцала. Окружени

230
обожаваоцима који су им пљескали рукама, она и пријатељ
мајсторски су плесали неку баш ђавољу самбу. Каква
хитрина, каква живост каква спретност. Он, плав и ружан,
лица црвенијег од џемпера који је имао на себи, обртао је
Елвиручу, час с једне, час с друге стране, затим ју је забацивао
за леђа, па пред себе, а затим је хватао око паса и окретао је с
главом надоле и ногама у ваздух. Елвируча, пак, вртела се око
њега као чигра и час му се препуштала у наручје, а час се
одмицала да плеше за свој рачун, у једном углу, далеко од
њега. Знојила се, јадна Елвируча, од силног плесања; и имала
је под пазусима две велике влажне мрље; али, за чудо, лице јој
је било стално непомично, а очи, као увек, жалосне. Стајао
сам мало и посматрао оно разуздано тело које ми никада није
изгледало тако лепо; затим рекох Константину: – Не осећам
се добро, извини ме, до виђења, одлазим. – И, ојађена срца,
изашао сам из локала и на брзину се попео уз степениште, ка
плочнику поред обале реке.
Да ли ћете ми веровати? Сутрадан ујутро, као да се ништа
није десило, она се поново појавила да би узела цигарете. Дао
сам јој их, а онда, са полице, где држим мало парфимеријске
робе, узео сам једну бочицу дезодоранса и дао јој и њу,
говорећи: – Ово је против знојења, нарочито ако се плешу
немирнији плесови: поклон од фирме. – Она је одмах
схватила, можда ме је видела док је плесала. Покупила је
цигарете, погледала ме по последњи пут оним својим тако
тужним очима и затим изашла, величанствено се држећи.
Никада је више нисам видео.

231
 ИСКУСТВА АЛБЕРТА МОРАВИЈЕ

Н а фотографијама које сам виђао у новинама и

ревијама, Алберто Моравија изгледа нешто друкчије
но у стварности. На фотографијама изгледа као
човек ниска раста, меких црта заобљеног лица, што му даје
младалачки изглед, а увек је смирено достојанствен. Већ при
првом сусрету испоставља се да је овакав утисак био у
извесној мери лажан: Моравија је човек довољно висок да
израз »средњег раста« бива неадекватан за његов лични опис,
премда није ни довољно израстао да би се могао сматрати
високим. Лице му је оштро, готово бих рекао да је склопљено
од чворова мишића и костију, очи дубоко упале, јагодице
истакнуте, исто као и четвртасто чело, а брада одлучно
испупчена. Док разговара необично трза уснама, забацује
главу и често се чеше по подбратку који је тако избријан да
изгледа као да је изгубио природну боју, па постао бледуњаво
љубичаст. Његови покрети, учестали и, изгледа, махинални,
личе на некакав тиц и као да указују на извесну нервну
узнемиреност. Такав закључак намеће и податак који се
помиње у свим биографијама овог писца, а о коме и сам
говори у аутобиографији: годинама је био везан за постељу.
»У десетој години оболео сам од коштане туберкулозе; и то
обољење, смењујући се са привидним излечењима и
поновним погоршањима, трајало је до шеснаесте године; али
његова дејства продужавала су се до двадесет пете«, вели
Моравија. Последица тог обољења видљива је и данас:
Моравија је остао хром. Све то, дакле, могло је изазвати
извесне нервне поремећаје, који се могу испољити и у
некаквом тиц-у. За литературу, уопштено говорећи, податак
о болести писца можда није битан, премда Моравија о својој

