Nova knjiga Dragoslava Mihailovića, Lov na stenice, sadrži

devet pripovedaka — sećanja na vreme nezapamćenih stradanja u

političkim logorima iz pedesetih godina. Dakle, ova knjiga se u
izvesnom smislu nadovezuje na Mihailovićevu prethodnu
dokumentarističku prozu Goli otok (1990), ali i razvija i, tako reći,
otvara teške i tragičke slutnje zla, kakve su obeležavale i njegove
starije pripovetke, i, naročito, njegovo remek-delo, kratki roman
Kad su cvetale tikve.
Priče o stradanjima političkih kažnjenika na Golom otoku nisu
više ni novina ni iznenađenje u srpskoj književnosti. Velika je i
veoma značajna novina, međutim, dimenzija tragičke teme koju
Mihailović u svojim novim pričanjima nalazi. Ova pričanja su i
svedočanstva, ona su posvećena stvarnim licima, bilo dželata, bilo
žrtava, sa svim nijansama prikaza sunovrata u zločin i zverstvo, ili
spasavanja i uzdizanja duše u trpljenju. Majstor u kreaciji živih i
upečatljivih likova u svojoj prozi, Mihailović je i ovde s
neuporedivom veštinom oživeo i policajce i stradalnike.
Njihova autentična iskušenja, njihovi strašni i gorki poslovi i
dani, deo su jedne slike u kojoj će ljudska patnja biti stalni i
osnovni motiv. Mihailović neočekivano, dramatično i potresno
odslikava način na koji je jedna politika, kroz politički zločin;
nastojala da satre neistomišljenike. U ovom smislu središnje je
otkriće, s jedne strane, neizmernosti zverskog u čoveku, s druge —
nesagledivosti posledica jednog političkog zločina. Kako utvrđuje
jedna od žrtava sa potresnom preciznošću: „Čovek treba da živi
samo dok veruje da nešto takvo kao Goli otok ne može da postoji“!
Pitanje, dakle, nije u tome zašto je bio Goli otok, nego zašto i
kako su ljudska bića smela da dožive to što je golootočko stradanje
značilo. Mihailović je odista s neviđenom ubedljivošću u ovoj knjizi
osvetlio baš tu stranu — neizrecivost, zaslepljujuće sivilo stradanja
koje je prešlo iza i preko svake mere humanosti. Lelujave i
nesigurne senke jednog patničkog sećanja preobrazile su se u ovim
pričanjima u neugasivu svetlost jedne čovečnosti, i u piščevom
autobiografskom liku, i u nizu likova njegovih golootočkih prijatelja
i poznanika.

(Iz recenzije Ljubiše Jeremića)

NOVE KNJIGE DOMAĆIH PISACA
PROZA, 1993.

LOV
NA STENICE
DRAGOSLAV
MIHAILOVIĆ

MMXXIII

BIGZ
PANORAMA

2
 Sadržaj

LOV NA STENICE.................................................................................................................. 8
1............................................................................................................................................ 8
2........................................................................................................................................... 9
3.......................................................................................................................................... 11
4......................................................................................................................................... 14
5......................................................................................................................................... 16
6......................................................................................................................................... 18
7........................................................................................................................................ 20
8........................................................................................................................................ 24
9........................................................................................................................................ 26
10....................................................................................................................................... 27
11........................................................................................................................................ 29
12....................................................................................................................................... 33
13....................................................................................................................................... 34
14....................................................................................................................................... 36
15....................................................................................................................................... 39
16........................................................................................................................................ 41
17....................................................................................................................................... 42

3
 18...................................................................................................................................... 44
19....................................................................................................................................... 45
RANKO I VLASTA................................................................................................................ 50
1......................................................................................................................................... 50
2......................................................................................................................................... 52
3........................................................................................................................................ 53
4........................................................................................................................................ 55
5........................................................................................................................................ 56
6......................................................................................................................................... 57
7......................................................................................................................................... 58
8......................................................................................................................................... 61
9........................................................................................................................................ 62
10....................................................................................................................................... 66
11........................................................................................................................................ 69
RUKOVODILAC RADOVA...................................................................................................72
1.......................................................................................................................................... 72
2........................................................................................................................................ 74
3......................................................................................................................................... 76
4........................................................................................................................................ 76
5......................................................................................................................................... 77
6......................................................................................................................................... 81
7......................................................................................................................................... 82
8........................................................................................................................................ 83

4
 9........................................................................................................................................ 85
10...................................................................................................................................... 86
11........................................................................................................................................ 89
12........................................................................................................................................ 91
13........................................................................................................................................ 91
14....................................................................................................................................... 93
15....................................................................................................................................... 95
ČIZMAŠ U KICOŠKOM ODELU.......................................................................................96
1......................................................................................................................................... 96
2........................................................................................................................................ 98
3........................................................................................................................................ 99
4....................................................................................................................................... 102
5....................................................................................................................................... 104
6....................................................................................................................................... 105
7....................................................................................................................................... 107
TROMOTORAC IZ ŽELEZNIKA......................................................................................109
1........................................................................................................................................ 109
2........................................................................................................................................ 110
3......................................................................................................................................... 111
4........................................................................................................................................ 113
5........................................................................................................................................ 114
6........................................................................................................................................ 116
7........................................................................................................................................ 117

5
VREDNOST LJUBAVI........................................................................................................ 119
1......................................................................................................................................... 119
2....................................................................................................................................... 122
3....................................................................................................................................... 124
4....................................................................................................................................... 125
5....................................................................................................................................... 128
6........................................................................................................................................ 131
7....................................................................................................................................... 133
8....................................................................................................................................... 134
9....................................................................................................................................... 136
10..................................................................................................................................... 137
ŠARL AZNAVUR I NJEGOVA PUBLIKA......................................................................140
1....................................................................................................................................... 140
2....................................................................................................................................... 142
3...................................................................................................................................... 144
4....................................................................................................................................... 145
5....................................................................................................................................... 147
6...................................................................................................................................... 148
7....................................................................................................................................... 149
8........................................................................................................................................ 151
9....................................................................................................................................... 152
10..................................................................................................................................... 154
KAKO TO DA NAPIŠEM, DRUGAR................................................................................155

6
 1........................................................................................................................................ 155
2....................................................................................................................................... 158
3....................................................................................................................................... 159
4........................................................................................................................................ 161
5....................................................................................................................................... 163
6....................................................................................................................................... 165
7....................................................................................................................................... 167
8....................................................................................................................................... 168
MRZIM GOLOOTOČANE...................................................................................................171
1......................................................................................................................................... 171
2....................................................................................................................................... 175
3....................................................................................................................................... 177
4...................................................................................................................................... 180
5....................................................................................................................................... 183
6....................................................................................................................................... 185
7....................................................................................................................................... 186
8...................................................................................................................................... 188
9....................................................................................................................................... 190
10..................................................................................................................................... 190
Beleška o piscu................................................................................................................. 192

7
 LOV NA STENICE

1.

Početkom sedamdesete, dok se buka oko zabrane predstave

Kad su cvetale tikve iz sve snage vrtela po orbiti javnog života,
jedan čovek je iznenada rekao penzionisanom pukovniku Udbe
Slavku Glumcu:
„A ti se ne hvališ da si pedesete godine u Ćupriji uhapsio pisca
ovih Tikava?“
Nekadašnji Rankovićev as, koji je u međuvremenu doživeo
razna poniženja, pa i to da u čistki šezdeset šeste godine najpre
svoga šefa izda, a zatim da i sam s prezirom bude šutnut u
penziju, na to je prebledeo i uhvatio se za glavu.
„Jao“, promucao je, „da on to negde ne napiše!“
Hoće, bogami. Zašto ne bi napisao?
Bivši zatvorenik tada će vratiti u sećanje trideset
petogodišnjeg lepuškastog, visokog potpukovnika u elegantnom
teget odelu sa glumačkim prezimenom i razmakom između
donjih sekutića, koji je u leto devetsto pedesete došao u Ćupriju
na čelu grupe oficira Udbe Srbije i zaorao široku brazdu novog
masovnog terora. U krajnjem bilansu, za tri-četiri godine,
potpukovnikovom zamisli i zaslugama područnih mu „saboraca“,
u ovom „radu“, u gradiću od desetak i srezu od dvadesetak hiljada
stanovnika na kraće i duže vreme privođeno je, saslušavano i
hapšeno, sigurno, na stotine ljudi, dok je na dug rok proganjano
bar hiljadu njih.
Moj grad je na taj način postao, istina, malo odocnelo,
zaslužan utemeljivač Golog otoka, sa četiri-pet desetina
zatočenika, od kojih se dobra polovina iz logora vratila kao lakše

8
ili teže invalidna. I, razume se, zahvat je bio posut izvesnom
količinom leševa — za nekoliko godina, ukupno, recimo, deset! —
od kojih bi neke na lični raboš morao zarezati dotični junak
Slavko Glumac.

2.

Potpukovnik je u ovoj „akciji“ imao tri pomoćnika.

Prvi među njima, skladni, ovisoki, naočiti major Rajko s
talasastom crnom kosom javljao se samo u njegovom prisustvu i
tada je nastojao da bude grubo direktan i pomalo birokratski
pragmatičan. Zapamtio sam ga jedino po tome što mi je jedanput
prišao stegnutih pesnica s namerom da me boksuje u grudi i
iznenada me upitao da li sam bolestan „na plućima“. Na moj
odgovor, kezeći se, snažno me je caknuo cipelom u cevanicu.
Mislim da sam tu modricu zatim nosio bar mesec dana.
Inače, nije se isticao surovošću. Siktao je kao i drugi, ali nije
trčao da te udari prvi.
Drugi, major Dragutin Mladenović Mladen, svinjolik
dustabanlija sa krofnama sala na zatiljku, vulgaran seljački dripac
kao pridošao iz kičerskih gangsterskih filmova, neprekidno se
pravio važan, zasukujući rukave kao da se sprema za neki važan
posao. Za vreme četvornog unakrsnog saslušanja kojem su me
podvrgli, kobajagi zaposlen, često je izlazio iz sobe, nespretno
izbacujući velika stopala u stranu, i zatim se brzo vraćao.
„Šta“, pitao bi tada, „ovaj vam još ćuti! Pa oni tamo pevaju
kao ptičice!“
Bio je prvi koji mi je opalio šamar i time srušio barijeru koja
postoji između čoveka još slobodnog i onih koji mu slobodu
upravo oduzimaju; posle toga mogu da mu rade šta hoće. Za
vreme njegove deonice noćnog konvejera, što je onda bio
nepoznat izraz iz sovjetskog logoraškog argoa, kada su me u
kontinuitetu naizmenično saslušavali njih četvorica, često više

9
nismo imali o čemu da razgovaramo. Tada je voleo na stolu,
glumeći ili stvarno, ostavivši kraj ruke pištolj, da zadrema i da bez
ustručavanja, kao da mu se u neudobnom položaju guzica guši,
dugo, klokotavo, krkljavo prdi. Od tog zvuka bi se iznenađeno
trzao, grabio bi oružje i, smešno natečen, naperio bi ga na mene.
„’Oćeš da te ubijem?“ izbečeno bi pitao. „’Oćeš da te ubijem!“
Mislim da je bio iz Trstenika, ili iz okoline, možda baš iz
Velike Drenove. Jedanput mi je Dobrica Ćosić skrušeno priznao
da mu je rođak. Nije izgledalo da se time hvali.
Naknadno je, posle nekoliko dana, iz oblasne Udbe u
Kragujevcu, prispeo i treći Glumčev pomoćnik. To je bio još
jedan Rajko (ili Mladen, nisam siguran!), omalen, kruteljast,
prosed četrdesetogodišnjak nalik na zapuštenog bivšeg boksera
niže kategorije koji se bavi izdavanjem kvita na stočnoj pijaci.
Imao je oborena ramena i kratke snažne ruke, čije je modre
alkoholičarske šake, čim nema cigaretu u prstima, jednu drugom
nervozno stiskao.
U mom zatvoreničkom iskustvu skoro da ne pamtim sličnu
udbašku individuu. Video sam ga svega nekoliko puta i ni
jedanput od njega nisam čuo ni jednu jedinu obično izgovorenu
rečenicu. Taj se samo drao! I sam pogled na „narodnog
neprijatelja“ izazivao je u njemu prave padavičarske napade
jarosti, tad valjda nije ni bio u stanju da oseti išta drugo sem želje
da ga istog časa ubije. A ta želja mu se u njegovom sumračnom
životu, mora biti, više puta i ispunila. Kad god sam ga video, imao
sam utisak da bi me mogao zatući vrljikom kao pijan seljak skota.
Glumac, Visoki Rajko i Mladen došli su iz Beograda i to se
primećivalo i na njihovoj odeći. Potpukovnik u kamgarnskom
odelu, a Rajko u teget sakou i tamnosivim pantalonama, čak sa
kravatama, doduše, crvenim, bili su napadno građanski obučeni,
elegantni poput komercijalnih direktora koji često putuju. Ni
pomena u tom letnjem dobu, razume se, o čizmama ili o kožnom
kaputu, ali ni o titovci ili nekom drugom vojnom detalju, pa čak

10
ni o kragni košulje izbačenoj preko kaputa. Sve je na njima bilo
upadljivo civilno.
Isti taj pokušaj mogao se nazreti i na Mladenu. Raskopčanog
okovratnika bledoplave avijatičarske košulje, major se šepurio u
glomaznom morski plavom somotskom sakou, kakav će doći u
modu tek koju godinu kasnije, i škripao velikim novim braon
cipelama kupljenim verovatno u diplomatskom magacinu.
Međutim, sve je na njemu delovalo zdudano i kao smullno, ako
ne i pomalo razvrcano. Elegancija je na njegovom tustom telu
izgledala kao zalutala.
Za razliku od njih, Mali Rajko takve ambicije nije ni imao i
bio je sur, izgužvan i aljkav kao provincijski šuster. Kragnu
košulje, koja je i posle pranja delovala prljavo, uporno je nosio
preko revera sivog sakoa, a takve boje bile su mu i pantalone.
Nosio je, začudo, odelo! Na izbledelim cipelama izlizanih, krivih
potpetica uvek je imao malo blata (čime se valjda ponosio: upravo
se vratio s terena!), dok mu je, već na metar, iz usta bio zadah na
prokislu rakiju. Verovao sam da se mora osećati i na ustajao znoj.
Ali to mi, s našim zatvoreničkim smradom na neoper, ipak nismo
mogli namirisati.

3.

Imao sam ukupno dva susreta licem u lice s tim čovekom i

oba su mi ostala urezana u sećanju.
Naš drugi susret desio se prilikom jednog suočenja. Zamenik
upravnika zatvora Ranko Šljivić me je u sobi prozvao i ja sam
samo na brzinu natukao na sebe zimski kaput i požurio pred njim
hodnikom. Uveo me je u sobu gde su noću dežurali milicajci.
Na stolici u dnu prostorije sedeo je prijatelj s kojim su me
suočavali. Bled, sa crnim kolutovima oko očiju — nisam mogao
da ocenim da li od batina ili od teške bolesti od koje je bolovao —
i sa višednevnom neobrijanom jakom bradom, delovao je

11
zastrašujuće. Nad njega su se nadnosili, unoseći mu se u lice, čak
trojica — mislim da su to bili Glumac, Visoki Rajko i Mladen ili
uvek uniformisani kapetan Sekulić, koji je u tom trenutku vršio
dužnost opunomoćenika ćuprijske Udbe.
Preleteo sam pogledom po četvorci, pomislivši da meni to još
nisu radili. Uto mi odnekud sa strane, gde ga dotle nisam ni
primetio, prilete Mali Rajko.
„Šta gledaš, majku ti jebem izdajničku!“ dreknu.
I, kezeći mrkaste pijaničke zube, skakućući kao bokser, obasu
me serijom direkata i krošea u pleksus. Kao da akcentuje,
poslednji kroše uputi mi ka ustima. Pukoše mi obe usne.
Suočenje nije trajalo više od minut ili dva, tek toliko da s
prijateljem izmenim po tri-četiri kratke rečenice. Bio sam utučen
više tim viđenjem nego batinama, koje su me, začudo, držale u
pribranosti i napregnutosti. Prijatelj mi je izgledao potpuno
bespomoćan, činilo mi se da iz sobe neće izaći živ i samo sam
osećao žalost. I, pre nego što sam se tu dobro i snašao, razgovor je
bio gotov.
Mali Rajko je za to vreme — zapazio sam okrznuvši ga
pogledom — stajao malo sa strane, uvređeno duvajući i brekćući.
Bečio je zakrvavljene oči i besno me osmatrao. Sad, iako nisam
primetio da je iko dao ikakav znak, još jedanput mi, isto onako
bokserski, pritrča. Bio sam njegovim prethodnim naletom prosto
zalepljen za vrata i on me iznova obasu direktima i krošeima.
„Marš napolje, majku ti jebem!“ dreknu nanovo.
I milicajac me žurno izvede.
Ali prvi naš susret, kad smo se i upoznali, bio je u stvari još
upečatljiviji.
To se desilo ubrzo pošto sam uhapšen. Nalazio sam se u
skupnoj petici u istražnom delu zatvora (kasnije ću u obema tim
sobama, i u ovoj i u onoj milicijskoj, ležati kao u samicama, po
dvadesetak dana) koja je bila prepuna. Na desetak kvadratnih
metara ležalo je nas nekoliko različitih — lopova, žitara,
„reakcionara“, „zadrugara“, to jest onih koji su nešto pričali

12
protiv seljačkih radnih zadruga, proneveritelja, neki šumar
Krušković sa Kučaja, koji je bio okovan, pripadnik naoružane
organizacije DORS (Demokratske organizacije slobodnih ljudi
Jugoslavije!), i ja, kao jedini politički „zbog Rusa“.
Upravo sam s nekim igrao šah, čije figure su, po zatvorskoj
tradiciji, bile načinjene od ižvakanog hleba. Pribor za igru se, kad
bi se u hodniku začulo neko opasno približavanje, iz
predostrožnosti obično sklanjao. Tog dana nismo bili dovoljno
oprezni ili tihi i, kad smo se osvestili, vrata su već bila raskriljena.
Ušao je, prvi put, dotle nepoznati Mali Rajko. Došavši, želeo
je, očigledno, da vidi 10 zatvor. Upravnik ćorke, vodnik milicije
Ilić, zastao je u hodniku.
Svi su, po kućnom redu, ustali. Ja sam ostao sedeći. Naginjao
sam se nad šahovsku „ploču“ nacrtanu olovkom na velikom listu
hartije.
Rajko je lagano prošao pored uspravljenog reda robova, ništa
ne govoreći. Došao je do mene na podu. Učinio sam napor da ga
ne pogledam: sada se čudim što me u prolasku nije šutnuo u
glavu. I odmah se okrenuo ka vratima.
U stvari, prosto je istrčao u hodnik, trupkajući cipelkama kao
dete koje beži.
„Pa oni vam“, panično je doviknuo, „ovde igraju šah!“ Samo
što nije zapomagao od groze. „Zabavljaju se kao u banji! ’Oćete li i
ženske iz kupleraja da im dovodite! Oni igraju“, užasnuto
ponavlja, „šah!“
Ilić je utrčao i zgrabio one figure umotavši ih u „ploču“ i
gurnuo u ćup, koji se drugde literarnije zvao kibla. Tresnuo je
vratima i zaključao nas.
Čim je Mali Rajko završio obilazak, upravnik je dojurio sa još
dvojicom milicajaca. Isterani smo na smotru sa stvarima u
hodnik, gde smo postavljeni u vrstu, i soba nam je pažljivo
pregledana. Naše stvari su isprevrtane i sve na šta nismo imali
pravo — karte napravljene od kartona, igle, parčići olovaka ili
njihova srca, minijaturni perorezi ili nožići, kašike naoštrenih

13
drški — bilo nam je oduzeto. A uskoro sam prvi put bačen u
samicu.

4.

Imao sam posla s udbašima ograničenim, primitivnim i

okrutnim, kakav je bio Mali Rajko, kojima puštanje krvi nije
značilo ništa i koji su bili kadri da ti, čim grunu na vrata, u hodu
pucaju u glavu kao u tikvu na kukuruzištu; s udbašima
častoljubivim, osvetoljubivim i svirepim, kakav je bio Dušan Savić
Šane, predratni finans iz Maskara kod Varvarina, koji su, samo
radi tebe, umeli u zatvor dolaziti u ponoć i, trudeći se da ih svi
čuju, višekratno te bezrazložno prebijati; s udbašima
prepredenim, zluradim i podmuklim, s udbašima mračnim,
sumanuto jednosmernim i zaključanim, koje ništa nije doticalo
kao da govorite različitim jezicima. Svi su oni bili gluplji i gori od
Slavka Glumca i svi su mi nanosili zlo. Ali niko mi toliko zla nije
naneo kao Slavko Glumac.
Mojoj sudbini, koja, evo, traje više od četrdeset godina i koja
će mi preko porodice, a možda i preko pisanja, trajati i posle
smrti, doprineli su mnogi, ali niko toliko i niko tako odsudno kao
udbaški kicoš s rupicom u sekutićima Slavko Glumac. Četrdeset i
više, eto, godina pamtim mu tu rupicu u zubima, koja mu se, u
donjoj vilici, nije nalazila između srednjih nego između drugog i
trećeg sekutića i koja ga je vrlo lažljivo mogla prikazati
simpatičnim.
On je bio talentovan izdanak visoke srpske škole zločina
Slobodana Krcuna Penezića, koji svog učitelja, naravno, nije
mogao dostići. Penezić je jednom polovinom bio okrutan ubica
poput Malog Rajka i nemilosrdan naredbodavac masovnih
zločina poput Hajdriha i, drugom polovinom, bistar osetljivko
pesničke pameti i užarene savesti. U istom tom čoveku nalazio se
onaj koji jednog dana svojim rukama u Glavnjači ubija šestoricu

14
ljudi, od kojih jednog davi golim šakama, onaj koji kako kažu, —
kao ministar! — komanduje vodom za egzekuciju na streljanju
Draže Mihailovića i onaj koji, razvaljen alkoholizmom, u
pijanstvu konvulzivno pada na pod i očajnički zapomaže:
„Moje su ruke krvave do ramena! Zašto sam to radio!“
Slavko Glumac sve to nije mogao biti. Ne sumnjam da je imao
lično iskustvo krvi, ali to ipak nije bila njegova vokacija. Ako je
ikoga ubijao, taj nije, rekao bih, sem možda na početku oznaške
karijere, prostački streljao nekog seljaka ili nepoznatog čoveka
zalutalog pod titovski metak samo da bi na svoj račun smrti
dopisao novu jedinicu. Nije, verujem, ni komandovao streljačkim
vodom na skrajnutom stratištu; bio je dovoljno bistar da to uvek
izbegne. Ali je mogao da naredi da se streljanje izvede i da mu
zatim, radi profesionalnog kaljenja, i sam prisustvuje.
Njegove lične mušterije smrti morale su mu pružati krupan
ideološki, „revolucionaran“ motiv. A takvi nikako nisu mogli biti
neki provincijski sveštenici i učitelji — ovi su obuhvatani onim
opštim spisačnim naređenjima — nego pre svega istaknutiji
četnički, a potom i nemački i ustaški komandanti i zločinci. Ovaj
izbor obezbeđivao mu je predohranu od kasnije griže savesti, ako
je tu predohrana uopšte moguća. Za njih je, sem toga, morao da
ima i lična naređenja Aleksandra Rankovića, Svetislava
Stefanovića ili Slobodana Penezića i, zatim, njihove, makar
usmene, pohvale. Kao pucač imao je, rekao bih, visoka merila, a
njih, u sredini gde se ubistvima hvalisalo, nije smeo javno
izražavati nego ih samo iz dana u dan taktičkom veštinom i
lukavošću izvoditi.
Neki najinteligentniji ljudi titovskog režima u Srbiji nalazili su
se upravo u političkoj policiji, a ne tamo gde su se donosile
strategijske odluke, i ovakav Glumčev status u službi mogao mu je
obezbeđivati samo najinteligentniji u njoj, a to je bio Slobodan
Penezić; jedino je on mogao da ga razume i da mu donekle, dok
bude „pametan“ da ga ne uhvate, pruža zaštitu. Zato sam u
prisustvu Slavka Glumca, koji je izigravao nadmoćnu ironičnost i

15
duhovitost, mogao da budem siguran da me neće na licu mesta
izložiti težim telesnim iskušenjima — prikaz bokserske veštine
Malog Rajka u takva ne računam — jer će se njegovi „saborci“
pred njim ustručavati. Ali, posle toga, on bi mogao da ti smisli
takva zla o kakvima ovi pucači s kuka ni u svojim zlikovačkim
sanjama ne bi mogli sanjati.
On je bio mislilac i strateg zločina, iako, naravno, ne najveći u
toj službi.

5.

Glumac je u Ćupriju došao možda kao član nekog šireg tajnog

Penezićevog tvrdog jezgra za sprovođenje novog terora u Srbiji,
koji se skrivao pod imenom izvesne „komisije za borbu protiv
Informbiroa“, ili bar kao blizak njemu, i imao je, razume se, sva
moguća ovlašćenja. Zadatak mu je bio da na tom putu pokaže
veliku bezdušnost.
Udba je tada, mogućno, imala razloga da moju varoš, čiju je
ideološku osnovicu predstavljao četnički pokret Draže
Mihailovića, smatra policijski zabataljenom. Jedan od prvih
posleratnih šefova Ozne, Milan Mile Rakić, poreklom iz
Prokuplja, nalazio se kao logoraš na Golom otoku. Istina, on je
tamo, kao sobni starešina jedanaestice, bio veliki batinaš i zlotvor,
te možda i podmetnut policajac. Ali nisam siguran da je baš tako
moralo i biti; mogao je i sam od sebe da bude sadista, a i uhapšen
je negde drugde. Takođe na nekom drugom mestu, zatvoren je i
njegov naslednik Ranđel Stevanović Vita, rodom iz okoline
Aleksinca, i izdržavao je kaznu u Staroj Gradiški sa vojnim
osuđenicima. A Branko Latinski, opunomoćenik oko četrdeset
osme, uklonjen je ili zbog sumnje za isto takvo mišljenje ili zbog
pasivnosti prema „novom neprijatelju“ i negde je bez traga
nestao. Sudeći po tome što mu se žena, zaposlena u službi, nekako
na brzu brzinu od njega razvela i odmah preudala za drugog

16
udbaša, nije isključeno da mu u životu u tom trenutku nisu
cvetale ruže.
Pedesete godine opunomoćeničku dužnost u Ćupriji
privremeno je vršio kapetan Sekulić. Tek taj za novi teror nije bio!
Poreklom iz senjskih rudnika, ovaj priprosti četrdesetogodišnji
partizanski borac, koji više nije imao vremena za veliko menjanje
sopstvene ličnosti, verovatno opterećen porodicom, a ne gajeći u
sebi ideje o mogućnosti da se vrati u jamu ili na očevsku njivu,
delovao je kao da je u službu zalutao. Hvatanja po šumi zaostalih
četnika, hapšenja seljaka koji „nisu hteli“ da daju žito i Cigana
koji su po seoskim zadrugama krali ovčje kože izgleda da je još
shvatao, ali pred složenijim događajima bio je potpuno zbunjen.
Verovatno po Glumčevom rasporedu, bio je drugi, a valjda i
peti, islednik na mom konvejeru; smene su im trajale otprilike po
dva sata. Ali ne znam šta smo pričali!
„Ja vidim“, rekao bi, na primer, „ti si dobar dečko. I ne mogu
da verujem da ne voliš svoj narod! Je l’ voliš ti svoj narod?“
Odgovorio bih da volim.
„Pa sigurno!“ laknulo bi mu. „I ’ajde, lepo nam ispričaj, šta si
to tamo s oni izdajnici pričao, pa da ideš kući.“
Rekao bih da nisam ništa pričao ni s kakvim izdajnicima.
„E, nemoj!“ opomenuo bi on. „Nemoj! Nego, ’ajde, lepo,
razmisli. Pa da nam ispričaš. Oni su izdajnici. I ako si bio s nji’,
izdajnik si i ti. I — da nam ispričaš.“
Nije me izlagao nikakvim grubostima, ali, onako kako me je
Glumac postavio na tri metra ispred stola da stojim, od čega su mi
sve više trnula leđa i noge, tako me je zadržao.
Kad me je kasnije, videvši da su na mene krenuli sa velikim
pritiskom, obilazio u zatvoru, njegovo lice je imalo jednu poruku,
koju on, i kad bi smeo, ne bi umeo da izrazi. Ona je otprilike
glasila: Ja ovo ne razumem, ali vidim da hoće da te nateraju da im
se pokoriš; pokori se, jer nepokornost nije vredna glave. Mislim
da je dugo verovao da ću biti ubijen.

17
 6.

Još jedanput sam s njim imao dugu raspravu o tome da li

jesam ili nisam izdajnik, ali ne mogu da se setim kojim povodom.
Da li mi je on pravio poslednji ćuprijski zapisnik? Moglo bi tako
biti, međutim, nisam siguran.
Dakle, posle skoro četiri meseca boravka u zatvoru između
ćuprijske crkve Svetog arhangela Mihaila i Morave, pre nego što
će me poslati na dalju obradu u oblasni zatvor u Kragujevcu, a
onda još dalje, iznenadio sam novog vršioca dužnosti
opunomoćenika Dušana Šaneta Savića svojim priznanjem.
Pošto mi je desetak puta priredio noćna prebijanja, sad me je
pozvao da sva moja odbijanja definišemo jednim zapisnikom. U
sobi je za pisaćom mašinom bila i daktilografkinja Brana Galović,
moja gimnazijska i skojevska drugarica, trenutno valjda
razvedena, i kao kobra opasni Šane, lep, visok crnpurast
četrdesetogodišnjak sa brčićima, sad se držao dostojanstveno kao
mačak pored mirišljavog šporeta.
Pustio me je da sednem! A prilikom prebijanja gledao je
čizmom da me pogodi u mošnice, od čega sam se naročito čuvao.
Posle njegovih poseta od tih promašaja imao sam modrice svuda
po stomaku i butinama.
„Šta ti je to“, iznenadno je rekao, „s ustima?“
Zbunjeno sam se obrisao. Gledao sam u šaku.
„Što su ti usta crvena? Je l’ tamo imaš krv?“
Opet sam pogledao u šaku.
„Nemam“, odgovorih.
Nije u stvari isključeno da su mi usne bile ispucale od
avitaminoze.
Iznenada, pred Branom Galović, pokazivao je brigu za mene!
Tek na Golom otoku saznaću da su u Ćupriji zatvorsku
dokumentaciju prepravljali i da su mi kao dan hapšenja, da bi rok
istrage uskladili sa zakonom — oni su držali do zakona! — upisali
neki datum dva i po meseca kasnije. Šane Ćirin, kako su ga zvali u

18
rodnom Maskaru, time mi je od života ukrao još dva i po meseca.
Ali, sa druge strane, moram da priznam, najverovatnije posle
ovog razgovora i najverovatnije baš on, napisao je, valjda za Udbu
Srbije, o meni takvo mišljenje da sam zatim u Beogradu bio
kažnjen kraće od drugih zatvorenika. Bio sam, uostalom, i daleko
najmlađi.
Razgovarao je gotovo prijateljski sa mnom. Evo, na kraju,
imam li šta da mu kažem?
Prethodne dve noći jedan prijatelj mi je kroz odgurnutu
špijunku, oštrim šapatom, poručivao da prestanem s njima da se
bočim, i da stalno, razume se, izvlačim deblji kraj, nego da im
najzad priznam ono što već znaju; pri tom je verovatno mislio da i
nemaju bogzna šta da saznaju. I sad sam ja to Šanetu „priznavao“.
Da, potvrđivao sam iznenađenom isledniku, rekao sam onom
mladiću da će uskoro početi da se hvale kako ih partija šalje i kad
imaju potrebu da se poseru, jer za njega mislim da je laktaš i
karijerista. Rekao sam i onom rođaku da mi, kad se sretnemo,
samo nešto brbljamo, a ništa ne radimo i da bi trebalo ili ono da
prestanemo ili ovo da počnemo. Ne znam baš šta bismo mogli da
počnemo, možda da napišemo neki letak, ali sumnjam da bismo
znali kako taj letak treba da izgleda. Da, ponekad bismo pričali o
tome šta smo slušali na radiju. Nemam radio-aparat, pa bih
katkad išao kod koga od njih da ga slušam. I tako dalje, sve neke
krupne stvari.
Jedanput sam pred Mijom Milačićem imao suočenje s jednim
drugom iz osnovne škole, koji je u tom trenutku služio vojsku i
koga su doveli u zatvor u vojničkoj uniformi; trebalo je da
raspravimo da li sam školskom drugu rekao da je partija četrdeset
osme godine, pod izgovorom da hoće da stvori široko zasnovanu
Narodnu omladinu, u stvari likvidirala revolucionarni i
neiskvareni Skoj. Kako sam vojnika tad čak možda uverio da to
nikako nisam mogao reći, ni Šanetu sad tu važnu istražnu
činjenicu nisam priznavao nego će mi ona ostati za priznavanje

19
na Golom otoku u takozvanoj dopuni zapisnika. I verovatno je još
bilo takvih stvari.
Šane je sve to slušao vrlo zadovoljno. Klimao je glavom pred
onom mladom ženom kao profesor. Rekao bi čovek, ne bi on
mogao podići na nekoga ni glas, a kamoli nogu. Brana se činila da
me ne poznaje i gledala je pred sebe u mašinu.
„Pa, eto“, kaže on, „što nam to nisi rekao odmah? Ovako,
morao si dosta da trpiš. I još ćeš morati. Sad je za tvoje priznanje
kasno. Da si to učinio onda, pustili bismo te… Idi sad u sobu.
Sutra ćeš potpisati zapisnik.“
I ja sam se vratio u ćeliju.

7.

Sutradan je umesto njega došao Sekulić. Zaboravio sam da li

je zapisnik kucao preda mnom, i da li je za to doveo
daktilografkinju, ili ga je doneo iskucan, zajedno s nepostavljenim
pitanjima.
„’Ajde“, kaže, „potpiši.“
Ali ja sam znao da imam posla s lopužama i dotle sam sve
zapisnike pre potpisivanja čitao. Mija Milačić, koji mi je vodio bar
dva-tri saslušanja, morao je katkad i da ih ispravlja.
„A, dobro“, rekao bi, „ako nisi tako rek’o. Sad ćemo to da
ispravimo.“ I podsmešljivo bi dodavao: „Dobro se ti držiš pred
klasnim neprijateljem. Daće ti drug Staljin mudalju.“
(Dva-tri puta mu je, zahvaljujući mojoj brzoj pameti, ovaj
sarkazam prošao. A onda sam mu, jedanput, pred punom sobom
zatvorenika, odgovorio: „A tebi će drug Tito!“ On je na to
pocrveneo i izleteo iz sobe. I više mi nikad to nije rekao.)
Mija bi precrtavao po onih četiri-pet primeraka tanke hartije
ili ih čak nanovo uvlačio u mašinu i unosio u tekst nove
formulacije.
Uzeo sam i sad zapisnik da čitam. Sekulić se na to iznenadi.

20
 „Šta to radiš?“
„Pa čitam“, rekoh.
„Pa šta imaš da čitaš? Zar nemaš poverenje u mene?“
„Imam“, kažem. „Ali moram da vidim šta potpisujem.“
On se i dalje čudi.
„’Ajde dobro“, kaže. „Čitaj.“
Tamo su sve one krupne pojedinosti bile poređane onako
kako sam Šanetu govorio, ali uz njih su stajala i ovakva
„objašnjenja“: „A onda smo se kao izdajnici i neprijatelji partije,
druga Tita i naroda sreli uveče na korzu…“
„Ej“, rekoh, „kakvi su ovo neprijatelji i izdajnici? Pa valjda
smo se sreli kao ljudi, a ne kao izdajnici!“
„Kako kao ljudi?“ pita on najozbiljnije. „Pa imali ste ugovoren
sastanak i našli ste se kao neprijatelji. Nemoj!“
„Ma kakav ugovoren sastanak!“ kažem. „Izašli smo da se
prošetamo kao i drugi! Kud ćeš ovde da izađeš nego na korzo, i na
igranku i u bioskop — kad ih ima!“
„E, nemoj. Ti možda — dobro! — nisi ni sves’an šta si radio,
al’ oni su neprijatelji. Objektivno su to! I sastajali ste se kao
neprijatelji.“
„Ma nisam ja to rekao! Ni Šanetu ni tebi! I ti meni sad to
uturaš u usta!“
„Ali — pogledaj! — objektivno! Objektivno! Ti si rek’o šta ste
pričali i — objektivno! — oni su to. Nemoj.“
„Ali ja to nisam rekao! Kad ste vi to čuli od mene?“
Ukopao sam se u tvrđenje da im takvo objašnjenje nisam
rekao, ali ni Sekulić nije popuštao da ono što sam rekao —
objektivno! — znači baš ono što je napisano.
Na tri-četiri mesta oko toga smo se sukobljavali. Ne znam
koliko smo o tome razgovarali, možda i sat-dva. I — ništa nisam
uspeo!
„I ti sad ’oćeš“, kaže on već ljutito, „da sve to nanovo
prekucavam!“ Nisam mogao ni da pretpostavim šta bi to za njega

21
moglo da znači. „’Ajde, bre! Potpisuj, pa da obojica idemo na
ručak! Ili se vraćaj u ćeliju, pa će Šane opet s tebe da razgovara!“
I gotovo. Potpisao sam. Ne znam da li sam igde uopšte, na
jednom ili dva mesta, uspeo njegove objektivne zaključke da
pomerim ili nisam ni jednom. Bar u većini, ostalo je po
njegovom.
Pre toga, dva-tri meseca se nije pojavljivao. Već ga je, na
njegov zahtev ili na predlog Slavka Glumca, na mestu vršioca
dužnosti opunomoćenika bio zamenio Šane i mi smo mislili da je
nekud premešten. A onda se iznenada opet pojavio. Pošao je u
obilazak zatvora.
Našao me je u samici. To je bilo nakratko pre potpisivanja
onog zapisnika.
„Ti si još tu?“ rekao je iznenađeno. „E, ne mogu ja tu ništa.“
I nas dvojica se, osim prilikom rasprave oko onog zapisnika,
više nismo videli.
Ali otprilike dve decenije po našem nesrećnom upoznavanju,
neko je ispred hotela „Moskva“ u Beogradu zaustavio mog
drugara Dragomira Giću Dragićevića.
Petnaestak godina stariji od mene, Gića je zajedno sa mnom
ležao u čuvenoj ćuprijskoj zatvorskoj ciglani, velikoj sobi
razbijenih prozora, s podom od cigle. Taj magacioner iz Ravne
Reke, koji je ulazio na magarcu u kafanu, radio u ravnorečkoj
rudničkoj lampari i mnoge godine proveo u najjevtinijim
krčmama, a dosta njih i u raznoraznim buvarama, svojim
izgledom, donekle idiomom i nekim životnim događajima,
kasnije je u meni izveo onaj toliko važan početni udarac za roman
Čizmaši. Tri i po decenije bio mi je onako blizak kako se to
postaje samo u zatvoru i dalek onako kako se to među bliskima
dešava u životu. Gledao sam ga, živahnog, bučnog i koloritnog,
kao šarmantnog trideset petogodišnjeg mladog lumpadžiju i,
posle njegovih hiljadu i petsto dana raznih zatvora, kao prerano
ostarelog dedu sa štapom, koji svake subote u šest po podne
svraća k nama na lonče od dve šoljice kafe — nikad na nešto više i

22
nikad na večeru, ali s osmehom zahvalnosti za paketić nekog
ukusnog zalogaja koji bi mu spremila moja žena Nena — sve do
njegove smrti devetsto osamdeset pete, kad se pretvorio u
nerazumljivu mrtvu materiju izvan života. Za to dugo vreme tešio
sam ga u njegovom udovaštvu, zapošljavao u besposlici, divio mu
se za vrednoću u trezvenjaštvu i ljutio se za izgubljenost posle
prve čaše, oblačio ga u pijaničkoj golotinji, branio ga od
napasnika koji ga izbacuju iz stana, smejao se slušajući kako je za
čašu rakije prodao naočare i veštačke vilice, milom i silom
smeštao ga u otvorene i zatvorene bolnice za alkoholičare i, kad je
već kao šezdesetogodišnjak, zbog kafanske uvrede „slike druga
Tita“, baš kao Žika Kurjak u Čizmašima, proveo dvadeset devet
meseci u ludnici Centralnog zatvora, svojim malim društvenim
moćima, udvarajući se sudijama i moleći advokate, pokušavao
sam da ga iz omražene ustanove izvučem. Pamteći i još više
izmišljajući, nisam poslednjih godina više znao šta se u životu
desilo njemu, šta Žiki Kurjaku, a šta i jednome i drugome. A on,
kao pravi alkoholičarsko-zatvorenički gospodin — samo sam ja
znao kakav je gospodin bio taj otrcani ravnorečki lumpadžija! —
nikad mi ni migom nije napomenuo da zna za to književničko
zamešateljstvo. Držao je moju knjigu negde na polici, i nikad se
njom ni na koji način nije poslužio. I, kao da mi je voljeni
ispušteni sin stariji od oca koji me vuče iz nevolje u nevolju, tako
je to među nama trajalo sve dok jednog ledenog zimskog dana
nisam zajedno s Nenom, koju je obožavao, prisustvovao u bolnici
njegovoj usplahiranoj bolnoj agoniji.
Onog dana pred „Moskvom“, dakle, neko je mome prijatelju
Gići stavio ruku na rame. Bio je to čovek obučen provincijski
aljkavo, kao neko ko je nedavno izišao iz neke uniforme.
„Gićo“, rekao je čovek, „poznaješ li me, Gićo? Ja sam Sekulić.
Ljutiš li se na mene, Gićo? Možeš li da mi oprostiš?“
Moj drugar ga je pogledao.
„Ne, Sekuliću“, rekao je, „ne ljutim se. Mnogo je vremena
odonda prošlo. Ko bi se zbog nečega tako dalekog još ljutio?“

23
 To je bio jedini udbaš za koga sam čuo da se izvinjavao svome
nekadašnjem uhapšeniku; obično su u sebi i dalje samo gajili
mržnju i verovali da je sve ispalo najbolje što je moglo biti.
U svakom slučaju, kad je Sekulić krajem pedesete otišao iz
ćuprijske Udbe, mogao si da računaš da su u njoj ostali sve sami
nemilosrdnici.

8.

U takvoj situaciji, po verovatnom zaključku onog „tvrdog

jezgra“ u Beogradu, „novi neprijatelji“ su u mom gradiću mogli
„vršljati“ kako su hteli. A njih je i te kako bilo.
Dvojica ćuprijskih studenata uhapšena su u Zagrebu i s
prvom grupom oterana na Goli otok, a nije dovoljno istraženo
jesu li opako seme ostavili i u rodnoj varoši. Dvojica gimnazijskih
kandidata za članstvo u partiji bili su isključeni i protiv njih posle
toga nije preduzimano ništa. Član mesnog komiteta je na nekoj
učiteljskoj večeri u selu u okolini ispričao poznatu neprijateljsku
šalu o tome kako su Jugosloveni dobili prvu nagradu na svetskoj
poljoprivrednoj izložbi za stvaranje ljubičice od sto kila, koja se
odnosi na druga Tita; i svi su joj se smejali. Sumnjive spodobe su
se slobodno sastajale ne samo po privatnim kućama nego i javno,
svako veče, na korzu, gde nešto nekontrolisano šuškaju. Šta oni
šuškaju? Ni mesni ni sreski komitet, iako u njima ima dosta naših
ljudi, nisu dovoljno aktivni da se ovi neprijatelji neutrališu. Zato i
njih treba pretresti.
Dve-tri decenije kasnije pripadnici Glumčeve ekipe, pridajući
sebi i mojim Ćupričanima preveliku važnost, širiće oko sebe priče
da su tada u zgradi komiteta otkrili sovjetsku radio-stanicu, te da
su uhapsili oba partijska tela čitava. Radio-stanicu su ćuprijski
komitetlije mogli imati ako su se iz kancelarije dogovarali sa
ženama šta da im se kod kuće kuva za ručak, inače, za drugo im

24
ne bi bila upotrebljiva. A od članova oba komiteta uhapšena su
četvorica.
Jedan od njih, zatvoren pedeset prve, bio je poreklom Rus i to
mu je, verovatno, bila jedina krivica. Kad se ovaj nedužni čovek
bude vratio iz logora, njegova mlada žena priznaće mu da je bila
„zloupotrebljavana“ od Udbe i, nekoliko meseci kasnije, izvršiće
samoubistvo. Drugi član komiteta je, zaista, pričao onu šalu o
ljubičici od sto kila i još štošta drugo, ali ni on nikakvu
organizaciju nije stvarao. ’A preostala dvojica nisu bili ni Rusi niti
su pričali neprijateljske šale o drugu Titu. Od njih, jedan je,
sekretar mesnog komiteta, ubijen u Kragujevcu, a sekretar sreskog
komiteta nateran u ludilo. (Onom šaljivčini, pričaocu o ljubičici
od sto kila, izgleda da je takođe bilo pripremano „samoubistvo“,
jer se takav glas po njegovom hapšenju Ćuprijom bio preventivno
proneo. Ali zbog nečega se od toga odustalo.)
Pisac jedne veoma rđave knjige o Golom otoku objavio je u
beogradskom nedeljniku maštovitu kažu neimenovanog
tadašnjeg člana komiteta da su budući zatvorenici nekom
prilikom na njega, kao, pucali, te da je tada jedva živu glavu
izvukao. Usuđujem se da mislim da bi to mogao biti jedan od
onih koji na savesti nose nekog preživelog ili mrtvog
golootočanina, jer se u ćuprijskoj okolini ništa takvo nije
dogodilo. Od postradalih, komitetlija šaljivčina nije imao nikakvo
oružje, ne znam da li su nešto imali onaj Rus i čovek koji će u
zatvoru poludeti, a ubijeni sekretar mesnog komiteta je zaista
imao pištolj i to je Udbi potom paslužilo kao osnova za verziju o
njegovom samoubistvu. Svi ostali, koliko mi je poznato, nisu
imali ništa, niti su takve ideje gajili, i kao jedino oružje služio im
je jezik, koji im je, katkad, priznajem, umeo biti i prilično dug.
Ukratko, u Ćupriji se tih godina dogodio dosta banalan oblik
masovnog državnog gangsterskog terora. A njegov zamajac
pokrenuo je potpukovnik s rupicom između zuba Slavko Glumac.

25
 9.

Mojem hapšenju prethodili su neki događaji, koji za mene

nisu bili nevažni.
U leto četrdeset šeste na izgradnji omladinske pruge Brčko—
Banovići ranio sam se pištoljem — tuđim: nikad svoje oružje
nisam imao — u nogu, od čega ću se lečiti godinu i po dana.
Novembra iste godine umrla mi je tetka Milica, koja me je, posle
majčine smrti, podigla tako reći od pelena, a marta četrdeset
osme, u vreme dok se pripremala Rezolucija Informbiroa, posle
dugog bolovanja, i otac Branko. Najzad, avgusta četrdeset devete
umrla je i druga tetka s kojom sam živeo, Mileva. Posle toga sve
tri njene od mene mlađe ćerke jedna za drugom su iz naših dveju
čatmarica u Njegoševoj ulici u kratkom roku nestale.
U trenutku očeve smrti u sedmom razredu gimnazije, dobio
sam opštinsku socijalnu pomoć od osam stotina dinara, koja se
isplaćivala samo za vreme školske godine. Ona je vredela tačno
onoliko koliko su koštala dva obroka u gimnazijskom internatu,
koji je za vreme zimskog i letnjeg raspusta takođe bio zatvoren.
Tako sam, u nevolji, izdao pod kiriju prvo našu donju,
dvoodeljenjsku kućicu, jednom stolaru s njegovom porodicom, a
onda i kuhinju i jednu sobu — od ukupno tri odeljenja — gornje
kuće, starijoj ženi s tridesetogodišnjim sinom. Ne znam kakvu
sam kiriju od tih siromašnih ljudi mogao da dobijam, ali verujem
da njome ne bih mogao sebi da kupim ni nekoliko obroka.
Uglavnom, ova udovica u gornjoj kući, afežejska i frontovska
aktivistkinja poznata kao Saveta Bosanka, koja je za vreme rata s
tada još živim mužem i sinom izbegla od ustaša, pa ostala da živi
u Ćupriji, donela je u naše nekad uzorno domaćinstvo — stenice.
Ta činjenica će u mojoj daljoj priči igrati izvesnu ulogu.
Za vreme raspusta gledao sam da nađem nešto da radim —
tako sam jedne od tih godina bio kantardžija na vršalici — i išao
na radne akcije; brigadirska uniforma i cokule koje bih na akciji
dobio bile bi mi zatim jedina nova odeća i obuća tokom te godine.

26
Kad sam bio kod kuće, glavna hrana bilo mi je voće, kojeg je u
našem dvorištu, srećom, bilo dosta. I, tako živeći, jednog ranog
jutra početkom leta pedesete, dok sam se umivao na dvorišnoj
pumpi — propljuvao sam krv.
Dva i po meseca kasnije u Ćupriju je pristigao Slavko Glumac
sa svojom družinom. I, ubrzo, kao po najkrupniju lovinu, dvojica
devera došla su po mene.

