На првој и унутрашњој

страни корица
Слике Бранислава Михајловића
Грађански рат (у Шпанији), триптих, 2000.
и Иконостас, квадриптих, 1996.

Лепотом књиге бавио се

Боле Милорадовић

Портрет аутора на задњој страни корица

Томислав Петернек

Издавање ове књиге помогли су

ауторови пријатељи
Небојша Ђорђевић и Игор Перић

© Copyright by Dragoslav Mihailović, 2002.

1
Драгослав
Михаиловић

ТРЕЋЕ
ПРОЛЕЋЕ

MMXXII

Београд, 2002.

2
 Садржај

ПРВИ ДЕО..................................................................................................................................6

1..................................................................................................................................................7

2...............................................................................................................................................13

3.............................................................................................................................................20

4..............................................................................................................................................27

5.............................................................................................................................................30

6.............................................................................................................................................34

7...............................................................................................................................................41

8..............................................................................................................................................44

9..............................................................................................................................................51

10...........................................................................................................................................55

11............................................................................................................................................58

12............................................................................................................................................61

13...........................................................................................................................................64

14...........................................................................................................................................69

15............................................................................................................................................76

16............................................................................................................................................81

3
ДРУГИ ДЕО.............................................................................................................................84

1...............................................................................................................................................85

2..............................................................................................................................................91

3..............................................................................................................................................94

4.............................................................................................................................................99

5...........................................................................................................................................105

6............................................................................................................................................112

7.............................................................................................................................................116

8............................................................................................................................................122

9...........................................................................................................................................135

10........................................................................................................................................140

11..........................................................................................................................................144

12.........................................................................................................................................149

13.........................................................................................................................................152

ТРЕЋИ ДЕО...........................................................................................................................157

1............................................................................................................................................158

2...........................................................................................................................................163

3............................................................................................................................................167

4............................................................................................................................................170

5............................................................................................................................................175

4
6............................................................................................................................................179

7............................................................................................................................................184

8...........................................................................................................................................188

9............................................................................................................................................191

10.........................................................................................................................................194

11...........................................................................................................................................197

12.........................................................................................................................................199

13........................................................................................................................................206

14.........................................................................................................................................212

15.........................................................................................................................................216

16........................................................................................................................................220

17.........................................................................................................................................232

18........................................................................................................................................236

19........................................................................................................................................239

20.......................................................................................................................................243

21.........................................................................................................................................247

22.......................................................................................................................................250

5
ПРВИ ДЕО

6
 1.

Крајем треће слободне зиме у Ћуприји се догоди

нешто што се никад догодило није – Раваница
потече узбрдо.
После великих снегова те године, пре него што се
баба Марта истутњила и што му је рекао бог,
пригреја сунце. На то низ Велику Мораву дуну и
млаки југ и ујутро донесе превремену, некакву
жућкасту пролећну кишу. Два-три дана је бела брда
око Поморавља подносише кисело се кострешећи, а
онда низ падине Кучаја и Везировца у Раваницу,
Белицу и Црницу куљнуше блатњаве, као осице
љуте бујице потока, ваљајући пред собом ишчупано
шибље и рашчешљане утопљене овце.
Мрка вода из Белице, Раванице и Црнице сад
пљусну преко зеленкастог моравског леда и
градећи велике клобуке, завуче му се под кошуљу.
Од тога залеђена река набрекну као прекисло тесто
у карлици и погрби се изгледајући око себе као зли
во бодач. И, једне ноћи, док је у даљини праштало
као од ломљења суварака, крчећи и шуштећи, лед јој
се проломи. А већ у зору, иначе болешљиво
натронтана и лења, она рикну као од грчева у
стомаку и ђипајући и правећи колутове уназад,

7
слепо и насумице потрча право напред. Високо
дижући колена и ничему се не уклањајући, јаросно
је обарала све пред собом.
Натуштена и опака, злокобно тутњећи, тако
насрну најпре на железнички мост. Котрљајући
читава брда леда, гурала се и подметала широким
леђима под чудну препреку, по којој су
престрашени возови једва милели. Метална брана
пред њом је шкрипала и стењала као од земљотреса,
али није попуштала. А колико се препрека није
измицала толико она није одушивала. И тако се ту,
стално довлачећи све нова и нова ледена појачања,
слажући санту на санту и управљајући их ка небу,
први пут опасно зајази.
Одмах на то из артиљеријске касарне дотрча
минерски вод. Акробатски трчкарајући по
немирним сантама и мостовној конструкцији и
осматрајући је двогледима као непријатеља у
тенковској бици, војници почеше по леду да
думбарају минама. И, после неколико дана, некако
успеше јаз да одгуше. Мрка вода прошарана
леденицама суну између мостовних тумбаса као из
воденичке водојаже, прскајући капљицама
железничке шине.
Онда, два километра ниже, насрте на сниски, већ
готово преливени дрвени колски мост на крају
Главне улице према Јагодини, који пре две и по
године изградише Руси. Направљен за двадесет
дана при ослобођењу непосредно испред срушеног
гвозденог, великог мали, Микићев, био је на

8
Раваници он је до пре неколико месеци, кад је
велики коначно подигнут из воде и поправљен,
свима изгледао као прави жути лепотан. Сад, поред
новообојене црвене металне грдосије, одједном
поче да личи на заборављеног кијавичавог синовца
са села на силу дотераног у варош. А како нису ни
знали шта ће више с њим, и не покушаше да га
бране.
Тако мали синовац не издржа дуго. Љуљајући се
и кривећи, велику воду је два-три дана некако и
подносио. А онда се, пливајући кучећке видела се
као дугачак сплав препун грања средином реке до
њега дољуља тешка, велика, вероватно у Ади
искорењена топола. Она га испод површине негде
на слабом месту снажно куцну, накриви и за
тренутак изложи још већем воденом удару, а затим
с праском сломи као летву. Уз подземно крчање,
кркљање и клокотање мост чучавац се ишчупа из
невидљивог дна и леса његових жутих шипова,
балвана и подница у два огромна комада крете и
залепи се за тумбасе свог блиског гвозденог рођака.
И, у недељу дана, река се други пут зајази. Већ
ослобођену од леда и по велику ћуприју ваљда мање
опасну, војници је напустише и побегоше у касарну.
А она, луда, пуче као зрео чир на све стране.
И док је крупна киша и даље прпорила, Морава
постаде непрегледна као мрко, узаврело море. На
северу, код Гиља, између Ћуприје и Јагодине,
прегризе Цариградски друм, а затим подлока
пружни насип и разбаца железничке шине и

9
прагове као чачкалице. Онда то исто учини и на
југу, између Ћуприје и Параћина, и остављајући
острвца двеју вароши на миру, поплави наоколо
неколико села и атара. Најзад, накнадно се сети и
малене Раванице. Мрднувши лактом, намргођено се
испод пазуха осврте и ка њој, запљусну је преко
ушћа код Аде и одједанпут испуни до гуше. А ова од
тога, давећи се, постаде бесна и грамзива и, као
никад дотле, котрљајући се тамо одакле је дошла,
ето, потече наопачке.
Јадни Ћупричани, два зла, а и више њих, често су
имали, два добра никад. Па и сада, док су једни,
поред Мораве, срећни што им се под руком нашло
нешто за шта нису грбачили, ојкајући на обали и
јашући по дебелој водурини у плитким барчицама,
чакљама, трнокопима и конопцима с кукама
хватали као дукат жуте балване руског моста, на
којима ће се читаве следеће зиме с поносом
чварити, други су, малчани крај ћерке јој Раванице,
морали да спасавају Цигане.
Јер треће или четврте од тих ноћи, док су је крај
кућа са фењерима и батеријским лампама
обилазили и мерама од пободених штапова држали
на оку, она се, притиснута Моравом, као на прстима
тихо врати кроз варош према Кучају. Потом,
отварајући себи други пролаз, подмукло поједе
воденички насип код Недељкове воденице и још
једанпут наопако, галопом утрча у циганску
Сибиновску малу, лупајући по кантама и тарабама
као уплашен коњ.

10
 Кроз ноћ одјекну изненађени цигански лелек. На
то одмах заурликаше зарђале ратне сирене,
заскамликаше сва три црквена звона. Војска, Удба,
скојевци, милиција сви потрчаше да спасавају
Цигане.
Цела два дана затим потраја спасавање малене
циганске имовине. Мада још натечена и
остављајући барушљак иза себе, као да се том
подвалом издовољила, Раваница одмах одуши и
врати се у корито. А ослобођени малчани
прихватише унесрећене Мангалије у своје куће и
заједно с њима почеше да дрежде на насипу изнад
поплављеног насеља, пљуцкајући у воду и чекајући
кад ће се с мокрих грана омаћи нека кокошка.
И уза сву буку, штета не беше јако велика. Осим
две-три срушене колибице од чатмаре, које ће
Цигани чим гране право пролеће брзо обновити,
заиста се утопи и неколико кокошака, иако једној од
њих наочиглед мештана варошки матурант а сада
заставник без еполета, сувоњави, овисоки,
беломусасти Света Петронијевић с надимком Руски
пожртвовано спасе живот.
У чизмама пуним воде и шињелу чије су га мокре
поле шљискале по шиљастим коленима, он се из
чамчића у коме је веслао милицајац попе за њима
на дрво. Неколико њих лепо ухвати и додаде у
барку. Једну, међутим, која му уплашено прхну у
очи, поклизнувши се, испусти и она уз веселу цику
гледалаца изједанпут потону као камен. Он опсова
и, не размишљајући, с висине скочи у блатњаву

11
текућину. Блесаву животињку тако извади
склапајући беле капке на очима, она је затим
климала главом као пијана али покваси се до
рамена и после тога остаде болестан.

12
2.

Кад поплава кроз два дана попусти, Руски се

врати своме послу тешких удова и врелих очију,
слинав и промукао, грозничав и поспан.
Целе две недеље потом проведе на терену. За то
време зима се мучила не могући да се одлучи да ли
да се још бори или да се повуче до бољег времена и
сваке ноћи прскала брда танким мразевима, који су
преко дана, опуштајући се, претварали удолине у
житку каљугу. А он се, кашљући и кијајући,
зимогрожљиво се умотавајући у шињел и гутајући
неке аспирине који му нису помагали, с
неколицином милицајаца и удбоваца ломатао у
претовареним чезама по немогућим брдским
путевима, на којима су точкови упадали до
главчина, и, с пријавама среске откупне комисије у
левој манжетни, обилазио села вршећи претресе.
Милом или силом, жито се од сељака морало
истерати. А пошто га они добрим нису хтели дати,
Свети је било јасно шта треба да чини.
С тим у глави, онако болестан, чим би закорачио
у неку кућу са свога списка и осетио њен сити,
топли мирис на сурутку, спопао би га бес. Док
људи, прави људи, мислио би, болесни, гладни и

13
рањави а међу овима би на истакнутом месту одмах
видео и себе пропадају и гину за бољи људски
живот, за њихов бољи живот, они овде паре јаја и
чекају краља!
Јаросно би натерао укућане да прекопавају
авлију, шталу, подрум, и у почетку само кад не би
нашао и да би нашао, а затим и кад би нашао и зато
што јесте нашао, задихавајући се и сипљиво псујући
мајку непријатељску, домаћина би у неком буџаку,
каткад и пред његовима, до малаксалости тукао.
Пребивши га и сам, задуван, клонувши, мислио би
да џуџа то, ево, није ни осетио, а он на његове очи
просто издише. Осећао би се у исти мах и бескрајно
крив и болан преболан и до сржи озлојеђен и сељака
би замрзео још јаче.
Мрзео је у ствари све геџоване света. Све је то
голи крвопија кулак и непријатељ! И кад још није
већ јесте! Понекад би у некога готово пуцао. И то,
подвикивао би у себи, не би био никакав грех,
напротив!
Онда би милицајцу наредио да гегулу затвори у
канцеларију месног одбора, а с осталима би прешао
другоме.
Пошто с јарошћу напуни неколико сеоских
канцеларија и испразни их шаљући читаве поворке
на даљу надлежност у варош, једне вечери у
влашком селу Бигреници изненада занемоћа. Само,
неочекивано, прозор у који је тог часа гледао поче
лагано да му се врти и, док је још грчевито настојао
да му прати усковитлану крстачу на издуженом

14
правоугаонику, видно поље му се замрачи
скупљајући се као у песницу. И тако се, у неком
плаветнилу и зујању, и изгуби. Он се неосетно
смуљи на земљани под, губећи свест.
Четири дана после тога проведе у врућици у
кући једног Влаха комунисте.
Непрестано се као на клацкалици љуљао између
полусвести и полусна, између бола у читавом телу
и задовољства од опуштања у постељи, цвокотаве
дрхтавице од непостојеће промаје и кувања од
врелине, јарко јасне представе о дужности и задатку
пред којима се налази и болног осећања немоћи да
их више испуњава. Првог дана чак даде налоге
милицајцима да раде сами. А увече се, примајући
извештај, ужасну од њихове неделотворности и
глупости и, бесно вичући, отера их у варош. То га
само још више утврди у уверењу да је прави јалови
полуинтелектуалац и слабић који ни на једном
послу није до краја издржао и у дубокој патњи што
против своје природе и порекла, ево, не може
ништа, ма колико се трсио и сам са собом бочио.
Посматрајући себе у том новом обличју, видео се
као непознат слузав бескичмењак и његовој
посрамљености није било граница ни утехе.
Стално га је мучио један те исти сан.
Чим би спустио уво на тврди сламни јастук,
однекуд би му се уз узглавље појавила некаква три
камичка. Кривећи главу и изврћући очи, часак би
их пратио као забавне мале комедијанте, а онда би
осетио како му се провлаче кроз уво и благо

15
спуштају око пљувачних жлезда под језиком. Ту, у
почетку, не би му сметали. Али, затим, чукајући све
јаче и вртећи се као да играју некакав трочлани
валцер, почели би и да расту. То би већ постајало
опасно и он би, шкрипећи зубима и кркљајући,
покушао да их испљуне. Узалуд, камичци су и даље
расли, постајали прави крупни речни белуци који
громогласно чекићају, испуњавали му усну дупљу
и притискали непце. Ново кркљање му опет не би
помогло и он би се падавичарски трзао и упразно
батргао ногама.
У међувремену све крупнији, белуци би му се већ
лагано провлачили и на горњи спрат лобање,
потискивали му мозак и разбијали га као тешким
челичним батовима. А то се сад на чудан начин
повезивало с једним од неколико стрељања која је
при ослобођењу извео „Трчи, попе, трчи!“ јасно се
опет сећао и, као да све наново гледа, чудио се што
је с леђа свештеничке мантије под невидљивим
брабоњком метка смешно одскочила прашина и
одједном би себе у ужасу видео у поповској одежди.
„Не!“ завикао би, „то нисам ја!“ И Света Руски би се у
празној соби панично драо.
Будио се запечена грла и носа, знојав и срца као у
пилета и одмах се освртао ка вратима да види нису
ли га чули укућани.
Често му се јављала и његова Гордана, ћупријска
матуранткиња, ћерка предратног официра
заосталог у свету после заробљеништва, која пре
неколико месеци некуд нестаде пре него што он,

16
због њеног оца успе да јој ишта проговори од свега
онога што је морао да јој каже. Угледао би је
изненада на широкој улици и, зрачно се
осмехујући, похрлио би к њој. „Гордана“, викао би
„имам нешто да ти кажем. Гордана, ти знаш шта
имам да ти кажем!“ Она би почела да лелуја
одлазећи уназад. „Вратићу се“, одговарала би
климајући чипкастим телом. И тако би одлелујала.
Никаквог неспоразума у сну међу њима није било.
Будећи се у оном чудном кревету с мирисом на
прашњаву трињу, осећајући пустошну тишину у
себи, веровао је да би с том црнооком, дугоногом
девојком прејахао преко овог блата као на крилима,
као добар јунак на доброме коњу. И жито би било
плиће сакривено! Без ње, ево, по навици усправан –
чинило му се да улазећи у сваку од тих кућа
показује луду храброст али и љутит и напрасит –
власт, сила, а и неискуство и неспретност су га ка
томе погурали! – чини грешку за грешком и с
јаросним задовољством газећи по танкој скрами
свога поноса, запада у кал све дубље и дубље.
Шта је ово, у чуду се питао гледајући око себе. Је
ли ово оно што се зове живот? Је ли могуће да ови
људи нису никад имали ништа друго и да им је ово
што видим највише што су икад досегли? Или
можда само накриво гледам и рђаво видим?
Још прве ноћи у селу примети да његов домаћин
Бигреничанин на сваки псећи лавеж око куће брзо
устаје и с петролејком и секиром у руци тихо одлази
у шталу. Постојао би тамо мало, промувао би се са

17
жишком светиљке по дворишту, па би се тихо
вратио. Стално је, чини се, био спреман да устане.
Једног га јутра упита о томе.
„Плашим се да ми не отрују стоку“, одговори
Влах.
„Ко?“
Човек мрдну челом испред огромне шубаре.
„Сељаци.“
Руски разумеде да је хтео да каже да је то због
њега, али помисли да геџа можда покушава да му
нешто искамчи. Шта би од мене, подсмехну се, и
могао да добије? Да и сам нешто не крије? И не
понуди му помоћ.
Зашто они живе овако, мислио је гледајући у
таваницу. Како могу овако да животињаре? Несрећа
је свуда око њих, а они је и не виде, чак јој сами иду у
сусрет. Исцрпен и немоћан чим би устао, ноге би му
задрхтале као прут и морао би одмах да се врати у
постељу покушавао је некако да покрене своје
неупотребљиво тело, да макар неколико корака по
соби начини и тад први пут помисли оно што ће му
се касније све чешће враћати и затим га годинама
нападати да су се и они претучени онда осећали
вероватно овако као сад он. Можда, посумња, и
нисам морао да их тучем?
Али шта ћеш друго с њима, одговарао је сам себи.
Како да их мрднеш с места? Мрзео је њихову
равнодушност и приправност на несрећу, мрзео
њихову подмуклост и кокошје слепило. Па за кога
он ово ради? За нас и за њих је све то!

18
 Жита, видео је, заиста немају довољно ни за себе,
а камоли за друге. А и то се мора поделити. И кад би
бар мало жеље показали да се некуда крену! Овде се
више не може ни остати ни опстати. Пропашће се.
Али кад њима ово блато и беда, овај јад и чемер
пријају као свињи кашкало и одатле их можеш
истерати само песницом. Батине су за њих свикнут
начин разговора, воле да их деле и не ропћу кад их
примају. Једино њих ваљда и поштују.
У реду, мислио је гледајући кроз малено окно у
раскаљан пут, али ако су се они навикли, како да се
навикнем ја? Како да опстанем? Јер то блато против
којег се бори, ево, хвата се и за њега, све га је више и
већ му облепљује руке, лице, очи. Не може више
добро ни да види, дави се и гуши у њему. Како да
опстанем, запомагао је.
Одједном би осетио одавно незадовољену жељу
да стане под дебео млаз воде, да се под њим дуго
сапуна и трља и да скине нечистоћу са себе. Борио
би се с њом неко време, док би осећао како му се по
кожи просто хвата кора од прљавштине. Најзад би
устао и, бос на лепљивом земљаном поду и у
дугачким војничким гаћама, ломатајући танким
ногама од трескавице, над прљавим ћупом за
помије у углу оплакнуо би руке. Било би му, чинило
му се, мало боље после тога.
Тако, четири дана. А онда, више од јада него од
здравља, некако устаде из кревета, умота се у
шињел и позајмљене влашке губере, натовари на
чезе и врати у варош.

19
 3.

Неколико следећих дана, док је још стидљиво

пролеће полако јачало, Света се у невеликој
железничарској кући у Милоша Обилића улици
испод касарне срдито препуштао нези своје старије
сестре Радмиле – родитељи им не беху живи –
нелепе уседеле девојке пљосната лица и икс ногу
која је радила у скојевском комитету и долазила јако
касно, и сам себи неспретно спремао Труманова јаја
и млеко у праху за јело. А онда се, нешто мање
слинав, опет јави на дужност у Доситејеву улицу.
Није имао времена за болест.
„Па шта ћемо?“ незадовољно уздахну
опуномоћеник Марић, леп, гиздав момак у новој
униформи. „За терен више ниси. Да мало
прочешљамо варошку реакцију.“
И натовари му на сто читаву гомилу предмета.
Света се одмах даде на посао.
Прегледа корице једне за другима, пажљиво
прочитавајући извештаје сарадника, и не нађе
ништа занимљиво. Све саме будалаштине.
Прочита их још једаред и од нечега се морало
почети задржа се на једнима. Материјал су у њима
давали један кукавни скојевац из гимназије, кога

20
очима није могао да види, и лепушкаста, офарбана
професорка историје, која је и њему до пре две-три
године предавала и коју такође није подносио, јер је
све то сада радила из страха што је за време
окупације правила грчка колица с немачким
официром. Времена се и власти, помисли, мењају и
могу да мењају, али цинкери ће увек остати исти. И
према младићу о коме је то двоје говорило, кога се
по имену није могао сетити, унапред осети
наклоност.
Посла милиционара у школу по њега.
„Немој тамо“, рече му, „да правиш гужву, зовни
га преко секретарице. И пусти га да дође сам.“
Момак убрзо дође онизак, са високо подигнутом
густом црном косом, ширећи стопала у модерним
гуменим ципелама и Света са чуђењем установи да
је то, од њега једва две-три године млађи,
лепушкасти гимназијски одбојкаш Миша с
надимком Кифлар, кога често виђа с омаленом
плавокосом ученицом близу своје куће. Назирући
их у мраку крај девојчине капије, не једанпут му је
као од оштрог убода ножем долазила у памет
његова Гордана и он је, у исто време желећи и да их
гледа и да им не смета, некако их и старачки волећи
чинило му се да је у односу на њих јако искусан и
стар и помало им завидећи, журно замицао кроз
своје вратнице. Ево сада тог момка пред њим, још
једном му враћајући његово тешко сећање, које га
ионако никако не напушта.

21
 Нехотице га с пажњом осматрајући као старог,
доброг познаника, као рођака с којим се после
много година наново сусрео у далеком свету, Света
га постави на столицу на три метра од стола. Увуче
у писаћу машину четири листа хартије и поче да му
куца основне податке.
„Како се зовеш?“
Одбојкаш рече.
„Каквог си порекла? Шта ти је отац?“
„Скретничар.“
„Радник, значи?“
„Радник.“
„Имаш ли псеудоним?“
Момак зашкиљи.
„Надимак. Имаш ли неки надимак?“
„Па, зову ме Кифлар.“
Дечко је мало био блед, али, све у свему, држао се
прибрано. Свети се и то допаде. Искуца одговор, па
подиже очи с машине. Погледа га са смешком у
очима.
„Зашто те тако зову?“
Овоме лизну осмејак преко лица.
„Кад се отац доселио, прво по вароши пекарима
продавао кифле у корпи. Тек после се запослио на
железници. И тако прозвали њега, тако, по њему,
прозвали мене.“
Света му погледом упадљиво пређе по коси и
ципелама.
„Ти некад, чини ми се, беше предлаган за Ској?“
„Јесам.“

22
 „И? Што те не примише?“
Слегање раменима.
„Не знам.“
„Зезао си се, ето зашто. Па што бар не оде на
пругу?“
Опет онај покрет раменима.
„Био сам се пријавио. Али имао сам поправни из
латинског. Морао сам да останем.“
Света му весело намигну.
„Ма немој. Због латинског? Остао си ти, буразеру,
због оне плаве мале, не због латинског.“
Изненада помисли да се то опет – по обичају! –
упушта у интимности и да ће момак вероватно
одмах почети да лаже. Сам га и наводим! И унапред
се нарогуши и на себе и на одговор који још није
чуо.
Али Кифлар скрушено одговори:
„Па, и због ње. Ове године смо се пријавили обоје.
Сигурно ћу отићи.“
Млади заставник се од тога просто мало разболе.
Тако смо, механички помисли, још једном се болно
ошинувши, могли и ми.
Опет с муком одстрани од себе онај лик од којег
није имао мира.
„А знаш ли“, после кратког одмора значајно рече,
„зашто сам те позвао?“
Одбојкаш врдну очима, па увуче главу међу
рамена као да очекује шамар.
„Не знам“, одговори уплашено. „Немам појма.“

23
 Света га је жалосно гледао. Сви су исти, помисли.
Сви лажу. И кад је нешто крупно, и кад је, као ово,
ситно, и кад их мрзиш и мораш и хоћеш да их
сломиш, и кад су ти симпатични и желиш да им
помогнеш. Проклета људска говна, само да су што
даље од власти, па макар она била и уз њих. Како их
је брзо прошло одушевљење.
И док је још тражио праву, мирну реч, изненада
га, као да се загрцну, спопаде кашаљ. Зацрвеневши
се, извуче из џепа белу шифонску крпу велику као
пешкир, дуго у њу кашљаше и кијаше и најзад њоме
обриса нос.
„Муда, не знаш“, рече кроз крпу. „Све ти знаш.
Види, само, како си се накинђурио. К’о да ти је отац
власник фабрике шећера, а не кифлар.“
Момак пред њим бучно прогута пљувачку и
оћута.
Заставник одједанпут викну:
„Јеси ли, бре, рек’о да ће наша тешка индустрија“,
па отвори фиоку и гледну у корице у њој, „да ће
наша тешка индустрија после првог петогодишњег
плана да производи дрвене чешљеве? Или немаш
појма ко би то могао да каже?“
Одбојкаш опет нешто прогута. Онда смерно
мрдну рукама:
„Јеби га, рек’о сам.“
Младог иследника то толико изненади да га
просто ухвати паника: засмејем ли се, помисли,
пашћу са столице. Саже главу, притиште браду о
оковратник официрске блузе, па, очекнувши, упита:

24
 „Јеби га, а што?“
Опет неодлучан покрет.
„Па што. Шалио сам се.“
Света није могао брзо да се одлучи.
„Па што се, бре, будало“, рече, „тако глупо
шалиш? И то пред целим разредом.“
Миша наново рашири руке. Није имао шта да
одговори.
Руски се часак замисли.
„Ове године, значи, сигурно идеш на пругу?“
„Сигурно.“ Па одмах додаде: „Како бих се иначе,
уписао на факултет?“
„Па нећеш то ваљда само ради факултета?“
„Ма не.“ Кифлар је био просто сам на себе љут
због те грешке. „Иш’о бих ионако.“
Заставник Света Петронијевић на то устаде, па,
као да је сам, одмаче столицу и прошета се иза
стола. Желео је нешто да учини за овог младића.
И брзо донесе одлуку. Одустаде и да му одржи
предавање из политике о томе да се на пругу не иде
ради уписа на факултет и, промашујући слова,
искуца у записник:
’Приставши у опуномоћство Управе државне
безбедности, на питање да ли је рекао да ћемо
нашим петогодишњим планом изградити тешку
индустрију која ће производити дрвене чешљеве,
окривљени признаде да је рекао, из неозбиљности.
Изјави да није био свестан последица свога
поступка, да као неорганизован омладинац
радничког порекла није непријатељ социјализма и

25
да ће ове године са бригадом отићи на изградњу
омладинске пруге Шамац Сарајево.’
„На, потписуј.“ Онај умочи перо у мастионицу.
„Не тако! Прочитај, прво, шта сам ти написао!“
Младић прелете очима по хартији, па нервозно
потписа.
Света помисли: кладим се да ово што је надрцао
и не личи на његов потпис. Затим мрдну прстом
према вратима.
„Ајд сад иди. И ако те овде видим још једанпут“,
готово љутито викну, „буди сигуран да ћу те
одрати!“

26
4.

Кад Кифлар оде, Руски остаде у канцеларији

просто озарен. Сам је у себи уживао. Има ли на свету
лепшег посла! Како ови људи наоколо, који само
посматрају, уопште могу да живе? Може ли се
стварним животом живети друкчије него овако?
Био је убеђен да је себи нашао пут за цео живот,
који му се чинио без краја као да, бео, прав и чист,
опасује читаву Земљину куглу.
Тако расположен, покупи одбојкашеве корице са
записником и понесе их Марићу. Не нађе га у соби и
остави му их на столу.
Затим крете у затвор. У затворској канцеларији
записнички саслуша двојицу сељака житара које је
сам био ухапсио и још у селу изударао и, добре
воље, сад то с њима брзо и мирољубиво заврши.
Онда оде на ручак у гарнизонску официрску мензу,
у некадашњем ресторану „Уједињење“ у Птавној
улици.
Тамо угледа Марића.
„Саслушао сам“, рече му, „оног Николића из
гимназије. Оног, с оним дрвеним чешљевима.“
Марић се сети.

27
 „А, добро. Они тамо свашта брбљају. Њега би
требало дрпити. Њима треба показати колико
кошта лајање на народну власт.“
Света одговори:
„Ја сам то, право да ти кажем, закључио. Пустио
сам га нека иде. Момак је из радничке породице,
био кандидован за Ској, пријавио се за пругу.“
Капетан искоса мало зашкиљи.
„Па шта ако је из радничке породице? А јеси ли га
заврбов’о? Узео си му изјаву? ’Оћеш ти да га
држиш?“
„Ма не.“ Одмахивао је руком. „Имамо ми доста
других.“
„Он би био згодан. Креће се међу тим
спортистима.“
Света је опет одмахивао.
„Ма пусти га. Води љубав. Да му не кваримо.“
Марић га погледа мало зачуђено, па
подсмешљиво зацокта.
„Пте, бога ти. Баш смо осетљиви.“ Мрдао је
главом. „Ти си, бре, полицајац, а не гувернанта!“
„Па добро, сад. Учинио сам што сам учинио.“
„У реду, у реду“, одговори Марић, „нећу да ти
кварим. Али немој да ми од тога правиш стил. Нека
мисли пре него што почне да кења, нећу ја за њега
да мислим. А шта је са другима?“
„Направио сам записник са двојицом житара из
Бигренице.“
„Добро“, одобри Марић. „Ја сам за послеподне
позвао ону Јелићку. Преузми је ти. И ту ’оћу да

28
будеш упоран. Никаквих сентименталности.
Позивај је сваки дан. И немој да правиш записник.“
„У реду“, климну Света главом, „али шта ту може
да има?“
Марић се изненада накези. Имао је лепе, беле
зубе са шиљастим очњацима.
„Твоје паметне закључке, друг, сачувај за своју
жену, кад се будеш оженио. А засад, слушај што ти
се каже. Ти ситни нама праве можда и већу збрку
неголи крупни. С овима смо бар начисто. А, осим
тога, она се дописује с мужем у Немачкој. Дакле?“

29
 5.

Осећајући језу по леђима од лопатица па све до

кукова и пљујући по улици читаве парчиће, Света
оде кући да мало прилегне. Али, у хладној соби,
нити заспа нити му лежање много поможе.
Око четири му жену уведоше у канцеларију.
Познаје је он. Забрађена и обучена не превише
пажљиво, чак простије него обично сви би да овде
изгледају што сиромашнији и безначајнији а
вероватно не ни нарочито паметна, али лепа, срце
да ти стане: чисто, јасно, отворено лице уоквирено
као гавраново крило црном косом, крупно гараво
око, овисока и у пасу као девојка танка али и једра и
обла, готово помало тешка од тога. Гледајући је
онако изблиза и већ се узбуђујући, Света пред њом
просто осети трему.
Саже главу и суво, сувље него што би хтео,
званично рече:
„Седи, другарице.“
Она, стежући Једну шаку другом, чучну на ивицу
столице.
„Како се зовеш?“
Лепа жена зачуђено трепну.
„Стојанка. Стојанка Јелић.“

30
 Као да није ништа приметио, он упита даље:
„Шта си по занимању?“
Опет онај зачуђени поглед.
„Кројачица.“
„Јеси ли удата?“
Отуд дође нестрпљив покрет шаком.
„Па ти то, Свето, к’о да ме не познајеш. Што ме,
људи, мучите?“
Он се за тренутак мало збуни (стварно, шта ја то
изигравам?), а онда му паде на памет: они хоће да
униште ову земљу. Не дам! И љутито викну:
„Имаш ли мужа, питам!“
Она се на то просто трже.
„Па имам“, тихо одговори. „Ал’ није ту. Ви и сами
знате ’ди је.“
Света изнова подвикну:
„Ништа ја не знам! Где ти је муж?“
Већ заиста уплашена, жена прозуклим гласом
изрецитова:
„У Немачку. Остао. Није се из ропства вратио.“
Заставник се мало примири, али и даље остаде
нарогушен. Колико је њих, мислио је, и главе
изгубило у другим приликама, додуше: сад власт
имамо ми само зато што су према оваквима били
болећиви.
И у ствари, све време, трудећи се да о томе не
мисли, борио се са собом да се одупре њеној лепоти.
Од неког једва осетног, помало трпког мириса на
сапун и зној који је отуда осећао, од као дашак тихог
шуштања чарапа на дугуљастим, округлим

31
бутинама сакривеним под дебелом сукњом кад би
пребацивала ногу преко ноге, после брзог, кратког
погледа на њене флашасте листове и нежне
глежњеве обувене у памучну чарапу, на њене
јабучасте сисе стегнуте џемпером и лепо срезана,
помало испуцала уста, стегло би га нешто у доњем
стомаку и однекуд испод ушију у устима би почела
да му се скупља пљувачка. По телу би му потрчали
мравци и био би му потребан читав дуг тренутак да
се прибере.
Бранио се колико је год могао. Она је будала,
свађао се са својим телом. Слушај је шта прича,
погледај како набира уснице као сељанчура, као
кокошка дупе. Али све му то не би надуго помагало
и пријатно искушење се после кратког одмора
настављало.
Најзад му паде на памет да је и Марић пред њом
морао овако да се осећа и да му је натоварио на врат
можда управо због тога. Сигурно се и он, закључи,
узбуђивао. Тиме му цео задатак постаде некако
крупнији, а сам себи испаде важнији. Просто се на
оној столици исправи и накочопери.
Званичнији неголи што би хтео да буде,
испитивао је не расправљајући о одговорима,
стиснутих уста и готово ледено. Два-три пута био је
прочитао извештаје о њеном дописивању с мужем у
Немачкој, али ништа важно тамо није могао да
уочи. Дакле, о чему му пише? А он њој? И шта још?
Није ваљда само то? А, значи, има још нешто. Чиме
јој се муж бави у Немачкој? Знамо да ради у

32
фабрици, али шта ради друго, кад није у фабрици?
Ко су му пријатељи, пише ли јој о њима? Какве везе
има са четницима? Наравно да нема, али је ли члан
организације?
А она, већ мање уплашена, постаје све безвољнија
и, мада и даље помало муца, одговара ипак доста
сређено. Као да нема шта да крије.
Он се пребаци на разговоре с комшикама и
познаницама. Још горе. С њима углавном не прича
ништа, просто уста не отвара; само понекад о томе
како нема шећера и соли. А од политике ништа, није
то њен посао.
Све у свему, голо ђубре.
Он је отпусти.

33
6.

Сутрадан пре подне потражи Марића у

канцеларији.
„Бога ти“, рече му, „зар је баш важно да се ја
гњавим с оном будалом? Два сата ми је јуче однела.
Дај да направим записник, па да то гурнемо у
архиву.“
Опуномоћеник га мрко погледа, па се изједанпут
избечи.
„Опет ти! Докле ти мислиш да зезаш! ’Оћеш ли,
килави Радоване, да радиш свој пос’о или нећеш!“
Света готово уплашено подиже руке.
„Добро, добро, немој да се љутиш. Биће у реду,
наставићу.“
И брбљајући о другим стварима, покуша да
забашури брљотину. Шеф је баш био љут.
Тих дана се осећао неиспаван и уморан као да је
од зоре до мрака косио. Патио је од неке притајене
зиме у телу понекад би му било довољно и прст да
покваси, па да се сав најежи и да зацвокоће зубима
као шиваћа машина кашљао је до зацењивања и
стално осећао неки не толико болан колико
неугодан притисак у леђима и раменима као да су
му сопствене руке постале претешке.