232
болести говори као о једном од одлучујућих чинилаца који су
утицали на његово животно опредељење. Али, понашање
писца оставља одређени утисак на посетиоца и немогуће га је
заборавити.
Посетио сам Моравију – било је то 7. новембра 1964. – и
разговарао с њим у његовом стану у Риму на Лунготевере
дела Виториа број 1, где се преселио пре извесног времена.
Раније, годинама, становао је у центру града, у Улици дел
Ока. Овај нови стан, у северном делу града, на обали Тибра, у
много мирнијем крају где се живи без оног наметљивог и
готово неподношљивог промета, од кога мене, пасионираног
аутомобилисту, доиста хвата страх. Седели смо у салону,
једној пространој соби, којој беспрекорна уредност даје
највећу драж. Није то уредност оних соба у којима се не
борави и које свој ред дугују одсуству промета. Један
покретни сточић са читавом збирком боца са
најразличитијим пићима говори о сигурно великом броју
посетилаца. Уредност је део живота овог човека, о њој
сведоче и књиге беспрекорно уредно сложене на полицама:
дела великих писаца, међу којима комплет Балзака на
француском и брошираном издању, заузима упадљиво место.
А Моравијиној уредности говори и овај податак: састанак ми
је заказао телефоном у дванаест и петнаест. Чим смо почели
разговор, објаснио ми је због чега; баш тако прецизно, а не,
како би свако други урадио, »око дванаест«.
– Радим сваког дана од осам до дванаест. Радим: то значи
да то време проводим за писаћим столом, некад пишући,
некад преписујући и дотерујући рукописе, некад само
редигујући текст који ће ускоро отићи у штампу.
И, одмах потом, почиње да говори о свом летошњем
боравку у Југославији. Бродом је дошао из Барија у Бар, а
онда аутомобилом, превезеним такође бродом, отишао у
Свети Стефан. Његово одушевљење Светим Стефаном и,
уопште, Црногорским приморјем толико је да изгледа

233
претерано, па ми се чини да треба да га прекинем напоменом
о нашим лошим путевима и примедбом на рачун нашег
угоститељства. На то он узвраћа закључком који ме уверава у
искреност понетог утиска.
– Предели и непосредност оног народа с којим сам
долазио у додир, простосрдачност тих људи, остављају много
снажнији утисак од лоших путева.
И, затим, додаје примедбу веома карактеристичну за све
људе из великих градова који у нашу земљу долазе на
летовање:
– Што је од свега најзначајније, имао сам мира, могао сам
да радим, не реметећи своје радне навике.
У Свети Стефан Моравија је допутовао са рукописом
свог новог и недовршеног романа Пажња (L’attenzione). Ту га
је из основа прерадио и, како каже, дао му облик који ће дело
задржати и у дефинитивној верзији.
– Биће то нека врста романа о роману, нешто као
дневник мог протагонисте, у коме ће он говорити више о
намераваним поступцима, него о урађеном. Преко намера
протагонисте биће испричана читава прича.
Већ и толико о новом роману било је исувише од писца
који о новим делима нерадо говори. Но ја нисам желео да од
Моравије тражим да ми прича о будућим делима, нити сам
уопште тражио од њега да ми говори о свом раду. Циљ моје
посете био је да упознам писца чији сам путопис О Индији
(Un’idea dell’India) превео непосредно пред одлазак у Италију
и предао га Матици српској, а чије сам Нове римске приче
(Nouvi racconti romani) имао да преводим по повратку с пута
за сарајевску издавачку кућу Свјетлост. Стога смо и
разговарали пре свега о овим двема књигама, о неким
преводилачким тешкоћама техничке природе на које сам у
раду наилазио, а тек узгред о осталим Моравијиним делима.
Наша читалачка публика могла је да прочита готово сва
дела Моравијина. Сви његови романи, готово све приповетке

234
(сем најновијих, оних које сваке две до три седмице по једна
излазе у листу Corriere della sera), не мали број његових огледа
и чланака о разним темама, преведени су на српскохрватски
језик. Сам Моравија каже да је Југославија једина земља у
којој се његова дела толико много преводе и у којој објављују
у интегралном облику. Јер, има земаља у којима се због
притиска било политике, било религије, из превода његових
дела избацују поједини одломци. На удару цензуре најчешће
су описи еротичних сцена, каквих има у готово свим његовим
романима. Моравија се не противи избацивању ових
одломака, као што се не противи измени наслова књиге у
преводу. Каже да је у неким случајевима чак и уговором
дозвољавао скраћивања: уговором у коме је тачно
обележавано који ће одломци бити из превода избачени. А
што се промене наслова тиче, каже да је сваки наслов добар, у
колико помаже лакшем продирању књиге до читаоца.
Прву књигу објавио је Моравија 1929. године. Био је то
роман Равнодушни људи (Gli indifferenti). Почетак
романсијерског рада, пак, писац бележи зачуђујуће рано, тако
да податак што га даје у аутобиографији изгледа као некакво
кокетовање. »Рођен сам у Риму 28. новембра 1907. Мој отац
био је из венецијанске породице и био је архитекта и сликар;
породица моје мајке је из Анконе. Верујем да сам веома рано
осетио вокацију романсијера, пре но вокацију писца. 5 У

