FREDERIK BEGBEDE

Francuski roman

bojana888

Kao prolee deca rastu,

Leto prohuji za tren u asu
Zima ih uzme i oni u stasu
Vie nisu ono to bejahu.
Pjer de Ronsar, Oda Antoanu de astenjeu, 1550.

Za moju porodicu
i Prisilu Lafokard
koja je deo nje.

PROLOG
Stariji sam od mog pradede. Tokom druge bitke za ampanju, kapetan
Tibo de astenje imao je trideset sedam godina kada je poginuo 25. septembra
1915. godine u 09.15 asova, izmeu doline Suipe i ogranka Argonske ume.
Proganjao sam majku uestalim pitanjima ne bih li saznao neto vie o tome;
porodini heroj je nepoznati vojnik. Sahranjen je u dvorcu Bori-Peti u Dordonji
(kod mog ujaka), ali sam video njegovu sliku u dvorcu Voguber (kod drugog
ujaka): visoki mravi mladi u plavoj uniformi plave ekinjave kose. U
poslednjem pismu koje je uputio mojoj prabaki, Tibo kae da ne poseduje
kljeta kojima bi mogao da presee bodljikavu icu i tako prokri sebi put do
neprijateljskih pozicija. Opisuje beliast i ravan pejza, neprekidnu kiu koja
pretvara teren u blatnjavu movaru i potvruje da je dobio nareenje za napad
sutradan ujutru. Zna da e umreti. Njegovo pismo je kao snuff movie - horor
film snimljen bez filmskih trikova i obmana. U zoru je obavio svoju dunost
intonirajui irondinsku pesmu: Umreti za domovinu, sudbina je najlepa,
najpoeljnija! 161. peadijski puk bacio se na zid od metaka, mog pradedu i
njegove ljude raskomadali su nemaki mitraljezi, uguili su se u hloru, to se
moglo i predvideti. Tako se moe rei da su Tiboa ubili njegovi pretpostavljeni.
Bio je visok, lep i mlad, a Francuska mu je naredila da umre za nju. U svetlu
tumaenja koje bi njegovoj sudbini dalo na aktuelnosti, moglo bi se rei da mu
je Francuska naredila da izvri samoubistvo. Kao japanski kamikaza ili
palestinski terorista, ovaj otac etvoro dece rtvovao se zarad vieg cilja. Ovaj
potomak krstaa bio je osuen da imitira sudbinu Isusa Hrista - dao je ivot za
druge.
Ja sam potomak hrabrog junaka razapetog na bodljikavoj ici ampanje.

1
Odseena krila
U trenutku kada sam saznao da je moj brat postao nosilac Legije asti,
nalazio sam se u pritvoru. Policajci mi nisu odmah stavili lisice na lea, to su
uinili dosta kasnije, dok su me vodili u istranu bolnicu, a zatim predali u
istrani zatvor na ostrvu De la Site, sutradan uvee. Predsednik Republike
uputio je armantno pismo mom starijem bratu, estitajui mu na njegovom
doprinosu dinamici francuske ekonomije: Vi ste primer kapitalizma kakav mi
elimo: kapitalizma preduzetnika a ne kapitalizma pekulanata. Godine 2008,
28. januara, u komesarijatu VIII arondismana u Parizu, slubenici u plavim
uniformama, sa revolverom i pendrekom za pojasom, svukli su me do gole koe
da bi me pretresli, oduzeli telefon, runi sat, kreditnu karticu, novac, kljueve,
paso, vozaku dozvolu, kai i al, uzeli mi uzorak pljuvake i digitalni otisak
prsta, zadigli mi muda da vide da moda ne krijem neto u guzici, slikali me
spreda, iz profila i poluprofila dok drim u rukama tablu sa linim podacima, i
ponovo odveli u kavez od dva kvadrata sa zidovima prekrivenim grafitima,
sasuenom krvlju i slinama. Tada nisam znao da u nekoliko dana kasnije
prisustvovati dodeli ordena Legije asti mom bratu u sveanoj sali Jelisejske
palate, koja nije ovako uska, i da u kroz prozorska okna gledati kako vetar po
parku raznosi hrastovo lie koje mi mae i poziva na igru po predsednikoj
bati. I dok sam tako leao na betonskoj klupi, neto oko etiri sata ujutru te
kobne noi, inilo mi se da je situacija vrlo jednostavna: Bog je verovao u mog
brata, a na mene je zaboravio. Kako je mogue da dva bia, koja su u detinjstvu
bila veoma bliska, mogu imati tako oprene sudbine? Uhapen sam zbog
konzumiranja narkotika sa prijateljem na ulici. U susednoj eliji, neki deparo
udarao je pesnicom o staklo bez ikakvog smisla, ali dovoljno ritmino da ometa
san svih zatvorenika. Zaspati na ovakvom mestu svakako je utopijska zamisao,
jer ak i kada zatvorenici konano umuknu, policajci ponu da se na sav glas

dozivaju po hodnicima, kao da su uhapenici gluvi. U vazduhu je lebdeo miris

znoja, povraanja i jela od govedine i kuvane argarepe, podgrejanog u
mikrotalasnoj penici. Kad nema sat na ruci i kad nikome ne pada na pamet da
ugasi belu neonku koja treperi na plafonu, vreme prolazi veoma sporo. Pod
mojim nogama lei sizofrenik utonuo u etilensku komu, uzdie, hre i prdi na
trokavom podu. Iako je bilo hladno, ja sam se guio od vruine. Pokuavao
sam da ne mislim ni na ta, ali je to bilo nemogue: kad te uguraju u tako mali
prostor, ne prestaje da mozga; uporno pokuava da odagna paniku; neki na
kolenima mole da ih puste napolje, neki se strahovito nerviraju, pokuavaju da
oduzmu sebi ivot, ili pak priznaju zloine koje nisu poinili. Ja bih dao sve za
jednu knjigu ili pilulu za spavanje. A poto nisam imao ni jedno ni drugo, poeo
sam da piem ovo u glavi, bez olovke i zatvorenih oiju. eleo bih da vam ova
knjiga pomogne da pobegnete kao to je te noi pomogla i meni.

2
Sva milost je iezla
Ne seam se svog detinjstva. Kad to kaem, niko mi ne veruje. Svi se
seaju svoje prolosti. ta vredi iveti ako se ne seamo svog ivota? U meni
nema nieg mog, jedna velika crna rupa (u astrofizikom smislu: Objekat ije
je gravitaciono polje toliko masivno da nijedan oblik materije ili gravitacije ne
moe da se otisne od nje) stoji preda mnom i prekriva period od nula do
petnaest godina. Dugo sam verovao da sam normalan, da i drugi pate od iste
amnezije. Ali kada bih ih pitao: Da li se sea svog detinjstva? priali bi mi
svakakve prie. Sramota ine je to mi je biografija ispisana nevidljivim
mastilom. Zato moje detinjstvo nije nezaboravno? Oseam se iskljuenim iz
sveta, jer svet ima arheologiju, a ja je nemam. Izbrisao sam svoje tragove kao
kakav kriminalac u begu. Kad pomenem ovaj nedostatak, moji roditelji kolutaju
oima, porodica se buni, prijatelji iz detinjstva se vreaju, bive verenice padaju

u iskuenje da pokau fotografije.

Nisi ti izgubio pamenje, Frederik. Mi tebe, prosto, ne zanimamo!
Amnestiari su uvredljivi, njihove porodice smatraju ih negacionistima,
kao da je zaborav samo stvar volje. Ne laem iz propusta, ja kopam po svom
ivotu kao po praznom koferu i nikada nita ne naem, prazan sam kao pustinja.
Ponekad ujem aputanje za leima: Nikako da ga prokljuvim. Klimam
glavom. Kako moete da locirate nekoga ko ne zna odakle dolazi? Kao to kae
id u Kovaima lanog novca, ja sam sagraen na stubovima, nemam ni
temelja ni suterena. Tlo mi izmie pod nogama, levitiram na vazdunom
jastuku, ja sam flaa koja plovi morem, Kalderov mobil. 1 A da bih bio
dopadljiv, odbacio sam kimu, hteo bih da se utopim u okolinu, kao Zelig,
ovek- kameleon.2 Zaboraviti svoju linost, izgubiti seanje da bi bio voljen postati, zarad zavoenja, onaj kome drugi kreiraju linost. Ovaj poremeaj
linosti jezik psihijatrije opisuje kao gubitak usredsreene svesti. Ja sam
prazna forma, ivot bez osnova. Priali su mi da sam kao dete, dok smo
stanovali ulici Mesje-le-Prens, drao u svojoj sobi poster filma Moje ime je
Niko. Nema sumnje da sam se identifikovao sa glavnim junakom.
Uvek sam pisao samo prie ljudi bez prolosti: junaci mojih romana
proizvodi su sadanje epohe, izgubljeni u sadanjem trenutku koji nema korena
- oni su providni stanovnici sveta u kome su emocije efemerne kao leptiri, i u
kome zaborav titi od patnje. Sasvim je mogue, ja sam ivi dokaz da uvamo u
sebi samo mrvice seanja na detinjstvo, koje mogu biti netane, ili oformljene a
posteriori. Nae drutvo ohrabruje takvu amneziju: bliski futur je gramatika
vrsta u nestajanju. Moj hendikep e uskoro biti banalan jer e moj sluaj postati
rasprostranjen. Mada se mora priznati da Alchajmerova bolest nije tako esta
pojava u srednjim godinama.
1 Aleksandar Kalder, ameriki vajar i slikar, autor apstraktnih prostornih konstrukcija od metalnih elemenata,
mobila; najpoznatiji mobil se nalazi ispred zgrade UNESKO-a u Parizu (Prim. prev.).
2 Istoimeni film Vudija Alena iz 1983. godine u kome je glavni junak Zelig, ovek-kameleon, koji se
prilagoava okolini, postaje debeo u blizini debele osobe ili crnac pored crnca (Prim. prev.).

esto rekonstruiem svoje detinjstvo jer sam lepo vaspitan. Ali,

Frederik, zar se ne sea? Ljubazno klimam glavom: Ah, pa naravno, skupljao
sam sliice Panini, i voleo sam da sluam Rubettes, sad sam se setio. ao mi
je, ali moram to ovde da priznam: nita se nikada ne vraa, ja sam sm svoj
tiranin. Pojma nemam gde sam bio izmeu 1965. i 1980. godine, moda sam
zato danas tako izgubljen. Nadam se da postoji neka tajna, neka skrivena
arolija, magina formula koju treba otkriti da bi se izalo iz ovog intimnog
lavirinta. Ako moje detinjstvo nije nekakav komar, zato mi onda mozak
potiskuje seanje?