34
 Ипак, настави да ради. Пре подне житари, после
подне Стојанка.
„Добро“, рекао би јој кад би ушла, као да јој је све
оно од раније опростио, „да наставимо.“
Она би опет чучнула на столицу, сместила руке у
крило, почела прстима да чупка длачице на сукњи
или да јој дланом заглађује изгужвана места и,
убледела као он и мутних, мртвих очију, климајући
главом као да окреће долап, досадним уњкавим
гласом продужила би да понавља оно што му је већ
рекла.
Дописује се с мужем; пише му да се живи тешко,
тражи да јој шаље пакете; да се живи тешко, причала
је и са Живком из њене улице, не зна јој презиме
(Света би јој одсечно климао главом, а у себи би
викао: Станојчић, будало!), с Росом и с Персом; с
њима је разговарала како у дућанима нема ништа
да се купи, нема, на пример, соли; још су причале да
нема ни шећера и да може да се добије само на карте
за снабдевање. А како је то пре рата шећер могао да
се купи колико хоћеш и без икаквих карата? И у
мануфактурним радњама нема скоро ништа, само
неки партизански циц, који не вреди пет пара.
Он је већ данима имао некакав готово физички
осећај да су му подочњаци заокружени мастиљавом
оловком. Кожа би му се од тога тамо, чинило му се,
набирала и корела као да има кесице или да носи
наочаре. Трпео је од сталне жеље да се умива, од
чега би га затим нападала трескавица, сваки час је
снажно трљао лице или превлачио руком преко

35
очију као да с њих скида власи. И због тога се још
више раздраживао.
Тако поче на жену и да виче, да лупа песницом
по столу. Постаде зао. Куцкао је прстима по дасци,
прекидао је и сиктао, добацивао јој и цинично је
сецао. А она би се од тога тргнула из дремежа, а
онда и сасвим преплашила и најзад би замукла. И
морао би да је отпусти.
До сутрадан. А сутрадан, опет исто.
Тако раздражен, у затвору опет поче да туче
житаре. Једва би дочекао да му се нешто код некога
од њих не допадне, просто би сам себе гурнуо у
јарост то му се баш допадало, да пламти у гневу
праведног беса и навалио би на човека и шаком и
песницом. И одмах га потом заборавио. Није на њих
много ни мислио.
Стално је у ствари био са Стојанком. Сломиће она
мене, закључивао је љутито, а не ја њу.
Код куће све чешће поче да замишља како је
шамара. Ударао би је у тим визијама бесно, са
задовољством, с уживањем, као да некакав гној из
њега отиче. Прижељкивао је да се жена неким чудом
покаже као опасна, префригана шпијунка за којом
се годинама трага, организаторка атентата на прве
људе у државама, непозната и неухватљива
ликвидаторка влада и режима у Јужној Америци и
Источној Европи, која у широкој сукњи крије туце
бомби и револвера и која је с таквим мрачним
задатком послана и овамо. Желео је да је види како,
рашчупана и у дугој црној хаљини која је чини још

36
вишом, стоји пред њим горда и усправна као
некаква терористичка Долорес Ибарури и на његова
питања презриво се смеши. Њих двоје тада, као два
права, велика равноправна противника, свађају се
да само пршти и воде оштру идеолошку расправу, у
којој тешку победу, наравно, извојује он. И на крају
она, јунакиња прошла кроз многе окршаје, која ипак
поштује јуначнијег од себе, поражена али не и
сломљена, и даље поносна али већ с неком маглом у
очима, лагано пред њим почиње да се свлачи.
А Стојанка би му, додуше, лепа и у тамној сукњи
која је не чини вишом, улазила у канцеларију
скрушено и уплашено као у цркву и опет не би
могао да је удари. Он би наново дрхтао над сваком
речи као да му од тога живот зависи, она би и даље
остајала тупава и безосећајна као дрво. И једино би
дланом исправљала неравнине на сукњи; то јој је
највећа брига. Он је горео од жеље да учини нешто
јуначно, нешто што би се запамтило, нешто што би
било спасавајуће за ново друштво, које је једини
излаз за овај пропали свет, па макар тако и главу
изгубио. А она би му говорила о шећеру, о цицу и о
концу за гаће.
Још једанпут поражен, отпуштајући је и
гледајући је како излази, без жара би мислио:
стрвина, не човек. Шила своје идиотске цицане гаће
или се прцала с магарцем, њој је свеједно. Крава.
Једног дана после разговора с њом скочи и
потрча Марићу.

37
 Нађе га у канцеларији и још са врата залаја на
њега:
„Слушај ти! Слушај ти! Ја сам ја сам политичка
полиција! А не некакав говнар! И нећу више да
слушам којекакве бабе које ми причају како нема
шећера и зејтина! И готово! И… И ја ћу, ево, да ти
кажем: нема соли ни зејтина! Нема шећера! Не ваља
партизански циц! Ништа не ваља! Па? ’Оћеш и мене
у затвор? ’Оћеш и мене на саслушање?“
Марић пребледе и лагано устаде иза стола.
„Нећеш ти тако“, тихо, кроз стиснуте уснице
изговори, „са мном да разговараш. Заставниче
Петронијевићу, нећете ви са мном тако
разговарати! И нећеш ти мене да учиш послу!“
Света развали уста:
„Шта нећу! Шта нећу! Баш ’оћу!“
Онда изједанпут спласну и глупо додаде:
„Разумем.“ И спусти се у столицу. „Разумем ја
тебе“, поскочи наново, „али она ми стално прича
како нема соли и зејтина и шећера и шта ја знам! Дај,
брате, да направим записник, па да бацимо то говно
у архиву! Ништа ту нема, само губим време!“
Марић га је бесно гледао. Пред њим је стајала
пуна, тешка стаклена пепељара. Он је дохвати као
да ће га њоме ударити, па је с треском врати на сто.
Пепео и пикавци се просуше по хартијама.
„О томе“, викну, „ти не одлучујеш! Сит сам ја
тебе! Ово је полиција, а не фризерски салон! Беле
рукавице себи купи кад изађеш из полиције!“ Мало
заћута, тешко дишући. „Па, будало празноглава,

38
њен муж је члан одбора у Минхену! Изгледа да је
био и на курсу на Шварцвалду!“
Свети се просто заврте у глави. А преда мном,
помисли, изиграва калуђерицу!
Протрља шаком лице као да се умива.
„Али“, рече збуњено, „зашто тога нема у
предмету?“
„Нема!“ рече Марић. „И не мора да има!“
„Па што ми бар ниси казао? Како ћу, иначе, да
знам?“
„Ако не знаш, можда и не треба да знаш! А сем
тога, можеш и да питаш.“
Света покуњено изговори:
„Али можда не зна ни она.“
Марић упери прст у њега.
„Можда не зна, а можда и зна. То тек треба
видети. Ма шта је теби, бре? Јеси ли се ти заљубио? У
кога, будало! И кога ти штитиш? Погледај је! Па то је
ждребица! Мислиш да би она тебе, кад би јој дошао
муж, штитила?“
Света се смрче као да га је неко полио водом.
Тако ми и треба, помисли. И јесам килавко.
Добро ми је и рекао.
Марић продужи погађајући га све тачније:
„И шта си мислио, да ће Американци да ти
пошаљу Далса и Трумана лично? Па да их онда ти
ислеђујеш?“ Нешто тражећи, окрете се за тренутак
ка зиду. „Уосталом, и тај шећер и зејтин, ни то није
толико лоше. Нема шећера и зејтина ни у Енглеској,
и тамо се све дели на карте, па они то не причају.

39
Начини јој записник само о томе и дај јој три дана
да нам све што зна о мужу исприча. Ако неће,
дрпићемо је. И држаћемо је док не пропева. Па ћемо
да видимо ко има више времена.“

40
 7.

Сутрадан, колико му Стојанка крочи у

канцеларију а, у међувремену, све болеснији, једва
се држи на ногама Света је нападе:
„А ти мени тако! Ја с тобом лепо, а ти од мене
кријеш да ти је муж члан одбора у Минхену!“
Стојанку у трену ухвати дрхтавица.
„Каквог одбора, друже Свето?“
„Немаш појма каквог! Четничког! А ти ми се
правиш луда! Чекај, море, нећу ја више да губим
време с тобом.“
Увуче хартију у писаћу машину и ћутке искуца
њено признање о шећеру и соли. Ништа није
заборавио ни Персу, ни Живку, све што је рекла
забележи, па чак, у оној журби, и нешто мало више.
Гурну јој да потпише:
Она узе да чита.
„А шта је ово?“ упита. „Каква је ово непријатељска
пропаганда?“
„Него шта мислиш?“ викну Петронијевић.
„Бавиш се политиком, па ’оћеш да те чешљамо! И у
Енглеској нема шећера и зејтина, па ти то не
причаш! Само овде нема шећера и зејтина!
Потписуј!“

41
 Жена зажмуре, зашмркта.
„О људи, људи, шта ово чините од мене?“
Потписа.
_ „И“, продужи Света бесно, узимајући јој
записник из руку, „да ти нешто буде јасно. Досад
смо те мазили. Одсад нема више. Дајем ти три дана
да размислиш и да се свега о мужу сетиш. Ако се не
сетиш, затворићемо те. Држаћемо те три месеца, па
ћемо од тужиоца да тражимо продужење на још
три. Па ћемо да видимо коме ће досадити. Доста си
ти нас зезала.“
Стојанки су очи на уплаканом лицу изгледале
огромне. Сузе није ни брисала.
„Шта да се сетим, Свето?“
„Све што знаш да нам испричаш. Свега да се
сетиш.“
Жена зажмуре, наново набирајући браду у плач,
и заљуља главом лево-десно као да над неким
нариче.
„О људи, људи“, изговори јецајући, „да л’ сте и ви
људи?“
Света се од изненађења просто стресе. Поскочи
на столици као да га неко убоде.
„Ћут’! Ћут’!“ Био је толико запрепашћен да у
глави није успевао да повеже шта хоће да каже.
„Мамицу ти курвину! Ти мени да л’ сам човек! А ти!
А ви! Би ли ти мене штедела кад би ти дош’о човек!
Кад би ти дошли твоји кољаши.“
Жена резигнирано мрдну руком.

42
 „Шта ја имам с њи’?“ Устаде са столице.
Изгледала је као да се мало погурила. „Значи, кроз
три дана да дођем?“
Он залаја као пас терач кад почне да сустиже
рањену лисицу:
„Не кроз три дана! Сутра! Сваки дан да долазиш!
’Оћеш годишњи одмор да ти дамо! ’Оћеш на море да
те пошаљемо!“

43
8.

Прође још један дан сутрадан је задржа само

неколико минута: припита је је ли размислила,
наново јој припрети, па је одмах отпусти и он се
баш разболе.
Преподне би некако и издржао, али од подне би
се једва држао на ногама. Ноћу није могао да спава и
дању би пропадао од поспаности. Жељан починка
као хлеба, одмах по ручку мало би прилегао. Али
чим би спустио главу на јастук, мисао би му се
откинула и зајездила неким просторима, док би му
лице жарила ватрица и све чешће га потресала
дрхтавица. Ипак маларија, мислио би. Откуд она
овде? Лежао би тако сат или два, али мир му се на
очи не би спустио.
Устао би измучен и одмах би му се на рамена
спустио и онај потмули, подмукли бол. Некако кроз
кости у рукама тиштало га је све до самих шака, чим
би крочио из кревета, хватали би га прави напади
кашља и нешто би му стругало грло као турпијом.
Имао је утисак да му негде у душнику лежи неки
немирни црвић, који се непрестано копрца и
неподношљиво га голица. Кад би се он отуда,
чинило му се, откинуо, кашаљ би му одмах престао.

44
Трљајући болне руке, забринуто се вајкао: није ме
ваљда и костобоља напала? Мораћу најзад да
одлежим. Чим завршим с овим, лећи ћу у постељу.
Намисли да чим обави посао са Стојанком пође
лекару. И да се лечи док се не излечи. Дотле је,
изгледа, дошло. Мршав али жилав, досад ни од чега
није патио, последњих га година просто ни зуб није
заболео. Ни док је у Кноју по терену гањао банду, на
оној цичи зими, у влази и несрећи, ништа му није
фалило. А сад види ово. Преморио сам се. Мислио
сам да могу све да издржим. Али не могу.
Био је убеђен да ће Стојанку сломити. Није од ње
очекивао богзна шта, али да ће му испричати о
оном мужевљевом одбору и још којечему, то је
сигурно. Ако ни за шта друго, ово ће послужити као
податак за друге истраге. Код нас најзад мора да се
зна ред. На народну власт се не сме лајати. Ако
хоћеш да лајеш, такву музику имаш да платиш.
Али следећег дана жена изненада не стиже на
време. Гледао је на сат и просто није могао да верује.
Је ли могуће? Толико се избезобразила!
Причека је десетак минута тог дана код куће
беше успео мало да придрема и осећао се нешто
боље па изиђе у ходник да припита дежурног
милицајца да је није видео. Можда је, помисли,
отишла да признање да Марићу?
Од тога га нешто просто штрецну. То не би било
лепо. Ја сам се с њом мучио, не он. Зар у мене није
имала поверења?

45
 „Дежурни!“ продра се са врата у ходник.
„Дежурни!“
Међутим, нико му се не одазва.
Ко зна где је тај шибач. Они нас тако лепо чувају
да би и бомбу неко могао да нам подметне. Ко год
би хтео и кад год би хтео.
Помисли да сам пође до Марићевог кабинета.
Али то је било у другом крилу зграде, она би у
међувремену могла да стигне. Не, остаће овде. Не
сме окривљени сам да се мува по иследничкој
канцеларији.
Врати се за сто, поче да прелистава своју
бележницу. Кад све не би гледао на ширем простору
и с позадином коју познаје, и сам би се насмејао.
Шећер, со, карте за снабдевање, зејтин, Перса,
Живка, циц. Али нека само. Нису те ситне ствари
баш тако наивне.
Тако прође још десетак минута. Ње још нема.
Шта ли ће му, помисли, рећи кад стигне?
Устаде, прошета испред стола. Онда се опет
врати на столицу. Знао је да то о иследнику мође да
остави лош утисак, да може да јој се прикаже као
површан и незрео, али из досаде у орману пронађе
неку стару „Борбу“ и прочита дуг, гњаваторски
политички чланак, који је некад, закључи накнадно,
већ био прочитао. Затим остави новине и наново се
усхода.
И тако оде готово пола сата.
Тад му се учини да је већ касно да се жена и
појави и да више вероватно неће ни да дође.

46
 Шта сад да урадиш с њом? Злоупотребила је моју
доброту, вајкао се са самосажаљењем. Учиниш јој,
нећеш да је затвориш ни да је тучеш, што је и те како
заслужила, даш јој на вољу да се шета наоколо као
госпођа и да ти долази сама, без спроводника, а она
то искористи и не дође уопште. И тебе, болесног,
који је овде чекаш, начини магарцем. Увек сам
страдао због наивности. Шта ли ће мислити Марић
кад му кажем?
Баш је био нерасположен.
Врати се столу и поче да га рашчишћава. Однесе
писаћу машину у орман, закључа предмет у касу,
уклони бележницу. Ипак ће, изгледа, морати да оде
до шефа. Он је овако решио, зашто бих се ја сад
узбуђивао? Или да можда пошаљем стражара по
н>у? Па да је отуда доведе везану?
Није могао да се одлучи. Никад досад то му се
није десило. Сви су се обично толико плашили да
нико није ни помислио да изостане.
Одједном, док је, погнут и замишљен, механички
сређивао нешто у фиоци, врата лупнуше. Без
шушња, Стојанка уђе.
Света подиже главу и кад је угледа, просто се
збуни.
Руке су му биле загњурене у фиоку и њему паде
на памет да њој то отуда можда изгледа као да их је
гурнуо у панталоне. Готово их истрже оданде.
Видеће, помисли, да сам распремио сто. Као неки
чиновник. Помислиће да сам једва дочекао да не
дође.

47
 И глупо, недостојно, скоро сервилно се осмехну.
„А ти“, рече кроз свој бедни осмех, „мало
закаснила?“
Жена на улазу није за собом затварала врата него
се леђима ослањала на рам као да хоће да га
подупре. И оданде га је гледала некако тупо, као
ствар.
Он се постиде. Да ли се ја то извињавам? Ко коме
овде треба да се извињава? Зар ни толико карактера
немам?
Уто Стојанка лагано, мукло, као да се помало
гади, изговори:
„Друг Марић вам поручује да више не треба.“
Свети у глави резну мисао: ипак њему. Није
имала поверења, није јој се учинио достојан. Осећао
је превару, која га је оштро пекла.
А и тај налицкани, горко је мислио. И то ти је
пријатељ. Ако је отишла њему, зашто ми је није
вратио?
„У реду“, одговори помало набусито, као љутито
дете.
И опет саже главу у фиоку. Осећао се намагарчен
и увређен.
Одједном, већ опет тамо наставивши без разлога
да рије, нешто му се у ономе што чу учини ужасно
сумњиво. Шта не треба? У мозгу му зашкрипа као да
му неко крај самих ушију повуче драгим каменом
по прозорском стаклу.
Зажмири као од бола у очима. Шта ова то говори?
Исправи се, погледа је боље. У лицу је можда била

48
нешто руменија, чак јој је и коса испод мараме
изгледала мало рашчупана.
С ужасном неверицом упита:
„Шта, Стојанка, не треба? Шта више не треба?“
Лепа жена му се некако чудно осмехну. Било је у
томе и туге, и презира и ваљда још нечега, што није
могао тачно да оцени.
„Па то, Свето“, одговори она с уздахом. „Та
саслушања. Ми смо то уредили.“
Нека окна у његовој глави, кроз која му је из света
долазила светлост, на оној његовој згради коју је са
страшћу подизао, без шума излетеше из оквира и
изломише се у парампарчад. Блештећи својим
спектралним бодежима, парчићи стакла залелујаше
око њега као разнобојни папирићи којима се позива
у циркус, као крупни шаролики лептири који се
паре. Сто на који се овлаш наслањао као да поче да
се накривљује.
Он га чврсто стеже и врати у добар положај.
„Шта сте уредили, Стојанка?“ упита не чујући
добро свој глас.
Она се опет онако осмехну.
„Па то, Свето. Добио је он што је ’тео. Па, мислим,
више не треба да ме саслушавате и мучите.“
Света је гледао и просто није био сигуран да је
тамо заиста види. Да ли сам ја ово стварно чуо,
помисли, или ми се причинило? Готово није могао
да верује да се све баш сад дешава њему, помало му
је изгледало као да му је неко нешто слично некад
давно причао.

49
 Запрепашћено је ћутао, док га је жена и даље
онако гадљиво гледала. То је могло да значи да још
нешто очекује – Света помисли: Да не треба да јој
кажем да ми је жао; то би било глупо! – а можда је
само хтела да види да је све како ваља појмио.
Тако, ћутке и помало намрштено, она постоја
читав дуг тренутак. А онда се, полако, нечујно,
једнако га гледајући у лице, извуче у ходник.
Кад тамо нестаде, Света је више не чу ни
ципелом да шушне, као да је пред њим ишчилела.
Још часак он у глави није имао ништа, а затим
помисли: Је ли та жена уопште била ту или сам
сањао?

50
 9.

Млади заставник Света Петронијевић после тога

још неко време без гласа преседе онде где се затекао.
Потом готово на прстима, пазећи да ни даском у
поду не шкрипне, изађе из зграде и извуче се на
сокак, кришом као сури пољски гуштер. Да ли се
овако луди, помисли напољу.
На улици је тог светлог, прозрачног поподнева
треперио жагор пијаног, порочног трећег
слободног ћупријског пролећа. Земља, травке,
пупољци, расцветало кестење у таласима су га са
свих страна нападали мирисима, бркајући му већ
смушене мисли и смућујући му разум. Грабећи
поред тараба, погнут да никога не види и
рачунајући да њега нико не опажа, из збрке у глави
стално је изнова бирао и опипавао једну за њега
нову мисао: да ли се овако луди?
Кући стиже очајан, пребијене душе, без снаге да
се више бори са својим лудилом. Онако у униформи
и чизмама, готово с прага свали се на кревет;
Радмила, на срећу, опет беше негде на терену.
Два-три сата проведе тако, као у полусну. Онда
отвори очи и, одједном чисте главе и здрав,
одморан и одлучан да нешто учини, жељан

51
овоземаљске људске правде и спреман да јој свом
својом снагом помогне, устаде и поче да шета
између ствари.
Шта да уради? Коме да се обрати?
Отвори прозор према дворишту. Већ је одавно
било вече и са гранатог ораха у мраку бучно је
чаврљала нека птица. Сад пожали што му сестра
није ту. Могли би да се посаветују. Она је искусна,
можда би могла да му помогне. Помисли да изјутра
пође у комитет. Али, закључи, слаби су они, нити ће
хтети нити моћи нешто да учине. А ни сам до јутра
не може да чека. Ноћас то мора да уради или неће
никад.
Реши се да иде за Београд. Првим возом, никоме
неће ни да се јави. Потражиће пуковника Јову, њему
ће све да исприча. Па нека он види шта да се уради.
Онда и у њега посумња. Онако прек и затворен, хоће
ли моћи да га разуме? Неће ли и он да га припита за
беле рукавице? Можда би капетан Колера био
погоднији? Колера га је својевремено за Управу и
препоручио.
Доневши одлуку да путује, осећао се чио и бодар
какав одавно није био. Изненада пожеле да се окупа.
Пријаће ми, помисли. Разгрејаће ме, омекшаће ми
овај кашаљ.
Распали ватру у штедњаку, стави велики лонац
воде да се загреје; имао је времена до воза.
Шеткајући по кухињи и чупкајући доњу усну,
сачека да се вода загреје закључи да би у Београду
ипак било боље да најпре поразговори с Колером, с

52
којим је био блискији па унесе огромно дрвено
корито у којем су некад шурили свиње и поче да се
брчка као дете.
Из воде устаде као препорођен, болест беше као
руком однесена. Обриса се, узе чист веш, обуче
цивилно одело. И тада, чак се и не закашљавши,
само загргота да прочисти грло и осети да су му
уста пуна крви.
С ужасом пљуну у још неиспражњено корито.
Дуги црвени конци с провидним тачкама пене
отезали су се и гурали између беличастих мрвица
растопљеног сапуна, стално тонући и израњајући,
разлажући се у танушне, паучинасте нити и опет се
слажући у погужване спиралице налик на
расквашене канурице пурпурног памука.
Успаничен, са хладним знојем на челу и
длановима, прогута целу шаку соли, зали је
великом чашом ледене воде. Приседе на кревет.
Дишући кратко и плитко као миш, наслони се на
јастук и сачека да се мало смири.
Шта ово би, мислио је у ужасу. Зар већ смрт? Је ли
могуће да ја то умирем? Па немам, завапи, ни
двадесет две!
Онда слабо осветљеном улицом пожури,
заобилазећи ретке, прашњаве сијалице, ка удаљеној
болници. Промаче дрворедом прекопута касарне,
па преко раваничког моста код Поште и пијаце у
центру, избегавајући Главну улицу, зађе у Цар-
Лазареву. Али кад из ове скрете у неки мрачан сокак
лево, сустиже га право крволиптање.

53
 У болницу утрча ричући од кашља и ригајући
крв свуда око себе. Потрча кроз ходник ка
ординацији.
У чекаоници у тај вечерњи час не беше никога,
само нека жена са дететом у крилу. Кад он нахрупи
унутра бришући се великом крпом с које је капало,
она у грози зграби дечака у руке и побеже у угао.
„Шта тај ради ту!“ завриска хистерично. „Водите
га одавде! Овамо долазе деца! Водите га!“
Запрепашћени Света застаде. Шта јој је, помисли.
Па то је само болест. Па то је само смрт.
Појави се однекуд крупан, равнодушан
болничар. Мрштећи се и гадљиво га држећи за
мишицу као полицајац, уведе га лекару.

54
10.

У болници га преко ноћи некако смирише.

Седећи у кревету, он пред зору успе мало и да
придрема.
Изјутра, пре него што ико сазнаде шта се десило,
забрани да било кога о његовој болести
обавештавају и затражи да га одмах пошаљу за
Београд. Познавали су га и плашили му се моћи и
без размишљања му удовољише. И тако тог
поподнева, уместо у министарство у Кнез-
Милошевој улици, на неудобним носилима у
железничким службеним колима Света
Петронијевић стиже у Удбину болницу на Дедињу.
А кроз недељу дана пребацише га на клинику Ребро
у Загребу. Тако пуковника Јову и капетана Колеру и
не обавести где се налази. Тад је већ мислио да
никад с њима није ни био присан.
Започе његово дуго, предуго боловање.
Први десетак дана, борећи се с температуром и
храном, од које му се гадило, и ослушкујући опасно,
потмуло крчање у грудима, које је стално претило
новим крволиптањем, из креветског наслоњача на
Ребру написа једно, а после два месеца, тражећи

55
одговор, и друго писмо министарству о Марићу и
Стојанки.
Нико му ништа не одговори. Уместо тога, као
замену, неки поручник му кроз шест месеци из
Београда донесе медаљу, за некакву храброст.
Са великим закашњењем посети га сестра
Радмила. Мушкобањаста и пословна, ријући од
дувана жутим прстима с не баш чистим ноктима по
великој мушкој ташни, ужурбано и рутинирано му
је причала о проблемима у вароши; она тако и рече,
проблеми. Оскудица је и даље трајала и откуп није
ишао, затвори су још пунији а непријатеља је ипак
више, официри се жене негованим, одвратним
буржујчицама, а њих, активисткиње, остављају на
цедилу, скојевци постају или равнодушни
нихилисти који се ни за шта не занимају, или
опасни лакташи који већ нишане на изабране
положаје или још опаснији разочарани и огорчени
отпадници. Онај непријатељ одбојкаш Миша
Кифлар је, додаде, у затвору.
„Али то је глупо!“ повика он. „Миша није
непријатељ!“
Дуго је затим разочарано одмахивао и
ожалошћено цоктао.
Најзад, околишећи и стрепећи, распитујући се и
за десетине других који га нису занимали, упита и
за Гордану. Да ли се можда вратила у Ћуприју?
Радмила не могаде одмах да се сети.

56
 „Је л’ то беше она лепа, висока мала што јој се
отац не врати из заробљеништва? Из Улице Милана
Топлице?“
Он бледећи потврди.
„Та курвица се“, изговори сестра својим тешким
алтом као нешто што се подразумева, „удала за
једног нашег маторог и обезбеђеног друга из
дипломатије. Сад је негде у иностранству.“
Света то осети као да му неко изнад главе пободе
црн мртвачки барјак и у себи зајаука проклињући
час кад га је мајка родила.

57
 11.

Ускоро затим даде пристанак за операцију.

Тако му у двадесет трећој години у санаторијуму
на Голнику исекоше девет ребара, обарајући му
раме готово до сисе. Кад је први пут после операције
устао и у зрцалу болничког прозора угледао свој
накривљени обрис, сам себе није могао да позна;
касније ће се навићи. Напумпаше га ваздухом из
велике штрцаљке, правећи му између непостојећих
ребара под пазухом гадну рану што се перута и
сврби, коју је са болесним занимањем осматрао у
џепном огледалу и пипкао, и с времена на време га
допумпаваху као излишно, искаљано свињско
пувало које негде испушта. И некако му спасоше
главу.
Онда почеше да га шетају од лечилишта до
лечилишта, у почетку повлашћених, а потом све
простијих и простијих. Свугде га тамо упознаше и
нико нигде није био рад да га дуго гледа.
Некад нервозан и у којечему готово ситничав,
временом у болници постаде равнодушан и аљкав.
Није му сметала необријана брада и сестре су га
јуриле да се окупа. Јео је много, али и то некако као
из досаде, убацујући храну у себе као у машину. У

58
недоба пропуши и стече навику на ракију, ону
најпростију и најјевтинију, праву сељачку брљу,
коју је крадом куповао преко болничког плота. У
време болесничких шетњи седео би у соби и
шљискао табланет, за обавезног лежања тумарао би
по ходницима и собама да слуша и, још више,
препричава јевтине туберанске причице.
Полако се навикну да је јектика једина стварност
која постоји, научи се вери да сви кроз њу морају
проћи и с искусном равнодушношћу хвалисао се
бројем и списком промењених болница. На једном
месту где су везе са женама привремене и очајне,
где се лако успостављају, лагодно и без гриже
савести одржавају, без бола а каткад и трагично
прекидају, стидљив, запуштен и лењ, није их имао.
Из прикрајка је у жене жељно погледао, али, не
хотећи ништа код себе да мења и, у почетку два-три
пута одбијен, радије је бирао усамљеност, помало
обојену увређеношћу, ниподаштавањем и
презиром.
Волео је да импресионира новајлије подробно им
описујући изглед својих гнојавих испљувака,
топографију сушичних каверни и начине плућног
распадања. Сликао им је смрти које је видео или о
којима је слушао; а о свима је говорио с извесним
радосним гађењем. Ако би се у санаторијуму нашао
неко од познатих, о коме се причало, напео би све
своје полицајске способности да му сазна неку
тајну, скровиту или непостојећу, и по собама би је с
уживањем разносио.

59
 С новима је правио сурове представе, којима се
сам први кикотао.
„И, тако, кажеш“, питао би сисајући пикавац
скривен у рукаву пиџаме, „мало си пљуцнуо? И то
црвено?“
Новајлија се још не би мирио са болешћу.
„Ма ниси ти болестан!“ викао би Света правећи
гримасе. „Ма какви! То је грешка! Тебе ће пустити
кући.“
И напрезао би се да што више искашљује и да
издалека пљује кроз прозор.
Болест се била завукла у читавог Свету
Петронијевића и нити је хтела напоље било јој је
угодно код њега нити је он из себе пуштао. И где год
је био, плашећи се некадашњег његовог звања,
трпели су га, али свугде су обећавали да ће му
другде бити боље. А њему је било свеједно и да и
даље остаје и да се некуда наново креће.
Тако скоро пуних шест година. Лечен најбољим
лековима и издвојен од света, који му је већ био
непознат, љуљушкао је своју болест као дете
болесну лутку и с упорношћу коју није осећао борио
се да не постане здрав.
А онда се нађе један паметан лекар, који га једног
дана просто напросто најури. И Света Петронијевић
се из оне обезбеђености, са стварима у коферу
старим бар шест година, одједном нађе на улици.
Беспомоћан и без будућности, није знао ни куда
би ни шта у свету око себе да ради.

60
12.

У недоумици, оде најпре сестри Радмили у

Београд, која је сада била мали руководилац у
великој престоничкој установи; не удавши се,
живела је у невеликом стану у Мајке Јевросиме
улици са старијим обудовелим човеком. Убеђен да
су га оштетили и увређен, код ње остаде само
неколико дана, па крете у Врњачку Бању.
Веровао је у своју болест и био решен да истраје у
њој. Већ дуго пензионер и с немалом уштеђевином
која му се од пензије дотле стекла, био је уверен да
може сам себе да негује и лечи. Нису му потребни
лажљиви, поткупљиви лекари ни бездушне, огавне
државне болнице.
У Бањи одседе у старом, доста удобном и не
одвише скупом хотелу и двадесетак дана у њему
проведе први пут у животу као прави болесник. Два
пута дневно је топломером у устима себи мерио
температуру и помно јој записивао разлике, ујутро
и пред вече редовно је шетао између дивних
рундела завејаних снегом целцем. Ману ракију и
дуван. Јео је у минут на време и избегавао
задимљене просторије, после ручка је обавезно
лешкарио и рано одлазио на починак.

61
 Гледајући кроз прозор у парк у којем су се
санкала деца и у четинаре натоварене блештавим
снегом, са страхом је очекивао да ће му се нешто
десити, да ће изнова прокрвавити и да ће га то сад
вероватно задушити. Нарочито у почетку, плашио
се сутрашњег дана размишљајући о смрти и
сматрао да му прошлост налаже да се, као јунак из
народне песме, на време за њу приправи.
Али не зби се ништа од тога. Спавао је добро, јео
још боље, осећао се снажан. Већ подебео, угоји се још
више.
Најзад напусти Бању. И даље љут на лекаре, био
је убеђен да је, ево, сам себе излечио.
У повратку за Београд, после дугог колебања,
реши се да сврати у Ћуприју. И кад се тог
раскаљаног дана крајем зиме, с оним обореним
раменом, трутав и избечен, дебео и бео као
утопљеник, појави у вароши, нико га тамо више и не
познаде.
Није знао да ли то треба да га радује или
жалости.
И не остаде дуже од три-четири сата. Само
унајми једног скрајнутог, безубог, готово излапелог
адвоката да му нађе купца за очевску кућу, па
кријући се испод натученог шешира и увлачећи
главу у јаку као камила у грбу, првим вечерњим
возом побеже.
Мрзео је и Ћуприју и Ћупричане и желео да их
никад више и не види. Они су му за све, веровао је,

62
били криви. И постара се да се од тада никоме ни
писмом не јави.
Ако је још живота било пред њим, морао га је
потражити негде другде. Био је сигуран у то.

63
 13.

После ћупријског и болесничког дела, коло

живота заставника Удбе Свете Петронијевића
окрете се још много пута, гурајући га по врло
закучастим и изненађујућим стазама. Тако ће
некадашњем младићу отутњати још четврт века.
По оздрављењу од грудне болести, Света се
коначно настани у Београду. Кратко време по
преласку проведе у престоници као самац код
старије жене познанице његове сестре, а затим од
службе унутрашњих послова доби леп двособан
стан преко пута ресторана „Мадера“ у Булевару
револуције. И првих седам-осам година проживе ту.
Али како, касније се некако није могао сетити.
Шта је радио тих лета и година, цде је био? Није
баш тачно знао. Свршавао је једно време оне досадне
административне послове око регулисања
стамбених права, куповао намештај и опрему за
своје самачко домаћинство, уписао први и други
семестар на Правном факултету, више пута
покушавао, како је говорио, да учи (али испите није
полагао) и више се није могао сетити. Чини му се да
је имао и обављао јако много обавеза и задатака,
међутим, који они бејаху?…

64
 Био је, заправо, једна од оних наизглед
ужурбаних а стварно успаваних и млитавих,
збрканих замлата у великоме граду, које стално
некуда трче, увек с малим разлогом и ништавним
резултатом, и имајући пред собом кобајаги велики
избор остварљивих позива, док им године
безнадежно пролазе, непрестано се колебају шта
најзад озбиљно да започну. Чинило му се да му је
главна тешкоћа да добро изабере куда да се крене;
ако пође једним правцем, на другој страни, плашио
се, може пропустити бољу прилику. Најтеже је,
вајкао се, ту прву препреку прескочити, и зато се на
њој толико и задржава, остварење изабране намере
потом, био је убеђен, ствар је пуке технике
извођења и доћи ће малтене само.
Осећао је јаку потребу да опет нешто ради, и то
нешто што се цени, да у своме послу буде важан и
утицајан и да свима докаже да је још давно имао
отворен пут у висине, што му је она несрећна болест
била пресекла. Међутим, при том му се искрено
допадало и да живи без удаљеног циља и да верује
да за све има времена, да читаво преподне проведе у
кревету, обрћући се са стране на страну као гуштер
на сунцу, да буде нерасположен, поспан и
непокретан. И све то колико са бољим разлогом
толико с оправданијом мрзовољом.
Али у себи је, затомљене и придављене, још
поштовао и ћупријске обичаје и волео да се
замишља као вредан; тамо, у његовој вароши, знао
је, неодлучност и неделотворност би му опростили,

65
нерад никако. Дубоко запретено, Света
Петронијевић се своје лењости стидео.
И он би, чим крочи на улицу, потрчао витлајући
ногавицама панталона и полама капута као да га
отпозади потискује мотор. Сваког дана између пет
и шест по подне, у време највећег уличног метежа,
могли су га видети како јури Булеваром револуције,
Теразијама и Кнез-Михаиловом. Ако би га у тој трци
неки познаник пресрео а волео је да га пресретну он
би му, одбијајући га руком, довикнуо:
„Журим!“
И одвитлао би кроз гужву.
Десне руке забачене на крста, накривљен, погнут
и намрштен, готово са бесом би заобилазио
пролазнике увек му сметају! – док у Кнез-
Михаиловој не дојури до Меџедове Оријенталне
посластичарнице. У њој би с висине познавали су га
као сталног госта и угађали му указујући прстом,
запослено изабрао две крупне, сочне баклаве и
лагано, мацкајући по тањирићу, са слашћу би их
појео; то је називао поподневном туберанском
ужином. Онда би исто онако журно отперјао натраг
у Булевар или на Славију.
Волео је да се у ресторану „Мадери“, у који га је
увео Ћупричанин Колера и где, одмарајући се од
напорног дана, поче да проводи вечери, појави
рамена накривљенијег него што је било, са
злослутним вестима о својем здрављу, и најавама
новог, опасног погоршања. Управо кад би био пред
неодложном одлуком да најзад отпочне озбиљно да

66
учи и да крене да даје испите алтернатива му је при
том била књижевност или неко необавезно
новинарство, није правио разлику, на чему је некад
такође нешто почињао, али што га је, како је
говорио, мрзело да ради и за чије му је довођење до
успешног краја било потребно да се наљути и
наоштри умела је да га наново нападне
хипохондрија. И он би опет стао да напрегнуто
ослушкује шкрипање својих плућа и да поваздан
пред телевизором купио га је међу првима, већ
шездесетих држи у устима топломер. Увече у
кафани, блед и натечен од спавања тврдио је да га
ноћу мучи знојење и несаница на питање како је,
болно би одмахивао руком:
„Чуће се.“
И његова одлука била би одложена за нових
неколико месеци.
Једино се у ствари из тог времена сећао једног
необичног питања, које му је у кафанској башти
поставио неки блесави познаник.
„Је ли“, рече му тај тада, чинећи се духовит,
„радиш ли још за полицију?“
Каквог ли питања.
„Па, човече“, одговори он зачуђено, „од ње
добијам пензију!“
А изненађење због оваквог интересовања
ниуколико није доводило у сумњу његову
искреност и кад би, у истој тој „Мадери“, причао о
помало невероватним, куриозним стрељањима која

67
је својевремено изводио пуковник Јова Веселиновић
или о нечему сличном.
Имао је тренутке опаке, јаросне разочараности и,
опет, таласе полетне, ватрене занесености. У
оваквом расположењу, кад би се десило неко крупно
хапшење, о чему би преко Колере, који је тада још
био у Управи, међу првима сазнао (први ипак не би
био), са загонетним осмехом би саопштио:
„Ноћас се у граду просуло велико сирће.“
Све време у ствари проводио је као на љуљашци,
неспретно и, зачудо, неосетно се љуљајући између
тих удаљених тачака. И као што би једно вече с
најчистијим негодовањем причао о мучним
стварима које је сам видео или о којима је слушао
„Не знате ви“, довикивао би, нарочито ако би у
друштву било новинара, „шта је све било!“ при чему
је у својој правдољубивости понешто и досољавао,
кроз неколико дана би се присетио шта је исто то
вече говорио и неко други, поготову ако су се
другови за њега већ занимали, и с осећањем радости
што помаже колеги, телефонирао би Колери:
„А онај твој“, рекао би у ведром жаргону, „опет
пиша уз ветар.“
И негде би му заказао састанак.

