ЈЕВГЕНИЈ ВОДОЛАЗКИН

СОЛОВЈОВ И
ЛАРИОНОВ
роман-студија

By

2
 Наслов оригинала:
Евгений Водолазкин
СОЛОВЬЕВ И ЛАРИОНОВ

Са руског језика превела:

Југославка Миљковић Катић

Цртеж на корицама:
Михаил Шемјакин „Соловјов и Ларионов”

3
 Посвећено
сећању на прадеду

4
 У животу сваког генерала обавезно постоји тајна. Одлазећи на
други свет, он оставља њено одгонетање будућем историчару.
Долази време и историчар се прихвата посла. Он истражује
архиве, сакупља усмена сведочења, тражи генералове потомке, лови
његове успомене, чак се и састаје са другим историчарима. Занесен
својим трагањима, историчар не примећује да се поље истраживања
постепено претвара у минско поље. Постаје јасно да је историчарев
живот (и то га чини сличним генераловом животу) пун опасности и
узбуђења. То је због тога што у сваком свом истраживању проучава
оно што најмање познаје: самог себе.
Роман представља научни живот у најразличитијим, понекад
веома неочекиваним испољавањима.

5
 1.

Родио се на станици са неупадљивим називом „715. километар”.

Без обзира на троцифрени број, станица је била врло мала. Није
имала ни биоскоп, ни пошту, чак ни школу. Тамо није било ничега,
осим шест дрвених кућица које су стајале дуж железничког насипа.
Кад је напунио шеснаест година, ту станицу је напустио.
Отишао је у Петербург, уписао се на факултет и почео да студира
историју. То се могло и очекивати, кад се узме у обзир презиме
Соловјов, које је добио на рођењу.
Универзитетски професор Никољски, његов ментор, Соловјова
је окарактерисао као типичног self made man-а,1 који се у престоницу
докотрљао у теретним колима за превоз рибе, али је то, наравно,
била шала.
Много давније, пре његовог доласка (1991. године), град
Петербург престао је да буде престоница, а на станици „715.
километар” никада није било рибе. На велику младићеву жалост,
тамо није било ни реке, а у крајњем случају – ни рибњака.
Прочитавши једну за другом књиге о морским пловидбама,
будући историчар је проклео своје континентално порекло и
одлучио да будуће дане, при томе многе, проведе на граници
између мора и копна. Његов избор у корист Петербурга одредила
је, истовремено, тежња за знањем и за великим водама. Другим
речима, фраза о теретним колима са рибом тако би и остала шала
да није био стављен акценат на савлађивање исконских околности
које је тако префињено претпостављао енглески израз. Било како
било, историчар Соловјов је био прави правцати self made man.
Нешто сасвим друго је био генерал Ларионов (1882-1976). Он је

1 Човек који се уздигао уз помоћ сопствених снага и

способности (енг.).

6
дошао на свет у Петербургу, у породици наследних официра. У њој
су сви били официри, изузев оца будућег генерала, који је био
директор у министарству железница.
Као дете, Ларионов је имао среће да види свог прадеду (у тој
породици имали су склоност ка дуговечности), природно високог,
усправног генерала, старца који је још у Бородинској бици изгубио
ногу.
Сваки прадедин покрет, чак и најмањи ударац његове дрвене
ноге у паркет, у очима малолетног Ларионова био је посебан.
Неприметно за друге, дете је волело да савије десну ногу, пресече
салу на левој нози, а онда се, на ларионовски начин, забацујући
руке на наслон лежаја, са дубоким уздахом завали на њега.
Ларионовљев деда и његови стричеви раскошних бркова
уопште нису били гори од прадеде, али ни њихов одважан,
официрски изглед, ни вештина лепог изражавања (прадеда је био
ћутолог) због одсуства ноге се уопште нису могли поредити.
Једино што је дете мирило са његовим двоногим рођацима било
је обиље медаља. Њему се највише допадала медаља За гушење
пољске побуне, коју је добио један од стричева. Дете, које није имало
ни најмање представе о Пољацима, било је очарано самом
мелодичношћу те синтагме. С обзиром на отворену дететову
склоност према медаљама, стриц му је најзад подарио ту медаљу,
заједно са другом – За освајање Шипке, коју је добио од другог стрица,
и дечак ју је носио до седме године. Реч шипка много је губила у
звучности у односу на реч побуна, али је лепота саме медаље
допуњавала њене фонетске недостатке.
Дете није имало срећнијих тренутака од оних које је провело
седећи између својих рођака са двема медаљама на грудима.
То су још били некадашњи, стари руски официри. Они су умели
да користе прибор за јело (укључујући нож за сечење рибе,
заборављен у данашње време), неусиљено су љубили руке дамама и
обављали мноштво разних ствари које нису биле доступне
официрима каснијих епоха.
Генерал Ларионов није морао да савладава околности. Било је
чак супротно: требало је само да упија и у потпуности усваја
квалитете своје средине. Што је он управо и радио.
Генералско порекло у њему се испољавало од најранијег
детињства, и то од оног тренутка кад је тек научио да хода, и кад је
на паркету постројавао у равне редове дрвене хусаре. Видевши га у

7
том послу, присутни су изговарали једину могућу синтагму:
генерал Ларионов.
Замислите како је природан спој тих двеју речи! Оне су
створене једна за другу, изговарају се без паузе и преливају једна у
другу, постајући јединствена целина, као што у биткама постају
целина коњаник и његов коњ.
Генерал Ларионов – то је било његово прво и једино домаће
име, на које се навикао одмах и заувек.
Када би дете чуло такво обраћање, одмах је устајало и ћутке
одавало почаст. А тек са три и по године научио је да говори.
Шта је, пита се човек, сједињавало две тако различите личности
као што су историчар Соловјов и генерал Ларионов, ако је, наравно,
могуће да се говори о вези младића у најбољим годинама за
истраживача, и војсковође измореног биткама, који се уз то
преселио на други свет?
Одговор лежи на површини: историчар Соловјов је проучавао
делатност генерала Ларионова. Завршивши петербуршки
универзитет, уписао је постдипломске студије на Институту за
руску историју. У том Институту, генерал Ларионов је и постао
тема његове дисертације. Нема потребе да се сумња да је 1996.
године, а управо се о њој и говори, генерал Ларионов већ потпуно
отишао у другу причу.
Разуме се да Соловјов није био први који се бавио проучавањем
биографије чувеног генерала. У различито време појавило се
двадесетак научних чланака који су посвећени различитим етапама
његовог живота, али је најважније да су са њим повезани тајнама
које до данашњег дана нису одгонетнуте. Тај, на први поглед,
велики број радова на фону оног интересовања које је генерал
Ларионов увек изазивао и у Русији и у иностранству, изгледа
сасвим недовољан.
Није случајна околност да је број научних истраживања знатно
мањи од романа, филмова, позоришних комада, итд, у којима се
генерал појављује, било као главни јунак или као прототип јунака.
Такво стање ствари, у свему што се тиче покојника, као да
симболизује доминацију митологије над позитивним сазнањима.
Више од тога, како је показала критичка анализа француске
научнице Амели Дипон, митологија је продрла чак и у научне
чланке о војсковођи. Зато за сваког, ко се први пут бави датом
темом, поље истраживања, на одређеном степену, постаје минско

8
поље. Али чак и они чланци, о томе такође пише А. Дипон, у
којима се истина појављује у свом сјају научне аргументације,
осветљавају само приватне проблеме и епизоде, па је значај
постигнуте и аргументоване истине приближан нули.
Значајна је и она чињеница да је рад саме А. Дипон (књига је
објављена на француском и руском језику) до данашњег дана
једино монографско истраживање посвећено генералу Ларионову.
Том се околношћу још једном наглашава оскудност извора о датом
питању. Ако је француска научница и успела да сакупи грађу за
монографију, то је било искључиво захваљујући њеној
пожртвованости и посебном односу према теми, коју је сама назвала
темом свог живота.
И стварно, без преувеличавања, А. Дипон је била предодређена
за истраживања о руском војсковођи. У датом случају, уопште се не
узима у обзир спољашњи изглед историчара, са којим научна
заједница себи дозвољава да се шали.2 Већ је познато да духовитости
и шале иза леђа великог стручњака (у уским круговима, А. Дипон
су називали mon general) и нису ништа друго до облик испољавања
зависти. На тај начин, помињање предодређености А. Дипон за
назначену тему, пре свега, подразумева њену ретку упорност без
које, у суштини, и не би било могуће открити најважније изворе
које је касније објавила. И стварно, нису далеко од истине они који
претпостављају да је појава бркова (они су изазвали неадекватну
реакцију у научним круговима) на првом месту могла бити
условљена занесеношћу истраживача темом. Уосталом, ради
објективности треба нагласити да сам генерал Ларионов није имао
бркове.
На свим сачуваним фотографијама (види налепљене у књизи
А. Дипон) пред нама се појављује пажљиво избријан човек са кратко
подшишаном косом, очешљаном на раздељак. Раздељак је
направљен тако савршено, а квалитет бријања је тако беспрекоран
да се приликом разгледања фотографија нехотице осећа мирис
тоалетне воде.
Као и у већини других случајева, у односу на своју
спољашњост, генерал Ларионов је прихватао једино исправну

2 Говори се, делимично, о висини научнице (187 cm) и брковима

који су јој израсли после четрдесете године.

9
одлуку. За разлику од официра око себе, није изабрао да имитира
Александра III, сматрајући да идеално правилним цртама његовог
лица није потребно урамљивање.
Ево шта је занимљиво: без обзира на сву правилност, његово
лице није било лепо. У зрелим годинама, нарочито у старости, као
да је постало изражајније.
Често се догађа да се, приликом посматрања фотографије
човека у младости, посматрач запањи због недопустиве
непотпуности, скоро незрелости генераловог изгледа у поређењу са
оним који се појавио касније. У таквим случајевима осећа се
сажаљење што је у животу портретисаног постојала таква етапа.
Разуме се, слично осећање је у највећој мери неисторијско.
Што се тиче генерала, боре испод очију, које су се с годинама
појавиле, као и грба на носу, учиниле су његово лице рељефнијим.
У одређеном животном периоду, негде око тридесет пете –
четрдесете године, том грбом и изразом лица (али не свим цртама),
подсећао је на кардинала Ришељеа. Управо тај период се и односи,
како на врхунац генералове делатности, тако и на тајне које су за
њега везане. Можда је његова сличност са Ришељеом била сличност
оних који имају тајну? Било како било, са пролажењем времена, и
то се изгубило.
Чак и приликом површног погледа на илустровану грађу А.
Дипон, пада у очи несумњива превага фотографија из последњег
животног периода генерала Ларионова. Старац се намерно није
специјално фотографисао, али се никада није пренемагао
окретањем од фото – апарата с којима се сретао: према њима се
понашао са највећом равнодушношћу. Такав однос у датом жанру
придавао је генераловим портретима врло ретку природност.
Можда се баш тој природности, пре свега, и могу приписати две
победе на међународним конкурсима за фото – портрете, освојене у
различито време.
Не треба сумњати да се чак и они који уопште нису упознати са
генераловом активношћу и који нису ни чули за његово име, сећају
црно – беле фотографије старца који седи у столици на склапање
на самој ивици мола (Јалта, 1964. године). Она је ушла у класику
светске фотографије, слично локомотиви која је испала кроз прозор
париске железничке станице, слично светионику између
разбеснелих таласа, итд.
Без обзира на врелину летњег дана, старац је у белој војничкој

10
блузи. Прекрстивши ногу преко ноге, седи испод полупровидне
тенде. Врх светле ципеле истурен је напред, паралелно са земљом, и
скоро се стапа са молом, тако да изгледа као да светионик, који стоји
близу, балансира на врху те отмене обуће. Старчев поглед, загледан
у даљину, испуњен је посебном пажњом човека кога не интересују
ствари ближе од линије хоризонта. Тај старац је генерал Ларионов.
Шта и да се каже? Сви претходни генералови снимци, у
поређењу са таквом фотографијом, бледе, постају безизражајни, и у
некој мери су недостојни тог истакнутог човека. То што је генерал
остао у сећању потомака у својим најзрелијим годинама може се
сматрати његовом безусловном срећом.
Још већи животни успех је, можда, управо то што га по
завршетку Грађанског рата нису стрељали. То је увек приписивано
области необјашњивог.
А ево шта је, у суштини, најважније: историчар Соловјов је
одлучио да се концентрише баш на ту загонетку. Овде се могу
предвидети примедбе. Да ли је он, мисли се на историчара
Соловјова, фигура која је способна да одгонетне најсложеније
историјско клубе, и да ли, уопште, треба полагати било какве наде у
дојучерашњег студента, уз то још self made man-а? Те примедбе не
изгледају засноване. Довољно је напоменути да је ту чињеницу
први пут установила А. Дипон.3 А. П. Гајдар је, са шеснаест и по
година, командовао пуком. А што се тиче епитета self made man, уз
шире разумевање термина, треба сматрати да је то свако ко је успео
да постигне нешто у животу.
У вези са Соловјовљевим радом на себи, довољно је напоменути
само један детаљ: умео је да промени свој јужноруски изговор у
аристократски, петербуршки. Разуме се, у самом јужноруском
изговору нема ничег срамног или нечег што смањује квалитете
његових говорника (исто, рецимо, као што траљав московски говор
није способан да осрамоти живот престонице). Најзад, М. С.
Горбачов је обавио транзицију у Русији управо са јужноруским

3 Уосталом, вреди напоменути да откриће Францускиње има

случајни карактер, и везано је за основни предмет њеног
истраживања: по завршетку Грађанског рата, када су почели да
објављују дела А. П. Гајдара, генерал Ларионов се често растуживао
што га у своје време није стрељао.

11
изговором. За разлику од Соловјова, Горбачов није био историчар:
он је сам стварао историју, не бринући превише о ортоепској
страни ствари.4 Што се тиче Соловјова, шапћући у кухињи
студентског дома брзалице, по свом личном избору, он се бавио
нечим узвишенијим него што је просто усавршавање изговора: из
себе је искорењивао провинцијализам.
Код Соловјова је важну улогу одиграо његов ментор, чувени
универзитетски професор Никољски. Чим је прочитао први
студентов семинарски рад, посвећен руском освајању Далеког
истока, професор га је позвао у свој кабинет и, ништа не говорећи,
дуго продувавао писак луле Беломор (према цигаретама је стекао
страст на истоименом каналу).
„Пријатељу мој”, рекао је професор, почевши да пуши, „наука
је досадна. Ако се на ту мисао не навикнете, биће вам тешко да се
бавите њоме.” Професор га је замолио да из семинарског рада
избаци речи: велики, победоносна и једино важно. Такође је питао
студента да ли му је позната теорија у складу са којом су Руси
истрошили постојећу енергију у освајању простора натчовечанских
по својој величини. Теорија није била позната студенту. Пре
упознавања са поменутом теоријом, професор Никољски је замолио
Соловјова да избаци и синтагму прогресивна појава. Посебна пажња
аутора семинарског рада била је усмерена на формирање
библиографских и аргументованих фуснота. Пажљиви поглед на ту
област показао је да је једино исправно оформљена била фуснота
„Исто”
Ако бисмо желели да будемо потпуно отворени, већи део оног
што му је професор рекао Соловјову се учинио као зановетање, али
је тај разговор ипак ударио темељ пријатељству професора и
његовог студента. Професор је био у таквим годинама кад његове
примедбе нису могле да буду увредљиве студенту, а врло
компликована животна прича самог Соловјова нагонила је ментора
да према свом ученику испољи више благости и попустљивости.
Професор Никољски није се замарао тиме да свом штићенику
понавља како су лепе фразе у науци, по правилу, лажне, и да је

4 Чак и кад је касније отишао у пензију и стекао све могућности

за самообразовање, државник није нашао снаге у себи да се одрекне
ни звучног „г” нити пак звонких сугласника на крају речи.

12
лепота тих реченица заснована, као бајаги, на њиховој
универзалности и одсуству изузетака. „Али”, цигарета у
професоровим рукама описивала је задимљену елипсу, „то
непостојање је привидно. Нема коначних истина. Скоро да нема”,
исправио се професор наводећи исказ у складу са властитом
теоријом. „На свако а увек постоји и б и в, и још нешто што се не
може пренети никаквим словима. Поштени истраживач све то
узима у обзир, али те изјаве престају да буду лепе.” Тако је говорио
професор Никољски.
Плавооки Соловјовљев романтизам је у једном тренутку
замењен наглашеном склоношћу према прецизности, и то је било
време када је он открио посебну лепоту – лепоту поузданог
казивања. То је било време кад су се радови младог човека
зашаренели од огромне количине исцрпних, беспрекорно
оформљених фуснота.5
Фусноте је стављао једну за другом и чудио се како му је, у
почетку научне каријере, успевало да пролази без њих. Али, кад су
почеле да прате скоро сваку реч коју је написао, професор
Никољски је био присиљен да га заустави. Између осталог,
саопштио му је да на крају каријере научници такође заобилазе
фусноте. Млади истраживач осетио се обесхрабрено.
Тихи океан, према коме се у свом првом семинарском раду
Соловјов пробијао, упркос очекивањима, није постао његова главна
тема. Професор Никољски је умео да убеди студента да се важнији
део историје одвијао на континенту. И само добро познавање са
њим истраживачу даје право да повремено напушта копно. Најзад,
после сложене унутрашње борбе, Соловјов је одлучио да одложи
излазак на море.
У току пет студентских година, Соловјов је био потпуно обузет

5 Фусноте за њега нису биле само повод да изрази поштовање

према претходницима. Откриле су му да нема ниједне научне
области где би он, Соловјов, могао да буде први, и да је наука, у
највећој мери, процес који траје. Оне су биле представнице великог,
свеобухватног знања. Соловјова су пратиле, васпитавале и
присиљавале да се ослобађа приближних и нетачних тврђења.
Покидале су његово уједначено, школско излагање, пошто текст
(као и стварност) не може да постоји без напомена.

13
Петербургом. Почео је да се облачи у неупадљиву али квалитетну
одећу (напредовањем према југу, и то не само у Русији – одећа
постаје упадљивија и веселија); власт је означавао кратком речи они,
и постао је страсни вечерњи шетач по Васиљевском острву. Касније,
кад је унајмио стан на Петроградској страни (Ждановски кеј 11),
остала му је навика да шета. Кад би завршио рад у библиотеци,
кући је одлазио пешице: Садовска, Летњи врт, Троицки мост.
Зими, када, у складу са именом, Летњи врт није био отворен, а
статуе су биле смештене у сандуцима, ишао је до Неве и, прошавши
поред Зимског дворца (који је, за разлику од Летњег врта, био
отворен целе године), скретао на Дворски мост. Код куће је мокру
обућу стављао на радијатор. Због соли, коју су домари сипали, она
је пред јутро постајала бела.
Соловјов је заволео специфичну зимску удобност јавне
библиотеке, Катаринину статуу у полузамрзнутом прозору,
предратне сијалице на столовима и једва чујно шапутање иза себе.
Допадао му се мирис библиотеке, који се ни са чим није могао
упоредити. Он је у себи сједињавао мирис књига, храстових полица
и излизаних стазица. А тако мирише у свим библиотекама.
Тако је мирисало и у сеоској библиотеци, из које је млади
Соловјов узимао књиге, у приземној згради засутој снегом, сат и по
хода од станице 715. километар.
Тамо је, пре него што би кренуо натраг, на своју станицу,
свраћао после школе. Седео је делимично окренут према столу
старе библиотекарке, Надежде Никифоровне, док је она негде иза
ормана тражила књигу за њега. Ишчекујући њен повратак,
разгледао је своје љубичасте прсте, утонуле у зечију капу.
Повремено се иза ормана појављивала њена глава.
Одисеја капетана Блада?
Читао сам.
Читао је све. Сеоска библиотека је за њега најпре постала први
прави потрес, а Надежда Никифоровна, библиотекарка, његова
прва љубав.
За разлику од кућа крај железничке пруге, у библиотеци је било
врло тихо и није мирисало на железничке прагове. Са чаробним
библиотечким мирисом чаја мешао се мирис парфема „Црвена
Москва”. То је био парфем Надежде Никифоровне.
Ако је Соловјову касније, у његовом петербушком животу,
нешто и недостајало, онда је то, можда, „Црвена Москва”.

14
 Деца капетана Гранта?
Од њеног тихог гласа Соловјовљевом кичмом лагано су почели
да се спуштају жмарци. Поквасивши прст, Надежда Никифоровна
је из фиоке извлачила формулар и у њега уносила неопходну
белешку.
Соловјов је зачарано пратио кретање њених прстију са
потамнелим ноктима. На домалом је блистао прстен са камејом.
Стављајући књиге на полицу, прстеном је закачињала дрво, и
камеја је испуштала пригушен, пластичан звук. Толико различит од
звецкања вагонских спојева, тај звук је у Соловјовљевим ушима
одавао необичну префињеност, нешто одабрано. Касније га је
оквалификовао као први бојажљиви убод светске културе у душу.
Најчешће, Соловјов није сам долазио у библиотеку. Пратила га
је девојчица Лиза, која је становала у суседној кући. Лизи нису
дозвољавали да сама иде кући, наредили су јој да чека Соловјова у
библиотеци. Седела је мало даље и ћутећи посматрала процес
издавања књига. Понекад је узимала нешто што је Соловјов већ
прочитао.
Чим би се вратио кући, Соловјов је заборављао Лизу. Памтио је
све детаље везане за посету библиотеци и препуштао се маштању о
супружанском животу са Надеждом Никифоровном.
Треба нагласити да су, у тим годинама, његова маштања била
сасвим платонска. Како је био удаљен од извора цивилизације (а
уједно, по речима Надежде Никифоровне, и од пепела наталоженог
на њу), Соловјов је нејасно замишљао како сврху брака, тако и како
он протиче. За њега је једина веза са спољним светом била управо
сеоска библиотека, која је искључивала не само присуство
еротичних издања, већ и двосмислене илустрације у периодичној
штампи. Такве ствари је Надежда Никифоровна, која је у слободно
време цензурисала нове пошиљке, немилосрдно одсецала.
Нема ничег чудног у томе што су, пет година касније, са
буђењем инстинката, Соловјов и Лиза у тој области били лишени
било каквог упутства и кретали су се буквално насумице.
Уосталом, чак и касније, у време бављења сексом, млади
Соловјов није сматрао да изневерава Надежду Никифоровну.
Штавише, идеја брака, која га је толико грејала у дечјим годинама,
ни тада за њега још није изгубила своју привлачност. Промена се
састојала само у свести да постоје ствари које од Надежде
Никифоровне не треба очекивати.

15
 За даље приповедање није мање значајно Лизино презиме:
Ларионова. Право приповедање је уопште склоно да наглашава
разноврсне сличности и подударности, пошто у свакој сличности
постоји смисао: оно открива другачији приступ, наговештава
истинску перспективу, без које би се поглед неизоставно сударио са
зидом.
Прихватајући се истраживања живота и рада генерала
Ларионова, Соловјов је узимао у обзир своје претходно упознавање
са тим презименом. Он је придавао значај сличним стварима.
Разуме се да млади истраживач још није могао да објасни улогу
Ларионових у свом животу, али је, већ тада, осећао да та улога неће
бити споредна.
Како се најчешће и догађа са закономерним догађајима, научна
тема Соловјову није случајно пала у део. Пре њега, њоме се бавио
постдипломац Каљужни, симпатични младић, истина лишен било
какве истраживачке енергије, можда и енергије уопште. Његови су
напори били довољни само да стигне до академске продавнице
пива и да тамо остаје по цео дан.
Каљужни се према генералу односио саосећајно и, у односу на
његову судбину, испољавао је несумњиву радозналост.
Најважније што он није разумео било је то (кажипрст Каљужног
клизио је преко стакла пехара) што је генерал остао жив. Неколико
година је свима који су седали за његов сто препричавао класично
истраживање А. Дипон. Очигледно да га је то дугачко
препричавање у правом смислу мрцварило, јер у току година
непрекидног приповедања није написао ниједан редак. Сакупивши
последњу снагу, постдипломац Каљужни је урадио оно за шта се у
своје време није одлучио генерал: отишао је у иностранство. Његова
даља судбина остала је непозната.
Позната је, међутим, судбина Соловјова који је, према
једногласном мишљењу колега, требало да замени друга који је
отишао.
Већ неколико месеци после уписивања постдипломских
студија, на једној конференцији, наступио је са рефератом:
Проучавање живота и делатности генерала Ларионова: закључци и
перспективе.
И наведени закључци и перспективе, које је Соловјов навео,
изазвали су код научне публике веома повољан утисак. Реферат је
сведочио не само о добро организованој свести младог истраживача,

16
већ у подједнакој мери и о његовом дубоком проницању у тему.
Врхунац реферата који је у сали изазвао необичну живост било
је уношење исправки у податке које је у монографији навела А.
Дипон, а дотле су сматрани непобитним.
Тако се испоставило да у 136. таганрошком пуку 36. пешадијске
дивизије није било 483 војника, како је тврдила А. Дипон, већ само
469. Разјаснило се, такође, да је број војника Друге туземске
(староседелачке) дивизије, мешовите коњичке бригаде, код
француске научнице био смањен на 720 (док их је стварно било
778). А. Дипон у кримском друштву није потпуно разјаснила улогу
пуковника Ј. Д. Ноге (1878-?), али је, при томе, отворено
преувеличала образованост официра: научница погрешно
напомиње да је Ј. Д. Нога завршио Владимирски и Кијевски
кадетски корпус, док је он у то време завршио само Владимирски
(то јест, корпус „Светог Владимира”) кијевски кадетски корпус.
Соловјов је француској монографији изнео и низ ситнијих
примедби, али се сматра да је у датом случају довољно ограничити
се и на наведене. Чак и оне, у великој мери, карактеришу квалитет
рада младог научника и његову жељу да не верује слепо у ауторитет
претходника.
То је био Соловјовљев звездани час. Притајивши се иза
мермерног стуба конференцијске сале, његов реферат је слушала А.
Дипон.
Према сведочењу свих који су је у том тренутку видели, очи
француске научнице биле су пуне суза. Човек који је маље предан
науци могао би да се увреди због свих преправки које је Соловјов
унео. Могао би да се озлоједи или да, слегнувши раменима, пита:
„Шта је ту добро?”, и да презриво изговори „Хм”. Да, рецимо, каже
да за објашњење кримских догађаја из 1920. године набројана
прецизирања имају веома релативну вредност. Али А. Дипон није
била таква.
Док је Соловјов изговарао фразу „Захваљујем на пажњи”,
истрчала је иза стуба и загрлила референта. Тај ватрени, научни
загрљај у себи је спојио јецаје, размазану маскару и боцкање бркова.
Зар то није било ликовање истинских вредности, сведочанство
неразрушивости велике интернационале научника?
Стојећи иза трибине, лица замрљаног маскаром, А. Дипон се
сетила свих који су у различито време посветили себе истраживању
постреволуционарног периода. Са посебним осећањем се сетила И.

17
А. Рацимора, који је планирао, али није успео, да заврши
монументалну Енциклопедију Грађанској рата.
– Он је умро код слова К – рекла је о покојнику А. Дипон. – Али
да је само могао да поживи за још једно слово, ниво наших сазнања
о генералу Ларионову био би другачији, сасвим другачији.
А сада, и уз те речи, научница је поново привукла себи
Соловјова.
– Видимо своју достојну замену. Сада можемо спокојно да
одемо.
Учтиви Соловјов хтео је да се успротиви Францускињи, да је
замоли да се и даље бави радом тако важним за све, али му она није
дозволила. Замахом огромне руке, као из ваздуха, извукла је своју
монографију о генералу и силом је приљубила уз Соловјовљеве
груди. Пољубивши га, најзад, још једном је, маршевим кораком,
пресекла салу за конференције и нестала у полумраку ходника.
Телефонирала му је из Париза. Њу је о младом научнику
интересовало буквално све: погледи на историју у целини,
склоности у области методологије и чак, што је било потпуно
неочекивано, његово материјално стање.
За разлику од свих других сфера, на питање о материјалном
стању Соловјов није имао разложан одговор. Она је у вези са
материјалном ситуацијом сама извела закључак: код руских
научника она једноставно не постоји, нема је.
Потресена том околношћу, А. Дипон се забавила
истраживањем узрока тако тужне ситуације. Налазећи се на
позицијама детерминизма, представница француске историјске
науке формирала је дугачак узрочно-последични ланац.
Нема смисла наводити га целог: догађаји које је научница
поменула познати су сваком руском ђаку. Треба се зауставити само
на неколико основних принципа који карактеришу тај ланац.
Кретање нашег друштва одређивали су неколики фактори, од
којих је, према А. Дипон, кључну улогу играла недовољна склоност
према раду, склоност ка присвајању туђе имовине и изоштрено
осећање праведности. У глави ове научнице створен је узрочно –
последични низ који се на крају замотао у круг, за који је она, после
зрелог размишљања, признала да је зачаран.
Ситуација се стварно није приказивала у дугиним бојама:
присвајање туђе имовине је у друштву донекле изоштрило осећај за
праведност, што је, са своје стране, нагло смањивало друштвену

18
спремност за рад.
Разуме се да последња околност није могла да не стимулише
склоност према присвајању туђе имовине, а то је аутоматски
доводило до још већег заоштравања осећаја за праведност, и још
мање расположење за рад. У том контексту, научница је
анализирала и рушилачке руске револуције, и многогодишње
владање комуниста (које, по њеној оцени, није било ништа мање
рушилачко) и читав низ других догађаја.
Повезаност наведених фактора је, сама по себи, експлозивна
(Molotoff cocktail – уздисала је А. Дипон) и погоршавала се и личним
фактором.
Преко заљуљане сцене руске историје прошетао је низ лица која
су умела да доведу до најгорег нивоа све противречности. Та лица
су ипак свима позната.
Из целог припремљеног списка А. Дипон поменућемо само Е.
Т. Гајдара. За то постоје два разлога. Први је то што је делатност
његове владе, по мишљењу научнице, представљала срећан
изузетак. Без обзира на беспреседанске димензије његовог
присвајања туђе имовине, оно је први пут добијало цивилизовани
изглед и није изазивало пређашњи одбојни утисак. Други, али
можда главни узрок помињања имена Е. Т. Гајдара, јесте
заинтересованост нашег приповедача за тајанствене нити које су се
простирале између времена, догађаја, лица, итд.
За разлику од деде, Е. Т Гајдар није познавао генерала
Ларионова, и није већ у шеснаест година командовао пуком.
Он није јахао по прашњавом путу у јулу, није бацао под лед
сељаке у Хакасији, али је зато, са нешто изнад тридесет, био на челу
врло борбено расположене владе. Користећи ратну терминологију,
А. Дипон је реформу државне економије назвала типично
коњичким нападом, коњаником без главе.
Е. Т. Гајдар је био унук А. П. Гајдара, и историјско – културни
значај те чињенице је потресао машту француске научнице. Рад
који је објавила има упечатљиво изражен културолошки карактер и
дозволио би да, у случају да је Е. Т. Гајдар био унук М. А. Валошина,
приватизација у Русији крене сасвим другим путем.
No comment, како је приметио један познати Енглез. У историји
нема условног начина, и игнорисање те чињенице представља
методолошку слабост француске научнице.
Стварајући свој узрочно – последични низ, А. Дипон се у

19
великом броју питања несумњиво заплела. Тако је отворено
показала преувеличану улогу личности у историји, која је
вероватно изазвана тиме што је историја, којом се сама бавила, била
генералова историја.6 Осим тога, за њу је камен спотицања постала
дијалектика нужног и случајног, изузетно важна за исправну оцену
историјских догађаја.
Она није могла да се снађе у грађи из руске историје. У неком
тренутку почело је да јој се чини да је нужност у нашој земљи до
одређене мере случајност. Другим речима, она и није могла тако
схватљиво да формулише узрок просјачког Соловјовљевог
материјалног стања. И тада је А. Дипон сву своју огромну енергију
пренела на истраживање последица.
Тражење одговора на проклета руска питања заменила је
тражењем новца за потребе младог научника.
После краћих недоумица, француска научница се обратила
Сверуском фонду за науку, нејасно се надајући да управо та
институција надокнађује оно што руским научницима није
пружила држава. После кратког разговора у Москви, а зналци су
саветовали да са сарадницима фондова разговара искључиво лично,
експерти фонда су пријављену тему за истраживање сматрали
недовољно сверуском.
Поздрављајући се („У нашем сусрету постојала је сенка неке
недоречености”, жалила се касније А. Дипон), они су својој гошћи
саветовали да се обрати Руском фонду за научне раднике.
У фонду за научне раднике су саслушали А. Дипон
добронамерније и чак су је угостили чајем са ђеврецима
„Престонички”. Успут су је питали да ли је можда она сарадник или
макар експерт неких француских фондова. Сазнавши да А. Дипон
нема никакве везе са француским фондовима, разјаснили су са њом
ко јој је управо из Сверуског фонда за науку препоручио да се
обрати Руском фонду за научне раднике, и шта је том приликом
говорио. Зачуђена због питања, а још више због необичне
интонације заинтересованог, А. Дипон се загрцнула и онда су је
лупали по леђима све док злосрећни комадић ђеврека
„Престонички” није напустио грло Парижанке. После тога,

6Да ли се треба чудити што је у својим политичким погледима

А. Дипон увек била убеђена деголисткиња?

20
Парижанку више ништа нису питали. Само су јој придржали капут
и галантно јој пољубили руку: у Москви, узгред речено, то не раде
горе него у Паризу.
А. Дипон је још једном покушала да помогне петербуршком
постдипломцу и повезала се телефоном са Фондом С. М. Соловјова.
Фонд, који је носио име великог руског историчара, по мишљењу
Францускиње неће моћи да одрекне подршку историчару, уз то још
младом и са таквим презименом. Ма како чудно било, у том случају
је управо презиме постало камен спотицања. Плашећи се да не буду
окривљени због непотизма, на другом крају жице су чак одбили да
разматрају слично обраћање. Чудећи се обазривости руских
фондова, А. Дипон је замишљено спустила слушалицу.
Најзад се, по савету колега, обратила неком америчком
предузимачу, који је, као човек супротности, наизменично обављао
берзанске шпекулације и филантропску активност. Сасвим је
вероватно да су контрасти били преувеличани, пошто је, према
подацима који су до ње касније дошли, филантропска активност, на
неки несхватљив начин, била једна од најпрофитабилнијих ставки
његовог предузетништва.
Било како било, А. Дипон му се обратила дугачким писмом у
коме је нагласила марљивост научниковог рада. Између осталог,
укључила је последње унесене поправке у вези са бројним стањем
војних јединица.
На част пошиљаоца, одговор није требало дуго чекати. У
добијеном писму придавана је највиша оцена Соловјовљевој
вредноћи и пажљивости.
Филантроп је истовремено наглашавао да њега интересују
подаци који су првенствено везани за активне армије, а подаци о
1920. години за њега нису били актуелни.
Разуме се, чак ни овакво, галантно одбијање није могло да
задовољи човека кога су колеге назвале mon general.
А. Дипон је кренула у нови јуриш и меценату је написала још
опширније писмо. У њему је најдетаљније третирала суштину сваке
поправке коју је Соловјов унео, са освртом на историјска поређења и
са кратком статистиком упоређених јединица европских армија.
Што се тиче актуелности података, предузимљиви филантроп био
је упознат са једним врло древним гледиштем, у складу са којим се
све у историји понавља.
Подвргнувши указану теорију конструктивној критици, А.

21
Дипон је утолико пре указивала да уопште не искључује могућност
поновног стварања армије на Криму, са истим бројем јединица.
Једино са чиме је научница категорично одбила да се сложи јесте
могућност (чак и теоретска) да се на полуострву појави други
генерал Ларионов.
Завршавајући своје писмо, а да би искључила све неспоразуме,
она је чак нагласила да се људи слични генералу Ларионову рађају
једном у хиљаду година.
Није познато шта је овде више утицало, да ли излет у област
филозофије и историје, одлучност научнице да брани своју
позицију, или сам обим писма, тек предузетник – филантроп је
одговорио сагласношћу. У одговору на писмо чак се на симпатичан
начин нашалио у вези са примедбом научнице, оном која се
односила на могућност појаве генерала сличног генералу
Ларионову, мада се и не искључује могућност његовог појављивања
у најближој будућности, али ипак улива одређене наде за период
после 2882. године.
У ишчекивању те благословене епохе, он је Соловјову одредио
суму, невелику али довољну за скроман живот у току целих
постдипломских студија (то јест, стипендију на три године). То је
била права, велика победа.
Соловјова је саопштење о стипендији тотално збунило. Он
ништа није знао о Францускињином старању, а кад је чуо за такав
поклон, осетио се стварно срећним. Фраза да је стипендија
предвиђена за скроман живот није могла да поквари његову радост.
С једне стране, Соловјовљев живот је увек био скроман, а са
друге, исправно је претпостављао да се његове представе о
скромности много разликују од представа његових добротвора. Без
обзира на сву своју обавештеност, они нису могли да схвате до које
мере је живот научника у Русији скроман.
– Треба да кренете у Јалту – рекла је стипендисти А. Дипон. – Ја
сам у престоницама претресла све, уздуж и попреко, а у Крим
нисам успела да стигнем.
Ако се било где и може наћи нешта ново, то је Јалта.
То је било речено почетком јула. Соловјов се око три недеље
бавио систематизацијом својих хартија. Током рада, разјаснило се да
у августу, у Керчу, треба да се одржи научни скуп на тему Генерал
Ларионов као текст (према чудној подударности, требало је да га
финансира Фонд С. М. Соловјова) и, без обзира на хировити назив,

22
тамо је послао своју тему.
Осетивши да је спреман за рад у кримским условима, Соловјов
се, због дозволе за службено путовање, обратио директору
Института.
Према ономе како је директор замишљено гризао дршку својих
наочара, Соловјов је схватио да такво путовање за њега није
сматрано неопходним. Тек ту је, први пут у три недеље, млади
научних схватио да је Јалта туристички град, и осетио се нелагодно.
Соловјов је, са неочекиваном ватреношћу за академску
установу, почео да објашњава повод свог путовања (због узбуђења је
чак заборавио да помене конференцију), али директор је,
спустивши дршку наочара, већ сагласно њоме махнуо у ваздуху.
Најзад, у току свих последњих година, због недостатка новца,
службена путовања се нису плаћала и нису била ништа друго него
дозвола за одсуство са Института. Соловјов је такву дозволу добио.
Напустио је помпезно здање факултета и, без журбе, кренуо
Тучковим кејом. Заокренувши на једној раскрсници, нашао се,
неочекивано и за самог себе, у бифеу.
Соловјов није могао да се сети када је последњи пут био у
бифеу и са чуђењем је констатовао да његов живот постаје мање
скроман. Соловјов је организовану вечеру сматрао опроштајном.
Већ је имао купљену карту за путовање возом и, спуштајући руку у
џеп, са задовољством ју је опипавао. Август је несумњиво био
најподеснији месец за службено путовање у Јалту.

23
 2.

Већ следећег дана је воз Санкт Петербург – Симферопољ

односио Соловјова на југ. Сувишно је говорити да за младог
историчара воз није био само превозно средство. Његов живот се
одвијао тако да би свако, ко је способан да са длана чита судбину,
паралелно са линијом судбине на Соловјовљевом длану видео
линију железничке пруге. Возови који су јурили поред мале станице
први су му открили да иза њених предела постоји велики, лепо
уређени свет.
Прва сећања која су му остала у памћењу била су повезана са
железничком пругом, њеним мирисима и звуцима.
Ујутру га је будило брујање и писак парних локомотива, а увече
успављивало ритмичко лупање точкова. Приликом пролажења
воза, његов кревет је благо подрхтавао, а преко плафона су јурила
осликана светла купеа.
Док је тонуо у сан, престајао је да разликује где се управо, овде
или иза прозора, остваривало то равномерно али бучно кретање.
Кревет је звецкао својим гвозденим наслонима и, лагано
повећавајући брзину, возио је Соловјова према његовим дечјим
сновима, обојеним дугиним бојама.
Учио је да чита са табела возног реда за дуге релације (та се
околност на станици никада није мењала).
Треба нагласити да је баш брзина возова условила његову
навику брзог читања, која му је касније олакшала упознавање са
публикацијама о генералу, које су биле исто тако многобројне као
што су биле и фантастичне.
Из тих таблица Соловјов је први пут сазнавао за постојање
великог броја градова ка којима су, испод његових прзора, водиле
шине, са једне стране строго на север, а са друге строго на југ. У
центру света налазила се станица 715. километар.

24
 Соловјов је, заједно са Лизом Ларионовом, ишао да посматра
возове. Попели би се на перон, седали на одавно избледелу клупу и
започињали гледање.
Волели су када су возови за дуге релације поред станице
смањивали брзину. Тада су могле да се разгледају не само табеле
већ и умотани душеци на полицама, чаше у подметачима, и
најважније – путници, представници оног загонетног света из кога
су се возови и појављивали.
Не сме се рећи да су се они радовали возовима због тога што су
већ тежили свету који нису познавали. Пре ће бити да их је
привлачила сама идеја о далеким путовањима.
Били су равнодушнији према електричним и товарним
возовима који су, с времена на време, пролазили поред станице.
Публика у електричним возовима била им је мање – више позната,
а што се тиче теретних возова, тамо је уопште није ни било. То су
били најдужи и најдосаднији возови. Чиниле су их цистерне пуне
нафте, платформе натоварене шумском грађом или, једноставно,
потпуно заковани дашчани вагони.
Већ у најранијим годинама, Соловјов је знао напамет ред вожње
свих возова који су пролазили поред станице. Ти подаци, који се
неком могу учинити као непотребан терет, у животу будућег
историчара одиграли су велику улогу.
Прво, од самог почетка свесног живота, Соловјову је била
усађена склоност према поузданом знању.7 Друго, непогрешиво
познавање реда вожње у Соловјову је изоштрило осећај за време,
који је правом историчару изузетно потребан. Бројке, којима је
оперисао ред вожње, никада нису били заокружене. У тим
подацима није било места за приближно означавање као после ручка,
у првој половини дана или око поноћи, већ 13:31, 14:09, 15:27. И то је све.
Те разбарушене ивице времена, неизглађене као сам живот,
поседовале су лепоту посебне врсте: лепоту тачности.
Соловјов није случајно знао возни ред. Његова мајка регулисала
је саобраћај на прелазу који се налазио у близини станице. И мада
тамо није било нарочите потребе за регулисањем (јер је прелаз

7 Можда је због тога однос младог историчара према

митологији, којом је био окружен генерал Ларионов, касније био
тако одбојан?

25
могао данима да буде неиспресецан возовима), Соловјовљева мајка
је, три минута пре појављивања сваког воза, облачила своју
службену униформу, излазила на балкончић стражарнице, и
спуштала рампу. У њеној фигури, неприродно правој, у
непомичности и оштрини црта лица, било је нечег капетанског.
Понекад се будио усред ноћи због буке воза, и посматрао са
прозора своју мајку. Очаравало га је оно непоколебљиво стајање са
подигнутом палицом. Управо тако, из профила, урезала се у његову
свест: уз грмљавину вагона и светлост ватрица које промичу.
Кад је касније Соловјов читао о црквама у забаченим северним
селима, о томе како свештеник сам служи у празном храму,
помишљао је да је тако било и са његовом мајком. Њено
пожртвовано службовање, без икаквог видљивог циља, одвијало се
неизоставно, као и рађање сунца. Независно од промене влада,
времена, дана или климатских услова.
Али за њу су баш временске прилике биле фаталне. Једне
хладне зимске ноћи страшно се прехладила и разболела од упале
плућа.
У почетку се лечила вотком и медом. Њена мајка, Соловјовљева
бака, узимала је палицу с времена на време и одлазила да замени
своју кћер на прелазу. Нешто касније, кад је болесници постало
горе, старица јој је масирала леђа и груди, ширећи при томе по
кући загушљиви мирис терпентина.
После неколико дана, Соловјовљева мајка је неочекивано рекла
да умире. У тој породици није било уобичајено да се нешто
преувеличава, и старица се дубоко забринула. Било би бесмислено
да је шаље у оближње село. Тамо није било никог осим пијаног
болничара. Старица је потрчала према стражарници за регулисање
саобраћаја, да би зауставила воз. Соловјовљева мајка је умрла, а она
је још махала палицом своје кћери. Ниједан воз се није зауставио.
Возови се скоро никада нису заустављали. Али понекад,
првенствено лети, кад би железнички чвор био преоптерећен,
композиција би се, тешко дишући, задржавала на станици. На
неравној површини платформе, домаћински су силазили
кондуктери. После њих, дебели људи у мајицама и жене у
затегнутим тренеркама. Ређе деца. Децу обично нису пуштали
даље од куполе, одакле су се она отимала из руку расејаних бака.
Одрасли су пушили, пили пиво директно из флаша и звучним,
шљапкавим ударцима уништавали комарце.

26
 Кад би се деца ипак нашла на платформи, мали Соловјов је
бежао, али је иза жбуња настављао да посматра оно што се
догађало. У таквим тренуцима, заустављени воз није посматрао
само он.
Свих шест кућа око станице претварале се у очи и уши. Њихови
становници приљубљивали су се уз прозоре, стајали на вратима
или се претварали да копају повртњак, и на придошлице су бацали
кратке погледе. Није било дозвољено да се прилази самој
платформи.
Док је још била жива, пред очима путника налазила се само
Соловјовљева мајка. Путници, чији се празан поглед заоштравао
због усредсређеног стајања железничке службенице, нису се
усуђивали да јој се обрате. На први поглед се могло видети да је та
њена непомичност нешто посебно.
Не обраћајући пажњу на путнике, Соловјовљева мајка је гледала
оно место на коме су се спајале шине, као да се загледа у брзи
долазак своје смрти.
Кад је, касније, читао о чувеном погледу престарелог генерала,
Соловјов га је, без најмањег напора, замишљао. Сећао се како је у
даљину гледала његова мајка.
Соловјовљева баба није тако гледала. Њој уопште нису били
својствени погледи у даљину. Она је најчешће седела подупревши
образ дланом, и гледала испред себе. Своју ћерку наџивела је само
неколико година, а умрла је кратко пре него што је Соловјов
завршио школу.
Та смрт га је повукла да се пресели у Петербург. У Петербургу
је први пут чуо за генерала Ларионова.
Уопштено говорећи, није случајно што су и Соловјов и
Ларионов били деца железничких службеника. Можда је баш то, без
обзира на спољне разлике, одредило неке њихове сличне особине.
Мисија железничких службеника у Русији је посебна, зато што
је код нас и улога железничког саобраћаја другачија него у другим
земљама.
Време наших путовања мери се данима и ноћима. Оно је
довољно не само за добар разговор већ, у срећним случајевима, и за
удешавање судбине.
Каква се судбина може удесити у експресу Минхен – Берлин, у
фотељама које се налазе једна иза друге, и још уз радио апарате на
наслонима? По свој прилици – никаква.

27
 Сви који су овако или онако везани за железничке путеве пре
свега су успорени и уравнотежени људи. Они знају смисао и начин
на који се савлађују простори. Ти људи умеју да ослушкују
уједначено клопарање точкова и никада неће почети да журе: они
схватају да имају још много времена.
Ето због чега и најозбиљнији људи цз иностранства бирају да се
једном годишње, на недељу-две, провозају Транссибирском
магистралом.
Треба ли говорити да такви људи одлучно дају предност возу у
односу на авион, и то у свим случајевима, осим трансатлантских?
Американци им не остављају други избор.
Отац генерала Ларионова такође није имао могућност избора.
У тренутку кад је одлучио да свој живот веже за железницу,
авиони још нису летели. Строго говорећи, ни сама железничка
пруга још није постала сасвим уобичајена. Да би је неко користио,
од путника је захтевана не само извесна храброст већ и прогресиван
начин размишљања.
Поседујући потпуно наведене квалитете, директор у
Министарству железница, Ларионов, проводио је пола свог радног
времена на точковима. Припадао му је посебан вагон, салон прве
класе, који је прикључиван последњем вагону. Он је у том вагону
одлазио на Крим, на одмор.
Како је био превише скрупулозан човек, директор у
Министарству саобраћаја плаћао је превоз своје породице, упркос
наговарању железничких службеника који су сматрали да се
привилегија односи и на породицу. Гувернанта се возила у другој
класи истог воза, послуга у трећој. Последња околност је касније
послужила као повод за различите шпекулације, па чак и за
закључке о отворено недемократском карактеру односа у кући
Ларионових.
Да бисмо одговорили на сличне оптужбе, можемо се позвати на
мишљење И. А. Рацимора, који је указао да је из много разлога
сталешка идеологија крајем XIX века имала превагу над
демократском.
Научник је такође изразио претпоставку да демократија није
универзални појам и да уопште нема обавезу да карактерише сва
времена и све народе.
Ако је организована у земљама које за њу нису припремљене,
она је у стању да донесе најтужније плодове. Према историчаревом

28
убеђењу, јасност сталешке поделе у Русији регулисала је друштвене
односе много ефикасније од демократских процедура. На грађи
генералове биографије, убедљиво је показао да је, у време кад је био
кадет, Ларионов морао да користи другу класу у превозу, а кад је
постао јункер,8 једино трећу класу, пошто се сматрало да јункери
већ имају ниже армијске чинове и није им била дозвољена вожња у
друге две класе.9
У вези са демократичношћу у породици Ларионових,
изражавана су и мање радикална гледишта.
Тако је постдипломац Каљужни у усменом разговору
претпоставио да се посебност размештања оних који путују на југ
одређивала не толико мишљењем Ларионова, директора
Министарства, колико присуством на железничкој станици
генерала Ларионова – старијег, који није био у стању да се помири
са омаловажавањем сталешке организације Русије.
Последњи је, заиста, и био познат по свом конзервативизму,
који се делимично изражавао презривим односом према
железници.
Чинило му се да сфера железничких пруга није достојна
њиховог рода. У ветерановим сузним очима она је била нешто што
је личило на циркуске акробације. Једино је сама дужност
директора у одељењу Министарства у посао његовог унука уносила
одређену озбиљност, и старца је делимично мирила са тим чудним
избором. Мада је херој Бородина сматрао да је неумесно да путује
возом, он је неизоставно стизао на царскоселску железничку

8 Јункер – млади племић, официрски приправник, питомац

војне академије у Царској Русији (Лексикон страних речи и израза,
М. Вујаклија).

9Излазећи у својим уопштавањима изван граница ларионовске

тематике, И. А. Рацимор је означавао да је осетан печат
сиромаштва, који је падао на већину поступака совјетске власти, за
своју основу, пре свега, имао губитак сталешке оријентације.
Неспособне да управљају државом, куварице су, према убеђењу
научника, сасвим заборавиле да кувају. Од свих склоности
претходне елите, нова је, услед несумњивих способности за пуцање,
једино могла да преузме лов.

29
станицу како би испратио своју породицу. Прошетавши, са својом
дрвеном ногом, дуж низа вагона, са неочекиваном бојажљивошћу се
задржавао поред локомотиве и дуго је посматрао како из котлова
куља пара. Онда је демонстративно слегао раменима, на брзину
благосиљао своје у ваздуху и, док су штаке одјекивале у металним
сводовима, одлучно храмао према излазу. Треба претпоставити да је
у таквим минутима најмање мислио на размештање путника.
У сећању будућег генерала та путовања су се сачувала као једна
од најсветлијих страница његовог детињства.
У „Скицама за аутобиографију”, које је нашла и објавила А.
Дипон, генерал Ларионов детаљно описује путовање железницом
из свог детињства.
Највише га је усхићивао сам вагон са блиставо очишћеним
ручкама, храстовим панелима и, најважније, задњим стакленим
зидом који му је откривао целокупни простор пређеног пута.
Малолетном Ларионову се чинило да вагон, који им је стављен
на располагање, има својство да, као огроман паук, испреда две
челичне нити које великом брзином нестају испод њега и спајају се
на хоризонту.
Дете је упечатљиво (са посебном оштрином) доживљавало
сунчеве заласке који су на обе стране железничког насипа
поклањали шуми своје вилинске боје. Боје су сваког тренутка
бледеле, дрвеће је постајало тамније и све више се приближавало
насипу. Будућем генералу, који није само по чувењу био упознат са
руским народним бајкама, кретање воза личило је на бекство из
зачаране шуме. Грчевито се држећи за никловану ручицу кревета,
узбуђено је посматрао љуљушкање борових круна, са којих је, по
његовом мишљењу, било најзгодније јуришати на невидљивог
непријатеља. Тек после неког времена, кад је постајало сасвим
мрачно, а стаклени зид почињао да осликава удобну раскош вагона,
дете се смиривало и, олабављујући отекле прсте, испуштало
никловану ручицу.
Касније, кад је, летње вечери 1920. године, олабавио ручицу
отвора оклопног воза, генерал је себе ухватио у истом гесту. Са
залеђеног поља допирао је мирис пелина. Битка се заменила
изненадном тишином и само су однекуд одоздо, из очима
недоступних недара вагона, допирали замишљени метални звуци.
Његове кримске битке завршавале су се исто тако нагло као што
су и почињале. То су биле успутне, исто тако непредвидљиве битке

30
као што је било и кретање генераловог оклопног воза преко Крима.
Ларионова су често прекоревали због злоупотребе железничког
саобраћаја, што је, уз одређене ограде, могло да се призна као
исправно. Али оправдање је у томе што је мрежа железничких
пруга на Криму и дан – данас слабо развијена.
Централни део Крима повезан је, како је познато, само са три
приобална града: Керчом, Севастопољем и Евпаторијом. Из тога се
може закључити да су злоупотребе генерала, чак у свом најгорем
испољавању, могле да имају веома ограничен карактер.
Али постојала је и позитивна страна генералових склоности.
Притиснут недостатком железничких пруга, генерал Ларионов се
активно прихватио њихове изградње. Тако је он, још у
предкримском периоду, у оквиру експеримента, у шуми испод
Кијева изградио пругу уског колосека.
Он је, пре свега, ушао у историју железничког саобраћаја Крима
као човек који је изградио квалитетан саобраћајни железнички
насип од Џанкоја до Јушуња.
Генералове дечје успомене биле су толико снажне да је чак за
место свог боравка изабрао блиндирани вагон воза.
О том вагону написано је много легенди, али се од свега
документовано потврђује само то да су у њему живеле четири птице
(ждрал, гавран, ласта и чворак), а такође и да је гостољубиви вагон
посетио А. Н. Вертински, који је генералу отпевао чувену романсу
Не знам због чега је и коме то потребно.
Према сведочанствима присутних, већ тада се код генерала
Ларионова уочавао његов специфичан, стран и чудан поглед, који
се делимично одразио на фотографији из 1964. године, и који је
историчара Соловјова подсећао на поглед његове покојне мајке.
Јурећи поред железничких прелаза, стражарница и дежурних
саобраћајаца са палицама, Соловјов се и овога пута сетио тог
погледа. Стајао је поред отвореног прозора, а са његове десне стране
је, као рањена птица, лепршала завеса. Преко његове руке, која је
осећала металну хладноћу рама, промицали су таласи длачица
осветљених сунцем. Чинило му се да су на врелом августовском
ветру постајале грубље и да је њихов упадљив блесак био знак
постепеног претварања у бакар. На тренутак се приљубио уснама
уз длачице, као да жели да процени њихове проводничке особине,
али су оне биле, на његово чуђење, благе.
Соловјов је био прави правцати путник воза за далеке релације.

31
Не извлачећи кашичице, пио је чај из чаше са постољем, одлазио у
тоалет са пешкиром на рамену, и на станицама шетао у мајици
петербуршког универзитета. Али, најважније, он је први пут у
животу путовао у купеу. Затварајући навече врата купеа, успут се
наслађивао својим одразом у огледалу. Иза његових леђа такође су
се, на доњем лежају, осликавале сијалице, флаше затворене
пластичним чашицама, ћутљиви господин у спортском оделу и две
младе студенткиње. Сви они управо су и стварали мучну возну
путну удобност и краткотрајну блискост пре коначног растанка.
Док је лежао на горњем лежају, Соловјов је са уживањем слушао
шапутање студенткиња. Ни сам није приметио кад је заспао.
Пробудио се од светлости која му је падала на лице. Воз је
стајао. Соловјовљев прозор се налазио испод станичне светиљке.
Лагано, да не пробуди спаваче, спустио је затегнути рам, и у купе је
допро топли ноћни ветрић.
„Ветар централне Русије”, апстрактно је помислио Соловјов,
који није знао место заустављања. Назив пусте станице скривао се у
сумаглици: светиљка која је сијала поред прозора изгледа да је била
једина. Али ненасељеност тог простора била је варљива.
У дубини станице, где су у позадини тамних контура зграда
плашљиво светлуцала прозорска окна, одвијао се тихи разговор
двојице људи. Склизнувши у неосветљени део лежаја, Соловјов је на
клупи видео, окренуте једну другој, њихове непомичне фигуре.
У тој погрбљености, утим брадама ослоњеним на дланове,
препознао је нешто необично познато, чега ипак није могао да се
сети.
Водили су разговоре у највећој мери везане за само место
стајања. Лица која су набрајали несумњиво су била позната само
овде, а и детаљи које су помињали тешко да би могли да буду јасни
без дуготрајног живљења овде (у крајњој мери, схваћени правилно),
али Соловјова није напуштало мучно осећање већ виђеног.
Покушавајући да разјасни где је видео баш таква лица, Соловјов је
пребирао по сећању све станице и станичице кроз које је пролазио,
али ничег сличног није могао да се сети. Чак се догађало да су се на
свакој виђеној станици ствари одвијале на различите начине. Свуда
су (а можда и истовремено) седели потпуно другачији људи, из чега
се могло закључити да би, у случају заустављања воза, на стотину
ноћних станица чуо стотину различитих прича. Од такве
многострукости живота почињала је да га боли глава.

32
 Међутим, људи који су разговарали заћуташе. Онај са десне
стране дохватио је цигарете и частио саговорника. Подсећајући на
семафор, на прелазу преко улице, у тами су наизменично
светлуцале два ватрице.
– Све је то срање – рекао је човек са леве стране.
Соловјов се сетио где је видео иста таква лица. То су биле
химере цркве Нотр– Дам на корицама уџбеника историје.
У три сата следећег дана воз је стигао у Симферопољ.
У престоници Крима је падала киша. Вероватно да је тек
почела, јер се са врелог асфалта још подизала пара. Стојећи у
омањем реду пред касом, Соловјов је купио тролејбуску карту до
Јалте. Одлучио је да користи необичан, можда једини на свету,
тролејбуски превоз између градова.
Таква вожња из Симферопоља у Јалту, у своје време, зачудила је
чак и генерала Ларионова који је још био жив у данима пуштања
тролејбуса у саобраћај, и уз то се, у тим тренуцима, уопште више
ничему није чудио. Његова фантазија, историјски ограничена
железницом, никада му није наговештавала могућности таквог
међуградског саобраћаја.
Генерал је одлично памтио вожњу кочијама (његова
канцеларија је била смештена у приземљу хотела „Ореанда”), сећао
се и кочија са гуменим точковима и замене коња у Алушти. Али он
није одмах могао да схвати због чега је свему томе замена управо
тролејбус. У себи се трезвено прерачунавао да, за разлику од
железнице, тролејбуска линија није подесна за пребацивање тешког
наоружања или неке колико – толико знатне количине војске.
Истовремено је, без обзира што се у тролејбуском превозу осећао
недостатак линије стратешког значаја, генерал и према
новоуведеном најзад почео да се односи сасвим добро и некако се у
пролеће провозао тролејбусом до Гурзуфа.
Кад је стигао тролејбус, Соловјов се, у складу са купљеном
картом, сместио на задње седиште поред прозора. Путници су
улазили на предња врата, одлагали пртљаг у задњи део и,
приликом укрцавања, дефинитивно затрпавали неотворена врата.
У тролејбусу су били скоро све сами гости на летовању. Бучно су се
спуштали на седишта и брисали зној ивицама мајица. Изузетак је,
судећи по свему, био радник са девојчицом од десетак година, који
је седео близу Соловјова. Они су били скоро без пртљага.
Без обзира на кишу, оморина се није смањивала. Тек кад се

33
тролејбус извезао изван града и, неочекивано за такво возило,
повећао брзину, постало је лакше. Као по команди, шарене
најлонске завесе су излетеле напоље и са спољашње стране ударале
о стакло. То синхронизовано махање тролејбусу је придавало
празничан, можда чак свадбени изглед.
Приликом успона на Чонгарском превоју, радниковој ћерки је
припала мука. Отац јој је из кутије извукао палидрвце и посаветовао
да га сише. Испоставило се да народно средство није било моћно.
Девојчица је погледала палидрвце и огрубеле руке које су га
извлачиле и почела да повраћа.
После Чонгарског превоја, време се потпуно променило.
Кишни облаци су остали иза северне стране ланца, и на
шофершајбну тролејбуса, који је почео опрезно да се спушта
серпентином, грунуло је сунце. Тог дана природа је урадила све да
Соловјова ошамути.
Сунце, које је тако неочекивано заменило кишу, није просто
сијало на беспрекорно плавом небу. И сунце и небо су се, као
огледала, одбијали негде далеко доле и преливали у бескрајном
мозаику чемпреса, који су пролегали у прозорима. Тако је први пут
Соловјов видео море.
Разуме се, дотле су му већ биле познате дечје успомене генерала
Ларионова (пронађене у једном емигрантском архиву, након чега
их је објавила иста А. Дипон).
Без обзира на фрагментарност тог текста, изражену ауторкину
намеру да исте изнесе и из његовог зрелијег доба,10 тамо се сачувао
опис и првог генераловог сусрета са морем. Из тог описа следи да се
породица будућег војног командата, такође, до Јалте довезла из
Симферопоља, мада је и тада већ постојала могућност да се у
Севастопољ стигне железницом, а одатле, дуж обале, у Јалту.
Петогодишњи Ларионов успео је да запамти да су његову
породицу превозили у двема кочијама (са федерима). Реч „федери”
је запамтио врло добро, јер ју је целим путем понављао (како је већ
напоменуто, до три и по године дете није говорило, али је касније
убрзано надокнађивало пропуштено).
Кочијом младог Ларионова управљао је старији Татарин, леп и

10На томе се, између осталог, базирала убеђеност А. Дипон у

постојање изгубљеног наставка.

34
лепо одевен човек, који је руским језиком владао много горе од свих
путника без изузетка. Како је по својој природи био разговорљив,
живахно је реаговао на реч „федери”, и сваки пут је са кочијашког
седишта бичем показивао место где се федери налазе. У свести
мемоаристе, кочијаш се тако и урезао у сећање: нагнут на страну, са
ситним капљицама зноја на челу и добронамерним осмехом
Соловјову.
Будући генерал се, такође, на Чонгарском превоју зачудио
наглој промени времена. У објављеним белешкама такође је
поменута игра светлосних тачкица на тамном пољу, таласа који су
се лагано љуљали кроз чемпресе. Посебно је оцењена свежина ветра
који није дувао из успутних прашњавих ниских шумица, већ са
оног свежег, тиркизног простора где се небо неприметно спајало са
водом. Због ветра су треперили светли праменови косе његове
енглеске гувернанте, лака хаљина његове мајке и разнобојне траке
уплетене у коњску гриву.
Генералово асоцијативно памћење такође га присиљава да
прича о продорном ветру на Чонгарском превоју 1. новембра 1920.
године. Тада су, измучени у неравноправним биткама, остаци
кримских бранитеља одступали према лукама.
По претпоставци А. Дипон, детаљнији опис евакуације налазио
се у оном делу успомена које нису дошле до нас. У прилог томе
говори нејасно набачен генералов наговештај, који се може
посматрати као његова намера да се врати на овлаш поменуту тему.
Генерал помиње новембарске догађаје само зато што он, пратећи
одступање беле армије са Чонгара, обавијеног мећавом (у том
тренутку она је била беља него икада), по властитом признању, није
видео ништа осим две кочије на опругама које су се без журбе
спуштале према мору.
Тролејбус је кренуо дуж обале. Сада путници не само да су
видели море, већ су осећали и његову слану свежину. На захтев
милиције, сва возила на путу заустављала су се двапут да пропусте
владине поворке. У аутомобилима, који су јурили великом брзином,
више су се наслућивала него што су се видела забринута
министарска лица. Одлазећи на одмор, мислили су да се
финансирање полуострва знатно погоршало. То се, пре свега,
одразило на стање двораца руских аристократа.
Није било боље ни стање путева. Летње сунце и зимске кише,
заједно са процесом ерозије на кримским путевима, направили су

35
безброј рупчага и пукотина. Ако су те пукотине понегде и крпљене,
онда је то било само на владиној траси пута, па и то само
делимично, како се досећао Соловјов, који је сваки час поскакивао
на задњем седишту. Предаја Крима Киргизији изгледала му је
нелогично.
Кад су се приближили Јалти, сунце је већ успело да се сакрије
иза планине Ај-Петри. Његово сијање преплитало се са облаком
насађеним на врху и стварало до необичности праве зраке, као
рефлекторске. Планине су опкољавале станицу са трију страна,
остављајући слободан само булевар који је узмицао према мору.
У Јалти је већ почињала да се осећа вечерња свежина.
Истовремено са њом, Соловјовљево срце дотакао је немир. Лако
узбуђење. Древно осећање оног који треба да преноћи у
непознатом месту.
Соловјов је изашао из тролејбуса и одмах су га опколиле жене.
Наизменично су му предлагале преноћиште. Могућности је било
тако много да се млади историчар збунио.
Могао је да бира између лежаја, одвојене собе и дворца.
Позивали су га да се настани поред биоскопа Спартак, поред
Чеховљевог музеја, чак и у Лењинградској улици.
Соловјов није познавао град. Мучно је, под притиском
узбуђених посредница, бирао место свог будућег боравка.
Душа петербуршког постдипломца тежила је суседству са
Чеховом, али тамо су предлагали цео дворац, за који не би била
довољна цела стипендија коју је добио. Лењинградска улица, услед
враћања њеног првобитног имена граду, није звучала прихватљиво.
После неких недоумица, зауставио се код биоскопа „Спартак”,
поред кога се, у улици Палмира Тољатија, налазио предложен стан.
Соловјов се сећао како је, додирнувши полицу прстом са
камејом, Надежда Никифоровна са ње свечано скинула и уручила
му Љовањолијев роман „Спартак”.
У току касније анализе књиге, испоставило се да је, слично
младићу Соловјову, и Надежда Никифоровна много саосећала са
гладијатором, и због измишљеног сижеа се облила сузама. Управо
тада се Соловјов дефинитивно учврстио у својој одлуци да са њом
ступи у брак.
Што се тиче Палмира Тољатија, иако је био подозрив због
његове везе са комунистима, ипак га је ценио због лепог имена.
До Спартака су се довезли тролејбусом. Прешли су преко пута и

36
нашли се у уској, тихој и зеленој улици Тољати.
Соловјову се допало двориште у коме се налазило преноћиште.
Као и име, и све друго у тој улици било је италијанско: дограђене
терасе са компликованим степеницама које су до њих водиле,
конопци за сушење веша између прозора, и разгранати платан који
све наткриљује.
Тако је, у крајњој мери, Соловјов замишљао Италију.
Пењући се стрмим степеницама за дамом која је бринула о
њему, разгледао је њене необријане ноге. Оне су (као, уосталом, и
Соловјовљеве), на степеништу производиле лупњаву, шкрипање и
буку невероватне снаге. Заглушујуће степениште је у младићевој
глави стварало слику огромног, раштимованог инструмента.
Прошавши преко терасе, на којој су биле размештене саксије са
цвећем, Соловјов и његова пратиља су се нашли у мрачном
ходнику. Кад су се Соловјовљеве очи навикле на таму, угледао је
неколико шпорета на плин и помислио да је доспео у комуналку.
То је стварно био комунални стан од кога су, помоћу сложених
архитектонских решења, успели да одвоје Соловјовљев део.
Улаз у њега, на први поглед неприметан, скривао се иза зидне
избочине. Дама је дохватила кључ из ташне и, намигнувши
Соловјову, отворила врата.
Стан су чиниле две повезане собе и застакљена веранда. Врата
која су водила у даљу собу била су закључана.
Соловјову је било речено да су тамо спаковане ствари које
домаћини нису предвидели за госте. Њему је стављена на потпуно
располагање прва соба са изласком на веранду.
Веранда је истовремено била и кухиња: тамо су се налазили
шпорет, сто за припремање хране и ормарић за посуђе. У њеном
даљем углу налазила се направа која је подсећала на јавну
говорницу прикуцану шпер-плочом.
„Тоалет”, рекла је пратиља и, ради веће убедљивости, повукла
воду.
Забележила је Соловјовљеве личне податке, узела од њега новац
за две недеље унапред и, загонетно намигнувши, нестала иза врата.
Кад се на степеништу утишала њена лупњава, Соловјов се
изнутра закључао и почео да распоређује ствари. Најпре је из путне
торбе дохватио купаће гаћице и обукао их. Затим је извукао
фротирски пешкир и педантно га спаковао у мањи руксак. Кључ
који су му дали ставио је у џеп шортса и осврнуо се.

37
Био је потпуно спреман за свој први сусрет с морем.

38
 3.

Неопходно је да се у претходио излагање унесе исправка.

Према провереним подацима, Крим је, по наредби Н. С.
Хрушчова, предат Украјини.
Треба нагласити да је баш то питање у своје време привукло
пажњу генерала Ларионова. То припајање Украјини је на њега
оставило исти утисак као и пуштање тролејбуса у саобраћај. Али,
истовремено, престарели генерал уопште није био склон да гу
околност драматизује.
– Руси, не тугујте због Крима! – изјавио је, седећи на молу
мајског јутра 1955. године.
Генералови јавни искази били су велика реткост, и око њега се
одмах сакупила гомила. Заблиставши ерудицијом, генерал је
подсетио да је у различита времена Крим припадао Грцима,
Ђеновљанима, Татарима, Турцима, итд. И мада је, према
историјским критеријумима, њихово владање било кратко, сви су
они овде оставили свој културни траг.
Помињући руски траг, генерал је кратким, енергичним
потезима, означио упечатљиву панораму, почев од префињених
паркова и двораца до даме са псетанцетом. Наступ се завршавао на
војнички начин јасно:
– Као човек који је ова места бранио, ја вам кажем: овде се нико
дуго не може задржати. Нико. Полуострво има такве особине.
Генерал је знао шта говори. Године 1920, два пута је, у јануару и
у новембру, учествовао у одбрани Крима.
Догађаји у октобру и новембру означили су дефинитивни крах
белог покрета. Он није могао да задржи Крим.
Али је, ипак, прва, јануарска одбрана (тада је нико није сматрао
могућом), била успешна. Управо она је црвенима одложила
заузимање полуострва, скоро на годину дана.

39
 Ситуацију која је настала почетком 1920. године историчари
оцењују скоро на исти начин. То је било време када је залазак белог
покрета постајао све очигледнији.
„Та не идемо на вашар, већ са вашара!” – тако је јануарског
сунчаног јутра генерал Ларионов шапнуо на уво своме коњу.
За све који су посматрали ту сцену оно што је генерал рекао
појавило се као облачић паре. Остаје загонетка како је, у недостатку
сведока, ова изјава могла да постане друштвена својина.
Нема спора, у историјској литератури се није једном
наглашавао скоро људски однос, пун поверења, између коња и
генерала Ларионова, који се животињи обраћао са „пријатељу мој”
и поверавао му неке своје посебне мисли. Истовремено би било
бесмислено замишљати да је коњ на исти начин могао да одговори
генералу и, утолико пре, да о томе што му је речено на уво брбља и
лево и десно.
Уосталом, исте речи генерал је, новембра исте године, упутио и
енглеском опуномоћеном посланику.
Текст је стигао телеграфом, пошто је сам генерал, обезбеђујући
евакуацију кримске армије, био на челу последње одбрамбене
линије. Разуме се да у телеграму енглеском опуномоћеном
министру (он се сачувао) ни речи није написано да та фраза није
намењена једино њему. Било како било, у науци се дати текст цитира
са позивањем на јануар, при чему се цитира доста често, дајући
предност само чувеном епитету узрока за пораз белих.11
И тако ситуација, која је створена јануара 1920. године, није
била једноставна. Смртоносна кугла, коју је тако префињено
дефинисао генерал, укотрљала се преко Северне Таврије, места
уласка у Крим, и нису се могле предвидети снаге које су биле
способне да је омету да се ту не убаци.

11 Узроци пораза, које је генерал формулисао, откривени су у

предговору успомена које је нашла А. Дипон. Формулација је дата
са обесхрабрујућом отвореношћу, и гласи овако: „Преко Русије се
закотрљала гомила отпада средње величине. Она се са
невероватном брзином разрасла на рачун прилепљивања сродне
грађе, које се у Русији нашло, авај, врло много. Том гомилом били
смо пригњечени” (Види: Генерал Ларионов, Скице за
аутобиографију, стр. 41).

40
 Право говорећи, врховна команда беле армије није се ни
спремала да брани Крим. Основне снаге белих одступале су
борбама у два правца – на Кавказ и Одесу, одакле се касније, после
одмора и прегруписавања снага, планирао почетак контранапада.
Претпостављало се да ће, уз повољан развој догађаја, они
истиснути црвене са Крима самом чињеницом да ће се вратити
војска која би опкољавала полуострво са две бујице које стреме ка
северу. Али то се могло десити у будућности. Јануара 1920. године,
Крим је прећутно био намењен за предају. Бројност снага које су
укључене у његову одбрану код свих је растерала последњу сумњу.
Код свих, осим код генерала Ларионова.
Као што је познато, иста А. Дипон је, до танчина, навела
бројност војске која је била стављена на располагање генералу при
одбрани Крима, у чланку „Леонида и његова деца”.
Како читаоце не бисмо присиљавали да тај иначе тешко
доступан посао раде, укратко ћемо поновити податке који су у
њему наведени:

13. пешадијска дивизија: …………… 800 бајонета

43. пешадијска дивизија: …………… 1200 бајонета
Први кавкаски стрељачки пук: …………… 100 бајонета
Словенски пук: …………… 1100 бајонета
Чеченски пук: …………… 200 сабљи
Донска коњичка бригада: …………… 1000 сабљи
Конвој корпусног штаба: …………… 100 сабљи

Набројана војска је располагала са двадесет четири лака и осам

коњичких топова. У току организације одбране, генералу
Ларионову је такође успело да обезбеди шест тенкова (три тешка и
три лака), а и осам оклопних возова.
Без обзира што су сви оклопни возови били неисправни, они су
сину директора у Министарству железница постали велика
морална подршка.
Сваком ко се макар мало разумео у војни посао наведени број
није остављао сумњу да је врховна команда белих одлучила да
напусти Крим.
У одбрану фронта, који се растегао на четири стотине врста,
било је укључено само 3 500 бораца. Генерал је био свестан да у
Северној Таврији није могуће одбранити Крим. И није кренуо то да

41
чини.
Ван сваке сумње је генерала Ларионова надахнула генијална
идеја спартанског краља Леониде, који је одлучио да се од
Персијанаца брани у уској клисури.
Као што је познато, Леонидин војнички контингент је био
веома ограничен (био је десет пута мањи од оног којим је
располагао генерал Ларионов), да и не говоримо о потпуном
недостатку оклопних возова, али то му није засметало да се бори на
најдостојанственији начин.
У своје време, та битка је на тактичким вежбама била детаљно
разрађена и у Другом кадетском корпусу, где је учио будући
генерал. Подвиг краља Леониде је на кадета Ларионова оставио
неизбрисив утисак.
Живот се одвијао тако да су се битке, у којима је генерал морао
да учествује, одвијале на наглашено отвореним локацијама. То су
биле водоплавне долине, бескрајна поља ражи или пукотине
исушене степе.
За време Првог светског рата догађало му се да ратује на
планинама, али те планине су били Карпати, који су пред 1914.
годину у знатној мери били изложени ветровима и за одбрану
потпуно неподесни.
Генерал Ларионов је у себи захваљивао судбини што му, у
тактички неподесној ситуацији, противници нису били
Персијанци. Тек јануара 1920. године, осетио је да је наступио његов
тренутак.
Као и чувеног Спартанца, и руског генерала је прожела свест да
је једина шанса за успешну одбрану сужавање фронта. Одустао је
од одбране северне Таврије и покренуо своју војску према
Перекопу.
Перекопска превлака је вероватно била најжалосније место
руског југа. У време летњих врућина тамо се, због испарења мртве
воде Сиваша, тешко могло дисати. С времена на време, котрљајући
осушене водене биљке, преко сланог ишараног земљишта се
подизао ветар, али то није доносило свежину.
Ветар је зими постајао права невоља. Носио је бодљикаво ђубре
које се није задржавало ни на једном једином жбуну. Са собом је
односио сваку наду да се ту човек може загрејати. Завлачио се испод
ивица шињела, залеђивао прсте уз цеви, гасио ватре распаљене од
колских делова и засипао пепелом месецом обасјани пејзаж

42
Перекопа.
Није онда чудно што је дотична територија на генерала
оставила најнепријатнији утисак. И он је одлучио да је не брани.
Упознавши се са историјом одбране северног Крима, ратни
командант је обратио пажњу на заједничку грешку свих бранитеља,
који су увек тежили да се на Перекопском бедему обавезно задрже.
Међутим, због описаних климатских услова, сам боравак на
Перекопском земљоузу одузимао је страшно много снаге, средстава
и ратног духа, јер за армију нема ничег погубнијег од зимског
задржавања у рововима.
Чим би одбили бранитеље са Перекопског бедема, пут за Крим
био би отворен. Да не би поновио искуство својих претходника,
лукави генерал је поступио другачије. Одлучио је да простор засут
снегом и лишен сваког живота уступи своме противнику. Црвене
они нису чекали на Перекопској превлаци,12 већ су их чекали поред
излаза из превлаке.
Црвени су оправдали генералова очекивања. Коњица, појачана
пешадијом, увукла се у превлаку одмах пошто је бела војска исту
напустила.
При крају дана, кад су прошли преко ледене пустиње и целог
дана нису срели никог с ким би могли озбиљно да се боре, црвени
су осетили узнемиреност. Учинило им се да је опасно да се крећу
напред, у сусрет ноћи. Кад су решили да у леденој степи преноће,
чинило им се да бирају мање зло.
Многи научници сматрају да је већ јануара 1920. године војском
црвених на кримском терену командовао Дмитриј Петрович Жлоба
(1887-1938), сељачки син који је 1917. године завршио авијатичарску
школу.
Постоји и супротно мишљење по коме је, до јануара 1920.
године, Д. П. Жлоба настављао наставне летове (праксу) јер за број
летачких часова није испунио услове предвиђене школским
програмом.
Сви који су упознати са историјом тог авијатичара очигледно су
знали да су се између њега и осталих ученика авијатичарске школе
успоставили сложени односи.