10.

Bila je topla septembarska noć i ja sam samo osetio da je neko

upalio sijalicu u sobi. Neki mlad čovek u civilnom odelu, koga
nikad dotle nisam video, rekao mi je:
„’Ajde, oblači se.“
Seo sam u krevetu i posegnuo za pantalonama na stolici.
„Imaš li oružje?“ upitao je.
Odmahnuo sam glavom. Kroz otvoren avlijski prozor,
osvetljen sobnom sijalicom, gledao je u mene udbaš Mija Milačić,
takođe u civilnom odelu. On je tamo predstavljao valjda nekakvo
„obezbeđenje“, od „napada s leđa“.
Mršuljav i ovisok, svetloplave, gotovo bele kose, nežne svetle
kože i detinjastog glasa, ovaj moj poznanik iz Skoja verovatno je
dosta doprineo da budem uhapšen. Bio je nekoliko godina stariji
od mene i neki moji ćuprijski drugari prepoznali su ga u liku mog
pripovednog junaka Svete Petronijevića Ruskog. Inspirisana
njime i nekim događajima, priča, naravno, ne predstavlja Mijin
životopis.
Od njega sam za četvrt veka video svakojake emocije,
utlavnom preterale: najpre naklonost, pa veliku, vrelu mržnju —
ovo je bio takav njegov period, i zato nije propustio priliku da u
noćnom pohodu lično učestvuje — zatim opet naklonost, sve dok
me, na kraju, pomalo neočekivano, nije maltene obožavao.

27
 U zatvoru je prema meni pokazivao čas zrnce posprdne
simpatije — „Dobro se držiš pred klasnim neprijateljem!“ — čas
veliku mržnju i odbojnost, iako ni tada nije išao dalje od
uobičajenog verbalnog udbaškog cinizma; inače, druge je,
naročito četnike, tukao. Po mome povratku sa Golog otoka, za
ona tri meseca koliko sam u Ćupriji proveo, kad bi me na ulici
video, umeo je za mnom da viče svojim tankim glasom:
„Ovakvima u ovoj zemlji nema mesta!“
Desetak godina kasnije u beogradskom listu „Borba“ pojaviće
se jedan novinar mog imena i prezimena, koji je, za ono vreme
dosta dobro, pisao o nekim poljoprivrednim pitanjima; iako sam
mu u dva-tri slučajna susreta objašnjavao da to radi neki drugi
čovek, Mija, koji je zbog tuberkuloze u međuvremenu izašao iz
Udbe, uobrazio je da pametni novinar moram biti ja, da sam
time, eto, „rehabilitovan“ — verovatno, „po pravdi“ — i uveravao
je i mene i druge da je „još od gimnazijskih dana“ znao da, „bez
obzira na svojevremeno neprijateljstvo“, moram u životu postati
„nešto“. Njegovom novom raspoloženju doprinosilo je ne samo
to što me je gledao i za mog četvoromesečnog boravka u
ćuprijskom zatvoru i u mojem vrdanju i izvlačenju iz Udbinih
zamki po povratku iz logora, koje mi je nameštao i sam, nego i —
znao je u kakvim uslovima — moje diplomiranje na fakultetu;
njemu to nikako nije polazilo za rukom, iako se takvih ambicija
do smrti nije odricao.
U duhu svoje crnogorske prirode koja obožava priznanja i
titule, postao je najpre član, a zatim i predsednik partijskog
komiteta, i tada je već počeo da zalazi u fazu obožavanja moje
ličnosti. U jednom našem susretu početkom šezdesetih, tako,
vajkao se što sam bio uhapšen („Nije trebalo da te hapsimo!“) i
pozivao me, ukoliko to već nisam, da se „vratim u partiju“ (bio je
odbijen uz upotrebu izvesnog broja grubih i prostih reči).
Raspričavši se uz vinsku čašu, govorio mi je da smo mu ja i jedan
mladi dorsovac, osuđen na smrt i streljan pedeset prve, „dve
jedine lepe uspomene iz Udbe“ i „otkrivao“ mi ko me je otkucao

28
pred hapšenje; to je, naravno, bio jedan od one dvojice Ćupričana
uhapšenih u Zagrebu; o svojoj ulozi u događaju nije govorio.
U vreme zabrane Tikava i opštih osuda sa svih strana, stalno
sam takvu poruku očekivao i od „rodnog“ ćuprijskog komiteta i
ne mogu reći da bi me ona obradovala. I, zaista, tema je došla i na
njegov dnevni red. Ali osuda je — izostala. Izgleda da je Milačić,
tad već kao predsednik, bio jedan od prvih koji je smatrao da se
njih moje beogradsko pisanje „ne tiče“.
Krajem sedamdesetih ili početkom osamdesetih poginuo je u
saobraćajnoj nesreći kod Jagodine. Tada su, kažu, neki Ćupričani
iskreno žalili, a drugi navijali na radiju najveseliju muziku.
Neku godinu kasnije s podeljenim osećanjima slušao sam od
njegove rođake neodređene optužbe da su ga „ubili“ i da mu je
udes bio namešten. Nisam znao šta o tome da mislim. Ko sve
kome u ovom čudnom, zlom svetu nije zlo nanosio.

11.

E, pomislio sam u noći hapšenja, kad se i to jednom završi!

Tog leta sam se, kao, pripremao za polazak u Beograd na
fakultet, mada, onako bolestan, zapravo, nisam imao kud. Bio
sam bez dinara u džepu i nisam znao ni smem li da putujem, ni
kako da otputujem ni gde da se tamo sklonim. Ali već danima, po
nekim sitnim znacima, najavljivalo mi se da ću biti zatvoren.
Neko mi je rekao, ne znam koliko tačno, da se i Milačić, kad se
krećem po varoši, naročito uveče, šunja za mnom.
Posle nekih događaja od pre godinu i po dana u stvari, kad
sam dugo i tvrdoglavo, čak i javno, branio dvojicu uhapšenih
mladića iz gimnazije, upoznao sam Udbinu sujetu i
osvetoljubivost i katkad sam pomišljao da me mogu i ubiti. Zato
sam na neki način bio pripravan da se tom „prilikom“ ne
obrukam. Ali tolika odugovlačenja i pripreme već su me bili

29
izmorili i popeli mi se na glavu. I, od ovoga sad, prosto mi je —
laknulo! De da vidimo i to!
Počeo sam da se oblačim. Uzeo sam iz ormana debelu
potkošulju s rukavima; iako je još leto, tamo je uvek hladno. I
onda sam na stolici kraj kreveta primetio jedan kosmaj.
Blagorodne navike iskusnog pušača! To je bila tanka cigareta
nalik na ibar, lepljena nekom melasom, zbog čega je na usnama
bila slatkasta. Kad se obučem, razmišljao sam — a činilo mi se da
je to jako daleko: ko zna kad će se to desiti, možda neće nikad! —
zapaliću dragoceni kosmaj, koji me je sam Bog naučio da sačuvam
za neizvesnu budućnost. I, s novim zimskim kaputom na leđima,
zadimljene uzdignute glave, krenuću — na stratište. To će biti kao
u nekom herojskom filmu, koji sam možda gledao.
Uto je kroz ona otvorena vrata iz kuhinje, u porhetskoj
spavaćici i ogrnuta velikom pletenom maramom, kao da se šunja,
tiho u sobu ušla baba Saveta. Pogledala je u mene, pa u onog
mladog čoveka.
On se besposleno šetkao po prostoriji i nekim oguljenim
prutićem je sa dosadom riškao po mojim sveskama i knjigama.
„’Đe ćete š njim?“ rekla je baba zabrinuto.
Mladi udbaš se osvrte.
„Brzo će se vratiti“, odgovori nezainteresovano.
Ona nije bila zadovoljna odgovorom. Okrenula se Miji
Milačiću kroz prozor, koga je poznavala.
„Pa, Mijo“, rekla je, „on je dijete! ’Đe ćete ga?“
Mija me je iz avlije smrknuto osmatrao. Verovatno je smatrao
da se ne oblačim dovoljno brzo i to ga je nerviralo.
„Ako je dijete, babo“, odgovara otud gadljivo, „zašto je
neprijatelj?“
„Bože“, krsti se baba, „kak’i neprijatelj! Pa dijete je, bez ikoga!
Nema kruva da jede! Ima na pluća!“
Mija sad besno zakevće:
„A je l’ ti, babo, ’oćeš da povedemo i tebe? Pa da tamo vidiš ko
ima na pluća, a ko nema!“

30
 Baba Saveta se uplašeno povuče:
„Neću“, tiho odgovori.
Ipak, moje oblačenje nije toliko dugo trajalo. Bio sam skoro
spreman. Još samo da uzmem zimski kaput, koji sam upravo tog
dana kupio na tačkice i koji sam, onako mirišljav, sklonio od
svojih akcijaških prnja u mojem ormanu u veći i mirišljaviji baba-
Savetin, i da zapalim slatkasti kosmaj, pa mogu da krenem.
„Daj mi, baba-Saveta“, rekoh, „onaj, zimski kaput.“
Sad nastaje jedna scena koju sam tako reći doslovce ispričao u
Tikvama.
„Što će ti zimski kaput?“ kaže ona. „Pa ljeto je.“
„Daj mi“, rekoh. „Treba mi.“
Ali ona je u tome videla loš znak i uskopistila se da mi ga ne
da.
„Ma što će ti? Vidi kako je toplo! ’Đe ćeš š njim? Nov kaput!
Danas si ga kupio. Upropastićeš ga. Kad ćeš ga opet kupit?“
Nije mi bilo zgodno da joj objašnjavam. Imao sam ja i jedan
dobijen od Crvenog krsta pre dve-tri godine, koji mi je tu,
nadohvat ruke, čučao u ormanu, ali on je, naročito iznutra, sav
bio podrpan kao da su ga izgrizli miševi. A nisam hteo pred
udbašima da se pojavljujem tako iscepan.
„Daj mi“, kažem joj, „molim te. Treba mi.“
„Ali ne treba ti! Je l’ de“, obraćala se mladom udbašu„da mu
ne treba?“
Ovaj mrdnu onim prutićem.
„Ma odma’ će se vratiti. Samo da ga nešto pitamo.“
Ne znam ko je ovim neočekivanim zapletom bio
nezadovoljniji, ja ili Mija Milačić. On je iza prozora prosto
okretao glavu od nas.
„Je l’ čuješ druga?“ kaže mi baba Saveta. „Ne treba ti. Odma’
ćeš se vratit. Pa, evo, i drug ti kaže.“
„Ali, molim te“, ponavljam ne znam koji put, „iznesi mi
kaput. Potreban mi je!“
Ona se sad okretala Miji za pomoć.

31
 „Pa ne treba mu, Mijo“, kaže, „je l’ de? Ljeto je. On će se
odma’ vratit. Što će mu zimski kaput usred ljeta?“
Uto primećujem da se iz njihove sobe pred mojim vratima
pojavio njen sin Mića, stariji od mene desetak godina; zbog njega
ću u istrazi takođe imati izvesna okapanja. Valjda predratni
tuberan, on je, nagojen i potpuno ćelav, s nadbrijanim, kao igla
tankim brčićima, još i sada istrajno izigravao bolesnika.
Svojevremeno se upisao na neki fakultet, ali škola od njega vajde
nije videla. Povremeno je davao časove matematike slabim
đacima.
U atletskoj majici i šarenim gaćama pidžame, burastih grudi i
stomaka, Mića je stajao u mraku kuhinje i, kao da se krije od
prozora gde je Milačić, otuda gvirio u moju sobu.
„On, babo“, dovikuje Mija iz dvorišta, i to zvuči pomalo
kreštavo, „ide pred klasnog neprijatelja! I tamo treba da se pokaže
što lepše! Daj mu kaput.“
Pogodio je! Ali ja nikad nisam ni mislio da je Mija Milačić
glup.
Baba Saveta se bespomoćno osvrne k meni, dok iza njenih
leđa Mića nekud hitro šmugne. I, časak kasnije, pojavljuje se s
kaputom u rukama. Još se onako krijući, iz mraka ga pruži majci.
Ova mi ga najzad doda.
Ogrnem ga preko ramena i pođem iz sobe. Prolazeći kraj
čoveka u majici, tiho reknem:
„Zdravo, Mićo.“
On ispod brčića zavavolji tankim usnama, ne pustivši glas od
sebe.
Izađem u mračnu avliju, pa, praćen dvojicom devera, u još
mračniji sokak. I tek se tada setim: cigareta! Zaboravio sam je!
Mnogo puta zatim, i u tri zatvora u kojima sam boravio i u
logoru, sećao sam se svoje rasejanosti. Kako oam mogao da je
zaboravim! U logorskoj duvanskoj oskudici propust mi je
izgledao prosto nestvaran. Da to nisam učinio, izgledalo mi je,
glava bi mi se od blagodatnog dima, verovatno, još pušila!

32
 12.

Šeststo trideset dana je prošlo dok se u sobu u ćuprijskoj

Njegoševoj ulici nisam vratio. U tom trenutku imao sam tačno
dvadeset jednu godinu i šest meseci.
U međuvremenu moji rođaci su, kao sunaslednici zajedno sa
mnom, obe naše kuće prodali i u njima su već živeli neki
nepoznati ljudi. Baba Saveta i njen Mića su nekud otišli i ne znam
da li sam ih ikad još video; stara žena je možda bila i umrla. Moja
soba je bila zaključana i u njoj su mi stajale stvari, koje sam
odmah po povratku morao da iznesem — toliko su prodavci i
kupac još mogli da učine za mene.
Ušao sam u tesnu odaju, u kojoj je po nameštaju ležala prašina
debela tri prsta. Kao da niko u njoj nikad nije živeo.
Žudno sam navalio da gledam po biblioteci. Složena na dvema
policama i na nekoliko kamara po podu, izgledala je netaknuta.
Niko moje knjige nije dirao, samo su stenjale pod prašinom.
Otvorio sam prozor — bilo je zrelo proleće, skoro da je opet
počinjalo leto — i nekoliko njih pažljivo otresao.
Uskoro ću ih odatle privremeno skloniti, a kroz godinu dana,
kad se vratim iz vojske, prodaću ih biblioteci fabrike šećera. Iz
straha, čitava komisija od tri člana doći će na izbor, većina ruskih
knjiga, među njima i neke koje volim, neće biti otkupljene. Za
otkup ću dobiti devet hiljada dinara, sastavljajući kraj s krajem,
od tog novca živeću puna dva semestra na fakultetu.
Na stolu iza kreveta, u gužvi prašnjavih hartija, našao sam i
dva-tri pisma upućena mojoj rođaci koja mi je slala pakete u
ćuprijski zatvor i jedina se dopisivala sa mnom u logoru. Ali iz
ovih pisama videlo se da se ona u isto vreme dopisivala i s nekom
bolesnom ženom iz okoline Jagodine o tome po kojoj ceni da joj
proda moje zaostale tuberkulostatičke tablete, bele i krupne kao
Burove, koje sam leta pred hapšenje u ogromnim količinama
gutao. Te tablete, setio sam se, s teškom mukom nabavila mi je
susetkina ćerka zaposlena u važnoj zdravstvenoj ustanovi u

33
Beogradu. Do časa hapšenja veći njihov deo nisam uspeo da
popijem.
A onda sam pogledao prema prostoj, nebojenoj stolici kraj
moga kreveta — i odmah je poznao, niko je odonda valjda nije ni
pomerao — i setio sam se onog kosmaja na njoj. Da li je moguće
da je još tu? Nisam li sve u stvari sanjao?
Zabo sam kažiprst u prašinu na sedištu: propao mi je do
srednjeg članka. Najpre sam, tako, nabadajući kroz prašinu,
napipao kutiju šibica: kao pravi pušački as, sve sam bio
pripremio! Već je izgledala drukčije od onih koje sam ta dva-tri
dana kupovao. A onda sam, lagano, nežno pipajući, našao i slavnu
cigaretu marke kosmaj, koju više niko na svetu nije proizvodio i
niko na svetu nije imao.
Bila je žuta, prašnjava, poluprazna i suva kao barut. Oprezno
sam je, držeći je na dlanu, oduvao. Prineo sam je nosu: mirisala je
na sapun. Onda sam podigao glavu kao pas i, dišući krajem usana,
stavio je u usta.
Tri puta sam kresao izbledelim žigicama dok nisam ukresao
vatru. Zatim sam je pripalio.
Sedeo sam na ivici kreveta punog prašine i pušio. Cigareta je
na usnama bila slatkasta, a dim joj je smrdeo na peraći sapun i
upaljenu krpu i bio ljut kao paprika.
Ali ja sam to osetio samo u prvom dimu. Kasnije više nisam.

13.

U noći mog hapšenja predveli su me četvorci koja će me zatim

držati na konvejeru. To su bili Slavko Glumac, Visoki Rajko,
Mladen i Sekulić.
Čim me je Milačić najavio: — „Druže potpukovniče, doveli
smo ga“ — svi su ustali iza stola. Potpukovnik je rekao:
„Dobro veče. Izvolite, sedite. Kako se zovete?“
Očigledno, želeo je da me impresionira udbovskom finoćom.

34
 Rešen da onako, kao na filmu, priložim glavu na oltar
svetskog proletarijata, pomalo sam se kočoperio i to verovatno
nije moglo da ne izgleda smešno.
Čim sam seo, prekrstio sam i noge i ruke. Glumac je već posle
prvih pitanja — „Znate li zašto ste uhapšeni?“ — sa vi prešao na
ti. („E, lažeš, Draganče“, rekao je osmehnuvši se.) Istog časa to
sam učinio i ja. („Zašto bih te lagao, čoveče?“)
U tom trenutku u kancelariji se našao i Mija Milačić i, bar kod
njega, osetio sam neki pokret. Da je potpukovnik samo dao znak,
mislim da bi navalili da me biju.
Glumac me je odmah podigao da stojim.
„Ustani!“ viknuo je. „Šta si se tu raširio k’o u kafani!“
I sledećih dvanaest sati provešću pred njima stojeći. To nije
baš najprijatniji položaj.
Ispitivao me je, dok sam onako stajao, o školi i fakultetu, o
porodici i o tome zašto nisam dobio stipendiju — „To je bila
greška, mi tu nismo uticali“ — o tome imam li devojku i šta
nameravam u životu, i činilo mi se da se u sebi bori s iskušenjem
simpatije. Morao je znati dosta o meni i njegovo osetljivo
komunističko srce nije moglo ostati ravnodušno pred tim što sam
poslednja dva razreda gimnazije završavao sam i pri tom bio
dobar đak, što, iako sam, nisam potrčao nikome da se natovarim
na vrat, što sam trostruk akcijaš i što sam na dva-tri meseca pred
maturu imao dug javan sukob s mesnom Udbom, koju je
verovatno prezirao, oko hapšenja one dvojice mladića iz razreda i
što u njemu — mada je u sebi zbog toga možda pomalo i besneo
— nisam popustio. (Ovo mi ni on niti bilo ko drugi ni u
istražnom zatvoru ni u logoru nikad neće spomenuti.) A ako je
poznavao i vinovnika sukoba, bahatog pijanca s titovkom
namaknutom na oči Aleksandra Spasića Džovana, koji je zbog
alkoholizma valjda već bio pred isterivanjem iz policije, to mi je,
bar donekle, isto tako moglo ići u prilog.
Na stolu pred sobom imao je veliki tehnički lenjir u obliku
slova T. Ispitujući me, katkad i s osmehom, tako da su mu se

35
videla ona dva razmaknuta sekutića, stalno je njime manipulisao.
Prebacivao ga je, stružući, sa desne na levu stranu stola, pa ga
zatim vraćao obratno, gurao ga od sebe i privlačio, uzimao ga u
ruku i zamišljeno se lupkao po šaci, obrtao ga po dužini, oštro po
dasci pljeskajući, dva-tri puta snažno njime tresnuo, što je u sobi
odjeknulo kao pucanj.
Za to vreme Sekulić je sedeo skrajnut iza pisaćeg stola i, ćutke
me gledajući, nije se ni mrdao. Visoki Rajko i naročito Mladen
često su nervozno šetali po ovelikoj odaji i kružili oko mene,
povremeno me izlažući izvesnim, ne preteranim, telesnim
iskušenjima, uglavnom šamaranju i šutiranju u noge. Na to sam
se ja, mora biti, dosta komično bečio, a Glumac se činio da ne vidi
ništa.
Jednog trenutka potpukovnik je uzeo lenjir za dužu stranu —
ona gornja bila mu je kraća i deblja — ustao iza stola i došao do
mene.
„Pruži ruku!“ viknuo je.
Ispružio sam je pred sebe.
„Sastavi prste!“
Sastavio sam ih kao da treba da se prekrstim.
On je podigao učilo iznad glave kao pijuk, snažno zamahnuo
— i fijuknuo njime kroz vazduh pored moje ruke.
Izbliza me je usredsređeno gledao u lice; bio je viši od mene.
Onda se opet osmehnuo:
„Hrabar si ti, Draganče.“

14.

Tokom te noći desila se jedna okolnost koja me je jako

ponizila.
Stajao sam u vrućoj noći pod jakim sijalicama iza zatvorenih
prozora ogrnut onim zimskim kaputom i, naravno, znojio se. Već
to sam osećao kao izdaju svog tela: toliko sam želeo da izgleda

36
kako se ne bojim! Uz to, počinjale su da me bole ruke i ramena,
što sam kao tuberan već poznavao i sad pokušavao da odgurnem
od sebe, bolele su me i noge, a kičma mi je, od repa pa do vrata,
sve više trnula kao da truli. Međutim, već pola sata ili sat bacalo
me je u najčistije očajanje i prosto me izbacivalo iz ravnoteže
nešto potpuno neočekivano: iz unutrašnjosti mog zimskog
kaputa, valjda iz svakog njegovog šava, vrcale su — stenice.
Otkud one tu, Gospode! Zavrtelo mi se u glavi kad sam ih prvi
put ugledao.
Krupne i ugojene kao pilići, izvlačile su se iz vrućine od mog
tela na vazduh i, trteći se velikim tamnomrkim zatkovima kao
grobljanske udolice, šetkale po novoj crnkastoj tkanini kao da
pasu.
Samo što se nisam hvatao za glavu od očajanja. Kako su se tu
pojavile, pitao sam se, vas u znoju. Bilo ih je u stvari možda tek
nekoliko, ali meni se činilo da ih je na hiljade.
Kobajagi popravljajući kaput na ramenima ili kroz utlove
usana duvajući na revere — pušio sam, dali su mi te noći i jednu
ili dve cigarete — pokušavao sam da ih neprimetno otresem sa
sebe. I, naravno, nisam uspevao. Pentrajući se po nevidljivim
dlačicama tkanine, one su se sa bezobraznom nemarnošću guzile
po njenim neravninama i, videlo se, ne bi ih otuda mogla zbrisati
ni opaka pomorska košava, a kamoli moje prikriveno
otpuhivanje.
Izvesno vreme u početku imao sam sreću što ih udbaši, onako
tamne na tamnoj pozadini, s razdaljine od tri-četiri metra nisu
mogli videti. Međutim, posle lenjirskog ispita moje hrabrosti,
Glumac se nije vratio za sto.
Tobože šetkajući se, i lupkajući se crtaćim priborom po
nogavici, obilazio je oko mene i zagledao me od glave do pete.
Zapitkivao me je o koječemu. A u tome je katkad bilo i ironije i
duhovitosti, iako uvek začinjene crnim zrncetom cinizma.
Gledao me je izbliza u lice, po kojem mi se s obrva slivao znoj.
(Moje izdajničko telo!) Bio sam u stvari sav promočen znojem i

37
po kičmi sam, ispod one zimske potkošulje — baš sam se utoplio!
— osećao kako mi gamižu graške dugačke kao stonoge.
„Je li ti vrućina?“ pita potpukovnik, kao, zabrinuto.
Malčice odmahnem glavom.
„Malo“, odgovorim.
On drugarski izgovori:
„Pa što ne skineš kaput? Eno, možeš onde da ga ostaviš.“
Pokazivao je glavom prema skrajnutoj stolici, na kojoj sam na
početku saslušanja sedeo.
„Neka ga“, rekoh.
On s razumevanjem podiže obrve.
„A, bojiš se da ti ga ne ukrademo.“
I ja podigoh obrve.
„Nikad se ne zna.“
On klimnu glavom.
„Da, razumem te. Verovatno nećemo, ali razumem te.“ Stajao
je na metar preda mnom i neprekidno me gledao u znojavo lice.
Lagano se lupkao lenjirom po nogavici. „Da se ti nas, možda,
malo ne plašiš?“
Odgovorih najprirodnije što se može:
„Zašto bih se, čoveče, plašio?“
To čoveče, koje sam mu već više puta rekao, kanda ga je
malčice nerviralo. Nisu se tako držali Mladen i Visoki Rajko, ali i
Sekulić, a naročito Milačić i onaj mladi udbaš koji me je hapsio
stajali su pred njim mirno i obraćali su mu se sa druže
potpukovniče. I, razume se, govorili su mu vi.
„Pa sigurno“, odgovori on kao da nije primetio ništa. „Nismo
mi kao tvoji Rusi. Oni bi te, ovakvog“, pokazivao je nešto glavom,
možda je u tome bilo i mrve prezira, „već ubili.“
„Pa sigurno“, ponovih ja. „Vi ste bolji. Ne biste vi nikom ništa
učinili, bože sačuvaj!“
Udbaši iza stola — dva-tri puta sam primetio — primali su
naš ironijski ping-pong s očiglednom zlovoljom. Ali i Glumcu je,
iako ga je onaj zov simpatije još držao, sve pomalo već dosađivalo.

38
 Gledajući me onako izbliza, sad reče:
„Zašto stojiš tako kao zadušna baba?“
Ja sam ruke još držao prekrštene preko grudi i danas to i meni
pomalo liči na neki socrealistički kič.
„Zgodno mi je ovako“, rekoh. Istina je, činilo mi se da time
malo pomažem i umornim leđima, koja su me već dosta bolela.
Ali on se u sebi sve više naginjao ka ljubljenoj mržnji, koju je
navikao da gledi kao mačku u krilu.
„Spusti ruke!“ viknu odjednom. „Stani mirno!“
Moram da priznam, posle onog ironičnog, gotovo drugarskog
laprdanja, bio sam iznenađen i našao sam se na ivici da ga
poslušam. Jedva uspeh da se priberem.
„Ja“, nekako izustih, isto ga onako gledajući u lice, „nisam
vojnik.“
Sobu zapljusnu ledena tišina i zađe u svaki uglić. Da li će me
sad, pomislih, izbušiti pištoljima ili razbiti nogama? Glumcu je u
lice udaralo crvenilo i gledao me je u oči s neodlučnom pažnjom,
ne mogući da se opredeli da li da me ošamari ili da se opet načini
nevešt. I uto, onako iz blizine, opazi one stenice na meni.
Zaželeh prosto da vrisnem: One nisu moje!
Ali njemu je u oku već blistala radost gađenja. Ovo mu je bilo
kao prosvetljenje — znao je da me mora mrzeti, a nije video po
čemu će. Sad mu se razjasnilo.
Njegovi vidici su nanovo bili široki, vedri i jasni i sve je
nadaleko video.

15.

Glednuo me je u oči, pa se usredsređeno okrenuo mojem

reveru. Motrio je nešto tamo.
„Da tebi ipak“, tiho upita, „malo nije vrućina?“
„Ne“, odvratih gotovo uvređeno. Proklete stenice, nije ih moj
otac uzalud zvao onako ružno tatabice!

39
 On podiže lenjir tanjim delom i vrhom ga nasloni na moje
rame — opazih krajičkom oka — pod krupnu bubu.
„Zašto ne skineš kaput?“ dodade. I švićnu je u vazduh.
„Neka ga“, odgovorih.
On se malo pomeri, lako mlatnuvši učilom po poli mog
kaputa koja je visila; očigledno, neka je bila zalutala i tamo.
„Šta misliš“, izreče opet onako tiho, i nova stenica iz njegove
praćke polete u sobu, „o našem sukobu s Rusima?“
O tome su me već više puta pitali. Rekoh vrlo bedno:
„Ja sam na gimnazijskoj priredbi recitovao pesmu Dušana
Kostića Zemlji voljenoj. Zar time nisam odgovorio na to pitanje?“
On me, pomerajući se u stranu, glednu u lice.
„Pesmu?“ reče zamišljeno. „Ti si, izgleda, neka pesnička
duša.“ Nekud tamo nanovo uperi lenjir kao pušku. „Da li misliš“,
započe, i švićnu priborom, „da bi nas Rusi, da smo ostali s njima,
porobili?“
Na to sam pitanje slobodno mogao da odgovorim onako kako
mislim.
„Ne“, rekoh.
On je po meni već tražio novu žrtvu. Nađe je i ponovi kao za
sebe:
„Ne.“ Nanovo nanišani — i još jedna ovčica s mog kaputa
odlete u vazduh. „A da li misliš da kod Staljina ima, recimo,
logora?“
I to je meni bilo jasno. Pročitao sam valjda sve sovjetske
knjige i gledao sve njihove filmove i nigde tamo logora nije bilo.
Živi se kao u raju. A vidi ovo ovde. Pitanje mi se činilo toliko
besmislenim da oćutah. Samo sam ga, malo začuđeno, gledao.
On u onom zaobilaženju zastade, očeknu, pa me još jedanput
okrznu pogledom.
„Nema, misliš? A jesi li kad bio tamo?“ upita.
„Otkud bih?“ odgovorih slegnuvši ramenima. Ti to, mislio
sam, već, sigurno, znaš.
I on odjedanput odustade od daljeg lova na stenice.

40
 „E, moj Draganče“, reče bez žaljenja. Spusti onaj lenjir kraj
noge kao bilijarski štap i naprečac krete ka svojoj stolici. „Glup si
ti“, dodade sedajući.
To je značilo: perem ruke od tebe; sve što će te zadesiti, tražio
si, i zaslužio si. Nije mi pretio, pretnja nije ulazila u njegov
psihički sklop.
„’Ajde, izađi malo.“
Nisam razumeo. Da li me oni to puštaju?
„Izađi pred vrata!“ viknu Mladen. „I nikud ne mrdaj!“
Znači, zadržavaju me, pomislih. I idem dalje iz ove zgrade.
Okretoh se na odrvenelim nogama i pođoh prema vratima za
veliko predsoblje te kuće koju nisam poznavao. Pri tom sam
zlobno mislio: bar sam vam ostavio stenice!

16.

Da li sad, četrdesetak godina kasnije, kad o tome pišem, štošta

ne ulepšavam, dodajući pre svega sebi ali i drugima, i da li
nekome ne činim nepravdu?
Nepravdu, rekao bih, ne činim, a nije isključeno da sam
ponešto malo doterao. Sve je to tada u stvari bilo pomalo bljutavo
dirljivo i neubedljivo patetično, onako kako se ume desiti u životu
i kako se na hartiji teško može ozbiljno prepričati. Ako hoćemo
pravo, bilo je i mnogo prostačkije i brutalnije nego što bih hteo, sa
smradom na mokraću i neoper, sa bolom i svrabom u
promrzlinama ušiju, ruku i nogu, s noćnom patnjom od
neuzvraćene ljubavi i gladi i s razdirućim kašljem od duvana,
vlage i jektike, s mukama od zabetoniranog govna u našuljenom
čmaru, s tajnovitom vrućičnom treskavicom od poziva na
saslušanje. Prkos ili samoubistvo — šta je tu bio pravi odgovor? I
zašto mi ovaj drugi nikad nije izgledao ozbiljan, zar se i u takvim
stanjima mora biti plitak? Ili je i prkos bio pokušaj samoubistva,
samo tuđom rukom?

41
 Kad danas sretnem golobradog mladića mojih ondašnjih
godina (devetnaest i po!, pitam se s nevericom), nanovo se čudim:
zar je ono bilo moguće? Nisam se usudio da spomenem i jedan
mlad, u stvari detinjast ženski lik, iza koga sada, svakako dosta
izmenjenog, stoji umorna, bolesna žena pritisnuta godinama,
koju decenijama nisam video. On mi se te noći često prikazivao i
tad sam redovno pomišljao: sve ovo ovde nije važno, kamo sreće
da hoće da me ubiju! I bio sam dosta blizu toga.
Nije isključeno da sam malo dodao i nesrećnom Slavku
Glumcu, nesvesno pridodajući sebi. Žrtvi se njen glavosek mora
predstavljati kao moćan, prepametan i nesavladiv. Jer ako je
dželat slab, kukavan i ništavan, kakva li tek može biti žrtva? A
Slavko Glumac je, danas vidim, upravo bio takav, slab, kukavan i
ništavan, i samo je glumio da je drukčiji. Za tu glumu, i samo za
nju i njegovu kukavnu karijeru, bile su mu potrebne — žrtve.

17.

Te noći Glumac me je stavio na konvejer; tad još nisam ni

znao da se to tako zvalo u sovjetskim zatvorima. I nekako sam ga
izdržao. Nije ni bio dug, trajao je dvanaest sati. Smenjivala se,
svaka dva sata, islednička četvorka koju sam spomenuo: on sam,
Visoki Rajko, Mladen i Sekulić. Bar Rajko i Mladen bili su svu noć
besni: zbog mene, eto, ne mogu da spavaju!
Sutradan oko podne neki milicajac sprovodio me je iz te
zgrade nedaleko od ulice Nedeljka Crnjanskog — u kasnijim
odlascima ni kuću neću moći da identifikujem: kako ta strašna
mesta umeju docnije da izgledaju bezlično, kako su lišena ikakvog
pamćenja! — u zatvor kod crkve. Sunce je opet bilo belo od
usijanja i, mada sam bio u neverici što je napolju ovako svetlo,
prijalo mi je. Sprovodnik me nije gonio na žurbu i išao je pored
mene pomalo se dosađujući. A ja sam kaput nosio preko ruke i
sušio se od znoja kao na konopcu za veš.

42
 Treperilo mi je pred očima i slike su mi se blago
udvostručivale. To je, svakako, bilo od neprospavane noći i od
razlike u svetlosti. Tad još neću znati da ću uskoro u zatvorskoj
šetnji početi banderu preko zida da vidim kao njih dve i da će se
to vremenom samo razvijati. Tako, uz hemoroide u prknu od
gladi, kao uspomena na ćuprijski zatvor ostaće mi i vrlo lepa
miopija.
Samo dva prolaznika ugledao sam tog dana. Iz Nedeljkove
kretali smo se upravno na Glavnu ulicu — ona se, naravno, već
zvala Titova — s namerom da je presečemo i ugledao sam ih tamo
napred, u njoj. Žurili su da se izmaknu od zakasnele letnje žege.
Jednog nisam ni poznavao i taj je promakao i ne osvrnuvši se.
Drugog sam, koliko sam onako udvostručeno mogao da ga vidim,
iz viđenja poznavao. On se oglednuo ka nama, kao da nas je časak
zagledao, i bez zastajanja je produžio svojim putem. Da li je u
našoj dvočlanoj povorci prepoznao zatvoreničko sprovođenje? Je
li mogao i da zamisli šta se u tom trenutku sa mnom dešava?
Ne znam više ko je bio taj čovek. Svih ovih decenija nadao
sam se da će me jednog dana na ćuprijskoj ulici neko zaustaviti i
da će reći:
„Ej, video sam te onog dana kad su te sprovodili!“
Ali to se nije desilo. Nema sećanja ni u ljudima ni u stvarima.
Od tog dana već smo svi bili uigrani u svojim ulogama — oni
da mi čine šta hoće, ja da trpim, i da prkosim, koliko mogu
najviše. I da tako nekako — istrajem. Ulogu onih drugih u mom
životu odredio je — Slavko Glumac.
Ne, nisam tada, na užarenoj ćuprijskoj ulici, a ni mnogo
kasnije, imao predstavu da bih sve to jednog dana mogao da
ispričam na hartiji. Već skoro dve trećine svog dotadašnjeg života
gajio sam u sebi nadu da bih, u nekoj dalekoj srećnoj budućnosti,
mogao da steknem takvu Božju zaslugu i naklonost da otpočnem
s oživotvorivanjem moje još neostvarene strasti. Ali ovo? Kako
ćeš od ovoga, toliko prljavog i smradnog, toliko svakodnevnog i
prizemnog, stvoriti nešto što će te učiniti radosnim i od čega se

43
možeš zasmejati ili zaplakati? Tek kao neka daleka treptava iskra
katkad mi je mogla zasvetleti pomisao da bi i to, jednog dana,
možda moglo poslužiti nečemu takvom. I to je bilo sve.
Šuljevi nikako ne idu uz tragediju, smrad se vrlo teško
pretvara u mirise.

18.

Od tada me je kao zatvorenika počeo okruživati neki krug

opštosti koji se stvara oko samrtnika. U njemu je bilo jeze i straha,
nerazumevanja i mržnje, ravnodušnosti i dosade, i čak, moram da
dodam, nekakvog malog poštovanja. Ako bi mi se desilo da se u
skupnoj sobi nasmejem, poneko bi me gledao kao besmisleno
šaljivog samrtnika, koji zna da su mu preostala još samo dva dana,
a pred primanje injekcije pravi šale na račun svog bolno
izrešetanog debelog mesa.
Ne sećam se da li sam Slavka Glumca poslednji put video na
onom suočenju kad me je Mali Rajko boksovao ili još na
konvejeru prve moje zatvoreničke noći.
Na suočenju, ukoliko je uopšte tamo bio, nisam ga dobro ni
video, mogao je samo on da gleda mene. A na konvejeru? Da li
smo tada nasamo jedan sa drugim imali posla dva puta, tokom
noći i sutradan pred podne, kao što bi trebalo da bude, ili samo
jedanput? Ne mogu da kažem da se sećam.
Samo znam, više tu nije bilo ni osmeha, ni šarmiranja, ni
duhovitosti, ni zivkanja imenima od milja. Onaj zov simpatije,
koji je jednog trenutka u njegovoj tvrdoj duši mauknuo, tokom
noći udavljen je kao tek okoćeno mače. Umesto njega, ostao je
cinizam, bez griže savesti. Pogled je bio hladan kao sečivo ili bar
ravnodušan i onaj razmak u sekutićima video se samo pri
gadljivom, prezrivom siktanju.

44
 Ne, nije ni u tome preterivao, ne mogu to da kažem, kao što
me ni u poslednjem susretu nije udario. Nije takav bio njegov
način. Fizičke grubosti bile su ostavljene drugima.
Ali sećam se našeg završnog razgovora.
„Evo, ti si“, rekao je uvodno, „isključen iz partije…“
„Nisam bio“, prekinuo sam ga bez poštovanja, „član partije.“
„Dobro, znam, bio si kandidat… I sada se na tebe lepe
neprijatelji. Niko ne mora da zna da si bio ovde. Hoćemo da
znamo šta razgovarate. I hoćemo da znamo koji su to ljudi. A
onda možemo da te vratimo i u partiju. Dobićeš stipendiju za
fakultet. Ako se dobro pokažeš, možemo da te pošaljemo i u
Novinarsko-diplomatsku školu.“ Znao je da sam to želeo! Kao što
je znao da me je sreski komitet, koji je o tome odlučivao, već bio
odbio. „I tamo“ — i na licu mu se pojavio priznak ironičnog
cinizma — „ima neprijatelja…“
To mi je obećavalo baš dobru budućnost.
„Dakle“, upitao sam, „bio bih kadar na javnom radu — sa
tajnim zadacima?“
Ovo sam sada sročio bolje, ali on je razumeo i tada. Časak me
je gledao stisnutih usana i kapaka na očima.
„Onda ti se zna“, izrekao je tiho. To je zvučalo kao presuda.
Danas znam da mi se znalo, onda nisam mogao da pojmim.

19.

Slavko Glumac je u Udbi bio jedan od onih koji su znali šta je

Goli otok i koji su ga, uglavnom, već bili videli. On je znao šta je i
pranje mozga, na koje te osuđuje, i nije ga se ticalo hoćeš li ga
preživeti ili nećeš; a na izvestan način to i jeste bilo isto.
Da li se možda nadao da ću umreti? Je li postavljao sebi takvo
pitanje? Mislim da jeste. I, u sebi, tada je verovatno odmahivao
rukom: neka mu bude što mu bude. Pri tom je računao i s onom
tuberkulozom. Trenutno bezopasan, razmišljao je o meni, ali po

45
karakteru, tvrdoglavosti i nekim drugim ličnim osobinama
potencijalno, u budućnosti, veoma neprijatan — svašta se iz njega
može ispiliti! — zbog mladosti, socijalnog i porodičnog stanja još
neuhvatljiv: neka mu na Golom otoku bude što mu bude…
Nije se usuđivao na rizik da me pusti — to ne bi mogao i iz
pedagoških razloga: on je o sebi imao iluzije kao o pedagogu i
psihologu — a nisam mu izgledao ni toliko važan niti me je toliko
mrzeo da bi me ubio: neka, dakle, idem na Mermer, kako su
intimno zvali Goli otok, pa će se to tamo rešiti…
Ono što Glumac i njegovi kolege, međutim, nikad nisu znali
jeste da, ma šta se radilo, neko uvek mora preživeti. Još se nije
desilo da posle nekog zločina baš niko ne pretekne. Poneki svedok
uvek ostane.
I, isto tako, nisu znali da ni pranje mozga, u koje toliko imaju
poverenja, nema apsolutnu delotvornost. I tu poneko mora da
promakne, pogotovu kad je ono onako masovno kao na Golom.
Sem toga, posle nekog vremena, i oboreni, koji prežive i potraju,
polako počnu da se uspravljaju. A prvi u tome uspevaju upravo
oni koji su im se najviše odupirali. (Eh, da su to udbaši znali!)
Njihovo telo, naviknuto da stoji uspravno, prosto, želi da zauzme
normalan položaj; otpor zločinu blagotvoran je za ljudsku dušu i
telo i u njima izgrađuje melemne sokove za oslobađanje od
pogubnih rezultata terora i od samrtnog straha od ponovnog
terorisanja.
Da su zatočnici zločina mogli zamisliti kakve će im užase
svojim svedočenjima u budućnosti prirediti neke njihove
preživele žrtve, na prvi znak otpora razbili bi im glavu ćuskijom;
kao što su katkad i činili. Ali zločin i slabo predviđanje
budućnosti idu ruku pod ruku, kao dobro usklađen bračni par.
Zločin je zasenjen svojom neposrednom moći, toliko uživa u
njenoj aktuelnosti da ništa osim tog trenutka ne vidi, i sposobnost
predviđanja budućnosti nema. Zato na kraju pred čovekom ostaje
ogoljen i ružan kao polomljen skelet neke od njegovih žrtava.

46
 Možda je Slavko Glumac sebe sasvim lepo mogao da razvija u
smislu uspešnog pravnika, ekonomiste, inženjera, i verovatno bi
za takvo zvanje imao sposobnosti. Međutim, karakter mu je bio
suviše sklon kvaru i on, nagrađen uočljivom silničkom karijerom,
nije odoleo zovu tog režima zasnovanog na zločinu.
Imao je dovoljno ukusa da bar donekle shvati njegovu
neprirodnu površnu rugobu i, onoliko koliko ’je svojim
karakterom mogao, pokušavao je i da je izbegne. Ali sistem koji je
izabrao nije ga promovisao za mislilaštvo nego za zločinjenje. I
on, koji je toliko žudeo za prevlašću, za moći nad drugima, za
udobnim životom koji pruža zvanje, za onim uskim, naročitim
ugledom koji nosi njegova struka — da je preživeo čistku devetsto
šezdeset šeste, verovatno bi postao diplomata visokog zvanja,
uspešno preplićući javno i tajno njeno delovanje — morao je da se
obezbedi debelim oklopom ravnodušnosti.
Načela u njegovom životu, osim onih najopštijih ideoloških i
političkih, nikad nisu bila značajna, tim pre što je znao da ona
često umeju biti paravan za ograničenost. A on nečemu takvom
nije hteo da robuje. Isto onako kao što je zahtevao posebne uslove
za lično pucanje u živu metu, morao je sebi pribavljati i vrlo
krupne privatne motive za bilo kakvo podmetanje leđa za drugog.
Luksuz paštenja za takozvanu pravdu on sebi principijelno nije
mogao dozvoliti. Njegova specijalnost, dakle, uz poznavanje
tehnologije rada službe, bilo je puštanje niz vodu: neka ono „što
treba“ urade drugi. Zato mu zločini nisu bili sadistički obojeni,
ali, bezlični, bili su — mnogobrojniji. Likom bliskiji Hajdrihu, po
autorskom stilu je mnogo više nalikovao Ajhmanu.
To je, bez sumnje, bilo ponavljanje modela „odozgo“. Ni
Aleksandar Ranković nije lično pucao, i on je, na prvi pogled,
samo puštao niz vodu. Njegovi područni saborci, kojima je
dozvoljavao da upražnjavaju pucanje do mile volje, čuvaju ga u
najboljoj uspomeni. Bio je, kažu, taktičan, odmeren, ljubazan,
pravičan. (Takav nije bio samo prema onima čije se mišljenje
stvarno računa, a to su njegove žrtve.) Ali i on je imao svog šefa,

47
koji mu je prepuštao da potpisuje gotovo isključivo smrtne kazne,
sebi birajući pomilovanja. Humanizam — zna se kome može da
pripadne. Zasad u dokumentaciji nema dokaza da je Broz
potpisao neku smrtnu kaznu, mnogo češće se zna da je nekog već
osuđenog — a osudili su ga „drugi“ — pomilovao. Najzad, kad
mu je šef političke policije dosadio, ili kad je počeo da mu smeta,
šutnuo ga je u zadnjicu kao pijan klomfer šegrta. Znači, i
Rankoviću je, šire gledano, pripadala specijalistička uloga dželata,
a kamoli onima nižim.
Pedesete godine upoznao sam Slavka Glumca kao
potpukovnika, a u čistki Udbe Srbije šezdeset šeste on je
penzionisan kao pukovnik. Dakle, za šesnaest godina napredovao
je samo za jedan čin. To za jednog inteligentnog policajca,
svakako, nije mnogo. Da li u svom napredovanju nije imao neku
prepreku? Ne mogu da kažem niti znam, iako je vredno
razmišljanja. Naravno, generalski čin u Udbi nije isto što i u
„običnoj“ vojsci, a, sem toga, u Brozovoj nacionalnoj kadrovskoj
politici kao da je bio rezervisan za Crnogorce; čak i Hajdrih
srpske policije, Slobodan Krcun Penezić, koji je uhvatio takvog
Brozovog neprijatelja kakav je bio Draža Mihailović i, tvrdi se,
komandovao vodom koji ga je streljao, ali je imao dugačak jezik,
poginuo je ili ubijen šezdeset treće tek kao pukovnik. Međutim,
pri tom treba imati u vidu i to da su svi Udbini generali bili
obični, ofucani gangsterski dripci dovučeni iz sicilijansko-
crnogorske mafije i da su prosto plivali u lično prolivenoj krvi.
Jovo Kapičić Kapa, Mile Milatović, Savo Joksimović, Komnen
Cerović, Vojo Biljanović — u životu su se napucali kao zaludni
stariji vodnici na praznom strelištu garnizonskog poligona.
Ukoliko zanemarimo Glumčev bosanski nedostatak
„nacionalnog“ crnogorstva, moguće je, dakle, da je tek ovo bio
model koji je jedan ambiciozan potpukovnik morao da sledi. Ma
kakva probirljivost u metodima predstavljala je za njegovu
karijeru samo štetno i opasno čistunstvo. On je dobro video da u
službi ima dovoljno tupoumnih nasilnika, koji će rado, i pre

48
njega, potrčati da obave prljav posao. Ali je zaboravljao da
svemoćne oči svakoga posmatraju i da mu sve vrednuju. Morao je
da vidi da puštanje niz vodu, označavano migom, tihom reči ili
pokretom prsta, na visokom nivou, kojem je težio, nije isključivo
zauzeto čak ni za Rankovića nego samo za vrhovnog vođu. Zato je
ono za njega moralo oličavati jako kiselo i neukusno grožđe i
prema njemu javno nije smeo da uputi ni žudan pogled, a kamoli
da posegne rukama. Jer ruke su mu stalno morale biti u krvi i to je
bilo ono prvo što se cenilo. Sve ostalo je na ocenu dolazilo tek
kasnije.
O zločinu nije lako ni pisati, a kamoli nositi ga na duši. A
Slavko Glumac, koga sam imao nesreću da u životu sretnem,
sudeći po tome kako je reagovao na pominjanje mog hapšenja,
smatram, nije bio sasvim bez savesti. On je na poslu masovnih
zločina i prolivanja krvi, imam utisak, pokušao da koliko-toliko
ostane čistijih ruku i ne mogu poreći da to držim za olakšavajuću
okolnost. I njegovo ponašanje za poslednjih četvrt veka, koliko
znam, takođe pokazuje uzdržanost i izvestan ukus. Dok jedan
broj nekadašnjih zločinaca, ko1ji pod krevetom kriju brda leševa,
priliku slobodnije štampe i veće javne brbljivosti u Srbiji i Crnoj
Gori krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina koristi
za neukusno političko produciranje, Slavko Glumac se drži
skrajnuto, gotovo bih rekao smerno. Sem što je imao kratak izlet
među odbornike jedne beogradske opštine, od čega je, kako sam
obavešten, brzo odustao, on ne voli da sedi ni na skupovima
ratnih veterana, a pogotovu da daje savete kako da se stanje
popravi.
To bi moglo da znači da ima i neku predstavu o svojoj ulozi u
stvaranju tog stanja. A ukoliko bi ovo još vodilo nekakvoj
posvećenosti knjigama i kontemplaciji — nekad su najbolji među
ovakvima svoje putovanje ovim svetom završavali u manastiru —
moram reći da bi takva ljudska sudbina u meni izazivala i izvesno
saosećanje i čak svojevrsno poštovanje.