3
Autoflebekovi
Bio sam dobar deak, koji je posluno sledio majku u njenim lutanjima, i
prepirao se sa starijim bratom. Pripadam grupi neproblematine dece. Pa ipak,
ponekad me obuzme zebnja: moda se niega ne seam jer nema ta da se
zapamti. Moda je moje detinjstvo dugi niz praznih, dosadnih dana, sumornih i
monotonih poput talasa na plai. A ta ako se, u stvari, svega seam? ta ako
poeci moje egzistencije ne sadre nijedan znaajan dogaaj? Zatieno dete,
odraslo u toplom porodinom gnezdu, privilegovano detinjstvo, bez mrve
originalnosti niti bilo ega znaajnog - na ta bih mogao da se poalim? Izbei
nesreu, dramu, crninu i tugu prava je srea u ljudskom ivotu. Ova knjiga bila
bi onda potraga za uvelim i upljim, speleoloko putovanje u dubine buroaske
normalnosti, reportaa o francuskoj banalnosti. Uukana detinjstva su ista, ne
zasluuju da ih se seamo. Da li je mogue reima opisati sve etape koje je
jedan deai morao da prevali u Parizu ezdesetih i sedamdesetih godina?
Voleo bih da, iz ugla deteta, ispriam priu o poreskoj prijavi na zaradu mojih
roditelja.
Jedino se nadam da u, uronivi u ovaj poduhvat, uspeti da oivim

seanje pisanjem. Knjievnost se sea onoga to smo mi zaboravili: pisanje je

kao itanje iz sebe. Pisanje oivljava seanje, kao da otkopavamo le. Svaki
pisac je ghostbuster, goni duhova. Kod nekoliko poznatih pisaca primeeni su
neobini fenomeni nenamerne reminiscencije. Pisanje ima natprirodnu snagu.
Knjiga se moe poeti kao to se konsultuje vra ili marabu. Autobiografija je
negde na pola puta izmeu Sigmunda Frojda i popularnog astrologa. U eseju iz
1969. godine emu knjievnost Rolan Bart tvrdi da pisanje (...) obavlja posao
ije je poreklo nedokuivo. Moe li taj posao da bude naprasni povratak
zaboravljene prolosti? Prust i njegova madlena, sonata, dva rastavljena
plonika u dvoritu Germantovih koji ga vinu u tihe visine seanja? Bah,
molim vas, ne udarajte mi presiju. Radije bih izabrao podjednako slavan primer,
mada malo savremeniji. Godine 1975. or Perek poinje W ili seanja na
detinjstvo reenicom: Nemam uspomene iz detinjstva. A knjiga obiluje
uspomenama. Deava se neto tajnovito kada zatvorimo oi i pokuamo da
prizovemo prolost: seanje je kao oljica sakea koja se moe nai u pojedinim
kineskim restoranima - na njenom dnu postepeno se prikazuje gola ena i
nestaje im se oljica isprazni. Vidim je, posmatram je, ali im joj se pribliim,
ona mi pobegne, ispari. Takvo je moje izgubljeno detinjstvo. Molim boga da se
desi neko udo i da se moja prolost lagano razvije u ovoj knjizi, kao polaroid
traka. Ako smem sebe da citiram - a pokuaj da se izbegne nombrilizam u
autobiografskom tekstu ravan je dodavanju budalatine na pretencioznost - ovaj
neobini fenomen ve se dogodio. Kada sam pisao Windows on the World 2002.
godine, jedna scena izronila je niotkuda: hladnog zimskog jutra 1978. godine
izlazim iz stana moje majke i kreem u gimnaziju sa vojnikim rancem na
leima, zaobilazei u hodu betonske trake koje razdvajaju kamene ploe na
trotoaru. Iz usta mi kulja para, umirem od dosade i obuzdavam se da se ne
bacim pod autobus broj 84. Poglavlje se zavrava ovim reima: Nikada nisam
izaao iz tog jutra. Sledee godine, poslednja stranica Romantinog egoiste
evocira miris koe od koga mi se povraalo kada sam bio mali, a koji je bio

snano prisutan u engleskim automobilima mog oca. etiri godine kasnije, dok
sam pisao U pomo, molim za oprotaj, sa zadovoljstvom sam se prisetio jedne
subotnje veeri u oevom dupleksu, gde su moje papue i crvenilo u licu zaveli
nekoliko nordijskih manekenki koje su sluale dupli narandasti album Stivija
Vondera. Ova seanja dodelio sam fiktivnim likovima (Oskaru i Oktavu), ali
niko mi nije verovao da su izmiljena. Pokuavao sam da govorim o svom
detinjstvu, a zapravo se nikada nisam usudio.
Otkad su mi se roditelji razveli, ivot mi je preseen na dva dela. S jedne
strane majina mrzovolja, a sa druge oev hedonizam. Katkad bi se
raspoloenje obrnulo: to bi se majka vie uspinjala, to se otac vie opasavao
tiinom. Raspoloenja mojih roditelja spojeni su sudovi mog detinjstva. Re sud
podsea me i na ivi pesak. Mora da sam se izgradio na rastresitom zemljitu.
Da bi jedan od mojih roditelja bio srean, bilo je poeljno da onaj drugi to ne
bude. Ova bitka nije bila svesna, naprotiv, nikada nije bilo nijednog vidljivog
traga neprijateljstva meu njima; ova klackalica bila je neumoljiva, sa sve
smekom na licu.

4
Samoglasnici, suglasnici
Godine 2008, 28. januara, vee je dobro poelo: veera zalivena
najkvalitetnijim vinom, a zatim uobiajena turneja po zamraenim barovima,
konzumiranje raznobojnih otova na bazi votke sa ukusom sladia, kokosa,
jagode, nane, kurasaoa, progutanih naiskap iz crnih, belih, crvenih, zelenih i
plavih aa, u bojama Remboovih samoglasnika. Pevuio sam Where is my
Mind od Pixies dok sam se vozikao na skuteru. Bio sam preruen u gimnazijalca
sa kaubojskim izmama od prevrnute koe i poludugom umrenom kosom,
krijui svoje godine bradom i crnim kinim mantilom. Praktikujem ovu vrstu
nonih lutanja vie od dvadeset godina; to mi je omiljeni sport, kao i svim onim

matorcima koji odbijaju da ostare. Nije lako biti dete zarobljeno u telu odrasle
osobe koja pati od amnezije. U Sodomi i Gomori markiz de Voguber eli da
izgleda mlado, muevno i armantno, ali se vie nije usuivao da se pogleda u
ogledalo i ugleda tragove bora jer je arko eleo da mu lice ostane zavodljivo:
Jasno je da problem ne datira od jue - Prust je koristio ime dvorca mog pradede
Tiboa. Blago pijanstvo poelo je da obavija stvarnost, da smekava moje
bekstvo i ini moje detinjarije prihvatljivima. Od pre mesec dana, novi
republiki zakon brani puenje u zatvorenom prostoru diskoteka, pa se na
trotoaru avenije Marso okupila grupica puaa. Ja sam nepua, ali se
solidariem s lepim devojkama na lakovanim tiklama, koje se naginju ka
ispruenim upaljaima. Lica im se za trenutak osvetle kao na slikama ora de
la Tura. Jednom rukom drao sam au, drugom sam grlio bratska ramena.
Celivao sam ruku jedne kelnerice koja eka da dobije ulogu u nekom
dugometranom filmu, vukao za kosu glavnog urednika asopisa koji je ostao
bez publike. Generacija besanih skupila se jednog ponedeljka uvee u borbi
protiv hladnoe, usamljenosti, krize koja se pomaljala na horizontu, ko bi ga
znao zato jo; izgovora za napijanje uvek ima na pretek. Tu je bio i jedan
glumac koji glumi samo u autorskim filmovima, nekoliko ena koje su ostale
bez posla, crnih i belih izbacivaa, peva koji odavno vie nije u modi, i jedan
pisac kome sam ja objavio prvi roman. Kad je ovaj poslednji izvukao kesicu
belog da bi sipao prah na haubu crnog krajslera koji je bletao usred drvoreda
paralelnog sa trotoarom, niko se nije pobunio. Zabavljalo nas je da izazivamo
zakon; iveli smo u doba prohibicije, i bilo je vreme da se ogluimo, kao to su
to inili Bodler i Teofil Gotje, Elis i Mekinerni ili Blondin, koga je Nimijer,
preruen u vozaa limuzine, iupao iz stanice policije. Pedantno sam mrvio
bele grudvice karticom od zlatne plastike dok se moj kolega pisac alio na
ljubavnicu ljubomorniju od njegove ene, to je, po njegovom miljenju (a ja
sam, naravno, klimao glavom), bio odraz neoprostivo loeg ukusa. Rotaciono
svetlo nateralo me je da naprasno podignem glavu. Dvobojni automobil

zaustavio se ispred nas. Neobina plava slova bila su ispisana na belim vratima,
uokvirena

crvenim

pravougaonikom.

Slovo

P.

Suglasnik.

Slovo

O.

Samoglasnik. Slovo L. Suglasnik. Slovo I. Samoglasnik. Pomislio sam na

televizijsku igru Brojke i slova. Slovo C. Uh, majku mu. Slovo I, slovo J, slovo
A. Ova razbacana slova sigurno su krila nekakav smisao. Neko je pokuavao da
nas upozori, ali na ta? Sirena je poela da zavija, plavo svetlo vrtelo se kao na
disko podijumu. Dali smo se u beg kao zeevi. Zeevi u strukiranim jaknama.
Zeevi u izmicama glatkih onova. Zeevi koji nisu znali da je 28. januara
2008. godine otvorena sezona lova u VIII arondismanu. Jedan od zeeva je ak
zaboravio svoju kreditnu karticu s ugraviranim imenom na haubi kola, a drugom
nije palo na pamet da baci nedozvoljene paketie koje je krio u depovima.
Toga dana okonala se moja veita mladost.

5
Komadii hapenja
Tebe sam traio sve ovo vreme
u drndavim podrumima i podijumima
na kojima nikada nisam plesao,
u umi ljudi,
pod mostovima svetlosti i u aravima koe,
na vrhovima lakiranih prstiju koji tre iz usijanih kreveta,
u dnu pogleda bez ikakvih obeanja,
u zadnjim dvoritima rasklimatanih zgrada,
preko usamljenih plesaica i pijanih barmena,
izmeu zelenih kontejnera i srebrnih kabrioleta,
traio sam te meu slomljenim zvezdama
i ljubiastim parfemima,
u smrznutim rukama i slatkim poljupcima,

u dnu klimavih stepenica,

na vrhu svetlucavih liftova,
u bledim sreama i ulovljenim prilikama,
vrstim rukovanjima,
toliko sam te traio da sam na kraju morao da prestanem,
pod crnim svodom,
na belim laama,
u barunastim usecima i zgaslim hotelima,
u lila jutrima i nebesima boje slonovae,
meu movarnim zorama,
moje detinjstvo iezlo.
Policajci su hteli da provere moj identitet, pa se nisam bunio, i meni je to
bilo potrebno. Ko mi moe rei ko sam? pita kralj Lir u ekspirovoj drami.
Oka nisam sklopio cele noi. Ne znam da li je svanulo, moje nebo je beli
neon koji pucketa. Stenjen sam u svetlosnoj kutiji. Lien prostora i vremena,
obitavam u kontejneru venosti.
elija pritvora je mesto koje u Francuskoj sadri najveu koncentraciju
bola na najmanjoj moguoj povrini kvadratnih metara.
Ne mogu nikako da zadrim svoju mladost.
Moram da kopam duboko u sebi, kao to zatvorenik Majki Skofild kopa
tunel da bi pobegao iz svoje elije u seriji Bekstvo iz zatvora. Moram da
obnovim seanje kako bih mogao da pobegnem.
Ali kako da pobegnem u seanje ako seanja nema?
Moje detinjstvo nije ni izgubljeni raj, ni trauma koju sam nasledio od
predaka. Vie ga zamiljam kao dugi period poslunosti. Ljudi esto idealizuju
ranu fazu ivota, ali dete je prvenstveno paket koji hranimo, nosamo i stavljamo
na spavanje. U zamenu za smetaj i hranu, paket se donekle prilagoava
internim pravilima kue.

Ljudi koji gaje nostalgiju prema detinjstvu zapravo ale za periodom u

kome su drugi brinuli o njima.
Pa, prema tome, policijska stanica doe mu neto kao jaslice: skidaju vas,
daju vam da jedete, nadziru vas, spreavaju da izaete napolje. Stoga i nije tako
nelogino to me je moja prva no u zatvoru odvela tako daleko.
Vie nema odraslih, ve samo dece razliitog uzrasta. Zato u, piui
knjigu o mom detinjstvu, govoriti o sebi u sadanjem vremenu. Petar Pan pati
od amnezije.
Zanimljivo je da kaemo da se neko, kad odlazi, spasava. 3 Zar ne
moemo da se spasimo time to emo ostati?
U ustima mi je ukus slanog, kao onda kad sam gutao vodu na plai Senic.

6
Getari, 1972.
Od itavog mog detinjstva ostala mi je samo jedna slika: plaa Senic u
Getariju, na horizontu se nazire panija kao plavo privienje okupano
svetlou; to mora da je bilo 1972. godine, pre nego to je sagraen sistem za
preiavanje vode iz koga se iri smrad, i pre nego to su restoran i parking
zakrili prilaz moru. Pred oima mi je slika mravog deaia i vitkog starca
kako stoje jedan uz drugog na plai. Deda je mnogo ivahniji, vie je pocrneo i
sportskiji je tip od svog boleljivog i bledog unuka. ovek sede kose baca
oblutke u more, a oni odskau po povrini. Deak nosi narandaste kupae gae
sa naivenim dadevnjakom; curi mu krv iz nosa, pare vate viri mu iz desne
nozdrve. Grof Pjer de astenje de la Ropoze lii na glumca an-Pjera Omona.
Vie:
Zna li, Frederie, da sam ovde video kitove, plave delfine, ak i kitove
ubice?
ta je to kit ubica?
3 Igra rei: spasti se u ovom kontekstu mogla bi se prevesti kao paliti, zbrisati (Prim. prev.).