12Тамо је била остављена само мала заштитница, чија се улога

сводила на упознавање основних снага о јуришу.

43
 Будући да је већина била много млађа од Д. П. Жлобе, себи су
дозвољавали да се подсмевају карактеристикама његове
спољашњости (скоро потпуни недостатак чела, плус присуство два
сувишна зуба у горњем реду), те су га на сваки начин удаљавали од
летилица.
Пошто су га измучили млађи другови, ученици авијатичарске
школе, имао је могућност да лети само ноћу, што је његову
квалификацију чинило једностраном и непотпуном.
Жлоби се ноћни летови нису урачунавали у летачко време. Као
закључак, било му је предложено да још једном лети неопходан број
сати, али сада већ дању, чиме се, са променљивим успехом, бавио до
1920. године. Најзад су га одредили за командира Првог коњичког
корпуса, и тада је у ваздушном простору прекинуо своје опасне
огледе.
Испоставило се да је Жлоба коњаник био успешнији од Жлобе
авијатичара. Умео је да утиче на чланове свог корпуса, нарочито на
коње. Животиње су беспоговорно слушале сељачког сина, чији је
глас био продоран и неподношљив чак и на блиском растојању, те
су на његов први позив јуришале у напад.
Бацајући се огољеном сабљом на непријатеља, Д. П. Жлоба је
пред собом замишљао бивше ученике Московске авијатичарске
школе. Његова, у току битке испољена помама, остављала је утисак
не само на противника. Од неког времена почела је да изазива
опрезност чак и у корпусу који му је био потчињен.
Кад је Жлоба саопштио да ће преноћити на Перекопу, нико се
није побунио. Чак и да је постојао неки прихватљивији план, тешко
да би се неко усудио да противречи команданту. Али таквог плана
нити је било, нити га је могло бити.
Све што се од тог тренутка догађало са Жлобином војском било
је остварење плана генерала Ларионова.
Црвени су провели ноћ под леденим небом Перекопа. Затим
још једну. Њихова надмоћна већина остајала је неостварена.
Немајући могућност да развију своје борбене редове, нису
одлучили да први нападну беле. Чинило се да је жељена битка Д. П.
Жлобу доводила у недоумицу.
После треће ноћи проведене на Перекопу, половина војника из
корпуса се разболела и апсолвент авијатичарске школе је схватио да
ризикује губитак своје војске без боја. Одлучио је да делује.
У свитање четвртог дана црвени су кренули према излазу из

44
Перекопског земљоуза и доспели под страшну бочну ватру из
правца Јушуња. Њихов јуриш завршио се бекством без реда и
заробљавањем. Треба нагласити да су заробљеници били основни
извор попуне беле армије. Заробљеници су поново добили оружје и
почели да се крећу у сасвим супротном правцу. И они су се борили
са истом упорношћу као и пре свог заробљавања. Такав је био рат.
Д. П. Жлоба се повукао да би се поново вратио. Сакупивши
снаге, поново је покушао да се пробије на Крим али, као и први пут,
није му успело да се помери даље од Перекопа. Заштитне линије,
које је постројио бели генерал, изгледале су несавладиве. Али
Ларионову је ипак било познато да и они сами имају слабу тачку.
Генерал Винтер, који им је, по речима руског војсковође,
учинио непроцењиву услугу, приликом залеђивања напада
црвених, претио је да ће прећи на непријатељску страну.
Зима 1920. године била је толико оштра да се десило нешто
неочекивано: Сиваш, слан као буре туршије с краставцима, почео је
да се залеђује. Тих дана, када се Д. П. Жлоба узалудно праћакао у
затвореном излазу из земљоуза, генерал Ларионов је слао људе да
на Сивашу прате формирање леда.
Најпре су то биле танке као стакло плочице, које су јутром
покривале воду залива. Кад су и на дневном сунцу престајале да се
топе, генерал се узнемирио. Већ после неколико дана лед је био
толико чврст да је могао да издржи лако наоружаног пешадинца.
Ноћу, да не би одао предмет својих страховања, а ради провере
чврстине леда, генерал је на Сиваш почео да шаље натоварена
коњска кола. Јер, ако лед постане дебљи, генералов термопилски
план би у једном трену могао да се сруши. Онда би преко сивашког
леда прошла и пешадија, и коњица, и сви који код црвених имају
тешко оружје. Изгледа да се он тако и заледио на неколико дана
али, обузет наредним јуришом на Перекоп, Д. П. Жлоба на то није
обратио ни најмању пажњу.
Паника која се на Криму појавила, након што су црвени заузели
земљоуз, постепено се стишала. Установе су распаковале своју
документацију, на брзину убачену у сандуке од шпер-плоче.
Тих дана је већ све било спремно за евакуацију. Заједно са
армијом, за њу су се спремале и хиљаде избеглица из централне
Русије, које су успеле да се ишчупају из бољшевичких руку и
смртно се бојале да им поново не падну шака. Тако су и говорили,
смртно, и нису били далеко од истине. Јер је само мало људи, који

45
касније нису умели да се евакуишу у Константинопољ, остало у
животу.
Занимљиво је да је у четвртој години студија проф. Никољски
Соловјову дао тему Успостављање совјетске власти на Криму. Тада
Соловјов још није знао да ће се бавити генераловом судбином али,
почевши од тог времена, теме које је обрађивао све су се више
приближавале његовим будућим истраживањима.
Пришао је послу са великом марљивошћу и у архивама је
нашао неколико необјављених успомена. То му је и послужило као
основа за семинарски рад.
Овде се првенствено говорило о Севастопољу, који је постао
прва ласта комунистичког пролећа. Соловјов је описао како су у
граду биле налепљене објаве које су позивале све бивше да се у
градском циркусу сакупе због запошљавања. Без обзира на уложене
напоре, истраживач није успео да разјасни због чега је био изабран
баш циркус.
Да ли је то био предзнак победоносног апсурда или је место
окупљања садржало наговештај античког зверског растрзања, или је
циркус просто био једина сала за коју су бољшевици знали, тек
нико од бивших тада није осетио подвалу. То су били бивши који
нису ратовали, ратници су се већ налазили у Константинопољу.
Бивше књиговође, секретарице, гувернанте, сви су послушно дошли
на трг испред циркуса. Кад се површина попунила, војска ју је
окружила бодљикавом жицом. Пристигло је толико много људи да
нису могли ни да седну. Неколико хиљада бивших престајали су на
тргу два дана и две ноћи. Трећег дана су их извезли изван града и
стрељали.
И то је био тек почетак. Сакупивши податке у свим кримским
градовима, Соловјов је закључио да је само у току првих месеци
совјетске власти на полуострву било погубљено приближно 120.000
људи. То је за 15.000 превазилазило податке наведене у Рациморовој
енциклопедији.13 Подаци о стрељаним старцима, женама, деци и

Рацимор И. А, Енциклопедија Грађанског рата, А–К, стр. 590.

13

Касније се разјаснило да је у чланку Погубљења, на који се позива

Соловјов, И. А. Рацимор разматрао само стрељане (око 110.000),
утопљене, угушене и искасапљене на делове (око 15.000); људе
истраживаче узима у обзир у чланку Зверства.

46
рањенима озбиљно су се разликовали.
Семинарски рад је био написан потпуно квалификовано, са
навођењем обилне фактичке грађе, која је потврђена са 102
фусноте.
У минусе рада проф. Никољски је уписао манир излагања, који
му се учинио превише емоционалним. Замолио је Соловјова да
уклони реторска питања, а такође и пасаже који су изражавали
однос истраживача према поступцима црвених.
За њега су, са професоровог гледишта, најкрасноречивије биле
цифре. Из много разлога, њима нису били потребни детаљни
коментари.
У петој години студија Соловјов је написао дипломски рад на
тему Улога летонских стрелаца у Октобарском преврату и губитак
независности Летоније 1939. године, где су се два догађаја, осликана у
наслову, нашла у узрочно – последичном односу, али углавном у
морално – етичкој вези. Ратујући на страни пучиста, летонски
стрелци су, по Соловјовљевом мишљењу, подржали режим који је
касније прогутао Летонију, њену независност и саме стрелце.
Овог пута рад није био праћен реторским питањима.
Коментари су били минимални.
Без обзира на парадоксалност мишљења младог историчара (а
можда управо захваљујући њој), проф. Никољски је тај рад објавио.
После неколико месеци, на Соловјовљев чланак је, у
популарном издању града Риге изашла невелика, али енергична
рецензија са потписом Савет ветерана. Њени аутори нису видели
никакве везе између догађаја на које им је скренута пажња, и
разматрали су могућност алтернативног тока историје 1939. године.
Хипотетичку будућност Летоније су видели у најлепшим
бојама.
Проф. Никољски је у тим околностима сматрао да треба да
заштити свог ученика и објавио је свој Одговори ветеранима града
Риге.
Почео је од теоретског увода у коме је образлагао важност
моралног фактора у историји. По мишљењу научника, морални
недостаци лишавали су државе енергије која им је била неопходна
за њихово успешно постојање. Професор је показивао како су их
они изнутра пустошили и претварали у празну љуштуру коју је
могао да одува први ветар.
У истом контексту је разматрао пропаст великих држава Старог

47
света (Грчке, Рима) и из Новог времена (СССР, САД).
Помињући мање државе, проф. Никољски је навео пример
Пољске, која се 1920. године договорила са бољшевицима, и коју су
они и прогутали 1954. године.14
Заједно с тим, веран својој теорији да нема потпуно тачних
научних истина, професор је указивао да се може говорити само о
тенденцији, а не о правилу. Као изузетак наводио је пример Енглеза
и Американаца који су те исте, 1920. године, иза леђа генерала,
водили одвојене преговоре са бољшевицима, а касније нимало нису
испаштали.
За срећан исход по Американце и Енглезе, по мишљењу
петербуршког професора, одлучујући фактори били су удаљеност
и водено окружење обеју држава. Географски фактор је тим
државама омогућио да причекају са уласком у Други светски рат до
приближног разјашњења ситуације. И у овим случајевима,
Никољски је подржавао Соловјова: вода је одиграла одлучујућу
улогу.
Уосталом, признавао је професор, сводећи рачуне, могуће је да
је његов поглед на ствари сувише мрачан, и Летонији су стварно
одузели велику национал-социјалистичку будућност. Са гледишта
професора Никољског, његова скепса могла се објаснити тиме што
су историчари у већини песимисти, пошто они првенствено имају
посла са покојницима. „Историја је наука о мртвима”, неочекивано
је свој есеј закључио руски професор. „У њој има врло мало места за
живе.”
Разуме се да је, пре свега у односу на истраживану грађу,
афористичка форма изражавања била позвана да нагласи
неопходност одређене дистанце. Ипак је менторова примедба на
Соловјова оставила неизбрисив утисак. Он је постдипломске студије
уписивао у веома потиштеном стању. Мермер велике
конференцијске сале, где је полагао пријемне испите, више је
подсећао на мртвачницу.

14У својству примера историјског предвиђања, професор је овде

навео писмо генерала Ларионова Пилсудском. У писму се налази
апел да се, услед могућих негативних последица за Пољску, не иде
на компромис. Интересантно је да је, осим неких ситница, сценарио
тих последица генерал скицирао доста тачно.

48
 Соловјов је требало да се бави историјским личностима са
којима га је мирило само то што су, у време своје активности, још
били живи.
Из кризног погледа на свет Соловјова је дефинитивно спасио
одлазак постдипломца Каљужног. Осим научне теме, од
меланхоличног генераловог обожаваоца Соловјову је допало и
основно питање истраживања (Због чега је генерал остао жив?) и једна
једина библиографска картица. Та картица садржала је (наравно!)
податке из књиге А. Дипон.
Прочитавши књигу, Соловјов је закључио да је тема занимљива
и врло мало истражена. Осим свега осталог, генерал Ларионов је
био апсолутно мртав, и на тај начин законити објекат научног
истраживања. Већ се, према најстрожим историјским мерилима,
могао бавити њиме.
Али генерал није просто био мртав. Још док је био жив, за
разлику од многих актера, сматрао је да је смрт неизоставни факат
живота.
– Погледајте их! – говорио је о учесницима. – Они се понашају
као да не знају да их чека смрт.
А генерал је знао да њега чека смрт. Марширајући преко
огранака Карпата и проверавајући страже на Перекопу, он се за
смрт припремао. Већ после, када би касно навече неко куцао на
његова врата, увек му се појављивала мисао да куца смрт. И
наравно, већ ју је очекивао, као старац, седећи на молу у својој
столици на склапање. Чудио се што она тако дуго не долази, али му
због тога никада није било жао.
Једном се генерал фотографисао у мртвачком сандуку. Узевши
са собом фотографа, свратио је у биро за ритуалне услуге и замолио
за дозволу да на кратко употреби мртвачки сандук. Њему то нису
могли да одбију. Генерал је исправио фалте изгужваног мундира,
легао у сандук и, прекрстивши руке на грудима, затворио очи.
Усред узнемиравајућег ћутања ритуалних агената, фотограф је
направио неколико снимака.
Најуспешнији од њих познат је исто као и чувена фотографија
на молу. И он прати већину објављених текстова о генералу. Мало
ко зна да је снимак направљен за живота тог изузетног човека.
Не подозревајући степен његове проницљивости, неки
истраживачи су назначавали недостатак самртничких црта на
снимцима. Штавише, користећи за такве случајеве традиционалну

49
сликовитост, говорили су да генерал на фотографији као да спава.
У ствари, генерал није спавао. Испод притворених капака
посматрао је реакцију окупљених људи и замишљао шта би, у
случају његове стварне смрти, могли да говоре о њему.
Вероватно га је вређало то што неће видети властиту сахрану,
па је одлучио да организује својеврсну пробу. Не искључује се да је
поступак такве врсте можда био покушај да се обмане смрт (Ја сам
одавно умро. Због чега ме тражите?) или да се од ње сакрије.
Да, генерал се није крио од смрти у младим годинама, али у
старости се људи мењају.
Уосталом, умесније је другачије објашњење које полази од
давних и скоро интимних односа генерала са смрћу. Није ли оно
што се догађало било врста љубавне игре са њом или, што је такође
сасвим могуће, испољавање посебног старачког кокетирања?
Сада није могуће тачно одговорити на та питања, као што се не
може тачно расуђивати о узајамним односима живота и смрти у
нечијој судбини. Једино се може констатовати да се, на крају
крајева, генерал срео са својом смрћу. Кад је притребало, она га је,
без посебних напора, нашла.
Замисливши се над темом смрти у судбини генерала
Ларионова, Соловјов је тежио да схвати психологију оног у чијој је
професији спремност да се умре била први и главни захтев.
Покушао је да осети стање човека уочи битке, када сваки његов
поступак, мисао и успомена могу да буду последњи. Може ли се на
то човек навикнути?
Познато је да се навече, уочи борбе, генерал дуго загледао у
војничком огледалу, као да дефинитивно покушава да запамти
себе. Лагано покрећући шаку, као да је замишљао како она лежи у
суседном рову. У таквим вечерима изгледала му је преувеличана
недељивост делова људског тела.
Да ли у таквим околностима човек има право на љубав?
Ратна пријатељства су свепрожимајућа, а таква је и ратна љубав:
у њима је све као последњи пут. То је повод да се проживљавају са
изузетном оштрином, или напротив – да их се потпуно одрекнемо.
Шта је генерал тада изабрао?
Изабрао је успомене. У случају могућег непостојања
будућности, он је свој живот продужавао многоструким
проживљавањем прошлости.
Генерал је скоро физички осећао свилу тапета по којима је

50
раменом клизио док се уз помоћ послуге спасавао од пажње гостију.
Вероватно је, по родитељској препоруци, ту неочекивано уношен у
царство десетине свећа, звецкавог посуђа, цигарета и огромних, до
плафона, прозора који су у божићном полумраку Петербурга били
безбрижно отворени.
Генерал је добро памтио да су, упркос уобичајеним зимским
правилима, прозори били отворени. Памтио је зато што је још дуто
наставио да сматра да је Божић дан када наступа топлота.
Кад се тога сећао, већ је знао да греши.
Али, за вече пред битку, генерал је имао још понешто: прву
посету плажи на Јалти. Она је детаљно описана у објављеном делу
генералових успомена, што дозвољава да пропустимо низ детаља и
задржимо се на кључним моментима тог догађаја.
Дете је, пре свега, изненадила мирна снага мора, моћ
разбарушеног, запењеног таласа који га руши и приликом првог
приближавања води одвлачи са собом. За разлику од својих,
домаћих, он се није уплашио. Изненада се појавивши на обали, већ
је намерно падао на саму ивицу плиме дозвољавајући стихији да
преклопи његово мало, ружичасто тело. Због богатства осећања
скакао је, викао, чак је мало и пишкио, посматрајући како мали млаз
нестаје у докотрљаном таласу модела 1887.
Од тада је плажа у животу детета заузела посебно место. Чак и
1890. године, када му околности нису увек дозвољавале да се на
плажи појави голишав, радост будућег војсковође због сусрета са
морем није се смањивала.
Као и раније, таласе је дочекивао победоносним узвиком, мада
већ и није дозвољавао онакве самозаборавне поступке који су
обележили његов први сусрет са стихијом.
Без обзира на церемонијалност XIX века, та епоха је имала своје
очигледне одушке. Оних година, кад се хаљина само мало попела
изнад глежња, а о откривеним коленима се чак није смело ни
маштати, потпуно свлачење било је, у одређеном смислу,
једноставније него сада. Наго купање сељака и сељанки, и више од
тога, велепоседника, у руском селу није било нешто што је превише
необично, и већ се ни у ком случају није сматрало оргијама. Та
једноставност обичаја понекад се тицала и плаже.
Према сећањима кнеза П. Урусова, још почетком двадесетог
века „било је прихваћено пливати и седети на плажи обнажен, у
сваком случају на приватном имању.”

51
 Па ипак, плажа се појавила као западноевропска појава,
доносећи собом низ тамо прихваћених правила игре. На плажи је
било потребно облачити се, али на посебан начин: не у уобичајени
доњи веш, већ у пругаст трико специјалног облика, који на
занимљив начин обавија фигуру. Недостатак опреме за плажу био
је ипак општи недостатак одевања тога времена: на телу купача она
скоро да није остављала отворена места.
Ратујући на континенталним деловима Европе, генерал се
стално сећао плаже, влажне сланости ветра, једва уочљивог мириса
дрењина и ритмичког љуљушкања водених биљака на приобалном
камењу. Повлачењем таласа, водене биљке су послушно понављале
облик камења, слично томе како се коса рониоца, док светлуца вода
која са његове главе капље, спушта у облику капе за пливање.
Генерал се сећао мириса усијаног камења кад су на њега падале
прве капљице кише. Чуо је посебан жагор плаже, пригушен и као
далек, а чинили су га дечји узвици, ударци лопте и шумеће
котрљање таласа ка обали.
Плажа је за генерала била место ликовања живота, у смислу у
коме је поље борбе било место ликовања смрти. Није искључено да
је могућношћу да, макар издалека, посматра плажу, и било изазвано
његово многогодишње седење на молу – са ногом преко ноге, у
неизоставној фотељи на расклапање, испод подрхтавајућег
кишобрана крем боје.
Бацао је погледе на плажу само повремено, у полуокрету, али је
и од тога добијао неописиво задовољство.
Генералову радост су квариле само две околности.
Прва је била предосећање зиме, када се плажа завејана снегом
претвара у оличење усамљености и напуштености, и у односу на
своју првобитну намену постаје нешто сасвим супротно.
Друга околност била је та што су сви са којима се икада налазио
на плажи одавно били мртви.
Хипнотисан ауром плаже која потврђује живот, генерал у своје
време није дозвољавао ни саму могућност смрти оних поред којих је
седео у баштенској лежаљци, испијао лимунаду или покретао
шаховске фигуре.
На велико генералово разочарање, нико од њих више није био
жив. Да, они су умрли, не на плажи (и то их је делимично
оправдавало), али су умрли. Мислећи о томе, генерал је растужено
климао главом.

52
 Сада, после неког времена, може се констатовати да је и он
умро.

53
 4.

Двадесет година после смрти генерала Ларионова, на

јалтанској плажи појавио се историчар Соловјов. Његов први сусрет
са морем се није одвијао сасвим онако како се десило код будућег
војсковође.
Соловјов је на море дошао као већ одрастао човек, и безбрижно
праћакање у таласима није му приличило (чинило му се
недоличним). Осим тога, пре самог тренутка појављивања на
плажи, млади научник је стигао да се упозна са одговарајућим
делом генералових успомена, а сама та околност му не би дозволила
да, као први пут (као да ништа није било), уради све оно што је
некада себи дозволио малолетни Ларионов. У покушају такве врсте
неизоставно би провејавала извештаченост, можда чак и неко
имитирање.
Као ученик професора Никољског, Соловјов је иначе сматрао
да се ниједан догађај не понавља, јер се никада не понавља
укупност услова који су до њега довели.
Да ли се онда треба чудити што су покушаји механичког
копирања ових или оних радњи из прошлости у научном раднику
обично изазивали протест и били оцењивани као јефтино
симулирање?
Соловјовљеви поступци су се потпуно разликовали од
Ларионовљевих. Млади историчар је из ранца дохватио пешкир и
распростро га на топло вечерње камење. Скинувши шортс и
мајицу, уредно их је ставио на пешкир, исправио се и изненада
постао свестан своје голотиње. Осећао је нежан јалтански ветар
сваком длачицом беле и свима видљиве коже.
Соловјов је знао да се по плажи баш тако иде, али ништа са
собом није могао да учини. Руке су му се инстинктивно
приљубљивале уз тело, рамена погрбљивала, а ноге на очигледан

54
начин урастале у камење. Соловјов не само да је први пут дошао на
море – он је први пут у животу био на плажи.
Савладавши се, одрвенелим корацима се упутио према води.
Камење, до бљеска изгланцано таласима испод његових босих
стопала, постајало је зачуђујуће тврдо и оштро. Покрећући
полусавијене ноге, на њих се наизменично ослањао, балансирао
рукама у ваздуху и очајно гризао доњу усну. То му је помогло да
стигне до места која су већ запљускивали таласи.
Светлуцави комадић земље био је копно само условно, и то у
кратким тренуцима између одлазећег и долазећег таласа. Али се,
чак и у том трену, видело да је покривен ситним каменчићима који
су се претварали у песак који је море избацило. Стајати ту било је
право задовољство.
Кад је осетио млечно – топли додир воде, Соловјов је обамро.
То се могло упоредити једино са оним што је доживљавао када
је први пут осетио додир усана Лизе Ларионове.
Стојећи у води до глежњева, Соловјов више није знао који је
додир на њега оставио дубљи утисак. Посматрао је два лагана
вртлога поред својих ногу и осетио вртоглавицу. Да би се задржао
на ногама, направио је неколико корака напред. Сада је већ био у
води до колена. Таласи око њега већ нису хучали, већ су се
премештали необјашњивим унутрашњим кретањем које је, можда,
било блиско игри мишића под кожом.
Море, које је иза његових леђа, на неколико корака од плиме,
ударало пеном и ситним капљицама, није имало ни трага од те
хистерије. Оно га је дочекивало моћним ритмом подизања и
спуштања и спокојном радозналошћу дубине. Кад му је вода стигла
до груди, он се зауставио. Соловјов није умео да плива.
Као што је назначено, на станици 715. километар није било
базена. Пубертетска фантазија о морским пустоловинама хранила
се књигама и радио – драмама (зидни радио био је у кући
Соловјовљевих једино средство масовног информисања). Строго
континентални положај станице 715. километар ту фантазију је само
подгрејавао.
Због чега Соловјов није постао морнар?
На то питање ни сам не би умео тачно да одговори. Да, он је
бескрајно волео море и све што је са њим у вези, а ипак…
До објашњења се може доћи и са друге стране.
Постоје људи који поседују посматрачки дар. Они нису склони

55
да се укључују у животне токове и не стварају нове догађаје,
сматрајући да их, и без њих, на свету има премного. Они своју улогу
углавном налазе у разумевању оног што се већ догодило.
Да ли такав однос према свету и рађа праве историчаре?
Ма како чудно било, посматрачки дар је, у одређеној мери,
карактерисао и генерала Ларионова. Можда се то испољило на
особен начин и не одмах, али ако поставимо питање: „Да ли је
познато много генерала са посматрачким даром?”, уопште узев,
врло их је мало.
Задатак генерала је, по својој суштини, супротан томе.
Међутим, кад се уочи да су војсковођине очи превучене маглом и да
се усред захуктале битке његов поглед закочи на најудаљенијој
тачки пејзажа, тамо где чак не можеш да нађеш прве противничке
редове, кад се види такав генерал, свако ће помислити да је
посматрач – мислилац.
Тако су мислили и они који су генерала Ларионова пратили у
Кримски поход, 1920. године. Изненадну замишљеност која би га
обузела, како у прекидима битака тако и у њиховом јеку, нису
уочавали само сарадници, већ је она често постајала предмет
расправа.
Разуме се да су те анализе у највишем смислу имале званичан
карактер и одразиле су се само на успомене аналитичара (генерал
није био човек који би тек тако дозволио да буде анализиран), али
оне су постојале, што значи да је постојао и повод за њихову појаву.
На многе који су имали могућност да посматрају генерала 1920.
године, он је остављао утисак човека замишљеног, чак и мало
отуђеног, одсутног. Утисак је био утолико неочекиванији што се
код њега ни у једном претходном ратном походу ништа слично
није примећивало. Тада је било сасвим супротно: он је сав оличавао
активност и одлучност. То су управо и били квалитети који су од
њега направили генерала.
Ради праведности треба нагласити да промену, која му се
догодила 1920. године, нису сви подједнако приметили. Тако се низ
мемоариста изгледа ослањао на своје касније утиске и наглашавао
генералову отуђеност, отворено преувеличавајући њен степен у
односу на 1920. годину.
Неки се слажу са описаним чињеницама, али врло несигурно,
скоро из учтивости, сматрајући да их, услед касније генералове
духовне оријентације, не треба одбацивати ни у 1920. години.

56
 Мирећи различита сведочења, са тачношћу се може
констатовати само да је и пре 1920. године генерал Ларионов
испољавао одређену врсту страсти за посматрањем. Са протицањем
година тај се квалитет развијао, и у крајњем збиру довео до потпуне
генералове концентрације на море.
Оно чиме се завршила делатност генерала Ларионова постало је
почетак делатности историчара Соловјова.
Посматрачки однос према мору последњем није омогућио да
овлада ниједном од морских професија. Чак се плашио да га блиски
однос са морем може разочарати и навести да потпуно престане да
воли стихију. Стојећи до груди у води, млади истраживач је
доживљавао сумњу (услед нестабилног положаја, сумње би могле да
се назову недоумицама), на рачун тога да се можда налази у сувише
интимним односима са предметом своје љубави.
Осим тих, за њега потпуно нових недоумица, петербуршки
постдипломац је поново себи постављао питање о исправности
изабране (а у нечему, можда, и за њега) научне теме. Баш то питање
је некада поставио проф. Никољском, кад му је овај први пут
предложио да се позабави континенталном тематиком.
– Било шта да проучава, човек на првом месту проучава самог
себе – загонетно је одговорио професор. – Младићу, имајте у виду
да случајних тема нема.
Ове речи су из професорових устију изашле у облаку дима
цигарете. Њихова тако упечатљива појава, спојена са учитељевом
мудрошћу, одиграла је своју улогу. Соловјов је одлучио да не
инсистира на морској теми и са свом страшћу се прихватио
истраживања континенталних догађаја.
Кад су му за магистарске студије предложили да се бави
судбином генерала Ларионова, Соловјов је поново дошао проф.
Никољском и поставио му старо питање.
Услед лекарске забране, старац више није пушио. Али је у
свему осталом његов одговор био, као и пре неколико година, исти.
Док је проучавао судбину генерала Ларионова, да ли је
Соловјов проучавао себе? То је било још једно тешко питање које је
историчар поставио сам себи. Осећајући да у води почиње да се
смрзава, схватио је да за решење тог питања сада има мало времена.
Осим тога, његово непомично стајање купача у води већ је скренуло
пажњу оно мало људи који су се још налазили на плажи. Одлучио је
да питање остане отворено и почео лагано да се помера према

57
обали.
Услед дуготрајног стајања (у води), историчарево тело је
попримило плаву нијансу и најежило се. Његова бесмислена
спутаност пре купања у повратку се заменила и нечим механичким,
што није имало везе са ходањем. Ниједан од његових зглобова није
се савијао и једино је напором воље млади човек премештао своје
тело у правцу пешкира. Кад се обрисао, осећао се много боље.
Те вечери, ни море ни ваздух нису били хладни. Толико је
(мислио је Соловјов) за човека штетна непокретност.
На плажи више није било сунца. Јалтанске плаже су са запада
окружене планинама, сунце их напушта врло рано. Оно залази иза
планинских ланаца, али се његова дифузна светлост још дуго шири
изнад мора које се стишава, кабина за пресвлачење и галебова који
кљуцају коре од лубеница.
Градска плажа је, после шест сати увече, посебна. Њене су боје
мутне, кроз њих се пробија злаћана боја сунца у нестајању и
продире у црно-беле фотографије плажа минулих времена.
„Можда је”, питао се Соловјов, „јалтанска вечерња плажа
остатак онога што је видео малолетни Ларионов? Или овако: можда
је то што је малолетни Ларионов видео – плажа, само после неког
времена и кроз дебели слој, да кажемо, деценија?”
Соловјов је заборавио да понесе суви веш и због тога је шортс
обукао преко мокрих купаћих гаћица. Најзад, он је био човек који
није имао ни најмањег искуства на плажи. Кад је после чучнуо да би
закопчао сандале, контура купаћих гаћица се, као на изгужваној
фотографији, појавила позади на шортсу. Али уосталом, он то није
ни видео. Узео је свој ранац и замишљено се упутио у правцу кеја.
Ходајући поред ивице воде, Соловјов је подигао главу и, због
неочекиваности, успорио корак. На самој ивици мола, у фотељи
(која је много подсећала на ону коју је видео на фотографији), неко
је седео. Тај неко била је дама. И мада му удаљеност није
омогућавала да види све детаље, било је очигледно да није била
млада. Седела је на ларионовски начин непомично, прекрстивши
ногу преко ноге, а лахор је лагано померао доњи део њене хаљине.
Та дама несумњиво је имала смисла за ефектне позе.
Први Соловјовљев потез је био да приђе дами, али он га није
направио. Није умео да смисли шта би могао да је пита или како са
њом да започне разговор. Штавише, он чак није имао појма о томе
како треба прилазити сличним дамама.

58
 Да ли је требало одмах да јој пољуби руку или би било довољно
да се само наклони? Није искључено да је дати случај предвиђао
јуначко лупање потпетицама у споју са лаким наклоном главе.
Можда би се Соловјов ипак одлучио на зближавање са непознатом,
али док је брисао ознојене руке о шортс, открио је да су и оне мокре.
Траг купаћих се дотле отворено оцртавао и са предње стране.
Његова одећа, сама по себи непристојна, пошто је уз то била и
поквашена, искључивала је сваку могућност упознавања. Тренутно
се поколебавши, Соловјов је јурнуо кући да се пресвуче.
Степениште, уз које је у трку узлетео, због чуђења није стигло
да испусти ни звук, док је у исто време кључ, клизећи кроз лим
којим је испуњен отвор браве, невероватно шкрипао. Ипак
отворивши врата, Соловјов је бацио ранац у ћошак, одбацио шортс
и купаће гаће, и после једне секунде изашао из куће у белим и
апсолутно сувим панталонама.
Али, журио је узалуд. Већ са кеја се видело да је мол празан.
Настављајући, по инерцији, да корача, Соловјов је био у
недоумици. Како је стара дама, у тако дугачкој хаљини, за тако
кратко време успела да нестане? Уз то, још и са фотељом.
Сада већ ни сам није био убеђен да је даму видео. Зауставио се.
Тог дана је био 2. август, дан смрти генерала Ларионова. Датум
се појавио исто тако изненада, као и непозната дама на молу. Да ли
је она тамо стварно седела?
У неком смислу, Соловјову би било једноставније да њену
појаву оцени као обману вида. У крајњем смислу, то бар не би било
тако увредљиво. Узимајући у обзир датум догађања, Соловјов је на
крају давао предност метафизичком објашњењу. Оно што је видео
одлучио је да сматра посетом генералове душе молу.
Пре него што ће се вратити кући, одлучио је да прошета преко
чувеног јалтанског кеја. Већ је почињало да се смркава и на кеју су
се палиле прве сијалице. То су били старомодни плафонски
фењери у духу тридесетих и педесетих година, са испупченим
куглама које су израстале на разгранатим гранама од кованог
гвожђа.
Како Соловјов није био обожавалац ћудљивог совјетског
ампира, ипак је према њему испољио интересовање, скоро
симпатију. Његове грађевине, које нису биле ничему сличне, а
истовремено подсећају на све могуће, преживеле су своју империју.
Са изгледом подивљалих стараца из обалског зеленила, повремено

59
су провиривали пансиони, домови културе и пионирски лагери.
Они су били последњи посвећени у тајне синдикалног одмора, само
и једино они памтили су безбрижна пијанства ливаца челика, бодре
гласове сестара за процедуре и тешке оргазме партијских активиста.
Они који су испуњавали те просторе у пуном саставу отишли су у
неповрат, као што су са јалтанског кеја, у истом правцу, отишли
милиционери у белим кошуљама опасаним каишевима, носиоци
ордења у изазовно широким панталонама, продавци вруће
медовине, пионирски руководиоци, фрајери, галамџије – сви они
које је са стране посматрао остарели генерал Ларионов.
Гледајући карактеристичне предмете епохе, Соловјов је често
туговао за временима која није видео, и то му је самом изгледало
зачуђујуће. Он пије тежио да у тим временима живи. Није их
сматрао ни добрим, чак ни интересантним, али је туговао.
Младић се узалуд чудио своме осећању: то је била туга за
другачијим, ватрена жеља да га учини својим, пошто је оно људе који
су га некада сматрали својим заувек изгубило. Не полажући себи
рачуна о томе, Соловјов је имао очинско осећање историчара који
посињује туђе време.
Ходајући кејом, Соловјов је посматрао свој одраз у питомом
мору. Неонске фирме, атракције, фењери, повремено пресецани
чамцима, уз продорне звуке караока подрхтавали су у вечерњем
мрешкању. Испод платнених надстрешница чекали су га трговци
сладоледа, печеног кукуруза и светлуцавих бразлетни. Испод палми
махали су му фотографи са апатичним мајмунчићима на повоцу.
Поред сваког ресторана дочекивале су га конобарице у црним
сукњама и снежнобелим провидним блузама. Соловјову се југ, на
одређен начин, допадао, али он је био уздржан млади човек. Није
посетио ниједан ресторан и није набавио ниједну светлуцаву
бразлетну.
Свратио је у Централни гастроном, купио штап суве кобасице.
Размисливши, такође је купио хлеб, сир, маслац, маслинке и две
боце пива. Кући се враћао, али не кејом већ паралелном тихом
улицом – Чеховљевом. Поред лутеранске цркве. Поред необичне
зграде у Мауританском стилу. Поред излепљене црвеном хартијом
продавнице за одрасле. С обзиром на то да је био одрастао човек,
поред продавнице се мало колебао, али је истог трена овладао
собом и продужио даље. Сматрао је да посета сличној установи није
посао достојан историчара.

60
 Код куће је Соловјов најпре опрао руке. После уличне спарине,
вода му се учинила неочекивано хладна. Она је из цеви текла са
зачуђујућим за југ притиском, као Соловјову непознати водопад
Учан-Су, на који су већ неколико пута на кеју успели да га позову.
Обрисавши руке дроњавим али чистим пешкиром, прихватио се
јела.
После купања и шетње, Соловјов је добрано огладнео. Јео је
један за другим сендвиче и заливао их неохлађеним, локалним
пивом. Радио, који је укључио, емитовао је градске огласе. Као
безоблична фиока, црнео се на зиду (Продају се моторне дизалице,
цене умерене) и предлагао сличне крупне ствари које нису биле за
летовалишта. Говорио је већ старијим женским гласом са једва
уочљивим јужноруским акцентом. Отприлике тако је говорио
радио и у Соловјовљевој кући на станици 715. километар. Само је
понекад (за време јутарње гимнастике и емитовања главних
новости) прелазио на самоуверено акање. Чак је и изгледао слично:
био је од ебонита, неспретан; час је говорио, час певао. Најважније је
да никада није ћутао.
Јутро следећег дана Соловјов је започео посетом Градском
савету. Поневши своју постдипломску потврду, упутио се на
Совјетски трг бр. 1. У Дирекцији управе за културу примила га је
сталожена жена са великим грудима. Седела је пред Соловјовом,
ослонивши своје груди на руке, а руке на сто. Стабилност њеног
положаја очигледно је одражавала позиције које је култура у Јалти
освојила, и то ју је чинило спокојном.
Заборавивши све припремљене фразе, Соловјов јој је неусиљено
изложио циљ свог доласка. Пуначка дама га није прекидала.
Размисливши, причао јој је о историји свог бављења генералом и,
неочекивано за себе, чак и о постдипломцу Каљужном, чије му је
маштарско беспосличење отворило пут ка том изучавању.
Жена која је руководила јалтанском културом умела је да
слуша. Цело Соловјовљево приповедање прихватала је исто тако
добронамерно колико и без покрета. Са лица јој није силазио
уздржани осмех. Кад се красноречивост госта дефинитивно
завршила, изговорила је одговарајућу, а ту се разјаснило, и
закаснелу реч.
Из њених објашњења је следило да једном годишње, на дан
генералове смрти, у Јалту долази Нина Фјодоровна Акинфејева,
жена која му је помагала у току последњих година живота.

61
 Нина Фјодоровна долази на мол (чиновница је ослободила
једну од својих као од желеа формираних руку и показала у правцу
прозора), и тамо одседи неколико часова, у знак сећања на
генерала. Затим нестаје у непознатом правцу, да би се после годину
дана поново вратила.
„Дан генералове смрти био је јуче”, рекла је жена.
Опуштена страна груди поново се закочила на подметнутој
руци као да компензује покретну природу Акинфејеве. Соловјов се
насекирао. Својој саговорници је испричао како се, налазећи се на
неколико десетина метара удаљености од Нине Фјодоровне (колико
су једноставна имена тајни), није усудио да јој приђе са мокрим
шарама на шортсу, како је отрчао да се пресвуче и…
Од љутине је младић ударио песницом о своје колено и одмах
се извинио. И ударац и извињење били су подједнако
добронамерно прихваћени.
Омогућивши Петербуржанину да му се емоције до краја излију,
представница јалтанске културе је саопштила следећу важну
чињеницу: Н. Ф. Акинфејева се, без обзира на неустановљено
стално место боравка, није одрекла јалтанског стана, површине 26
м2, већ га је преписала својој ћерки, Зоји Ивановној, рођеној 1976,
неудатој, ванредној студенткињи симферопољског факултета.
– Име по оцу, Ивановна, јесте условно. – Дебела жена се
насмејала. – Тог Ивана нико није видео.
Судећи по тамном девојчином лицу, може бити да то уопште
није био Иван. Допуњујући своје дуготрајно ћутање, одговорна
радница је испричала Соловјову историју породице Акинфејевих.
Почетком седамдесетих, у комуналку генерала Ларионова
(Како? Он је становао у комуналном стану?!?) уселила се нова
станарка, Н. Ф. Акинфејева. Решење за собу јој је било додељено из
градских фондова, преко музеја А. П. Чехова, чијем је особљу
припадала, јер јој је био потребан стан. У моменту усељавања новог
станара, генерал је већ одавно био удовац. Овде је приповедач
тактично поћутао.
О смрти генералове жене, средином шездесетих, Соловјов је
сазнао из књиге А. Дипон. Како није имала детаљних података о тој
жени, француска научница је о њој писала врло кратко. Још краће
је писано о генераловом сину, чију судбину у зрелим годинама дама
није успела да прати. Ту судбину је, у крајњој мери делимично,
успела да проследи јалтанска државна службеница. Задржавши на

62
Соловјову не трепћући поглед, изјавила је да се генералов син
јединац пропио и отишао од куће. Само никако није могла да се
сети да ли се син најпре пропио па напустио кућу или обрнуто – да
се, након одласка из куће, пропио. Уосталом, чак и у недостатку
хронолошке јасности, обе чињенице биле су присутне и обе су код
приповедача изазивале узбуђење.
Престала је да се осмехује и, наслонивши се на столицу,
махинално је испод блузе поправила трегер брусхалтера. Соловјову
је почело да се чини да гледа неки стари филм, али при томе не
памти како се тај филм завршава.
Почетком седамдесетих, Н. Акинфејевој је било четрдесетак и,
слично генералу, била је потпуна сама. Настанивши се у
комуналном стану, Нина Фјодоровна је неочекивано открила
смисао свог постојања. Генерал је постао предмет њеног поштовања
и бриге. Обузимао је све њене мисли, снагу и време.
Почела је да чита књиге о белом покрету. Те књиге умногоме су
потиснуле бављење Чеховом, који је у њеној свести некада заузимао
изузетно место. Мало-помало колеге из музеја Нине Фјодоровне
узнемирено су почеле да уочавају да се А. П. Чехов више не налази
у центру њених интересовања.
У право је тешко рећи шта је послужило као узрок духовног
препорода музејске сараднице. Да ли је овде одиграла улогу њена
славољубивост (боравак у истом комуналном стану са великим
човеком) или, напротив, сажаљење (становање великог човека у
комуналном стану)? Да ли је то био утицај магнетских (привлачних)
особина самог генерала, човека који је некада покретао целе армије
и вероватно је способан да својој вољи потчини усамљену музејску
радницу? Није ли, најзад, иза свега што се догађало, стајала банална
комунална интрига, како је био склон да сматра део сарадника
Чеховљевог музеја (мишљење се заснивало на наговештајима
непредвидљивог темперамента њихове колегинице)?
Ипак се треба оградити и рећи да је други део музејских
сарадника могућност двосмислених односа са остарелим генералом
категорички одбацивао. У току спонтано испољене анализе чак се
чула претпоставка да су се слични односи Н. Ф. Акинфејеве, са
истим успехом, могли развијати и са А. П. Чеховом.
О томе да је веза двоје усамљених људи била чисто платонска
посредно сведочи једна уочљива чињеница.
Једног дивног јутра (то се десило после низа година

63
пожртвованог служења генералу), Нина Фјодоровна је загрлила
предмет свога поштовања и, не говорећи ни речи, нестала у
непознатом правцу. Вратила се отприлике после три недеље,
непрепознатљивог изгледа. Лице јој је било у огреботинама, одећа
поцепана. Бегуница је тешко дисала. Са собом је донела мирис
шуме, јефтиних цигарета и празну штедну књижицу. Генерал ју је
прихватио без јединог питања.
После неколико недеља, бризнувши у плач, признала је
генералу да је у другом стању. Генерал, који се седео у фотељи,
подигао је главу. У руку коју је пружио Нина Фјодоровна је ставила
своје дрхтаве прсте, и он их је ћутке стиснуо.
Нико, укључујући музеј и његово руководеће одељење за
културу, тако и није сазнао кроз какве је честаре, у данима њеног
бекства, страст вукла Нину Фјодоровну. Пробуђен исконски,
природни нагон, гурнуо је музејску радницу у продужење врсте и
бацио је у загрљај исконског, дивљег и природног. Дати случај је
дирекција музеја сматрала догађајем без преседана, догађајем који
не заслужује подршку. Узимајући ипак у обзир да је Н. Ф.
Акинфејева затруднела на самој граници могућности рађања (у
синдикалној карактеристици је наглашавано да је за члана
колектива то била последња шанса), за њу су издвојили материјалну
помоћ у висини од 75 рубаља. Посрнулој сарадници такође је била
уручена збирка стихова директора музеја Камена нога. Због своје
помоћи, музеј после није зажалио.
Много касније, кад је Акинфејева из Јалте отишла у непознатом
правцу, место мајке је, у тој просветној установи, заузела ћерка.
Даљи живот у комуналном стану уопште се није променио.
Нина Фјодоровна се вратила пређашњим, на себе добровољно
преузетим обавезама. Сваког јутра (ујутру рано, понекад и навече),
носећи за њим столицу на расклапање и тенду, пратила је генерала
на мол. Време после падања мрака посвећивано је припреми за
мемоаре. Раније их је генерал писао сам, али после осамдесете, кад
је рука престала да га слуша, био је присиљен да их остави. Појавом
помоћнице у његовом животу, за генерала су се отвориле нове
могућности: своја сећања је почео да диктира.
Пред сам порођај, Нина Фјодоровна је питала генерала како да
назове дете.
– Дај јој име Зоја! – рекао је генерал.
Да ли је у вези са именом наглашавао оптимистички смисао

64
догађаја, или се просто оријентисао на црквени календар, остало је
непознато. Жена је прецизирала само: „Како назвати дете, ако се
роди дечак?”, али генерал је одговорио да ће бити девојчица.
После неколико дана одвезли су је у породилиште.
Препоручивши јој да са прозорске даске уклони икону св.
Пантелејмона, главни лекар је, услед година доспеле, донео одлуку
да се изврши царски рез.
У току свих девет месеци трудноће, Нина Фјодоровна се
плашила компликација које приликом порођаја могу да настану, и
њена забринутост се, авај, потврдила. Компликације су биле
изазване пинцетом која је у току операције заборављена у
породиљином стомаку. Ипак следи да лекарима треба одати дужно
признање: кад су зачули жалбе на боцкања у трбушној дупљи, из
мноштва могућих узрока без грешке су изабрали прави (дијагнозу је
поставила медицинска сестра која је пинцету заборавила), што је
управо и одредило успех друге операције. Нина Фјодоровна је из
болнице изашла после двадесетак дана. Када је са Зојом, превезаном
розе траком, прекорачила праг свога стана, генерала у њему већ
није било. Умро је.
Соловјов се загледао у бездано дубоке очи културног радника.
У њима се читало дубоко познавање културног живота града и
спремност да се то подели са другима. Читало се саосећање са
судбином генерала Ларионова и људи око њега. Истовремено, и то
се одразило у дубоком уздаху Соловјовљеве саговорнице, утицај
јалтанског градског извршног комитета на људске судбине имао је
своје границе.

65
 5.

После ручка, Соловјов се упутио у Музеј А. П. Чехова. Дуго се

пењао преко усијане кривудаве уличице, а да би се задржавао у
сенци, прелазио је са једног тротоара на други. То успињање
подсећало га је на научни рад који се, како је умео да закључи,
никада не одвија праволинијски. Његова путања је непредвидљива
и причање о њему има стотину уметнутих, кратких прича.
Свако истраживање слично је кретању пса који њушка по трагу.
То кретање је наизглед хаотично, понекад личи на тапкање у месту,
али је једини могући пут до резултата. У њему је неопходно
упоређивати свој сопствени ритам са ритмом изучаване грађе. И
ако се они поклопе, ако њихов пулс куца у истом такту, онда се
истраживање завршава и започиње судбина. Тако је говорио
професор Никољски.
Најзад је Соловјов видео оно што је тражио.
Пред њим се простирао невелики трг, у компактној јалтанској
градњи која је личила на удубљење од експлозије. Преко његовог
периметра смештала се дружина бронзаних наказа које су, по
мишљењу скулптора, представљале најпознатије Чеховљеве јунаке.
Уосталом, скулптуре у правом смислу као да нису ни инсистирале
на Чехову. Као да се устручавају да се приближе пишчевој кући,
сиротињски су се приљубљивале уз дрвеће које је оивичавало
површину.
Сам музеј чинила је бетонска административна зграда и
предивни дворац с почетка века (то је била Чеховљева кућа). У
бетонској згради Соловјов је потражио Зоју Ивановну. Са
радозналошћу су га погледали и негде телефонирали. У
ишчекивању Зоје Ивановне, Соловјов је изашао на ваздух. После
неколико тренутака, звецнула је капијица Чеховљевог врта и отуда
се појавила тамнопута девојка. Чоколадна нијанса њене коже и

66
тамна коса нису остављале сумњу: особа која се појавила била је Зоја
Ивановна. У градском свету су сумњали у истинитост њеног имена
по оцу. У њој је било понешто од мулаткиње и карневала у Рију.
Нешто преткултурно и апсолутно нечеховљевско. За њу уопште не
би био проблем да игра улогу у вестерну. На пример, ћерку неког
вође. Лице јој је било сталожено.
Испод танке, скоро нематеријалне хаљине Зоје Ивановне,
провидели су се најинтимнији детаљи њене гардеробе, због чега је
млади научник осетио збуњеност. Сметено је почео да прича о свом
раду о генералу Ларионову, и због нечега је поново поменуо
постдипломца Каљужног. Наљутивши се на самог себе, одједном је
прешао на анализу грешака у књизи А. Дипон и неочекивано је
завршио одговором проф. Никољског о летонским ветеранима.
– Желите ли да вам покажем музеј? – строго је упитала Зоја
Ивановна.
– Желим – рекао је Соловјов.
Кренуо је за Зојом („Само ме не ословљавајте Ивановном”),
махинално копирајући њен лак, индијански корак. („Та каква сам ја
ту Ивановна!”)…
У Чеховљевој кући је било прохладно. Ушавши у њу из
јалтанске врелине, Соловјов се у мислима захвалио руској
књижевности.
Помислио је да је свежина куће одражавала неки животворан,
изворни принцип отаџбинске књижевности. Фраза му се допала и
он ју је саопштио Зоји.
– На жалост – дланом је додирнула зидове – овде је било
прохладно, али не само лети.
Зоја је испричала да се ова кућа ни зими није могла како ваља
загрејати. Изградио ју је московски архитекта који није био упознат
са специфичностима јалтанске климе и, очигледно, није био
способан да овде изгради нешто задовољавајуће.
Префињени Зојини прсти су лепо клизили преко ромбова
тапета. Кроз позадину њеног причања пробијао се лик бескрајне
Русије коју је Москва плански уништавала.
У лику Петербуржанина Соловјова имала је захвалног
слушаоца.
Екскурзија је била врло детаљна. Гост музеја је био у свим
просторијама Чеховљеве куће, чак и у онима које нису биле
намењене посетиоцима. Чак му је било дозвољено да подигне

67
телефонску слушалицу са које се чуо глас Л. Н. Толстоја који Чехову
телефонира из Гасприја. У спаваћој соби је додирнуо чаршаве са
извезеним монограмом перионице, А.Ч. Са изгледом чаробњака
који из шешира извлачи последњег и најлепшег голуба, Зоја га је
сместила поред себе, на пишчев кревет.
Седећи на музејском експонату, Соловјов је потпуно заборавио
Чехова. Пажњу му је обузимало тамнопуто тело водитељке
екскурзије, које се наслућивало кроз провидну белину хаљине.
Онда су изашли у врт (Изашли су у врт – прошапутао је
Соловјов). Пролазећи поред бамбуса који је Чехов посадио, Зоја га је
извела до две дрвене клупе у облику слова „г”, које је било уписано
у сам угао врта.
На Зојин предлог (уздржани председнички гест), сели су на
различите клупе, као да су на преговорима.
Соловјов је још једном причао о циљу свога доласка у Јалту, али
овога пута мирније и разумљиво.
Зоја га је слушала ослонивши се скоро до самог наслона дрвене
клупе, али не ослањајући се сасвим на њу. Соловјов се сетио да је у
кадетским корпусима било прихваћено да се на такав начин
изграђује правилно држање. Он јој је, такође, испричао о свом
одласку у јалтански Градски савет, истина прећутавши детаље који
су се тицали лично ње, Зоје.
Док је причао о повратку Нине Фјодоровне из породилишта,
Зоја га је прекинула.
– Када смо мама и ја стигле кући, његова соба је била тотално
опљачкана. Нови станар дочекао нас је у генераловим папучама.
За биће које је у тренутку доласка било обавијено ружичастом
машном испоставило се да је Зоја имала одличан посматрачки дар.
– У генералову собу уселила се породица Козаченкових, који
нису били Јалтанци. Козаченкови су стигли на руску ривијеру из
некаквих забачених места, да ли из Тернопољшчине или
Лавовшчине.
Сам по себи живот у забаченим местима тешко да је био у
стању да их покрене с места. Није их мучио. Просто се десило да се
Петар Терентјевич Козаченко, специјалиста за одбрану града,
разболео од туберкулозе, болести која није била карактеристична за
сличне стручњаке, донекле је чак боемска.
Налазећи се на лечењу у Алупки, Петар Терентјевич је успео да
објасни да је јалтанском винском институту „Магарич” хитно

68
потребан стручњак његовог профила. Чим је предложио своје
услуге, одмах је био примљен и у историјску домовину се вратио
као сарадник винског института. Његово запошљавање је за
породицу П. Т. Козаченка било велико изненађење.
Жена Петра Терентјевича, Галина Артјомовиа, била је запањена
мужевљевом самовољом, и одмах је то одбила. У каснијој
породичној сцени, она је између себе и мужа ставила сина Тараса.
Показујући сина, окривила је Петра Терентјевича за неодговорност.
Десетогодишњи Тарас је гледао у страну и из његових очију су
се нечујно котрљале обилне сузе.
У неком другом случају, Петар Терентјевич би можда и
попустио (то јест, вероватно би одустао), али му се борба, која се око
пресељавања неочекивано појавила, учинила као битка за властити
живот. У односу према жени испољио је несаломивост која му
уопште није била својствена. Уз њене свакодневне клетве брисао се
са свих спискова у којима је био. Дао је отказ на свом ранијем
радном месту и забринуто је опипавао лимфне чворове у области
пазуха.
Галина Артјомовна, која га је, још пре одласка на Крим, у
мислима оплакивала (према његовој болести се односила са свом
озбиљношћу), била је збуњена због те тврдоглавости. Са могућом
мужевљевом смрћу жену би помирила нада да ће за себе сачувати
службени стан који му је, као представнику ГО,15 био стављен на
располагање, а према сплеткама, и неких других абревијатура.
Уплашивши се због његове грозничаве ужурбаности, тајно је
разјаснила своја права на указани стан и са тугом је установила да
се, у случају мужевљевог одласка или смрти, непокретност
аутоматски враћа држави. На крају се њена позиција аутоматски
ублажила. Уместо смрти, дала је предност пресељењу.
У институту „Магарич” породица Козаченкових је најпре
добила само једну собу у интернату. Разљућен због тога, Петар
Терентјевич је почео да тражи подршку у другим установама. Чак је
предложио да се састави извештај о људима који су незадовољни
својим положајем у установи која их је примила. Одговарајуће
установе реаговале су доста незаинтересовано. Према
информацијама одговорних радника (људи који су разговарали са

15 ГО – државна одбрана (прим. прев.).

69
П. Т. Козаченком), једино што се у Институту „Магарич”
подвргавало ферментацији било је младо масандровско вино.
Институтски умови налазили су се у стању потпуног спокојства.
Уосталом, сама по себи будност Петра Терентјевича оцењена је
похвално и, у својству стимулације, додељена му је ослобођена соба
у комуналном стану.
– И тако су се они су доселили код нас – уздахнула је Зоја.
Поправила је своју провидну хаљину и Соловјовљев поглед се
махинално зауставио на њеним коленима. Први вечерњи ветар
дотакао је круну чеховљевских чемпреса.
Козаченкови су се усељавали без пртљага. Упућујући се у
непознато, продали су намештај у родној Тернопољшчини.
У пространу генералову собу су била унесена само три кревета
на расклапање, неколико лавора разних величина и фикус купљен
у јалтанској старетинарници. У углу најудаљенијем од прозора,
испод пешкира, био је обешен портрет песника Т. Г. Шевченка
(1814-1861). Остало је још много слободног места.
Осећај просторности повећавао се и тиме што је, дан пре
усељавања породице Козаченкових, ствари из генералове собе
изнео комшија Иван Михајлович Колпаков. Операција заузимања
покојникове имовине била је извршена на војнички начин,
силовито и брзо.
Једне ноћи, Иван Михајлович је, уз помоћ жене, Јекатерине
Ивановне Колпакове, са генералових врата одлепио документ са
печатом и пренео у своју собу све могуће, чак и генералове наочари
и књигу Г. В. Урсуљака Камена нога. Ту књигу је, на наговор Нине
Фјодоровне, у своје време, генерал пристао да прелиста.
Посебан проблем представљао је храстов орман са
изрезбареним двоглавим орловима, који супружници нису имали
снаге да подигну. После сат и по бесплодних напора (пошто је терет
био кабаст, Јекатерина Ивановна се ударила у леђа), знатно
искривљен орман некако су провукли на пластичним поклопцима
подметнутим испод њега. Јекатерина Ивановна је марљиво
почистила патос у генераловој соби.
Разуме се да су се радње које су супружници предузели да не би
били откривени показале као сувише наивне. Открили су их,
посебно због тога што се, због величине ормана, врата мале собе
Колпакових нису могла затворити. Кроз образовани сектор за
разгледање, падали су у очи натрпани један на други кревети и

70
пакети књига, које Колпакови никада нису читали. Дефинитивни
покушај Јекатерине Ивановне да утре трагове никог није могао да
доведе у заблуду.
Радознали ум радника за градску заштиту детаљно је себи
представио шта се десило. Окрививши Колпакове за присвајање
државне имовине, он им је саопштио своју намеру да о нанесено)
штети информише нужну установу. Недипломатични Колпаков је
истог тренутка ударио по лицу Казаченка. Дечак Тарас, који је
стајао поред врата додељене собе, заплакао је. Присвајању државне
имовине додато је и наношење телесних повреда.
И. М. Колпаков је схватио да је доспео у ћорсокак и напио се до
бесвести. Колика је била његова збуњеност кад га је ујутру, са
чашом пива у руци, пробудио сам Петар Терентјевич! Гледајући
модрицу дугине боје око комшијиног ока, Колпаков га је, могуће,
сматрао за туђинца. Иван Михајлович је најпре одмакао руку која је
држала чашу. Тек кад је попио пиво и изашао на крај са
првобитним узбуђењем, био је способан да саслуша Козаченка.
Т. П. Козаченко је И. М. Колпакову дао на знање да су у овом
послу могуће и варијанте. Ствари покојног генерала, које су
затрпавале Колпаковљеву собу (Козаченкова рука узлетела је изнад
отуђене имовине) конфликтне стране треба да поделе на једнаке
делове. Орман, као ствар која пада у очи, ради избегавања скандала,
треба предати држави. Осим тога (овде је Козаченков глас добио
тон јавног тужиоца), у својству компензације за нанесену тешку
телесну повреду породици Козаченкових, из дела Колпакових
предате су генералове књиге.
Колпаков је беспоговорно прихватио Козаченков пројекат.
Ствари су подељене на једнаке делове. Књиге су Козаченковима
предате у потпуно власништво (изузев збирке Камена нога, која је
својим насловом заинтересовала Колпакова), а орман је препоручен
држави.
Држава је за орман најпре показала интересовање, али је ипак
била присиљена да га се одрекне. Како је он унесен у стан пре
повећања бројног стања станара, уз то и многих преправки, он се
просто није могао изнети. Испоставило се да су се, у току минуле
деценије совјетске власти, улазна врата смањила. Колпаков је одбио
да код себе држи ствар која је била препрека за затварање врата, и
после дуготрајних сумњи Петра Терентјевича (везаних за присуство
двоглавих орлова), она је била враћена на претходну територију.

71
 Још сложенију судбину имала је трофејна књижевност.
Кад се разјаснило да међу генераловим књигама нема ниједног
издања Т, Г. Шевченка, П. Т. Козаченко је за њих изгубио
интересовање и тајно их однео у антикварницу.
Касније, кад се, по повратку, Нина Фјодоровна упорно
распитивала код комшија о генераловим књигама, он је само
мрачно ћутао. Најзад се истина открила, и Нина Фјодоровна је
јурнула у антикварницу да откупи бар оно што је остало. Нажалост,
остало је врло мало.
Што се тиче Камене ноге, И. М. Колпаков је покушао да је чита,
али се брзо разочарао. Како није био упознат са основама писања
поезије, није схватао због чега су текстови у њој размештени у
ступце. У истој мери остала му је туђа и сликовитост Г. В. Урсуљака,
која је иначе доста примитивна. Најзад, никако није разјаснио због
чега се издање које му је пало шака зове управо тако. Без договора са
П. Т. Козаченком, књигу је тајно однео у антикварницу, и то је,
чинило се, био крај приче. Али, habent sua fata libelli.16
Једног дивног дана, у антикварницу је свратио Г. В. Урсуљак и,
видевши на полици Камену ногу, на њој је прочитао властиту
даровну посвету. Директор и песник, Г. В. Урсуљак, купио је своју
књигу и поново је поклонио Нини Фјодоровној, са речима да сваки
човек треба да има оно што се не продаје. Уопштено говорећи, у
његовој песничкој пракси то није био први случај: с времена на
време је у антикварници куповао књиге које је некад потписивао на
дар и поклањао лењим власницима са напоменом Поново. Увежбао
је да још с врата у антикварници уочи присуство Камене ноге.
Продавци су то знали и зато су радо у комисион примали Камену
ногу.
– Зоја, ми затварамо! – викнули су однекуд изван граница врта.
– Затварамо – тужно је потврдила Зоја.
Отворивши капијицу, сачекала је док петербуршки гост није
изашао и, уз Соловјову познато шкрипање, затворила ју је и без
речи ушла у административну зграду. Остајући на месту, Соловјов
се збуњено прибијао поред капијице. Нису га позивали да уђе у
зграду, али се нису ни поздравили са њим.
Није желео да буде наметљив. Није хтео да пита Зоју да ли може

16 Књиге имају своју судбину (лат).

72
да је прати до куће, мада је то желео. С друге стране, било би чудно,
чак непријатно, кад би Зоја то сама затражила.
– Још сте овде? – питала је Зоја без великог чуђења.
Соловјов је потврдио и кренули су према излазу. Зоја је
кренула, али не у правцу степеница којима се Соловјов са трга
спустио у музеј. Заобишавши административну зграду, изашли су
кроз другу капију. Од те капије, кривудајући између зграда неког
санаторијума, пружала се стазица.
– Шта се десило са успоменама које је генерал диктирао Нини
Фјодоровној? – питао је Соловјов.
Девојка је расејано слегла раменима.
– Вероватно… Тада је била таква збрка.
Спустили су се према речици Учан-Су и, прошавши педесетак
метара дуж ње, нашли се на каменом мосту. Налактивши се на
бетонску ограду, Зоја је посматрала како се кроз велико камење и
корење речица Учан-Су неуморно пробија према мору. Спокојно је
погледала у Соловјова.
– Те успомене су вам много важне?
– Да.
На супротној обали је била смештена мала пијаца. На Зојин
предлог, купили су лубеницу и са њом кренули у оближњи парк.
Кад су се сместили на дрвену клупу, Зоја је из ташне дохватила
швајцарски ножић на склапање. Та девојка је увек са собом носила
неопходне ствари.
Расекавши лубеницу на пола, Соловјов је једну половину ставио
на пластичну кесу поред себе. Од друге половине је секао уредне,
танке полукружиће, делио их на још тање комадиће и ређао на
истој кеси. У његовом понашању са ножем постојало је нешто
исконски мушко, и Зојин поглед, који је пратио рад његових руку,
несумњиво је то изражавао. Соловјов је сам видео да му све полази
за руком и чак се томе чудио. Лубеница је била у правом смислу
слатка.
– Ваша мама није поднела захтев за генералову имовину?
– Она на то није имала никакво званично право…
– И како је даље живела са онима који су…?
– …који су је покрали? Нормално. То је живот.
Живот је излазио на крај и са другачијим стварима.
Нини Фјодоровној је било отежано не само да полаже право на
нешто већ и да изражава увређеност. Тако се могло поступати ако

73
би се са својим непријатељима виђала само у суду или, у крајњем
случају, за време ретких сусрета на улици. Али то је било апсолутно
немогуће кад их свакодневно има поред себе, кад користе
заједнички тоалет и остављају шерпу са јелом у заједничку кухињу.
Увреда Нине Фјодоровне није нестала. Пре ће бити да је изгубила
оштрину. Али то осећање се ипак распаљивало кад би видела разне
генералове ситнице (од којих му је многе лично поклонила), а оне
су се појављивале час код једног час код другог брачног пара.
Сматрало се да је увреда утрнула.
Више од тога. Ма како било чудно, П. Т. Козаченко је, у време
слободно од медицинских процедура, започињао са њом разговоре.
Пошто би се мало ослонио на кухињски сто који је му је припао,
Нини Фјодоровној је причао о прављењу респиратора у домаћим
условима, намештању удлага на преломљено место, о
антибактеријским ињекцијама и утицају хлорне паре на горње
дисајне путеве. Човек који ником у животу ништа није поклањао
одједном јој је поклонио план евакуације фабрике армираних
производа, а и својеручно направљену макету резервног излаза. Чак
је хтео да, за рођендан, Нини Фјодоровној поклони и своју
колекцију отровних материја, али како је Галина Артемовна
случајно сазнала за мужевљеве намере, она се томе одлучно
успротивила. Узгред, одмах је уочила мужевљеве контакте са
сусетком. На њих је гледала са иронијом, али о томе није ништа
гласно говорила. Понекад се чак стварао утисак да )о) таква
ситуација и одговара.
Право говорећи, Галина Артемовна је остајала потпуно
равнодушна према професионалним темама које су узбуђивале
Петра Терентјевича. На њу није остављала ни најмањи утисак
најдетаљнија класификација нервно-паралитичких гасова, којом је
он савршено владао, нити пак његова вештина да затворених очију
одреди тип и димензије гас маске. Могуће је да је обраћање Нини
Фјодоровној, која га је учтиво слушала, и било трагање за оним што
је стручњаку недостајало у сопственој породици. Вероватно је ту
важну улогу одиграло и саосећање Петра Терентјевича са касним
материнством Нине Фјодоровне. То му је напомињало да би он и
Галина Артемоновна могли да добију дете, иако имају по четрдесет
година.
Што се тиче супружника Козаченкових, и са њима су се десиле
одређене промене. Оне би се могле окарактерисати као узајамно

74
удаљавање, под условом да су, наравно, раније били блиски. Али
они то нису били. Потпуно удубљен у своју болест (која, судећи по
свему, и није била тако тешка, како се супрузима првобитно
учинила), после рада, Козаченко је обилазио главне јалтанске
апотеке. Тамо је упоређивао цене лекова, сваки пут покушавајући
да разјасни њихову производну, фабричку цену.
Једне такве вечери, његова жена је била подвргнута сексуалном
нападу И. М. Колпакова који ју је, у стању пијанства, заменио са
својом женом. Одсуство противљења Г. А. Козаченкове учврстило га
је у заблуди, и он је са комшиницом одрадио све што му је
дошапнула његова сиромашна фантазија. Отада су грешке Ивана
Михајловича почеле редовно да се понављају, само са том разликом
што му је сада већ сама Галина Артемовна шапутала о оним малим
проналасцима које није дочекала од стручњака за ДО.
Не подозревајући ништа о ономе што се догађало, Петар
Терентјевич је настављао своје платонске разговоре са Нином
Фјодоровном.
На његову молбу (П. Т. Козаченка), била му је препричана
драма „Вишњик”, која га је активно подсећала на омиљену песму
„Садок вышнэвый коло хаты”.17
Једном ју је чак замолио да му покаже Музеј А. П. Чехова, о коме
је не једном слушао. У то време, када је „ујка Вања” (Колпаков)
сексуално општио са његовом женом, П. Т. Козаченко је, са групом
туриста, стајао у Чеховљевом кабинету.
Са сузама у очима је слушао причу о Чеховљевој самртничкој
борби са истом (као и његовом) болешћу, и у том тренутку се чак
помало осећао као Чехов. У дубини душе, Петар Терентјевич је
такође можда желео да немачком лекару каже: „Doktor, ich strebe”,18
али у његовом животу није било немачких лекара, нити их је могло
бити.
Када се у Чеховљевом музеју замислио о смрти, одлучио је да за
себе наручи сахрану са музиком. То је било једино што је у области
дивног он могао да приушти себи. У завештању које је саставио,
специјално у ту сврху, било је одвојено петсто совјетских рубаља.

17 „Вишњик поред куће” (прим. прев.)

18 „Докторе, ја умирем.” (прим. прев.).

75
Чинило му се да је та сума сасвим довољна за извођење Шопена на
отвореном простору. И мада у суштини није имао намеру да умре,
унесена клаузула је у његов живот унела одређени трагизам и
узвишеност.
Међутим, његов живот се прекинуо, али не као код Чехова.
Кад се једног дана вратио у незгодно време, у својој личној
постељи затекао је ружну љубавну сцену. Таква дефиниција онога што
се догађало отела се самом Петру Терентјевичу. Ван себе од гнева,
песницама се бацио на И. М. Колпакова и почео да га засипа
ударцима.
Како је био под утицајем алкохола, Колпаков је најпре ударце
подносио доста кротко. Али, најзад се разбеснео и, уз
нецензурисане речи, одгурнуо Казаченка. Падајући, Петар
Терентјевич је потиљком ударио о главу изрезбареног двоглавог
орла на орману, и изгубио свест.
Доктор хитне помоћи, који је стигао сат и по после позива,
констатовао је да је повреда П. Т. Козаченка „у неспојивој вези са
животом”.
И. М. Колпаков, који није умео да се снађе у таквој
формулацији, ухватио је доктора за врат и захтевао да му одговори
на просто питање: „Да ли је Козаченко жив или мртав?”
– Мртав је – кратко је одговорио доктор и отишао без поздрава.
Тежећи да предупреди полицијска саслушања, Иван
Михајлович је одлучно привукао себи Галину Артемовну.
Наговарао ју је да не помиње стварни узрок мужевљеве смрти. Њу,
заправо, и није требало много наговарати. Како је већ одавно
доживљавала сумњу у дуговечност Петра Терентјевича, на њу је
могао да остави утисак само облик смрти, не и сама чињеница.
Отрезнивши се, Колпаков је испољио по себе неочекиване
ораторске способности. Прве речи које је изрекао биле су прави
погодак у циљ: обећао је удовици да ће се њоме оженити.
Без колебања, чак и без посебног кокетирања, изашла му је у
сусрет. Полицији која је стигла речено је да се Петру Терентјевичу,
ослабелом због болести, завртело у глави. Замахујући рукама,
Галина Артемовна је показала како је несрећно пао њен супруг.
Неутешну удовицу сместили су на кревет (већ обезбеђен са три,
поређана један на други, растресена јастука), са препоруком да јој
комшије дају валеријану. У углу собе је стајао, у то време
четрнаестогодишњи, Тарас, и држао у рукама одломљену главу

76
орла. Из његових очију су капале крупне сузе.
Казаченка су сахранили, али не онако како је маштао.
Откривши код мужа непријављених петсто рубаља, Галина
Артемовна је била до крајњих граница озлојеђена на мужа и
сахранила га је без музике. Осим Тараса и Галине Артемовне, иза
мртвачког сандука ишли су Иван Михајлович, Нина Фјодоровна са
малолетном Зојом, и представник неке организације (на сва
распитивања, само је тајанствено стављао прст на уста) са којом је П.
Т. Козаченко, како се разјаснило, био повезан током целог свесног
живота.
Управо та организација се побринула да догађај добије
одговарајући, свечани карактер. Узимајући у обзир да је покојни
био настањен у соби белогардејског генерала, његова смрт, коју је
изазвао двоглави орао, била је оцењена скоро као херојска и, у
највишој мери, антимонархистичка.
Тај незнанац је на Козаченков гроб, као обележје, поставио
алуминијумски троножац са звездом и буђоновком. Због нечег, на
сахрани уопште није било представника покојниковог главног
радног места.
Истовремено је институт „Магарич” издвојио за помен петнаест
литара вина али, како је Галина Артемовна парастос одложила, свих
петнаест литара попио је, тајно верен са њом, И. М. Колпаков.
Што се тиче Колпакова, он уопште није журио да тајно учини
јавним. Да ли је сматрао да је опасност од разобличавања прошла,
или му се учинило да је цена превисока, тек о обећању датом
удовици просто је заћутао. Штавише, ускоро су чак престале и мале
радости у кревету, које су га везивале са Галином Артемовном.
Контакти су се сводили на кратке Колпаковљеве јутарње посете:
тада је мамурлук лечио алкохолом који је преостао после Петра
Терентјевича.
Ујутру се десила и друга ружна сцена, која је много убрзала
расплет догађаја. Чекајући време када ће Иван Михајлович да
ослободи купатило (он се детаљно умивао, испирао грло, гргољио и
испљувавао), удовица је са прекором приметила да и други треба да
се умију. Са узвиком „Умивај се!”, И. М. Колпаков јој је, из велике
џезве која је ту стајала, сасуо воду у лице. Вода је била хладна али
чиста.
Галина Артемовна се увредила и затражила објашњење.
Грубијану је скренула пажњу на недопустивост сличних поступака,

77
уједно га подсетивши на обећање о ступању у брак.
Са својственом му објективношћу, он је поквашену жену одвео
до огледала и предложио јој да се сети колико јој је уопште година.
Прекршитељ брачног обећања посаветовао јој је да не мисли на
свадбу, већ пре на сахрану. Као одговор на претњу да ће испричати
полицији целу истину, И. М. Колпаков се само на хомеровски
начин закикотао.
Али он није довољно добро проценио Галину Артемовну. Она
стварно није отишла у полицију, јер шта је тамо, после својих
красноречивих изјава, могла да каже? Но, фраза Ивана
Михајловича о сахрани дала је њеном уму неочекивани правац.
После дуготрајног размишљања, дошла је до закључка да треба
са суђеним да умре истог дана. Дочекавши следећу посету, изазвану
растеривањем мамурлука (није било тешко дочекати је), Галина
Артемовна је у алкохол растворила колекцију мужевљевих
отровних материја и пружила је раствор И. М. Колпакову. После
неколико минута, Иван Михајлович је умро на рукама своје
законите жене, до које је успео да дође. Уверивши се у ефикасност
препарата, Г. А. Козаченкова је попила остатак.
– Били су сахрањени у одвојеним гробовима – завршила је своју
дугу, тужну причу Зоја. – А Тарас је остао сасвим сам. Он до
данашњег дана живи у нашем стану.
Коре од лубенице, као кратак али равномеран клин, испружиле
су се на дрвеној клупи. Соловјов их је уредно сакупио и пренео у
оближњу канту за отпатке (за брисање руку у Зојиној торбици
одмах се пронашао пакет папирних марамица). Друга половина
лубенице је стајала на целофанској кеси.
Кад су изашли из парка, упутили су се ка мору.
У вечерњем полумраку, сигнал светионика је све уочљивије
добијао облик зрака који се повећава и шири. Ритам његовог
светлуцања је привлачио пажњу и присиљавао да се очекује нови
бљесак, па је нехотице одбројавао секунде до његовог појављивања.
Под лаким предвечерњим лахором постало је потпуно јасно колико
је вруће било у току дана.
– Сутра имам слободан дан – рекла је Зоја. – Ако желите,
можемо да пођемо на плажу.
– Не умем да пливам.
То је изговорио скоро као осуђеник. Тако се у постељи са
искусном дамом саопштава истина о своме неискуству.

78
 – Ја ћу вас научити – обећала је Зоја после паузе. – То уопште
није тешко.
Кад су се у Боткинској улици приближили Зојиној кући, већ се
сасвим смрачило. То је била једноспратна кућа са високим готским
прозорима.
„Ево, открива се где је живео генерал”, помислио је Соловјов.
Од зида обраслог виновом лозом одвојила се у првом тренутку
неприметна фигура.
– Добро вече, Зоја Ивановна! Пролазио сам, видео да на
прозорима нема светла и одлучио да сачекам.
Соловјов је у светлости фењера разгледао незнанца. Пред њим
је стајао човек у светлој кошуљи полувојничког кроја, човек који је
имао нешто више од шездесет година. Његов изглед, почев од
пажљиво испегланих панталона до косе зачешљане уназад, био је
образац посебног старомодног сјаја, какав се појављује код
лакираних „студебекера” и „шпанских сјуиза”,19 који сваки час
испливавају у аутомобилској бујици Јалте.
– Све је у реду – рекла је Зоја без чуђења.
Начинила је неколико корака према вратима главног улаза и,
ни у кога не гледајући, додала: „Лаку ноћ”.