68
14.

Крајем овог периода, после две-три везе умерене

страсти и дужине, о којима нема богзна шта да се
каже, Света Петронијевић се упознаде с осам година
старијом разведеном адвокатицом Милесом,
црномањастом, главатом и с јасним трагом
наусница, која за младог, хипохондричног
пензионера показа јако занимање.
Непривлачна телом, некадашња партизанка и
мајка одраслог сина, за коју су сви управо тврдили
да је лепша него икад, јер нико није веровао да је
било кад могла да буде млада, приљежна, спретних
руку и изненађујуће питома и мила, Милеса је
првих месеци у Светин запуштен момачки стан
долазила више као спремачица него као љубавница.
Али тој жени је било дато да усклађује. Све што је
њеном изабранику изгледало разливено,
неодређено и збркано, њој је било јасно и прегледно
као на длану. Тако се после годину и по дана овај
необавезни и на први поглед нескладни однос
заврши венчањем у матичној служби општине
Стари Град. И тај брак ће, под њеном разборитом,
уметном и ненаметљивом руком, затим дуго
потрајати.

69
 Невеста већ са првим кораком уђе у ову
заједницу уверена да пензија за њеног младог,
способног мужа није највише могуће достигнуће.
А то ће следећих неколико година међу њима
бити повод за многобројне размирице, које ће
супруга морати вешто да стишава. Кад би га око
девет-десет пре подне будили, Света би гунђао да се
не осећа добро и да је нехумано овако га рано
дизати из кревета; кад би га опомињали да учи,
драо би се да дипломе не поштује и да не подноси
да полаже пред реакционарима (повремено је
изјављивао да би половину његових професора
требало ухапсити); кад би му без његовог знања
пријављивали испите, љутио би се, зато што га је,
говорио би, срамота да се пред испитивачима
појављује заједно с њиховим синовима и што му за
памет и образовање није потребна факултетска
потврда. Међутим, на крају је, једног дана, већ,
додуше, као четрдесет четворогодишњак, из зграде
на углу Булевара револуције и Кидричеве изашао са
чункастом кутијом дипломе Правног факултета у
рукама.
Захваљујући пре свега сопственим некадашњим
полицајским везама, али и Милесиној истрајности
да га у то погурне, у тренутку кад се нико нигде
неће моћи запослити, он ће то доста лако успети.
Биће уведен у делатан живот и упућен у сурову
чиновничку стварност двогодишњом службом у
правном одељењу великог грађевинског предузећа
„Рад“. А то искуство ће му вратити донекле

70
изгубљено самопоуздање, иако ће му у сећању
понајвише остати по заморном, досадном, мучном
исписивању, мењању, дотеривању, крпљењу и
прекрајању безбројних предузетних правилника.
После тог рока, по положеном правосудном
испиту, који су многи, као пре рата, још звали
адвокатским, биће примљен у познату породичну,
веома разрађену, политички моћну адвокатску
канцеларију Миоковић, велику као мала фабрика, у
Симиној улици у центру. Како је у овој фирми
његова жена Милеса била трећи ортак, не треба ни
сумњати да је и ово приредила и обрадила њена
поуздана, умешна и далековида рука.
Већ од дипломирања почевши да се мења, Света
ће у адвокатури, у почетку помало несигуран, бити
бодар, покретан и чио као да се после дугог
одсуствовања вратио у младост, на чудан начин
задржавајући и неке особине из оног претходног
међувремена. (Због тога Радован, доајен и први
сувласник канцеларије, коју је наследио од покојног
оца Милосава, неће о њему као колеги имати
нарочито високо мишљење; између осталог,
сматраће и да је сувише касно почео да би доспео до
високе класе, нужне за њихову реномирану кућу.)
Тако ће умети да изненада покаже замореност
неким предметом, који је дотле тањио и развлачио
драгоцена Милеса ће у тим тренуцима прискочити
да посао изведе до краја да закасни или чак и не оде
на расправу, да пропусти рок за подношење
поднесака и жалби; али то ће му се ипак ређе

71
дешавати. Уопште узев, он ће у адвокатури
показати младалачку, ужурбану, гладну радиност,
онакву каква га је красила као младог заставника
Удбе пре четврт века, иако можда мало више
расејану по састанцима, коморама, комитетима,
посетама затвору, тужилаштвима и судовима
неголи усредсређену на проучавање предмета у
звању (како би Радован рекао за канцеларију). А за
ово му, као и некад, није ни било потребно много
времена, мада му се при том, због брзоплетости и
лаковерности, умела омаћи и крупнија грешка.
Основана пре Првог светског рата, између два
рата по социјалисти Милосаву и комунисти
Радовану прононсирано левичарска, адвокатска
кућа Миоковић у Симиној улици је после Другог
рата, све до доласка Радовановог сина Бранка, који
ће од тада бити сматран њеним наследником,
много пута јавно исказала девизу да је борачка и
партизанска и да други у њој немају шта да траже.
Зато су јој и везе с комитетима и уопште с
политиком одувек биле у природној традицији.
Било је већ уобичајено да један њен човек буде у
управном телу коморе Београда, Србије или
Југославије. А та веза, за кућу веома корисна, која јој
је доносила многобројне послове из државне и
полудржавне сфере, била је разлог и за велике
суревњивости и мржње, каткад и за прави презир у
професионалној средини.
Доајен Радован Миоковић, четвртаст
шездесетогодишњи препредењак средњег раста,

72
под чијим су се тврдим, пуковничким корацима
угибале даске и звецкали прозори, водио је своју
кућу као снажан шофер огроман камион уским,
прашњавим путевима. У његовој крупној, округлој,
потпуно ћелавој глави брзо се мислило и он ће
одмах осетити професионалну свежину и
некадашње, скојевске нагоне Свете Петронијевића.
Само годину или две од појаве новог човека у
Симиној улици, у Београду ће у јавност избити
један од оних повремених, углавном прикриваних
сукоба између политике и адвокатске коморе.
Партијски комитет је, као и обично, захтевао да
коморин председник и неколико чланова управног
одбора поднесу оставке, то јест да их удружење
само отера са тих места, представници богате,
размажене слободне професије су изнова
показивали храброст, непослушност и
тврдоглавост. Опсадна страна је уза се, као и сваки
пут, имала новине и оно што се комично називало
социјалистичко јавно мнење, опсађени су, уверени
у своју правду, као и увек у почетку, у својим
редовима имали слогу, полет и пркос.
Првих месец дана велика кућа у Симиној улици
се у сукоб неће мешати. А онда ће чврста шоферска
Радованова рука лагано, нежно погурати Свету у
окршај.
Већ на првом ширем адвокатском састанку у
партијском комитету којем је присуствовао,
Петронијевић ће одржати ватрен, уопштен и, због
треме, доста збркан говор, налик на оне пред

73
капетаном Марићем пре много година у Ћуприји.
Али и у треми и уопштености он ће успети да доста
јасно искаже „Неке наше колеге, нарочито они који
су у професију ушли пре рата, не схватају епоху у
којој живимо и потребе нових нараштаја и сматрају
да се могу понашати као у давним временима“ на
чијој је страни њихова партизанска кућа и шта по
њиховом мишљењу треба да се уради.
У комитету ће убрзано доћи до још неколико
сличних скупова. Петронијевић ће и тамо опет
узимати реч. (Сваки пут после тога новине ће му
донети име и у једном ставу га навести.) Комора ће
убрзо бити поражена и Света ће постати члан њеног
новог управног одбора. А Радован ће из тога, као и
обично, умети да извуче добит за фирму, да презир
и негодовање у професији пребаци на тобожње
неискуство његовог не више младог новог колеге и
чак да их тиме доста ублажи.
У детињству готово гладан отац железнички
чиновник умро му је средином тридесетих, мајка за
време окупације у младости, у време општег
поратног сиромаштва, умерено повлашћен, у
средњим годинама, као пензионер, тек обезбеђен,
Света ће од женидбе Милесом почети да наслућује,
а од доласка у Симину улицу и да јасно осећа
огромну снагу новца. Петронијевићи су у
власништву имали читав спрат у Добрачиној улици
и, уписана на имена Милесиног сина Драгољуба и
нека друга, још два стана на Славији и на Неимару,
велики летњи стан у Ровињу и летњу кућу на

74
Златибору. Он сам успео је да задржи и државни
стан преко пута „Мадере“, који су издавали
странцима под кирију.
А онда новац. Имали су га у довољним
количинама и на обичним банковним рачунима.
Али у канцеларији један почетник се бавио само
мењањем динара у доларе и то су стављали на два-
три девизна рачуна у Београду. А онда ће у чуду
сазнати да Милеса и Драгољуб имају своје тајне
рачуне и у Женеви. (Одмах ће, разуме се, исто такве
добити и он. Са женом ће о томе код куће
разговарати шапатом.) У почетку брака те суме ће се
бројати на десетке хиљада, а нешто касније на још
више.
„А Радован?“ упитаће једанпут тихо.
„Па он, наравно“, одговориће Милеса, „има
неколико пута толико.“
Кад је богатство које им припада први пут
угледао, био је у недоумици да ли све то није грешка
и неће ли се једног дана прекинути. Али стање је
било чврсто и постојано, обезбеђено ваљаним
правним хартијама, и Света је осетио да се налази
на поузданом, неузнемираваном тлу. Ништа га
одатле, закључио је коначно, више не може
померити.
И он се, са самопоуздањем и самоувереношћу,
као да је одувек све то имао, опустио у животу који
му је припадао.

75
 15.

Тако, у својој педесет другој години, Света

Петронијевић је познат и успешан престонички
адвокат из још познатије и успешније адвокатске
куће, коме се два-три пута годишње име појављује у
новинама. Политички је опредељен и активан и
важи за нашег човека на кога се можеш ослонити.
Члан је најширег градског партијског тела, а у
номенклатури се шушка да ће у следећој тури бити
изабран и у републичко. Већ два пута му је нуђено
да пређе у врховни суд или тужилаштво Србије.
Понуде су му ласкале, али после саветовања с
Милесом и Радованом обе је са захвалношћу одбио.
Јавне почасти тамо вероватно би биле веће,
међутим, ђењги, чију је важност и моћ тек упознао,
сигурно, знатно мање.
Свестан је себе и при уласку у клуб књижевника
у Француској улици, чији је редован и издашан гост
зарад кафане и даље не воли да се штрапацира
вратио се свом маниру отпре тридесет година.
Кад су горња врата закључана, нестрпљиво, дуго
лупа у стакло. (Некад је у ћупријску затворску
капију, ако му милицајац унапред не отвори,
ударао ногом.) Једва сачекавши да му отворе, улази

76
широко раскриљујући вратнице. Затим, уз овлашан
поздрав главом гојазном домару Пери (на шта
каткад уме и да заборави), на сто пред њим
размашито баца лаки капут од камелхара. Низ
степенице према клупском сутерену силази не
узевши гардеробни број, успутно заглађујући косу
и поцупкујући као младић.
Праг средње од три невелике сале прекорачује
ужурбано и без освртања. (Ако ко хоће да се
поздрави, нека му се јави.) Отуд га пресреће звекет
судова, многогласан жагор и дувански дим. Ту,
поред шанка на улазу, застаје као детектив Спенсер
Траси у предратном америчком филму: погнуте
главе и, можда због оног обореног рамена, забачене
десне руке на крста, помало намргођено и
покрећући само очне јабучице, креше погледом
десно-напред-лево, лево-напред-десно. Потом,
угледавши своје друштво, у којем су новинари,
дипломати, судије, покоји политичар и
привредник, чија је већа половина прошла кроз
добру Удбину школу, као да жури на воз, крупним
корацима кад пролаз није слободан, сачекује док се
не испразни креће на своје место. Тамо се
поздравља тек пошто седне.
Од тренутка ступања у Симину улицу јако се
променио и облачи се, понаша и изгледа као да му је
десет година мање. Дететом млечне коже,
набурених усана и сламастих, готово белих живих
власи отуд му и онај ћупријски надимак Руски, који
ће му се у престоници загубити касније бледуњав

77
плавушан проретких длака на лицу, још и као зрео
човек, поготову док је био онако угојен, имао је неки
дечји, скоро бебаст израз. (Мрзео је тај свој израз.)
Сад је, зачудо, издржљивој коси једва промењене
боје дозволио да му падне по врату и ушима. Пустио
је и бркове тек тада је видео да му је лева наусница
због нечега светлија, малтене бела, што ће се за жене
показати интересантним и прогрушану плаво-
риђасту брадицу, коју на образима и подбратку
брије.
Поваздан некуд трчећи за забаву је остављао вече
и ноћ, ретко прекорачујући поноћни час знатно је
смршао и од некадашње туберанске дебљине остао
му је за успомену не баш танак каиш сала око
струка. Али он то, заједно с оним обореним
раменом, добро сашивеним оделима успешно
скрива. Обуће и одеће, упадљиве елеганције и
углавном светлих боја, има у колекцијама и стално
их мења, а за неколико година променио је и троја,
увек бела, велика и луксузна инострана кола. Њих и
дању и ноћу вози нападно брзо.
После десетогодишњег забатаљивања, обновио је
везе с полицијом. Нови људи у њој, међутим Марић
се одавно негде затурио, пуковник Јова
Веселиновић се убио, Колера, који му је дуго био
сруке, побегао је у спољну трговину да не би
шездесет шесте био пензионисан, а онда га је
пензионерска судбина сустигла и тамо и повукао се
у мировање и досаду не зивкају га често него само у
важним и посебним тренуцима.

78
 Има слабост према публицитету и новинарима,
које прикривено гледа као богомдане срећнике.
Књижевнике, пак, које је у књижевничкој кафани и
упознао, никако не подноси. Уопштено их види као
противнике, који израз је прихватио као модернији
за некадашње непријатеље, и, додуше, ретко,
изражава мишљење да би с њима требало друкчије
разговарати. Мало познате и сиромашне презире
сматрајући да им друго и не припада, оне познатије
и обезбеђеније грди и оговара тврдећи да су све
постигли марифетлуцима.
У уметничкој кафани осећа се као домаћи,
понашајући се према власницима Иви и Буди
фамилијарно. (Ако Милесу хоће да обавести да ће
вечерати у клубу, казаће јој: „Вечераћу код Иве“.)
Кад неки припит песник галами или чак почне да
рецитује, уме власника да ухвати за рукав и да му
прекорно каже:
„Докле ћеш дозвољавати овим будалама да нас
гњаве?“
С новинарима често седи, дајући им повремено
савете да све записују, све по правди. У мрачним
расположењима притом и разочарано одмахује,
баш као оно некад:
„Не знате ви шта је све било!“
Има малу рану што се још није појавио на
телевизији и не пропушта прилику да се забележи у
новинама. Тада обавезно спомиње и адвокатску
канцеларију Миоковић, чиме је Радован посебно
задовољан. Бистар и брзорек свој некадашњи

79
ћупријски говор, уз пажњу и Милесин надзор,
потпуно је заменио београдским и улаже велике
напоре да не греши у акцентима у јавним
наступима обично има шта и да каже. Али,
повремено, уме и да претера и да помало
неодмерено замлатара моралом и родољубљем.
По томе му је постао чувен један одговор на неку
анкету о променама у банкарском систему. О томе
није знао ништа, али је уочио да промене захтева
комитет, док се други нећкају. И, не хотећи да
пропусти прилику, изјаву је започео речима:
„На оваква питања пре свега одговарам: Ја сам уз
Тита и партију, вавјек и свагда!“
Откуд му она јекавица, касније се и сам питао!
Углавном, кад је ујутро ушао у канцеларију, прво
је видео смркнуто Милесино лице устала је и стигла
пре њега а онда из друге собе зачуо и поспрдан
Радованов глас:
„О, ’ђе си ти, Петронијевићу, осим што си вавјек и
свагда уз друга Тита!“
После тога је гвоздену капију клуба у Француској
улици неколико вечери радије заобилазио.

80
16.

Већ неколико година Света Петронијевић запажа

да је, доста неочекивано, постао занимљив за жене.
Знајући да то није био онда кад му је било време,
са сачуваним смислом за самоиронију, каткад се
пита: Није ли од читаве моје личности за њих ипак
најпривлачнији онај део који се обично назива
буђелар? И, мада са великим закашњењем, управо
упознаје младо чељаде женског пола. А то му
причињава велику радост.
Најпре му се срећа осмехнула у сусрету с
узбудљивом тридесетогодишњом
дактилографкињом, која је у кући замењивала
оболелу старију жену. Она је у канцеларији радо
показивала своје лепе ноге и имао је неодређену
сумњу да је пре годину-две био испробао и Радован;
али то се међу њима било завршило. Није
пропуштао да јој купује лепе поклоне и с њом је у
необавезној пријатној вези остао читавих шест
месеци.
У клубу му је као улазница у женско друштво
више пута послужио Милесин син Драгољуб, кога је
радије схватао као вршњака него као пасторка. На
мајку кратак и непривлачан, овај неожењени

81
тридесет петогодишњак с оним дифузним
филмашким занимањем често је седео са
занимљивим јединкама одговарајућег пола. И ту је
Света, поред њега, а дваред и заједно с њим, више
пута сачекао да му у касне сате, како су волели да
кажу, опадне припита млађа или средовечна
интелектуалка, која је седењем у познатој
уметничкој кафани замењивала своје слабо
остварене уметничке амбиције. Под изговором да
попију последње ноћашње пиће, водио их је у
канцеларију или у оближњи хотел „Унион“ у
Косовској улици.
А два-три пута је у ноћном канцеларијском миру
успешно изведену бракоразводну парницу кућа се
тиме бавила само по ретком изузетку и тек по
препоруци неког важног пријатеља прославио с
новопеченом распуштеницом не само лепим пићем
него и оним умилним ћушкањем по изгаженом
ћилиму или клизањем по великом Радовановом
столу. То је у свом неуобичајеном ангажману
схватао као неку врсту двостраног пријатељског
бакшиша и овакве везе потекле из професије није
продужавао.
Сваки такав догађај Света у својим успоменама
улепшава красно обојеним цветићима и тробојним
слављеничким машницама.
„Тако јебу партизани!“ воли у свом друштву
понекад да каже.
Али и кад му се некаква слична
самодопадљивост неопрезно омакне, не пропушта

82
да затим дода коју захвалну и нежну реч. Јер увек је
осећао и захвалност и нежност.
Тако, после многих врлудања и краћих и дугих
застанака, Света Петронијевић се у зрелим
годинама најзад нашао на стреловито правом,
сунцем обасјаном путу из своје младости, којем је
одувек тежио и који му, како верује, по правди
припада. Јурио је по њему у сусрет будућности,
незадрживо и гладно, као што јуре његова
незајажљива бела кола.
А онда је пред њега, у његовој младалачкој
педесет четвртој, потпуно неочекивано и из чиста
мира, банула љубав. По нечему налик на ону
негдашњу у Ћуприји звану Гордана, она је била
замамна, љута, обична, опака и испречила му се
пред животом као дебела, ужасавајуће непомична,
смртоносна клада на оштром спусту пред
захукталим таљигама. У предсмртном усхићењу, он
је успео само да зажмури.
И кад га је треснула и проломила му тле под
ногама, уз страх од смрти, уз крв и бол, сузе и
понижење, осетио је и радост, чисту чулну екстазу
што је живео и што му се, изабраноме, једног
кратког тренутка пружило да живи.

83
ДРУГИ ДЕО

84
 1.

Било је прошло три по подне и Света

Петронијевић је журио да са дактилографкињом
заврши неке поднеске за сутрадан, па да крене кући
на ручак; Милеса је већ била изишла. Тад је у
канцеларију ступио један пар.
Жена, од око педесет година, била је омалена,
смеђе обојена, ситних црта и помало уплашена
лица са шиљастим носом као кокошка. Мушкарац је
изгледао нешто старији. Средњег раста и снажне
грађе, лепе сивкасте, таласасте косе која је некад
вероватно била плава, у светлоплавом оделу, држао
је у руци помодну мушку ташницу о каишићу.
Имао је нешто карактеристично у држању, по чему
се Свети учинило да је човек, вероватно,
морнарички официр; то ће се мало касније показати
као делимично тачно.
Упитали су за Радована и он их је упутио на
раскриљена врата суседне собе. Отуда се овамо све
могло чути и Радован би, кад би нешто желео да
сачува за себе, просторију затварао.
Посетиоци су ушли тамо, назвали добар дан и
онда се мушкарац представио.
„Пуковник сам у пензији“, рекао је.

85
 Онда је додао да су дошли из невоље, која је
доста деликатна. Њихов двадесет једногодишњи
син, студент социологије, пре петнаестак дана је
ухапшен, и то, што је њему као бившем борцу и
официру посебно непријатно, због политике.
Изгледа, каже, да је написао неки летак политичке
садржине, који је умножио и отпослао на разне
адресе.
„Изгледа да је написао“, бруји отуда равнодушан
Радованов глас, „или јесте написао?“
„Написао је“, потврђује отац.
Такве случајеве Света зна кућа никад није
примала.
„И зашто сте“, каже Радован, док он овамо кроз
лупу писаће машине нехотице слуша, „дошли баш у
ово звање? Београд је пун недовољно запослених
адвоката.“
„Зато што сам у новинама прочитао“, одговара
пуковник„да сте и ви некадашњи борац и да исто
као ја имате сина; и што сматрам да се таква невоља
могла десити и њему.“
Ако се оно о новинама Радовану морало допасти,
ово друго је тешко могло да га дирне.
„Жао ми је“, каже он својим тврдим, снажним
гласом, „ми смо претрпани и ово не могу да
примим. А моме се сину, друже пуковниче, морам
вам рећи, ништа слично није могло десити. Ја сам о
њему, док је био млад, више водио рачуна.“

86
 Тренутак тамо настаје непријатна тишина. Онда
се човек са ташницом тихо обраћа птицоликој
жени:
„Дај оно.“ Она му из ташне додаје овећи, танак
црвенкаст коверат; то ће Света видети мало касније.
„Молим вас, ипак размислите. Волео бих да га
заступа канцеларија која припада нашем покрету, а
не нека друга. Не бих хтео да ту буде неких задњих
намера. Ово је материјал. Ми ћемо навратити сутра,
у ово време.“
Спустио је омот пред Миоковића и они су
изишли.
Света је посао са дактилографкињом управо био
завршио. Ушао је код патрона и није могао да се не
зачуди:
„Нас су нашли!“
Доајен без речи одмахне руком и гурне коверат
на ивицу.
Никога то у Симиној није могло узбудити. Шта је
ко себи изабрао, нека и трпи.
Сутрадан у исто време Света је у канцеларији
седео сам кад су пуковник и његова жена дошли
опет. Али сад је с њима била и сасвим млада, лепа,
плавокоса девојка, ониска раста и канда мало
крупније главе. Имала је нешто очевско у изразу
лица и одмах је видео да им је ћерка.
Он помисли: Како је згодна!
Радована у његовој соби није било и пуковник се
у недоумици осврће:
„Друг Миоковић није ту?“

87
 „Није“, одговара Света помало нерасположено.
Није му било право да ту ствар сам отклања.
Ушао је у Радованову собу и црвенкаст коверат
нашао на истом месту где је јуче био остављен;
очигледно, није ни отваран. Није желео да се ни
његова кућа ни он сам пред девојком представе
лоше, а сад је свима морало бити јасно шта се с
омотом десило. Узео га је у руке и из њега извукао
нејасан шапирографисан лист и три-четири кратка
исечка из новина. Али наочари за читање су му
остали у његовој соби и слабо је видео.
Колебао се шта да уради. Било му је јасно да
предмет не могу да приме. Али ако људе већ морају
да одбију, треба макар да изгледа да су списе
претходно прегледали.
Уто га човек са ташницом пита:
„Ни ви, друже Петронијевићу, нисте
заинтересовани?“
Мора да се призна, то што су му знали име
приредило му је неочекивану пријатност.
Понудио их је да седну, па отишао до свог стола
и узео наочаре. Затим је сео на Радованово место и
започео писанију да чита.
Летак је представљао мало одоцнио одјек
студентских догађаја из шездесет осме нико није у
Симиној то ценио нити узимао озбиљно при чему
му ни стилска једноставност и јасноћа нису биле
врлина. Али зато сам наслов, онолико
недвосмислен колико неоригиналан, био је
довољан бар за две године робије: Не могу да ћутим!

88
 „Ви, друже пуковниче“, рекне склањајући
наочаре с лица, „схватате да се ја с овим не могу
сложити?“
Човек са ташницом мрдне шаком, а птицолика
жена изусти:
„Нама је потребна помоћ.“
Тада упадне девојка. Касније ће схватити, она је
имала своје мишљење о оваквим адвокатским
канцеларијама, које, како је сматрала, нису радиле
ништа друго него подржавале режим, и није хтела
да им оћути. С уплетеним дугим прстима
постављеним на леву бутину и нежно заобљеним
ногама прекрштеним испод столице ах, каква
коленца: кад би смео само да их гледа! – имала је
нешто тврдоглаво у зеленкастим очима.
„Зашто сматрате за важно“, каже она, „да ми то
знамо?“
Света мрдне челом као да је тамо добио чвргу.
Насмеје се касније ће јој признати да је већ
покушавао да пусти у погон свој олињали шарм,
који ко зна да ли је кад и имао и одговори:
„Зато што адвокати, нажалост, морају да
изговарају животне баналности. И то оне врсте које
се допадају социјалистичкој држави. Овакве ствари“
подизао је коверат са два прста „социјалистичкој
држави се не могу допадати. А не допадају јој се ни
они који, као правобраниоци или приватна лица,
сматрају да су оне легалне. Животна је баналност,
исто тако, да ми не живимо ни у Француској ни у
Енглеској него у Југославији.“

89
 „Ми нисмо држава“, дода она тврдоглаво, „него
приватни грађани.“
„Али ви ипак не смете да схватите“, одговори он,
„да ће држава каква је наша икад прихватити да је
право вашег брата Андреје да пише овакве летке
нешто нормално и легално. То она не може
прихватити. И то вам говорим ради могућег исхода
на суду. Да на крају не бисте били превише
разочарани.“
Тако се примио да брани младог Андреју. И
притом зашто да се крије? – стално је мислио на
његову годину дана старију сестру Мирјану.
За све што затим буце урадио за затвореног
младића, имаће малтене једно једино мерило шта о
томе мисли лепа плавокоса девојка и како се њој
његови адвокатски потези допадају. Она ће му у
братовљевом предмету постати и путоказ и сунце
према којем ће се, као некакав сунцокрет,
непрекидно обртати.
А како ће за сваки потез желети да има не само
њено мишљење него и претходно одобрење то је
требало да буде кобајаги консултовање с
Андрејином генерацијом стицало се сијасет
прилика за њихово састајање и, опет, много разлога
за задовољство неопрезних родитеља.

90
2.

Наравно, већ сутрадан по овом сусрету имао је

реч с Радованом. Шефова пространа ћела се од беса
оросила капљицама.
„Ти не поштујеш традицију наше куће!“
одјекивао је патронов глас. „И, као скоројевић у њој,
сматраш да имаш право да је не поштујеш! Пошто је
ниси стварао, можеш и да је запрђујеш! Како си смео
да нас уплетеш у то говно? Шта ће нам рећи другови
из Цека? Размажени клинци данас једва чекају да
улете у затвор нису то они ваши затвори! – а ми за
њих треба да вадимо кестење из ватре! Нека седе кад
воле!“
Морао је да употреби сву говорничку вештину
некадашњег скојевца да га скине са врата. Толико су
му изгледали беспомоћни, одговарао је и само што
није превртао очима мора бити да су их многи
претходно били одбили, да није могао да их отера.
Они су, уосталом, дошли шефу куће, и најавили му
се, зашто их није најурио сам? Ово је правни случај
једнак сваком другом и ниуколико не мора да
одражава бранитељско лично мишљење, бар толико
једном адвокатском вуку мора да буде јасно. Ако би
те две ствари биле једнаке, и убица изведен на суд и

91
адвокат који га брани били би исти. Дечко се о
законе, очигледно, јесте огрешио, али можда је само
био збуњен, можда уопште није ни рђав ни
изгубљен. Још га, забога, нису ни видели! И не смеју
сви од њега унапред да оперу руке. А, сем тога, и
даље има начина да га се отарасе, ако баш одлуче да
га се отарасе.
„Ти, будало“, рекао му је незадовољни али
побеђени Радован, који је био много мање плашљив
неголи обучен у служби новцу, „уопште не знаш
како ће се то тамо“ показивао је некуд руком
„схватити. Они мисле да им сви на свету само
стварају проблеме и најрадије би да у држави живе
сами. Ти си наивна провинцијска будала.“
Али Света о томе тада није размишљао. Није га
још било брига ни за затвореног Андреју, само је
желео да не разочара плавокосу лепојку. И зашто би
један неизграђен љубавни заплет, размишљао је,
који као залогу има ситан кривичноправни
политички случај, морао да добије рђаву
идеолошко-политичку оцену? Нема за то никаква
разлога, исти је као пре. На читав догађај гледао је
сасвим приватно, и сматрао је да има право на такво
гледање.
Међутим, кад су кроз три месеца спроведени
партијски избори за ново градско управно тело,
њега на списку предложених више није било. Нико
му ништа није ни рекао, једноставно су га
избрисали. А убрзо после тога је са ситним поводом,
кобајаги из других разлога, и кажњен, последњом

92
опоменом пред искључење. Тиме су, дабоме, отпала
и она нагађања о даљем успону у политичкој сфери.
Канцеларија је такође претрпела извесне рђаве
последице, иако оне нису могле бити такве да би је
у њеној постојаности озбиљно уздрмале. Јер и
Радован је одмах предузео кораке, партијско-
политичке и адвокатске, да сваку сумњу с ње
отклони.
А ово је било могуће делом и стога што се и у
канцеларији у Симиној и у Милесином породичном
гнезду у Добрачиној до самога краја никаква
позадина Андрејине одбране, идеолошка или
еротска, није ни наслућивала. Све се схватало као
одоцнили скојевски, провинцијалски ћеф њиховог
ћудљивог укућанина, који је и на једном и другом
месту ипак био поштован и, све у свему, заиста
вољен.

93
 3.

Да ли је Петронијевић већ у тренутку кад је

пристао да брани младог Андреју Поповића био
заљубљен?
Не, не би се мопто рећи, девојка му се тада још
само жестоко свиђала. Сем тога, као прави
провинцијалац, јако дуго је веровао да му Мирјана и
не припада. Ко би у некој малој вароши дао себи
право да се заљуби у девојку млађу пуне тридесет и
две године, поготову ако би то затим хтео да
прогпаси за животно важно? И ако би му неко
начинио само алузију да се одбране прихватио не
из професионалне дужности или из саосећања
према младићу него да би му зграбио сестру, бацио
би га у осећање дубоког срама.
Зато је његова загрејаност за Мирјану, од њиховог
првог сусрета па кроз читавих неколико месеци,
била јарко обележена очајањем и зачуђеношћу што
девојка, баш као и Гордана некад у Ћуприји, никад о
њему ништа како ваља вероватно неће ни сазнати.
Као да и не постојим, мислио је, њен поглед пролази
кроз мене као кроз љуткаст дим који јој смета очима.
Она ме, ево, гледа, али може ли уопште да замисли

94
шта преживљавам? Да ли оно што је најважније у
моме животу може и да наслути?
То му је дуго времена била кочница.
Међутим, и искуства из клуба књижевника, с
излизаног канцеларијског ћилима и из хотела
„Унион“ такође су имала своје утицаје. Онако како
су допринела да брзо к њој посегне погледом тако
су га пребрзо гурнула и у закључак да је неки
сличан додир међу њима неизводљив. Можда те
младе, расправљао је с неким у себи, заиста воле као
оне старије, али ни оне не држе своју ствар на
колену нити је нуде сваком на улици. То га је доста
дуго запречавало према чистом љубавном лудилу,
задржавајући га на празној чежњи с уздисањем.
Да се, као што је навикао, међу њима одмах
догодио необавезан другарски метак, можда се не
би ни заљубио и заплет би се благовремено
зауставио на пријатељској тактилној нежности с
последичним узбудљивим успоменама. Али ред и
распоред је испао другачији и зато је био утолико
тежи и опаснији.
Исто тако, није ни помишљао да би Андреја и
Мирјана, ма на који начин, у годинама које су га
красиле, могли утицати на његово уверење. Он је
био у складу с његовом прошлошћу, а у том
тренутку му је изгледало и као најзад! – праведно
награђен индивидуални глас у сродном хорском
брујању, са несагледиво дугом будућношћу.
Дакле, приставши младића да брани, није, бар на
првом кораку, стекао и разумевање и поштовање за

95
његове политичке странпутице. (Кад нешто
доцније увиди да сличне опседају и Миру, код ње ће
их схватити као још неозбиљније и наивније и
почеће у себи брата и сестру да раздваја.) У првом
сусрету с њим у Централном затвору на Пашином
Брду није се баш ломио да му у његовој дечачкој
залуђености пружи подршку. На састанак је, чак,
кренуо са скривеном мисли да му је брањеник,
помало, по заслузи ћоркиран, пошто, сматрао је,
свако ко пиша уз ветар мора да ризикује с извесним
непријатностима. Па ипак, мада је тада прошао без
тежег душевног оптерећења, касније ће му се
чинити да му са собом већ није било лако.
Шта му је дечко тај први пут оно био рекао?
Околишно му се пожалио није то била права
жалба, пре би је оценио као узгредну опаску на
велику заптивеност и бездушност затвора у којем је
лежао. Оне су постигнуте пројектовањем
двоструких зидова и подова, који са суседним
просторијама нигде немају додира. Нико никад,
додавао је, из њега није успео да побегне. А онда је,
познајући му професионално порекло и хотећи
ваљда да се подсмехне, упитао:
„Је ли истина да је служба унутрашњих послова
пред изградњу затвора позвала на саветовање један
број чувених југословенских револуционара како би
јој они својим затвореничким искуством помогли да
се онемогући свака веза међу ухапшеницима? И ти
измучени људи, чија часна лица често гледамо на
телевизији, заиста јесу у томе учествовали?“

96
 Питање је, по Светином мишљењу, представљало
баналну цртицу из антисоцијалистичке политичке
деструктивности и желео је да пређе преко њега.
Одговорио је да је све вероватно измишљено.
(„Ако је измишљено“, није се момак задовољавао,
шкиљећи у њега кратковидим очима наочари су му
били одузети „није рђаво измишљено“)
Тад га је у ствари највише збунила његова заиста
изузетна младост. Знао је колико му је година, али
то је била апстракција запретена опасношћу у којој
се момак налазио; затворска угроженост као да му је
приписивала озбиљност и зрелост. Међутим, кад га
је угледао једва средњег раста и жгољавог,
кратковидог и с осмехом као у мачета, праву
мајчинску бригу мрљаву на храну истински се
зачудио. Како тај мрљавко може имати опасне
политичке идеје? Ово неизрасло жгебе које је
доцније чак покушавало да оно мало јадних длака
на лицу претвори у браду мора бити, лаже, оно не
може имати ни деветнаест. И о њему су, као
опаснику који узнемирава јавност, писале новине!
Некадашњи Миша Кифлар је према овоме био човек,
имао си шта видети.
Кад се касније боље упознају, и успоставе већ и
пријатељски однос, чест и иначе између брањеника
и бранитеља, смоћи ће снаге и за закључак да је
доиста бесмислено да један мусави дечак своја
узбуђена размишљања, која ће га до зрелости
доводити до јако различитих резултата, отплаћује

97
дугом и тешком робијом, која му мора изменити
личност. Не, адвокату са собом ипак није било лако.
Тако ће Света Петронијевић у својој љубавној
невољи, колебајући се и запетљавајући, још
једанпут у својим замршеним расположењима и
фантазијама кренути негдашњим стазама.
Тих месеци себе ће често замишљати као младог,
заводљивог, способног београдског адвоката, чија се
реч с пажњом очекује. У тешком политичком
процесу он вешто, речито и храбро брани
окривљеног ћупријског спортисту Андреју. И овај, у
часу изрицања ослобађајуће пресуде, уз сагласност
оца официра старе војске, нуди своме добротвору
ониску, лепу, плавокосу двадесет двогодишњу
сестру Миру за жену. Свему узбуђено присуствује
многобројна публика, где незапажено седи и једна
оката, сузна, магловита прилика, која се вероватно
зове Гордана. А устрептали бранитељ, онако
блистав за претреса, занемео је од изненађења и,
истрајан у престоничком витештву, очекује њену
као последњу. („Тако се то ради у Београду!“ чује
шапат из публике.) И, после тренутка грозне
неизвесности, види како му се отуд пружа једна
нежна и дивна рука, коју он до отупелости обожава.
Око њих осећа како се шире раздрагани, блажени
осмеси.