49
 RANKO I VLASTA

1.

Ćuprijski zatvor nalazio se devetsto pedesete godine, kao i

početkom devedesetih, kraj same crkve Svetog arhangela Mihaila,
na stotinak metara od Velike Morave. Njegova prizemna zgrada,
moćnih debelih zidova, izgrađena verovatno u devetnaestom
veku, bila je, koliko sam mogao da vidim, nepravilnog oblika,
tako da je delovala kao dograđivana, pa nedovršena. Okrenuta
licem ka varoši, a leđima ka Moravi, njenu levu stranu je
zauzimao istražni, a desnu sudski deo.
U istražnom zatvoru nalazilo se ukupno pet soba (s tim što je
Udba katkad koristila i jednu od dve milicijske i pokoju iz
sudskog dela). Sve njegove ćelije nalazile su se s prednje strane
zgrade. Druga po redu bila je tri-četiri puta veća od ostalih i, zbog
ciglenog poda, nazvana je ciglana. Imala je čak tri prozora, ali bez
ijednog okna, zbog čega je bila hladna kao pećina. Od moja četiri
meseca boravka u kući kraj crkve, najveći deo vremena
proboravio sam u njoj.
Sobe sudskog zatvora, čiji mi broj nije poznat, nalazile su se,
koliko sam mogao da vidim, i s prednje i sa zadnje strane zgrade.
U njemu je i milicija verovatno imala koju sobu za isleđenja onih
banalnih svakodnevnih prekršaja, a uglavnom su boravili novi
osuđenici, koji su ili čekali transport za robijašnice ili, zbog
sasvim kratke osude, ostajali u mestu u položaju slobodnjaka. Svi
mi iz Udbinog dela zatvora, gde je vladalo potpuno bezvlašće i
pravi ratni teror, gledali smo u taj odeljak, izdvojen rešetkastim
zidom, kao u mali rad. Zatvorenici otuda, pak, bojali su se da ni

50
greškom ne zapadnu k nama i upućivali su nam pogled samo
krišom.
Valjda nijedna ćelijska vrata u tom starom zatvoru nisu dobro
nalegala na dovratak i sva su imala ekserom izbušene rupice: malo
šta što se napolju dešavalo nije se unutra moglo čuti i videti. Sem
toga, noću se moglo dogovarati i kroz odgurnuti metalni
poklopac špijunke, koji se klizao kao na šuberu i bio veličine
petnaest sa petnaest santimetara, a i posebnom zatvorskom
Morzeovom azbukom; ona se sastojala od trideset znakova
poređanih u šest redova sa po pet slova; redovi su se označavali
lakim udarima pesnicom ili grebanjem, a slova kuckanjem prstom
o zid.
Tek kasnije shvatiću da je teror u tom malom zatvoru, gde su
opšti uslovi za život bili slabiji, ipak bio znatno blaži i mekši nego
u onima većim. U Oblasnom zatvoru u Kragujevcu, koji se
nalazio u samom centru grada, i u staroj robijašnici na Adi
Ciganliji, na primer — neće biti slučajno što će oba, kao mrtvi
svedoci raznih užasa, krajem pedesetih ili šezdesetih biti srušena
— postojali su nešto bolji higijenski i prehrambeni uslovi, ali i
tehničko-građevinske i disciplinske mogućnosti za sprovođenje
znatno težeg i opakijeg sistematskog terora. Uprava je u njima,
sem toga, imala na raspolaganju i veći izbor zlotvora među
islednicima i ključarima, spremnih ne samo da orno sprovedu
naređenja nego da u tom pogledu budu i lično preduzimljivi.
U malom zatvoru, gde je hrana lošija nego u onima većim — a
svugde je užasno loša i stvarno nedovoljna za preživljavanje na
dug rok — dobar deo milicije izbegava da učestvuje u batinanju, a
pogotovu u fizičkom uništavanju zatvorenika, od čega se prosto-
naprosto užasava, i gotovo redovno sprovodi neku vrstu
nevidljive opstrukcije zatvorskog sistema terora. Kasnije, na
Golom otoku, kad budem želeo da se setim nečega lepog u životu,
neću ići dalje od ćuprijskog zatvora, koji će mi se predstavljati kao
mesto gde je moj lični dignitet, uprkos svemu, ostao neokrnjen.
Zanimljivo je da ću sličnu misao naći i kod Varlama Šalamova,

51
kad se već nađe u ledenim logorima na Kolimi, o njegovom
nekadašnjem prestoničkom istražnom zatvoru.

2.

Upravnik zatvora bio je vodnik milicije Ilić, lepuškast,

gospodstven seljak valjda iz Levča. Blizu tridesete, ovisok, sa
kratkim, pomalo upredenim, smeđim brčićima, uredan, čist i, u
svojoj tamnoplavoj milicijskoj uniformi, nekako čak otmen, on se
držao vrlo profesionalno i niko ga u zatvoru nije zapamtio kao
batinaša. Desni očnjak u gornjoj vilici imao mu je kicošku zlatnu
navlaku, koju je, osmehujući se, rado pokazivao. Tada bi se videlo
da zube redovno i uredno pere.
Nikad nije primećen da se u vreme dežurstava muva oko
ćelijskih vrata da bi prisluškivao, što su neki ključari radili. Isto
tako, pravio se lud i na ona sitna robijaška remećenja kućnog reda
i zabušavanja, obavezna u svim većim društvima na malom
prostoru. Nije trpeo nered oko sebe, ali ni nastojavao na
sitnicama niti sprovodio uobičajena zatvorska šikaniranja.
Dva puta dnevno, ujutro i uveče, išlo se „u šetnju“. To je u
stvari bio odlazak do nužnika u dvorištu, gde bi se ispraznio
zemljani ćup koji je predstavljao kiblu, kako se u ćuprijskom
zatvoru, ćup, i zvao, i na brzinu obavila nužda, i do pumpe, gde bi
se isto tako brzo umivalo i punile se svežom vodom zemljane
testije, i, eventualno, malo se prošetalo levo-desno. Kako se, bar za
istražni zatvor, svaka soba morala izvoditi posebno i usto su se
morala podeliti i dva ili tri obroka, sve u vreme kad udbaši nisu u
zgradi, za dežurne ključare je uvek bilo dosta posla. Tako je zatvor
dva puta dnevno grmeo od robovskog dahtanja, komešanja i
tutnjave nogu i od milicijskog podvikivanja:
„Brže! Brže, brže!“
To „Brže, brže!“, razume se, uzvikivao je i Ilić. Ali ako bi se
susreo s nekim jogunicom, kakvih po ćuzama prosto mora imati, i

52
kakav sam, priznajem, bio i ja, koji bi držao do toga da s testijom
u jednoj i smrdljivim ćupom u drugoj, do zamazanog čučavca u
avliji odšeta dostojanstveno kao do crkvene porte, on bi se
načinio da ništa ne primećuje. Išao bi za zatvorenikom zviždućući
kao da vraća ovce s ispaše.
Kobajagi radi održavanja higijene u ćelijama, zatvorenici su
bili obavezni da u hodniku pred vratima ostavljaju obuću. Ali
većina drugih je od kuća već bila dobila naročito sašivene ili
kupovne sobne patike, koje ja, naravno, nisam imao. I kako su mi
se vunene čarape na onom ciglenom podu brzo iscepale, jednog
dana sam posle šetnje ušao u ciglanu u cipelama. Mislim da se
upravo Ilić kao dežurni prvi napravio da taj prekršaj ne
primećuje. I od tada to prigrabljeno pravo poštovali su mi i drugi.
Imao sam utisak da je vredan, o čemu je govorila i njegova
lična urednost, i za njegovih dežurstava grupa slobodnjaka je
naokolo uvek nešto prčkala. Hodnik se prao svakodnevno, krug
se čistio, čučavci se održavali u relativnoj čistoći, a kad sam ubrzo
iz one petice prebačen u samicu, za koju je u tom trenutku
korišćena jedna od dveju milicijskih soba, kroz njen sniski
rešetkasti prozor mogao sam da vidim da je na dva-tri ara zadnjeg
dela dvorišta zasejan kupus, od kojeg su gde-gde virili samo
kočanji. Kako smo kao redovan podnevni obrok imali retku,
gotovo bezmesnu i posnu kupusnu čorbu, ovo dvorišno povrće je
za nas verovatno bilo i sejano. Ne sumnjam da se i oko toga starao
upravnik.

3.

Ali Ilić je vrlo dobro poznavao razliku između fizičkog i

nadzornog rada i pamtio ko ga je oslobodio težačkog rmbanja.
Zato, ma koliko korektan prema zatvorenicima, nije zaboravljao
kome ima da zahvali za privilegisan položaj u ovom životu i nikad
nijednom robu nije dozvolio da mu se glupim intimizovanjem

53
odviše približi ili da mu sitnim podmićivanjem zvanje ugrozi. Ni
okrutan ni surov ni nadmen, svakog trenutka je znao kome od
dva društva u zatvoru pripada i uvek bio pripravan da ono što mu
se naredi korektno sprovede.
Jedanput sam kroz rupicu u vratima petice, u dosadi samice,
posmatrao zanimljivu scenu.
Jednom sedmično, verovatno nedeljom, kad se u zatvoru, sem
izuzetno, nije događalo ništa, dolazili su berberi. To su bila
dvojica mladića od po osamnaest, devetnaest godina, verovatno
kalfe i mladi članovi partije iz ćuprijske berberske zadruge,
mršavi, bledi i kukavni kao škrofulozni. Obojica ovisokog rasta i
sa sivim titovkama na glavi, jedan od njih bio je lepuškast, dok je
drugi, povijena nosa i nečista lica, poguren u ramenima i dugih
majmunskih ruku, kreštavog glasa kao u grbavca, delovao dosta
neprijatno. Imali su nežnu, laku ruku, iako je njihovo brijanje,
zbog, kako su objašnjavali, tupih brijača, pomalo ličilo na dranje.
Posle njihovih berberskih intervencija zatvorenici su se žalili da
im lice dugo bridi (sem povremeno, mene su obično odbijali, jer,
kako su govorili, „nemaju šta da briju“).
I zbog vraćanja nekim navikama nalik na one na slobodi i
zbog odsustva udbaša u to vreme — berberi se u zatvoru nikad ne
bi našli zajedno s islednicima — zatvorenici su njihov dolazak
očekivali kao praznik. Od trenutka kad bi ušli na kapiju, kroz
ćelije bi, onim tajnim načinom komuniciranja koji u većoj ili
manjoj meri postoji u svakoj buvari, prostrujalo:
„Došli berberi!“
Zavladalo bi nekakvo domaće, dobro raspoloženje, kao kod
dece koja od roditelja treba da dobiju novu kapu. Svi bi zasukivali
rukave ili mrvicama vode, koja se morala štedeti, trljali vrat i uši,
svi bi se za nešto spremali.
To jesenje prepodne je bilo lepo, mirno, sunčano. Berberi su u
hodniku pred peticom, nakrivivši stolicu na zid, dugo podšišivali,
brijali i lickali upravnika Ilića. Zabavljali su se pričom o nekom
zatvoreniku.

54
 „Zabijem mu mašinicu u kosu na vratu“, pričao je kreštavac,
„gde je najosetljivije, pa je malo izokrenem da se zaglavi. Onda
potegnem. On vrisnu: ,Jao, šta radiš!’ ,Ništa, ništa’,
kažem„mašinica mi je malo tupa.’ Pa malo posle opet onako
uvrnem…“
Ilić se gotovo zacenjivao od smeha.
„Šta kaže, šta kaže? ,Jao’?“
„,Jao’“, potvrđuje kreštavac zadovoljno. „A ja opet onako
uvrnem…“
I hodnik prosto trešti od njihovog smeha.

4.

Povremeno, lepih dana, subotom ili nedeljom posle podne,

što ću kao raspored zapaziti tek kasnije, zatvorski krug je
odjekivao od nekih pištoljskih pucnjeva. Nismo znali šta se
dešava, a jedan stariji zatvorenik, koji će se naći u samici u onoj
milicijskoj sobi, izgubivši se, zaključivaće da se negde u ćošku
izvode streljanja. Kad kasnije u tu milicijsku samicu dođem i ja,
uveriću se da se u zadnjem delu kruga zaista puca. Ali to će se Ilić
usavršavati u streljaštvu pucanjem u jednu staru, izbušenu kantu.
On bi ispred zatvorskog zida kraj samog nužnika stavio metu
na panj. Onda bi krupno koračajući između glavica i kočanja
kupusa na kupusištu odbrojao petnaest ili dvadeset koraka.
Zastao bi, okrenuo se ka zidu, izvadio iz futrole pola metra dugi
nemački pištolj mauzer i ubacio mu metak u cev. Časak bi odande
metu odmeravao. Onda bi oružje u ruci kraj noge zaljuljao,
podigao ga i naslonio mu cev na levu nadlanicu. Posle kratkog
nišanjenja opalio bi.
Ako bi kanta kraj zida odskočila, on bi spuštena pištolja otišao
da metu osmotri i da je onde nanovo uspravi. Ako se tamo ne bi
desilo ništa, kao čudeći se šta se zbiva, još čitava dva-tri sekunda
ostao bi u streljačkom stavu i kroz dim iščekivao da ona, posle tog

55
začudnog predomišljanja — koji joj je vrag! — i makar sa
zakašnjenjem, ipak padne.
Ova scena u ćuprijskom zatvoru inspirisala me je za sličnu u
vojnom zatvoru na Kaletu u Skoplju pred Drugi svetski rat u
romanu Čizmaši, koju doživljava moj junak Žika Kurjak;
naravno, podoficir nišandžija u Čizmašima ne liči na vodnika
Ilića u ćuprijskom zatvoru. Uopšte, za više zatvorskih scena u tom
romanu inspirisao sam se mojim zatvorima, pogotovu onim
ćuprijskim.

5.

Posle žeženog septembra te, devetsto pedesete, koja je i inače

bila vrela i sušna, u oktobru je, onako kako to u Pomoravlju ume
da se desi, naprečac dunula luda, ledena košava. Ona nas je, u
razvaljenoj zgradi punoj promaje, danima produvavala kroz uši i
kroz prste na nogama dok nas nije ispunila hladnoćom i isušila do
kostiju kao stare skelete i prekonoć bacila u dugu cvokotavu zimu,
od koje gladnom i slabo odevenom robu spasa nema. Već u
novembru, kad sam napunio dvadesetu, ledena zima nam je
čučala u svakoj koščici, i šake i stopala bili su nam natečeni i do
krvi ispucali od promrzlina. A tada je i samo podsećanje na
nedavne letnje vrućine postalo nekako potpuno šizoidno.
Uskoro je pao i prvi sneg i Ilić je na popodnevna i večernja
dežurstva iznenada počeo da dovodi svoju četvorogodišnju
ćerčicu. Jedne sumračne večeri, kakve one pod slabim sijalicama u
zatvoru uvek i jesu, za vreme deljenja kafe, kroz otvorena vrata
ciglane tiho, kao bestelesno, ušunjalo se stvorenjce u belim
cipelkama i kao sneg beloj bundici. Ono je tanušnim, zvonkim
glasom izreklo:
„Dobro veče!“

56
 Zbunjeni, promrzli, usredsređeni na vrelu tekućinu koju smo
toliko čekali, s onim šerpicama i čorbalucima u rukama, ne znam
da li smo se dovoljno sabrali da joj odgovorimo.
Devojčica je prošetala ispred nas kao da vrši smotru i vratila
se u hodnik. Stala je iza velikog kazana koji se puši kao da
nadzirava slobodnjake kuvare. I tu sačekala dok kutlača nije
zveknula svakome u šerpici.
U onom polumraku, u sivilu, prljavštini i bedi, njena
pahuljična belina delovala je gotovo nestvarno i mi smo je
zapanjeno i razneženo ćutke posmatrali.

6.

Ilićev zamenik bio je trideset petogodišnji milicijski vodnik

takođe iz okoline Jagodine, iz sela Vinorače valjda, za koga se
verovalo da pije. Mislim da to nije bilo baš pouzdano, ali njegovo
ime, Ranko Šljivić, bilo je u tom pogledu toliko izazovno da mu
niko nije mogao odoleti.
Skladno građen i srednje visine, otvorena ali pomalo
mrzovoljna lica s nešto krupnijim nosom, lepih krupnih šaka i
povećih stopala koja bi se, reklo bi se, bolje osećala u pirotskim
gumenim opancima nego u milicijskim cokulama, Ranko nije bio
omiljen među zatvorenicima. Galamdžija, namćor i dandara, koji
je voleo da podvikne („’Ajde, šta se vučeš!“), uživao je glas da u
neraspoloženju ume da mune u rebra i da ne odbija naređenje da
tuče i s njim pomalo nisi bio načisto šta ti može prirediti. Umeo je
da ti šapne poruku koju ti šalju rođaci, a i neočekivano, sam od
sebe, da te kazni nekim zakidanjem koje će te pogoditi. Zato mu
je ciglana nadenula dugo i rogobatno titularno ime, koje bih
danas rekonstruisao ovako: Ranko Šljivić od Levča, ljubitelj levče i
levka. Nisam siguran da u tom nadevanju nisam učestvovao i
sam.

57
 Prema meni, a valjda i prema drugim intelektualcima — ako
sam to bio i ja — ponašao se nabureno i najčešće me nije ni
gledao. Samo bi svojim baritonom tiho, kao kroz nos, izricao
kratka naređenja i, gledajući nekud visoko pred sebe, krajičkom
oka bi mrzovoljno pratio kako ih izvršavaš.
Više puta se načinio lud na moje odbijanje da trčim kad
idemo u šetnju. A onda mi jednog dana kaže:
„Šta je, ne umeš da potrčiš?“
„Ne umem“, odgovaram. I ja sam tog dana bio naduven.
„Ćeš da umeš“, kaže on više neraspoloženo nego ljutito,
„jebem ti sunce studentsko, kad te uzne Šane pod svoje! Pa ćeš i
da trčiš i pipirevku da igraš!“
Zastanem s onim ćupom i testijom u rukama. „Ranko“, kažem
mu, „trči ti ako ti se trči. A Šaneta možeš da zovneš da ti pravi
društvo.“
On me onako sa strane gleda.
„Dobro, dobro“, klima prekorno glavom. „Vidim ja, lepo su te
u tvoje škole vaspitali kako da poštuješ starejeg čoveka. I lepo si
kutnje vaspitanje dobio!“
„’Ajde, bre, Ranko“, kažem, „’di si ti stariji!“ „Pa stareji sam!“,
objašnjava on tvrdoglavo.
„I šta ’oćeš! I ima da me slušaš! ’E l’ znaš!“ I daje mi znak da
krenemo dalje.

7.

Mislim da sve dok me nije sprovodio na jedno suočenje i dok

nije čuo šta me pitaju i video šta mi rade, nije najbolje znao kako
da se prema meni ponaša.
Tog dana, već je došao po mene, rekao bih, pomalo bled, kao
uplašen.
„’Ajde“, kaže, i nekako me čudno zagleda u lice, kao da me ne
prepoznaje, „zovu te“.

58
 Obukao sam zimski kaput, iako još nije bilo toliko hladno, i
požurili smo hodnikom.
On za mnom hukće:
„Šta si to uradeo, jebem ti sunce! Brže, čekaju te! Uh, sunce ti
kalajisano!“
Nisam ga dobro razumeo. Zašto je, razmišljam, ovako
uzbuđen? Nervoza sprovodnika uvek izaziva uznemirenje i kod
zatvorenika i pada mi na pamet da to čini namerno.
Uveo me je u pregrejanu milicijsku sobu, u kojoj je bilo vrelo
kao u pećnici, pritvorio za nama vrata i zbunjeno, pod kapom,
salutirao:
„Druže potpukovniče“ — ili „majore“, nisam siguran — rekao
je pomalo izbečeno, „doveo sam ga.“ Krajičkom oka primetio sam
da pozdravlja kao predratna vojska, kao nekad moj pokojni otac,
široko izbacivši lakat u stranu i upravno zabivši šaku u
slepoočnicu.
Ali već mi je odnekud pritrčao udbaš Mali Rajko. Pre nego što
sam uspeo i da se snađem, pripucao mi je nekoliko bokserskih
udaraca u prsa i glavu.
„Šta gledaš, majku ti jebem izdajničku!“
A ja sam se, zaista, prosto bio zablenuo u prijatelja s kojim su
me suočavali. Nikad nisam ni pomislio da bi s njim mogao imati
suočenje. Mladi čovek je sedeo okružen islednicima, koji su se
nadnosili nad njega, nisam ga bio video od hapšenja i njegov
bolesni, gotovs samrtnički izgled me je užasnuo. Šta li su mu,
pomislio sam, sve radili?
Pod onim udarcima tako reći zalepio sam se za vrata, zalupivši
ih. I Ranko, koji je morao da izađe, ostao je zatvoren unutra. Sad
zbunjeno gleda šta se dešava.
„Jesi li“, pitaju me Glumac ili Visoki Rajko, „opet te pitam, od
ovoga ovde“, i glavom pokazuje prema prijatelju, „dobio
emigrantski list Novu Borbu!“
„Nisam“, odgovaram brišući okrvavljene usne.
Oni se nanovo okreću ka njemu:

59
 „A ti, jesi li mu dao Novu Borbu?“
Prijatelj me s osećanjem krivice na licu pogleda.
„Pa, čini mi se, jesam.“
„A?“ upućuje mi se novo pitanje. „Šta sad kažeš?“
„Rekao sam već“, odgovaram. „Nisam ništa od njega dobio.“
Opet se oni obraćaju mom prijatelju:
„Kaži mu ponovo.“
Prijatelj me gleda prosto molbeno.
„Pa, čini mi se“, kaže, „dao sam ti. Nisam se valjda prevario.“
Toliko mi ga je bilo žao da bih u nekoj drugoj prilici, ili da
sam imao malo više vremena, možda i priznao.
„Nisi“, tiho odgovorim. „Prevario si se.“
On se samo lako udari rukom po kolenu.
I gotovo, završi se suočenje. Već mi je Mali Rajko nanovo
pritrčavao i iznova mi opaljivao krošee i direkte. I izbacivali su
nas napolje.
„Vodi ga!“ viču Šljiviću. „Marš u ćeliju!“ „Razumem!“
izgovara ključar uplašeno. I hvatajući me za rukav kaputa, izvlači
me u hodnik.
U hodniku, očigledno, zaboravlja da je on taj koji je pratilac, a
ne ja. Žuri ispred mene krupnim koracima, izbacujući, kao čovek
naviknut na laku obuću, teške cokule pravo pred sebe, i, pred
mojom sobom, petlja po velikoj vezi ključeva. Otključava, ulazi i
sačekuje me da uđem. Onda pritvara vrata i, kolačeći oči, tiho,
prestrašeno izgovara:
„Pa, jesi li lud! Priznaj im! Zar ne vidiš da ’oće da te ubiju!“
I, ne sačekavši odgovor, izlazi i zatvara teška vrata velikom
rezom. Zatim se čuje ključ koji čagrlja u katancu, pa brzi koraci u
cokulama koji se udaljavaju.
To je možda bila, kako sam onda razmišljao, provokacija, a
možda je i on samo bio jedan od onih koji ne veruju da ću zatvor
preživeti.

60
 8.

Još pre nego što me je bacio u samicu, podmukli Šane me je

kaznio zabranom primanja paketa od kuće. Kaznu nije saopštio ni
meni, a ni mojima koji su mi pakete pripremali. A to su bila dva
moja strica, Žika i Boža, i ujak Velja, koji su mi naizmenično,
svakog petka valjda, kad je ćuprijski pijačni dan, donosili nešto za
jelo, kutiju od sto komada cigareta, obično tadašnje romanije,
koja je nalikovala na moravu, i čist veš; u manšetama prljavih
košulja nekoliko puta pokušao sam da im nekim ceduljama nešto
dojavim; ali oni to, saznaću kasnije, nisu očekivali i nijedanput
nisu ništa pronašli.
I rođaci su nastavili pakete da donose, a ključari da ih
primaju, i zatim da ih stavljaju pored ulaza u zatvor. Koliko sam
mogao da primetim, nisu ih dirali. I tu bi ostali do sledeće posete,
kad bi što je neukvareno pod nekim izgovorom bilo vraćeno.
To je uz onu slabu hranu, od jedne ili dve kutlače — ne sećam
se tačno — nezaslađene cigure, od komada hleba od trista grama i
obroka retke posne kupusne čorbe, u stvari bila strašna kazna,
koja me je dok sam bio u skupnoj sobi, gde su se paketi, maltene u
nekoj vrsti kolektiva, bar donekle delili, više pogađala psihički
nego fizički. Ali od prelaska u samicu glad je postala užasna; u
Čizmašima postoji detalj kako izgladneo zatvorenik očekuje da se
u zatvoru zvekom kazana oglasi čas deljenja hrane. Osluškivao
sam svaki šušanj u hodniku i potmulu škripu u grudima i
strahovao od oživljavanja još nestišanog procesa. I, umesto od
obnavljanja tuberkuloze, oboleo sam od — hemoroida! A
okamenjeno govno u crevima i svrab u čmaru nikako ne rade u
prilog dostojanstva jednog naprđenog mladog političkog
zatvorenika.
Jednog dana ulazi mi u sobu Ranko Šljivić. Kao da se pomalo
osvrće oko sebe.
„Jesi li dobio paket?“ pita.

61
 „Nisam“, kažem. I pomalo mu se čudim; on to mora da zna.
„Valjda niko nije dolazio.“
Ali on kaže:
„Video sam ti čiču, majstor-Žiku opančara, dolazio je. Traži
da ti ga daju. Kaži da si ga čuo na zatvorsku kapiju.“
Već je prolazilo mesec ili mesec i po dana otkako sam kažnjen
i zaista sam kod ulaza dva-tri puta bio primetio neku nemarno
istovarenu hranu na jednu od onih malovaroških vezenih
kuhinjskih kuvarica. A njih su za pokrivanje korpe koristile i moje
strine i ujna.
Ne sećam se više pojedinosti, ali sutradan sam to pitanje
nekome i postavio. I, začudo — doneli su mi. Istina, tad sam
dobio samo cigarete i veš, bez hrane, ali sledeći put — sve je bilo
tu.
Ovo Ilić za jednog zatvorenika nikad ne bi uradio.

9.

U to vreme u zatvoru je ležao i Vlasta Ajduk, nekadašnji

ćuprijski pekar, na koga se, kao na opasnika van zakona, gledalo
kao na osuđenika na smrt. Da li je već bio i zvanično osuđen,
nama, zatvorenicima bez iskustva sa socijalističkim zakonima,
nije bilo dovoljno jasno. Ali, ako još nije, smatralo se, sigurno će
biti.
Ne znam da li je Vlasta i za vreme rata bio četnik; ukoliko
jeste, ni po čemu nije bio istaknut. Uglavnom, kad se rat završio,
našao se u šumi. Možda je najpre bio u nekoj grupi, pa se, pod
poterama i terorom nad porodicama i jatacima, osamio, a možda
je od početka do kraja bio sam, tek, uhvaćen je inokosan. Iskićen
redenicima i oružjem kao Božić-Bata i čuvajući se od pucanja,
pogotovu u živu metu, više hajduk nego četnički gerilac i više
razmetljivo laprdalo nego hajduk, proveo je po kučajskim
vukojebinama četiri-pet godina. I kad su mnogi glasovitiji četnici

62
odavno bili pobijeni ili pohvatani, Vlasta se, sve do proleća
pedesete, negde smucao. Šta sve Udba za pet godina nije učinila
da ga se domogne. I kad joj je na kraju to nekako pošlo za rukom,
spremna za grdnu ajkulu, u čudu je gledala kako joj se u
ogromnoj mreži koprca čikov veliki kao prst. A možda joj se
gerilac, kad mu je potucanje dosadilo, predao i sam.
Na sredini četvrte decenije, ravne crne, masne kose koja mu
pada po vratu — nisu ga, kao nas, šišali do glave, valjda su i njome
hteli da ga obeleže — on je delovao kao čovek predodređen da
bude mali, sitan i žgoljav, pa se Zahvaljujući jakoj ličnoj volji
tome nekako izmakao. Nizak rast, ipak, nije izbegao, ali, možda
zbog napornog nekadašnjeg zanimanja i krupnije glave, izgledao
je žilav, žustar i okretan kao detlić. Na nogama je vukao bukagije
od šesnaest kilograma i mogao je da se kreće samo krečeći se i
odižući im moćan lanac kanapom. Međutim, u hodu je tim
lancem po hodničkom betonu tako treskao i brencao kao da se
njime ponosi. Držeći u jednoj ruci testiju ili ćup — iznosio ih je
naizmenično — a u drugoj kanap na bukagijama, prosipao je
seljačke mudroserine i ustima punim krupnih žućkastih zuba
neprekidno se smejao.
Mešavina šarlatana — ne znam koliko tačno, pronosilo se,
možda poreklom iz Udbine kuhinje, da je u istrazi otkrio veliku
jatačku mrežu — duhovitog lakrdijaša i bistrog zezanta, izgledalo
je da mu je onaj njegov prethodni život bio jako dosadio, te da
ovo, makar i pod pretnjom smrtne kazne, prima ne samo s
olakšanjem nego i sa velikim zanimanjem. Iako stalni samičar,
koga seljakaju čas u istražni čas u sudski deo zatvora, zabavljao se
kao na nekoj fudbalskoj utakmici i izgledalo je da mu je svaki
zatvorenički trenutak vrhunski uzbudljiv.
U ćeliji je često pevao i zatvorom je odjekivao njegov zvonki,
prijatni tenor:

Sedamdeset i dva dana-a.

Sedamdeset i dva dana-a-a,

63
 Na mom srcu leži rana-a-a.

Nije rana od bolesti-i.

Nije rana od bolesti-i-i,
Već od tuge i žalosti-i-i.

Zbog nečega ta pesma je važila za četničku i zabranjenu i čim

bi odjeknula, svi bi načuljili uši. Da li će, pitali bi se, sad Vlastu
opet pretući?
U istrazi su ga, mora biti, opako prebijali, a zbog raznih
jezičkih ispada možda i kažnjavali, ali on je svako otvaranje ćelije
ipak dočekivao radosno. Odmah bi pokušao da zapodene
razgovor s posetiocima.
„Bre“, rekao bi udbašima glasno, tako da bi se sve čulo i u
hodniku, „vi ste neki mlogo dobri domaćini.“
„Zašto?“ pitaju posetioci.
„Pa“, odgovara Vlasta, „tako nas dobro ’ranite, i tako ste
pažljivi, da se pitam kako li tek ’ranite kučići.“
„Ćuti tu“, nasmejali bi se ovi, „nisi zaslužio ni ovoliko.“
„Ama znam“, ne smiruje se on, „da ja nisam zaslužio. Ali ovi
vaši u’apšeni kumunjare? Ljudi navikli na bolje, teško im je to da
podnesu. I — zamisli da jedan dan među nji’ upadneš i ti!“
Stalno je pokušavao da u razgovor uvuče i Ilića, koji mu je
izgledao privlačan kao sagovornik. Međutim, ovaj, onako
uzdržan, samo bi se ispod svojih lepih, negovanih brčića smešio i
ne bi odgovarao.
Ali zato je u ljubitelju levče i levka Ranku Šljiviću našao vrlo
srećnog sabesednika. Njihovi dijalozi, koji po zatvorskim
pravilima ne bi smeli da imaju svedoke, pogotovu one zvanične
— u prisustvu udbaša ni Vlasta ne bi s njim razgovor zapodevao
— bili su vrlo česti i predstavljali pravo seljačko nadmudrivanje.
A ono je umelo da se završi i gromoglasnim smehom i ljutitim
psovkama.

64
 „’Di si ti, bre, Ranko?“, pitao bi Vlasta. „Nema te tri dana! Šta
da radim bez tebe? Da umrem od dosadu? Jesi li opet u selo imao
neku svadbu? Jesi li popio neku?“
„Ma što sam popio“, odgovara milicajac, „nego što sam
u’vatio jednu snašu! U, kak’a je, k’o puška! Prosto, zaljubio sam
se!“
Hteo bi da odmah zaključa vrata.
„Ej“, požurio bi zatvorenik za njim, „kak’a je, kak’a je? Pričaj
mi!“
Vlasta bi mu, smejući se, pred nosom zatvarao.
„Zamišljaj, Vlastimire. Zamišljaj!“
Drugi put Ajduk bi za vreme deljenja ručka pred
slobodnjacima ozbiljno pitao:
„Što ti, boga ti, Ranko, ne kažeš onome Šanetu ili Sekuliću da
neki put navrate ovamo i pred ručak, a ne samo noću, kad ’oće
nekog da biju?“
Šljivić bi potrčao u klopku kao radoznalo pile:
„Što da dođu? Šta će ti?“
„Pa da se šef Udbe“, odgovara Vlasta, „jedanput posere u ovaj
kupus, te va’ će postat mrsniji.“
U početku, Ranko je na Vlastine žalbe na hranu, u duhu
njihovog nadmudrivanja, umeo da kaže:
„Ma šta će tebe bolja ’rana? Skupo je to, ne valja se da se baca.
Ti ćeš ionako brzo za kolac.“
Sad, kako je vreme više prolazilo i kako se trenutak Vlastinog
pretpostavljenog streljanja približavao, a on smrtnjaka sve bolje
upoznavao, činilo mu se da, po nekim starostavnim pravilima,
onakve grube šale više ne sme da pravi i da mu Ajduk time izbija
iz ruku njegove dobre odgovore. Maltene, i smrtnu kaznu je sebi
osigurao da bi je njemu gurao pod nos! Zbog toga je na
zatvorenikove bezobrazluke umeo katkad da besni i iz hodnika na
njega da laje kao vezan pas:
„Vlasto, nemo’ da se zajebavaš! Nemo’ ja sve da ti jebem,
Vlasto!“

65
 Jednog dana već pred moj odlazak iz Ćuprije gledao sam
Ranka kako izvodi Vlastu iz trojke ili petice u šetnju.
Ajduk je kao i obično široko razvaljenih usta nešto laprdao.
Šljivić, s mauzerom obešenim preko ramena niz desnu butinu,
išao je pored njega i smejao se njegovim šalama.
Baš pred ciglaninim vratima zatvorenik iznenada zastane.
„Je li, Ranko“, kaže napola šeretski napola ozbiljno, „kad me
ovi povedu, je l’ ćeš i ti u men’ da pucaš?“
Milicajac se na to toliko zaprepasti da mu gotovo pade kapa sa
glave.
„Što ja?“ promuca. Od užasa prosto je bledeo.
„Pa neki mora“, kaže Vlasta razložno. „Nećete valjda da
puštite mene sam to da radim.“
Ovaj nije mogao da dođe k sebi.
„Ma to se, budalo, radi u Jagodinu!“ Iz zapanjenosti padao je
u uvređenost i jarost. „Konju jedan! Magarčino četnička! Ne bi ti
bio četnik da nisi magarac i budala!“
Na to se sad vređao i Vlasta.
„E, pa ne možemo svi da bidnemo pametni k’o vi, kumunjare!
Vi, kumunjare, vi ste ceo svetski pamet pobrali i nikom ništa niste
ostavili! ’Di mi sad pamet za sebe da nađemo?“
Ranko odjedanput dreknu:
„Ćut’! Tišina!“ Bio je crven od ljutnje. „Reč da više nisam čuo!
Sad ću da te vrnem u sobu!“ I, kao da dodaje gas, viče: „’Ajde! Šta
se vučeš! Kol’ko, misliš, za tebe imam vreme?“
Iz šetnje su se vratili uvređeni i posvađani. Nisu više među
sobom progovarali.

10.

Jedanput je, međutim, ispalo još gore.

Izveli su Vlastu u šetnju i, kad su ga vratili, potpuno
neočekivano, zatekao je u sobi — sustanara. Takva stvar mu se
nije desila otkako je uhvaćen i u prvi mah ga je obradovala.

66
 Ali sustanar je bio komunista, što ga je zapanjilo, i on ga je čak
poznavao. U stvari, to je bio isti onaj član ćuprijskog komiteta
koji je pričao anegdotu o ljubičici od sto kila. A kako je čovek
ranije bio oznaš, nije isključeno da je svojevremeno učestvovao i u
nekoj poteri na svoga sadašnjeg sustanara i da je ovaj znao i za to.
Ajduk ga začuđeno pita:
„Odakle ti tu?“
„Pa, eto“, odgovara sustanar, „u’apsili.“
„Kako?“ čudi se Vlasta. „Koj tebe može da u’apsi?“
„Pa, eto. Može“, kaže ovaj.
„A što? Nešto si“, i pokazuje šakom, „leva ruka, desni džep?“
„Ma jok. Politički, jebeš mu mater.“
„Ih, politički. Koj može tebe zato da ’apsi? Nego, nešto si, kaži
mi, ukrao? A?“
Možda je, zapravo, pomišljao, kao što bi mnogi zatvorenik i
pomislio, da su mu komitetliju ubacili kao cinkera. I, pošto je
istragu dosta davno bio završio, pitao se šta Udba još hoće od
njega i ovo ga je malo zbunjivalo.
„Ma nisam, bre, ništa ukrao!“ ljuti se novajlija. „Ako si ti
lopov, misliš, svi smo lopovi! Nego, politički! Zbog Rusa su me
uhapsili!“
Još Vlasta ne veruje. Nešto je svojevremeno o tome načuo, ali
ni onda nije mnogo poverovao, a dosad je već skoro i zaboravio.
„Šta zbog Rusi? Voliš Rusi?“
„Jebi ga“, odgovara novi, „volim.“
Vlasta se smeje.
„Pa i ja volim Rusi. Onda sam i ja politički.“
Ideja mu se dopada i već se kliberi.
Ali njegov sustanar ne pokazuje oduševljenje i on sumnjičavo
zastaje.
„Ej“, kaže, „da vi niste počeli?… Da vi niste počeli među se?
…“ Odjednom zasija od zadovoljstva. „Ej, pa vi ste to počeli među
se da se ’apsite! Ej, pa vi ste gotovi!“ Hvatao se za čelo od sreće.
„Gotovo je to! Nema više! Čim ste vi počeli između sebe!…“

67
 S onim lancima na nogama, počne da skače po ćeliji kao
majmun.
„Čim ste vi među sebe počeli da se ’apsite, Vi ste gotovi! Sad
ćete vi sami da se poubivate! Pretek’o sam!“ Udarao je negvama o
vrata, ceo zatvor od njih zveči. „Ljudi“, viče kroz špijunku, koju je
odgurnuo, „pretek’o sam! Ljudi! Vlasta je pretek’o! A oni su
gotovi! Ot’oše kumunjare u pičku majčinu!“
Nisam siguran, ali čini mi se da je tog dana dežurni ključar bio
baš Ranko Šljivić. Dotrčao je na galamu i otvorio vrata.
„Šta je to? Koj to tunaka larma?“
„Ma ovaj me ludak“, kaže komitetlija, „zajebava što sam
komunista. Eto s kim vi mene ’apsite.“
Ključar pita:
„Je l’ istina, Vlasto?“
„Ma istina, bre!“ odgovara Ajduk. Stoji raščepljen kao
gazdarica nasred bogate kuhinje i širi ruke. „Gotovi ste vi! Čim ste
vi počeli između sebe da se ’apsite, gotovi ste. I mene više nećete
da streljate! Nemate vi više vreme za nas! Sa’ ćete vi da se bavite
među se!“
„E, Vlasto“, kaže milicajac, „sad si preterao svaku meru. Sad si
najebao’, Vlasto.“
I nekud otrči.
Malo zatim otud su, s motkama u rukama, dotrčala njih
trojica. Prvi je bio Mali Rajko, a za drugu dvojicu nisam siguran,
ali mislim da su bili Sekulić i dežurni ključar Ranko Šljivić.
Izveli su ga u hodnik ispred ćelije, pa su ga odmah tu sa tri
strane složno mlatili onim palicama sve dok im nije pao. Onda su
ga tukli — zato što im se valja po zemlji kao svinja. I, pretučenog i
modrog, odvukli su ga natrag u ćeliju.
A komitetliju su istog časa prebacili u drugu sobu.

68
 11.

Pred samu Novu godinu ili u januaru pedeset prve grupa nas
uhapšenih „zbog Rusa“ prebačena je u Oblasni zatvor u
Kragujevcu. A ubrzo potom je pred Okružni sud u Jagodini
izvedeno petnaestak dorsovaca (DORS — Demokratska
organizacija slobodnih ljudi Jugoslavije), među kojima se, oko
desetog mesta na tužiočevoj rang-listi, nalazio i Vlasta. Prva
dvojica među njima, dvadeset četvorogodišnji student Dragan i
neki Dragoljub, osuđeni su na smrt i streljani. (Ovaj prvi, koji se,
videću mnogo kasnije u sudskoj presudi, u stvari zvao Predrag,
bio je, uz mene, kobajagi, ona druga „lepa uspomena“ Mije
Milačića iz njegovog udbaškog života. Kad je, pod isledničkim
terorom, posle provale, među okrivljenicima došlo do onog
uobičajenog uzajamnog prebacivanja krivice — „Nisam to ja nego
onaj drugi!“ — Dragan je, po Mijinom pričanju, sve primao na
sebe. „Mi mu kažemo: ,Ali, čekaj, ti tada nisi bio tu. Nisi to ni
mogao da uradiš!’ On, međutim, odgovara: ,Ne. Ako tako kažu
moji drugovi, onda je tako.’ I ostao je uspravan do streljanja u
Jagodini.“ Udbaši su, kaže, za njega imali, ne samo poštovanje,
nego i velike simpatije.)
Vlasta je osuđen na devet godina robije. To oživljava
razmišljanje o onoj glasini o otkrivanju cele jatačke mreže —
krajem devetsto pedesete u Despotovcu je, čini se, osuđena još
jedna slična dorsovska grupa, u kojoj su prva dvojica takođe
osuđena na smrt — ali i o tome da uhvaćeni gerilac pred
zakonom, možda, nije imao neke ozbiljne krivice. Jeste se on,
nakićen oružjem i redenicima, šepurio po šumama više od pet
godina, jeste izmicao poterama kao zec, jeste verovatno
prisiljavao seljake da ga tajno hrane i odevaju. Ali — nikoga nije
ubio, nikoga opljačkao, nikome kuću zapalio, nikakvu veliku štetu
naneo. I nesamostalni sud osudio ga je, moglo bi se reći, više radi

69
zaštite autoriteta vlasti nego što je u rukama imao prave krivične
činjenice.
Ilića i Šljivića više nikad nisam sreo i ne znam šta se zatim s
njima zbilo.
Ali deset-petnaest godina po odlasku iz ćuprijskog zatvora
navratio sam poslom u zavičaj. Sve sam manje ljudi u njemu
poznavao, osećao sam se kao prognanik koji dolazi tajno — ako
bih ostao duže od dan-dva, Udba bi odmah oko mene počela da
njuška — i žurio sam da posao što pre obavim, da na brzinu
posetim jednog ili dvojicu rođaka i odmah da pobegnem. Moja
patnja za rodnim gradom, u koji ću nanovo slobodno ući tek
četiri decenije posle hapšenja, što kao svoj put onda nisam mogao
ni da zamislim, pokrivala se utehom da mi bar nije nanovo naneo
neku nesreću.
Tada sam na ulici jednog čoveka prepoznao.
Stajao je na trotoaru sa strane nešto s nekim razgovarajući i
pogledao sam ga tek letimice. Bio je u onoj smešnoj nošnji koju
gaji, naravno, čitava Srbija, ali niko toliko istrajno kao moji
Ćupričani — u šajačnim jahaćim čakširama i gumenim opancima,
izgužvanoj raskopčanoj kupovnoj košulji, iznošenom kaputiću od
tvida i sličnom kačketu na krupnoj glavi. U rukama je držao
obligatan muški rekvizit — pleteni zembil od ševara, s kojim se
ide na pijacu. Vrana prava kosa ispod kačketa već mu je dobro
progrušana, a lice išarano dubokim linijama bora, međutim, još
ne deluje starački.
Poznajem li ovog čoveka, pomislio sam.
„Jesi li ti, Vlasto?“ upitah. „Zdravo, Vlasto?“
Otud se ka meni upravlja pažljiv pogled dva dosta posustala
ali još bistra oka, u kojima se trenutak vidi neodlučnost.
„Student!“ kaže on iznenađeno. Žućkasti osmeh otkriva
sačuvane krupne fasadne zube i više rupa u njima sa strane.
„Zdravo, student! Jesi li živ, boga ti?“

70
 Očigledno, onako kako sam kroz rupicu u vratima gledao ja
njega, gledao je i on mene. Nikad se ne upoznavši, bili smo dobri
poznanici.
„Živ“, rekoh. Široko sam se smejao i ja njemu. „A ti?“
„Živ i ja! Guram!“ Stezao je šaku u pesnicu. „Ne dam se! I ne
daj se!“
Odgovarao sam gestom.
„Ne dam se!“
„Guraj!“ dovikivao je. „Jebem li im majku!“ Odgovaram na
sličan način.
Obojica smo nekome pokazivali lakat i prijateljski se jedan
drugome osmehivali.

71
 RUKOVODILAC RADOVA

1.

Nedavno mi je jedan golootočanin iz Vojvodine ispričao da

mu se na mene žalio moj negdašnji rukovodilac radova na Golom
otoku zato što sam se negde o njemu izrazio ružno. Nije
isključeno da takvo nešto zaista jesam učinio.
Taj onda isto tako mlad čovek, jedva nekoliko godina stariji
od mene, nije me od početka podnosio, upravo onako kao što me
je naš tadašnji novi sobni starešina Dragić Aksentijević od samog
početka simpatisao. Čim je prvi put ušao u paviljon, Dragić je,
pogledavši me, rekao nekome iz baračnog štaba, tako da sam ga
čuo:
„Šta vam rade ova deca ovde? ’Ajde da se to aktivira, pa da ide
kući.“
(Stenograf Vitomir Mihailović, s kojim sam prva tri meseca
bio u trinaestici, nedavno me upita: „Sećaš li se jesi li se brijao kad
si došao na Goli?“ „Možda sam se brijao“, odgovorih,
„povremeno.“ On reče: „Ja se odlično sećam. Nisi se brijao.“)
A ovaj, rukovodilac radova, možda je zaključio da sam imao
sreće da se lako provučem i da se još samo izvlačim, i, zatim, nije
našao ništa bolje nego da oseća zavist prema meni.
(Kakva sreća, jadna mi majka!)
Bio je crnogorski kolonista iz nekog vojvođanskog sela i
mislim da je pre hapšenja bio nešto kao predsednik seljačke radne
zadruge. Ovisok, crnomanjast i lepuškast, lepih ravnih zuba,
izgledao je, kao što to često biva s ljudima privlačne spoljašnjosti,
bistriji nego što je stvarno bio. U svakom slučaju, prema radnom
stroju ponašao se kao prema nekoj seoskoj zadruzi. („Sobni

72
starješina na Goli — ka’ pukovnik na slobodu!“ imali su krilaticu,
a ovo je bilo blisko sobnom starešinstvu.) Voleo je da se njegov
tanki glas čuje na radilištu.
Nije bio klasičan batinaš, iako sam ga nekoliko puta video
kako na radilištu nekoga šamara. (Mog prijatelja Dragana
Stevanovića su, i u ono mekše vreme, još često noću vodili u
kupatilo iza osmice, gde su ga premlaćivali. Mislim da je ovaj,
makar povremeno, morao biti u toj ekipi i čini mi se da mi je
Dragan jedanput nešto rekao o tome.) Ali nije bio od onih
namrgođenih revidiraca koji te zastrašuju, naprotiv, često si ga
mogao videti i nasmejanog, doduše, samo u njegovom krugu. Za
one izvan tog kruta, gde sam se nalazio i ja, on je, ogrnut svojim
avijatičarskim šinjelom, imao spremno rukovodilačko odstojanje,
strogu reč opomene ili čak malo i sojskog crnogorskog prezira.
Dok trčim na radilištu, nije me primećivao. Ali kad bi se
desilo da zastanem, dok moj parnjak, na primer, ne natovari
tragač, on bi to obavezno primetio. I, prolazeći, dobacio bi:
„Mrdni malo, Mihailoviću, mrdni!“ Zvao me je jedino
prezimenom.
Ako bi ko uveče rekao da sam tog dana dobro radio, on bi sa
svoje strane objasnio:
„On samo špekuliše. Ja njega u borbi protiv bande nisam
video.“
Osećao sam snažnu želju da ga opsujem i laskao bih sebi ako
bih rekao da sam se na to usuđivao. Ipak, štošta sam mu katkad
odgovarao.
Valjda, dakle, novembra devetsto pedeset prve — a moglo bi
biti, nisam siguran, i decembra ili oktobra, ili, čak, i januara
pedeset druge — sobni je odjedanput, verovatno uz dozvolu
islednika, za vodnike radnog stroja postavio nas trojicu mladića,
uz mene, još i Tripa Milovića rođenog trideset prve i Gojka
Babića rođenog trideset druge, obojicu kolonista iz Vojvodine.
Bar kad sam ja u pitanju, to nije moglo biti po volji našeg
rukovodioca radova.