19 Врста иностраних аутомобила (прим. прев.).

79
 6.

Кад су, око десет сати, Соловјов и Зоја стигли на плажу, тамо је
већ било много народа. Опрезно су прелазили преко испружених
руку, налепљених носева и сјајних задњица, намазаних помадама и
гелом.
На овом сајму меса више није било непокривених тела.
Наводећи већ изгубљени фокус, Соловјов је приметио слободно
место поред сталка са висећим појасом за спасавање. Оно је било
довољно само за два пешкира. А то што се налазило поред појаса за
спасавање Соловјов је сматрао несумњивом срећом. У критичном
случају по њега, средство за спасавање је било при руци.
Али појас за спасавање није био потребан. Потпуно
неочекивано за Соловјова, испоставило се да је Зоја била рођена
инструкторка пливања. Кад су заједно ушли у воду, наредила му је
да се на морску површину опружи стомаком према води. Пошто је,
ненавикнуто на воду, Соловјовљево тело лагано почело да тоне, Зоја
га је, благо али сигурно, обема рукама придржала. Мало се
устручавао због тог чудног младалачког положаја на девојчиним
рукама, мада је притом морао да призна да је обука била пријатна.
Кад су изашли из воде, опрезно су се провукли до својих
пешкира. Зоја је легла на леђа, испруживши једну руку дуж тела, а
другом је прекрила очи од сунца.
Соловјов је седео, ослонивши се брадом на колена. Та
ембрионална поза је била идеална за посматрача.
Јутарња плажа је за Соловјова била нешто невиђено, што је
изазивало његову радозналост.
Биле су му занимљиве Татарке које су на плитким
послужавницима разносиле пахлаву20 и чурчхелу, татарске

20 Пахлава – баклава, оријентална посластица (прим. прев.).

80
деликатесе. Поред купаца су заузимале чучећи положај, из појаса
извлачиле пластичну кесу и, завукавши у њу руку као у рукавицу,
скидале са послужавника своје источњачке производе. На њиховим
лицима су блистале крупне капљице зноја. Кад би се са
љубитељима пахлаве раскусурале, Татарке би лако, без знакова
умора, устајале, и преко усијаног камења настављале своје
путовање. Њихови узвици, које је плима мало пригушивала,
разлегали су се читавом плажом. Мешали су се са узвицима
продаваца кваса, коле, пива, сушених деверика и шашљика21 од
димљених рапапа.
Соловјов је, без устручавања, посматрао људска тела,
ослобођена одеће, скоро ничим спутавана. Видео је мишићаве
јуначине оне идеално тамне нијансе која је чак на граници са
другом расом, добијеном непрестаним боравком на плажи. Због те
тамне нијансе губили су се тетовирани детаљи нанесени у некој
давној претплажној епохи.
Ка води су се кретали посебним кораком. То је било корачање
краљева плаже, руку мало одмакнутих од тела, уз благо љуљушкање.
Кад су излазили на копно, на њиховим купаћим гаћама,
прилепљеним уз тело, отворено су се оцртавале гениталије. Знајући
за тај ефекат, краљеви плаже су са два прста одмицали ластиш гаћа и,
уз спретно пљескање, отпуштали га. Гаће су одмах губиле свој
сувишни анатомизам. Краљевима плажа, на фону свима очигледних
квалитета, није била потребна допунска реклама.
Поред њих, и у томе се огледала велика плажна једнакост,
храбро ослобођене купаћих костима, тапкале су власнице
опуштених груди, огромних стомака и безобличних, старачких
ногу жућкасте боје, прошараних љубичастим нитима вена. Све што
би у било којој другој ситуацији изазивало протест, на плажи је
било дозвољено и углавном није изазивало негодовање.
Спустио се мало уназад и заузео полулежећи положај на
лактовима. Уверивши се да су Зојине очи чврсто прекривене руком,

21Шашлик подсећа на српске ражњиће: маринирано месо на

металним шипчицама, припремљено на отвореној ватри. У
класичној варијанти, шашлик се обавезно прави од јагњетине, али
данас се спрема и од свињетине, говедине, пилетине, па чак и рибе.
(прим. прев.).

81
почео је да је посматра. Са избријаних Зојиних пазуха поглед му је
склизнуо на њене бокове, спојене танком линијом бикинија.
Соловјов је почео да се одушевљава једва уочљивим и, на пеки
начин, безбрижним покретима њеног стомака. Кад је подигао главу,
срео је Зојин поглед и због неочекиваности се насмешио.
Кад су поново ушли у воду, Зоја му је наредила да се окрене на
стомак и покуша да изводи жабље покрете (они су му били
благовремено показани). Зојине снажне руке, које су Соловјова
подржавале у његовом жабљим покретима, клизиле су преко врата,
груди и стомака, додирујући му понекад (на дубини је све могуће)
најосетљивије тачке. Уколико би се Зоји учинило да Соловјовљеви
покрети нису у довољној мери жабљи, пливала је испод њега и,
синхронизујући ритам оба тела, показивала како се то ради.
Посматрачи са обале су, са нескривеним интересовањем,
пратили обуку.
Зојини методи можда и јесу били екстравагантни и донекле
нетрадиционални, али нису могли да остану без резултата. Уз
обостране напоре, Соловјов је отпливао неколико метара,
доживљавајући бајковито осећање првог пута.
Такав осећај доживео је само двапут у свом животу.
Први случај десио му се са седам година, када је, после заморног
учења да вози бицикл на два точка, бака (преморена од трчања)
случајно испустила седло, и он је одједном кренуо. Соловјов је
заувек запамтио своје изненадно успостављање равнотеже.
Равномерно, празно кретање, слично лебдењу, праћено крцкањем
борових шишарки под точковима.
Други сличан доживљај је искусио по завршетку своје наредне
седмогодишњице. То се тицало сфере која није имала везе са
бакином помоћи. Била је много деликатнија и уопште није била
бициклистичка.
Без обзира што је Надежда Никифоровна штампане изворе о
забрањеним подацима цензурисала, постојали су и усмени начини
њиховог ширења. Ученици истог разреда су снабдевали Соловјова
некаквим детаљима о узајамним односима између полова, али је све
то било представљено на најгрубљи и механички начин.
Соловјовљево образовање на том пољу се одвијало толико
једнострано и хаотично да се, имајући већ представе о суштини
полног акта, због нечег није досећао да се, као резултат управо
таквих радњи, појављују деца. Веза тих двеју појава изгледала му је

82
потпуно неочекивана, уз то непријатно неочекивана.
Соловјов није желео да такав светао и очекиван догађај, као што
је појава детета, споји са одвратним ритмичним покретима које су,
уз кикотање, показивали другови из разреда. Није искључено да он,
до дна душе платонски заљубљен у Надежду Никифоровну, просто
није желео да верује у то.
Трезвен поглед на ствари је ученику Соловјову дошаптавао да,
по тој линији, њему и Надежди Никифоровној није суђено да имају
децу.
Потресен својим открићем, Соловјов је на једном школском
састанку редом замишљао све присутне родитеље који су
учествовали у производњи његових школских другова. Кренувши
даље, на исти начин је замислио своје наставнике, све до директорке
(„Виј” је био њен надимак), жене гломазне, без осмеха, са замотаним
кикама око главе.
Полазећи од тога да имају децу, Соловјов је дошао до
неоспорног закључка да се свако од њих тиме бавио, у крајњем
случају само једном у животу, укључујући и директорку, мада је у
то тешко било поверовати.
Ако су се, у односу на остатак педагошког колектива, сцене
физичког спајања у већој или мањој мери могле замислити,
Соловјовљева машта је била немоћна кад се то примењивало на
директорку. Најзад је пубертетлија успео да замисли и њу, али је
поприште изгледало застрашујуће. Смирење се појавило једино са
мишљу да се страшна појава десила један једини пут и више се
никада неће поновити.
Пошто је исцрпео постојеће могућности, Соловјов је напустио
границе своје непосредне околине. Пажњу су му привукла лица
чији су га портрети много година гледали са школских зидова.
Будући да је био дете касног совјетског времена, Соловјов није имао
на располагању велики избор. Централни и највећи портрет у
разреду припадао је В. И. Уљанову (Лењину). Управо он је, први, и
привукао младићеву пажњу.
Да би спојио Лењина и његову жену, Крупску, која је у
пантеону заузимала скромно место између А. В. Луначарског и А. С.
Макаренка, морао је стално да изражава сумњу.
Да ли је Соловјовљева машта успела да се одмори или је то био
оптички ефекат приликом свођења удаљених слика, тек – завршна
слика је била миого изражајнија од директоркине.

83
 – Да ли је Лењин имао децу? – питао је једном приликом на
часу биологије Соловјов.
– Није – рекла је професорка. – Али зар је то питање везано за
тему „Амфибије”?
– Јесте – одговорио је Соловјов.
Профил Крупске, која је боловала од Базедовљеве болести,
заједно са ситним пакосним покретима њеног партнера, придавао је
пару изазовни изглед водоземаца. Разуме се, они нису имали деце
јер им је једном од другог било мука (просто су се гадили једно
другог).
Карл Маркс је био закључни објекат портретског периода. Ма
како се Соловјов мучио, у његовој машти се овај сједињавао једино
са Фридрихом Енгелсом. Још се не досећајући могућности такве
алијансе, Соловјов је утемељиваче оставио на миру.
Прво лично искуство такве врсте Соловјов је стекао на станици
715. километар што, са освртом на околности његовог живота, не
изгледа тако неочекивано.
Већи део оног што се са њим догађало у време његовог
дечаштва, овако или онако, био је везан управо за ту станицу.
Изузетак су чинили само његови односи са Надеждом
Никифоровном и настава у школи: и једно и друго одвијало се на
сат и по пешачења од места становања. Само се по себи разуме да то
деликатно искуство о коме се говори није могао да стекне ни у
школи, а још мање код Надежде Никифоровне. Стекао га је у својој
кући.
То је била врло стара зграда. Чинили су је предсобље, кухиња и
уз њу две мале собе. Прозори соба су гледали на травом обрастао
железнички насип, који на том месту није био висок. После мајчине
смрти, Соловјов, који је раније био смештен у истој соби у којој је
била бака, преселио се у собу покојнице. То је урадио због несвесне
тежње да испуни насталу празнину која се нестанком мајке
појавила. Због тога што је улазио у опустелу и испражњену собу,
шкрипао њеним расушеним даскама, спавао на мајчином кревету,
тај одлазак му се није чинио толико неповратан и коначан. Најзад,
празнина собе се делимично испуњавала и тиме што је, осим
Соловјова и његове баке, у њој почела да борави још једна особа:
Лиза Ларионова.
Лиза је и раније боравила код Соловјовљевих. На целој станици
715. километар она је била једина Соловјовљева вршњакиња, а осим

84
њега, једино дете. Кад би се заједно вратили из школе, ишла би да
руча, али се после једног сата појављивала у Соловјовљевој кући.
Тамо су се удвоје прихватали писања домаћих задатака. Приликом
њиховог решавања, Лиза је пажљиво слушала Соловјовљево
резоновање и скоро никада му није противречила. Истовремено,
кад је он наилазио на тешкоће, плашљиво је, често у упитној
форми, саопштавала исправно решење. Понекад му се чинило да је,
чак и у случајевима када није био у праву, само да га не би
увредила, она у своју свеску уписивала исто што и Соловјов. Ван
сваке сумње је да за Лизу истина није била самој себи главни циљ.
Лиза је могла да буде оно што се у стара времена одређивало
као најбоља ученица. Имала је бистру памет, али за каријеру
најбољег ђака (као уосталом у свакој каријери) Лизи је недостајала
амбиција.
Њихови заједнички одласци у школу и из школе нису били
испољавање ничег вишег од добросуседских односа. У крајњем
случају, у почетку. Они су од првог разреда у школу ишли удвоје.
Таква врста одласка њиховим рођенима изгледала је сигурнија. У
породицама у којима није било мушкараца (Лиза је живела са
мајком) реч сигурност имала је посебну тежину.
Мали Соловјов се устручавао да иде у школу са Лизом.
Најувредљивије у тим околностима је било то што су њега и Лизу
проглашавали младом и младожењом. У таквим случајевима је за
Соловјова задиркивање било утолико увредљивије што је у својству
своје невесте, наравно, тајно мислио на Надежду Никифоровну.
У тренутку приближавања школи, Соловјов је на сваки начин
правио неизмерно велико одстојање између двеју, рекло би се, особа
које су заједно дошле. Будући историчар се одмицао, заостајао, чак
је иза Лизиних леђа правио гримасе. Укратко, у свом отуђењу је
долазио до веома високог нивоа, мада је дозвољавао заједнички
повратак.
Но, посебно се строго понашао са Лизом у присуству Надежде
Никифоровне. Овде, истина, није било ничег од оног што се не би
сматрало comme il faut:22 Соловјов је знао да његова изабраница
неће трпети размаженост.
У библиотеци је Лиза добијала ледене погледе, одговоре

22 По пропису (прим. прев.).

85
храпавим гласом. Надежда Никифоровна није разумела разлоге
љутње и није схватала да се у датом случају труде због ње.
Повремено се сама обраћала Лизи, која је Соловјова чекала. Ма како
било чудно, девојчица је такође била стална читатељка Надежде
Никифоровне. Без обзира што се избор књига за Лизу није
остваривао тако свечано као за Соловјова, она је такође много
читала. Можда чак и више од Соловјова.
Са четрнаест година, Лиза се претворила у милооку, витку
девојку. Не поставши најбоља ученица, она није постала ни
лепотица, мада је то вероватно могла.
Спољашњост којом ју је природа обдарила: неупадљиве,
правилне црте, коса боје пшенице и сиве очи, у избору стила
пружала јој је широке могућности. Ако би Лиза ипак одлучила да
постане лепотица, њен неупадљиви облик лица придао би јој ону
лаку импресионистичку нијансу која недостаје изузетним особама.
Али то се није десило.
Не би било тачно ни ако би се рекло да Лиза није желела да
постане лепотица, јер би то подразумевало неку усмерену вољу или
свесну позицију коју би о питању лепоте Лиза заузела. Она се
понашала тако као да за њу та сфера уопште није постојала.
Знајући за њено сиромаштво, предлагали су јој да користи туђу
козметику, али је она то учтиво одбијала.
За разлику од других девојчица, које су се шминкале свим
могућим бојама доступним у руској провинцији, Лиза на школским
вечеринкама није уживала пажњу младића истог разреда, јер су
давали предност онима које су, услед љубичасте шминке око очију,
имале загонетан изглед и помало деловале као особе са друге
планете. Они су управо са њима плесали споре плесове.
Мисао о таквим плесовима синула је у Соловјовљевој глави кад
је једном, по завршетку домаћег задатка (посла који сам по себи није
био најузбудљивији) осетио ватрену ерекцију и, неочекивано за
себе, целим телом се приљубио уз Лизу. То је било неочекивано, али
не зато што Соловјов није замишљао сличне могућности.
Догађало се баш супротно: ноћу, кад би из суседне собе
почињало да се разлеже бакино хркање, његова фантазија је
замишљала такав случај у свим детаљима. Тада је додире својих
руку јасно осећао као Лизине и, доживевши смесу насладе и стида,
древну као одрастање, премирао је на влажном чаршаву.
Неочекиваност се састојала у томе што се ништа од оног што је у

86
машти предузимао никада реално није догађало, а ипак се десило.
Да ли је Соловјов могао да изађе на крај са својим узбуђењем? У
одређеним околностима јесте. На пример, кад је у кући била
присутна његова бака. Али у том тренутку ње није било.
Осећајући како га хвата дрхтавица, Соловјов је ухватио Лизин
длан и приљубио га уз своје испупчене спортске панталоне. Услед
забране догађања, услед споја тако супротстављених принципа
(чинило му се да је највиши ступањ супротности и рађао највиши
степен забране), скоро да је губио свест. У оним остацима свести
који још нису били изгубљени пулсирала је мисао о додиру
Лизиног најтајнијег што постоји на свету.
Никада га касније, кад је одрастао, није толико узбуђивала
различитост полова: спајање таквих врста супротности било је
уобичајена ствар, а ако се томе приступи дијалектички – и
неизбежна. Испоставило се да је оно што му се понекад чинило тако
прикривано и недоступно заправо било скоро најтраженији
предмет. Уручујући га Лизи тако упорно, будући истраживач још
ништа није знао о његовој улози у историји културе, па ни у
историји у целини. Поступао је без освртања на претходнике.
Стојећи сасвим близу Соловјова, Лиза га је посматрала
спокојним и помало зачуђеним погледом. Као и у случају са
домаћим задатком, чинило се да само она зна право решење. И она
га је стварно знала.
Лиза је нежно уснама дотакла његове усне и спустила му главу
на раме. Охрабривши се, спустио је руку под њену блузу.
Додиривао је њена леђа, стомак и оно још ниже.
Од скривених копчица на блузи није успевао да раскопча
ниједну. То је урадила сама Лиза. Сама је скинула сву осталу одећу
и, вођена Соловјовљевом руком, послушно легла на кревет.
Приликом настављања целе сцене, он није изговорио ни реч.
Соловјов је, природно, толико дрхтао, и само по његовим грчевитим
покретима (једино што је успео да изведе до краја, било је да се
свуче), Лиза се досећала шта се у том случају од ње очекује. У
суштини, никаква довитљивост овде није била потребна.
Некако се успентрао на Лизу и, праћен дрским шкрипањем
опруга, обамро (то шкрипање је потпуно преносило стање његовог
тела). Не умевши одмах да споји два тела у једно, није разумео на
који начин даље да се делује. Лиза је и овде све преузела у своје
руке. Осетио је како га усмеравају и са неумором фискултурника

87
почео да изводи оне покрете које су на тако одвратан начин
показивали његови другови из разреда. После неколико тренутака,
доживео је оргазам. То је био његов први пут са женом. А било је
много осећајније од вожње бициклом.
Соловјова је зачудио недостатак крви. Кад је, после Лизиног
одласка, разгледао мрље на чаршаву, није открио ништа слично
крви. Није му падала на памет мисао да, у тренутку њиховог
односа, Лиза већ није била девица. То како је она проводила своје
време Соловјову је било познато с тачношћу сваког минута. Лизин
круг комуницирања му је такође био добро познат. Право говорећи,
он је и био тај круг.
О томе да треба да се појави крв знали су сви на станици 715.
километар. Чак је и Надежда Никифоровна, која је исецала све што
је подсећало на полни живот, информацију о крви, као резултату
прве брачне ноћи, оставила недирнуту. Њену оштру руку је можда
заустављала мисао да би за оног ко намерава да ступи у полну везу
присуство крви могло да послужи као важан фактор уздржавања. У
најгорем развоју догађања, то јест, при ступању у указану везу,
могући недостатак крви, по прорачуну Надежде Никифоровне,
разочарао би у предмет његове страсти оног ко у њих ступа и
одвратио га од поновних покушаја.
Приликом једног каснијег љубавног чина, чаршав се заруменео
као да је желео да га смири. То се десило у бакином одсуству, за
време трећег или четвртог састанка. У претходним случајевима, а
Соловјов, очигледно због неискуства, то није разумео, њихов
контакт је био превише грчевит и хаотичан. Кад се неизбежно
најзад догодило, крви је било толико да су чаршав морали хитно да
перу. Соловјов је из бунара доносио ледену воду, а Лиза га је прала,
периодично дувајући у залеђене прсте, јер нису имали времена за
загревање воде. Такође није било никакве легалне могућности ни за
његово сушење. Због тога су, после прања, морали поново да га
простру. Тек ноћу, кад се разлегло бакино хркање, Соловјов га је
раширио на две столице, а сам је спавао преко ћебета и покрио се
јакном.
Њихове љубавне игре су постале редовне. Бакини одласци су
били врло ретка појава. Зато су повремено морали да прелазе у
Лизину кућу, разуме се, кад је она бивала празна. У том случају,
сложеност се садржала у томе што је био непредвидљив повратак
Лизине мајке, чувара пруге. Дужина њених обилазака је била

88
зачуђујуће различита и зависила је од степена умора те жене, њеног
расположења и некаквих виших производних околности, чија је
суштина била позната само посвећенима. Али ни Лиза, утолико пре
Соловјов, није припадала тој категорији. Зато се њихов подухват
неколико пута налазио на ивици да буду ухваћени на делу.
Неколико пута спасавао их је звук празне кофе коју су неприметно
намештали поред капијице, али није било могуће да се ослоне на
таква непоуздана и средства која углавном привлаче пажњу.
Поново су се вратили у Соловјовљеву кућу.
Деца железничара, Соловјов и Лиза, одлучили су да потпуно
користе могућности железнице која, узгред, у савременом животу
није довољно цењена. Беспрекорно владајући редом вожње
путничких и товарних возова, они су, без напора, открили да се
неколико пута дневно кретање композиција поред станице 715.
километар одвијало скоро непрекидно. У најповољнијим
случајевима, то непрекидно кретање возова у оба правца износило
је од десет до дванаест минута. За краткотрајну али страсну љубав,
то је било сасвим довољно. Бука возова је неутралисала све звуке
који су, у сличној ситуацији, могли да се појаве. На првом месту,
шкрипање креветских опруга.
Соловјовљева баба није имала навику да улази у собу за време
њиховог учења, али се у одговарајућим ситуацијама за то кратко
време користила и реза.
Кад се радило о звуцима, Соловјовљева информисаност о
женским компонентама секса није се ограничавала само на крв. Пре
него што је ступио у полни живот, он је већ имао представе и о
јечању. Али је у интерпретацији његових вршњака оно било мање
привлачно него покрети које су му показали. Било како било, у
подели сексуалних улога, његовим мушким покретима Лиза није
одговарала женским јечањем. Како су га вршњаци убедили да једно
гарантовано изазива друго, Соловјов се озбиљно забринуо. После,
кад је са Лизом поделио своје сумње, она је почела тихо да стење.
Љубоморно ослушкујући, Соловјов је закључио да то није довољно
убедљиво и због тога се још више нервирао. Понекад му се чак
чинило да Лиза стење због осећаја дуга, а не услед физиолошке
немогућности да то не ради.
Штавише, временом се код Соловјова појавила мисао да је за те
забрањене, и у крајњем случају превремене односе, у које су
ступили, Лиза испољавала много мању потребу него он. Али ствар

89
већ није била у томе што њихове мале лудости никада нису биле
покренуте на њену иницијативу (то би се могло урачунати у
женску стидљивост), већ је само њено спајање са њим у неком
смислу било без страсти.
Лизу никада није требало наговарати. Она се одмах мирно и
добронамерно препуштала, али без Соловјовљевог нестрпљења и
дрхтаја. Чинило се да и у овој, као и у многим другим сферама, није
желела да га љути. Говорећи уопштено, Лизина спремност на све је
изгледала безгранична.
Понекад, кад Соловјов није имао снаге да чека, а могућности да
се осаме нису постојале, спајали су се без посебне припреме и
свлачења. Лиза је и то прихватала.
Кад се касније сећао тих хаотичних и, без обзира на одрастао
садржај, у суштини дечачких односа, Соловјов није престајао да се
чуди што Лиза није остајала у другом стању. Једино што им је у
сфери заштите било познато, били су опасни и безопасни дани.
Како је Лиза била победница математичке олимпијаде, те дане је
израчунавала она. Што се тиче средстава против зачећа, није било
никаквих могућности да их купују у местима где су младе људе сви
познавали. Соловјов је неколико пута одлазио у рејонски центар и,
обливајући се знојем због збуњености, куповао презервативе. Али
они су брзо нестајали, а за путовање у рејонски центар је требало
утрошити цео дан. Једино средство против зачећа, које им је увек
било при руци, била је вештина да се из загрљаја на време одмакну.
То је захтевало много концентрације, напрегнутости и снаге воље, а
неколико пута се десио крах. Одсуство последица Соловјов је
убрајао у њихову искључиву срећу: на станици 715. километар
Лизина трудноћа би била катастрофа.
То што су млади људи имали среће било је стварно изузетно и
није изазивало никакве сумње. Љубав су водили стално, и не само у
просторијама, већ и на отвореном. Враћајући се из школе, Соловјов
и Лиза су понекад свраћали у шуму и препуштали се љубави на
маховини и лишајевима, о којима су тек учили. Кад је Лиза,
отресајући се, устајала са земље, контуре тог биљног зеленила су се
оцртавале на њеној ружичастој задњици. Нису се тиме једном
бавили и на снегу: распростирали су кратак Соловјовљев капут и
ватреним прстима отапали снежну покорицу. Ипак је основно
место за њихове интимне односе била Соловјовљева соба.
Повезаност тих састанака са редом вожње не само што је условила у

90
таквим случајевима сталну регуларност, већ им је придала и
неочекиван Павловљев рефлекс: композиције које су пролазиле
поред станице у Соловјову су изазивале спонтану ерекцију.
Осетио је ерекцију невезану за утицај железнице. Отворивши
очи, схватио је да се пробудио. Прво што је видео био је, усмерен на
њега, не трепћући Зојин поглед. Соловјов се окренуо на стомак.
Крокодилским покретима је довукао до себе топло камење и поново
зажмурио. Схватио је да се овог пута пробудио као човек који уме
да плива. Зоја му се баш свиђала.

91
 7.

Увече га је позвала код себе. Дошао је са букетом цвећа, али је

већ на прагу схватио да се неће све догађати онако како је очекивао,
већ сасвим другачије. Осим Соловјова, у Зојиној соби се налазио јуче
виђени, старомодни господин, а такође и мршава старица. Она је на
глави имала црни шешир са подигнутим велом и црне мрежасте
рукавице. После неколико минута, неко је зазвонио и у собу је ушао
човек дивовске грађе. Он је, наизглед, имао преко шездесет година.
Без обзира на године, испод памучне кошуље застарелог модела,
спуштене преко панталона, назирали су се се бицепси изузетних
димензија.
Соловјову је друштво изгледало живописно. У првом тренутку
никако није могао да схвати да се ту окупило толико много потпуно
различитих људи.
У ствари, њих је окупио генерал Ларионов. То се разјаснило у
тренутку кад је Зоја представила једне другима. У првом трену,
Соловјов је помислио да је погрешно чуо. Испоставило се да је
старица Мешчерска била кнегиња мада се родила (у Зојином гласу
као да се осетила нијанса извињења) тек после револуције.
– То ми никада није сметало да будем кнегиња – рекла је
старица и пружила руку Соловјову.
Нагнуо се над пруженом руком и на уснама осетио мрежасту
структуру рукавице. Кнегињину руку (као и дамску руку уопште)
пољубио је први пут у животу.
Као и у случају са плажом, ни у Петербургу, утолико пре на
станици 715. километар, није му се пружала таква прилика.
Два присутна господина су била деца белогардејаца које је
генерал, на неки начин, спасио смрти. Последња околност им је, по
њиховим речима, омогућила не само да генерала дубоко поштују
већ и уопште да се роде. Из неколико њихових изговорених речи

92
Соловјов је закључио да су они љубав и оданост према генералу
пренели и на Зоју, која је за покојника била својеврсна усвојена,
мада невиђена, ћерка.
Као утешна околност, то је натерало Соловјова да буде опрезан.
Сетивши се јучерашњег сусрета са Шуљгином (чини се да се
тако звао), он се дефинитивно онерасположио. У условима тако
озбиљно схваћеног туторства, могућности за развој блиских односа
са Зојом било је сасвим мало.
Спремајући се да присутне послужи чајем, Зоја је замолила
Соловјова да јој помогне, и отишли су у кухињу. Тамо је стајао
проћелав човек, пет до седам година старији од Соловјова. Њега, у
строгом смислу, није било могуће сматрати дебелим. Пре би се
могло рећи да је био поднадувен. Опуштен. Спреман или да јурне
или нестане. Стајао је некако полуукосо, ослањајући се на чврст
ослонац иза својих леђа. Зоја му је једва приметно главом дала знак
и испод чајника укључила плин. Да би одагнао осећај нелагоде,
Соловјов га је поздравио. Са одговором „Доб… дан” (био је тих,
можда чак и стидљив), непознати је нестао у својој соби. Иако га
није познавао, Соловјов га је ипак препознао: то је био Тарас
Козаченко.
Док вода у чајнику није прокључала, Соловјов је са
интересовањем разгледао пространу кухињу, у којој се свакодневно,
током више од пола века, појављивао легендарни генерал.
То је био његов сто.
Зоја је показала дрвену направу која је била покривена
мушемом на коју се Тарас ослањао. Мушема је била ситно исецкана
(сецкали су поврће) и замазана засушеним сосом. Поред чаше са
увелом мирођијом налазио се камен за оштрење, невероватних
димензија, а иза њега су, као илустрација његових могућности, била
два ножа са сечивом у облику месеца. У самом углу стола,
покривена газом, налазила се тегла са чајном гљивицом. То је био
његов сто.
Соловјов је опрезно одмакао лепљиву мушему и дотакао
површину стола. Покушао је да замисли генерала како крпом
брише сто, како регулише пламен решоа на бутан гас, на коме
пуцкетају пржена јаја на око.
– Генерал скоро никада није кувао – саопштила је Зоја.
Према њеним речима, њему је у свим пословима, везаним за
свакодневни живот, помагала Варвара Петровна Нежданова, која се

93
1922. године уселила у његов стан. То је била тиха и ћутљива девојка
која је из Москве дошла у Јалту, а онда је у њој и остала.
Пошто се као дактилографкиња запослила у градском савету,
добила је собу у генераловој кући.
– Ја могу да кувам за Вас – рекла је једном Варвара Петровна.
– Кувајте! – кратко је одговорио генерал.
После две године, они су се венчали.
Док су пили чај, Зоја је присутнима причала о Соловјову.
Испоставило се да је Шуљгинов друг, презиме му је било
Нестеренко, Соловјова већ познавао. Док се пословно налазио у
Петербургу, он је у Институту за руску историју посетио
конференцију и тамо слушао Соловјовљев реферат Проучавање
живота и рада генерала Ларионова: закључци и перспективе, што је на
све оставило веома снажан утисак. Самог Нестеренка је у почетку
разочарало то што је млади научник навео много мање закључака
него што су то желели истински генералови поштоваоци. Ипак су
разочаравајуће позиције у области закључака надокнађиване
обиљем (у реферату) назначених перспектива. То је, у крајњем
резултату, Нестеренку и дозволило да се врати кући у стању
блиском одушевљењу.
Говорећи о научним темама, сетили су се и конференције чија
је тема била: Генерал Ларионов као текст, и која је требало да се, за
неколико дана, одржи у Керчу. Ни Шуљгин ни Нестеренко нису
разумели због чега се конференција одржава у Керчу а не у Јалти.
Детаљно су набрајали разлоге због којих место посвећено
одржавању конференције о генералу треба да буде Јалта.
Мешчерска је, неочекивано за књегиње, испољила практичан ум.
Полазила је од тога да су хотелске цене у Керчу суштински много
ниже. Истовремено (и овде се испољила књегињина начитаност из
области семиотике), скрушено је признала да, за разлику од Јалте, за
историју генераловог живота Керч није био препознатљиво место.
Најзад, управо је кнегиња, без обзира на Шуљгинове и
Нестеренкове нападе, који су глатко одбили да генерала Ларионова
замисле у облику текста, устала у одбрану назива конференције.
Разговор је још више оживео када су присутни сазнали да се
Соловјов спрема да на тој конференцији изложи свој реферат.
Пошто нису сви (нарочито Зоја) имали могућност да у данима
одржавања конференције напусте Јалту, замолили су Соловјова да у
тој кући прочита свој рад. Соловјов је тако нагло померио шољу да

94
се мало чаја просуло на столњак. Наравно, није имао ништа против.
Сматрао је за велику част да реферат чита у таквом друштву, још
важније, у таквој кући. Пошто у датом тренутку код себе није имао
текст реферата (а, како су потврдили присутни, обрнута ситуација
била би чудна), договорили су се да се читање одржи једног од
најскоријих дана. О читању у препознатљивијем месту тешко се
могло и маштати.
Што се тиче потенцијалних Соловјовљевих слушалаца, и сами
су имали шта да испричају. Изузимајући Зоју, сви су личио добро
познавали генерала. Уосталом, и средина у којој је Зоја васпитавана
у толикој мери јој је обезбедила податке о генералу да је, у
тренуцима док су пили чај и евоцирали успомене, себи дозвољавала
да допуњује приче гостију, чак и да их исправља. Недостатак
личног искуства сарадница Чеховљевог музеја је допуњавала
изванредним памћењем. Из приповедања људи који су се те
августовске вечери окупили у генераловој кући, његова
постреволуционарна судбина се представила у следећем облику:
Долазак црвених генерал је дочекао крај зидина свог јалтанског
летњиковца (показујући зидове, кнегиња Мешчерска је руком
направила кружни покрет). У време кад није морао да се налази у
оклопном возу, живео је управо тамо. На зачуђујући начин, генерал
не само да је избегао смрт већ није био ни исељен из своје куће.
Само је био подвргнут стешњавању.
У приземље његовог летњиковца била је смештена локална
комсомолска ћелија. Нико раније није могао да претпостави да та
просторија може да смести толико особа у буђоновкама. Приликом
узајамних сусрета на улазу, они су исправљали наборе на својим
војничким блузама и једни другима салутирали.
Соба на првом спрату је већ била додељена поменутој Варвари
Петровној. Другу су доделили револуционарном морнару К. И.
Серјогину, а једна је припала генералу. Како на спрату није било
кухиње, у њу су претворили салон који се тамо налазио.
Породица Ларионових је кућу са готским прозорима подигла
средином деведесетих година деветнаестог столећа. Без обзира на
богате војне и породичне везе, летњиковац је грађен напорима
цивилних радника, које су уз то плаћали властитим новцем
Ларионових.23 Слично већини јалтанских летњиковаца, и он је имао

23 Интересантно је да, чак ни после једног столећа, на чувеним

95
само један спрат, али је он био висок. Будући генерал је прекорачио
праг куће већ у оним годинама када чаробне речи art nouveau, које
је у холу изговорила његова мајка, за њега нису биле празне. Две
француске речи су много пута понављане и у Петербургу. Оне су
пратиле целокупну градњу и родитељи су их изговарали са
некаквим посебним прогресивним изразом лица. Кад су кућу
показивали јалтанским суседима, генералови родитељи су се
понашали, на неки начин, колумбовски. Строго говорећи, на то су
имали право: не само у Јалти, већ и у самој престоници, тај стил још
није био познат.
Он није био познат ни Серјогину, који се у генераловом
летњиковцу настанио 1921. године. Утисак који је уметност модерне
оставила на представника флоте био је депримирајући. Прва два
дана свог боравка у кући, Серјогин је оставио све послове (био је
члан црвеноармејског стрељачког тима) и бавио се преправком
додељене му собе. Одбацивши замршено извајан плафон као
буржоаску сувишност, длетом га је састругао. Храстове панеле је
пребојио масном зеленом бојом, а налазећи да је таква боја
занимљива, њоме је пребојио и храстов паркет. Борбу стилова
генерал је посматрао мирно и мајстору стрељачког тима није
направио ниједну примедбу. Кад се узму у обзир сверуске промене,
догађаји у његовој кући стварно нису могли да га узбуде.
Иако је Серјогин по својој природи био кавгаџија, ипак се
прибојавао генерала. За њега је генерал био појава не мање, можда
чак и више, туђа од модерне уметности, али он са њом није могао
да поступи као са плафоном. Без обзира на револуционарну свест и
склоност ка кокаину, морнар је у своме суседу, пре свега, видео
генерала.
Његов слугански рефлекс био је појачан и тиме што је једном
приликом представник црвене флоте са генералом започео борбу
прса у прса, али је истог трена био потучен до ногу и одгурнут
према степеницама у ведро са кишницом. Још неко време се
иживљавао на Варвари Петровној, као сведоку догађаја, али када је

процесима о генералским летњиковцима, такмичарске стране нису

препознале сличну праксу градње летњиковаца као застарелу.
Види: Самојљенко Ј. А. на показивању викендица, Човек и закон, 1996,
Мо 12, стр. 45-68.

96
видео генералову благонаклоност према њој, и од тога је одустао.
Пре него што се дефинитивно смирио, на службеном месту је тајно
разјаснио какве су генералове перспективе у вези са стрељањем.
Предлагао је да га он изврши сам, како се каже, код куће, да
сувишним послом не би оптерећивао другове. Када је добио
категоричан, негативан одговор, стварно се зачудио и почео још
више да га поштује. Узгред, управо је Серјогин био први који је, у
вези са генераловом биографијом, поставио кључно питање: због
чега га нису стрељали?
Серјогин је у генераловој кући проживео седам година. Пошто
је једном већ био захваћен олујом револуције, тај човек није могао да
се врати мирном животу. Револуционарна свест, појачана
употребом кокаина, гурала га је на поступке и речи (речи су такође,
поступци, како би рекао члан тројке ОГПУ,24 Л. Б.Умански),
неприхватљиве за младу совјетску власт. Пресуду тројке над
Серјогином извршио је његов властити стрељачки тим. По сећању
другова, за њега је то била слаба утеха.
У Серјогинову собу доселио се Л. Б. Умански, у коме је генерал
препознао човека који је приликом Серјогиновог хапшења
командовао црвеноармејцима. Док су црвеноармејци сламали
отпор станара, Умански је код Варваре Петровне проверио стање
рамова и врата и тачно одредио која се соба ослобађа. Како се
касније разјаснило, Умански, који тада у Јалти није имао стан, тако
је поступао приликом сваког процеса хапшења. Не треба сумњати
да му је стамбена површина одговарала: Серјогин је у најкраћем
року био стрељан.
Умански се позитивно разликовао од Серјогина тиме што није
правио ноћне скандале. Ако је понекад са собом и доводио даме,
терао их је да изувају обућу и давао им специјално припремљене
папуче. У прво време, то су биле насилно довођене комсомолке из
организације у приземљу. А оне које су са њим спавале сматрале су
да ои, као частан човек, Л. Б. Умански, треба њима да се ожени.
Како се он није удубљивао у анализу свог статуса части, разумно је
изјавио да, и у случају да се ожени, то не може да уради одједном са
свима.

24 ОГПУ – Обединенное государственное политическое

управление – Обједињена државна политичка управа (прим. прев.).

97
 Руководство партијске ћелије, привучено редовним скандалима
на спрату, почело је да разматра питање неморала. Добро уплашен,
Л. Б. Умански је био присиљен да се јави у партијску ћелију и у
присуству комсомолског актива објасни због чега брак треба
сматрати преживелом институцијом. Његов говор је на актив, који
су чинили само мушкарци, оставио позитиван утисак. Женски део
колектива се према њему понео доста уздржано, али оне нису
одлучиле да отворено дају примедбе.
Од тог дана у собу Уманског није крочила нога ниједне
комсомолке. С једне стране, девојке из комсомолске организације
биле су превише увређене да би се поново пењале на спрат. С друге
стране, сам Умански је, после зрелог размишљања, закључио да је
боље да користи даме са кеја, које су му можда идеолошки биле
мање блиске, али су зато, у смислу технике владања сексом, више
одговарале. Њима марксистички поглед на свет није сметао да, у
неопходним приликама, за разлику од комсомолки, чија га је
несавитљивост много љутила, клекну на колена.
Право говорећи, од свих које је генерал видео у комуналки, он
није био најгори сустанар. У годинама суседства са Уманским, из
тоалета је нестао онај тежак задах урина који се са Серјогиновим
усељавањем тамо појавио. Умански је обично (у лику једне од дама
које су га посећивале) обавезно узимао учешће у редовном прању
пода у кухињи и местима заједничке употребе. Са генераловог
гледишта, његова духовна прљавштина је, у некој мери,
надокнађивана његовом тежњом за спољашњим редом и чистоћом.
Генерал га је сматрао нитковом, и то уопште није крио.
Истовремено, у његовом односу према Уманском постојала је и
својеврсна сентиментална нијанса. Она се потпуно испољила
касније, кад је генерал изразио сажаљење због прераног ослобађања
суседне собе.
Што се тиче Уманског, њему је ласкало што живи у истом стану
са тако чувеном личношћу. У неком тренутку истине, у њему се
појавило искушење да на рачун хапшења генерала и његове жене
прошири своју стамбену површину али је, на част сарадника ОГПУ,
жеља за добрим друштвом у његовој души превладала превелике
ћифтинске интересе.
Уосталом, кад је прошло неко време, разјаснило се да је, пре
победе бољих осећања код Уманског, он ипак предузимао покушаје
да стан ослободи. Али нека тајанствена сила и овога пута спречила

98
је генералово хапшење. Штавише, у току тог покушаја, Умански је
разјаснио да је наизглед незапослени Ларионов уврштен у
консултанте градског Историјског музеја и да за то чак прима
плату.
Знајући као нико други да генерал скоро не напушта стан
(изузетак су биле његове шетње по молу), Умански није био лењ да
Историјском градском музеју упути службени акт са питањем о
активном раду бившег генерала и карактеру консултација које
пружа. Одговор је неочекивано стигао из градске установе самог
Уманског и, судећи по њиховом тону, даља питања нису очекивана.
Прагматичар Умански, који у суштини по склоностима није
припадао категорији крвопија, на томе се зауставио. Закључио је:
стан се може наћи и на другом месту, али другог генерала неће
моћи да нађе.
Покренут таквим закључцима, чак је покушао да стекне
генералову наклоност.
Занимљиво је да је и генерал, који је круг својих саговорника
смањио на тотални минимум, понекад разговарао са Уманским.
Како су по темпераменту и убеђењима били људи потпуно
различитог кова, ван сваке сумње су један другог интересовали.
Заједно су анализирали тактику скоријег рата, прихватање Бретског
мира, сврху учешћа жена у војној служби и рад покретних кухиња у
периоду јесен-зима, а у тренуцима генераловог филозофског
расположења – и моралну проблематику Мртвих душа, које је Гогољ
назвао поемом.
Живот у генераловој близини учинио се Уманском толико
сазнајним да га је чак на неко време удаљио од стамбеног питања.
Кад му се, игром случаја, пружила могућност да се пресели у
одвојен, веома богато опремљен стан, сарадник ОГ– ПУ је напре био
у недоумици. Али кад му је шеф, Г. Г. Пискун, саопштио да је ради
побољшања његове стамбене ситуације био стрељан цео спрат,
Умански је закључио да би било незгодно да се у ослобођени стан
не пресели. Кад је добио налог, он је на претходном месту
становања организовао опроштајни банкет, за који му није било
жао да жртвује невероватно о-ге-пе-у-овско специјално следовање.
Банкет је, по својим дометима, количини деликатеса,
угошћавању и нивоу своје, да тако кажемо, опроштајности,
превазишао сва очекивања. Кад се догађај ближио крају,
неочекивано су зазвонили и испунили стан људи у кожним јакнама.

99
Препознавши у њима своје колеге са посла, кривац за свечаност је
сматрао да је то оштроумно и да, по свом облику и начину
честитања, одговара његовој установи. Толико је био ганут да је
гостима предложио да наздраве. Али, како је био срушен на патос и
постављен лицем према поду, присутнима је рекао да је шала
отишла предалеко. Међутим, као одговор на то, нико се није
насмејао. Упркос очекивањима Уманског, ни његово одвођење из
стана није било праћено весељем, као уосталом ни стрељање, које је
извршено на најозбиљнији начин, недељу дана после хапшења.
Касније се разјаснило да су непосредни узрок хапшења Л. Б.
Уманског биле даме са кеја, које је доводио себи. О тим посетама
сигнализирале су будне комсомолке које је, у своје време,
осумњичени одбацио.
После првог директног суочавања са наведеним дамама (а
такође и са комсомолкама), признао је да су његове сексуалне везе
неморалне и чистосрдачно се због њих покајао. У записник
саслушања такође је била унесена његова изјава да је, без обзира на
много случајних веза, једини орган коме је он, Умански, у правом
смислу одан, био ОГПУ. У ствари, проблем није био у дамама са
кеја. Био је у томе што су, у једној од ретких посета иностраних
бродова, те даме успеле да поразговарају са посадом на обали и,
претпоставља се, да иностранству предају податке од државног
значаја. Такође је било установљено да су неморалне полне везе,
измишљене као начин за прикривање, у ствари биле фиктивне, док
грађанке које су посећивале Л. Б. Уманског, у ствари, нису биле
ништа друго већ карика у ланцу за везу између њега и једанаест25
иностраних обавештајних служби.
Умански је приметио да његове везе јесу биле неморалне, али
нису биле фиктивне (то је, узгред, потврдило свих једанаест
статисткиња), а једино што је до њега у ланцу везе стигло био је
трипер,26 али ни то није помогло. Уништен тежином доказа
кривице, оптужени је убрзо признао све што му је инкриминисано
и, на пријатно чуђење истражних органа, чак је додао неколико

25 Истрага је успела да открије једанаест лица која су посећивала

Л. Б. Уманског.

26 Процесу је била додата потврда венеролога о излечењу.

100
раније непознатих чињеница.
Генерал Ларионов и Варвара Петровна су, тих дана, такође
очекивали хапшење: чињеница да је генерал присутан, у очима
иследника је, сама по себи, требало да буде један од најважнијих
доказа кривице Уманског.
Али то се није десило. Све се објашњавало тиме што је начелник
Уманског, Г. Г. Пискун, који је према њему првобитно био
благонаклон, чак је за њега ослободио велики, добро опремљен,
комфоран стан, у неком тренутку био добро искритикован – од
сопствене жене. Она му је указала на чињеницу да животни услови
њему потчињеног Л. Б. Уманског сада превазилазе аналогне услове
самог Г. Г. Пискуна. Потресен том чињеницом, Пискун је почео да
тражи излаз из створене ситуације. Уколико кодекс части установе
није дозвољавао директно додељивање стамбене јединице (чамац је
пловио, поклон Тимофеју није предао, како је приметио члан РСДРП из
1903, В. И. Твердохлеб), Пискун је одлучио да Уманског стреља. Тек
после тога је, услед бескорисности тако велике површине по
стрељаног, сматрао да може да се усели у стан који је претходно
додељен оном претходном. У тим условима Г. Г. Пискуна није
заинтересовала ни соба која је припадала генералу, чак ни сам
генерал.
Убрзо после стрељања Уманског, у Јалту је долазила његова
мајка, ма како чудно било, управо из Умања. Синовљеве ствари је
спаковала у три кофера од грубог платна, а оно што није могло да
се смести ставила је у огроман сомотски столњак, парно везујући
његове крајеве. Генерал јој је помогао да некако дође до аутобуске
станице. Носећи у рукама један кофер, пред собом је гурао суседова
дечја колица са сомотским завежљајем који је у њих стављен. Друга
два кофера (она лакша), носила је мајка Уманског. Засипани
лишћем топола, ишли су, сунчаног октобарског јутра, 1934. године,
преко московских улица. Да би се одморила, мајка Уманског је, с
времена на време, спуштала кофере на земљу. За време једног
таквог одмора, жена је рекла да се никада није слагала са
припадањем свога сина организацији ГПУ (чекистичкој) и са
нежношћу се сећала времена када је у Умању био познат као
карташки варалица. Таква врста посла чинила јој се исплативија и,
без обзира на редовне туче, не толико опасна.
Почетком седамдесетих, ти јесењи испраћаји у генераловом
сећању спојили су се и са другима, такође јесењим, али који су се

101
догађали много касније и постали типични déjà vu, већ виђено, што
је тим догађајима у суштини и дозволило да се стопе. На зачуђујући
начин, генерал је, као годину тих испраћаја, именовао 1958, али није
могао да се сети пратећих околности. Чак је наводио и име даме
коју је испраћао: звала се Софија Христафоровна Посполитаки.
Генерал је и тада носио кофер и гурао колица, овог пута са дететом.
У позадини потпуног дететовог ћутања, опруге колица су
испуштале продорну, скоро хистеричну цику. Софија
Христафоровна се снебивала због тог непријатног звука, иако га
сама није производила. Збуњеног осмеха, увлачила је главу у
рамена. Понекад, упркос хронологији, генералу се чинило да и у
другом случају испраћа мајку Уманског, која одвози даље од греха
свог малог и још нестрељаног сина.
Чије је то било дете? Према генераловом сећању, тешко да би
оно, због њених година, могло да припада С. Х. Посполитаки.
Генерал је са сигурношћу био у стању да тврди да то није било
његово дете. На Московској улици је такође на њих падало лишће са
топола. Налет ветра је завукао неколико листова иза оковратника
јесењег капута Софије Христафоровне. Зауставивши се, генерал је
из њеног оковратника извукао лишће, и Софија Христафоровна му
се, неочекивано дуго и ватрено, захваљивала. Ко је била та дама и
због чега ју је он испраћао, било му је тешко да објасни.
Та околност га је навела на помисао да је већина догађаја из
његовог дугог живота успела да се понови, и то не само једном.
Да би спречио да се они и дефинитивно помешају, генерал је
одлучио да се врати напуштеном раду историчара.
– Управо тада – рекла је Зоја – почео је да диктира мами
наставак својих мемоара.
После стрељања Уманског, његова соба је остала празна.
Поступци Г. Г. Пискуна, у односу на свог колегу, били су тако нагли
да последњег просто уопште нису стигли да избришу из списка
станара. Станарина коју је уплаћивао одговорни станар Ларионов
заклонила је од радника стамбеног одсека крваву и одистински
шекспировску драму која се одиграла између двојице чекиста. За
смрт грађанина из Умања у стамбеном одсеку просто нису ни
сазнали.
Ослободивши генерала од претње исељавања, велики (за
живота) обожавалац Гогоља, стрељани Умански, чудним стицајем
околности претворио се у мртву душу. Нечујно, другачије постојање

102
Б. Л. Уманског у списку станара стамбеног одсека трајало је читавих
дванаест година, скоро до послератне ревизије станова, 1946.
године, кад се доселио човек који је касније постао отац И. М.
Колпакова.
У стану ослобођеном од станара генералу се родио син.
Да ли је чињеница да је стан ослобођен надахнула генерала за
рађање детета, или су то биле околности личнијег карактера (према
сплеткама, до тридесете године Варвара Петровна није могла да
рађа), очигледно неће моћи да се сазна. По мишљењу кнегиње
Мешчерске, пошто генерал није био убеђен да ће остати жив, он
просто није желео да има дете. Мисао о могућем хапшењу је у
његовој глави стајала тако чврсто да је чак и венчање са Варваром
Петровном, 1924. године, било извршено тајно. Да је не би изложио
опасности, генерал је одлучио да њихове односе не региструје у
совјетским органима.
С друге стране, и овде је кнегињино гледиште оповргао
Шуљгин. Због чега би баш средином тридесетих, генералови
погледи на властиту будућност требало да се промене?
Непристрасна анализа друштвено-политичке ситуације за то му
није давала ни најмање повода.
Било како било, дете се појавило. Дочекујући Варвару Петровну
у холу породилишта, генерал је са одвратношћу гледао прљаво-
жуте подне плочице. И мали квадрат те подне плочице, заједно са
задахом хлора, носио је у себи нешто неподношљиво совјетско,
лишено људских особина. Генерал је покушао да се сети на шта су
мирисале војне болнице које је виђао. Тамо су, такође, прали
хлором, чиме су другим могли да перу, али таквог угњетавајућег
смрада због нечега није било. Од једног до другог кревета су,
нечујно, ходале часне сестре. Њихова коса је била уредно склоњена
испод белих марама са црвеним крстом на средини.
Отворила су се стаклена врата, префарбана кратким, храбрим
потезима кичице. Прва је из њих изашла дебела бабица са
завежљајем превезаним плавом траком. Иза њених леђа стидљиво је
гледала у мужа Варвара Петровна. Генерал је од сестре узео
завежљај и завирио у њега. Посматрао га је дуго и пажљиво, као да у
набораном, скоро наказном лицу новорођенчета покушава да
прочита његову будућу судбину.
– Личи на свој начин разумела је његов поглед бабица. – Нема
оних који не личе.

103
 Ћутећи, генерал јој је пружио педесет рубаља. Уочи тога му је
речено да бабицу часте: за дечаке педесет рубаља, за девојчице
тридесет. О равноправности полова у години 1936. није могло бити ни
речи.
Не, дечак није личио на њега. Прецизније, његове црте, облик
носа, линија усана, разрез очију, потпуно су одражавале генералове,
али та спољашња сличност само је наглашавала ниво њихове
потпуне различитости. Тако воштани двојници великана немају
ништа заједничко са својим оригиналима, због тога што се кроз њих
не преноси најважније: њихово необухватно енергетско поље.
Кад је неколико година касније, у музеју мадам Тисо, била
изложена генералова воштана фигура, он није испољио за њу ни
најмање интересовање. Расејано погледавши фотографију коју су
му послали, само ју је ставио у неку књигу и заувек заборавио.
Воштана копија није могла да га зачуди. Много година је гледао
себе у свом властитом сину.
Дечака су назвали Филип. Био је рођен у оно време када је, по
генераловом мишљењу, мушкарцима било боље да се не рађају. У
најбољем случају, било би им боље да се уопште не рађају.
– Ропско време – кратко га је дефинисао генерал, гурајући
колица са Филипом.
То су била она комшијска колица којима је генерал одвозио на
аутобуску станицу ствари Л. Б. Умаиског. Поводом рођења првенца,
комшије су их дефинитивно предале генераловој породици. У
моменту предавања, колица су имала потпуно музејски изглед, али
тада се и генерал убрајао у музејске консултанте. У таквој ситуацији
није имао разлога да се одрекне тог поклона.
Из своје војничке планшете генерал је уредно исекао четири
уске траке и њима заменио излизане каишеве на учвршћивачу. Од
ранца од најфиније телеће коже сашио је нови застор, а његове
крајеве причврстио за метални костур колица.
– То нису колица – понављала је сарадница млечне кухиње,
Цили Борисовна Прозумент. – То је драгуљ примењене уметности.
У млечном ресторану су поштовали генерала. Издавали су му
најбоље млеко, звали га татица, а Варвару Петровну мамица, и
генералу се то допадало. С друге стране, сарадницима млечног
ресторана се свиђало то што се прави ратни генерал бави стварима
сасвим мирнодопским. У томе су видели симбол нечег што ни сами
нису умели разумно да објасне, извлачећи се (и шта ви можете да

104
кажете за таквог Генерала?) само реторским питањима и узвицима.
За разлику од оца, Филип је рано почео да говори.
Истовремено, од свега што је у раном узрасту Филип изговорио (као
уосталом и касније), у сећању сведока није остало ништа. На тој
основи било је красноречивије темпераментно ћутање будућег
генерала.
Ради праведности треба нагласити да се Филип, без обзира на
своју рану способност говора, њоме није радо користио. Филипов
говор првенствено се сводио само на називе њему потребних
предмета, а пошто су му потребе увек биле зачуђујуће мале, у
складу са тим биле су му шкрте и речи.
Филип није био глупо дете. Кад је било неопходно, и у
школском и у ваншколском смислу, излазио је на крај са
најсложенијим задацима. Главна разлика између њега и његовог оца
била је у томе што је врло мало задатака на свету он схватао као
неопходност. А све што је у свом животу генерал радио, за њега је
било неопходност. Друге разлоге за своје активности он просто није
имао. Шта је (питала се у своје време А Дипон) у генераловом
животу могуће претварало у нужно, шта је исковало тај живот као
непрекидни ланац неопходности? Осећање дуга? Сујета? Страсна
жеља за активношћу? Сви ти квалитети заједно, дефинисани као
животна енергија? То је (тврдила је А. Дипон) постојало у генералу.
А свега тога (тврдила је Зоја) није било у Филипу.
Размисливши, мајка је десетогодишњег Филипа уписала у
филателијски кружок. Дечака су научили да пинцетом хвата марке,
али филателистичко интересовање се у њему није пробудило.
– То развија – волела је да понавља Варвара Петровна.
– То саплиће – рекао је једном генерал.
За њега је сакупљање марака било јадна делатност. И Филип је
престао да одлази у филателистички кружок.
На мајчино инсистирање, Филип је, по завршетку школе,
ванредно уписао студије на Факултету за лаку индустрију. Лака
индустрија није била Филипов животни позив и није се укључивала
у сферу његових интересовања (чак се поставља питање да ли је
таква сфера код њега уопште постојала). Истовремено, Филип није
испољавао ни неко посебно одбијање лаке индустрије. У самој
њеној дефиницији је доживљавао неку нестварност и зато није имао
ништа против уписа на тај факултет.
У време ванредног студирања Филип је радио као лаборант у

105
институту „Магарич”. Кад је стекао високо образовање, постао је
виши лаборант. И мада се на томе успон његове каријере зауставио,
први пут у животу је доживео истински занос: то је била дегустација
вина.
Нису потпуно у праву они који његов занос објашњавају као
приоритетну склоност ка алкохолизму. Такво гледиште се, у
одређеном смислу, заснивало на изјави самог генерала, који је
једном изнео претпоставку да је алкохолизам судбина људи који не
поседују енергију. То је било речено другим поводом, без посебног
разјашњења шта треба подразумевати под тим термином, али после
неког времена фраза је почела да се односи на генераловог сина.
У ствари, код Филипа се права страст испољила само према
дегустацији. Већ после неколико година рада у институту
„Магарич”, он је, без напора, само према укусу, одређивао не само
сваку марку кримског вина већ и годину бербе. Чак је именовао и
тачно место винограда на брдској падини.
Сарадници института „Магарич” запамтили су сеансе
дегустација које је обављао кад је, причајући о особинама врста,
лаким покретом шаке љуљао вино и посматрао његово благо, густо
клизање преко ивица чаше.
Управо су Филипа позивали на најодговорније кримске
дегустације. Његов тихи глас и дуги меланхолични прсти су на
партијску елиту остављали неизбрисив утисак. И мада су, уз
причање о галицијским подрумима, високи гости тражили да се
истовремено изложе и једно-две боце ракије „Престоничке”, заједно
са киселим краставцима (превентивно се држала у фрижидеру), то
према његовим дегустаторским квалитетима није сметало њиховом
односу пуном поштовања.
Филип је стварно постао алкохоличар. Разуме се, то се није
десило одједном, како су склони да тврде неки сарадници
института „Магарич”.
Њихове су тврдње објашњиве, пошто у својој основи
представљају покушај да се одвоје такви појмови као дегустација и
алкохолизам, и да се на тај начин заштити част професије. Кад 1965.
годину наводе као време кад је виши лаборант склизнуо у
алкохолизам, затварају очи на то што је и пре 1965. године његова
употреба алкохола очигледно прелазила оквире дегустације. Друга
је ствар што је баш та година била судбоносна у историји
Филиповог пада; године 1965. умрла је Варвара Петровна. Она је

106
била једина особа која је Филипа задржавала од провалије која се
одавно над њим надносила.
Његов однос према оцу био је пун поштовања, али се није могао
назвати љубављу. То јест, можда је то и била љубав, али је била
таква да је, кад год је било могуће, давала предност томе да се са
својим објектом не среће.
Филип је од најранијег узраста избегавао сусрете са оцем.
Генерал према своме сину никада није био груб, никада на њега
није повисио глас, али њихови односи због тога нису постајали
топлији.
Овде Фројд уопште није био разлог томе. Ако је Филип и био
љубоморан на оца, то ће пре бити на судбину која блиским људима
удељује тако неједнаке дарове. Он се осећао као сенка свог оца, и то
га је нервирало. Ако се апстрахују Филипови лични квалитети,
умесно је поставити питање да ли је уопште било могуће волети
човека сличног генералу. Варвара Петровна је сматрала да је
могуће.
Најзад се све тако уредило да је генерал спавао у једној соби, а
Варвара Петровна са сином у другој. Са становишта пописа станара
(по собама), таква подела је била беспрекорна. У једној соби
становала је породица Колпакових, у другој генерал, у трећој
Варвара Петровна и Филип, чији отац тако никада и није био
званично одређен. Уосталом, чак и званично установљено очинство
никада не би променило потпуну различитост генерала и његовог
сина.
Смрт Варваре Петровне је постала разлог за још већу отуђеност
међу њима. Сада скоро нису ни разговарали. Чим би се вратио с
посла, Филип је своју собу закључавао са унутрашње стране. Шта се
тамо дешавало, могло се судити само по његовим ноћним
одласцима у тоалет, када је као паралисан вукао ноге и грчевито се
придржавао за окречене зидове ходника. А о томе шта је са њим
било на послу такође ништа није било познато, мада је у хладним
данима његово рано враћање кући у породици Колпакових
неизоставно изазивало питања.
Познаници су генералу повремено причали како његов син
дуго седи на клупама у Царском врту, како ослоњен на ограду стоји
на мостићу преко речице Учан-Су или просто дрема у бифеу
аутобуске станице. Генерал је, уместо одговора на то, ћутке климао
главом. Када је дању сретао свог сина на кеју, схватио је да Филип

107
већ нигде не ради. Филип је одбио предложену генералову помоћ
(између осталог и новац). Најзад је нестао.
Оно што су касније називали ишчезавањем пре је био
изненадни одлазак. У време уобичајеног генераловог боравка на
молу (то је време свима било познато), Филип се појавио у стану са
великим кофером.
По речима И. М. Колпакова, који се недавно вратио са
одслужења војске, то је био типични кофер са причвршћеним
алуминијумским звездама, копираним портретом непознате
лепотице (производња ГДР) и полетним словима „ВДВ”. Према
Колпаковљевим речима, Филип је био потпуно трезан. У соби је
провео не више од пола сата, а онда је, са својим кофером у рукама
(који је по мишљењу тог Колпакова купљен на јалтанском бувљаку),
изашао и, ништа не говорећи, за собом закључао врата. Од тада га
више нико није видео.
– Не, видео га је – поправила се после паузе Зоја. – Долазио је
убрзо после генералове смрти. Тада су га гледали као човека са
друге планете.
Филипова соба била је слободна неколико година, све док
његово одсуство није било званично установљено. Генерал није
имао никаква права на собу: његов брак са Варваром Петровном
није био регистрован, а Филип чак није носио његово презиме.
Одлуком Градског савета, празну собу доделили су Н. Ф.
Акинфејевој.
Реч испражњена припадала је стамбеној комисији која је дошла
да је преузме. Кад су развалили врата која је Филип закључао, тада
је потпуно откривен смисао те речи. Иза врата није било ничега, ни
намештаја, ни књига, чак ни саксија за цвеће.

108
 8.

Следећег јутра, у осам сати, на вратима се чуо звук звона. То је

била Зоја.
– Данас је субота – рекла је. – Ја идем на плажу. Хоћете ли са
мном?
Соловјов никако није могао да се расани. Чинило му се да
наставља да сања чудан, можда чак непристојан сан, у коме га, да ли
Лиза Ларионова или Зоја, буди рано ујутру…
– Хоћу.
Лиза Ларионова га је у детињству стварно будила и то му се
допадало. Појављивала се нечујно као први снег који свој долазак
одаје само посебним светлуцањем и нестварном белином плафона.
За собом је затварала врата и ћутећи га посматрала. Од тог погледа
се и будио.
– Наравно да желим.
Спремао се да позове Зоју на доручак и већ је укључио чајник,
али је она рекла да се може доручковати и на плажи. Чак је одбила
да мало приседне и са благим осмехом је посматрала како Соловјов
на брзину утрпава кошуљу у шортс.
На плажи су купили неколико врућих чебурека27 и две флаше
коле. Засевши на пешкире, прихватили су се доручка. Чебуреци су
били толико врући, уз то масни, па се Соловјов у пози збуњености
закочио, исправио леђа и раширио руке у позу очекивања. Масна
течност цурила му је низ прсте и, димећи се, нестајала у шљунку.
Зоја је из ташнице дохватила папирне марамице и, без журбе,
обрисала Соловјовљеве руке, једну за другом, а онда му је показала

27Чебурек – национални специјалитет кримских Татара, јело

веома слично нашем буреку – тесто пуњено млевеним или ситно
сецканим месом, пржено у дубоком уљу или масти.

109
како треба правилно држати чебурек. Сарадница Музеја А. П.
Чехова се ни у најсложенијим ситуацијама није збуњивала.
Зато је кока-кола била врло хладна. И није била масна.
Приљубивши грлић уз уста, Соловјов је у боци посматрао њено
вртложно кретање. Оно што се таласало пред самим Соловјовљевим
очима спајало се са плимом, чак му се чинило веће и важније од
плиме; улазило је у пресушено грло као најсвечанији црноморски
талас. Попио је целу флашу у једном цугу.
После доручка, на реду је било купање. Приближивши се води
(Зоја га је ухватила за руку), кроз пену одлазећег таласа, направили
су неколико корака и ушли у налећући талас.
Соловјова није напуштало осећање првог пута. Чудећи се
властитом безумљу, за Зојом је кренуо у дубину. Његово жабље
праћакање уопште се није могло упоредити са пластиком Зојиних
покрета, али је ипак пливао без туђе помоћи.
Зојина очигледна премоћ није га угњетавала: напротив,
привлачила га је. На крају крајева, преимућство у воденој стихији
још ни о чему не говори. На копну се већ све може преокренути.
Али, сваки циљ постављен изнад његовог, сопственог, у њему је
рађао такмичарско интересовање, оно интересовање које му је, кад
би размишљао о томе уназад, у односу са Лизом недостајало. Због
чега се она устручавала својих преимућстава?
Сунце је престало да буде јутарње и, док се задржавало негде
изнад централног дела плаже, пекло је из све снаге. Зоја је дохватила
тубу житке помаде и уз звиждање је истиснула на усијана
Соловјовљева леђа. Врло брзо је почео да осећа њено концентрично
ширење по врату, плећима и крстима. Њена прохладна свежина
постајала је квалитет Зојиних прстију.
– Знаш, непрестано размишљам о ономе што је генерал
диктирао мами. Желиш ли да се то нађе?
Прешла је на „ти”. Сасвим природно.
– Желим.
Њени прсти масирали су Соловјовљева бедра. Осећао је како му
у такту са њеним прстима нехотице подрхтавају ноге. Чинило му се
да цела плажа љубоморно прати његово задовољство,
онемогућавајући га да га у потпуности доживи.
– Ти листови нису могли да нестану без трага. Овако не боли? –
Ритам Зојиних руку осећао се негде ниже колена. – Чини ми се да
чак знам где би могли да буду.

110
 Зоја је направила паузу. Схвативши да после једног удисаја
наставак не следи, Соловјов се окренуо.
– Где?
– Код Казаченка. Док се мама у породилишту бавила мноме, те
су циције зграбиле све што се могло.
У Соловјовљевој свести појавио се прљави котрљајући балон по
чијим су боковима, час овде – час онде, промицали слепљени
листови генералових успомена. Зоја је сматрала да их се млађи
Козаченко неће лако одрећи. И то не због тога што су му потребни
(шта би на крају он са њима могао да уради?), већ због
непоколебљиво устаљеног наследног правила да се из руку не
испушта оно што је једном у њих доспело.
У Зоји се појавио план (напустивши плажу, лагано су корачали
Боткинском улицом). Соловјов је, с времена на време, бацао поглед
на црну као смола, замршену после купања косу музејске
сараднице, и поново ју је за себе откривао. Од оног што је она
предлагала, од Чехова, није остајало апсолутно ништа.
Зоји се чинило да је једина шанса да се од Тараса Казаченка
добије рукопис – тајно претресање његове собе. Истресајући из
сандала каменчиће са плаже, Зоја се ослонила на Соловјовљево
раме.
– А можда… – Соловјов је невешто придржао Зоју за струк –
можда бисмо за почетак могли да питамо самог Тараса?
– Ни у ком случају. Тада ће он тај рукопис дефинитивно да
закопа и више га никада нећемо видети. Наша снага је у томе што
он не зна шта ћемо заправо да тражимо.
Соловјов је сумњичаво погледао Зоју, и тај поглед није јој
промакао.
– У крајњем случају, све је замишљено ради тебе…
Соловјов је то потпуно осећао.
Заостајући на пола корака од Зоје, раменима је закачињао гране
жалосних врба које су се спуштале скоро до тротоара и мислио о
томе колико је посао историчара непредвидљив.
Кад су се приближили Зојиној кући, позвала га је да сврати.
Како је била субота, сви станари куће су били на окупу. Осим
Тараса, у кухињи је стајала и Катерина Ивановна Колпакова, о којој
је до сада Соловјов само слушао. Без обзира што је мужа Катерине
Ивановне отровала Тарасова мајка, Козаченко Г. А, без обзира на
његово изневеравање Катерине Ивановне са том Козаченковом и

111
њихово убиство Тарасовог оца, П. Т. Казаченка, без обзира, најзад,
што је на крају, као резултат свих тих догађаја, Галина Артјомовна
извршила самоубиство, односи оних који су остали у животу били
су потпуно мирни. До неке могуће мере, у условима заједничког
стана, ти односи би се чак могли сматрати добронамерним.
Крвна освета руских људи престаје исто тако изненада и
немотивисано као што је и започела. Непријатељство нестаје у
ланцу мало интересантних догађаја исто онако како се губи ехо у
врелом кримском боровику и како у коров тону гробови на
отаџбинским гробљима. На јалтанско гробље су често, што је чак и
према руским мерилима било уочљиво, заједно одлазили Катарина
Ивановна и Тарас. То није било толико ликовање примирја, колико
посао који је за обоје био повољан, можда чак обострано узајамно
користан.
Катерина Ивановна је за сва три гроба куповала јевтине
бегоније. Тарас је, пак, на колицима одвозио двадесетлитарски
канистер са водом, којега на гробљу катастрофално није било.
Приликом посета рођака (земљака, како их је шаљиво називала
Катерина Ивановна), и бегоније и вода дељени су подједнако на три
гроба.
Поздравивши се са комшијама, Зоја и Соловјов су се задржали у
кухињи. На Соловјовљево чуђење, његова сапутница не само што је
започела разговор са присутнима, већ га је замолила да им прича о
Ермитажу – оно што си мени данас причао – после чега се ипак
упутила у своју собу, оставивши Соловјова усред кухиње са његовом
чудном причом. Тарас и Катерина Ивановна, ослоњени на
генералов орман, стајали су у углу и, ма како то било смешно,
стварно су били спремни да пажљиво прате Соловјовљево излагање.
Саопштивши им да је, као и Лувр, Ермитаж један од
најчувенијих светских музеја, Соловјов је приметио како је,
невидљива за његове слушаоце, са прстом на уснама, Зоја напустила
своју собу. Уз причање о бројности експоната у Ермитажу
(уздржани узвик Катерине Ивановне), Зоја се припила уза зид и
додатним корацима довукла до Тарасових врата. Пошто то није
очекивао, Соловјов је у говору запео. Зоја је направила грозну
гримасу и, саставивши прсте у облик кљуна, показала је
приповедачу да треба да настави приповедање.
– Ако би се поред сваког експоната стајало само 30 секунди (Зоја
је нестала у Тарасовој соби), и у Ермитажу свакодневно боравило од

112
јутра до мрака, за преглед свих експоната било би потребно осам
година.
– Осам? – поново је запитала Катерина Ивановна.
Зоја се појавила на Тарасовим вратима и, нечујно пљеснувши
рукама, поново нестала у дубини собе.
– Не мање од осам – потврдио је Соловјов.
Тарас је из фрижидера извукао флашу раженке,28 промућкао је
и насуо у чашу искрзаних ивица. Изабравши подесан део, уз њега је
приљубио мало отечене усне. Он о Ермитажу ништа није питао.
Само је, ћутећи, повремено облизивао широке беле бркове и
слушао Соловјова.
Соловјов, који по својој вољи никада не би пошао да се завлачи
у Тарасову собу, осећао се као прави завереник, макар у том смислу
што је требало да зачара слушаоце који су стајали пред њим.
Његови описи постајали су све емоционалнији, и у душама
слушалаца изазивали су интересовање помешано са лаким
чуђењем. Чуђење се још више повећало кад се причање изненадно
прекинуло (Зоја је за собом затворила врата и шмугнула у своју
собу), а Соловјов се успут поздравио и нестао у Зојиној соби. Код
публике, која је и даље стајала, појавио се осећај недовршености.
– Рукописе нисам нашла – рекла је Зоја када је Соловјов
затворио врата за њом. – Али у једној фиоци нашло се, ево, ово.
Око прста је вртела свежањ кључева.
– Убеђена сам да је рукопис код њега. У понедељак, кад оде на
посао, имаћемо времена да све пажљиво прегледамо.
– Зоја…
То је била једина примедба коју је Соловјову дозволила да
изговори. Зоја му је на усне ставила прст са кључевима и провирила
у ходник. Уверивши се да у кухињи више никог нема, на прстима се
прикрала до улазних врата, отворила их и позвала Соловјова.
Нехотице понављајући Зојине покрете, направио је неколико
корака у правцу излаза. Зауставио се између Зоје и врата. Њена
рука дотакла је масивну куку, причвршћену уз непокретно крило.
Клизећи преко удубљења које се у току година продубило, кука се,
спремна, заљуљала.
– Фукоово клатно – прошапутала му је у само уво. – У

28 Рјаженка – кисело млеко (прим. прев.).

113
понедељак узимам слободан дан.
Недељно јутро Соловјов је провео у цркви. То је био
префињени храм светог Александра Невског, са пет купола, који се
уздизао изнад Кировске улице (бивша Аутска).
Пењући се каменим степеницама, Соловјов је замислио
генерала како улази у храм.
У време својих долазака у Јалту, генерал је често бивао овде.
Зими, 1920. године, узлетао је степеницама, раширених крајева
шињела и са бочно распршеном свитом, као велика птица
грабљивица.
Лети је корачао спорије, посматрајући на војном вежбалишту
неуређене редове просјака што су се тих дана слили из целе
необухватне Русије. Ордонанс, који је за њим корачао на пола
корака, бацао им је ситнину.
Лети је у храму било загушљиво. Свежину нису стварала ни
отворена бочна врата ни широм отворени прозори. Одатле се, са
мирисом мора и багрема, уливала влажна јалтанска врелина и
мутно подрхтавала изнад непокретних пламичака свећа. У
сунчевим зрацима, који су се пробијали кроз полумрак храма,
уочавало се како су се, при сваком свештениковом покрету, са
његовог носа и браде сливале крупне капи зноја. Чак је и генерал,
који се обично није знојио, сваки час брисао чело и врат свиленом
марамицом. Али он је и у тим сложеним службама налазио посебну
јужну дивоту која се садржала управо у томе да, по завршетку
литургије, прошета стотину метара по Морској улици, нађе се на
кеју, осветљеном плином и, откопчавши горњу дугмад униформе,
почне да дише пуним плућима.
Долазио је ту и као веома стар човек. Са штапом, у памучном
сакоу, чији су џепови, због тежине масивне футроле за наочаре,
били отегнути.
Њега су, као и раније, препознавали. Као и ранијих дана,
уклањали су се у страну, правећи му пут, и ниско се клањали за
подарени метални новац. Корачао је са посебном чврстином онога
ко се труди да задржи равнотежу (понекад се ипак љуљао).
Повремено се заустављао и, спустивши дланове на штап од
чемпреса, разгледао врхове својих ципела. Понекад је седео на
дворишној клупи и из сенке посматрао како у храм пословно уносе
бебе, поправљајући им успут исхеклане капице; како, у
најудаљенијем делу црквеног дворишта, вода из црева прилепљује

114
прашину, а прве капи које падну на асфалт претварају се у водену
пару. У таквим тренуцима је његово лице губило сваку изражајност
и као да је копнело. Подсећало је на скинуту маску и оживљавало се
једва уочљивим старачким жвакањем.
Било је тешко схватити на основу генераловог изгледа да ли он
примећује све што се око њега догађа или су, пак, по речима њему
непознатог песника, његове очи биле усмерене на друге дане. Они који
су га у таквим тренуцима посматрали (међу њима, и неки по
службеној дужности) касније су тврдили да се, без обзира на
непомичност лица, његов поглед није могао сматрати угашеним.
Предлагали су да се тај поглед квалификује као потамнео, избледео,
као с онога света, али никако заустављен.
Да, генералове очи су биле удубљене у неке друге дане. Али, без
обзира на то, ништа није могло да им промакне. Кроз полувојнички
изглед просјака, из времена 1920, кроз њихове полувојничке блузе са
рупама уместо еполета, кроз таљиге које су у храм довозиле бурад с
водом,29 те очи несумњиво су виделе како иза црквене ограде, преко
бивше Аутске улице, нечујно пролазе тролејбуси са верницама
седамдесетих година 19. века (због нечега тамо скоро да није било
мушкараца), како на бетонској огради из торби извлаче начетворо
склопљене мараме и журно их повезују. А коврџе које су штрчале
угуравале су палцем.
Кад се, у понедељак ујутру, Соловјов појавио код Зоје, у стану
већ није било никог. Пошто је за њим затворила улазна врата, са
звекетом је спустила огромну резу.
За сваки случај.
Соловјов се сетио да су он и Лиза имали сигналну кофу, али то
није поменуо. Сада је осетио узбуђење сасвим друге врсте.
Спокојним, скоро некаквим искусним кретањем, Зоја је
окренула кључу брави Козаченкових врата, отворила их и гестом
позвала Соловјова да уђе. Желео је да јој да предност, али
помисливши да је у том случају галантност неумесна, прекорачио је
праг.
Прво што је у соби видео био је храстов орман са двоглавим
орловима. О једну од тих глава разбио је главу стари Козаченко.

29Њих су са сељачких кола котрљали на земљу преко

примакнутих дасака од двадесет цола.