98
4.

У почетку сукобљен са својим убеђењем, Света

Петронијевић није можда ниједан судски процес
дотле водио са чистијом бранитељском савешћу,
делотворнијом бригом за клијента и више
адвокатских марифетлука. Брз али и помало ошљар,
проницљив али и наклоњен крилатици лако ћемо,
лукав и вешт али и спреман на олак закључак да се
више није могло, сад је водио рачуна и о
најбезначајнијим ситницама, све усмеравајући на
припремање терена за добру одбрану и на
побољшање затворениковог положаја. И притом се,
дабоме, старао да Мира о свему буде стално и
ненаметљиво обавештавана.
Непрекидно нешто захтевајући и жаљакајући се,
ухапшенику је знатно олакшао живот. Самим тим
што га је често посећивао и што је, како се неким
званичницима затвора морало чинити, имао
познанства у управи и с истражним судијом, где је
сваки час интервенисао, онемогућавало је оне у
затворској установи готово уобичајене злоупотребе,
које кључари, стражари и други намештеници,
углавном неспособни за цивилни посао и зато

99
веома послушни и осорни, обављају и по дужности,
и по навици и по сопственој насилној нарави.
Прекоредно му је доносио пакете и новац за
употребу у затвореничкој кантини и уговарао
састанке с породицом, два-три пута подносио
захтев за укидање притвора а то на оптужну страну,
иако га је она сваки пут одбијала, ипак оставља
утисак израдио му ограничену дозволу за добијање
књига и из руке му предавао по који њихов комад,
пред крај боравка на Пашином Брду обезбедио му и
прибор за писање момак је, изгледа, нешто
пискарао водио с њим разговоре о истрази и о
оптужници. А кад се већ приближило време
претреса, договарао се с њим и о заједничком
наступу пред судом.
Чим је приметио колико је кратковид, поставио
му је питање:
„Ако преко истражног судије, кога познајем,
успем да добијем дозволу да ти врате наочаре, ти
ваљда нећеш направити глупост с некаквим
сечењем вена?“
(„Ма не!“ одмахнуо је младић уз детињаст осмех.)
И већ после првог или другог сусрета враћени су
му наочари, а пошто су га по хапшењу били
ошишали затим је и од берберских злочињења био
заштићен.
После првог виђења са читавом породицом,
Света му је издејствовао посебан сусрет са сестром.
То је такође требало да буде породично виђење. Али
како је мајка прошли пут плакала, што нико у

100
затвору није ни запазио, адвокат је пред
затворениковом породицом искористио као разлог
да посету обави само Мирјана. И кад се то завршило,
њих двоје су, наизглед без предумишљаја, одшетали
до блиског Душановца и у некој тихој кафаници, уз
кафу и кока-колу, преседели читав сат.
Започињало је њихово упознавање. Света ће
касније мислити да су већ тада једно другом
упућивали неке значајне, избечене погледе.
Родитељима није крио да је затвореников
положај тежак. А то и није било само адвокатско
обезбеђење за случај да одбрана не успе. Писац
летка Не могу да ћутим/ ускоро је био оптужен за
непријатељску пропаганду по члану 133.
кривичног закона и могао је да буде осуђен на једну
до десет година робије. Истина, време је било
погодно, ни на политичким скуповима ни у
новинама нису се водиле никакве кампање против
непријатеља, али Петронијевић је био сувише
искусан да не би знао да погоршање може
нахрупити сваког тренутка. (И пред сам почетак
претреса новине ће са страхом прелиставати.) А
тада би се на јадну Андрејину главу обрушили као
копци.
У ствари, према оптуженоме није више био
равнодушан и хватала га је права мука у стомаку
при помисли да би и сасвим просечном осудом
могли момку да одрапе седам или бар пет дебелих
година. А за њиховог издржавања се сваком мора
осакатити природа и унаказити личност.

101
 Оптуженик је био храбар и тврдоглав све је то од
размажености, помишљао је Света понекад бесно и
адвокат се помало плашио његове плаховитости на
претресу. То би сва бранитељска настојања могло да
баци у Мораву. Зато је с њим повео разговор „То ми
је дужност“, објаснио је о исказивању неке врсте
покајања.
„Не треба се устручавати“, забашуривао је, „да се
суд помало и лаже. Тамо се нешто такво и очекује.“
Зачудо, младић такву могућност не одбацује
унапред.
„Шта бих тиме“, намрштено пита, „добио?“ „Па,
пре свега“, одговара Света, „покајање на претресу се
по закону узима као олакшавајућа околност и
судско веће га мора узети у обзир. А, сем тога, оно
увек оставља повољан утисак. Чак и ако су судије
задрти и решени да буду опаки, покајање их
ослобађа осећања кривице пред собом ако се
покажу мекани. Верујем да у том случају не би
добио више од пет или чак свега четири.“
„Године?“
„Године, нажалост.“
Андреја у неверици спусти руку себи на чело.
Кезио се у некакав осмех.
„Четири године!“ каже запањено.
Унутра је био два и по месеца и изгледа да је тек
сада схватао колико би времена то изнело.
Читав часак се опорављао од запањености.
„А шта бих изгубио?“

102
 Света није хтео да се служи отрцаним
адвокатско-полицајским флоскулама да у оваквим
стварима треба пре свега гледати себе, а не другаре
и пријатеље, на које је младић, очигледно,
алудирао. Јер они би Андрејиним покајањем,
свакако, били разочарани. Али није знао шта друго
може да предложи.
„Хоћеш онда“, каже, „да ја поразговарам с твојим
другарима? Да им, рецимо, објасним да нас двојица
покајање нисмо спомињали, али да бих после
разговора с њима, по дужности, морао да те
упитам?“
Тако се, већ други или трећи пут, изнова помоћу
Мирјане, састао с неколицином из њиховог
друштва.
Седели су у кафани „Три листа дувана“ преко
пута Пионирског парка у Кнеза Милоша улици,
пили кафу и нека обична пића и пријатељски
ћаскали. Света је, дајући знаке келнеру, неприметно
потезао новчаник и помало трпео од размишљања и
осматрања ко би од тих младића могао с лепом
девојком нешто да има. А кад су се у друштву
опустили, поново натукнувши оно „дужност ми је“,
упитао их је и о овоме. Шта они мисле, рекао је, да
њихов пријатељ на суђењу изрекне неко умерено
покајање, што би му као оптуженом битно
олакшало положај?
Међу младима настане тајац. Сви се,
шкрипућући, заваљују у столице, обарају главе и

103
помало се крију од његовог погледа као кад у школи
не умеју да одговоре на професорско питање.
Најзад се један, који је међу њима изгледао
зрелији и озбиљнији, јавља. Лепа, отворена лица са
густом црном брадом и рамена широких као у
рукометаша, овај Свети и у односу на Миру изгледа
најсумњивији и он га с пажњом слуша.
Цедећи речи кроз усне, момак мрзовољно
изговара:
„Па онда би било боље да и даље ћути. И да и не
проговара.“
Није, дакле, прошло. Иако ништа друго није ни
очекивао, Света, растајући се од њих, ипак јетко
размишља о њиховој незрелости и закључује да они
не поштују његов труд.
Зато је Андреју хтео бар да наговори да се на
претресу не држи дрвено. Нека говори само на
почетку и на крају, кад треба да да последњу реч.
Кад га на почетку упитају да ли је разумео
оптужницу, да одговори да је разумео и да писмо
јесте написао; желео је да се на суду на сваки начин
избегне израз летак, што правно гледано не значи
ништа, али психолошки је значајно; и на крају само
треба да изјави да прихвата бранитељево излагање
и да нема ништа да дода.
„А ја ћу у одбрани, на заобилазан начин, да
изразим неку врсту жаљења, некакво магловито,
неодређено кајање, што се то десило. Па нека твоји
другови после грде мене, ако већ некога морају да
грде.“

104
 5.

Пред само суђење Света Петронијевић је

предузео рискантан, прави удбашки потез.
Чуо је да је у клубу Градске скупштине чест гост
Владо Марковић, помоћник окружног јавног
тужиоца за град Београд, који ће на претресу
заступати тужбу.
Овај лепушкасти тридесет петогодишњи кицош
са јаким црногорским нагласком из великог одреда
јуришника на београдске фотеље, у тужилаштву је
брзо пекао успех и, уз помоћ партије,
компатриотског гурања и крупних речи, за десетак
година се од приправника испео до руководиоца.
Увек одлично припремљен, циничан и надмен,
самоуверен и немилосрдан, он је као противник у
судници умео да буде врло непријатан. Али био је
сујетан као паун и адвокат је слутио у дубини душе
вероватно плашљив и ако би се навукао на закључак
да му ситни Андрејин случај за даљи успон неће
значити много, а може му нашкодити он иде на
високо, док је ово ништавно и није вредно прљања
руку могао би бити и попустљивији. Сем тога,
адвокат би покушао да му прода да је ту у питању
наша ствар, такорећи породична, која захтева

105
осетљив, пробран приступ. Једно време, чак, носио
се мишљу да му Андрејиног оца потури као
Црногорца. Али пуковник је био Бачванин, који
повремено упадљиво аче по лалински, и знао је да
то не би прошло.
Света је почео да навраћа у клуб Градске
скупштине.
Прво вече помоћника окружног тужиоца није
нашао. Друго вече је за његовим великим столом
поседео десетак минута, намерно претрес не
помињући; знао је да то неће учинити ни овај. А
треће, кад су се десили сами, као случајно, добацио
му је:
„Па ми ћемо се, Владо, ускоро срести у судници?“
Трик је био провидан и изазива на лицу
спремног младог човека танак, једва приметан
осмех.
„Је ли?“ одговара он питањем. „Како си се
сјетио?“
Света се начини да подсмех не примећује.
„Па, видим“, каже, „да си, иако млађи, забораван.
Па ’ајде да те подсетим.“
Владо је у меканој наслоњачи седео заваљен на
доручје и на ниском сточићу пред собом вртео
полупразну чашу, правећи њоме мокре кругове.
Пио је, умерено, црногорску лозовачу, разуме се.
„Мислиш да сам млађи?“ пита он кроз осмех. За
њега су младост и старост биле ознаке положаја, а
не година. Знао је шта је адвокат некад био, знао је
да је одбио да дође на лепа места у српском

106
републичком врховном суду и тужилаштву можда
је одбацио управо звање помоћника тужиоца и није
га најбоље схватао. Осећао је према њему извесно
поштовање, помешано ево још једног који је отпао! –
са зрном презира.
Петронијевић изненада пређе на црногорски
дијалект.
„Богоми“, рече, „у нашем старом крају то се
разликовало. Ти си, изгледа, брзо заборавио.“
Владо подигне обрве.
„Гле, гле“, каже. „Сад ће се, изгледа, сви
Србијанци, кад виде да губе, огласит за Црногорце.“
Света мрдне главом.
„Неће, богоми. Тврди су они. Тврђи већ ти
мислиш. Но неки међу њима памте оклен су им
стари.“
„А оклен си ти?“
„Ја“, одговара адвокат, „из Ћуприје. Али мој ђед је
крајем деветнаестог вијека доша’ од Даниловграда.
Презива’ се Ђурковић. Још тамо имамо својту. А
презиме је у Србији промијенио. Можда је за то има’
неки разлог.“
Владо га гледа нешто мекше.
„Нијесам знао“, каже. „Нијеси никад о томе
говорио. А мало сам се и чудио кад сам чуо кога си
изабрао да браниш.“
Света задржи келнера који је туда пролазио,
наручи себи кафу, овога ничим не понудивши знао
је да би га елегантни уображенко одбио и одговара
враћајући се екавици:

107
 „Кад би ти био адвокат и једног ти дана дошао
командир чете са Сремског фронта, који те је волео и
можда ти спасао главу, и замолио те да му браниш
сина ухапшеног због непријатељске пропаганде, би
ли га одбио?“
Знао је да младе долазнике нечије ратовање уме
да импресионира, макар оно протекло и у
батаљонској кухињи. Али овај то не показује.
„Ах, тако“, каже.
„Па надам се“, наставља Света смешећи се, „да у
судници нећеш бити онакав какав умеш да будеш.“
И даље је изгледало да помоћника тужиоца
њихов разговор много не занима. Међутим,
адвокатово удварање му је ласкало и опет се онако
танко осмехивао.
„А какав ја то умијем да будем?“
Света се као у поверењу нагне преко стола.
„Опак“, одговара с осмехом. „Опасан.“
Ово се младом помоћнику морало озбиљно
допасти и он своје задовољство више и не скрива.
Гласно се насмеје и, приневши чашу уснама,
нехотице куцне ивицом о беле зубе.
„Мислиш да сам опасан?“ упита преко гутљаја
готово кокетно.
Петронијевић начини широк покрет рукама као
да је то, нажалост, свршена чињеница, против које је
његова моћ мала и ништавна.
„Па сам хтео да те замолим“, продужује он, „да на
претресу не настојиш превише на свему што си у
оптужници написао. Рецимо, немој много да се

108
противиш мојој квалификацији да оно није летак
него писмо“ млади човек на то опет подсмешљиво
подигне обрве „и да у њему нема таквих увреда које
би се могле протумачити као непријатељске по
државу или бар као јако опасне по њу.“
Владо весело пита:
„Само толико?“ Било је у томе и убеђења, али и
пиљарске склоности и таште навике на
квазиминистарска погађања и ценкања. „А описи?
Ни ти ни ја не знамо на кога се односе? Шта мислиш
на кога се може односити оно велики офарбани цар!“
Света на сточићу пред собом отвори шаке као да
хоће да покаже да у њима ништа не крије.
„Описи?“ рекне. „Па они се могу односити и на
некога из младићеве улице. У писму, Владо, нема
ни једног јединог имена. За суд то ваљда мора да
буде важно.“
Помоћник одмахне главом као мало се чудећи.
„За суд, Свето“, одговара, „не знам што је важно.
Знам што мора бит важно за тужиоца.“
„Чак и ако је време мирно и ако без потребе не
ваља дизати прашину?“ Млади човек на то опет
одмахне главом. „То смо и ми, Владо, у Удби, некад
знали. Његов отац је, човече, резервни пуковник,
разне људе познаје и ових дана их је обилазио. Они
њему тамо нису претили никаквом тешком
осудом.“
Ово је за младог човека од каријере морало да
буде важно, сем ако не представља адвокатски блеф.
Зато није смео да се истрчи.

109
 „Свето“, рекне мекше, „ти знаш ко то мени може
да каже.“ Света то уопште није знао. „Мени мој шеф
није ништа на такав начин говорио.“
„Рећи ће ти“, наставља адвокат убедљиво. „Рећи
ће ти. А, сем тога, земљаче, ми ћемо се на овом послу
још сретати.“
Влади се ово ценкање допадало. Услуга за услугу
то је добар начин. Али у адвокате, поготову
Србијанце кад се издају као поријеклом Црногорци,
не можеш се поуздати. И наново се насмеши.
„И ти ћеш ме увијек молит за услугу, коју нећеш
моћи да вратиш.“ Помало нервозно, опет сркне из
чаше. „Кажи ми, да си ти, док си био у Удби, добио
неког овак’ог, што би му учинио? Како би проша’
код тебе?“
Света се уозбиљи. Таквој се мини од њега мораш
надати.
„Па,“ одговара оклевајући, „сигурно не би
прошао добро.“
„Чак и ако би хтио да му помогнеш?“
Света потврђује главом.
„Чак и ако бих хтео да му помогнем. Али било је
друго време.“
Помоћник тужиоца га прекида одмахујући
руком.
„Зашто ви који се кајете зато што сте некад били
сурови, стално понављате да је то било друго
вријеме? А как’о је вријеме данас? Револуција, Свето,
још није завршена.“
Али Петронијевић му не дозвољава да га омете.

110
 „Ја сам, Владо, онда био јако млад и јако неважан.
А ти си данас помоћник окружног јавног тужиоца у
Београду и на овом претресу ћеш заступати тужбу.
То је разлика.“
Тренутак обојица поћуте, мирно се гледајући.
Ни један ни други нису тачно знали шта су
узајамно постигли. Је ли немилосрдни помоћник
јавног тужиоца најзад мало омекшао и на претресу
ће бити попустљивији? Или је, пак, адвокат коначно
схватио да су сва његова довијања у одбрану једног
момка који је сувише изазивао судбину узалудна и
да му ваља да га пусти да оде низ воду?
„Видјећемо се на претресу“, тихо рекне Владо. У
томе овај пут није било ни злобе ни претње.
„Видећемо се“, потврђује Света.
Затим су заједно поседели још четврт сата, више
се на ово не враћајући.

111
6.

До доласка у адвокатуру Петронијевић је

сматрао да су судије, пошто су пре неколико година
можда ослобођени од непосредног туторства
полиције, сада подложни неком магичном
партијском телефону. И телефонска наређења,
закључивао је, морају просто аутоматски да
извршавају. Није га се ствар тицала и мислио је да је
то правоваљан и морално дозвољен дриблинг да се
заједница заштити од хаоса. Све зависи од тога чији
морал узимаш за важнији, онај насилног, опасног
појединца или угрожене, незаштићене множине; а
зна се кога судије комунисти треба да штите. Јер
како ћеш, размишљао је, једног непријатеља на
делотворан и неупадљив начин да уклониш кад то
више није дозвољено полицији ако се судска и
извршна власт благовремено не договоре?
Сад је тим системом посредно био погођен и сам.
И, најпре, био је зачуђен. Како, питао се у чуду, зар
истом мотком и мене? Па ја сам му, свих ових
година, верно служио! Стрељао сам за ово друштво!
Повређен и незадовољан у почетку, почео је о
њему дубље да размишља и онда, као прави
адвокат, да му тражи слабости и рупе. Тако је могао

112
да утврди да оно дириговање, као и многе друге
ствари међу људима, не мора да се спроводи грубо
и неувијено, чиме би се подређени понижавали, и
да се, сем по изузетку, уопште неће изводити
телефоном него на некаквим другарским
састанцима, о проблемима сарадње друштвеног
самоуправљања, социјалистичког правосуђа и органа
Гоњења. Ту ће, уз оне из партије, суда и тужилаштва,
као равноправан сарадник присуствовати и
представник службе безбедности. Састанци могу да
имају скроман обим, са по једним делегатом, али и
проширен и велик, налик малтене на омање тајне
конгресе. И тада једна и друга и трећа страна треба
да се узајамно, као, схвате.
Ко су људи који такве разговоре покрећу и ко они
који их воде, колико их је и да ли се у том
незваничном телу мењају, износе ли на вишем
месту већ створено и усклађено мишљење или ће се
оно на лицу места изнаћи није знао. Само је знао да
се ти разговори никад неће држати у судској згради
и да ће из суда на њих одлазити редовно
председник, а каткад још по неко, кога он по неком
критеријуму изабере.
И онда би се тамо прегањали.
Председнику би, кад би се, у невеликом пленуму,
говорило о конкретном судском предмету, биле
излагане опште државне невоље и неприлике, са
честим освртима на оне спољне земља је окружена
крвожедним непријатељима и постепено би био
навођен на такорећи одбрамбено-војне закључке;

113
још неспоменути оптужени би, на тај начин, испао
малтене командант стране командоске дивизије
која хара овом најмилијом отаџбином.
Судски би човек, опет, говорио о правосудној
служби, њеним могућностима и недаћама; услуга
се готово никад није обављала бесплатно. Притом
би посебно наглашавао да, ма колико судско
законодавство било прилагођено социјалистичком
систему, право не дозвољава да се у модерној
држави олако осуђује свако ко би то по идеолошко-
политичким мерилима заслуживао него само по
одређеним, јасним правним правилима, која нису
ни нова ни национална; она су врло стара и
међународна и обавезују све. Тек после тога би се
евентуално могло приступити разговору и о
конкретнијим закључцима, све до избора чланова
појединог судског већа.
Ако погађање не би донело резултат једног дана,
наставило би се сутрадан, и прексутрадан, док
судски представник, у име виших циљева, не
пристане на мишљење које му се препоручује. Тек
кад га прими као своје сопствено, он ће моћи да
предложи, рецимо, имена преостала два члана
судског већа, који морају бити такви да, у име истих
виших циљева, без опирања и чак с ентузијазмом
прихватају партијску директиву. Прави
налогодавци се пред непосредним извршиоцима
никад неће појавити.
Било му је познато да се тако ради у мање-више
свим политичким, а и у оним криминалним

114
случајевима који имају идеолошки или политички
одјек. Али да ли баш у свима?
Ово није могао да утврди. Да ли се за известан
број ситнијих случајева не оставља самим судским
органима да покажу своју дисциплинованост?
Претпостављао је да жеља за том потпуном
контролом постоји, међутим, у исто време, знао је
да је у свакодневици тешко остварити такав
савршен систем који, као надређен животу, делује
аутоматски. Јер у раздешеној, разваљеној
стварности, у којој слуша само онај под
непосредним и непрекидним надзором,
аутоматизам послушности није лако остварљив,
због чега се сваки час морају дешавати и грешке.
Сем тога, извесну улогу још игра и удаљени одјек
српске демократичности у политици и судству из
деветнаестог и с почетка двадесетог века, који у
традицији, ма колико скромној, није сасвим
угаснуо.
У томе је видео извесну прилику и за свог младог
клијента.

115
 7.

С председником окружног суда Драгишом

Митровићем, који ће на Андрејином суђењу бити и
председник судског већа, Петронијевић је сматрао
да ће имати једноставнији посао него с
помоћником тужиоца. Али није му баш било лако
да га на исти ненаметљив начин и пронађе.
Судија је био човек у годинама за поштовање,
попуштало му је и здравље и у ресторан „Влтаву“ у
Толбухиновој улици, где је некад, заједно с
колегама и адвокатима, суботом и недељом пре
подне био редован гост, навраћао је ређе. Готово
сваки слободан тренутак користио је да с млађом
ћерком, зетом и њиховом децом измакне у летњу
кућу у селу Бабе на Космају. Припремао се за
пензију и за ствари око себе већ се мање занимао.
Он је био гласила су Светина обавештења један
од оних старих, искусних судија који слушају.
Некад давно, у заробљеништву или у расколу с
Русима деветсто четрдесет осме, начинио је потез
који су партија и полиција оцениле као преступ у
оданости. И, вероватно још онда, зграбљен је у узе
послушника, из којих никад није успео да се
ишчупа. Мада све до пре петнаестак година није

116
био ни члан партије, коју је у сопственом животу,
знали су му најблискији пријатељи, осећао као
чврсто страно тело чија га оловна тежина притиска
и дави, повременим дискретним подсећањем на
некадашњи тобожњи грех држан је на поводнику
обавезе и већ годинама у окружном суду, поготову
кад је постао његов председник, представљао је
пуког преносиоца комитетских налога. А у
последње две деценије његов судијски лик без
личности само се дограђивао.
Пореклом из старе правничке породице, у којој је
још деда био судија београдског касационог суда,
он се у појединостима сећао процеса отпре
тридесет година, а доста је знао и о онима
предратним и чак онима из деветнаестог века. С
таквим знањем, ослањајући се на рутину, у
кривичним предметима умео је да се снађе
изненађујуће добро. Године, знање и искуство су га,
стога, природно гурале у све сложеније случајеве. А
у њима, кад је дошао до њих, нарочито на положају
председника суда, он није успевао да покаже ништа
друго до жалобан страх од јачега и тужан
недостатак карактера.
Чак, како се приближавао озбиљним годинама и
одласку у пензију, уместо да се, као што би се
очекивало, ако не баш ослободи, онда бар у свом
страху мало опусти, Драгиша Митровић је у себи
изградио праву радарску осетљивост на вибрације
свакојаких опасности. И, у часовима знојне
заплашености, могао је истоварати читаве камаре

117
свакојаке партијске фразеологије, без никаквог реда
и смисла. Кад би мање трпео, задовољио би се
Марксом и марксизмом; у великом, пак, страху,
неконтролисано би млео и о закључцима овог или
оног партијског конгреса, зачињавајући их покојим
цитатом нашег друга председника. У једној таквој
прилици, кад је велика партијска метла чистила
правосуђе, при којој је презао од сваког шушња на
улици, он се, у јавном говору, подсетио и једне
изузетне мисли.
„Ми, радници у социјалистичком правосуђу“,
рекао је, „заиста не можемо, као што нам је недавно
поручио и друг Тито, да се у сваком тренутку
држимо закона и правних регула као пијан плота.“
У Радовановој канцеларији су га, не изричући
дубљи суд о њему као правнику иако су волели да
кажу: „Он је добар човек!“ стално прижељкивали као
судског партнера. Драгиша је за њих био
добронамеран судија који уме да сарађује и с одбраном
и с тужбом.
Али највећи број пресудитеља и адвоката, мада
су му признавали апстрактно знање, није га ценио.
Гледајући га као добричину који се у финесама не
сналази, што није било у потпуности тачно, ови
углавном нису имали срца да га лично вређају и
клонили су га се, молећи бога да с њим као
званичником немају никаква посла. Јер, у тежим
процесима, по њиховом мишљењу, Драгиша
Митровић је могао да буде гори и од којег
необразованог, ригидног партизана с неке планине,

118
који тридесет година после рата још ратује против
четника и који је одбрану система одавно узео за
свој животни смисао.
Тако се о Драгиши знало да воли фудбал и
спортски клуб „Црвену звезду“, воли чашицу и брзо
се опија, воли глупе вицеве и од срца им се смеје,
обожава Тоску, коју је слушао тридесетак пута, и на
свакој њеној представи плаче. Знало се и да, као
човек, искрено жели да према свима буде
добронамеран, што је заиста и био, али само дотле
док му се не поручи, или док својим осетилима за
опасност не наслути, да треба да буде друкчији. А
тада ти својим добродушним, назалним баритоном
каже:
„Е, богами, требало је да пази шта ради.“
И ребне ти такву пресуду да ти се коса дигне на
глави. Притом он осуђеника може приватно и да
жали, па чак и да се над његовом судбином
растужи, као да се с њим није никад ни на улици
срео.
У ствари, Драгиша је своје пресуде, међу којима је
имао и неколико смртних, видео као нешто
потпуно изван себе и у њиховој привидној
законитости налазио је лично покриће. Јер правила
правне струке су за овог правника представљала тек
илустрацију и вид остваривања неке удаљене,
веома важне идеје, која се налазила далеко од
његовог видокруга и у којој није могао замислити
никакву сопствену надлежност.

119
 У личном додиру, стално је био под утиском да
сви око њега имају право. Зато, у судским
пословима није успевао да утврди које виђење има
стручну или моралну превагу и ни по цену највеће
унутрашње борбе није могао да се одлучи којем
утицају да се препусти. А како је у сваком тежем
случају управо био излаган утицајима и
притисцима, попуштао је ономе званичнијем и са
већом снагом. И као што није могао да се одупре пре
суђења донесеној политичкој пресуди, тако није
могао ни да горко не пати ако би дочуо да га
погођени после претреса жучно псује и грди.
„Али шта сам му урадио?“ питао би, до суза
повређен. „Ја сам се само држао закона!“
Стога се сопствено живљење Драгиши
Митровићу представљало као непрекидна кривица
настала још пре рођења, која ће трајати можда и
после смрти. Он је свуда око себе у погледу,
покрету, нагласку, речи откривао стални притисак,
захтев, претњу, незадовољство, презир, и свака
одговорност му је тиме постајала све
неподношљивија. А пријатељско ћаскање о
фудбалу, поготову оно прошарано приземним
шалама, и олако опуштање у алкохолу
представљала су му лек за многобројне отворене
ране.
И кад би после таквих угодних тренутака у
кафани дошао кући под Гасом и још са врата зачуо
љутито женино фрктање и псикање, и угледао њен
надувени нос, умео је да се без речи поред ње

120
провуче у купатило. Тамо би се одмах закључао.
Погледао би уљаштени порцелан на зидовима,
шарене чупаве пешкире на чивилуцима и чете
бочица и теглица на полицама и развео би рукама
око себе.
„Ја сам вам ово пружио!“ шапнуо би очајно.
Онда би напунио каду и, загњурен у њену
пријатну топлоту, каткад би се сит исплакао.
Није била тајна да из активне службе не бежи у
пензионерски статус једино из страха да га општа
несигурност и непостојаност динара не баце у беду.
Притом му није била далека ни мисао да би,
одслуживши им још мало, можда могао стећи и
повлашћену националну пензију. А тиме би
опасност од сиромаштва била још боље отклоњена.
Већ као четрдесетогодишњак назван чика
Драгиша, како га је звао и једва неколико година
млађи Света Петронијевић, био је готово заборавио
кад се последњи пут осврнуо за лепом женом и
стално је приповедао најдосадније дедовске
анегдоте о својим унуцима. Прерану старост и
галопирајућу излапелост он је примао равнодушно,
малтене весело и радо је причао о својој расејаности,
заборавности и неспретности, увек их узимајући
као разлог за скори одлазак из службе.
„Само још три-четири године!“ узвикивао би, с
прстом подигнутим увис.
А тада ће, веровао је, наступити оно срећно
време кад ће најзад сви њиме бити задовољни.

121
8.

Света није хтео судији Митровићу да иде баш у

канцеларију, јер би то могло да изгледа одвише
званично, а сем тога имало би и сведоке. Зато му је,
у духу свог некадашњег занимања, направио бусију
пред Палатом правде.
„Друже судија! Чика Драгиша!“ викнуо је из кола
кад га је угледао. „Хоћеш да те повезем?“
Затим му је, већ стотинак метара даље, у
неподношљиво бучној Сарајевској улици,
предложио да негде попију по кафу или, још боље,
пред ручак, по ракију.
„Ма знам“, рекао је судија, смејући се великим
устима, у чијим се угловима скупљају жвалице
пене, „шта ’оћеш. Сигурно нешто ’оћеш за оног твог
што неће да ћути, оног Толстоја или Гогоља, не знам
ко беше. Е па, богами, Свето, неће добро да прође.
Шта му је то, кажи ми, требало кад је све у животу
имао?“
Свратили су код „Газеле“, преко пута
Министарства железница.
Већ после друге чашице судија је био припит и,
бечећи очи иза дебелих наочара и набирајући
ситан, гумаст нос, чапкунски се кикотао.

122
 „Опет сам се напио!“ радосно је избацио. „Опет
ће женетина да ме грди!“
Засмејао се бришући очи од суза као да га је неки
од оних пријатних младих људи наново
орасположио духовитом анегдотом. Скинувши
наочаре, брисао је сузе веселнице.
„Ти си, беше“, упита, „жењен? Имаш децу?“
Света неће да му објашњава шта му пада
Драгољуб и потврђује.
Старац га гледа разводњеним очима и клима
главом према нечистом столњаку.
„Е па, онда, знаш шта је брак.“ И тужно,
добродушно се смеши. „А кад једног дана, мој Свето,
цркнемо, хоће ли ико помислити да смо умрли
несхваћени? Да смо и ми“ и спушта овлаш стегнуту
песницу са кратким, готово закржљалим палцем на
груди „у себи носили нешто можда важно за све
људе, нешто што је вредело да се сазна и што, ето,
несхваћено и нерастумачено, одлази за храну
црвима? И ни од кога никад неће бити прочитано и
откривено.“
Петронијевић се у том часу у својој осећајној
збрци с Мирјаном вртоглаво успињао и она га је све
теже притискала и све више разарала. Још није
успевао да види куда га то води ни да добро оцени
шта девојка стварно осећа, да ли је и код ње осећање
озбиљно или се само са чилагером зеза, а није имао
одважности ни с њом да се како ваља расправи
нити, пак, да се некоме пријатељски повери.

123
 У канцеларији и код куће, одакле је стално
измицао, пратио га је незадовољан и пажљив
Милесин поглед. Он је некако као сестру жалио и
није у себи налазио снаге ни да јој се приближи ни
да јој све искрено призна. И, осећајући кривицу,
искупљивао се неспретним, незграпним куповањем
скупих поклона. (На своје чуђење, примећивао је да
јој се то свиђа.)
Сопствени положај је каткад сагледавао као
крајње баналан и тривијалан, а затим себе, огрезлог
у страсти, несигурности, патњи и мучењу, у таквој
општости нигде ни у траговима не би могао да
нађе. И онда се ломио празним размишљањем о
томе да ли је вредан и самог бола, а камоли љубави.
И то га је уништавало.
Зато га ово што му судија изговори погоди као да
га је чича преко стола оном песничицом ударио у
груди. Тако ни он никоме ништа о себи није могао
да саопшти! Тако ни о њему нико ништа неће
сазнати!
Готово изгубивши дах, прихвати се чашице
испред себе. Осећао је како му дрхте руке.
Сад, помисли, нећу моћи да га питам. Не о томе!
Не мисли сад о Мирјани!
Часак су ћутке пили гледајући у столњак пред
собом. И исто су тако без договора наручили нове
чаше.
Осећао је да и њега пиће хвата и није му се то
свиђало, као што му се није допадало ни што се

124
Драгиша брзо опија. Јер данас може прихватити шта
год хоћеш, а сутрадан да се ничега не сећа.
Зато га изнебуха, готово грубо упита:
„Је ли теби, чика Драгиша, о овом случају који
имамо неко нешто говорио?“
Судија простодушно одговори:
„Па јес’, рекли ми. Теби могу да признам. Нешто
су ми рекли.“
Свету то као да мало поврати. Доста је, мислио је,
мојих запомагања над собом! Увек ја имам разлога
за кукање!
„Шта су ти рекли?“
„Па, знаш оно ти си искусан судија, знаш свој
пос’о, и тако. Ништа нарочито.“
„Ништа више?“
„Па шта има више? Ти, Свето, извини, он ти је
брањеник и ја разумем да мораш за њега да се
бориш, али ми так’е морамо да чистимо. Он је
нападао самоуправљање, нападао социјализам,
нападао нашег друга Тита. Так’е бисте ви некад
стрељали. Сад ће да добије пуну меру. Па нека се
мисли. Имаће довољно времена.“
Још неприправан за сучељавање, Света се
одједном смандрља у обесхрабреност. Учини му се
да је све, заиста, бесмислено. Бесмислена је његова
окаснила љубав, бесмислена његова борба за оног
несрећника који чами у затвору, бесмислени су и
бедни његови марифетлуци са судијом и тужиоцем.
„Аман, чика Драгиша“, рече патнички и без наде,
„па друга Тита није нападао! Где то пише? Па

125
немојте му, људи, сад прикачињати све што вам
падне на памет!“
Драгиша га погледа као кривац.
„Како не пише?“ упита збуњено. „Па ваљда
пише.“
Света тврдоглаво викну:
„Ма не пише! Нигде не пише!“ А Андрејин допис
је, знао је, толико збркан да се подједнако убедљиво
могло тврдити и једно и друго. „Јеси ли читао
списе?“
Председник суда се накриви у столици као да
хоће да се одмакне.
„Како да нисам?“ изрече несигурно. Више у
ствари није знао шта је прочитао. „И другови ми,
Свето, кажу. Другови из Удбе имају податке да је
псовао друга Тита.“
Петронијевић замаха рукама. Добијао је разлог
да побегне од размишљања о себи и то га просто
обасја.
„Који другови? Чика Драгиша, ти си ту да све
добро прочиташ, не они! Ми смо ту ти, помоћник
тужиоца Владо Марковић и ја да добро видимо шта
тамо стоји, а не да измишљамо. И на нама је
одговорност. А не на онима са стране.“
Судија га је гледао забринуто.
„То је тачно. Ту си ти, Свето, у праву.
Одговорност је на нама. Нарочито на мени.“
„Ти, чика Драгиша, малочас рече: ’Ви би’ га,
удбовци, стрељали’. А оне који су нам наређивали
не спомињеш. Тако ће и за тебе сутрадан да кажу: То

126
је судија Митровић радио, ми се у судске ствари
нисмо мешали. И ако ми сад једног младог човека
ребнемо…“
Драгиша високо подиже руку и поче да млатара
кажипрстом.
„То је тачно. То је, да знаш, тааачно. А сутра ће
све мени да натоваре на врат.“ Није лако долазио до
речи и, очајан, набирао је уснице као у љутњи.
Подизао је и други кажипрст. „А то је, Свето, што
кажеш, млааад човек. Дееечко. Кажу ми,
симпааатичан.“
Несрећно је климао главом, док су му се очи
влажиле.
„Тачно!“ узвикивао је адвокат. „Врло симпатичан!
Бар га ја познајем. Одличан студент. Из честите
партизанске породице. Отац му првоборац,
пуковник, мени био командир на Сремском
фронту.“
Залећући се само што даље од себе! – заборављао
је шта је истина, а шта измишљено.
Ожалошћени судија је ритмично потврђивао
главом.
„Ето, и то. Првоборац. На Сремском фронту.“
„И, он, чика Драгиша, пише. Ово је такорећи
литература. Нећемо ваљда младе људе слати на
дугу робију због некаквих романа?“
Драгиша се некако прену.
„Пише?“ упита готово уплашено.
„Пише“, потврђује Света, мада и ту није био
сасвим сигуран.