73
 Ko je sve mogao biti u mom vodu? Skopski student Janačkov
iz devete grupe Udbe Makedonije, Sveta Stanković Francuz, Miša
Pifat (kad nije bio u dramskoj sekciji), student tehnike Dragoljub
Pestić, pekar Nikola Medić, student Zoran Vodeničarski, koji je
kasnije promenio prezime u Ilijev (prema kome sam se, sa grižom
savesti se sećam, dva-tri puta poneo neprijatno, zbog čega sam
mu se kasnije izvinio)? To su uglavnom ljudi koji su pre toga bili
sa mnom u istoj brigadi i verovatno smo ostali i u istom vodu.
Dragan Stevanović, čini mi se, posle bojkotovanja, nije ostao kod
nas.
Ali vodni sastavi, od po trideset pet do četrdeset ljudi, koliko
se sećam, i nisu bili potpuno stalni, nego su samo imali neke
stalne okvire, dok su, zavisno od trenutne potrebe, i brigade i
pojedinci svaki čas seljakani levo-desno. Neprekidno su neki
odlazili, a neki dolazili. Tako ne mogu da se setim ni da li su s
nama bili i Mihailo Renovčević i Spasoje Zrenjanin, u tom
trenutku nanovo bojkotovani, i Osječanin Ivan Pauc, s kojima
sam po naređenju rukovodioca radova morao da imam neka
neprijatna posla.

2.

Kako sam se kao vodnik ponašao?

Lako bi mi sad bilo reći da sam gledao da štitim kažnjene i
bojkotovane, jer sam to mogao samo uz veliki rizik, u
pojedinačnim slučajevima i ako se takav stil ne oglašava javno.
Nastojao sam da vod radi dobro, a kako sam pre hapšenja na
omladinskoj radnoj akciji četrdeset devete na izgradnji auto-puta
Beograd—Zagreb bio komandir čete, rad sam umeo i da
organizujem.
Tako sam mogao donekle da ublažim ganjanje nekog
bojkotaša — ne svakog! — privremeno ga skidajući s tragača i
prebacujući na neko stajaće mesto, gde bi, kao, bio korisniji. I

74
ranije nisam sebi dozvoljavao da mi bojkotovani s kojim radim
nosi prazan tragač sam, na leđima, što je bio onaj ponižavajući
znak kojim je obeležavan. Iako se više javno nije tuklo niti su
bojkotovani imali crvene lampase na pantalonama, ovo u vodu
ipak nisam mogao da proglasim kao obavezno, jer se u radnom
stroju još radilo po starom. Ali mogao sam goniče pojedinačno da
opominjem da to ne čine, uvek za to nalazeći neki poseban razlog.
„Vidiš“, opomenuo bih ga, „da su mu leđa ranjava?“
Mogao sam, isto tako, nekom goniču da ne dozvolim da teret
na tragaču, gurnuvši ga na prednju stranu, ne prebaci najvećim
delom na bojkotovanog.
„Tovari to“, rekao bih, „ravnomernije. I nemoj uzimati toliko.
Zar hoćeš da ga baciš u bolnicu?“ I da na taj način ne pružim
priliku nekom cinkarošu, dodao bih: „On bi to jedva dočekao.“ A
ko od nas to ne bi jedva dočekao?
A uveče, kad se rukovodiocu radova daju predlozi za pohvale
najboljim radnicima, predlagao bih neke koji su tog dana zaista
dobro radili, ali nikako i one koji su ganjali bojkotovane.
U pogledu davanja izveštaja o ispunjavanju norme znao sam
da u brigadama, pogotovu među studentima građevine, postoje
pravi majstori za nameštanje prebačaja — Pifat je, na primer, na
kopanju kanala, umeo, dok trepneš, da ukrade po desetak metara!
— i na to sam se mogao praviti lud sve dok se baš ne pretera.
Norme su ionako bile veoma oštre, a uobičajeni prebačaj iznosio
je 30 do 35 odsto — iznad toga moralo se paziti.
Ali evidentičar radnog stroja u to vreme bio je invalid
oštećenog lakta Mirko Adžić iz Zaječara, naš drugar koji je mene
posebno voleo i koji me je, onako mršavog i gotovo štrkljastog,
zvao Bambus. Gledajući me maltene kao sina, iako nije bio baš
toliko stariji niti smo mi držali do takvih odnosa, on je voleo da
deo svog posla obavlja boraveći tamo gde sam ja. I nas dvojica
oko prebačaja vodne norme nikad nismo imali reči.

75
 3.

Međutim, rukovodilac radova nikako nije bio zadovoljan.

„Ti si“, krešti na mene, „mekan prema bandi! Zašto se banda
kod tebe šeta? Zašto se ne tera da trči?“
To je za logor bila jako teška optužba i dok nam je sobnjak bio
njegov pajtos Blaža Sjekloća, zbog nje sam stalno bio na ivici
bojkota.
Odgovaram da se teraju onoliko koliko mogu da izdrže.
„A ti ćeš da ocenjuješ koliko mogu da izdrže! Oni se kod tebe
odmaraju kao na poštedi!“
Ali sad sam, od Dragićevog dolaska, znao da me sobni štiti i
više se od njega nisam plašio.
„Ako nisi zadovoljan“, drsko sam odgovarao, „dođi, pa ih
ganjaj sam! Ja bolje ne umem.“

4.

On to nije mogao suviše dugo podnositi. Morao mi je nešto

smisliti.
„E, nećeš više tako!“ kaže mi preteći jednog dana. „Sutra ćeš
dobiti Renovčevića! I vodićeš ga u kamenolom! Ganjaćeš ga sam!
Znaš šta treba da mu radiš!“
Na žalost, znao sam, i video sam.
Stupivši iz rodnog Šapca veoma mlad devetsto četrdeset prve
godine u partizane, gde je postao invalid u levu ruku, Mihailo
Renovčević je posle rata bio sekretar okružnog partijskog
komiteta u Šapcu i Vranju i zamenik ministra ili ministar teške
industrije u vladi Srbije. Uhapšen još četrdeset osme, evo, već tri
godine trpeo je neopisiv teror. Nanovo je bio bojkotovan i više ga
javno, u stroju i na radilištu, nisu tukli, ali zato su ga i tukli i
mučili i ganjali kad se ne vidi — noću, u sobici sobnog starešine, u
Centru, u kupatilu, a danju, izdvojenog negde na ostrvu. Za to su

76
se specijalizovali posebno izabrani vodnici, brigadiri i aktivisti; ne
svi, treba reći, nego dobrovoljci i odabrani, s tim što su oni sobom
katkad vukli i neke prinudne batinaše.
Nismo, u stvari, ni znali šta mu sve rade. Znam, jedino, da su
mu, verovatno u ganjanju, slomili stopalo, od čega će mu kasnije
takođe ostati invalidne posledice.
Da li smo se u predasima, kad nije bio bojkotovan, u paviljonu
družili?
Samo donekle, i to pre svega zahvaljujući dobroćudnom,
nasmešenom Spasi Zrenjaninu, bratu Žarka Zrenjanina i
nekadašnjem šefu jugoslovenske trgovinske delegacije u Moskvi,
koga je Mihailo gledao kao sebi ravnog. Jer ovaj nekadašnji mali
šabački zidar i gotovo besprizorni koji je pevao po kafanama, u
partiji se naučio da drži do svog ranga i mladiće k sebi nije
pripuštao. Spasoje nije bio takav. Hrabar i, očigledno, naviknut da
ga gledaju kao hrabrog, uobražen čak, Mihailo je na Golom
otoku, ispršen i oštrog profila, samo pred sebe gurao svoju
bandoglavu isturenu donju vilicu kao u bulterijera i izgledao kao
da glavu u životu nije pognuo.
(Još će se više Mihailo uobraziti po izlasku sa Golog, kad mu
izađe za tadašnje vreme zaista vrlo dobar partizanski roman Sam,
koji je na Golom otoku, izgleda, i napisao, i kad, nekoliko godina
kasnije, dobije drugu nagradu na anonimnom konkursu
sarajevske „Narodne prosvjete“ za roman Šolaja. Tada će,
deceniju, deceniju i po, hodati beogradskim ulicama ne osvrćući
se ni levo ni desno poput Krleže i golootočane maltene neće
poznavati.)
I sad je trebalo takvog čoveka ja da ganjam, i da tučem.

5.

Tog jutra verovatno sam mu prišao i rekao:

„Ti ćeš danas sa mnom.“

77
 Šta li je tada pomislio? Je li me poznao kao Spasinog prijatelja?
Šta sam mislio ja?
Nisam sve najbolje zadržao u sećanju, ali glavne događaje ipak
pamtim.
Obojica smo tog jutra bili pogruženi i, mora biti, nesrećni, i
to, ako se tako sme razmišljati, gonič možda i više nego gonjeni.
Šta ću, možda sam pomišljao, ako me jednog trenutka izdaju živci
i, izazvan a pogotovu neizazvan, učinim nešto što zatim sebi neću
moći oprostiti?
Nikog oko nas u blizini nije bilo i nosili smo kamen — ko zna
kuda i ko zna čemu — na razdaljini od valjda četiristo-petsto
metara. Ruta, dakle, nije bila kratka, mada ni u to ne mogu biti
siguran. Znam jedino da smo bili sami — neuobičajena tišina oko
nas — i da gotovo uopšte nismo razgovarali.
On je izgledao pomiren sa sudbinom. Zastao bi pred nekom
odvaljenom kamenčinom i tiho rekao:
„Hoćemo li ovaj?“
Zbog one ruke nije sam mogao da je penje sebi na leđa i
morao bih da mu je natovarim. Trebalo je u stvari da je dignem
— on bi se prignuo — i da mu je geknem na leđa. I onda da ga
vikom i udarcima, možda i štapom ili letvom, poteram u brz hod
ili čak trk preko kamenjara. Ja bih iza njega — to sam pravo
pogotovu imao kao vodnik — išao bez tereta i samo bih ga
drekom i batinanjem požurivao.
On bi, dakle, rekao:
„Hoćemo li ovaj?“
Ja bih pitanje prečuo i prošao korak-dva dalje pored njega.
Potražio bih dva kamička od po nekoliko kila, jedan mali manji i
drugi malo veći. Onda bih onaj manji podigao i pogledao gde mu
je ravnija strana. On bi prišao i prignuo se. Lagano bih mu ga
spustio na leđa.
„Je l’ ga dobro držiš?“ pitao bih.
Zbog invalidnosti, mogao ga je pridržavati samo jednom
rukom.

78
 „Dobro“, odgovorio bi.
Zatim bih sebi uzeo na rame onaj veći. I, tempom koji je on
nametao, krenuli bismo spotičući se po kamenjaru.
Dva-tri puta tako me je zapitao:
„Hoćemo li ovaj?“
I ja bih se svaki put načinio nevešt. A onda sam se, jedanput,
obrecnuo:
„Idi u kurac! Zar ne vidiš da ne možeš?“
I natovarili bismo kamičke.
Sledeći put pitanje je ponovio. Sad sam grubo povikao:
„Idi u kurac!“
I on je prestao da zapitkuje. Samo bi mi, kad ugleda da sam
izabrao, prišao i prignuo leđa.
Nosili smo ćutke, gledajući da po oštrom zubalu kamenja ne
polomimo noge i da se ne povredimo, kao da se ne poznajemo i
da smo se jedan pored drugog našli slučajno.
Koliko smo se tako družili? Samo taj dan, pa me je
rukovodilac radova s neprijatne dužnosti odmah skinuo? Ili još
dan-dva? Po koliko smo sati tih dana radili? Ne mogu da se setim.
Šta me je uveče rukovodilac radova pitao? Jer nešto me je,
svakako, pitao.
„Kako ti je banda Renovčević radila?“
(„Dobro. Sasvim dobro.“)
„Nije pokušavao da sabotira?“
(„Ne, ne, dobro je radio.“)
„Nije pokušavao da uspostavi kontakt s tobom? Nije te
provocirao?“
(„Ne, ne, ćutao je.“)
„Nije ti tražio cigaru?“
(„Ne, ponašao se disciplinovano.“)
„Šta ste razgovarali?“
(„Pa, malo smo razgovarali. On zna da je bojkotovan.“)

79
 „I baš ništa niste razgovarali? Nisi pokušavao da mu, kao
intelektualac, objašnjavaš liniju naše partije na radilištu? Ti si,
bogamu, intelektualac!“
(„A, to jesam. Objašnjavao sam mu. Naravno.“)
„Ti ćeš njemu, članu Ceka, da objašnjavaš liniju partije! Pih,
bijedo!“
(„Pa, koliko sam mogao.“)
„A jesi li se s njim, kao sa bandom, obračunavao fizički?“
(„To nisam. To meni ne odgovara.“)
„To tebi ne odgovara?“
(„Ne odgovara.“)
„To vama, intelektualcima, ne odgovara, a nama, radničkoj
klasi i seljačkim masama, koje su podigle revoluciju, mora da
odgovara!“
(„To nisam rekao. Ne znam šta tebi odgovara. Rekao sam da
meni ne odgovara.“)
„Pa lijepo, druže vodniče. Neka se banda pored tebe
naodmara. Partija može da vodi kakvu hoće politiku na radilištu.
Ali ako tebi nešto u njoj ne odgovara, ne odgovara…“
Pretpostavljam da je to morao biti neki takav razgovor, mada
sam ga ja verovatno doterao od nekoliko sličnih. Jer mene moj
rukovodilac radova nije tako lako puštao, više puta me je morao
presretati. Ako njemu, na jednom mestu gde se partija bori za
prevaspitavanje svojih posrnulih članova, smatrao je, njegovo
čojstvo i junaštvo, eto, dozvoljavaju da tuče, ja, koji sam bez tih
divnih svojstava, valjda to mogu još lakše! I šta tu imam da se
opirem i da se bunim?
Mislim da me je mrzeo iz prostačke sujete jednog lažljivca koji
sebe gleda kroz prejako uveličavajuće staklo i iz zavisti jednog
glupog i nametljivog primitivca.
Isto veče, ili možda kroz dan-dva, rekoh, skinuo me je s
neprijatne dužnosti. Ali zato mi je ubrzo pripremio drugi
neobičan susret.

80
 6.

Negde u to vreme primetio sam da se u paviljonu pojavio još

jedan interesantan subjekt; nije isključeno da je tu bio i ranije, ali
ga ja nisam zapazio.
To je bio tridesetogodišnjak Ivan Pauc, Nemac ili Hrvat iz
Osijeka, za koga se tvrdilo da je za vreme rata bio esesovac na
Istočnom frontu.
Srednjeg rasta, nekako sačuvan i ne onoliko mršav koliko mi,
širokih ramena i tanka struka, nordijski plave kose i zelenih očiju,
bleda bradavičava lica s nešto povijenim, sabljastim sitnim
nosom, on je izgledao spretan kao vežbač na spravama. Činilo ti
se da sa svojim telom može postići šta hoćeš. Nije valjda ni
istupao na političkoj konferenciji da „iznese stav“, ali ponašao se
kao bojkotovan, premda se ne mogu setiti da li je i stajao u uglu
među ovima. Ukoliko je ipak stajao tamo, i među njima je morao
biti na izvesnom odstojanju, i to tako kao da to želi sam, a ne da
su ga odgurnuli.
Za vreme obeda nije jeo halapljivo kao mi nego samo vojnički
brzo. U sećanju mi je neka slika kako, poslednji put oblizujući
kašiku i turajući je u džep, ne gledajući ni u koga, odlazi ka velikoj
korpi da ostavi praznu manjerku. Zatim se vraća na svoje mesto
po strani, gde, nikome se ni za šta ne obraćajući, ravnodušno
čeka.
Kako se on našao tu? Danas pomišljam da je možda bio
izvučen iz nekog zatvora da bi na Golom otoku prevaspitavao
komuniste, pa da se na tom poslu ili nije pokazao prema
očekivanjima ili da ga je čak na neki način odbio. Međutim, to,
razume se, ne mora da bude tačno. Možda su samo hteli da ga što
oštrije kazne ili čak i ubiju.
„Sutra nećeš raditi s tvojim vodom“, rekao mi je to veče
rukovodilac radova, „nego ćeš terati Pauca. Nosićete betonske
tregere kod nove bolnice. Nadam se da ćeš tom fašisti pokazati šta
je komunista.“

81
 7.

Nosači su verovatno predstavljali armirane betonske

venčanice za krovne ili tavanske konstrukcije. Lučnog oblika,
debele petnaestak a visoke tridesetak santimetara i duge dva i po
do tri metra, bile su teške najmanje sto dvadeset, a možda i svih
sto pedeset kilograma. Sa gornje strane, na vrhu luka, imale su
kuku, kroz koju se provlačila jaka dvometarska hrastova ili cerova
palica za nošenje.
Kuda smo ih nosili? Da li smo ih na gradilištu nove bolnice
samo pomerali s jednog mesta na drugo? Tu smo radili valjda
puna tri dana, a toliko posla za pomeranje s jednog bliskog mesta
na drugo ko zna da li bi bilo. Sem toga, u mom sećanju je ostalo,
možda zato što sam bio onako izmožden, da je naša ruta bila vrlo
duga i da smo na njoj mestimično bili u gužvi s tragačerima, a
mestimično sami. A, opet, izgleda mi prosto neverovatno i da smo
ih teglili s pristaništa kraj logora do gradilišta bolnice, jer je ta
razdaljina iznosila najmanje tri-četiri stotine metara. Pod
onakvim teretom, pri tom, moralo bi se hodati neprekidno
uzbrdo, između šina dekoviljskog koloseka i po džombastom
kamenitom putu. Kako je to moguće?
Na Golom otoku to je ipak bilo moguće. Na Golom otoku su i
najneverovatnije fantazmagorije bile moguće i stvarne.
Uopšte nisam sumnjao da me je moj rukovodilac radova u
stvari kažnjavao. Nosači su bili toliko teški da ih u jednom trzaju
nismo mogli ni podići na rame nego smo ih najpre pridizali na
neki kozlić ili na kamaru drugih venčanica, pa tek odatle, sa
podlaktica, u drugom trzaju, na leđa. Svako je, sigurno, nosio bar
za trećinu veću težinu nego što je sam imao.
Kako smo pod takvim opterećenjem mogli skladno hodati po
pragovima uskog dekoviljskog koloseka? Na uzbrdici, da zadnji
ne bi bio slomljen, palicu smo prebacivali na oba ramena i hodali
s njom u širinu. Pri tom, teret se ljuljao i morali smo ga jednom

82
rukom pridržavati i, naravno, stalno koračati ukorak. Ne znam
kako smo tako mogli proći i petnaest metara, a kamoli duže.

8.

Tri dana smo se Pauc i ja tim nosačima satirali.

Kad bismo se s teretom ispeli do cilja, u povratku ne bismo
imali ni toliko snage da se krućenjem nogu na nizbrdici bar malo
zadržavamo u nenatovarenom stanju nego smo se odozgo suljali
kao po klipovima kukuruza, sve dok ne pristignemo na ravninu.
Uveče smo bili prosto oblepljeni kristalima soli i skidali bismo ih
s lica, podlaktica i mišica kao brašno posle vodenice. Svaki damar
mi je, a, verujem, i njemu, treperio kao list.
Uopšte ne znam šta bih uradio da mi je moj partner za ta tri
dana pao. Da li bih, izgubivši glavu, pokušao da ga dignem i da ga
nanovo podmetnem pod palicu? Ili bih se, ko zna, strmoglavio u
paniku i, ne znajući šta radim, to probao da postignem
užasnutom vikom i čak udarcima, kao što glup kočijaš diže konja
pokliznulog na poledici? Ili bih potrčao nekome, možda baš
onome koji me je kaznio, tražeći pomoć?
Ali on za ta tri dana nije ni uzdahnuo. I samo mu se po
pojačanom bledilu na licu videlo da je patio.
Razgovarali smo tek onoliko koliko je bilo najnužnije —
govorio je slabim tenorom, s naglašenom hrvaštinom u jeziku —
ali da li smo se i gledali? Zanimao me je i katkad sam ga
pogledavao, međutim, svaki put sam tamo video samo njegov
odsutni profil s povijenim nosom, i ništa više. Pitao sam se, ako
bih se na pet minuta nekud sklonio, da li bi me zatim i poznao.
U prvoj turi nošenja, kad smo stigli tamo gde je trebalo,
požurio je da izvuče palicu iz kuke i odmah s njom na ramenu
krenuo nizbrdo. U drugoj turi ja palicu nisam ispuštao i povukao
sam je k sebi. On me je sitnim zelenim očima, tako reći prvi put,
pomalo začuđeno pogledao u lice. Ali ja sam drvo u

83
međuvremenu izvukao i natovario ga sebi na rame. U trećoj je sve
bilo kao u prvoj, a u četvrtoj sam polugu ponovo zadržao u
rukama.
On je tiho rekao:
„Pusti meni.“
Odgovorio sam:
„Ne, ne…“
Drugog i trećeg dana smo, čini mi se, već uzajamno pazili da
se slučajno ne ozledimo. Ako bi bez tereta preda mnom krenuo
brže i malo mi izmakao — po pravilima ganjanja, uvek je išao prvi
— osvrnuo bi se postrance i, da me ne bi doveo u nepriliku,
sačekao me da mu priđem.
Zanimao me je i želeo sam da saznam ko je i šta je, koga ima
od porodice i kako se našao na Golom, kako je stupio u esesovsku
ili ustašku jedinicu i kakav je bio postupak za to. Bilo je u tome
izvesne intelektualne, možda, kobajagi, i književne radoznalosti.
Ali ono što sam o njemu već čuo, i što nije moralo biti tačno, a i
njegovo lice, kojim me je podsećao na velikog zločinca
komandanta Centra Esada Šabanca, priznajem, odbijali su me.
Sem toga, takvim pitanjima već bih prevazilazio svoja prava.
Drugog ili trećeg dana, u nekom predahu, možda čak i za
vreme obeda — da li sam i tada morao da budem s njim? — našli
smo se jedan pored drugoga. On me je pogledao, učinilo mi se, s
nekim razumevanjem. Ja sam iznenada sve svoje nedoumice i
znatiželje sročio u vrlo idiotsko pitanje:
„Je l’ ti nije“, upitao sam, „nezgodno da ovde budeš zajedno s
komunistima?“
On je časak zastao, kao da je zadržao zalogaj u ustima.
„A tebi?“ odgovorio je pitanjem.
Još sam bio iznenađen svojim idiotizmom i pitanje nisam
shvatio.
„Šta meni?“ upitao sam.
„Pa“, odgovorio je, „zar tebi nije nezgodno ovde da budeš
zatvoren zajedno s komunistima?“

84
 Ne znam da li sam se na to nasmejao. Jer da se grohotom sam
sebi zasmejem, kao što sam zasluživao, sigurno, nisam smeo. Ali, i
danas se odlično sećam, pomislio sam: evo ti, budalo, kad imaš
pametna pitanja! Dobio si što si tražio!…
Posle tri dana Pauc je otišao ne znam kud, a ja sam se vratio u
vod.
S rukovodiocem radova opet sam, bar jedanput, imao
razgovor.
„Ti, vidim, ne umeš fizički da se razračunavaš ni sa fašistima?“
„Već sam ti više puta rekao“, odgovorio sam, „to meni ne
odgovara…“

9.

Devetsto pedeset šeste godine radio sam kao poslovođa

jednog putujućeg cirkusa, a pedeset sedme i pedeset osme kao
putujući prodavac knjiga. U te tri godine više puta sam boravio i
u Osijeku.
I, jedno letnje veče tada, dok sam glavnom ulicom — morala
se zvati Maršala Tita! — vukao tašnu sa stvarima tražeći jevtino
prenoćište, odjednom sam primetio da mi u susret kroz gužvu ide
jedan poznat lik. Nordijski plava kratka kosa na sitnijoj glavi;
oširoka ramena i uzan struk; spretan spravaški hod. Pauc?
Iznenađeno sam zastao.
Čovek me je zboka ošinuo hitrim pogledom kao bičem i
naslutio sam da se malo trgao. Bio sam siguran, poznao me je, ali
nije zastao. I, u sledećem trenutku, već me je mimoišao.

Osvrnuo sam se za njim, dok je on, uvijajući se kao belouška,

tonuo između ljudi. Ruke je držao lako opuštene kraj tela i, ne
mašući njima, žurno kroz gužvu odmicao nalik na konjanika koji
se u sedlu ljuljuška.

85
 10.

Kakve mi je pasjaluke posle rada s Renovčevićem i Paucom

rukovodilac radova još priredio? Iako ih se svih više ne sećam,
siguran sam da ih je bilo. Jer on je zanimanje za moju ličnost
stalno držao na svom privatnom dnevnom redu.
To u mom vodu nije moglo da ostane nezapaženo. Ali,
moram da kažem, ljudi su se prema meni ponašali krajnje
korektno i, koliko znam, bar po tezama kojima je baratao
rukovodilac radova, niko me nikad nije cinkovao. Oni su lako
razumeli da odnos prema bojkotovanima ni u čemu ne sme biti
preteran i da treba da bude umeren i blag, iako, razume se, mora
da izgleda kao da se ganjaju po svim golootočkim propisima.
Jedanput sam prekinuo ganjanje nad bojkotovanim Skopljancem
Janačkovom, koji je prosto dobio srčanu krizu, i ostavio ga da se
malo odmori. Ali i to se, rekao bih, zbilo više zato što se ganjač,
kad je ovome pozlilo, uplašio i nije se usudio sam da rad prekine
nego što je stvarno želeo da mu nanese zlo. Ni taj događaj, isto
tako, nije kao informacija izašao iz okvira voda.
Jednog jutra dobio sam u sastavu novog čoveka. Nalog je bio
— da se ganja.
„To je opasan bugarski špijun, doveden iz podruma“, rekao
mi je rukovodilac radova. „I ima da se pritisne.“
„Je li bojkotovan?“ upitao sam. Ovo je za nas bilo važno da bi
se znalo ima li prava da razgovara sa drugima.
„Nije“, odgovara ovaj. „Ali ima da se tera kao najteža banda.“
Čovek je imao oko trideset godina, međutim, bio je potpuno
ćelav, što je među mlađim ljudima bilo retko, i izdužena sjajna
ćela mu je zalazila skoro do potiljka. ’Nije izgledao mnogo
izmožden — verovatno nije skoro bio iscrpljivan radom — kao
što nije delovao ni opasno, i nije imao masnice od uboja po licu,
ali hodao je nekako izvrćući stopala po tucaniku i čudno mlatarao
rukama po vazduhu. Otprilike sam znao od čega to može biti.

86
Prezivao se Uzunov i, Bugarin po nacionalnosti, bio je pekar iz
Dimitrovgrada.
Tog jutra radili smo blizu žice iznad kupatila i osmice, valjda
smo kopali neke kanale; celo ostrvo bilo je izriveno kanalima, ko
zna čemu su služili. Čini mi se da posao nije bio težak. Možda je
bila i nedelja pa smo izašli „dobrovoljno“.
Već sam brigade bio rasporedio a nisam se odlučio kud ću s
Uzunovom.
„Kakvo češ“, kaže mi on, „s mene, vodniče?“ „Pa da te
rasporedim na rad.“
„A, be, vodniče, as ne mogam da rabotam. Tie vo podrum, be,
raci mi polomiše. Ubiše me so golema motka. Ama, motka e za
stoka, a nee za čovek, ljubim te, vodniče.“
„Jebi ga“, kažem, „tako ti se zalomilo. Ja sam te dobio za rad i
sad moraš da radiš. A ujutro se javi na lekarsku.“
I već polazim da pozovem brigadira.
„A, be, vodniče“, viče mi on u leđa, „ljubim te, ne mogam kad
ti ljucki kažuvam…“
Odlučio sam se za umerenog i razumnog brigadira, čini mi se,
baš za Radeta Milićevića.
„Uzmi ovoga“, rekao sam mu, „rukovodilac radova je naredio
da se ganja, iako nije bojkotovan. Bio je u podrumu i žali se da ne
može da radi. Vidi šta ćeš.“
„Dobro“, kaže ovaj.
Ta brigada je možda bila najniže na radilištu, blizu logorske
žice. A ja sam odmah otišao u nekadašnju svoju, koja je bila
krajnja, na najvišem mestu.
U njoj je bio i moj drugar Miša Pifat, s kojim sam spavao pod
istim ćebetom, glumac i zvezda logorskog pozorišta, duhovit,
šarmantan i od svih omiljen zavitlant, koji je, sem što je pri
obračunu brigadnog učinka bezočno krao, na radilištu
neprekidno sipao viceve, zasmejavajući čitavu brigadu. Njegovim
šalama sam se, naravno, smejao i ja, međutim, za vreme rada
nikad nisi mogao znati kako će se to ogromno zabušavanje uveče

87
uskladiti s oštrim normama — na kraju je, zahvaljujući njemu, sve
ipak ispadalo dobro — i to mi je napinjalo nerve. Uz to, on me
nije slušao da svoja glumačka laprdanja izvodi bar malo pognut
nego je u rovu stajao kao na pozornici i odmaknutih dlanova kao
da se gadi okolne prljavštine. I zato sam i njega koji stoji kao
usran golub i brigadu koja se na radu cereka uvek gledao da
uklonim od opasnih bliskih pogleda.
A sad, ko zna, možda sam malo i bežao od onoga dole. Nek se
to završi bez mene.
Nije od tada prošlo ni pola sata kad me je potražio onaj
brigadir.
„Ne znam“, kaže, „šta ću s onim. Ispušta tragač i pada. Kad
hoće da ga podignu, plače. Kaže da ne može.“
Mi, naravno, razgovaramo tako da se možemo razumeti, ali
da to ipak niko ne može zloupotrebiti.
„Pa, Rade“, odgovaram, „znaš šta treba da radiš. Daj mu nešto
drugo.“
On mrda glavom.
„Obilazio me je rukovodilac radova. Interesuje se za njega. A
mi smo dole i neki iz Centra i iz baračnog štaba dolaze iznutra do
žice i odozdo nas gledaju.“
Sad više nisam mogao da se izvlačim.
„Dovedi ga“, kažem mu, „ovamo.“
Malo posle Milićević ga dovede. Uzunov hoda kao pile koje
pokušava da zaleprša krilima.
„Zašto ti“, kažem mu, što bi trebalo da izgleda strogo, „odbijaš
kod brigadira da radiš?“
On samo što ne sklopi ruke.
„Aman, vodniče“, kaže, „ne odbivam, ama, ljubim te, ne
mogam.“ Rade mi sa strane obrvama daje znak da je to tačno. „Je
l’ sakaš da ti na lice mesta crknem kako matoro kučište?“
Nisam znao šta ću s njim. Dotle sam radio nekim krampom i
natovarim ga sebi na rame.
„Uzmi“, kažem, „ovu lopatu.“

88
 On je dugo, nespretno tovari sebi u naručje kao drva za
loženje i brigadir i ja ga ćutke gledamo.
„Dobro, Rade“, kažem, „vrati se u brigadu. A ti hajde ovamo.“
Izmaknemo se nas dvojica za neku stenu desetak metara iznad
poslednjih ljudi. Tu je postojala, kao, neka staza od grubo
izlomljenog kamena, valjda za logorsku klanicu, koju nikad nisam
video.
„Malo ćemo“, kažem, „da raščišćavamo ovu stazu. Ti 1e
krampom plitko raskopavaj, a ja ću da odbacujem lopatom.“
To je više trebalo da liči na rad nego što bi stvarno bilo neko
obavljanje posla.
„Aman“, opet on kaže, „ne mogam! Ne mogam da go držim!“
„Uzmi, onda, lopatu, a ja ću pijuk.“ I zakopam krampom.
„Aman, molim te, ne mogam! Raci se mi polomeni! Evo,
vidi!“
I uze lopatu, nasloni je kako treba na koleno, ali ona mu se,
vidim, izokreće u rukama.
„Dobro“, velim, „ja ću da raskopavam, a ti to rukama polako
odbacuj.“ I sagnem se, pa mu pokažem. „Je l’ to možeš?“
„Valjda mogu.“
Raskopam pijukom desetak metara. On čuči kao kokoška na
jajima, samo što nije seo, lagano rukama odbacuje sa staze, dok
mu kamičci ispadaju iz šaka, i cmizdri:
„Ej, ej, što ljudi naprajiše od čovek! Ej, zar je, pituvam te,
motka za čovek kao za stoka!“
„Ma ćuti tu“, velim, „ne traži još većeg đavola!“

11.

Kopajući po sećanju i sve to sada otud nekako iskopavajući,

bojim se da štošta i nehotice ne uvodim u salon za šminkanje.
Onaj mi je rekao: Tuci!, a ja sam herojično odgovorio: Neću! On

89
mi je naredio: Slomi ga tragačem!, a ja sam odbio samilosnim
rečima: On će od toga umreti, odbijam da ga ubijem!
Sve ovo što sam dosad rekao izgleda mi odviše smireno i
otpočetka predvidljivo, kao u lošem herojskom pozorišnom
komadu, u kojem, s nemarno prebačenim pijukom preko ramena,
izigravam glavnog glumca koji unapred zna šta će se desiti.
Ne, ništa nisam znao i od straha stezala mi se pumpa u
grudima. Znao sam u stvari tek toliko da želim da ga vratim u
logor živa i netučena i da ga takvog nekome istovarim iz ruku. Pa
neka on radi s njim šta hoće! A ako mi ga sutradan ujutro daju
opet, ponavljanje današnjeg „modela“ verovatno će se izvesti
lakše. I, još, znao sam da to što radim on ne sme prokljuviti i
„pročitati“, jer me onda može cinkovati zbog „pomaganja bandi“,
a to je i teža optužba od onog „mekanog odnosa“. Nisam mu
poznavao narav i nisam se od takvih primisli mogao braniti.
Da sam mogao pretpostaviti šta će se desiti, možda bih se
poneo i drukčije! Jer sve je to bilo samo jadno glavinjanje i
spoturanje po besputici, na kojoj iza svakog kamena čuči opaka
zmija spremna na skok, i ja sam jadnog Uzunova u sebi, mora
biti, proklinjao. I svoj strah sam skrivao nervoznim psovkama,
koje sam nekako pokušavao da ne usmerim ka njemu.
Bio sam u stvari nesposoban da uradim ono što su od mene
tražili, i to je valjda bilo sve! I kad sam odbijao da se uplašim od
rukovodioca radova, znao sam da je on isto tako usran kao ja i
plašio sam ja njega: pokušaj, ako smeš, da me nateraš; ali ti si isto
ovoliko mali i strašljiv kao ja, i ne smeš!
Bio mi je dosadan i moj strah. Kad sam već krenuo, idem
dalje. Jebem ti moj strah! Ovde Uzunova niko ne vidi. Ako ga
ugledaju, pa — neka ga ugledaju! Onda ću videti šta ću.
Strogo sam mu se obratio:
„Je l’ možeš to?“
On mrda glavom levo-desno, što po bugarski znači da može.
„A, be, vodniče, koj me pituva! Mora se, mora se…“

90
 „Nemoj“, kažem, „da mrdaš odatle!“ Vičem mu kao gluvome.
„Idem da obiđem vod.“
On opet odmahuje glavom.
„’Ajde, ’ajde, idi si.“
Ni nemaš, mislim se, kud. Ni ti ni ja.

12.

Spustim se ka onima niže. Kobajagi, zanimam se kako se radi.

Gledam šta je urađeno.
Odem sve do Milićevića.
„Kako ide?“
„Dobro, dobro. Gde ti je onaj?“
„Eno ga gore.“
„Je l’ radi?“
„Kod mene on, bogami“, radi okoline odgovaram, „krampa
kao bela lala.“ I dodajem neku grimasu.
Rade nabira čelo kao da je razumeo.
Malo sam tu zastao, malo negde drugde, malo kod Pifata.
Posle dvadesetak minuta vraćam se onamo.
Onde mog Uzunova — više nema!

13.

Sad se još jedva ičega mogu setiti. Gotovo sve je u meni

izbrisano kao gumicom.
Šta sam učinio? Pošao sam desetak metara napred? Mnogo se
tamo i ne sme, stražar može da puca. Viknuo sam ga jedanput,
viknuo dvaput? Vratio sam se na ranije mesto i začuđeno gledao
nemarno bačene alatke kao da ih ne poznajem? Ispeo sam se na
stenu i opet ga dvaput raspuklim glasom viknuo? Gledao sam s
kamena levo i desno od staze? Žurno sam pošao dole u vod i

91
raspitivao se je li ga ko video? To sam pitao i Pifata i Radeta
Milićevića?
Zaista se ničega od toga ne sećam. Samo znam da sam,
cunjajući naokolo, snažno osećao ironičnost svog položaja i da
sam se sam sebi podsmevao. Ha, oni te nisu uhvatili, ali tvoj
drugar Uzunov ti se postarao da sve ispadne još gore! Sad ćeš,
ljubim te, vodniče, videti šta znači biti „mekan prema bandi“!
Najzad sam nekoga morao da obavestim šta se desilo.
Nastala je opšta trka na radilištu. Verovatno je odmah dojurio
i čitav paviljonski štab na čelu sa sobnim. Svi su nekud kao ludi
trčali!
Ja sam se zbog uzbune već osećao kriv. Eto šta sam tim
simpatičnim ljudima nepažnjom izazvao! Nikakav ponos i
nikakvu želju za nekim otporom nisam osećao. Samo krivicu i
onu ironiju mog položaja.
Neko je prema meni viknuo:
„Vodite ga tamo!“
I mene su poveli.
Ne znam kud su me odveli. Možda su me samo, uz nekakvu
stražu, postavili da sedim na radilištu dok se potraga ne završi.
Ipak, imam nejasan utisak da su me vratili u logor i da sam zatim
negde tamo sedeo zatvoren. Međutim, ne znam kakva bi to bila
prostorija. Porcijašnica? Sobica sobnog starešine? Ne znam.
Kroz dva-tri sata kao da sam — prema promeni raspoloženja
kod mojih čuvara? — osetio neko olakšanje. Uskoro je doletela
vest: nađen je! Živ! Pobegao je onom stazom prema klanici i
sakrio se između nekog kiselog drveća. Spavao je!
Uskoro su se u žicu vratili štablije — neko je u onoj prostoriji
gvirnuo ka meni i rekao: „Našli smo ga“? — a zatim i radni stroj.
Kao da su mi počela nekakva saslušanja. Neko me je ispitivao
kako se to desilo i šta je bilo. Ali sećam se da pri tom nije bilo
nikakvih grubosti i da istraga nije izašla iz okvira paviljona. Čak
mi se čini da je taj koji me je ispitivao pokazivao prema meni i
nekakvu jedva izraženu simpatiju. Kao da se, pomalo, osmehivao.

92
 Uzunova sam video još samo jedared. Na trenutak sam izašao
napolje — jesu li me pratioci još pratili? — i video sam kako ga
dvojica, držeći ga pod miške, dovode pred paviljon.
Ja sam mu se smeteno osmehnuo. On me je pogledao kao da
me ne poznaje.

14.

Sada mi Zoran Vodeničarski Ilijev priča da sam, verovatno

isto veče, bio izveden i pred kolektiv. Kao kroz san se sećam da je
neki sastanak oko toga vodio zamenik sobnog Miodrag Iva
Radulović, pravnik iz Zaječara, koji mi se osmehivao: je li to bio
taj skup?
Pitali su me šta je bilo. Brigadir mi se požalio, verovatno sam
rekao, da Uzunov ne može da nosi tragač, pa sam ga uzeo da
radim s njim. Raščišćavali smo stazu prema klanici. A onda sam
jednog trenutka pošao da obiđem vod i ostavio ga samog. Kad
sam se vratio, više ga nije bilo. Zašto je odbijao da radi? Žalio se
da je pretučen u podrumu. Šta je pri tom govorio? Da motka nije
za ljude nego za stoku. Osećaš li se kriv, jesi li bio nebudan? Bio
sam nebudan i za sve snosim krivicu sam. Niko osim mene više
nije kriv.
Tada je čovek koji je vodio konferenciju, mora biti, upitao ima
li ko šta da kaže. Možda je govorio Uzunovljev brigadir. Možda je
govorio i rukovodilac radova. Ako jeste, on me je verovatno oštro
napao. Ali toga se, neću da grešim dušu, apsolutno ne sećam.
Uopšte, u sećanju nemam nijednu sliku u kojoj taj čovek u vezi s
ovim događajem igra ikakvu ulogu.
Drugovi, rekao je tada sobni ili njegov zamenik, stekao se
utisak da je vodnik pred kolektivom bio iskren i da se iskreno
kaje. Ali on je kriv zbog nebudnosti i zato mora da bude kažnjen.
Smenjujemo ga. Zasad neka mu to bude jedina kazna. Videćemo
kako će se dalje ponašati. I videćemo šta će reći islednik.

93
 Slažete li se, drugovi? Slažemo se. Završena konferencija.
Tako sam smenjen. Vodnik sam bio mesec ili mesec i po dana.
Možda baš kao zamena meni, na to mesto postavljen je
dvomotorac Rade Milićević.
Pozvao me je sobni Dragić Aksentijević. Osmehnuo se i to je
značilo: toliko sam mogao da učinim za tebe.
„Stvar još nije završena“, kaže mi on. „Ujutro ću te prijaviti
isledniku za raport. Ispričaj mu šta se desilo. Kaži mu da je
Uzunov svima brbljao kako je motka za stoku, a ne za ljude. To će
mu reći i drugi. Ne znam da li ćeš se izvući bez bojkota. Ja ću mu
reći da je ovo, po mom mišljenju, dovoljno, ali ne znam šta će on
odlučiti.“
Sutradan ili preksutradan bio sam kod mog islednika majora
Dragoljuba Miščevića.
„Umesto da uskoro ideš kući“, kaže mi on ljutito, „tebe,
budalo jedna, zbog nebudnosti, smenjuju! A mogli su i da te
bojkotuju, što su neki i tražili. Ali opet si se izvukao.“ I Miščević
se činio kao da on o tome ne odlučuje, i on je Dragićevu odluku
primao kao konačnu. „Napiši mi šta je tamo bilo. Šta ti je dok ste
radili pričao? Zašto nije mogao da radi?“
„Pa, pričao mi je da su ga tukli u podrumu.“
„I zbog toga nije mogao da radi?“…
„I kako je to objašnjavao? Je li smatrao da je to bilo
zasluženo?“
Počeo sam nešto da muvam.
„Je li govorio, pitam te, da je batina za stoku, a ne za ljude! Je
li to značilo da prihvata mere partije na radilištu ili da ne
prihvata?“
„Pa, ne prihvata.“
On se, očigledno, nervirao.
„Napiši mi to, budalo jedna! I kaži sobnom da te vrati na
tragač. Gubi se!“
Ujutru sam bio vraćen na tragač. Ako je moj drugar Sveta
Stanković još bio u radnom stroju, nije isključeno da smo opet

94
radili zajedno. Nekoliko dana, u svakom slučaju, izgledalo je kao
da sam u izvesnoj meri gonjen, recimo, kao da sam kao kaznu
dobio ono što se zvalo mere bojkota. Ali tu ipak nije bilo nikakvog
preterivanja. Ne sećam se kakvu je u tome ulogu imao
rukovodilac radova.
Onu izjavu o Uzunovu sam napisao, a onda, kao, zbog velike
večernje zauzetosti u dramskoj sekciji, gde sam preko Pifata i
Pure Ivanovića pokušavao da se ubacim, i zbog oštrog dnevnog
rada na tragaču, zamolio sam baračnog vodnika Vukašina
Živkovića, kržljavog batinaša i cinkersko đubrence iz Požarevca,
da mi je pričuva dok ne mogadnem da je odnesem isledniku. On
će je, znao sam, više puta pročitati i dobro utuviti.
Kad sam je Miščeviću predao, moje umereno ganjanje već je
bilo završeno. Za one u paviljonu, time sam dao svoj doprinos
„borbi protiv neprijatelja“ i više me nisu smeli dirati.

15.

Uzunov i ja se više nikad nismo sreli. Ne znam kud je posle

tog događaja otišao i šta se s njim desilo. Čujem da je po izlasku sa
Golog otoka jedno vreme živeo u Skoplju, a onda da je emigrirao
u Bugarsku. Tamo treba da je i danas.
Moj revnosni rukovodilac radova bio je iz šeste ili pete grupe i
kako sam ja bio kažnjen kraće — tada su već počinjali da poštuju
rok kažnjavanja — otpušten sam iz logora pre njega. Ni mi se više
nismo videli, niti sam takvu želju ikad osetio. To utoliko pre
nisam mogao što se svojevremeno čulo da je ubrzo po izlasku sa
Golog teško oboleo od tuberkuloze i da je umro. Tek nedavno
onaj golootočki drugar mi je ispričao da je živ.
Živi, kako čujem, sakriven u nekom vojvođanskom selu.

95
 ČIZMAŠ U KICOŠKOM ODELU

1.

Moj nepredvidljivi život učinio je da sam u svom veku sreo

mnoge neobične ljude, u narodu i u umetnosti, u nauci i u
ustanovama, u politici i u javnosti, na ulici i u zatvorima.
Upoznao sam, za našu skromnu sredinu, mnoge slavne ljude,
bistre, darovite, obrazovane i na prvi pogled zavodljive, koji su
radom sopstveni ugled zasluživali, ali koji ga svojom ličnošću
neretko nisu umeli dovoljno dobro nositi. Imali su dosta, katkad i
previše, a sve im je bilo malo i nedovoljno. Častoljubivost i sujeta
su ih danju i noću opsedale i prosto iznutra razjedale, šireći oko
sebe zadah nametljivosti i zavisti, i gledao sam da se držim daleko
od njih.
I poneki golootočanin, moram dodati, evo, preambiciozan za
svoje odmakle godine, čim je stekao pravo da učestvuje u javnosti,
počeo se utrkivati u taštini — ko će pre stići u prvi red, ko će se
više istaći „zaslugama“, ko će glasnije podneti koji besmislen
predlog, ko će duži logoraški bojkot sebi izmisliti, ko će sa što
manje veze sa stvarnošću više vikati.
A neću sakriti da tu opet prednjače naši dinarci, pre svega
Crnogorci, ali i Hercegovci.
Pa ipak, ni među najslavnijima, nisam sreo toliko neobičnih
ljudi koliko upravo u skupini golootočana. Među njima je,
naravno, kao i uopšte među logorašima, postojao i jedan tanak
sloj na samom dnu ljudskosti — a ovo iznuđeno dno je na Golom
otoku možda bilo dublje nego bilo gde drugde — ali, isto tako, i
vrlo veliki broj ličnosti izvan uobičajenih serija. Samo onakav
teror i pranje mozga, o kojima će se pisati još decenijama i možda

96
vekovima, mogli su baciti ove čvrste ljude u onakav vrtlog, u
kojem su mnogi izgubili svako osećanje za stvarnost (što neke od
preživelih drži i danas). Nikad Josipu Brozu i njegovim priručnim
dželatima taj zločin neće biti zaboravljen.
Na primer, nekadašnji potpredsednik hrvatske vlade Dušan
Brkić se u sedamdeset osmoj godini života teško razboleo od
zapetljanih creva. Hitno su ga preneli u bolnicu i odmah stavili na
operacioni sto. „Ne brinite se“, kaže mu hirurg, „sad ćemo vas
lepo uspavati i ništa nećete ni osetiti.“ „Nikakvo uspavljivanje,
molim vas!“ kaže na to pacijent.: „Samo lokalna anestezija.“
„Kako!“ zapanjuje se lekar. „Ovo je teška operacija! Koliko imate
godina!“ „Molim vas“, kaže Brkić, „moja rođaka se nedavno
operisala pod totalnom anestezijom, i operaciju je izdržala, ali iz
nje je izašla izlapela. Radije smrt nego izlapelost!“ I vremešni
pacijent sa četrnaestogodišnjim logoraškim stažom izdržao je
tešku dvočasovnu operaciju pod lokalnom anestezijom kao da su
mu cedili bubuljicu.
O kome od golootočana najradije bih pisao? O Mileti Sajiću,
Miši Pifatu, Dejanu Gojkoviću, Sveti Stankoviću Francuzu, Bajri
Praševiću, Miroslavu Popoviću, Krsti Neneziću. Dragoljubu
Jovanoviću? O Milinku Đorđeviću, Raši Daciću, Alfredu Palu,
Dragi Dujmiću, Radovanu Žigiću, Draganu Stevanoviću, Radetu
Žigiću, Petru Jovanoviću Uči? O Mihailu Renovčeviću, Spasoju
Zrenjaninu, Dušanu Brkiću, Siniši Jankulovu, Nenadu Vasiću,
Boži Daniloviću, Radomiru Milićeviću? O svakom od njih mogao
bih da kažem „najbolji čovek Golog otoka“ ili „najveći mučenik
Golog otoka“, a to, naravno, ne bi bilo tačno; ne mogu svi biti
„najbolji“ i „najveći“.
O nekima od njih već sam nešto pisao, a možda ću tek pisati,
ali to je uvek bio i mora da bude više slučajan nego nameran
izbor. Mnogo je bilo takvih koji su zaslužili ostanak u ljudskom
pamćenju, i ja sam, u svom inokosnom radu, na žalost, dodirnuo
samo mali, ništavan njihov broj. Nadajmo se da će više svetlosti i
pravde u to pitanje uneti istraživači posle mene.