115
Кревет за две особе, брачни кревет – центар узбудљиве драме.
Козаченко млађи, изгледа, ништа од намештаја није одбацио.
У углу испод пешкира био је покрсницама извезен портрет Т. Г.
Шевченка. Десно од портрета (ево, шта си тражио, то си и добио,
Соловјов најпре није разумео) две Зојине фотографије. Зоја у
кухињи поред генераловог стола, а у задњем плану ваза са
хризантемом. Зоја на плажи. Доњи део купаћег костима мало
смакнут са затегнуте коже на костима кукова.
Соловјов је помислио да у друштву таквих фотографија живот
нежење не може да буде једноставан. Чак ни под будном контролом
Шевченка.
– Он те воли?
Зоја је слегла раменима. Стојећи поред секретера, извлачила је
фиоку за фиоком и прегледала њихов садржај.
Соловјов, који није дрхтао, али је у крајњој мери био необично
узбуђен, чудио се са каквом је мирноћом Зоја обављала тај нечујни
претрес. Хрпе хартије, као по правилу чисте, провераване су палцем
који је клизио преко ивица листова. Листови су притом испуштали
неки вентилаторски звук који је такође подсећао на шуштање
шпила карата пре дељења. Понекад је нешто звонило, понекад
кврцкало.
Зоја је неке предмете ређала на секретер и, по завршетку
прегледа следеће фиоке, претходну је враћала на место.
Соловјов се ограничавао на разгледање малобројних Тарасових
књига. Већина је била посвећена Алупки и Воронцовљевом дворцу.
Могло се закључити да је Тарас припадао људима које интересује
само једна тема. Од књига које нису биле везане за Воронцова било
је приказано само издање у коме се описују различити видови
сигнализације.
Чиме се он бави?
Чувар је Воронцовљевог дворца.
Дубоко завлачећи руку испод сваког чаршава, Зоја је
проверавала хрпе веша. Веш је био врло стар. На његовим
доступним превојима истицала су се излизана места и рупе. Оне су,
узгред је помислио Соловјов, још могле и бити резултат
Колпаковљевих активности. Ствари често наџивљавају оне који су
се њима користили. Чак се сачувала постељина са извезеним
Чеховљевим иницијалима.
Њоме је до данашњег дана прекривен његов кревет у музеју.

116
Можда су те рупе трагови несаница заљубљеног Тараса?
Соловјов је још једном бацио поглед на фотографије.
– Нашла сам.
Зоја је то рекла исто онако мирно како је и трагала за текстом,
али Соловјова је то потресло. Да ли је стварно могуће?
Упркос његовом апсолутном неверовању у успех (ни сам није
разумео због чега се у то упустио), између два шарена јорганска
чаршава жутели су се ситно исписани листови.
– То је мамин рукопис.
Соловјов је мало придигао горњи део хрпе веша, а Зоја је гестом
чаробњака извукла листове из ормана. То је била победа. Без обзира
на сумњив начин њеног освајања, то је остајала победа, и то још
каква. У крајњем случају, Тарас на тај рукопис уопште није имао
права. На крају крајева, његови родитељи су тај рукопис украли.
Краткотрајна Соловјовљева истраживачка историја, која се
првобитно одвијала у библиотекама и архивима, направила је
очигледни салто мортале и претворила се у детективску причу.
Никада му се трагање за научном истином није чинило тако
узбудљиво.
Кад је изашао напоље, непознати свету драматизам
истраживања добио је видљиве облике. Соловјов је стајао поред
прозора и држао листове у испруженој руци. Није их читао. Просто
је разгледао бисерни рукопис Зојине мајке, осећајући поред своје
слепоочнице дисање саме Зоје. Повремено су се изнад редова
појављивале птичице, које су уводиле допуне и исправке
другачијим, Соловјову врло познатим рукописом. Значи, на
издиктираном рукопису је генерал касније радио…
Однегде, из самих дубина тих редова – и Зојина рука је стисла
његов лакат – полако су испливале тужне очи Јекатерине Ивановне.
На металном мостићу, пребаченом према тераси суседне куће
(ограда су били наслони кревета), Јекатерина Ивановна је стајала са
торбом за намирнице и без речи кроз прозорско стакло гледала
Соловјова.
Напустили су Козаченкову собу. Зоја ју је брзо закључала и
пожурила да склони резу са улазних врата. Приљубивши се леђима
уз врата своје собе, преко ходника је ослушкивала тешке кораке
Јекатерине Ивановне по предсобљу и нечим је подсећала Соловјова
на кнегињу Тараканову. Кад је Јекатерина Ивановна ушла у своју
собу, Зоја је тихо испратила Соловјова из своје.

117
 Спуштајући се наниже по Боткинској улици, са немиром у
души је помислио шта ће сада бити са Зојом. Али та забринутост
била је тренутна. Она је била оно без чега Соловјов, човек са
осећањем савести, није могао да се препусти радостима поседовања
рукописа.
Невелика хрпа листова, исписана ситним, јасним рукописом,
припадала је само њему. Подрхтавала је при сваком замаху руке
која је на сунцу почињала да црвени (то је било невероватно), али
код пролазника није изазивала ни најмање интересовање.
Соловјову се није ишло кући. Било му је тешко да са својом
срећом остане насамо, онако како је то тешко онима чија је веза за
осуду, незаконита, а можда чак и злочиначка. Они је пред свима
отворено показују. Чак се њоме намећу људима, посећују пријеме,
клубове, позоришне представе.
Соловјов је кренуо на кеј. Спустивши се са његовог горњег дела,
видео је низове седишта сличних онима којима су опремљени
стадиони. Те посматрачке трибине биле су окренуте ка најбољем
месту за гледање, мору.
Соловјов се одушевљавао кретањем таласа и чак се помало
осећао као генерал. Слично окорелом пушачу који одуговлачи (то је
посебна врста уживања) да припали своју цигарету, ни он није
журио да започне читање. Радујући се додиру са својим пленом,
гладио је мало размекшане ивице листова, куцкао хрпом о колена и
придавао им идеално исправан облик.
Генералове успомене започињале су овако: „Кад сам имао десет
година, родитељи су ме уписали у Други кадетски корпус”. Са
десет година. Опис свега што се дотле догађало објавила је А.
Дипон, претпостављајући као сигурно постојање наставка. Тако јој
је научничка интуиција дозволила да прорекне и онај слатки
тренутак који је Соловјов проживљавао на јалтанском кеју.
Читао је један лист за другим и прочитано премештао на крај
свежња. Повремено се одвајајући од збијеиих редова Ф. Н.
Акинфејеве, очима је тражио хоризонт и мислио да је процес
његовог читања сличан путовању око света, чији је циљ враћање на
полазну позицију.

118
 9.

Кад је имао десет година, родитељи су генерала уписали у

Други кадетски корпус. Схвативши анахронизам претходне фразе,
ми је напуштамо. У неком смислу, он је чак и као десетогодишњак
већ био генерал јер је, строго говорећи (мада и није историјски),
увек био генерал. Ко се усуђује да помисли да ои није генерал?
У своје време, то питање је већ поставила А. Дипон. И у само
њој својственом бескомпромисном маниру, на њега је дала и
одговор: нико.
Диктирајући Нини Фјодоровној сећања на године живота у
Другом корпусу, генерал је наглашавао да је златни вез црних
мундира у тој научној установи био нешто ужи него у другим
корпусима (на пример, у Првом, Николајевском, чак и у
Александровском), а да се већ не говори о томе да панталоне кадета
Другог корпуса, за разлику од низа других, нису биле црне већ
тамноплаве. Генерал је такође указивао да је касније, кад су у чете
увели ношење оружја, Другом корпусу било дато право да носи
драгунске сабље са опасачима према гардијском моделу.30
Ујутру су устајали рано, у шест сати. На позив трубе. Лети, у
време белих ноћи, то још није био проблем, али је зими било скоро
неподношљиво.
Лети је будући генерал устајао пола сата пре него што би
војничка труба позивала на буђење, само да би трубу дочекао при
пуној свести, да јој не би дозволио да га прекида у најслађим
јутарњим сновима.
Зими му то није успевало. Тада није имао снаге да напусти у

30Ради објективности, аутор је наглашавао да су сабље биле

предвиђене и у Николајевском корпусу, и у Донском корпусу
Александра III, али су их тамо носили на ремењу других боја.

119
току ноћи угрејану постељу и да се загњури у продорну хладноћу
спаваонице. У њој се температура никада није пењала изнад десет
степени: такво је било правило.
Крајем 19. века младим људима није било препоручљиво да
спавају у топлим просторијама. Прали су се хладном водом до
појаса, и то је било још горе од трубе. На терен су излазили само у
морнарским капутима. По свакаквом времену.
Могуће је да је то спартанско васпитање и скренуло пажњу
кадету Ларионову на подвиг краља Леониде. Ипак, није искључено
и супротно: подвиг спартанског краља мирио га је са тако строгим
дневним редом. Остаје као чињеница само то да је њему и
спартанско васпитање и детаљно упознавање кадета са током битке
изузетно добродошло у зрелим годинама.
Излазећи на јутарња постројавања, трудио се да не примећује
топљење снежних пахуљица иза крагне. Али је мислио да
Спартанци, уопштено говорећи, у суочавању са тешкоћама нису
имали такве проблеме као што је руска зима.
Ларионов је повремено подизао главу и у мраку децембарског
војног вежбалишта посматрао своје другове који су се јежили. Мале,
још непробуђене, засипане здробљеним ледом. У одсјају плинских
светиљки истицале се само њихове до бљеска изгланцане кокарде и
поцрвенели носеви. Због продорног јутарњег ветра и још
незавршеног сна, у очима су им се виделе сузе. Али тешкоће их
нису сламале. Напротив, оне су их храниле, прекаљујући њихово
тело и дух. Одрасли су као снажни момци и прави официри. „Сви
су они умрли”, написао је изнад реда генерал.
Посебно место у тадашњем генераловом животу заузимао је
кадет Лански. Тог лепог и, судећи по описима, надменог дечака,
генерал је у својим успоменама посебно издвајао. Њихови односи
нису били пријатељски у уобичајеном смислу. За појаву, касније за
учвршћивање тих односа, Лански није чинио ништа. Његов
допринос дружењу био је у томе што је дозвољавао да се други
њиме усхићују.
Лански је у неком смислу био достојан усхићивања. Скоро без
икаквих видљивих напора био је најбољи ученик. Своје одговоре је
изговарао врло тихо и скоро снисходљиво. Наставнике је то љутило,
али нису имали ништа за шта би могли да се закаче.
Његова је храброст била невероватна. За опкладу је умео да
плива под ледом Ждановке испод два отвора. Без обзира на

120
најстрожу забрану, пре сигнала за повлачење је могао да напусти
положај зграде и да се пред јутро врати кроз прозор.
Једном је са њим побегао кадет Ларионов. Преодевени у
цивилну одећу, пола ноћи су шеткали преко заснеженог
Петербурга. Ларионов се осећао одвратно. Чинило му се даје
нарушавање дисциплине права издаја. Себи самом би тешко
објаснио шта управо издаје, али уопште није сумњао да је била у
питању издаја. Око пола три, кадети су свратили у крчму и
наручили пола литра ракије. Те ноћи су успели да се врате
непримећени, али Ларионов, који дотле никада није био болестан,
разболео се.
Добио је температуру. Тресла га је дрхтавица. Из очију су му
текле сузе. То су биле сузе кајања, али о томе нико није ништа знао.
Нико осим Ланског.
После два дана, Лански је у војној болници посетио Ларионова
и рекао му:
– Ларионове, ти си исправан човек. Разбољеваш се због кварења
поретка. Није требало да бежиш са мном.
Кадет Ларионов је очекивао да га друг поново посети, али се то
није десило. Кад је Ларионов напустио болницу, Лански га је
поздравио издалека. Ларионов му је климнуо и није хтео да приђе.
По завршетку кадетске војне школе, један другог су изгубили из
вида.
Већину предмета (изузев страних језика) у корпусу су
предавала војна лица. За кадете је у току дана било предвиђено по
шест часова, после којих је следило јахање и официрска припрема.
У прво време, скоро целокупну дечју пажњу гутало је јахање.
Вероватно да се на то време односи почетак дуготрајних
генералових разговора са коњима, врло често помињаним у
литератури.
После дечаковог упознавања са Термопилима, један од његових
најомиљенијих предмета постала је тактика. Читајући те редове,
Соловјов се сетио оловком нацртане скице плана битке, откривене у
једном петербуршком архиву. Упоређујући документ са сличним
скицама,31 успео је да докаже да скица припада будућем генералу.

31 Познато је још најмање осамнаест планова Термопилске

битке, који су приписани кадету Ларионову.

121
 Посебно интересовање за откриће није било само у томе што је
од свих познатих цртежа тај био најранији, већ што је у десном
горњем углу листа био приказан и сам Леонида са генералским
еполетама и двоглавим орлом на грудима.
Од цивилних предмета, кадету Ларионову се допадао плес. Ако
се има на уму дететов општи духовни правац, таква пристрасност
донекле може изгледати неочекивано, али само на први поглед. За
разлику од много каснијег времена, руски официри су умели и
волели да плешу.
Руски официри су били врло рафинирани. Кадети Другог
корпуса тежили су хармоничном развоју. У њему се није давала
предност само храбрости. Претпостављала се и елеганција.
Поред осталог, на однос кадета према плесу утицао је извод из
корпусног статута који се, уоквирен, налазио у плесној сали.
Службени документ је гласио да је систем за учење плеса разрадила
француска плесна школа, „полазећи од принципа лепоте,
грациозности и изражајности људске фигуре у време мира и
кретања”.
Тај текст је први пут скренуо Ларионову пажњу на богате
могућности људског тела.
Кадет је поседовао још једну слабост – ваншколско читање.
Обављао га је васпитач који је својим ученицима гласно читао дела
руских класика.
Обративши пажњу на Ларионовљево интересовање за ту
област, а такође и на кадетову изванредну дикцију, васпитач му је
често поверавао гласно читање класике. Сам стари војник је седео у
углу учионице и, прекривши очи руком, слушао читање свога
васпитаника. У такту са читањем, одобравајуће је климао главом, и
то би стварало утисак дубоке пажње, само да то љуљање није било
неприродног ритма. Понекад се из његових раширених ноздрва,
кроз чекиње оштрих длачица, разлегало тихо звиждање. Читали су
Полтаву, Бородино, Тараса Буљбу, али свима се посебно допадао
Песник у табору руских бораца.
Приликом читања првих редова Жуковског, звиждук се
прекидао. „Наш мудри Фигнер у непријатељски штаб/ Корача кроз
ноћну таму;/ Као сенка се прикрао близини шатора./ Све су
гледале бистре очи…”
И на тој строфи је наступала апсолутна тишина. „Наш мудри
Фигнер… – то је углавном већ било довољно да привуче пажњу:

122
изговарало се као једна реч… А он се уз то још и прикрадао. У
близини шатора.
Претпоставља се да је 1894. године Ларионов гласно прочитао
приповетку Хирургија, коју му је донео отац.
Навикнут на руску класику, васпитач се пробудио, али кадета
није прекинуо. Како је васпитач имао лично стоматолошко
искуство, приповетка му се допала. Сазнавши да је аутор дела
Чехов, написао је писмо Л. Н. Толстоју са питањем да ли је А. П.
Чехов класик. Толстој није одговорио. Из тога је требало закључити
да 1894. године Чехов )ош није био класик. Чак није била започета
ни изградња његове јалтанске куће.
Али круг читања васпитаника није се ограничавао само
набројаним књижевним делима. Испод његових душека су од
васпитачевих очију скривани романи мадам Жанлис, поезија
господина Баркова и књижевно дело Н. Г. Чернишевског, „Шта да
се ради?’, преписано читким кадетским рукописом.
Сећајући се тих година, остарели генерал је изражавао
усхићење самом чињеницом да су кадети преписивали роман
Чернишевског. Али није само оно, већ је и читање тог дела за њега
било врста подвига. Са гледишта писца мемоара, руска књижевност
није створила беспомоћиији текст.
Те књиге је, за време једне контроле у кадетској спаваоници,
открио старац-васпитач. После дуготрајних наговарања од стране
својих васпитаника, оставио им је мадам Жанлис. На крају је
пристао да затвори очи чак и на Баркова. Али никако није могао да
се помири са делом Н. Г. Чернишевског. Само помињање тог
презимена у њему је изазивало напад беса. Претио је да ће избацити
из зграде преписивача романа и да ће га предати трибуналу. Тада
нису могли да открију његов идентитет (у ствари, нису хтели), али
он је генералу био добро познат. Сматрао је да, тек после осам
деценија, може да га именује. То је био кадет Лански.
Реакција васпитача била је објашњива. За све што се тицало
Чернишевског, Други кадетски корпус је осећао део своје
одговорности.
Године 1853, спремајући своју магистарску дисертацију,
Чернишевски је, као домаћи учитељ, ступио у корпус. Тешко да је
баш та околност послужила као почетак свих његових
непријатности, али чисто хронолошки, од тога се није могло побећи
– она им је претходила. Штавише, касније су биле установљене не

123
само временске већ и просторне законитости.
Професор балистике, пуковник Пазухин, посебну пажњу је
обратио на то да су тачке града, кључне за писца демократу, биле
смештене на истој правој линији: Други кадетски корпус (радно
место), Ждановски кеј 7 (стан), Петропавловска тврђава (затвор), и
Митнински трг (место погубљења).
Упознајући се са тим законитостима, кадет Ларионов није могао
да зна да ће због закона опште повезаности свега на свету, у тој истој
равни (у правој ваздушној линији), на Ждановском кеју 11, унајмити
стан и историчар Соловјов, који је изучавао борбу генерала
Ларионова са последицама делатности Н. Г. Чернишевског.
Таква сложена мисаона конструкција присилила је Соловјова да
се одвоји од текста и да погледа једро далеке јахте. После кратке
паузе, поново је читао.
Ступање у корпус уопште није значило изолацију будућег
генерала од спољног света. Кад је положио испит из вештине
одавања почасти и заузимања става мирно, стекао је право изласка у
град.
Слично кадетима других корпуса, питомци Другог корпуса су
имали само једно ограничење: забрану кретања сунчаном страном
улице Невског проспекта. Могуће је да је таква забрана сматрана
делом спартанског васпитања или неопходном мером за
упознавање кадета са мрачним странама живота.
Понекад су кадете водили у позориште. Ти одласци су за њих
били прави празник. Тадашње време још није поседовало савремене
могућности за разоноду.
Позориште, које се у данашње време одмакло у област
елитизма, у индустрији разоноде деветнаестог века заузимало је прво
место. Позориште, као васпитно средство, није посматрано
једнозначно. Оно је, у зависности од врсте комада, могло да буде
чак и опасно. У време Великог поста позориште су затварали.
Кадетски корпус је давао предност Александринском
позоришту, а од комада – Олуји, А. Н. Островског. По рачуници
будућег генерала, у току његовог учења кадети су је гледали
шеснаест пута. Тако отворено давање предности једном комаду
објашњавано је личном пристрасношћу васпитача. Његово
саосећање са Катарином се на представама испољавало толико
очигледно да су људи око њих почињали да се окрећу.
Почев од прве фразе комада, остарели војник је седео

124
закачивши се за наслоне фотеље. Огорчен због Борисове
бескарактерности, гужвао је војничку капу и ударао себе по колену.
За време Кабанихиног монолога, подизао је своју огромну песницу
и лагано, са гримасом очајања, увлачио ју је у румени сомот ложе.
На Катеринине речи: „Због чега људи не лете?”, васпитачеве црте
лица су се одједном надувале. Рукама је покривао лице и почињао
гласно да рида. Цивилни гледаоци су већ одавно са поштовањем
ћутали и гледали салу, а не сцену. Били су потресени
сентименталношћу руске армије.
За време распуста Ларионов је долазио кући. Ма како чудно
било, покушаји родитеља да га мало мазе нису му причињавали
никакву радост. Посластичарнице је посећивао више због
синовљевске послушности, а запијајући ваздушасте еклере
оранжадом, на чуђење људи око себе, и није изражавао пређашње
задовољство, Чинило му се (и у томе је била ствар) да таквим
поступцима издаје прихваћене спартанске идеале, и да сваки
одлазак у сличне установе уништава месеце борилачке припреме,
умивање леденом водом и устајање на звук јутарње трубе. Са
посетама посластичарницама мирило га је само то што је исхрана у
корпусу била, уопште говорећи, добра. По закључцима
руководства, ограничавања у храни се нису укључивала у
спартански стил васпитања. Требало је да се будући официри
добро хране.
Дечаку су родитељски цивилни разговори изгледали чудно.
У интонацији њихових разговора чуо је неодређеност и
неубедљивост, мада су га теме које су разматране, без обзира на
њихову цивилну природу (а можда баш захваљујући њој), понекад
много узнемиравале. Тако је кадет запамтио анализу животних
позиција баронесе фон Кригер, њихове даље рођаке, која се четири
пута удавала. Разговори о баронеси водили су се у породици и
раније, али они су постајали чешћи због њеног ступања у нове
бракове. Истовремено, старији Ларионови, ценећи своју репутацију
либерала, нису допуштали директну осуду баронесе, а нису је
дозвољавали и пред људима су чак наглашавали да оно што се
догађа са баронесом истиче њену захтевност и максимализам.
У односима Ларионових према својој рођаци критична тачка је
постала чињеница да је баронеса фон Кригер у ресторану „Медвед”
ручала заједно са своја четири мужа. Кад је то сазнала
Ларионовљева мајка, почела је да рида и рекла да од сада неће да је

125
прима у кућу. На бојажљиве примедбе оца, који је сматрао да уз
четири брака такав састанак више ништа не додаје, мајка је
викнула: „Како не разумеш?!? То је просто шокантно, непристојно!”
Кадет, који је постао сведок те сцене, у мислима је себи дао реч
да неће урадити ништа слично. Представа о шокантним
поступцима се много година се код њега везивала управо за тај
случај.
„У право са тим слу-…”, тако се, ако желимо да будемо сасвим
тачни, завршавао рукопис који му је дат. Недостајала је страница на
којој је било пренесено… „-чајем”, а онда се цела реч појавила у
одређеном смислу као резултат реконструкције.
Соловјов је још једном погледао листове. Није било сумње –
рукопис је био непотпун. Схватао је да, чак и у својој непотпуности,
рукопис представља велику драгоценост, да објављивање нових
података о генераловим дечјим годинама…
Ипак је његово главно осећање била разочараност. У току
читања рукописа, Соловјов је успео да се навикне на мисао о
његовој потпуности; тачније, није дозвољавао могућност да је текст
непотпун. Његовим изненадним прекидом као да је склизнуо са
оног врхунца среће на коме се првобитно нашао.
„Ето, то је та незахвалност!”, помислио је историчар устајући.
Услед непомичног седења, ноге су му се надуле и са напором су
савладале неколико степеника који су водили на горњи кеј.
У киоску је купио пластичну фасциклу, убацио у њу рукопис и
насумице са њом закорачио. Прошавши поред Ореанде, нашао се
крај споменика Горком. Никако није могао да се сети шта је о
Горком говорио генерал, а тачно је да је о њему нешто говорио.
Писац је стајао с троугластом марамом и добро намазаним
чизмама. Иза њега се пут одвајао на два дела: на горњи и доњи. О
ономе шта је очекивало путника на мермерном постољу није било
речено ни речи. Којим би путем пошао сам Горки?
Изабравши доњи, Соловјов се дословно сетио генералове изјаве
о писцу: „Он клизи низ стрму површину”(1930). То је, у правом
смислу, био јалтански изглед. Осим кеја, све површине у том граду
су стрме.
На крају доњег дрвореда (заплетене гране багремова, густе
сенке) налазио се кафе. Тамо је предјело била хладна чорба од
кваса, а главно јело пилав. Он није био ништа посебно, али чорба је
била изузетна. Соловјов ју је наручио још једном, уместо десерта, и

126
јео је лагано. Онако споро како се једе оно што не може да се охлади.
Седео је испод покривене веранде посматрајући како на свежем
ветру трепери столњак и непозната биљка у саксији. Чорбу је јео
спустивши слободну руку на прохладни метални рукохват. Иза
ограде је, без икаквог прелаза, почињало огромно плаво море.
Кући се вратио већ у сумрак. Петнаестак минута по његовом
доласку, на вратима се разлегло звоно. Соловјов никог није
очекивао. Знајући да у јужним градовима увече треба бити опрезан,
питао је:
– Ко је тамо?
– Зоја.
Тај глас Соловјов није могао да помеша ни са којим другим. Иза
врата је стварно стајала Зоја. Лаке и прозирне хаљине, које је свих
тих дана виђао на њој, заменила је светлоплавим фармерицама и
мајицом светле боје. На рамену јој је висила спортска торба.
Соловјов се одмакао у страну и Зоја је без журбе ушла.
У њеном новом изгледу било је нешто путничко, али јој је,
несумњиво, добро стајало. Чак је и села онако како се седи на
железничкој станици, са торбом спуштеном на колена и скрштених
ногу подвучених испод стола.
– Како рукопис? – питала је Зоја. – Јесу ли твоје наде оправдане?
– Непотпун је… Можеш ли да замислиш, прекида се на пола
речи!
– Значи тако?!?
Успореним, чак некако сањивим покретом, Зоја је отворила
рајсфершлус на торби.
– Па ипак, тај рукопис је веома важан – тргао се Соловјов. –
Нисам могао чак ни да маштам о таквој срећи.
– Значи, тражићемо и даље – рекла је Зоја, извлачећи огроман
грозд. – Морамо целог да га пронађемо.
– Морамо. Али где?
– Треба размислити.
Одмах после грожђа појавила се на столу дволитарска
пластична флаша. Упркос налепници, у њој се уопште није
љуљушкала пепси кола. Густо таластасто клизање по зидовима боце
у напитку је откривало племенитост. Тако се према првом покрету
може осетити његово порекло.
– То је масандровско вино, донео га је Настеренко – Зоја је
показала флашу. – Његова сестра ради у фабрици вина.

127
 Како у стану није било чаша, Соловјов је из кухиње донео две
брушене чаше. Док је наливао пиће, држао је обема рукама масивну
боцу. Вино је истицало неравномерно и у трзајима, повремено
дајући пут ваздуху. Флаша му је изгледала као живо биће које
увређено грокће као приликом удисања. Њени пластични бокови
клизили су грчевито испод младићевих прстију. Кад је насуо по
пола чаше себи и Зоји, флашу је спустио на патос. У односу на сто
за којим су седели, суд је изгледао непропорционално велики, и чак
ни брушене чаше нису биле у стању да уравнотеже тај контраст.
– За успех нашег трагања! – рекла је Зоја.
Вино је потресло Соловјова својим необичним својствима. И
густином и својим мирисом подсећало је на ликер, а истовремено је
остајало вино. Кад га је попио, Соловјов је замислио какав је био
садржај амфора. Осетио је укус нектара о коме је читао у књигама
док је изучавао античке изворе.
Код младог историчара нису нестајале сумње: управо ту влагу
опевали су древни песници. Управо њу су у својим ретким
најездама на северном делу Црног мора дегустирали грчки богови.
Зоја је видела да му се вино допада, а сама га је пила у малим
гутљајима, прво – као дама, а друго – као човек кога је божанствени
напитак размазио. Откидајући са грозда зрнца, Зоја их је без журбе
приносила устима и смештала иза предњих зуба. У таквом положају
воће се задржавало неколико тренутака обезбеђујући приказивање
како изузетно лепих зуба тако и њихове белине. Онда су зрна
нестајала у устима и неко време се котрљала иза њених образа.
Такво котрљање воћа је петербуршки научник сматрао еротичним,
али се није усуђивао да то гласно изјави. Ван сваке сумње је
Соловјовљева помоћница знала како се треба понашати са зрнима
грожђа.
– Тарас зна да смо данас били код њега. – Зоја је то саопштила
не мењајући позу и не прекидајући обед. – Катерина Ивановна му је
све испричала.
Соловјов се ослонио на наслон столице. Старомодни абажур
сијалице раслојио се у избрушеним рубовима кристала чаше и своју
тамнорумену боју измешао са тамноцрвеном бојом вина.
– Како ћеш ти…? – Соловјов се прихватио своје чаше (боје су се
поново раздвојиле). – Како ћеш се сада вратити кући?
Зоја је слегла раменима.
– Ђаво би знао! Никада не можеш да погодиш шта се од тог

128
Тараса, тог ћутолога, може очекивати. – Откинула је наредно зрнце
са грозда. – Рекли су ми да је био ван себе.
– Данас не смеш да се враћаш кући. Остани код мене!
Зрно се у Зојиним устима задржало дуже него обично, и
Соловјов је схватио да се Зоја смеши.
– То би могло да изгледа некако чудно… Не, данас ћу се
откотрљати на железничку станицу, а сутра ће се већ све
заборавити. Све се, на крају крајева, заборавља.
– Данас остајеш код мене.
Зоја је оћутала. Примакла је вино уснама и лаким фудбалским
покретом преко стола прекотрљала откинуто зрно грозда.
Чуло се како су иза прозора преко бивше Аутске улице
пролазили ноћни аутомобили. У великој брзини и заслепљујућој
светлости фарова јурила је, обријане главе, кримска елита у
иностраним аутомобилима. Повремено су се у насталој тишини
чули сетни уздаси тролејбуса. Успорио је кретање. Негде у саставу
шина и жица кврцкале су мотке и возило је поново повећавало
брзину. У слабо осветљеном салону возиле су се уморне, ћутљиве
раднице мензи, са препуним кућним торбама поред ногу. Возиле су
се и нашминкане јалтанске госпођице. Ту су били и припити
ветерани из различитих ратова, унапред стављајући медаље да их
милиција не би тукла. Ветерани су се љуљали у такту са
тролејбуским заокретима, а њихове награде испуштале су тихо,
мелодично звецкање.
Зоја је легла на диван, а Соловјов на кревет на развлачење.
Девојци је била стављена на располагање постељина, она на којој је
он спавао. Сама Зоја је изразила спремност да је преузме. Избор
лежајева је такође припао гошћи. Соловјов је, уопште, био
задовољан што се све одлучује без његовог учешћа и само по себи.
Па ипак, кад је Зоја искључила светло, сетно је схватио да му је
падао на памет и другачији развој догађаја. Падао му је. Али
девојци из Чеховљевог музеја то је било неприхватљиво.
– Лаку ноћ (звук мајице која се скида).
– Лаку ноћ.
Лежећи у мраку, Соловјов је пажљиво ослушкивао Зојино
дисање. Чинило му се да је тишина у соби неприродна. Помислио
је да се Зоја вероватно намерно не помера, јер ослушкује њега. А он
се сам бојао да дубоко уздахне: при најмањем покрету, кревет на
расклапање је стварао дивљу шкрипу. Није знао колико је сати,

129
мада би било довољно само да се окрене према осветљеном
електронском часовнику. Али није се померао. Чак се бојао да
отвори очи.
Кад их је отворио, соба више није била толико мрачна. То јест,
не сасвим мрачна. Да ли је то био месец или наступајуће свитање,
тек силуете предмета виделе су се доста јасно. Силуета флаше на
столу, слична планини Ајудаг, непоједени грозд. Сјај копчи Зојиних
фармерица на столици. У смислу наступајуће ерекције, тај бљесак је
на Соловјова деловао исто као и кретање возова. Можда чак и
снажније.
Покушао је да схвати да ли Зоја спава. На белој мрљи јастука
тамнела се њена глава са рукама завученим испод затиљка. Тако се
не спава.
Уз шкрипу кревета, Соловјов се додирнуо испод стомака и
осетио влагу. Да ли је Зоја спавала или не, није знао, али код њега
није постојала сумња да је лежала потпуно гола.
Кроз отворени прозор почињала је да се осећа свежина. Значи,
ипак је свитало.
– Хладно ми је – мирно, као да наставља разговор, рекла је Зоја.
– Могу да затворим прозор – не померајући се с места
одговорио је Соловјов.
– Хладно ми је.
У том понављању није било очигледног смисла, није било
интонације. У њему није било ничег осим ритма.
Соловјов је тај ритам непогрешиво препознао. Мачјим
покретом, без икакве шкрипе, скочио је са кревета на расклапање.
Приближио се Зојиној постељи и ногама се ослонио на њу. На својој
влажној кожи осетио је Зојину косу. Након једног трена лежао је
поред ње.
– Причекај…!
Као ниоткуда, дохватила је презерватив и ставила га у ватрени
Соловјовљев длан. Намештајући га, Соловјов није успео да се зачуди
његовој појави.
После једног трена, Зојине су се ноге сплеле иза његових леђа са
неочекиваном силином. То се није могло упоредити са стидљивом
Лизином љубављу. Такве енергије, еластичности и страсти још није
било у његовом животу. Никада Соловјов није осетио такво
безвлашће свога тела. Никада му изглед чамца међу таласима није
био тако близак. Тај изглед био је последње што је промакло у

130
Соловјовљевој глави пре него што је дефинитивно утонуо.
Иза спољне флегматичности музејске сараднице крио се прави
ураган.

131
 10.

Следећег јутра (оно је започело касно), испоставило се да је баш

тог дана Соловјов обећао да ће прочитати свој реферат о генералу
Ларионову. Претпостављало се да читање треба да се одвија у
Зојиној кући. Без обзира на последње догађаје, Зоја је сматрала да је
тај подухват прихватљив, што је самог референта донекле
забринуло. Још више се зачудио увече, кад се при уласку у
предсобље комуналног стана одмах сусрео са Тарасом.
Тарас је био потпуно миран, чак предусретљив. Први се
поздравио с гостом, после чега се удаљио у кухињу, и остао тамо,
ослонивши се на генералов орман. Њега нису позвали на читање
реферата.
Присуствовали су они исти који су били и првог пута: кнегиња
и Шуљгин са Нестеренком. Могуће, мислио је Соловјов, да је појава
моћног Нестеренка и задржавала Тараса од понављања јучерашње
хистерије. Уосталом (на Тарасовом лицу изражавала се обична
стидљивост), Зојин сусед је могао потпуно да се умири и на
природан начин. Полако се смирио и сам Соловјов. Али долазак
овамо за њега није био тако једноставан, како је ујутру сугерисао
Зоји.
Извлачећи из фасцикле текст припремљеног реферата,
одједном је осетио нелагоду. Сада то није имало везе са Тарасом.
Оно што је желео да саопшти окупљеном друштву није могло да
изгледа ни важно, чак није заслуживало пажњу. Сва срећна открића
и прецизирања у вези са кримским операцијама, у поређењу са
оним што су они знали о генералу, чинила су му се као сушта
бесмислица. Али за одступања је било касно. И Соловјов је започео
читање.
Строго говорећи, то чак и није било читање. Осећајући да
слично изношење грађе овде није умесно, млади историчар је

132
прешао на причање блиско тексту свог реферата, али оно није било
лишено ни импровизације. Тако нешто десило се први пут у
његовом научном животу. Није ствар у томе да не би могао поново
да интерпретира претходни реферат усмено – у оном што је
написао била је проверена свака фраза, те текстове је знао напамет.
Али излагање са припремљеним текстом прописивао је академски
кодекс части. Хрпа хартија која је лежала на катедри била је прво и
најприближније покриће за научност излагања датог саопштења.
Сви остали квалитети изговореног као да нису ни постојали без
тога.32
Окрећући једну за другом странице свог реферата, Соловјов у
њих чак није ни завиривао. Обузео га је осећај полета скоро такав
какав је доживео приликом прве вожње бициклом. Напамет је
наводио датуме битака, бројност војничког састава јединица обеју
страна и војничке чинове свих виших официра који су у биткама
узимали учешће.
Пораз Жлобиног коњичког корпуса од стране генерала Ларионова –
тако је гласила тема Соловјовљевог реферата. У њему се говорило о
кључној ратној операцији 1920. године, која је белима омогућила да
до позне јесени задрже Крим.
Соловјов је почео тако што је укратко дотакао борбени састав
војске, размештене преко линије фронта у Северној Таврији. Овде
није могао да не исприча о Другој коњичкој дивизији генерала
Калињина (1500 сабљи + 1000 пешадинца), о Трећој коњичкој
дивизији генерала Гусељшчикова (3500 сабљи + 400 пешадинца из
Донског корпуса генерала Абрамова): те јединице биле су
размештене од Азовског мора до села Черниговка. Природно, није
заборавио ни Дроздовску дивизију (она је била распоређена поред

32Једини изузетак, који је Соловјову био познат, десио се на

једној конференцији приликом читања реферата професора
Никољског. Наслонивши се на катедру, професор је стајао и
монотоно читао једну реченицу за другом. Излазећи да пуши после
читања реферата, замолио је Соловјова да причува прочитане
странице. На њима није било ничег осим налив-пером набацаних
карикатура. Професор је нацртао, без изузетка, све претходне
референте. Али управо је он Соловјову забранио да говори без
написаног текста.

133
села Михајловка), нити пак Другу коњичку дивизију генерала
Марозова.
Кад је говорио о западном правцу од Михајловке, поменуо је
Кубанску коњичку дивизију генерала Бабијева и, распоређену више
улево од фронта, Туземску дивизију. Најзад, у рејону Каховке
налазиле су се Марковска и Корниловска дивизија, док је у исто
време дивизија генерала Барбовича била распоређена у доњем току
Дњепра.
Тим снагама супротстављале су се дивизије Тринаесте армије
црвених, а међу њима Прва и Друга коњичка дивизија мешовитог
корпуса Д. П. Жлобе. Бројност само једног тог корпуса, укључујући
додате му јединице, долазила је до 7500. На бројне податке других
дивизија које су подржавале Жлобу (на пример, Литванске и 52.
стрељачке: оне су биле распоређене у рејону Бериславља), Соловјов
се, после неких недоумица, одлучио да се не задржава.
Бацивши брз поглед на своје слушаоце, научни радник је
осетио да превелик број цифара може да ослаби њихову пажњу.
Када је говорио о плановима црвених, Соловјов се само
ограничио на указивање на намеру Жлобиног корпуса да напада
Донски корпус и заузме Мелитопоље. Схвативши, ипак, да таква
слика неће бити потпуна, референт је прецизирао да су на делу
Жеребец-Полога биле активиране четири дивизије из групе Феђко,
док су се у исто време, из рејона Берислављ-Алешке, већ надносиле
52. и Литванска дивизија.
Жлоба Д. П. је полагао велике наде у групу Феђко, и то ни код
кога од присутних није изазивало сумње. Феђко, ипак, те наде није
оправдао.
Да ли је генерал Ларионов знао за планове црвених?
Истраживачу доступни извори (Соловјов је марљиво
поравнавао хрпу листова која је лежала пред њим) на то питање
нису давали одговор.
Генерал је поступао као да су му противникови планови до
најситнијих детаља били познати. Свуда је био на пола корака
испред црвених, али је тих пола корака неизоставно одређивало
исход битке. Најлукавије Жлобине идеје разбијале су се о мере које
је предузимао бели војсковођа, без обзира да ли су биле резултат
активности извиднице или генијалних генералових предвиђања.
Соловјов је давао предност другом.
Чим је генерал проучио начин размишљања свога противника

134
(то се догодило прилично брзо), непогрешиво је предвиђао све
операције које је овај планирао. Генералова снага је, по мишљењу
научника, била у апсолутно тачној процени Жлобиног стратешког
потенцијала. А та стратегија није била много високог нивоа (што је
природно), али није била ни мала. Како је једном рекао сам генерал,
пилотска школа је сваког, међу њима и Жлобу Д. П, била способна
да уздигне до средњег нивоа. Уосталом, не успевши како треба да
узлети, вољом судбине је био бачен у коњицу. Тај спој земаљског и
небеског у његовој судбини, заједно са неповољном, према неким
подацима, генетиком, значајно је ограничавао способност црвеног
команданта. На част генерала, он је у том лукавом споју умео да се
сналази.
Раним јутром је наређивао да му донесу јаку кафу и, севши на
степенице оклопног вагона, испијао ју је у малим гутљајима. Уз
кафу је пушио своју прву цигарету. Кад је време било без ветра,
испуштао је дим у колутима и посматрао његово меланхолично
кретање према небу. Кад се подизао ветар, генерал је испуштао дим
у танком млазу и о његовој даљој судбини није бринуо. Сматра се
да је баш у таквим тренуцима и правио планове који су најзад
уништили каријеру црвеног ратног старешине, Д. И И. Жлобе.
Полусањиво дисање степе, које се померало у једва уочљивим
таласима, и мирис још свеже траве, усељавали су у генерала
спокојство и радост. Брзо, као у убрзаном филму, изнад хоризонта
се уздизало сунце и степа је мењала своје боје.
Степу је генерал замишљао као калеидоскоп који се брзо
одмотава око оклопног воза неограниченог по својим
могућностима, бескрајног, засипаног пепелом његове цигарете.
Понекад је генерал Ларионов легао на траву и посматрао живот
њених становника. Пред његовим очима је тај живот изгледао
једнако ситан као и људски. Можда само не тако суров.
Становници траве пословно су јели једни друге, али су то
радили због неопходности и у складу са древним биолошким
законима. Они нису доживљавали осећај узајамне мржње.
Охрабрена генераловим непомичношћу, та бића су трчала преко
његових раширених прстију, између којих се већ нешто пробијало,
израстало и класало.
Може се тврдити да је преко његових руку прошла не једна
десетина мрава, зрикаваца, биљних ваши и оних многобројних
бића којима би тешко могао да надене име. Налазећи се у рејону

135
сурових борби између Беле и Црвене армије, придржавали су се
строге неутралности. Њихова вештина да не примећују друштвене
катаклизме достизала је највиши ниво и изазивала генералово
усхићење.
У генераловим прстима, утонулим у траву, било је нешто
посмртно. Ако је то и било везано за живот, онда је било само у
неком широком, исконском смислу претварања људских тела у
траву и дрвеће.
Приљубљујући се лицем уз погужвана стабаоца, генерал је на
том пољу замишљао себе као мртваца. Раширених руку и главе
засуте земљом. Тако су сваки пут после борбе изгледали његови
војници.
Генерал се сетио како се једном, док је још био кадет, у лето,
упутио у ратни логор. За време обављања војничких вежби
(походних, ратних, војних) морали су да се такмиче у брзини копања
ровова. Била је велика врућина. Копајући ров први пут, страшно се
уморио. Мучнина му се пењала уз грло, ноге су почињале да дрхте.
Био је потпуно мокар од зноја. Кад је ископао ров, кадет Ларионов је
легао у њега и склопио очи. Сунце, које је пржило, заменила је
чаробна хладовина. Потмуло, као да је иза стотину врста, до њега су
допирали узвици официра, звецкање лопата, топот коња на путу,
али то већ није било ту. Можда у неком другом свету.
– Рајска хладовина – прошапутао је, замишљајући да лежи у
гробу.
– Кадету, није време за излежавање!
Однекуд одозго, скоро иза пловећих облака, над ровом га је
гледао официр.
– Смртно сам се уморио – рекао је дечак.
Ништа не одговоривши, официр се удаљио. Ослобођени
простор одмах се превукао небеском завесом са белим мрљама.
– Хвала – нечујно је изговорио кадет. Није искључивао да је то
био анђео.
Генерал је наставио да лежи. Одоздо је већ осећао снажан позив.
Доживљавао је оно успокојавајуће осећање урастања у земљу које је,
како му се чинило, било познато свим војницима који су погинули у
боју. Убијени су разумели да је за њих већ све свршено и могли су да
уживају у спокојству које им је стигло.
Генералова непомичност била је скоро неземаљска. Једино му
пажљиви погледи дежурних – генерал је знао да га у циљу

136
безбедности прате – нису дозвољавали да се дефинитивно препусти
стапању са земљом.
Док је говорио о суштини оног што се догађало 1920. године,
Соловјов није могао да не цитира чувени опис М. А. Критског:
„Коњичка маса друга Жлобе се, у току предстојећих битака,
нашла увучена у створени уски џеп, што је било последица
окружујућег размештања непоколебљивих бочних јединица руске
армије, и била је опкољена са свих страна. Услед природно настале
стешњености, Жлобина група је у значајној мери изгубила водећу
предност коњице, покретљивост и способност маневрисања.”
Природна стешњеност, у коју је Жлоба увукао поверене му
јединице, била је резултат дуготрајних промишљених активности
генерала Ларионова. Као искусни шахиста, генерал је противнику
предложио жртву.
То је било неколико пешака у центру табле, које је Жлоба са
великом спремношћу прогутао. Победивши у низу споредних
битака, апсолвент авијационе школе није приметио да су места
његових победа распоређена на одређеној оси и да имају јасно
изражен правац.
Кад се, по генераловом мишљењу, Жлоба у том правцу
померио доста далеко, победе су се прекинуле. По инерцији, Жлоба
је настављао да јуриша, али овога пута противник није ни
помишљао да одступа. И мада генералова армија није ишла у
противнапад, сви покушаји црвених да се пробију даље разбијали
су се на првој линији ровова који су, изгледа, ископани пре више од
недељу дана.
Тек кад се упознао с тим колико је темељно на том месту била
припремљена одбрана, Жлоба је почео да схвата да његово
победоносно напредовање није било пишта друго до заузимање
створених позиција које су унапред обезбедили бели. То је потпуно
схватио оног јутра кад су се, у позадини војске на чијем је челу био,
појавили први редови белих. У борбу их је водио лично генерал
Ларионов који је, ради тог случаја, напустио свој оклопни воз.
Генерал није био неко ко ризикује ради самог ризика. Просто је
знао да понекад треба сам да се налази на челу војске. А такве
тренутку је непогрешиво осећао.
Упозоривши своје слушаоце да се привремено удаљава од теме
о Жлоби, Соловјов их је подсетио на чувени каховски пробој.
Имала се на уму ратна епизода кад се део армије генерала

137
Ларионова нашао опкољен. Почели су разговори о предаји у
заробљеништво.
Генерал је постројио своју војску и запалио цигарету. Испустио
је неколико колутова дима, а сакупљени су зачарано пратили
њихово лепршање.
– Ово је питање – рекао је генерал – које ја не желим да решавам
уместо вас. Ко жели, може да се преда.
Генерал је хтео да крене према своме коњу, али се на пола пута
зауставио. Испуштени колутови дима су још висили у ваздуху у
жалосним кружићима. Генералов коњ ударао је копитом о земљу.
Из строја се издвојило неколико десетина и мрачно кренуло
према линији фронта. Генерал није изговорио ни реч. Гледао их је
без осуде, пре ће бити зачуђено. Ни сам није могао да објасни своју
сигурност у то да их чека смрт. Знао је примере кад су бели
стрељали само официре, а остале наоружавали. Сви су ћутке
посматрали како се одлазећи војници крећу према шумици: то је
била шумица црвених. Над њом су се надвијали облаци. Услед
кретања људи, под оловним небом је почињало да боли грло. Кад су
најзад нестали иза дрвећа, постало је лакше.
Тако је чудан био тај рат – рат Руса против Руса, у коме су
заробљени војници већ следећег дана могли да се боре за супротну
страну. Они су то радили једнако предано као и пре тога. Није било
мало људи за које су преласци такве врсте постали навика. За неке је
то био једини, у ратним условима, могући посао. За понеког начин
живота када је из много разлога постајало свеједно за кога се ратује.
Мирна егзистенција тим људима није давала неопходну
напетост. Оно опијајуће ратно братство, које је доступно само пред
лицем смрти. Те преласке је, по правилу, заустављао само метак.
Или сабља. У суштини, избор није био велики.
Иза шумице, у којој су нестали војници који су отишли,
бљеснула је муња. Била је још далеко. Због тога је гром стигао тек
после једног минута. А после још једног минута из шумице је
одјекнуло неколико митраљеских рафала.
И генерал и његови војници наставили су да ћуте. Могуће је да
је било још рафалних паљби, али због добовања кише, која је
ударала по шаторима, шлемовима и пољским кухињама, оне се
нису чуле. То је било добовање за наступ. Уз пљусак су почели да
служе молебан. Генерал их није повео према шумици. Кренули су
преко степе на југоисток, тамо где се лагано усмеравала олуја и где

138
је, по генераловим претпоставкама, блокада била најпроређенија.
Корачали су дуго. Вода се са поквашене одеће сливала у чизме и
тамо гласно жмрћкала. Неколико стотина метара пре позиција
црвених, генерал је постројио војнике у борбени напад каре, у
облику четвороугла. Напред, на челу са генералом, истурена је
коњица. Персоналу су били раздати остаци алкохола.
Генерал је прешао у кас. У кас је прешла и његова коњица.
Генерал је ухватио голу сабљу. Са голим сабљама појурили су и
коњаници. Осећао је како се од провале облака преко његових леђа
сливају хладне змијице воде, и то му је пријало.
Ушли су у непријатељске положаје. То се десило само по себи.
Улетели су са ударом муње. Небеска светлост страшно је засветлела
на генераловој сабљи.
Наш Фигнер мудри у непријатељски табор… – присетио се у току
догађања. Наш Фигнер… Муња је засветлела три пута заредом,
осветљавајући апатичне сенке крај шатора. Три кратка бљеска нису
фиксирала никакво кретање бранитеља. Та они се баш и нису
бранили. Напуштено се приљубивши уз најближе предмете, ти
људи су пропустили најпре генерала, онда његову коњицу, а онда,
наравно, и пешадију. Све се догодило без иједног пуцња.
Историја каховског пробоја, по Соловјовљевом мишљењу, била
је потпуна супротност ономе што се догодило под Мелитопољем.
Како супротност садржаја подразумева одређену сличност форме
(проф. Никољски је то називао историјским околностима), млади
историчар није сматрао да је могуће проучавати та два случаја
опкољавања изоловано.
Пошто је показао шему каховског пробоја ишарану црвеним
стрелицама, извукао је из фасцикле шему Жлобиног опкољавања.
После кратког показивања, листови су присутнима предати у руке.
Најдуже их је задржала кнегиња. Кажипрстом је повлачила
преко стрелица и повремено замишљено посматрала референта.
Доспевши, по срећној изјави М. А. Критског, у ћорсокак, Д. П.
Жлоба се узнемирио. Покушао је да побегне од генералове коњице
која га је сустизала, али је налетео на снажну рафалну ватру
минобацача. Ту је Жлоба дефинитивно схватио да је опкољен.
Поново је престројио војску у сусрет коњици, али ни то није
поправило ситуацију. Појава наступајуће војске, на челу са
легендарним генералом, на црвене је оставила ошамућујући утисак.
Почели су да се предају.

139
 Жлоба је једино стигао да се укрца у оклопни воз и, уз борбу,
почео да се пребацује на север. Његов оклопни воз и пратећи одред,
са отприлике двеста људи, успео је да се извуче из окружења. То је
било све што је остало од вишехиљадног коњичког корпуса.
Оставши без војске, оружја, оклопног воза (одступајући, на крају је
морао и њега да напусти), али најважније, без коња, Жлоба је пао у
најстрашнију депресију. Једино што му је остало на располагању
био је стари авион, који из принципијелних разлога није био
коришћен у борбама. Заборављен од свих, авион се ван зоне ратних
дејстава налазио у једном хангару и покривао се прашином.
И Жлоба га се сетио. Докопавши се жељеног хангара,
докотрљао га је напоље уз помоћ сељака из околине. Жене су на
брзину обрисале његово тело. Неко је, напрегнувши се, завртео
елису и, на свеопште чуђење, мотор је почео да ради. Елиса се
најпре окретала грчевито, као да сакупља снагу лопатица за сваки
наредни покрет.
Мало-помало, окретање је постало равномерно и две
пропелерске лопатице претвориле су се у велики полупровидни
круг. Апарат се тресао и бректао неколико минута, али се није
померао с места.
Мотор се загрева, са разумевањем су потврђивали сељаци. Да би
примирили оно што се догађа са узнемиреном свешћу, и да би
близини летеће технике придали свакодневни карактер, завијали су
и припаљивали цигарете. Авијатичар је правим правцатим
покретом окренуо неку полугу и апарат се, уз нагли трзај, зауставио
као укопан.
– Губите се! – урлао је Жлоба, који замало није излетео из
седишта.
Он је у тај крик унео сву мржњу према бившим колегама из
ваздухопловне класе. Сав бол због увреда преживљених у
различито време. Сву горчину због пораза који је претрпео.
Сељаци, који су раније већ припадали воду, расули се на све
стране. Аероплан се померио с места и, подрхтавајући на
неравнинама, кренуо преко степе. Врло брзо је узлетео.
Направивши крут над обесхрабреним сведоцима узлетања,
заузео је курс према југу. Тамо где су јединице генерала Ларионова
завршавале разоружавање заробљених црвеноармејаца. Све се тамо
одвијало мирно, чак некако рутински. Пуковски писар правио је
списак заробљеника, означавајући у њему врсту одузетог оружја и

140
име коња.
Пред писаром су бивши црвеноармејци стајали у дугачком
невеселом реду. После регистрације, групно су их одводили на
обед.
Зачувши мотор авиона, неки од оних који су стајали подигли су
главе. Сви су знали да генерал има на располагању једанаест
сличних летилица и да би то могла да буде једна од њих. Нико се
није узбуђивао. Писар је завукао перо у посебну мастионицу (која се
није могла пролити) и, укрстивши испред себе прсте руку, слатко се
протегао. Кратковидо и равнодушно је посматрао на небу тачку
која се увећавала. Године 1920, летећа техника сама по себи већ није
могла да привуче пажњу.
Али у овом авионском кретању је било нешто необично.
Посматран одоздо, лет није поседовао оно величанствено спокојство
које обично у ваздуху прати крупне летилице, почев од ваздушних
балона и дирижабала до орлова и морских галебова. Све се више
глава окретало према њему.
Авион се у ваздуху бацакао. Личио је на мушицу, разљућеног
бумбара, можда чак и на птицу колибри.
То више није била пилотажа високог ранга. Д. П. Жлоба је био
много далеко и од помисли на извођење Нестерове петље.33
То чак није било ни испољавање изузетне авијатичареве
напетости, мада оштрина његових покрета, разуме се, није могла да
допринесе равномерности лета.
Узрок дешавања налазио се у вучи челичних ужади која је,
због дуготрајног стајања апарата у влажном хангару, искочила из
строја.
Вреди ли говорити да стање афекта није дозволило Жлоби да
провери њихову затегнутост?
Да ли је ружа ветрова или енергија очајања Жлобу носила
према циљу његовог лета, тек у неком тренутку се стварно нашао
изнад позиције белих. Видевши испод себе место своје срамоте,
забацио је руке на отвор авиона и нагнуо се.
Авион који је изгубио контролу престао је најзад да се дрмуса, и
у ниском лету кренуо изнад степе. Тако ослоњен о прозорски рам,

33О тој фигури високог пилотирања види: Лимијер Р, Рајт Л,

Прва петља, Петроград, 1916.

141
висећи над позицијама противника, човек разговара са неким на
улици, а Жлоба је лагано пролетао изнад пољских кухиња, редова
заробљеника и стада коња које је изгубио. Одоздо се лепо видела
његова разбарушена коса, бледо, неборијано лице. Због ветра из
супротног правца, у очима су му стајале сузе. Био је идеална мета.
Они одоздо су разумели да ваздухопловац тражи смрт. Нико није
пуцао у њега.
По савету проф. Никољског, Соловјов је једно од својих
најважнијих открића сачувао за крај. Обрађујући тему „Пораз
Жлобиног коњичког корпуса у бици са генералом Ларионовом”, млади
историчар је одлучио да направи максимално тачан распоред, по
могућности за сваки сат, и да опише активности обојице војсковођа
за месец јун 1920. године.
Многе Соловјовљеве колеге су несумњиво сматрале да је тај
посао неизводљив, и за почетак му предложиле да напише свој
властити, да се тако каже, прошлогодишњи распоред живота за
месец јун, и то по сатима, а тек онда да маше догађајима
седамдесетогодишње давнине. Прикривена иронија таквих савета
тицала се не само могућности сличних подухвата, већ и њихове
сврховитости. Такво истраживање је колегама у неком смислу
изгледало као научна педантерија или (што је било још
увредљивије) научно позерство. Једини који се беспоговорно
сагласио са плановима постдипломца био је професор Никољски. И
то је било довољно.
Како се није помирио са иронијом колега, стварно је саставио
опис свог живота за месец јун претходне године. То се показало
сасвим просто. За све време испитног рока, а управо се он одвијао у
јуну месецу, непрестано је седео у Јавној библиотеци. Преостало
кретање било је везано за испите. А њихово време се лако дало
израчуната: у индексу је сачуван распоред испита и колоквијума.
Из курса наставе о налажењу извора (источниковеденија) података,
млади човек је схватио да било који документ, чак и мало важна
хартија, касније може да постане важан историјски документ. Знао
је вредност докумената и никада их није одбацивао.
Што се тиче јуна 1920. године, мада се тај задатак овде показао
сложенијим, и ои је иначе био изводљив. За почетак је Соловјов
сакупио све текстове свих мемоара који су обухватали тај временски
период. Разјаснивши општи карактер ратних операција генерала
Ларионова и Жлобе, научник је прешао на планско трагање по

142
архивама. Прегледао је хиљаде писмених наредби, телеграма и
телефонограма тога времена (а они су често показивали не само
датуме, већ и минуте њиховог слања и, упркос сумњама својих
колега, саставио је доста детаљан списак оног што се догађало
месеца јуна). Резултат је био потресан.
Разјаснило се да су се, у ноћи између 13. и 14. јуна, то јест још
пре почетка активних ратних дејстава, оклопни возови генерала
Ларионова и Д. П. Жлобе налазили један преко пута другог. То се
десило на територији која је у то време била неутрална, а управо
поред насеља немачких колониста Гнаденфељда. Уз посредовање
телеграма, које су обе стране слале, историчар је успео да установи
да је Жлобин оклопни воз стигао на први колосек у 23.30 и,
задржавши се тамо до 4.45, упутио се на север. Време доласка
генераловог оклопног воза укључени извори дозволили су да се
сматра 23.55. Време његовог одласка у правцу југа било је у 3.35. И
мада се број колосека на коме је стајао други оклопни воз у
документима није указивао, методом искључивања успело је да се
установи: да је то био колосек број 2. На станици у Гнаденфељду
постојала су само два колосека.
Професор Никољски је био врло задовољан својим бившим (а
да ли ученици бивају бивши?) учеником. Пре свега, са одобравањем
је прихватао резултате начина његовог добијања. Без обзира на
превелику љубав према смелим и умним закључцима, професор је
сматрао да је емпиријско закључивање једина могућа база сваког
научног рада. Штавише, наглашавао је да ће било који, чак и на
први поглед бесциљни посао, уз постојање извора, неизоставно дати
своје плодове. Говорећи узгред, у том смислу он није постављао
превише високо будућу кримску конференцију. Већину њених
учесника је називао надахнутим брбљивцима, али Соловјова није
одговарао од одласка.
– То је такође пожељно видети – рекао је свом постдипломцу
приликом поздрављања. – У крајњем случају, једанпут.
Друга околност, која је изазвала професорово интересовање за
Соловјовљев проналазак, био је његов значај за историју самог рата.
До тог дана нису постојали никакви документи који су
директно или индиректно потврђивали лични сусрет двојице
непријатеља. Истовремено је још тридесетих година у емигрантској
штампи била изражена претпоставка о могућности таквог сусрета.
Како ова претпоставка није имала никакву фактичну потврду, њен

143
аутор је себи дозволио да крене још даље. Поставио је питање да ли
је овај генералов хипотетички сусрет био покушај успостављања
тајне везе са црвенима. Пошто је питање било постављено у
оптужујућем тону, суштина генералове издаје остајала је нејасна.
Како се десило да је као резултат споразума са црвенима он
извојевао једну од својих најубедљивијих победа?
Једино што је аутор теорије могао да покаже као потврду
подршке било је непромењено питање: због чега је, по завршетку
рата, генерал остао жив?
Занимљиво је да су претпоставку о сусрету генерала и Жлобе
касније потврдили и црвени. Том приликом, помињање споразума,
овог пута, природно, у корист белих, није
72 Види: Ј. Кривич, После десет година, Париз, 1930, стр. 243-
250.
73 С. П. Дрељ, Поред крајње границе, Војно-историјски преглед,
звучало само као наговештај. О споразуму се говорило као о
могућој, мада непотврђеној чињеници. Пошто је, одлуком тројке
НКВД, Д. П. Жлоба дотле већ био стрељан, аутор чланка изражавао
је уздржано задовољство што је праведност у односу на издајника
ипак тријумфовала, мада је донекле трчао испред с разјашњењем
његове кривице. Са Соловјовљевог становишта, том саркастичном
фразом, која није била лишена ефектности, завршио је свој
извештај.
Књегиња Мешерска је ћутке али добронамерно климала
главом. Зоја је посматрала како Шуљгин завршава ређање
палидрваца у неку сложену, дводимензионалну фигуру. Пошто су
сто стално дрмали, закључио је да је бесмислено правити фигуру у
две димензије. Нестеренко је дремао.

144
 11.

Зоја је спавала код Соловјова. Овог пута већ није било

неодређености која је мучила обоје па су, после лаке вечере уз вино,
без колебања водили љубав. Није било никакве напрегнутости.
Соловјов се без журбе, и чак са неким кокетством, свукао и Зоју
чекао испод покривача. Она је, стојећи полукружно од њега,
свлачила одећу. Соловјов је уживао у њеним покретима. Зоја је
умела да се свлачи.
Своју лепршаву одећу је скидала спокојно, префињено, са оним
неухватљивим делом осуђености коју права жена обавезно треба да
испољи своме поседнику.
Када је скинула фармерице, обесила их је на руке и са кратким
звекетом пређице бацила на столицу. Испод дуге кошуље мушког
кроја извукла је гаћице и опрезно их (палцем и кажипрстом)
спустила на фармерке. Обема рукама је ухватила оковратник
кошуље, мало се задржала. Као у сумњи, раскопчала је дуги низ
дугмади. Кошуља је склизнула са рамена, али је један њен крај остао
у Зојиној песници. У позадини тамног тела, светло платно кошуље
слободно се спуштало на под и претварало у необичан цветак са
мирисом дезодоранса. На еластичној Зојиној гузи светлуцао се траг
бикинија.
Те ноћи је била сасвим другачија. Пошто је претходно
испољила темперамент, сада је демонстрирала не мање изузетну
технику. У тој нечеховљевској сфери, знања музејске сараднице
била су, на Соловјовљево чуђење, безгранична. Модел чамца усред
таласа, који је јуче истраживачу пао на памет, сада је потамнео. Ово
је било нешто друго, што се тренутно није могло описати. Соловјов
просто није имао времена за размишљање.
Јутро је било чаробно. Опуштено, нечујно и спокојно. Као после
сауне: потпуни мир.

145
 Апсолутна телесна опуштеност, наслада сваке ћелије. Или као
после јучерашњег фудбала. Пријатан бол у мишићима ногу и
карлице, одсуство жеље да се устане. Плус осећање дубоког
задовољства.
Соловјов је помислио да је ту фразу сада први пут осетио у
правом смислу.
Узјахавши га, Зоја је почела да га масира. Почела је од косе.
Сакупљала ју је у таласима и на врху главе спајала у облику
катанца. Гњечила му је врат и леђа. Најпре их је додиривала
врховима прстију и једва-једвице, као да је кроз њих убацивала
тајанствену струју због које се Соловјов јежио. Онда су следили
снажни хватачки покрети длановима. Они су Соловјовљева леђа
претварали у желе, пластелин, и лишавали их добијених
кристалних струјних токова, и као замену уливали енергију која је
исправљала мишиће. Повремено, кад су Зојини покрети бивали
нарочито активни, крстима је осећао додир њеног интимног
растиња. После се Зоја преместила на његове ноге, масирала је само
крста, онда меко (какав ипак срећно изабран назив) место. Тамо је
било посебно пријатно. Та мекота је била створена за масирање.
Зоја је урањала дланове у мир његових најјачих мишића.
Пулсирање њених дланова понављало је ритам тих самих мишића.
Онда је прешла на ноге, трљајући их са обеју страна, достижући
потпуну опуштеност. Припремљеност фудбалера за излазак на
замену: с њим, такође, тако поступају. Стопала. Пете,
притискајућим кружним покретом, детаљно сваки прст. Апотеоза
телесног.
Кроз отворени прозор продирао је свежи јутарњи ветрић са
мирисом клеке. Мешао се са мирисом њихових тела.
После доручка су се упутили на кеј. Успут је Соловјов успео да
измери тежину и висину. Помислио је да се на петербуршким
улицама више не може наићи на медицинску вагу. Белу, са шарама
после пребојавања и са тихим звецкањем покретних тегова. Где су
нестале?
Где су нестали аутомати за продају газиране воде? Квас и пиво
у бурадима?
Соловјов је помислио како ниједан уџбеник историје није
обележио њихов нестанак, исто као што ниједан уџбеник није рекао
ништа о њиховом појављивању. Али они су постојали. Одређивали
су свакодневицу, бојили живот. Разуме се, у мери која им је била

146
доступна.
Мерио га је стари човек са наочарима. Њихова стакла су била
велика и испупчена. Тако су изгледале и његове очи док је пратио
цифре на ваги. Говорећи строго, није их ни пратио. Могао је да
одреди још издалека свачију тежину. Уместо десне дршке наочара,
имао је завезану гумицу.
– Шездесет осам и по. Желите ли да измерите и висину?
– Желим – рекао је Соловјов.
Попео се на справу за мерење висине и њен покретни део
прибора се спустио на његову главу са неочекиваном треском.
– Метар и седамдесет девет. До потпуне хармоније недостаје
пола килограма.
Соловјов је раширио руке и платио. Испод мајице је осетио
прохладни Зојин длан.
– Ја ћу те хранити – шапатом је обећала Зоја. Њене усне су
дотакле Соловјовљево уво. – До потпуне хармоније.
Без обзира на врело сунце, на кеју је било свеже. Са мора је
дувао снажан ветар. Ситне капљице воде полетале су увис изнад
бетонске избочине поред воде и спуштале се негде далеко, на другој
галерији кеја. Њихов лет пратила је невелика, лепа дуга. Бљеснувши
последњи пут под ногама пролазника, капљице су испаравале
невероватном брзином.
Зоја је изула сандале, узела их у руке и кренула боса. По њеном
блиставом лицу, Соловјов је схватио да она то исто очекује и од
њега. Прикривајући унутрашњу одбојност да то ради, такође је
скинуо сандале и понео их. Асфалт се показао невероватно врео.
Било је право мучење корачати по њему. Гадљивом Соловјову је још
већу патњу причињавала претпоставка да сада, са великом
вероватноћом, гази преко нечијих испљувака, макар да су исушени.
Мада, схватио је правац Зојиних мисли. То је неизоставно био кадар
из романтичног филма. Само тамо је ходање без обуће најчешће
било праћено кишом. У таквим случајевима, стопала нико није
изгорео и све је, уопште узев, изгледало хигијенски.
Зоји је, такође, било врело. Кад је доскочила до спуштања на
доњи кеј, тамо се окренула. На доњем кеју је све било другачије.
Вода није стизала да се одлије натраг у море, и на бетону је
подрхтавала у огромним топлим барама. С времена на време су их
преливале ситне водене капи плиме, али то је било пријатно.
Поред пристаништа су поново избили на врх. То је био остатак

147
претходног кеја. Оног кога је Чехов познавао: са једноспратним
кућама од цигала, спиралним степенишним оградама, балконима и
палмама у огромним кацама. Уздижући се изнад јалтанског
зеленила, у даљини је светлуцала купола храма Јована Претече.
Зојина рука је усмерила Соловјова ка празнини између кућа, и
тада се нађоше поред дизалице. Седишта за двоје су се отварала уз
метално зујање, а оно се враћало од негде са висине. Приближавали
су се платформи која се дрмала паралитичким покретима и у ходу
примала путнике. Пропустивши испред себе Зоју, Соловјов је у
последњем тренутку успео да седне. Тешко се стропоштао на
седиште и цела се конструкција заљуљала. Зоја је, наравно
приметила његово узбуђење. Али није показала.
Површина је лагано нестала испод ногу. Завршила се дрвена
платформа, а иза ње је кренуло жбуње, сандалово дрво. Кровови и
дворишта. Најинтересантније је било пролетати изнад дворишта. У
њима су простирали веш, играли домине, кажњавали децу,
поправљали Запорожац који је стајао на дрвеним ногарама. Марљиво
су старом крпом брисали прст по прст, удаљавали се у страну и
замишљено посматрали аутомобил. Живот се показивао у свој својој
разноврсности.
Ухвативши Зоју за руку, Соловјов је доживео непоколебљиво
осећање већ виђеног. Некада је волео да у садашњици препозна
прошлост. У томе је скоро видео предодређеност за историчара.
Касније се, под утицајем професора Никољског, избавио од
једносмерног погледа на ствари, и научио да у прошлости
препознаје садашњост.
„Време је”, писао је професор Никољски, „без обзира на
различите представе о њему, улица са двосмерним кретањем.
Могуће је такође, да тог кретања уопште и нема. Не треба мислити
да…” Соловјов је још једном погледао доле на кровове. Па наравно,
Шагал! Они се одражавају у његовој слици.
Пловећи изнад бивше Аутске улице, Зоја је љуљушкала ноге
(ево, са закашњењем је промакло у Соловјовљевој свести како на
дрвећу изгледају сандале). У глаткости коже њених ногу, у њиховој
црнпурастој боји, нарочито у томе како су изгледале испод светлог
шортса са ресама, било је нешто детиње, истовремено одрасло,
чисто женско, узбудљиво. Директно испод њиховог седишта, преко
жица, клизиле су мотке тролејбуса. Кров машине је, неочекивано,
изгледао велики и изљуштен. Другачији од оног што је требало да

148
кружи у ваздушним бујицама. Постоје ствари које обично не видиш
ни одозго.
Соловјов је доскочио са унутрашњом напрегнутошћу, али је
сачувао контролу над собом. С места на коме су се спустили на
земљу пукао је поглед на чудну зграду са стубовима. Она би могла
да буде култна, само да није имала онај посебан бањски
монументализам који је био неодвојиви део јужних совјетских
градова. Могуће је да је то био совјетски култ.
Замислио је себе и своју сапутницу као комсомолце. Старији
другови су тајанственим комунистичким духовима приносили на
жртву два млада бића. У позадини – море. Коса присутних
драматично се вијори на ветру. Соловјов је између тих стубова
пожелео да заведе Зоју, али то није показао. Довољна му је била
претпоставка да би она без размишљања пристала.
Врх на коме су се нашли у суштини већ није био Јалта. Мало
заоставши, Соловјов је иза Зоје корачао шумском стазом. Свиђало
му се да је посматра. Зоја је то знала и није покушавала да успори
корак.
Стоти пут је себи понављао да та еластична девојка припада
њему и стоти пут је због тога поново уживао.
Шума је постајала гушћа, али у њој нису били сами. Час овде –
час онде чуло се пуцкетање грана, промицале су разнобојне мајице
и разлегала се довикивања. И то што нису били сами Соловјову је
причињавало посебно задовољство. Лица око њих (овде су се
намерно састајали људи из целог округа) видела су Зојину гипкост.
Можда су чак осећали њен темперамент. Али само он је (само он!) у
правом смислу знао њене квалитете који истерују из памети, и који
карактеришу само лијане. Чаки прва осећања које је доживео с
Лизом (Соловјов је све остало баш са њима упоређивао) сада су му
личила на дечачка и смешна.
Постало му је нелагодно што се сада сетио Лизе. Није му било
нелагодно због Лизе (у поређењу са Зојом њене су шансе биле
минималне), већ због себе, јер ју је увукао у тако неповољно
поређење. Потрудио се да Лизу одагна из свести, као што
неприметно у страну удаљавају бабу која је у највећем јеку
вечеринке залутала у салон.
После једног трена, Лизу је стварно заборавио.
Док су се спуштали, пресекли су асфалтирани пут. Кренули су
поред дворишта обраслих виновом лозом. Дворишта су била још

149
мања од оног у коме се Соловјов сместио. Ограђивана су наслонима
кревета, радијаторима, дечјим колицима, чак и вратима мини –
аутобуса.
На једним таквим вратима изазовно се црвенео плејбојски
зечић. Судећи по натпису испод њега, кола су била везана за Сан–
Пауло, хамбуршки забавни кварт.
Соловјов је помислио да су судбине ствари понекад чудније од
људских судбина. Шта је тај зечић видео у претходном животу?
Ситну хамбуршку кишу? Блиставе на асфалтној светлости стриптиз
барове, досадне позиве беспосличара, уличних музичара,
проститутке у прописаним наранџастим комбинезонима (што га је
узбуђивало), просјаке са псима, енглеске морнаре који се гегају
целом ширином улице? Кога је зечић возио улицама Сан-Паула?
То, у суштини, није важно. У кварту у коме су се сада налазила
врата, њима се вратила невиност. У песку су се играла деца.
За своју нову породицу је, просто, био зечић. Његова прошлост
никога није интересовала.
Оплетена бршљаном, ограда је добијала уметничко јединство,
естетику сиромашног али поштеног приморског постојања, које је
све захвално примало, све чувало и није дозвољавало да се разбацују
наслоне дрвених кревета.
Соловјов је завирио у једно двориште. Испод надстрешнице је
видео породични ручак. Жену која у тањире распоређује кувани
кромпир. Мушкарца радосна лица, који је већ одмерио и спремио
да попије својих 150 грама вотке. Дете на бициклу на три точка.
Њему непознату јужну птицу која, не престајући да пева, љуља
чемпресову грану.
Зоја је стајала мало даље и стрпљиво чекала. Њен пријатељ је
био обузет оном романтиком која је од детињства постала суштина
њеног начина живота и за коју је имала другу реч – сиромаштво.
Мислила је да је само она познавала наличје те романтике, а
Соловјов није. Али није било тако.
Соловјов је живот тих малих светова замишљао веома добро.
Сам је одрастао у једном од њих. Он није тражио непознате осећаје.
У тим двориштима видео је одраз свога детињства.
Кући (код Соловјова) су се вратили у предвечерје. На Зојино
наваљивање, у повратку су свратили на пијацу и купили месо и
поврће. Сада је Зоја пржила месо. Соловјов је удисао његову арому и
размишљао како давно није јео ништа домаће. Приљубивши се уз

150
Зоју с леђа и наслонивши браду на њено раме, посматрао је како се,
уз шиштање уљаних капљица, прже поређани комади свињетине.
Насецкавши салату, Зоја је намеравала да припреми још нешто, али
Соловјов је неуморну девојку ухватио и однео у собу.
Млади човек се плашио да њену нову врлину већ неће моћи да
преживи.
Месо су јели уз вино, разводњено хладном минералном водом.
Било је врло укусно. Вино је престало да буде нектар, његова густа
тамноцрвена боја претворила се у светлоружичасту, али укус му је
постао префињенији.
Онда је Зоја скувала кафу. Рекла је да вечерас треба да буду у
одличној форми.
– Због чега? – питао је Соловјов.
– Због тога што вечерас крећемо у потрагу за завршетком
генералових успомена. Знам где би могле да буду.
Соловјов је пажљиво погледао Зоју. Она зна. Кроз прозор је
улетела оса и, направивши изнад стола несигуран круг, одмах
излетела. Није прекидао започето ћутање и није је питао куда иду.
То би само учврстило ону чудну хегемонију коју је Зоја почела да
успоставља над њим. Ако пожели, нека сама каже.
Кад је опрала посуђе, Зоја је почела да се спрема. Отворила је
јуче донесену торбу и нечим је у њој пословно зазвецкала.
– Понећеш, ево, ово!
Вечерње време трагања је очигледно није збуњивало. Мада
(Соловјов је спустио поглед на тајанствену торбу), које се време за
слична истраживања може сматрати подесним?
Из куће су изашли око осам. Стигавши тролејбусом до
аутобуске станице, пресели су у минибус. Са неочекиваним за мала
кола урлањем, успентрали су се на врх, уз серпентине, и нашли се
на главном путу који је водио напоредо са морем. Ту се већ осећала
вечерња свежина. Неко од путника је бучно затворио прозорчић.
Једино отворено прозорче било је поред Соловјова, али он није
намеравао да га затвори.
Истуривши лакат, Соловјов се наслађивао расхлађујућим
кримским ветром.
Минибус се заустављао поред насеља и пансиона. Да не би
ударали главом о оквир врата, путници би излазили претерано
савијене главе. Нико није излазио.
Кад се минибус зауставио у шуми, у њему, осим Зоје и

151
Соловјова, више никог није било.
– Алупкински парк – рекао је шофер. – Последња станица.
Посматрајући како пар креће стазицом, размрдавајући натекле
ноге, возач је додао:
– Последњи минибус полази у пола једанаест.
– Хвала – окренула се Зоја. – Спустићемо се са друге стране.
Минибус се окренуо већ овде, у дрвореду парка. После једног
трена, иза дрвећа се утишао звук његовог мотора. У успореном
нестајању звука одјекивало је нешто опроштајно, поврх тога можда
и – напрегнуто.
То што је Соловјов доживљавао није био страх. То је било чудно
осећање човека који је купио карту, али изгледа само у једном
правцу. Тај крај је био огроман парк који започиње свој ноћни сан.
Осим тога, ексцентрична сапутница. Поврх свега, тешка торба са
садржином непознате природе.
– У дворцу грофа Воронцова живела је љубавница, Мађарица.
Пауза. Соловјов је већ почињао да се навикава на Зојин манир
да изоставља уводне речи.
Зоја је сматрала да је, уз ову или ону причу, саговорников
задатак да дограђује потребне карике у ланцу. Још тачније, ништа
није сматрала. Она се у то уопште није удубљивала.
– Воронцов је био стар и она је нашла још једног љубавника.
Младог коњичког заставника. Ово је ливански кедар.
Пришла је разгранатом дрвету и погладила његово
необухватно стабло.
– Све што је овде, посађено је по Воронцовљевом наређењу.
Кору ливанског кедра чиниле су крупне плочице које су
изгледале као да су прилепљене. Преко њих су јурили веома
крупни мрави.
На око два метра од Зојине руке, седела је веверица. Њена
мрко-риђа бундица стапала се са стаблом, и то ју је чинило скоро
неприметном. Једино јој је подрхтавао савијени реп. Веверица није
бежала. Снагом воље остајала је на месту.
– Једном их је Воронцов затекао у кревету. – Сада се Зоја
обраћала само веверици. – Кад је коњички заставник искочио из
спаваће собе, замотавши се чаршавом…
Зоја је одвојила руку од стабла и веверица је одмах скочила на
траву. Тамо је седела само трен, као да размишља о оном што је
чула. Соловјов је веверицу позивао покретом прстију.