5 Често се може наћи податак да је Моравија псеудоним овог писца

и да је његово презиме Пинкерле (Pincherle). У једном недавно
објављеном интервјуу у недељној ревији Огги сам писац отклонио је
сваку забуну у погледу презимена. »Мој отац био је архитекта, по имену
Карло Пинкерле-Моравија. Ово презиме, Моравија, присаједињено је
оном породичном пре доста година, да би се могло прихватити неко
наследство, које је било условљено прецизном клаузулом: додавањем
имена завештача нашем имену. Моје презиме, дакле, није псеудоним.
Прибегао сам потпису Алберто Моравија пошто сам као Алберто
Пинкерле у La fiera litteraria објавио један од првих чланака, па је
професор римског универзитета Алберто Пинкерле, који је и сада жив,
упутио писмо ради прецизирања истоимености. Отада сам постао

235
ствари, тек бејах научио да пишем, а већ сам себи приповедао
романе које сам изненада, дан за даном, измишљао,
настављајући траг тачно на месту на коме сам га претходног
дана напустио. Романи у наставцима, дакле, али потпуно
говорни. Не сећам се садржаја тих романа које сам измишљао
нарочито за летњих месеци, на мору, али претпостављам да
су то били авантуристички романи. Ову навику да гласно
приповедам дуго сам задржао, чак и када сам почео озбиљно
да пишем«.
Између таквог детињства и времена када се у излозима
књижара појавио роман Равнодушни људи стоје године
испуњене болешћу, читањем и, најзад, писањем. Болест је
Моравију спречила да заврши нормално школовање, да
стекне академско образовање, какво би човек из угледне
грађанске породице морао стећи. »Та болест била је
најзначајнија чињеница у мом животу«, вели Моравија.
»Друга најважнија чињеница био је фашизам. Придајем
много значаја болести и фашизму, пошто сам због болести и
фашизма морао да претрпим и урадим ствари које иначе не
бих никада ни претрпео ни урадио. Оно што наш карактер
обликује јесу ствари које смо приморани да учинимо, не оно
што чинимо по својој вољи«.
Сви ови цитати из аутобиографије Моравијине
објављене у књизи Портрети по мери Елиа Филипа Акроке
(Elio Filippo Accrocca: Ritratti su misura) могли би се и
препричати, могли би се и друкчије казати. Мислим да их је
корисније дословно навести, не само зато што су, у оваквом
облику, најаутентичнији, већ и стога што, на свој начин, а
врло непосредно, изражавају Моравијино схватање живота и,
његовог деривата, књижевности. Јунаци Моравијиних
романа и приповедака окружени су одређеним чињеницама,
догађајима, спољним светом. Спољне околности одређују
вољу човека, под њиховим притиском и дејством људи

Алберто Моравија«.

236
постају сићушни зупчаници у великој машини друштвених
збивања. Немајући снаге да се супротставе свету око себе, они
налазе спасење у равнодушности према спољним догађајима.
Схематизовано, веома упрошћено, могло би се рећи да
Моравија судбине својих јунака дели на три »основне фазе«.
Прва је живот мирна тока, без узбуђења, без мрачних
искустава, готово идиличан; друга је пораз, изненадан па
стога изузетно тежак; трећа је равнодушност у коју тону и од
које обично стварају нову привидну идилику. Тако се затвара
круг чије је описивање започето идиликом без искуства, а
завршено идиликом са искуством и горчином пораза.
Искуство је, дакле, неопходност без које се не може утонути у
равнодушност, без које се неизбежност равнодушности не
може прихватити.
У часу када је своје личности довео у стање
равнодушности, почиње и дејство Моравијине литературе,
почиње оно што се уопштено назива »друштвеним дејством
књижевности«. Равнодушност је стање на које се не ваља
угледати – то би писац хтео да поручи, то казују његови
романи, то је смисао његовог књижевног ангажовања. Од
романа Равнодушни људи до најновијих дела он стално то
исто показује и доказује, увек на разне начине, али увек са
истим циљем. То, на свој начин, показује и аутобиографијом.
»Равнодушни људи по мојој намери требало је да буде
само роман, односно књижевно дело написано по одређеним
искључиво књижевним критеријумима. Али критика и
јавност видели су ту бесну друштвену полемику, које је
несумњиво било, али коју ја нисам имао намере да ту уносим.
Никада се нисам бавио политиком и моја интересовања била
су једино књижевна. Непријатељски пријем једног дела
званичне критике и власти приморали су ме, да тако кажем,
да схватим праву природу романа, или бар неких његових
аспеката. Тако су почели моји односи са фашизмом, у први
мах само као неспоразум, а онда, током година, све гори«.