97
 2.

Smirio se raspukla mozga krajem maja devetsto devedeset

druge nesmajni, neprilagodljivi, nemogući kamen-čovek Dragan
Stevanović — kako mu na sahrani reče pisac Boško Trifunović —
moj kum i prijatelj, koji nije mogao ni sa ženama, ni s rođacima,
kumovima i prijateljima, a kamoli s onima koji mu nisu bili bliski.
Još kao dečak postavši skojevski ilegalac u okupiranom
Beogradu, zatim partizan i oficir u mornarici, gde isto tako nije
mogao i odakle se ubrzo, kao dvadesetogodišnji kapetan,
demobilisao, prvi put je uhapšen od vojne policije u Zagrebu.
Izveden na sud, oslobođen je usled nedostatka dokaza. Ali na
izlazu iz vojnog zatvora sačekala ga je Udba. I zatim je u logoru za
administrativne kažnjenike proveo tri-četiri godine..
Kratko vreme po njegovom dolasku na Goli — osma grupa u
leto devetsto pedeset prve — radili smo u istoj brigadi, kad smo se
i sprijateljili. Iz tog vremena ne pamtim ga ni po čemu izuzetnom.
A onda su ga bojkotovali i nad njim je započeo sulud udaračko-
trkački konvejer, koji se, činilo mi se, nije prekidao bar nekoliko
meseci.
Ali dok je kod ostalih, maltene svih, takav teror na kraju
donosio svoj policijski rezultat, makar u sabijanju zatvorenikovih
rogova, Dragan se potpuno izglobio i počeo samoubilački da
prkosi. Na šamar umeo je da odgovori šamarom ili pesnicom,
posle čega bi bio nokautiran i bačen u samicu milicijskog
podruma; tamo bi danima visio obešen o ruke i bio posebno
mučen. Na provokativan uzvik: „Ua, banda!“, odgovarao je,
bacajući tragač, iskežen kao besan pas: „Ua, bando, majku li ti
jebem!“ I stezao bi pesnice, spreman da nasrne.
(Ako je za poređenje, sličan jarostan, besan izraz lica video
sam samo još kod jednog logoraša: to je Beograđanin Slavko
Lazarević, kažnjenik sedme grupe, snažan i glavat, stalno modar i
obeležen bojkotaš, koji je posle rada, činilo mi se, sistematski
bežao iz paviljona i, silovito se gurajući kroz gužvu i vitlajući

98
odećom, prosto prašio po okrečenom logorskom tucaniku;
izgledalo je da ga bez prekida neko juri i da natečeni glavonja
uvek poteri izmiče.)
Mislim da sam Dragana Stevanovića ostavio u istom stanju i
kad sam odlazio sa Golog prvog juna devetsto pedeset druge, a to
je s njim potom tako trajalo valjda još godinu-dve. Kao mladiću
od dvadeset šest-sedam godina — rođen je devetsto dvadeset šeste
— većina zuba bila mu je polomljena i izbijena. On je smatrao da
je toliko terorisan i zato što je kao Srbin potpadao pod Udbu
Hrvatske.
Takvo izazivanje smrti na mučenički bolne rate u životu
nisam video. Sreo sam mnogo 104 hrabrih ljudi, pa i sam sam
sebe takvim neskromno gledao, ali posle Dragana Stevanovića svi
smo mi mogli podvući rep među noge. Niti znam kako je onakav
teror mogao izdržati, niti mogu da objasnim kako ga je preživeo.

3.

Otpušten sa Golog, Dragan je otišao u Zagreb svojoj porodici,

koja mu se, međutim, brzo raspala. Tako se, posle višegodišnjeg
rastanka, vratio roditeljima u Beograd; otac mu je, predratni
artiljerijski oficir, bio pukovnik u penziji.
Kao i većina golootočana, prvih godina u Beogradu bavio se
svakojakim poslovima — radio je kao fizički radnik na filmu, kao
poverenik za osiguranje — dok se, za poslednje dve decenije, nije
skrasio u jednom beogradskom osiguravajućem zavodu. U njemu
su, rekao bih, pokazivali pomalo neočekivano razumevanje za
nestalnost njegovog života i tu se devetsto devedeset prve i
penzionisao.
Bio je grub, tvrd čizmaš u kicoškom odelu nežne boje, koji
rado ističe svoje srbijansko oficirsko poreklo, ne podnosi ni
vojsku, za kojom tajno, kao za nekim neostvarenim idealnim
poretkom, čezne (nikad, međutim, ne govoreći o „svojoj“

99
mornarici nego uvek o „očevoj“ artiljeriji), ni svoju bivšu partiju i
ideologiju ni većinu ljudi u okolini, i u sebi je gajio nadu da će,
kad objavi ono što piše, preokrenuti raspored u srpskoj
književnosti.
Ako bih za sebe mogao reći da sam bio jedan od retkih s
kojima je on hteo da može, i to se ostvarivalo tek uz povremenu
resku škripu, moram da dodam da za takvu po mene napornu
pažnju, čini mi se, nisam mogao da zahvalim ni našem
nekadašnjem golootočkom drugarstvu niti mojem drugom
pisanju, recimo, Tikvama, nego baš Čizmašima. Njih je s pažnjom
i uz pribeleške bio iščitao i za drugo izdanje knjige dao mi je u
pogledu artiljerijske struke više saveta. Pisao je poeziju i prozu i
meni je, kako je u šali voleo da kaže, kao svom „omiljenom
piscu“, štošta od toga pokazivao. Ja viđenim nisam bio osvojen i
savetovao sam mu da više radi. Ali njemu takvo shvatanje
književnosti nije odgovaralo, niti ga je sopstvenom načinu
življenja mogao prilagoditi.
Vodio je krajnje neuredan i složen trostruk život, koji je
pokušavao da održi u strogoj odeljenosti. Učesnici u jednom delu
njegovog života uglavnom nisu znali šta se događa u onima
drugim niti su se poznavali sa drugim učesnicima.
Najprisnije se valjda ipak osećao među golootočanima, gde je
imao i najstroža merila, iako nije bio osvetoljubiv. (Pričao mi je
da je na osnivačkoj skupštini logoraškog udruženja „Goli otok“ u
jednom gradu u Srbiji sreo jednog svog batinaša. „Ala je imao
tešku ruku, majku mu! Uvek sam je poznao.“ Pozdravio se sa
čovekom, načinivši se da se ničega ne seća.) Sve do osnivanja
logoraškog udruženja krajem devedesete godine, iz tog kruga je k
sebi pripuštao tek nekolicinu. „Mi treba“, hrabrio je one
bolešljivije među ovima, „da poživimo još tridesetak godina! Da
ih nadživimo i da im otkrijemo sve što su radili!“
Postao je član uprave i srpskog i jugoslovenskog udruženja
„Goli otok“ i u njima se zalagao da se golootočani u svojoj
organizaciji zadrže na logoraškim poslovima, a nikako da se

100
angažuju i politički, jer bi to samo stvorilo još jednu besmislenu
komunističku stranku, blisku nekima u kojima se nalaze i
golootočki islednici. Oko toga između Srbijanaca i Crnogoraca,
pre svega zbog velikih mentalitetnih razlika, iako se takva podela,
naravno, ne odnosi na svakog pojedinca, izbijali su veoma teški
sukobi, što se pokušavalo da se zadrži daleko od javnosti. (Svima
koji smatraju da su odnosi između Crnogoraca i Srbijanaca
jednostavni, laki i bratski, preporučujem da tačnije odgovore na
ovo pitanje potraže i posmatranjem društva „Goli otok“.) Jedan
drugar mi je na njegovoj sahrani šapnuo: „Možda je nekim
golootočanima sada prosto laknulo.“
Njegov život u zavodu u kojem je radio golootočanima je
ostao nepoznat. Izgledalo je da, onako prek i nesuzdržan, uz
višemesečna teška pijanstva, kad valjda i nije mogao raditi, tamo
mora imati krupne neprilike i nesuglasice. Katkad je kroza zube o
tome štošta i prozborio. Ali obe strane su ipak izdržale do kraja
njegovog radnog veka. A oko njegove smrti zavod je odmah, više
nego predusretljivo, preuzeo na sebe sređivanje svih poslova i
troškova, dok mu je na mnogoljudnoj sahrani, uz veliki broj
golootočana, bio i veliki broj radnih kolega. Možda ga ni mi
nismo dovoljno poznavali.
Sam se o tome nije izražavao, a ja ga nisam pitao, tako da
nisam tačno saznao da li se ženio dva, tri ili četiri puta.
U prvom braku, s meni nepoznatom Hrvaticom u Zagrebu,
imao je ćerku Draganu, crnooku i crnokosu lepoticu nalik na
njega — on je bio svetlosmeđ, s plavim očima — rođenu valjda
godinu dana pre njegovog hapšenja, koja s mužem i decom živi u
dalekom Honoluluu na Havajima. Za poslednju deceniju dolazila
je dva-tri puta u Beograd, možda ga je poslednjih godina donekle
i pomagala, i, mada on takva osećanja javno nije izražavao,
mislim da su se ćerka i otac, uprkos razdaljini, obožavali. Njen
telefonski broj, na prvom mestu i kao nešto najdragocenije, našli
smo Pura Ivanović, Milinko Đorđević i ja u koricama njegove
lične karte, među dokumentima iz bolnice u kojoj je preminuo.

101
 Ljubazni ljudi iz osiguravajućeg zavoda obavestili su Draganu
telefaksom šta se u Beogradu desilo. Iste noći, nekako dobivši moj
broj, ona mi se iz daleke zemlje javila ridajući i tražeći detaljnija
obaveštenja. Doputovati na sahranu, pogotovu u uslovima
međunarodne blokade Srbije, više nije mogla.
Jedanput mi je pričao da je, opet u Zagrebu, imao i
vanbračnog sina. Ukoliko je to tačno, ovaj bi trebalo da sada živi
negde u Kanadi. Isto je tako pričao, a i za to ne znam koliko je
tačno, da je jedno vreme u Beogradu, verovatno kratko i za vreme
rata, boksovao i da mu je drug tada bio šampion Luka Popović. U
svakom slučaju, znao je da se tuče, i to, čini mi se, odlično.

4.

Početkom osamdesetih Dragan Stevanović je saznao da mu je

u Moskvi umro nekadašnji drug iz mornaričke vojne akademije,
Hrvat iz Dalmacije, koji je posle Rezolucije Informbiroa devetsto
četrdeset osme ostao u jednoj sovjetskoj baltičkoj republici. Oko
te smrti, najpre preko pošte, upoznao se s prijateljevom udovicom
i ćerkom. Zatim je radi njih putovao u Rusiju.
Privlačna dundasta udovica od nepunih pedeset godina, s
nekim intelektualnim zanimanjem koje je zapustila i poreklom iz
malog azijskog plemena, želela je da napusti Sovjetski Savez i
molila muževljevog druga da se s njom prividno venča da bi to
postigla. Snosim krivicu što sam Draganu savetovao da tu uslugu
ženi umrlog prijatelja učini.
Uskoro se Moskovljanka Tamara pojavila u Beogradu i moja
žena Nena i ja smo im na venčanju bili kumovi. Priređen je i
skroman svadbeni ručak u restoranu galerije „Cvijeta Zuzorić“.
Zatim su mladenci otputovali na medeni mesec.
Moskovska nevesta se uselila u mali muževljev stan u
Strahinića bana ulici i uvukla u njegov jedini krevet. Nije izgledalo
da ocvalim prividnim mladencima to ne prija.

102
 Ali živeli su od male Draganove plate i jedva su sastavljali kraj
s krajem. Tamara i njena ćerka Liza, lekarka po zanimanju, već
malo usedela devojka špicasta nosa, počele su se baviti švercom.
Liza je takođe želela da napusti Sovjetski Savez, s tim što bi joj
Beograd poslužio kao odskočna daska za Ameriku, i nisu nalazili
rešenja za to. Tamara je vodila pregovore, ili čak i sudski spor, sa
braćom svog prvog muža oko nekog malog imanja u Dalmaciji,
drugog muža je ubeđivala da proda veliku roditeljsku kuću na
Umci i porodičnu grobnicu u Beogradu.
Mladoženji sve to pomalo nije bilo jasno. Ipak, gajio je dosta
nestvarnu zamisao da od dobijenog novca kupi čamac, pa da, kad
se penzioniše, u njemu živi putujući sa ženom po Savi i Dunavu.
Možda oko te prodaje, između njega i nje je dolazilo i do
krupnijih nesuglasica. Posle jednog takvog događaja s izvesnim
fizičkim grubostima, ona se sklonila kod moje žene i mene, što će
mi kum kasnije zamerati.
Tamara je u Beogradu uspostavila niz poznanstava, koje
zaposleni muž nije uspevao dovoljno da prati. Kuća na Umci, koja
je meni izgledala rajski i koju sam mu savetovao da sačuva za
poznije dane, posle godinu-dve ipak je prodata, za pravo
bogatstvo u tvrdom novcu. Žena je smatrala da će pare biti bolje
sačuvane ako budu poverene njoj i on joj je, uz ne baš malo
kolebanje, udovoljio. Zatim su se još nekoliko meseci bezuspešno
paštili oko prodaje grobnice; smetnja je bila u tome što je bogati
kupac zahtevao da se kosti vlasnikovih predaka iznesu ili bar da se
izbrišu njihovi natpisi na spomeniku, a ovaj to nije hteo ili mu
propisi nisu dozvoljavali.
U sve to već nisam bio dovoljno upućen, jer smo se, u
međuvremenu, malo bili udaljili. U njihovim bračnim
transakcijama nisam bio sposoban da učestvujem, a mislim da mi
Tamara tamo ne bi ni dozvolila pristup. Zbog nečeg je zaključila
da joj je muž pod prevelikim mojim uticajem, što samo pokazuje
da ga nije najbolje upoznala.

103
 Jednog dana Dragan mi je telefonirao: „Je li Tamara kod tebe?
Jesi li je ti opet sklonio?“ Rekao sam da je nisam mesecima ni čuo
ni video. „Onda je“, rekao je, „dok sam bio na poslu, izgleda,
pobegla. Odnela je i svoje stvari.“
Tako je ova vešta pustolovka nestala iz našeg grada kao duga
posle kiše, ostavivši mog opljačkanog kuma u takvom siromaštvu
da poslednjih meseci, s malom penzijom, nije mogao više
kupovati ni novine; u trenutku smrti nađen je s novčanicom od
hiljadu dinara u novčaniku, kojom se jedva moglo nabaviti dva-tri
kilograma hleba. On je još godinu-dve, uz izvesne, rekao bih,
nedoličnosti, preko policije, advokata i suda, pokušavao da je
pronađe, ali mu to nije uspelo.
Nikad više niko, bar iz njegove okoline, nije saznao gde se ta
žena stornjala. Ne znam ni je li saznala za njegovu smrt ni da li bi
je ona mogla uzbuditi.

5.

Posle Tamarinog nestanka moj prijatelj je pao u teško

pijanstvo, koje je trajalo dve-tri godine. Bio je toliko pun alkohola
da je, nadimajući obraze, brektao i othukivao kao pretovaren konj
na uzbrdici. Činilo ti se da bi svakog časa mogao prepući.
To mu, naravno, nije bila prvina. Kao ni ranije, nije hteo da
ide lekaru i uopšte ne znam kako je u takvom stanju mogao da
radi. „Ja to mogu da ostavim“, odgovarao je na naša nagovaranja,
„kad god hoću!“ A u tome od istine nije bio daleko samo utoliko
što je s pijanstvom prekidao, činilo se, tek tren pre nego što bi
zaista prepukao.
Počeo je da dolazi k meni u svako moguće vreme i nevreme,
da ostaje beskrajno, da mi plaši ukućane. Ulazio je treskajući i
grmeći, i odmah bi se između stvari probijao u kuhinju: „Je l’ imaš
čorbu? Daj kiselu čorbu!“ Najzad je na jednog našeg zajedničkog
druga, za bezazlenu reč, nasrnuo da ga proburazi razbijenom

104
flašom. Tad sam ga, uz upotrebu svakojakih izraza, izgurao iz
kuće i zabranio mu da mi više dolazi.
Ta zabrana mu je, na žalost, ostala na snazi i kad je ostavio
alkohol, sve do njegovog kraja. (Isto to je prema njemu, zbog
nekog ispada, svojevremeno bio prisiljen da primeni i drugi naš
prisni drug, pokojni Jovica Dimitrijević; ali ovaj je — bolji čovek
od mene — posle godinu-dve popustio.) Pijan, unosio je sobom
toliku agresivnost i nervozu da se to, prosto, fizički nije moglo
podneti. A, opet, nikad nisi mogao znati kad neće prekinuti
apstinenciju i kad neće biti takav.
I kad smo se poslednji put videli u Studentskom parku, na
tridesetak sati pre njegove smrti, on je, stežući čvrstu pesnicu,
ponovio:
„Mi treba da im živimo još trideset godina!“
A onda se još jedanput vajknuo:
„Istina, ti me ne primaš kod sebe, pa moramo da se sastajemo
po parkovima kao pederi…“

6.

Voleo je u svojim pijanstvima da ima društvo, iako njegov

tempo teško da je iko mogao izdržati.
Tako se čuje da se jedno vreme, valjda krajem šezdesetih i
početkom sedamdesetih, bio združio s pravnikom i nekadašnjim
diplomatom Božom D., skrajnutim posle Golog otoka na mesto
nevažnog novinarskog saradnika u nevažnom zemljoradničkom
listu. I ovaj prefinjeni, nežni, kao devojka pitomi Crnogorac —
kakvi su, recimo, i Raša Dacić, Obren Blagojević, Danilo Krstajić,
Krsta Nenezić ili Pera Vujičić, kojih nije toliko malo koliko se u
urlatorskom horu njihovih nametljivijih saplemenika slabo mogu
čuti — pravio je društvo Draganu Stevanoviću u njegovim
noćnim pohodima zabačenim mračnim prčvarnicama.

105
 Pijani, golootočki desperadosi često su tako zapodevali i tuče i
jutro dočekivali ili na prljavim olajisanim podovima ili u
policijskim stanicama. (Boža se tukao po kafanama, Gospode
Bože!) Posle Draganove smrti Pura Ivanović i Bata Sedlar su u
njegovom stanu našli čitavu kolekciju prekršajnih i sudskih osuda
zbog kafanskih ispada, uglavnom na novčane kazne, a katkad i na
kratke zatvorske. O ovome njegovi prijatelji nisu znali.
Kad je Boža umro — svakako prerano i, kaže se, od raka, a ja
bih rekao pošto su ga Goli otok i, donekle, naš zajednički prijatelj
satrli — Dragan se okrenuo Jovici Dimitrijeviću. Ali ovaj istrajni i
izdržljivi čovek, kakav je bio i kao ljubitelj kapljice, po svojoj
prirodi, više je voleo lagano pijuckanje kod kuće, čime je gnjavio
porodicu, uz voždovačko šegačenje i dobroćudno laprdanje, nego
zamorno tabananje po asfaltu i opasno zametanje kavge po
noćnim ćumezima. I nije mu se dao.
Dragan je morao da potraži drugo društvo.
Voleo je da se pohvali da ga još služe muški šarm i snaga i da
ga žene hoće. Srednjeg rasta i lepuškast, i u poslednjim godinama
mišićav, čvrst i tek prosed, verovatno nije varao. Ali imam utisak
da su te žene, katkad frustrirane intelektualke, najčešće bile iz
donjeg sloja, ako nisu i usput skupljane iz pijanih društava.
Pred smrt bio je jako zagrejan za simpatičnu službenicu
ćerkinih godina i ta veza, po svoj prilici, bila je mnogo ozbiljnija.
Kako je mlada žena od nečega pobolevala, dva-tri puta me je
molio za pomoć oko nalaženja dobrog lekara, a to je činio i u
našem poslednjem viđenju.
Međutim, iste te noći, pošto mu je pozlilo, hitna pomoć ga je
našla kod neke nepoznate i potpuno pijane matrone, koja je od
alkohola jedva mogla da govori. U njenom stanu se u tom
trenutku nalazilo neko šareno žensko-muško društvo. On, u
komi, već rasturena mozga, ležao je na kuhinjskom podu bez
košulje i cipela na sebi. Bio je, izgleda, jedini u društvu bez
alkohola u sebi.

106
 Petnaestak časova kasnije, ne uspostavivši kontakt s ljudima u
belim mantilima, umro je.

7.

Negde oko sedamdesete, u vreme kad je igrao monodramu

Putnik po mojem tekstu, glumac Danilo Stojković je na nekom
putovanju u inostranstvu kupio sebi i meni iste upaljače japanske
marke i proizvodnje. Stvarčica je bila lepa, možda i dosta skupa, i
veoma mi se svidela. Nekako u to vreme takav upaljač je nabavio
ili dobio — možda od ćerke Dragane — i Dragan Stevanović i nas
trojica smo nekoliko godina tako reći sačinjavali mali klub
vlasnika odabranih japanskih upaljača.
A onda je glumac svoj izgubio, a golootočaninov se pokvario.
Ja sam svoj još čuvao, zadržavši ga „u pogonu“ valjda punih
petnaestak godina! Konačno, jedne noći u taksiju, izgubio sam ga
i ja.
Bio sam navikao na spravicu u džepu i mora biti da sam se
Draganu neki put zbog toga požalio.
„Nabaviću ti ja isti“, rekao mi je prijatelj samouvereno, i to je
ličilo na uobičajena njegovska preterivanja. Njih više ni japanska
industrija valjda nije proizvodila, gde da ga nađe? „Naći ću ga u
nekoj bravarskoj radionici. Daću svoj da se dotera, i tražiću da mi
isti takav nabave i poprave.“
I, dva-tri meseca kasnije, pojavio se sa sjajnom spravicom u
ruci! Isprva sam mislio da mi to poklanja njegov i nisam hteo da
ga primim. Ali on je iz džepa izvadio još jedan isti i kresnuo. Nije
prevario!
Od tada, sve do njegove smrti, kad bismo u razgovoru hteli da
zapalimo, priređivali smo detinjasta takmičenja u kresanju.
„’Ajde“, rekao bi neko držeći svoju spravicu u ruci.
„’Ajde“, rekao bi drugi vadeći svoju.
I onda bismo naizmenično kresali.

107
 Upaljači su bili dosta izanđali, kao i vlasnici im, i uspevali su
da uhvate vatricu tek svaki peti ili sedmi put. Ali pobednikova
radost time nije bivala manja i mi bismo se na cilju kao deca
smejali…
Znam da mu ovo ne može biti nadoknada ni za šta i da ga je,
uostalom, uopšte teško bilo zadovoljiti, ali nadam se da bi mu se
ovakva rečenica dopala: moj prijatelj i kum Dragoljub Dragan
Stevanović umro je na nogama i — u čizmama…

108
 TROMOTORAC IZ ŽELEZNIKA

1.

Povremeno bi se u mojoj telefonskoj slušalici, kao iz velike

daljine, začuo slabašan tenor:
„Alo, ovde su seljaci iz Francuske…“
To mi se javljao Svetomir Stanković Francuz, zemljoradnik iz
Železnika, jedan od mojih najmilijih drugara sa Golog otoka.
Nikad nisam saznao zašto je nosio taj nadimak, koji mu je
pristajao kao drugo prezime. Dovoljno je bilo reći Sveta Francuz,
ili samo Francuz — svi su odmah znali ko je to. Dok sam sa
većinom golootočanskih prijatelja, najviše zbog prirode mog
života, koji me je više od dve decenije po povratku sa Golog bacao
levo-desno, a i iz drugih razloga, imao prekide u odnosima, jedino
valjda s njim i Mišom Pifatom, a s ovim drugim još manje, čini mi
se, nisam nikad. Ne toliko često, ali bar jedanput-dvaput godišnje,
nekako bismo se čuli, dogovorili — i zatim, po sat-dva, negde
malo brbljali. Kako si, kako živiš, kako ti je porodica? — i rastali
bismo se.
Bio je jedna od veoma retkih golootočanskih ptica —
tromotorac! Prvi put je na Goli došao s prvom grupom, drugi put
sa sedmom, a treći put su ga konfinirali na Grguru od devetsto
šezdeset prve do šezdeset treće. A još pre toga, za vreme
okupacije, kao skojevski omladinac bio je u Nedićevom logoru za
prevaspitavanje u Smederevskoj Palanci. Ali i Smederevska
Palanka za vreme rata i Grgur početkom šezdesetih bili su prava
banja prema Golom. Razume se, bio je i u partizanima, od
četrdeset prve godine, valjda u Kosmajskom odredu.

109
 2.

Posle svakog zajedničkog uniformnog života, posle vojske ili

logora, recimo, prepoznavanje u civilnoj odeći doživljava se kao
mali udar. Tada se neki bliski ljudi, koji su se dotle odlično
razumeli, pojavljuju jedni za druge neočekivano odeveni. Čini im
se da će ubuduće živeti u različitim svetovima, iz kojih se više
neće moći onako dobro razumeti (što će se, na žalost, obično i
potvrditi). Odela dotadašnjih sapatnika su uvek drugačija nego
što se očekivalo — mada se nikad ne zna kakva su se baš očekivala
— bogatija su ili siromašnija, obeležena ovim ili onim staležom,
čak ovom ili onom pokrajinom.
Kasnije će se i različita nacionalna pripadnost katkad
ispostavljati kao važna, a u trenutku raspada druge Jugoslavije,
pojave velikog broja stranaka i građanskog rata, taj će razlog
pogotovu postati politička gledišta. Preživele golootočane će
devetsto devedeset treće godine mnogo više stvari deliti nego što
će ih njihov negdašnji logor spajati.
Tako se i Sveta Francuz sredinom pedesetih, kad smo Pifat,
neki drugi i ja već uveliko bili studenti, iznenada među nama
pojavio u poluseljačkom odelu iz okoline Beograda — u uskim
jahaćim čakširama sive ili smeđe boje, smeđem prskanom
gradskom kaputiću, šarenoj cicanoj košulji. Na nogama je možda
imao cipele, a možda i gumene pirotske opanke, baš kao na
Golom otoku. Dok smo mi pokušavali, koliko smo mogli i umeli,
da se družimo s knjigom, on je za prijateljicu, nedvosmisleno,
imao motiku. Kasnije, kad se bude zaposlio u velikoj fabrici
alatljika kao magacioner i kad bude obukao radničko odelo, uvek
pomalo zamazano mašinskim uljem, razlika će postati nešto
manja, iako i dalje uočljiva.

110
 3.

Jedanput me je zagrebački slikar Alfred Pal postideo.

„Ja nikad tamo, sam od sebe“, rekao mi je, „nisam potrčao.
Zašto bih se na Golom otoku zalagao na radu?“
A Sveta Francuz i ja smo s tragačem jedno vreme prosto trčali,
možda nije bilo boljeg tragačerskog para od nas dvojice. To se
dešavalo negde u jesen ili zimu pedeset prve i druge, kad je, posle
posete Aleksandra Rankovića prethodnog leta, režim u logoru
administrativaca bio naglo omekšao. I tako je to trajalo mesec,
dva, tri, ne znam koliko. Pošto smo pregurali one najteže
logoraške faze i bolesti, bili smo, on, kao nekadašnji zemljoradnik,
i ja, kao trostruki akcijaš, na zemljanim radovima i veštiji od
dobrog broja drugih.
Isto smo tako bili dobri i u ručnom mešanju betona, naročito
u vreme kad se gradila nova bolnica. Postavljeni jedan prema
drugome sa velikim lopatama — uvek smo gledali da odaberemo
najbolji alat — između kamara šljunka i cementa, dok nam je
jedan cimentom iz bureta sipao vodu — samo slatku, slana nije
vezivala cement — mešavinu bismo brzo i skladno prevrtali,
pretvarajući je u olovno tešku kašu za punjenje temelja i zidova.
Posao se, među stajaćima, smatrao jednim od najnapornijih i
u njemu nam je, čini mi se, mogao biti ravan jedino Radomir
Milićević, dvomotorac iz Vojvodine. Svi smo u tom trenutku bili
muvaši i peraši, ali Radomir, krupnijih kostiju, kao potencijalni
poluteškaš, mogao je podići i nakratko poneti kao dobar bager. I
ako se s nama, potencijalnim tek velterašima i polusrednjašima, u
brzini nije mogao nositi, na svim stajaćim radovima bio je tako
reći nenadmašan. Poreklom Hercegovac, odlično se razumeo u
kamen, u kojem je svaku venu naslućivao, i teškom macom cepao
ga je kao drva. A šesnaestokilogramska ćuskija u njegovim
rukama delovala je pametno kao naliv-pero. U logoru smo, i on i

111
mi, a ne mnogo manje i ostali, kad se osušimo, rukama trljali so sa
bluza i košulja kao skorelo blato.
„Sećaš li se“, upitao sam Svetu pre neku godinu, „kako smo na
Golom po čitav dan s tragačem trčali kao maratonci?“
On je sedeo u naslonjači preko puta mene i dimanio upravo
kao na Golom; još je u to vreme pušio. Pogledao me je pomalo
začuđeno; i jedan i drugi jedva da smo u to sad mogli poverovati.
„Pa morali smo“, odgovorio je. „Naterali su nas.“
Ali tako je bilo tek u posrednom značenju reči. Nismo umeli
bolje, valjalo bi reći. Neki su možda umeli da se izvuku lakše, mi
nismo. I morali smo sve da odšljakamo kao amali na pristaništu.
Niko nas dvojicu, bar od jeseni pedeset prve, više nije
neposredno nagonio da trčimo. Međutim, trčanje nas je bar
donekle spasavalo od nekih drugih „zadataka“, recimo, od tučenja
ili ganjanja bojkotovanih; svakom rukovodiocu radova ili vodniku
bilo je stalo da se radne norme ispunjavaju što bolje (ne bude li
tako, i njega će pritisnuti ili ga čak i smeniti i, zatim, kazniti) i
takvi radnici su mu bili dragoceni.
Ko će nekog svog malog stahanovca pustiti da na radilištu
gubi vreme sa bojkotašem? Dovoljno je da čuje žalbu: „Ma ovaj ne
može da radi! Vrati me na tragač s mojim parom.“ I odmah će mu
udovoljiti.
Takav trkač će donekle živeti bolje i u paviljonu, jer će kao
nagradu često dobijati dodatak na kazanu, a neće ga možda
previše gnjaviti ni drugim, znatno opasnijim oblicima
aktivizacije. Još ako, kao ja, povremeno napiše člančić za zidne
novine, peva u horu, igra u folklornoj i muva se oko dramske
sekcije — gde mu se nalazilo čak nekoliko dobrih drugova, među
ostalima i Miša Pifat, Pura Ivanović, Mih Simić, Sreten Latković i
rođak Borivoje Jovanović, i gde je pedeset druge, u predstavi
Stanoje Glavaš, dobio makar i volontersku ulogu šaptača — ako se
zanemari prethodno pranje mozga i ono osećanje tupe
izgubljenosti i samrtnog očaja bez granica i leka, može prolaziti
čak relativno srećno.

112
 Tako smo, ja, valjda novembra devetsto pedeset prve, i, nešto
kasnije, dobroćudni Rade Milićević, koji od sebe na Golom otoku
nije tako reći pustio ni povišen ton, a kamoli da je učinio nešto
drugo, postali i vodnici radnog stroja. To krajem pedeset prve ili
početkom pedeset druge, u mekšem vremenu, više nije ni značilo
ono što je značilo ranije, ili što je još značilo u logoru osuđenika,
gde najviši napon terora nije popustio sve do jeseni pedeset treće.
(Još kasnije, u jedanaestici, Rade će postati i rukovodilac radova.)
A Sveta Stanković je ubrzo poslan u radionicu, čini mi se,
bravarsku.

4.

Francuz je sa Golog drugi put otpušten devetsto pedeset

četvrte da posle nekoliko godina predaha nanovo bude uhapšen.
Tada je poteran i u treće zatočenje, ovaj put na Svetom Grguru.
Ukoliko se za golootočane uopšte može govoriti o nekoj
normalizaciji života, jer su oni, nekad oštrije, nekad blaže,
proganjani sve do devetsto devedesete, za njega ona je, u onom
„nižem“ značenju te reči, nastupila šezdesetih godina, posle
otpuštanja sa Grgura. Već odranije imao je ćerku, a tada se
verovatno i nanovo zaposlio, u istoj fabrici alatljika u Železniku.
Ali za to je pre svega mogao da zahvali postojanosti svog
porodičnog života, koji je izdržao i njegovo višegodišnje
logorašenje u tri rate, i svojoj seljačkoj inokoštini, koja mu je i na
nevelikom imanju u Železniku ipak pružala nekakvu nezavisnost i
materijalnu bezbednost. Nije on morao nikoga ni za šta da moli
niti da trpi ikakve ucene. A čim je stekao pravo, otišao je i u
penziju. Njegova seljačka sloboda bila mu je milija od bilo čega na
svetu.
Zahvaljujući svojoj i ženinoj vrednoći, nije bio ni siromašan.
Početkom osamdesetih započeo je, pored stare, za seoske prilike
sasvim dobre kuće, da gradi novu, veliku trospratnicu, u kojoj je

113
za svaki deo porodice predvideo po jedan sprat — jedan za ženu i
sebe, drugi za ćerku i zeta i treći, predviđajući budućnost, za tada
još malog unuka.
Pripomenuo sam mu jedanput da je gradi sporo (ni devedeset
druge ona neće biti završena).
„Ih, kud se žuriš?“ odgovorio je. „Kuća se na selu diže deset
godina. Ako je ne završim ja, završiće je moj zet ili unuk!“
Za unuka je, uskoro po njegovom rođenju, načinio još jednu
krupnu investiciju: kupio mu je veliki automobil ruske marke
„volga“. Za kola je podigao u dvorištu garažu, uterao ih tamo i
zaključao. Deset ili petnaest godina ona su odatle izvožena tek
jedanput-dvaput godišnje da bi se razradila mašina, inače nisu
terana, i, čekajući pravog vlasnika, pomno su podmazivana i
pažena.
„Dobiće ih kad postane punoletan i položi ispit za vozačku
dozvolu. I kad ih bude vozio, sećaće se da mu je deda voleo Ruse i
možda će ih zavoleti i sam.“

5.

Više puta smo sedeli ili kod mene ili za ukopanim stolom u
zelenilu njegovog dvorišta.
„’Oćeš da ti dam“, upitao me je jedanput, „nekoliko ari ovde
pozadi da podigneš kuću?“
Bio je jedan od onih mojih bliskih prijatelja koji je maltene od
početka znao da radim nešto o Golom otoku i koji je, iako lično
veoma hrabar, na žalost, odbio da naš razgovor snimimo na
magnetofonu.
„Sve ću ti pričati“, odgovorio mi je, „ali ništa neću da snimaš!
Zapisuj ako ti koristi!“
Štošta sam iz naših razgovora i zapisao, međutim, na taj način
je većina onog što je znao i što je preživeo izgubljena. Ipak, dao
mi je podatak o podmetnutom udbašu Dušanu Vuksanu (D. M.:

114
Goli otok, Beograd, 1990, str. 271, inicijali S. S.) i sopstvenom
rukom ispisan spisak od skoro četrdeset golootočkih zatočenika iz
sela Železnika (str. 669—670), što u mojoj knjizi smatram važnim
prilozima.
Oko ovog drugog desila se gotovo smešna pojedinost. Kad
sam spisak pročitao, primetio sam da u njemu nema jednog
zajedničkog poznanika.
„Gde ti je on?“ upitao sam.
„Šta će on tu?“ odgovorio je. „Pa on je bio četnik.“
Setio sam se da mi je to pričao, na isti način, još na Golom
otoku.
„Da, ali bio je i na Golom otoku. I tamo se, uostalom, nije
držao loše. Nije bio ni cinker ni batinaš.“
„Nije bio ni cinker ni batinaš, to je istina“, odgovara on ljutito,
„ali bio je četnik! I ja ne znam kako je on došao među komuniste!
Ja ne znam zašto ga je Udba tamo smestila! Taj na moj spisak ne
može doći!“
Počeli smo da se raspravljamo i, kako je bio zadrt i zaguljen,
da nismo bili onako bliski, mislim da bi mi to jako zamerio.
„Ti možeš i sam da ga upišeš! Ali, da znaš, to si ti, na svoju
ruku, uradio, a ne ja!“
I završilo se time što sam čovekovo ime zaista sam uneo na
spisak.
Ono što je saznao u mladosti, bilo to dobro ili loše, više nije
stigao, a ni želeo da menja. Tako se odnosio i prema ideologijama
— recimo, komunističkoj, koju je, uprkos očiglednom rušenju
socijalističkog sistema, smatrao neprevaziđenom — a i prema
ljudima, naročito onima koje je voleo. Iako je pokoja moja izjava
za njega mogla biti vrlo izazovna, nije dozvoljavao da se u
njegovom prisustvu protiv mene izgovori nijedna reč. Bar kad
sam ja u pitanju, ostao je isti onaj izmoždeni drugar koji sa mnom
deli polovče na dimove i pri tom, ma koliko bio željan, pazi da
poslednji dim ipak ostavi meni. (A, ako hoćemo pravo, ni ja
prema njemu nisam bio drukčiji.)

115
 6.

Cenim pamet i znanje, cenim dar i delo, i duboko im se

klanjam. Ali, što sam stariji, sve se više priklanjam još jednoj
vrednosti, koja obično izgleda drugorazredna. Čovečnost,
plemenitost, dobrota ostavljaju i na pojedinca i na ljudske grupe,
isto tako, veoma dubok utisak, i, za onaj uzan krug koji je imao
sreću da se okoristi njihovim zračenjem, predstavljaju pravu
dragocenost. Što je u životu više dobrih i plemenitih ljudi, više će
ih biti za ugled živima i onima koji dolaze. Plemenitost pretka
oplođava plemenitošću njegove potomke.
Početkom maja devetsto devedeset druge telefonirao mi je
Pifat:
„Jesi li čuo da se razboleo Sveta Francuz? I to je, izgleda,
oboleo od onoga najgoreg.“ Molio me je da pokušam da saznam u
kojoj je bolnici da bismo ga posetili.
Pola sata kasnije javio se nanovo:
„Nemoj da ga tražiš. Umro je juče…“
Svetina bolest u stomaku trajala je dosta kratko i kraj je došao
dvadesetak dana posle odocnele operacije. Kako niko od nas nije
ni znao da je oboleo, pretpostavljam da svojima nije dozvolio da
nas obaveste. Ni najtežom svojom bolešću nikoga nije želeo da
opterećuje.
Njegova sahrana u Železniku pokazivala je da je umro čovek
ovenčan dobrotom i plemenitošću i da to u njegovoj okolini nije
ostalo neprimećeno i nezapamćeno. Onaj pored koga je ovaj
nenametljivi, skromni, prosto obučeni, ovisoki krhki čovek
prošao u životu nezapaženo, i koji nije uočio njegovu plemenitost,
može računati da je sam sebe oštetio.
Nekoliko stotina ljudi sjatilo se na Francuzovu pratnju, koja
je, po seoskom običaju, polazila iz pokojnikovog dvorišta. Tu su
bili komšije i radnici velike železničke fabrike, nekadašnji ratnici i
golootočani, zemljoradnici i intelektualci.

116
 Svirala je muzika, kao na svadbi! Nju je Sveta sebi za života
naručio:
„Kad umrem, doći ćete da mi svirate. I potrudite se tada.“
I ciganski kvartet se u raskošnom majskom dvorištu svojski
trudio, sipajući elegiju za elegijom, kao da ih iz njegovog sanduka
sluša i naručilac i da ih otuda može pokarati.
Iznetom i otkrivenom za poslednji oproštaj, prilazili smo mu i
ljubili ga u čelo, milujući ga po proređenoj sedoj kosi. Bez debelih
naočara, koje je poslednjih godina nosio, i bolešću i smrću
usitnjene glave, ličio je na sebe od pre četrdeset godina, kad smo
nosili tragač.

7.

Tri avlijske sofre od po tridesetak metara bile su predviđene

za pokojnikovu daću, svi su sa groblja bili pozvani. Čitava četa
ljudi i žena služila je Svetine goste.
A onda sam, za vreme ručka, iznenada primetio kako se, kroz
gužvu ljudskih nogu, prema ovisokom mladiću od šesnaest-
sedamnaest godina sa činijom u rukama stuštio odnekud pušteni
smeđ mlad pas od godinu, godinu i po dana. Srećno je do mladića
dotrčao kao da ga je odavno tražio i, smejući se šiljastim belim
zubima, zgrabio ga za nogavicu.
Poslužilac mu se okrete i, pokušavajući da ga se otrese, tiho ga
opomenu:
„Pusti me! Ne mogu sad! Pusti!“
Ali kuče nije slušalo i nastavljalo je da mu se plete među noge.
Reklo bi se da želi da ga izvuče iz opasne gužve.
Dosetio sam se da je mladić onaj Svetin unuk kome je pre
jednu deceniju namenjen automobil „volga“ u dvorišnoj garaži. A
psa sam pre godinu dana ovde upoznao kao umiljato dvomesečno
seosko štene koje se po dvorišnom troskotu kobrlja i igra.

117
 Mladić brzo spusti onaj sud na prvi sto i okrete se životinji na
travi:
„Ne mogu sad, zar ne razumeš! Posle ćemo!“
I kako se pas, smejući se i vrteći se kao čigra, pred njim već
okrenuo na leđa, on ga u brzini, kako se to radi u selu, pomilova
nogom po stomaku i ponovi:
„Ne mogu sad da se igram!“
I požuri ka kući, očigledno, po novo posluženje za goste.
Kuče odmah skoči i, gledajući ga odozdo u lice, istrča pred
njega. Stavljalo mu je do znanja da je tu i zahtevalo da se to
prisustvo zapazi. I oni su se jedno drugom radosno smejali.
To je jedan mlad pas, razumeo sam, nalazio sebi novog,
mladog gazdu. I izgledalo mi je da time jedan život koji tek
nadolazi prihvata ono što je upravo prošlo i da se raduje što je
imao takvog prethodnika kakav je bio moj drugar Sveta Francuz.
Moj drugar je to, znao sam, potpuno i zasluživao.

118
 VREDNOST LJUBAVI

1.

Ništa mi nije uradio, a više od trideset godina nisam želeo da

ga vidim!
Posle Golog, kao i većina nas, preselio se u jedan bački gradić,
gde je radio u gradskom sindikalnom veću. Ma, hiljadu puta sam
se upitao, otkud golootočanin u titovskom sindikatu, koji,
naravno, vodi Udba! Sve mi se to nije dopadalo i kad sam ga, sa
velikim razmacima, dva-tri puta ugledao na beogradskoj ulici,
načinio sam se da ga ne poznajem.
U istražnom zatvoru bio je izložen najtežem pritisku među
nama, ali on taj pritisak, izgleda mi, nije ni čekao, nego je odmah
propevao. Imao sam ogromno poverenje u njega, a odjednom,
ubrzo po njegovom hapšenju, primetio sam da su mi se u istrazi
pojavili novi elementi. Otkud to, lupao sam glavu. Je li im neko
rekao ili udbaši samo nabadaju u mraku? Ja sam se s islednicima
preganjao da dokažem kako, doduše, jesam razočaran i
neraspoložen, za šta imam i svoje razloge, ali kako to za šta me
okrivljuju ipak nisam ni radio ni govorio; o razgovorima,
naravno, jedino je i bila reč. A neko im je sve već bio potvrdio i
obrazložio!
Ko li im je rekao, razmišljao sam.
Kasnije sam mogao da shvatim — možda sam i sam imao
takva iskustva! — da kad želiš od sebe da otkloniš veliki pritisak,
može ti se desiti da daš nekoga koga već imaju iza rešetaka, i to ti
tako reći niko neće ni računati ni zameriti. Čovek je već uhapšen,
što mu god još natovariš, više nije baš važno i on će podneti.
Važno je da ne otvoriš nova lica. Ali katkad se iznenada može

119
pokazati da je taj koga si im dao, dotle uložio grdan napor i
izdržao ko zna kakav teror da bi se upravo od takve optužbe
odbranio. Ti to^naravno, nisi ne samo znao nego, u svojoj
ograničenosti, ni pretpostavljao. I, eto, odjednom ispade da si im
dao u ruke nešto u šta su kao podatak već bili izgubili nadu i što
im je iznenada opravdalo sva prethodna pregnuća. Sad mogu da
idu dalje.
Smatrajući me izgubljenim, tako su i mene moji stariji
prijatelji — i to svi! — možda prodali u vreme dok sam se ja još
uveliko cenjkao. Ja sam udbašima još objašnjavao da prosto
nisam mogao misliti da je partija četrdeset osme godine
spajanjem s Narodnom omladinom likvidirala Skoj, a moji
prijatelji su im već dali da sam ih saletao da stvorimo ilegalnu
organizaciju! I priznavši da su je — objektivno! — stvorili, iako,
zapravo, nisu, dodavali su da su me kao klinca odbijali, čime su
smatrali da mi čine uslugu. A jedan udbaš — Mija Milačić —
dvanaest-trinaest godina kasnije pričaće mi da ih je moje odlučno
odbijanje zbunjivalo i da su se, pogotovu posle suočenja, kolebali
da li još treba da me zadržavaju.
Kad smo navršavali, otprilike, četvrti mesec boravka u
istražnom zatvoru, posle mojih deset-petnaest saslušanja, od kojih
je većina bila bez zapisnika, isto toliko nesistematskih prebijanja i
dva suočenja, ovaj čovek dve noći me je u zatvorskoj tišini, kroz
otvorenu špijunku, ubeđivao da treba da priznam ono što istraga
zna da ne bih i dalje trpeo teror. Prosto bismo na špijunci veličine
petnaest sa petnaest santimetara lagano prstom odgurnuli
klizajući poklopac sličan onome na šuberu i oštrim šapatom, koji
se odbijao o zidove hodnika, dozivali se. Zatim bismo se, uz
opasnost da nas ključari ču1u, dogovarali.
„Sve se već zna“, šaputao mi je on skandirajući, „nemoj
uzalud da vučeš batine. A ti i nemaš za njih bogzna šta.“
A onda mi je negde — u transportu za Kragujevac ili za Goli
otok, ili tek u logoru, ne sećam se više, samo se sećam našeg
šaputanja i ezopovskog jezika — objašnjavao šta se, zapravo,

120
desilo, iako ga nisam pitao. Znao je s kolikim sam se poverenjem
ranije prema njemu odnosio i možda već video neku gorčinu i
razočarenje u mom pogledu i hteo, ako može, taj utisak malo da
popravi. I, uz pomalo pogružen osmeh, šapuće mi:
„On mi kaže: ,Hoćeš li da ti stavim japansku kapu ili da ti
okačim ciglu o jaja?“
Ili je rekao japanska kragna? Ne sećam se tačno i ne znam šta
je ni jedno ni drugo.
„Šta je to?“ upitao sam.
„To je kad ti oko glave obmotaju nakvašen konopac, pa ga
zatežu motkom, koju lagano okreću kao vodenički vitao. Čvor
konopca za ovaj vitao nalazi ti se na slepoočnici, a dva druga na
očima. Stezanjem konopca najpre ti prskaju oči, bol je ogroman i
nepodnošljiv i, ne popustiš li, završava se time što ti se lobanja,
počev od slepog oka, krši i slama. To je jedna od najbolnijih
sporih vrsta smrti — može se otegnuti koliko se dželatu dopada
— i bez priznanja se tako reći uopšte ne može podneti.“
Dolazim u napast da ga upitam, ali pitanje ipak ne postavljam:
„Da li si je probao?“ hoću da kažem. „Koliko si tako izdržao?“
On nastavlja kao da me je čuo:
„Ali ja sam znao šta je to… Kao što sam znao i kako izgleda
kad ti okače ciglu o jaja; mi smo to radili uhvaćenim četnicima.
Vežeš mu je, pažljivo, kanapčetom, tako da se ne trese — i ništa.
A onda je, ovako, samo pipneš prstom, samo malo zaljuljaš. I on
vreči kao jarac koga škope, do neba se čuje… Sve sam to znao. I
— počeo sam da im pričam…“
Nije mi rekao ko mu je tako pretio, a ja sam zaboravio da ga
pitam. Ali, rekao bih, to bi ponajpre mogli biti potpukovnik
Glumac, Mali Rajko i Šane Đirin. Ostali mi se tu ne uklapaju, iako
u takvim stvarima, naravno, može biti svakojakih iznenađenja.
Tako je Udbi dao podatke za deset-petnaest budućih
golootočana, ili možda i više njih.
Na Golom otoku je već posle mesec dana u paviljonu počeo
da se bavi pomaganjem prilikom pisanja dopuna zapisnika.