To je crni kit, mesojed, sa zubima otrim kao seivo brijaa.

Ali...
Ne brini, udovite ne moe da se priblii obali, previe je debelo. Ovde,
na stenama si siguran.
Ophrvan sumnjom, odluujem da toga dana ne umoim vie ni prst u
vodu. Deda me je uio da lovim rakove kesastom mreom, i znam zato nam
moj stariji brat tada nije pravio drutvo. Jednom je neki slavni lekar rekao mojoj
majci da moda imam leukemiju. Poslat sam na kuru leenja, hah, bio sam na
rehabilitaciji ve sa sedam godina! Trebalo je da se oporavim na moru, da
udiem vazduh pun joda kroz ugruke zgruane krvi. U Patrakeneji, to na
baskijskom unai Patrikova kua, dakle, u kui moga dede, drao sam u dnu
kreveta zeleni termofor koji je bukao kada bih ga pretresao, i na koji nikako
nisam mogao da zaboravim jer mi je stalno pekao stopala.
Mozak deformie detinjstvo da bi ga ulepao ili ocrnio, nainio
zanimljivijim nego to je bilo. Getari je 1972. godine bio kao trag pronaenog
DNK-a; pa kao to mi je ova specijalistkinja istrane policije iz komesarijata
VIII arondismana, u beloj laborantskoj bluzi, zagrebala po obrazima kako bi
uzela uzorak pljuvake, tako bih ja morao da izgradim celovitu sliku na osnovu
dlake koju sam pronaao na plai. Na nesreu, ja nisam takav ekspert: pred
zatvorenim oima, u trokavoj eliji, seam se samo stena koje su mi sekle
stopala, romora Atlantika koji grmi u daljini i upozorava nas da nailazi plima,
peska koji se lepi za prste na nogama, i mog ponosa to me je deda zaduio da
nosim kofu sa raiima koji se praakaju u morskoj vodi. Starije ene na plai
navlae svoje cvetne kape za kupanje. Kad nastupi oseka, morski plodovi ostaju
zarobljeni u bazeniima vode koji se naprave meu stenama. Vidi, Frederie,
mora da zagrebe po drelu. Hajde, pokuaj sad ti. Pruajui mi mreicu, moj
deda sede kose, obuven u roze espadrile kupljene kod Garsije, nauio me je re
drelo; zagrlivi otre ivice stena, hvatao je pod vodom ivotinjice koje su
uzmiui upadale u mreu. Pokuao sam i ja, ali sam ulovio samo nekoliko

tromih rakova samaca. Svejedno, bio sam u drutvu Dobrog Dedice i oseao
sam se herojski. Pri povratku sa Senica, brao je kupine koje su rasle na putu. Za
deaia poput mene, odraslog u gradu, koji je stezao dedu za ruku, bilo je
veliko

otkrie

da

priroda

funkcionie

kao

dinovski

restoran

sa

samoposluivanjem: okean i drvee obilovali su poklonima, bilo je dovoljno da

se sagne i uzme. Do tada sam video hranu kako izranja samo iz friidera ili
kolica u prodavnici. Imao sam utisak da sam u rajskom vrtu ije su aleje pune
voa.
Jednoga dana ii emo u umu Voguber da skupljamo peurke ispod
opalog lia.
Nismo otili.
Nebo je bilo neobino plavo, u Getariju je sijalo sunce, a kue su se
belele kao u reklami za belu oluju ajaksa obogaenog amonijakom. Ali moda
je nebo bilo oblano, moda sam samo pokuavao da ulepam stvari, moda
sam samo eleo da sunce zasija nad mojim jedinim seanjem iz detinjstva.

7
Prirodni pakao
Kad se policija bacila na nas u aveniji Marso, bilo nas je dvanaestak,
puili smo okupljeni pored automobila sa lakovanom crnom haubom
izbrazdanom belim paralelnim linijama. Vie smo liili na Varalice Marsela
Kamea nego na danki Kids Larija Klarka. Kad je zaurlala sirena rastrkali smo
se na sve strane. Slubenici su uhvatili samo dva delinkventa, grebui po drelu
kao i moj deda, u ovom sluaju, drelu metro stanice Alma-Marso jer je metalna
reetka u ove kasne sate bila sputena. Kada su uhapsili mog prijatelja, koga
emo zvati Pesnik, on se pobunio: Ali ivot je komar! Do kraja ivota
smejau se zauenom izrazu lica Policajca na ove Pesnikove rei. Dva uvara

javnog reda i mira iznela su nas odatle i odnela do sumnjive haube; seam se da
mi se dopala ta nona levitacija. Dijalog izmeu Pesnika i Javnog reda nije
obeavao:
Policajac: Ma, ta vam bi da to radite na kolima?
Pesnik: ivot je KOMAR!
Ja: Ja sam potomak oveka razapetog na bodljikavoj ici u ampanji!
Policajac: Hajde, utovarite sve to u SPIP 8.
Ja: ta je SPIP 8?
Drugi Policajac: Sluba za prijem, istragu i pravno islednitvo VIII
arondismana.
Pesnik: Kako ovek stari u ivotu, roman kojim se kao mladi zanosio,
udesna legenda koja ga je kao dete zavodila, bledi i tamni...
Ja (odvano i bojaljivo istovremeno): Nije to on napisao. Jeste li itali
Vetake rajeve, kapetane? Znate li da nam vetaki rajevi pomau da
pobegnemo iz prirodnih?
Policajac (u voki-toki): efe, na flagrantnom smo!
Drugi Policajac: Jeste poludeli, zato to radite na javnom mestu?
Sakrijte se u klozet, kao i svi! Ovo je provokacija!
Ja (briui alom prah sa haube kola): Mi nismo kao svi, komandante!
Mi smo PIIISCIII! Okej?!
Policajac (epavi me besno za ruku): efe, uhapena individua
pokuala je da ukloni dokazni materijal!
Ja: Ehej, lake malo, gospodine policajce, ne morate da mi slomite ruku.
Vie mi se svia da me nosite.
Pesnik (maui glavom, to je trebalo da pokae ljudsko dostojanstvo i
gordost neshvaenog umetnika): Sloboda je nemogua...
Policajac: Ovaj ba ne ume da zaepi, a?
Pesnik (reen da ih ubedi, izgovara rei slog po slog, s podignutim
prstom, kao kloar koji pria sam sa sobom u metrou): Vlasti su potrebni

umetniicii da bi rekli istiinuu.

Policajac: Je l se mi to igramo glupaka?
Pesnik: Ne, vi biste nas tu pobedili.
ef: Al se nekom blii pritvor... Ajde, hapsite to i idemo!
Ja: Ali... Moj brat je nosilac Legije asti!
Odlevitirali smo u dvobojna kola sa sirenom.
Ne znam zato, ali odmah sam se setio filma andar iz Sen-Tropea
(1964), kada Luj de Fines i Miel Galabru tre po plai za bandom nudista da bi
ih ofarbali u plavo. Svakog leta gledali smo taj film, na porodinom okupljanju
u Getariju, u dnevnoj sobi koja je mirisala na kamin, vosak za parket i Doni
Voker sa ledom. Druga referenca bio bi Pelosov strip Neizvesnost se nadvila
nad niklovana stopala4 (1963), samo to nisam bio siguran ko bi trebalo da bude
Ribuldeng a ko Filoar.
Ve sam jednom boravio u orci tokom pariskog Sajma knjiga u martu
2004. Pokuao sam da priem predsedniku iraku i poklonim mu majicu sa
likom Gao Singijan. Poasni gost sajma bila je Kina, ali su vlasti nekako ba
zaboravile kineskog disidenta i dobitnika Nobelove nagrade za knjievnost
2000. godine, koji je pobegao u Francusku i stekao francusko dravljanstvo. I
tada su me miiave ruke uhvatile ispod pazuha i podigle sa zemlje, a meni se
inilo da lebdim u vazduhu. Treba rei da sam imao sree: jedan od nosaa je
dobio, za mene umirujuu, poruku preko voki-tokija:
Nemojte da ga bijete, on je poznat.
Toga dana blagosiljao sam svoju slavu. Pustili su me za pola sata, a
sutradan je moje hapenje osvanulo na naslovnoj strani Monde-a. Sat vremena
pritvora u kamionetu sa reetkama na prozorima jer sam neustraivo branio
ljudska prava, proporcionalni odnos fizikog bola i medijske panje nije bio
tako lo. Ovoga puta biu zatvoren malo due zbog upadljivo manje humanih
pobuda.
4 Les Pieds Nickels en plein suspense (Prim. prev.).

8
Praroditeljska korpa
Zato Getari? Zato me moje jedino seanje na detinjstvo uvek vodi u to
crveno i belo privienje baskijske zemlje gde vetar nadima arave zakaene na
konopac za suenje vea kao jedra nekog nepokretnog parobroda? esto
pomislim da je tu trebalo da ivim. Bio bih drugaiji; da sam odrastao tamo,
sve bi bilo drugaije. Kada zatvorim oi, more u Getariju igra mi pod kapcima,
kao da sam otvorio plave aluzine na starinskoj kui. Gledam kroz taj prozor i
uranjam u prolost, i evo nas, vidim nas.
Sijamska maka pobegla je kroz vrata od garae. Moj brat arl, tetka
Delfin, koja je naa vrnjakinja (najmlaa sestra moje majke), i ja idemo na
plau i nosimo za jelo medeni kola namazan puterom, zavijen u aluminijumsku
foliju. Pod rukom nosimo urolane pekire. Kako se pribliavamo eleznikoj
pruzi, moje srce kuca bre, plaim se da nam se ne dogodi nesrea koja je
zadesila moga oca kada je bio naih godina, 1947. Nosio je kajak, koji je zaneo
voz iz San Sebastijana i bacio ga na prugu, otac je sav krvav pao na ine,
zadobio otvorenu ranu na kuku, lobanja mu je bila smrskana a kljuna kost
upala. Od tada na tom mestu jedan pano upozorava peake: Panja,
kompozicija vozova! Srce mi lupa jer se nadam da emo sresti skretniareve
erke. Izabel i Miel Miraj imale su zlatnu kou, zelene oi, snenobele zube,
kombinezone od dinsa koji su im dopirali do kolena. Moj deda nije voleo da se
druimo sa njima, ali ta ja mogu to su socijalno ugroene devojke uvek
najlepe, to sigurno Bog pokuava da uspostavi neki privid pravde na ovom
svetu. U svakom sluaju, one su gledale samo u arla, koji na njih nije obraao
panju. Zasijale bi svaki put kada bi ga srele: Hej, evo ga plavi Parianin, a
Delfin bi ih ponosno pitala: Seate li se mog neaka? Kada smo se sputali ka
moru, on je uvek iao ispred mene. Usred cvetnih polja hortenzija, zlatni princ
indigoplavih oiju, savreni deak u Lacoste majici i belim bermudama, sporo

se sputao ka plai sa daskom za bodi surf od stiropora koja mu je virila ispod

pazuha... Devojice bi prestale da se osmehuju kada bi me ugledale kako trim
iza njega - prestravljenog kostura rasklimatanih udova, mravog klovna
slomljenih sekutia, stradalih u borbi kestenja u Bagateli, 5 kvrgavih kolena sa
ljubiastim krastama, nosem koji se ljutio, i poslednjim Pif gadget-om6 u ruci.
Nisam im se ak ni gadio, ali su gledale u stranu kada me je Delfin predstavila:
Ovaj... Ovo je Frederik, mlai brat. Crveneo sam do vrha klempavih uiju,
koje su mi virile iz plave kosurine, nisam bio u stanju ni re da progovorim, bio
sam paralizovan od stida.
itavog svog detinjstva borio sam se protiv crvenjenja. Ako bi mi se neko
obratio, lice bi mi se osulo crveno-narandastim flekama. Neka devojka me
pogledala? Jagodice bi mi dobijale boju nara. Profesor mi postavio pitanje pred
itavim razredom? Moje lice postajalo bi purpurno. Bio sam prinuen da
usavrim tehnike za prikrivanje crvenila: vezivao sam pertle na cipelama,
okretao sam se kao da je naprasno neto fascinantno stalo iza mene, dao bih se u
trk, krio sam lice ispod kose, skidao demper.
Sestre Miraj su, izmeu dve letnje kie, sedele na belom zidiu na rubu
eleznike pruge i mahale nogama na suncu, dok sam ja vezivao pertle udiui
miris vlane zemlje. Nisu nimalo obraale panju na mene, te sam imao utisak
da sam providan. To to sam delovao nevidljivo razbenjavalo me je, crkavao
sam od tuge, samoe i neshvaenosti! Grickao sam nokte, uasno
iskompleksiran zbog iljaste i isturene brade, slonovskih uiju i kotunjave
mravosti, koji su bili meta izrugivanja u koli. ivot je zaista dolina suza: ni u
jednom trenutku u ivotu nisam bio spreman da pruim toliko ljubavi kao tada,
ali je skretniareve erke nisu elele, a moj brat nije bio kriv to je bio lepi od
mene. Izabel mu je pokazivala modricu na butini: Pogledaj, jue sam pala sa
5 Deo Bulonjske ume (Prim. prev.).
6 Pif gadget je francuski magazin za decu, izuzetno popularan sedamdesetih i osamdesetih, koji je u svakom
broju poklanjao gedet poklon itaocima. Osnovala ga je Francuska komunistika partija 1969. godine
(Prim. prev.).