152
 – Јеси ли уочила да је кретање веверица грчевито?
Хтео је да јој се приближи, али животиња је, угледајући се на
коњичког заставника, нестала иза најближег кедра.
– Мађарица је сматрала да ће је Воронцов одмах убити– Зојин
поглед добио је неумољив изглед. – Мађарица је знала какав је
његов темперамент. Али он је позвонио послузи и рекао: „Оперите
госпођу и замените чаршаве!”
Зоја се сасвим приближила Соловјову и прошиштала му
директно у усне: – Од тог дана, она га је за-мр-зе-ла.
Зоја је стајала тако близу да није могао да је не пољуби. То је био
дуг, исцрпљујући пољубац, пун захвалности за информацију о
Воронцову.
Прошавши поред језера са лабудовима, нашли су се поред
Великог хаоса – величанствено натрпаног камења, довезеног тамо по
Воронцовљевом наређењу.
Прескачући с камена на камен, Зоја је почела да се пентра све
више. Соловјов ју је нехотице пратио.
Пажљиво се оријентисао према сваком скоку, али му је
неколико пута нога склизнула. Упорно није питао Зоју о њиховим
данашњим плановима. Њено ћутање и то ружно кретање преко
камења почињало је да га нервира. Кад се релативно благи успон
завршио, Зоја се зауставила.
Било би глупо да се пентрање даље настави. Тако се чак и Зоји
чинило.
Сели су на један камен. Сунце се већ одавно сакрило иза
дрвећа, али је камен био топао, скоро врео. Наоколо није било ни
живе душе. Седећи на камену на тако чудном месту, у позадини
сумрака који се згушњавао, Соловјов се осећао као човек који је
залутао. Није му било лакше ни због другарициног присуства. Пре
ће бити, чак супротно.
Кад се већ скоро смркло, почели су да се спуштају надоле. Из
торбе, коју му је уручила, она је извукла батеријску лампу и
светлост усмерила на најближе камење.
Соловјов, чије су очи пре тога већ навикле на мрак, потпуно је
изгубио оријентацију. Батеријска лампа је изобличавала облик
камења. Једва уочљива удубљења иза угла изгледала су, због
осветљења, као огромне провалије, док је у исто време Зојина
светиљка потпуно игнорисала праве празнине између камења. Све
то је појачавала варљива игра сенки: док му је показивала правац,

153
истовремено је махала батеријском лампом.
Придржавајући торбу која му се клатила на раменима, Соловјов
је мало веровао у срећно спуштање. Кад су се ипак спустили, био је
потпуно мокар.
Доле се батеријска лампа показала много кориснија. На
стазицама је откривала изненада израсло вијугаво корење (пре
једног сата ту га није било), такође и камење које је овде-онде
разбацивао неуморни Воронцов.
На једном камену је Зојина батеријска лампа из мрака ухватила
бронзану табличицу. Камен је био надгробни споменик
Воронцовљевом псу.
После једног трена, видели су његову силуету. На десетак
метара, тамо где светлост скоро није допирала, стајало је
неодређено четвороножно биће. У његовом инферналном погледу
одражавали су се остаци Зојине светиљке. Судећи по величини,
животиња је могла бити мачка.
Соловјов је већ одавно схватио куда иду. Можда је то схватио и
онда када је Зоја први пут поменула настављање трагања. Право
говорећи, овде ни фантазија није била много потребна. Код куће, у
Тарасовој соби, све су детаљно прегледали. Ако је и требало да се
као допуна нађеном нешто тражи (где, осим куће може нешто да
чува такав човек?), преостајало је да то буде једино његово радно
место.
При светлости месеца који се појавио, Тарасово радно место
открило се у свој својој оријенталној раскоши. То је био
Воронцовљев дворац, гледан одоздо.
Трагачи за рукописима пребацили су се преко ограде и
успентрали до дворца – кентаура. Заокренувши иза угла, нашли су
се у његовом енглеском делу, који се Соловјову посебно допадао. Он
овде није био ниједном, али се чак и ноћу слободно оријентисао на
уличици која је водила према главном улазу. На том уском
простору је била снимљена добра половина совјетских историјских
филмова.
Соловјов се у некој мери чак осетио као Д’Артањан. Човек
европског начина размишљања дао би предност уласку у дворац
управо са те стране. Али Зоја је на то гледала другачије.
Пошто му је показала дворац са свих страна (са гледишта
музејске раднице, насилно улажење није кварило екскурзију),
повела га је према мауританској фасади с погледом на море. Са леве

154
стране мозаичне капије, блиставе на месечевој светлости, преко зида
се протезала жица. Дохвативши из џепа перорез, Зоја ју је пресекла.
– То је сигнализација? – шапатом је питао Соловјов.
Зоја је ћутећи потврдила. Прошли су неколико метара дуж
западног крила и зауставили се поред стаклених врата. Ту га је Зоја
замолила да скине торбу са рамена. Соловјов, који је у првим
тренуцима осећао страх, одједном се осетио потпуно спокојно. Оно
што се на очигледан начин догађало напуштало је границе
реалности. Зоја је, помоћу светлости лампице, дохватила два
предмета, од којих је Соловјов препознао само један: резач стакла.
Али Зоја није почела од њега. Ухвативши други (три гумена круга
уцртана у троугао), примакла га је стаклу, одстранила пеку полугу,
и конструкција је остала да виси на стаклу. То су били пипци.
Онда је дошао на ред резач стакла. Њиме је обележила овал око
пипака приљубљених уз стакло. Посматрајући како музејска
радница вешто влада справом за сечење стакла, Соловјов је
помислио да у случају њиховог хватања за време обијања на њега не
би могао да се односи члан о обијању уз претходни договор:
претходно се нису договарали.
О својим плановима она уопште није изговорила ни речи. А он
ништа није ни питао.
Зоја је неколико пута лагано куцнула ручицом резача о стакло.
Онда се прихватила пипака, нечујно извукла уцртан на стаклу овал
и предала га Соловјову. Провукавши руку у створену празнину,
изнутра је кврцнула резом. Врата су се отворила.
Зоја је из Соловјовљевих руку узела пипке и, пошто их је
спустила на земљу, одлепила је стаклени овал. Пипци су се, уз
звекет, вратили у торбу. Од свега што се догађало, Соловјова је
највише изненађивало Зојино владање собом. У Воронцовљево
царство ушла је прва.
У дворцу покојног грофа Зоја се оријентисала без грешке, чак и
уз искључену светлост. Ухвативши Соловјова за руку, провела га је
кроз неколико соба у којима се (то је била чудна екскурзија) само
видео блесак неколиких ваза и беживотно светлуцање пожарне
сигнализације. Мрак је појачавао звук: шкрипа патоса, писак
вратних шарки и чак, поред самог Соловјовљевог ува, трење торбе о
раме.
Нашли су се у службеним просторијама. Соловјов је то схватио
по величини соба и, још важније, прозора. У једној су се зауставили.

155
 Зоја му је стегла руку и укочила се. Изненада се укључила
светлост.
Навикнувши се, Соловјов је видео да су стајали поред зида.
Зојина слободна рука лежала је на прекидачу. Смешила се.
– То је Тарасова соба.
Просторија је била мајушна. Прозор затворен гвозденим
капцима. Висећа полица затрпана неким техничким ђубретом.
Столица. На столу Зојина фотографија.
– Убеђен сам да те он воли.
Однекуд издалека, као из другог света, разлегао се писак
локомотиве.
– Воли. – Зоја је окренула фотографију на којој су јој ноге било
горе. – Зар је могуће не волети ме?
Окренула је столицу и, узјахавши је, извлачила једну за другом
бочне фиоке стола. Све су биле празне. Све су бучно враћане на
место.
Централна фиока била је препуна хартија. Зоја их је немарно, у
нарамку, извукла и просула на патос. Заобилазећи ножицу стола,
Тарасове хартије су клизиле као раштркана маса.
Соловјов је чучнуо поред ње. Пре него што је стигао да осмотри
хартију која је лежала, Зоја је извукла пластичне корице.
– Ево је!
Кроз провидну корицу оцртавао се Соловјову познати рукопис
Зојине мајке. Зоја је подметнула образ и куцнула га прстом.
– Паметница! – рекао је Соловјов, љубећи је.
Преостале хартије су гурнули у фиоку, која се најпре није
затварала па је Соловјов морао још једном да извади хартије и на
столу их пресложи у компактну хрпу.
Пре него што ће искључити светло, Зоја као да се замислила.
– Хоћеш ли да водимо љубав у Воронцовљевој спаваћој соби?
Светло се угасило. Тишини се вратила њена дубина и звучност.
Соловјов је осетио Зојину руку на своме каишу.
– Убеђена си да то желиш?
Рука га је лагано повукла за каиш. То је био гест разочарања.
Кратко: Ех, ти! пожртвоване саучеснице. И Соловјов је разумео.
Али он стварно није желео. Осећај за опасност гушио је у њему друге
инстинкте. За разлику од Зоје. Музејска радница била је створена на
потпуно другачији начин.
Не укључујући светло, прошли су кроз неколико соба

156
(Соловјову се учинило да сада иду другачије него кад су долазили).
У једној су се зауставили. Соловјовљево колено се ослонило на
нешто меко. Кревет. Изнад њега се, као безоблична мрља, надносио
балдахин.
– Хоћеш ли ти да водиш љубав са мном или не?
Ехо Зојиног питања откотрљао се преко свих дворских соба,
вратио у спаваћу као кратак удар о раме и гурнуо Соловјова на
кревет. Кад је утонуо у Воронцовљеву перину, укочио се. У следећој
секунди се на њега обрушила Зоја. Без обзира на благи шок,
Соловјов је приметио да је девојка стигла да се свуче. С њега, због
вишка енергије, није успевала да скине одећу (Шта је? Претворио си
се у леш?!). Соловјову ништа није преостајало него да се преда.
Фармерице су већ биле спуштене. Зоја се уверила да поређење са
лешом уопште није тачно.
Дотле Соловјов ништа слично није доживео. Чак је и јучерашња
ноћ, која је изгледала као апсолутни потрес, изгубила сјај. Осећајући
задњицом свилу дворског покривача, у позадини огромног
балдахина видео је разиграну Зојину контуру. Можда је баш тај
балдахин, а не Зоја, осетима придавао ону оштрину за коју Соловјов
дотле није знао?
Као научника, узбуђивао га је толико интиман однос са
прошлошћу. У том тренутку се у историји није осећао као гост. Био
је само њен мали, али неодвојиви део. Његово стапање са Зојом
чинило му се као стапање с прошлошћу, оном која је постала
доступна, продорна, која се пред њим свукла. То је био оргазам
правог историчара.
Разбашкаривши се, Зоја је лежала на бескрајној Воронцовљевој
постељи. Дисање јој се скоро уравнотежило, али срце је (Соловјов је
спустио главу на њене груди) настављало убрзано и бучно да куца.
Крај врата се разлегло шкрипање отирача.
– Јеси ли чула? – прошапутао је Соловјов.
Није се ни померила. Шкрипа се поновила и Соловјов је стегао
Зојину руку.
– Мислим да је то Воронцовљев дух. – рекла је, не снижавајући
глас. – Ништа страшно. Најзад, бавили смо се његовим омиљеним
послом.
Једним трзајем је села на кревет.
– Време је.
Соловјов је зачуо шљапкање босих ногу и шуштање одеће коју

157
облаче. Закопчавши каиш, и он је устао. Доживљавао је пријатну
слабост и недостатак жеље за кретањем. Сада му се чинило да је
неприметан одлазак неважан задатак.
– Рано је за опуштање – рекла је Зоја.
Приметила је његову апатију. Утрпавши му торбу у руке,
поново га је провела преко мрачних соба. Како је тај дворац
познавала тако добро?
Нашли су се у истој просторији кроз коју су и ушли. Одатле се
видело море са месечевом стазицом. У самом углу собе трепериле су
разнобојне ватрице.
Чудно – промрмљала је Зоја. – Сигнализацију сам искључила.
Због чега то овде трепери?
– Врата су и тако отворена. Можемо да одемо.
– Можемо, наравно.
Не говорећи ни речи, Зоја се приближила треперавом штиту и
тргла прекидач.
У првим секундама Соловјов чак није ни био свестан да је то
сирена. Звук је био заглушујући. Појавио се из ниоткуда, из тоталне
тишине. Тај звук се по својој снази могао поредити само са
тишином. Био је њена супротност. Као и све супротности, оне су
поседовале заједничке особине. Цела кримска обала обавештена је о
нападу на дворац.
Зоја га је ухватила за руку и почели су да беже. Соловјов се
окренуо поред једног од чувених Воронцовљевих лавова.
У дворцу су се, као у филму, наизменично укључивала светла,
једна за другим. У том тренутку ништа није толико желео осим да
се претвори у каменог лава и да са спокојним (шапа на лопти)
достојанством дочека: милицију, псе и добровољце који трче, све
који су јурнули да бране имовину покојног грофа.
Одмах за Зојом лако је узлетео на металну ограду, али у доскоку
се ногом закачио за нешто и закотрљао наниже по падини. На њега
се лепило камење, закачињало корење. Преко лица и груди ударала
га је Зојина торба са инструментима за провалу и генералов
рукопис. Зауставио се у неком жбуњу, преболно се најзад убовши.
– Јеси ли читав? – питала је сапутница.
Зојина силуета још увек се лелујала, али сирена се већ није чула.
Због чега ју је укључила? Због чега су потрчали надоле, где
нема ничег осим мора и где су могли много лакше да их ухвате?
Било би боље да су се провлачили нагоре, на главни пут. Тамо

158
би, у крајњем случају, могли да зауставе неки ауто.
Соловјов је покорно трчао за Зојом. Али, упркос околностима,
она се налазила у посебном расположењу. Ведрим гласом указивала
је куда треба скретати. Са веселим Ух, ух скакала је са бетонске
ограде. Чему се толико радовала?
Извукли су се на отворену површину изнад мора. Ту је дувао
снажан ветар који се у парку није осећао. Таласи су прекривали
огромно камење које је образовало нешто слично заливу. У
светлости месеца праменови пене изгледали су прилично злокобно.
– То је Воронцовљево купалиште – показала је надоле Зоја. –
Негде у овом камењу требало би да се налази чамац.
Спустили су се степеништем и кренули улево, дуж камења.
Између два камена стварно се налазио чамац. На десет метара од
чамца, са спољне стране ограде, таласи су тешко ударали о камење,
а са њега су са увредљивом грмљавином клизили.
Још као дечак, Соловјов је из књига научио да је за оне који се
спасавају приликом бродолома најопасније да пристану уз обалу.
Или да се са ње, као они сада, отисну. Талас баца чамац на стене и
разбија га у парампарчад. И то је све. Готово је.
Оставивши торбу на обали, Соловјов је скочио на камен
најближи чамцу. Неодређено се још увек надао да се у чамцу неће
наћи весла.
Не, она су лежала на дну. Закачивши се за лучну спону, нагнуо
се изнад воде.
Чамац је привезан ланцем. – То је изговорио скоро свечано. –
Катанцем.
Зоја је из торбе дохватила чекић и тестеру и ћутке му их
дотурила. Више од плиме збунила га је предвиђачка способност
његове сапутнице. Део ланца извукао је на камен, изабрао једну
карику и ударао је свом снагом очајања. Замахнувши, ударио је још
једном. Ударци које је наносио стварали су из камена искре, али га
нису приближавали циљу. Направа је била чврста. Једном је
чекићем промашио длето и преболно се ударио по зглобу.
Угризавши се за усне, бол је трпео ћутећи, мада је изгледало да је
Зоја, која је седела поред њега, све видела. Чак му се учинило да се
смеје. Најзад је део ланца уз звекет спао са камена. Могли су да
отплове.
Севши уз весла, Соловјов је Зоји хтео да пружи руку, али она је
самостално ускочила. Чамац се заљуљао и отпловио од камена за

159
који је био прикован. Зоја је села на крму. Он је бојажљиво веслао
према претпостављеном излазу из купалишта.
– Не тамо!
Показала му је две омање стене. Између њих већ није било воде:
само пена. Али управо тамо је чамац и прошао. На том месту вода
није имала изражен правац. Ту није било подводног камења.
Соловјов је умео да извесла из купалишта и од њега отплови на
безопасно растојање. Тек после тога осмелио се да подигне главу.
Обала коју су напустили била је мирна и није било видљивих
знакова потере. Површина наднесена над купалиштем била је
празна. Воронцовљев дворац на брду издвајао се као осветљени
правоугаоник.
Соловјов се рано опустио. Видевши крму чамца у ваздуху,
схватио је да се налазе на гребену таласа.
– Прамцем на талас! – командовала је Зоја. – Веслај удесно! Још
десном руком!
Чамац није добро слушао. Соловјову је он изгледао незграпан,
недовољно покретљив и превелик за једног веслача (због чега Зоја
ниједном није предложила да заједно веслају?). С друге стране, у
поређењу са ноћним таласима, он је осећао сву крхкост и
безначајност чамца.
Кад се прилагодио, започео је равномерније да весла.
Соловјовљеви покрети више нису били грчевити, а весла су све ређе
замахивала у празно. Возили су се су дуж обале, на удаљености
отприлике стотину метара. Таласе су дочекивали прамцем, а чамац
нивелисали према основном курсу.
После једног и по сата, Соловјов је осетио да је одрао дланове.
Зоја му је дала своју марамицу и њоме је замотао једну руку. За
другу је прилагодио своју мајицу. Осим тога, уморио се.
У почетку је правио много сувишних покрета и сада, кад је
његово веслање могло да се сматра огледним, преостајало му је врло
мало снаге. Покушао је да весла наизменично на два начина. Док је
весла померао само снагом руку, омогућавао је одмор леђима. И
обрнуто – остављајући да руке буду непокретне, чамац је
покретима леђа гурао напред. То је помагало, али незнатно.
У периодима између великих таласа, Соловјов се одмарао.
Услед премора и љуљања, почео је да осећа мучнину. Желео је да
легне на дно чамца, као што је кадет Ларионов желео да легне на
дно рова и да се наслађује одмором. Био је толико измрцварен да

160
таласање мора у њему више није изазивало страх. Једино што му је
сметало да то уради било је Зојино присуство.
– Више немам снаге – најзад је рекао Соловјов.
Пристали су уз неку плажу. Прамац чамца је већ додиривао
камење, а Соловјов још није веровао да је дошао крај пловидбе.
Седео је савијен, са рукама на веслима, немајући снаге ни да изађе
на обалу.
Уз Зојину помоћ је, а више се није устручавао свога стања,
тешко прескочио преко ивице чамца и начинио неколико корака
преко обале коју је преливала вода. Зоја је покушала да одгурне
чамац од обале, али чамац се одмах враћао. Ухвативши га за
комадић ланца, Зоја га је довела до лукобрана. Тамо је кретање воде
било другачије.
Сиротињски се клатећи поред бетонског зида, чамац је полако
почињао да избегава заношење у правцу отвореног мора. Испод
једне од надстрешница плаже назирале су се лежаљке. Не
изговоривши ни реч, Соловјов се довукао до најближе. Искључио се
пре него што се на једну срушио.
Ујутру их је пробудио чувар плаже. Дрмао је Соловјова за раме
и говорио неком (Зоји?) да ће, после доручка, овамо у пансион доћи
људи који су на одмору.
Каквом још пансиону? – само уснама питао је Соловјов.
Извукао је испод главе мајицу са тамним флекама. Оставили су
их до крви огуљени дланови.
Плави талас, одговори је чувар.
Обгрливши колена, на суседној лежаљци је седела Зоја.
Соловјов се приближио води и умио се. После петнаестак
минута већ су се налазили на главном путу. Тамо су сели у минибус
за Јалту.
Чим је стигао кући, Соловјов је одмах заспао и спавао до саме
вечери. Кад се пробудио, није могао да поверује у оно што се ноћас
догодило. Приликом првог покушаја да устане из кревета схватио је
да је све истина. Тек из другог покушаја је успео да устане.
Његова најважнија мисао била је везана за текст добијен са
толиким напором, а још и непрегледан. Из торбе са инструментима
за провалу извукао је погужвану и на десет места пробијену
пластичну фасциклу. Стање у коме су се у њој налазили листови
нагонило га је да заплаче.
Али главно разочарање није било то, већ што су тамо била само

161
три листа. У њима се детаљно објашњавало у чему се управо
састојало неприлично понашање баронесе фон Кригер, која је у
ресторану Медвед ручала са четворицом својих бивших мужева. Сви
баронесини мужеви били су официри. У својим склоностима
генералова рођака је била ретко доследна. О мужевима је давана
детаљна карактеристика, све до њиховог војног чина и места
службе. Приликом дефинитивне генералове исправке текста, на
забелешкама са стране је такође указано на годину смрти и место
где је сахрањен сваки учесник тог знаменитог ручка (а сахрањени
су на разним местима).
Пишући укратко о јеловнику, генерал је нарочито издвојио
остриге и, природно, ножеве за њих. „Да ли официри данашње
армије”, реторички је питао генерал, „знају шта је нож за остриге?”
Оставивши у првобитном тексту своје питање без одговора,
генерал је у дефинитивној варијанти у белешкама са стране
иаписао: „Не знају”.
У новооткривеном тексту није било ни речи о другим
догађајима. Само се могло претпоставити настављање тих
успомена.
Текст се завршавао на средини странице, а испод њега је стајао
датум (13. 07. 74) и лаконско: „Издиктирао генерал Ларионов”.
Шта је Тараса присилило да на радном месту држи само та три
листа? То је у читавој ствари било најзагонетније.

162
 12.

Следећег јутра, Соловјов се упутио на конференцију. Зоја га је

испратила до аутобуске станице.
Кад га је укрцала у симферопољски аутобус, упутила се у музеј.
Уочи тога, телефонирали су јој и упорно је молили да дође на
посао. Услед невеликог броја сарадника (од којих су неки отишли
на одмор), посетиоцима није имао ко да говори о Чехову.
Путовање до Керча није било кратко.
Крим, који се раније Соловјову чинио мали, откривао је
просторе који нису узимани у обзир, а њихово савладавање је
захтевало време.
Открића такве врсте, размишљао је у полусањивом стању
Соловјов, и разликују истраживање на терену од кабинетског посла.
Негде поред Никитинског ботаничког врта заспао је. Кад је
отворио очи, тролејбус је већ ишао преко Симферопоља.
У Симферопољу је нешто појео. На станици је купио шунку и
јео ју је без хлеба, запијајући је хладним пивом. То је било укусно,
иако није било много префињено. Обрисао је руке и уста салветом.
Кост је бацио псу који му је пришао. У јужним градовима има много
паса луталица. Ухвативши недопијену боцу, упутио се на перон. До
најближег електричног воза за Керч преостајао је отприлике један
сат.
На перону су већ били људи. Две жене са децом, због врелине у
приљубљеним цицаним хаљинама. Једна је имала платнени, а
друга уназад укошен сламни шешир. Обе с коферима.
Соловјов је сео на клупу, гуцнуо из боце и спустио је поред
ногу. Сељак са џаком на рамену. Одмах се видело да је сељак.
Сакупљачица флаша. У једној јој руци пластична кеса, у другој
штап за проверавање канти са ђубретом. Нашминкани капци.
Црвене усне. Потамнелост човека који све време проводи на

163
ваздуху.
– Дозвољавате боцу?
Соловјов је потврдио. Дама је мало промућкала оно што је
остало на дну и грлићем приљубила уснама. Села је на исту клупу
(боца је са звекетом стрпана у кесу). Ослонила се на наслон клупе.
Извукавши из пепељаре опушак, са насладом је запалила.
Из сељакове вреће је искочило прасенце и уз цичање почело да
трчи преко перона. Плашило се да скочи. Не губећи достојанство
(они то умеју), сељак је ухватио прасе. Ставио га је у џак и завезао.
Запалио је цигарету.
– То је сва демократија – рекла је сакупљачица боца.
Ником се конкретно није обраћала.
Некако скоро неприметно стигао је електрични воз. Стар,
ољуштене на сунцу боје и са шпер-плочом уместо разбијених
стакала. У њега су ушли сви осим сакупљачице боца. Наставила је
да седи на клупи: тај перон био је њено радно место. А можда
уједно и кућа.
Вагон се покренуо и она се изгубила. Заувек, помислио је
Соловјов, падајући у сан. Заувек…
Отприлике после једног сата пробудио се и поново заспао.
Чинило му се да после алупкинске ноћи никада неће моћи да се
наспава. Те ноћи је од самог себе одузео снагу за месец дана и сада ју
је лагано враћао. Дланови су га (уочи тога Зоја их је намазала
мелемом), као и пре, болели. И тако Зоја није могла да крене.
Ухватио је себе како се у мислима због тога радује.
Власник прасета седео је преко пута. Соловјов је посматрао
тужно померање вреће на поду и саосећао са прасетом. Сељак је
замишљено (или пак не мислећи уопште ни о чему) гледао кроз
прозор. На његовом лицу било је нешто дрвенасто, распукнуто. Оно
је исијавало непокретност. Вековну непокретност руског сељаштва,
формулисао је млади историчар. То она чини поглед тако дугим,
концентрисаним и одсутним.
Сместили су га у хотел „Крим”. У сиво обложеном граниту
уочавало се уздржано ликовање краја педесетих. Судећи по свему,
то је био главни градски хотел. И први у Соловјовљевом животу.
Кључ је добио од поспане административне службенице
(портје, прошапутао је Соловјов, он га је тако замишљао).
– Затварајте прозор ноћу! – рекла је портирка – У собе ускачу
мачке.

164
 – Мачке?
Кад је прошао преко хола, окренуо се:
– Ја волим мачке.
Али службенице већ није било.
Попео се на први спрат. Отежан дрвеном „крушком”, кључ се са
напором окретао у брави. Унутар браве је савладавао (Соловјов је
налегао на врата) неке свету невидљиве препреке. То што се
догађало са бравом било је праћено глувим шкрипањем и ударцима
„крушке” о врата.
Врата су се ипак отворила. Кад је ушао у невелику собу
правоугаоног облика, Соловјов се осврнуо. Прозор није гледао на
врт, већ на неку средину неодређено зелене боје, где су сви
предмети (костури кревета, барске тезге, аутомобилски кровови)
служили као потпора за биљке. Преко зида обраслог бршљаном
стварно су шетале мачке.
Оставивши ствари у соби, Соловјов је изашао у град. Са
задовољством је ноздрвама удахнуо вечерњи керчански ветрић.
Море у Керчу није, као јалтанско, било за летовање. Овде су са
њим имали сасвим другачије односе. Чак је и мирисало другачије.
То је био древни лучки мирис који је у себе укључивао лак укус
распадања биљака на лукобранима и риба у сандуцима,
пригњеченим приликом претоваривања воћа.
Соловјов је корачао главном улицом града (улица Ле… прочитао
је на полуизбрисаној таблици), и она му се допадала. Круне старих
багремова преплитале су се над њеним двоспратним кућама, због
чега је улица подсећала на бескрајно издужену сеницу. У густој
сенци, која се претапала у мрак, било је прохладио.
Соловјов се досећао како се звала улица.
Купио је жуте трешње. Кад је у једном дворишту видео пумпу,
свратио је да их тамо опере. Да би то урадио, морао је да начини
неколико покрета полугом хидранта (од ливеног гвожђа, са
лавовима на ручки), а затим да притрчи брзо до чесме и подметне
испод ње пластичну кесу са воћем. Кад би је напунио водом, лагано
ју је из окренуте кесе одливао. Вода је нестајала у поцрнелој
металној решетки. Тамо се откотрљало и неколико воћки.
Трешње су биле укусне. Воћке су биле зреле и чврсте. Соловјов
их је узимао у паровима за срасле дршкице и благо, једну за другом,
уснама скидао. У устима их је котрљао. Наслађивао се њиховим
обликом. Опрезно их је грицкао, осећајући њихову посебну (жуту)

165
трешњину сласт. Мекота се лако скидала са коштице, а коштица се
сама од себе померала према уснама и безбрижно искакала на
Соловјовљев длан.
Кад се вратио у хотел, већ је био мрак. Пре него што је укључио
светло, у соби је приметио некакво кретање.
Кад је укључио светло, видео је мачка на прозорској дасци. Овај
се није скривао нити је бежао. Мирно је, чак би се рекло колебљиво,
одлазио. Да га је Соловјов позвао, остао би. Његов сивкасти реп је
подрхтавао. На затварачу Соловјовљеве торбе висио је прамен
сивкасто-пепељасте боје.
– Значи, ти си копао по мојој торби? – питао је Соловјов и
стидљиво се сетио како је сам копао по Тарасовим стварима.
Са извештачеиом равнодушношћу мачак је гледао кроз прозор.
Бочним погледом је посматрао Соловјова и покушавао да схвати
шта може да следи из сличног тона. А могло је да следи шта год
хоћеш.
Када је Соловјов направио корак у правцу прозора, мачак је
скочио с прозорске даске на карнишу.
Осетивши умор после дневног пресељења, Соловјов је одлучио
да легне. Заспао је одмах и спавао без снова. У свитање га је
пробудило тешко тапкање по поду.
Отворивши једно око, видео је поред кревета два мачка. Сањиво
је махнуо руком и мачори су достојанствено отишли. Помислио је
да би ипак требало да затвори прозор, али је одмах заспао.
Регистрација учесника конференције Генерал Ларионов као текст
почела је у девет ујутру. Одвијала се у позоришту „А. Пушкин”, на
централном тргу Керча, у свечаној згради са наговештајем
класицизма.
За проучавање генерала Ларионова као текста, град је ставио на
располагање најбоље што је имао.
Кад је ушао у прохладни позоришни хол, Соловјов је видео сто
за пријаву. Поред њега, на спиралној барској столици, седела је
жена црвене косе. У носу јој је мутно блистала минђуша.
– Соловјов, Петербург – рекао је и помислио да она нема мање
од тридесет.
– Вау! – Направила је цели окрет на спиралној столици и
поново се нашла лицем у лице са Соловјовом. – Дуња, Москва.
Соловјове, ја ћу вас пријавити.
Дуња је скочила са столице (у другом делу хола, поред барског

166
шанка, Соловјов је приметио исте), нешто означила у својим
хартијама и пружила му фасциклу са именом учесника и
програмом.
Отворивши је, Соловјов се лагано померио у правцу сале.
– Беџ – одмах за њим промекетала је Дуња.
Соловјов се окренуо. Поново је седела на својој столици и
држала у руци таблицу са његовим презименом.
Човече! Заборавили сте свој беџ!
Позвала га је себи. – Сама ћу да вам га закачим.
Не устајући са столице, Дуња је табличицу закачила за
Соловјовљеву кошуљу и, дишући на њен пластични сјај, протрљала
је скутом своје сукње. Неколико тренутака Соловјов је разгледао
неосунчане Дуњине ноге.
– Хвала.
Покренуо се с места, али Дуња га је пажљиво ухватила за лакат.
– А фасцикла?
Фасцикла је стварно остала да лежи на столу.
– Ето колико је расејан муж Саре Мојсејевне! – Дуња је
климнула главом. – Потребно ти је старатељство.
Иза Соловјова је већ стајало неколико људи и он је пожурио да
им уступи место. Успут је завирио у програм. Његово учешће било
је планирано за други, завршни дан конференције.
До почетка јутарњег заседања преостајало је још четрдесетак
минута и Соловјов је одлучио да прошета. За то време успео је да
погледа Лењинов споменик, пошту и робну кућу Галеб.
Кад се вратио, пред позориштем је, поред стубова, видео Дуњу.
Пушила је.
– Је ли време? – учтиво је упитао Соловјов.
– Треба одмаглити. Отварање је најбесмисленији део. Ево како,
младићу!
Дуња је угасила цигарету о храпаву површину стуба.
– Боље да почастиш даму кафом. Знам овде једно месташце.
Пред позориште је пристигла „волга”. Из ње је изашао дебељко
у драп оделу и, убацујући успут кошуљу у панталоне, упућивао се
према улазу.
– Локални властодршци – прокоментарисала је Дуња– Са
причом о фабрици конзерви која је наш спонзор. Да ли те то
занима?
Соловјов је слегао раменима. На реч конзерви, Дуња је

167
направила такво лице да је чак било незгодно да се заинтересује.
Корачајући за енергичном Дуњом, љутио се на себе због
неодлучности. Прво, ипак је желео да види отварање конференције.
Друго, Соловјов је одједном постао потпуно свестан да је његов
главни осећај био замор од Зоје. Продужавао се други део неког
чудног филма у коме он као да и није желео да учествује.
Кад су прошли пола кварта, нашли су се у мрачном подруму са
сводовима. Тамо где су се спајали подрумски лукови, на огромној
куки, висио је лустер у облику коцкарског точка.
– Ово тркалиште подсећа ме на Гамбринус – рекла је Дуња. –
Јуче сам га открила.
Соловјов је наручио две кафе са ликером „шартрез”.
Ликер су служили у брушеним ракијским чашицама. Једну
половину је Дуња насула у кафу, а другу је попила у једном гутљају.
– Када наступа академик Грунски? – питао је Соловјов.
– Мислим, баш сада. Данас, авај, неће бити ни Шахматова ни
академика Лихачова, тако да можеш да се опустиш. – Дуња је
запалила цигарету и дим је лепо почео да се уздиже ка кормилу. –
Не саветујем ти да се заносиш академицима, та титула много је
девалвирала. А Грунски, тај је просто глуп.
– Како је онда постао академик?
– Поседовао је велику савитљивост. Везе. – Испустила је дим у
танком млазу. – А уједно је облизао задњице целе академске
врхушке.
Соловјов је оћутао. Одбијао је да замисли глупог академика.
Кад су се вратили, завршавала се пауза. У позоришту је било
много народа. Пригушена бука сакупљених подсећала је на паузу у
оперети. Тај утисак појачавао је декор који је приказивао
средњовековни замак у брдима. Заљуљана на промаји, готика није
била у вези са темом конференције, али је, по мишљењу
организатора, стварала успокојавајућу романтичну позадину.
Лево од зида замка Соловјов је запазио, на сцени, невисоког
дебељка. Ста јао је са руком завученом у џеп (за кратконоге та поза
није препоручљива), поред стола за председавање, на пола обрта
према сали. Слободном руком је пажљиво набацивао косу на ћелу.
Академик П. П. Грунски – гласила је таблица на столу. У њу није
било унесено ништа од оног што је Дуња испричала.
Нешто неприродно и у том смислу чак театрално било је чак и
у изгледу конференцијских слушалаца. Без обзира на постојећу

168
врућину, шетали су у оделима, и сваки час су рукама гладили
ревере својих демодираних сакоа. Али овде се није радило само о
врућини. Одећа недопустиво није одговарала својим власницима,
њиховим храпавим лицима лишеним мимике.
Руку приљубљених уз тело, ти људи су се бојажљиво кретали по
позоришту. У холу су се огледали. Чешљали су се поквасивши
чешаљ у водоскоку испред позоришта. То су били радници
фабрике конзерви које је управа послала да би обезбедила
масовност подухвата.
Према закључцима организатора конференције, реферате о
генералу требало је да чују најшири друштвени слојеви.
Два сарадника фабрике конзерви приближила су се Грунском и
замолила га за аутограм. То се чуло захваљујући многобројним
микрофонима којима је сцена била обезбеђена. Они су, и овде и
тамо, одозго висили као непомичне црне гране лијана.
Доводећи молиоце до стола, Грунски се уморно, али са
уочљивим задовољством, потписао на два пружена му програма.
Први пут у животу су од њега тражили аутограм.
Соловјов и Дуња су сели у партер. Из добијене фасцикле
Соловјов је извукао програм. Нагнувши се према његовом рамену,
Дуња је ноктом подвукла презиме које је после паузе било друго.
– Тарабукин је одвратна штеточина, али је велики радник.
Један је од малог броја оних који ће овде стварно нешто рећи о
теми. Седи са моје десне стране.
Соловјов је без журбе окренуо главу. Левак Тарабукин је нешто
нервозно обележавао у хрпи хартија на коленима. Можда су његови
у многим зглобовима згрчени прсти производили снажнији утисак
него писање левом руком. На прстима десне руке Тарабукин је
гризао нокте, и сваки час их је замишљено разгледао.
– До ручка… – Грунски је ноктом куцнуо о микрофон и сала је
задрхтала од густог добошког звука – …до ручка нам је преостао
још један реферат. Молим да се концентришете. Дајем реч
професору Таракубину. Реферат са насловом Ларионов и Жлоба:
текстолошке недоумице (колизије)
– Тарабукину, са вашом дозволом – почео је да протестује
Тарабукин, али се његов глас изгубио у општој галами.
Дуња се ћутке тресла од смеха. Међутим, Тарабукин се за то
време енергично пробијао према сцени. Гестикулирао је у ходу и
целим својим изгледом изражавао негодовање, да ли због

169
неправилно изговореног презимена или због немогућности да се
пробије до места наступа.
– Молим за тишину! – Грунски је још једном куцнуо у
микрофон. – Још један реферат до румка! Референт је припремио
хендауте, сада ће вам бити раздати.
Тарабукин се степеништем успентрао на сцену и, настављајући
да гестикулира, кренуо испод висећих микрофона.
– …а ни голуб! Какви ту још хендаути!? У руском језику…
Зачувши да микрофони преносе његове речи, Тарабукин је
запео у говору. Сада је пресецао сцену ћутке… мали, накострешен,
без сенке жаљења због оног што је рекао. Кад је већ стајао иза
трибине (због његове висине стварно је изгледало као да стоји иза
ње), на сцену је почела да се пење крупна жена са плетеницом око
главе. Пењала се споро, тешко стављајући ноге на степенике,
подсећајући Соловјова на његову директорку школе звану Виј.
Судећи по испруженој руци у правцу Грунског, нешто му је
говорила, али речи се нису чуле.
– Ко је копредседник? – поново је преко микрофона питао
Грунски. – Ви сте копредседник? Где сте били раније?
Савлађујући последње степенике, жена му је поново нешто
одговорила. Академик је слегао раменима и загледао се у програм.
– Нико ми није говорио о копредседнику.
Жена која је изашла на сцену окренула се сали и (отворите ми
очи) показала Грунском неког у партеру. То стварно није била
директорка.
– Можда бих ипак могао да почнем? – саркастично је питао
Тарабукин, али на њега нико није обраћао пажњу.
– Дописни члан Бајкалова, – Дуњино лице је изражавало
задовољство. – Фијеста са борбом бикова.
– Овде уопште нема друге столице.
Ради очигледности, Грунски је подигао своју столицу. – Не знам
где бисте сели.
– Неко од нас, Петре Петровичу, требало би да се покаже као
витез – рекла је Бајкалова. Већ се налазила у зони деловања
микрофона.
Грунски је раширио руке:
– Ето какве сам среће!
Бајкалова му се ниско поклонила и окренула лицем према сали.
Тарабукин је патнички преврнуо очима. Сарадници фабрике

170
конзерви стидљиво су се смешили.
Грунски је пришао ивици сцене и некоме дао знак да донесе
другу столицу. Мушкарац у пензиоперској одећи, са нашивеним
џеповима, скочио је са своје фотеље и затресао је, показујући
Грунском да је она причвршћена не само за суседне столице (тресли
су се сви који су седели у том реду), већ и за под. Грунски је
одговорио гестом разумевања и вратио се столу.
Преко степеница које су водиле на сцену журно су се пењала
два човека у радним комбинезонима. Нестали су иза кулиса, али су
се после једног трена поново појавили, вукући уз шкрипање
масивни трон. Довукли су га до стола, нешто објаснили Грунском,
који се за сваки случај придржавао за наслон своје столице. Он је то
потврдио и галантним гестом га показао Бајкаловој. Одмеривши
пакосним погледом Грунског, она се тешко покренула преко сцене.
Бајкалова је, буквално, морала да се успентра на трон (испод
замка он није изгледао као нешто страно, другачије). Најпре се
зауставила на степенику, причвршћеном уз његову основу. Затим
се, држећи се за лавље главе наслона, тешко стровалила на седиште.
Као ствар која није била предвиђена за седење уз сто, трон се
показао доста висок. Ноге Бајкалове нису додиривале под. Испод
танушног горњег дела стола клатиле су се као безоблични
кобасичарски производи. Испод горњег дела стола, и то се такође
видело из сале, изузетно брзо, као приликом завршнице трке,
померале су се академикове ноге. У том малом такмичењу он је,
несумњиво, стигао први.
– Изволите, колега! – окренуо се Грунски Тарабукину.
– Да, изволите – рекла је Бајкалова, погледавши Грунског
одозго.
– Велико хвала – изговорио је Тарабукин.
Размисливши, изговорио је одвојено:
– Велико. Хвала.
Ослонивши се па наслон фотеље, удаљен од Грунског,
Бајкалова се образом ослонила на длан. Њена уста, као црвена
дијагонала, развукла су се преко лица.
Тарабукин је свој реферат почео увређено. Уводне фразе, које
саме по себи нису садржале ништа лоше (у њима је набројан списак
извора које је Тарабукин користио), изговаране су са горком, скоро
раскринкавајућом интонацијом. У право они, извори, окривљени су
за неуважавајуће понашање према научнику. Они су прозвани на

171
одговорност због унакаженог презимена, због ружног ишчекивања
на сцени, због свега оног што је научника тотално изместило. Али
чак и у том стању духа, сложеном по референта, он је о два
проучена извора имао нешто посебно да каже.
Први од њих био је Скицеза аутобиографију Генерала Ларионова.
Само што је дотакао ту тему, Тарабукин је заборавио своје увреде.
Кад је карактерисао издање научнице А. Дипон (изјаснивши се о
њему у највећој мери похвално), референт је прешао на необичан,
упозоравајуће важан тон саопштења. Тако је и било. Имао се на уму
други коришћен извор, раније непознат рапорт Д. П. Жлобе о
уласку његове војске у Јалту, новембра 1920. године. Тај извор
пронашао је у Архиву Министарства одбране сам Тарабукин.
Али научниково откриће се није садржало само, и чак не
толико, у његовом срећном проналаску. Покретан шестим чулом
(без кога се, као што је познато, не догађају открића), он је упоредио
Жлобин рапорт са дечјим успоменама генерала Ларионова, и овде
су се откриле невероватне ствари.
Чак при првом погледу на Тарабукинове материјале, које је
раздао, постало је очигледно да су та два текста међусобно
најтешње повезана. Текстове су написали потпуно различити људи
и описивали су сасвим различита времена. Управо због тога је
њихова сличност запањивала. Преко утишане сале разлегао се звук
запањености.
У предложеним документима, које је ставио на располагање (не
желећи да изговара реч хендаут, називао их је приручним,
помоћним средствима), биле су наведене најупечатљивије
подударности Жлобиног рапорта са генераловим успоменама.
Уживајући у изазваном утиску, Тарабукин је лагано почео да
чита прво место које се подудара.

ФРАГМЕНТ бр. 1

Ген. Ларионов
Скице за биографију

Приликом уласка у град, дочекала нас је група младих

Татара. Сви су били на коњима, сви свечано обучени. Кад

172
 су видели нашу кочију, пуцали су у ваздух и викали нешто
на татарском.
Maman и моја гувернанта Dolly много су се уплашиле, али
тата им је објаснио да нас они на тај начин поздравља ју.
Maman их је поздравила подизањем руке, један од њих се
приближио дамској запрези и, одвојивши нешто од свог
седла, узбуђеној Dolly предао „кумис”.34 Татарин је почео
да се смеши. – Пиј, наздравље!
Maman је хтела да му плати, али Татарин је само одмахнуо
рукама.
Још мало су пуцали у ваздух и одјахали у планине за својим
татарским пословима.
Charming – рекла је Dolly.

Жлоба Д. П.
Рапорт о уласку у град Јалту

…Кад смо ујахали у град, дочекао нас је коњички одред.

Само Татари у народној ношњи. Видели су наш оклопни
воз, почели су да пуцају у ваздух. Руски нису разумели.
Забринуо сам се, али ми је наш комесар, другарица Р. С.
Земљачка, објаснила да је такав њихов начин
добродошлице. Пуцање из пушака у ваздух. Одао им је
почаст. Један од њих се приближио другарици Земљачки и
уручио јој лименку. „Кумис!”, рекао је Татарин. „Пиј,
наздравље!”
Другарица Земљачка му је нагласила да га примамо, али
као поклон. Татарин је одмахнуо рукама. Окренули су се и
одјахали.
„Врло симпатични другови” – рекла је другарица
Земљачка.

Дописни члан Бајкалова, која није добила Тарабукинова

приручна средства, нагнула се на наслон фотеље најближи

34 Кумис – кисело кобиље млеко (прим. прев.).

173
Грунском и, демонстративно чкиљећи, загледала се у хартије на
столу.
Са претераном љубазношћу, академик их је померио у правцу
Бајкалове, али су она осгала на претходном месту.
Гледајући у салу, Бајкалова је раширила руке.
– Ви седите превише високо! – обраћао се Грунски, такође у
сали. – И у томе је ваш проблем.
Кад је Тарабукин прешао на читање другог фрагмента, у сали
је настала апсолутна тишина.

Фрагмент бр. 2

Генерал Ларионов
Скице за аутобиографију

На углу улица Аутске и Морске, поред храма светог

Александра Невског, скупило се много наших. То је била
чудна и разноврсна публика. Напоредо са старицама,
забрађеним у црно, тамо су седеле младе жене са децом,
пијане калфе и босјаци, просјаци које је касније описао
Горки. Не бих се зачудио да је тамо седео и сам Горки…
Сви су се достојанствено крстили. Излазећи после службе,
maman је свима, без изузетка, давала ситнину. Њен
љубимац је био високи једионоги старац. Он је седео
истуривши своју дрвену ногу. Кад смо се степеницама
спуштали из храма, срдачно је махао штаком. Понекад се
клањао. Безубо се смејао. И једноного.
Једном је maman заборавила новац и страшно се секирала.
Кад је то схватио, старац јој се неприметно приближио и
дао јој све што је имао код себе: рубљу и по ситно. Није
желео да оде ојађена.
– Зар то није дивно? – питала је maman, раздајући новац
просјацима.

Ждоба Д. П.
Рапорт о уласку у Јалту

174
 У цркви, на углу улица Аутске и Морске, открили смо
декласирани елеменат. Пол превасходно мушки.
Сви који су седели били су просјаци. Једно од поменутих
лица је спољашњошћу подсећало на пролетерског писца А.
М. Горког.
Не допуштам себи примисао да је то био друг Горки,
пошто се поменути налазио на острву Капри. Сви су се
крстили.
Друг Бела Кун их је због тога строго укорио и из капа им
одузео ситнину као доходак који није стечен радом.
Посебну пажњу Б. Куна привукао је једноноги старац. Он
се осмехивао нашим друговима и махао им штаком. Друг
Бела Кун је посумњао да тај има две ноге и наредио му да
устане и на проверу покаже ногу коју нема. Кад је
једноноги почео да одбија, Бела Кун га је својом ногом
ударио по лицу и присилио да изврне џепове где се, осим
раније одузетог, такође нашла ситнина.
„Шта сам рекао?!” – питао је присутне Б. Кун и сви су се са
њим сложили.

Тарабукин је направио паузу и у сали се зачуло хркање. Звуци

су били пригушени као далеки гром, али због тога нису били мање
јасни. Академик Грунски је, приљубивши штит капе уз чело,
посматрао сусетку за столом. Понекад је длановима прикривао очи
и климао главом као да тугује због таквог копредседника. А
Бајкалова је стварно хркала. Чкиљећи на текстове који су били
раздати, није ни приметила да је заспала, и сада је микрофон, који је
висио изнад главе дописног члана, преносио њено хркање. Било је
првокласно: са брујањем приликом удисања и звиждањем
приликом издисања; са тутњавом, преливима, жалбама и претњама,
са интимним уздасима и подсмехом. На несрећу по Бајкалову,
Тарабукин није могао да нађе пример који му је био потребан и
грозничаво је окретао лист за листом. Беспоштедни академик узео је
стони микрофон, на врховима прстију заобишао сто и принео га до
самог носа копредседнице. Сала се затресла од громогласне
грмљавине. Особа која је хркала пробудила се и збуњено погледала
у микрофон који јој је приближио академик.

175
 – Придржавајмо се протокола! – рекла је Бајкалова
непрочишћеним гласом.
Гестом конферансјеа, Грунски је показао на Бајкалову и вратио
се на место.
– Види ниткова! – засмејала се Дуња.
– Због недостатка времена нећу (Тарабукин је и даље
прелиставао листове) да вам читам све примере, имам их 23… Али
фрагмент бр.19, аха, ево га, њега ћу ипак да наведем.

ФРАГМЕНТ бр. 19

Генерал Ларионов
Скице за аутобиографију

Једном сам нестао. Имао сам отприлике шест година.

Ником ништа не рекавши, изашао сам из наше куће и
кренуо куда ме очи воде. Због чега сам то урадио? Не знам.
Сећам се да нисам имао никакав унапред одређени циљ.
Спуштао сам се преко Боткинске улице и посматрао
околину. Носачи су у коњска кола утоварали огроман
изрезбарени орман, а коњ тегљач је премештао ноге. Често
је подрхтавао сапима. И коњска кола, чак и коњ, у
поређењу са орманом изгледала су мала. Кола су се тешко
покренула навише, а носачи су придржавали орман са
обеју страна. Направа се није померала равномерно, већ у
такту са коњским трзајима. Уз тужно шкрипање. Гледао
сам за њима док нису нестали иза угла. Али чак и тамо су,
иако невидљива, наставила још неко време да шкрипе.
Онда сам се нашао на кеју. Стајао сам ослоњен на ограду
Царског врта и посматрао уличне музичаре. Виолончело,
две виолине и флаута. Ту су већ много година свирали,
виђао сам их приликом сваког нашег доласка у Јалту. На
леђима сам осећао хладњикаве ромбове ограде.
Одушевљавао сам се њиховим старим јеврејским лицима,
чворноватим прстима са длачицама на зглобовима,
њиховом црном, прашњавом одећом. Њима је руководио

176
стари виолиниста. Ветар му је лепио дугачке седе
праменове за усне. Одувавао их је или одбацивао
климањем главе. Док је свирао, правио је страшне гримасе,
а ја сам га непрекидно посматрао. Сви су знали да је то
израз уживљавања у музику. Нико се није смејао. Музичари
су свирали по наруџбини, а и онако. Ситнина је убацивана
у отворену виолинску футролу. Није било ничег што они
не би могли да одсвирају.
Кад се помене реч музика, ја до данашњег дана првенствено
мислим на њих.
Слушао сам музичаре дуго, све време док су тамо свирали.
Нисам се померио с места чак ни за време њихових
церемонијалних наклона. Али кад су се инструменти
нашли у футролама, магија је нестала. Тада сам схватио да
се више неће чути никакав звук.
Наставио сам свој пут преко кеја. Тада је кеј био узан, не као
сада. Ходао сам поред саме гвоздене ограде иза које је
почињало море.
Моја рука је клизила преко доње ограде, црне, са висећим
сребрним капима. Дланом сам сакупљао те капљице, а оне
су се, струјећи преко руке, уливале испод мог рукава. То је
било пријатно.
Заокренуо сам ка Морској улици и нашао се поред познате
апотеке. У њој је било прохладно. Мирисало је на храстове
ормане и лекове. „Шта желите?” упитао ме је апотекар и
помазио ме по глави. Врх носа му је био раздвојен. Поносио
сам се што сам овамо дошао сам. Ћутао сам, јер ми у том
тренутку ништа није било потребно. Показавши ми
фотељу, апотекар је нестао у суседној соби. Фотеља је била
огромна, са кожним наборима. Подсећала је на старог
булдога. Више никада нисам видео тако добру фотељу.
Апотекар ми је донео бомбону против кашља. Стрпао сам
је у уста и изашао на улицу.
Најзад сам се нашао поред улаза на мол. Закорачио сам на
њега јер ми се учинило да је тамо пут. Дошао сам до
његовог краја и видео да ме са трију страна окружује море.
А док сам ходао, нисам схватио. То се догодило тек кад сам
се зауставио.
Мокро, зелено камење, подрхтавало је због таласања; негде

177
горе, на светионику, брујао је ветар, а пута, то је било
главно, пута више није било. Стајао сам, приљубивши се
леђима уз светионик, и било ми је ужасно. Чинило ми се да
се мол померио с места и почео да нестаје испод мојих ногу.
Кад сам осетио љуљање, заледио сам се од ужаса.
Увукавши се у топли, рапав зид, четвороношке сам
препузао на супротну страну светионика. Тек тамо сам се
охрабрио да се подигнем на ноге и лагано, корак по корак,
упутио се према почетку мола. Кад сам подигао главу,
видео сам свога оца, његово узбуђено лице, руке раширене
за загрљај. Знао сам да ми те руке неће дати да пропаднем.
Остатак растојања сам претрчао. Трчао сам према оцу и
плакао. Бацио сам се у његов загрљај.

Жлоба Д.П.
Рапорт о уласку у град Јалту

Већ су ми реферисали да генерал није одлучио да се

евакуише. Тражили су га по целом граду.
Дојахао сам на челу претходнице до генералове куће, али
њега тамо није било.
„Није ваљда нестао?” повикао је Б. Кун. „Нестао је”,
потврдила је собарица. „Изашао је пре једног сата. Ништа
није рекао”. Другарица Земљачка је убола собарицу
перорезом у бедро и појурили смо наниже, преко
Боткинске улице. Група радника је у коњска кола товарила
орман са двоглавим орловима. „Јесте ли видели генерала?”,
питао сам носаче. „Видели смо га”, рекли су носачи.
„Пролазио је овде 1888. А сада је 1920.” „.Значи, тако!”,
викнуо сам. „То је ваша шала? А ово је моја.” Ударио сам
кобилу бичем и она је јурнула с места. Орман је пао на
калдрму, али се није разбио. Квалитетна ствар. Носачи су
ћутке отишли за колима. Наредио сам да се орман унесе у
генералову кућу.
Поред Царског врта видели смо музичаре. Зауставио сам
одред и занео се музиком. Свирали су на двема малим
виолинама и једној великој. Осим тога, ту је био и дувачки
инструмент, флаута. „Војничка срца су огрубела због

178
рата”, рекао сам музичарима. „Одсвирајте им нешто
осећајно”.
Испред се појавио виолиниста и рекао: „Војници, слушајте
полонезу Огинског!” Замахнуо је гудалом и музичари су
сложно засвирали. Главни виолиниста се за време свирања
изменио у лицу. „Занесен је музиком”, рекао је присутнима
Б. Кун. Преко његових образа текла је крупна суза.
Помислио сам да смо због дубоког доживљаја полонезе
ипак испустили генерала. При здравој памети он није
могао да остане у граду Јалти.
Тамо смо се задржали доста дуго. Неки борци су сјахали и
слушали музику седећи на земљи. Нисам им сметао. И
ништа нисам рекао. И друг Б. Кун такође ништа није казао,
мада је најпре хтео. Тако ми се учинило. А коњи су
непомично стајали, нису ударали копитама зато што
животиња све разуме, чак и музику. То је медицински
доказана чињеница. Коњи ме никада нису изневерили, и
то је чињеница. А људи су ме много пута изневерили. На
њих се човек не може ослонити.
Онда смо кренули кејом. Зато што је узан, у ходу смо се
престројили у колону по двоје. Коњи воле такво
постројавање.
Јахао сам ћутећи. Ја, иначе, док се крећем, ћутим, да бих се
концентрисао. И гледам гриву коња ако нисмо у борби.
Руком је додирујем. Понекад човек и лице у њу загњури.
Грива има посебан мирис.
Са кеја смо скренули на Морску улицу и свратили у
апотеку. Друг Гусин и ја. Њему је био потребан нови завој,
јер му се стари натопио крвљу. Крв која је цурила брисала
је другарица Земљачка.
„Шта желите ?”, питао је апотекар.
Чинило ми се да сам тог човека препланулог лица већ
негде видео.
„Превијте!”, рекао сам апотекару и показао Гусиња. Док га
је апотекар превијао, седео сам у фотељи. Било је
прохладно и мирно. Могао бих овде да останем заувек.
„Друже, трудите се да не губите крв”, приликом
опраштања рекао је апотекар Гусињу. „Човек има само
шест литара крви”. „Две тролитарске тегле”, нашалила се

179
 другарица Земљачка.
Поново смо кренули кејом, кад ме одједном друг Кун
дотаче бичем по нози. Само једном ме је дотакао. Лако. И
бичем показује мол. Загледао сам се и очима не верујем:
генерал. Главом и брадом. Стоји сасвим на ивици, руке му
на грудима. Генерал!
Наши морнари су већ дежурали крај улаза на мол. Због
тога нисмо журили. Генерал већ нигде није могао да се
дене, једино у воду. Друг Кун је предложио да генерала
увежемо са двојицом тешких рањеника и бацимо у море,
али другарица Земљачка је такав метод осудила као
архилибералан и бескрван. Друг Кун се увредио и после је
тешке рањенике давио без консултација са другарицом
Земљачком. Они су јурнули на мол, а ја сам остао на кеју.
Генерал нам је полако долазио у сусрет.

Завршавајући фрагмент бр. 19 Тарабукин је себи насуо воду из

бокала. Пио је жудно, са лаким грцањем, као човек који још много
тога треба да каже. Осетивши референтово расположење, Грунски
је устао са своје столице: то је био красноречиви позив на завршетак.
Бајкаловој, смештеној на трону, такви гестови нису били доступни,
и она се ограничила на демонстративно гледање на часовник.
Тарабукин, који је дотле стајао на пола обрта према
потпредседницима, одмах се окренуо на супротну страну и
резултате интертекстуалне анализе почео да излаже галерији на
другом балкону с леве стране.
Ти, у највећој мери парадоксални резултати садржали су се у
следећем:
Прво – догађаји које је описао генерал (1888) хронолошки
претходе ономе о чему је приповедао Жлоба (1920). При томе је
ипак време припремања Жлобиног рапорта претходило времену
стварања генералових успомена (претпоставља се, крајем педесетих
и почетком шездесетих година двадесетог века).
Друго: без обзира на очигледну сличност наведених текстова,
није се установило позајмљивање ни код једног аутора. Више од
тога. Са гледишта аналитичара, чак није било ни наговештаја за
упознавање једног аутора са текстом другога.
Треће: оба текста нису могла да се подведу под исти извор

180
пошто, без обзира на њихову сличност, приповедају (овде је
референт ударио песницом о катедру) о различитим догађајима.
Тарабукин је поново насуо воду из бокала. Стојећи, као и
раније, леђима окренут копредседницима, а боком према сали,
прихватио се и друге чаше. Из звучника су се по сали, као гигантски
метроном, разлегли звуци дубоких Тарабукинових гутљаја.
Грунски, који је сео, поново је устао и лупнуо по микрофону.
Да не би уступила иницијативу академику, Бајкалова је рекла:
– Придржавајмо се правилника!
Немајући снаге да игнорише оно што се догађало, Тарабукин се
нагло окренуо према копредседницима и лактом закачио бокал.
Бокал се, уз успорени, скоро бесконачни тренутак летења преко
сцене, распао у ситне комаде.
– Разумем – тихо, али трагично је рекао Тарабукин. –
Незахвално је стајати између човека и његовог ручка, али ја имам
још и четврту тачку. И молим да је саслушате.
Као да учествују у финалу неког позоришног комада, Грунски
и Бајкалова су, ћутећи, гледали у једну удаљену тачку. Њих као да је
падање бокала мало зближило. И они који су били у сали схватили
су да је боље да саслушају референта. Грунски је сео са изразом
човека који се покорава ситуацији.
Тарабукинова четврта тачка је испала најдужа. Развијајући идеје
Веселовског и В. Ј. Пропа (али истовремено и полемишући са њима),
разговор о сличности генераловог и Жлобиног текста историчар је
пренео у област узајамног односа мотива. На несрећу по
Тарабукина (као, уосталом, и по присутне), он се, у разјашњавању
узрока свог неслагања и слагања са претходницима, заплео.
Тарабукин је овде добро разумео непотребност тих детаља али,
тежећи свом снагом да се врати теми општих мотива, од ње се све
више удаљавао.
Референтово узбуђење, са њим и узбуђење сале, повећавало се
из минута у минут. Зауставивши дисање, сви су у вртлогу научне
мисли пратили његово трагично копрцање, али спасоносног круга
није било. Из председништва нису хтели да га избаце, из сале нису
могли. Радници фабрике конзерви били су део аудиторијума који је
највише саосећао са Тарабукином, и били су спремни да
аплаудирају, али за то је требало да се референт заустави или да,
као минимум, направи паузу. Он се није заустављао. Увукавши
главу у рамена, говорио је све брже и неразумљивије, као да се

181
надао да ће у језичкој бујици открити златну реч која ће његове
опоненте оборити с ногу.
Подигавши поглед са катедре, Тарабукин је видео
свепраштајуће очи Грунског. Бајкалова је замишљено разгледала
своје нокте. За референта је то постао последњи ударац и он је
почео да рида. У сали су се разлегли бурни аплаузи. Сви су кренули
на ручак.

182
 13.

На челу колоне која је изашла из позоришта налазио се

директор фабрике конзерви. Удаљивши из фабричке колоне људе
који су хтели да јој се прикључе, одводио је научнике у мензу број 8,
у улици Лењина. Управо тамо је за учеснике и госте био сервиран
ручак.
С десне директорове стране ишао је Грунски, с леве Бајкалова.
Директорове руке су биле полураширене, као да иду у сусрет
летећем ветру, али скутови његовог сакоа су се сваког трена лепили
уз копредседнике јутарњег заседања, који су се трудили да не
заостану за њим. Врх колоне премештао се средином пешачке
Лењинове улице и раздвајао је на два једнака дела. У граду су сви
познавали директора фабрике конзерви. Независно од односа
према његовој производњи (она је изазивала расправе), њему и
научницима су уступали пут.
У мензи се задржавао онај мирис хлора и неукусне хране који се
деценијама упијао у зидове установе. На директоров предлог,
постављени су балончићи са освеживачем ваздуха (радници мензе
усмеравали су их на вештачке цветове на столовима), али они су
само погоршали ситуацију. Не уништивши стари мирис, уз њега су
још додали слаткасту нијансу која је изазивала гађење.
Распоред правоугаоних столова Соловјова је подсећао на мензу
његове бивше школе. Уз сваки такав сто, прекривен столњаком од
хартије, смештало се четворо људи. Он је већ сео уз један, али је у
последњем тренутку приметио како му са супротног краја сале
маше Дуња. Стајала је крај великог храстовог стола, другачијег од
осталих. Поколебавши се, Соловјов је преко сале кренуо према њој.
Дуњу су, као члана организационог комитета конференције,
сместили за исти сто са директором фабрике конзерви, Грунским,
секретаром Грунског, Бајкаловом и човеком који је патио од

183
зрикавости. Дуња је одлучила да позове свог новог познаника.
Последњи је у салу ушао Тарабукин. Када је завршио своје
излагање, најпре није дозвољавао себи ни помисли о храни.
Категорично је одбио да са осталима иде у мензу. Спустио се у
партер, пао у фотељу четвртог реда и неколико минута тамо
непомично седео. Кад се мало смирио, Тарабукин је осетио глад и,
после неких недоумица, одлучио је да крене у мензу.
Већ са прага му се учинило да слободних места нема. Осетио је
да га ту нико не чека. Одједном је изгледало да сложена одлука да се
пође на ручак никоме није потребна, и да је у суштини исмејана.
Његово лице трагичног изгледа, на вратима, све је натерало да
заћуте.
– Места, како се могло и очекивати, нема – тихо је изговорио
Тарабукин.
Али разјаснило да су уз још три стола постојала слободна места.
Док је Тарабукин (он се чак мало збунио) бирао где да седне,
директор фабрике конзерви се мало придигао и, приљубљујући
кравату уз стомак, гласно позвао окаснелог госта за свој сто.
У разношењу хране помагале су жене из фабрике конзерви.
Оне су на шарене пластичне послужавнике ређале пирамиде
тањира, подизале их у једном трзају и тешко премештале преко
сале. Стављале су их на крај стола и педантно, уз помоћ гостију из
сале, растоваривале. Предјело и јело послуживано је у једнаким
тањирима са натписом Друштвена исхрана. Десерт је смештан у
шоље са истим натписом и превентивно сломљеним дршкама. Са
истим циљем, алуминијумске кашике су биле спирално заврнуте.
На виљушкама није било спирала пошто су их, због конференције,
донели из фабрике конзерви (у мензи бр. 8 није се предвиђало
коришћење виљушки). Ножева није било чак ни у фабрици
конзерви.
Без обзира на типско посуђе, храна за присутне није била иста.
Соловјов је приметио да су се, за разлику од других столова, на
њиховом појавиле маслине са насецканим морским раковима, а из
друштвене исхране се у посуди за салату стидљиво светлуцао црни
кавијар. Ухвативши Соловјовљев поглед, Дуња је једва приметно
имитирала уздах. Као информисана особа, знала је да на земљи
нема једнакости.
– Желим да вам представим Валерија Леонидовича – обратио се
Грунски директору фабрике. – Он је један од руководилаца

184
Соловјовљевог фонда.
Директор је престао да маже кавијар на хлеб и погледао је
Валерија Леонидовича.
– А ја желим да вам представим самог Соловјова – насмешила се
Дуња.
– Тако младог… – почео је директор, али је неочекивано заћутао
и престао да маже кавијар.
– А због чега су конференцију из Јалте пренели у Керч? –
питала је Бајкалова Валерија Леонидовича. – Генералов град је ипак
Јалта.
Неприметно за Бајкалову, Грунски је преврнуо очима. Исти
израз је прелетео преко лица његовог секретара, тамнокосог младог
човека са раздељком на средини.
– Зар вам је овде рђаво? – питао је директор, обухватајући
широким гестом сто.
– Ја ћу вам одговорити због чега су је пренели – рекао је
Тарабукин. – У јалтанском фонду просто више није било новца.
Валериј Леонидович је протрљао врх носа. Изгледа да он није
сматрао да треба да коментарише Тарабукинову изјаву. Једно
његово око било је усмерено на Бајкалову, друго на директора
фабрике конзерви. Тарабукину се учинило да га чак и не гледају. А
заправо уопште није било тако.
– Та одакле се, право говорећи, тај новац може узети? –
настављао је Тарабукин са бесом који се повећавао.
– Одакле, питам ја вас, он може да се добије, ако фонд узима у
закуп пола дворца у центру Петербурга? Ако је плата оних који
помажу науци таква да о њој не може да сања ни добитник Нобелове
награде? Имајте на уму да говорим само о легалној страни њихове
делатности…
Тарабукин је прешао на ватрени шапат, а сви који су седели за
столом одједном су престали да једу.
– Опростите, како се зовете? – питао је Тарабукина Валерије
Леонидович, и директор фабрике и Бајкалова истовремено су се
представили по имену и очевом имену.
Секретар Грунског се закикотао.
– Валерије Леонидович је питао за име и име по оцу Никандора
Петровича – не збуњујући се, изговорила је Дуња.
– Никандоре Петровичу – рекао је Валерије Леонидович. –
Молим вас, никада немојте бројати туђ новац. Никада. То се може

185
лоше завршити.
– Ви ми претите? – тихо је питао Тарабукин.
Људи око стола почели су да се окрећу. Очи Валерија
Леонидовича се разиђоше на разне стране сале. Секретар Грунског
је уздахнуо и ставио себи маслине са морским рачићима.
– Младом организму су потребни морски рачићи – рекао је
Грунски.
– А ви сте стварно Соловјов? – питао је директор фабрике
конзерви.
– Стварно – одговорио је Соловјов.
Осетио је како га испод стола Дуња гази по нози. Директор је из
џепа извадио визиткарту и уручио је Соловјову.
– Вама није жао што се конференција одржава у Керчу?
– Није – рекао је Соловјов. – Није ми жао.
После ручка преостало је сат и по слободног времена. Дуња је
Соловјову предложила да пођу на брдо Митридат. Сматрала је да
њему, као историчару, то треба да буде интересантно. Соловјов је
замишљено потврдио.
На брдо су ишли забаченим прашњавим уличицама. Преко
изврнутог камења, нога је клизила са калдрме, и једном Дуња само
што није пала. После тога, ухватила је Соловјова под руку.
Нестајањем последњих кућа нестало је дрвеће, калдрму под ногама
замениле су грудвице кречњака, и пут се неприметно претворио у
стазу.
Соловјов је помислио да газе море пелина наднесеног изнад
пута. Залеђено, непокретно море. У том изгледу било је нечег
библијског, што није одговарало шетњама после ручка, и потрудио
се да се избави од Дуњине руке. Дуња је, истина, то приметила, али
није показала.
Дуња је причала о граду Пантикапеју и о цару Митридату. Са
неочекиваном ватреношћу је описивала сложене узајамне односе
Пантикапеја са тадашњом, њему савременом, супердржавом.
Приближили су се рушевинама дворца Митридат. На комаду стуба
седео је велики гуштер.
– Кад је Митридата издао рођени син, наредио је робу да га
закоље мачем.
Дуња је представила ефектан, агресиван убод (из напада) и
гуштер се незадовољно спустио на земљу. Није подносио нагле
покрете.

186
 Соловјов се спустио на једну грудву. Она је била врела. Изнад
осталих комада видљиво се подизао загрејани ваздух. Соловјову се
чинило да је сунце, уз магловито-провидно струјање ваздуха, из
камења испаравало остатке древне историје, који су се на неки
чудноват начин задржали у њима до овог доласка.
Да ли је Митридат могао да приљубљује длан уз тај стуб увече,
кад је са мора већ допирала свежина, а стуб је још био топао,
наређујући свима: наложницама, масерима, телохранитељима, и
још понеком да се удаље, и још ко зна коме? А сам да спусти длан на
тај стуб и да стоји? И осећа његову шупљикаву површину? И да се
одушевљава мореузом који се гаси? Да, не одвајајући поглед, до
оштрог бола у очима гледа тамо где се сунце претвара у море?
Могао је, наравно. Па чиме се, онда, његова историја разликује
од историје генералове? Обојица су ратовали на Криму. Обојица га
нису сачували. Сви поново газе једне те исте грабуље.35
Вечерње заседање је носило назив који је много обећавао:
Другачији генерал. Опет су у председништву седели Грунски и
Бајкалова. Овај пут је и она седела поред њега на столици. На сцени
не само да није било трона, већ ни претходног декора. Уместо
средњовековног замка, иза копредседникових леђа се љуљушкала
крчма на литванској граници. По мишљењу директора фабрике
конзерви, таква позадина је оријентисала слушаоницу на
неформални карактер заседања.
Кад је објавио први реферат, академик Грунски је изразио наду
да ће послеподневни учесници представити нов, свеж поглед на
проблем у науци о генералу и да ће, можда, изразити ново мишљење.
Дословно придржавање за изворе академик је назвао цепидлачењем
и обећао је своју подршку свима који се не плаше да прекину
традицију. Успут се сетио класификације научника коју је
предложио професор Николски (Соловјов је уздрхтао) и њу је
прогласио методолошки неодрживом. Осудивши традиционализам
као појаву, председавајући је дао реч референту по презимену
Кваша. Док је Кваша излазио на сцену, Бајкалова је рекла да се
прикључује речима колеге и изразила увереност да ће
нетрадиционална оријентација чувеног научника можда бити
добар стимуланс за многе младе људе који су себе посветили науци.

35 Сви се сударају са истим проблемима (прим. прев.).

187
Сала је, без договарања, погледала секретара Грунског.
– То му је због трона – прошапутала је Дуња Соловјову.
Кваша је већ стајао иза трибине. Кратко подшишан, преплануо,
прилично мргодан. Извинивши се због каламбура, почео је од тога
да његово иноваторство (реферат је носио назив „Генерал Ларионов
као јуродиви”) има своју традицију. Разуме се, говорило се о чланку
А. Ј. Петрова-Похабника, чланку који је објављен још 1932. године.
У том чланку су се набрајале неке генералове црте и поступци
који се нису уклапали у општеприхваћене представе, како о војном
животу у целини, тако делимично и о вишем официрском,
командном кадру. Између осталог, помињани су многобројни
генералови разговори са коњима, по ауторовом мишљењу и његова
патолошка везаност за железнички саобраћај, а такође и присуство
четири птице (ждрала, гаврана, ласте и чворка) у његовом вагону,
што су документовано потврђивали очевици.
Осим тих чињеница, полунаговештајима је саопштавано о
неким чудним генераловим наређењима непосредно пре него што
су Јалту заузели црвени. О тим наредбама није се говорило ништа
конкретно, осим да су његови потчињени, кад су их зачули, били
веома зачуђени. Управо тада је уз генерала први пут примењена
реч јуродиви.
Кваша је критику рада А. Ј. Петрова-Похабника почео од
детаљне биографије њеног аутора. Како је успео да установи, пре
евакуације из Крима, Петров-Похабник је, у генералу повереној
армији, имао дужност коњушара,36 који се касније преселио из
Константинопоља у Чешку и тамо живео преписујући лепо и читко
радове Прашког лингвистичког кружока. Удубљујући се у процес
преписивања, Петров-Похабник је, ни сам не приметивши, написао
свој први чланак о актуелном организовању реченице, чиме је
изазвао искрену збуњеност Р. О. Јакобсона. Због десосировског
разумевања проблема синхроније и дијахроније, Петров-Похабник
је почетком тридесетих година био присиљен да напусти кружок.
Чланови кружока би били спремни да му опросте све што хоће,

36Та околност је, по мишљењу истраживача, могла да се објасни

као љубоморни однос А. Ј. Петрова – Похабника према
генераловим разговорима са коњима, а такође и као његова
очигледна мржња према железничком саобраћају.