127
 Судија наставља своје:
„Па он то једног дана може и да напише. И да ми
се име нађе у роману!“
Руке је држао пред собом на столу као да се
спрема да скочи и да побегне.
Петронијевић увиде да је мало претерао.
„Ма неће, не бој се. Неће ако се будемо држали
људски. Ми, чика Драгиша, морамо овим младима
да покажемо да смо људи. Они ће нас презирати ако
им то не покажемо.“
Изгледало је да се судија тек сад снашао. Ухвати
адвоката за подлактицу и снажно га стеже.
„Али ја њега, Свето“, изговори разрогачених
очију, „не могу да не осудим! Ја њега не могу да
пустим!“
„Знам, знам“, покушавао је Петронијевић да га
прекине. „И ако га ослободиш, другостепени ће
пресуду поништити. Али можеш да будеш благ.“
Овај га је стезао све снажније.
„Знаш шта они могу да ми ураде?“ Кроз наочаре
га је сузним очима гледао у лице. „Знаш шта могу?“
Осврте се преко рамена, па настави тише: „Они могу
да ме убију! Они могу све да ми побију! Децу! Моје
унуке!“
Већ је све своје, заједно са собом, видео у локви
крви и сузе више није ни суздржавао.
„Ма неће!“ тихо је узвикивао Света. „Неће, чика
Драгиша! Зашто би?“
„’Оће!“ настављао је судија. „Знам ја њи’! Знам с
ким имам посла!“

128
 „Драгиша! Чика Драгиша!“ Света је покушавао да
ослободи руку. „Шта то причаш?“
Осећао је да је пиће и њега ухватило и језик му се
помало заплитао.
Судија га наново повуче за подлактицу. Лице му
се нервозно трзало.
„Само ми једног дана зазвони поштар на
вратима: ’Драгиша Митровић?’ Ја отворим. Он из
поштарске торбе извуче машинку и овако полије по
нама! Они имају спискове!“ Просто је псикао.
„Ставиће ме на списак!“
Света помисли: Овај је луд. Онда му кроз свест
севнуше неке слике с краја рата „Трчи, попе, трчи!“
и из четрдесет осме и домисли: А луд сам и ја. Сви
смо луди!
Осврнувши се према другим столовима чинило
му се да их отуда слушају поче Митровића да хвата
за руке и да га цима надоле.
„Чекај!“ подвикивао је у пола гласа. „Чика
Драгиша! Не вичи! Ништа ти се неће десити!“
Уносећи му се у лице, судија је настављао:
„Они, Свето, могу да ме оставе без хлеба. Мене,
моју жену, моју децу! Моје унучиће! Све! Моји унуци
ће умрети од глади на улици!“
Петронијевић дохвати полупразну чашицу са
стола.
„На! Испиј то.“
Драгиша је дрхтавом руком прихвати и жедно
испразни.

129
 „Како ти се то“, продужи адвокат, „може десити
ако ћеш сутра у пензију? Хоће ли и пензију да ти
одузму?“
Овај га је збуњено гледао.
„Ништа ти се, под милим богом, неће десити.
Ево“, приносио је руку к срцу, „кунем ти се.“
„Ако се нешто, Свето, деси, грех на твоју душу.“
Петронијевић потврди:
„Грех на моју душу. И, ево, нисам хтео да ти
кажем, али ја и младићев отац смо били код друга
Станета.“ То је био један Словенац, висок
руководилац у југословенској партији. „Нико ти
није рек’о?“
Гледајући га поцрвенелим сузним очима, које су
му дебели наочари увеличавали, судија беспомоћно
одговори.
„Није. У ствари“, исправи се, „чуо сам нешто. Чуо
сам да се занима за случај. Ти Словенци не воле кад
чују да се код нас нешто дешава. Плаше се да се то не
прошири и код њих.“
Света се захуктавао и старчеве одговоре није
готово ни бележио. Прекидао га је руком.
„И знаш шта нам је друг Стане рекао? Рек’о нам је:
’Ко то врши притисак на наш социјалистички суд?
Суд у овој социјалистичкој земљи мора да буде
слободан и да се држи закона. Ја сам пратио рад
нашег старог друга Митровића, он је искусан и
правичан судија и председник суда и неће подлећи
ничијим притисцима’.“

130
 Драгиша се насмеши ражљебљеним влажним
устима и са детињастим поверењем упита:
„То ти је, Свето, рек’о? То је рек’о? Да сам
правичан?“
Из жеље да буде што убедљивији, Петронијевић
се избечи и, изненада, зафрфља:
„Ћасна рећ!“ Чувши себе, продрма главом богаму,
баш ме ухватило! – па исправљајући се, повика:
„Ћасна рећ, ћика Драгиша!“
И ово га готово обори. Завали се у столици и,
осећајући да црвени, ухвати се за главу. Сад више
заиста није знао шта ће.
Председник је, међутим, ишао за својим мислима
и није ништа примећивао. Звучно је гутао сузну
пљувачку.
„А зашто то мени, Свето, нико није рек’о? Зашто
то они мени не кажу? Од так’е њине похвале, коју ће
да кажу теби и неком другом, мени је само теже.“
Још збуњен, Петронијевић га не схвати добро и,
изнова дрмнувши главом, неубедљиво изговори:
„Рећи ће ти. Друг Сгане ће рећи председнику
врховног суца Србије и републичком тужиоцу. А
ови ће рећи теби. А ако ти они баш не кажу, па, ево,
рек’о сам ти ја.“ Хтеде још једанпут да се закуне и
кад већ стави руку на груди, помисли шта му се
опет може десити и једва додаде: „Ево.“
„А они мене, Свето“, настављао је Драгиша да се
тужи, „само плаше. Ја знам мој пос’о и правичан сам
судија, свима желим добро и никоме зло не бих

131
нанео, а они нас, Свето“ и баци поглед око себе
„само плаше!“
Адвоката мисли више нису најбоље служиле и он
аутоматски, тврдо понови:
„Ти си, чика Драгиша, добар човек и правичан
судија. ’А нама сад’, рек’о нам је друг Стане, ’нису
потребне никак’е афере. Ми имамо так’у тренутну
спољнополитичку ситуацију да ово треба да прође
тихо и с малом осудом. И новине не смеју о томе да
пишу! Да се новинарима забрани приступ у
судницу!’“
„Ма знам, човече!“ довикну Митровић. „И ја
читам новине! И, Свето, сад ћу нешто да ти кажем.
Француски сам ђак и знам како се на овакве наше
процесе у свету гледа. То нама само наноси штету.
Знаш колико овак’их летака у Француској
свакодневно има? Милион!“
Адвокат припито подиже прст.
„Писама! Писама, не летака.“
Судија одмахну.
„Добро, писама. Милион таквих писама се тамо
сваког дана напише и никога због њих не заболи
глава. Је ли од тога француска држава пропала?
Није. И нема намеру! Ја знам да овај твој дечко,
Свето“ и примиче се у највећем поверењу „није
крив. Да се ја питам, одма’ би’ га пустио.“
Света убедљиво понови:
„Није крив! Није крив, богами!“
Драгиша га дотаче по руци.

132
 „Али ови твоји извини што ти тако говорим, знам
да више ниси тамо ови удбаши, они само нешто
бушкају. Никад нису задовољни! Они би најрадије
да се сви пошаљу у Забелу и Митровицу. И само нас
плаше! Они су, Свето, најгори! Најгори!“
Петронијевић помисли: Па дабоме, опет смо ми
за све криви! А оне хуље из комитета што наређују
нико не види.
Хтеде нешто да одговори, али се уздржа.
„Ти, чика Драгиша“, започе несигурно, „треба да
гледаш себе…“
„Наша је власт, Свето, добра. Она би дечка одмах
пустила. Али они! Они само бушкају. И тамо, тамо“
показивао је некуд „знаш, само цинкују. Све
цинкују! Свашта говоре.“ Опет се у поверењу
нагињао. „И верује им се. Верује им се. Више него
нама. Више него теби и мени. Да знаш.“
Света најзад састави мисао:
„Ти, чика Драгиша, пази да после не останеш сам.
Да не испадне да си једини за све крив. А други ни
лук јели ни лук мирисали.“
„И овај твој Црногорац Владо Марковић“,
настављао је Митровић поверљиво, „и он је њин.“
Притискао је и куцкао средњим прстом о сто. „Он
ради за њих. Да знаш. Он је опасан. Чувај га се. Да
знаш.“
Петронијевић одговори тресући главом као да се
с неким свађа:

133
 „Ја сам с њим већ разговарао. Он неће
настојавати на свим тачкама оптужнице. А, сем
тога, друг Огане је ваљда старији.“
Судија је, трљајући лице, марамицом брисао нос.
Трубио је на њега као у трубу и требало му је за то
доста времена.
„Добро је што си с Марковићем разговарао“, рече.,
Јер он је опасан. Он само слуша шта му они они! –
говоре.“ Опет је наваљивао на гумаст нос. „А за оно
шта си ми рек’о хвала ти. Наша власт је, Свето
доообра. Она никог не би хапсила, веруј ми. И друг
Стане је добар. Оно што ти је за мене рекао, још ми
нико није рек’о.“ Наново се борио са сузама. „Ја,
Свето, јесам правичан. То сви знају. И твог дечка
уопште не бих осудио. Уопште! Али они тамо само
бушкају. Само бушкају! И тамо их слушају! Више
него тебе и мене. Једног ћу дана, у овим мојим
годинама, да се покупим и да одем онамо где треба
и све ћу да кажем! Све шта раде! Па нек виде!“
Кроз сузе је некоме претио кажипрстом.

134
 9.

Претрес на суђењу против Андреје Поповића

протекао је изненађујуће брзо и, како ће
Петронијевић касније оценити, неочекивано
срећно.
На судијско питање да ли је инкриминисани
спис написао и осећа ли се кривим, Андреја је
одговорио да га јесте написао, али да не може да
каже да ли се осећа кривим. Да ли је он то затим
послао поштом на педесетак унапред одабраних
адреса? Јесте, рекао је Андреја, послао је. А да ли се
бар због тога осећа кривим? Противно договору с
адвокатом да ће му одговори бити сасвим кратки,
оптужени је рекао:
„Зашто би се ико ко, под пуним именом и
презименом, пошаље неко писмо извесним лицима
легалном државном поштом, могао осећати
кривим?“
Онда је додао да, стога, и на то не може да
одговори позитивно. Судија Митровић је поводом
тога издиктирао у записник, само, да оптужени на
ово питање не може да да одговор.
Пошто су важне чињенице овако брзо утврђене,
прешло се на извођење доказа. Тада је дошло и до

135
варничења између тужбе и одбране, иако је ова
полемика на први поглед изгледала доста млитава.
Најпре је заступник тужбе помоћник окружног
јавног тужиоца Владо Марковић изјавио да нема
шта да дода ономе што је написано у оптужници.
Инкриминација је јасна и доказана, потврђена и
признањем оптуженог, и, по његовом мишљењу,
нема потребе да се ту још било шта доказује.
Затим је Света Петронијевић, у опсежној и мало
превише сложеној тиради, порицао тврђење
оптужнице да инкриминисани спис представља
летак са политичком садржином, пошто нигде није
на јавним местима дељен, вешан, лепљен, бацан
или на било који други начин растуран. Нашироко
је објашњавао да је реч о писму, које је легалном
поштанском службом, с прописаном поштанском
таксом, упућено на известан број адреса. То овом
документу, рекао је, придаје карактер приватности,
а не јавности. У вези с тим је доказивао да се
приватно писмо не може гледати ни као
непријатељска пропаганда, јер је изражавање
мишљења заштићено уставом земље. И навео је
одговарајући члан устава.
Помоћник тужиоца Владо га је све време
посматрао помало подсмешљиво. Кад је
Петронијевић сео, он је с оним осмехом на лицу
изненада изјавио да би као представник тужбе
можда и могао да прихвати тврђење одбране да
спис о којем је реч није летак, али да то ниуколико
не мења природу почињеног кривичног дела, којим

136
се желела и постигла сврха непријатељске
делатности и узнемиравања јавности. Јесте, додавао
је, уставом регулисано право грађана да изражавају
сопствено мишљење о појединим питањима
друштвеног живота, али њиме никако није
дозвољено и злонамерно ширење лажних вести и
узнемиравање јавности. То прецизно санкционише
133. члан кривичног закона, под који потпада и
дело окривљеног на оптуженичкој клупи. И, са своје
стране, цитирао је овај члан закона.
Судија Митровић је оба правна мишљења у
изводима унео у записник расправе, а затим
промумлао:
„Може се рећи да су обе стране, и тужба и
одбрана, у извођењу доказа изнеле аргументацију
која има правну основу. Суд ће и једну и другу
озбиљно размотрити.“
После тога је започела расправа о томе да ли у
писму има личних увреда упућених високим
државним личностима које се налазе под заштитом
закона.
Тужилац је и сада поновио да остаје при слову
оптужнице, у којој је навео да такве увреде у
инкриминисаном спису недвојбено постоје.
Света је, много краће и убедљивије него први
пут, кренуо да образлаже да се ни ово оптужно
тврђење не може узети као утемељено на закону,
зато што у писму нигде није поменуто ни једно име
неке истакнуте политичке личности и што се
употреба имена људи као адресата неког дописа, па

137
макар у тој приватној поруци изрицане и
апстрактне увреде, не може гледати као јавно
обезвређивање. Напоменуо је да овај члан
кривичног закона обухвата и некадашњу законску
заштиту величанства, која у друштвеним условима
„какви су наши“ не би морала да се санкционише.
Али, додавао је, он разуме што је могућност овакве
инкриминације у закону задржана, јер се „иза
увреда и бласфемија истакнутих револуционарних
личности често крије непријатељско деловање
против државе и народа“ или бар „зла намера“
према њима. Како се његов клијент оптужује и за
ово, сматра да се оптужница и у овом сегменту не
темељи на закону. Она би, евентуално, могла бити
предмет једне нове, грађанске тужбе, а на
данашњем претресу се ни о чему сличном не
расправља.
Тужилац га је посматрао час са досадом час
сажаљиво и, вероватно убеђен да је све толико
очигледно да се не вреди много ни бактати, без
жара је упитао:
„Али описи, колега? Нећете можда тврдити да ни
описи нијесу јасни?“
Тад је Света извео бравуру, која ће га у
адвокатским круговима прославити.
„Описи?“ поновио је. И из писма је прочитао
одломак с једном литераризованом сликом, која је
била и недовољно јасна и политички безопасна.
Затим се брзим корацима упутио према публици;
судница је, зачудо, била готово пуна и у њој су се,

138
наравно, налазили и сви Андрејини пријатељи.
Зашао је између редова и пришао једном старијем
човеку. Њега је био запазио још у ходнику пре
почетка претреса и одмах помислио да га, злу не
требало, може ваљано употребити.
„Молим вас“, обратио му се„да ли бисте били
љубазни да устанете и да се представите суду?“
Гледалац је мало био збуњен, али је устао и
изрекао своје име.
„Шта сте по занимању?“
„Пензионер.“
„Јесте ли добро чули одломак који сам сада
прочитао?“
Човек је потврдио.
„Молим вас“, викнуо је бранилац громогласно
као у позоришту, „реците суду, најотвореније и
најпоштеније, да ли би се он могао односити и на
вас.“
Старац се насмејао и рекао:
„Мислим да би мог’о.“
И, заиста, одједном је свима пукло пред очима,
између пензионеровог изгледа и описа у
Андрејином писму постојала је уочљива блискост.
У судници је настао општи смех, а тужилац је
само одмахнуо руком.
После тога се о осталим, мање важним детаљима
није ни разговарало него се одмах прешло на
давање последњих изјава.

139
10.

Први је реч добио представник тужилаштва

Владо Марковић.
Он је поновио да остаје при ономе што је
тужилаштво у оптужници против окривљеног већ
изнело. Евентуално, додавао је, могло би се
прихватити тврђење одбране да инкриминисани
текст не представља летак него писмо. Али ово, са
друге стране, и не би представљало никакву битну
олакшицу за окривљеног, јер се наведено кривично
дело може извести и на тај начин. То, рекао је,
предвиђа и сам закон. И навео је део члана 133, који
је овакву инкриминацију такође санкционисао.
Света је, на први поглед помало неприкладно,
поново настојао да је у питању приватно писмо, а не
летак, које суд, по његовом мишљењу, не мора да
гледа као непријатељску пропаганду и узнемиривање
јавности. Разлог за ово, објаснио је, лежи у томе што
спис послан поштом на приватне адресе уопште
није доспео до јавности, па га не треба узети ни као
пропаганду или узнемиравање јавности.
„Уосталом, другови судије“, додавао је, „читава
формулација члана 133. толико је незграпна и
неприкладна да ће инкриминација коју он

140
квалификује, убеђен сам, ускоро бити уклоњена из
законодавства. Развој нашег демократског
социјалистичког друштва неће још дуго трпети
терор једног оваквог средњовековног закона.“
Дозволио је, затим, да је документ, у извесној
мери, заиста могао код једног броја адресата да
изазове некакво лако узнемирење. Али
претпостављене увреде, као што се малочас у
судници могло видети, могу се односити и на
појединце присутне у данашњој публици, што
значи да су потпуно апстрактне, а никако личне.
Зато је судском већу препоручивао да узме у
обзир и оптуженикове године. Притом је покушао
да изнесе и оправдање за евентуални изостанак
окривљениковог кајања.
„Јер млади људи, другови судије“, рекао је, „умеју
да праве и потезе које ће убрзо почети дубоко да
жале и, не пренебрегавајући могућу штету и увреде
нанесене људима који их не заслужују, због којих ће
се у себи искрено гристи. Али управо оно што их је
гурнуло на пут таквог непромишљеног чина,
другови судије, њихове зелене године, могу их
онемогућити да ту грижу савести и изразе, и у
одлучујућем тренутку, управо онда кад надлежним
људима своје извињење и жаљење треба да искажу,
држаће им уста чврсто затвореним. Младости све
приличи, па јој приличе и грешке, а међу њих треба
убројити и ону најлепшу, грешку младићког поноса
пред извесношћу кажњавања, кад се пред лицем
правде одбацује прилика за исказивање покајања.

141
Јер то младом човеку може да значи само
понижавајућу молбу за опроштај. А понос и
достојанство за опроштај не моле.
Имајући у виду и ову младалачку грешку, молим
суд да овом младићу, који такорећи још припада
узрасту млађег малолетника, уколико оцени да су
моји аргументи били оправдани, изрекне
ослобађајућу пресуду. Уколико, пак, закључи да у
свему постоје и елементи кривице, молим за
достојну трпељивост, благост и родитељску
осетљивост, какву људска младост заслужује.“
После овога Свети се учинило да је у судници за
тренутак настала дубока тишина, коју нико није
желео да прекине.
И сам судија Митровић је, канда, био збуњен тим
утиском и чинио се да нешто записује у бележницу.
Издиктирао је у записник да је одбрана поновила
да, по њеном закључку, њен брањеник није крив
пред законом, молећи суд да узме у обзир и
оптуженикову младост. Затим је позвао оптуженог
да да последњу реч.
Млади Андреја је на то изјавио да адвокатовој
одбрани нема ништа да дода прихватајући је као
своју.
Судија је и ово унео у записник, утврђујући да је
одбрана у његово име већ изјавила кајање; притом је
упитно погледао у Петронијевића, који на то није
реаговао. Онда је представнику јавног тужилаштва
понудио да искористи законско право да ове изјаве
прокоментарише.

142
 На изненађење свих који га познају, Владо
Марковић је у поновном узимању речи рекао:
„У име тужилаштва желим да изразим
захвалност одбрани, која је у овом случају показала
висок степен колегијалности и сарадње с
представником тужбе.“
Судија Митровић је оваквом изјавом тренутак
изгледао збуњен, а онда расправу прекинуо
рекавши да ће суд објавити пресуду кроз један сат.

143
 11

Док је публика излазила из суднице, Света

прикупи своје хартије у ташну и пожури ка
помоћнику тужиоца. Издалека му пружа руку.
„Сад и ја теби хоћу да захвалим.“ Владо то прими
с надмоћним осмехом. „А онда морам још нешто да
те замолим.“ Опет отуда долази надмоћан осмех.
„Знам да такву одлуку без свога шефа не можеш
донети, а поготову да је овде изјавиш, али молио
бих те да, ако ти је икако могуће, без обзира на
пресуду, покушаш да избегнеш да подносиш
жалбу.“
Обично би после објављивања пресуде, и тужба и
одбрана изјављивале да задржавају право на
подношење жалбе, па би накнадно одлучивале шта
ће учинити. Али помоћник тужиоца, онако пун
себе, рече:
„Зашто ти сматраш да ја у овом предмету нијесам
самосталан?“
Гпедао је у адвоката са самодопадљивим
искрама у очима.
„Не знам какве су вам навике“, одговори Света.
„Не знам какав вам је начин рада.“

144
 „Ја то могу да изјавим и при објављивању
пресуде“, продужи тужилац. „И нико ме затим неће
питати зашто сам тако поступио.“
Петронијевића овакав срећан обрт изненађује.
„У том случају, каже после тренутка
премишљања, „дуговао бих ти двоструку
захвалност.“
Владо га одозго још часак гледа нешто је виши од
Петронијевића па узима ташну и, не поздравивши
се, одлази према излазу.
Света га отпрати погледом, па пожури ка
Андрејинима. Они га, груписани као уплашене
кокошке, у прикрајку чекају.
„Хајдемо да попијемо кафу“, каже им он журећи
се.
„Како вама ово изгледа?“ упита га мајка. „Изгледа
да би могло да буде добро?“
Адвокат је овлашно погледа.
„Зависи од тога“, одговори, „шта сматрамо да је
добро.“
Био је сав промочен знојем. Напрегнут, расејан,
готово уплашен, није успевао да им посвети пажњу.
Није добро ни слушао шта говоре, али видео је да су
због нечега одушевљени. То му није изгледало
много разложно.
Једну за другом, попио је три шољице кафе и,
сваки час погледајући на сат, са зебњом очекивао
позив у судницу. Иако се јутрос био истуширао,
чинило му се да се осећа на зној, једва се уздржавао
да се не омирише испод сакоа и гледао је да се бар

145
од Мирјане држи подаље. Освртао се око себе да
види некога од колега који је присуствовао
расправи да би чуо његове утиске. А адвоката је
наоколо било више, али нико га није гледао и он је
то схватао као рђав знак.
Андрејини родитељи су сада први пут
присуствовали оваквом суђењу и стално су га
нешто запиткивали. С узбуђењем су препричавали
неке појединости, којих се он једва сећао или које
није тако видео. Мајка је, са црвеним мрљама од
узбуђења на лицу, била убеђена да ће кроз пола
сата загрлити сина на своје мајчинске груди.
„Па они сад немају куд него да га пусте! Друже
Петронијевићу, шта ви мислите? Па ви сте их
победили! Како сте оно лепо рекли о његовој
младости и достојанству!“
Света је знао да судијски рутинери онакве
психолошке егзибиције обично посматрају с
презиром и у себи се помало стидео. Ћутке је
упирао поглед у своју шољицу.
Отац је сматрао да поводом свега што је видео
треба још једаред да изрази своје дубоко политичко
уверење, у којем се једног тренутка можда мало био
поколебао.
„Ово је“, говорио је ауторитативно мрдајући
ташницом, „демократски социјалистички суд! Овде
је победу данас однела социјалистичка
демократија!“
Света их је преко кафене шољице уморно
посматрао.

146
 „То је био“, рече без жара, „уобичајен процесни
поступак предвиђен законом. Зато, сачекајмо
пресуду, па ћемо видети.“
Био је заокупљен мислима о томе шта још треба
да уради: шта ће ако пресуда буде тешка, шта ако
буде блага; шта да каже судији Митровићу, шта
помоћнику тужиоца Марковићу. Гризла га је сумња
да су се ова двојица иза његових леђа ипак
договорила и да ће пресуда бити онако тешка каква
је у таквим случајевима уобичајена. Може ли тада,
сем рутинског подношења жалбе, да учини још
нешто?
Заузети својим разговором, родитељи се једног
тренутка мало одмакоше и Мира улучи прилику да
му приђе. Задивљено му се уносила у лице.
„Ја тебе“, шапну, „љубим. У твој бели брк.“
Он то схвати као девојчину намеру да га загрли.
Па синоћ сам се, помисли очајно, окупао! Укочивши
се од збуњености сметено одговори:
„Да!“
И окрете јој леђа.
Уто их позваше у судницу. Бранилац зграби
ташну с пулта и готово побеже низ ходник.
У невеликој сали, заузе своје место међу првима.
Затим се помало нервозно освртао на буку публике
која је улазила.
Кад милицајац уведе Андреју, он му журно
приступи.
„Биће добро“, рече. „Надајмо се.“

147
 Најзад уђе и суд. Драгиша Митровић стави
дебеле наочаре на лице и, у тишини суднице, поче
својим назалним гласом да чита пресуду.

148
12.

Судија најпре наведе ко су чланови судског већа

окружног суда у Београду, пред којим је процес
против оптуженог Андреје Поповића вођен, а ко
његов председник, и када је претрес одржан. Изрече
и ко је у име окружног јавног тужилаштва заступао
тужбу, а ко оптуженог бранио. Онда подиже глас:
„Суд је оптуженом Андреји Поповићу, студенту
из Београда, од оца тог и тог и мајке те и те,
одмерио, по члану 133. кривичног закона за
непријатељску пропаганду и узнемиравање
јавности, казну од две и по године затвора.“
У образложењу је напомињао да је оптужени
преко свог браниоца изразио кајање за кривично
дело које је починио, да је по годинама на граници
скупине млађих пунолетника, што значи да је
веома млад, да дотле није осуђиван и да потиче из
угледне партизанске породице. Све му је то суд
уважио као олакшавајуће околности, због чега му,
између осталог, није изрекао ни казну строгог него
обичног затвора. Рок жалбе износи петнаест дана.
Објављивање пресуде Андреја је одстојао блед и
помало одсутан и само се за време образложења на
тренутак безизразно окренуо ка другарима у

149
судници. Отац је изгледао измучен као у мамурлуку
и његов празан болеснички поглед је непрекидно
лежао на председнику судског већа. Кад је чула
висину осуде, мајка је неутешно заридала и
раменом се ослонила на мужа. А Мира, изгледа, није
знала да ли треба да буде разочарана или
задовољна и својим зеленкастим, широко
отвореним очима стално се окретала ка Свети као да
од њега тражи објашњење.
На крају објављивања пресуде судија Митровић
је одлучио да се осуђеник неће пустити на слободу
до правоснажности пресуде него ће у одговарајућој
установи наставити да издржава казну. И упитао је
представнике тужбе и одбране да ли намеравају да
се жале.
Тужилац Марковић је одговорио да је задовољан
што је судско веће приликом изрицања казне узело
у обзир све околности у којима је преступ начињен
и што није заборавило олакшавајуће околности за
осуђеног. Стога у име тужилаштва изјављује да се
оно на пресуду неће жалити.
Кад је ово чуо, Света Петронијевић је од
усхићења готово поскочио на столици. Судија
Митровић је записничару одмах издиктирао да се
тужилаштво неће жалити.
„А ви, друже браниоче?“ упита он.
„По свој прилици“, одговори адвокат, „неће се
жалити ни одбрана. Али, за сваки случај, ми
задржавамо право да тај одговор пружимо суду у
року који је закон прописао.“

150
 После тога претрес је прекинут. Осуђеник је
одмах изведен из суднице да би га спровели у
затвор. Излазећи, упућивао је својима очајне
погледе.
Тужилац Марковић крете са свог места ка
браниоцу. Света му пође у сусрет, али пролазећи
поред Мире, дошапну:
„Победа! Победили смо.“
„Јеси ли задовољан?“ упита га тужилац.
„Задовољан“, одговори Света. „И захвалан.“
„Сад би био ред“, напомену Владо, „да и ти
посебним поднеском или накнадном усмјеном
изјавом предсједнику искажеш да се такође нећеш
жалити. Па да тај посао доведемо до краја.“
„По свој прилици“, понови Света, „тако ће и бити.
Али прво морам да поразговарам с породицом.
Хвала ти још једаред.“
Пружао му је руку.
Био је одушевљен свиме што се десило и свима
који су у догађају учествовали, нарочито собом.
Волео је цео свет у том тренутку.

151
 13

У таквом стању, Петронијевић није више могао

да се бави Андрејином породицом. Оде с њима у
судски бифе, наручи свима кафе и упита оца да ли
би се они сложили да већ данас изјави судији да се
на пресуду неће жалити.
На његово разочарање, пуковник одговори
питањем:
„Јесте ли ви, друже Петронијевићу, сигурни да
имамо разлога да будемо задовољни пресудом?“
Света се мало спусти на земљу и тихо одговори:
„За оваква дела, против народа и државе, обично
се додељује седам, осам година; неки пут и више,
поготову кад се пред судом не изрази покајање.“
Вадио је новац да плати наруџбину и узимао ташну.
„Али, добро, можемо још да размислимо, имамо
петнаест дана. Сад ме, молим вас, извините, морам
да одем. Имам хитне обавезе. Јавићу се телефоном.“
Руковао се са свима и, погледавши у Мирјану у
очи и лако је стиснувши, изашао.
Кола је при повратку паркирао близу
канцеларије. Али кад из њих изађе, закључи да му
се не иде ни тамо и попе се пешице Змај-Јовином до
Кнез-Михаилове.

152
 После више година, уђе у Меџедову
посластичарницу. У њој га је још само газда
познавао.
„Шта је са вама“, приђе му овај бришући руке
кецељом. „Је ли вас неко овде увредио? Годинама
вас нема.“
Света се пријатељски руковао. Газдина шака је
била непријатно влажна, али он се осмехивао.
„Не, не“, каже, „него ми је здравље нешто
попустило. Ако се сећате, дајте ми оно што сам
некад код вас волео.“
„Како да се не сећам“, одговара газда пријазно.
Као некад давно, Петронијевић у радњи опет
поједе две баклаве. Али сад су му биле некако без
укуса и замишљено их је сецкао и гуркао по тањиру.
Затим одатле одшета до Калемегдана окованог
ледом. Снег му је шкрипао под ногама и он с
нелагодношћу помисли на свог младог клијента,
који сада, мора бити, већ чучи међу четири зида. Да
ли, заиста, има разлога да буде задовољан? Седео је
на хладној клупи и замишљено гледао преко Саве.
Тек после дуже шетње Света крете с Калемегдана
и оде право кући на ручак.
Сутрадан је Радовану, који се некуд журио,
штуро реферисао. Доајен се изненађује кад чује
колику је малу казну оптужени добио.
„Бога ти!“ зачуђено избацује. „Толико мало? За
такве оптужбе обично деру. Како си успео? Алал ти
вера!“
И одјури из канцеларије.

153
 Два-три дана касније патрон је с помало
увређеном нервозом донео у звање вест да неки
средњи политичари догађајем нису задовољни.
Младић је, сматрају они, морао бити много оштрије,
примерно кажњен.
„Ма знао сам“, добацује, „да ћеш ми с тим
предметом нешто засрати! Не могу ја с тобом да
прођем без тога! Јеси ли, божју ти куварицу, заиста о
предмету разговарао са другом Станетом или
ниси?“
Света је знао да се овај управо налази на скупу
партијског врха на Брионима и да се тренутно
ништа не може проверити и с најискренијим
изразом на лицу одговори:
„Ја? Откуд ја с њим могу разговарати?“
Радован запрепашћено упита:
„Ниси? Па је ли уопште неко разговарао?“
Петронијевић мрдну главом.
„Нико од нас. Али је разговарао, колико знам,
младићев отац. Они се ваљда познају из рата.“
Миоковић незадовољно одмахује руком.
„Није, човече, важан отац! Јер ако ове мудоње
преко Саве“ мислио је на партијски централни
комитет „сазнају да је неко одавде ширио вести како
им је ишао на консултације, а није ишао знаш ли
шта ће нам урадити?“
„Али“ настави Света убедљиво„друг Стане је
затим разговарао с неким из врховног суда,
највероватније с председником, и с окружним
тужиоцем. Из суда сам то и сазнао.“

154
 Шеф куће је још тренутак неповерљив, а онда с
праведним олакшањем баца ташну на сто.
„Па шта онда ’оће! Нека се другови између себе
боље договарају, па ће знати и шта желе! А не да
свак тера своје! Не могу ја да им правим правосудну
политику ове земље! И не могу за њу, богами, ни да
одговарам!“
Међутим, напоредо са сумњама, по граду је, још
убедљивије, текла прича да су се они горе о
Андрејиној казни управо онако били договорили, и
то не због осуђениковог оца. Догађај је тумачен као
први корак у спровођењу одлуке партије да се у
унутрашњем животу, највероватније под
притиском Запада, најзад окрене либералнијој
политици. А ово је међу интелигенцијом изазивало
радост. При томе, Свети Петронијевићу су
придавани важни епитети учесника и саветника
политичара.
Месец-два по суђењу, о томе је, уз кафу у Палати
правде, разговор с њим повео један адвокат који је
обично сматран за добро обавештеног.
„Је ли“, упита га човек, „јесу ли ови преко Саве
били одобрили да пресуда оном твом младићу буде
онаква?“
Света не могаде да одоли срцу да не изгледа
тајновит и одговори:
„Не треба баш свему веровати.“
„Ма немој да ми причаш“, рече онај. „Него си ти
онако удесио! Добро си га бранио? Или је судија

155
Драгиша смео онако сам да пресуди? У политичком
процесу?“
Петронијевић схвати да себе може довести у
неприлику и понови:
„Па то ти кажем. Не треба свему веровати.“
Следећих дана ова прича ће све више
запљускивати и канцеларију у Симиној. Праву
истину о догађају знаће у њој само Милеса, којој ће
је Света разоткрити. Али ни она ни он је пред
колегама неће ни мигом доводити у сумњу.
Иако је супруга већ јасно видела да њени
неспоразуми с мужем у том тренутку не само да не
јењавају него да и даље расту и да се још не може
предвидети где ће се завршити, и њој је пријало што
њен животни сапутник изненадно стиче у струци
оволики углед.

156
ТРЕЋИ ДЕО

157
 1.