bicikla, vidi? Pritisni prstom, jao, nemoj tako jako, boli me... A Miel je
pokuavala da privue arla tako to je zabacivala unazad svoju dugu crnu kosu
i treptala, kao lutke koje otvaraju oi kad ih iz leeeg uspravimo u sedei
poloaj. O, moje lepotice, kada biste samo znale koliko ga je bilo ba briga za
vas! ari je razmiljao o partiji monopola koju e nastaviti iste veeri, o
zgradama pod hipotekom u ulici De la Pe i na aveniji Fo, ve sa devet godina
iveo je kao danas, ceo svet mu je bio pod nogama, kosmos se podvrgavao
njegovim pobednikim eljama, i u tom savrenom ivotu nije bilo mesta za
vas. Razumem vae divljenje (uvek elimo ono to nam je nedostupno), jer mu
se divim isto koliko i vi, mom starijem bratu pobedniku; bio sam toliko ponosan
to sam njegov mlai brat da bih poao za njim na kraj sveta, o, brate moj,
drai od svetlosti dana, i zato se ne ljutim na vas, naprotiv, zahvalan sam vam:
da ste me zavolele odmah i na prvi pogled, da li bih postao pisac?
Ovo seanje nailo je spontano, dovoljno je da se naete u zatvoru pa da
se prisetite detinjstva. Moda je ono za ta sam verovao da je amnezija zapravo
sloboda?

9
Francuski roman
Mojih etvoro baba i deda umrli su pre nego to sam poeo da se
zanimam za njih. Deca misle da e oni zauvek iveti, ali roditelji njihovih
roditelja nestaju, ne ostavljajui mnogo vremena da im postavimo sva pitanja. U
trenutku kada i sami postanu roditelji, deca konano poele da saznaju odakle
potiu, ali grobovi ne mogu da prue odgovore.
Izmeu dva svetska rata ljubav je ponovo dola u prvi plan; formirali su
se parovi, a ja sam krajnji rezultat toga.
Daleke 1929. godine, sin jednog lekara iz Poa, koji je odsekao mnogo
nogu u Verdunu, naao se na recitalu u Amerikom konzervatorijumu u

Fontenblou, gde je sluio vojnu obavezu. Jedna pevaica udovica (roena

Dalton, Dorija) po imenu Neli Harben Najt, bila je solo pevaica i pevala
uberta, Figarove noi, i uvenu Puinijevu melodiju O mio babbino caro u
beloj dugakoj haljini sa ipkom - tako je makar ja zamiljam. Naao sam jednu
fotografiju na kojoj je Neli tako obuena, objavljenu 23. oktobra 1898. u New
York Times-u, na kojoj pie: Her voice is clear, sympathetic soprano of
extended range and agreeable quality. Moja prababa, istog glasa irokog
raspona i prijatnog tonaliteta, putovala je u pratnji svoje erke Grejs, koja je
opravdano zasluivala svoje ime. Bila je to visoka plavua s oima sputenim na
dirke klavira, kao junakinja romana Henrija Dejmsa. Njen otac bio je porunik
britanske vojske u Indiji, poginuo 1921. godine od panske groznice - Morden
Kartju-Jorstoun oenio se sa Neli u Bombaju nakon to je uestvovao u ratu
Zulu plemena u Junoj Africi, vojevao sa lordom Kienerom u Sudanu, a zatim
komandovao novozelandskim pukom Puna Hors u Burskom ratu pod vodstvom
Vinstona erila. Geda iz Poa uspeo je da ukrsti pogled sa siroetom veselog
porekla, uhvatio ju je za ruku tokom nekoliko valcera, fokstrota i
raspomamljenih arlstona. Otkrili su da imaju isti smisao za humor i strast
prema umetnosti - majka mladog Bearnca, ana Devo, bila je slikarka (poznata
po portretu Mari Tule, supruge pesnika iz Getarija), zanimanje koje je u to doba
bilo podjednako egzotino kao i zanimanje pevaice. Mladi sa Jugozapada
naprasno je postao okoreli ljubitelj muzike i muzikih veeri Amerikog
konzervatorijuma. arl Begbede i Grejs Kartju-Jorstoun viali su se kada je on
dobijao odsustvo; slagao je koliko ima godina: budui da je roen 1902, sa
dvadeset est godina trebalo je da ve odavno bude oenjen. Ali on je voleo
poeziju, muziku i ampanjac. Prestina uniforma uinila je svoje (ipak je Grejs
bila erka vojnog lica). Mlada Grejs nije se vratila u Njujork. Venali su se u
optini XVI arondismana 28. aprila 1931. Imali su dva deaka i dve devojice,
drugi deak je moj otac, roen 1938. Kada mu je otac umro, mladi arl nasledio
je zdravstvenu ustanovu u Pou, Pirinejski sanatorijum. Bilo je to veliko

imanje od 80 hektara (uma, etinarska vegetacija, livade, bate), na vrhu

obronka uransona, na visini od 335 metara. Kao i u arobnom bregu, bogata
klijentela odevena u smokinge posmatrala je odatle s jedne strane velianstvene
zalaske sunca na centralnom pirinejskom planinskom lancu, a na severu
dugaku panoramu grada Poa i dolinu Gav. Teko je bilo odoleti borovim
umama i visokim hrastovima, gde su deca mogla mirno da se igraju pre nego
to bi ih poslali u internat - u to doba roditelji nisu sami podizali svoju decu, to
je, kako emo kasnije videti, sluaj i danas. arl Begbede je, bez trunke aljenja,
napustio svoj posao opunomoenika notara i odveo moju baku da udie zdrav
bearneski vazduh, odakle je mogla da grdi svoju poslugu do mile volje i
izgrauje veze sa lokalnim britanskim stanovnitvom. Moj deda je proirio
oevo preduzee novcem svoje ene i njene majke. Uskoro je naa porodica
posedovala desetak sanatorijuma u regiji, prekrtenih u Bearneske ustanove za
leenje, a moji deda i baba kupili su velianstveno zdanje u engleskom kotid
stilu u Pou-vilu Navar u kojoj su boravili Pol-anTule, Fransis ames i Pol
Valeri (porodina legenda kae da je Gospodin Test poinjao rano da pie
pisma; majordom, koji se zvao Oktav, redovno je gunao jer je morao da ustane
u etiri ujutru da bi mu doneo lonac kafe). Katolik i militantni rojalista, arl
Begbede fiziki je liio na Pola Morana i marljivo je itao LAction Franaise,7
to ga nije spreilo da bude izabran za predsednika Engleskog kruga (to je bio
najelegantniji klub u Pou, sastavljen iskljuivo od mukaraca, u kome su
organizovana literarna askanja). Pedesetih godina domainstvo je nasledilo
jednu vilu na baskijskoj obali, Senic Aldea (na baskijskom u okolini Senica) u
selu Getari, koje je bilo u modi jo od vremena bel epoka. Moja porodica je
mnogo zaradila zahvaljujui tuberkulozi, otvoreno mogu da kaem da je otkrie
streptomicina Selmana Vaksmana 1946. godine bilo prava katastrofa za moju
oevinu.
U istom periodu, izmeu dva rata (kao da su mladi tada mogli da
7 asopis ekstremne desnice (Prim. prev.).

predvide da e njihovo posleratno vreme biti i predratno), ivot je bio stroiji u

zamkovima zelenog Perigora. Grofica koja je izgubila mua tokom Druge bitke
u ampanji, nala se u Kinsaku, u zamku Voguber, sa dve erke i dva sina. U to
doba, katolike ratne udovice ostajale su seksualno verne svojim pokojnim
muevima. I njihova deca su, naravno, morala da se rtvuju. erke su se dobro
brinule o majci, a ona ih je podsticala da tako nastave, to su one i inile itavog
ivota. Dva deaka automatski su upisana u Sen-Sir, 8 gde je njihovo plemiko
ime bilo cenjeno. Stariji je prihvatio da se oeni aristokratkinjom koju nije sam
izabrao. Na nesreu, ona ga je vrlo brzo prevarila sa profesorom plivanja;
mladiu je bilo slomljeno srce to je njegova poslunost tako loe nagraena.
Zatraio je razvod, a majka ga je, u znak protivljenja, razbatinila. Ni mlai brat
nije proao bolje: kad je bio u garnizonu u Limou, zaljubio se u jednu
oaravajuu puanku tamne kose i plavih oiju koja je plesala na klaviru (prva
nevolja) i zatrudnela pre nego to su se venali (druga nevolja). Trebalo je,
dakle, brzo ozvaniiti sjedinjavanje: venanje grofa Pjera de astenjea de la
Ropozea sa oaravajuom Nikol Marklan, zvanom Niki, odigralo se 31.
avgusta 1939. u Limou. Datum nije bio najsrenije izabran: Nemaka je
sutradan napala Poljsku. Dobri Dedica jedva da je imao vremena da uini isto sa
Dobrom Bakicom. ekao ga je udan rat u kome se ispostavilo da je utvrenje
Maino podjednako nepouzdano kao i metoda Oino.9 Pjer je pao u
zatoenitvo. Kada je uspeo da pobegne, jedna asna sestra pozajmila mu je
civilnu odeu i lane papire, a on se vratio u Francusku da bi zaeo moju majku.
Tada je saznao da e i sam ostati bez nasledstva, jer je majka grofica teko
podnosila socijalno neravnopravan brak, est razlog nepoeljnih komentara
tokom nedeljne mise koju je odravao lokalni svetenik u kapeli njenog zamka.
udni su obiaji hrianskih aristokrata: liavaju nasledstva svoje naslednike
siroie. Loza astenje de la Ropoze vue svoje korene jo iz vremena
8 uvena vojna Akademija u kojoj se koluju peadijski oficiri i oficiri nacionalne andarmerije. Osnovana za
vreme Napoleonove vladavine (Prim. prev.).
9 Kontraceptivna metoda koja se sastoji u izbegavanju seksualnih odnosa tokom plodnih dana (Prim. prev.).

krstakih pohoda (ja sam potomak Igoa Kapeta, ali pretpostavljam da nas ima
mnogo), iz njega je potekao i biskup iz Poatjea, ambasador Anrija II u Rimu.
Ronsar je posvetio jednu odu jednom mom pretku, Antoanu, opatu iz Nanteja.
Iako su ovi stihovi skovani daleke 1550. godine, nisu izgubli na aktuelnosti ni u
ovoj kobnoj noi januara 2008:
Kao i vreme stvari drutvene
Prate svoj tok
I doba promene
Prate u rok. (...)
Kao prolee deca rastu,
Leto prohuji za tren u asu
Zima ih uzme i oni u stasu
Vie nisu ono to bejahu.
Uprkos upozorenju koje je princ pesnika uputio mom ukunukundedi,
moj deda je bio rtva na oltaru Ljubavi i Strasti. Poao je za ljubavnim izborom
koji je nainio vindzorski vojvoda tri godine ranije, i koji je gospoa Sesilija
Siganer-Albeniz10 imitirala ezdeset osam godina kasnije: radije se odrekao
zamka nego sree. Kad se rat zavrio, zajedno sa itavom svojom porodicom,
Pjer de astenje zaposeo je na nekoliko godina Nemaku, u podruju Palatinata,
a zatim je istupio iz vojne slube 1949. godine da ne bi iao u Indokinu. Zatim
je morao da okusi neto to niko iz njegove loze nije uinio u poslednjih hiljadu
godina: da radi. Uselio se u stan u Parizu u ulici Sfaks, gde su police sa
knjigama bile zakrene izdanjima kue Botan Mondan i erotskim delima Pjera
Luisa, i posluno sledio nareenja svog uraka koji je vodio farmaceutsku
laboratoriju. To nisu bile njegove najsrenije godine. Kad nemate sredstava da
se luksuzirate po Parizu, onda odvedete enu na more da bi igrala brid i raala
10 Biva supruga francuskog predsednika Nikole Sarkozija (Prim. prev.).

decu. A Nikin otac posedovao je kuu u Getariju za koju su je vezivale prijatne

uspomene. Grof i Grofica odluili su da tamo steknu kuicu tako to su plaali
doivotnu kiriju gospoi Damur, koja je bila dovoljno ljubazna da vrlo brzo
umre. Tako su se plemeniti vojnik i njegovo estoro dece uselili u Patrakeneju,
tano preko puta Senic Aldee, u letovalite ameriko-bearneskih buruja-boema
Begbedeovih. Ovde italac poinje da razumeva strateki znaaj ovog mesta. U
Getariju su se moje dve porodice sprijateljile, i moj otac e uskoro sresti moju
majku.