237
 После Равнодушних људи Моравија почиње да сарађује у
новинама као писац репортажа из разних земаља и да пише
нова дела. Између 1930. и 1935. боравио је у Паризу и
Лондону. »Истовремено, иако сам писао у новинама, моји
односи са фашизмом погоршавали су се. Оптуживан сам да
сам неморалан писац. У ствари, бејах постао антифашиста,
посећивао сам једино антифашисте и то се знало. 1935.
објављене су Промашене амбиције (La ambizioni sbagliate). Из
Министарства просвете одмах је новинама стигло наређење
да се о овој књизи не говори…
»Десет година, између 1933, године доласка Хитлера на
власт, и 1943, године пада фашизма, биле су, са политичке
тачке гледишта, најгоре у мом животу, и не могу их се ни
данас сећати без ужасавања. Можда сам због тога толико
путовао, да бих се извукао из атмосфере отроване лажима,
страхом и конформизмом…
»Јула 1943. пао је фашизам и ја сам објавио неколико
чланака у Popolo di Roma који је уређивао Алваро. Затим се
фашизам вратио са Немцима и ја сам морао да бежим, пошто
сам био обавештен да сам заведен у спискове људи који треба
да буду ухапшени. Тако се парабола мојих односа са
фашистичком диктатуром употпуњавала од нешкодљивих
полемика 1929. до бекства 1943. да бих спасио кожу. Верујем
да је оваква парабола неизбежна у сваком диктаторском
режиму, бар за интелектуалце. Човек може да бира: или да
постане плаћени удворица, или да се из дана у дан све више
приближава потпуном ћутању и можда затвору. Све остало
су брбљања и софизми. Побегао сам ка Напуљу, али нисам
успео да се пребацим преко фронта и око девет месеци
провео сам у једној штали, на једној планини у околини
Фондија. То је, после болести, било друго значајно искуство у
мом животу и, као што сам већ напоменуо, то сам искуство
морао да преживим силом, против своје воље«.

238
 Својим дејством, роман Равнодушни људи требало би да
оплемењује, пошто је слика друштвене равнодушности у
фашизму овде дата толико непријатна, да би требало да
изазива гнушање и, самим тим, изазове жељу за
неравнодушним животом, за једним прогресивним
ангажовањем. Међутим, писац, и не без разлога, увиђа да се
његов племенити позив на гнушање свео на само
»нешкодљиву полемику«. Нешкодљиву, дакако, по друштво о
коме је реч, али ефикасно шкодљиву по њега. Када је 1941.
објавио роман Маскарада (La mascherata), »сатиру о
имагинарној диктатури у једној имагинарној
средњеамеричкој земљи«, друго издање књиге било је
заплењено, а Моравији забрањено да у новинама потписује
своје чланке пуним именом. Изабрао је псеудоним Псеудо. И
наставио своје бекство. Како му је истовремено био забрањен
и рад на филмским сценаријима, а ускоро је следила и
потпуна забрана сарадње са новинама, живео је анонимно
сарађујући у изради сценарија за сентиментално-
мелодрамске филмове, прехрањивао се, дакле, захваљујући
помоћи пријатеља који су му уступили можда и свој део
посла. Али, све што је тих година преживљавао, улазило је у
ризницу искуства из које ће после рата изаћи богати плодови.
После кратког романа Агостино (1945) изашао је 1947. пред
читаоце са романом Римљанка (La romana), чија ће
многобројна издања у готово свим земљама света обезбедити
Моравији углед једног од најпопуларнијих савремених
светских писаца. По многим мишљењима Римљанка је
кулминациони домет Моравије. Нецелисходно би било
наводити доказе или противдоказе овим мишљењима, пошто
сматрам да нема много сврхе проглашавати за најбоље дело
једног писца који још увелико ствара. За Римљанком следили
су романи Непокорност (La disubbidienza, 1948), Брачна
љубав (L’amore coniugale, 1949), Конформиста (Il
Conformista, 1951), Презир, (Il disprezzo, 1954), Чочара (La