121
Pretpostavljam da je s nesrećnikom najpre vodio razgovor o tome
šta ovaj kobajagi hoće — ili šta mora’ — da prizna i da mu je
zatim objašnjavao kako da to na hartiji, koju je svako svojom
rukom pisao, dobro i razgovetno sroči.
„Pa ja sam“, rekao mi je uz onaj pogružen osmeh, „posle rata
bio u Ozni. Znam taj posao.“
Mislim da, onako niska rasta, nežne građe i, pravo govoreći,
osetljiv, s pomalo za muškarca neobično lepo skrojenim usnama,
valjano građanski vaspitan — kao dečak pre rata bio je skaut — i
odmeren, nije nikoga tukao niti ga kao batinaša mogu zamisliti.
Ali ta kolegijalna bliskost s islednicima, i to raspoloženje koje je
nosio na licu i koje je pokazivalo njegov slom… Da li se, pitam se,
uprkos unutrašnjem otporu, nekako mogao zadržati na dovoljnoj
udaljenosti od cinkovanja? Voleo bih da mogu da kažem da jeste,
ali sumnjam. A zatim u onom sindikalnom veću to se, mora biti,
nastavilo kao nešto sasvim normalno. Meni, koji sam ga
poznavao, na Golom otoku izgledao je kao neko kome lađe
upravo tonu, što se i dešavalo, samo što još sve nisam shvatao, i
kao neko ko je već potpuno samleven.
Sretajući se u logoru ne češće nego jedanput mesečno, u
nekom trenutku sam osetio da je prema meni, gotovo
golobradom, koji je u njega, znatno starijeg i iskusnijeg, gledao sa
velikim poštovanjem, počeo da se ponaša kao — mlađi. To me je,
u našem nekadašnjem prijateljstvu, još više od njega odbilo.

2.

Ko mi je tu gadost ispričao? Je li to početkom šezdesetih,

pošto je već izašao iz Udbe, učinio Mija Milačić? Takav cinizam
ličio bi na njega, ali nisam siguran.
Moj prijatelj bio je poštovan u varoši. Znali su mu oca
mašinovođu, koji je nekad poginuo u železničkoj nesreći, znali
mu omalenu i simpatičnu majku, znali njega kao nekadašnjeg

122
dobrog dečaka i đaka i njegovo neobično rano zanimanje za
komunizam i skautski pokret. Udba je po njegovim priznanjima
već uveliko u varoši hapsila, i on joj kao prevaspitan kažnjenik u
logoru pomagao da i drugi logoraši daju partiji potrebna
priznanja, a u gradu se o njemu još govorilo s poštovanjem i
naklonošću. I onda su mu smislili nešto novo, kao i obično u
Udbinom aranžmanu, veoma prljavo.
Po njegovom hapšenju njegova mlada žena sa dve sasvim
male devojčice ostala je da živi od penzijice svoje svekrve u
zajedničkoj kućici u Banatskoj ulici. Kako su u tim prilikama
četiri stvora ženskog pola različitih godina živela, može se
pretpostaviti. Uglavnom, jednog trenutka dve starije su odlučile
da jednu sobu izdaju nekom samcu pod kiriju.
Da li je taj događaj od početka bio pod Udbinom i KOS-ovom
kontrolom, kao što će se kasnije predstavljati? Uglavnom, u kućici
u Banatskoj ulici su se kao samci pojavili neki lepuškasti mladi
oficiri. Između jednog ili dvojice od njih i usamljene mlađe
gazdarice, za prst ili dva više od uhapšenog muža, ne toliko lepog
lica koliko primamljivog tela podignutih sisa, došlo je, posle
kratkog vremena, tvrdi se u toj verziji, do izvesnih krevetskih
nežnosti. A one su, dodaje se, bile i ovekovečene, nevelikom
serijom tajnih intimnih fotografija, i nagrađene izvesnim brojem
komada otmene garderobe datim na poklon, u kojem se nalazila,
za jednu skromnu sredinu retka, i dosta skupa bundica. Za
svekrvu, ona je bila nasleđena, kao, od umrle sestre jednog od
samaca.
Da li se svemu ovome može verovati? Nisam baš siguran, i
zato što one fotografije niko nije video i zato što je poreklo ove
pripovetke Udbino. U svakom slučaju, politička policija je na
rušenju mog prijatelja nastojala da radi vrlo temeljno i spletku s
ovom temom vrlo je pažljivo isplela i rasprostrla.
Ali, ako priča jeste tačna, pitam se, nije li u stvari jedna
amišna, žudna mlada žena, dok joj je čovek sedeo u logoru, u
najtežem trenutku po njega, samo šamar uzvraćala? Je li znala da

123
je u njihovom prethodnom zajedničkom životu postojala još
jedna? Teško mi je da utvrdim.
Jer za ovu drugu nisam onda znao ni ja, iako sam i s njom,
nekoliko godina starijom od mene, bio prijatelj. I ona je
početkom pedeset prve s nama oterana na Goli otok.
Vezu mi je isto tako otkrio penzionisani udbaš Mija Milačić.
„Radu je“, govorio mi je u onom slučajnom susretu početkom
šezdesetih, pripit od vina i veoma raspoložen što mi to može
saopštiti, „tvoj prijatelj dobio tako reći na kocki. On i još jedan“, i
kaže mi njegovo ime, „kad su odlučili da naprave organizaciju,
zaključili su da devojku treba da pokriju i seksualno, da se ne bi
desilo da se zaljubi ili spanđa s nekim sa strane. I — vukli su
šibicu. Izvukao je ovaj. I tako je ona, možda i slučajno, pripala
šefu organizacije.“
Ne prvi put tog dana, među nama je došlo do žustre razmene
grubih i prostih reči, i o tobožnjoj organizaciji, za koju sam znao
da nije ni postojala, nego da je samo Udba to tako predstavljala, a
i o nekadašnjoj devojci, samosvesnoj mladoj intelektualki koja
takvo ponašanje ne bi nikome dozvolila.
„Budala si ti!“ smeje mi se Milačić. „Smešna budala i
naivčina!“

3.

Prošle su odonda mnoge godine.

Mija Milačić je odavno poginuo u saobraćajnoj nesreći.
Vitezu smrti Šanetu najpre je stariji sin, otprilike moj vršnjak,
pobegao na omrznuti Zapad, zbog čega je uklonjen iz operative, s
mesta opunomoćenika u Despotovcu, i bačen u neku vrstu
administracije u Beogradu. U čistki Udbe devetsto šezdeset šeste
penzionisan je, što je on dočekao možda s olakšanjem. Zatim mu
se mlađi sin, koji je tekao ne mnogo uspešnu karijeru u armiji,
čovek, verovatno na majku, dobroćudna lica, iznenada ubio. I

124
Šane je, od jada pocrneo kao ćumur, još nekoliko godina glavinjao
po životu žaleći se na zlu sudbinu, dok nije i on umro.
Mom prijatelju su se ćerke poudavale i dobile decu, on se sa
ženom posle penzije preselio u Beograd. Zatim mu je ona umrla, a
i sam je teško oboleo.
Dva-tri puta poslednjih godina sreo sam ga na ulici i više
nisam okretao glavu od njega.
Postojali bismo po nekoliko minuta uz neki izlog.
Nekako se još više smanjio i jedva hoda, kao drevan starac.
Ima operisano grlo i govori šapatom. Glas mu je škripav i jedva
čujan i katkad, naročito kad je, objašnjava mi, umoran ili
uzbuđen, skoro mu se gubi. Živi sam.
Ona nekadašnja barijera među nama možda je postala još
uočljivija. Više me ne zove hipokoristikom kojim su me zvali svi u
varoši nego, kao da me ne poznaje, gotovo zvanično, onim dužim
imenom, koje mi koriste u literaturi.
„Pušiš, pušiš“, kaže mi slabim glasom gledajući mi u ruku sa
cigaretom. „Čim još pušiš, dobar si.“
Kazujem nešto priglupo o životnom uzrastu, i dalje verujući
da je od mene mnogo stariji. Odjednom ispada da sam mlađi
jedva pet godina! Kako je ta razlika nekad izgledala ogromna! Pa i
on je, razmišljam, onda bio tako reći dečak!
On klima glavom. Nabira ostarele usne, koje su mu i dalje
pomalo ženskaste.
„Ti si se izvukao“, kaže mi na rastanku. „Ja sam propao.“

4.

Prolazi još neko vreme.

Treba da ga upitam za neki podatak. Zovem ga telefonom, ali
on preko te sprave, očigledno, izbegava svaki komplikovaniji i
opasniji razgovor i hoće da se negde sretnemo. Zakazujemo susret
u poznatoj novinarskoj kafani u Makedonskoj ulici.

125
 „To je blizu mog stana“, objašnjava mi.
Dolazim na vreme, međutim, njega izdaleka ugledam kako se
onim kratkim, sporim staračkim korakom šetka na ulici ispred
ulaza.
„Došao sam“, kaže, „malo ranije.“
„Pa zašto“, pitam, „nisi ušao i seo za sto?“
On se malo osmehne.
„Nisam bio siguran da ćeš doći.“
Razumem da hoće da kaže da nema para za kafanu ili da zbog
nečega drugog ne sme sam da uđe i, pomalo postiđen zbog
njegovog snebivanja, prekorno izbacujem:
„’Ajde, boga ti!“
Ulazimo i sedamo.
„Dva puta sam“, kaže on nameštajući se na stolici i praveći se
provincijski duhovit, „izgubio dobar glas. Jedanput kad sam
oteran na Goli otok, drugi put kad sam oboleo od raka.“
Jedno vreme bez žara brbljamo o stvarima koje su se desile
pre skoro četrdeset godina i tako se podsećamo i sekretara
mesnog komiteta koga je ubila Udba. Govorimo i o drugim
likvidacijama.
„To za vreme rata nije radila Ozna“, objašnjava mi on, „ona je
osnovana tek četrdeset četvrte. Likvidacije je, za čitavo vreme rata,
obavljala partija. Zamenici komesara u jedinicama bili su
sekretari partijskih organizacija i oni su ih, neposredno,
pripremali. Komesari su katkad negde držali neki govor,
organizovali snabdevanje opremom i hranom i njihovu
raspodelu; a glavni su bili ovi, što niko nije ni znao…
— Kad je septembra četrdeset četvrte oslobođena istočna
Srbija, našoj jedinici je pristupila grupa mladića iz Negotina.
Raspoređeni su kao borci po četama i zatim su učestvovali u
oslobođenju Kragujevca sredinom oktobra. U oslobođenom
gradu odmah započinje slavlje. Još ni leševi nisu sahranjeni, a već
se svud naokolo peva, veseli, svira. Mene kao obaveštajnog oficira

126
bataljona poziva zamenik komesara, ne znam više da li brigade da
li divizije.
— ,Kod tebe se’, pita me, ,nalazi taj i taj?’ — Kažem:
— ,Da.’
— ,On je’, kaže partijski sekretar, ,ubačen od neprijatelja. Ti i
tvoji ljudi treba da ga uklonite’.
Prekidam pričaoca i pitam kako to ovaj zna.
„Koji neprijatelj ga je ubacio?“
„Ne kaže on to“, odgovara, „niti ga ja pitam. A zna verovatno
preko mladićeve karakteristike. Kad smo u neko mesto ulazili, mi
smo pozivali sve: ,Hajde, svi dođite, treba da oslobodimo zemlju’!
I mladići su dolazili. A za njima su išle njihove karakteristike, koje
je pisao neko u njihovim mestima.
— Ja sam imao dvanaest momaka obaveštajaca. Izaberem
dvojicu najboljih članova partije, nekog geometra Branka iz
Osijeka i još jednog, zaboravio sam koga beše. Pozovem ih.
— ,Uzmite toga i toga’, kažem im, ,kao da idete u patrolu.
Idite ka onoj ciglani gde leže ubijeni Nemci. I tamo ga ubijte.
Izvadite mu dokumenta iz džepa i donesite mi ih.’ To mi je onaj
tražio.
Obara glavu ka stolu. Nervozno uzima pivsku čašu i pije. Još
trenutak ćuti.
„Uveče su mi doneli njegova dokumenta. I ja sam ih ujutro
odneo onome.“
Poziva kelnericu i traži konjak. Nagnut nad sto, kao da me
odozdo krišom pogleda.
„Je li sahranjen tamo zajedno s Nemcima?“ pitam.
„Verovatno“, odgovara. „Ne znam ni da li je svučen ili je ostao
u svom odelu. Ova dvojica mi nisu govorila o pojedinostima, niti
sam ih ja pitao. Nisu mi valjda ništa ni rekli. Samo su stavili pred
mene njegova dokumenta.
— On je bio mlad dečko, tek je bio završio maturu. Nikad
nisam saznao zašto je tako odlučeno. Kad sam mnogo godina

127
kasnije sreo mog naredbodavca — on je tu, u Beogradu, pukovnik
je u penziji — rekao mi je:
— ,Ti misliš da sam ja to odlučio? Ma, i meni su naredili.’ Ko
mu je naredio, ne kaže.
„I ne želi o tome da razgovara. ,Biće bolje’, kaže mi, ,da se ne
viđamo’.“
U međuvremenu dobio je svoj konjak. Naginje čašu i ispija je
do polovine. I opet me onako ispitivački pogleda.
„Sećaš li mu se imena?“ pitam.
On klima glavom.
„Njegovi iz Negotina su više puta u novinama postavljali
pitanje kako je poginuo. Niko nije znao da im odgovori. A ja, šta
bih mogao da im kažem: Ja sam naredio da ga ubiju?…“
Znam da mi mladićevo ime neće ništa kazati, ali opet pitam
koje je.
On gledajući u čašu trenutak ćuti. Zatim tiho progovori.
Izgovori nešto kratko, i zaćuti.
„Šta?“ kažem „Nisam čuo.“
On nanovo poćuti, pa tiho, tako da ga jedva mogu čuti,
ponovi:
„Zisić.“ Još malo ćuti. „Zisić. Čedomir.“
Izračunavam u sebi: četrdeset i tri godine! Četrdeset i tri
godine te dve reči nije zaboravio. Koliko li ih je puta u sebi morao
ponoviti da bi ih toliko pamtio?

5.

Zatim jedno vreme sedimo ćutke. Nastojim da se načinim kao

da se nije desilo ništa i pozivam kelnericu da mi donese novu
kafu.
„Hoćeš li i ti još jedan konjak?“ pitam.
On klimne glavom ispijajući ostatak iz čaše.

128
 „Ako popijem još jedan, napiću se.“ I, nasmejavši se, dodaje:
„Ali ako!“
Oči mu svetle samo trenutak, pa se preko njih nanovo navlači
senka.
Pitam ga o onome radi čega sam ga zvao, ali on ne zna da mi
odgovori. Hoće da sazna još neke pojedinosti o tome i pokazuje
izvesno zanimanje, koje ga, međutim, ne drži dugo. Vidim da ga
za to, zapravo, nije briga.
Nanovo gleda u čašu i dobro otpija.
„Radiš, radiš“, kaže. Klima glavom napućivši usne. „A ja“,
dodaje i smeje se kao da se našalio, „ne radim ništa! Ne znam
kako mi prolazi dan!“ Opet srkne iz čaše. „U stvari, znam. Po ceo
dan gledam televiziju.“ I opet se veselo smeje: „Čekam da
umrem!“
Pomišljam da sam pogrešio što sam ga zvao i izgovaram nešto
što bi trebalo da bude utešno.
„Nemoj“, glupo kažem, „tako.“
„Ništa, ništa“, odmahuje on, i ispija iz čaše, „ne obraćaj
pažnju. Uhvatilo me je piće. Odavno nisam pio.“
„Hoćeš li kafu?“ pitam.
„Hoću“, odgovara.
Dosta dugo ćutimo čekajući kafu. On briše nos u maramicu.
Zatim se prstima pipka po nosu. Pravi neke sitne grimase kao
čovek koji se napio.
Gleda me u lice. Najzad kaže:
„Kaži mi nešto. Bez pitanja.“
Šta li hoće, mislim.
„O Radi?“ pitam.
On klimne glavom.
„Ne znam“, kažem, „da li sam je posle zatvora video samo
jedanput, pre dve-tri godine, ili, ranije, još koji put.“ On me
pažljivo gleda iščekujući. „Ovo sad, sreo sam je slučajno u Knez-
Mihailovoj, zajedno sa ćerkom advokaticom. Ćerka joj je crnooka
lepotica, a i ona je“, dodajem, „još lepa. Naravno, za svoje godine.

129
Samo što joj je kosa, koju ne farba, potpuno seda, a, onako, dosta
je mladolika. Po hodu, koji joj se nije promenio, na ulici sam je
poznao i pre nego što sam je pogledao u lice.“
On bez ikakvog izraza pažljivo sluša.
Nikako ne želim da mu kažem da sam jedanput davno o njoj i
njenom Golom otoku čuo nešto ružno, što se, na sreću, nikad nije
potvrdilo.
Danas mislim da je to i bila nekakva greška ili možda zla
namera.
„Posle logora“, nastavljam, „o njoj sam slušao od njenog brata
Dragana, s kojim sam se s vremena na vreme viđao. Najpre je
diplomirala na fakultetu, pa se, možda posle izvesnog čekanja,
zaposlila u jednoj osnovnoj školi u okolini Beograda. Tamo se
upoznala s nekim kolegom i golootočaninom Crnogorcem, za
koga se zatim i udala. Dobili su dvoje dece, sina i ćerku, pa svi
zajedno otišli u Švedsku. Posle dužeg vremena ona je htela da se
vrati, a on da i dalje ostane. I tako su se možda deceniju-dve
preganjali, vraćali se, pa nanovo odlazili, dok se pre neku godinu
najzad nisu razveli. I on je sa sinom ostao tamo, a ona sa ćerkom,
koja je u međuvremenu diplomirala na pravima i položila
advokatski ispit, došla u Beograd. Mislim da njih dve tu sada žive
same.“
On me nekako ražljebljenih usana sluša gledajući me u lice.
Zatim se nagne nad šoljicu s kafom i srkućući izgovara:
„Vi ste se izvukli. Ja nisam.“ Zaćuti između dva srkuta kao da
se časak odmara.
Iznenada izgleda kao da se otrgao iz pijanstva. Gleda me
sasvim bistro.
„Mi smo se voleli“, kaže. „Ja sam voleo nju. Ona je volela
mene.“
Nanovo pravi kratak odmor možda sam iščekujući nekakvu
reakciju. Nje, međutim, nema.

130
 „Sa ženom“, nastavlja, „i ranije nisam dobro živeo. I Rada i ja
smo se dogovorili da se razvedem, pa da nekud pobegnemo, u
Beograd ili u Rumuniju, i da se venčamo. Ali — došao je zatvor…

6.

— U zatvoru sam se odupirao samo kratko, u početku. Ubrzo

sam osetio da se sve osipa i propada i da to nije vredno moje
žrtve. Rekli su mi, ako nastavim tako, ubiće me. I znao sam da
hoće. I onda sam im progovorio.
— Oni su to, video si, gledali kao organizaciju, mada nikakve
organizacije, naravno, nije bilo. I jednog dana rekao sam šefu
Udbe Šanetu:
— ,Ja sam prelomio. Sve ću da vam ispričam. Vi želite da ovo
izgleda kao organizacija, iako organizacije nema. Ali priznaću
vam i to. Samo hoću Radu da odmah pustite.’ Oni su za nas dvoje,
dabome, znali.
— A nadmeni Šane sedi zavaljen u stolici. Gleda me cinično.
— ,Pa ispričaćeš ti nama’, kaže, ,i ovako. Zar si mislio da se
možeš izvući?’
— ,Želim’, kažem, ,da to prođe sa što manje komplikacija,
naročito po nju. Ona pred vama nema nikakvu krivicu, jer sam
sve sam smišljao i sve sam organizovao. I pred njom to hoću da
kažem. I hoću da vam pomognem da istragu, naročito kad je ona
u pitanju, što pre dovedete do kraja. Dovedite je da joj kažem šta
imam.’
— Šane onako kaže:
— ,De da vidimo i to.’
— Odmah Radu dovedu; malo sam se potresao kad sam je
video. I ja sve to ponovim pred njom. ,Za sve sam ja kriv, jer sve
sam sam i zamišljao i pripremao. Ti nemaš nikakvu drugu
krivicu, sem krivice što si mene slušala i što drugovima ništa o

131
tome nisi ispričala. Priznaj sve što imaš i gledaj da što pre izađeš
odavde. A i ja ću to da uradim.’
— Ona me gleda i samo ćuti. I odvedu je.
— Kažem Šanetu:
— ,Evo, videli ste, ja sam učinio što sam obećao. Sad treba vi
da učinite što je do vas.’
— ,Ih’, kaže„čekaj malo! Rano je za to! Imamo vremena!’
— Naravno, sve su slagali, ništa što su obećali — a svašta su
obećavali — nisu ispunili. Nisu pustili ni mene ni nju, iako sam
sve još u istrazi priznao. Sve što je za njih, po mome ondašnjem
mišljenju, moglo da bude važno; a na Golom, dabome, tražili su
još, ništa im nije bilo dovoljno.
— Kad su ono nas sedmoro decembra pedesete ili januara
pedeset prve sprovodili za Kragujevac, prvi put sam je posle onog
suočenja video. I nikog osim nje nisam ni mogao da gledam.
— Putovali smo, sećaš se, čitav dan. Voz je odocnio za onaj
podnevni lapovački lokal do Kragujevca i do debelog mraka sedeli
smo u staničnoj čekaonici. Tad sam iskoristio priliku da se za
jednim stolom malo s njom izdvojim.
— ,Rado’, rekao sam joj, ,je l’ ti mene još voliš?’ ,Volim te’,
kaže, ,i voleću te dok budem živa.’ ,I ja’, kažem, ,tebe tako volim’. I
sad, kad smo dopali ove bede, treba sve da učinimo da se iz nje što
pre izvučemo. Ništa od naše ljubavi nije važnije i ništa nije toliko
vredno da joj ga ne bismo žrtvovali. I tamo kud idemo tako treba
da se ponašamo. Ovi oko nas mogu da budu opasni po našu
ljubav i moramo sve da učinimo da se od te opasnosti spasemo.
Nisu to ljudi vredni i našeg poštovanja, a kamoli propasti naše
ljubavi.’
— Ona me gleda i ćuti. A onda kaže:
— ,Ja nisam sigurna da to mogu.’
— ,Dobro’, kažem„ali kajaćeš se ako me ne poslušaš. Razmisli,
pa — kako hoćeš. A ja ću ovako.’
— I tako smo se rastali.

132
 — Na Golom otoku sam učinio sve što sam mogao da što pre
izađem. Istina, nisam mogao baš sve što su tražili. Ali, i ovako,
učinio sam dosta. I kad smo se ono sretali, uvek sam strahovao da
ne kažeš neku više, koja bi ugrozila moju odluku. Srećom, kao da
si to znao, ti onu granicu nikad nisi prekoračio.
— Ali i na Golom otoku, na žalost, samo sam još jedanput
mogao da se uverim da njima nije verovati. Ni na pamet im nije
palo da mi moju žrtvu priznaju, ni na pamet im nije palo i jedan
dan da mi oproste. Još su hteli da im verujem da sam dobro
prošao što nisam bio bojkotovan i što mi kaznu nisu
produžavali.“

7.

„Rada i ja smo, izgleda mi, pušteni u isti dan, iako to nismo

znali.
— I nisam ništa znao šta se s njom na Golom otoku dešavalo
— je li uopšte živa, je li zdrava, nije li joj se desila neka nesreća. A
kako sam već sutradan po povratku kući morao da se javim Udbi,
mislio sam da o tome, ako ikako bude moguće, upitam tamo.
— Svi mi pričaju da im je ona obaveza prijavljivanja policiji
po povratku vrlo teško pala. Ma kakvi! Ja sam se te noći, posle dve
i po godine peglanja na daskama, u mekanom krevetu probudio
već posle sat-dva i zatim oka nisam mogao da sklopim. Samo na
nju mislim. Jedva čekam da odem drugovima i da im kažem: ,Evo,
drugovi, vraćam vam se prevaspitan. Ali šta je s mojom Radom?’
— Tražim Udbu i kažu mi da je preseljena kod zatvora. I sad
tamo vidim da je zatvorska zgrada udvostručena ili utrostručena i
da se u njenom prednjem delu, prema varoši, nalazi ustanova
koju tražim.
— Tamo me, onako uplašenog, najpre šikanira milicajac na
ulazu.

133
 — Ja mu umesto lične karte, koju nemam, podnosim objavu
koju sam dobio na Golom prilikom odlaska. On kaže:
— ,Šta ti je ovo?’
— ,Objava’, kažem.
— ,Ko ti je dao?’, pita. ,Odakle ti ovo dolaziš?’
— ,Sa radilišta’, kažem. Mi, naravno, ne smemo da
upotrebimo reč logor. ,Bio sam’, kažem, ,na korisno-popravnom
radu na radilištu.’
— On oturi onaj list od sebe.
— ,Majku ti jebem!’ kaže začuđeno. ,I to izgovaraš tako
mirno! Što vas nisu pobili, da vam majku banditsku jebem! Šta mi
ovde s vama da radimo?’ Zaprepašćeno gleda malo u onu objavu,
malo u mene. Dva-tri puta tako. ,I šta sad hoćeš? Zašto si došao?’
— ,Nama su’, kažem, ,prilikom otpuštanja rekli da se kod
kuće javimo Udbi. Hoću kod druta Šaneta, ako je tu.’
— ,Kod druga Šaneta?’, kaže on prezrivo. ,Ni kod koga drugog
nego kod druga Šaneta!’
— ,Pa njega poznajem’, odgovaram. ,On je bio opunomoćenik
i moj islednik.’
— On se izdere:
— ,Odmakni se malo! Hoćeš u krilo da mi sedneš! Stoj tamo!’
— I onda tu čekaj, čekaj, čekaj. Valjda me je ceo sat tako
držao.
— Najzad naiđe neki milicajac. Ovaj mu kaže:
— ,Odvedi ovog drugu Šanetu. I pazi da ti ne cunja naokolo’.“

8.

„Šane sedi zavaljen u stolici iza pisaćeg stola prstiju upletenih

na stomaku. Očigledno, obavešten je o mom dolasku i gleda me
namršteno i s mržnjom. Tek ću kasnije saznati, odjednom, istog
dana, sa Golog otoka im se vratilo nas šestoro i bili su zabrinuti
šta će se sada desiti; nećemo li da dignemo varoš u vazduh.

134
 — Stanem mirno kraj vrata.
— ,Druže Šane’, kažem, ,stigao sam.’ I čekam da me oslovi.
— On malo ćuti. Onda podigne obrve i bradu ka meni.
— ,I?’, kaže prezrivo. ,Čemu se sad nadaš?’
— ,Nadam se’, kažem, ,da ću se vratiti svojem učiteljskom
pozivu i da ću nastaviti da živim i radim kao drugi korisni članovi
društva.’
— ,Nema ništa od toga’, kaže on. ,U učionicu ti više nećeš
prigviriti dok si živ. Ne mogu nema neprijatelji da vaspitavaju
decu.’
— ,Druže Šane’, kažem, ,ja sam se vratio prevaspitan. I više
nisam neprijatelj.’
— ,To ti tek treba da dokažeš. Na lepe oči mi ne polažemo. Ti
si bio u Ozni, znaš kako treba da se dokažeš.’
— ,Dokazaću, druže Šane.’
— ,Videćemo’, kaže on. ,Svaki korak biće ti praćen. Znaćemo i
u klozet kad si išao.’
— ,Ja, druže Šane’, kažem, ,razumem što još nemate poverenje
u mene. Ali dokazaću da sam se prevaspitao. I društvo ne treba da
me odbaci nego da me primi kao svog člana.’
— ,Videćemo i za to’, nastavlja on. ,A šta misliš sa tvojom
kurvom Radom?’
— To me je, prosto, protreslo, pravo da ti kažem.
— ,Ona, druže Šane’, izustim, ,nije kurva. I nema smisla da je
tako vređate. Vi ste intelektualac’ — a on je pre rata bio finans, pa
mu to ispade kao da je intelektualac — ,i znate šta ta reč znači. Mi
se volimo i odlučili smo da se ja razvedem, pa da se uzmemo.’
— On me onako namrgođeno gleda. Mrdnu glavom.
— ,Ne može’, kaže. ,Imaš da ostaneš kod svoje žene i dece.’
— ,Nisam to’, kažem, ,od vas očekivao, druže Šane. Ja i ona
smo se ovako dogovorili. I čim ona izađe, ako nije promenila
mišljenje, mi ćemo uraditi ovako. Ja ću odmah da napustim ženu
i nas dvoje počećemo da živimo zajedno.’
— On nabra usnice.

135
 — ,Nećete’, kaže. ,To ti garantujem. Ako ti je mila glava na
ramenima.’ Časak ćuti kao da odmerava reči. ,I ona je izašla. I već
je stigla. Ali vi se nećete videti. Budeš li se s njom samo jedanput
sreo, biće ovako: tebe ću ubiti, a nju ću vratiti na Mermer.’ Opet
časak ćuti. ,Jesi li me razumeo?’
— ,Jesam.’
— ,Ako jesi, onda idi. I kad sledeći put dođeš, da mi javiš da si
otkrio nekog neprijatelja’.“

9.

Čovek u svojem pripovedanju zastaje i ja to koristim da

naručim nove kafe.
„I još jedan konjak, molim te“, dodaje pripovedač pogruženo.
Naručujem i konjak, a on iz moga pakla uzima cigaretu i, više
puta krešući upaljačem, pali je. Iako ga znam kao pušača, deluje
mi nevešto.
Kao da moj pogled razume, uz osmeh mi objašnjava:
„Nisam zapalio već desetak godina.“
I onu cigaretu, posle samo dva-tri dima, mrveći je prstima,
gasi u pepeljari.
Zatim uzdiše i, još onako nagnut nad sto, nastavlja:
„I danas imam utisak da sam tog zadimljenog zimskog dana
prolazio nekim nepoznatim i potpuno pustim raskaljanim
ulicama. Niko mi se u susretu u varoši nije javio kao da me nikad
nije video, iako sam tu i rođen i tolike godine živeo. Bilo je na
ulici, naravno, ljudi, i to mnogo njih, ali oni su gledali ili pored
mene ili nekako kroz mene.
— A ja razmišljam šta ću i kako ću. Ne bih voleo da mi se
takav trenutak ni u ovom ni u nekom drugom životu još jedanput
ponovi.
— I tako, sećam se, prolazim pored stare osnovne škole. Niko
me ne uznemirava pozdravima, osmesima, rukovanjima,

136
udaranjem po ramenima. Potpuno sam sâm i usredsređen na ono
što mi se kod crkve desilo. I odjednom, preko puta, pored
gimnazije, vidim, u susret mi ide — Rada!
— Srce mi je od toga zastalo, dah se zagušio, noge se odsekle.
Utrnule su i odrvenile i, klecajući, nastavljam da hodam kao na
štulama.
— Na sebi, vidim, ima svoj novi sivi zimski kaput, koji pre
hapšenja nije nosila svaki dan, a na glavi šarenu maramu, koja joj
lepo stoji. Voleo sam kad se tako povezivala.
— Ugleda mene ona. I razrogačeno otud gleda ona mene,
razrogačeno odovud gledam ja nju. Hoćemo li ovog trenutka
potrčati jedno ka drugom raširenih ruku?
— I tada, kao u trzaju, okrenem glavu. Gotovo! Prođem s ove
strane ulice pored nje kao da je ne poznajem. Prođe onamo,
verovatno, i ona. Prođosmo kao da se nikad u životu nismo videli
i — da se više nikad ne vidimo!“

10.

Uzima onu čašu i, srkućući iz nje kao ptica, ne spuštajući je, u

više gutljajčića, ispija je. Zatim je stavlja pred sebe na stolnjak.
Pomera šoljice za kafu i pepeljaru, pomera moj upaljač i cigarete
na stolu kao da pravi neki red.
Počinje da srkuće kafu.
„Godinama posle toga, kad sam ostajao sam sa sobom, najviše
sam žalio — što se onda nisam za njom ni osvrnuo. Ona je imala
lepe, skladne noge, koje sam voleo i koje su me uzbuđivale. Da
sam joj makar njih još jedanput pogledao!…“
Ćutke srkućemo kafu. Ja pušim i dugo ne želim da ga u
mislima prekidam. Ne gledam ga u lice. On teško diše kao da se
od nečega odmara.
„Niste se više sreli?“ zatim pitam, sasvim tiho.
On me okrzne pogledom. Lako se osmehne.

137
 „Nikad“, odgovara. Stavlja dlan preko levog oka i naslanja se
na ruku. „Ponekad se pitam da li se to uopšte dogodilo ili nije. A
možda se i nije dogodilo meni nego nekom drugom.“
Trenutak se opet posvećuje onoj praznoj čašici na stolu, koju
prstima lako okreće oko njene osovine.
„Njeni su se, kasnije sam čuo, već bili preselili u Kragujevac i
ona je valjda istog dana otputovala tamo. A ja sam se, kad sam se
malo pribrao, okrenuo nekom svom životu.
— Izmirio sam se sa ženom. U stvari, prvo sam dva-tri dana
ćutao, a onda sam joj jednog jutra prosto pao u krilo i dva sata
plakao. I ništa joj o Radi nisam govorio, samo sam ridao kao dete.
A i ona se, kao da je razumela šta se desilo, isto dosta isplakala.
— Onda smo odlučili da odemo nekud daleko odatle i preko
njenih rođaka potražili smo zaposlenje u Bačkoj. Uskoro smo se,
tiho i krišom, i preselili i da je Rada tada i poželela da me potraži,
ne bi uspela da me nađe; samo je Udba to uvek mogla. Ćerke su
nam, tako, rasle, pa porasle i na kraju se poudavale u Beogradu i
otišle od nas. Danas od njih imam četvoro unuka. Mi smo se
penzionisali i uspeli da stan u Bačkoj zamenimo za manji u
Beogradu. Preselili smo se ovamo. Onda mi se žena razbolela i
posle dve godine bolesti umrla. Najzad sam se razboleo i ja i
operisao. I sad, uz ironičan osmeh dodaje, „evo me u slici i čitavoj
prilici pred tobom.“
Malo ćutimo obojica i odjednom primećujem da sam se i ja
prihvatio nekog sređivanja na stolu. I ja nešto tamo pipkam i
nameštam.
Obojica smo spremni za polazak i znakom pozivam kelnericu
da joj platim. Ali sedimo u tišini i pošto to s konobaricom
obavim.
„Možda bismo mogli“, kažem onda, „da joj nađemo telefonski
broj.“
On povuče ruke sa stola u krilo.
„Neee“, kaže otegnuto. „Taman posla. Šta bih ja sad mogao da
joj kažem? Zašto bi me, ovakvog, gledala? To bi, prosto, bilo

138
ružno. Bolje je ovako. Neka i ona i ja mislimo da se naša ljubav
zaista dogodila i da se dogodila drukčije i bolje. Možda će nas ta
misao još malo u životu grejati.“
Pogleda me, pa se uhvati za naslon stolice kao da želi da
ustane.
„’Oćemo li? ’Ajdemo.“
Ustajemo i on, vidim, opet hoće da me propusti ispred sebe.
Ali ja izmaknem stolicu da mu načinim prolaz i sačekam da prođe
prvi.
Sad hoda još teže nego kad smo se sreli i, prolazeći
restoranom, prihvata se slobodnog nameštaja da se pridrži.
Izlazimo na ulicu. Krećemo desetak metara prema njegovoj
kući i zastajemo kod apoteke na uglu Nušićeve ulice.
„Treba da uzmem“, kaže, „neke lekove.“
„Hoćeš“, pitam, „da ti pravim društvo?“
„Ne, ne“, odgovara on žurno. „I neću da me pratiš. Otići ću,
lagano, sam. Malo me je uhvatilo, ali mogu sam. Mogu ja da
idem, samo ne mogu brzo.“
Osmehuje se kao da se izvinjava i pruža mi ruku.
„Zdravo.“
Zdravo.“
Ostavljajući ga na ulici pred apotekom, polazim prema
spomeniku knezu Mihailu.

139
 ŠARL AZNAVUR I NJEGOVA PUBLIKA

Krsti Neneziću

1.

Javlja mi se otprilike jedanput godišnje. Katkad zatraži da mu

pozajmim knjigu za čitanje, katkad, ako oceni da ima šta, hoće
nešto da čestita. Kad dođe, ponaša se veoma obazrivo. Ne pije, ne
puši, kafu ne troši, i obično odbije svako posluženje. Ostane pola
sata ili sat — i ode.
Sada, opet hoće da dođe.
U predsoblju se osvrće da pozdravi moju ćerku, skida sa
krupne, ćelave glave uštinuti mrki šešir, uredno o čiviluk okačinje
kaput i šal. Na Golom otoku bio je mršav kao ptičica i, onizak i
okrugle, proćelave lobanje, izbočene brade i tamne kože, da je
otvorio usta da zapeva, iz njega bi valjda morao da poteče glas
šansonijera Šarla Aznavura. Danas je to mnogo stariji Aznavur,
ali i snažniji i krupniji. Iako pati od lošeg protoka krvi u nogama,
zbog čega nosi po tri-četiri para čarapa, za njegovih sedamdeset
sedam-osam godina izgleda začuđujuće dobro. U ustima mu
sijaju dve-tri plombe u sopstvenim zubima, zaokrugljeno i
punačko lice mu je preplanulo, zategnuto i rumeno od zdravlja,
korak mu je, kao često u stamenih, čvrstih ljudi, ponešto tvrd, ali
slobodan i gotovo čio.
Došao je da me zamoli da ga dovedem u vezu s poznatim
književnikom da bi mu ovaj pomogao oko dobijanja nekog
ratničkog dodatka na penziju, koji mu je zakinut samo zbog toga
što je bio na Golom otoku; nejasno se sećam da mi je o tome pre

140
dve-tri godine već pričao. Odgovaram mu da se taj pisac u ovakve
stvari razume koliko i ja, to jest ne razume se uopšte. I nudim se
da mu nađem advokata.
Ne, neće advokata. Pre svega, već ima svoga, a, sem toga, ovde
je u pitanju kršenje ljudskih prava i ustava i treba mu neko ko će
to da pokrene s te strane.
„Znaš“, kaže, „o tome u stvari odlučuje Udba. Oni koji kod
nje stoje dobro, pa čak i neki golootočani, dobili su. Mi, koji ne
odlazimo da im šapućemo, odbijeni smo.“
Vidim, više želi da se nadmudruje sa birokratijom nego da
istera pravdu. Podsećam se jednog prijatelja u nekom odboru za
ljudska prava i pokušavam da ga pronađem. Međutim, ne
uspevam. Nekoliko telefonskih brojeva koje okrećem jednostavno
ćuti.
Tako, pomalo, nastaje kritičan trenutak. Moj prijatelj Aznavur
mi je suviše drag da bih želeo da izazovem utisak kako sam ga
ostavio na cedilu, pa makar i u ovakvom pitanju, koje, rekao bih,
obojica smatramo nevažnim; obojica znamo da su oni sebi stvorili
mogućnost da svakojake nepravde sprovode tako reći zakonito. A,
sa druge strane, plašim se da ćemo sada ući u razgovor koji neću
razumeti i koji će me, prosto, baciti u neraspoloženje.
Usto, moj posetilac jako slabo čuje. Na jedno uvo je, izgleda,
potpuno gluv, a iza drugog, kad god nešto progovorim, postavlja
dlan kao rezervnu školjku i prisiljava me da neprestano vičem.
„Kad su me ono pedeset prve bojkotovali“, objašnjava, „i
poterali me iz trinaestice dole, susreo me je komandant Centra
Esad Šabanac. Bez reči me je pesnicom tako udario u uvo da me je
oborio. I svega me je oblila krv.“
Naročito postaje opasno kad mi kaže:
„Sve vreme na Golom otoku i mnogo godina posle njega žalio
sam što sam preživeo. I prvi put sam se obradovao kad su ono
Rusi poslali satelit u svemir. Bar to je socijalizam uradio!“
Klimnem glavom kao da ga razumem. I zatim pitam kad je
došao na Goli.

141
 2.

„Pedesete godine“, kaže, „osmog avgusta, na otok je stigla peta

grupa, u kojoj sam bio. Ja sam došao s Udbom Srbije iz Beograda,
s oko devet stotina ljudi. Iz Bosne tada je stigao doktor Nikola
Nikolić. Posle, kad god me je video, zaustavljao me je i opipavao
mi glavu.
— ,Pazi, boga ti’, govorio je, ,nema ništa. Kako li si preživeo?’
— Ali to moje raspoloženje počelo je još u Bakru, u onoj rupi
na stanici, kad su nas pretovarali iz voza u Punat.
— Išli smo ukoso iz vagona prema brodu. I, odjednom, kad
smo iskočili iz neosvetljenog vagona, ugledao sam tamno nebo s
udaljenim zvezdama iznad grotla hridine kao nekakvu izvrnutu
saksiju. Zapanjio sam se. Je li moguće da je ono postojalo i
maločas, dok smo čučali zgrčeni u vagonskom mraku i smradu?
— Ali nisu mi dali mnogo da uživam.
— Odmah od vagona bio je postavljen stroj od udbaša i
milicije. Mi, dabome, vezani po dvojica, moramo kroz to da
trčimo, dok nas oni udaraju pesnicama, nogama, nekim palicama.
I dreče:
— ,Bando! Izdajnici! Izrodi!’
— Sa mnom je, za moju desnu ruku, bio vezan neki
Smederevac, koji je bio invalid. I ja ga vučem, levom odbijajući
udarce i pokušavajući koliko mogu da se zaštitim. Ali on, čovek,
kleca na onu nogu, posrće, katkad pada.
— Osvrnem se, povučem ga i podignem, međutim, posle
nekoliko koraka to se ponovi. I sve se pod pljuskom udaraca
obnavlja.
— Tada se on prevari. U onoj dreci nekako piskavo uzviknu:
— ,Pa, nemojte, drugovi, ja sam invalid!’
— Bože mili, šta sada nastade.
— ,Čiji si ti invalid, majku li ti banditsku! Za koga si ratovao?’
— Za tren oka ga smazaše.
— ,Jao! Jao!’ zavika on i povuče i mene na sebe.

142
 — Ovi navališe po obojici. I mi se prosto valjamo i kotrljamo
po udarcima, kao da od jednog do drugog udarca plivaš.
— ,Drži se!’ vičem kroz onu dreku. Vidim da će nas izgaziti
kao lepinje. ,Diži se, boga ti!’ I, odbijajući levom rukom napade
iznad sebe i ritajući se, nekako uspem da ga uspravim.
— Nanovo potrčimo. Udarci i dalje pljušte, ali više nismo pod
napadačkim nogama na zemlji i možemo nekako kroz gužvu da
protrčimo. Istina, jedan udarac uvek sustiže drugi i posle svakog
presreće te novi, međutim, bar nema one opasnosti od gaženja.
— Približavamo se, tako, preko daščanog mostića, do neke
brodske rupe; vidim već da smo kročili na brod. Uskaču vezanici
tamo i nestaju u njoj. Odmah razaznajem da je to brodska utroba
i pomišljam da bi u njoj mogao da nam bude spas. I dovikujem
parnjaku:
— ,Brže!’
— Ali oko rupe namestilo se nekoliko udbaša i mlate
tojagama oko sebe kao drvoseče. Samo prašti od udaraca.
— Hoćemo li se probiti, mislim se.
— Uto sa strane, oko jarbola, primetim neku novu gužvu. To
se neki naš, izgleda, bije sa batinašima, pa samo puca. Brekće se
tamo i krklja, stenje se i jauče.
— Koliko u mraku i panici mogu da vidim, neki krupan,
snažan plav čovek od tridesetak godina, tamo, odupire se
batinašima. Leđima se oslonio na jarbol i ne da da mu priđu. Vitla
oko sebe i levom i desnom, i rukama i nogama. Skolili su ga
motkama sa svih strana, međutim, on, čim mu se neko zgodi,
uputi ka njemu pesnicu kao iz praćke. I ovaj se kobrlja po
daskama palube kao klube. Baš se dobro bije.
— Tada začujem kako otuda viče:
— ,Ima li ovde komunista! Pomagajte, ljudi!’
— Još ja gledam ka njemu kad nas smota ona kamara oko
rupe. Zadumbaraše udarci još teže i muklije nego dotle, oboriše
nas, kretoše odozgo držaljama i nogama. Odskačemo od držalja

143
do noge i od noge do držalja kao krpenjača. I tako se nekako
iščupasmo, ili nas doguraše, do rupe. I propadosmo.
— Nekoliko metara propadamo. Nekoga tamo prignječismo,
odmah drugi popadaše po nama…“

3.

„U onom padanju moj parnjak i ja se razdvojismo. Kao ono

kad zli ljudi poteraju motkama skučenog psa i kučku, pa se neko
od njih dvoje u panici iščupa ne vodeći računa šta će se sa drugim
desiti, i mi se nekako odelismo. Samo vidim, nema Smederevca
pored mene. Ruka me u članku boli, ali, rekao bih, cela je, nije
polomljena. A šta je s njim, nemam pojma, niti znam gde je.
— To me ubija još više. Gde je čovek, zaboga? Šta li sam mu
učinio?
— Zveram oko sebe po onom mraku i gužvi, i ne vidim ga.
— Svu noć u brodu traje batinanje po izboru. Tek nekog po
nečemu u onoj gužvi izaberu, izvedu na sredinu štive i skolete
močugama. I onda se okrenu, popnu stepenicama na nekoliko
minuta na palubu da se okrepe rakijom, ostavljajući onoga da leži
u krvi. I već malo posle vraćaju se da izaberu novoga.
— Mrak je unutra, svetli samo jedna slaba sijalica, koja
pokatkad gotovo zgasne, i jedva se vidi kako smo sabijeni po
nekim drvenim spratovima. Ljudi povraćaju, smrdi na mokraću i
pogan, nema vazduha.
— Katkad se začuje vapaj:
— ,Vode! Dajte nam vode!’
— Tada neko odozgo proviri.
— ,Ko je tražio vodu?’
— Svi znaju šta bi se tome, ako se javi, desilo. I ćute.
— ,Znači’, kaže onaj ,niko nije žedan.’
— I nestane.

144
 — Neprekidno mislim na mladog plavog čoveka kraj jarbola i
na njegov zov u pomoć. Da li je preživeo? Jesu li ga još tu zatukli
ili su ga gurnuli preko ograde palube? Ima li među nama ljudi?
— Oko sebe čujem uplašeno šaputanje:
— ,Da li će nas pobiti?’
— Pa, mislim se, neka i pobiju. Zašto niko onome nije pružio
pomoć? Zašto mu ja nisam pritrčao? Bar bih poginuo kao
čovek…“

4.

„Ujutro počinje stroj za doček pred starom žicom.

— U početku ne mogu da razaberem ko nas tuče. Ti odrpani,
pocrneli skeleti izgledaju mi kao neka pokažnjavana vojska, koja
je doterana silom i ovim pokušava pred starešinama da se iščupa
iz kazne. A onda polako počinjem da razabiram da nas to
premlaćuju isto takvi kao što smo mi.
— Mi — sami, sebe!
— Branio sam se odbijajući udarce i dotle, a sada počinjem i
da se bijem. Bar da poginem, mislim se. I to je bolje!
— ,Ti si bandit’, odgovaram na njihove urlike, ,da ti ja jebem i
oca i majku! Jeb’o tebe i Staljin i Tito!’
— I uzvraćam pesnicama i levo i desno. Oduvek sam bio čvrst
i, mada sam nekoliko meseci proveo u istražnom, još sam to.
Gomilaju se oni oko mene, ali ne mogu da me obore.
— ,Da vam jebem majku ništačku!’ vičem.
— To je bilo već na početku stroja, na onoj uzbrdici prema
logoru, na rasputici između Hotela i upravne zgrade.
— Sve je više batinaša oko mene. Zapenušili su od besa i,
onako mršavi, nasrću kao osice. Vidim da će me savladati.
— Tad se pognem kao ovan i grunem glavom u gomilu.
Odlete oni od mene kao igračke, nekoliko njih popada naokolo. I
ja se iščupam iz stroja.

145
 — Istrčavajući, nekoliko metara odatle ugledam gomilu
izlomljenog kamena. Uzletim na nju, popnem joj se na vrh kao
kakav spomenik, zgrabim u šake one kamenice krupne kao
pesnica i počnem da ih bombardujem.
— ,Silazi dole, bando!’, dovikuju oni. ,Ubićemo te!’
— Ali ja jedino to i želim. Neka ubiju, samo neka se to što pre
završi. I, ćuteći, sipam odozgo hitac za hicem. Retko tamo
pogađam, međutim, kako koga zgodim, vidim, oborim ga.
— Primetim među njima krupnog, bolje obučenog,
autoritativnog čoveka, koji napad organizuje. Kasnije ću saznati,
to je Marko Bjekić, Bosanac, sobni šestice. On dovikuje:
— ,Silazi, bando, odatle, majku li ti jebem, ubiću te!’
— ,Samo ti’, odgovaram, jebem li ti i oca i majku, priđi, pa ćeš
videti!’
— I upućujem ka njemu dve-tri kamenice. Ali promašujem
ga.
— ,Zaobiđite ga!’ viče on. ,Zađi mu za leđa!’
— Tri-četiri skeleta počinju da se veru kamenjarem sa strane i
hoće da mi priđu otpozadi. Ali ja ih odovud bombardujem i oni
ostaju tamo gde su se našli. Zveraju prema meni prikriveni iza
stena i liče mi na uplašene majmune. U njihovim očima s
upaljenim crvenim kapcima ne vidim mržnju nego samo
radoznalost i čuđenje. Možda su i zadovoljni što su naterani iza
stena i što ne mogu da mi priđu.
— I onda, odjednom — ništa. Ne znam ni da li je mrak. Bila je
dreka, panika, udarci, prema nekome sam bacao neke kamenice
— i, u trenutku, kao da je neko okrenuo neki prekidač, nastaje
tišina.
— Ako sam još išta mogao da pomislim, pomislio sam:
Gotovo je! Hvala Bogu!“

146
 5.