188
само да не следи Фердинанда де Сосира.
Управо у том периоду, лепо преписујући зборник чланака
Феноменолотја јуродивости, бивши коњушар припрема и укључује у
њега и свој рад о генералу.
Човек који се без остатка предаје грађи, А. Ј. Петров– Похабник,
у неком тренутку је и сам почео мало да се понаша као јуродиви. Он
је у свако годишње доба, а тога се у Прагу сећају до данашњег
времена, по улицама ишао бос, шокирајући пролазнике изјавама да
оригинално документованог истраживања о јуродивости пре њега
просто није било. Понекад је бацао камење на прозоре прашког
лингвистичког кружока.
Главна Квашина замерка упућена свом претходнику била је, ма
како то било чудно, неразумевање феноменологије јуродивости. Занос
последњег спољашњим атрибутима јуродивих (који су, између
осталог, дошли до изражаја у проклињањима која је А. Ј. Петров-
Похабник слао својим опонентима) није му дозволио да у правом
смислу проникне у суштину те појаве. Концентришући се на
ексцентричну страну ствари, Петров-Похабник, са Квашиног
гледишта, у јуродивости није схватио најважније: њен духовни
смисао.
Томе је допринело његово недовољно разумевање неких
црквенословенских текстова. На крају крајева, приметио је
немилосрдни Кваша, претходна врста посла за Петрова-Похабника
није подразумевала његово упознавање са црквенословенским
језиком. Сам Кваша је познавао тај језик савршено, што му је
дозволило не само да слободно цитира црквенословенске текстове
већ и да их потпуно разуме. Кратко дотакавши историју
проучавања јуродивости у целини, Кваша је позивао на правилно
акцентовање и прешао је на анализу проблема који су могли да се
примене на генерала.
Он није одбацивао елементе јуродивости у генераловом
понашању. Штавише, ослањајући се на истраживања житија
јуродивих, аутор је показао да се успомене савременика, које су
везане за генерала, врло често оријентишу на староруске обрасце.
Као један од кључних пунктова таквог упоређивања, референт
је опис јуродивости замишљао као усмрћивање за свет.
„Хагиографски јунак”, прочитао је Кваша, приносећи наочаре
очима, „искључује се из свакодневне ситуације, из живота у
„родном” социјуму, и прелази у други социјум или, са гледишта

189
претходног, „туђ”, као да за њега претходни социјум престаје да
постоји, на тај начин прелазећи у њему у статус „мртвог”.
Завршивши цитат, научник је навео красноречиве примере тога
како је генерал напуштао свој социјум.
Он се, пре свега, оријентисао на изјаве да су у генераловом
вагону живеле птице, и као паралелу је именовао причу о светом
Исакију Печерском, коме је као подстицај за јуродивост послужио
случај са гавраном. Истовремено с тим, питање да ли је генералова
јуродивост започела појавом наведених птица, референт је
одговорио одрично.
У наставку птичје теме, Кваша се такође сетио паралела које су
биле ближе генералу, како по времену тако и по врсти посла.
Имале су се у виду биографске чињенице руског фелдмаршала
А. В. Суворова, који је сматрао да, у случају објективне потребе, није
срамота кукурикати као петао. Тако је, објавивши да сви чују да ће,
под командом Кошћушка, напасти Пољаке са првим петловима,
њих (Пољаке) довео у заблуду. У ствари, не дочекавши јутарње
петлове, фелдмаршал је увече лично закукурикао. Том приликом се
чак ударао по боковима, постижући са петлом спољашњу сличност.
Његова војска је јуришала при вечерњој светлости и до ногу
потукла противника. У мирнијим околностима се догађало да
велики војсковођа кукурикањем буди војнике.
Осим тога, и то је била најближа паралела са генераловим
поступком. У време Великог поста, Суворов је наређивао да једну
собу у његовој кући насипају песком, у њој је распоређивао кадице
са боровима и јелама и тамо је пуштао птице. После Ускрса, с
доласком врућина, птице су пуштане на слободу.
Само се по себи разуме да је референт поменуо чувене
генералове разговоре са коњима, које је у своје време разматрао
Петров-Похабник. Претходниково осветљавање тог сижеа Кваша је
сматрао детаљним али тенденциозним.
По Квашином мишљењу, за виши официрски састав није била
у духу традиције ни генералова вожња колима са песком преко
залеђеног Сиваша. Без обзира што је она објашњавана
проверавањем чврстине леда, сам метод провере морао је да изазове
нова питања.
Бавећи се грађом Кримског пољопривредног архива, Кваша је
такође умео да открије и извештај да је у време слободно од битака
генерал наређивао војницима и официрима да помажу сељацима у

190
орању земље. Као доказ заснованости те наредбе, указивано је да је
армија, после експропријације коња за војну коњицу, била обавезна
да сељацима помогне, у крајњој мери, на тај начин. Официри, љути
због извршавања несвојствених функција, по речима откривеног
документа су „гунђали”. С том чудном наредбом примиривало их
је само то што се генерал, праћен збуњено насмешеним орачем,
лично упрезао у ам и за собом вукао плуг. Анализирајући наведену
чињеницу, референт је упозорио присутне да то не сматрају
сложенијим обликом37 толстојевштине. Без обзира на посебно место
у Толстојевом стваралаштву, како теме коња у приповеци
Холстомер (Трговац платном ), тако и теме железница (Ана Карењина),
генералу није била блиска пишчева позиција везана за религиозна
питања.
У широкој грађи за проучавање, коју је Кваша наводио за
анализирање, посебно место је заузимао чувени случај генераловог
фотографисања у мртвачком сандуку. Без обзира на устаљену
истраживачку традицију, референт није био склон да тај поступак
објашњава једино генераловом ексцентричношћу.
Са Квашиног гледишта, генералова тежња за усмрћивањем света
добила је, у датом случају, један од својих видљивих израза. При
томе је референт напоменуо слушаоцима да су неки свеци за стално
место свог живљења бирали мртвачки сандук.
По Квашином мишљењу, концентрисана пажња на тему смрти
била је особина која је карактерисала генерала. Како је она била
неодвојиви део његове професије, смрт је, чини се, за њега требало
да постане нешто обично (Мада, може ли се човек навикнути на
смрт? – питао је Кваша, одвојивши на трен поглед од катедре) и у
неком смислу свакодневно.
У време генералове активне службе у армији вероватно је тако и
било. Његово, ако се тако може назвати, снажно интересовање за
смрт почело је да се испољава тек после Грађанског рата, а са
годинама се само повећавало.
Генерал је сакупљао податке о животу, али још марљивије о
смрти, не само својих саучесника из истог пука већ и противника, у
крајњој мери оних према којима није био равнодушан. Чак је

37Као што је познато, орање Л. Н. Толстоја није предвиђало

замену коња човеком.

191
обезбедио две фасцикле, које је обележио управо као Живи и Мртви.
Свака фасцикла је, у зависности од стања лица које га
интересује, чувала лист са кратким подацима о њему, његовом
животу или смрти. Фасцикла Живи првобитно је била невероватно
дебела, док је истовремено фасцикла Мртви изгледала скоро без
тежине. Како је време пролазило, ситуација се променила. Све
чешће и чешће генерал је морао да премешта листове из једне
фасцикле у другу. Тако се настављало док у фасцикли Живи није
остао само један једини листић. То је био папир са именом Генерал
Ларионов.
И тада је генерал почео да сумња у уредност бележака које је
водио. Разуверио се да је остао жив једино он, а да су сви остали
умрли. То је изгледало нелогично.
„Због чега сам ја”, забележио је генерал на једином преосталом
листу „ја, ког је требало да стрељају још 1920. године, жив, а они
који нису планирани да буду стрељани, мртви су?”
Ситуација му је изгледала толико изазовно да је све листове из
фасцикле Мртви пребацио у фасциклу Живи. Размисливши, свој
листић је убацио у фасциклу Мртви. Само тако – Кваша је поново
подигао поглед на салу – могло је да се не дозволи мешање живих и
мртвих.
Одвојено од осталих вести научник је анализирао две усмене
приче о генералу које је забележила фолклорна експедиција у
кримском селу Изобилно.
У првој се говорило како је, наводно без дозволе
главнокомандујућег белом армијом, А. И. Деникина, генерал
освојио Перекоп и послао му телеграм следеће садржине: „Хвала
Богу, слава нама, Перекоп је заузет, и ја сам тамо.”
Друга прича је описивала божићну вечеру која се десила у
севастопољском штабу главнокомандујућег. На Деникиново питање
због чега, седећи за столом, генерал Ларионов не једе, овај је
одговорио: „Сада је пост, баћушка, не сме се до прве звезде.”
A. И. Деникин као да је ту наредио да се генералу уручи звезда.
Обе приче у Квашином реферату биле су подвргнуте како
фактолошкој тако и научној критици извора. Она се, укратко,
сводила на следеће:

1) У анализираном периоду главнокомандујући већ није

био Деникин, него барон П. Н. Врангел;

192
 2) Генерал Ларионов није заузимао Перекоп, већ га је,
напротив, бранио;
3) Текстови без преседана за оба саопштења били су приче
о А. В. Суворову.

У првобитној причи, везаној за извештај у стиховима, није се

говорило о Перекопу, већ о турској тврђави Туртукај. При томе,
писмо није било адресирано на било кога другог, већ на
фелдмаршала П. А. Румјанцева.
У причи о уручивању звезде Суворов се није обраћао Врангелу
(утолико пре ни А. И. Деникину), већ Катарини Другој, називајући
је управо „Матушка”. У оба фолклорна дела Кваши се учинило да је
најинтересантније то што између генералисимуса Суворова и
генерала Ларионова народно стваралаштво није правило никакву
разлику. Ту околност научник је сматрао симптоматичном.
У закључку свог реферата, Кваша се растужио што се у вези са
чудним генераловим поступцима у време предаје Јалте нису
узимали у обзир неми наговештаји А. Ј. Петрова-Похабника, па зато
ништа и није познато. Референт је позвао своје колеге да уложе
велике напоре да би прецизирали о каквим би се управо
поступцима могло говорити.
Са његовог гледишта, разјашњавање тих околности не би
додало боје само генераловом портрету. То би могло да открије
истину и о питању које је до данашњег дана остало без одговора:
како је, уопште говорећи, генерал остао жив?
Чинило се да је Кваша желео још нешто да дода, али Грунски је
куцнуо по микрофону. Кваша је раширио руке, спустио хартију у
фасциклу и спокојно се (у крајњој мери, у поређењу са
Тарабукином) спустио у салу.
Бесконфликтни одлазак референта охрабрио је Грунског.
Најавио је следећи реферат и позвао говорника да се придржава
правилника. Свима је било јасно да се оштар тон председавајућег
односио на претходног референта.
Соловјов је непажљиво слушао и тај, наредни реферат.
Почињала је да га боли глава. Вероватно од вишка дневних утисака,
помислио је. Или због шетње преко усијаног Митридата (топлотни
удар).
Напор да разуме шта управо жели да изрази говорник
повећавао му је бол и довео га до тога да осећа сваку мождану

193
ћелију.
Име операције имало је посебно значење – рекао је референт
Копалеишвили.
Кавкаски акценат референта Соловјову није омогућавао да се
концентрише. Говорило се о операцији „Ров”, којом се и сам
Соловјов мало бавио.
Пре одлучујућег јуриша црвених на Перекоп, генерал је
наредио да се ископају два допунска низа ровова, као да је њихова
количина могла нешто да промени.
– Као да ће ми ти ровови заменити борбени дух који је изгубила
моја армија! – викнуо је копачима генерал.
Корачао је дуж одбрамбених линија, а земља се испод његових
чизама осипала у свеже ископане ровове.
– Желим да легнем у ваш ров да би ме сви оставили на миру! –
повикао је генерал на другом месту.
Копачи нису знали да је то била стара генералова жеља.
Настављали су ћутке свој посао, али су били у недоумици зашто му
је у том случају потребан тако велики ров.
– Назив операције имао је посебно значење – поновио је
Копалеишвили.
– Прочитајте га уназад и схватићете шта је тиме хтео да каже.
Копалеишвили је са задовољством посматрао како се преко сале
котрљао шапат заједничког читања.
– Том речју – говорник је махнуо дланом – генерал као да се
опраштао.
Сала је то схватала недопустиво дуго.
– Та реч је пока38 – рекао је, смешећи се, Копалеишвили.
Шапат је неприметно прешао у брујање. Покретом главе
референт је вратио на место непослушне шишке. Бајкалова је
нешто написала на папирићу и показала Грунском. Грунски је
читао, вукући кажипрст од једног до другог слова. На исти начин
читао је и у обрнутом редоследу. Слегнуо је раменима.
Али у речи окоп – забринуто је рекла у микрофон Бајкалова,
прво слово је о…
Копалеишвили се ослонио на катедру и нагнуо главу према
рамену. Његово лице није изражавало ништа осим умора.

38 Мало (рус.).

194
Загладивши косу, полагано је за катедром почео да преврће
странице.
Бајкалова се подигла с места и упитно гледала референта.
– Проверићу вашу информацију – рекао је после ћутања
Копалеишвили.
Соловјов је осећао да му је потребан ваздух. Због тога је требало
да нешто објасни Дуњи, али он није налазио речи. Сем тога,
тренутак замене референата био је испуштен и сада је било
незгодно да се излази.
Соловјов се љутио због своје неодлучности. Говорила је Алекс
Шварц из Бостона, стручњак за родословна истраживања. Говорила
је пријатним мушким баритоном. Пажљиво бирајући речи, давала
је предност номинативу и инфинитиву. Соловјова је глава болела
све јаче.
Своје саопштење о генералу Шварцова је започела детаљном
причом о чувеној девојци-коњаници, Надежди Андрејевној Дуровој
(1783-1866). Америчка научница је подсетила присутне да је женама
у 18. и 19. веку било скоро немогуће да продру у руску армију.
Судбина жена био је (Шварцова је приказала неколико покрета
везења) ручни рад, кухиња (сецкање замишљеног поврћа) и
постеља (покрети коњаника).
Али код младе Надежде ручни рад није успевао. Чипке је она
кидала (демонстрирање), кварила (илустрација), мрсила
(илустрација).
– Два осећања – цитирала је референткиња Дурову – толико
супротна: љубав према оцу и одвратност према свом полу,
узнемиравала су младу душу моју са подједнаком снагом и ја сам, са
чврстином и стабилношћу која је мало својствена мојим годинама,
почела да смишљам план како да се извучем из сфере која је
природом и обичајима предодређена женском полу.
Девојку дају на васпитање резервном хусару Астахову. Он је
учи да се бори сабљом (илустрација), да пуца (звучна илустрација),
да јаше (илустрација која се подудара са постељном).
Приметивши да је Бајкалова устала, референт јој је упутио
смирујући гест.
– Да ли вам је интересантно на који је начин то у вези са
генералом?
– Интересантно ми је – рекла је Бајкалова.
Госпођа Шварц је изашла ван катедре, пришла Бајкаловој и

195
обухватила је у полузагрљај.
– Просто, генерал је био жена. Као Надежда Андрејевна. Као ви
и ја. Ви ниси знао?
Бајкалова је дала предност ћутању. Још увек се налазила
загрљају Шварцове.
– Због чега га Жлоба није стрељати?
– Због чега? – опрезно је питао Грунски.
– Он је знао генералову тајну. Он га је волео.
Соловјов је устао и, не гледајући ни у кога, почео да се пробија
према излазу. Тек кад се нашао на свежем вечерњем ветру, осетио је
да му је кошуља мокра од зноја. Раскопчао је два или три дугмета и
одлепио ју је од тела. Отпозади му је пришла Дуња и спустила му
браду на раме.
– Хоћемо ли да пођемо?
Соловјов је једва видљиво слегнуо раменом.
– Боли ме глава.
– У соби имам таблете.
Протрљала је нос о његов врат. Не одвајајући се, Соловјов је
гледао робну кућу Галеб.
– Глава ме боли због тебе.
Дуња није рекла ни речи. Окренула се и нестала иза
позоришних стубова. Соловјов се лагано упутио према хотелу.

196
 14.

Јутро није наговештавало скандал. Лишена мрешкања, морска

површина изгледала је као изгланцана. Као смена ветру, који је
увече дувао, стигли су смирујући ваздушни таласи. Они су јутарњу
свежину сједињавали са једва уочљивим мирисом рибе, и та се
мешавина Соловјову много допадала. Али скандал се десио.
Јутарње заседање су водили Кваша и Шварц. Прецизније
говорећи, водила га је Шварцова, а Кваша је само седео поред ње.
Од самог почетка је зграбила микрофон и више га није испуштала
из руку. Кваша није протестовао. Најпре је посматрао кристални
лустер у сали, а онда је почео нешто брзо да бележи на папире пред
собом.
Још пре изласка првог референта, на сцени се појавио онизак
човек у спортској одећи. Мало се љуљајући, дошао је до стола за
председавајуће и о њега се ослонио руком.
Неко време је стајао непомично, гледајући у под.
– Ко сте ви? – добронамерно га је питала Шварцова.
Ја? – Човек је мало поћутао. – Па, рецимо, стручњак за
осветљење сцене. Електричар.
Чучнуо је, а лактове спустио на сто.
– Имате много уморно изглед – рекла је Шварцова.
Човек, стручњак за осветљење сцене, то је и потврдио.
Повукавши се према бокалу, насуо је себи воду и попио.
– Просто, мало сам уморан.
Подигао се на ноге и лагано се удаљио. Доле, поред степеница,
већ је, ишчекујући ослобађање сцене, стајао московски научник
Папица. Бацивши на електричара презрив поглед, мали Папица
узлетео је уз степенице. Био је у смокингу са лептир машном, која је
само мало извиривала испод дуге браде и као да није била у
сразмери са величином његовог подбратка.

197
 И брада, и смокинг, и нагли покрети референта подсећали су
Соловјова на луткарско позориште које је у његову школу долазило
пред сваку Нову годину.
Волео је те представе због лепих луткарских костима, блиставих
шљокица на завеси, мириса јелке, већ намештене у углу свечане
сале, али још неукрашене због примисли на приближавање
распуста.
Волео је те представе чак и у старијим разредима, кад су га
интересовале сасвим друге ствари и кад је, налазећи се у сали,
неприметно стискао Лизину руку и мислио да њих, који седе на
представи за децу, везују односи који нису дечји, и то га је
невероватно опчињавало.
Соловјов је опрезно окренуо главу и погледом обухватио Дуњу.
Седела је на два реда од њега. Седела је право, некако несавитљиво
и непрекидно гледала сцену.
„Тако и треба да седи протерана жена”, помислио је Соловјов.
Први пут је према њој осетио нешто што је личило на симпатију.
Папицин реферат ишчекивали су са нестрпљењем. То није
имало везе са неким посебним положајем научника у историјској
науци. Неоспорно је да такав положај Папица није имао. То чак није
било ни у вези са његовом брадом, која би чинила његове усмене
наступе много привлачнијим од писмених.
Узрок интересовања налазио се у основном питању науке о
генералу, написаном у наслову реферата: Због чега је генерал остао
жив?
Истовремено са почетком реферата, на балкону се приметило
електричарево кретање. Лице човека који се пре налазио на сцени
појавило се иза челичних конструкција, и после једног трена, један
за другим, почели су да се укључују рефлектори.
Како се осветљавање остваривало само са десног балкона, на
сцени су се формирале злокобне црне сенке. На председавајуће су
била усмерена два светлосна зрака у боји, зелени и плави.
Папица је свој реферат читао енергично, са гестикулацијом и
тапкањем у месту. Читао га је буквално, не одвајајући очи од текста.
Његови чворновати прсти клизили су ивицом катедре, повремено
се од ње одвајали, понекад кочили. Повремено се Папица наслањао
на микрофон, ошамућујући салу шуштањем браде. Онда се од
катедре нагло удаљавао. Тело му се затезало као струна и под тим
неприродним углом нагињало се и кочило.

198
 Папица је пажљиво набројао узроке због којих је генерал
требало да буде стрељан. Њих је, по научниковој процени, било
двадесет седам.
– У то време постојале су само две могућности да се избегне
стрељање. Генерал није искористио ниједну (подразумевало се
бекство у Константинопољ и одлазак у илегалу). Из тога је следило
да је постојала и трећа, до сада непозната могућност. А та могућност
да избегне стрељање – референт се исправио и погледао у салу –
била је сарадња са црвенима.
Научникова аргументација није била нова. Поновио је досетке о
сусретима генерала са Д. П. Жлобом, у своје време изречене како у
емигрантској тако и у совјетској штампи,39 али за то није навео
никакве допунске доказе.
Отишавши даље од својих претходника, Папица је такође
претпоставио да је још 1918. године генерал Ларионов био
заврбован од стране Ф. Е. Держинског, и од тог времена је у
потпуности извршавао све задатке ЧК.
Чувене генералове победе научник је објаснио тактичким
закључцима. Претпостављао је да су оне предузимане са циљем да
се скрене пажња са одлучујуће битке на Перекопу који је, као бајаги,
генерал предао у јесен 1920. године. Све битке које су дотле вођене
Папица је назвао намештеним и позивао је све да их не схватају
озбиљно.
– У току целог Грађанског рата, од почетка до краја, генерал
Ларионов био је агент ЧК – закључио је референт. – Ето вам
одговора на питање зашто га нису стрељали!
Лаже! – разлегао се из сале женски глас.
Преко централног партерног пролаза, у правцу сцене, кретала
се дама. На електричаревом балкону разлегло се пуцкетање и
Папица се нашао у центру црвеног зрака.
– Дозволите…! – рекао је председавајући Кваша – Али генерал је
имао и боље могућности да помогне црвенима. Због чега је, онда,
поставља се питање, њему било потребно да чека новембар 1920.

39 Референт такође није знао резултате Соловјовљевог рада који

је установио да су ноћу, од 13. и 14. јуна 1920. године, од 23:55 до 3:35
оклопни возови генерала Ларионова и Жлобе на станици
Гнаденфељд стајали један преко пута другог.

199
године?
Дама која је корачала попела се на сцену и приближила се
говорнику.
Када се окренула према сали, Соловјов ју је препознао. То је
била Нина Фјодоровна Акинфејева.
– Он лаже! – поновила је Нина Фјодоровна Акинфејева у
микрофон.
Била је тачно за главу виша од референта. Папица је превукао
руком преко црвене браде.
– Ја сам за дијалог. Докажите ми да нисам у праву!
Не говорећи ни речи, Нина Фјодоровна га је ухватила за браду
и извукла изван катедре. Папица се није супротстављао. Кад су
пролазили кроз партер, укључио се још један рефлектор и пратио
их до самог изласка. Лице Нине Фјодоровне изражавало је гнев. На
Папицином лицу (оно је било окренуто према горе) није било
никаквог израза.
Кад је пар нестао иза сомотске завесе код излаза, Алекс Шварц
је најавила Соловјовљев реферат. Еманципација руских жена
превазишла је сва очекивања.
Соловјов је осећао да је близу очајања. То је био други пут да је
видео Акинфејеву, и други пут му је измицала.
Већ почињући свој реферат, сваки час је бацао поглед на
сомотску завесу, надајући се да ће се Нина Фјодоровна ипак
вратити. Али она се није враћала.
Соловјов се за катедром понашао спокојно. Тај реферат је већ
читао у уском јалтанском кругу, и сада више није имао трему. Чак
није ни завиривао у текст. Док је говорио, примећивао је све што се
догађало у сали и на сцени.
У првом реду партера његовим речима саосећајно је климао
главом директор фабрике конзерви. Шварцова је понекад нешто
говорила Кваши, а овај је, уместо да одговори, слегао раменима.
Негде између рефлектора, још једном је промакло електричарево
лице и, одвучено тајанственом силом, заувек нестало са балкона.
Папица, који се неприметно вратио у салу, седео је у задњим
редовима. Само Нине Фјодоровне није било.
Чим је завршио излагање, Соловјов се још једном осврнуо. Увек
се питао како се на сцени осећају глумци. Да ли се чује шкрипање
столица? Кашаљ? Шапутање у партеру?
Чују се, сада је то знао. Они виде како понеко полусавијен

200
излази из сале. То нервира.
На Квашино климање главом Соловјов се спустио са катедре.
Достојанствено и као човек који нема потребе да жури.
Кад је прошао половину редова, зачуо је другог референта.
Помислио је да, макар из учтивости, треба да остане у сали још
неколико минута. Помислио је, али није се зауставио. Осећао је
умор. Не успоравајући корак, прошао је до краја партера и изашао
напоље. Поред једног стуба нервозно је пушила Нина Фјодоровна.
Концентрисано је посматрала улазна врата, очигледно сматрајући
да се Папица превише лако извукао.
Соловјов се осетио као у бестежинском простору. Чинило му се
да ће га одувати први налет морског ветра, и његов сусрет са Нином
Фјодоровом поново се неће остварити. Али није га одувао.
Осетивши под ногама чврсто тле, Соловјов је направио корак у
правцу старе даме. Додирнуо је њену руку, и то је био гест оног ко
је ухватио чудесну жар птицу. Знао је да она сада већ неће да
нестане.
– Како сте га ви… Сјајно!
Соловјов се збуњено насмешио. Дуго је чекао овај разговор, али
његов почетак није овако замишљао.
– Аха.
Незадовољство је замењено чуђењем.
Нина Фјодоровна је дубоко увукла дим.
– Ја пишем дисертацију о генералу… Потребна ми је ваша
помоћ.
Као да се плаши да би Нина Фјодоровна могла да га одбије,
Соловјов је почео да говори брзо и збуњено. Испричао јој је шта је
већ урадио у Петербургу, чак је набројао већину исправки које је
унео у податке А. Дипон.
Нина Фјодоровна га је саосећајно, мада мало одсутно, слушала.
Због обиља цифара које је наводио није успевала да га прати.
Приближивши се пепељари, Нина Фјодоровна је (Соловјов је
пришао заједно са њом) пикавац угасила о бетонску ивицу и са два
прста га, као катапулт, пикирала у ждрело пепељаре.
Кад је Соловјов почео да јој говори о својим јалтанским
истраживањима, Нина Фјодоровна је поново запалила цигарету.
За време приче о заједничким истраживањима са Зојом, лице јој
је уочљиво оживело. После неких колебања, Соловјов је одлучио да
јој све опише.

201
 Пошто га је до краја саслушала, Нина Фјодоровна је рекла:
– Али генералове дечје успомене налазиле су се код нас у кући.
Због чега вам је било потребно да се завлачите код Казаченка?
Соловјов је пажљиво погледао Нину Фјодоровиу. Није се
шалила.
– Просто, Зоја је говорила да…
– Зоја је тешка девојка. – Нина Фјодоровна се насмешила. – И
сама сам била таква. Не верујете?
Соловјов није одговорио. Размисливши, упитао је: – Да ли то
значи да ништа од успомена није нестало?
– Оно што је генерал диктирао мени, остало је…
Нина Фјодоровна је заћутала. Њен тон претпостављао је даља
распитивања.
– А шта се изгубило?
– Ускоро после генералове смрти, долазио је његов син. Питао је
шта је од оца остало. Ја сам му предала свеску коју је написао сам
генерал.
Нина Фјодоровна се наслонила на стуб и затворила очи.
Углови њених усана мало су се подигли.
– Где је његов син сада?
– Не знам.
Соловјов се ослонио на супротни стуб. Атлас40 и каријатида.
Вратио му се умор.
– Сетила сам се: отишао је у неко насеље. Оставио је адресу.
Нина Фјодоровна и даље није отварала очи.
– То чак и није насеље, већ железничка станица. Платформа.
Соловјов је осетио како се стуб иза његових леђа заљуљао.
– А како…? – као да је себе слушао са стране. – Како се звала та
станица?
– Не сећам се. На њега се сажалила нека жена, па је тако код ње
и остао.
Нина Фјодоровна је отворила очи и лице јој је постало озбиљно.
– Просто се сажалила на њега.
– Да није можда 715. километар?
Изнад леје са драгољупчићима појавила су се кола за поливање.

40Атлас – титан из Грчке митологије, на својим плећима држи

небески свод (прим. прев.).

202
У капљицама које су висиле над цвећем почињала је да се наслућује
дуга.
– Може бити… Веома личи. Тамо је и отишао.
Соловјов се вратио у салу. Остале реферате више није пажљиво
слушао. Ни говорници, ни конференција, чак ни сам Крим, више
му нису били интересантни. Мислио је на једну једину тачку на
земљи где се спајало све најзначајније што је у различито време
постојало у његовом животу: генералов рукопис (Лиза Ларионова),
најзад његова сопствена кућа. Мислио је на станицу 715. километар.
Соловјов је схватао да та подударност није случајна. То већ није
била подударност, већ поклапање, сједињавање. И колико је оно
изгледало невероватније, толико је постајало мање случајно.
Та неслучајност доказивала је исправност откривеног правца
истраживања, а важност, одједном је до уздрхталости постао свестан
Лизине важности у свом животу, бејаше главни доказ.
Осим свега осталог (Соловјов се тога сетио и у последњем
тренутку је на челу осетио капи зноја), Лиза је била Филиповна.
Овај последњи доказ већ није био потребан, био је сувишан, али
Соловјов је са захвалношћу прихватао и њега. Никако није разумео
због чега у току свих тих година ниједном није написао писмо Лизи.
То је било необјашњиво.
Шта год човек изучавао, он заправо изучава самог себе. Тако је
говорио професор Никољски. То што се линија истраживања све
више приближавала животној линији самог Соловјова, очаравало га
је.
Уздрмала га је испреплетеност грађе за истраживање са
његовом властитом судбином, њиховом неодвојивошћу и складом.
Ако је икада у правом смислу волео Лизу, то се догађало управо
сада. Гладећи наслон за руке аутобуског седишта, Соловјов је у себи
замишљао њену руку. Осећајући слепоочницом свежину
прозорског стакла, сећао се свежине њених усана.
Целим путем до Јалте размишљао је само о Лизи. Желео ју је
више него икада. Њу, као генералову унуку. Као особу која га
претвара у рођака њеног великог деде. И наравно, као Лизу, своју
прву жену. Сједињеност истраживача са грађом достизала је свој
врхунац.
Шта је он знао о Лизиним родитељима?
Мајка јој је била контролор путева, уморна жена, косе оштре
као жица која је увек штрчала испод мараме. Кад се Лизина мајка

203
враћала са хладноће, на коси су јој блистале растопљене пахуљице.
Лиза има другачију косу. Веома меку. Мирисала је на дрва, јер ју је
сушила изнад пећи.
Лизина мајка мирисала је на мазут. Путеве је обилазила у
зависности од расположења. Могло се десити да оде на цео дан, а
могло је да буде само један сат. Време њеног одсуствовања тешко се
могло предвидети. Смислио је да поред капијице постави сигналну
кофу, али то се није смело користити стално, јер би изазвало
подозрење.
Отац… Нејасно га је памтио. Сећао се да је био висок.
Необријан. Све реченице започињао је са па. Па добар дан. Па мећава
је. Није баш нека посебна одлика. Нико то не би ни приметио да
није било бабе.
– Не говори само па – говорила је бака.
Смешио се. Тражио је до плате три рубље на зајам.
– Није се преоптеретио послом – говорила је баба.
Давала му је три рубље. Квасећи прсте пљувачком, бројала је
једну по једну. Ређе је давала у једној новчаници.
Новчанице веће од једне рубље изазивале су јој страх. Понекад
је из њених прстију испадала ситнина, а он ју је с пода сакупљао.
Догађало се да је тражио дозволу да мало поседи на клупи. Па да се
мало одморим. Је л’ у реду? Од њега се осећао мирис алкохола.
Соловјов тада још није знао да је то алкохол. То је био мирис
Лизиног оца. Лизин отац није одлазио кући. Седао је на клупу не
свлачећи се. Зечија капа спуштала му се на лице. Спавао је и осећао
се безбрижно. Најзад је некуда ишчезао. Потпуно је нестао.
Соловјов је стигао у Јалту касно увече. Док се налазио на
аутобуској станици, почела је да пада киша. На небу посутом
звездама као да није било облака, али киша је ипак падала. Одустао
је од чекања тролејбуса и кући је кренуо пешице.
После дневне жеге киша је била пријатна. Није била јака. Њене
ситне капи много су подсећале на згуснуту маглу.
Поред градске пијаце скренуо је у улицу Кирова, бившу
Аутску. Са кеја је допирала музика и повремено се, негде одозго,
појављивао зрак рефлектора. Зрак је клизио преко врхова чемпреса
и мокрих купола цркве светог Александра Невског.
У улици Палмира Тољатија све је било као и пре два дана:
шкрипаво степениште, слаба сијалица испод штита. Личило је на
повратак кући, пало је на памет Соловјову. После много година.

204
Али он се враћао као сасвим други човек.
Док је у соби палио светло, мало је оклевао, као да се плаши да
ће у њој видети нешто неочекивано. Не, све је било као и пре. Све.
Скинуо је торбу с рамена. Била је тешка.
Кад се поздрављао са директором фабрике, овај му је уручио
обрасце своје производње. Још једном је Соловјова назвао управо
тим и рекао му да се поноси познанством. Шта значи управо, баш
тај, није прецизирао ни директор, ни Соловјов. За себе је он увек
био управо тај.
Да не би увредио директора фабрике, узео је конзерве. Сада је
одлучио да их испроба.
Извукао је једну насумице и отворио је ножићем. Правоугаона
конзерва, са поклопцем подигнутим изнад, подсећала је на клавир.
То су биле рибе у парадајз сосу.
Неко је зазвонио. Зазвонио је још једном.
Соловјов је усредсређено наставио да гледа рибе. Њихово
неупадљиво постојање изгледало је као врхунац уређености. Оне
нису дозвољавале чак ни примисли о присуству хаоса у животу.
Али хаос је постојао. Силом је проваљивао у Соловјовљев живот и
грабио га у своју олују. Бацао га је у Козаченков стан, у
Воронцовљев музеј, у безумно ноћно веслање између бесних таласа.
Тај хаос била је Зоја. Соловјов није сумњао да је звонила баш она.
Устао је и погледао свој одраз на орману за посуђе. Пришао је
вратима. Одслушавши још један звук звона, одмакао је резу. Крај
врата је стајао Тарас.
– Знао сам да сте код куће. Пратио сам прозор…
Соловјов га је ћутећи позвао да уђе. Тарас се до центра собе
преместио грчевито, скоро одрвенелим корацима. Ухватио се за
наслон столице. Стајао је укосо, нагнувши главу према рамену..
– Имам за вас једну молбу – рекао је Тарас. – Отпутујте!
Соловјов је наставио да ћути. Негде на улици отворили су
прозор. Отуда је улетела музика, узвици гостију и звуци посуђа.
Мало после тога се све утишало.
– Отпутујте! Њу није могуће поднети! Пропашћете с њом!
– А ви?
Тарас је ћутао.
– Знали сте за трагање по вашој соби? – питао је Соловјов.
– Сам сам наместио листове тамо где ми је она рекла.
Тарас се полако спустио на столицу. Соловјов се у трену

205
уплашио да ће Тарас пасти у несвест, али то се није десило.
– Такође сте знали да ћемо ићи у Воронцовљев дворац?
– Наравно. Те ноћи био сам тамо.
Тарас га је први пут погледао у очи. У том погледу није било
ничег осим туге. Соловјов је окренуо главу.
– Због чега сте се сагласили?
– Она је тако хтела.
Тарасови прсти дотакли су конзерву. Клизили су преко ивица
њеног поклопца симболизирајући сложени животни пут самог
Тараса.
Соловјов је осетио да је постао сведок драме која му није била
потпуно разумљива, али је безусловно била драма, и одједном му је
било жао човека који је седео пред њим.
– Хоћете ли чаја?
– Купио сам вам за сутра карту до Петербурга.
Тарас је то рекао не одвајајући поглед од рибица у парадајз
сосу, па и он сам (мислио је Соловјов) у суштини је био једна од
њих. Због чега ће му таква Зоја? Такав налет страсти?
Пошто се колебао, Тарас је из горњег џепа извукао карту и
ставио је пред Соловјова. Карту која се замотала у трубицу и није
хтела да се исправи.
– Не идем у Петербург. – Соловјов је вратио карту у Тарасов
џеп. – Али, одлазим сутра. И потрудићу се да се не сретнем са Зојом.
Тарас му је ћутке пружио руку. Била је порозна и влажна. Са
таквим рукама, наравно, није могао да рачуна на Зојину љубав.
Соловјов је изашао из стана рано ујутру. Стварно је одлазио.
Још није потрошио све плаћене дане и није се осећао као дужник.
Кључ од собе оставио је комшијама.
Уместо да крене тролејбусом, заокренуо је ка Чеховљевој улици.
Без обзира на тежину торбе, део пута до аутобуске станице желео је
да прође пешице. Опраштао се са Јалтом. Несвестан тога, Соловјов
је корачао истим путем којим је, отприлике, 24. августовске вечери,
1938. године, ишао генерал Ларионов. Он је тада корачао у
панталонама војничког кроја, мада без траке. У војничкој блузи.
Генерал се у гомили није издвајао својом одећом. Тридесетих година
многи су се тако облачили (као војници). То је било модерно.
Корачао је без војних обележја, али је свима било јасно да
корача генерал. У начину држања главе, ширини рамена, у томе
како је газио сигурно, са пете на прсте, осећало се војничко држање.

206
Војничко језгро. Виши официрски кадар. Руке су му се померале у
такту са кораком, лако, сигурно, али без полета. Генерал је у свакој
својој активности испољавао уздржаност.
На углу Боткинске и Чеховљеве улице зауставио се поред
киоска са газираном водом. Вода без сирупа коштала је десет
копејки, са сирупом тридесет. Генерал је затражио воду са сирупом.
Узео је чашу која се у трену ознојила, и неколико секунди
посматрао прскање мехурића. Пена са површине је експлодирала у
хиљаду најситнијих капљица које су се, ако се чаша принесе уз
образ, једва осећале. Генерал се одушевљавао како се иза дебелог,
брушеног стакла подижу мехурићи, и како се рађају на свакој њеној
страни. Кроз њих су се, као у чаробној светиљци, осликавале
ружичасте боје лијандера. Клизили су пролазници. Провозао се
бициклиста. Запрега са кантама за млеко. Оштар мирис коња.
Без обзира на предвечерје, у Јалти је било вруће.
Генерал са уживањем пије газирану воду. Његова се јабучица
помера у такту са гутљајима. Дохвативши из џепа војничке блузе
марамицу, брише ознојено чело. Нечујно спушта чашу на дрвену
тезгу. Расплинути обриси годишњих прстенова чувају остатке боје.
Преко округлих шара сирупа миле осе. Генерал поново подиже
своју чашу и превртањем лагано прекрива једну осу. Он и
продавачица посматрају како се инсект понаша. Оса полако узлеће,
испод стакла прави неколико кругова и, уз зујање, дотиче врх. Пада.
Поново се пентра горе по зиду чаше и зауставља се. Покретом
човека који пушта голубове, генерал окреће чашу, дозвољавајући
оси да одлети, али она не жури. Пење се спирално до ивице стакла.
Са достојанством одлеће. Због проласка теретних камиона чаше
тихо звецкају. Продавачица воде брише руке о кецељу.
– Желите ли још једну?
Генерал је замишљено гледа. Немарно направљена фризура.
Уштиркана чипкана капица. Гледа кроз продавачицу.
– Не. – Генераловом погледу враћа се средиште. – Није
потребно.
Да, то је 24. август. Нема никакве сумње, година је 1938.
Судећи по вечерњој спарини, ноћас ће бити олује. Изнад хотела
„Ореанда” надвили су се први облаци. Изнад храма Јована
Богослова сунце испушта последње зраке.
Генерал корача Чеховљевом улицом. Посматра туристе на
одмору, са торбама за плажу, сунцобранима и пешкирима на

207
раменима. Неки су у пиџамама.
Танго. Лако, као да је издалека. Појачава се. Изнад оркестра
лебди високи мушки глас. Иза набораних багремових стабала
отвара се сцена. Блистају дувачки инструменти. Сијају се
инструменти за бенџо.
Музичари су у белим оделима и белим латиноамеричким
шеширима. Трубач солира. Он поклања труби сав свој ваздух, једва
успевајући да га удахне. Сам је оличење издисаја. Образи су му
карикатурални, али усне фине и осећајне.
На подијуму су плесачи. Они се мало-помало одмичу,
уступајући место једном пару. Он је грабљивац, косе боје гаврановог
крила. Изазовно правог раздељка. Широка нафалтана кошуља
спушта се на уске панталоне. На леђима влажна трака. Она –
голубица у белој хаљини. Кад је окреће, глава јој се мало забацује
уназад.
Изражава умерено препуштање. Сва је у његовим рукама.
Његова се нога утапа у пену њене хаљине. У век јој успева да од
њега исклизне.
Са Чеховљеве улице генерал излази на Морску улицу.
Са леве стране, са грмљавином заокрећу чезе. На изгланцаном
камењу њихови се точкови помало заносе. Изнад каменог канала
пробија се трава. Улица води ка мору, и генералово срце испуњава
се радошћу.
Још од детињства воли те улице које воде ка мору. Чим се
између два низа кућа нехотице појави плаветнило, он већ види
повод за наду.
Генерал се приближава апотеци. Она заузима приземни део
једноспратне куће. Храстова врата, бакарна ручица, звонце. Стил
модеран. Шкрипећи, полуга повлачи тешка врата унатраг.
После улице, апотека изгледа освежавајуће. И тихо. Генерал
цени свежину и тишину. Чека кад ће се на звук звона појавити
апотекар Кологривов. Иза дебелих стакала ормана су: епрувете,
бочице и кутијице. Мирис микстура и пасте за зубе „Екстра”.
Генерал жели да са апотекаром Кологривовом поразговара о
узроцима смрти. О смрти уопште.
Кологривов поздравља генерала. Тихи, седи човек са меснатим
носем. Врх носа као да је раздвојен. Очи плаве. Генералу прија мир
Кологривова, он овамо долази да се одмори. Генерал обично седа на
фотељу иза преграде и ослушкује како Кологривов продаје лекове.

208
 Људима који су ушли у апотеку потребни су јод, мелем
Вишњевског, средство против пролива, вата, завој, сушена
камилица, презервативи, хиперманган. Понекад рицинус. Ређе
рибље уље и новије средство, пеницилин.
Траже се и савети. Апотекар Кологривов их даје тихим гласом
(он никада не подиже глас). Генералу је удобно. Осећа се исто као у
детињству, кад би се у предсобљу сакрио између капута и бунди и
ослушкивао једноличне разговоре послуге. Догађало се и да заспи.
Догађало се да генерал заспи и, да га не би пробудио, Кологривов је
у разговору са клијентима прелазио у шапат.
Девет је сати увече. Кологривов затвара апотеку и позива
генерала у пролазну собу. Тамо су окачени научни плакати који
приказују људско тело у различитим годинама. Године пре
тридесете и после тридесете подељене су у приказима
Микеланђеловог Давида.
Одвојено су смештена помоћна средства која приказују систем
крвотока, органа за варење, нервни систем и мушки скелет (са
предње стране).
Држећи у рукама штап за показивање, Кологривов намерава да
говори о сваком систему, али причање почиње од скелета.
Скелет, на коме се све држи, чини 206 костију. Лобања, која се
генералу увек чинила као нешто целовито, састављена је од 29.
Укупно, 235 (махинално означава генерал).
Покушавајући да себе замисли као скелет, он прстом опипава
очну дупљу. Тако поступа, али не први пут, и апотекару је то
познато.
– Прича се да пред смрт човеку избијају на површину обриси
лобање – прекида Кологривова генерал.
– То се догађа када смрт наступа природним путем.
Генерал потврђује и замишљено посматра скелет. Пита:
– А ако смрт наступа неприродним путем?
– Онда обриси лобање избијају тек после смрти.
На улици се смркава. Кологривов прича о крвотоку. Пред њим
је пожутела шема великог и малог крвотока. Артерије су означене
црвеном бојом, вене тамноплавом. Генералу се допада такав спој
боја. Раскопчава рукав војничке блузе и разгледа своје тамноплаве
вене. То не промиче апотекаровом погледу. Наставља причу о крви,
које човек у просеку има пет-шест литара. Њу пумпа срце (његова
тежина је око 300 грама). Чине га две половине: лева и десна. Свака

209
половина има преткомору и комору. Кологривов их штапићем
окружује. Преткомора упумпава крв, а комора је испумпава.
„Ти хладним бајонетом моје срце ватрено…”, тихо декламује
генерал.
– Најсавршенија пумпа на свету. Пробити тако смишљену
(генерал бира речи), префињену и животно важну творевину, зар
то није злочин?
– Тренутна, неприродна смрт.
– Шта може бити неприродније…?”
Генерал заћута. У последњој изговореној речи он открива целих
шест е.
О систему за варење и нервном систему Кологривов прича
укратко.
На генералову молбу, прелази на анализу природне смрти.
У предњи план излажу се плакати који приказују тело у
различитим добима. После краћег колебања, Кологривов хвата
приручник у коме се приказује човеков ембрионални развој, и качи
га поред осталих. Чешка потиљак.
– Не видим приручник о зачећу.
– Желите да кажете да је зачеће почетак природне смрти?
– Могуће. Претпостављам да га је узео ваш курир.
О зачећу Кологривов прича без приручника. Осврћући се на
ембрионални период, он показује положај ембриона. Та је поза
генералу позната.
У јесен 1920. године тако су на Перекопу седели његови
војници. Генерал је наредио да се из последњих резерви сувог грања
запале ватре. Да би спасио остатке своје армије, присиљавао је
војнике да прескачу преко њих. Као луд се бацакао по леденој
пустињи. Покушавао је да их размрда, гурао их испод ребара,
шамарао по образима.
Да ли се ембрион може размрдати?
Слушајући апотекара Кологривова, генерал осећа како му
последње до свести долази разумевање. Његови војници више нису
чезнули за победом. Нису маштали о женама. Ни о новцу. Нису
маштали чак ни о топлоти. Њихов умор био је много дубљи од
таквих жеља.
Више од свега на свету, његови војници желели су да се врате у
мајчину утробу.
Претварање ружичастог збораног бића у дете. Пубертетски

210
период. Обрастање Венериног брега длакама, увећавање полног
органа код мушкараца, мутирање. Буђење полних инстинката.
– У тим годинама постао сам свестан да ћу и ја умрети – говори
генерал. – То је било време првих ноћних полуција.
– Бесмртност нестаје истовремено са невиношћу – апотекар
поново помера штапић са плаката Пубертет, на плакат Дете. – Деца
не верују да ће умрети.
Потпуно престројавање организма. Интензивни раст скелета и
мишићне масе. Измена у хормоналној сфери и процесу размене
материја. Почиње да се појављује смрад, нарочито стопала. Чарапе
треба мењати што чешће. Бубуљице. Ни у ком случају их не треба
истискивати прљавим рукама. Благе дечје црте изоштравају се:
истурају се јагодице. Почињу да расту брада и бркови (првенствено
код мушкараца). Отприлике до тридесете.
Кологривов се приближава приказу Давида, људско тело се
развија.
– А после? – са одушевљењем пита генерал.
– После се оно такође развија, али у супротном смеру.
Уздахнувши, Кологривов показује плакат „Човек у добу од 40-
50” (мушкарац, изглед са предње стране). Испод коже се удебљава
масно ткиво. Кожа се растеже. Лице млитави и отиче. Сало
акумулира резерве масноће, нарочито на стомаку и боковима.
Торзо у поређењу са ногама изгледа непропорционално велики,
чак као карикатура. На ногама и рукама образује се масно ткиво,
такође и на другим деловима тела. Оно квари пређашњу складност
црта и говори о неуспешности размене материја. Примећује се
појачан раст длака на грудима, леђима, изнад обрва, ушију и носа.
А даље, све више. Коса седи. Појављује се горак, старачки смрад
зноја. Кожа вене и добија боре. Старење организма праћено је
склеротичним удебљањем артерија. Оне постају крте, крхке, и
прете да се покидају. Постепено испадају зуби. То се може
делимично поправити уз помоћ вештачке вилице (а ако се направи
недовољно пажљиво, она изговор чини прилично шушкавим), али
чак ни таква мера није у стању да смањи опште, негативне
тенденције. Дискови између кичмених пршљенова се спајају, кичма
престаје да буде еластична и истањује се, бледи. Човек се смањује.
Органи дотрајавају. Мозак добија превелику количину воде и његов
се рад отежава. Најзад човеку постаје тешко да живи. Он умире.
Иза прозора се чуо бруј последњих вечерњих чамаца.

211
 – Да ли то значи – пита генерал – да је основни узрок смрти
живот?
Апотекар Кологривов седа на столицу и мирно гледа генерала.
– Могло би се и тако рећи, Ваша узвишености.

212
 15.

Соловјов је стигао рано ујутру у рејонски центар. Рекли су му

да се до станице 715. километар не може стићи железницом. Сада се
тамо нису заустављали чак ни електрични возови. Кренуо је
аутобусом.
Аутобус је био стар, исти као и у време његовог детињства. У
Петербургу није видео такве. На рупчагама се тресао дуго и
грчевито, као да га мучи напад астматичног кашља. Кад су се на
станицама отварала врата, испуштао је звук здробљеног стакла.
Соловјов је изашао у селу у коме се налазила његова школа.
Преостали део пута требало је да иде пешице.
Најпре је кренуо познатим путем, али се зауставио, заокренуо и
брзим корацима упутио се према школи. На улазним вратима је
висио катанац. Распуст је, сетио се Соловјов. То је распуст.
Приближио се једном прозору и приљубио челом уз стакло. Иза
топола, које су се одразиле у стаклу, нејасно се појавио кабинет за
руску књижевност. Одмакнута седишта клупа. Свако одговарање
почињало је њиховом лупњавом. Тако се и завршавало.
Због чега се ратна трилогија зове Живи и мртви? И тако
(тражење прстом у дневнику)… Соловјов! Седиште се одмакло…
У суштини, генерал је имао само две фасцикле. Кад је сазнао да
су сви са којима је ишао у школу умрли, извадио их је из фасцикле
Мртви и пребацио у фасциклу Живи. То је све.
А да ли би тако поступио сам Соловјов? То је већ друго питање.
Али одсуство из клупа његових другова из разреда било је зјапеће.
Било је као смрт. У ствари, горе од смрти, због тога што су, отворено
одсуствујући, његови вршњаци из истог разреда негде (а пре ће
бити негде близу) симулирали своје постојање. Њихове сенке
посећивале су фабрику стакла. Шталу кроз коју дува промаја.
Можда колхозну станицу за поправку комбајна између њих.

213
 На чијој је страни аутор Тихог Дона? Да ли неко у вези с тим има
некакав закључак?
Нема нико. Не знају на чијој је страни аутор. Може бити да ни
он сам то није знао.
На наставничком столу су дневници и уџбеници. На пункту за
издавање – дебеле фасцикле.
Да ли тамо постоје фасцикле Живи и Мртви? Да ли се у школи
води таква евиденција?
Неприметно за себе, Соловјов је дошао до библиотеке.
Неколико минута је стајао на степенишгу. О чему би почео да
разговара са Надеждом Никифоровном? Можда да јој исприча шта
је било јуче? Или, рецимо, пре једне недеље. Али испричати живот
није могуће.
Неколико година у Петербургу много га је изменило, а он је за
њу пређашњи. Пређашњи. Сетивши се својих дечачких маштарија,
Соловјов је осетио нелагоду. Одлучио је да не улази.
Ипак је ушао. На месту Надежде Никифоровне седела је млада
жена. Соловјов је није познавао.
– Желите ли да се упишете? – питала је жена.
– Већ сам уписан.
Жена је несигурно потврдила, и Соловјов је схватио да је она ту
однедавно. На њеној руци није било прстена са камејом. Био је
прстенчић са смарагдом. Приликом додира са полицом он неће
испуштати леп звук. Тихи звук пластике.
– Шта вас интересује?
Соловјова је интересовало где је Надежда Никифоровна, али
није рекао.
– Имате ли Одисеју капетана Блада?
Соловјов је сачекао док није нестала иза ормана и на врховима
прстију је изашао из библиотеке. Плашио се да ће му приликом
уручивања књиге библиотекарка рећи да је Надежда Никифоровна
умрла.
Кренуо је у правцу шуме иза које се налазила станица 715.
километар. У шуми га је зачудило што је широк пут предвиђен за
двоја кола закржљао, сузио се и претворио у стазицу. Шума папрати
поред пута, која је увек била пригњечена и увела, сада се исправила.
Уз мирис колхозне фарме љуљушкала се на топлом ветру. Тим
путем су он и Лиза ишли у школу. Преко њега, а то је било
очигледно, сада тешко да је неко ишао.

214
 Овуда је Соловјов могао да иде затворених очију. Могао је лако
да понови све речи које су у тој шуми изговарали он и Лиза. Шта је
и где било речено памтио је са тачношћу сваког бора на који су
наилазили. Тачније, то је заборавио, али кад би видео дрвеће – сетио
би се.
Чинило му се да је те речи некада овде оставио да висе у
ваздуху, а сада их успут, са паперјастих грана, сакупља.
Размишљао је шта би Лизи рекао приликом сусрета. Осећао је
да је крив због ћутања, али су његова осећања према њој била
толико снажна да пре сусрета није доживљавао никакав страх. Оно
ватрено, што се у таласима пењало у његове груди, било је
способно, он у то није сумњао, да преплави и његову кривицу и
њену могућу увређеност. Могућу.
У дубини душе, Соловјов није дозвољавао себи мисао да Лиза
на њега може да се љути.
Шума је почела да се разређује, и Соловјов је видео прве куће.
То су биле његова и Лизина кућа. Пут је излазио на њих.
После кратког времена, с десне стране појавиле су се још
четири, са леве платформе станице. Пало му је у очи да на
платформи више није било натписа 715. километар. Нико од
путника за дуге релације није могао да сазна поред које станице
управо пролази.
Кад је изашао из шуме, успорио је корак. Стазица поред саме
његове куће потпуно се изгубила. Висока трава мотала му се око
ногу и закачињала за сандале. Покушавала је да га задржи. Да
отклони неочекивани повратак.
Шта га је очекивало иза чврсто затворених, на сунцу
избледелих завеса?
Зауставио се и погледао своју кућу. Овде није био шест година.
Капијица се није отварала и Соловјов је морао да је прескочи.
Кад се нашао са друге стране, почео је да чупа траву и чичак,
израсле кроз даске прага.
Ногама је утапкао траву, а онда ју је, ухвативши са два прста
изломљену стабљику, опрезно одбацивао на страну.
Кад се капијица отворила, убацио је торбу у двориште.
Двориште се претворило у џунглу. Биљке су стајале непомично као
на фотографији. Чак ни кретање товарног воза није реметило
њихов мир.
Земља успаваних трава, сетио се Соловјов дечје књиге. Њу је

215
читао по савету Надежде Никифоровне која се, можда, такође
претворила у траву.
Мало гњечећи висока, августовски нежна стабла, Соловјов се
провлачио према степенишном улазу. Испод његових ногу
излетали су бели падобрани маслачака.
На улазу је расла дивља вишња. Пробила се кроз размакнуте
поњаве и према огради је већ разгранала своје гране.
Соловјов је додирнуо стабаоце дрвета и превукао кажипрстом
преко њега. Било је нежно и глатко, као лакирано.
Са одласком воза успоставила се тишина. То је била потпуна,
апсолутна тишина, а даље – само непостојање.
Соловјов је осетио своје урастање у природу. Његова кућа и
двориште већ су постали природа. Сада је дошао ред на њега.
Једним потезом ишчупао је дрвце и осетио се као убица, али
схватао је да другог излаза није било.
Опипавао је иза прозорског оквира и отуда дохватио кључ. То је
урадио још пре него што се сетио да се кључ налази управо тамо. То
кретање памтила је његова рука. Кључ је функционисао.
Најпре као да се провртео и није изашао на крај са зарђалом
механиком браве, али се, већ при другом обртају, разлегло познато
кврцкање и врата су се отворила. Уз шкрипање.
Ушао је у прохладни полумрак. Све је остало онако као и што је
и било оног дана кад је одлазио. Све осим једног: идеалне чистоће
која бива само у напуштеним кућама.
Пре шест година, Соловјов је на брзину отишао. Одлазио је да
полаже пријемни испит. Паковао је кофер и просто одбацивао
непотребне ствари. Онда је хтео да почне да отвара све по
орманима, али га је зауставила Лиза. Рекла је да ће све средити.
Посматрала га је мало ослоњена на прозорску даску.
Соловјов је запамтио кретање њених прстију који редом
додирују прозорску даску као да свирају комад који нико не може
да чује.
Ушао је у собу и размакао завесе. У плафонским ћошковима
није било ни паукова ни паучине (отклањали су је метлицом
замотаном у газу). Зато што није било мушица. Схватио је то кад је,
зујећи, са улице улетела једна. Она је била једино живо биће које је
до сада срео на станици 715. километар. Мушица је несигурно
протрчала преко опраних исфлеканих мрља столњака и прелетела
на кваку.

216
 Кваке са обе стране врата спајала је крпа од чврсте тканине.
Њих је везивала бака да их не би отварала промаја. Испод хромих
столова са краћим ногама подметала је картоне. Преко пукотина на
стаклу лепила је новинске странице. То је била сналажљивост
старости. Сналажљивост немоћи. Потпуне немоћи да се било шта у
животу измени.
Одлазећи, после бабине смрти, од куће, он је одлазио и од те
непролазности. Плашио се да ће му, заједно са кућом, у наслеђе
припасти и она.
На степенишном улазу чуло се стругање ногама.
Било је намерно гласно да би привукло пажњу. У постојећој
тишини то је било сувишно.
Соловјов се полако окренуо.
– Јегоровна!
– Вратио си се, добри мој…
Јегоровна је ситним корацима ушла у собу и приљубила се уз
Соловјова.
Невешто, без савијања, прихватио ју је руком и осетио како му
преко врата теку њене хладњикаве, старачке сузе.
– Како живите, Јегоровна?
– Живимо?
Одмакла се у недоумици скоро увређено.
– Трошимо последње дане! Довршавамо живот. Фирсова
Јевдокија и ја. Сећаш ли се Јевдокије?
Њена плишана брада са седим длакама заиграла је.
– Две које троше последње дане. Две за целу станицу.
– Јегоровна, а где је Лиза?
– Лиза…
Јегоровна је престала да плаче, и због тога је Соловјову постало
још горе.
– Па тако, Лиза је отишла. Мајка јој је умрла, па је и она отишла.
Зар ниси знао?
– А где је отишла?
– Бог би га знао! Очигледно, као и ти, да студира. Још пре
годину дана. Можда чак и више од године.
Јегоровна је из цепа дохватила марамицу и истресла нос.
– Мајка јој се тешко разболела и она ју је неговала. Кад јој је
мајка умрла, хтела сам покојницу да окупам, а она је то сама. Сама ју
је окупала. Сахранила ју је ту код нас. Онда се спаковала и отишла.

217
 Јегоровна се одмакла. Придржавајући се рукама за ограду,
спустила се са степеништа, али се њен монотони говор још чуо.
Однекуд из даљине, губећи се, Јегоровна је наставила да прича
Соловјову о Лизи, коју је он, изгледа, заувек изгубио.
Соловјов се спустио на бабин кревет, и глава му је утонула у
огроман перјани јастук. Снага му је нестала.
У соби се нагло смрачило јер се небо затамнело, ветроказ на
прозорском окну је залепршао, а право на СоловЈова слетео је лаки
цветић који је лежао поред иконе. Негде далеко, иза шуме, грунула
је муња. Гром се спојио са звуком воза који пролази. Кад се изгубио,
чуло се како су испод надстрешнице, изнад степеништа, задобовале
крупне капи кише.
Соловјов више није разумео да ли он, као у детињству, посматра
олују, или је сања док лежи на бабином кревету, или се стварно
вратио у детињство, или лежи на бабином кревету и посматра
невреме.
Иза прозора, у прорезу полуотворених завеса, севају муње. На
плафону се одражава титрајући пламен кандила. Баба се клања до
земље. Крај врата стоји Лиза и смеши се. Приљубљује прст уз усне.
Са њене косе капље вода. То није сан. Лиза је стварно дошла.
Приближила му се и држи га за руку.
Соловјов је отворио очи. На ивици постеље седела је Јегоровна.
– Кромпир с печуркама. Поједи, док је вруће!
Пружила му је лимену чинију.
– Хвала.
Бесмислено гледајући леђа Јегоровне, сео је на кревет. Лизе није
било.
Пробудио се са том мишљу, и сада није могао да се навикне на
њу. Лизе није било.
– Охладиће се – рекла је Јегоровна већ с прага.
Соловјов је потврдио и прихватио се кашике коју му је донела.
Одавно није јео кромпир кашиком, и најпре му се чинило да се сан
наставља. Али сан је одлетео.
После сна, пожелео је да се умије. Пришао је бунару и,
спустивши ђерам, покушао да извади воду. Кад је подизао кофу,
дно јој се одвалило, и мутно сијајући нестало у дубини.
У шупи је нашао другу кофу и причврстио је конопцем уз
ђерам. Извукао је воду, умио се и пробао јој укус. Вода је била
једнако свежа као у његовом детињству.

218
 Поново је извирило сунце и Соловјов се зачудио дужини тог
дана. Дужини и разноврсности. Било је мирно летње вече у каквима
су он и Лиза често седели на степеништу.
Понекад су шетали. Могли су да шетају само по јединој улици,
по платформи, шуми и гробљу. На станици 715. километар није
било другог места за шетњу.
Соловјов је обукао чисту мајицу. Пришао је орману са
огледалом и очешљао се. Био је спреман да изађе из куће.
Улица га је дочекала апсолутном тишином. Чак је и ових шест
кућа, које су чиниле улицу, некада живело својим животом. Тај
њихов живот није био буран, али је једноставно био живот: са
довикивањем преко ограде, лајањем паса, певањем петлова и
звуцима транзисторских апарата. А сада није било ничега осим
шуштања лишћа. Шуштања трава. То је био живот после атомске
експлозије.
Соловјов се зауставио поред платформе. Степенице које су
водиле на платформу у високој трави наслућивале су се по дрвеној
огради.
У стражарници саобраћајца, где је некада стајала његова мајка,
расла је млада оскоруша. Напипавајући ногом степенице, успентрао
се на платформу. Трава на њој је била нижа и расла је у замршеним
шарама које су се протезале преко асфалтних пукотина.
Соловјов се приближио дрвеној клупи. Али у строгом смислу,
то је било само пола клупе. Из трију секција од ливеног гвожђа,
једна, прекривена преломљеним летвама, лежала је на боку.
Опрезно је сео на сачувани део. Ослонио се на наслон. Затворио
очи.
Ако се замисли да се, уместо оскоруше, у кабини саобраћајца
налази његова мајка (шине су тихо зазујале), да је клупа цела и да на
њој седи Лиза (још није отварао очи), онда се оно што се догађа
може посматрати као тихо летње вече његовог детињства.
Брујање шина је било недоступно неистренираном уву. То, за
сада, и није било брујање, већ нечујна напрегнутост метала,
спремног да носи још далеки воз. Али Соловјов га је чуо. Чак је знао
да је то воз у 20.32, Москва – Сочи.
Ма колико било чудно, то је стварно био воз Москва-Сочи. У
пркос свим променама у реду вожње и државе у целини, поред
станице је прошао тачно у 20.32. Соловјов се није зачудио. Чак и да
су предузимани покушаји да се нешто у распореду измени,

219
неопходност враћања на 20.32 била је очигледна. За пролазак преко
станице 715. километар бољег времена није било.
Из шума које су окруживале станицу допирала је свежина.
Трава, покошена на железничком насипу, ширила је префињен и
помало оштар мирис. Он се мешао са мирисом железничких
прагова, загрејаних на сунцу. Са шуштањем жалосне врбе изнад
платформе. То дрво као да је расло ниоткуда. Нико није видео
одакле се појављивало. Корење му се губило доле, у високој трави. А
можда га уопште и није имало. Оно чак није имало ни стабло:
постојала је једино круна изнад платформе.
Пролазак возова објављивала је Лиза. То је радила састављајући
дланове у облик чамца и затварајући обе ноздрве: успевало је да
личи на микрофон, само је био мало тиши. Такве објаве су слушали
у рејонском центру, а на станици 715. километар нису ништа
објављивали.
Дозволу за кретање возова преко станице давао је Соловјов.
Имитирајући мајчине покрете, десном руком је подизао палицу. На
исти начин, уморно, гледао је кроз воз. После неког времена је
успео да и Лиза тако гледа. Требало је да сви путници знају да је за
њих тај посао рутина.
У 20.32 Соловјов је још седео затворених очију. Кад се воз
приближио, учинило му се да је Лиза ипак успела да објави његов
долазак. Био је убеђен да је у 20.32 она седела поред њега на клупи.
А у кабини за саобраћајце стајала је мајка. У то време она није могла
да не буде тамо.
Сви су морали да овладају собом, да дубоко удахну и не
померају се. Ако овај тренутак не уплаше, он ће се сачувати заувек.
Тако и за рањеника у борби постоји тренутак када је важно не
умрети. Ако се савладају те критичне секунде, тело ће се поново
навикнути да живи. Тако је говорио човек за кога се испоставило да
је био Лизин деда.
Ако се ои овде на платформи буде исправно понашао, живот ће
поново моћи да осети своју прошлост. Закачиће се за њу. Оно што је
изгледало мртво почеће изненада да пулсира, и они ће се утроје
вратити кући – Соловјов, мајка и Лиза.
Све што се касније десило, мајчина и бакина смрт, његов
одлазак и студије на универзитету, испоставиће се да је био
неспоразум, непромишљени одлазак из топлине те вечери.
Они ће се вратити кући. Мајка ће (уз звецкање вентила на

220
плинској боци) приставити чај. Насуће у лавор воду и натераће га
да опере ноге. На његовом дну је троугао ољуштеног емајла. Он ће
ставити у лавор једрењак од плуте. Бака ће гласио читати књигу
Робинзон Крусо. Лиза ће ухватити шољу обема рукама, а он ће лагано
померати воду у лавору. Једрењак од плуте заљуљаће се на
таласима. Однекуд издалека разлећи ће се звиждук моторног воза.
Не, Лиза се, наравно, неће вратити.
Соловјов је подигао поглед на стражарницу саобраћајца.
Нарочито мајка. Запљуснуо га је ветар локомотиве у пролазу, у
21.47. Санкт Петербург-Кисловодск. Воз је прошао без објављивања.
Тек кад је у предсобљу укључио светло, Соловјов је схватио да је
већ мрачно. Скувао је донесене резанце и отворио следећу
конзерву. То су били пешеви41 у парадајз сосу. Његово постојање
овде изгледало је скоро апсурдно. Пешеви су тужно посматрали
Соловјова, и због тога се осећао још несрећније. На кухињско окно
ударали су ноћни лептири. Не престајући да машу крилима,
грчевито су се качили за рам, пентрали се уз стакло и поново
клизили наниже.
Соловјов је ушао у своју собу, ону коју је заузео после мајчине
смрти. У позадини свеопштег реда у кући, његова соба је била
изузетак. Она није била неуредна. Пре ће бити да је била
недирнута, и то је одмах падало у очи. Поред креветске ноге лежао
је отворени уџбеник руског језика. Са корицом на горе, онако како
га је спустио тог јутра у одласку. Соловјов је чучнуо и узео књигу.
Покушао је да је затвори. Није се дала, искривила се. Са
непопустљивошћу укоченог тела.
Спустио је књигу на сто и она се поново отворила на
претходној страници. Писање речце не са глаголима: ето шта га је
тог јутра интересовало. У век одвојено. Идиот, прошапутао је
Соловјов и полако се простро преко кревета који је уобичајено
зашкрипао.
Скинуо је мајицу и панталоне, и бацио их на под. Обухвативши
јастук обема рукама, зарио се у њега лицем. Престао је да постоји.
Пробудио се услед звецкања врхова креветског наслона. Иза
прозора је пролазио бескрајни товарни воз. У ишчекивању промене

41Пеш – врста слатководне рибе која може да нарасте до 12 cm

(прим. прев.).

221
светлости на далеком семафору, ишао је успорено. Кратко се,
уморан, задржао на споју шина. Његову вибрацију Соловјов је
осећао целим телом. Руке су му још грлиле јастук. Стомаком је
осећао згужвану гомилу ћебета. Један товарни воз је заменио други,
само у супротном смеру. Овај је ишао много брже.
Настављао је да убрзава, доводећи ритам својих точкова до
граница могућег. Тај ритам је некада слушао заједно са Лизом. На
самом врхунцу, грмљавина се прекинула. У изненадно насталој
тишини, звук одлазећег воза је изгледао као ехо. Соловјов се
ослонио на леђа. Извлачећи испод себе ћебе, осетио је лепљиву
влажност.
Рано ујутру, упутио се на гробље. На рамену је носио невелику
мотику коју је нашао у шупи, а у руци гладиолу што је с необичном
упорношћу израсла на бившој леји. Гробље се налазило у шуми, на
двадесетак минута од куће. Пут према њему једва се назирао.
Соловјов се сећао прве сахране коју је видео. Чудило га је што су
целим путем пред мртвачким сандуком разбацивали цветове. Видео
је како су мушкарци из станице, приликом ношења сандука, газили
пурпурне главе лепих ката. Чак му се чинило да чује њихово
крцкање. Зауставио се и посматрао удаљавање погребне поворке.
Поред њега је остала да стоји Лиза.
Кад су у шуми сви нестали, Лиза и он су почели да подижу
цветове. Многи су били потпуно цели. На некима чак није било ни
прашине с пута. Бака му није дозволила да их држи у кући.
Соловјов и Лиза су често бивали на гробљу, нарочито лети.
Седели су на уским клупицама за помен, на каменим постољима
топлим од дифузног шумског сунца. Понекад чак балансирајући на
металним оградама, офарбаним у сребрну боју. После тога су беле
Лизине ноге биле ишаране ружичастим тракама.
На гробовима су стајали крстови, понекад челични обелисци са
звездама. Споменици су на гробљу били реткост. Њих су из рејона
довозили у теретним камионима, опрезно их проносећи поред
гробова и, куцкајући са разних страна, лопатицом стављали у
раствор. Такав начин монтирања изазивао је поштовање.
У самом његовом обележавању било је нешто истинско, блиско,
слично куцкању лопатице или увртању опушка у порозну глину.
Њих нису ни монтирали одмах после сахране, већ после неког
времена, годину или две, тек пошто би се земља слегла.
Једном су на гробље поставили споменик са посветом у

222
стиховима. То је био гроб шефа станице који је налетео на брзи воз
Москва– Севастопољ. Соловјову се много допао текст:
Не говорите ми да је умро, он живи!
Нека је олтар разбијен, ватра још букти;
Нека је ружа откинута, она још цвета;
Нека је харфа поломљена, акорд још рида.
Тугујемо.
Управа Н-ског железничког чвора
Дуго је, због заједничког потписа испод текста, Соловјов
сматрао да је лепе стихове написало руководство железничког
чвора.
Касније се испоставило да је од свега што је на споменику
уклесано људима железничког чвора припадала само реч
„тугујемо”.
Налазећи се већ у Петербургу, Соловјов је сазнао да је аутор
запамћених стихова био познати песник С. Ј. Надсон (1862-1887).
Било како било, на сам дан постављања, Соловјов је рекао Лизи
да би, у случају смрти, желео да и на његовом гробу поставе
споменик са тако урезаним речима.
Соловјов је рекао: у случају његове смрти. У дубини своје дечје
душе он такав случај није предвиђао.
Соловјову се нису свиђали обелисци. Врло брзо су се
руинирали. Боја им се љуштила, гвожђе рђало. Мало-помало
огољавали су се клинови учвршћивачи, и обелисци су почињали да
се нагињу, откривајући своју шупљу суштину. Приликом додира
испуштали су непривлачан лимени звук.
Друга ствар су били дрвени крстови. Крстове нису лепили.
Њих су укопавали у дубоке, уредне, округле рупе, и дуго око њих
утапкавали земљу, не очекујући да утоне. У том негробном, чак
плесном кретању, мали Соловјов видео је лакоћу која га је
делимично примиривала са загробним постојањем. На крају је
рекао Лизи да би желео да лежи испод крста, а не испод тешког
надгробног споменика.
Лиза се сагласила. Додала је, истина, да у гробу човек ништа не
осећа. Али се сагласила.
Соловјов је памтио како су сахрањивали његову мајку. Како су је
спустили у залеђену зимску раку. Како испод сандука нису могли
да извуку закачене конопце и како су их са жаљењем гледали са
глинене хрпе. Нико са станице 715. километар није хтео да се

223
спушта у раку по конопце. Њихове крајеве просто су бацили доле и
они су ударили о сандук као звучне, сиве леденице.
Кад се вратио с гробља, Соловјов је рекао Лизи да су они сада у
топлом, а његова мајка у залеђеним гробу. Лиза је поново
одговорила да људи у гробу ништа не осећају, али Соловјова то није
умирило. Није могао да заспи. Целе ноћи, Лиза је седела поред
узглавља његовог кревета, а он је само мислио како његовој мајци
мора да је хладно у гробу. Нарочито ако се узме у обзир њена
висока температура у последњим данима.
Тога дана је схватио истинску суштину гробља. Почео је да се
плаши да би једног таквог леденог јутра тамо могли да однесу и
његову баку, и гробље би је прихватило са истим гостопримством.
Било му је грозно зато што се свет распадао. Нестајао је као песак
кроз прсте, и са тим се ништа није могло урадити. Ипак, тада још
није био смртан.
Свест о томе да ће и он умрети појавила му се једног лета.
После вођења љубави у шуми, Лиза и он су свратили на гробље.
Њихове ноге лагано су корачале преко маховине у којој су
повремено крцкале борове шишарке. Мало су присели на једну
ограду и Соловјов ју је питао:
– Схваташ ли да ћемо једнога дана и ми умрети?
Лиза га је зачуђено погледала. Потврдила је.
– А ја сам се тек сада досетио.
– Након што смо се бавили тиме…
– Не знам. Тиме се ми бавимо стално, а помислио сам тек сада.
Због чега су после тога пошли на гробље?
Соловјов је стајао поред мајчиног и бакиног гроба. У суштини,
то је био један гроб, у једној огради, под истим крстом. Чак су се обе
хумке у току претходних година спојиле у једну. Соловјов је спустио
гладиолу поред самог крста и направио неколико опрезних покрета
мотиком.
Трава се на гробљу плевила лакше него у дворишту његове
куће. У њој није било еластичности ни засићености сунцем, расла је
у сенци. Уз кратак, упадљив звук, падала је хрпа за хрпом. Мало-
помало оголили су се гробови: њихова спојеност изгледала је
привидна. Мајчина гробна хумка показала се вишом, јер су је у
различито време засипали.
У току прве године после мајчине смрти, Соловјов је често
бивао на гробљу. Шапатом јој је причао о свему што се у току

224
претходних дана догађало и питао ју је за савет. Тако је радио док је
још била жива, кад би га због грешака кажњавала и престајала да
разговара са њим. Ћутала би до оног тренутка док је не би питао за
савет.
Соловјов је мучно измишљао питања и постављао их, озбиљног
изгледа. Мајка је одговарала не осећајући подвалу (или је
осећајући). Али само док је била жива. После смрти није му
одговорила ни на једно питање.
И мада је Соловјов о свему настављао да јој прича, ипак је
временом одлазио све ређе, а догађаја у његовом животу било је све
више. Гушио се, како од обиља догађаја, тако и од немогућности да
их изрази. Осећајући да је пред мајком у обавези, покушавао је да јој
прича макар најосновније, али и у овом се његов дуг повећавао
невероватном брзином. Схватио је да безнадежно заостаје.
„Живот се не може испричати, мама”, прошапутао је једном и
расплакао се. Од тада јој ништа није причао. Тешио се мишљу да
она и тако све зна.
Годину дана након њене смрти, Соловјов је покушавао да је
замисли у гробу. Кад је настало пролеће, помислио је да су у сандук
продрле подземне воде и да његова мајка лежи у хладној кади. Лети
је већ био убеђен да јој је кожа поцрнела, а очи утонуле. Трудио се
да не мисли о ситним, белим црвима које је видео на лешевима
животиња, али није успевао. После једне и по године, кад је земља
на гробном узвишењу нагло утонула, досетио се да је поклопац
сандука иструлео и утонуо. Неколико година касније, кад је по
његовој представи, у хумци остао само њен скелет, постало му је
лакше.
Избацујући иза ограде оплевљену траву, Соловјов још није знао
да му у будућности предстоји да нађе свеску са белешкама генерала
Ларионова, у Којој су детаљно набројани сви стадијуми распадања
људског тела, почев од плавих модрица до потпуног огољавања
скелета. Неке примедбе појавиле се после генераловог
консултовања посебне литературе.
Већи део бележака заснивао се на његовом личном искуству и
одражавао је резултате обилазака бојног поља. Како се битке
данима нису прекидале, понекад и недељама, степен распадања
лешева, приликом доласка екипе за сахрану, био је различит. То је
суштински повећавало генералову истраживачку базу.
Соловјов је прочитао молитву за покој душе. У његовој свести,

225
она је срасла са бакиним гласом и сада му је било чудно да чује свој
властити глас. У крунама борова шуморио је ветар. Хумка поред
које је стајао била је једина уређена на том гробљу.
Кад се вратио кући, сместио је мотику у шупу. Али се поред
њених врата зауставио. Вратио се, узео мотику и изашао из
дворишта.
Кад је прошао поред ограде, зауставио се поред суседне
капијице. То је било Лизино двориште. Капију је са напором
отворио. Без обзира што је Лиза отишла пре годину и нешто више,
њено двориште је зарасло исто као и Соловјовљево. До њеног
степеништа (са оградом) Соловјов се пробијао са истом помамом
као и првог дана до свог степеништа. Истина, тог дана био је
обезбеђен једном справом.
Кључ од Лизине куће био је сакривен на истом месту као и
његов, иза довратка. Чим је ушао у кућу, Соловјов је одмах осетио
њен мирис, мирис куће у којој не живе људи. Још тачније –
недостатак мириса. Тако нешто се са том кућом никада није
догађало. Овде је увек мирисало на нешто, најчешће на храну.
Лизина мајка је волела да кува. Спремала је бифтек-строганов,
ћурку са шљивама и месо на француски начин, јела која, осим ње, у
тим крајевима нико није спремао.
На станици 715. километар хранили су се добро, али без
великих прохтева.
У Лизиној кући је посебно мирисало у време Ускрса. То је био
мирис светиња и свечаности, радости и поклона. У њему су се
спајали мириси сира, свежег теста и, због нечег, тамјана. Како на
станици није било цркве, Лизина кућа је у ускршњим данима
личила на храм.
Сећајући се тог мириса, Соловјов је помислио да се генералов
син на станици могао појавити управо на Ускрс. Онда је разумљиво
због чега је овде остао.
Ушао је у Лизину собу. Испружио је руку према полици изнад
писаћег стола и насумице извукао књигу. То је био
прошлогодишњи информатор за оне који се уписују на факултет.
Сео је на кревет и пажљиво га прелистао. Није било никаквих
назнака на који је факултет хтела да се упише. У књизи се није
могла наћи ниједна савијена страница, ниједан знак на рубу. На
његово огорчење, Лиза је била изузетно уредна.
У једној фиоци стола нашао је хрпу свезака. То су биле његове

226
школске свеске из разних година, почев од првих, са рукописом
крупним и без нагиба, до оних немарних, пре пријемног испита.
Спустио се на столицу и почео, један за другим, да прегледа
листове Лизине колекције. Задржавши се изнад састава из петог
разреда, посматрао је како се преко рапаве хартије разлива влажна
мрља која у себе упија плаветнило.
Соловјов ни сам није знао због чега је настављао то
истраживање. У Лизиној кући је седео већ више од три сата, али
ништа од онога што би могло да га наведе на мисао где да тражи
Лизу није нашао. Већ је одавно схватио да ни о Лизи ни о њеном
оцу овде ништа неће моћи да сазна. Просто, прелиставао је Лизине
хартије, додиривао њене књиге, и због тога му је постајало лакше.
У орману за књиге открио је фасциклу с авиончићима од
хартије. Авиони – белешке: њих је он слао преко ограде. Слао их је у
прошлом животу. Раним јутром. Понегде би се од росе редови
расплинули. Наравно, све је могао да каже преко ограде, али он је
предност давао авио-пошти. Свиђало му се да пише, а и то како
његове речи лете кроз ваздух. А она је све сачувала. Где сада да је
тражи?
Соловјов је ухватио себе у мислима да га је Филип Ларионов
више интересовао као Лизин отац, а не толико као генералов син.
Желео би да га још једном види, да га постави поред Лизе, да се
одушевљава њиховим блиским везама, да се запрепасти како је из
старог ларионовског рода изашла бескрајно вољена, њему
неопходна Лиза.
Лиза се није појавила из ларионовског рода. Прецизније, јесте из
ларионовског, али из другог. Поколење генерала Ларионова са њом
није било повезано. Препознавање се појавило без икаквог прелаза,
изненада, као далека муња. Филип, генералов син, није био
Ларионов. Подаци забележени у Зојиној свесци, са свом својом
очигледношћу, испливали су у Соловјовљевом сећању. Генерал
Ларионов и Варвара Петровна нису били у званичном браку.
Њихов заједнички син био је Нежданов.
Те вечери Соловјов је отпутовао у Петербург. Закључавајући
своју кућу, помислио је како је затвара заувек. Трудио се да се не
осврће. Преостале конзерве из Керча оставио је Јегоровној. Она је
поново плакала. Соловјов је такође плакао, зато што је опраштање
са Јегоровном било заувек.
Кад је изашао на улицу, без конзерви, схватио је какву је тежину

227
теглио у својој торби. И насмејао се.
Закаснело озарење у Лизиној кући није га бацило у очајање. Ма
како чудно било, чак му је постало лакше. Лизина повезаност са
генераловим поколењем, а сваким тренутком он је то схватао све
јасније, носила је на себи тежак терет. Та блискост је Лизи
придавала неку сувишну вредност, која њој у суштини није била
потребна. Она је била његова љубав, његова заборављена и поново
пронађена радост. Знао је да ће је тражити.