239
ciociara, 1957), Досада (La noia, 1961), затим више збирки
приповедака, путописа, позоришних комада, а сем тога
многобројни чланци у новинама и часописима о разним
друштвено-књижевним темама и, редовно, једном недељно, у
римском недељном листу Espresso, филмске критике.
Осуда диктатуре је, мислим, најодређенија особина
Моравијине литературе. Истина, он у романима и
приповеткама не говори директно о диктатури; у
приповеткама понајмање. Диктатура је, уопштено говорећи,
за Моравију све што на било који начин спутава личну
слободу, што значи да диктатуру не треба идентификовати
искључиво са непосредном политиком, већ и са општом
духовном и моралном климом средине. Можда овој особини
треба да захвали што су сва његова дела 1952. године
стављена на ватикански индекс забрањених књига. Моравија
се зауставља при констатовању стравичности диктатуре; у
његовим романима нема такозваних борбених ликова, нема
пожртвованих романтичних хероја. Племенитост његових
јунака је у самилости и истрајности. Он не преза да за
протагонисту узме проститутку (Римљанка), нимфоманку
(Досада), најразличитије људе »са дна«, друштвени шљам (и у
већем броју приповедака такође), да би баш овај свет
извитопереног морала супротставио оном другом моралу,
грађанском, конформистичком, углађеном и безобзирном.
На овај начин Моравија постаје изразити аналитичар
друштвеног морала. У посувраћеном друштву његове
личности пате и у патњи искупљују своје грехе. Овакав
уопштени закључак може наћи потврде у свим романима, али
и у приповеткама, чак и када оне изгледају само забавно
штиво. У приповеткама Моравија постиже домет коме тежи
сваки приповедач од расе: успева да суд о моралу
ненаметљиво споји са занимљивом фабулом.
Сви изучаваоци Моравијиног дела (а њих је доста, о
Моравији је објављено врло много студија у Италији и у

240
другим земљама), сагласни су у оцени пишчевог односа
према друштву. Готово једнодушни закључак је да је
Моравија аналитичар друштва који осуђује диктатуру и обара
се на грађански морал. Када говоре о фабули Моравијиних
дела, а нарочито приповедака, критичари се разилазе. По
некима, Моравија узима за основу догађаје из дневне хронике
и на њима гради своју литературу. Веродостојни карактер
несумњиво се намеће. Моравија, међутим, одлучно тврди да
му је позајмљивање фабуле из дневне хронике потпуно туђе.
»Мотиви инспирације мојих књига увек потичу из маште и
никада нису деривати стварности«, тврди писац на једном
месту. »Никада се нисам инспирисао хроничарским
чињеницама, стварним догађајима. Природно, у свакој мојој
књизи један део је аутобиографски, то је онај део који се тиче
интерпретације или удела извесних главних тема: љубави,
рата и тако даље. Односно, причам како сам ја волео, како
сам ја видео рат и у њему страдао. Али остатак, радња, све је
машта. Никада нисам успео да пишем о догађајима који су се
стварно десили«. Не сматрајући да је податак о уделу
стварног догађаја од одлучујућег значаја за вредност дела,
цитирам ово мишљење писца да бих указао на његово
тумачење удела хроничарске веродостојности у роману или
приповеци. Оно ће свакако бити нарочито занимљиво за
читаоце Моравијиних приповедака, при чијем се читању
помисао на хроничарски податак, узет за основу фабуле,
неодољиво намеће.
Читалац приповедака запазиће још једну особину,
својствену, у осталим, многим савременим талијанским
писцима. Моравија људе и догађаје смешта у потпуно
конкретан амбијент. Тај амбијент су куће и улице Рима,
паркови, тргови, поједини квартови, увек сасвим конкретне
средине. Одавно је за Моравију речено да је писац Рима. Он
то свакако јесте. А Рим је град који писцу штедро нуди своје
локалитете као оквир, као сценографију, за развијање фабуле.