10
Sa porodicom
Matao sam da budem slobodan elektron, ali ne moemo sebi isei korene
zauvek. Sresti to dete na plai u Getariju znai prihvatiti da potiemo od nekud,
iz neke bate, iz nekog raspevanog parka, sa neke livade odakle miriu svee
pokoena trava i slani vetar, iz neke kuhinje u kojoj se osea miris kompota od
jabuka i bajatog hleba.
Uasavam se porodinih obrauna, egzibicionistikih autobiografija,
psihoanaliza maskiranih u knjige i iznoenja prljavog vea u javnost. Na
poetku svojih Intimnih memoara Morijak iznosi pouku o skromnosti: Neu
govoriti o sebi da ne bih sebe osudio na priu o vama. Zato nemam snage da
ostanem po strani? Da li je mogue ouvati svoje dostojanstvo kada
pokuavamo da saznamo ko smo i odakle dolazimo? Oseam da u morati da
dovuem silne roake, ive ili mrtve (i ve sam poeo). Ti fini ljudi nisu traili
da se nau okupljeni u ovoj knjizi kao kakve rtve racije. Pretpostavljam da
svaki ivot ima onoliko verzija koliko ima naratora, svako ima svoju istinu, pa
hajde onda da budemo tani i da kaemo odmah da e ovo biti samo moja pria.
U svakom sluaju, ne dolazi u obzir da se alim na svoju porodicu kad imam 42
godine. A i nemam vie izbora: da bih stario, moram da se seam. Kao kakav

detektiv sopstvene sudbine, rekonstruiem svoju prolost na osnovu retkih

naznaka kojima raspolaem. Pokuavam da ne varam, ali vreme je
dezorganizovalo moje seanje kao kad promeamo karte pred partiju tablia.
Moj ivot je policijska enigma u kojoj melem prolosti ulepava i iskrivljuje
svako pare dokaznog materijala.
U principu, svaka porodica ima svoju istoriju, ali moja nije dugo trajala;
moja porodica okuplja ljude koji se ne poznaju meu sobom. emu slui
porodica? Da ih razdvaja. Porodica je mesto neizgovorenih rei. Moj otac ne
govori sa svojim bratom ve vie od dvadeset godina. Porodica moje majke vie
ne poznaje porodicu mog oca. U detinjstvu esto viamo svoje pleme za vreme
raspusta. A onda se roditelji rastanu, pa sve ree viamo oca, abrakadabra, pola
porodice je nestalo! Odrastamo, odmori se proreuju, majina porodica se
takoe udaljava, i na kraju je viamo jo samo na venanjima, krtenjima i
sahranama - za razvode niko ne alje pozivnicu. Kad neko organizuje
roendansko slavlje neaka ili boinu veeru, izmiljamo izgovore da ne bismo
prisustvovali - previe je stresno, plaimo se da nas ne prokljuve, ne posmatraju,
kritikuju, vrate na mesto kome pripadamo, prepoznaju ko smo, procene tano
onakvima kakvi smo. Porodica vas podsea na ono to ste izbrisali, i prigovara
vam zbog vae nezahvalne amnezije. Porodica je niz kuluka, opor osoba koje
su vas prerano upoznale, pre nego to ste se oformili kao linost, a stariji vrlo
dobro znaju da se taj proces jo nije zavrio. Dugo sam mislio da mogu bez nje.
Bio sam kao Ficderaldova barka iz poslednje reenice Velikog Getsbija u
borbi protiv struje koja ju je stalno navodila ka prolosti. Na kraju sam
proiveo upravo ono to sam hteo da izbegnem. Moja dva braka utopila su se u
ravnodunosti. Volim svoju erku najvie na svetu, ali je viam tek svakog
drugog vikenda. Kao dete razvedenih roditelja, i sam sam se razveo, upravo
zbog alergije na porodini ivot. Zato mi ovaj izraz zvui kao pretnja ili,
bolje rei, oksimoron? Odmah zamiljamo nekog sirotog, iznurenog oveka koji
pokuava da uglavi sedite za bebu u ovalni automobil. Razume se, ljubav nije

vodio mesecima. Porodini ivot je niz depresivnih obroka tokom kojih svi
ponavljaju iste poniavajue anegdote i licemerne automatizme, u kome se veze
ozbiljno shvataju iako su samo lutrija na roenju i rituali ivota u zajednici.
Porodica je grupa ljudi koji ne uspevaju da komuniciraju, ali se glasno prekidaju
tokom razgovora, meusobno bacaju jedni druge u oajanje, porede diplome
svoje dece kao da su ukrasi u kui i kidiu na nasledstvo dok se leevi jo nisu
ni ohladili. Ne razumem ljude koji smatraju da je porodica sklonite kad je
upravo ona ta koja oivljava najdublju paniku. Za mene ivot poinje onda kada
napustimo porodicu. Tada odluujemo da se rodimo. ivot je, za mene,
podeljen na dva dela: prvi deo je ropstvo, a tokom druge polovine pokuavamo
da zaboravimo prvu. Zanimati se za svoje detinjstvo bilo je neto to su inili
razmaeni ljudi i kukavice. Toliko sam snano verovao da je mogue osloboditi
se svoje prolosti da sam zaista poverovao da sam uspeo. Sve do danas.

11
Kraj vladavine
Poslednji put video sam Pjera de astenjea, maestralnog lovca na raie
sede grive, 2004. godine u Institutu Kiri, u V arondismanu u Parizu. Moj deda
je leao na bolnikom krevetu, elav, mrav, neobrijan, u delirijumu pod
dejstvom morfijuma. Sirena za uzbunu, koja se oglaava svake prve srede u
mesecu, poe da zavija. Priao mi je o Drugom svetskom ratu:
Kad bismo uli sirenu, eksploziju bombe ili motor aviona, tumaili smo
ih kao dobre vesti jer je to znailo da smo jo uvek u ivotu.
Oficira francuske vojske Pjera de astenjea pare granate ranilo je u ruku,
zatim je, tokom rata, 1940, bio u zarobljenitvu nedaleko od Amijena. Za dlaku
je umakao eti krvnika, uspeo je da pobegne zahvaljujui lanim papirima.
Trebalo je da uem u Pokret otpora, ali sam bio kukavica, hteo sam da
se vratim kui.

To je bio prvi put da je ovo pomenuo preda mnom. Pretpostavljam da mu

se pred oima odvijao itav film prohujalog ivota; teta sto treba doekati da
umre da bi obnovio pamenje. Nisam znao ta da mu odgovorim. Izgubio je
onoliko kila koliko i kose; disao je previe glasno. Cevice su ulazile i izlazile
iz njega i pravile zastraujuu buku.
Razume, Frederik, tvoj ujak i tvoja majka ve su bili roeni. Izgubio
sam oca kada sam imao dva meseca. Teko je odrasti bez oca. Znao je da je ta
falinka neto to nas vezuje. Izbegavao sam tu temu. I baka je bila siroe; kad
malo bolje razmislim, sluajnost je zaista neverovatna: moji baka i deka sa
oeve strane izgubili su oca koji je bio vojno lice. Potiem iz sveta bez oeva.
Moj lovac na raie upalih obraza je nastavio:
Nisam eleo da moja deca doive istu sudbinu, zato sam ispao
kukavica...
Sin muenika Bitke u ampanji zamerao je sebi to i sam to nije bio.
Odmahnuo sam glavom:
Prestanite to da ponavljate. Naprotiv, Dobri moj Dedice, prili ste
Pokretu otpora, makijima iz ORE-e,11 u Limuzinu 1943. godine.
Da, ali pridruio sam im se dosta kasno, kao i Miteran. (Izgovorio je
njegovo ime mitran.12) Frederik, kako si mogao da podri komuniste? Tipovi
iz Ganguana me umalo nisu ubili, zna, bili smo konkurenti, a oni su bili veoma
opasni...
Nisam hteo da mu kaem da sam podravao komuniste samo da bih se
odupro svom socijalnom statusu, odnosno njemu samom. Nisam se usudio da
kaem da je to za mene neka vrsta produetka hrianskog milosra samo na
drugi nain. Razgovori meu generacijama retka su pojava, pa ih ne treba
putati da skrenu u digresije; ako izgubi nit, moe da se desi da je vie nikad ne
11 Organisation de Rsistance de lArme, Vojni pokret otpora, koji je osnovao General Frer januara 1943.
godine (Prim. Prev.).
12 Postoje dva naina izgovora imena nekadanjeg francuskog predsednika, s tim to izgovor Mitran ima
pearativnu konotaciju (Prim. prev.).

pronae (to se, uostalom, i dogodilo). Ono to je vano jeste da moj deda nije
nikada imao prilike da upozna svog oca jer je ovaj poginuo. Moj sluaj bio je
ak i gori: ja sam bio lien oca, iako je ovaj bio u ivotu. Nema sumnje da i
moja erka trpi isto neobino odsustvo; tee je razumeti tiinu ivih nego
mrtvih. Trebalo je da uzmem za ruku moga pretka, ali mi u porodici
izbegavamo da se dodirujemo.
Dobri Dedice, vi ste bili heroj to ste ostali sa svojom decom, ko ia
Francusku.
Kada sam izrekao ovu reenicu, znao sam da bi deda mogao da me
oamari, ali poto je bio umoran, samo je uzdahnuo. Zatim me je pitao da li se
molim za njega, a ja sam slagao. Rekao sam da se molim. Pritisnuo je pumpicu
sa morfijumom i odlebdeo, udno kako na zdravstveni sistem drogira obolele
od raka sasvim legalno, dok oni koji se rade na ulici zavre u orci (da li su oni
zaista manje bolesni?). Kada sam izaao sa klinike, no je bila tako mrka da sam
imao utisak da je neko ugasio svetlo.
Deda mi je, jednom reju, na samrtnom krevetu rekao sledee: Vodi
ljubav a ne rat. U odsutnom trenutku, nekadanji komandant odlikovan Ratnim
krstom za period 1939-1945, ideoloki je preao na stranu ezdesetosmaa. Bile
su mi potrebne godine da shvatim ta je hteo da mi kae u sudbonosnom
trenutku: ti, Frederie, nisi doiveo rat koji je prethodio tvom roenju, ali tvoji
roditelji i dede i babe seaju ga se, moda i nesvesno, i svi tvoji problemi, kao i
njihovi, u direktnoj su vezi sa patnjom, strahom, osvetoljubivou i mrnjama iz
tog perioda francuske istorije. Tvoj pradeda bio je heroj rata iz 1914-1918, tvoj
deda je prekaljeni borac iz sledeeg rata, ta ti misli, da sve to nasilje nije
ostavilo nikakvog traga na potonjim generacijama? Zahvaljujui naoj rtvi ti si
mogao da raste u miru, drago moje unue. Ne zaboravi ono kroz ta smo mi
proli, ne gaji iluzije o svojoj zemlji. Ne zaboravi odakle potie. Ne zaboravi
me.
Sahranili smo ga nedelju dana kasnije na groblju pored mora, ispred

crkve u Getariju, meu nakrivljenim krstovima, pod kamenom ispod koga ga je

baka ve ekala, sa pogledom na okean iza breuljaka; tamo gde se zelene
dolinice spajaju sa plavetnilom mora. Tokom ceremonije, moja roaka Margo
Krespon, mlada i oseajna glumica, proitala je dva Tuleova katrena (pesnik
opioman koji poiva na istom groblju kao i moj deda morfioman):
Spavajte, drue, dok dua se seli
U visoki se penje znamen.
Spavajte kao soko beli
Il zgasnuti svee plamen.
Dok u bakarnim sutonima
Prividi lete pred nama
Spavajte pod gorkim listovima.
I moja mladost e sa vama.
Izabrao sam ovu pesmu jer mi lii na molitvu. Po izlasku iz crkve video
sam sunce kako bleti kroz grane empresa kao zlatna ljokica u dinovskoj
ruci.