„Budim se nekako na mahove. Najpre osetim belinu svetlosti

na kapcima i, otvorivši oči, blesak sunca. Zažmurim i opet nekud
potonem. Onda me pritisne bol u telu i začujem graju. Učini mi
se da je odnekud poznajem — i iznova nestanem. Zatim po
nečemu opažam da sam go. Pridignem glavu i pomislim: Kad sam
se svukao? I nanovo se izgubim. Nekoliko puta tako.
— Najzad se ipak probudim.
— Nedaleko od mene čuči jedan od onih odrpanaca, mršav i
pogružen, i na mene, iako mi je, očigledno, ostavljen kao straža,
gotovo ne obraća pažnju. Gleda tamo, prema stroju, koji još
ključa, iako se, čini se, bliži kraju.
— Ja ležim na nekom krupnom tucanom kamenu na leđima
potpuno go. Ne umem sebi to da objasnim. Jesam li se sam
svukao? Ili su mi oni to učinili? Kako sam došao ovamo?
— Ničega se ne sećam. Ne znam kako sam ono odjedanput
zaspao niti kako sam se zatim bez ičega na sebi našao u podnožju
kamene gomile. Vidim svoju odeću razbacanu naokolo. Ko je
tako razbacao? Šta se desilo?
— Pogledam po sebi. Pun sam modrica i masnica, pogdegde s
mene teče krv. Pokrenem ruke, pokrenem noge. Izgleda da mi
ništa nije slomljeno.
— Uto me onaj primeti.
— ,Jesi li se probudio?’ kaže bez žara. Glava mu je od
mršavosti kao u deteta. ,’Ajde, bando, idi u stroj.’
— Ustajem i sad im se mirno vraćam pod pesnicu.
— Više se ni od koga ne branim. Neko me je udaračima već
preporučio kao bandita koji se odupire i tuku me — ,Zar si ti bolji
od nas!’ — potpuno sluđeni od besa. Prašte udarci šakama i
letvama po mome golom telu, gađaju me u glavu i oči, krešu mi
uši.

147
 — Ali ja, po nesreći, sve izdržavam. Idem uspravno, ne
pokrivajući se rukama, ne saginjući se, i čekam onaj odlučujući. I
vidim, zapravo, da mnogi, udarajući, podvaljuju. Zamahne kao da
hoće da te ubije, a udari te tako da ga jedva osetiš.
— Katkad me koji i obori. Poležim trenutak, očekujući ono
što će stvar dovesti do kraja. Ali to se ipak ne dešava. Ili me neko
podigne ili sam ustanem i batinanje bez krajnjeg rezultata se
nastavlja.
— A ja — samo želim da umrem! Čemu život čoveku koji je
ovo preživeo? Ne treba mu! Njemu treba smrt, a ne život da kroz
njega zatim ide kao olupina i da plaši ljude. Ne treba njemu takav
život. I ne treba on nikome!
— Tako već stignem do sredine žice. I vidim da me ovi neće
dokrajčiti.
— Primetim, u jednom trenutku, sa strane neku veliku stenu.
Kasnije ću saznati da su mnogi pre mene pokuhpali, a neki i
uspeli, da se zaletanjem o sličnu prepreku ubiju.
— Uto me neko udari tako jako da padnem. Uspravim se na
tucaniku na sve četiri i, dok iznad mene ono krkljanje još traje,
provučem se jednome, dvojici kroz noge. I nađem se izvan stroja.
— ,Ej, kud ćeš!’ viknu iza meke.
— Ali ja već poskočim i, pognuvši se, zatrčim se prema steni.
I, izatrke, s nekoliko metara udarim temenom u nju.
— I gotovo. Ne znam ništa. Bol nisam ni osetio. Ne postojimo
ni ja, ni stroj, ni logor. Sve je svršeno.“

6.

„Ali moja crnogorska glava je, očigledno, tvrđa nego što bi

trebalo.
— Nalazim sebe ufačlovanog u bolnici. I nisam među onima
koji su prošli najgore. Leži se tu, na spratovima, po podu, ispred
bolničke barake, u svim mogućim pozama i svim mogućim

148
bojama. Crveni su, bledi od samrtne muke, modri, crni, žuti, čak i
zeleni!
— Puste nas u bolnici da so odmorimo sat-dva. I onda nas
raspoređuju po barakama. Ja dopadnem u šesticu, nikom drugom
kao sobnom nego onom zlikovcu Marku Bjekiću.
— Bože, šta mi je taj radio. Šta je radio bojkotovanima.
Gledao sam kako je u baraci nogama gazio nekog vojvođanskog
građevinskog tehničara Jozanova, čoveka od oko trideset godina, s
naočarima.
— Samo istrči iz one njegove sobice kao lud i, dok mi
spavamo, počne da se dernja:
— ,Gde je ona banda!’
— A onaj jadnik, koji se krije negde na gornjem boksu, već
zna na koga se to odnosi. I, pomiren sa sudbinom, sam polako
silazi.
— Ovaj ga pesnicama najpre obori na pod. A onda ga gazi
nogama…“

7.

„Nekoliko meseci sam kod Bjekića bio bojkotovan. A onda

me jednog dana pozove islednik Orlić.
— ,Dokle misliš’, kaže, ,da bandituješ? E, nećeš ti meni više
kao bojkotaš da ćutiš. Nego ću sad bojkot da ti skinem, pa ću da te
postavim za zamenika sobnog u jednom paviljonu.’
— To je već bilo u novoj žici, pred dolazak vaše, sedme grupe.
— Ja kažem:
— ,Nisam ja, druže isledniče, za to.’
— ,Jesi, jesi’, kaže. ,Ti si prvoborac, ne možeš ti meni ovde
samo da ćutiš. Nego, na ovoj dužnosti, moraš da se dokažeš. A
ako opet nešto budeš petljao, ja ću te ubiti. Je li ti jasno?’
— ,Jasno mi je.’

149
 — I tako dođem za zamenika sobnog trinaestice, kod Marka
Perovića.
— I taj ludak je svašta radio. Recimo, ujutro, još po mraku,
izađe pred paviljonski stroj za vreme jutarnje prozivke i
prebrojavanja.
— ,Ti!’ kaže iznenada nekome. ,Izađi!’
— Nesrećko, mrtav uplašen, izađe pred stroj. Ovaj navali
šamarima i pesnicama — dum, dum! — dok ga ne obori.
— ,Marš natrag u stroj, bando!’ vikne mu.
— I produži da se s rukama na guzicama šeta onde, škiljeći
jednim okom kroz sumrak — bio je ćorav — i tražeći drugu žrtvu.
Svakog jutra tako pretuče po dvojicu-trojicu.
— Zbog nečega bio se navrzao na nekog učitelja iz
Svetozareva Zečevića iz pete grupe. To je bio ćutljiv, miran čovek
od pedesetak godina i radio je kao mali vodar; za drugo nije bio
sposoban. Ali njegov islednik i sobni Perović su ga tretirali kao
pasivistu.
— Svake noći Marko Perović ga je tukao. Samo istrči iz sobice
među dva reda boksova i, dok ceo paviljon spava, počne da dreči:
— ,Zečević! Zečević! Gde je taj pasivista!’
— Učitelj se javlja odnekud iz mraka trećeg sprata:
— ,Tu sam.’
— ,Silazi, božju li ti majku!’
— Ovaj polako siđe. Marko ni ne sačeka da se starac spusti
nego ga rukama smakne na beton i odmah nasrne. Samo puca od
njegovih šamara.
— Tad je, posle dolaska sedme grupe, bilo, mislim, u
paviljonu trista do trista pedeset ljudi. I prosto osećaš — ceo
paviljon drhti od straha.
— Četiri petine Golog otoka, valjda, u to vreme bilo je, tako,
dovedeno do ludila.
— A i sam Perović je, verovatno, bio lud. Imao je oko
dvadeset pet godina, učitelj je mogao da mu bude otac. Posle
Golog otoka je, čuo sam, radio kao advokat u Zemunu.

150
 — Svačega sam se tada nagledao.
— Jedanput sam dole, kod kuhinje, video sedamnaest leševa
poređanih jedan do drugog kako čekaju da budu izneseni. Ne
sećam se da li to beše za one epidemije pegavca ili u neko drugo
vreme. Bio sam u tom trenutku dežurni sobni u Centru.
— Kao dežurni u Centru morao si u žici da organizuješ da se
prenošenje mrtvaca iz bolnice ne primeti. Danju, dok su radni
strojevi na radilištima, morao si da narediš da se svi koji su zbog
nečega ostali u logoru, poštedari i drugi, sklone u paviljone i da
unutra polegaju na pod. Noću smo valjda samo dežurne sklanjali
u porcijašnice.“

8.

„Pa, ako možeš da kažeš, pokušavao sam ljudima da

pomognem, koliko sam mogao.
— Recimo, sobni dobije neke dostave, ili, kako smo ih mi
zvali, zapažanja. Neke, sada, moraš da nosiš isledniku, neke mogu
i da ostanu kod sobnog. Ja ih, recimo, uzmem, pa pocepam.
Nisam to, dabome, mogao uvek, ali nekoliko puta jesam.
— A dva-tri puta sam ih pokazao onome protiv koga su
napisane. Tako sam ih jedanput, čini mi se, pokazao onome Saši
Trajkoviću iz istočne Srbije; mi smo se poznavali iz partizana.
— Pozovem ga u sobicu sobnog starešine. A ispred sebe
stavim one listove, tako da može da vidi ko ih je napisao.
— ,Je li, ti!’ viknem na njega. ,Ti opet harangiraš!’ I okrenem
se od stola kao da tražim nešto na polici. Dotle će on valjda nešto
pred sobom pročitati. Neka bar zna od koga treba da se čuva. ,Pa
dokle ti, sunce ti božje, misliš ovako? Hoćeš li glavu ovde da
ostaviš!’
— Ovaj nešto počne da objašnjava, muca, vadi se.
— ,Marš u stroj!’ viknem. ,I pamet u glavu, budalo! Ako još
jedanput dobijem nešto ovakvo, odmah ću da odnesem drugu

151
isledniku!’
— A najviše sam se, pravo da ti kažem, trudio da ništa ne
primetim. Samo se ukočim — i ne gledam ni levo ni desno. Neka
se oko mene dešava šta god hoćeš, samo da ja to ne vidim. I da,
ako ikako mognem, ne učestvujem.
— Ali ne možeš ti baš ni u čemu da ne učestvuješ. Kontrolišu i
tebe, i to, valjda, više no druge. Islednik me stalno juri, a kad god
sobni ne može, moraš kao zamenik da mu odeš ti; sobnjaci idu na
raport svako jutro.
— I kad si me ono pre pet-šest godina na Kalemegdanu
presreo i rekao mi da se poznajemo iz trinaestice, iskreno da ti
kažem, noge su mi klecnule. Nisam te prepoznao i pomislio sam:
šta li sam ovom čoveku uradio? I nisam mogao da zadržim suze
kad si dodao da me se ne sećaš po zlu nego po dobru. Bože moj,
mislio sam brišući se, ovaj me se ne seća po zlu!
— Međutim, kao zamenik sobnog, nisam dugo mogao onako.
Dva-tri meseca sam tako izdržao. I zove me islednik.
— ,Je li, ti! Ti nećeš da sarađuješ? E, sad ćeš videti tvog boga!’
— Isto veče — bojkot. Pretuku me — i prebace u neki drugi
paviljon. I tamo — pod ćebe. Istraga.
— Pod istragom sam proveo valjda dva meseca, a pod
bojkotom, sve zajedno, možda šest. I onda odem opet u nov
paviljon, jedan od gornjih, gde su bili zidari i tesari.
— Tamo sam i naučio tesarski zanat.
— Dabome, produžili su mi kaznu. Ali i to sam izdržao…“

9.

„Kad sam izašao, zaposlio sam se u građevinskom preduzeću

Trudbenik, u svom novom zanimanju, kao tesar. Tamo je bilo
nekoliko hiljada radnika, niko mene nije ni primetio. I tamo sam,
kao tesar koji se vere po građevinama, radio sve dok nisam
napunio šezdeset pet godina. Bio sam zdrav i mogao sam da

152
radim i nisam tražio ni borački staž da mi priznaju. Odradio sam
do kraja.
— Od Trudbenika sam i stan dobio. Jednosoban.
— Još pre hapšenja bio sam se ženio. Rastao sam se od te žene
posle godinu dana. I više se nisam ni ženio. Bio sam u takvom
raspoloženju da na ženidbu nisam ni mislio.
— I primao sam kod sebe neku decu iz Crne Gore, prvo braće
i sestara, a zatim, bogami, i decu njihove dece. Ove zime je od
mene otišla moja poslednja unuka, i ona je fakultet završila. Sad
sam opet sam.
— I ne znam kako je toj deci kod mene bilo. Petnaest,
dvadeset godina se, čini mi se, nisam nasmejao. I, rekoh ti, prvi
put sam se obradovao kad su ono Rusi poslali satelit u nebo. Pa,
bar nešto da je taj socijalizam uradio! Bar za toliko da mogu da
znam zašto sam četiri godine ratovao!
— I stalno sam žalio što sam preživeo. Zašto sam morao da
preživim? Zašto nisam umro, zašto me nisu ubili?
— Ne valja to, čoveče, kad čovek mnogo u životu vidi. Ne
valja to — za život. Kad mnogo vidiš — treba, odmah, da umreš.
— Zašto sam ja sve to morao da preživim? Toliko sam želeo
da umrem — a ipak sam preživeo! Zašto, hiljadu puta sam se
pitao.
— I još to ne mogu da prežalim. Trebalo je da nestanem.
Čovek treba da živi samo dok veruje da nešto takvo kao Goli otok
ne može da postoji. A ako mu se desi da to baš doživi, treba da
nestane. Toliki poraz ovaj život ne zaslužuje.
— Toliko sam želeo da me nema, a, evo, ima me još. Zašto?“

153
 10.

Pri poslednjim rečenicama moj prijatelj plače. A zatim

počinjem da plačem i ja. Plače ostareli Šarl Aznavur i plače pred
njim njegova ostarela publika.
„Izvini“, kaže pevač, brišući lice. „Izvini, molim te, ti“,
odgovara publika. I obojica šmrkćemo u maramicu.

154
 KAKO TO DA NAPIŠEM, DRUGAR

Alfredu Palu

1.

Znao je da krišom nešto zapisujem i, kad bismo se našli sami,

prosto me je saletao da zabeležim i to njegovo. Nateruje me da
zapišem jedno ime.
„Ovo neko“ kaže mi, „mora da ispriča! Mi smo bili prijatelji.
Poznavao sam mu i ženu i devojčicu, oni su bili divni ljudi.
Družili smo se za vreme rata u Kraljevici, kuda smo iz Zagreba
pobegli od ustaša, zatim u italijanskom logoru na Rabu i, na kraju,
u partizanima. I posle rata smo se u Zagrebu družili. A ja ga tada
nisam poznao!
— Mi smo četrdeset prve, kao Jevreji, pobegli iz Hrvatske u
Dalmaciju Italijanima. Oni su prema nama, sve do na nekoliko
meseci pre svoje propasti septembra četrdeset treće, bili
tolerantni. A onda su nas, pred propast, valjda pod pritiskom
Nemaca, sve pohapsili i smestili u logore, najpre u Kraljevici, pa
na Rabu. Ovaj, rapski logor bio je veoma veliki, sa dvadeset pet do
trideset hiljada logoraša, većinom ranije zatvorenih Slovenaca, i
uslovi života u njemu bili su užasni. Oko sedam i po hiljada
zatočenika tu je umrlo od gladi, uglavnom još pre našeg dolaska.
— I baš u vreme mog drugog boravka na Golom otoku
pedeset treće proslavljala se deseta godišnjica njegovog
oslobođenja. Golootočani su u velikom kamenolomu vadili
blokove mermera za spomenik, vukli su se oni labudi i galebovi 1.

1 Vrsta velikih tragača za nošenje teških tereta.

155
Kao i obično, tempo je bio ubitačan, neprekidno se pod tragačima
trčalo. Tako sam, naravno, radio i ja. Ali jednog dana neko je
rekao za šta se kamen vadi. Čim sam to čuo, ja sam tresnuo tragač
o zemlju. I seo sam sa strane. Odbio sam dalje da radim.
— Bilo mi je sve već dosadilo. Nas je u familiji, s očeve i
majčine strane, u Jugoslaviji i Mađarskoj, bilo ravno trideset, a rat
je preživelo samo nas dvoje, ja i jedna moja daleka sestra po majci.
Za nju tada još nisam ni znao da je preživela, mislio sam da sam
ostao sam. A i ona se posle rata nekako našla u Argentini i nikad
više ovamo nije ni u posetu došla. Sve su drugo Nemci i ustaše
počistili.
— I još to nisam bio preživeo — niti ću, sad vidim, ikad i
preživeti — kad me je zadesilo ovo. Do četrdeset osme godine
nisam stigao da se oženim, nisam imao nikoga svoga i jedino sam
s partizanima, u toj komunističkoj partiji i u novinama gde sam
počeo da radim, stekao nešto prijatelja. Bilo mi je stalo do njih,
želeo sam nekoga da imam! I kad se pojavila Rezolucija
Informbiroa, ja sam samo želeo da taj događaj među nama opet
ne izazove neke podele; da oni nas prestanu da napadaju i mi
njima da ne odgovaramo oštro da bi to izazivalo nove napade.
— I zato su me i uhapsili. A tome su doprinela i trojica mojih
kolega, od kojih je Frane Barbieri kasnije postao poznat glavni
urednik najvećih jugoslovenskih listova, dok su druga dvojica,
možda zbog nekih agentskih grešaka, a možda po želji šefa
provokatorske grupe, takođe zaglavili Goli otok.
— Doduše, najpre su me isključili iz partije, pa su me tek
desetak meseci kasnije uhapsili. A i između prvog i drugog Golog
pustili su me toliko da se odmorim. Ali u tom međuvremenu,
kako su bili glupi, hteli su od mene da naprave — špijuna.
— To je bilo za upišati se od smeha. ,Pa ljudi’, kažem im
ja„znate li vi uopšte od koga to tražite? Imate li vi pojma kakav
sam ja čovek?’ ,Svako nama’, odgovaraju oni„može biti koristan.’
I tako su me dva puta tamo slali.

156
 — Punih dvadeset godina od rata, sve dok se nisam oženio i
dobio decu, ja sam po ovom životu samo glavinjao; kud me
gurneš, tamo idem. Kad sam izašao iz rapskog logora, samo sam
kratko vreme bio u jedinici, pa su me prebacili u redakciju
partizanskih listova na Petrovoj gori. A posle oslobođenja po
inerciji sam nastavio da radim u jednom od „Vjesnikovih“
uredništava.
— I nikad ni jednu ideju za članak nisam imao! Na sastanku
uredništva glavni urednik me pita: ,Ti, sigurno, opet nemaš
nikakvu ideju?’ Ja se smejem: ,Pa ti ćeš mi već nešto
naći.’ ,Dobro’, kaže on, ,idi u Krapinu, tamo ima to i to.’ I ja bih
otišao i nešto napisao; to sam donekle umeo.
— Ali svaki put sam otuda doneo i dve-tri ilustracije, koje su
im se i više sviđale nego moje pisanje. A kako sam odmah počeo
da radim i karikature, polako sam postao najpre ilustrator — tu
sam ideje dobijao iz tekstova — pa karikaturista. Za karikature
sam se, opet, inspirisao iz novina. Prosto, čitao sam ne samo
zagrebačke nego i sve provincijske listove i otuda sam uzimao
ideje. Dobro sam crtao i tražili su me kao karikaturistu. I kad sam
posle drugog Golog počeo da opremam knjige, nastojao sam
samo da što bolje radim. I opet su me svi tražili i davali mi posao.
Sâm nikad nisam naučio da se nudim.
— Dabome, ni na Golome nisam bio drukčiji. Nisam tamo
nikoga udario, nikoga gurnuo, nikoga cinkovao, nikad se javio za
reč. I — nisam bio heroj, niti bih to umeo. Bio sam, prosto, ono
što se zvalo drevan pasivista. Gledao sam neke naše koji su na
radilištu trčali i nešto se, kao, takmičili. Oni su često bili sasvim
dobri ljudi i razumeo sam da to čine da bi izbegli druge stvari.
Meni takozvano zalaganje na radu nije ni na pamet padalo. Zašto
bih se ja zalagao, zašto bih trčao? Ja sam potrčao jedino kad su me
kao bojkotovanog gurali. I samo sam gledao da zabušim.
— Bio sam, verovatno, najprljaviji i najaljkaviji na Golom
otoku. Meni prljavština nije smetala. ,Bando’, rekao bi mi
ponekad neko, ,smrdiš! Idi operi se!’ Dabome, uz onakav rad, u

157
sastavu terora bilo je i to da te u more pripuste na četvrt sata
svega jedanput godišnje, pa svi moraju smrdeti. Smrdi, naravno, i
on. Ali neka mu bude. I otišao bih do porcijašnice i malo se
pirnuo.
— Iako ni takvu nameru nisam imao, mislim da je to na neki
način moglo da bude dobro, da odmah svi vide u kakvim nas
uslovima drže. Samo što nikoga nije bilo ma šta da vidi.
— I kad sam se oženio — a već sam imao skoro četrdeset pet
— ostao sam isti. Doduše, nisam više bio baš prljav, ali nemaran
sam ostao i dalje. Kao opremač knjiga zarađivao sam dobro i to se
mojoj ženi dopadalo, međutim, već posle nekoliko godina nered
za mojim stolom njoj je počeo jako da smeta. Kao da je to njen
radni sto, a ne moj! Da sam nekako mogao onako da zarađujem, a
da nikako ne budem kod kuće: to bi joj najviše odgovaralo.
— Konačno je došla do zaključka da uopšte nisam za brak i,
posle desetak godina gnjavaže i svađa, napustila me je. U njenoj
verziji, doduše, ispalo je da je ona napustila mene, a da sam
morao otići ja, iz stana koji sam sam kupio, u drugi stan, koji sam
takođe sopstvenim rukama zaradio.
— Ali neka bude i njoj. Važno je da imam decu, koja su mi
već i odrasla. Tako sada u jednom stanu živim ja sa ćerkom, a u
drugom ona s našim sinom.“

2.

„Rekao sam ti da sam onda, pedeset treće, kad sam za ono

saznao, bacio tragač. Ne, nisam ga bacio. Samo sam rekao onome:
,Spusti tragač.’ I kad ga je taj spustio, seo sam sa strane.
— Od toga su se oko mene prosto ukočili od straha. Nekad su
se takvi događaji obično završavali ubistvom u stroju. Neće valjda,
mora da su pomislili, morati da me ubiju! Dotrčaše vodnici,
dojuri rukovodilac radova. Počeše da me nagovaraju, grde,

158
muvaju. Ali već je drugo vreme i ne rade mi ništa više. Samo u
pola glasa grde, nagovaraju i psuju.
— A nedaleko od kamenoloma našao se i neki milicajac, koji
nas je, verovatno, čuvao. Dotrča i on.
— ,Šta je to?’ pita. ,Ova banda’, odgovaraju mu, ,odbija da
radi.’ ,Što ti, bando’, veli on usplahireno, ,odbijaš da radiš?
Štrajkuješ! Sabotiraš politiku naše partije!’ Ja ga pitam: ,Da li se
ovo vadi za spomenik rapskom logoru?’ ,Jeste’, kaže. ,I tebi kao
izdajniku treba zbog toga da bude čast!’ ,E’, rekoh, ,nije mi čast! I
neću da radim!’
— On od zaprepašćenja prosto preblede. ,Kako se’, veli
zagrcnuto, ,usuđuješ, bando jedna!’ ,Usuđujem se’, kažem, ,zato
što sam u logoru na Rabu ležao i ja! A i ovde sam već drugi put! I,
odavde, da vadim kamen za spomenik tamo — neću! Pa mi radite
šta hoćete!’
— On me stišano pita: ,Kad si ti tamo bio?’ ,Četrdeset treće’,
odgovaram. ,Ja sam Židov iz Zagreba i tamo sam ležao kao Židov.
To je bio logor za Slovence i Jevreje. I odande sam otišao u
partizane. Hoćete li me, i kad se Goli otok bude obeležavao, opet
hapsiti, pa me i za golootočki spomenik terati da kopam kamen?’
— On zbunjeno učini: ,Hm, bando jedna. Malo ti je bio jedan
logor.’
— Razmišlja trenutak, pa se okreće rukovodiocu
radova: ,Imaš li ti ljudi na radu i na nekom drugom
mestu?’ ,Imam, druže komandiru’, odgovara ovaj. ,Onda neka ide
da radi tamo’, naređuje. I, kad ja već pođem, kobajagi strogo za
mnom dovikuje: ,I da ti se ovakvo nešto više ne desi’!“

3.

„Četrdeset treće u logoru na Rabu, na dva dana pred

italijansku kapitulaciju, mi smo izvršili udar — imali smo
nekoliko revolvera i pušaka — i oslobodili se. I onda su tu

159
stvorene dve slovenačke brigade i jedan jevrejski bataljon.
Slovenci su s jadranske obale prečicama otišli za Sloveniju, a naš
bataljon planinskim stazama u nekadašnju Vojnu krajinu, gde je
pristupio jednoj banijskoj brigadi.
— Naš doček tamo bio je pomalo smešan. Svi borci,
komandiri, komesari, komandanti bili su Srbi i dočekali su nas
radosno kao — Hrvate. ,Evo’, kažu, ,došli su nam drugovi iz
Zagreba!’ A među nama nijedan nije bio Hrvat, svi smo bili
Židovi.
— Sa mnom, u ovoj brigadi, bio je i moj zagrebački prijatelj.
— U Zagrebu, četrdeset pete godine, ja sam, rekao sam ti,
nastavio da se bavim novinarstvom, a on je ostao u vojsci kao
vojni službenik. I, verovatno četrdeset devete, nešto kasnije od
mene, bio je uhapšen.
— Negde je ispričao neki vic. Za to se nekako saznalo, izveli su
ga na vojni sud i osudili ga za ono vreme kratko — ipak je to bila
šala — na tri godine.
— Kaznu je u prvo vreme izdržavao u Staroj Gradiški, gde je,
naravno, sve bilo slično kao na Golom otoku, s tom razlikom što
se, u kaznioničkim uslovima, nije radilo na tragaču. Od pedeset
prve vojni osuđenici, u logorima — i na Grguru, i na Ugljanu, i u
Bileći i na Golom otoku — radiće isto kao mi, administrativni
kažnjenici.
— Ova odluka donesena je, izgleda, krajem pedesete.
Gradiščanski teror, bez dodatka rada, nije im bio dovoljno
delotvoran i odlučili su da osuđenike prebace na Grgur. Ali kako
uprava nije imala iskusne ljude za logorske radne uslove, htela je
da jedan broj gradiščanskih samoupravnih prevaspitača pošalje
na obuku na Goli. Tako je krajem pedesete u veliku žicu došla
grupa, neko kaže, od stotinak, a neko, od dvesta gradiščanaca,
među koje je Kontraobaveštajna služba vojske ubacila i jedan broj
presvučenih policajaca.
— Ovi obukaši će se među administrativcima razlikovati
svojim sivim kapedomskim uniformama s okruglim kapama i

160
odlikovati užasnom surovošću, po čemu će ih naročito zapamtiti
februara i marta pedeset prve dočekana sedma grupa. U proleće te
godine oni će otići na Sveti Grgur da dočekaju svoje i tamo će,
maltene svi redom batinaši i ubice, postati uglavnom članovi
Centra i baračnih štabova.
— Valjda zbog kratkoće kazne, u ovoj grupi nekako se našao i
moj zagrebački prijatelj. Ali on je bio mekušan čovek — zbog toga
je imao neprilike i u partizanima — i nije mogao nikoga da tuče.
To mu je odmah primećeno. Iako na obuci u „tuđem“ logoru,
bojkotovan je.
— Posle izvesnog vremena bojkot mu je skinut, uz preporuku
da se „trgne“. Međutim, čovek je i posle toga ostao isti. Tada je
bojkotovan drugi put.
— Umesto da se probudi, on je sada prosto pao u depresiju.
Prestao je da jede, a valjda su mu i druge funkcije otkazale. I u leto
pedeset prve našao se u golootočkoj bolnici. Gradiščanci, onda,
već nisu bili na Golom.“

4.

„Jula i avgusta te godine, u dva velika ešelona od po hiljadu i

petsto ljudi možda, na Goli otok je došla osma grupa, u kojoj sam
bio i ja.
— Kao dvomotorac, u stroju za doček užasno sam pretučen.
Ušne školjke su mi gotovo smrskane i narasle su kao crne teniske
lopte; doktor Nikolić će mi ih sačuvati, prosto, reznuvši skalpelom
po oteklini. Uz povrede po leđima i grudnom košu, uz flegmone
po nogama, zadobio sam i ogroman hematom na glavi, koji mi je
zatvorio oba oka. A kako na jedno već nisam video, mogao sam
da hodam tek ako bih kapak na drugom odigao prstima.
— Ipak, i takvog, nekoliko dana su me ganjali na tragaču i
gurnuli me u tadašnji dvomotorski stroj, u kojem smo nosili crne
košulje. U ganjanju sam izgubio gumene opanke, pa sam na

161
oštrom kamenju isekao noge. Pri tom, sljuštili su mi se i žuljevi na
dlanovima, koji su se pretvorili u krvave otvorene rane, i ispečen
sam od sunca, dobivši boju kuvane šargarepe s plikovima.
— I, tako, avgusta, neposredno pred posetu Aleksandra
Rankovića, pao sam u vrućicu i takođe dospeo u bolnicu.
— Doktor Nikola Nikolić smestio me je u red od petnaestak
spratnih kreveta s najtežim bolesnicima; svi drugi ležali su na
daskama, takođe spratnim, u obliku ćiriličnog slova p oko nas.
Ovaj paviljon je bio veći od onog u logoru; a, sem njega, bolnica je
imala još jedan, koji je, mislim, bio bez odeljenja za najteže
bolesnike.
— Iz ovog reda svakodnevno su iznosili po dvojicu-trojicu
mrtvih. Samo bi ga nasred sobe, pred svima nama, svukli,
spakovali u staro ćebe, uvezavši ga žicom, I odneli.
— Bolnički mrtvenjak, koji je obavljao i druge poslove, bio je
neki Mula iz Tešnja u Bosni. Zloća i batinaš, on je u svome naselju
nekad bio mula, učitelj u muslimanskoj školi, pa je na Golom
otoku nosio svoje zvanje kao nadimak, drugo mu ime nismo
znali.
— Taj bi katkad, sa ćebetom ispod ruke, prosto sedeo na
drvenom boksu preko puta kreveta u kojem bi neko umirao i
mirno čekao da dođe vreme kad će da nastupi.
— Kad bi se to desilo, on bi rekao:
— ,Jesi li gotov, bando? E, svrši se i tvoje. ’Ajde sad, dođi kod
tvoga Mule. Tvoj će Mula lijepo da te zapakuje.’
— Prostro bi onu iscepanu pokrivku nasred sobe i, sa
bolničarem, spustio bi nesrećnika na nju. Onda bi ga svukao,
umotao ga golog u deku kao palačinku i prošio omotač žicom po
sredini, iznad glave i ispod nogu. Konačno bi od medicinara
zatražio da mu pročita mrtvačevo ime, negde ga zapisao i, u
društvu s ovim, izneo bi dugačak paket iz sobe.
— Leš bi najpre bio smešten u nekakvu mrtvačnicu, a noću bi
ga izneli na sahranjivanje.“

162
 5.

„U trećem krevetu od moga, isto tako na donjem ležaju, ležao

je neki izmožden čovek, čija glava nije bila veća od pesnice. On je
ispod pokrivača ćutao bez pokreta kao cepanica i niti je ustajao,
niti šta tražio niti išta primao.
Kad bi nam doneli hranu, dok bismo je mi prosto progutali,
on uopšte ne bi reagovao.
— A atmosfera u bolnici bila je daleko od one nužne za takvu
ustanovu. Doktor Nikolić nominalno jeste bio upravnik, ili glavni
lekar, ali pravi šef među kažnjenicima bio je neki Mašan, za koga
čujem da se prezivao Radonjić i da sada živi u Herceg-Novom,
koji je imao zvanje sobnog starešine; i u bolnici organizacija je
bila kao u paviljonima. On je sve naokolo kontrolisao, određivao
postupak prema bojkotovanim bolesnicima, drao se, tukao.
Proganjao je lekare i bolničare da terorišu i tuku, da otkrivaju
neprijatelje i simulante i bolnica je prosto odjekivala od urlika i
dreke.
— Uzalud je Nikola Nikolić, koji je i sam bio nervozan i umeo
da vikne, pominjao:
— ,Nemojte tako, budite pažljiviji. Upitajte bolesnika šta ga
muči i pokušajte da mu pomognete.’
— I, sigurno, bilo je i takvih postupaka. Ali bolničari su mogli
tako da se ponašaju samo kad ih niko ne gleda. A kad to njih niko
nije gledao? I kad su čoveku pomagali, morali su da izigravaju
grubost, da dreče i da prosipaju cinizme.
— Takva klima, koju su određivali Udbini lekari i islednici,
morala je da utiče na stvaranje nervoze, netrpeljivosti, pa i
okrutnosti kod osoblja. Jedanput je jedan bolničar navalio u
krevetu zbog nečega da tuče bolesnika. Kad se od njega odmakao,
ovaj je bio mrtav. Možda bolničar i nije želeo baš da ga ubije, ali
čovek, eto, nije izdržao.
— I kad je onaj izmoždeni, isušeni bojkotaš onako ćutke
odbijao hranu, bolničari bi cinično pitali:

163
 — ,Nisi gladan? Dobro, kad si sit.’
— I mirno bi porciju odneli. Ili bi, još gore, podvikivali:
— ,Simuliraš, bando! Štrajkuješ!’
— Ovaj je na to i dalje ostajao onako zatvorenih očiju.
— Ipak, s vremena na vreme otuda bih ga i čuo. Najpre, kao
da bi nekako tiho kriknuo ili možda zaridao. A onda bi
pevuckavim glasom nešto počeo da mrmlja kao da nekoga doziva
ili da za nekim zapomaže. To nejasno, mrmljavo naricanje
delovalo je toliko tužno da ga, i u onoj klimi okrutnosti, u kojoj su
se svi mrzeli, niko nije prekinuo. Samo jedanput, tu se zadesio
neki bolničar, koji je na to grubo podviknuo:
— ,Na njih je trebalo da misliš pre nego što si postao
neprijatelj!’
— I čovek je zaćutao.
— Mi smo u toj sobi gotovo svi bili bojkotovani, Mašan je to
uvek precizno utvrđivao i zahtevao da se poštuje, i, naravno,
nismo smeli da razgovaramo. Ali ponekad smo šapatom mogli
jedan drugome nešto i da kažemo. Tako sam upitao najbližeg
suseda:
— ,Šta to ovaj do tebe mrmlja?’
— ,Šta mrmlja?’ odgovorio je sused. ,Zaziva ženu i decu, eto
šta mrmlja. Kuka za svojima.’
— Tada sam na čovekovo zapomaganje obratio pažnju. On bi
najpre onako glasno uzdahnuo ili tiho kriknuo. Zatim bi, mučeći
se sa suvim, lepljivim usnama, počeo u pola glasa da zapomaže:
— ,Mili, mili, mili moji! Deco moja gladna, jeste li danas
ručala? Imate li kruha, siročići moji? Deco moja, sirotani, pilad
moja goluždrava! Napuštam vas nezbrinute, mili moji! Nikad vas
tata neće uzeti na grudi, srca moja, iz grudiju! Dah vam poslednji
upućujem, duše moje, iz nedara! Ljubim vas poslednji put, u
mislima, hladnim usnama! Mili, mili moji!’
— I zacoktao bi usnama kao da nekoga odista ljubi.“

164
 6.

„Nekoliko puta sam ga tako čuo. A onda je izdahnuo. Samo je

neko rekao:
— ,Ovaj je umro. Zovite Mulu.’
— To se desilo treći ili četvrti dan po mom dolasku u bolnicu.
— Došao je Mula. Prostro je svoje ćebe, podigli su mrtvaca sa
kreveta. Počeli su da ga svlače.
— ,E, vidiš’, govorio je brbljivi mrtvenjak, ,sad je gotovo. Sve
se završilo. Da nisi bio tolika banda, možda ti se ništa ne bi desilo.
Više nikom nećeš smetat svojim zapomaganjem. Eto, gotovo je.’
— Seo sam u krevetu i odigao kapak na oku. Hteo sam
mrtvaca da vidim.
— To je bio čovek, verovatno, mlad i srednjeg rasta, ali, zbog
mršavosti, izgledao je kao neki izdužen starac. Valjda nije imao ni
trideset kila. Stopala i šake su mu takođe bili dugi, sve drugo je
bilo smanjeno. Crna kesica i spužvica među nogama smanjile su
mu se kao u dvogodišnjaka. Stomak na njemu bio je potpuno
upao, s ogromnim karličnim kostima i izbočenim rebrima, i na
udovima imao je samo nesrazmerno glomazne zglobove. Ošišana
glavica bila je sitna, sa velikim, bledim, prozirnim klempavim
ušima, a lice toliko isceđeno da ga gotovo nije ni bilo. Pokrupni
šiljasti nos je tako reći ostao bez nozdrva, a isušeni obrazi su
postojali samo utoliko što su, sa dubokim urezima pored usta,
tvorili bolnu, ružnu grimasu. Bezbojne usne bile su mu ružno
razjapljene i videli su se neravni, proređeni, žuti zubi. Duboko
upale oči bile su mu sklopljene; ne znam nije li mu to učinio
Mula.
— Uopšte, bio je to neki meni potpuno nepoznat čovek,
ružan, neprivlačan i odbojan.
— Vratio sam se u jedini prijatan, ležeći položaj; i uza sve
nepogodnosti, bolnica je bila nedosanjan san golootočanski.
Čovek me ni po čemu nije zanimao. Nagledao sam se u životu
toliko smrti da je u meni izazivao samo pritajenu odvratnost.

165
Neka ide kud je pošao! On je sada na sasvim drugoj strani. Taj
među nama, koji ćemo uskoro pojesti divan bolnički ručak, nikad
nije ni bio.
— Mula je u međuvremenu dovršavao svoj posao, pričajući s
mrtvacem kao sa sagovornikom.
— ,Evo’, brbljao je, ,deka ti nije mala. Mogao si da budeš
toliko bezobrazan, pa da još porasteš, te da je nadrasteš. E, tad bi
za Mulu bilo nevolja. Oni tamo vole da im budete pristojno
opremljeni, da vam se ni prst ne vidi. He-he, ne mare da znaju
koga pokopavaju. Kao da sami neće bit tak’i. Ali ti nisi, lijepo si
vaspitan. Dobio si lijepo kućno vaspitanje, je l’ de? I imaš lijepe
ruke, k’o neki muz’ćar. E, tako. Prikopćao sam ti kaput, obuo ti
kundure, iako su i u tebe malo prevelika stopala. Zašto ste svi vi
tako šapati, a? To me je malo brin’lo. Ali ispalo je dobro, ništa ti
se od noga ne vidi. I sad još samo da ti zapišem ime, da ne odeš
odavle k’o skitnica bez lićne karte, pa mogu da ti stavim kapu.
Ona će ti pomalo lićit na kapuljaću, kao da izlaziš na kišu. A na
kišu ne ideš, je l’ de? Tamo nema ni kiše ni sunca. Nećeš ti meni
zamjerit’, je li, u njiha modu ne tjeraju. Tako. A sad još samo da
uzmemo lapis, pa će nam prijatelj bol’n’ćar reći tvoje ime.’
Verovatno je iza sebe uzimao pribor za pisanje. ,’Ajde sad, drug,
kaži.’
— Ne sećam se koji je medicinar tu bio. On je izrekao jedno
ime. Ja sam se na to u krevetu tako trgao — u trenutku sam i seo i
podigao očni kapak — da me je sused začuđeno pogledao.
— ,Koje?’ iz glasa sam viknuo.
— Bolničar ga je zbunjeno ponovio.
— Mula je pisao u neku svesku. Podigao je glavu i bez zlobe
mi dobacio:
— ,Ti, bando, ne smiješ prićat.’ Onda se nanovo okrenuo
medicinaru. ,A koja je Udba, de?’
— ,Nije Udba’, odgovorio je ovaj. ,Vojni sud u Zagrebu.’
— ,A, vojni sud’, kaže Mila, zapisujući. ,Znaći, imamo i tije’.
Pa, ništa, nek imamo i njiha.’

166
 — Ja sam u međuvremenu ustao iz kreveta. Lagano sam se na
ranjavim nogama spuštao na betonski pod. Medicinar se tada
valjda uplaši da ću još brbljati i žurno krete iz barake; samo da on
ništa ne čuje, to bi ga moglo koštati mesta u bolnici!
— ,Sad ću ja’, kaže Muli odlazeći, ,završi ti to.’
— Ali ja više nisam govorio.
— Lagano sam prilazio paketu na zemlji, oslanjajući se
jednom rukom o kuk i odižući drugom onaj kapak. Prišao sam
mu do glave. Onda sam stao duž položenog tela. S mukom sam
čučnuo i razgrnuo mu ćebe s lica.
— Zatim sam opet polako ustao i okrenuo se ka Muli.
— ,Je l’ ga poznaš?’ pitao me je njegov pogled.
— ,To mi je prijatelj’, odgovarao sam jedinim okom.
— I, onako podbočen, zaputio sam se natrag ka svom
krevetu.“

7.

To mi priča zagrebački slikar, s kojim, u retkim viđenjima,

drugujem već tri i po dece decenije.
„Čuj, rekao mi je, sa začuđenim osmehom, na početku
razgovora, „ušao sam u šezdeset sedmu! Otkud meni tolike
godine?“ Žućkastosed, pružajući ruku sa dugim prstima i
nepodsečenim noktima u nekakav pokret, gledajući me kroz
naočare s tankim okvirima, smeje se svojoj šali.
„Pa, slušaj, ja sam uvek voleo da se zezam. Šta će meni
starost?“
Sada, posle ove priče, sedi pogruženo i ožalošćeno, iako se
trudi da to ne primetim.
„Znaš“, kaže, „mi smo bili bliski. Viđali smo se bar jedanput u
sedmici. I nisam znao da su mu se posle njegovog hapšenja rodili
blizanci. To sam tek kasnije saznao. Oni su sad odrasli ljudi. A ja
ga onde nisam prepoznao. Toliko se bio promenio.“

167
 8.

Dve godine kasnije prijatelj mi najavljuje da će doći na

beogradski sajam knjiga i hoće da se nađemo.
„Pa valjda bismo se ionako videli?“ kažem.
„Sada hoću obavezno da se sretnemo“, objašnjava.
Sretamo se u vrevi sajma. On rasejano sluša moja
zapitkivanja. — „A? Ma dobro je, video sam ga prošle sedmice“ —
i vuče me na neku izdavačku izložbu, za koju je nešto radio.
Tamo me postavlja na snisku skrajnutu sedalicu i privlači istu
takvu za sebe. Seda preko puta mene.
„Čuj“, kaže, „ja sam te onda prevario; kad sam ti pričao o
onome zagrebačkom Židovu.“
Slušam s nevericom. Već sam o tome nešto bio zapisao i sad
me ovo iznenađuje.
„Zar je preživeo?“
On odmahuje glavom.
„Nije. Umro je. Onako, od tuge. Ali ono kad je zapomagao,
nije pominjao ženu. Samo decu.
— Oni su imali velik stan i, kako žena nije radila, u jednu
sobu primili su dvojicu podstanara studenata. Ali jedan od njih je
bio Udbin agent. I taj je, lepuškast, pre podne, dok je prijatelj bio
na poslu, mladoj ženi, koja je bila u prvim mesecima trudnoće,
posvetio pažnju…
— Ona je jednog dana, u krevetu, ispričala svom ljubavniku
neku muževljevu političku šalu; htela je valjda da se pohvali kako
ima duhovitog muža. I ovaj ga je potkazao.
— Na suđenju kod vojnog suda kao svedoci optužbe pojavili
su se oboje; nju je Udba u međuvremenu, sigurno, bila pritisla.
Ali ona je tamo, izgleda, vrdala, potvrđivala da joj muž to jeste
rekao, a odbijala da je sama ikome išta prepričavala, tako da moj
prijatelj nije odmah shvatio vezu između događaja. I tek je na
Golom otoku sve povezao.

168
 — A možda mu je i islednik u tome pomogao; znaš koliko su
oni voleli da nam detaljno ispričaju šta nam žena kod kuće s kime
radi.
— I on se, kao pravi Jevrejin, za koga je brak večan i razvod ne
postoji, prosto skrhao. Kao da joj se uklonio s puta da bez njega
živi kako hoće.“
Ćutimo u onom metežu neko vreme. Nudim ga cigaretom,
iako znam da ne puši.
„Je li žena“, pitam, „živa?“
„Živa je“, odgovara. „Ali izgleda poluluda. Muva se po
Zagrebu.“
„A deca?“
„Deca su otišla od nje. Posle njegovog hapšenja rodila je
blizance, sina i ćerku. Najstarija ćerka, jedina koju je moj prijatelj
poznavao i koju je obožavao — drugo dvoje nije ni video —
izgleda, bila je nešto dočula. I, jednog dana, postavila je majci
teška pitanja, izgovorila joj nepodnošljive reči. I onda se prosto —
odselila iz Zagreba. Otišla je u Švajcarsku. Uopšte više ne dolazi.
A ovo dvoje je, valjda, posećuju… Moj mrtvi prijatelj, pak, našao
se u onoj grupi leševa koji su sa Golog otoka preneseni na
zagrebačko groblje Miroševac. I, čujem, ona ga tamo redovno
posećuje. Možda i svakodnevno.“
Sad ćutimo malo duže. Rasejano gledam kroz gužvu naroda,
koja promiče srednjim hodnikom hale. Ali malo šta tamo
razabiram.
„Pa“, kažem rezignirano, „kako se to može napisati? Tu je ta
žena, tu su deca, tu vaši poznanici…“
Međutim, moj prijatelj je negde na drugom mestu.
„A ja ga“, kaže začuđeno, „uopšte nisam poznao.“ Mršti se
ispod nosnika naočara i drma glavom. „Kako se bio izmenio!
Nemaš pojma kako je izgledao.“
„Drugar“, prekidam ga, „kako to da napišem, drugar?“ Ne
umem da mu objasnim. „To se, sve, ne može reći. A ne smeš
ničim ni okrnjiti ni ublažiti.“

169
 On se usredsređuje na moje lice. Posmatra me kao da me vidi
prvi put.
„To se“, kaže, ali tako tiho da ga jedva čujem, „nikako ne
može ni napisati ni narisati.“
Uzdiše i osvrće se prema gužvi nasred hale. Gleda dosta dugo
tamo.
„Čuj“, vraća se k meni, „jesi li gledao knjige? Ja sam opet
dobio neke nagrade za opremu. Hoćeš li da ih pogledamo?“
Ne izgleda da mi to predlaže s oduševljenjem.
„Hajdemo“, kažem.
Ustajemo kao umorni i s oklevanjem se ulivamo u reku
naroda.
Ona nas, ljuljajući se, lagano nosi ivicom matice.

170
 MRZIM GOLOOTOČANE

1.