Због неких ствари које ће се тек десити, али које

адвокат као да је неким чулом предосећао, Светино
првобитно одушевљење обављеном одбраном на
суђењу младом Андреји Поповићу брзо је копнило.
У размишљању о процесу, почело је да га мучи
неодређено незадовољство собом. Од неког времена
све чешће себе је видео као провинцијског
обмањивача и адвокатског ваћароша који не бира
средства и то је у њему изазивало неку тупу
нелагодност, готово стид. Шта сам, заправо, урадио,
пропитивао се.
Убрзо по разговору с радозналим колегом
адвокатом, иста онаква објашњења, да су о
Андрејином процесу одлучили у централном
комитету партије на Ушћу иако увек замућена
новим појединостима, која су доплутала ко зна
откуд почела су у Симину улицу да пристижу и са
других страна. И Света је почео да се враћа на онај
сусрет са судијом Драгишом Митровићем у
Сарајевској улици. Шта му је оно старац био рекао?
„Чуо сам нешто… Занима се за случај…“
Тада је Петронијевић наново пред собом завртео
цео филм и морао је да се сети да је, кад се био

158
решио да заигра кецом из рукава, причу о другу
Станету прво почео да везе колегама адвокатима
око себе, кобајаги, дабоме, у највећем поверењу. И
кад је после тога, у извесној мери дотле испробану и
проверену, поверио судији и заменику тужиоца, она
је до њих, мора бити, већ била пристигла. Зато на
суђењу вероватно више није било никога ко би у њу
уопште сумњао. На претресу су се и судија Драгиша
Митровић и заменик тужиоца Владо Марковић
према њему опходили с оном пажњом какву
заслужује човек носилац мисије више воље и на
његова патетична бранитељска довијања морали
гледати као на помало бљантава, комична глумачка
измотавања.
Два месеца после претреса пресуда је
правоснажно потврђена и осуђени Андреја
Поповић је спроведен на издржавање казне у
казнено-поправни дом у Сремској Митровици.
Адвокат је одмах добио дозволу да младог
осуђеника посети у казненој установи и све је
подесио да с њим пође и Мирјана. Али то се због
нечега ипак неће згодити.
У то време, међутим, у окружном суду ће се
спроводити убрзане подземне припреме за
превремено пензионисање председника Драгише
Митровића. Судија ће се у почетку помало вајкати, а
онда ће му се, још једаред и последњи пут,
посаветовати да, с обзиром на године и поремећено
здравље, поднесе захтев за инвалидски статус, што
ће му, пропраћено извесним бенефицијама, бити

159
боље него да чека прави рок за одлазак из службе,
који се ко зна како може дочекати. Он ће то сада без
отпора учинити. И његовом захтеву ће промптно
бити удовољено.
Али само месец дана касније, пре него што ће
примити и прву пензију, Драгиша Митровић више
неће бити у животу.
Једва двадесетак дана провешће суција са својим
унучићима у срећној мировини. А онда ће тог
променљивог априлског поднева, у оној кући у
Бабама на Космају, не одмеривши снаге, подићи
једно од њих на руке изнад главе. И изненада ће се,
као од дететове тежине, стровалити полеђушке на
једва изниклу зеленкастожуту травицу.
Кад му, више уплашени за дете него за деду, које
овај неће испустити, притрче, он ће, нагло бледећи,
запањено узвикнути:
„Јао, испразни ми се глава! Испразни ми се глава,
јао!“
И одмах ће улетети у кркљав хропац, који неће
потрајати ни два-три минута.
На Драгишиној сахрани Света ће се сусрести и са
Владом Марковићем; њих двојица ће један поред
другог одслушати глупе говоре намењене
покојнику, који јадника у ковчегу не би ни картечом
могли погодити. Бранитељев противник на
скорашњем процесу сада ће изгледати као да је
одевен с нешто мање уживања него раније и имаће
неки устакљен, помало угаснут поглед. Некад
просто виђен за пењање на судско-политичкој

160
лествици, успешни млади човек је недавно био
изненада лишен повољног мишљења о дотадашњем
раду и тихо разрешен звања у тужилаштву. Ново
место нађено му је у једном осигуравајућем заводу,
гце је, под кишобраном свог црногорског клана,
ипак постављен за директора некаквог нижег ранга.
Кад су говори завршени, Владо тихо упита:
„Речи ми, Свето, јеси ли оно о другу Станету био
измислио или је он о претресу младом Андреји
стварно био рекао каква пресуда треба да буде.“
Руски ће са дирљивом простодушношћу ставити
руку на срце.
„Часна комунистичка реч, Владо! Мени је рекао.
Пред младићевим оцем. Ево, питај овога. Опрао је
руке од тебе. Пустио те је низ воду.“
Владо ће га часак гледати са сумњом у погледу, а
онда ће резигнирано заклимати главом.
„То сам и мислио. Ти Словенци ће нас увијек
издати.“
Иако судбина младог црногорског лакташа сама
по себи Петронијевића није много оптерећивала,
јер је знао да ће саплеменици и братственици већ
узети свога у заштиту, и ово је тог дана зарезало
цртицу у његово црно расположење. А оно му је
заличило на непознату бешумну опаку птицу, која
му претећи лебди над главом.
Јесам ли и ја, помислиће Света, у нечему
допринео да добри човек Драгиша Митровић овако
буде положен у скуп, уљаштен храстов ковчег?

161
 И своју сумњу одлучно ће одбацити: Којешта!
Глупости! И брзо ће је покрити подсећањем на
покојникове ондашње пророчке речи у „Газели“ да
по његовој смрти људи неће имати појма шта је у
себи носио и да ће заједно с њим у гроб лећи и све
оно непоновљиво његовско, као да никад није ни
постојало.
Заиста, нико на погребу, чинило се
нерасположеном адвокату, није ништа од тога ни
наслућивао.

162
2.

Али најтежи ударац због младог Андреје, који је у

ствари пристигао први, доживео је из саме
осуђеникове породице.
Хонорар за младићеву одбрану био је уобичајено
висок или чак и нешто виши и износио је отприлике
годишњу пензију пуковника с ташницом. Одредио
га је, разуме се, Радован. Кад су њих двојица о томе
разговарали, Света је патрону натукнуо да би сума
можда могла да буде и нижа.
Али Миоковић је преко наочара мирно
одговорио:
„То је за њихово добро. Ти си за њих учинио
нешто што не би нико у Југославији. Ако неко хоће
да се бави дисидентством, мора да плати.
Дисидентство је скупо. Нека његови то мало осете.“
Свети је последња реченица однекуд била
позната и допадала му се, иако је помислио да овде
можда није најприкладнија. И није се озбиљније
побунио.
Пуковник је дуговање без речи прихватио,
замоливши да своту исплати у три рате. И трећину
је из своје ташнице одмах исплатио. Радован је, без
бројања оставивши свежањ на столу, изигравао

163
гостољубивог домаћина и Петронијевића је као
бранитеља на сва уста хвалио.
„Све је, друже пуковниче“, говорио је својим
трбушним басом, који је у просторији треперио као
дувански дим, „у нашим условима, испало не може
бити боље. То се није могло боље урадити. Нико од
колеге Петронијевића у датим околностима не би
могао више постићи. Ја се оваквој пресуди,
признајем вам, нисам надао. И све оно што је колега
после објављивања пресуде урадио, било је, по мом
мишљењу, одлично.“
Света се с Андрејином породицом већ био
договорио да се жалба не подноси и очекивало се
објављивање правоснажности пресуде.
Осуђеников отац је климао главом и ћутао. Није
му, изгледа, било стало до разглабања о тој теми. И
он и његова жена су им пружили руку и изашли.
Али само неколико дана касније у канцеларију је
ушла Андрејина мајка. Донела је другу рату и хтела
са Светом да се посаветује о достављању неких
књига у затвор које је осуђеник тражио; овај је још
седео на Пашином Брду.
Петронијевић је поседео с њом, посаветовао је
шта да ради. Нудио се да сам то однесе.
Жена, међутим, изненада рече:
„Јао, немојте ви! Ви сте га“ нервозна, није умела
да пробере реч „и довели довде!“
Света запањено промуца:
„Шта, забога, говорите! Како сам га ја довео?“

164
 Птицолика жена брзо устаде са столице.
Изгледала је сметено као да јој се догодила
непријатност.
„Ништа,“ изговори збрзано, „ништа.“
Прикупљала је ствари да изађе. „За толике паре“,
избаци, док су јој по лицу искакала црвена платна,
„две и по године! Знате ли ви шта то значи? Шта ви
мислите које ми паре имамо?“
„Али“ Свети се учини да је и поцрвенео „за
онакво дело се добија седам-осам. Или девет! Заклео
бих се да се мање није могло добити. А хонорар је
одређен по адвокатској тарифи.“
„Али две и по године!“ завапи жена. „Знате ли ви?
…“
И, покупивши своје ствари и шмркћући у
марамицу, измаче из собе.
Узбуђени Света одмах окрете телефонски број
њихове куће. Имаде срећу да тамо нађе Миру.
„Богаму“, рече узрујано, „шта ми ово рече твоја
мајка? Како сам ја то Андреју упропастио? Је л’ тако
сви ви, Поповићи, мислите?“
„Ма пусти их“, одговори девојка својим
затамњеним гласом. „Они уображавају да си га
могао ослободити.“
„Како да га ослободим?“ Просто му је грло било
стегнуто. „Па ни ови не пасу траву. Не би они
доносили овакве законе кад би мислили да могу
друкчије.“
Ово му је био разлог да девојци закаже ново
виђење. Сачекаће је испред зграде „Политике“ у

165
Македонској улици, па ће отићи некуд да уз кафу
поразговарају. И мада је још помало био
нерасположен и зачуђен, помислио је да је можда
добро што је испало како је испало.
Тако је у његовој патњи због незахвалности
осуђеникове породице Мира почела да га теши.

166
 3.

У неким скровитијим, отменијим кафеима и

ресторанима Света и Мирјана су се више пута
састајали.
Преко пута сточића за којим би седели он би
гледао бујну, зрелу, дотерану младу жену
паперјасте, бресквасте коже, желео би је и сркао јој
нежне мирисе. Али кад би заводљива младуница
проговорила, из њеног лика би се изненада
промолило дете. Девојка би тада нашироко брбљала
о детињастим испитним и гимназијским
пустоловинама где су моје школске године, мисли
Света, у годинама у којима је она бринула о оцени
из латинског ја сам већ убијао о љубавним и
породичним тајнама својих другарица, које је
безазлено откривала, о својим сукобима с мајком и
Андрејиним с оцем и о свакојаким другим
младалачким безначајностима. (Зачудо, он их је
схватао као шармантне.) Волела је да му прича о
животу једне недавно удате другарице у спаваћој
соби, с којом га је тих месеци упознала. Младог
мужа, говорила је са духовитим подизањем обрва,
највише су привлачиле невестине ушне шкољке и

167
новопечени женик је стално наговарао да нешто
обаве путем њих.
Света је волео да ћерета с њом и, што га је још
више чудило, ишло му је од руке. Сам се себи чинио
духовит и паметан, сваки говорнички обрт му је
успевао и уживао је у својој речитости. Задиркивао
је и доброћудно се шалио, а онда, на њене спремне
одговоре, налазио још ефектније заокрете.
Радовали су га часови с њом, иако је притом
непрекидно презао да их не опази ко од познаника.
Једног дана усред брбљања он изненада рече:
„Ја сам се заљубио у тебе.“
Девојка је у том тренутку нешто превртала по
својој ташници. Она подиже крупне очи ка њему.
„Немој бити луд“, одговори.
Свети се угаси осмех на лицу. Није био сигуран,
можда мало и поцрвене. Неуверено је гледао у очи.
„Мислиш“, упита, и не успе да дорекне, „није
могуће?“
Шта није могуће, пропита себе.
Она опет сврати пажњу на ташницу.
„Не буди луд“, понови преко руку. „Ако мислиш
тако са мном да разговараш, нећемо се више
виђати.“
Света сад ваљда баш поцрвене и сакри се у своју
шољицу с кафом. Отпијао је из ње, и даље је озбиљно
мотрећи у лице.
Девојка мало затим настави да брбља о
неважним студентским догађајима. После пола сата
растали су се као да се инцидент није десио.

168
 Ипак, одлазећи увек је пуштао да оде прва она
успутно изрече:
„Немој да ме збуњујеш.“
Следећег тренутка већ је промицала испред
кафанског излога. Он успе да помилује очима њену
витку фигуру.

169
4.

Њих двоје су имали посебно договорен начин

телефонирања. Он је никад не би позвао док му она
не да знак да то може. Тада би на његовом столу у
канцеларији телефон зазвонио два пута, па би се
веза прекинула. То би значило да је сама код куће и
да може да је зове. (Ако потез отпрве не успе,
понавља се док се веза не успостави.) И он би
ускоро, чим би му се указала прилика, то учинио.
Очекивало би се да је овакав „шпијунски“ метод
комуникације наметнуо Света. Али није, предлог је
дала Мирјана. А кад се то први пут десило, он је, док
му се од среће вртело у глави, оценио да се њихова
веза већ налази на високом степену присности.
Тог преподнева почетком априла она му рече
преко телефона:
„Јеси ли много заузет? ’Ајде дођи кроз један сат у
’Унионов’ кафе.“ То је било место у Косовској улици,
недалеко од Миоковићеве фирме, где су се већ
виђали. „Ја ћу те чекати. Ако не дођеш, ником
ништа.“
Могао је да дође, како не би могао. За њу је морао
увек да нађе време.

170
 Ушао је с ташном у рукама, коју је у њиховим
сусретима редовно носио. Ни у безумљу
заљубљености његов проклети провинцијалски дух
није га ослобађао: ово је на случајно присутне
требало да остави утисак да им је састанак
послован. Нашао је у дну просторије, већ склонитије
и слабије осветљено. И, по нечему, учинила му се
некако одлучна, готово тврда. Дотерана и
налицкана, изгледала је бледуњава, а усне као да су
јој биле стегнуте и стиснуте.
Неће ми ваљда рећи, помисли он, и неко хладно
сечиво пређе му преко срца, да хоће да прекинемо?
Ох, само не то! Не остављај зацопаног старца! Ни
пичкица му твоја не треба, ако тако одредиш! Он
само хоће да те гледа!
„Опет вучеш твоју ташну“, рече она
подсмешљиво.
Он одмахну. Није се тога могао ослободити.
„Јеси ли нерасположена?“ упита забринуто., Је ли
то опет нешто код куће?“
Знао је да су тамо, нарочито њена мајка, његовим
радом око Андрејине осуде разочарани и
незадовољни. Али шта је још могао да учини? Нико
на свету дечка не би могао да ослободи!
„Не, не, одговори она. Распремала је по столу
своје стварчице, које је из ташнице била изнела.
„Није ништа важно.“
„Али шта сам још могао да учиним?“ упита он
као кривац. (Само ме, молио је у себи, немој

171
одгурнути!) „Ако имаш неку идеју, кажи ми. Све ћу
урадити.“
„Ма не, није ништа“, понови она. „Они сматрају
да си ти свемоћан и да све можеш!“
„То, сигурно, због моје некадашње службе?“
„Па наравно.“
„Али ти знаш откад ја нисам тамо. И да више с
њима“, слага, „немам никакве везе.“
„Дабоме да знам.“ Одмахивала је дугом, лепом
шаком, коју он у лету ухвати. Вирнувши око себе,
пољуби је у миришљав длан. „Него нешто друго је у
питању.“
„Није ваљда“ покушавао је да јој задржи шаку у
својима „ипак нешто због мене?“
Она осмехујући се извуче руку.
„Делимично“, рече. Мангупски се осмехивала.
„Можда делимично и због тебе. Али не због овога
данас.“
„Не само због овога данас него ни због чега!
Никад!“ изговори он што може уверљивије. „Увек на
мене можеш да се ослониш! Увек на мене можеш да
рачунаш! И ако те сви оставе, ја ћу остати уз тебе!“
Тако смо се, помисли, некад заклињали партији.
Баш сам бедник.
Она се осмехивала.
„Знам да се на тебе могу ослонити. Али немој,
молим те, да се заљубљујеш. Не могу то да
поднесем.“
Он је збуњено посматрао.

172
 „Знаш“, настављала је, „ја жене не подносим.
Мени су моје другарице досадне. Не могу да их
слушам! А мушкарце волим. Занимљиви су ми.
Имам шта од њих да чујем. Ти, на пример, ти си
мени занимљив. А и други, не само ти. Али они,
одједном, почну да ме салећу некаквим изјавама.“
Осетио се поласкан, и притом и даље остајао
збуњен.
„Каквим изјавама?“ упита.
„Љубави, забога! Изјавама љубави! Ја волим да
будем с њима, волим с њима да седим и да причамо,
волим с њима да имам и друга посла, не само да
причамо, а онда они почну да ми се пењу на главу
тртљањем како су се заљубили. Не могу без мене!
Желе ме само за себе! Убиће се због мене! Разумеш?“
Врло је добро разумео. Све се то односило баш на
њега. Али ту су, сад, и неки други! Који други?
Могао је да замисли да девојка није провела године
чекајући да се појави управо он и да је у њеном
животу пре њега морао постојати још неко.
Уопштено узев, то му је било схватљиво. Али ово! И
овако исказано! Па може ли тај женски створ и да
помисли како таква ствар њему може да звучи?
„Разумем“, одговори разочарано. Да ли ћу сада,
помисли, изабраницу моје душе морати да тешим и
због заплета које има са другим мушкарцима? „Али
они, изгледа, не могу друкчије.“
Она разрогачи очи.
„Али ја не могу тако! Нећу тако да живим! Хоћу
себе да сачувам! Не могу да поднесем везе које

173
заударају на трагедију! Хоћу једноставне односе!
Разумеш?“
Пажљиво га је гледала и на његовом лицу, мора
бити, видела покуњеност.
„Видим да не разумеш. ’Ајде, молим те, да идемо.
’Ајде некуд да одемо. Хоћу некуд ван града. Па да
тамо ручамо. Можеш ли данас да будеш са мном?“

174
 5.

Док су чекали келнера и ишли ка колима, Света

се сетио да је неколико пута био у једном мотелу у
Липовичкој шуми на десетак километара од центра,
који је својевремено изградила Удба за своје људе.
Међутим, ту су свраћали и некакви средњи
партијски функционери и друге сподобе блиске
служби и међу њима би могао да сретне и
познанике. То му се није свиђало. Шеф свратишта је,
сем тога, откуцавао и, сигурно, водио прецизну
евиденцију о гостима. То је, наравно, и дојављивао,
коме треба.
Али није се могао сетити ничега бољег. Не
морамо ми баш ићи, помисли, у собу; а она то
вероватно неће ни хтети.
Кад стигоше тамо, иако још није куцнуло ни
подне, чим девојка мрдну до тоалета, он код
келнера за сваки случај обезбеди преноћиште. Даде
му издашну напојницу и затражи лепу собу с
погледом на густиш; ако буде хтела да се одмори,
домисли.
Мотел је био склонит, у мешаној боровој,
храстовој и, по ивицама, багремовој шуми. Храст се
још није будио и чувао је прошлогодишње мрке

175
лиске, али багрем је треперио жућкастозеленим
петељкама као лептирима и кочоперио се белим
цвастима. У башти иза здања, где су у мантилима у
топлом пролећном дану седели, осећао се његов
благ мирис.
Света се још осећао помало сметен и није најбоље
знао шта би. Шта ћу сада, питао се повремено.
Пуштао је да га она води. Нека буде шта буде,
мислио је. Онако неодлучном, падало му је на памет
да ће и њу испустити, као што је, свезана врећа и
мрсоје, испустио многе друге. И у себи је одмахивао
руком. Шта ћу кад не умем боље…
Али њој се расположење већ вратило и, осврћући
се ка шуми, просто је кликтала.
„Осећаш ли ове мирисе? Јесте ли ви, удбаши, ово
за себе изградили? Само ви овамо долазите? Са
својим пријатељицама? Жене, наравно, не
доводите? Баш знате да изаберете! За вас су други
изабрали? Браво! За све имате изабране људе?
Браво!“
Шетали су кроз неолисталу шуму, која је
мирисала на влагу. Једног тренутка он је ухвати за
руку. Она је, и даље онако ћеретајући, мирно остави
у његовој шаци.
Држећи се за руке, корачали су по осушеним
иглицама, залазећи све дубље. А онда девојка
изненада рече:
„Пишки ми се. Хоћу да пишким. Јој, упишкићу
се!“

176
 Он јој главом показа ка недалеком грму. Пуштао
јој је руку.
„Па пишки. Ту.“
Она се неодлучно осврте. Али то тамо, изгледа,
није јој се допадало. Смаче ташницу с рамена и
додаде му је, скиде мантил. И чучну ту где се нашла.
Он се у први час изненади, па причучну пред
њом. Посматрао је изблиза.
„Интересује те?“ упита она враголасто.
„Да“, одговори он, и даље изненађен.
„Дај ми ташну.“
Пружала је одоздо руку. Затим устаде вадећи
папирну марамицу.
„Чекај“, шапну Света. Помало испупчена
стомака, стајала је пред њим невино као дете, док јој
је он пиљио у плаве длаке међу ногама. Није је од
узбуђења добро ни видео, али учини му се да јој
тамо виси једна кап. „Чекај“, понови. „Ја ћу.“
Узе јој марамицу из шаке и пружи руку ка њој.
Она га не одби и Света лагано, нежно поче да је
брише.
Кад подиже главу, виде да га девојка изблиза
гледа у лице. Пољубише се дугим пољупцем.
Ишчупавши се из њених усана, он изненада клече и
заби јој главу међу ноге. Од узбуђења готово
предишући, уста пуних пљувачке, гргоћући и
брекћући, крете језиком да јој тражи рупицу.
Сву је, чинило му се, облизао. Затим на брзину
смаче мантил са себе и раскопча се. И подигавши је
на руке, положи је на одећу на игличастој земљи…

177
 Кроз петнаестак минута враћали су се ка мотелу.
И то се деси, мислио је он. У чуду, посматрао је
како се она изнова ачи и завитлава као да се у шуми
само шетала. Као да није до малочас у његовим
рукама уздисала и охала!
Затим су у мотелској соби провели до касно у
ноћ.
Иако мање ефикасно него у подне у влажној
шуми, Света је био не мање активан и не мање
усхићен.
Кад она једног тренутка заспа, посматрајући је у
кревету крај себе, он помисли: овај дан памтиће моје
тело и кад више не будем жив.

178
6.

Следећих десетак дана Свети су се с Мирјаном

десили крупни заплети. А у то су се умешали и неки
други догађаји, и у Београду и у завичају, који су му
оштро зазвонили подсећањима на прошлост. Све га
је то из темеља потресло.
Седам-осам дана после оног сусрета у
Липовичкој шуми није успевао с Миром ни да се
види ни да се чује. Нити му се јављала нити му је
полазило за руком да је пронађе. Шта се дешава,
питао се зачуђено. Више пута је сачекао испред куће
где је становала то је била једна од оних зградурина
у Новом Београду које су звали Четири удовице и
није му успело; због њене породице није ту смео
дуго ни да остаје. Онда је почео да дежура на
Студентском тргу испред Филолошког факултета,
где је девојка студирала. Седео је на стубићима
ограде око рундела пуних расцветаних лала.
Данима тако, у правој паници.
Онда му је изненада зазвонио канцеларијски
телефон.
„Па јеси ли ти луд!“ зачуо се њен рески глас. „Шта
радиш испред мог факултета! Већ те сви зову Човек
с ташном! Спрдају се са мном! ’Ено опет Човека с

179
ташном’, кажу ми, као да се то мене не тиче, а сви
знају да се тиче баш мене! Не смем да долазим на
предавања због тебе!“
Није био сам у канцеларији и покушао је
смирено да јој каже:
„Било би боље да се видимо.“
Али она је већ прекинула везу. И затим читавог
дана није могао нигде да је напипа.
А онда му се једно јутро, већ око пола осам, док се
у купатилу подбријавао, јавио Ћупричанин
Змајевић.
„Здраво“, одговори он обрадовано. „Одакле се
јављаш?“
„Па из Ћуприје“, каже Змајко. „Одакле бих?“
Готово се љутио због глупог питања.
„Шта има ново?“ пита Петронијевић. Ретко су се
један другом јављали, још ређе се виђали. „Како си?“
„Ја сам исто онако, мало лоше, мало добро“,
одговара Ћупричанин. Патио је од ноћних страхова
и Света је знао већ деценијама спава уз упаљену
сијалицу. „Али Тоза Боза“, наставља, „баш није
добро.“
Змајко се у ствари последње две деценије једино
и јављао кад би сазнао нешто лоше. Пратио је оно
што их је занимало и редовно га обавештавао. А оно
што их је заједно још занимало као да више и није
могло да буде добро.
„Шта није добро?“
„Пандркнуо“, одговори овај.

180
 Говорио је по ћупријски. Имао је леп, звучан
баритон и једно време после рата као бившем
кнојевцу, доста дуго су му признавали борачке
заслуге радио је као спикер локалне разгласне
станице. Тада је још пазио на падеже и акценте. Кад
је разгласна нестала из употребе, опет се вратио
свом родном говору.
„Кад?“ пита Света.
„Ноћас. Малопре сам чуо.“
Он мало размишља.
„Много је цевчио. Је ли дуго боловао?“
„Није“, каже Змајко, „кол’ко ја знам. Убио се.“
Петронијевић опет часак ћути. Тоза Боза је, две-
три године старији од њих, био један од последњих
из њихове кнојевске групе. Кратко време после рата
био је остао у милицији, а затим се свукао и
запослио као ситан службеник у општини. И четврт
века се није трезнио. Не оженивши се, живео је с
мајком у старој кућици на почетку Његошеве улице.
И пензионисао се пре времена, већ као тежак
алкохоличар.
„Како се убио? Пиштољем?“
„Не. Обесио се.“
Света изненађено пита:
„Зар није имао пиштољ?“
„Продао он то одавно. Није ’тео више да га има.“
Света је одмах разумео зашто се справе отарасио. Са
својим „валтером“ увек је наступао за њима. „А,
вероватно, није ни мајку ’тео да буди. Отиш’о је у
шупу за дрва иза куће и намак’о конопче на врат.“

181
 Адвокат би Бозу, кад год би отишао у родно
место а ишао је све ређе и све мање људи је тамо
познавао обавезно потражио. Изгрлили би се у
сусрету и изљубили. И сваки пут би му оставио
мало пара; пријатељ је стално био у беспарици.
„Вратићеш“, рекао би, „кад будеш мог’о.“
Једном пре две-три године Тоза му се на рамену
изненада заплакао.
„Еј, Руски, Руски“, рекао је јекћући, „шта ми оно
радесмо? Шта чинисмо? Зар за ово што гледамо?“
Обојица су оним што око себе виде били врло
незадовољни.
Петронијевић му се готово преплашено отргне
из загрљаја.
„Ћути ту!“ малтене викне. „Не смеш тако да
говориш! Не смеш то да помињеш! Они су добили
што су заслужили! Ми смо ту били техничко
особље!“
Тоза Боза га кроз сузе гледа.
„Они можда јесу заслужили. Али ми нисмо.“
Тресао је главом. „Нисмо ми заслужили да нас тако
искористе! Мамицу им јебем, оној двојици лопова!
Они су нас у то гурнули! Ми смо били клинци,
ништа нисмо с’ватали и нисмо никога имали да нас
посаветује и к’о будале смо полегали у крв! И сад с
то не можемо да живимо!“
Адвокат је знао кога његов другар псује
пуковника Јову Веселиновића и капетана Колеру.
Понекад је и он о њима тако мислио.
Сећајући се сад тога сусрета, Света каже Змајку:

182
 „Био је добар човек. Баш сам га волео.“
„И ја сам га волео“, одговара Змајевић. „Није
заслужио овак’у судбину.“
„Кад му је са’рана?“ пита Петронијевић.
„Прекосутра после подне. ’Оћеш да дођеш?“
„Мог о би на гробљу да кажеш неку реч? Само смо
нас двојица остали.“
Света се начини да га није добро чуо.
„Нека говоре оне будале из Савеза бораца.“
Змајко тврдоглаво понови:
„Руски, само смо ја и ти из наше групе остали.
Сви други су отишли.“
Петронијевић смушено изговори:
„Шта ти то значи? Немој тако да говориш.“
„Па то значи“, одговори Змајевић чудним гласом,
„да смо остали сами. И да ћемо за њима ускоро и
ми.“
Пуштао је кроз слушалицу неке чудне звуке, који
Свету збуњују.
„Је л’ се ти то смејеш?“
„Не“, каже Змајевић. „Изгледа, плачем.“

183
 7.

Али и даље није одустајао да пронађе Мирјану.

Ама шта се десило, чудио се. Шта јој је одједанпут?
Јесам ли јој ја нешто учинио?
И запустио се тих дана. Седео је онако пред
факултетом сатима и сатима држећи ташну на
крилу, осећао да заудара на зној и погружено
мислио да више, изгледа, не зна шта ради.
Сутрадан по оном телефонском разговору с њом,
док је око подне бдео на огради рунделе, примети
како се с улаза факултета преко улице према њему
запутио неки младић. Иде на тролејбуску станицу,
помисли он у први мах.
Али млади човек крете право на њега.
„Добар дан“, рече.
Света одговори размишљајући да ли га познаје.
Момак је био овисок, црномањаст, необријане
проретке браде од неколико дана и бледуњав. Иако
је у априлском дану било топло, на леђима је имао
тамнозелену дебелу зимску јакну. Освртао се око
себе као у страху.
Петронијевић није могао да се сети ко би то
могао бити. Да није неки од Андрејиних другара?
Уто младић рече:

184
 „Могу ли нешто да вас питам? Да ли овде неког
чекате?“
Он се збуни.
„Чекам“, одговори танко као дете, „једног друга.“
Момак се неодлучно осврте.
„Тај друг вам“, објасни у поверењу, „неће доћи.“
Он се збуни још више. Шта је овоме, помисли.
„Откуд ви то знате?“ упита.
Момак се опет онако освртао.
„Јесте ли ви из полиције?“
Петронијевић нехотице потврди:
„Може бити.“ Шта ово говорим, помисли. Али
понови: „Може бити.“
Младићу је одговор изгледао очекиван.
„Па како онда“, рече разложно, „не знате да
факултет има излаз и у Кнез-Михаиловој? И да се
може изаћи и туда?“
Света је то, наравно, знао.
„Је ли?“ упита. „Нисам знао.“
Момак изненада прекри лице рукама.
„Молим вас!“ завапи. „Молим вас! Оставите је!
Она вас не воли! Она воли мене!“
Адвокат пружи руку ка њему.
„Чекајте! Чекајте!“ Није знао шта да му каже.
„Како се, молим вас, зовете?“
„Ранко“, одговори овај. Поред шака видело се да
му је лице влажно.
„Молим вас, Ранко! Откуд знате да она воли вас?
А не неког другог?“
Момак спусти руке с лица.

185
 „Она је таква. Разумејте ме, молим вас! Она свуда
изазива пажњу. И не може без пажње. Навикла је на
то. И онда мисли да су сви у њу заљубљени.“
„Не разумем“, рече Света.
„Али ви сте стар човек!“ избаци Ранко. „Можете
да јој будете отац!“
Адвокату се ово не допаде. Зар се старији не
заљубљују? И зар сам баш толико стар?
„И даље не разумем“, понови.
„Ви можете и мени да будете отац! И морате да
ме разумете. За вас њена љубав не значи ништа! Она
за вас не значи ништа! А за мене је све!“
„Откуд ви то знате?“ добаци Петронијевић
запањено. О, колико се момак вара! О, колико мало
зна о људима! „Чекајте, немојмо овде. Хајдете негде
да седнемо.“
Показа руком ка Академском парку за леђима и
кретоше око рунделе. Још са степеништа видео је
празну зелену клупу. Запутише се ка њој.
„Откуд ви можете знати“, рече кад приседоше,
„колико она мени може да значи?“
„Она воли да се у њу заљубљују!“ завапи младић.
„А и сама да се заљубљује! Или да тако бар изгледа.
И онда се људи нађу у неприликама. У патњама.
Конвулзијама. Поготову овакви као ја. Који је воле
свом душом својом! И који су спремни на све.“
Адвокат није налазио речи и ћутке га је гледао.
„О, шта говорим! – закука момак. „О, опростите
ми!“

186
 „Ништа, ништа“, шапну Петронијевић. Зар ја
нисам у нереду, помисли. „Жао ми је“, додаде, „што
вам се ово догађа. Али ни ја нисам боље.“
„Не, ви нисте овако.“ Одмахивао је главом.
„Сигурно нисте.“ Готово је јаукао. „Молим вас,
оставите ми је! Ако вам је нешто обећала, не
слушајте је. Ако вам је нешто говорила, не верујте јој.
Она не зна шта говори. Она свима све обећава. А
само мени то значи. Другима не значи. Јер ја не могу
без ње.“ Гурну руку негде у унутрашњи џеп јакне и
отуда му показа дршку неког пиштоља. „Ако
останем без ње, пресудићу себи. Овим.“
Света помисли: то је оно о чему ми је говорила.
Али није био сигуран да је пиштољ прави. Ово је
можда пластика, закључи.
„Ранко“, рече, „немојте се тиме шалити. Имам с
тим нека искуства. То је много опасна алатка.“
Ранко устаде с клупе.
„Не шалим се“, одговори. Лице му је
подрхтавало, упаљене црвене очи су му биле
влажне. „Нимало се не шалим.“
И одједном се окрете и крупним корацима
закорача ка степеништу излаза из парка.

187
8.

Сутрадан Света успе да чује Мирјану телефоном;

то је управо био дан кад је, после подне, сахрањиван
Тоза Боза.
Нађоше се у „Униону“.
„Ко ти је тај Ранко?“ упита је помало набусито.
Она је управо пудрала нос; погледа га преко
огледалцета.
„Ко?“ Тренутак је изгледало као да не може да га
се сети. „Зашто те он интересује?“
„Па зато што ми је претио пиштољем. То јест“,
исправљао се, „претио је да ће се, ако те не
напустим, убити.“
Она га искоса погледа.
„А ти, шта си решио, хоћеш ли да ме напустиш?
Јеси ли се уплашио?“
Он се насмеја:
„Нећу засад. Ако нећеш ти мене. И нисам се
уплашио.“
„Хма, хма“, учини она, „можда идеја није лоша.“
Часак као да је премишљала. „Него, ’ајдемо ми у оно
твоје удбашко склониште. Нисам никад ни
помислила да бих љубавне састанке могла имати у
неким удбашким јазбинама.“

188
 Кретоше његовим аутом. Али кад стигоше нецде
код Сењачке улице преко пута сајамских хала
учини му се да их неко прати. Кола иза њих су била
обична, она крагујевачка средње величине, сива,
неупадљива. У њима је био само возач и држала су
се на одстојању од двадесетак метара. Возачев лик с
те раздаљине није могао да распозна.
Њему задрхташе и ноге и руке. Удба, помисли.
Зар је дотле дошло! Све због једног дечка кога се
усудио професионално да брани! Хоће ли сада у
мотелу да га сликају и прислушкују? Хоће ли затим
да га уцењују? Или можда хоће да га убију?
Био је у вожњи доста растројен и путем начини
две-три ситније грешке. Она то примети.
„Јеси ли нервозан? Зашто се осврћеш?“
Није хтео да јој открије свој страх.
„Ма није ништа“, одговори. „Него данас после
подне морам да идем у Ћуприју. Сахрањују ми
једног друга. Убио ми се мој другар.“
„Је ли и он из Удбе?“ упита она. „Јесу ли код вас,
удбаша, самоубиства честа?“
„Дешавају се. Иако овај није био из Удбе.“
Једно време возили су се ћутке. Он се каткад
пригињао ка огледалцету у колима. Крагујевачко
возило је и даље, на истом одстојању, било за њима.
„Милеса“, рече Света, „изгледа, зна за нас. Моја
жена.“
Мира му се намрштено окрете.
„Рекао си јој?“
„Нисам. Али можда ћу јој рећи.“

189
 „Зашто?“
„Зато што више овако не могу да издржим.“
Она од запрепашћености отпихну.
„И треба ли онда и ја да очекујем да ме неко јури
по улици и да ми прети пиштољем?“
Он преко волана одговори:
„Она не зна ко си ти. Само зна да нека жена
постоји. А не зна која је то.“

190
 9.

Док је на рецепцији мотела чекао да се обаве

формалности, Света је био обузет мишљу да мора да
се окупа. И чим уђоше у собу, утрча у купатило
уносећи са собом и своју ташну.
На брзину се истушира осећајући колико му
купање прија. Онда из ташне извади чисту и
испеглану пижаму и обуче је.
Миру затече како иза неке живице на балкону
седи гола на столици обложеној ћебетом и пуши.
„Шта си то обукао?“ подсмехну се она. „Е, и ти си
ми даса који има љубавницу студенткињу
књижевности!“
Он одговори:
„Ја имам на грудима један ожиљак, који није баш
за гледање.“
„О, извини“, учини она., Је ли то из рата?“
„Не. Од операције.“ Узбуђивала га је и он је позва:
„’Ајде уђи, студенткињо књижевности.“
Још девојка није добро ни ушла кад је он спопаде.
Поче да је љуби у уста, у врат, у сисе. И баци се с
њом на кревет; она под њим послушно рашири ноге.
Али чим је убоде у топло место, осети да је почео
да свршава. И за трен био је готов.