241
Мислим, наиме, ово: није никаква изузетна вештина за
сценографију користити сасвим конкретну архитектонску
средину којој су углед и вредност архитекте, историјска
збивања, значај личности које су у њој боравиле, већ
обезбедили универзалну вредност. Писац који конкретни
амбијент користи само као једно од средстава изражавања, у
ствари не чини ништа више но што је већ учинио користећи
слово, реч, било који графички знак, да би својој мудрој или
конвенционалној мисли дао одређени облик. Супротност
овоме је писац који од локалитета ствара симбол; таквом
писцу и безначајни локалитет је користан, колико и онај
општепознати. У оваквог писца конкретни амбијент није
само сценографија, већ и неодвојиви функционални део
приповедачког ткања. У Моравијином приповедању, у
приповеткама као и у романима, амбијент јесте
функционалан. И само то. Симбол није. Симбол средине су
људи, чији карактери и схватања, начин живота и мишљења,
произилазе из римске средине. И када се за Моравију каже да
је писац Рима, онда треба мислити искључиво на римске – у
другој средини готово незамисливе и неоствариве – ликове
његове литературе.
Већ је напред речено: Моравија је веома систематичан
писац. »Написао сам много никада не радећи сувише«, каже
он у аутобиографији. Подсетио сам га на ово место,
закључујући да петнаестак књига, не рачунајући чланке и још
у књигама несакупљене огледе и приповетке, није ни тако
мало.
– Ипак, када погледам тих петнаестак књига, чини ми се
да сам могао и више да урадим, – узвраћа Моравија. И затим,
осећајући моју радозналост, прича о неким својим навикама,
о ћудима чак, готово бих рекао. Редовно, готово свакодневно,
одлази у биоскоп. Али, никада не слуша радио, никада не
гледа телевизијски програм. Чак, у кући нема ни радија, ни

242
телевизора. Мисли да се уз њих губи много времена, а он
нема времена за траћење.
Док разговарамо, у собу улази један мрки пас затубасте
њушке, кратких клемпавих ушију и снажних широких шапа.
Пунокрвни »боксер«. Појава овог пса, затим другог, некаквог
мелезана међу чијим је претцима био и неки »теријер«,
намећу ми питање: воли ли лов?
– Не, никада у лов нисам ишао. Одлазио бих радо са
ловцима у природу, када они не би убијали животиње.
Непријатно ми је да гледам како се на дивљач пуца, како је
убијају. А псе држим баш зато што су ми животиње драге.
У том тренутку пада ми на ум мисао коју не казујем: пас
се обично држи у градској кући ради разоноде. Пунокрвни
расни пас, пак, често је доказ имућности. А помисао на
имућност наводи ме да свом домаћину поставим питање на
које многи писци не желе да одговоре: сматра ли да се од
књига писац може обогатити? Писцима се, наиме, обично
друкчије поставља питање: могу ли живети искључиво од
књижевног рада? Постављати Моравији овакво питање, пак,
бесмислено је, пошто је добро познато да његове књиге имају
и у Италији и у иностранству високе тираже. Моравија не
избегава да на питање о имућности одговори:
– Све што имам зарадио сам пишући. У почетку,
годинама, зарађивао сам колико ми је било потребно за
живот. Од 1947. године, од Римљанке, почео сам да зарађујем
и више но што је потребно за обичан живот. Данас могу себи
да допустим и известан луксуз. На жалост, не умем да штедим
и стога не могу рећи да сам се обогатио.
После оваквог одговора, ваљало би разговор или
продужити питањима која би задирала у оно што се зове
неповредиво право на интимни живот, или га прекинути.
Радије се, после двочасовног боравка, опредељујем за ово
друго, јер би сада и разговор о литератури, поготово о
његовој, Моравији могао бити и неугодан. Имам на уму савет

243
из његове аутобиографије који је, личним искуством поучен,
желео да пружи ономе ко хоће да га послуша: »Не мислити о
ономе шта желите да пишете, сем за радним столом. Остало
време мислити на друго«. Опраштам се зато и одлазим,
односећи Нове римске приче са посветом писца, због које ова
књига у плавом платненом повезу са детаљем Гутузове слике
»Буги-вуги у Риму« на омоту, добија за мене значај драгог
поклона.
Миодраг КУЈУНЏИЋ

244