228
 16.

Кад је стигао у Петербург, схватио је да је наступила јесен. То

се одражавало у прозорима царскоселске железничке станице: она
је галамила гласовима носача, јурила преко платформе у
заборављеној новини. У кишно време, долазак јесени не би био тако
очигледан. Али сијало је сунце, немоћно и апсолутно јесење. У то да
се овде лето завршило није било никакве сумње.
Обузела га је радост повратка. Удисао је оштар петербуршки
ваздух и осећао да му је управо он недостајао. До Фонтанке је стигао
преко Горохове улице, а онда скренуо удесно. Хладноћа је допирала
из тамне воде. Река је била превучена ситним таласићима. Обратио
је пажњу на то да је једино он био у кошуљи са кратким рукавима.
Становао је на Петроградској страни. Како се већ говорило,
унајмљивао је собу на Ждановском кеју, коју му је преко познаника
нашао проф. Никољски. Професор му је објаснио да кеј није имао
никакве везе са А. А. Ждановом. Своје име добио је по речици
Ждановки, која је овековечила свештенике Жданове, пређашње
власнике тих земаља. Са своје стране, презиме Жданов потиче од
речи ждан – очекиван, жељен, и означава дуго очекивано дете. Реч
неждан (у складу са тим) управо значи: нечекано, нежељено дете.
Такво дете је, судећи по свему, био и далеки предак Филипа
Нежданова.
Соловјов је о томе размишљао док је преко Ждановског кеја
улазио испод лучног свода куће бр 11.
Кућа бр. 11 је била посебна. То је долазило до изражаја не само у
њеној архитектури, помпезном социјалистичком ампиру, већ и зато
што је у дворишту те куће била смештена радионица инжењера М.
С. Лоса, из романа А. Н. Толстоја (1882-1945) Аелита.
И М. С. Лос се спремао да лети на Марс и тражио је сапутника.
А. Н. Толстој је такође становао овде, на Ждановском кеју, у

229
кући број 3. Настанио се у суседству Ф. К. Сологуба (1863 – 1927) и
уопште се није спремао никуда да лети. Кратко време пре тога
вратио се из иностранства.
Кућа бр. 11 је била изграђена 1954. године. Стајала је уместо оне
куће и дворишта које је описао А. Н. Толстој. На тај начин
(размишљао је Соловјов, док се пењао степеништем), стваралаштво
писца фантастике узимало је у обзир реалне одлике претходне куће
бр. 11. И није узимало у обзир одлике садашње куће бр. 11, услед
смрти А. Н. Толстоја, године 1945. У том смислу, уметничка
измишљотина романа Аелита у већој мери је одговарала стварности
двадесетих година него објективна реалности деведесетих година.
На прагу свог стана Соловјов је дошао до закључка да, ако се
избаци време, граница између измишљотине и реалности нестаје.
Обрисао је ноге о отирач и за собом затворио врата.
Стан у коме је живео био је двособан. То је била срећнија
варијанта комуналке која се, захваљујући малом броју станара,
сачувала од уништења. Њено допунско благостање било је у томе
што Соловјовљев сусед скоро да и није живео у њему. Једном у два-
три месеца изненада је долазио на неколико дана, да лм из
Мурманска или из Сиктивкара, и исто тако изненада ишчезавао.
Тих дана су код њега свраћале његове пријатељице. Уосталом,
Соловјов је и њих виђао само успут, кад би касно ноћу (из суседне
собе), умотане у пешкире, претрчавале до туша.
Прозори стана гледали су на обе стране куће, у двориште,
(укључујући део Официрске уличице) и на кеј. Са кухињских
прозора, као и из суседове собе, видело се двориште. Из
Соловјовљеве собе (и то је била задивљујућа околност) пуцао је
поглед на Ждановку, комадић Петровског острва са стадионом
Петровски, и даље иза острвског дрвећа на Малу Неву. Ту слику је,
по Соловјовљевом мишљењу, много кварио стадион, али ту се већ
ништа није могло урадити.
Стадион није само кварио поглед. Он је усложњавао живот.
Постојање поред стадиона имало је своје тамне, а у многим
уличицама дворишта, и мокре стране. Навијачи фудбалског тима
Зенит самозаборавно су мокрили. Мокрили су испод капије, у
главним улазима, поред ограда, мокрили су док је играо основни
састав и дубл, пре и после утакмица. Они су мокрили као да је
Зенит био шампион, али тим у то време није улазио чак ни у три
награђена.

230
 После навијача остајале су хрпе ђубрета: пивске флаше, кесе од
чипса, главе рибе, класје кукуруза и новинске папирне врећице
прилепљене за асфалт. Све то густо засипано љуспама семенки. Док
су се семенке вртеле у лаком торнаду, који је долазио са реке,
љуспице су се подизале изнад крова куће бр. 11, изнад Ждановског
кеја, Официрске уличице и целе Петроградске стране.
Соловјов је стигао на сам дан утакмице. Није био навијач и, кад
се радило о фудбалским утакмицама, био је нервозан, али у томе
како су се одвијале било је и нечег посебног, што га је привлачило.
Узбуђивао га је многохиљадити урлик стадиона, понекад потмуо
као далеки водопад, понекад (после датог гола) експлозиван. Али
увек моћан.
Соловјов је седео на прозорској дасци и посматрао како се после
утакмице навијачи разилазе. Као густа недељива маса они су се
преливали преко широког моста изнад Ждановке, а тај мост
налазио се директно испод његовог прозора. То споро, лишено
свега личног корачање, та потмула грмљавина, неподељена на
одвојене фразе, чинила му се као остварени ход историје.
Величанствен и бесмислен, као свако заједничко кретање.
Док је иза прозора посматрао шарену гомилу, сетио се црно-
беле гомиле револуционарних хроника. Грчевитог њихања људи
који корачају. Комичне заљуљаности других који стоје: приликом
савременог снимања не примећује се да се и они који стоје, такође,
крећу. Облаци паре појављују се изненада, као пришивени.
Изненада нестају. Такав је и дим цигарете.
На такав су, ето, начин они корачали поред Другог кадетског
корпуса (сада Војно-космичке академије), где је некада учио кадет
Ларионов.
Поред Другог кадетског корпуса корачали су навијачи тима
Зенит са качкетима. Хиљаде тамноплавих качкета. Хиљаде
тамноплавих шалова. Много су га нервирали. Ни они нису знали да
је овде учио генерал. Усред мноштва људи Соловјов се осетио
усамљено.
За њега је ово осећање било сасвим ново. У Петербургу се још
никада није осећао усамљено. Чак и у недостатку пријатеља
испуњавао га је тај град чудне ауре и другачијег, у односу на осталу
Русију, народа.
Кад би остајао сам са собом, раније се није осећао напуштено. А
сада се осетио. Пало му је на памет да га је напустила Лиза, мада је

231
стварно било супротно. Узео је у руке књигу и провирио кроз
прозор.
Иза капије до кеја речице Ждановке налазило се запуштено земљиште.
Иза реке, у нејасним обрисима, налазила су се села Петровског острва. Иза
њих се гасио и није могао да се угаси тужни залазак сунца. Развучени
облаци, дотакнути по ивицама његовом светлошћу, у зеленим водама неба
лежали су као острва. Изнад њих зеленело се небо. Над њима је почело да
сија неколико звезда. Било је тихо на старој Земљи.42
И мада се зеленило неба немотивисано понављало два пута, то
је било једино место у Аелити које се Соловјову изузетно допадало.
Понекад му се чак чинило да књига и није морала да се наставља.
Кад су ишчезли последњи сунчеви зраци, Соловјов је изашао на
улицу. Занимљиво. Где ли се сада ипак налазило запуштено
земљиште? Или је то само била фантазија А. Н. Толстоја, који је свој
роман писао још у Немачкој?
Соловјов је ногом закачио пивску флашу и она се, са звекетом,
скотрљала с тротоара.
Да ли је то празно земљиште видео Г. Н. Чернишевски? Ако
јесте, онда се може тврдити да је морао да га види и кадет Ларионов.
Следећег дана, Соловјов је кренуо на факултет. Још на прилазу
чувеној згради са стубовима видео је академика Темрјуковича.
Темрјукович је био у макинтош мантилу, кроја из педесетих, некада
са широким рукавима (један је био замазан кречом), сада са
смакнутим и изгужваним раменима. Један крај невезаног каиша
вукао се по земљи.
Соловјов није желео да заобилази Темрјуковича. Елементарна
учтивост налагала му је да академику скрене пажњу на замазани
рукав и каиш који се вуче, али нешто је постдипломца упозоравало
да то не чини. Успорио је корак и кренуо за академиком.
Он се према Темрјуковичу односио са поштовањем, а за то су
постојали посебни разлози. Захваљујући Темрјуковичевом напору, у
совјетско време су објављена целокупна дела С. М. Соловјова. Иако
постдипломац, Соловјов није био историчарев рођак. Веровао је у
своју духовну блискост са њим и имао је позитивно осећање према
свима који су на овај или онај начин били повезани са великим

А. Н. Толстој, Хиперболоид инжењера Гарина, Библиотека

42

фантастике, М, 1986, стр. 32.

232
научником истог презимена.
Темрјукович, као научник, својим нивоом није досегнуо звезде,
али оне у овом случају нису ни биле потребне. За планирано
издање била је неопходна истрајност, пажљив однос према послу и,
у некој мери, храброст. Издавање дела С. М. Соловјова у Совјетском
Савезу није било нешто што се само по себи подразумева.
Темрјуковича су, како би га наградили за успешан завршетак посла,
кандидовали за академика. Али на то да ће он бити изабран нико
није рачунао. На првом месту сам Темрјукович.
– Нису били академици ни Бахтин ни Лотман – рекао је он сам
себи за утеху. – Нису били чак ни дописни чланови.
Али Темрјуковичев случај био је другачији него код истог М. М.
Бахтина и Ј. М. Лотмана. За разлику од ове двојице, судбина је
према њему била благонаклона. То се одразило у томе што се
једном чланови Академије нису унапред договорили о
кандидатури. Обично беспрекоран механизам који претвара у
академике директоре Института, чланове владе, олигархе или
просто цењене људе, заказао је. Академици, који се нису
договорили, интуитивно су гласали за оног који, по њиховим
претпоставкама, није имао никакве шансе да буде изабран. Скоро
једногласно изабрали су Темрјуковича.
На свеопште чуђење, радост новоизабраног академика била је
умерена. Она није бивала таква код оних који су, достижући
постављени циљ, годинама окапавали око чланови Академије,
спрат по спрат гланцали високу, са чудном надградњом зграду
президијума, у народу названу Колоњска вода. Да, Темрјукович је
учтиво примао честитке због избора али, како је приметио дописни
члан Пагосјан, који је присуствовао приликом објављивања
резултата, у мислима је био ко зна где.
И то је била цела истина. Колеге новог академика одједном су
приметиле отворену отуђеност која се у Темрјуковичу примећивала
неколико последњих година. Ако се у почетку његово стање још и
могло одређивати као дубока замишљеност, проласком времена то
стање није се могло одредити другачије осим као отворена
отуђеност. Али ни то није било најгоре. Његови сарадници су
почели да примећују да он разговара сам са собом. Први који је на
то обратио пажњу био је магистар историјских наука И. И. Мурат.
– Погледаћу каква је ово књига – рекао је једном Темрјукович,
док је прилазио орману са књигама. – Вероватно ђубре.

233
 Издање које је заинтересовало академика била је књига И. И.
Мурата. С друге стране полице, невидљив Темрјуковичу, стајао је
аутор. Он само што је у чашу убацио електрични апарат и спремао
се да попије чај. Кад је зачуо да је академик узео књигу, укочио се.
Његов поглед концентрисао се на апарат. Није могао нечујно да га
искључи. Мурат је немо слушао како је, лижући леви кажипрст,
академик листао његов рад.
– Говно. – Темрјукович је са уздахом вратио књигу на место. –
Говно више категорије.
Вода у чаши бучно је проврела и Темрјукович је завирио иза
полице. Тамо је видео бледог И. И. Мурата.
– Чуо сам шта сте рекли о мојој књизи – прошапутао је Мурат.
– Ништа нисам говорио – непоколебљиво је одговорио
Темрјукович. – Само сам помислио.
То је Мурата донекле смирило.
Ипак се академиково чудно понашање настављало. Он је најпре
узимао у обзир присуство сарадника и дозвољавао је себи најстроже
примедбе само кад је претпостављао да је сам. Касније, не да је
престао да примећује људе око себе, већ је, по речима заменика
директора за науку, П. П. Гребешкова, помешао границу између
унутрашњег и спољашњег говора.
Кад се обраћао слушаоцима, говорио је изражајно и јасно.
Самом себи обраћао се тихом изреком, онако како се у позоришним
комадима изговарају текстови са напоменом аутора.
Управо у таквој форми је, због лоповлука, окривио заменика
директора за материјална питања, В. Б. Маслоа, који је обављао
многогодишњи ремонт факултетске зграде.
Кад се једном спотакао о подупирач за грађевинске скеле,
академик је полугласно претпоставио да је В. Б. Масло лопов, и због
тога је ремонт тако изнурујући и без резултата. То се догодило пред
сведоцима.
За разлику од Мурата, Масло се одмах обратио директору са
захтевом да, због неурачунљивости, Темрјуковича отпусти са
Факултета. Сама помисао да Масло може да присваја државна
средства – и за директора је била безумна. На част последњег, он
Темрјуковича није отпустио.
– Темрјукович је активан члан Руске академије наука – рекао је
директор – и, говорећи формално, ја немам разлога да сумњам у
његову урачунљивост.

234
 Тако је чланство у Академији наука Темрјуковичу помогло да
избегне истеривање. Као и у претходних четрдесет година, он је
званично, радним данима, наставио да посећује институт.
Кад је ушао на Факултет, Темрјукович се упутио ка гардероби.
Да би од њега преузео мантил, гардеробер се нагнуо преко тезге.
– Негде сте се наслонили, Михаило Сергејевичу? – питао је
гардеробер.
Темрјукович је погледао замазан рукав, и ништа није
одговорио. Обраћајући се на степеништу сам себи, рекао је:
– Зар човек може да чује нешто пријатно?
Кад је Темрјукович нестао иза кривине, Соловјов се попео на
први спрат. Ишао је директору да би му поднео извештај о
завршетку службеног боравка. Право говорећи, за тим није било
велике потребе, био би довољан само писмени извештај. Али
Соловјову није давала мира сама чињеница да су службени боравак
и путовање обављени у августу и у Јалти. Сећао се директоровог
опроштајног погледа и чинило му се да је тај поглед био ироничан.
Соловјов је желео да директору лично све исприча о својим
открићима, пре свега о пронађеном тексту. Пластична фасцикла са
генераловим успоменама у његовим рукама бивала је поплављена,
постајала је клизава и два пута само што није пала на патос.
Соловјов је желео рехабилитацију. Можда чак подршку.
Стимулацију.
Врата директоровог кабинета била су мало одшкринута. Сам
директор се није видео, чуо се само његов глас. Неког је грдио.
– Од свих осећања, код вас постоји само отимачки рефлекс.
Размисливши, директор је по слоговима поновио: рефлекс за о-
ти-ма-ње.
Као одговор, чуло се само апатично противљење. Речи се нису
могле разумети (а какве су у таквом случају оне и могле да буду?),
преостајала је само интонација. Истовремено улагивачка и досадна.
Говорила је жена. Она је донекле умирила директора.
– Не сме се једино инстинктима живети – рекао је помирљиво. –
Не треба да будете тако, да извините, гмизави!
Показало се да је моменат за посету неподесан. Соловјов се у
једном тренутку осетио уморно. Помислио је да му чак није
интересантно да сазна коме се управо обраћао директор. Лагано је
кренуо у правцу Одсека за историју XX века, свог одсека.
Кога су могли да назову гмизавцем? На крају ходника ипак се

235
окренуо. Из директоровог кабинета излазила је постдипломка, Тина
Жук.
Она је поседовала необично снажан глас, и Соловјов се зачудио
што је тог тренутка говорила тако тихо. Испада да Тина, када хоће,
може да говори и тихо. Излази. Када се Тина труди, може то да се
деси. Њен ментор био је академик Темрјукович. Академик није
волео своју постдипломку, и на факултету су сви то знали. Њу нико
није волео.
На Одсеку за историју XX века од Соловјова су узели сто рубаља
за поклон сарадници Бакшејевој. Магистар историјских наука,
Бакшејева, родила је дете, и сада су јој поклонили електрични
чајник. Узевши од Соловјова новац, председница синдиката,
Новосељцева, показала му га је. Ставила је прст на уста, отворила
картонску кутију и отуда дохватила поклон. Привремено, док јој не
буду враћена средства за њега. Новосељцева је у њега уложила
сопствени новац. Показала је Соловјову списак са именима људи
који су платили: велики је ризик скупљати новац за већ купљену
ствар. Соловјов је ноктом кврцнуо чајник. Добио се звук
неочекивано низак и потмуо.
На Одсеку није било никог. Многи се још нису вратили са
одмора.
На првом спрату поново је видео Темрјуковича који се кретао у
правцу дирекције. Мало заоставши, иза њега је ишла Тина Жук.
Кад је видела Соловјова, показавши на Темрјуковича, мало је
завртела прстом поред слепоочнице.
– Назвао ме је змијом отровницом – прошапутала је Соловјову. –
Можеш ли да замислиш? Тотално је скренуо.
Соловјов је посматрао како, истовремено са кретањем усана,
постдипломки Жук почиње да се помера и нос. Раније то уопште
није примећивао. Вероватно се то објашњавало тиме што је била
узбуђена. Из оближњих врата појавио се шеф за материјална
питања, Масло.
– Соловјове… – рекао је без поздрава. – Кроз један сат
довешћемо скеле у ред. Биће потребна ваша помоћ.
Соловјов је климнуо главом Тини. Као да се нечег сетио,
Темрјукович се окренуо и упутио на супротну страну.
Чим га је спазио, Масло се одмах сакрио иза врата.
– Накрао се па се крије – прогунђао је Темрјукович, гледајући у
под.

236
 – Он летује на Мајорки, а ја, активан члан Академије наука, у
граду Зеленогорску. Поставља се питање због чега.
– Због тога што је шкртац – одговорила је Тина кад се академик
удаљио. – Просто је шкртац. И душевни болесник.
Кад је изашао на улицу, Соловјов се упутио у правцу
Универзитета. То је било чувено здање Дванаест колегијума,
Министарство просвете, дугачка црвена зграда смештена укосо на
калдрми према Неви.
Надао се да ће у тој згради сазнати нешто о Лизи. Судећи по
оном што је говорила Јегоровна, Лиза је отпутовала пре више од
годину дана. Ако је ишла да се упише на студије, сада би требало да
буде на другој години.
Соловјов је помислио да не зна ни факултет на који би Лиза
могла да се упише. Осим тога, није било никаквих података да се
она уписала баш на петербуршки универзитет. Говорећи строго,
није било сигурно да се Лиза уопште негде уписала.
У секретаријату су га дочекали са чуђењем. Они нису имали
обавезе да било коме стављају на располагање податке о
студентима.
– За мене је то изузетно важно – рекао је Соловјов.
Најзад, Соловјов је још недавно био студент. Изашли су му у
сусрет. На Универзитету су се налазиле три Ларионове. Ниједна од
њих није била Елизабета. Прва је студирала на Географском
факултету, друга на његовом, Историјском, а трећа на
журналистици. За сваки случај (можда због грешке у списку?),
Соловјов је одлучио да се сретне са сваком.
Не излазећи из зграде Дванаест колегијума, упутио се на Одсек за
географију. На распореду је пронашао где има наставу друга
година и за време паузе је ушао у слушаоницу. На зиду је, ишарана
црвеним тачкама, висила рудна карта Сибира. Руда је тамо било
много. Изузетно много.
Соловјов се приближио првом столу и питао где би могао да
нађе Ларионову. Показали су му је. Још издалека је схватио да то
није Лиза и, не прилазећи јој, пожелео је да оде. Још једном је
погледао Ларионову. Њено лице подсећало је на карту Сибира.
Могуће је да га је баш то обиље бубуљица и задржало да одмах не
оде. Али ако би он тако поступио, размишљао је млади историчар,
њене колеге са исте године би закључиле да га је отерала њена
спољашњост. Ларионовој, нека и није Лиза, није желео да причини

237
допунске патње.
Пришао јој је и хтео да јој објасни шта се десило, али она му
није дала да изговори ниједну реч. Ухватила га је под руку и,
заједно с њим, изашла из слушаонице. У ходнику је Ларионова
наставила да држи Соловјова за руку, али поглед није подизала. Без
обзира на бубуљице, имала је мило лице.
– Тражим девојку са презименом Ларионова – рекао је Соловјов
– али је јасно то нисте ви.
Ларионова је потврдила. Тако се увек дешавало у њеном
животу.
Другу Ларионову је пронашао следећег дана. Писала је
семинарски рад о античким тактикама битака, али о чувеном
човеку истог презимена није знала ништа. То је Соловјова зачудило.
У првом тренутку чак му је промакла мисао да јој исприча о
генералу и његовим термопилским склоностима.
Ларионова са Историјског факултета била је висока и широких
плећа. Од свих Ларионових које је Соловјов видео, говорећи право,
она је највише заслуживала да буде генералова унука. Без обзира на
ту околност, можда баш упркос свему, друга Ларионова га није
одушевила. Није почео да јој прича о томе и разговор је свео на
неопходан минимум.
Испоставило се да је највише брига било са Ларионовом број
три. На факултету журналистике рекли су Соловјову да је
Ларионова болесна, и он је пошао код ње, у студентски дом.
Закуцавши на врата Ларионове, није одмах добио одговор. Судећи
по звуцима иза врата, у соби су нешто прослављали.
Соловјов је неколико година живео у студентском дому. Звуке и
мирисе студентског дома познавао је тако добро да је по карактеру
њиховог споја, са великом вероватноћом, могао да одреди разлог
свечаности.
У дому су најчешће прослављали рођендане, свадбе и положене
испите. Понекад су просто пили вотку, али се тада нису осећали
пријатни мириси. У таквим случајевима се пролазило уз хлеб,
кобасице и мариниране краставце.
Сада нису прослављали испите. Свадбу (Соловјов је мало
одшкринуо врата) нису празновали. Преостајао је рођендан.
– Уђите! – повикало је одједном неколико гостију.
Соловјов је ушао. Поред два састављена стола седело је десетак
гостију: двоје на столицама, један на наткасни, преостали на два

238
кревета. Један кревет су морали да приближе столу. Над оним
креветом који није требало померати, изнад целог зида, висио је
портрет Фидела Кастра.
У једном од људи који су седели на кревету, баш испод Фидела
Кастра, Соловјов је неочекивано препознао водитеља ТВ новости,
Махалова. Спустивши главу на раме тамнокосе девојке, он се,
помало пијан, замишљено љуљао. Кад је Соловјов саопштио разлог
свог појављивања, испоставило се да је баш она и била Ларионова.
Звала се Јекатерина.
Јекатерина је прослављала рођендан. У стакленој посуди за
салату, насред стола, била је руска салата. Близу ње, тањир са
маслинкама. Од напитака, ту је првенствено била вотка, коју су
пили из пластичних чаша. Соловјов је хтео да оде, али су га
наговорили да остане и попије у Јекатеринину част. Наговарали су
га темпераментно и гласно. А онда су га заборавили.
С времена на време, Махалов је љубио Јекатерину у уста, и
сваки пут се разлегао звук сличан тихом мљацкању. То, а такође и
салата на њиховим уснама, пољупцима је придавало пикантну,
гастрономску нијансу. Махалов је девојку звао пуним именом
Јекатерина, а угледајући се на њега тако су је звали сви, чак и они
који су је очигледно већ одавно и добро познавали.
Соловјов је седео на кревету поред Махалова. Ма како чудно
било, није му се одлазило. Не зато што му се ту допадало (можда то
не би могао да каже), већ због тога што није знао куда би сада
кренуо.
Кад је схватио да ниједна од три Ларионове нема никакве везе
са Лизом, клонуо је. Схватио је да трагање може да постане
бесконачно. Због чега је управо Лизу тражио само на Универзитету?
И због чега само у Петербургу?
Један гост је описивао како су он и његова девојка на ноћној
плажи у Гурзуфу водили љубав. У једном тренутку учинило им се
да их посматра велико друштво. Прекинули су посао и
приближили се посматрачима.
Колико је било њихово чуђење кад су открили да је то камење!
После су водили љубав на том камењу. Девојка је била Јекатерина.
Махалов је рекао да су телевизијске новости, по правилу, лаж.
При томе, не само њихова садржина (гуцнуо је и, саставивши усне
као машну, ноздрвама удахнуо ваздух), већ то како се износе: њихов
обим, редослед, лексика, итд.

239
 Соловјову су поново насули вотку. Његова пластична чаша је
била до врха напуњена. Неочекивано за себе, он је у једном гутљају
попио и замезио маслине. Разлегли су се аплаузи.
Кад је бацио поглед на своју чашу, видео је да је поново пуна.
Већ није био убеђен да је претходну попио.
– Ма како да је тужно, пут до телевизије води преко кревета –
рекао је Махалов.
– Не верујем! – узвикнула је Јекатерина.
– Замислите! – уздахнуо је Махалов, и Соловјов је осетио његову
руку на свом колену.
Онда је дошао човек са флашом коњака Метакса. Соловјов више
није желео да пије, али су сви почели да га убеђују да Метаксу
обавезно треба да проба. Соловјов је пробао Метаксу.
Махалов је неочекивано гласно прднуо и неки од гостију се
закикоташе.
– Издржаћемо зиму – рекао је Махалов.
Са осећањем спокојне уверености, Јекатерина је то потврдила.
Гости су поново пили. Њихови покрети су постајали све хаотичнији,
и они су се сами у неком тренутку распали на саставне делове: очи,
руке, уста и пластичне чаше. Сам то не желећи, Соловјов се опустио
уназад и лупио главом о зид. Последњи кога је пре ударца видео
био је Фидел.
Освестио се дубоко у ноћи. О томе да је ноћ била дубока,
досетио се по мраку у соби и недостатку гостију.
Кад су му се очи већ навикле на мрак, схватио је да је, осим
њега, у соби још најмање двоје. На суседном кревету одвијала се
лака забуна.
Видео је две силуете, једну у лежећем, другу у седећем положају.
Онај који је седео безуспешно је покушавао да реанимира другог у
лежећем положају. Тресао му је главу, нешто шапутао на уво.
Међутим, човек који је лежао само се апатично бранио. Говорио је
нешто неразговетно, пригушеним шапатом, али из општег тона
његовог одговора следило је да жели да спава. По низу споредних
особина, Соловјов се досетио да је агресивна страна била виновница
свечаности. То се потврдило кад је, изгубивши стрпљење,
Јекатерина одједном гласно и са горчином у гласу рекла:
– Ако ги не желиш да ме волиш, то ће урадити неко други.
Соловјов се напрегао, предосећајући нешто лоше. Надао се да
човек који лежи неће допустити развој таквог сценарија. Али глас,

240
који је као одговор чуо, исто тако гласно је изјавио:
– Желим успеха!
То је био Махаловљев глас. У њему није било ни трунке
љубоморе.
Млада новинарка бучно је прескочила у Соловјовљев кревет.
Овај је из све снаге затворио очи. Јекатерина га је продрмала за
раме, али се он није будио. После једног трена осетио је њене руке
на каишу фармерки. Соловјов је могао да се не пробуди, али као
човек који спава није имао право да се противи. Наставио је да не
реагује ни док му је она откопчавала рајсфершлус. Кад су му
фармерице спале на ниво колена, испод стомака је осетио хладан
Јекатеринин језик. То је у његовом животу била најчуднија
стимулација и није имао снаге да је прекине.
– Баш занимљиво! – рекла је Јекатерина – Првокласна ерекција.
И то без обзира на дубок сан.
Чуло се како је неко у тоалету повукао воду и, шљапкајући
папучама, вратио се у собу.
– Не саблажњавај се! – прогунђао је Махалов. – То нема везе са
тобом. Он сања другу Ларионову.
Соловјов се и даље није померао. Осећао је приближавање
оргазма.

241
 17.

У септембру и октобру Соловјов је концентрисано радио у

архивама. Кад је завршио одељак о догађајима из прве половине
1920. године, оријентисао се на другу половину исте године.
Првог октобра се млади историчар приближио октобарском
периоду Грађанског рата, и то је за њега био добар знак. Почињао је
да се усаглашава са својом грађом.
Октобар, један од најнесрећнијих месеци по Русију, био је
несрећан и за Бели покрет на Криму. Бела армија је одступала.
Пошто је доживела пораз испод Каховке, она је уз борбе напуштала
Северну Таврију.
Пут је водио према Перекопу, за који су били везани одређени
планови генерала Ларионова.
Бројност беле армије, која је узимала учешће у одбрамбеним
биткама, Соловјов је процењивао на отприлике 25-27.000 (у исто
време док ју је А. Дипон неоправдано повећавала, говорећи о 33-
35.000). Снаге црвених, по мишљењу историчара, бројале су око 135-
140.000). Те бројке, ипак, никако нису узимале у обзир губитке које
су бели претрпели приликом одбране Северне Таврије, а Соловјов
их је посебно узимао у обзир.
Млади научник наглашавао је да, са већом или мањом
тачношћу, може гарантовати за тачност података само неких
армијских јединица:

Мешовит гардијски пук …………… 400 бајонета и сабљи, 3 топа

13. пешадијска дивизија …………… 1. 530 бајонета и сабљи, 20
топова
34. пешадијска дивизија …………… 750 бајонета и сабљи, 25
топова
Корниловска дивизија …………… 1. 860 бајонета и сабљи, 23

242
топа
Дроздовска дивизија …………… 3. 260 бајонета и сабљи, 36 топа
Марковска дивизија …………… 100 бајонета и сабљи, 21 топ

Четвороструку или петоструку премоћ црвених над белима

Соловјов је објаснио склапањем сепаратног мировног споразума,
који је закључен иза генералових леђа између црвених и Пољака.
Овај договор је црвенима развезао руке. Повукавши велике
снаге са западног фронта, бацили су их на југ против Беле армије.
Положај белих постао је критичан.
Од целокупне огромне државе, за Белу армију је остао само
комадић земље, опкољен морем. Њега је са копном везивала уска
превлака према којој је хрлила војска у одступању. Од тога ко ће се
први наћи на мореузу зависила је судбина Беле армије, пошто је она
била одсечена од Крима, и за своје спасење није имала ни најмање
могућности. Али ствар није била само нити једино у армији.
Пропашћу Беле армије подвргле би се смртној опасности
хиљаде оних који су, заједно са том војском, одступали на Крим.
Они не би стигли да се евакуишу.
Генерал је журио. Имао је мању временску предност и плашио
се да је не изгуби. Не дајући, после битака под Каховком, својој
војсци предах, он ју је, преко Северне Таврије, покренуо на
југоисток. Још није скрштао руке нити се предавао.
Анализирајући, у сећању, епизоде из каховских битака, генерал
се уздао још у силу луде одважности својих војника, у посебну
храброст осуђених. Али кад је започео тај чудан марш – одскок,
генерал је први пут осетио близину краја.
Према Перекопу се није кретала армија. Преко залеђеног
простора Северне Таврије премештала се нескладна колона
месечара.
Сагињући се из седла, генерал је загледао лица својих војника, и
на њима је видео одраз смртног премора. Такав израз већ му је био
познат. Виђао га је на лицима војника који су се у сметовима
смрзавали, оних који су се исправљали и у целој висини ишли у
сусрет минобацачкој паљби. Али такав израз никада није видео на
свим лицима. Генерал је почињао да схвата да је сада изгубио не
само једну, мада врло важну битку. Сваким тренутком постајало му
је све јасније да је у суштини изгубљен рат.
Његова армија више није могла да ратује. Узрок није била лоша

243
опремљеност (она је стварно била лоша), нити недостатак муниције
(ње стварно није било довољно). Није чак била ствар ни у
деморалисању армије: генерал је успевао да, и после најгорих пораза,
васкрсне борбени дух својих војника. Узрок је било то што је армија
истрошила своје ресурсе. Баш тај термин је употребио у телеграму
који је, на пола пута према Перекопу, послао страним посланицима
и министрима.
Као одговор на њега, посланици су захтевали хитан састанак.
Била су им потребна генералова објашњења. Међутим, какав је
смисао био у томе састанку? Шта је, право говорећи, он могао да им
објасни?
Пустивши дизгине, из планшете је дохватио лист хартије и
оловку. Коњ је кренуо кораком. Генерал је размислио и
посланицима написао да у очима његових војника више није било
љутње. Није било радости. Ни страха. Чак ни патње. У њима није
било ничега, осим бескрајне жеље за одмором.
Како се то догађа, питао је генерал, да ствар одједном изгуби
своје особине? Због чега магнет губи магнетизам? Због чега со
престаје да буде слана?
Кад је прочитао написано, уредно је савио папир на четири
дела и поцепао га у парампарчад. Папири су се иза његових леђа
расули као велике снежне пахуљице.
Војници никако нису могли да се угреју. Испод танке чоје
својих шињела трпали су сламу, али то није помагало. Понекад су
палили белу боцу – да би макар на тренутак изнад ватре држали
укочене прсте. Ветар је у налетима односио ватру с места, а у мраку
који је наступао разлетале су се преко степе мале огњене лоптице. У
лица бораца, који су корачали, ветар је бацао бодљикаве ледене
мрвице, завлачио се испод шињела и отимао им и оно мало топлоте
коју су још стварала војничка изнемогла тела.
Војници су једино желели да спавају. После непрекидног
дводневног војевања, неки би заспали у ходу. Успавани
равномерним кораком колоне, нехотице су затварали очи и,
спавајући, настављали да корачају. Догађало се да су артиљерци
седали на лафете,43 али генерал је то забранио. Кад би заспали, са
лафета су падали под точкове.

43 Лафет – постоље на коме стоји топовска цев (прим. прев.).

244
 Генерал није дозвољавао ни лежање у коњским колима.
Рањенике, који су још били способни да се померају, подизао је из
кола и присиљавао да ходају. Они су проклињали њега и његове
наредбе, али су ишли. Држали су се за ивице сељачких кола и
остављали за собом, на снегу, крвави траг, али су корачали. Иза њих
су се вукли њихови завоји. И они су остали живи. Тешки рањеници,
који су лежали без покрета, никако нису успевали да се загреју.
Јаукали су како се смрзавају. Њих су покривали шињелима,
душецима, свим могућим прњама, али они нису могли да се загреју.
До завршетка преласка – већина се смрзла.
Док је на једним колима поправљао обешени шињел, генерал је
дотакао тврд, дугуљаст предмет на коме се шињел држао. То је била
рука залеђеног војника. Рука је држала шињел на мртвој стражи.
Генерал је нагло одјахао и неко време посматрао како се шињел
вуче за колима.
Покретне кухиње нису имале намирнице. Оно мало што је још
преостало, генерал је наредио да се даје рањеницима. Али
преостала је само ретка супа. Она није могла да засити рањенике,
чак није могла ни да их загреје. Лежећи у запрегама, они су само
непрекидно гледали горе и, осим хладноће, нису осећали ништа. То
је била космичка хладноћа која је исијавала из далеких,
равнодушних звезда.
Мраз је био такав да се војницима чинило како више никада
неће моћи да се загреју. Ни да се загреју, ни да се наспавају. Многи
су желели да умру, и генерал је то знао. Забранио је својим
војницима да маштају о смрти.
– Ко од вас умре – рекао је – у гробу ће остати залеђен. Вечито
ће се смрзавати.
Некима су те речи вратиле вољу за животом, некима нису.
Војници су корачали у потпуној тишини. Плашили су се да ће
са сваком изговореном речју из њих излетети и последњи остатак
топлоте. Разлегао се само равномеран коњски топот, шкрипа
теретних кола и крцкање иња испод топовских постоља. И јауци
рањеника.
После неког времена (а осећај за време је изгубио своју
оштрину), томе се додавао и слаб звук стакла. Генерал се одмакао у
страну и видео како се о прибрежно камење дроби лед. Војници у
одступању изашли су на Сиваш. Слано језеро је било превучено
танком леденом покорицом.

245
 Негде у даљини разлегла се експлозија. Онда још ближе. После
опет у даљини. То је била артиљеријска паљба црвених. Стицао се
утисак да црвени пуцају насумице. Војска у одступању није
смањивала корак. Понекад су топовски меци падали на неколико
десетина метара од колоне. У мору су подизали водене стубове који
су при месечевој светлости кратко и мрачно светлуцали. Понекад су
се са заглушујућим сувим ударом кидали, и генерал је схватао да се
на тим местима Сиваш до дна заледио. Због тог открића се осећао
ван себе.
– Генерал Винтер – прошапутао је генерал Ларионов. – Стигао
је месец дана раније него што је предвиђено.
Око два сата ноћу видели су далеке ватре. Оне војсци у
одступању нису предвиђале ништа добро, и генерал је то знао. Те
ватре су значиле да су посебне јединице црвених са истока успеле
да заобиђу његову армију и прве стигну на превлаку. Такође је било
могуће да се на неким местима Сиваш заледио толико да су црвени
могли да га пређу из правца села Строгановка. И сада су, на путу
њиховог одступања, чекали генералову војску. Те ватре означавале
су смрт, али кретање се настављало.
Такав развој догађаја генерал није искључивао, али га је сматрао
мало вероватним. Досећао се да ће црвени покушати да га задрже,
али овде је ипак рачунао на Сиваш, који се обично не леди.
Предвиђање се није остварило. Преостајала је нада да је стигао да се
пребаци само предњи одред црвених.
Генерал није могао да замисли да би се преко првог танког леда
могла пребацити коњица, утолико пре артиљеријски топови. Није
могао да замисли да би се у току натчовечанског марша – одскока
белих, овде могле наћи колико-толико значајне противничке снаге.
Па ипак, ма колико их било, црвени су на превлаку стигли први.
Без обзира на хладноћу. И на тек залеђени Сиваш. А његова армија
била је као преморени коњ сатрта. Он га је у нади на спасење сатро.
Први пут у животу, генерал је војнике подвргао таквом испиту.
Први пут у животу је осећао неизбежност пораза.
По ко зна који пут се загледао у војничка лица, као да тражи
одговор на њима. Хладноћа им је изгладила црте и лишила их сваке
мимике. На брковима и обрвама лежало је иње.
У очима његових војника није било ничег осим одсјаја
упаљених ватри пред њима.
Да ли су се досећали шта су значиле те ватре? Ако су се чак и

246
досећали, њихова привлачност је била толико велика да се кретање
према њима није могло зауставити.
Не, генерал то није ни покушавао. Кад би се овде зауставили, то
би било једнако пропасти. На голој, ничим незаштићеној равници,
његову војску би почистила војска црвених, која их је бројношћу
превазилазила.
Једина шанса за спасење била је заузимање позиција на добро
учвршћеном Перекопу. Да би се то постигло, требало је урадити
немогуће: јуришати.
– У бој! – рекао је генерал, али су се његове речи изгубиле у
започетој мећави.
Генерал је то рекао гласно, али га нико није чуо. Схвативши да
је понављање узалудно, подбо је коња и јурнуо према чеоној
колони.
Због чега су црвени палили ватре? Због чега нису настављали
кретање према Перекопу? Нису могли? Направили су кратак одмор
на путу да би се загрејали? То ће остати једна од ратних загонетки.
Према Соловјовљевом закључку, црвени такође нису
претпостављали да је противник способан да се тако рано нађе на
том месту.
По свим могућим прорачунима, противник се овде са својом
војском није могао појавити раније од сутрашњег јутра. Могуће је да
црвени нису очекивали да ће он урадити нешто немогуће, и
спокојно су палили своје ватре. Али чак и да их нису палили мирно,
без њих се у таквој ноћи није могло преживети.
Невероватну безбрижност црвених Соловјов је приписивао
њиховој потпуној залеђености. Због смрзавања, резултат је био
сужавање крвних судова великог мозга. Историчар је баш тако
објашњавао чињеницу да црвени нису као заштитницу поставили
ни стражу. Белу армију су видели тек кад је из разбеснеле мећаве
пред њима искрсла фигура коњаника.
– Ко иде? – питали су поред ватре.
– Своји – одговорио је генерал.
Лагано се приближио најближој ватри, али су га војници, који
су седели, одмах препознали. Њега нису могли да не препознају.
Чак и 1920. године, у недостатку телевизије и луксузних часописа,
генерал је био један од малобројних људи које су сви препознавали.
Кад су га гледали одоздо, изгледао им је огроман. Изгледао је
као споменик.

247
 Поред ватре се нико није ни мрднуо. На тај начин се задржава
дисање приликом појављивања кугласте муње. Тако се, у нади да ће
она нестати, људи претварају да не постоји. Али генерал није
нестајао.
Са сваком разбукталом искром увећавао се и он и његов коњ. Из
мрака се појавио командир црвених. Укочио се. Сама рука
покренула му се да ода почаст.
– Ваша узвишености…
– Вољно! – командовао је генерал.
Иза генералових леђа је пролазила његова армија, а он је
посматрао људе који су седели поред ватре. Као и раније, они се
нису померали и посматрали су генерала и то како је премештао
ноге његов коњ, како су коњу повремено подрхтавале сапи. Дорат је
пред њиховим очима постајао бео. Бео је постајао и генерал: његов
шињел, капуљача, узде у рукама. Лице му је такође било бело. Они
никада раније нису видели тако белог генерала. Успорено, као да
савлађује тескобу, пред њиховим очима је, кроз низијску мећаву,
пропливала коњица. Прошла је и пешадија. Превезли се и тешки
топови. Све се то одвијало дуго, али нико није разумео колико.
Време се зауставило.
Кад је минуо последњи пешадинац, генерал је ћутке климнуо
главом и нестао у помрчини.
На Перекоп су стигли у свитање. Генерал је издао наредбу да се
растуре све преостале зграде и да се од њих запале ватре. Из
Џанкоја се железничком пругом већ кретао воз са намирницама и
дрвима.
Генерал је проверио стање утврђења и наредио да се затегне
бодљикава жица тамо где је била покидана. Најпре је желео да
организује шаторски логор, али је схватио да је сада то већ
немогуће. Само је наредио да нико не лежи на снегу. После једног
трена, спавали су сви, осим истурених стража. Страже су морале да
се смењују сваког сата. За више, људи нису имали снаге.
У Џанкоју су генерала чекали инострани посланици и
министри. Он према њима није осећао ништа осим презира: у тај
сусрет није полагао велике наде. Ипак је одлучио да крене. Одлуку
је одређивала мисао о евакуацији армије. Оставивши уместо себе
генерала Шаталова, упутио се у Џанкој.
У оклопном возу генерал се кретао железницом коју је сам
изградио. Занела га је топлота вагона и лупа точкова. Осетио се

248
онако како се осећао само у детињству. То је било осећање радости
и бесмртности.
– Радости и бесмртности – прошапутао је.
У последње време му се такво осећање враћало неколико пута,
па је помишљао да ће вероватно ускоро умрети. То је било последње
што је помислио пре него што је заспао.
Пробудио се услед отегнутог писка локомотиве. Пиштао је воз
који је пролазио. Стајали су на станици.
– Је ли то Џанкој? – питао је генерал посилног.
– Јесте, Џанкој је – одговорио је посилни.
У једној руци је држао сапун, у другој пешкир.
Генерал је пришао умиваонику. Али вода је, због нечега, чак и у
топлом вагону била хладна, и сетио се како се у кадетском корпусу
ујутру поливао хладном водом, како се његово тело, као и тела
његових другова, јежило. Тада је имао друго тело.
Узео је од посилног пешкир и њиме протрљао лице до
црвенила.
Сада је сасвим друго.
Сарадници иностраних дипломатских мисија сакупили су се у
невеликој сали градске управе. Седели су на бечким столицама, са
обе стране пребрисане тепих-стазе. Стаза је почињала од врата и
водила је до дугачког храстовог стола.
Кад се појавио генерал са оружаном пратњом, сви су устали.
Оружана пратња је остала поред врата, а генерал је, ни у кога не
гледајући, продужио кроз салу. Откопчао је шињел и сео на ивицу
столице.
– Напуштамо Крим – само је рекао генерал. – Бранићемо
Перекоп само онолико колико је неопходно за потпуну евакуацију.
Сарадници дипломатских мисија безизражајно су посматрали
генерала.
– Неопходно ми је да спасим своју војску – настављао је генерал.
– Потребна ми је ваша помоћ.
– Необично је да своје одлуке доносите без консултација са
савезницима – рекао је енглески министар.
Генерал је из џепа дохватио табакеру и отворио је уз мелодичан
звук.
– Обратио сам се вашем краљу са питањем колико ће људи, у
случају евакуације, примити.
Видевши да је генерал дохватио цигару, ордонанс му је принео

249
шибицу.
– Није ми чак ни одговорио.
Генералове речи су се помешале са димом цигарете и одјекнуле
пригушено.
Енглески министар је хтео још нешто да примети, али је
генерал упозоравајуће подигао руку.
– Обраћам се свима: прихватите моје војнике! Другови никог
неће оставити у животу.
У масивној пепељари изгњечио је цигарету.
– Никог. Имао сам част.
Лагано се упутио преко тепих-стазе, али се зауставио испред
самих врата.
– Пре пола године, Енглеска ме је спречила да у воденој
површини Одесе установим минска поља. Због чега?
Стајао је опустивши главу. Не окрећући се.
– То ми није познато – рекао је енглески министар.
– Мени јесте. Сада енглески теретни бродови извозе пшеницу
коју су за ситниш купили од бољшевика. Та је пшеница натопљена
крвљу руских сељака.
На Перекоп се вратио касно увече. Начелник извиднице му је
реферисао да је у току претходног дана противнику успело да до
Перекопа повуче знатну војску. Генерал је потврдио. Осећао је
ритам црвених и ујутру је очекивао њихов напад.
Буђење је наредио један сат пре свитања. Кад су га одсвирали,
он није наређивао постројавање. Само је захтевао да се запале што
веће ватре.
– Прескакати преко ватре! – викнуо је генерал, а његов глас је
као слаб ехо одјекивао у наредбама командира пукова.
– Прескакати преко ватре! – викнуо је још једном у насталој
тишини.
Неколико њих је наговестило лако кретање, које се у општој
непокретности одмах истопило. Армија је, очигледно, падала у
летаргију.
Генерал је јурнуо према најближој ватри и почео да дрма
војнике који су седели. Један за другим, војници су устајали и
гледали га бесмисленим сузним очима. Још никада му његова
армија није изгледала таква. Генералу је први пут у животу, у
правом смислу, постало страшно.
Први пут се узбуђено кретао између ватри, покушавајући да

250
своју војску врати у живот. Шамарао је војнике, ударао их испод
плећа, викао да ће их заклати као свиње. Поделио им је и по пола
чаше вотке, али је она деловала успављујуће. Наредио је да свирају
марш, али се на мразу музичарима нису покретали прсти. Прекрио
је лице рукама, и изгубио се у шатору главнокомандујућег.
Кад су у шатор дошли други генерали, рекао је:
– Ова војска је умрла. И никад неће васкрснути.
На те речи разлегао се удаљени гром. Црвена артиљерија је
започела паљбу. Црвени су гађали често, али лоше. Њихови
топовски меци падали су или испред утврђења или далеко иза.
Недостатак густине приликом гађања показивао је потпуну
неспособност црвених нишанџија. И ако се генерал ичега могао
плашити, то би само могао да буде неки залутали топовски метак.
Тек почетком боја генерал се смирио. Као да је заборавио своју
краткотрајну експлозивност, руководио је прорачунима
артиљераца приликом одређивања правца узвраћања ватре. А као
једина поуздана оријентација послужила им је тешка артиљерија
црвених. И та оријентација била је потпуно искоришћена.
После двадесет минута, црвена артиљерија је била сузбијена.
У насталој тишини генерал је још једном прошетао дуж
утврђења и уверио се да су извршене наредбе за његову поправку.
На неким местима је било ископано поломљено коље. Уместо њега,
укопано је ново, цело, тек довезено из Армјанска.
Покидану жицу нису почели да уклањају, само су преко ње у
погон ставили нову.
– Све је спремно за дочек другова – рекао је генерал.
Другови нису дозволили да их чекају. Као да су се због
низинског ветра згуснули, у даљини се појавио њихов први низ и
почео да се приближава линији одбране. Бели нису пуцали. Црвени
такође.
Корачали су погрбљено, онако како корача човек који рано
ујутру још није у стању да се исправи. У хладно рано јутро, крај
трулог залива. Вероватно су у свом претходном животу тако
одлазили у фабрику. Већ су се видела њихова пепељастосива,
неиспавана лица (као и раније, нико није пуцао). Неки су за појасом
имали равна клешта за сечење бодљикаве жице, и то им је још више
придавало сличност са гомилом занатлија. Али то нису биле
занатлије.
Иза првог ланца, појавио се други, па трећи, четврти. Генерал

251
се чак забунио у рачунању. Чинило се да су се ти ланци кретали из
самог хоризонта. Продирали су са равнодушношћу вулканске лаве.
Са недељивошћу скакаваца.
То је била јединствена, потмула сила. Револуционарна маса у
њеном врхунском испољавању. Стварала се негде у дубини велике
државе и утискивала овде у уску превлаку.
Генерал је знао да је та маса довољна за десет белих армија, да
ће она, најзад, прекрити и његову жицу и његове минобацаче.
Осећао је на себи погледе бранилаца и ишчекивање његове
команде. Чак му се чинило да се, због смртне опасности, његова
војска мало ободрила. Митраљезци су већ чучали поред својих
митраљеза. Поправљали су реденике и брисали цеви. У њиховом
кретању већ није било напрегнутости. У њима је, напротив, било
нечег домаћинског, и то је генерала чак нервирало. Бацио је поглед
на часовник, али није схватио колико је сати. У суштини, то и није
било важно.
Минобацачи су погађали на даљини од две хиљаде корака, а
црвени су већ били много ближе. Уперивши поглед у залеђену
траву, корачали су нескладним, храмајућим кораком.
Војници су покушавали да преваре смрт, која се већ сместила
иза ограде. Да не би привлачили њену пажњу, нису јој гледали у
очи, као што се не гледа у очи душевним болесницима. Смрт је ове
младе људе чекала и због тога им је изгледала луда. Видели су је и
са ње су склањали поглед. Цеви њихових пушака биле су
полуспуштене. Као да не ратују, већ су ту због неког другог посла.
Просто корачају, поскакујући преко брежуљака. Са севера на југ.
Генерал је знао да је читав тај ред осуђен. Желео је да приушти
тим војницима још један, додатни минут. Желео је да их последњи
пут види живе. И није могао да их се нагледа, да се не одушевљава
њиховим невештим кретањем напред, због тога што је то кретање
било знак живота. Чак су и њихови одрвенели кораци и грчевито
махање руку били оно што је одвајало живот од смрти.
После једног тренутка, то ће им бити одузето. Замениће га
потпуни мир којим се смрт разликује од живота. Све ће се догодити
по његовој наредби.
Иза прве линије кретало се још неколико десетина редова који
су били предодређени за прелаз из живота у смрт. Брзина њиховог
преласка зависила је од брзине гађања његових максима. Закочених
у спремности. Све ће се догодити и без његове наредбе. Те војске већ

252
нису могле једна без друге.
Генерал је грчевито покушао да се сети на чијој страни ратује.
Знао је да је то некористан трик свести и удаљавање од другог
главног питања, па ипак није могао никако да се сети. Окружење га
је гледало са чуђењем које је прелазило у узнемиреност. Гледале су
га коњица и пешадија. Гледали су га артиљерци. Није се чуло
ништа осим ветра.
– Ватра… – прошапутао је генерал.
Његова команда је била само облачић паре. Није у себи
садржала глас. Али већ у следећој секунди грунули су митраљези
преко првих редова. Преко заштитнице почела је артиљерија.
Генералу је изгледало чудно да је до таквих последица могла да
доведе једна кратка реч. Коју они чак нису ни чули. Коју су сами
себи изговорили.
Видео је како су се вешто сналазили митраљесци с реденицима.
Како је послуга са спокојном, чак некаквом мрављом
концентрацијом, приносила топовима сандуке с муницијом.
Следила је експлозија за експлозијом. И то у њему није
изазивало занос. У њему више није било радости због битке. Знао је
(експлозија) да сада има потпуно другачију војску. А може бити
(експлозија) да је и сам био другачији. Можда се на армију пренела
његова лична (експлозија) опустошеност, и војска је престала да
постоји. Умрла је.
Сви из прве линије падали су на разне начине. Једни
замахнувши руком. Други ухвативши се за стомак. Са нељудским
јауцима котрљали су се по земљи. Трећи су обамирали и, мало
постојавши, већ у неземаљском спокојству, ћутећи падали на земљу.
У образовани празан простор улазили су већ други људи. Та
прва линија одавно није била прва. По мери њеног приближавања
минобацачи су постајали све прецизнији и у потпуности су косили
целу линију. На место погинуле прве линије пристизала је прва
нова, жива, и по генераловом мишљењу, то је било врло чудно
ликовање живота.
Неки су се одвајали од линије и дотрчавали до бодљикаве жице.
Покушавали су да дохвате своје маказе за њено резање да би пре
смрти пресекли макар једну њену нит. Али нису успевали. Убијали
су их нишанским пуцњевима, и то одједном из неколико пушака. А
они који су пуцали одобравајуће су климали главом једни другима.
Схватали су да су убијени били хероји.

253
 Лица митраљезаца била су ознојена и строга. Таква би, мислио
је генерал, требало да буду и код анђела смрти. У том страшном
оркестру минобацачи су свирали прву виолину. На своје максиме
насипали су воду, кофу за кофом, али она више није успевала да
охлади метал. Њихова се температура осећала чак и преко
рукавица.
Црвени су имали много људи, и није им било жао губитака.
Генерал никада није видео да командири тако спокојно жртвују
своје војнике. У току многих сати они су изводили фронтални
јуриш.
С гледишта ратне науке, тај јуриш је био бесмислен.
Шта су они могли? Да приме на себе све метке? Да својим
телима прекрију бодљикаву жицу?
Са гледишта грозне реалности, тај јуриш је био неоспоран.
Таквом се јуришу није могло бескрајно супротстављати.
То су знали црвени, који су били спремни на невиђене жртве.
То је знао и генерал, који себи никада не би дозволио такве жртве.
Видео је да, заједно са црвенима, стиже нова стварност, заснована на
другачијим основама. Та стварност му није била толико одвратна
колико је била несхватљива. И наставио је да јој се супротставља.
Јуриш црвених прекинуо се раним настанком јесењег сумрака.
Истопио се у полумраку. Масовно се повукао, као вода за време
осеке. Неприметно. Нечујно. Откривајући све што се налазило на
дну.
На месту црвених линија, свуда колико се могло видети у мраку
који је настајао, лежала су тела. Лежала су појединачно. Лежала су
једно на другом. Висила на жици. Неки су се још померали.
Генерал је послао санитарну екипу да покупи живе. Сахрану
мртвих је већ остављао црвенима. Генерал се спремао за предају
Перекопа.
Соловјов је најдетаљније описивао генералову припрему за
последњу војничку операцију. Садржала сеу обезбеђивању
одступања војске према лукама. Овде се, у датом случају, није
радило о организацији блиставе победе, како се раније догађало.
Генерал се бавио спасавањем војничких живота.
По историчаревим речима, то је била организација пораза са
најмањим губицима, која у својој врсти није била мање блистава од
пређашњих победа.
Пре свега, генерал је издиктирао посебну наредбу којом се белој

254
армији на располагање ставља целокупна флота регистрована у
кримским лукама. Такође је одредио пет лука из којих је требало да
се оствари евакуација. То су биле: Севастопољ, Јалта, Евпаторија,
Теодосија и Керч. Али најважније, оно што је све уздрмало, била је
наредба о марширању беле пешадије на југ.
Марширање је неизоставно требало извршавати без подизања
буке, без гашења ватри и уз минималну опрему. Основни и најмање
покретни део армије отправљан је тајно према лукама и почео је да
се утоварује у транспортна средства. Преостајали су коњица,
митраљесци и део артиљерије. Они су прикривали одлазак
пешадијских пукова беле армије. У тренутку у коме последњи пук
дође у луку, требало је да заштита Перекопа напусти позиције и у
трку дојури до луке. Такав је био генералов план. Он га је свом
окружењу изложио и нико није имао примедбе на њега. Њему
никада нико није приговарао.
Генерал је лагано корачао дуж одбрамбене линије и загледао се
у лица оних који су остајали да висе на бодљикавој жици. На њима
је још била присутна патња. Генерал је знао да ће се са њих, за
неколико дана, тај израз изгубити. Нестаће сваки израз. Нарочито
ако отопли.
То је била чудна смотра и чудан строј. Кварио се на сваком
кораку. Они које је осматрао стајали су савијених колена, изврнутих
пета, руку стављених на бодљикаву жицу. Стајали су како су могли
и од њих се ништа више није могло тражити.
Генералу се чинило да ти људи још нису били сасвим мртви.
Још их није дотакло распадање. Још се надао да ће у цртама
њихових лица уловити макар сенку оног што одваја живот од
смрти.
Зауставио се поред убијеног курсаита, дечака од шеснаест
година. Крагна шињела, којом се закачио за бодљу жице, није му
дала да падне. Као да је на правој смотри, генерал је курсанту
поправио крагну. Сада је изгледала скоро природно: са свих страна
је била подигнута. Младићеви образи и брада били су покидани:
пре него што се закачио за жицу, лицем је пао на њу. Десном руком
курсант је настављао да стеже маказе.
Човека који је стајао поред курсанта генерал је одмах
препознао. Без обзира на деценијску раздвојеност, није могао да га
не препозна. Памтио је његов глас, намерно тих, памтио је тај
снисходљив поглед. Сада је тај поглед пре изгледао зачуђено.

255
 То је био поглед само једног ока, јер другог, код човека који је
стајао, није било. Уместо ока зијало је крваво удубљење.
Генерал је памтио зимску питерску ноћ, вотку у кафани.
Осећање бестежинског стања, пријатност оних који су побегли од
свих. Изоштрено јединство саучесника. Неиздржив стид оног ко је
нарушио своје осећање моралног дуга.
Пред њим је стајао Лански.
Лански је стајао приљубивши главу уз стуб. Обе руке биле су му
забачене на жицу. Генерал је помислио да оне стварно висе
беживотно. У томе је било нешто од луткарског позоришта. Од
лутке која разговара са гледаоцима. Генералу се чинило да је
поређење недолично, али тачно.
Шта је Лански могао да саопшти публици? Да је био херој? Да
је, презирући смрт, јурнуо на жицу? Али то не би била истина.
Лански је јурнуо на бодљикаву жицу презирући живот.
Вероватно је због тога и пришао црвенима. Генерал се још више
приближио Ланском и покушао да му затвори једино око.
Трепавице су опадале уз једва чујно крцкање, али се око није
затворило.
Генерал је загрлио Ланског. Приљубио се уз његов неповређени
образ. Преко образа је потекла суза и одмах се заледила. То је била
генералова суза.
– Сахранити! – наредио је генерал.
Његова војска одлазила је скоро нечујно. Шкрипа чизама,
пригушивана налетима ветра.
„Опроштајна симфонија”, помислио је генерал. „Само с том
разликом што његови људи не гасе ватре: њихов број мора да
остане исти”.
Гледаоцу се привремено није откривало смањивање броја
извођача. У томе је била суштина генераловог уметничког дела.
Приближио се једној ватри. Ватру је одржавао капетан
медицинске службе, Кологривов. Капетан је био један од оних који
су до краја остајали на копну.
– Желим вам здравља, ваша преузвишености!… Добар дан! –
исправио се пред генералом Кологровов.
– Вољно, капетане!
Сео је преко пута Кологривова. Цепаницу, изгорелу са једне
стране, померио је ближе центру.
– Интересује ме прелазак из живота у смрт – рекао је генерал.

256
 – Он је, ваша преузвишености, неизбежан.
У след светлосних поигравања ватре, лице Кологривова је
мењало своју боју и обрисе.
– То знам. Али како се то догађа?
– Постоје два пута: природни и неприродни. Природни…
– Природни нам сада не прети – прекинуо га је генерал. –
Причајте ми о другом путу. Кренимо!
Ухватио је Кологривова испод руке и повео га према жици.
Пролазећи поред шатора штаба, скинуо је петролејски фењер који
је ту висио. Сада је њиховом кретању претходио широк али мутан
круг.
На том делу ограде, ком су се приближили, страна у јуришу је
успела да сруши један подупирач. Он је сада висио на жици, скоро
додирујући земљу. Поред њега су висила три тела. Припадала су
тројици црвених курсаната („Већ нису припадала”, помислио је
генерал).
Још неколико тела курсаната лежало је на земљи. На том делу
одбране дошло је до блиског окршаја.
Генерал је осветлио једно тело на жици. Висило је некако
неутешно, раширених руку и главе која скоро додирује земљу.
Кологривов је убијеног ухватио за раме и окренуо га на леђа.
Два друга тела су се, уз шкрипање, заљуљала.
– Пресечена је аорта – показао је на лешу Кологривов. – Из њега
је истекао не један литар крви.
– Ако није један, онда колико? – питао је генерал. – Три? Пет?
Десет?
Човек поседује само пет до шест литара крви. Из њега је истекло
најмање два и по литра.
Генерал је усмерио фењер на земљу испод жице. Жица је била
пурпурна. Крв се, чим би истекла, ледила. У концентричним
круговима. Као лава. Она је у телу још била топла, али на земљи се
ледила.
– Крв је посебно течно ткиво – рекао је Кологривов. – Креће се
кроз крвне судове живог организма.
– Шта недостаје том организму да би био жив? – питао је
генерал.
– Претпостављам, крв. Отприлике два и по литра. Користећи
прилику, указаћу да крв чини тринаести део тежине људског тела.
– Може се проучити целокупно деловање органа, али за мене се

257
из тога још не изводи закључак о животу.
Генерал је фењером оцртао круг.
– Животу као таквом.
– У сто грама крви налази се приближно седамнаест грама
хемоглобина.
– Али, ако том курсанту чак и дате два и по литра крви, он неће
оживети?
– Неће.
Кологривов је чучнуо поред једног, који је лежао на земљи.
– А овог човека су ударили сабљом по лобањи. Осветлите, ваша
екселенцијо! Тако је, пресечен му је десни слепоочни део.
– Објаснили сте узрок њихове смрти, али за мене до сада нема
јасноће.
Генерал је мучно налазио речи.
– Могуће је да је цела ствар у томе што ми нисте објаснили
узрок њиховог живота.
Човеков живот се не може објаснити. Објашњива је једино смрт.
Кологривов је убијеног погладио по коси, која се претворила у
жицу.
– У његов десни, слепоочни део сабља је продрла око пет
сантиметара. По мом мишљењу, није имао шансе. Интересантно,
десни слепоочни део одговара за либидо, осећање хумора, памћење
догађаја и представа.
– Значи да умирући војник више није памтио ни догађаје, ни
звуке, ни описе?
– Он чак није ни поседовао осећај за хумор. Више није
поседовао сексуалну страст. Ова смрт припада категорији
неприродних.
Негде у даљини, потмуло, као из сна, опалио је топ. Његов се
ехо прекотрљао преко неба и нестао.
– У суштини – рекао је генерал – ко од нас зна шта је природно,
а шта није? Приметићу, à propos,44 да је човеков мозак у просеку
тежак 1470 грама.
– Можда је природна баш она смрт која човеку долази у
процвату његових снага?
– При томе, његов обим чини 1456 cm.

44 С тим у вези; када је о томе реч (фр.).

258
 – Можда смрт на врхунцу живота има своју логику?
– И њега чини 80 процената воде. То ја тако, ради сазнања.
– Али зашто чекати тренутак кад тело постаје старо, скоро
распаднуто?
Капетан је устао.
– Због тога, ваше превасходство, што таквог тела човеку више
није жао.
Генерал је пажљиво погледао Кологривова. Пришао му је и
обгрлио га око рамена.
– Па наравно, смрт се односи само на човеково тело. Просто,
заборавио сам оно што је најважније.

259
 18.

Соловјов је наставио трагање за Лизом. Нису га зауставиле

неочекиване компликације са којима се сударио на Универзитету.
Оне су га само учиниле опрезнијим.
Млади научник је схватио да непосредни контакт са
поседницама драгог му презимена крије своје опасности.
Обраћајући се другим научним установама, на прво место је
стављао посао, везан за писана документа: њихова пажљива анализа
дозвољавала му је да личне контакте сведе на минимум.
Не знајући у који универзитетски град је могла да оде Лиза,
Соловјов је одлучио да окуша срећу у Москви. У корист Москве
усмеравало га је, у извесној мери, и то што је тамо претпостављао
поштански начин обраћања. Узимајући у обзир сложено искуство
трагања, младом историчару се такав пут учинио најмање опасним.
Соловјов је написао дуго писмо ректору Московског
универзитета, у коме је молио да се према његовој молби односе са
разумевањем.
Писмо је саставио у неформалном духу. Чак је писао и о свом
дечјем пријатељству са оном коју је (авај, у многоме, по својој
кривици) изгубио. Да би био убедљивији, Соловјов је поменуо и
читалачки троугао који су чинили он сам, Надежда Никифоровна и
тражена Елизабета.
Не желећи да ствара утисак лакомисленог човека, о својим
плановима везаним за Надежду Никифоровну није проговорио ни
речи.
Због нечега је Соловјов много рачунао на своје обраћање МГУ-
у, и са нестрпљењем је очекивао одговор. Није тачно знао колико
дуго иду писма из Петербурга у Москву, али је претпостављао да
није превише.
Са универзитетског курса руске књижевности запамтио је да су

260
из Немачке писма Достојевског ишла четири до пет дана.
Узимајући у обзир ту чињеницу, а такође и техничку
револуцију која се десила, урачунао је два дана за путовање писама
из Петербурга у Москву. За повратно писмо претпостављао је исто
толико. За московског ректора је, ради разјашњавања свог питања,
одвајао два-три дана.
На његово чуђење, одговор није стигао ни после десет дана.
Није дошао ни после двадесет, чак ни после месец дана. Пожелео је
да у Москву пошаље копију писма, али се плашио да не буде
наметљив.
Да не би губио време, одлучио је да тражи Лизу и у другим
научним установама Петербурга. Кад је отворио информатор за
упис у Више школе, запањио се. Број виших школа превазилазио је
све разумне границе.
Најпре се обратио Педагошком универзитету „А. И. Херцен”,
који се још недавно звао факултет. Установа, чије су се могућности
после добијања новог имена прошириле, не само да је у својим
редовима открила Јелизавету Ларионову, већ му је дозволила да се
упозна са њеном документацијом.
Кад је ушао у деканат Филолошког факултета, зачуо је откуцаје
свога срца. Ехо му је узвраћала лупа испод плафона коју су,
приликом укуцавања каблова, у истом такту изводила два радника.
Њега су замолили да сачека.
За случај упоређивања анкетних података, имао је године
почетка и завршетка Лизиног учења у школи. То су биле и његове
године. Шта је још могло да буде у анкети?
Да би пригушио откуцаје срца, прекрстио је руке на грудима.
Радници су, такође, успорили темпо. Они су преко ружичастих
зидова повлачили зелени кабл и лица су им била тужна. Сарадница
деканата унела је танку фасциклу и пружила је Соловјову.
– Је ли она?
Анкетни подаци Соловјову нису били потребни: у левом углу
формулара била је залепљена фотографија.
– Није.
Соловјов се није предавао. Обраћао се свим, чак и
најневероватнијим установама. Догађало се да му информацију дају
и телефоном. Понекад су тражили да дође. Често су му говорили да
их не вуче за нос и спуштали му слушалицу. У таквим случајевима
је молио, инсистирао.

261
 Неколико пута је сарадницама ректората куповао бомбоне.
Једна га је у шали питала у којој би мери она могла да му замени
Лизу.
Чинило му се да се списак виших школа никада неће завршити.
После још две недеље, у Институту за физичку културу
„Лесгафта” пронашла се студенткиња Јелизавета Ларионова.
Кад је то чуо преко телефона, одмах је сео у такси и кренуо у
Институт. Није имао времена да размишља о Лизиној вези са
спортом.
У ректорату га је дочекала старија жена широких рамена,
очигледно бивша спортисткиња. Одмеривши га погледом, питала је
колико је висок.
– Метар и седамдесет девет – одговорио је Соловјов.
У току своје потраге за Лизом одвикао је да се чуди.
– Наша Елизабета висока је два метра и четири центиметра –
рекла је жена. – Значи, ви нисте спортиста?
По њеном лицу Соловјов је схватио да се она не смеје.
– Ја сам историчар. Два метра и четири центиметра висина је
Петра Првог. Пред Елизабетом је велика будућност.
– Она је добра девојка. Члан је кошаркашке градске
репрезентације.
Поправила је сијалицу на столу. Њено је лице, као и раније,
било озбиљно.
Крајем октобра стигло је обавештење о препорученом писму из
Москве. Соловјов га је открио у свом поштанском сандучету по
повратку из библиотеке. Да би могао да га узме, позван је у пошту
са личном картом. Затварајући поштанско сандуче, помислио је да
таква свечаност сама по себи нешто значи, и да не би имало
никаквог смисла да се препорученим писмом шаље негативан
одговор.
Био је у пошти десет минута пре њеног отварања. Срце му је
куцало као никада. Пошто је потписао пријем писма, одмах поред
шалтера је поцепао коверат и почео да чита. Потписао га је
проректор за општа питања (презиме је било женско) и саопштавао
да у МГУ-у стварно студира Ларионова Елизабета Филиповна.
Одмах после тога се изражавала претпоставка, овде је тон писма био
мање формалан, да то није та Елизабета коју је тражио
петербуршки историчар. Московска Елизабета имала је тридесет
девет година и стицала је друго образовање. На крају писма, жена-

262
проректор пожелела је Соловјову успех у трагању и изразила наду
да ће своју Елизабету он неизоставно наћи.
Судећи по написаном датуму, та жеља била је изражена пре
тачно месец дана.
Соловјов је најпре изашао на улицу, али се онда вратио и
затражио управника поште. Кад се овај појавио, Соловјов му је ћутке
показао датум слања писма. Пошто је из џепа радне одеће дохватио
наочаре, директор је пажљиво изучио печат.
– Месец дана – рекао је. – Догађа се да буде и дуже. Понекад
уопште не стигне.
Соловјов је гледао изнад управника и осећао кључање своје
мржње. Мржње и очајања. Стрелица зидног часовника водила их је
по кругу.
– Писма Достојевског у Немачку путовала су пет дана – рекао је
Соловјов.
– Достојевски је био геније – приметио је шеф.
После неколико дана, Соловјов је прибегао још једној
могућности.
У московским и петербуршким новинама са огласима објавио је
кратко обраћање Лизи са молбом да му се јави (написао је и број
телефона).
Неколико дана после објављивања било је веома много
телефонских позива. Звале су четири Лизе, две од њих Ларионове.
Звала је Таисја Ларионова, говорећи да је спремна да се, у случају
потребе, одазива на име Лиза. Звала је жена која није рекла како се
зове. Предложила му је да на попуст набави порцију Гербалајта.
Отприлике после једне недеље позиви су престали.
Сву снагу свог стремљења према Лизи, целокупну увреду која
му се у току бесплодних трагања накупила, концентрисао је на
дисертационо истраживање о генералу. Никада није радио толико
много и толико страсно. Налазио је документа једна за другим.
Међутим, то га ни за један корак није приближило Лизи.
Ухвативши себе у тој мисли, Соловјов је схватио да се таквом
приближавању подсвесно и надао. Због чега?
Једног дана се у факултетском ходнику сударио са
Темрјуковичем.
Чини ми се да се ви бавите генералом Ларионовом – рекао је
Темрјукович.
– Бавим се – потврдио је Соловјов.

263
 Направио је неколико корака у сусрет Темрјуковичу.
– У своје време читао сам један фолклорни текст – рекао је
Темрјукович. – И пала ми је на памет чудна мисао: да је он, можда,
повезан са генералом…
Темрјукович је заћутао. Академикове мисли Соловјов није могао
ни да потврди ни да оповргне. Могао је само са поштовањем да
климне главом.
Темрјукович му је пришао сасвим близу, и Соловјов је осетио
његов непријатан задах.
– Какав је ваш однос према чудним мислима? – питао је
Темрјукович.
– Добар… – Соловјов се мало одмакао. – Да ли се сећате где сте
наишли на тај текст?
– Где сам га нашао? – неочекивано се закикотао Темрјукович. –
Да ли се ја сећам? Наравно да се сећам. То је Зборник руској фолклора.
Белешке из 1982. године. Други полутом. Страница, претпоставља
се, 95, и даље.
Темрјуковичево лице је постало тужно. Полако се окренуо и
продужио ходником.
– Можда ће моје упутство помоћи овом младићу – зачуо је
Соловјов.
Без обзира на академикову претпоставку, младић је сумњао у
корисност добијених података. Али, када се нашао у Народној
библиотеци, сетио се тога и одлучио да прегледа Зборник руског
фолклора.
Колико је било велико његово чуђење кад је у другом полутому
бележака из 1982. године стварно открио текст који је Темрјукович
помињао! Текст је започет у потпуној сагласности са фуснотом на
страници 95, а завршавао се на стр. 104. Забележио га је учесник
фолклорне експедиције, по причању Тимофеја Женке, 89-
годишњег становника села Березоваја Гат, Новгород – Северског
рејона, Черниговске области.
Тимофеј Женка је учесницима фолклорне експедиције
приповедао о догађајима из неког давнашњег рата. У примедбама
уз текст говорило се о немогућности (како се обично и догађа у
фолклору) да се разјасни о каквом се ту рату, заправо, говорило.
Време догађања издавачи су били склони да разматрају као епско,
мада су при томе поштено наглашавали да за такав закључак постоји
одређена препрека.

264
 Имало се у виду помињање железничке пруге које, по правилу,
у епским текстовима нема. Штавише, приповедање је откривало
несвојствено за фолклор указивање на железничку станицу
Гнаденфељд, где су се описивани догађаји одвијали. Већ тај назив
натерао је Соловјова да се обема рукама грчевито ухвати за
отиснуте шаре повеза у исцрпном Зборнику руској фолклора.
Тимофеј Женка је необичним дијалекатским изразима
описивао летњу ноћ у којој су се, на датој станици, скоро
истовремено зауставила два оклопна воза. Из њих су, и то је
изгледало сасвим фолклорно, изашла два генерала. Сваки је
претпостављао да се станица налази у рукама његове војске и
замишљено је (они су имали о чему да размишљају – разјашњавао је
Тимофеј Женка) шетао дуж свог оклопног воза. Изненада јеу
светлости станичног осветљења један генерал (који је наш, по шкртој
Тимофејевој дефиницији) препознао другог. Не излазећи из мрака,
дао је знак посилном који га је пратио, и они су се испод вагона
провукли у други оклопни вагон.
Међутим, други генерал је, угасивши цигарету врхом чизме,
почео да се пење у свој вагон. И даље стојећи на вагонској
платформи, својој стражи је дозволио да оде на спавање. Није било
потребно да их два пута моли: нестали су у трену у суседном
вагону.
Чувани је ушао у своју просторију. После једног минута, неко је
закуцао на његова врата.
– И, шта још хоћете?
Нагло је отворио врата и угурали су га у вагон.
– Ипак смо се срели – рекао је човек који је ушао.
Уз чело домаћина приљубио је револвер и наредио посилном
да му одузме оружје.
– Не плашим вас се.
– Седите!
Човек који је ушао показао је столицу поред омањег, округлог
стола. Испод мастионице непроливајке, на њему је лежало
неколико листова хартије. Због нечега није било пера. Домаћин
вагона је невешто (неудобно, дефинисао је Тимофеј) склизнуо преко
наслона на седиште столице. Скупивши се уз ивицу, спустио је руке
на листове.
– Нећете се усудити да пуцате!
– Због чега?