191
 Била је видно разочарана, као што је и он био
љутит. Знао је да до поласка више неће моћи да се
поправи и нервозно је псовао.
„Ма добро“, рече она, „поправићемо то.“
Међутим, знао је да нема за то времена.
Док се девојка туширала у купатилу, он изађе на
балкон да осмотри око себе. И тада на ивици, као да
вири иза жбуна, примети крагујевачка кола. Није
био сигуран да ли су то она иста која су ишла за
њима, али, помисли, која би друга могла бити?
Од страха сав се презноји и охлади. Зар њихови
другови и њега да прате? Зар је дотле дошло да своји
свога кад је са женском шпијунирају? Је ли им то
овај нитков управник мотела дојавио? И кога хоће
да уцењују њега или њу? Или можда њене
родитеље?
Коме би могао да се обрати? Да је Јова
Веселиновић још жив, да је Колера и даље на свом
месту, лако би с њима. Али њих више нема, а други
које познаје за овакав деликатан разговор нису ни
способни нити су га достојни. Шта да им каже ја
имам младу љубавницу, а ви ме пратите; па имате
ли ви мозга!
Не, није могао њима да се обрати. Није имао коме
такав прекор да упути.
Кад се Мирјана врати из купатила, још мало су се
ваљушкали у кревету, међутим, он је био расејан и
немотивисан. Нехотице је гледао по таваници и
зидовима, размишљајући где могу да буду
размештене камере и микрофони. Није нигде могао

192
ништа да запази. Сети се да је то иста соба у којој су
и раније боравили: дакле, ово је вероватно она која је
озвучена и, можда, са камерама. Јесу ли сад били
сведоци његовог пораза?
Нервоза га никако није напуштала. И руке и ноге
су му биле хладне и гледао је да је њима не
додирује.
Она му раскопча једно дугме на пижами и
дланом испод мајице лагано, нежно опипа његов
ожиљак.
„Шест година“, запиткивала је, „био си туберан?
Јооој! И где си се све лечио! Јооој! Свугде си тамо
лежао? И на Голнику су ти то исекли? Да ли се такве
операције још раде? Не знаш? Види колико је то!
Нисам знала да су се такве операције уопште
радиле.“
Још мало полежаше, па се обукоше и сиђоше у
ресторан да ручају. Затим кретоше натраг за
Београд.
У повратку он начини заокрет да види је ли онај
Крагујевчанин још ту. На његовом месту сада није
било никога.
Али кад се од мотела одмакоше, учини му се да
се, доста далеко за њиховим леђима, опет појавио.
Уз велико одстојање, ишао је истим темпом као они.
На улицама у Београду пратилац се изгуби. Он
Мирјану остави близу њеног стана у Новом
Београду, па одмах крете за Ћуприју.

193
10.

Исто послеподне Света је стигао на сахрану свог

другара Тозе Бозе и на старом, хаотичном
ћупријском гробљу све време био је нерасположен и
тужан. Змајевић је у прикрајку опет шмрцао.
Са досадом су слушали неки глуп говор. Човек је
о самоубици нашироко брбљао како је умро од
тешке болести, која је била последица његовог
некадашњег ратовања. Алкохолизам, срећом, није
поменуо; а, како ништа није схватао, могао је.
„Ово са Бозом“, шапуће Змајко, „нема благе везе.“
Света клима главом.
„А ни сам говорник“, додаје он, „нема с њим везе.
Прво је био у четницима, па четрдесет четврте
мобилисан у партизане. И сад тај о Бози говори као
борац!“
Тада се сети да је и Змајко био сличног
животописа, и он је, такорећи као дечак, најпре био
ступио у четнике; због тога је касније приступио
Кноју и тамо прихватао све што је следовало.
Пријатељ га је гледао с неразумевањем и Света се
мало постиде.
„Зашто су га уопште“, упита, „звали Боза?“

194
 „Надимак“, одговори Змајко, „као надимак.
Ваљда је као дете волео бозу.“
Са гробља Петронијевић је одвезао Змајевића,
Тозину мајку и неку жену у кућицу у Његошевој
улици. Запазио је да Ћупричани погледају ка
његовом новом „мерцедесу“ подигнутих обрва.
Он се у себи због тога љутну. Шта они о томе
знају! Шта се њих тичу моја кола!
У кућици, стара жена у црнини је оборене главе
и с искривљеним шакама у крилу седела у
прикрајку; гостима су се бавиле неке комшике.
Причучнуо је к њој.
„Јеси ли, тетка Ленка“, тихо упита, „имала за
са’рану? ’Оћеш да ти оставим мало пара?“
„Немој, Свето“, одговори она, „молим те.“
Одмахивала је квргавом шаком. „Нашло се за
толико.“
„Можеш да ми вратиш“, наставља он, „кад будеш
имала.“
„Немој, немој“, каже она. Љуљала се лево-десно.
„Сви сте се ви извукли. Он остао овде. Ти си био
комуниста, тебе је било лако. Кажу чак, обогатио си
се у Београд. А он шта је он био? Ништа!“
Петронијевић није могао да јој одговори како је
стварно било. Јер, у почетку, заправо, комуниста
није био ни он. Али отац му је некад био
синдикалиста и такво расположење је остало у кући
и после његове смрти. И кад је син четрдесет
четврте обукао партизанску униформу, за њега
тамо није било богзна шта ново.

195
 „Је ли ти нешто“, рече он, „био рек’о? Је ли можда
написао зашто је ово учинио?“
„Није“, одмахује стара жена. „Нешто га је изнутра
јело. Не знам шта. Стално је био нерасположен.
Ноћу се трзао. Онда поче и да пије… Није стиг’о ни
да се ожени. Да је бар изродио децу.“ Управљала је
поглед ка њему. „Можда ти знаш нешто да ми
кажеш. Је л’ он онда нешто учинио што после себе
није мог’о да одобри? Кажи ми, Свето, ако знаш.“
Петронијевића је оваква Бозина смрт
изненадила, као што га је својевремено зачудило
кад је чуо да се пропио, иако је видео да му се другар
још од рата помало појио. Јер Тоза је тај посао,
чинило му се, најлакше подносио. Сви су они после
тешких догађаја који су се дешавали на Морави
били погружени и збуњени и један од другога
крили очи, понекоме би и позлило, он би се шалио.
Света лажљиво помисли, знајући да лаже: њу,
изгледа, гризе сумња да јој је син од затвореника
узимао паре! Мито! И положи руку на груди.
„Ништа не знам, тетка Ленка. Части ми! Он је био
најпоштенији и најчеститији човек на свету.“
Она, климајући главом, потврди:
„Јесје. Најчеститији. Зато је овако и прош’о.“

196
 11

Одмах после тога адвокат крете за Београд.

Био је нерасположен и због Тозине смрти, и због
ове лажи и зато што старој жени ипак није оставио
мало новца и чим изађе из Његошеве у Главну
улицу, притиште папучицу за гас. Ишао је лево,
према Јагодини. Пројаха у брзини Микићеву
ћуприју на Раваници, па кроз центар вароши. Не
осећајући неравнине на колском мосту на Морави
само је чуо како испод њега тандрчу храстови
прагови излете на Цариградски друм. И одмах на
брзинометру натера сто двадесет километара.
За неколико минута стиже у Мијатовац. Кроз
село спусти брзину на сто километара. Али тако не
издржа дуго и не сачека ни да до краја изађе из
насеља него папучицу наново притиште. И тада,
ваљда код последње куће, пред њега искочи пас.
Насеље је на том месту било ниже од коловоза за
метар-два и он у магновењу само осети да нешто
одоздо избија на друм. Махинално избаци мотор из
брзине, благо притиште кочницу и врдну
управљачем. Али куче се пред њим уплаши и
узмува он успе да опази да је то невисока, космата
црна кучка с набреклим сисама крете натраг, па

197
напред, па опет натраг, и већ се зачу туп ударац код
десног точка. Кола лако поскочише.
После десетак метара Света некако укочи. Изађе
из аутомобила и осврте се за собом. Псето је лежало
на боку и, још живо, брзо је умирало. Он се корак-два
измаче и нехотице пређе погледом по колима:
штете никакве није било, само што је браник мало
улубљен.
Био је узнемирен и осећао да подрхтава. Врати се
до отворених врата гледајући уназад. Учини му се
да из кучкиних сиса врца млеко и да се асфалт под
њом готово бели.
Уто се одоздо успења и нека сељанка. Средњих
година, забрађена марамом, на ногама је имала
гумене опанке и, мада је било топло Света запази
дебеле вунене чарапе. Хватала се за мараму на
глави.
„Шта учини, проклет био!“ довикну она.
Он несрећно одговори:
„Истрчало је пред мене.“ Ширио је руке. „Жао ми
је.“
„Шта је тебе жао“, викну жена опет, „проклет био!
Куд си насрнуо! Она има мале!“ Нагињала се над
куче. „Је л’ си тако убивао и људи!“
Он још једанпут рашири руке. Затим се
неодлучно увуче на седиште и лагано покрете
возило.

198
12.

У пријатном пролећном дану Света стиже у

Београд пред сам мрак.
Милесу не затече код куће сигурно је отишла у
неку посету и то му је пријало. Уђе у своју собу.
Али поред њега се увуче и њихова кокерка Кића
и поче да му се умиљава око ногу. Као да нешто
наслућује, радознало га је њушкала.
Имала је дванаест година, од старости је слепела
и глувела и, жута као старо злато, по леђима су јој
попале седине, а њушка јој је сва била бела као у
деде. Остављала је длаке по кући и Света је због тога
није много волео. Али Милеса није дозвољавала ни
реч против ње. Сама је ујутро и увече изводила у
шетњу, сама је хранила и водила ветеринару на
прегледе и лечење, четкала и тимарила, и чак, на
његово мрштење, примала је к себи у кревет.
Сад му се удварала гледајући га у очи и вртећи
репићем и он је упита:
„Хоћемо ли у шетњу?“ Кучка од радости поче да
скаче око њега и громогласно да лаје. Ајдемо.“
Онако слабовида, плашила се мрака и ако је не
водиш на поводнику, обично би села где се нашла и

199
тражила да се врати кући. Он је стави на каиш, мада
се тек хватао сутон.
Изведе је у Академски парк преко пута Ректората
Универзитета, недалеко од њихове куће, где је имао
онај чудни сусрет с Ранком.
Чим зађоше међу дрвореде, Свети опојно
замирисаше расцветали дивљи кестени. Али око
средине градине расло је и горостасно
медитеранско дрво тамносиве, готово црне
испуцале коре, које је непознати мудрац ту засадио
на радост људима. Оно је од априла, пре него што,
на петељкама дугим цео педаљ, олиста срцастим,
паперјастим лискама великим као два људска
длана, цветало крупним бледољубичастим
чашастим цветовима груписаним у грудвасте
цвасти, који су изнутра били украшени усправним
жутим ребрима. Павлонија, или Адамово дрво, звао
се овај ружњикави лепотан; о његовом имену
распитивао се свугде наоколо и на крају га сазнао у
Ботаничкој башти. Павлонијин нежан, слаткаст
мирис, иако сасвим особен, подсећао је и на
медњаче, и на липу и на багрем, и ширио се на
десетине метара у круг, а каткад му се чинило да
кроз отворене прозоре допире и у њихов стан у
Добрачиној.
У смраду ужегле крви неразумљиве прошлости,
која је одасвуд насртала, и слатком хаосу
нераспетљане садашњости, која га је жарила као
зрак ухваћен у жижу, парковска мирисна лепота

200
Свети је деловала готово нестварно и он шапну у
расцветалу крошњу:
„Здраво, павлонија. Како си, павлонија?“
У парку проведе петнаестак минута, па врати
Кићу кући. У кухињи јој даде нешто да једе, а себи
скува пун чајник чаја. И затвори се у собу не палећи
светло. Завали се у велику наслоњачу и изу ципеле
са набреклих ногу.
Из фотеље је, са шољом у руци, чуо како је око
девет дошла Милеса. Нехотице је ослушкивао како
жена и кучка у кухињи нешто разговарају и како
убрзо излазе из куће. Чуо их је и кад су се после
четврт сата вратиле.
Убрзо потом на вратима разабра тихо куцкање.
Знак је познавао и одазва му се.
Милеса уђе.
„Чула сам како шушкаш“, рече.
Већ два-три месеца сретали су се готово једино у
канцеларији, где су се претварали да је све међу
њима уредно. Сад је, под светлошћу сијалице, боље
видео и изгледала му је измршавела и бледа; њена
затамњена наусница тиме се још више истицала.
Последњих година, у ствари, све више га је
подсећала на сестру Радмилу: слично неугледно,
пљоснато лице с округлим искошеним очима као у
Кинескиње, сличан кратак, здепаст стас „Ни струка
ни кука“, волела је да каже сличне иксасте ноге са
дебелим коленима. Само што је Милеса била
црномањаста већ годинама се фарбала и

201
тамнокожа. Радмила је смеђа иако се и она бојила и
светлијег тена.
И обе су, мислио је, подједнако усамљене. Сестра
му је одавно дигла руке и од помисли на удају, ову
сада стиже слична судбина. Радмила се још мува по
комитетима и власти и постаје све огорченија и
жучнија; кад је једног дана буду грдили и псовали
због задртости и претеривања, мало ће ко слутити
откуд они потичу. Карактернију Милесу, питому и
осетљиву, то можда неће ни постићи.
Саосећао је и с једном и са другом и плакало му
се од самилости и према њима и према себи.
„Ја сам Кићу“, рече, „прошетао.“
„Је ли?“ упита она. „Нисам знала. Како је било у
Ћуприји?“
Био јој је рекао за Бозину сахрану. А и њега је
једанпут била упознала.
Он одговори:
„Мучно.“
Гледала га је с тугом.
„Сигурно су те из комитета и службе били
зграбили? Јесу ли те гњавили?“
„Нисам им се дао“, одговори он. „Рекао сам да
одмах морам да се вратим.“ Затим додаде: „Али, у
повратку, згазио сам неко куче.“
Она учини:
„О боже. Где?“
„Код Мијатовца. У ствари“, поправи се, „у самом
селу.“ Милеса је била Чарапанка из Трстеника и

202
познавала је поморавски крај. „Истрчало је пред
мене. А ја сам возио брзо. Нисам успео да укочим.“
„Увек возиш пребрзо“, напомену она.
Пре Киће, имала је исто кокерку, несташну
двогодишњу Линду, која јој је на очи пред кућом
прегажена. Дуго је себе кривила што је није боље
пазила. Зато је знао да ће га разумети.
Она рече:
„Сигурно си се потресао?“
„То је била“, настави он, „нека сељачка куја.
Имала је, изгледа, мале. Као да сам убио и њих. Где
ће сељаци да хране штенце на цуцлу. Њена
газдарица ми је викала да сам тако, мора бити,
убијао и људе.“
Некад давно, кад је једанпут исто овако био
растројен, испричао јој је о неким догађајима преко
Мораве у Ћуприји. Иако она његова поверавања
никад није поменула, он се због њих кајао. Знао је да
их није заборавила.
„Ово је“, рекла му је тада, „као да си преда мном
скинуо гаће да ми покажеш чмар.“
Није био сујеверан, али гажење у Мијатовцу сада
му се по нечему приказивало као лош знак. Као да је
себе самог гледао спљесканог на непознатом путу.
Жена није уклањала свој округласти поглед с
његовог лица.
„Треба да попијеш аспирин. То помаже.“ Наново
је показивала жељу да сређује и поправља. Он
главом одбије. „Да ти донесем нешто да вечераш.“
Опет је одбијао.

203
 „Остави ми у кухињи.“
Она с оклевањем крете насатице према вратима.
Света је покретом задржа.
„Ти, Милеса“, рече покушавајући да нађе реч,
„знаш шта је са мном?“
Жена климну главом.
„Видим.“
„Ја сам се, Милеса“, издекламова он с очајном
одлучношћу, „заљубио.“ Боже, помисли, како то
звучи отужно! Није знао како да настави. „Хоћеш да
ти испричам?“
Жена тврдо одмахну.
„Не. Поступи како хоћеш.“
Он додаде иштећи самилост:
„Али она мене, изгледа, више не воли.“
Милеса наново одмахну и крете из собе. Затим
крај врата с бока изговори:
„Само те молим, немој да идеш из куће. Ради шта
хоћеш, али немој ништа да објашњаваш и немој
никуд да идеш. Бар још неко време.“
Хтела је да изађе, међутим, он је опет задржа:
„Чекај мало.“
Откључа фиоку свог писаћег стола и из ње извуче
свој ратни „парабелум“. Био је у очуваној немачкој
војној футроли. Он је откопча и извади пиштољ.
Држао га је у руци као да му одмерава тежину.
Њој за тренутак лизну бледило преко лица.
Подсмешљиво зашкиљи округлим очима у њега.

204
 „Хоћеш да ме добијеш?“ Говорила је као Тоза Боза
и гледао је у недоумици. „Она, морам да ти кажем,
није вредна тога.“
Он одмахну.
„Нећу да те добивам.“ Часак је размишљао. Није
могао да оцени да ли се оно што је рекла односи на
љубав или на Мирјану. „Довољно сам већ поубијао.“
Она као да главом потврди.
Он настави:
„Можда бих само себе. Па не бих хтео да
покварим зубе.“ Изненада јако зину и гурну цев
пиштоља у уста. Док га је жена запањено гледала, он
лагано положи кажипрст на ороз. Затим оружје
одједном извуче. Брисао је дланом мокрину са цеви.
„Може лепо да стане. Нећу угрозити своју чувену
лепоту.“
Знала је да има здраве зубе, чиме се гордио, али
његову претњу не схвати као шалу.
„Свето“, рече, „ово није вредно тога.“
Он у себи нетрпељиво помисли: Никад љубав
ниси имала, а знаш колико је вредна! Али одговори:
„Не знам шта је чега вредно. Ипак, врло је
озбиљно.“ Враћао је пиштољ у футролу и нудио јој
га. „Узми. Склони га некуд.“
„Куд?“ упита она. Он није одговарао. „Добро,
ставићу га у кухињу.“
Затим, са футролом у рукама, коју је носила као
лавор пун вреле воде, закорачи преко прага.
„Чувај зубе“, добаци му преко рамена.

205
 13.

Те ноћи Света није могао да заспи и готово до

зоре се у постељи вртео. У почетку је мислио на
Мирјану, а онда наново, по хиљадити пут, поче да
листа догађаје од пре четрдесетак година.
Да ли су, питао се онако како га је Тоза Боза
запитао, заиста морали да чине што су чинили? Да
су били старији и зрелији, да ли би се од тешке
судбе одбранили или би ипак починили све исто? И
јесу ли тада себе видели као хероје или кукавице?
Свакако, видели су себе као револуционарне
хероје, који се боре против једне страшне окупације
и против издајника унесрећеног народа! – и који се
свете за вековну радничку муку. Пред њиховим
цевима стајали су они који су клали, стајали су и
они који су наређивали да се коље; бар су им тако
говорили. Иако је знао да се у вароши није могло
наћи више од двојице-тројице који воле Немце, за
доста Ћупричана се у партији тврдило да су с
окупатором сарађивали. („Он је за време окупације
радио свој пос’о, трговао као да се нигде није
ратовало, дакле, сарађивао је!“) Али, притом, јесу ли
набеђени извршиоци правде, бар мало, били и
кукавице?

206
 О, јесу! Како да нису!
Налазио се међу првима који су већ сутрадан по
ослобођењу потрчали у команду Црвене армије
једва је пронашао у скрајнутој кућици у Судској
улици, једва се пробно кроз велико народно славље,
сви су били на улици! – да се понуде за добровољце.
Тамо је, у невеликом дворишту, исто то чекало и
десетак других младића из вароши.
Зачудо, црвеноармејци их нису примили
оберучке. Радовали су се што их народ дочекује са
цвећем, и ићем и пићем, али добровољце су
пустили да чекају два-три сата. Пописали су их, па
им онда рекли да чекају.
Најзад је отуда изашао неки мајор, старији човек
налик на геометра.
„Ребјата“, рекао им је, „је л’ можете ви да дођете
сутра? ’Ајде дођите сутра?“
Могли су, зашто да нису могли? Дали су им да
још један дан проведу на домаћој храни. Изашли су
из дворишта и помешали се с народом који је
поздрављао ослободиоце.
А ови нису били ни налик на некакве славне
победнике. Све су то били измучени, кржљави,
прљави момци, неретко средњих година и
туркоидних лица, који терају исто тако кржљаве,
ситне, космате степске коњиће упрегнуте у малена
кола с арњевима. Није он четрдесет четврте видео
ни један чувени тешки тенк који све пред собом
гази и ломи!

207
 Сутрадан су их у оном дворишту опет пустили
да чекају. Иако је била средина октобра, дан је био
сунчан и леп и чекање им није тешко падало. Онда
је онај мајор опет изишао.
„Знате шта, децо“, рекао је. „Ми не знамо шта
ћемо с вама. Ви сте добри момци и драго нам је што
сте дошли. Али ви нисте наши држављани и ми не
можемо да вас примимо. За неки дан доћи ће ваши
партизани, па се јавите њима. Је л’ може тако?“
И нису их примили.
Тога се Света сећао кроз четири-пет година, кад
су готово сви црвеноармејски добровољци из тог
времена похапшени кобајаги као совјетски
шпијуни, а поготову кад је касније сазнао шта су им
на оном Голом отоку радили. Тада је лежао болестан
у санаторијуму и закључивао је да их је онај
цивилни геометар у мајорској униформи октобра
четрдесет четврте највероватније спасао од
острвске трагедије.
Али, размишљао је, да ли би их он спасао и од
онога што их је овамо, у партизанима, сачекало?
Нису ли већ по души били оно што ће ускоро
постати? И није ли их је у каљугу гурнуо, заправо,
њихов кукавичлук?
Није волео на тај начин о себи да мисли, али није
се таквог размишљања могао ни отрести.
Партизани су, онда, у Поморавље пристигли тек
после неколико дана. Неки од њих су на главама
носили српске шајкаче, а неки шајкаче с уским
данцетом, налик на оне руске, које су звали титовке.

208
Сви они младићи који су пре неколико дана чекали
у дворишту у Судској улици да се понуде Русима,
сад су се пријавили њима.
Партизани су их одмах примили и нове
добровољце сместили најпре у зграду општине, па у
стару основну школу у центру. Уто су по вароши
почели и да мобилишу они су се шепурили међу
новајлијама и, знајући да би и сами већ били
мобилисани, дивили се својој храбрости и памети и,
све помешане, стрпали су их у касарну.
Зградурина је била нарушена, несређена и пуна
ђубрета. Рашчишћавали су то по њој и, с неким
трофејним пушкама, вежбали по кругу оно лева-
десна и лези, диж’ се.
Руси су у међувремену пробили немачку
одбрану код Јагодине, код које су се били задржали
три-четири дана, и, заједно с партизанском војском,
двадесетог октобра ослободили Београд. Двадесета
српска партизанска бригада у Ћуприји је у
међувремену почела да се спрема за фронт у Срему.
Једно вече у добровољачку спаваоницу су ушла
двојица официра. Обојица овисоки и танки, с
накривљеним титовкама на глави, немарно су, као
ловци, преко лакта држали кратке немачке пикавце.
Једноме, с проретким фризерским брчићима, на
препасаној кожној јакни је до пола бутине висио дуг
пиштољ „маузер“; то је био, сазнаће ускоро, чувени
ћупријски првоборац и осветник Јова Веселиновић
Опанчар. Други, елегантан и леп као професорка, у
белом мантилу од балон-свиле, носио је на крстима

209
на опасачу кицошко пиштољче „шест тридесет пет“;
овога су звали поручник Колера. Обојица, сазнаће
касније, нису од њих били старији ни по десет
година, али њима су изгледали као очеви.
Онај у кожној јакни гласно им је довикнуо:
„Има ли овде некога коме су четници кога из
породице заклали? Јесу ли Немци некоме одавде
кога стрељали?“
Јавила су се тројица између њих.
„’Оћеш ли да се светиш?“ упитао је придошлица.
„Како?“ упитао је упитани.
„’Оћеш да стрељаш банду?“
Момак је изгледао збуњен. Поцрвеневши,
одговорио је:
„Па, ја сам се пријавио да идем на фронт.“
Тада је иступио Колера.
„Нећеш никога да стрељаш? Нећеш да им се
осветиш? Мени су четници заклали оца. И ја им се
свакодневно светим.“
Онај младић, кога Света није познавао вероватно
је био из неког села још одлучније одговара:
„Па ја нисам био ни ловџија. Радије би’ иш’о на
фронт.“
Питали су и другу двојицу. Али и они су се
повели за првим:
„И ми ’оћемо на фронт.“
Нико се то вече Света је случај заувек запамтио
није добровољно пријавио да иде да стреља!
Официр у кожној јакни се танким уснама с
презиром осмехне:

210
 „Е, и ви сте ми неки добровољци!“
И њих двојица су изашли.
Пола сата касније ушла су друга двојица.
„Бригада сутра“, викнули су, „полази на фронт.
Има ли некога ко би се пријавио у Кној? Да остане
овде.“
„Шта је то Кној?“
„Корпус народне одбране. Ми чистимо терен од
заостале банде.“
Света је помислио: ово је боље него да на фронту
на тебе пуцају. И пријавио се. За њим је пошло још
десетак Ћупричана.
То ће му они касније горко замерати.

211
14.

Већ прексутрадан наноћ, чим је њихова

Двадесета бригада кренула на фронт, нови кнојевци
су преко Мораве стрељали петнаестак затвореника
и заробљеника. Само један међу њима имао је
немачку војну униформу; један или двојица носили
су грађанско одело, остали су били сељаци. Њих,
кнојеваца, такође је било петнаестак.
У мрклој ноћи, везане жицом двојицу по двојицу,
узели су их из затвора код цркве и потерали улицом
налево према ушћу Раванице у Мораву. Капетан
Јова је поворку предводио. Спроводници су морали
да пазе да им се који од везаника не отме и не
покуша да побегне.
Преко пута затворске зграде одјекивали су
ударци чекића, шкрипа и разногласна бука
црвеноармејских инжењераца око почетка
изградње дрвеног колског моравског моста, као
замене за срушен гвоздени. Тресак од побијања
шипова није се прекидао ни ноћу.
„Мир! Тишина!“ тихим гласом подвикивао је
Опанчар. Повремено је везанике осветљавао
батеријском лампом. „Да ниси писнуо! Сагни главу,
бандо!“

212
 Оставили су хаос ноћне изградње иза себе и
прешавши преко мостића на Раваници код њеног
ушћа испод касарне, зашли у горостасну тополову
шуму Аде. Одатле су скренули надесно, ка Морави,
на велики пешчани спруд, који је река
меандрирајући напустила. На том месту, које ће у
жаргону назвати Песак, нашли су две велике
ископане јаме.
Тада се међу везаницима зачу запомагање:
„Немојте, браћо! Зашто, браћо!“
Јова извади онај дугачки пиштољ из дрвене
футроле.
„Ћут’, мајку ти јебем кољашку! Да те нисам чуо!“
Већина ућута. Али један међу њима, неки
постарији сељак, не умеде да се заустави.
„Гос’ин-капетане“, повика, „шта то ’оћете! Ми смо
сви Срби! Ја нисам кољаш! Немојте, браћо Срби, да
убивате Срби! Ја имам децу стареју од вас! Моји ће
синови сад са партизани на фронт!“
Јова му, некако у проласку, и не нишанећи, пуче
из оног пиштоља право у уста. Човек замлатара
слободном руком. (Свети се учини да му се на
потиљку нешто расцвета.) Поче да кркља, као да се
загрцнуо:
„Кррр!“
И згромоса се парњаку под ноге.
Његов сувезаник, неки млађи сељак, паде под
њим и у паници зајаука:

213
 „Јао! Шта ћу с њега! Носите га од мене!“
Веселиновић га осветли батеријом и наже му се над
лице.
„Шта је?“ као у поверењу, тихо упита.
„Па види га!“ одговори овај уплашено. „Склони га
од мене!“
Јова само скрете онај пиштољ ка њему и с
раздаљине од пола метра опали му у груди. Човек се
згрчи и некако замрси с парњаком. И њих двојица,
запетљани и измешани, почеше да се између себе
гурају, да се тресу и да копају ногама по шљунку.
Опанчар се без задржавања окрете од њих.
Задењивао је справу која се дими у дрвену кубуру.
„Вас двојица! – викну везаницима. „Ускачи!
Показивао им је ка рупи. „Ти! И ти!“
Нова двојица панично ускочише. Света запази да
ови више нити вичу нити запомажу. Сагињали су
главу један ка другоме, услужно као да желе
заповедника што боље да задовоље.
Капетан даде знак Колери.
Поручник у балон-мантилу је већ био
приправан. У ходу репетира аутомат и из корака
скреса рафал у јаму. Они доле се некуд скрљаше.
Јова сад погледа у добровољце.
„Ајде’ сад ви“, добаци.
Петронијевић схвати да су им официри показали
шта треба да раде. Они потрчаше да преостале
поделе по рупама; нису могли сви да стану у једну.
„Скачи! – почеше да вичу. „Улази! Тишина! Сагни
главу, бандо!“

214
 Затим се на брзину поделише око њих. И одмах
одозго да ли им је неко издао наређење? – почеше
насумице да праште пушкама.
После првих пуцњева већина доле попада. Али
неки, покривајући се шакама по глави, остадоше
стојећи. Светин изабраник исто тако не паде него
му од пуцња некако чудно летну рука, коју он
јаучући прихвати другом. Уто пристиже и други
плотун и човек се заједно с осталима сложи доле.
Тоза Боза је те ноћи први пут наступио у својој
улози, коју ће затим и задржати. Ишао је од једног
до другог и, ако би се ко доле мрднуо, пуцао му је у
главу. Још није имао своје кратко оруђе, па му је
друг Јова позајмио онај „маузер“. А већ сутрадан
командир ће га снабдети и личним пиштољем, који
он кроз петнаестак дана више неће звати „валтер“
него, с нежношћу, мој стотинаш. То је значило да је
њиме добио прву стотину.
Чим је ово било готово, показали су им, на
неколико метара одатле, гомилу лопата и мотика.
На брзину су тим алатом стрељање затрпали
шљунком.
Хумке су биле велике и доста високе. Али оне ће
се, знали су, под кишом и ветром, убрзо заравнити.

215
 15.

Кад су се пред зору вратили у одузету кућу

Швабе Јозефа Шпета у Цара Лазара улици, где су их
били издвојили, Јова Опанчар им је одржао кратко
предавање о обављеном послу. Био је незадовољан
њиховим радом те ноћи.
„Увек ћете“, рекао им је, „имати ископане рупе;
не морате ви тиме да се бавите. И увек морате пре
стрељања да их свучете; све до гаћа. То ноћас нисмо
урадили, јер сте нови. А то је грешка; по одећи они
се једног дана могу препознати. Њихово одело се са
стрелишта носи на неко место где ће се спалити.
Ништа се од тога не сме узимати и користити;
евентуално, нека војна униформа.
И шта још није ваљало? Ми пуцамо са три метра.
Како се може десити, као ноћас што се десило, да
вам после првог плотуна неко остане на ногама?
Куд гледаш кад нишаниш! Зар се тако обрачунава са
бандом! Морате се између себе очима договарати.
Свако себи мора да изабере свога и да другу до себе
да знак кога је изабрао. Ту не сме бити неспоразума.
Ако неком припадну двојица или тројица, то се
мора обавити брзом паљбом. Ваљда си у обуци
научио шта је брза паљба. Пуцаш у мету као да

216
лежиш у рову и да на тебе иде непријатељски
стрељачки строј. Ово су исто так’и непријатељи као
да иду стројем на тебе. Мораш да будеш брз и тачан.
И не гледај у њега. Немаш зашто да га памтиш да
би га много загледао. Не гледај га у лице, него у ноге
или у груди, тамо цце треба да му спрашиш. Не
размишљај зашто му прашиш. Он је твој метак, не
брини се, заслужио, и наплатио, немаш зашто о
њему да размишљаш. Нека иде куд је кренуо.“
Те ноћи, Света Петронијевић је приметио,
већина није заспала, а неки су у башти, кришом, и
повраћали. Међу њима, тај први пут, био је и он.
Колико су још пута такве задатке на моравској
обали обавили? Можда десетак, можда петнаестак
пута. Света ноћне изласке није бројао, нити је више
бљувао.
Песак у Ади су искористили још неколико пута.
Већ сутрадан или прексутрадан читав тај простор
био је ограђен бодљикавом жицом, а на
импровизованој жичаној капији је стајала табла, на
којој је невештом руком било исписано:
„Пажња, мине! Забрањен пролаз!“
Пред капију је постављено стражарско место;
стражу су давали вероватно из касарне. Света је
приметио да би стражар пред њихов долазак био
повучен.
Чим су Руси онај мост, кроз двадесетак дана,
завршили, пронашли су још боље место, код
грудобрана на другој обали Мораве. Прешли би
преко реке, па пресекли Цариградски друм

217
недалеко од крша срушеног гвозденог моста и
испод замрачене куће винарског трговца Динка
избили код грудобрана, где су пре рата
артиљеријски официри вежбали гађање из кратких
цеви.
И то место било је шљунковито, и ту је јаме било
лако ископати.
Све су опет радили као на Песку. Одела
стрељаних носили су у завежљајима у затвор, где су
на затворском ђубришту исте ноћи спаљивана. По
смраду на запаљену крпу у затвору упућени су
одмах могли да знају да је грудобран претходне
ноћи био у погону.
Стрелиште код грудобрана је одмах исто онако
било ограђено жицом, с неким сличним натписом
као на оном првом. Ограда око оба та места, како ће
му другари касније причати, остаће ту, зарђала и
искривљена, још деценију-две.
Али и кад сасвим пропадне и остане означена
тек по неким искривљеним натрулим коцем с
комадима зарђалог бодљикавог метала, оба
стрелишта остаће пуста као зачарана и сви ће их из
вароши заобилазити. Да ли зато што су
наслућивали да се ту дешавало нешто што не би
ваљало видети или зато што су веровали да су
заиста минирана, Ћупричани ће око њих ићи у
великом луку. У вароши се знало да се негде
наоколо стрељало, али баш где, и ко је то радио,
изгледа, нису дознали. Бар је Света тако мислио.

218
 Те јесени и зиме крајем четрдесет четврте и
почетком четрдесет пете младе кнојевце су водали
и по мокрим и хладним шумама Кучаја и Јухора
били су у Сењском Руднику, Сисевцу, Равној Реци
одлазили су у Рековац, Баточину, Параћин,
Јагодину. И тамо су, као у њиховој вароши, по неког
хапсили, по неког некуд спроводили, а по неког и
стрељали. Ове су, у њиховој шали, звали
команданти јаруге.
„А“, рекли би кад би ухватили неког ко би им
изгледао зрео за метак, „ево још једног команданта
јаруге.“
Доста су се тих месеци шалили.
Још крајем јесени четрдесет четврте
Петронијевић ће у Кноју постати један од оних који
се, према карактеристикама које им је писао
Опанчар, „истиче у обављању задатака“ и чак
„показује иницијативност у раду“.
Већ новембра добиће и први чин и накачиће на
рукаве десетарске звездице. А крајем децембра биће
примљен у партију и одмах ће постати и водник.
При томе ће извесну улогу имати, свакако, и његова
школа. И једно и друго унапређење даће му
Опанчар.
Тада његовог командира више и неће звати овако
него друг капетан Јова. Касније ће, пак, постати друг
пуковник Јова Веселиновић, народни херој Југославије.

219
16.