12
Pre nego to su postali moji roditelji, bili su komije
Posle rata, u Francuskoj je nastupilo Osloboenje, slavnih trideset
godina,13 jednom reju, svi su imali zadatak da zaborave, pre nego to su dobili
zadatak da se svega prisete.14 Getari vie nije bio onako ik, naroito od kad su
uvedeni plaeni odmori: letnji odmorai preplavljivali su plae, zakrivali
13 Les trente glorieuses oznaava period ekonomskog napretka i blagostanja koji je nastupio u Francuskoj
posle Drugog svetskog rata i trajao do prve naftne krize (Prim. Prev.)
14 Devoir de mmoire - Dunost priseanja, pojam koji je devedesetih promovisala irakova vlada kako
priznala odgovornost za patnje i stradanje izvesnih kategonja stanovnitva tokom Drugog svetskog rata.
Naroito se odnosi na komemoraciju jevrejskih rtava (Prim. prev.).

puteve, zagaivali pesak masnim papirima. Moje deke i bake grmeli su sa obe
strane Staze ljubavi protiv demokratizacije Francuske. Kada se na spratu vile
porodice Begbede mladi an-Miel u belom demperu naslanjao na balkon,
mogao je mirne due da posmatra ta se to kuva u bati susedne kue: dve erke
astenje, Kristin i Izabel, igrale su badminton, pile oranadu ili se minkale za
odlazak na toro de fuego 14. jula. Proverio sam: sa balkona Senic Aldee prua
se odlian pogled na trem Patrakeneje, kao na dekolte. Jedva ekam da
pijuniram nove vlasnike kada budem iao na aj kod tetke Mari-Sol, koja jo
uvek ivi u vili Begbedea (kua astenjeovih prodata je prole godine). Ova
geografska konfiguracija nije bez znaaja u prii o mom ivotu. Da moj otac
nije posmatrao keri astenje sa vrha puta, ja ne bih bio ovde da vam o tome
pripovedam. Za mene je taj balkon ofarban u plavo sveto mesto, kao onaj
ekspirov balkon u Veroni.
Nisu sva kupalita ista. Svaka plaa na baskijskoj obali ima neto svoje.
Velika plaa u Bijaricu je kao kanska Kroazeta, sa svojim Palasom umesto
ruiastog Karltona, i kazinom kao kakav uvenuli Palm Bi. Kad sednete u
batu da jedete ostrige i pijete belo vino, imate utisak da ste na daanoj plai
Dovila, posmatrate porodice koje etaju u bermudama i koje nikada nisu ule za
balove markiza de Kuevasa. Plaa Bidar vie je porodina, sa istim onim
burujima koji etaju s demperom prebaenim preko ramena, kao u Ars-enReu. Preskoite je ako ne volite deju vrisku, Hermes pekire za plau i
pompezna imena. Nazvana baskijsko kopile, plaa u Getariju je divlja,
proleterskija; na njoj se govori lokalnim akcentom, i tu se okupljaju mnogi bivi
toksikomani na leenju. Na njoj se osea miris prenja i jeftinog ulja za
sunanje; ljudi se presvlae u iznajmljenim crveno-belim atorima. ak su i
talasi razliiti od uvale do uvale: u Bijaricu su vie pravi, u Bidaru opasniji, a u
Getariju visoki. U Bijaricu vas talasi lupaju u lea i bacaju na plau, u Bidaru
vas kosine u moru vuku ka otvorenom moru, a u Getariju vas valjci talasa mrve
o stene. U Sen-anu-de-Luzu nasip je kastrirao mrekanje vode, zato starci koji

sede na klupama mogu da komentariu samo let galebova i nadletanje

spasilakih helikoptera. U Andaju su talasi ogromni, najpoznatiji je belara,
visok 15 do 18 metara, koji najlui surferi savlauju jedino ako ih vue skuter.
Plaa Alsion veoma lii na bretonsku obalu, morska prskavica je kao raspriva
vode, a obluci savreni za foot massage; plaa ambr dAmur skrovite je za
romantine autonomae i udvarae koji pate za vremenom Arnoa de Ronea; Kot
de Bask je stecite vozaa folksvagen minibusa, iz kojih se ire razni opojni
mirisi i oko kojih se sue bikiniji; plaa Madrag je snobovska, tropeovska, kao
to joj i samo ime govori.15 Omiljena plaa lokalnog stanovnitva je Eretegia,
boanstveni prirodni cirkus na potezu izmeu Ilbarica i Bidara. Njen glavni
kvalitet: Pariani ne znaju za nju. Zato se u mom pamenju zadrala samo
plaa u Senicu? Je li to zbog imena vile Begbedeovih u Getariju, Senic Aldee?
Senic je nepristupana plaa sa otrim stenama i bodljikavim peskom. Senic je
estoka, neprijatna, depresivna, divlja plaa. Talasi su na njoj ogromni, teki,
haotini, prljavi, buni. esto je veoma hladno. U francuskoj Baskiji sunce je
retka roba: ono se iekuje, svetenik se tokom nedeljne mise moli za njegov
dolazak, o njemu se neprestano pria, tri se na Sto Stepenika ili na Planu
im se ono pojavi, a sutradan, kad ponovo krene kia, nas je ba briga jer se
budimo u pet po podne. Sunce je neuobiajena pojava u Getariju, ali vam zato
nebo nikad ne dosadi. Nebo je visei okean. S vremena na vreme nasre na nas,
ispira breuljke i kue morskom vodom. Moja jedina uspomena iz detinjstva
vezana je za najnegostoljubiviju plau u Francuskoj. Nije moj mozak sluajno
izabrao to mesto. Sputajui se ka Senicu, kada je imao devet godina, moj otac
umalo nije nastradao od eleznike kompozicije. Na putu za Senic upoznao je
moju majku koja je provodila raspust u kui preko puta njegove. U tom selu su
se i venali. Senic je sr mog ivota. Kad razmiljam o tom mestu, rezimiram
svoje postojanje, kondenzujem svoju linost. Kad ima uspomenu na svoju sr,
onda ne mora da se prisea svega ostalog; moje seanje je lenjo,
15 Madrague je ime imanja Briit Bardo u Sen Tropeu (Prim. prev.).

mnemotehnika pukica iz koje potie moje bivstvo. Kao u Bulevaru zvezda

Dejvida Lina, najveem filmu o amneziji, u kome je jedan obian plavi klju
dovoljan da rekonstruie upropaen ivot. Zamislite kako se snano pojaava
zvuk koji naglaava dramatinost situacije, pribliavamo se termonuklearnom
jezgru moje Pripovesti. Pogledajte crte kako bi vam bilo jasnije.
Dve vile u Getariju (etvrt Senic):
KARTOGRAFIJA JEDNOG SUSRETA
Senic Aldea

MAMA: veoma mlada plavua retke kose u laganoj haljini, svetlih oiju,
azurno plavih, belih zuba, stidljivo uzdrana, mala aristokratkinja s lepim
manirima, ivi dokaz da inteligencija i nevinost mogu da se spoje u jednom
biu, nestrpljiva da pobegne od svoje porodice zakopane do vrata u sopstvenu
otmenost, vrlo romantina, prelepog tela i due. Spremna za dugaak ivot pun
poezije, ljubavi i uitaka, prepustie se...
TATI: mravom i bogatom mladiu, koji je pomalo u senci svog starijeg
brata, marljivom momku koji je proputovao svet sa 18 godina, koncentrisanom i
strastvenom, ivahnih zelenih oiju, duhovitom bez trunke zlobe, adolescentu
koga zanimaju filozofija i knjievnost, kao i njegovog oca, eljnom da osvoji

Ameriku svoje majke, mirnom ali ne i blaziranom, otvorenog duha, hedonisti ali
bez vulgarnosti, ponosnom i nasmejanom, mladiu koji prezire snobove jer ih
sve poznaje, sanja da osvoji svet i moju majku.
Tako ih ja zamiljam, na osnovu fotografija, u slavi i veliini njihove dve
mladosti.
Moj otac izlazi iz Senic Aldee u odelu od alpage, sa Plotinovim
Eneidama pod mikom.
Moja majka izlazi iz Patrakeneje u suknji na tufnice, sa ploom Platters-a
u ruci.
Put izmeu njih zove se Staza ljubavi; takvu koincidenciju teko je
izmisliti.
Pokuavam da zamislim taj susret - da se nije dogodio, ja ne bih sada
sedeo u zatvorskoj eliji, skvren na kolenima. Moja majka ima 16 godina, a
otac 19. Njena mlaa sestra je imala vee grudi, ali ja sam izabrao stariju, pitaj
boga zato, poverio mi je otac etrdeset godina kasnije u restoranu OrijentEkstrem. Nepotrebna srameljivost: znam da je bio lud za njom, a i ona za
njim. Jedno vee, dok gledaju toro de fuego, moj otac uhvati moju majku oko
struka. Zatim se zagrle u spaeku moga oca i to je tako divno, svet je tako
savren, ivot pojednostavljen, u tim trenucima sve deluje tako oigledno, ma
zato li sam rekao u tim trenucima u mnoini kad svi znamo da postoji samo
jedan takav trenutak - i ja sam to osetio samo jednom. Oboje doivljavaju ljubav
na prvi pogled, u sekundi, onako kao to se to deava samo jednom u ivotu,
pustite me da verujem u to, molim vas, ta ideja me tei.
Nekoliko leta zaredom stidljivo gledaju jedno u drugo, idu na plau ili na
misu, piju limunade (moj otac mrzi alkohol), moda pleu, voze bicikl, kritikuju
svoje porodice, gledaju u more, zidaju kule u vazduhu. Videli su se u Parizu
posle prvog poljupca, kriom, u ulici Sablon, u njegovoj garsonjeri. Tu su se
biblijski upoznali, pre nego to su se venali. Nemojte mi zameriti na odsustvu
profesionalizma, ali radije ne bih zamiljao detalje seksualnog ivota mojih

roditelja. Predstavljam to sebi kao lep trenutak ispunjen stidom, delikatan i pun
bojazni, velianstven i straan. Moja majka se dugo plaila da ne ostane u
drugom stanju kao maloletnica: u to doba, punoletstvo se sticalo sa 21 godinom.
U to vreme bilo je puno svetkovina na Baskijskoj obali. Odlazilo se u vilu
Deniz Armstrong, koja je bila manekenka i krojaica za dame, prijateljica
ozefine Bejker (tada se njeno ime izgovaralo Beker) u Bajonu, gde su se
mogli sresti porodica Vilalonga, vojvoda Tamam, zvani Kiki, porodica Horn i
Prado, Gi dArkang i Andre-Pjer Tarbes. Svake srede mladi su se okupljali u
kazinu Belvi, u Soniju, u Bijaricu ili u Belom slonu... itali su u lokalnim
novinama prikaze ludih noi koje je potpisivala Baronica Papilotna. U vreme
kada je izlazila sa Arnoom de Roneom Mariza Berenson dolazila je na aj u
Senic Aldeu. Piter Firtel, mu Debore Ker i scenarista Afrike kraljice, otkrio je
Baskiju kada je snimao Sunce se ponovo raa po Hemingveju, i na bijarike
talase doneo je longboard iz Kalifornije. Ovaj vrlo proslavljeni par pravio je
zabave u svojoj kui u Sen-anu-de-Luzu. Moj otac je mrzeo mondenski ivot,
ali se njegova starija sestra druila sa svim tim slavnim linostima, te su moji
budui roditelji sledili njene miriljave stope. To je istovremeno impresioniralo
i nerviralo moju majku.
S rukom u ruci, Mari-Kristin i an-Miel pobegli su u Ameriku da bi
tamo zavrili studije (moj otac na Harvardu, a majka na Maunt Holioku), ali
prvenstveno zato da bi bili zajedno, daleko od svojih strogih roditelja, umirue
zemlje, daleko od posleratnih kretena.
A onda su se vratili. Iznad sela u Getariju nalazi se stara crkva u kojoj su
se venali 6. jula 1963: on nosi visoki eir i sivi redengot (trideset godina
kasnije i ja sam nosio isti u crkvi u Bo-de-Provensu i izgledao sam podjednako
groteskno), moja majka belu haljinu i cvee u plavoj kosi. Gledao sam kao dete
kod bake i deke u Nejiu film sa venanja, snimljen na super-osmici, projektovan
na platnu, u bakinom salonu sa navuenim zavesama, i ne seam se da sam
video ita arobnije od toga. To je jedini put u mom ivotu da sam uhvatio an-