265
 – Зато што би на пуцањ дотрчало моје обезбеђење.
Његово се чело оросило капима зноја.
– Не верујем. – Човек који је ушао извукао је из горњег џепа
часовник, и уз једва чујни звекет га отворио. – Врло брзо ће преко
станице проћи воз са нашим рањеницима. То је изузетно дугачак
воз…
– Свеједно ми је.
– Нико ништа неће чути.
Часовник је, уз кврцкање, поново враћен у џеп. Под ногама се
већ осећало лако подрхтавање.
– Да ли осећате? Возе наше рањенике. Тамо је, наравно, и много
покојника.
Звук се појачавао. Очи човека који је седео скамениле су се на
мастионици. Кад је санитарни воз стигао у станицу, изгубио се у
својој грмљавини. Кад се мастионица усагласила са возом, на
успорено кретање, и она се покренула преко стола. Подрхтавала је.
Вртела се око своје осе и неумољиво приближавала ивици. Кад је
требало да се сруши, ухватио ју је човек који је седео за столом, и из
све снаге бацио на зид.
– Та због чега ви, мајку вам, не пуцате?
Комадићи стакла разлетели су се на све стране. Мастионица се
по поду расула у хиљаду ситних стакалаца. Искидала је ту
неподношљиву буку. Иза прозора је прогрмео последњи вагон
санитарног воза. На постављено питање генерал је, у апсолутној
тишини, одговорио:
– Зато што смрт није способна ничему да нас научи.
Пропустио је испред себе посилног и после њега изашао.
Нечујно је затворио врата за собом.
Нашавши се на улици, Соловјов се осетио препуњен новим
знањем. Плашио се да га не проспе. За толико знање је сам себи
изгледао превише танушно и, слично мастионици, могао је просто
да се разбије.
Кад се записивао фолклор, такав текст се и стварно могао
прихватити као фолклорни: ту је све зависило од снаге
ишчекивања. Приповедање се обављало на добром народном
језику. Због честог понављања стекло је ритам. И, право говорећи,
шта је, осим фолклора, и могло да буде забележено у селу
Берјозоваја Гат?
Издавачи текста су тако расуђивали. У коментарима поводом

266
објављивања позивали су читаоце да се не узбуђују због неких, у
приповедању несумњиво присутних, детаља новог времена. И сам
садржај су одређивали као древни у највишем степену.
Прецизирајући своју мисао, истраживачи су наглашавали да, у
својству текста без преседана, у датом случају анализирају
приповедање везано за убиство моавитанског цара Еглона, убиства
које је извршио израиљски судија Аодом.
Без обзира на бескрвни завршетак Женкиног приповедања,
аутори коментара су скретали пажњу на висок степен његове
сличности са библијским приповедањем. Као доказ, наводио се
високи статус главних личности, продирање у њихове апартмане и
потпуно неучествовање страже (телохранитеља). Било би наивно
претпостављати, указивали су аутори коментара, да толико стар
текст приликом обнављања неће претрпети никакве измене.
Сличан ток анализе био је закономеран. Чинило се да би могао
да задовољи најзахтевније научнике, а да се не говори о
многобројним стручњацима из области деконструкције текста. Али
он није задовољио Соловјова. Историчар је знао оно што нису знали
фолклористи који су писали коментаре: 1920. године Тимофеј
Женка је био посилни генерала Ларионова.
Соловјов је одлучио да оде кући пешице. Размишљао је да ли се
фолклорни текст може сматрати историјским документом. И да ли
је, говорећи строго, тај текст фолклорни? Слично постављање
питања фолклор је аутоматски прикључивао области
измишљотине.
Зауставивши се на Дворском тргу, Соловјов се питао у којој
мери је баш историја измишљотина. На главном тргу империје
такво питање изгледало је потпуно природно.
За почетак новембра, вече је било топло. Топло и на питерски
начин влажно. Спуштене главе, анђео је гледао у блиставу калдрму.
Соловјов је посматрао анђела. У зрацима рефлектора,
усмереног на стуб, подрхтавало је сребро кише. То што Тимофеј
Женка није разумно именовао лица у радњи његову причу још није
претварало у измишљотину. Мора бити да он није био баш тако
прост, тај Тимофеј. Ко би у совјетској Русији објавио мемоаре
генераловог посилног? (Да ли је посилни писао мемоаре? Да ли је
он уопште писао?)
Изгледа да је Тимофеј Женка нашао оштроумни начин да
потомцима исприча шта је видео. Није ни сумњао да ће се некада

267
проучавати генералов живот.
Док је отварао кишобран, Соловјов се смешио својим мислима.
Sapienti sat.45 Отприлике тако је могао да мисли Тимофеј.
Док је Соловјов прилазио кући, киша се појачавала. Однекуд
одозго, текла је у дугим хладним бујицама, добовала по лиму
карниша и са урликом се истрзала из олука излепљених огласима.
Кишобран га је само делимично спасавао. Оног ко је потпуно
натопљен водом није заклањао од ветра. Ветар је насртао изненада,
његови су налети били оштри као ударац мокром крпом. Кривио је
руку са кишобраном и савијао жице, излажући споља унутрашњу,
наопаку и изазовно суву страну тканине. Кад му је, на углу
Ждановског кеја и Велике широке улице, кишобран замало одлетео,
Соловјов је био присиљен да га склопи. Осетио је хладне поточиће
испод кошуље, чак је кроз буку провале облака чуо одвратно
шљапкање у ципелама. Није му преостало ништа друго осим да
потрчи.
Код куће се Соловјов свукао и сместио испод туша. Сада се вода
испољавала на потпуно другачији начин; њене бујице биле су
вруће и пријатељске, загрљаји голицави и нежни. У томе је било
нечег од Лизиних додира, и због тога се њено одсуство осећало још
снажније. Лиза није знала ништа о његовом данашњем открићу, а
њему је било изузетно значајно да некоме о томе прича.
Изашавши из купатила, набацио је мантил и окренуо број
телефона професора Никољског. На другом крају жице нико није
пришао телефону. Соловјов је поново окренуо број и још дуже
чекао. Као да се у професоровом ходнику чуо стари пуцкетав
апарат. Пошто је закаснио на прве звуке, професор је журио на
друге. Тако се догађа са старим људима. Старци моле да се што
дуже не спушта слушалица. Професор се провлачи кроз затрпан
ходник и успут губи патике. Придржавајући наочаре, које клизе са
носа, (Соловјов осећа нелагоду, али не спушта слушалицу),
професор се рукавом закачиње за ручицу браве на вратима. За
ексер који штрчи из полице за књиге. Ногом закачиње хрпу
часописа па поду. Она се растура као лепеза која никог не освежава.
На крају крајева, професор није одговорио. Соловјов је желео да
телефонира још неком, али више није имао коме. То је схватио кад

45 Паметном је довољно (лат.).

268
се дугачко брујање скоро уморило и заменило кратким. Није желео
да спушта слушалицу и наставио је да слуша кратко брујање. Оно је
одјекивало онако како би могли да одјекују сигнали са Марса. За
кућу у Ждановској улици бр. 11 таква веза је била, у суштини,
органска. Те вечери контакти са планетом Земљом су се
искључивали.
Одсуство професора Никољског забринуло је Соловјова. Ујутру
се упутио на Универзитет и тамо сазнао да је професор у болници.
На питање шта је са њим, сарадница деканата је одговарала нерадо.
Очигледно није било прихватљиво давати информације такве
врсте.
– Нешто са плућима. На испитивању је.
Болница у којој је проф. Никољски био на испитивању
налазила се на северу града. Соловјов је успут купио поморанџе.
Размисливши, такође је купио пакет немачког кекса. По његовој
претпоставци, то су биле намирнице које професоровим плућима
нису могле да засметају.
Соловјов је без напора нашао одељење пулмологије. У њему се
није осећао онај уобичајени смрад руских болница. Изгледа да
плућне болести нису претпостављале непријатан задах. У углу
ходника седела је дежурна медицинска сестра. Споро пишући слово
за словом, нешто је уписивала у дневник. Соловјов је питао у којој
болничкој соби лежи професор. Сестра је одговорила не подижући
главу. Поред дневника лежало је њено плетиво. По њеној
замишљености било је схватљиво да га је тек оставила.
– А шта је са професором Никољским? – питао је Соловјов.
Њено се пенкало померало са безбрижношћу игле.
– Ништа добро.
Професор Никољски имао је малу, одвојену болничку собу. Кад
је Соловјов закуцао на врата, нико није одговорио.
Притиснуо је ручицу и опрезно мало одшкринуо врата.
Професор Никољски је на кревету био у полулежећем положају. То
је била она необична поза о којој је сам професор некада говорио на
предавањима о петровским временима. У то време се сматрало да је
здраво да се управо тако, у полуседећем положају спава, да крв не
би притицала у главу. Тако је полуседео у својој болничкој соби
професор Никољски. Његове очи биле су затворене.
Соловјовљев концентрисани поглед био је ефикаснији од
куцања. Професор је отворио очи. Могуће је да није ни спавао. Пре

269
ће бити да је чуо и куцање (Соловјов је то схватио по професоровој
мирноћи).
Не прекорачивши још преко прага, Соловјов га је поздравио.
– Уђите, драги мој!
Једва приметним гестом професор је показао на столицу поред
кревета. У гесту је провејавала његова уобичајена добродошлица,
али сада није било у питању само то. Оно што је Соловјов у почетку
прихватио као мирноћу, несумњиво је било нешто друго, за шта
уобичајене речи нису биле подесне.
– Ево, ја сам овде… донео…
Соловјов је из торбе дохватио наранџе. Долазећи овамо,
спремао се да професора пита за здравље, али сада то није могао.
Сетивши се кекса, извукао је и њега.
– И ево…
Обесхрабрен властитом слаткоречивошћу, Соловјов је
професору пружио кекс.
– Хвала.
Спустио је кесе на ћебе. Истовремено са ћебетом, оне су се сада
једва уочљиво померале у такту са професоровим дисањем. А
дисање му је, тако се у крајњој мери чинило Соловјову, било
учестало и испрекидано. Иза размакнуте пижаме виделе су се
бледе, глатке (без маља) професорове груди. На њима је сијао
алуминијумски крстић. Соловјов је помислио да још никада није
видео његово тело. Чак није памтио професора без кравате.
Никољски га је ухватио за руку.
– Шта ја са дисертацијом?
– Скоро сам је завршио.
– Браво! Донесите ми је! Хоћете ли?
Дисертација је лежала у Соловјовљевој торби. Потврдио је-
– Како се осећате?
– Није лоше… Можда чак и боље него ваш генерал.
Професор је покушао да се мало издигне и наранџе су се
скотрљале на ивицу кревета. – Јесте ли успели да нађете крај
његових успомена?
– За сада нисам. Али нашао сам нешто друго.
И Соловјов је причао о свом јучерашњем проналаску.
Никољски га је саслушао не прекидајући га.
– Истина је дивнија од маште.
У собу је ушла медицинска сестра и пружила професору

270
пластични поклопац са неколико таблета. Уобичајеним, чак
некаквим бећарским покретом, он је одједном стрпао у уста све
таблете и залио их водом. Али то на сестру није оставило ни
најмањи утисак.
– Знате… – Соловјов је сачекао док се иза сестре нису затворила
врата – баш сада, када је скоро све урађено, појавило ми се неко
необично осећање. Можда незадовољство. Тешко ми је да изразим.
– Незадовољство је обично осећање. Нарочито по завршетку
посла.
Никољски је то рекао некако апатично, и Соловјов је помислио
да се међу пилулама налазило и средство за спавање.
– Имао сам у виду нешто друго. Незадовољство… генераловим
животом. А може бити и животом уопште… У реду, то је таква
грађа…
– Не, наставите…!
Професорове руке на ћебету спојиле су се као катанац.
– Ето, замислите: као постоји такав генерал. Паметна глава.
Херој. Жива легенда. А онда, као да се у судбини десио кратак спој.
После бљештаве светлости – мрак. Просјачка совјетска пензија.
Комунални тоалет. Чак некако глупо.
– Због чега?
Соловјов је слегао раменима.
– Појављује ми се чудна мисао: можда би за њега било боље да
је стрељан?
Поново је ушла сестра, али овог пута са шприцом на
послужавнику.
– Окрените се!
Професор се полако окренуо на страну и мало спустио доњи
део пижаме. Соловјов се приближио прозору.
Улица се у новембарском сумраку скоро није ни видела. Лоше
опрано стакло осликавало је само медицинску сестру и професора.
Али професор то није знао.
– Опустите се! Кажем вам: не затежите задњицу!
Никољски је у кашљу обамро. На послужавнику је звецнуло
нешто стаклено, и сестра је изашла из собе. Проф. Никољски је
обрисао сузе које су се накупиле због кашља.
– Могао бих рећи да је требало да и ја умрем раније, на неком
привлачнијем месту, а не да се овде превијам…
Соловјов је хтео да се побуни, али професор му је кажипрстом

271
запретио.
– Међутим, нећу тако да кажем. Не зато што ми се свиђа оно
што се догађа. Просто, смисао живота није у достизању врха. Пре ће
бити да је тај смисао у његовој целовитости.
Длановима се ослонио на душек и вратио у полуседећи
положај.
– А о чему највише пише ваш генерал?
– Не знам. О детињству, вероватно.
– Ето видите! То је тако далеко од свих његових победа, а за
њега је најважније. Касније је све мерио својим детињством.
Никољски је подигао поглед на Соловјова.
– Можда вам то изгледа преувеличано?
Соловјов се нагло приближио прозору и мало се ослонио на
прозорску даску.
– Не, доврага!… Опростите!
Одједном сам схватио због чега су се та два описа подударала.
Генералове дечје успомене и Жлобин рапорт о уласку у Јалту,
можете замислити, подударали су се у свакој ситници! То сам чуо
летос на конференцији. Морам још све да проверим, али чини ми се
да разумем.
Никољски је седео нагнувши главу на једно раме. Соловјову се
учинило да професорова пажња попушта. Али Никољски је
подигао главу, и тај утисак је нестао.
– Сада сам размислио о највишем домету генераловог живота.
Наравно, то је оно што сте јуче пронашли (професор је прешао на
мрмљање). Испада да је, после свега, он проживео више од пола
века. После, или услед тога? То је добро питање. Вероватно се ради
и о једном и о другом.
Кроз полуодшкринута врата, Соловјов је угледао медицинску
сестру. Гледала га је строго, чак му је главом дала знак. Потврдио је
да је све разумео. Окренуо се према професору да би се са њим
опростио, али је професор већ спавао. Сањао је чланак који је почео
да пише пре него што је доспео у болницу. Без обзира што је чланак
започињао најдетаљнијом анализом категорије прогреса, научник
није у историји запажао суштинске особине последњег (у то није
убедио себе).
Већина народа имала је периоде успона, али су они, као по
правилу, достизани: а) на рачун других народа, б) на веома
ограничено време. Узајамни утицај тих успона и падова био је сума

272
вектора који су гутали једни друге и чинили суштину светске
историје. Историја није имала заједнички вектор.
У таквој ситуацији је остајало нејасно у чему се састојао, сада већ
прихваћен као аксиом, историјски прогрес. Да ли (можда) у
вештини, сањао је професор реторско питање, да се са сваким веком
уништава све већи број људи.
Није сматрао да треба одговарати на то питање, али чак ни у
сну није заборавио да се позове на истраживања сличне
проблематике. У таквој поставци, проф. Никољски је одбацивао да
догађаје светске историје оцењује према степену њихове
прогресивности. За њихово оцењивање одредио је један једини
критеријум – морални.
Оглашавајући појам прогреса као фикцију, уснули историчар је
истицао да живот народа по својој структури много подсећа на
живот појединца и и да се завршава на исти, непрогресиван начин –
смрћу. То му је био повод да пређе на проблем узајамног односа
појединца и историје.
Проф. Никољски није давао предност традиционалном
разјашњавању улоге појединца у историји, већ питању како
историја дозвољава појединцу да одигра своју улогу. У
научниковом тумачењу, историја се, у поређењу са појединцем,
појављивала као нешто споредно, другостепено, у одређеном
смислу помоћно. Историју је видео само као оквир, понекад
сиромашан, понекад раскошан, у који је појединац смештао свој
портрет. Другачију намену историје научник није претпостављао.
Као да покушава да опипа тај оквир, прсти су му једва
приметно клизнули преко набора покривача. Приликом преласка
на наредну тачку чланка, професор је сањао да га он, можда,
никада неће завршити.

273
 19.

У свитање се разлегао тихи цвркут. Соловјов је отворио очи.

Само мало их је отворио да му не побегне сан. Није искључивао да
је цвркут чуо у сну. Сан је био пријатан. Кад је нестајао, покушавао
је да се задржи уз уздрхтале Соловјовљеве трепавице. Соловјов не би
умео да га преприча; чак није могао да се сети ни приближно о
чему се ради, али је настављао да осећа његово расположење. Оно је
било једино што је од сна преостало, и Соловјов је схватио да се
пробудио.
Без обзира на рано јутро, у соби није било мрачно. Препознао је
ту светлост. То је била светлост првог снега. Његова свежина
допирала је из отвореног прозорчета у кухињи.
Цвркут се разлегао на јави. Тих, опрезан цвркут, пре ће бити
цвркутање. Соловјов се мало придигао, ослањајући се на лакат, и
осврнуо се. Цвркут је нестао. У соби није било ничег необичног.
Соловјов је поново легао и цвркутање се поновило. Обуо је патике и
упутио се у кухињу. На кухињским вратима се зауставио. На
вратанцима ормара за посуђе седела је сеница.
Отворено га је пратила, али због нечега је то радила бочно
окренута према њему. Видело се само једно њено око, и то је птици
придавало неподесно кокетан изглед. Улетела је кроз ноћу
отворени прозорчић. Због чега кроз њега није и одлетела? Није га
нашла? Није пожелела?
Соловјов је помислио да би могли да живе заједно. Направио је
корак према птици, али је она одлепршала на лустер. У кухињској
тишини је звук њених крила испао неочекивано гласан. Постало је
потпуно јасно да је реч прхнула ономатопеја. Управо тако су звучала
крила те птице.
Соловјов је слегао раменима и приближио се прозору. Осим
хладног ваздуха, кроз прозорчић је допирало ситно добовање

274
добоша.
У почетку је оно било само ритам који се једва наслућивао,
скоро лишен звука. Тај ритам се разлегао из Официрске уличице,
иза које је почињала Војно-космичка академија. Она је била
смештена у зградама бившег Другог кадетског корпуса.
Соловјов је стајао приљубивши се челом уз стакло, и чудио се
необичности места свог садашњег становања. Његовој израженој
војно-космичкој оријентацији. Посматрао је како се колона
курсаната кретала невероватно споро према лучном своду његове
куће. Вероватно су желели да поздраве то место на коме се налазио
дом инжењера Лоса. Јер, ако су се уписали у Војно-космичку
академију, значи да су сами вероватно много желели да оду на
Марс.
Без обзира на спољашњу спорост (и у томе се садржала
монументалност кретања маса), предња колона је стигла да
прекрије значајно растојање. У мутној мећави, Соловјов је већ
разликовао неколико добошара са чела колоне. Испред њих је
марширао човек са заставом. Ноге су му узлетале до нивоа струка, и
са сваким кораком, утиснутим у снег, на врху заставе је
неустрашиво излетала кићанка. Могуће да је он био тај који је
највише хрлио на Марс.
Иза Соловјовљевих леђа разлегао се цвркут. Сеница је опет
седела на орману. Овога пута га није посматрала бочно. Њен
упечатљиво жути грудни део био је окренут у Соловјовљевом
правцу.
Подигавши се на врхове прстију, шире је отворио прозорчић.
Због осећања несигурности, почео је гласно да разговара са птицом.
– Ако не желиш да останеш, одлећи!
Демонстративно се одмакао од прозора и показао руком на
прозорчић. Али су му се и интонација и гест у највећој мери
учинили извештачени. Сеница је дала предност непомичности (на
њеном месту ни он пе би полетео).
Кад је покушао да се приближи ормару с друге стране, она је са
друге стране прилетела прозору и неколико пута, уз потмули
звекет, ударила о стакло. Пала је на под, узлетела и поново ударила.
Соловјов је јурнуо према прозору, а птица је, описавши полукруг по
кухињи, улетела у собу.
Успоривши, Соловјов се такође упутио у собу. Птица је стајала
на полици за књиге и била је спремна на наредне сударе са стаклом.

275
Њене очи су сијале са несаломљивошћу камиказе. На собном прагу
(ослањајући се на довратак), Соловјов се зауставио. Било му је жао
птице. Било му је жао и стакла које је могло да попусти. Али му је у
правом смислу био неподношљив звук удараца. Отегнут,
одјекујући. Звук сударања живог са неживим.
– Чуј, птицо…!
Помислио је да се таквим гласом обраћају оном ко стоји на
карниши. Оном ко се оплео експлозивом. То је био неприродно
спокојан глас. Глас за тешке случајеве.
– … Прозор је залепљен у зимском периоду, али ћу га отворити
да би ти могла да одлетиш…
Птица је слушала. Соловјов се лагано померао дуж супротног
зида. Дошавши до прозора, са напором је окренуо рајбер и дрмнуо
ручицу. Рам је, уз суво пуцкетање, попустио. Праменови одлепљене
вате залепршали су на ветру. Задржавши дах, Соловјов се прикрао
натраг до врата. Када је ипак одахнуо, из његових уста је изашла
пара. Сеница је зачуђено посматрала топљење снежних пахуљица
на паркету.
Предња колона курсаната успела је да прође испод свода и сада
је добовала из правца отвореног прозора.
– Одлећеш?
Птица се поколебала и прелетела на прозорску даску. Соловјов
је начинио неколико опрезних корака према прозору. Птица није
умела да корача. Мало поскакујући на прозорској дасци,
преместила се до отвореног прозорског крила. Спустила се на
прозорски оквир као на рам слике. Закочила се као сићушни потез
кичице. У мешавини ваздушних бујица, иза птице су подрхтавале
куле светиље, испод њих псеудокласични стубови стадиона. Доле,
поред самог оквира, на мосту који је водио према стадиону
развлачили су се курсанти као желе. Игноришући закон
осцилације, на мосту су настављали да добују и марширају. Птица
је зачуђено завртела главом. Одлетела је, не сачекавши рушење
моста.
Кад је Соловјов стигао на Факултет, рекли су му да га је тражила
нека жена из Москве. Сада је седела у факултетској библиотеци.
Соловјов је хтео да крене у библиотеку, али се на пола пута срео са
Темрјуковичем.
– Чујте, Соловјове… – рекао је Темрјукович, али га је прекинула
Тина Жук, која је пришла отпозади.

276
 – Да ли сметам? Само сам хтела да кажем…
Темрјуковичев длан се неочекивано спустио на уста Тине Жук.
– Само да знате: имате исувише јак глас. За академску установу
недопустиво.
Окренуо се и ситним корацима пошао преко ходника.
Направивши одвратну гримасу, Жукова је јурнула за
Темрјуковичем.
– Гласан и непријатан – уздахнуо је за себе Темрјукович. – Са
таквим гласом је најбоље ћутати.
– Само сам желела да вам кажем да вас је тражио секретар за
науку – изазовно је изговорила Жук.
Али је секретар за науку већ и сам прилазио Темрјуковичу.
Ухватио га је испод руке и почео нешто ватрено да му шапуће на
уво.
Темрјукович је настављао да хода, повремено бесно погледајући
изнад саговорникове главе. Зауставили су се поред врата
библиотеке.
– Јеси ли чуо како се наш откачени обрукао у Дому
кинематографије? – заинтересовала се код Соловјова Тина Жук.
Чак се није ни трудила да говори тише.
– Добро, а шта се у датом случају од мене захтева? – нервозно је
питао секретара за научна питања Темрјукович и ослободио свој
лакат.
Обишавши академика са супротне стране, секретар за науку га
је ухватио испод друге руке. Са Темрјуковичем је говорио
наглашено стрпљиво. Соловјов је схватио да у библиотеку не може
да оде и тражио је могућност да се избави од Тине.
– Довукао се у кинотеку на затворени приказ, где пуштају само
са чланским картама.
Жук је преврнула очима.
Изједначивши се са мушким тоалетом, Соловјов је уз извињење
ушао у њега. Тина Жук је остала напољу. – Ма колико да је чудно…
– помислио је Соловјов. – Ма колико чудно…
Зауставио се поред умиваоника и одврнуо чесму. Погледавши
свој одраз у огледалу, поквасио је руке. Склонио је косу са чела. Кад
се већ спремао да изађе, у тоалет је улетео Темрјукович. Не
приметивши Соловјова, јурнуо је у кабину и уз грмљавину за собом
залупио врата.
– Једино место на факултету где се лакше дише – допрло је из

277
кабине. Крај реченице био је праћен бесним жубором.
Кад је изашао из тоалета, упутио се у факултетску библиотеку.
Осим старе библиотекарке (колико је само била другачија од
Надежде Никифоровне), у читаоници је седео једино И. И. Мурат.
Приликом Соловјовљевог појављивања, подигао је главу, и овај
га је поздравио.
– Тражите некога? – питао је Мурат.
Мало се колебајући, Соловјов му је поменуо научницу из
Москве.
– Била је некаква – потврдио је Мурат.
Врата читаонице су се отворила и појавио се Темрјукович. Не
испуштајући браву, он се, ћутећи, закочио на прагу. Библиотекарка
се насмешила. Оставивши за собом отворена врата, Темрјукович је
изашао.
– Испричали су ми смешну причу о њему.
Мурат је из џепа дохватио кутију са бомбонама од нане.
– Хоћете ли?
– Не, хвала.
– Па ево! Премијера у Кинотеци. Блага гужва испред улаза. Сви
показују чланске карте и позивнице… Стварно не желите?
Соловјов је покретом главе одрекао. Мурат је са три дебела
прста захватио неколико бомбона и стрпао их у уста.
– Одједном, из мамине спаваће собе… Укратко, појављује се
Темрјукович. Без икаквог објашњења пролази контролу. За њим:
„Јесте ли члан кинотеке?” Он: „Не, нисам је понео са собом”…
Соловјов је погледао библиотекарку: она се смејала.
Колико различите могу да буду библиотекарке!
– Знате ли где би та научница могла да буде? – обоје је питао
Соловјов.
Мурат је слегнуо раменима.
– Вероватно је кренула на ручак – рекла је библиотекарка. –
Торба јој је остала овде.
Прилазећи факултетском бифеу, Соловјов је зачуо глас Тине
Жук и зауставио се. На крају крајева, он није ни био убеђен да му је
потребан сусрет са московском научницом, али је ипак ушао.
Најпре је видео Тину. Седела је за истим столом са
факултетским стражаром и двема сарадницама Одсека за најновију
историју. Нешто је причала. Сараднице су се кикотале.
Судећи по њиховим лицима, прича је била најсвежија. Стражар

278
је седео постранце у односу на Тину, и слушао је са осећањем
моћника. Повремено је са маскирне униформе отресао мрвице.
Московска научница је пила чај за суседним столом. У бифеу је
она била једина коју Соловјов није познавао. Имала је педесетак
година. Џокејски прслук. На глави обичну траку. Кад се приближио
њеном столу, сама га је питала да ли је он Соловјов. Потврдио је.
Научница је рекла да се зове Олга Леонидовна (позив да се
седне) и рекла да ради у Румјанцевској библиотеци. Донела му је
некакву грађу о Грађанском рату.
– Код мене је, у читаоници. – Олга Давидовна се насмешила. –
Само да попијем чај. Је ли то у реду?
– Не журите!
Соловјов се такође насмешио. Та трака јој је у суштини добро
стајала.
– Послала вам их је Лиза Ларионова. Како ми се чини, требало
би да је познајете.
Столица се одмакла од суседног сточића и Соловјов је помислио
да му се завртело пред очима.
– А код мене је, између осталог, такође са мном… – рекао је
устајући чувар.
Повукао је панталоне и намигнуо присутнима. Одмах за њим,
почеле су да се спремају две друге сусетке Тине Жук. Преко зида је
лагано почео да плови прозор.
– Ви сте видели Лизу у Москви?
– Ми радимо на истом библиотечком одсеку.
– И…? Како је она?
– Прошле године полагала је пријемни на Филолошком
факултету, али га није положила. Радила је у некој фабрици…
– Прича се да се за упис у Москви плаћа осам хиљада зелембаћа –
рекла је Тина Жук. – Као минимум.
Олга Леонидовна је зачуђено погледала Тину.
– Очигледно није имала осам хиљада.
– Очигледно.
Кад је пред огледалом намазала усне кармином, Тина је устала.
– Поздрав свима!
У читаоници је било празно, али је Олга Леонидовна прешла на
шапат.
– Ове године Лиза се ванредно уписала и почела да ради код
нас. Руководи одсеком за пријем нових рукописа.

279
 Из целофанске кесе извукла је дебелу фасциклу и пружила је
Соловјову.
– То је фотокопија. Понешто од оног што је недавно стигло на
чување.
– Хвала.
Ту фасциклу је држала у рукама Лиза…
Кад је изашао са факултета, Соловјов се упутио на железничку
станицу са које се креће у Москву. Хтео је да седне у тролејбус, али
је већ на првој станици изашао и вратио се на факултет. У
канцеларији је замолио да му одштампају службени документ за
коришћење Румјанцевске библиотеке. За сваки случај.
Кад је стигао на железничку станицу, схватио је да први воз
полази за три сата, и за њега је купио карту. То је био врло рани воз:
у Москву је стизао у пола пет ујутру, а библиотека се отварала у
девет.
Али Соловјов је уместо чекања у Петербургу предност дао
чекању у Москви. Сада је за њега неактивност била неподношљива.
Уз то је чекање у Москви било поред Лизе.
Код куће је стрпао само најнеопходније у торбу. Размисливши,
ставио је и добијену фасциклу: некако није стигао да је отвори.
Сећајући се путовања на Крим, узео је неколико месних
конзерви које је купио у суседној продавници. У једном тренутку му
се појавила мисао да одлази заувек, те се осврнуо. Узео је све, ништа
му више није било неопходно.
Залупивши врата, два пута је окренуо кључ у брави. У бучном
главном улазу је то одјекнуло као два далека пуцња. Као одјек
одлучујућих Соловјовљевих поступака.
У звецкању кључа постојала је посебна симболика, чак
неповратност, разуме се у мери у којој се таква ознака може
применити на кључ.
На улици је ухватио такси. Стигао је на железничку станицу
пола сата пре поласка воза.
Кад је ушао у хол, купио је новине. При изласку је и њих
убацио у канту за отпатке. Из торбе је дохватио конзерве и пружио
их просјаку. Изашао је на перон. У светлости рефлектора, из
вагонских димњака куљао је дим. Или пара. Пре ће бити да је пара:
јер је она тренутно нестајала изнад вагонских кровова сјајних од

280
леда. Проводници воза, у црним ваљенкама,46 стајали су поред
врата.
Приљубљујући усне уз дланове, повремено су дували у своје
рукавице. Понекад су мукло лупкали чизмом о чизму. Показавши
карту, Соловјов је прошао у купе. Тамо су већ седеле три жене и он
их је поздравио. Одговориле су му у хору. Било му је пријатно што
су то жене, а не мушкарци. Воз је кренуо.
Соловјов се попео на горњи лежај и тек тамо се сетио фасцикле.
Поново се спустио, дохватио фасциклу и са њом се поново
успентрао. Укључио је светиљку изнад главе. Привикавши се на
мутну светлост, отворио је фасциклу. И укочио се.
После свега што је у току дана чуо, те вечери се пронашла ствар
која је била у стању да га узбуди. Тамо, на лоше осветљеном лежају,
Соловјов је држао у рукама завршетак генералових успомена. Тај
рукопис је препознавао при свакаквој светлости. Да, био је уздрман.
У фасцикли се налазила фотокопија свеске коју је у своје време
однео Филип, и која је одједном изронила у облику новопримљеног
библиотечкој материјала.
Да ли је материјал добијен од Филипа, где се налазио сам
Филип и уопште, остајало је нејасно. Да ли је он још постојао на
свету?
Осим шифре, на рукопису није било никаквих библиотечких
ознака.
То је била обична свеска са квадратићима. Њена унутрашња
страна није се смештала у апарат за фотокопирање. Зато су му
копирали страницу по страницу и због тога је листова било много.
Право говорећи, без маргина би се свеска сместила на унутрашњу
страну, али на маргинама (оне су се уредно оцртавале оловком)
повремено се наилазило на генералове примедбе.
Судећи по различитој боји мастила, примедбе су писане у
различито време. Очигледно генерал није једном поново
ишчитавао оно што је написано, и у белешке је додавао допуне:
„Мртав” или „Још жив”, или, насупрот речима „Било је хладно”,
„Није било толико хладно колико је било влажно”.
„Није било толико хладно колико је било влажно кад су се
остаци беле армије повлачили према Чонгару. Основне војне

46 Ваљенке – филцане чизме (прим. прев.).

281
јединице напустиле су Перекоп пре неколико дана, и сада су се у
лукама укрцавале у превозна средства. Њихово одступање
покривала је коњица, која је остала на Перекопу. Тамо се задржала
све док једном ноћу генерал није добио обавештење да је његова
војска већ у лукама. Исте ноћи, коњица је нечујно напустила
Перекоп.
Тешки топови су били искључени из строја. Са њих су скидали
затвараче и стављали их на позиције. Маршевске ватре нису гасили.
За њихово одржавање је до самог јутра био задужен одред капетана
Кологривова. Било је 150 добровољаца који су се пријавили да ту
остану до јутра. Они су покривали одступање последњих
бранилаца Перекопа.
Првих неколико стотина метара коње су водили за узде. Пред
Армјанском су их оседлали и коњица је кретала касом. У рејону
Џелишаја је мали део војске заокретао у Евпаторију. Остали су
настављали према Јалти и Севастопољу.
Приликом пењања на Чонгарску превлаку, генерал је
размишљао о онима који су остали на Перекопу. У мислима их је
молио за опроштај.
На превлаци је почела мећава. Огромне влажне пахуље нису се
спуштале на земљу. Подухваћене ветром, летеле су у ниском
бришућем лету. Тамо где је превлака почињала да се спушта,
пахуљице су узлетале нагоре као да су их, код мутних облака који
су висили над њима, већ чекали да се врате. Споро је свитало.
Не померајући се у седлу, генерал је посматрао како се остаци
његове армије тешко спуштају са превлаке. На залеђеном путу коњи
су почињали да се клизају. Беспомоћно су ногама опипавали
ослонац и повремено се спуштали на сапи. Превртали су се на
страну, приљубивши се уз залеђену прљавштину ногу својих јахача.
Изнад превлаке чули су се узвици и свађе. Многи су морали да
сјашу и, држећи коње за узду, да их опрезно одводе доле.
„Кретање по нагнутој равни”, читала се примедба на
маргинама.
Кад су стигли у Јалту, генерал је свима дао неколико сати
одмора. Сам се упутио у евакуациони штаб, који је био смештен у
хотелу Ореанда. Генерал се пажљиво упознао са списковима људи
који се евакуишу и пописом бродова. Покретне рањенике је
разместио на моторни брод Цесаревич Георгије (непокретне је, после
два дана, стрељао Бела Кун), Мноштво рањеника је укрцано на

282
пароброд Кронштат, где је евакуисана севастопољска морска војна
болница и Минско-артиљеријска школа. Остали су се укрцавали на
бродове у саставу својих јединица.
Бродова није било довољно. Уз постојећу носивост, додата су у
последњем тренутку превозна средства Сијам, Сеџет, Рион, Јакут и
Алмаз (Дијамант). Све што је у кримским лукама било способно да
се одржава на води, укључујући и старе теретне чамце, по
генераловој наредби је стављено на располагање за потребе
евакуације. Добило се 126 већих и мањих бродова. Већина је већ
била спремна да исплови и стајала је у спољној луци.
После подне, послали су моторни чамац директно у Ореанду и
генерал се, у пратњи заменика, адмирала Кутепова, упутио у
сидриште изван луке.
Чамац се пробијао између крцатих бродова, натрпаним
људима, поред шлепова који су били натрпани толико да су
ивицама могли да захватају воду. Било је ужасно пуштати их у
пловидбу. Још ужасније, оставити их ту.
Генерал се на крстарицу Генерал Корнилов попео лествама од
конопца. Гомила на палуби била је толико збијена да се, приликом
генераловог појављивања, скоро није могла размакнути. Секући
палубу, једва се провлачио иза Козака који су му рашчишћавали
пут. Таква иста гомила мучила се у товарном простору. Тамо јесте
било топлије него на палуби, али се већ осећао смрад. У целом том
простору постојао је само један тоалет. Испоставило се да је највећи
одељак бродског товарног простора био закључан.
– Шта је тамо? – питао је генерал.
– Просторија главног интенданта – рекао је адмирал Кутепов.
– Отворити!
Кључ је чувао главни интендант, али нису могли да га пронађу
у гомили.
Генерал је дао знак Козацима, и по вратима су се осули ударци
кундака. После једног минута, био је одваљен катанац и његова
доња шарка на вратима. Жалостиво шкрипећи, заљуљала су се и
пала врата на горњој замци. Интендантски одељак је био потпуно
затрпан скупоценим намештајем.
Приљубљени једни уз друге, стајали су ормани од црвеног
дрвета. Размештани су један према другом бочно, али су чак и са
стране, у оскудној светлости прозорчета – светларника, били
задивљујуће лепи. Та светлост се осликавала и у неколико

283
венецијанских огледала, распоређених дуж зидова. По угловима
одељка били су уредно распоређени велики сандуци, на којима су,
до самог плафона, лежали чаршави везани у бале.
– У воду! – рекао је генерал.
Завршивши преглед товарног дела, поново је изашао на палубу.
Тамо је већ био донесен први ормар. Заљуљавши направу, морнари
су је код броја „три” бацили.
Уз фонтану ситних капљица пао је у воду и на њој се одржавао
још пеко време. Онда је, уз аплаузе са палубе, почео да тоне.
Одлазећи на дно, ормар је, као живо биће, испуштао мехурове. Кад
се генерал већ спуштао у моторни чамац, два морнара су из
товарног дела извукла интенданта:
– И овога у воду?
– Нека живи! – рекао је генерал.
Кад је обишао још неколико бродова, генерал је сишао на
обалу. Питао је за људе који су остали на Перекопу, али их за сада
још нико није видео. Смркавало се.
Поред улаза у Ореанду, генерал је ослободио Козаке. Кад се
попео у своју собу, кроз прозор је гледао море. Сео је за сто, и из
бокала насуо коњак. Попио га је.
Куцали су на вратима. Није имао снаге да одговори.
– Дозвољавате?
У собу је ушао адмирал Кутепов. Спустио је руку на генералово
раме.
– Неопходно је да се одморите. Ујутру испловљавамо.
– Они са Перекопа… Још нису стигли – рекао је генерал.
– Ако сутра не отпловимо, црвена артиљерија ће нас
претворити у иверје. Дозвољавате?
Адмирал је узео бокал и насуо себи коњак.
– Уз то, они о којима говорите…
– Да?
– Мислим да њима више не прети ништа.
Адмирал је у једном цугу попио коњак и сада је са уживањем
густирао пиће. Истуривши усне. Затворивши очи. Генерал је такође
пио. И такође је затворио очи.
Кад их је отворио, пред њим је стајао капетан Кологривов.
Генерал је знао да сања Кологрива и у томе за његову судбину није
видео ништа добро.
– И, како сте ви тамо? – питао је генерал, скрећући поглед.

284
 – Више нам ништа не прети – рекао је Кологривов, и без питања
насуо себи коњак. – Жао ми је што нисте били тамо. За вас би то
ипак била једина прилика да у правом смислу осетите Термопиле.
– Али вас је било само 150.
– Па ни ви нисте Леонида. Већ знате, ту је све исто.
Генерал се пробудио мало пре свитања. Оно што је доживљавао
као тврд јастук био је посувратак његовог рукава. Испод њега је
опипао сомотску пресвлаку столице. У непокретном, црном мору,
иза прозора, светлости су међусобно намигивале једна другој:
бродови у луци били су спремни да отплове.
Генерал је погледао на сат. За један сат на кеју је требало да
почне опроштајни молебан.
На њега су стигли командири јединица које су испловљавале из
Јалте. Кеј је био препун народа. На прве звуке службе, генерал је
клекнуо на колена; исто су урадили сви официри. Целокупна
огромна гомила такође је клечала. Влажан морски ветар увијао је
свештеничке епитрахиље, ударао о мотку тробојне заставе. Генерал
је покушавао да проникне у сваку реч службе, али су му мисли
неприметно скретале. Помислио је да је у суштини евакуација
могла да се обави без њега.
Служба се завршавала. Благосиљајући, епископ га је пошкропио
освећеном водицом и неколико капљица је одлетело иза генералове
крагне. Ван сваке сумње се нешто такво у његовом животу већ
догађало, пошто је ипак много пута имао прилике да доживи
незаборавне ствари. Отицање воде испод лаке војничке блузе.
Полудремљиво стајање на обали Ждановке. Полумрак. Исти такав,
мокар ветар. Да ли се тадашња вода могла сматрати освећеном?
Падала је директно са неба.
У џепу шињела генерал је напипао оловку. Ипак би му било
боље да је остао на Перекопу. Можда је и остао тамо.
Генерал се лагано придигао. По лицима људи који су стајали
схватио је да су чекали само на њега.
– Благоизволите да изразите опроштајне речи! – прошапутао је
генералу Кутепов.
Генерал је посматрао како на ветру лепршају епископове седе
власи, како га шибају по очима и завлаче се у усне које је размакла
астма, а он не чини ништа да их склони.
У генераловом животу се и то догађало. Исти такав старац и
такво лепршање седих власи. Само није могао да се сети где. Живот

285
је почињао да се понавља. Епископ ни у кога посебно није гледао, и
пауза која је наступила није га мучила. Његово лице није
изражавало нестрпљење. Генерал се сетио: то је био виолиниста из
његовог детињства. Свирао је баш овде, поред ограде са решеткама
у Царском селу.
– Немам шта да кажем.
Адмирал Кутепов је загладио косу и направио неколико корака
напред. Искашљао се. Иза леђа људи који су стајали почео је да рже
коњ.
– Урадили смо све што смо могли.
Као да тражи нове речи, Кутепов је бацио поглед на генерала.
Али генерал је ћутао. Кутепов је размислио и замолио их све за
опроштај. Генерал је потврдио. Налазио је да је то умесно.
Кутепов је погледом обухватио гомилу и узвикнуо: „Збогом!
– Збогом! – рекао је Кутепову генерал. – Моја мисија је
завршена.
– Нас чека чамац – показао је у правцу мора Кутепов.
– Ја сам командовао копненим операцијама, сада почињу
морске. Ви сте адмирал, нисам ја.
– Не можемо више да се задржавамо.
Адмирал је погледао на часовник. Још увек показујући
неразумевање, из генералових руку је узео фасциклу са двоглавим
орлом.
– То ће вам бити потребно у Константинопољу – рекао је
генерал.
– Свеједно, ви их нећете дочекати.
– Укључујући преписку везану за стављање склоништа на
располагање, и завршни рачун благајне.
– Они на Перекопу су погинули, и ви то знате.
– Није ствар у њима.
– Генерале, црвени вас неће просто убити; они ће вас искидати
на комадиће.
– Не вреди губити време на лоша предвиђања. Вас чека 145.000
људи. И то само по списку. У стварности много више.
Преместивши фасциклу из десне руке у леву, адмирал Кутепов
је прислонио длан уз капу са ободом.
Урадио је то тако споро да је нехотице мало завртео прстом
поред слепоочнице. Или се генералу то само учинило.
Кеј је опустео врло брзо. Тамо су после евакуације једино остали

286
напуштени коњи. Са неких чак нису успели ни седло да скину.
Ником више потребни коњи раштркали су се по околним улицама.
Рзали су од глади. У ишчекивању својих домаћина поново су се
враћали на кеј и чешали се о залеђене светиљке. Коњи су своју
напуштеност доживљавали као неспоразум.
Уз решетке Царског врта ветар је прибијао летке, разбацане још
пре неколико дана. Генерал је подигао један. У летку је друг Фрунзе
позивао становнике Јалте да не пружају отпор. Гарантовао им је
општу амнестију.
Генерал је отворио прсте и комадић хартије полетео је кроз
празан простор кеја. Становници града нису планирали да пружају
отпор.
За улазак црвених Јалта се спремала на другачији начин.
Закивани су излози продавница. У кућама су скривани
прехрамбени производи и стоно сребро. Мере су биле оправдане,
али се касније испоставило да су недовољне. Кад се, после једног
дана, град заледио од страхота, и продавнице и сребро су се, у
суштини, показали као ситнице. Усред разбукталог терора, грађани
Јалте их се чак нису ни сетили, као што се нико од црвених није
сетио летака друга Фрунзе.
Кад се иза хоризонта изгубио дим последњег пароброда, у град
је ушао одред капетана Кологривова. Одступајући, уз метке
црвених, Кологривов је умео да спаси највећи део свог одреда.
У свитање тога дана спасла их је велика мећава која се изненада
обрушила на Перекоп. Мећава је одреду омогућила да оде, а
прогонитеље је потпуно збунила.
Пратила га је пола дана, скривајући га густом снежном
копреном. Кологривовљев одред није пропао. Само је залутао.
Уместо према Јалти, правца који му је препоручио генерал
Ларионов, он је у густој мећави исконски узео погрешан курс, на
источни врх полуострва. Грешка се разјаснила тек у дубокој ноћи,
на главној станици Владивостока.
Уместо да крене према најближој луци Феодосија и да се тамо
укрца у бродове, он је, веран наредби, заокренуо натраг на север.
Да би доспео у Јалту, морао је да стигне до центра полуострва,
па тек после да заокрене на југ. Одред Кологривова нашао се у Јалти
тек пред вече следећег дана.
Дочекавши одред, генерал није кренуо да га размешта по
касарнама. Уселио их је у куће које су, по његовим обавештењима,

287
приликом евакуације биле ослобођене. После изнурујућег преласка,
војницима је био животно неопходан одмор. Толико им је било
неопходно и да спале војничку униформу. Генерал је и наредио да
се управо од тога и почне.
Он сам се упутио у градско позориште. После краћег
саветовања у гардероби, изнели су му сву татарску одећу коју су
имали (око двадесет комплета) и одећу занатлија (осам комплета).
С татарском одећом је било све у реду, али је у одећи занатлија
(шили су је у Италији) провејавало нешто неискорењиво инострано.
Осим тога, она није била, како је овде прихваћено, уредна.
Размисливши, генерал ју је одбацио, али је затражио фракове са
цилиндрима, због чије су потраге претресли реквизиту Веселе
удовице. Пронашло се такође неколико димничарских одела, заједно
са лаким лествама из реквизите, али је генерал одлучио да их се
одрекну. Напоменуо је да не подржава непотребну театралност.
Још је питао да ли у позоришту имају одећу просјака, али пронашле
су се само крпе јуродивог (из Бориса Годунова), које су за месец
новембар биле недопустиво танке. Генерал је, као резерву, узео
посебне делове позоришне одеће, укључујући туце појасева и капа.
Све што је одвојио наредио је да се утовари на коњска кола и одвезе
у Ореанду.
Преко пута текста о посети позоришту, на маргини свеске,
генераловом руком је било написано: „Срећна идеја”.
Ипак, није све сматрано срећном идејом. То је постало
очигледно кад се окаснели одред у свитање постројио поред хотела
Ореанда.
Војници су саслушали генералова објашњења и нерадо
потврдили своју спремност да послушају његове наредбе. У
суштини, то нису била ни објашњења ни наредбе. Генерал ништа
није објашњавао, утолико пре наређивао. Просто је говорио шта би,
по његовом мишљењу, у датом моменту било најбоље да се уради.
Војници су мало шта разумели од оног што се догађа, и може се
само претпостављати какве су им се мисли у главама поткрадале о
војсковођином стању. Њихова намрштеност била је видљива, али их
је инерција поштовања према њему задржавала од непослушности.
Најзад, о своме спасењу нису имали властитих мисли.
Са групом коњаника, одевених у татарску ношњу, генерал се
упутио према улазу у Јалту. Јахачи су се лепо њихали у седлима,
онако како и приличи онима који су још од детињства навикли на

288
коње.
Генерал се сетио да је један кон, ударао копитом, рушећи при
томе у клисуру кишу ситних каменчића. Један коњаник је још ту,
одмах, натерао свога коња да удара копитом, и генерал је
одобравајуће потврдио главом. Препознавао је петербушку јахачку
школу. Ударајући о избочине клисуре, каменчићи су летели чак
лепше него у његовом детињству. Остали јахачи ишли су кратким
коњским касом.
Генерал је критички ослушкивао како копита одјекују. На
каменом путу се гласно звекетање наизменично замењивало
потмулом лупом на ивици обраслој бршљаном. У том ритму није
смело да се наслућује узбуђење. То је био ритам људи који су далеко
од рата.
Увече, тога дана, требало је да им из најближег татарског села
донесу кобиље млеко, кумис. Генерал је желео да они дојашу са тим
млеком. Чинило му се да је предвидео све до танчина. Гледали су га
са неприкривеним чуђењем. Кад се он већ удаљио, капетан
Кологривов је војницима разјаснио:
– Потврда тачности заснива се на оном што се већ једном
догодило. Радите како он каже! – Не може се два пута ући у једну те
исту реку – приметио је заставник Свиридов.
Он је у рат отишао са треће године студија на Филозофском
факултету.
– Није важно у какву реку улазимо – рекао је капетан
Кологривов. – Сада је најважније да не потонемо.
Зауздавши коња, јурнуо је одмах за генералом. Тога дана је
требало да ураде још много тога. Пре свега, на угловима неколико
улица биле су постављене нове кућице за чишћење обуће
(претходне су, због хладног времена, становници покупили за
ложење). Кућицу на Морској улици генерал је наредио да одмакну
педесетак метара: у његовом детињству она је стајала управо тамо.
У кућицама су размештени чистачи обуће који су, по убрзаном
програму, овладали професијом. Сетивши се кадетске обуке,
генерал им је лично показао како се правилно чисти обућа.
Упозорио их је да не злоупотребљавају ималин, пошто његова
велика доза не омогућава постизање неопходног сјаја. Из кутије је
требало да се узима самом ивицом четке. Генерал је показао
ученицима исправне начине рада четком, такође и гланцање
очишћене обуће траком од сомота. За људе који у току две године

289
нису држали ништа осим пушке, они су обућу чистили сасвим
добро.
Једну групу људи на Аутској улици генерал је одредио за
поправљање калдрме. На његову молбу, градске власти су (преко
пута цркве светог Теодора Тирона) послале двоја кола камена.
Генерал је молио да не шаљу округле и необрађене коцке (њих су
називали „мачје главе”). Наручивао је истесане коцке од гранита
најбољег квалитета.
У градској управи су покушали да му скрену пажњу да је у
рејону цркве светог Теодора Тирона калдрма обнављана недавно, и
предложили су да изврше поправку доњег, потпуно разрушеног
дела Аутске. Али су генералове дечје успомене ипак скретале
пажњу на изабрано место, што му није дозвољавало да се сложи са
закључцима градских власти. За уграђивање нових коцки,
препоручио је да се ископају старе.
Генерал је поново отворио две продавнице које су власници
напустили: продавницу обуће и посластичарницу. У њихово
особље укључено је, уопште узев, десеторо људи. Имајући на уму
прекид обућарске и посластичарске производње, они у њима нису
имали шта да продају. А строго говорећи, и ни за шта: новац се
нагло претварао у хартију.
У краткој инструкцији генерал је нагласио да је недостатак робе
привремена појава, пошто су и обућа и слаткиши тражена роба у
сваком друштву. Да ли ће у новом друштвеном поретку постојати
новац, он није знао. У част отварања продавнице слаткиша
поклонили су му лизалицу на дршци, на којој се приликом
пажљивог посматрања наслућивао петлић. То је била једина роба
која се нашла у продавници. Петлић је мирисао на препржени
шећер, и није био обојен.
Кад је изашао на улицу, генерал га је поклонио дечаку,
продавцу новина.
После подне је био отворен фризерски салон. Дајући будућим
фризерима кратка упутства, генерал им је саопштио да, чак и кад
подижу маказе изнад клијентове косе, ни у ком случају не треба да
прекидају покрете сецкања. На основу генераловог посматрања, код
правих фризера било је прихваћено да се и у ваздуху наставља
сечење. Он је наоштрио бријач о кожни каиш и, бријући једног од
ученика, педантно брисао оштрицу о пешкир. Том приликом је
показао неколико карактеристичних гестова које је у детињству

290
запамтио, а према чијој се тачности просуђује о мајсторској
вештини. Упозорио их је да не допусте недовољно тачно
представљање фризерских радњи и рекао да у тој области нема
ситница. Саветовао је да се цигарета из пепељаре узима само
домалим и малим прстом, зато што од сапунице само ти прсти
остају суви. Јер је, у случају неопходне потребе, тим прстима
требало да се чеше врх главе. Препоручивао је да се за време
подшишивања и бријања коментарише о градским новостима, зато
што је у фризерском салону то уобичајена ствар. У свему осталом
уздао се у њихову интуицију.
У ослобођену кућу са два стана генерал је сместио војнике
Шуљгина и Нестеренка. Страховао је да би статус неожењених
војника могао да испровоцира истраживање њихове прошлости и
наредио да се код њих доведу две жене које су прихватиле да
имитирају брак. Поред осталог, нејасно се сећао да су у једној таквој
кући стварно живеле две породице. Породице су се у току многих
година дружиле.
Да ли је то била баш та кућа или није била, већ није било
могуће закључити јер се, осим степенишног улаза, генерал више
ничег није сећао.
Управо по таквом степенишном улазу су се он и његов отац
некада пењали у кућу. У гостинској соби су два човека играла шах.
Они су представљали породице које се друже. Један од њих је држао
у рукама коња (ту фигуру генерал не би помешао ни са чим) и, с
времена на време, њоме додиривао доњу усну. Уши коња потпуно
су се увлачиле у пуначке играчеве усне. Други је замишљено
понављао неку фразу. Она се чула много пута, али генерал никако
није успевао да је запамти. Да ли су они овде играли?
Поново створене породице (у сличност садашњих и
некадашњих породица он је био убеђен) генерал је упозоравао на
неопходну потребу пријатељевања. Крај те изјаве је, на маргини,
било означено да је пријатељство постојало, као што се и очекивало,
а као резултат имитације брака код оба „брачна” пара појавила су
се деца. Дечаци, управо Шуљгин и Нестеренко, млађи.
У гостинској соби једног стана генерал је сакупио обе породице,
и мушкарцима предложио да одиграју шах. Шуљгина и Нестеренка
су сместили на столице, једног преко пута другог. Између њих се на
столичици налазила шаховска табла. Шуљгин је прекрстио руке на
грудима, а Нестеренка су замолили да се длановима ослони на

291
колена. Започетој игри је то придавало неусиљеност. Играли су
живо, али без сувишне журбе. Понекад су се иза леђа играча
појављивале жене и, ништа не разумевајући, бацале помирљиве
погледе на шаховску таблу. Генерал је женама саветовао да у таквим
тренуцима бришу руке о кецељу или да се зимогрожљиво умотавају
у мараме. Док су оне корачале преко дашчаног патоса, у бифеу )е
једва чујно звецкало посуђе. Генерал је уживао у наступајућој
идили.
– Нека један од вас каже – замолио је играче – „Укључујемо лаке
фигуре!” Тако се говори у сличним ситуацијама.
– Да ли је то обавезно? – заинтересовао се Шуљгин.
Генерал је размислио и одговорио:
– Не, није обавезно. Можете просто да приљубите коња уз доњу
усну и кажете нешто своје. Најважније да то изговорите замишљено.
Неколико пута.
Онда су се упутили према цркви, где су обично били
распоређени просјаци. Један од њих је много личио на А. М. Горког,
што је у датој ситуацији био велики плус. Сличност је била толико
велика да је касније тај човек, приликом стварања споменика
пролетерском писцу у Јалти, чак позирао. Другом просјаку, који
није личио на Горког, препоручили су да глуми да нема ногу.
Једино то му је, по генераловом мишљењу, при појављивању
црвеноармејаца, могло обезбедити неки имунитет.
Поред решетки Царског врта генерал је давао савете петорици
музичара. Један од њих није свирао ни на једном инструменту, ади
је имао, како се генералу учинило, веома добар слух. Приликом
извођења музичких дела, његов задатак је био да пажљиво слуша и,
по могућности, том приликом изражава мимиком суштину
извођеног дела. Тај музичар је имао дуге, седе шишке, које је наглим
замахом главе требало да забацује. И њему су дали виолину и
предложили да гудалом повлачи изнад самих струна, али да их не
додирује.
Крајем дана, генерал је наредио да се из његове куће извуче
орман. Велики храстов орман са двоглавим орловима. Наредио је да
дотерају теретна коњска кола и да се уз њих примакну носачи.
„Носачи” само што су се вратили са Перекопа и нису најбоље
разумели како треба да се понашају са тако тешким предметом.
Осим тога, још нису разумели куда и због чега треба да га возе.
Присетивши се познате социјалдемократске пароле, генерал им је

292
саопштио да крајњи циљ уопште није важан, већ је најважније
кретање. Бесциљно пресељавање ормана није противречило новој
идеологији, чак га је чинило релативно безопасним послом. Већ
одлазећи, генерал је носачима посаветовао да се не устручавају од
употребе јаких израза. Приликом контакта са црвенима то је могло
да створи атмосферу класне блискости.
Тек касно увече, кад је цео одред већ био заузет послом, он и
капетан Кологривов приближили су се апотеци. Генерал се уморно
ослонио на електричну светиљку поред улаза (у претходним
времену она је била плинска). Претурајући по џеповима, дохватио
је кључеве и, при жућкастој светлости, која се смањивала, почео је да
тражи катанац. После једног минута врата су се отворила и
зазвонило је звонце. Генерал је са задовољством опипао рубове
испупченог стакла на вратима. У њиховим призмама одражавале су
се последње светлости вечери. У њима се осликавала поузданост
претходног живота.
Баш тих новембарских дана прошле су три године од кад се
таква стакла више нису производила.
Кад су ушли у апотеку, генерал и Кологривов су се осврнули. За
разлику од многих напуштених просторија, апотека није била
опљачкана. У њој је све остало на месту.
Ухвативши Кологривова за раме, генерал га је посадио у
фотељу.
– Најважније је да у души будете мирни. И да говорите тихо.
Шкрипа храстових врата, мирис капи од нане, овде више ништа и
није потребно. Једино тако можете органски да постојите у апотеци.
– Миран сам – рекао је Кологривов. – И говорим тихо.
Генерал је отворио једну бочицу и стакленим тучком промешао
њен садржај.
– На алуштинском путу сам поставио посматраче. Чим буду
видели црвене, даће нам знак пуцњем топа у ваздух. То ће бити
сигнал за почетак новог живота. Не могу вам давати више
упутстава, јер ћу бити заузет својим пословима. И ето, то је заправо
све.
Кад је генерал изашао на улицу, светиљка већ није горела.
Почињала је хладна јесења киша. Прозор апотеке је био једино што
Морској улици није дозволило да утоне у таму.
Топ је одјекнуо ујутру, у 9.30. На његов пуцањ, поред ограде
Царског врта почели су да свирају Полонезу Огинског. Одред Татара

293
изјахао је на алуштински пут, а код цркве светог Теодора Тирона
почело је енергично калдрмисање Аутске улице. У тим тренуцима,
у разним деловима Јалте, отвориле су се кућице за чишћење обуће.
Број персонала, а такође и обиље четака и ималина, омогућавали су
да се очисти обућа целој обали, али тог дана становницима Јалте
није било до изласка из кућа. Тог јутра се чак нису отвориле ни
продавнице, изузев продавнице обуће и посластичарница.
У ишчекивању наступа црвеноармејаца, Јалта се следила.
Први је у град улетео оклопни тенк са нечитким натписом
Антихрист. Он није приметио одред Татара и у пуној брзини је
пројурио поред њих. Из њега су пуцали у ваздух. На чуђење одреда,
тенк није приметио ни окуку на путу. Закочио је тек тамо где је
ивица прелазила у стрму падину. Његови предњи точкови кренули
су надоле, а закаснело враћање уназад већ ништа није могло да
поправи.
Ударајући оклопом о избочине стена, машина се стрмоглаво
скотрљала у клисуру. Кад је одгрмео последњи одјек, из клисуре су
се зачули јауци. Локални становници, прости и богобојажљиви
људи, опколили су справу. Они нису волели црвене, али нису
имали намеру да им одбију помоћ. Али кад су на оклопњачи
видели натпис, становници су почели да се саветују. Нису разумели
кога то треба да спасавају. На ветру је шуштала осушена трава.
Нико се није усудио да приђе справи са есхатолошким називом.
Јауци су ускоро престали.
Управо тада су у град ушле главне јединице црвених. Напред,
на ухрањеним коњима, ујахали су друг Жлоба, Кун и Земљачка.
Дотле су већ срели татарски одред, чак су од њега добили кобиље
млеко. Р. С. Земљачка га је насула представницима командног
састава, а остатке је предала обичним црвеноармејским војницима.
Они који су улазили у град хвалили су кобиље млеко, иако су
примећивали његов оштар укус. Једино га није хвалио Б. Кун.
Зачуђена његовим ћутањем, Р. С. Земљачка га је питала да ли му се
млеко допало. Уместо одговора, Кун је директно са коња повратио и
саопштио да је то због ненавикнутости. Жлоба му је у шали
предложио да у градској болници опере желудац. Да не би вређали
Д. П. Жлобу, сви су се насмејали. Кун је поцрвенео и рекао да се
свеједно спрема у инспекцију болнице. Земљачка му је
препоручила да изврши инвентар резерви свеже крви. Кад је видео
чистача обуће, Кун је замолио претходницу да сачека док му очисте

294
замазане чизме. Осим кобиљег млека, на његовим чизмама су се
наслућивали остаци руске салате и лоше сажвакане телетине.
Чизме Д. П. Жлобе нису биле испрљане, али он је такође сјахао да
би их и њему очистили.
И генерал Ларионов је очистио чизме. То се десило на другом
крају града, поред цркве светог Теодора Тирона. На стотинак
корака од цркве истицао се полуспрат Чеховљеве куће. Марија
Павловна отварала је ешалоне. Посматрајући како у рукама чистача
обуће четка вешто ради, генерал је рекао:
Чехов је умро пре само шеснаест година, а од тада се променила
цела епоха.
У близини цркве поправљали су калдрму. Изнад Аутске улице
разлегала се лупњава дрвених набијача коцки којима је у
поплочавању набијана калдрма. Уграђивали су је на пешчаној
подлози. У врту је ветар са дрвене ограде откидао последње лишће.
Поцрнело и погужвано. Оно се котрљало преко нове калдрме и
задржавало у олуцима водовода.
Спуштајући се Аутском улицом, генерал се зауставио поред
једне куће. И ту је стигао оштар новембарски ветар. Шкрипао је
опругом капијице и лупао поњавом набаченом на ограду. У кући је
било тихо.
Тамо су играли шах. Седећи на бечким столицама, два човека
су размишљала о позицији на табли. Речи се нису чуле. Осећао се
њихов мир.
Са степеништа је сишла жена с кофом. Заокренула је иза угла
куће и генерал више није могао да је види. Само је чуо кад се
изненада отворио поклопац бунара и и кад је почео да се размотава
ланац. Бућкање, захватање воде, њен успорени пут према горе,
затим ударац пуне кофе о ивицу.
Генерал се образом приљубио уз ограду. Топло, рапаво дрво.
Жена је обрисала ноге и попела се на веранду. Водом је напунила
умиваоник. Иза завесе се неко закашљао. Звонасто звецкање
умиваоника и добовање воде по дну лавора. Све је веродостојно,
пема ничег сувишног: најпре префињено биглисање (мало
хистерично), у зависности од извођења, смирено и пригушено.
Далеко лајање паса. За ту кућу генерал је био спокојан.
Заокренуо је на Боткинску улицу и изашао код пристаништа
поред Александровског сквера. Грунуо је снег. Мокар, чак није ни
хладан.

295
 Море је ударало о камење кеја. У њему није било леда, али је
било безнадежно зимско, почев од удаљених пенушавих таласа до
ситних водених капљица расутих преко снега. Његове седе коврџе
омотавале су стубове пристаништа.
Генерал је ноздрвама удахнуо: тако је мирисало само зимско
море.
Поред ограде Царског парка видео је музичаре и зауставио се.
Замишљено се одушевљавао како их, уз музику, завејава снег.
У отворену виолинску футролу генерал је спустио сав свој
новац, неколико милиона. Музичарима су стављали новац и ретки
пролазници. Футрола се постепено испуњавала снегом и
разнобојним новчаницама које нису стигле да остаре. Вредност
једног и другог била је отприлике подједнака.
На тротоару поред хотела Француска, генерал је накупио још
милион и дао га портиру. Са кочијашког седишта поклонио му се
кочијаш, Уз мокри звекет копита, точкови су снег претварали у
воду, иза фијакера су се немарно протезали црни колосеци. На
оловном небу се образовала тамноплава мрља. То је за Јалту било
непредвидљиво време. Мећава је почела да се смирује.
Кад се генерал приближио молу, извиривало је сунце.
Зауставио се, затворио очи и кожом лица осетио сунчеву топлоту.
Мало се задржавши тако, кренуо је према молу. Снег, који је пао на
бетон, већ се топио из све снаге. Генерал се лагано приближио
светионику.
Из пукотине постоља израсло је мало дрво. Његово је лишће
опало и тешко је било схватити које је то дрво.
Генерал је спустио длан на прљавосиво камење постоља. Оно је
једва осетно почињало да се загрева. То је било као враћање животу.
Генерал је поново затворио очи и замислио да је сада лето.
Шуморење мора пригушује оно што би са кеја могло да допре.
Точкове кочија, узвике продаваца кваса, плач деце. Шуштање
палми. Врелину.
Кад је отворио очи, видео је људе који су корачали ка њему.
Ишли су без журбе, чак некако мирољубиво. Р. С. Земљачка, Б. Кун
и група морнара. Њихова лица нису изражавала ликовање, пре ће
бити да су била забринута. У ишчекивању подвале нису одвајали
поглед од ивице мола, где је стајао генерал. Били су свесни да се
генерал налази на корак од неповратног и плашили су се тог
корака. Плашили су се да ће га генерал извести самостално.

296
 Приближавајући се, измењивали су неке фразе. Сада уопште
нису гледали у генераловом правцу. Срца су им у грудима снажно
куцала. Пред свима је корачала Земљачка. Полуоткопчану кожну
кабаницу је придржавала руком, а на ветру је лепршао њен
окренути скут. Мало иза ње, у изгланцаним до бљеска чизмама,
корачао је Кун. Дрвенкаст начин корачања одавао је равна стопала.
У зубима му је била угашена цигарета. Успут је ногама шутирао
каменчиће, али у томе није било безбрижности. Није је било ни у
мачјим корацима морнара. Сви су били прави ловци, и то нису
могли да сакрију.
Генерал се није померао. Мало се ослонивши на подножје
светионика, посматрао је галебове који су шетали по молу. Они су
испуштали оштре звуке, сличне час гакању дивљих патки час плачу
детета. Галебови су тражили нешто у мокром камењу. Чистили су
перје. Подизали су главу и замишљено разгледали море, потпуно
лишено бродова. Такво море никад нису видели.
Кад се група приближила генералу, галебови чак нису ни
узлетели. Нису се плашили људи.
Генералу се прва приближила Земљачка. Приближавала се без
журбе, али је и испод кожне кабанице било уочљиво колико је
узбуђена (како јој се убрзано подижу груди).
Подупирући се рукама, генерал је, као и раније, био ослоњен на
постоље. Од придошлица је заударало на коњски зној и неопрано
људско тело.
У ишчекивању наредбе, морнари су занемели. Кун је испљунуо
опушак. Земљачка је дохватила перорез и ћутке га забола у
унутрашњу страну генераловог длана. Била је необично узбуђена.
Са Поликуровског узвишења зачуло се звоно. Звонили су у
кули Јована Богослова.
Земљачка и Кун су о нечему полугласно расправљали.
Морнари су посматрали како генерал једва приметно помера усне и
саосећали су са њим. Длан му је још лежао на постољу. У
пукотинама камена извијао се пурпурни поточић.
Земљачка је инсистирала да погубљење буде страшно болно.
Кун је приговарао изјавивши да погубљење треба да демонстрира
хуманизам совјетске власти. Земљачкин одговор пригушио је
ударац звона. Његов звук пловио је изнад мора и испуњавао целу
луку у Јалти.
Кад је расправа утихнула, генерала су довели до спољне стране

297
мола. Наместили су га на саму ивицу и, уз ту пронађен комадић
сидра, привезали му ноге.
– Немојте да пуцате у срце, већ у стомак! – посаветовао је
морнаре Кун. – Тако би, после погубљења, још могао да потоне.
Морнари су се сагласили.
– Пуцаћу ја – рекла је Земљачка. – У препоне.
Морнари су поново потврдили. Далеко доле, на камењу, у
такту са таласима, љуљушкале су се мрке водене биљке. Услед јаког
сунчевог бљеска, вода је постала смарагдна. Својим зимским
изгледом више није одбијала, и издалека се чинило да је топла.
Да му се не би завртело у глави, генерал је одлучио да гледа
испред себе. Иза морнарских глава видео је део кеја. По њему су се
возиле кочије и корачали људи. Кеј је настављао да живи
сопственим животом, али то више није био генералов живот.
Делила их је кратка трака воде и група која стоји на молу.
Изнад кеја уздизао се пријатан амфитеатар Јалте. Из димњака
неколиких кућа протезао се дим. Подизао се према небу, и
изједначавао се крај самог врха Ај Петри са облацима. Морнари су
се удаљили. Ништа више није заклањало зачуђујућу слику.
Чинило се да су облаци непомични, али у стварности није било
тако. Они су се лагано наслањали на Ај Петри. То је постало
нарочито уочљиво кад )е изнад врха почела да се помера сенка
великог троугластог облака.
Сам облак још није додиривао врх. Кретао се спорије од своје
сенке. Кад се пред генералом појавила Земљачкина кожна
кабаница, помислио је: за његова живота облак неће допловити до
врха. Он би још могао да пожури, ако би му, наравно, сви гледаоци
били подједнако важни. Али облак није журио. Јавно је имитирао
некадашњи облак који је будући војсковођа гледао из дубине
Воронцовљевог врта, 1889. године. Тада је, отприлике у три сата
после подне (отац је почео пасионирано да се бави фотографијом),
одлучио да направи његов снимак. Сматрано је да је то време
најбоље за фотографисање.
Сунце је још било снажно, али сенке су се већ лепо спуштале на
траву. Дечак је стајао на пољани између ливанских кедрова. Апарат
на кабастим, дрвеним стативама смештао се мало ниже на стазици.
Отац је тако скратио ногаре да би дечак био снимљен са позадином
Ај Петрија.
Изнад фотографског апарата узбуђено се укочио вилин коњиц.

298
Није излетео из објектива, већ је просто висио на једном месту.
Његова крила се нису уочавала и изгледала су као лако згушњавање
ваздуха. Оцу је био потребан врх обасјан сунцем, али на њему се већ
појавила сенка облака. Отац је сваки час извиривао испод црног
огртача, али облак није ни помишљао да се покрене. Премештала се
само његова сенка. Све више се навлачила на Ај Петри, одузимајући
врху последње знаке осветљености.
Земљачка је узбуђено дрмнула шаку десне руке. Године 1889,
Ларионова су намештали исто тако пажљиво као и сада. Само, тада
је стајао леђима окренут према Ај Петрију. И тада је пратио кретање
облака и непрестано се освртао.
Видео је како се кедрове гране повијају на ветру. Осећао је како
се ледена свежина планине у њима меша са мирисом парка.
Дечак је увлачио тај ваздух и његове су се ноздрве померале. Са
дрвећа су, на танушним нитима, висиле гусенице, а неке су се
претварале у лептире. Жбуње је било засуто зрелим, црвеним
плодовима. С кедрових круна су лагано слетале шишарке. Потмуло
су ударале о траву, подижући фонтане цврчака и, неколико пута
неприметно поскочивши, кочиле су се. Кад се он окретао, шишарке
су неприметно замењивале места. Преко његовог колена милео је
мрав.
Земљачка је подигла руку са револвером. Генерал је покушао да
види себе са стране, али је слика била у негативу (светла места
постала су тамна и обрнуто). Пуцањ се разлегао са супротне стране
мола. Галебови су, уз гакање, хтели да узлете, али су се одмах
спустили. Генерал је окренуо главу и видео Жлобу. Шкрти
Жлобини гестови позивали су Куна и Земљачку да му се приближе.
Као човек кога су прекинули на најзанимљивијем месту, Земљачка
је изразила незадовољство. Револвером је показала у правцу
генерала, али Жлоба је одрично одмахнуо главом. Као да
предосећају разочараност, Кун и Земљачка су се упутили према
Жлоби. Морнари су из џепова вадили семенке и бацали их
галебовима. Њима се свиђало да посматрају како, у борби за
семенке, галебови један другог ударају крилима.
Жлобин разговор са сарадницима није се одвијао једноставно.
О томе су сведочили њихови гестови и одвојени узвици које је
доносио ветар. Жлоба је из планшете извукао начетворо
преклопљену хартију. Раширио ју је и појединачно показао сваком
саговорнику, а онда ју је поново вратио натраг.

299
 Морнари су се подсмевали ниским птичјим инстинктима. Та
појава их је, на неки начин, узвисивала.
Осећало се да Жлоба почиње да губи стрпљење. Још једном је
дохватио хартију, чврсто је приљубио уз лице Беле Куна, и тако је
држао неколико секунди. Бела Кун се није противио. Земљачка се
нагло окренула и удаљила с мола. За њом су кренули мушкарци.
Генерал је гледао за њима, али ниједан од њих се није окренуо.
Морнари ништа нису разумели. Бацивши галебовима остатке
семенки, несигурно су кренули за командантима. Онда се један од
њих вратио, одвезао генералове ноге и јурнуо да достигне своје
људе.
Генерал је направио неколико корака даље од ивице. Ветар се
појачавао. Њему у сусрет, генерал је раширио шињел, као што се
руке шире за загрљај. Као што се дочекује онај са ким смо се заувек
растали, коме се радујемо само зато што постоји.
Не затварајући очи, генерал је гледао у сунце. Услед већ
наранџастих, али још увек јарких сунчевих зрака, навирале су му
сузе. Сунце је у његовом присуству залазило. Висило је с друге
стране кеја и помало осветљавало громаде леда које су се, после
ноћног јуриша, заледиле на светиљкама. Светлуцале су
заслепљујућом божићном гирландом. Живот се настављао.

Крај

Obrada: Disco Ninja

300
301
 БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Јевгениј Германович Водолазкин рођен је 1964. године у Кијеву,

где је 1986. године дипломирао на Филолошком факултету.
Магистрирао је 1992. на Институту за руски језик и књижевност
РАН (тема: „Хроника Георгија Амартола у старој руској
књижевности”). Године 2000. је докторирао одбранивши докторску
дисертацију „Светска историја у књижевности Старе Русије”. Ради
у ИРЛИ (Институту за руску књижевност) у Санкт Петербургу, а од
2012. уређује алманах Пушкинског дома „Текст и традиција”.
Јевгениј Водолазкин је увек наглашавао да је имао срећу и част што
је деценију и по његов научни руководилац и учитељ у време
усавршавања и рада у ИРЛИ био највећи лингвиста двадесетог
столећа Дмитриј Сергејевич Лихачов.
Аутор је стотинак научних радова о старој руској књижевности,
књига Дмитриј Лихачов и његова епоха и Инструмент језика. О људима
и речима, и романа: Отимање Европе (2005), Соловјов и Ларионов (2009)
и Лавр (2013).
Роман Соловјов и Ларионов је био финалиста за награду „Књига
године 2010”, добитник књижевне награде: „Андреј Бели” и
Награде за филолошку храброст и оригиналност, проглашен за
најбољу књигу у Русији, 2010. Године. Роман Лавр је добитник
награде „Књига године 2013”, награде „Јасна Пољана” и награде
међународног удружења „Портал”.
Због изузетне популарности писца, објављено је 2013. године
дело Сасвим друго време, које садржи, осим поновљеног издања
романа Соловјов и Ларионов, и аутобиографске приповетке као и
новелу „Блиски пријатељи”.

302
 Јевгениј Водолазкин
СОЛОВЈОВ И ЛАРИОНОВ
Прво издање 2014.

Уредник и рецензент
Ненад Шапоња

Лектура
Виолета Милићевић

Коректура
Марија Мејић

Припрема за штампу
Саша Пешић

Пласман
Књижара АГОРА
тел. 023-526-738 и 063-578-822

Издавач
АГОРА Зрењанин, Коче Коларова 12а
Агора – издаваштво, Нови Сад, Илирска 16
ns.agora@gmail.com
www.agora-books.co.rs

За издавача
Драгослава Живков Шапоња

Штампа
Сајнос, Нови Сад,
Момчила Тапавице 2

Тираж 1000.

303
304