У привидном миру пролећне ноћи Света

Петронијевић је васкрсавао и једно псето.
Видео га је у својој визији потпуно јасно. Бело са
великим црним закрпама, црних клемпавих ушију
и беле њушке и главе, космато и црног дугметастог
носа, средње висине, оно ничим није одавало да
може бити онолико тврдоглаво. То ће се показати
тек касније.
Био је ухапшен неки сеоски поп из темнићког
или параћинског среза и, ко зна зашто, дотеран у
ћупријски затвор. И истрагу су му водили
Параћинци, који су отуда долазили свака два-три
дана. Имали су, изгледа, податке да је затвореник
четнички јатак и већ се знало да ће им омрсити
метак. Али желели су од њега да истерају и где се
преостала банда крије. А овај то ваљда није хтео да
им да. И, дабоме, шта су могли, сурово су га тукли.
Света се иследничким послом тада није бавио то
ће почети тек шест месеци касније, кад као
заслужан кнојевац буде примљен у револуционарну
полицију и припадао је групи која је давала стражу.
А како је већ имао некакав мали чин, ноћу је као
командир затворске стражарске десетине дежурао

220
замењујући управника. Обично је седео у једној од
две централне собе, у челу према улазу; другу су
заузимали кључари и стражари.
Два-три пута, тако, попа је изводио на
саслушање из препуне циглане, велике затворске
собе са цигленим подом, и имао прилику да га
осмотри.
То је био баџаст, кратак и снажан човек од
непуних четрдесет година, вероватно такође
сељачког порекла, као гар црне, масне браде и
прогрушане косе, коју му нису ошишали. Ако су га
на саслушање водили у седиште Озне у
конфискованој трговачкој кући у Судској улици,
руке су му пред полазак везивали ланцима на
леђима и тада је видео да му са чврстих, кратких
шака отпадају нокти. Сав је био модар, и црн и жут
од убоја. При везивању није се бунио нити
показивао страх, али на ноћној улици се под
сијалицама могло приметити да га повремено
протреса дрхтавица.
Једанпут-двапут саслушавали су га и у самом
затвору. Тада је Петронијевић за ислеђење морао
официрима да уступи собу дежурног. Прешао би к
стражарима у њихову просторију и отуда би слушао
дреку иследника и попове јауке, уздахе и јецаје. Али
био је равнодушан према тим звуцима и заједно с
кључарима спрдао се на његов рачун.
„Е, попе, кад си чувао кољаше“, говорили би
између себе, „ниси ни јаукао ни плакао!“

221
 Ухапшеник је у затвору крај цркве провео око две
недеље. Неколико дана по његовом доласку не
одмах то куче је примећено пред затворском
капијом. Напољу се већ приближавао снег, ухватила
је и хладноћа, а оно је пред улазом стајало ућебано,
мокро и мршаво и, са дебелим репом међу ногама,
непрекидно мотрило на вратнице. Кад би се капија
из деветнаестог века од дебеле храстовине отворила
на њој је постојала и капијица за појединачан
улазак неодлучно би заскакутало и зацвилело као
да жели да продре у двориште, али да се не усуђује;
тек касније Света ће схватити да је оно било
научено тако да чека и пред црквеном портом, јер
ни у њу није смело да уђе.
Стражари су га више пута отерали с капије; да је
још било дозвољено да се у вароши пуца, вероватно
би га и убили. Најзад су га најурили и одатле. Оно се
склонило мало у страну, међутим, и даље је пиљило
у улаз.
Нико није знао чије је. Кад је поп оно неколико
пута вођен на саслушање у варош, није примећено
да иде за њима. Стражари су га у почетку терали и
јурили, гађали камењем и псовали, а онда почели
кришом и да хране. По који војник би из затвора, иза
леђа, изнео парче хлеба и бацио му у снег. Пас би у
комад погледао и не би му пришао. Али касније
хлеб би нестао.
Најзад су Параћинци од попа ишчупали што су
тражили или су дигли руке од њега. Са три војника,
међу којима се налазио и Тоза Боза, Света је добио

222
налог да га једне ноћи пре зоре спроведе у Јагодину.
Уз попа требало је да иду још четворица других,
који су били неки сељаци. Као командир
спроводничке групе Петронијевић је добио налог са
списком затвореника, који је ставио у манжетну
шињела, и име капетана из јагодинске окружне
Озне коме треба да их преда. Мало се чудио што
ухваћене непријатеље не воде одмах код
грудобрана или бар у Параћин, где припадају; али
примио је наређење. Дали су им из касарне и
немачка војна кола високих каната са два штајерска
коња, у којима ће затворенике возити, и једне чезе. У
чезама Боза и он треба мали конвој да прате.
Морали су да стигну у Јагодину пре сванућа.
У једва осветљеном дворишту затвора кључари
су четворицу сељака повезали ланцима двојицу по
двојицу и онда упитали шта ће с петим.
„Везан поп“, рекао је Света подсмешљиво, „мирно
село. Вежи и њега.“
Везали су и попа, с рукама напред. Дали су
Петронијевићу кључеве катанаца којима су ланци
закључани. Посадили су затворенике на под
дубоких кола, на даску на канатама испред њих
поседала су двојица војника с пушкама у крилу.
Боза и он испели су се у чезе.
„Покрет!“ наредио је Петронијевић из чеза,
држећи дизгине у рукама. „Отварај капију.“
И кренули су.
Али још нису ни нагазили на руски мост кад је
онај пас из мрака истрчао пред њих. Неодлучно је

223
потрчао пред кола као да се пита шта се дешава.
Онда се вратио са друге стране, погледајући ка
високим канатама, из којих вире тек главе
затвореника. Затим оптрчава око чеза, гледајући и у
њих.
„Откуд овдена ово?“ пита Боза. „Мрш!“ викне
хватајући се за заденути бич. Покушавао је да га
ошине. „Губи се!“
Пас се измакне позади. На тесном мосту био је у
опасности и трчкао је за њима.
Тоза се у чезама усправи на ноге.
„Чија је ова џукела?“ викну напред.
Отуд часак није било одговора, а онда се осврне
један војник:
„Кој га зна!“
Тако прегазе мост и избију одоздо на друм. Са
десне стране, доле, остављали су у мраку Динкову
кућу. Ништа друго око себе нису видели, никаква
возила друмом нису пролазила.
Ишли су сред обраних поља. Нису их видели,
али, знали су, и лево и десно од друма простирале
су се оголеле стрњике и обрана кукурузишта,
репишта и сунцокретишта. Иако су њиве дреждале
у мраку, знали су да их отуда нико не гледа.
Штајерци су мирно корачали и топотали по
макадаму поткованим копитима, њихов риђан
упрегнут у чезе, који, зачудо, није био претерано
мршав, лагано их је пратио.
„Је л’ може то мало брже?“ упитао је
Петронијевић једног тренутка.

224
 Штајерци су прокасали десетак метара, па су се
вратили у ход. За њима је то учинио и риђан у
чезама.
Све је изгледало мирно и ништа није
наговештавало никакво изненађење. Само их је онај
пас све више нервирао.
Сада је трчкарао поред кола, стално гледајући у
њих. Војници су покушавали да га отерају, пружали
ка њему бич, али он би им сваки пут измакао.
Кевтао је одоздо као да се некоме јавља.
Неиспавани Тоза Боза је поред њега просто
цептео од нервозе.
„Што то нисмо потерали код грудобрана“,
шапутао му је, „па да побијемо! Дај сад да и’ сврнемо
код Гиља да им свршимо пос’о! То и’ у Јагодину
ионако чека.“
Света му тихо одговори:
„Ћути ту. Смири се.“
Једног тренутка Тоза искочи из чеза. Појури
према кучету са бичаљем у руци и крене да замахује
на њега. Пас скикне и шмугне у мрак. Он се
примакне канатама.
„Чије је ово куче?“ упита претећи. „Је л’ некога од
вас?“
Везаници су главе држали оборене и нико не
одговори.
„Врати се овамо!“ довикне му Света.
Боза се наново укачи на двоколице. Подрхтавао
је од јарости.

225
 „Мајку му јебем кучећу, убићу га!“ претио је. „Оно
нам ту нешто слути! Оно нешто прети!“
„Ма смири се“, опомиње га Света. „Шта ти оно
смета? Још мало ће овако да протрчи, па ће да
изостане.“
Али куче није изостајало. Замало би се измакло у
страну, па би се наново појавило. Поскакивало је
поред каната као да у њима види некога свог.
Тако су, с његовим кевтањем у пратњи, од које су
се будили сеоски пси сад ће сви знати да неког
водимо, овако се само на војску лаје! – прошли и кроз
уснули Мијатовац. У кућама, које су се мрсиле у
оголелом грању дудова и ораха, још се нису
назирале упаљене петролејке. Село је спавало и,
чинило се, није ни слутило да њиховим путем
спроводе осуђенике на смрт.
Нервозни Тоза се није смиривао.
„Све селске џукеле је пробудио! Убићу га чим
изађемо из села!“
Света је покушавао да га смири:
„Ма отићи ће. Неће дуго овако.“
Међутим, уместо да се утиша, кад напустише
село, псето поче и да заурлава. Сад је, ваљда, било
сигурно да се његов газда налази у оним колима и,
пратећи их и пропињући се ка канатама, отегнуто
је урликало. Спустило би се на задње ноге,
приљубило уши уз прљаву белу главу и, високо
дижући њушку, пустило би из грла не толико јак
колико отегнут урлик налик на јаук.

226
 Спроводници су ка њему шибали бичем, каткад
га, изгледа, и поткачињали и оно би тада на
тренутак штукнуло у мрак, да се већ часак касније
опет појави и да пусти из себе онај танак, жалобан,
отегнут јаук.
Сад се и Свети почело приказивати да им пас
смишља нешто рђаво. Он ће, помишљао је знајући
да је то лудо, кад стигну у Јагодину, кренути по
сокацима да галами и да свима објављује куд му
газду воде. Народ може да потрчи затворенике да
спасава.
„Ово је неиздржљиво“, рече.
„Па дабоме да јесје“, потврди Тоза.
И одмах потеже „валтер“ из кубуре.
„Немој!“ викну Света.
Али његов другар преко леве надланице већ
нанишани и његов пиштољ пуче. Коњ под њима
поскочи, у исто време кад и псето крај путног јарка
врисну. Рањено, оно се поведе, припаде на земљу,
па устаде и скамличући и врлудајући, нестаде
нетде у сумрачној њиви.
Тада се догоди нешто што Петронијевић неће
себи деценијама моћи да објасни.
Поп се у колима пред њима одједном усправи.
„Шта чините, некрсти!“ закрешта. Имао је
непријатан глас. „Бога не поштујете, људе не
волите!“ Придржавајући се везаним рукама,
прескакао је задњи калкан. „Ништа вам није лакше
него да убијете!“ Обраћао се Този, који је опет
почињао онако блесаво да се церека. „Проклет био,

227
дабогда! На своме се гробу смејао! Мало ти је моје
главе, ’оћеш и његову!“ Крстио се обема везаним
рукама. „Семе ти се затрло, дабогда! Нека те Бог за
ово казни! Семе ти проклето било! Нека те људско
сећање не запамти, проклетниче!“
Света се потпуно смете. Није више најбоље
запажао ни шта се око њега дешава. Оно псеће
скамликање се негде у сумрачној измаглици
удаљавало и, изгледа, постајало све слабије. А и
људи у колима испред њих као да су устајали. Или
му се то само причињало?
Он викну:
„Ћути, попе! Ћут’!“
Овај се, међутим, није заустављао. Брадато лице
му је од озлојеђености било црвено и мокро.
„Мало ти је“, довикивао је непрекидно се
крстећи, „моје главе, ’оћеш и његову! Шта ти смета
једна недужна животињка, некрсте! Јеси ли сад
задовољан, Бог те убио!“
Света зграби пушку. Стајао је у чезама и он.
„Је ли било твоје? Јесмо ли ми питали чије је! Иди
узми га! Иди покупи га!“
Поп се осврте ка њиви. Покушавао је погледом да
прозре где је пас нестао.
„Трчи, попе!“ викну му Руски. „Трчи!“ Овај
коракну у бразду.
„Трчи!“ довикну Света. „Донеси га! Брже!“
Натоварићу им га, помисли, поред њих, у кола! Па
нека им смрди до Јагодине!

228
 Везаник потрча док су му поле мантије
ландарале око ногу. Изгледало је да се може
саплести.
Али Петронијевић изненада подиже пушку и
наслони је кундаком о раме. Шта ово радим, упита
се док је нишанио преко мушице. Може ми побећи,
одговори. И истог трена опали.
У оном сумраку учини му се да из запрљане
мантије на средини леђа полете прамичак
прашине. Човек се у њиви поклопи на лице као дете
које се саплело.
Паде, помисли Петронијевић сетивши се нечега
што је давно прочитао, као кап воде.
Уто затрешташе пушке и из оних кола.
Шта ово би, зачуди се он. У тренутку опази да су
двојица стражара иза предњег калкана на ногама и
да оборених пушака пуцају пред себе, док им тешки
коњи за леђима уплашено њиште и ђипају.
Он и Боза искочише из двоколица и потрчаше
шкљоцајући оружјем. И већ часак касније запуцаше
заједно с оном двојицом, док су се неке нејасне
прилике пред цевима повијале као жбуње на
кошави.
Зауставише се тек кад испразнише шаржере. Док
су уметали нове, Света опази да се доле више нико
не миче.
„Доста!“ потмуло викну. „Прекини паљбу!
Прекините!“
Задимљене пушке се оборише ка земљи.

229
 „Шта ово би?“ упита он узрујано. Срце му је у
грудима дрхтало као у пилета.
„Устали“, објасни војник, „и кренули на нас.
’Тели да нас нападну.“
„Зар немаш кундак!“ упита Петронијевић
ширећи руке. „Зар си морао да пуцаш?“
„Јеби га, уплашили смо се“, одговори војник
погружено.
Света смаче капу са главе и поче да трља мокро
лице.
„Смири те коње“, викну.
Док су се стражари бавили коњима „О! ооо!“
одјекивало је кроз хладан ваздух, „миррран!“ он се
освртао низ пут. Нико се, срећом, ниоткуд није
појављивао.
Петронијевић одлучно загази у њиву, из које су
вирили патрљци посечених стабљика кукуруза.
„’Ајде овамо!“ махну руком. „Да нас ту не опазе!
Покупите попа!“
Она двојица одмах поведоше штајерце. У њиви
скидоше задњи калкан и почеше да дижу човека у
мантији на кола.
Али збуњени Тоза Боза остаде пред риђаном на
путу. Света већ у бразди нађе оног пса окрвављених
груди лежао је на боку и, очигледно, више није
дисао и потрча натраг ка чезама. Успут опази како
се попу из каната клате ноге обувене у неке цокуле.
„Ти, шинтеру“, бесно просикта на другара, „шта
чекаш! Потерај коња за мном! И покупи оног пса! То
је твоје дело!“

230
 Одмах се окрете да пође даље.
„Свето!“ викну Боза за њим. „Руски! Јебаћу ти
мајку за ово!“
Петронијевић му наново приђе.
„А ја ћу теби“, тихо му одговори, „јебати и оца и
матер ако игде зуцнеш о овоме! Ти си за све ово
крив! И имаш да ћутиш као мутав! Јеси ли разумео?“
Тоза се мало промени у лицу и помирљиво
климну главом.
„Ћу да ћутим.“

231
 17.

Стотинак метара даље од пута Света застаде код

једне врзине. После недавних борби, код ње су
лежали разбацани комади неког малог
противколског топа, вероватно немачког. Осветли
околину батеријском лампом и позва своје запреге.
Кад лешеве који су се још пушили истоварише из
кола, он им кључевима откључа везе. Ланце баци у
канате.
„Копајте ту“, рече оној двојици војника„дуж
врзине.“ Она кола, спремна за сваку прилику,
срећом, имала су споља причвршћена два
четвртаста ашова. „Ти, Тозо, свлачи их.“
Пет голих људских телеса крајем те ноћи
закопаше уздужно у мекану земљу поред некакве
врбове врзине у колони по један, тако да гробови
нису залазили у ораницу. Петронијевић је рачунао
да су ту добро скривени. А ако их којим случајем и
пронађу, вероватно ће их прибројати мртвим
немачким војницима. Пса затрпаше заједно с њима.
Обућу стрељаних разбацаше наоколо по њивама,
а хаљине везаше у попову мантију.
Кад с искаљаним колима и чезама наново
изађоше на Цариградски друм, почињала је зора. Он

232
запрети војницима да никоме о овој ноћи не смеју
говорити.
„Ја ћу“, додаде, „поднети извештај капетану Јови.
Ви се можете позивати на мене.“
Тада потераше коње у кас, немилице их
шибајући бичевима.
У мутно јесење јутро недалеко од руског моста
појили су на Морави уморне животиње и неком
кофом, коју су за све спремни Немци уз кола такође
били обезбедили, прали воз од крви. У завежљај
мантије с оном одећом гурнули су неколико
крупнијих каменова и зафрљачили га у реку.
Чим су запреге предали затворским стражарима
да их врате у артиљеријску касарну, Света у Озни
потражи капетана Јову Веселиновића, који му је
налог био издао. Али овај се од раног јутра налазио
негде на терену; ишао је, знао је уплашени
потчињени, опет некога да ухапси или да стреља. А
под такав третман сада је лако могао да подведе и
овог потчињеног.
До мрака, док су се његови војници одмарали
после напорног задатка, Петронијевић је у кући
Јозефа Шпета стрепео. Смишљао је шта ће своме
преком старешини рећи и како да догађај оправда.
Увече га, знојавог и уморног, уз чашицу окрепне
ракије, нађе.
„Јеси ли их предао?“ упита га капетан.
Света мрдну главом.
„Не.“
„Шта се десило?

233
 „Покушали да побегну.“
Јова се уозбиљи.
„Нису ти ваљда побегли?“
„Не.“
„Побио си их.“
Петронијевић као кривац потврди главом.
Веселиновић се одобровољи.
„Па то је добро. Како су покушали? Ниси их
везао?“
„Јесам“, одговори Света. „Али двојица војника
били су ми неискусни. И ови су их, у мраку, онако с
леђа напали. Једнога су зграбили, умало да му отму
пушку. Онда смо Тоза и ја притрчали.“
„И слистили сте сву петорицу? Ниједан није
побег’о?“
„Сву петорицу.“
Јова Веселиновић пословно упита:
„Јесте ли их добро закопали? Јесте ли их свукли?“
„Јесмо. Закопали смо их у једну врзину, а ’аљине
смо им бацили у Мораву.“
Капетан је часак размишљао. Онда одмахну
руком.
„Нек иду куд су кренули.“ Сркнувши из чаше,
опет је размишљао. „Тако напиши и у извештају.
Сасвим кратко: ’Ликвидирани при покушају
бекства’. И наведи им имена. Ја ћу известити
Јагодинце.“
Света је исто то вече написао извештај. Навео је
место где се догађај одиграо, ставио датум и
потписао се пуним именом и презименом.

234
 Сад, с правосудним искуством, у којем
документи имају вампирску улогу, знао је да је тиме
на себе примио кривицу за погибију петорице људи
и да његова хартија можда и даље негде чучи. И
одатле може одједном да искочи.

235
18.

Следећих дана Света је толико био изгубљен да

готово није знао за себе. Није му било стало до
посла, није му била важна Мирјана, није могао да
мисли на Милесу, није се освртао да види да ли га ко
прати. Једног тренутка чак помисли: да ли се ово
мој живот гаси? Да ли то тако изгледа?
Једне ноћи враћао се кући јако касно, око три
ујутро. Пролеће је свуда наоколо беснело, мирис
павлоније је лежао на плочницима као лењ пас у
летње подне. Он је попут пијанице петљао кључем
око кључаонице на капији куће у Добрачиној. Тад
зачу да се негде преко пута иза његових леђа нешто
догађа.
Мада осветљена, улица је треперила у сенци
великих крошњи и деловала као да је у полумраку.
Није се најбоље видело.
На плочнику преко пута главињало је неко двоје
људи. Није их распознавао, иако му се жена начас
по нечему учини позната, нити је имао времена да
их осматра. Њихови гласови су први до њега
доспели и кренуо је да их ослушкује. И само је
видео, човек жену држи за руку, коју она покушава

236
да ослободи, и искорачујући пред њу, жели да јој
препречи пут.
„Немој!“ жена суздржано подврискује. Изгледала
му је као средњих година, овисока и, можда,
лепушкаста. У гласу јој се осећала паника. Немој!“
понавља она у пола гласа. „Немој! Нећу!“
Човек јој не испушта руку, ваљда јој уврћући
манжетну.
„Ма чекај!“ брунда. Очигледно, желео је да буду
тихи. „Немој тако! Ма ’ајде! Па ’ајде са мном!“
Али она се и даље отима и врда му на асфалту час
лево час десно. Слободном шаком се хвата за главу.
„Не-ећу!“ као да почиње да јекће. „О-остави ме!
Не могу! Неећу! Не могу!“
Паника и очајање постају јој све јаснији. Свети се
чак учини да она може сваког часа пасти од несреће
на плочник и да би се тамо само покривала рукама
по глави: нека ми се деси што ми се деси, али нека ја
то не видим!
„Неее!“ отегнуто запомаже. „Ма неее! Нећууу!
Неее! Склони ми се!“ Одмахује слободном руком на
њега. „Нееећууу!“
Он пред њом и даље трчкара лево-десно.
„Чекај!“ тихо опомиње. „Немој тако! Молим те!
Мооолим теее!“ Као да и он почиње да плаче. „’Ајде!
Кад те молим!“
Али она никако не пристаје и пресамићује се од
очајања. (Свети се тад због нечега учини као да је у
црнини.)
„Неее! Неее! Нећууу! Остави ме! Нећу!“

237
 „Немој тако!“ моли човек. „Ја сам твој! Ти си моја!
Немој, молим те!“
„Не!“ одговара она. „Не! Никако! Нисам твоја!
Ниси мој! Нећу!“
И онако му се и даље отима.
И тако, главињајући и цимајући се једно од
другога, полако напредују наниже. Секу усамљену
Улицу браће Југовића и нестају у сумраку негде
низбрдо.
Света остаје испред својих вратница запањен.
Шта сам ово видео? Ко су ови људи? Је ли оно била
Гордана, само много млађа? Шта су они хтели једно
од другог? Да ли је требало жени да помогнем?
Не налазећи одговор, смућене главе, откључава
капију и улази у своју зграду.

238
 19

Следећа два-три дана Света Петронијевић Миру

и не тражи и они му пролазе исто онако нејасно и
без икаквог облика. А онда женску ноћну прилику
из своје улице срета наново једног поднева на углу
Јеврејске и Душанове.
Жена вуче, вероватно са Бајлонове пијаце, неку
торбу пуну пролећног зелениша. Изгледа му нижа и
ситнија, а и старија, него што је у ноћној Добрачиној
улици видео. Он чак посумња да то можда и није
она иста од претпрошле ноћи.
„Извините“, каже јој изненада и чини гест ка
ручици њене торбе, „могу ли да вам помогнем?“
Она се уплашено тргне. Повуче торбу к себи.
„Јој! Шта хоћете?“
„Хтео сам да вам помогнем“, понавља Света.
„Не, хвала“, одговара жена. „Могу сама.“
„Тешка вам је. Хоћу да вам помогнем.“
„Па не. Рекла сам вам.“
„Али ви сте Гордана. Из Ћуприје. И хоћу да вам
помогнем.“
Она хладно одговара:
„Не, ја нисам Гордана, иако јесам из Ћуприје. И
не треба ми помоћ.“

239
 И граби пред њим низ улицу.
Он пожури за њом.
„Како нисте Гордана? Па ја вас познајем! И видео
сам вас претпрошле ноћи око три ујутро у
Добрачиној улици. Неки човек вам је досађивао. И
ви сте се бранили.“
Она преко рамена одговори:
„Познајем и ја вас. Али нисам Гордана. И ницце
претпрошле ноћи нисте могли да ме видите. Тако
касно не излазим.“
„Па ко сте ако нисте Гордана?“
„Ја сам Десанка“, изговори она. „Горданина
сестра.“
И опет покуша да му измакне.
„Горданина сестра!“ изговори он журећи за њом.
„Па стани мало! Горданина млађа сестра! Зато
толико личите. Дозволи да ти помогнем!“
„Не треба ми помоћ, рекла сам ти.“
„Али, онда, и ти мене, мора бити, познајеш.
Стани мало да разговарамо. Кажи ми нешто о
сестри. Кажи ми шта знаш о мени.“
Десанка љутито застане загледавши му се у лице.
„Ма шта да ти кажем? Па ти си онај удбаш кога су
сви мрзели.“
Света од запрепашћења испусти ташну на
плочник. Зачу се како нешто у њој лупну о тле. Он се
ухвати за лице.
„Али зашто“, упита очајно. „Зашто су ме сви
мрзели? Шта сам им учинио?“
Она хладно одговори:

240
 „Знаш ти шта си радио!“
Он стегнутих уста упита:
„Шта сам радио?“
Жена мрдну раменима.
„Па убијао си. Ето шта си радио.“
Света готово зајекта.
„О Боже!“ Није налазио речи. „Али откуд ти то
можеш да знаш? Ти си много млађа. Ниси могла
ништа да видиш.“
„Слушала сам о теби“, одговори она. „Гордана ми
је, ако хоћеш да знаш, о теби говорила.“
Он и не покуша да се правда.
„Је ли ме зато презирала?“
Десанка је изгледала помало изненађено. Као да
овакво признање није очекивала.
„Па да ли можеш да замислиш како смо живели?
Тата је остао у Немачкој после заробљеништва и,
кад је чуо како је код нас, није смео да се врати.
Мама нам је одмах после ослобођења од Немаца
умрла. И остало је нас троје, нас две и још млађи
брат, малтене на улици. Нисмо хлеба имали да
једемо. Живели смо од помоћи комшија и од
татиних пакета. Зато је и она морала онако рано да
се уда. Није стигла ни да матурира. Да би нас двоје
спасла.“
Он се неодређено сећао да је Гордана, и сама у
ствари девојчурак, имала сестру и брата, који су још
били деца. Али није на њих никада мислио. Није их
готово ни запамтио. И сад је ова жена већ у
годинама била она некадашња слинава девојчица

241
Горданина сестра, коју је у животу видео једва
неколико пута.
„И зато ме је презирала?“
„Ма не знам је ли те баш презирала. Само ми је
тако испричала.“
„И где је она сада?“ упита.
Жена помало зачуђено рече:
„Па умрла је.“ Тренутак затим очекну. „Има десет
година. Добила је рак на мозгу.“
„О Боже!“ учини Света опет. Желео је да се угризе
за песницу. „О Боже. Волео сам је, без икакве наде,
пуних дванаест година. Нисам све то време знао за
другу жену. Патио сам као везан пас.“
„О Боже!“ учини и она.
Света као да више није најбоље знао шта говори.
„Да је жива, рекао бих јој да оно што ми она није
могла опростити ни сам себи не праштам.“
Десанка је одлазила са својом торбом.
„Не знам“, рече му преко рамена, „како се то може
опростити.“
Света је гледао за њом ситно дрхтурећи и није
знао је ли то од неке болести или од хладњикаве
пролећне кишице, која је управо почињала да прска.

242
20.

Освануо је леп пролећни дан четвртог маја

хиљаду девет стотина осамдесете године.
Негде далеко, у некој болници у Љубљани,
умирао је један човек чијој партији је Света
Петронијевић три и по деценије припадао, коме је
откако зна за себе служио као дворишни пас, ради
којега је убијао и због чега се свих ових година
разбијао од осећања кривице. Али овога јутра није
имао времена за њега. Нека он умире тамо, мислио
је, ја ћу то морати обавити овде.
Стајао је у пижами у купатилу и гледао се у
огледало. Био је смршао десетак килограма и сам је
себи личио на испошћеног старца. Чинило му се да
све на њему виси. Осећао је да није чист, али није
могао да се одлучи да ли да се истушира. Мира му је
за данас због нечега заказала састанак и морао је и
да се подбрије. Међутим, мрзело га је и руку да
подигне. Да ли ће опет поћи у Липовичку шуму?
Није га занимало. Мрзело га је у ствари и свет око
себе да гледа.
Онда гласно себи рече:
„Можда је ово мој последњи дан.“
И поче да свлачи пижаму.

243
 С Милесом се данима није видео и сад се, без ње у
кући, на миру истушира и обуче. Затим оде у
кухињу и поче да цуња за својим „парабелумом“.
Нађе га у креденцу међу кухињским крпама и стави
међу адвокатске списе у ташни.
Око подне сусрете се с Миром.
Чим у кафеу седоше за сто и сачекаше да им
донесу кафе, девојка му рече:
„Ти вероватно већ претпостављаш зашто сам те
позвала? Видиш и сам да овако даље не може.“
Он климну главом.
„И“, додаде уморно, „како мислиш да може?“
Она мрдну руком. На лицу јој је видео одлучност.
„Не може никако. Видиш и сам.“
„Не видим“, одговори он. „Молим те, објасни ми.“
Девојка опет начини онај нервозни покрет.
„Па не могу ја. Не могу више. Доста је било.“
Света је осећао да је гледа молбено и то га је
понижавало.
„А не питаш се како ћу ја?“
Она одговори готово љутито:
„Па онако ћеш како је било пре него што смо се
упознали. Јеси ли пре мене живео? Јеси. И то добар
број година. Настави онако како је било раније.“
„А ако ја“, рече он опет молбено, „више тако не
могу? Не мислиш на мене?“
Мира стисну уснице, које јој побелеше.
„Не могу да мислим на тебе, јер морам да мислим
на себе. Да ли ме сад разумеш?“
Он одмахну главом.

244
 „Још не разумем.“
„Па не могу“, готово довикну она, „да идем с
маторим човеком који има жену и који је уз то и
заљубљен! Опомињала сам те да се не заљубљујеш!
Јесам ли?“
Света безвољно потврди главом.
„И? Јеси ли ме послушао?… А и ја тако не могу!
Дала сам ти за Андрејину одбрану што сам могла да
ти дам, и сад је готово! Јеси ли добио?“
Он се тужно осмехну.
„Зар о томе мораш тако грубо?“
„Морам“, одговори она, „кад ти друкчије нећеш
да схватиш. Јеси ли хтео да ме схватиш кад сам ти
говорила? Ја хоћу мало да живим, а не да се
заљубљујем и од љубави да се убијам. И нећу нико
због мене да се убија. Ако ко хоће да се убија, нека то
ради на сопствени рачун.“
Гледала га је овлаженим зеленим очима у лице.
„Па жао ми је што морам овако! Молим те, схвати
ме! Не могу друкчије! Нисам женска за
заљубљивање. Много сам гора него што си о мени
замишљао. И нисам да се у друге заљубљујем. Хоћу
слободу. За себе и, у односу на мене, за друге. Жао
ми је што то ниси могао да разумеш.“
Узимала је своје стварчице са столице.
„Надам се да ћемо се видети у неким мање
драматичним приликама.“
Кад она без застајкивања изађе, он на брзину
остави новац за рачун и пожури за њом на улицу.

245
 Освртао се пред кафеом да је бар још једном
погледа. Али ње више нигде наоколо није било.

246
 21.

Света Петронијевић седе у кола и нехотице их

управи ка западном излазу из града. Желео је да се
негде усами. Али не хтеде да се заустави ни у
Кошутњаку него, готово без праве жеље, продужи ка
Липовичкој шуми.
Наново се заустави близу мотела, који је у
последње време толико упознао. Остави ташну у
аутомобилу и, пун суза као чаша која сваког часа
може да се прелије, покуша у већ бујној шуми да
нађе место где је с Мирјаном био први пут. Где је
оно девојка стајала пред њим испупчена стомака и
смакнутих гаћица док јој је он задивљено гледао у
светлосмеђу чупицу међу ногама? Да ли ова
неосетљива дивљина која шапуће својим растињем
памти његову ондашњу усхићеност? Је ли од тада
постала друкчија него што је била пре тога?
Међутим, нити је ону стазицу куда су се били
запутили препознавао нити је ишта око њега
показивало жељу да му се представи. Дрвета,
пролази између двореда, поцрнели листови и
иглице на тлу, жутозелене лиске на гранама, све је
изражавало равнодушност према несрећном човеку

247
и ништа што се јадном појединцу негде могло
догодити природу није занимало.
Изненада, негде већ даље од пута, иза његових
леђа нешто кврцну.
Света се окрете. Опази како се неко склони иза
овеће букве.
Он упита:
„Ко је то?“
Нико му не одговори. Човек иза оног дрвета као
да се повуче још више.
Петронијевић помисли да је то неко ко има
некакву потребу и продужи даље у дубину шуме.
Међутим, одмах осети да је и онај за њим опет
кренуо.
Он зажали што је пиштољ оставио у колима.
Довољно би било, помисли, да један метак опали у
земљу отуда би само запраштало кршење шибља и
гранчица животиње у бекству.
Корачао је још десетак метара, па се окрете за
собом.
„Ма ко је то тамо?“ гласно упита. „Шта ви
желите? Појавите се отуда.“
И опет нико не изађе на чистину. Још је само
назирао неку прилику иза жбуња, читавог човека
није видео.
Он му закорача у сусрет.
„Ко је то тамо?“ упита. „Зашто ме пратите? Шта
желите од мене? Појавите се да вас видим.“

248
 Тренутак није било никаквог одговора, а онда из
растиња изрони овисока мушка прилика с
пиштољем у руци.
Света човека не познаде и само помисли: Је ли
тако? Па хајде! Нека се и то једанпут заврши!

249
22

Петронијевић по нечему закључи да је прилика у

гуштари неки младић. Тада отуда зачује мукао глас:
„Где је Мики?“
Он се зачуди.
„Ко?“ упита. Није се сналазио.
„Па Мики!“ довикну момак. Пиштољ је и даље
држао оборен крај бутине. „Мики, где је?“
Мики? Мики, размишљао је Петронијевић
растресено. Био је спреман да умре, али није знао од
кога ће га то снаћи. Који Мики? Хоће ли тај Мики да
га убија?
„Који Мики?“ упита.
„Па Мира!“ довикну момак бесно. „Ми је тако
зовемо.“
„А, Мира“, рече. „Па што не кажеш тако?“
И тада га препознаде.
„Ранко!“ рече изненађено. „Откуд ти овде? Шта
радиш у овој шуми?“
А мало му лакну: није ово никаква Удба!
Онај опет просикта:
„Г^е ти је она? Зар те нисам већ опоменуо да је се
манеш? Зар ти нисам рекао да ти она не припада?“

250
 „Зато што припада теби?“ упита Света
инаџијски.
„Наравно да припада мени“, одговори Ранко.
„Она воли мене. И немаш зашто више око ње да се
муваш.“
Свети ова утакмица с младићем поче да се
допада. Де баш да га видим, помисли.
„Е па, мало си закаснио“, рече. „Она ми је већ
припала.“
Ранко га је исколачених очију гледао у лице.
Онда се, заједно с оним пиштољем, ухвати за груди.
И јекну:
„Јаој!“
Петронијевић се освести. Зашто сам циничан,
помисли прекорно.
„Извини“, рече. Пружао је руку к њему. И
неспретно додаде: „И мени су старији отимали
девојке. Оне увек бирају зрелије. То није ништа
ново.“
Ранко бесно одмахну ка његовој руци. Управи му
онај пиштољ на груди.
„Ти! Ти!“ Није налазио увреду коју би му упутио.
„Како се усуђујеш! Ти, псето титовско! Говно
зликовачко!“
Света осети да црвени од увреде.
„Марш!“ довикну. „Ти ћеш мени!… Ти ћеш мени!
… Балавандеру слинави!“
Корачао је ка младом човеку.
Отуда нешто можда пуче. Али није поуздано
знао шта је то. Само га нешто опако, тешко, као

251
песницом груну право у грудну кост, од чега
посрну.
„Шта?…“ започе. „Шта?…“
И осети крв у устима. Као оно некад кад је имао
крволиптање.
„Шта ти?… Шта ти?…“ Опет је нешто започињао.
Тада, опет у груди, осети још један, па још један
онакав ударац. Проже га страшан бол, који му
шикну у сам мозак и одмах отуда поче да цури и
нестаје.
„Шта?“ рече он мукло, прскајући црвеном пеном
пред себе.
Чилим, помисли зачуђено. Како то? Шта је то? И
већ онај бол, који је некуд жустро нестајао, однесе и
њега.
Он то више некако и не осети.

Око три по подне, два сата после догађаја у

Липовичкој шуми, умро је велики газда у малој
балканској држави, коме је Света Петронијевић
годинама служио. То се већ дуго очекивало и
месецима се од његове смрти страховало. Стао је
железнички, ваздушни, поморски и градски
саобраћај. Јаукале су сирене, жене су по улици
замирале од бола, бркати мушкарци су слинили.
Спортске утакмице су се прекидале, животиње у
београдском зоолошком врту заузеле су став мирно.
Државници у свету паковали су кофере за путовање
у Београд ради одавања почасти покојнику.

252
 У гунгули свенародне жалости и у свом
животном нереду, Милеса је мужевљев нестанак
пријавила полицији тек после тридесет шест
часова. Али у том тренутку нико није имао времена
за потрагу. Света Петронијевић, убијен са три метка
у груди, и студент Ранко Радивојевић, који је после
Светиног убиства пуцао и себи у главу, нађени су у
шуми трећег дана по њиховој смрти.
Милеса није Мирјану никад видела нити је за
њен и Светин однос икад и сазнала.

253
 Драгослав Михаиловић
ТРЕЋЕ ПРОЛЕЋЕ

Издавач

АУТОР

За издавача
Недељка Бискуп-Михајловић

Рецензенти
Владета Јанковић
Милица Михајловић

Штампа

Студентски трг 13, Београд

Штампано
1.000 примерака

Штампање завршено
Маја 2002. године

ISBN 86-903091-0-1

254
 СIР Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије

821.163.41-31

МИХАИЛОВИЋ, Драгослав

Треће пролеће / Драгослав Михаиловић.

Београд : Д. Михаиловић, 2002.
(Београд : Чигоја штампа). 235 стр.; 21 cm

Тираж 1 000.

ISВN 86-903091-0-1

СОВISS-ID 98744844

255
 Драгослав Михаиловић рођен је 1930. године у Ћуприји.
Добитник је десетак књижевних награда и превођен је на
већину европских језика.
Редован је члан Српске академије наука и уметности. Живи
у Београду као професионални писац.

Објавио је следеће књиге:

Фреде, лаку ноћ
(приповетке). 1967;
Кад су цветале тикве
(роман). 1968;
Петријин венац
(прозни циклус), 1975;
Чизмаши
(роман), 1983:
Ухвати звезду падалицу
(приповетке). 1983;
Увођење у посао
(драме). 1983;
Вијетнамци
(сценарио за играни филм). 1990;
Лов на стенице
(приповетке), 1993;
Гори Морава (роман). 1994;
Голи оток I-III
(публицистика). 1990-1995;
Одломци о злотворима
(проза). 1996;
Злотвори
(роман). 1997
Кратка историја сатирања
(студија). 1999.
Јалова јесен
(приповетке). 2000;
Црвено плаво
(огледи и чланци). 2001.

256