To je golootočanin koji zna veliku tajnu. Pre čitavu deceniju

čuo sam za njega, a bar pet godina šaljem mu poruke da bih želeo
da se vidimo. Ali ne poznajemo se i zato donekle razumem
njegovu opreznost što me izbegava. Oprezan sam, ako hoćemo, i
ja.
Sada, treći put dolazim u njegov grad i preko prijatelja
pružam mu obaveštenje da ću tu biti tri-četiri dana. Čekam,
poručujem, da mi zakaže susret kad hoće i gde hoće. Važno je da
se vidimo.
On prijatelju odgovara da upravo tog dana mora da vodi
unuku na neki dečji rođendan. Zatim ćuti.
Četvrtog dana, već sam izvadio kartu za voz za drugi grad, gde
imam ugovorene obaveze, kad se odlučujem da ga, zajedno s
mojim kalauzom, prepadnem. Ovaj treba da mi posluži kao
legitimacija.
„Pa neka odgovori“, objašnjavam, „da neće da kaže i da želi da
sačuva Udbinu tajnu. Neka me ocinkuje ako hoće.“
I — zvonimo na ulazu nekog stana.
Otvara nam krupan, snažan, lepuškast šezdeset petogodišnjak,
ne sasvim sede talasaste kose, s plavom, nežnom, prozirnom
trogodišnjom devojčicom u naručju. Trodnevne neobrijane brade
na licu, čovek deluje zapušteno i aljkavo poput bivšeg sportiste
koji pije. Iako je leto, navukao je nekakav džemper sa zasukanim
rukavima, ispod kojeg nema košulju. Obuven je u košarkaške
patike, a obučen u nekakve pantalone, koje bi takođe mogle biti
sportske. Međutim, stežući mu čvrst, moćan trbuh nalik na veliku

171
fudbalsku loptu, one su nabrekle od njegove debljine i izgledaju
nekako nečiste.
Moj prijatelj kaže ko sam. Čovek na vratima ispod detetove
guze pruža mi više debelu nego krupnu šaku, koju je teško
obuhvatiti.
„A, došao si?“ kaže neodređeno. „Otkud ti kod mene?“ Govori
pomalo brbljivo, kao da nije navikao da kontroliše reči. „Nisam te
očekivao. Ne znam zašto sam ti interesantan.“
Počinje da se osmehuje, u isto vreme dobrodušno i pomalo
lukavo: kao, znamo mi vas, mangupe neodgovorne. Zubi su mu
beli i očuvani i izgleda neobično što usred gornje vilice nema prvi
desni sekutić.
„’Ajde uđite“, dodaje, „kad ste već tu.“
Zakikoće se svojoj duhovitosti i, gotovo uplašen, odmah se
uozbilji. Nije siguran kako ćemo je primiti.
Pušta nas pred sebe, ostajući za nama da zatvori vrata.
Ulazimo u hodnik dug tri-četiri metra, jednog stana koji ne
može biti velik. Ali put nam je preprečen čitavim kamarama
stvari koje maltene treba preskakati. Tu su nekakve komode,
stare, niske politirane police, dve isto tako stare politirane stolice
nasađene jedna na drugu, prazna crvena plastična korpa za
otpatke, sklopljena sedeća dečja kolica. Posebno mi pada u oči
dva metra visoka gomila starih novina. Iznosi li se kada šta iz ove
kuće, pitam se.
„Pravo, pravo“, kaže on. „Tamo ćemo.“
Gotovo saplićući se, prolazimo pored trojih-četvorih vrata i
ukoračujemo u dnevnu sobu. Za nju bi se isto tako moglo reći da
je mala i tesna, jer nema ni pedlja slobodnog prostora, ali i veoma
velika i prostrana, jer je u sebe uspela da upije čitavo skladište
nameštaja.
Odmah desno od ulaza nalazi se visoka kaljeva peć. Ona se
produžuje vrlo komotnim, visokim i širokim krevetom. Upravno
na njegov donji deo udara tamnomrk orman, čija je gornja daska
do tavanice natrpana koferima, dečjom ljuljaškom, čiji konopci

172
vise preko boka, malom stolicom za ljuljanje. Pred vratima
ormana, koja se ne znam kako otvaraju, nalazi se, nasred sobe,
dva metra dug nizak stočić iste boje i, do zida, ispod jedinog
prozora, isto tako nizak divan za troje; kad malo kasnije u njega
sednem, osetiću da su mu opruge popustile i da se u njemu sedi
kao na tronoški i iz njega teško ustaje. Do divana, kraj zida,
uspravlja se ovisoka polunaslonjača od bambusove trske, a zatim
još jedan, isto onako mrk i zatrpan orman. Od drugog ormana, na
ovom, četvrtom zidu, pruža se komodica s radio-aparatom
između nogu, koji, začudo, ne tandrče, i s televizorom na ploči, a
zatim velika, nesklapajuća bebeća kolica. I, još, ispred kreveta
uspele su da se smeste i tri štrkljaste stolice s ovalnim naslonom,
koje se nad onaj stočić naginju nekako kao nadzornici.
Ovamo se moglo ući samo vrlo oprezno, a proći između stvari
gotovo nasatice. Tako i dolazimo do onog divana. Smeštamo se u
njega gotovo čučeći. Začudo, na stočiću pred nama nema ništa.
Dosećam se da je to zbog deteta, da ne bi s njega nešto rušilo.
Domaćin uzima jednu od onih visokih stolica, izvlači je ispred
komode s televizorom i seda. Dete stavlja sebi na krilo,
pridržavajući ga snažnom rukom obraslom kovrdžavim sedim
čekinjama.
Odmah se obraća mome prijatelju. Podseća ga na njihov
susret tada i tada tu i tu, koji mu je ne znam zbog čega ostao u
sećanju. Rastavši se od njega, susreo se s tim i tim, kome je izrazio
to i to. Onaj mu je rekao ono i ono, a on, dabome, ovo i ovo.
Onda su obojica još više puta jedan drugome kazali ovo i ono, ovo
i ono. I ovaj mu je susret ostao u sećanju.
Pri tom se mome kalauzu stalno osmehuje pokazujući mu
onu rupu u zubalu. Ovaj povremeno takođe ima ponešto da kaže,
ali kratko i jedva dospevajući.
Krišom pogledam na sat, računajući koliko mi desetina
minuta ostaje do polaska voza. Zasad imam dodir jedino sa
devojčicom, koja me iz dedinog krila, s pažnjom, a možda i sa
strahom, osmatra ozbiljnim, dubokim zelenim očicama. Taj

173
udaljeni pogled dosta mi dobro pokazuje kako sam primljen u
njenoj kući.
Koristim predah da skrenem pažnju na sebe i pitam domaćina
da li mu je to unuka. Tvrdim da je lepa. On to srećno potvrđuje
osmehujući se rupom u vilici. Ona mu je od ćerke Ivane, koja je
na poslu i, na žalost, razvedena. Njih dve žive s njim. A devojčicu
je baš pre tri dana vodio na rođendan jedne njene drugarice, s
kojom se ona druži još od jaslica. Roditelji te devojčice su ti i ti, a
njihovi roditelji ti i ti. Da li sam čuo za njih? Sledi opširan prikaz
porodičnog rodoslova unukine trogodišnje drugarice.
Vrlo glupo, zatim, postavljam pitanje o njegovoj ženi. On
istog časa sa detetom zaposleno izlazi u hodnik i odmah se vraća
bez njega. To, priznajem, ne žalim.
Ali domaćin tada odnekud izvlači debeo novčanik Prepun
fotografija. Rasklapa ga i, na njegovoj prvoj strani, u prozirnoj
futrolici, pokazuje fotografiju lepuškaste mlade žene. Njena plavo
ili platinasto obojena ravna kosa na vrhovima joj je zavrnuta u
nestašne, mačkaste repiće, njeno lepuškasto lice s našminkanim
očima malo je odveć pravilno da ne bi delovalo površno. U
nedoumici sam da li mu je to ćerka ili neko drugi.
„Moja Stela“, kaže on tiho. „Već sedam godina!“ Kroz dlakave
jagodice počinju da mu gamižu liskunaste suze. „Otkako nje
nema“, šapne zajecavši, „nema ni mene!“ Krupno, salasto lice
iskrivljeno mu je kao u deteta.
Gotovo grubo oduzima nam novčanik iz ruku kao da ga
otima. Još jednom pogledne u sliku zakrvavljenim očima, okrene
se od nas i, pokazujući nam snažna, debela leđa, časak tamo
nepomično stoji.
Ja ovamo postiđeno ćutim. Ne bi se meni moglo desiti da ne
pustim svojim glupim mislima na volju! Dobro je što ih još nisam
i izrekao. Moj prijatelj takođe ne progovara.

174
 2.

Uto ona vrata, uz tiho cijukanje, lagano počinju da se

otvaraju. Tiho po podu šušte sobne patike. U sobu se uvlači
majušna, drevna starica, čija ramena nisu mnogo viša od kvake.
Domaćin srećno uzvikne:
„Mama!“ Suze je već obrisao i na licu mu je osmeh. „Nije
trebalo da ustaješ, mama!“
Nas dvojica posetilaca se onde uspravljamo.
„Nisam mogla“, kaže ona zadihanim, škripavim, šušketavim
glasićem, „da ne vidim tvog prijatelja.“
I pruža mom vodiču spečenu, gusto pegavu, iskrivljenu
ručicu. Proretka, donedavno bojena rićkastoseda kosica joj je
uredno očešljana kao da je upravo izašla od frizera. Lišce joj je
papirnato suvo i belo i, sa sitnim, tankim boricama, prosto
nategnuto preko lobanje. Osmehuje se ispranim usnama i njene
čiste bele zubne proteze joj u govoru pomalo škljocaju kao da su
joj porasle.
Dugo se s prijateljem zdravi podsećajući ga kad su se poslednji
put videli.
„A ovo je, mama“, kaže domaćin, „književnik iz Beograda.
Dozvoli da te upoznam s njim.“
Babica se okreće k meni, gledajući me nasmešenim, izbledelim
očima. Njena gihtozna ručica ne naleže dobro na moj dlan i
osećam da je šuštavo suva i hladnjikava.
„Drago mi je, drago mi je“, kaže ona svojim kreštavim
glasićem. „A da li ste u Beogradu“, dodaje, „poznavali doktora
Huga Klajna? I on je bio književnik. Psihijatar i književnik. Mi
smo bili prijatelji.“
Odgovaram da sam Klajnove pozorišne članke čitao, ali da
njega, na žalost, nisam poznavao.

175
 „On, čini mi se“, pita babica, „više nije živ? Je li doktor Klajn
umro?“
„Umro je“, kažem. „Pre desetak godina.“
Ona rezignirano, gotovo s ljutnjom, odmahuje ručicom.
„Ah! Svi su već umrli! S kim ću još živeti?“
I gubi dalje zanimanje za mene. Okreće se ka mom prijatelju.
Sin joj u međuvremenu prinosi jednu od onih visokih stolica i s
pažnjom je smešta na nju.
„Kako mi je drago što vas vidim!“ kaže ona vodiču s nežnošću.
„Odavno niste dolazili. A ja, evo, već dugo ne izlazim. Dvadeset
godina! Možda bih još mogla, ali, znate, ne usuđujem se. A kako
je gospodin Kern? Vi ste, čini mi se, bili prijatelji?“
Moj drugar kaže:
„I on je, na žalost, umro. Na Golom otoku.“
„Na Golom otoku? Kad je to bilo?“
Vodič strpljivo odgovara.
„Pre trideset i četiri godine.“
Ona zamišljeno rekne:
„Pre trideset i četiri godine.“ Onda pljesne ručicama. „Ah,
tako je! To je bilo tamo! Setila sam se.“ Smeši mu se. „Znate,
vreme se kod mene tako skratilo! Sećam se događaja s početka
veka, kad sam bila kao moja praunuka. I ono što mi se onda
dešavalo i ovo što mi se dešava danas nekako mi stoji u
neposrednoj blizini. Sve je, čini mi se, isto i sve izmešano. Samo
što nekad nije bilo televizije.“
Slede nova zapitkivanja. Žubore prezimena Levental, Štajn,
Almuli, Kiš, David, Rot. Raspredaju se sudbine svakoga od njih.
Stvaraju se čitavi spiskovi ubijenih za vreme rata.
Ja ovamo nervozno gledam na sat. Kad se moj vodič jednog
trenutka osvrne, zakolutam očima na njega, a zatim prvu priliku
iskoristim da ga cimnem za rukav.
„Pa šta radiš!“ pitam više mimikom, dok je ono dvoje
nakratko zauzeto drugim razgovorom.
„A šta mogu?“ odgovara mi on.

176
 I njihova podsećanja se opet nastavljaju. Pojavljuju se sve
nova i nova imena.
Već drugi put domaćin opominje staricu:
„Mama, ne smeš da se zamaraš.“
Ali ona nestrpljivo odmahuje rukom.
„Ah, kakav zamor! Pa razgovor s ovako simpatičnim
mladićima za mene je odmor!“
Na ovo bismo se sva trojica najradije iskidali od smeha.
„Ipak, mama!“ kaže njen sin.
Babica opet odmahne ručicom, pa se zabrinuto osvrne.
„Koliko je sati? A, pa sada počinje moja serija!“ I poverljivo
objašnjava: „Noćas sam je već gledala, ali moram da je vidim još
jedanput. Znate, tamo imam moj televizor. Mogu da radim šta
hoću!“ Pridržavajući se rukom za naslon, ustaje. „Drago mi je
bilo! Do viđenja! Navratite opet!“
Mi ustajemo i prihvatamo joj šačicu. Ona nam nestašno
mahne rukom i krene prema vratima. Sin je usput pridržava ispod
miške.

3.

„Vidiš li koliko je sati!“ kažem prijatelju nervozno. „Šta

radiš?“
„Pa zar mogu da je odbijem?“ odgovara on. „Evo,
pokušaćemo sada.“
Domaćin se uskoro vraća.
„Morao sam da je smestim“, kaže. I, vidim, spreman je da
nastavi sa brbljanjem.
„Molim te“, prekidam ga, „za četrdeset minuta polazi mi voz.
I već treći put dolazim samo radi tebe. Zašto nećeš da
razgovaramo?“
On se osmehne onim blesavo-lukavim osmehom.

177
 „Ali ne znam“, kaže, „o čemu bismo mogli da razgovaramo.
Ne znam zašto me tražiš. Mi se ne poznajemo. Ja o tome što te
zanima ne znam ništa.“
„Kako ne znaš?“ pitam.
„Pa ne znam“, odgovara on nestrpljivo. „Sem toga, nisam
razgovarao sa ćerkom. Ona mi nije dozvolila.“ I, mora biti,
primećuje da ga gledamo začuđeno. „Ja se s njom o svemu
dogovaram. Sve joj pričam. I kako mi ona kaže, tako uradim.“
Časak i moj prijatelj i ja valjda skrivamo pogled od njega.
„Zaboga“, kažem, „ne mogu s njom razgovarati o tvojem
Golom otoku!“ Molbeno pogledam u mog drugara.
Ovaj se odmah umeša.
„Slušaj“, kaže, „već sam ti rekao, on bi o tome nešto da piše.
Možeš imati poverenja u njega.“
„Poverenje?“ pita domaćin ironično. „Poverenje?“
Na to izgovaram neke šuplje, patetične reči, koje mi pomalo
izazivaju muku u stomaku. Pominjem istinu, budućnost, decu i
unuke, samo što ne istrčim i s praunucima. „Oni kriju šta su
radili“, nastavljam. „I ko će kazati istinu ako nećemo mi?“
„Ta istina“, kaže on gorko, „upravo me i ubija. Zato sam i
nastojao da je zaboravim.“ Počinje po onom neredu nešto da traži
i, začudo, ubrzo, vadi odnekud nekakve korice. Opet na licu ima
onaj osmeh. „Ja sam se i tamo pravio priglup i blesav. Kao, ništa
ne vidim, ništa ne čujem! I posle, ovde, isto sam tako glumio.“
Zadovoljno se zakikoće. „Nisu oni mene mogli da uhvate! Slali su
mi tu neke. Ja kažem: ’Ma, sve sam zaboravio. Ništa nisam
zapamtio. Život ide, šta imam da pamtim?’ I otišli su od mene
praznih ruku.“ Opet se nakratko smeje. „A i jesam zaboravio.
Trudio sam se da zaboravim.“
Gledam ga i sarkastično mislim: Ako si se pravio blesav, to si
se i napravio! Ali onda se podsećam godina u kojima sam i sam
nastojao da zaboravim i nemam reči prekora za njega.
„Jesi li bio na Grguru?“, pita on. Nevoljno pomišljam da je
sada na redu novo zamajavanje. „Ovo je ona stena blizu koje smo

178
se kupali.“ Pruža mi list debele hartije, na kojem je grubo
naslikana sivo-bela hridina sa zapenušenim plavim morem oko
nje. Na nebu se vide galebovi. „Pedeset četvrte tamo je, prema
onom što sam slušao o Golome ranije, bila prava banja. I kupali
smo se često. Ali bila je i jedna grupa Šiptara, koji nisu hteli u
vodu. Samo čuče na obali i užasnuto gledaju dole. Prolazi jednog
dana neki islednik i kaže: ’Bacite ih u more.’ Mi pritrčimo, pa —
za noge, za ruke: o-ruk! — pljas u vodu!“ Zakikoće se. „Oni se
tamo koprcaju kao kokoške.“ Mi ga, mora biti, gledamo s
nerazumevanjem. On dodaje: „Naravno, odmah smo ih izvadili.“
Gleda nas s opreznom zapitanošću.
„Ja sam tamo mogao da slikam. I naslikao sam — trista slika!
Vidi.“ Pruža nam iz onih korica gomilu listova. „To je“, kaže,
„Galebov otok.“ Tamo su opet bili namazani neka stena, more i
galebovi. „A ovo je plaža ispod brodogradilišta.“ I nanovo —
stena, more i galebovi, s kratkim žalom.
Prevrće po tim loše urađenim listovima. Na svima je,
temperom i vodenim bojama, slikan jedan te isti motiv: more,
stene i galebovi. Kamenjar je pri tom pomeren levo-desno i gore-
dole, galebovi takođe, ostalo je svugde bilo isto.
U njegovom pogledu osećam onu umetničku žudnju za
pohvalom i priznanjem, koju poznajem i kod sebe. Ali ne mogu
da se otmem sarkastičnim mislima o nerazumljivosti,
zatvorenosti takve umetnosti, kojoj je uvek potrebno objašnjenje,
i kažem:
„Pa ova stena je mogla biti i ovde, ispod tvoje kuće.“
On me časak gleda začuđeno, pa se zasmeje kao da je razumeo
šalu.
„Otkud ovde stena? Ne, to je Goli otok!“
„Jesi li kad“, pitam, „naslikao golootočki stroj? Ili nekog
logoraša?“
Opet onaj kratki lukavi kikot.
„Pa da nikad ne izađem? E, baš si mangup! ’Di sam smeo?“
I nanovo se kikoće.

179
 4.

Vraćam mu listove. Uzgred zapažam da su i zidovi stana

iskićeni platnima islikanim istom neosetljivom rukom. Na dva-tri
portreta prepoznajem lepuškastu ženu s obojenom kosom, čiju
sam fotografiju video.
„Ja sam za tebe čuo“, započinjem, „da o Golom otoku znaš
jedan krupan podatak, koji njegovi šefovi nikako ne bi objavili.
Ako ga ne objavimo mi, nikad ga niko neće objaviti.“
Kažem koji je to podatak. I opet izgovaram glupe reči o deci,
unucima i praunucima i o važnosti doznavanja istine o logoru za
ovaj svet, iako odlično znam da svet za Goli otok ne haje i da
mnogo više voli da nikad ništa o njemu i ne sazna. Ovo bi mu
samo opet uzburkalo savest i postavilo ona teška pitanja o
ljudskoj prirodi, od koje bi svako želeo da se izuzme.
On, odjednom ustakljena pogleda, muklo izrekne:
„Od koga si čuo?“
Ne želim mog vodiča da uvaljujem u nepriliku i odgovaram:
„Nije važno od koga sam čuo, ali neće dopreti do onih koji bi
ti mogli naškoditi.“
On paniku više i ne skriva i s uverljivošću optužbe izgovara:
„Ti ne znaš šta bi mi oni mogli uraditi ako saznaju šta si čuo!
Čak i ako to nije tačno!“
„Znam“, kažem, „šta bi ti mogli uraditi. Ali neće ti uraditi
ništa, jer neće saznati od koga sam brojku dobio. Ja je mogu
objaviti i na sopstvenu odgovornost, ne navodeći ko mi je rekao.
Ali mi je važno da je tačna.“
Domaćin zaključuje da sam mu dao dovoljno
protivargumenata i da slobodno može da padne u histeriju.
„Ma, čuj“, dovikuje, „šta se mene tiče tvoj posao! To je tvoja
briga, ne moja! Ja tebe uopšte ne poznajem! Tebe će neko uvek
zaštititi! A ko će mene? Lepo ste to udesili! Šta god vi, književnici,
uradili, zaštićeni ste i niko vas neće dirati. A nas mogu da ubijaju
kao divlje patke! I još ćete na tome zaraditi!“

180
 Nemam baš mnogo šta na to da odgovorim. Pripremam se da
pođem i uzimam u ruku putnu torbu kraj nogu.
„Zar smo mi to tako udesili?“ izgovaram. I pogledam u mog
prijatelja. „Možemo da pođemo.“
Ali ovaj je u neprilici i prema jednom i prema drugom. Gleda
u čoveka i pridržava me rukom na sedištu.
„Znaš“, kaže, „ja sam mu rekao. I niko više, sem nas, ništa ne
zna. Mislim da je važno da mu kažeš.“
Domaćin izusti stisnutih usana:
„Mislim da nisi smeo da mu kažeš!“ Vodič klimnu glavom.
„Znam da nisam smeo. Ali sam mu ipak rekao, smatrajući da
je za sve nas važno.“
Nastaje trenutan odmor. Domaćin je, očigledno, pokoleban.
Čini korak-dva između stvari.
„Ako braća saznaju“, kaže s osmehom, koji mu je sada tužan,
„jednostavno će me na ulici pregaziti nepoznat kamion.“ I dodaje,
opet s prisenkom lukavosti: „Nosićeš me na duši.“
„Neće saznati“, kažem tvrdo, iako mi sopstvena paranoja istog
časa počinje da rije po stomaku. Kako ja to mogu sakriti?
On me ćutke gleda u lice, iščekujući pitanje.
„Je li tačno ono što mi je naš prijatelj rekao“, pitam, „da si
pred raspuštanje logora radio jednu stvar iz koje si mogao da
saznaš tu brojku?“
Čovek odgovara bezvoljno kao pred islednikom:
„Nije to bilo pred rasturanje logora, nego oko preseljenja
administrativaca na Grgur u proleće pedeset četvrte. Tada je Goli
prelazio u ruke osuđeničke uprave, pa su im valjda predavali i
ovo. Verovatno su slali definitivan izveštaj Beogradu; iako je toga
bilo zatim i na Grguru, ali u sasvim malom broju. I onda su me
još kratko vreme zadržali na Golom, dok im ovo nisam uradio.
Imao sam lep šakopis, zato su me izabrali, ne zbog toga što su
imali neko poverenje. Pregled nije mogao da se uradi ni na širokoj
pisaćoj mašini. I zato je rađen rukom, na većem, debljem papiru.“
„Je li brojka“, pitam nanovo, „tačna?“

181
 Izgovaram je. Ona i meni izgleda preterano i fantastično.
Njemu za trenutak blesne na licu onaj osmejak koji me toliko
odbija.
„O!“ kaže. „Otkud toliko! Ma kakvi!“ Odmahuje rukom kao
da se hladi od vrućine. „Pa kolika je?“
„Jebi ga“, odgovara on utučeno, „ne znam je.“ Moj prijatelj i ja
se zaprepašćeno pogledamo.
„Pa zar je nisi svojom rukom ispisao?“
„Jesam je“, kaže, „ispisao, ali je ipak ne znam. Zaboravio sam
je, eto.“ Naš mu pogled, mora biti, dovoljno jasno govori šta
osećamo, jer dodaje pomalo ljutito: „Pa ne bih ja tolike godine
izigravao budalu uzalud! Toliki trud uzaman! Kad god sam
pomislio šta su mi jednog trenutka stavili u ruke, i u pamćenje,
ohladio sam se kao leš. I što dalje, sve više sam se hladio. Kad god
se nešto desilo, postajao sam polumrtav. Morao sam da
zaboravim!“
Ćutim i više ne mislim na časovnik.
„Ali“, promucam, „to se uopšte ne može zaboraviti!“
„Ne može“, kaže on, „pa ipak može!“ Kao da časak nešto
razmišlja. „U svakom slučaju, to nije ta brojka. Ne znam kako si
mogao da je čuješ. Polovina nje. Čak nešto manje od polovine.
Toliko mi se zadržalo u sećanju. Ali tačnu cifru ne znam.“
Polovina one brojke, izračunavam, još uvek je veoma visoka i
drastična. Ali bi mogla biti istinita.
„I ta polovina“, kažem, „nije sitnica. Naročito ako je tačno
pamtiš.“
„Ja to tako pamtim“, odgovara. „Kao nešto malo manje od
polovine tvoje brojke.. Kad sam je video, prema onome što sam
ranije slušao, znam da se nisam iznenadio. To je mogla biti takva
cifra.“
„Je li bilo izdeljeno po Udbama?“
„Jeste. Odnosilo se samo na administrativce, muškarce i žene,
i bilo je podeljeno po republičkim Udbama i po grupama dolaska,
ali mesta, čini mi se, nisu navođena. Imena, isto tako, nije bilo,

182
niti bi tamo mogla da stanu. To je, u stvari, bila velika sumarna
specifikacija, koju su verovatno hteli da priključe nekom
završnom izveštaju. Završavala se epopeja administrativskog
Golog otoka, pa su je zaključivali opširnim izveštajem i o ovome.“

5.

Još ne umem da ocenim da li mi je to što sam čuo kao podatak

dovoljno i da li je uopšte vredno.
„Sećaš li se“, pitam, „ko ti je sumar poverio da radiš?“
„Neka žena iz uprave. Islednica ženskog logora na Grguru.
One se više nisu od nas skrivale. Ali koja je, više se ne sećam.“
Zastaje, pa dodaje uz pomalo tužan osmeh:
„Ako baš hoćeš, tu je moglo biti i onog čisto žensko-muškog
odnosa. Ja onda nisam rđavo izgledao. Došao sam kasnije i nisam
bio ni onako izmožden kao vi… Malo bi ko verovao, a nisam
smeo ni da pričam, sem dvojici-trojici, ali na Grguru sam se s
jednom bio i spanđao. S jednom logorašicom.“
Podsećam se da mi je moj vodič tu pojedinost svojevremeno
ispričao i da sam je primio s nevericom.
„Ona je bila mlada i lepa studentkinja i mi smo se dva-tri
puta, onako u prolasku, pogledali. A onda smo jednog dana samo
zašli za neku stenu; i tu stenu sam kasnije naslikao: niko neće
pogoditi zašto sam je izabrao. Poleteli smo jedno prema drugom,
počeli smo da se ljubimo. I ona je zadigla suknju. Ispod nje,
naravno, nije imala ništa… Tada, sigurno, nismo baš mogli da
vodimo računa o higijeni, ali nikad mi nijedna žena nije lepše
zamirisala. Gotovo sam se onesvestio od mirisa.“
Malo zastaje kao da hoće da se odmori.
„Nekoliko puta smo se tako sastali, a ni ime jedno drugom
nismo poverili. Oboje smo po otoku mogli da se krećemo
slobodno. Sreli bismo se, samo se pogledali i, ako bi se moglo, ona
bi skrenula u stranu. A malo kasnije bih za njom pošao i ja…

183
Nismo u stvari ni razgovarali, sve smo obavljali očima i rukama. I
saznao sam kako se zove tek kad je otišla.
— Otišla je kući grupa iz ženskog logora i posle toga nje,
vidim, nema. Nije stigla, ili nije htela, ni da mi kaže da odlazi.
Onda jedanput pitam za nju Branu Marković, ženu Sime
Markovića, koja je poslednjih dana radila u isledničkoj menzi.
Opišem joj kako devojka izgleda. Ona ćuti. Neće da odgovori.
Sretnem je drugi put, opet upitam. Ona grubo odgovara: ’Što pitaš
za nju?’ ’Pa, tako’, kažem, ’zanima me.’ ’Ona se’, veli Brana, ’zove
tako i tako i iz Travnika je. I ne treba da te zanima.’“
Opet se, uz onaj zamišljeni osmeh, malo odmara.
„Kad sam kasnije izašao i ja, sačekale su me sve one
golootočanske nevolje koje poznaješ. Majka mi je bila isterana iz
stana. Nisam mogao da se zaposlim, nisam mogao ništa da
zaradim, nije se imalo šta jesti. Samo sam nekud trčao. I tek posle
godinu-dve sam se malo pribrao. Počeo sam da se pitam gde
devojka može biti, da jurim neke travničke studente, da se
raspitujem za adresu. Napisao sam u Travnik nekoliko dopisnica
— kao, znaš, ono: ’Seća te se i pozdravlja te’, i zatim bih stavio
adresu — slao preko poznanika Travničana poruke. Nikad nije
odgovorila.
— Možda je tamo već imala porodicu, možda se, kao i većina
golootočana, preselila. Sem toga, u logoru je bila neka
funkcionerka: sobni starešina, ili kulturna referentkinja ili,
možda, nešto u Centru; bila je i bolje obučena nego druge. I valjda
je činila i ono zbog čega je grizla savest. I, sigurno, jeste. Ni Brana
nije o njoj dobro mislila. I, verovatno, htela je takođe, kao i ja, sve
da zaboravi. I tako sam joj vremenom i ime negde u mozgu
zaturio. Ne znam više kako se moja mirišljava grgurska lepotica
zvala! Znam samo da je bila — iz Travnika.“
Opet se trenutak smeši, ali to na njegovom licu već liči na
grimasu.
„Pa, eto“, dodaje, „možda sam se i toj islednici bio dopao. Bio
sam, ako oprostiš, zgodan onda, lepile su se za mene. I mogla je“,

184
kaže grubo, „i da me pojebe, da je htela, ne samo da mi da da
ispišem neki glup obrazac, koji je zatim trebalo zaboraviti.“

6.

Ovakvu ispovest nikako nisam očekivao. Smeten sam i gotovo

potresen. Otkud sad ovo, razmišljam zbunjeno. Šta da mu kažem?
Kako posle ovoga išta da upitam?
Sedim kao smušenjak i niti mogu da progovorim niti da se
odlučim šta ću, iako mi već ne minuti nego svaki sekund u glavi
odzvanja kao golootočka šina za buđenje.
„Ne znam“, izgovaram, „šta da kažem. Žao mi je.“
On nekako glumljeno odmahuje rukom.
„Ja sam sve odavno zaboravio.“
Ali njegove oči govore drukčije.
„Meni ističe vreme“, kažem. „Ako za nekoliko minuta ne
uhvatim taksi, izgubiću voz. Ne znam koliko mi ovo o sumaru
vredi, ali želeo bih da za svaki slučaj i to imam registrovano.“
Otkopčavam torbu i vadim ručni magnetofon. „Da li bi hteo sve
da mi ponoviš u magnetofon, isto ovako kao što si mi ispričao?“
On me pogleda kao da se upravo probudio. Oči mu izgledaju
gotovo prestrašeno.
„Nisi to valjda imao uključeno?“
„Ma, ne, brate“, odgovaram užurbano. „Evo, vidi. Nemam ni
baterije u njemu.“
Vadim baterije iz džepa i uturam ih u spravu. On pažljivo
gleda u moje ruke.
„Hoćeš li to da uradimo? Treba, samo, sve da mi ponoviš. Ja,
naravno, ništa neću upotrebljavati dok mi ne dozvoliš.“
On još trenutak gleda u moje ruke, a onda se ironično
nasmeje.
„Pa, vi ste se baš spremili!“ Počinje kao u čudu da odmahuje
glavom. „S kim ja imam posla!“

185
 Moj vodič i ja izmenjamo brze poglede.
„Molim te“, kažem, „da mi poveruješ. Ne želim ništa da
zloupotrebim. To je, prosto, važno za sve nas.“
On začuđeno sastavi ruke na grudima.
„O, s kim ja“, ponavlja, „imam posla!“
Opet se pogledam s prijateljem. Osećam se kao da sam
uhvaćen u krađi. Podižem torbu s poda i vraćam magnetofon u
nju. Na slepo je zakopčavam.
„Dobro“, kažem rezignirano, „neću ništa da ti kamčim na silu.
Sad idem na kratak put. Ali navratiću opet, za tri-četiri dana. Ako
se predomisliš, javi našem prijatelju. Važi?“
Domaćin me ćutke gleda nekako kao iz dubine glave.
„Zdravo?“ kažem upitno. I pružam ruku.
On s oklevanjem stavlja svoju debelu šaku u moju. Ona mu je
sasvim mlitava, vruća i znojava.
„Zdravo“, odgovara neuvereno.
Prijatelj i ja trupkajući istrčavamo iz stana i jurimo niz
stepenice koliko najviše možemo.
To nije baš neka brzina, ali na voz ipak stižem.

7.

Četvrtog dana nanovo zvonim na vratima mog neuspelog

vodiča.
On je poslednjih godina, pod starost, opet postao samac.
Nekadašnji golootočki bojkotaš i pasivista sa dugim, blatnjavim
noktima, uvek zamazan krečom i cementom, sada se pretvorio u
gospodstvenog profesora s elegantnim naočarima, koji je još samo
iz svog nekadašnjeg partizanskog stida pomalo nemaran u
odevanju. Tamo gde radi, na pisaćem stolu i oko knjiga, vlada
stari njegovski nered. U velikom stanu, pak, koji je sam zaradio —
golootočki lenjivac izrodio se u trudbenika vrednog kao crv — u

186
kuhinji, predsoblju, kupatilu, sobama, sve je čisto, uredno i sjajno.
I sada ga zatičem sa šarenom pregačom preko pasa.
Gledajući ga — „Jesi li stigao?“ pita me on nasmejano — još
jedanput pomišljam da je to čovek toliko drag a život mu toliko
zanimljiv da bih jedanput zaista morao da napišem nešto i o
njemu. Poživim li još pedesetak godina, zaključujem, sigurno ću
to i uraditi.
Skidam jaknu, u kojoj mi je pomalo vruće, spuštam putnu
torbu u kut dnevne sobe. Pitam ga šta radi.
„Evo, spremam ti za ručak jedan specijalitet.“
Objašnjava mi šta je to. Nisam siguran da baš sve razumem,
ali pokazujem zanimanje.
„Biće to nešto“, kažem uvereno, „odlično.“ „Videćeš!“
odgovara on sijajući očima kroz naočare.
Ali ja sam došao, naravno, radi nečega drugog. Potajno se
nadam da se vlasnik velike golootočke tajne u međuvremenu
pribrao i da je, uz prijateljevu pomoć, pristao da mi je ispriča u
magnetofon.
„Je li se onaj“, pitam, „možda javljao?“
Prijatelj popravlja naočare i nekako malo čudno klima
glavom.
„Dolazio je.“
I polazi u kuhinju.
„Kuda ćeš?“ pitam. Vidim već da nešto nije dobro.
„Da pogledam ručak.“
Čekam ga onde. On se vraća brišući ruke keceljom.
„Nije pristao?“
Opet onaj čudni klimoglav.
„Došao je sutradan rano ujutro, jedva je dočekao zoru“,
odgovara s nelagodnošću. „Prosto se ušunjao ovamo. Bled,
znojav, neobrijan, sa dubokim podočnjacima: svu noć valjda nije
trenuo. ,Ima li koga ovde?’pita ustrašeno. ,Nema’, odgovaram. On
odmah nasrnu. ,Kako si smeo onoga da mi dovedeš! Kako si
mogao to da mi učiniš!’ ,Čekaj’, kažem, sedi, smiri se. Gucni malo

187
ovog pića. Objasniću ti.’Uplašio sam se, pravo da ti kažem, da ga
ne zadesi udar. On u panici viče i udara nogom o pod kao
razmažena devojčica. ,Neću tvoje objašnjenje!’ viče. ,Neću tvoje
piće! Neću ništa od tebe! Radiš mi o glavi, a nudiš me pićem!
Kako si mogao to da mi uradiš! Mislio sam da smo prijatelji!’ ,Pa i
jesmo prijatelji, luda glavo!’ odgovaram. ,Čekaj malo, objasniću
ti.’ Ali on ne da ni opepeliti. ,Nismo!’, dovikuje. ,Nismo prijatelji,
niti to možemo biti! Prijatelj prijatelju o glavi ne radi! Ti hoćeš da
me ubiju! Znaš šta mi je rekla ćerka Ivana kad je čula? — Kako si
smeo da ih primiš? Oni za nekoga rade! To su bitange i lopovi, to
su provokatori, ko zna ko ih je poslao! Odmah da ideš u Udbu da
ih prijaviš! — ,Za koga’, pita me, ,ovaj tvoj radi? Za koga ti radiš?’
— ,Aman’, uspem da kažem, ,čekaj malo! Ni za koga ne radimo ni
on ni ja. A ako ga je ko poslao, poslala ga je njegova literatura.
Eto, ko.’ On kao da malo popusti. ,Kakva literatura? Ma, on je
bitanga i hohštapler, koji trguje mojom kožom! I skupo će je
prodati! Kakve veze imaju literatura i Goli otok?’ ,Pa, eto’,
odgovaram„on smatra da imaju. A tvoju kožu, ne boj se, neće
prodati. Niti ona, šalim se, baš toliko vredi…’“

8.

Sedam u naslonjaču kraj zida, skidam naočare i nervozno

trljam lice.
„Njemu je njegova ćerka“, kažem neraspoloženo, „glavni
mislilac i jedini arbitar u životu.“
Moj prijatelj, s onom pregačom oko stomaka, još stoji preda
mnom.
„Jedva sam ga malo smirio. Sedeo je tu sat, dva. Pili smo kafu,
razgovarali. Ako ništa drugo, uspeo sam valjda toliko da baš ne
ode u Udbu. Nadam se da i neće.“ Vidi da sam neraspoložen i
počinje da se smeje. „Eto, opet smo se izvukli! Neće nas iznova na
Goli!“

188
 Ali meni nije do šale.
„Kako ponekad“, kažem, „mrzim golootočane. Kao da su ovo
što im se desilo jedva dočekali da se strovale u balegu!“
Visok, pomalo poguren, prijatelj me trepćući posmatra.
„Nemoj“, kaže tiho, „da se ljutiš na njega.“ „Našla vreća
zakrpu!“ jetko nastavljam. „Ne bi mu oni to poverili da nije već
bio takav!“
Moj propali vodič me još časak posmatra.
„Znaš li“, pita oklevajući, „da je za vreme rata bio u logoru na
Starom sajmištu u Beogradu?“
Ne mogu odmah da se snađem.
„Ne“, odgovaram. „Otkud on tamo?“
„Bežao je. Bežao je od ustaša, pa naleteo na Nemce. Šćapili su
ga negde u Banatu. Ali već je bila četrdeset treća, dokle je gro
Jevreja iz Srbije bio uništen. I, u zimu krajem te godine valjda,
rešili su da uklone tragove. Onom malom broju preostalih
logoraša, ionako namenjenom smrti u Jajincim1a, gotovo su
sasvim prestali da daju hranu. I, tako izmoždene, poterali su ih da
iskopavaju leševe i da ih spaljuju. To se radilo kao u Treblinci —
red cepanica, red leševa, pa zalivanje benzinom. I ovi su tada,
poludeli od izgladnelosti, radeći tim kukama, katkad otkidali
parčiće ispečenog mesa. Krišom su ih turali u usta.“
Časak se samo gledamo.
„I on je“, pitam, „onda bio tamo?“
Ovaj uzdahne.
„Bio je tamo.“ Opet zastaje kao da se odmara. „Jedanput mi je
nešto o tome natuknuo. A onda ga je zadesilo i ovo sa Golim
otokom.“
Ja glupo kažem:
„O tome se nigde ne piše.“
Njemu preko lica lizne prisenak nekakvog osmeha.
„Ko bi o tome mogao da piše?“

189
 9.

Moj prijatelj ubrzo odlazi iz dnevne sobe u kuhinju i tamo

počinje da čagrlja sudovima. Ja ostajem u naslonjači. Zurim
nekud pred sebe.
Zatim zažmurim. On dva-tri puta ulazi u sobu. Čujem ga
kako unosi ručak. Razaznajem kako na niski sto levo od mene
prostire čaršav, stavlja dvostruke tanjire i činijice za salatu.
Pretpostavljam da s leve njihove strane pedantno ređa viljuške, sa
desne noževe i kašike, a sa gornje, možda, i kašičice za desert.
U sobi zamiriše supa. Sada, znam, stavlja podmetač od mreže i
u njega smešta vreo supeni lonac.
Onda čujem njegov tihi glas:
„Spavaš li?“
Ja ćutim.
Prijatelj je trenutak neodlučan, pa odlazi ka stočiću. Supa će,
pomišljam, verovatno biti vraćena u kuhinju. I, zaista, ubrzo
potom zaškripuću njegovi koraci ka tom delu stana.
Onda ga čujem kako uzima novine i zapućuje se ka drugoj
naslonjači, na tri-četiri metra od mene. Ona tamo uzdahne i
kazuje mi da se u njoj udobno zavalio.
Zatim tiho otuda zašušte novine. One se uzdržano listaju
desetak minuta, pa i to prestane. I u sobi nastane tišina. Samo
spolja dopiru zvuci saobraćaja.

10.

Tako ćutimo ceo sat, možda sat i po. Ustajemo iz naslonjača

gotovo u isti mah. „Bio sam umoran“, kažem.
Zatim ručamo. Jedem pomalo rasejano, ali đakonije hvalim
svesrdno. Popijemo i po čašu ukusnog vina i šoljicu kafe.
Posle toga predlažem da prošetamo po gradu.

190
 Gledam na ulici ljude, vozila, izloge. Uopšte ne izgledaju tako
da bi jednog dana o njima mogli svedočiti samo muzeji i groblja.
Svraćamo u polupraznu, prijatnu kafanu i, s kafom pred
sobom, gledamo kroz veliki prozor.
„Znaš li“, kažem jednog trenutka, „da su posle rata na
beogradskom Starom sajmištu, gde gotovo nije bilo ostalo ništa,
bili naseljeni umetnici?“
Prijatelj klimne glavom.
„Znam.“
„Umetnika je“, nastavljam, „sada manje i naselje je dosta
zapušteno, ali leti je puno zelenila i senovito. Niko ne bi mogao
zamisliti šta se tamo pre četrdesetak godina dešavalo.“
On nesređeno gleda u šoljicu pred sobom i ne odgovara.
Potom se vraćamo u njegov stan i uzimam moju torbu. On ne
propušta da me isprati na stanicu.
Moj voz, tamo, kasni. Imamo dosta vremena i katkad o
koječemu progovaramo.
„Pozdravi onog prijatelja“, kažem jednog časa uzgredno.
„Pozdraviću ga“, kaže on uljudno.
Zatim, sve do dolaska voza, razgovaramo — o ženama, deci,
poznanicima — kao da se tog dana nije desilo ništa.

191
 Beleška o piscu

Dragoslav Mihailović (Mihajlović) rođen je 1930. godine u

Ćupriji. Majka Ljubica Todorović, krojačica, umrla je početkom
1932, a otac Branko, sitan bakalin i kafedžija, početkom 1948,
tako da dva poslednja razreda gimnazije završava uz socijalnu
pomoć ćuprijske opštine. Maturira 1949, a zatim se upisuje na
Grupu za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik
Filozofskog fakulteta u Beogradu. Početkom leta 1950. oboleo je
od tuberkuloze pluća, a istog leta uhapšen je i do kraja proleća
1952. godine nalazi se u zatvorima u Ćupriji, Kragujevcu i
Beogradu (Ada Ciganlija) i u logoru za prevaspitanje na Golom
otoku. Vojsku služi 1952. i 1953. kao pekar. Diplomira na
Filozofskom fakultetu početkom 1957.
Još kao gimnazijalac i student, a i kasnije, bavi se
raznorodnim uzgrednim, povremenim i trajnijim zanimanjima.
Otpuštan je dva puta zvanično i bar dva puta nezvanično. Traži
zaposlenje kao pekar, profesor ili novinar, katkad traži bilo kakav
posao. Tako radi, u početku, u Ćupriji, kao kantardžija na vršalici,
niži činovnik u vojnoj menzi (otpušten), preduzeću za otkup koža
i repnom odeljenju fabrike šećera, zatim, u Beogradu, kao
prepisivač katastarskih obrazaca „na parče“ i akviziter procentaš,
preprodavac jaja, paker koža i impresario („poslovođa“)
putujućeg cirkusa i, po diplomiranju, opet u Beogradu, kao stalni
putujući akviziter, novinar u listu za primenjenu umetnost,
publicista u časopisu za arhitekturu i urbanizam (otpušten),
novinar početnik u listu za tehničko obrazovanje (otpušten),
lektor, korektor i tehnički urednik u časopisu za ishranu
(otpušten), zatim reporter i urednik u listu za jugoslovenske

192
radnike u inostranstvu. Najzad, početkom 1971. opredeljuje se za
književničku profesiju kao najpouzdaniju. U međuvremenu,
nekoliko meseci 1974. godine provodi u Poatjeu u Francuskoj, na
čijem Univerzitetu kao lektor predaje srpskohrvatski jezik. Živi u
Beogradu.
Prvi poluknjiževni rad, humoresku pod naslovom Pismo,
objavljuje krajem 1957. u „Ježevom kalendaru“. Zatim nekoliko
godina sarađuje u novosadskom časopisu „Letopis Matice
srpske“. „Matica srpska“ objavljuje 1967. i prvu njegovu knjigu,
zbirku šest pripovedaka pod naslovom Frede, laku noć. Opet,
najpre u „Letopisu“, isti izdavač 1968. objavljuje i drugu njegovu
knjigu, kratki roman ili novelu Kad su cvetale tikve. Treću knjigu,
Petrijin venac, izdala je „Srpska književna zadruga“, u Beogradu,
1975. Prva knjiga izašla je u dva, a druge dve u pet izdanja. Druga
knjiga prevedena je na trinaest, a treća na pet jezika. Pojedine
pripovetke prevođene su na slovenački, makedonski, mađarski,
rumunski, nemački, engleski, poljski, češki, slovački, grčki i
francuski jezik i uvrštene u dvadesetak izbora i antologija u
Jugoslaviji i inostranstvu (Poljska, Bugarska, SSSR, Velika
Britanija, ČSSR).
Dragoslav Mihailović je, 1990. godine, objavio i
dokumentarno-publicističku knjigu Goli otok i scenario
Vijetnamci. Dela su mu štampana dva puta, u šest knjiga 1984. i u
sedam knjiga 1990. godine.
Godine 1969, prema motivima svog romana, napisao je
dramu Kad su cvetale tikve, koja je objavljena i, u oktobru te
godine, pet puta igrana u „Jugoslovenskom dramskom
pozorištu“, ali posle mnogobrojnih napada na političkim
skupovima i u štampi, na radiju i televiziji, lične intervencije
Edvarda Kardelja i javnog govora Josipa Broza, skinuta je s
repertoara. Posle toga drama četrnaest godina nije nanovo
stavljena na repertoar — obnovljena je u Narodnom pozorištu u
Beogradu 1984, a igrani film prema već otkupljenom scenariju
nije snimljen. Roman je u zemlji bio devet godina praktično

193
zabranjen, a isto toliko zvanični jugoslovenski diplomatski
predstavnik odlagao je izlazak prevoda u jednoj socijalističkoj
zemlji.
U beogradskom „Ateljeu 212“ i u Narodnom teatru „Vojdan
Černodrinski“ na makedonskom u Prilepu igrana je drama
Protuve piju čaj. Ova drama igrana je 1993. godine i u Narodnom
pozorištu u Pirotu. Beogradsko pozorište „Pod razno“ igralo je
tekst Frede laku noć, a „Atelje 212“, „Narodno pozorište“ i „Dom
omladine“, u Beogradu, kao i tri pozorišta u unutrašnjosti, izveli
su, u monodramskom obliku, tekstove Putnik, Lilika, Boginje i
Petrijin venac.
Krajem 1992, posle raspada Jugoslavije, Naroden teatar u
Kumanovu u Makedoniji igrao mu je dramu Kad su cvetale tikve
na makedonskom jeziku.
Radiofonski su izvođeni tekstovi Putnik i Boginje (Beograd),
Putnik u Čehoslovačkoj (Prag), zatim Putnik, Lilika i Boginje,
ukupno pet puta, u SR Nemačkoj (Frankfurt na Majni, Štutgart i
Keln).
Napisao je scenarije Vijetnamci (prema kojem je snimljen film
„Aller Retour“) i Kad su cvetale tikve, neizveden i neobjavljen.
Lilika i Petrcjin venac poslužili su kao osnova za pisanje scenarija
istoimenih igranih filmova. Vjetnamci su objavljeni kao knjiga
1990.
Napisao je televizijsku dramu Uvođenje u posao, objavljenu
1981, koja nije izvedena, a Televizija Beograd izvela je
monodramu Putnik i četvoroepizodnu seriju Petrijin venac, za
koju je scenario pisao reditelj.
Za knjigu Frede, laku noć, dobio je „Oktobarsku nagradu
grada Beograda“ (1967), a za Petrijin venac „Andrićevu nagradu“
(1976). Za scenario Vijetnamci („Aller Retour“) dobio je „Zlatnu
arenu“ za scenario „Festivala jugoslovenskog igranog filma“ u
Puli (1978) i (iste godine) treću nagradu na „Festivalu scenarija“ u
Vrnjačkoj Banji. Za roman Čizmaši, izašao 1983, dobio je Ninovu

194
nagradu kritike (1984) i (1985) Nagradu Biblioteke Srbije za
najčitaniju knjigu godine.
Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti
izabran je 1981, a za redovnog 1989. godine.

195
 Dragoslav Mihailović
LOV NA STENICE
Glavni i odgovorni urednik
Dimitrije Tasić
Urednici
Ljubiša Jeremić
Jovan Radulović
Recenzent
Ljubiša Jeremić
Likovna oprema
Rade Rančić
Tehnički urednik
Silvano Jović
Lektor
Nevenka Nedeljković
Fotografija na omotu
Branko Belić
Korektura
BIGZ-a
Izdavači
Beogradski izdavačko-grafički zavod Beograd, Bulevar vojvode Mišića 17
Panorama, Izdavačka delatnost „Jedinstvo“ Priština, Dom štampe bb
Za izdavače
Ilija Rapaić Jordan Ristić
Štampa
Beogradski izdavačko-grafički zavod
Beograd, Bulevar vojvode Mišića 17
Tiraž 2.000
Beograd, 1993.

ISBN 86-13-00686-8

196
CIP — Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd

886.1 886.1 /.2-94

MIHAILOVIĆ, Dragoslav

Lov na stenice / Dragoslav Mihailović. —

Beograd : BIGZ ; Priština : Panorama, 1993
(Beograd : BIGZ), — 207 str. ; 21 cm. —
(Nove knjige domaćih pisaca. Proza 1993.)

Tiraž 2000. — Beleška o piscu: str. 205—207.

a) Goli otok (koncentracioni logori) — U uspomenama

19421708

197