Miela Begbedea kako ljubi u usta groficu Mari-Kristin de astenje de la

Ropoze dUst e du Sant Ampir i od drugih mesta koje oseka iznese na videlo
dana16 dodavao je moj otac tokom projekcije dok je filmska traka pucketala
kao metronom podeen na maksimalnu brzinu. Moja majka ima natapiranu kosu
na vrh glave, kao Briit Bardo u filmu Prezir, koji je, inae, izaao iste godine;
moj otac je mrav, sa utirkanim plastronom zakopanim do grla, a oko njih
baskijski plesai; mladi par saginje glavu da bi proao ispod lukova od cvea
dok ih prati zvuk bubnjeva i flauta, hor pevaa odevenih u crveno i belo formira
poasni palir, seam se da mi je bilo teko da poverujem da taj mladi par,
upravo izaao iz puberteta, zaljubljen, stidljiv i okruen brojnom porodicom,
predstavlja moje roditelje. Naalost, ovaj dokazni materijal izgubljen je tokom
brojnih kasnijih selidbi dva glavna aktera. Moj mozak se zatim postarao da
zaboravim taj par. Nikada ih nisam video zajedno, moje jedine uspomene na
njih pripadaju vremenu nakon njihovog razvoda - kao da sam ih ubacio u
mentalnu kantu za ubre i pritisnuo isprazniti korpu na intimnom hard disku.
Moj stariji brat rodio se naredne godine. Onda sam ja glupavo izabrao da
doem na svet 1965: bilo je prerano, nije trebalo da urim sa roenjem. Bili smo
eljena ali neoekivana deca. Ne tako brzo, ne sa tako malim razmakom, to nije
bilo tako predvieno, trebalo je da se organizuju. Mom ocu bilo je stalo da mu
se stariji sin zove po ocu (arl), a moja majka me je krstila Frederik po junaku
Sentimentalnog vaspitanja koji je promaena linost. Moji roditelji razveli su se
ubrzo nakon toga. Da li ste primetili da se sve bajke zavravaju danom
venanja? I ja sam se oenio dva puta, osetio sam istu bojazan, svaki put, ba u
trenutku kada treba rei da, tu neprijatnu intuiciju da je ono najbolje ostalo za
nama.

16 Francuska aristokratska imena nose veznik de, u prevodu od, a otac Begbede zadirkuje svoju suprugu dodaje jo imena na njeno ime prepuno geografskih lokaliteta koji oznaavaju imanja i posede plemstva
(Prim. prev.).

13
Istina o Lamberovima
Evelin i Mari-Sol Begbede, dve starije sestre moga oca, ispriale su mi
jednu epizodu koja se odigrala u vili Navar tokom rata. Ne samo da e mi ta
anegdota posluiti da se pohvalim zaslugama mojih predaka sa oeve strane,
ve me podsea na to da je ponekad neophodno ogluiti se o zakon. Zakon ne
predstavlja uvek zdrav razum, naroito ne u Francuskoj. Na primer, 1940.
godine, prema francuskom zakonu, donetom u doba vlade Pjera Lavala, Po je
bio slobodna zona, dok je u Parizu izvesna kategorija stanovnitva morala
obavezno da nosi utu zvezdu na ruci. Ranije smo ve videli da je Pjer de
astenje alio to nije priao Pokretu otpora - ali je na kraju ipak pristupio. Grad
Po tada je bio pet puta vei, egzodus je naneo veliku populaciju Jevreja koje je
francuska policija izgonila iz njihove sopstvene zemlje. Dakle, juna 1940,
mrea prijatelja hriana tajno je predloila arlu i Grejs Begbede da sakriju
bogatu izraelsku porodicu koja je morala da pobegne iz Pariza gde je ostavila
sav svoj imetak. Za velikim stolom u trpezariji vodila se sloena debata kojoj
bih rado prisustvovao da sam mogao...
arl: Kao bive pristalice Francuske akcije, 17 da li bi trebalo da odbijemo
da primimo te Izraelce pod na krov? Razgovarao sam sa Morasom u SenRemiju-de-Provansu. Bio je toliko gluv da sam morao da mu pred svima urlam
na uvo kako smo mi protiv Nemaca. Odgovorio mi je: Ah! Vaa ena je
Engleskinja, mnogo toga e vam biti oproteno!
Grejs: Mi smo pre svega katolici, a nadbiskup iz Tuluza lepo je rekao da
su i Jevreji mukarci i Jevrejke ene (...) deo ljudskog roda, oni su naa braa.
Hrianin to ne moe da zaboravi.
arl: Darling, ti zna da e ti ljudi privui panju policije i Nemaca. Da
17 LAction franaise je francuski nacionalistiki i rojalistiki pokret osnovan 1898. godine tokom Afere
Drajfus. Bio je to antisemitski, antiprotestantski i ksenofobian pokret koji je imao jak uticaj sve do 1940.
godine (Prim. prev.).

li moram da te podseam na to da tvoja domovina nije ba na istoj strani kao i

vabe? Rizikujemo da nas deportuju ako saznaju da krijemo Jevreje. Jesi li
sigurna da eli da ugrozi ivote nae dece da bi sauvala Lambere (kakvo
idiotsko ime, jasno je ko dan da je lano), te ljude koje ak ni ne poznajemo?
Grejs: Oktav, pripremite im sobe na drugom spratu, dovoljno su
prostrane da mogu da sakriju etvoro-petoro ljudi, niko nita nee znati. Sluaj,
to su prijatelji naih prijatelja, nemamo izbora.
arl: U redu. Ali moramo da postavimo pravila: jee na spratu, imae
jedan obrok dnevno, nee smeti da izlaze, samo e moi da se etaju po parku,
nikakav kontakt sa decom, oni su zvanino podstanari koji ive iznad nas i to je
sve.
Grejs: God save the King and the British Navy!18
Bilo ih je etvoro: baka, otac zlatar, deak po imenu Miel i jedna
slukinja. Zajedniko stanovanje odvijalo se na najbolji mogui nain, to e
rei, uz veliku uzajamnu opreznost. Deca Begbede nisu smela da se penju na
drugi sprat, a njihovi roditelji im nikada nisu rekli nita o diskretnim
podstanarima. Lamberovi su vodili tajni, samotni ivot voljnih i uplaenih
zarobljenika. Tri krave na farmi, u dnu bate, davale su deset litara mleka
dnevno. Dan koji je ostao upamen u porodici bio je dan posete nemakog
oficira vili Navar. Po priama mojih tetki, to se dogodilo septembra 1943.
godine. Obersturmfhrer se divio pogledu na Pirineje, francuskom vrtu i
bogatstvu kue. Zazvonio je na glavna vrata, a Grejs, moja amerika baka, bila
je dovoljno prisebna da pozove svu svoju decu (eralda i Mari-Sol, Evelin i
mog oca) i naredi im da tre po celoj kui i prave buku, da se penju i silaze niz
stepenite, da se igraju murke u salonu i biblioteci, kao najvei mangupi i loe
vaspitana deca.
Miris tog predvorja jeste miris detinjstva mog oca: meavina voska za
pod, linoleuma u liftovima, suvog cvea i ustajalog vazduha... Taj miris i dalje
18 Boe spasi kralja i Britansku mornaricu! (Prim, prev.).

lebdi Vilom koja je sada postala luksuzan hotel. Uprkos renoviranju, koje je
nau podrumsku salu za igru pretvorilo u zatvoreni bazen, miris nikako da
nestane; uvek poelim da neko otvori prozor kako bi se osetio miris Pirineja.
Oficir je uao na vrata 1943. godine i udahnuo isti miris koji ete osetiti i vi ako
veeras rezerviete sobu. uvarka Katrin i njen mu Leon potrali su na drugi
sprat da bi obavestili Lamberove; ritam srca zatoene porodice mora da se
jako ubrzao kada su kroz prozori na vratima ugledali vozila Reischwehr-a
parkirana u velikoj aleji. Nemac je bio vrlo korektan: nije salutirao nacistikim
pozdravom, poljubio je madam Begbede u ruku i kucnuo petama.
Vaa kua je ljupka, madam! Da li moe da se poseti, bitte schn?
Traimo kuu u koju bismo smestili na tab.
Bakica se zakaljala:
Pa... kao to vidite, nas ovde ima dosta i sve nae sobe su, naalost,
zauzete. (Nov napad kalja.) Kua je puna, tu su deca, posluga, voza, sobarice,
kuvarica... osim toga, ne bismo hteli da vas ugrozimo. Imamo i zarazne
bolesnike.
Draga gospoo, znate da bih mogao da zaplenim ovu kuu za ratne
potrebe.
Naravno, ako vam je ve toliko stalo, nee valjda neki minijaturni bacili
prepasti Wehrmacht, zar ne?
U tom majka moga dede sie niz stepenice i upita:
ta je ovo, Grejs, ta se deava? Ko je ovaj gospodin?
Ne brinite nita, gospoo, avrljamo sa ovim ljubaznim oficirom.
Ko je ova stara ena?, upita nemaki oficir na francuskom.
Oh, dozvolite da vam predstavim moju svekrvu, uvenu slikarku an
Devo, koja ivi sa nama. Izvinite, moj porunice, ali na francuskom se ne kae
stara ena, mi kaemo starija gospoa.
U tom trenutku krave prooe dvoritem. Oficir se zaudi:
ta je ovo?

Farma je tu, pored...

ak ni na spratu nemate mesta za nas?
Stravina tiina. an tada bijesnu duhom:
A ne, ree ona, tu uvamo seno za krave!
Ach so! Hvala vam na ljubaznom gostoprimstvu, razmisliemo o vaem
pozivu i moda emo se vratiti. Auf wiedersehen!
Oficir se vie nikada nije vratio.
Lamberovi su otili iz vile Navar nakon odlaska nemake vojske, u
avgustu 1944. Dok se pela u auto baka Simon je izjavila: etiri propale
godine! iveo Pariz! Taj nezahvalni jezik okirao je, izgleda, moje deku i
baku. Vie ih nikada nisu pominjali, i nisu ostali ni u kakvoj vezi sa tom
porodicom zlatara. Moe li neko spasiti Jevreje ako ostane veran svom
monarhistikom, tradicionalistikom, blago antisemitskom katolicizmu? esto
optuujemo snobove za povrnost, ali ne zaboravimo da im se moe dogoditi da
ispadnu heroji koliko god bili frivolni, mogu da spasu itavu jednu porodicu
samo zato to je ona plemenitog porekla. To ne znai da ne treba ostati na
distanci; to bi se reklo: To to smo vam spasili ivot ne znai da smo zajedno
uvali ovce!
U svakom sluaju, duhovit odgovor moje bake: Ne kae se stara ena,
nego starija gospoa, kruio je Poom u to doba, kao i mnoge druge Nanine
replike koje su poticale od Dorda Bernarda oa, i iji je i sam otac, onaj to je
bio pukovnik u vojsci u Indiji, rekao:
Uspeo sam da ukrotim Indijce, ali nikada i sopstvenu erku.
Bakinu reenicu, koju najvie volim, preneo mi je Fransoa Bajru; kada ju
je na koktelu u vili Navar, organizovanom povodom otvaranja sezone lova na
lisice, ljubazno pitao kako se osea, ona mu je odgovorila: Uasno! to sam
starija, to sam pametnija! Moja tetka Evelin rekla mi je da su arl i Grejs
Begbede zapoljavali Jevreje lekare (Nemce, Maare, Poljake) u sanatorijumu
Pik de Midi tokom itavog rata tako to su ih upisivali kao staiste i da su

takoe krili brojnu jevrejsku decu predstavljajui ih kao obolele od tuberkuloze.

Nemci su se strano plaili mikroba, pa se nisu pribliavali sanatorijumima.
Kada je princeza De Fosinji-Lusin, roena Efrusi, stigla iz avenije Fo u Po sa
svojih dvadeset slugu, elela je da spava u vili Navar jer se plaila da joj
neeljene vizite ne ometaju poinak. Moja roaka An Lafonten procenila je da
je oko 500 Jevreja prolo kroz ovu porodinu medicinsku ustanovu i prebeglo u
paniju. Naalost, nijedan dokaz ovog junatva nije ostao. Da jeste, roditelji
moga oca postali bi anonimni heroji neuvene hrabrosti. Znam da je Grejs
puila engleske cigarete kojima ju je snabdevao njen prijatelj, otac Kare, koji je
krio britanske pilote, poreklom aristokrate, i da je njen omiljeni sport bio da
puka dim u nos nemakim vojnicima koji su etali bulevarom Pirineja. arl je
bio uhapen u dva navrata dok je putovao vozom ka Parizu. Uspeo je da se vrati
kui zahvaljujui svojim vezama meu visokim funkcionerima, ali ko su tano
bili ti ljudi? Moj stric tvrdi da je i on spasavao kolaboracioniste tokom
veleizdajnikih procesa, pomagao im da preu u paniju istim putem kojim su
prebegli mnogi Jevreji. To nije puno, ali je sve to znam: igrali su izuzetnu
dvostruku igru (petenisti i degolisti dolazili su u vilu, ali nisu ulazili na ista
vrata da se ne bi sreli). Danas je kua pretvorena u lanac hotela Rele i ato,
moete spavati u bakinoj sobi koju je deda ouvao u besprekornom i
neizmenjenom stanju dugo nakon njene smrti. Seam je se kao kakvog svetilita
u koje nisam smeo da uem. Posetio sam je tek kad je kua postala hotel. Kae
se da se ne treba vraati na mesta iz detinjstva jer deluju minijaturno. Ali ne i
vila Navar: to je jedina kua koja se vremenom ne smanjuje. Danas bilo koji
pisac poetnik moe da spava u sobi ove pokojnice. Ali Nana je i dalje pohodi,
a gosti hotela tvrde da u nekim noima uju njen glas kako apue na
njujorkom akcentu:
Ne kae se soba ove pokojnice, my dear Frederic, nego odaje moje
neprealjene bake.
Moja zemlja bila je nacistika kada su moji roditelji bili deca. Zgaeni

Francuskom, moj otac i majka otili su da studiraju u Ameriku, u zemlju koja je

oslobodila njihovu. Nai ponieni deke i bake spasili su njenu ast zahvaljujui
jednom generalu koji je prebegao u London.19 Sve do maja 1968, kada se
licemerje razbilo u paramparad,20 a sa njim i brak mojih roditelja. Tek u maju
1981, kada je na izborima pobedio viista koji je bio i pripadnik Pokreta otpora,
nai dedovi su mogli da priznaju da su preiveli rat: s majine strane, jedno
ranjeno vojno lice, zatvorenik i otac porodice, zakasneli pripadnik Pokreta
otpora ali iskreni borac; sa oeve strane, jedan monarhista zadojen
antisemitskim idejama arla Morasa, koji se obogatio tokom okupacije, ipak je i
Pravednik meu nacijama, iako nepriznat od strane Izraela jer niko nikad to
nije ni traio. Mogue je da bi arlu Begbedeu Senioru bilo sasvim svejedno da
dobije drvo sa svojim imenom u memorijalnom centru Jad Vaem; pa ipak, ova
pria, za koju ni moj otac nije znao, i koju nikada ne bih ni saznao da nisam
vukao za (bearneski) jezik moje strieve i tetke, ispunjava me ponosom; mene,
unuka idiota u pritvoru. Kao to kae Talmud: Ko god spasi jedan ivot, spasio
je itav svet. Posle Prvog svetskog rata, razdrobljeni Francuzi shvatili su da je
bolje biti snalaljiv i iv nego heroj i mrtav. A kada je neko bio heroj, bio je to u
neko drugo vreme, nije se time hvalio, moda je to bio ak i nenamerno. Moglo
se istovremeno biti heroj i licemer, heroj i mondenski ovek, heroj i bogata,
heroj a da se ne umre. Smatralo se sreom to ste uopte u ivotu u jednoj
zemlji koja je upravo ispustila duu.

14
Problemi sa sluhom
Panduri su ljubazni, ali je usluga spora: treba im uasno mnogo vremena
da mi donesu plastinu au sa vodom iz esme. Troim svu svoju energiju
19 Misli se na De Gola, koji nije eleo da Francuska sarauje sa Nemakom (Prim. prev.).
20 Licemerje Francuza ogledalo se u tome to je opte rasprostranjeno miljenje bilo da Francuska nije
saraivala sa Nemakom (Prim. prev.).

zapitkujui ih svaki as kroz prozor koliko je sati. Jedna uvarka mira u

uniformi konano mi odgovori: sedam ujutru. Anksioznost raste za jo jedan
stepen, kao i zadah iz usta. Ne mogu nikako da zaspim okruen kricima i
jadikovkama drugih otrenjenih. Povratak u stvarnost je zlostavljanje. SPIP 8
je privremena montana baraka. A adresa na kojoj se nalazi je vrlo ik: ulica
Fobur Sent-Onore 210, na nekoliko minuta od Jelisejske palate koja se nalazi
preko puta, malo nie niz ulicu. SPIP lii na ciganmalu nakaenu na optinu
VIII arondismana, kao skele na zgradu na kojoj se renovira fasada. Tu, ispod,
nakon to su me pretraili i fotografisali u prikolici od perploe, nabili su me u
zemlju. Glava mi puca, povraa mi se, guim se iza nesalomivog sekurit stakla.
Toalet je smrdljivi turski klozet u dnu hodnika osvetljenog neonom. Vrata se ne
smeju zatvarati. Stie doruak: gnjecavi keks i tetrapak toplog soka od
pomorande. Alergija na zvuk metala kojim odzvanjaju tri brave iza kojih te
policijski slubenik zakljuava kad se vrati iz toaleta ili kada ti prua au
mlake vode za kojom si vapio dobrih 45 minuta. Treba se savladati pa ne
gurnuti nogu pod vrata, udariti na sva zvona, preklinjati da izae. Kako je
Brumel sauvao svoje dostojanstvo u zatvoru u Kaenu 1835. godine? Nakon
beskonano mnogo vremena, jedan policajac u civilu najavljuje mi da e me
sasluati u kancelariji. Penjemo se na trei sprat, u sobu prekrivenu
fotografijama nestalih osoba. U Americi nalepe takve slike na flae mleka, to je
korisnije od oblepljivanja neke kancelarije u koju niko ne ulazi osim pijanih
bekrija i maloletnih delinkvenata. Policajac skida svoju iznoenu konu jaknu i
pita me ta nam je trebalo, meni i Pesniku, da poinimo takav protivzakonit gest
na javnom mestu. Nosi crnu polo majicu zakopanu do grla, vidi se da eli da
lii na Iva Renijea iz serije Komesar Mulan. Prepoznao me je i izgleda da je
zadovoljan to je doiveo scenu iz serije i to sa pravom medijskom zvezdom.
Objanjavam mu da smo to uinili kako bismo odali potu jednom poglavlju iz
Lunar parka Breta Istona Elisa u kome Dej Mekinerni mre na haubi porea
na Menhetnu (Dej tvrdi da je to Bret izmislio, ali mu ne verujem). On nikad

nije uo za ove pisce, pa mu objanjavam da su to dva amerika romansijera

koji su ostavili veliki trag na mom delu. Pozivam se na solidarnost sa puaima
koje danas zakon primorava da se odaju svom poroku na ulici. Kaem kako sam
fasciniran Prohibicijom dvadesetih godina u Americi, kako je ona inspirisala
alkoholiara Ficderalda da stvori lik pekulanta Getsbija. Na moje veliko
iznenaenje, pandur mi citira ana ionoa. Znate li da je ideju za Konjanika
na krovu dobio u zatvoru, kad su ga uhapsili neposredno nakon Osloboenja?
Ne mogu da verujem. Citiram mu jedinu ionoovu reenicu koje se seam:
Moja knjiga je zavrena, sad samo treba da je napiem. Lepo rezimira moju
trenutnu situaciju. Pandur hvali uticaj liavanja slobode na romaneskno
stvaralatvo. Zahvaljujem mu na skuenosti mog pritvora koji, po svoj prilici,
doprinosi rasplamsavanju moje mate.
Hvala, gospodine slubenice, to ste me pripojili Krugu Uhapenih
Pesnika koji ine: Fransoa Vijon, Klemen Maro, Migel de Servantes i
Kazanova, koji su bili zatvoreni u Plomu, Volter i de Sad u Bastilji, Pol Verlen
u Monsu, Oskar Vajld u Redingu, Dostojevski u Omsku... (Mogao sam da
dodam i ana enea u Frenu, Selina u Danskoj, Albertinu Sarazen, Alfonsa
Budara, Eduarda Limonova, Nan Oruso...) Hvala inspektore, sad mi je samo jo
preostalo da napiem svoja Seanja iz kue veseljaka i moju etnju po
Jelisejskoj tamnici!
Kuca sve moje izjave na starom kompjuteru, primeujem da njegova
tehnoloka oprema poprilino zaostaje sa Dekom Bauerom. Pita me:
Zato se drogirate?
To je teka re.
Zato konzumirate taj toksini proizvod?
Tragam za kratkotrajnim zadovoljstvima.
Treba da znate da negde u arhivama nacionalne policije postoji iskaz u
kome osoba po imenu Frederik Begbede izjavljuje da je korienje narkotika
potraga za kratkotrajnim zadovoljstvima. Va porez neemu slui. Kada je

an-Klod Lami postavio isto pitanje Fransoaz Sagan nekoliko godina ranije,
ona mu je odgovorila: Drogiramo se jer je ivot dosadan, ljudi su naporni, i
zato to vie nema velikih ideja koje bismo branili; nedostaje nam zabava.
elite li da umrete?
Sluajte, komesare, dok god moje zdravlje ne ugroava vae, ono vas se
ne tie.
Unitavate se?
Ne, dosaujem se. A to ne bi trebalo da bude va problem!
Kae mi da nastavim misao, a ja iznosim svoje neslaganje sa drutvom
koje pretenduje na to da titi ljude jedne od drugih, spreava ih da se
upropaavaju, kao da je ljudsko bie uopte sposobno da ivi bez prijatnih
poroka i toksine zavisnosti. Odgovara mi da nije on propisao zakon, samo ga
sprovodi... Poznata pria. Suzdravam se da mu ne ispriam kako se moja
porodica ogluila o zakone protiv Jevreja tokom rata. Ali samo sputam glavu i
uzdiem; francuski pravni sistem ima neeg zajednikog sa katolikom verom podstie ideju mea culpae-e. Imam utisak da sam ponovo postao detence, koje
sam nesumnjivo i bio, pozvano na razgovor kod direktora kole Bosue zbog
nekakve idiotarije. Inspektor nastavlja:
Nemojte initi sebi zlo. Imate erku.
Ponaam se kao neurotiar. Primetio sam da se udaljavam od onih koje
volim. Ako mi date kau, objasniu vam zato. Imate tri godine?
Ne, ali imam 24 sata, ili 48, ak 72. Mogu da produim pritvor dokle
god bude potrebno. Vi ste poznati u javnosti, dajete lo primer. Moemo biti
stroiji prema vama nego to bismo bili prema nekom drugom.
Prema reima Miela Fukoa, ideja biopolitike zaeta je u XVII veku,
kada je drava poela da stavlja u karantin leprozne i zaraene kugom. A
Francuska je zemlja slobode. to mi daje za pravo da traim Pravo da poseem
sebi krila, Pravo da padnem duboko, Pravo da se survam. To su Ljudska Prava
koja bi se morala nai u Predgovoru Ustavu zajedno sa Pravom da se prevari

svoja ena, Pravom da se spava sa prostitutkom, Pravom da se pui u avionu ili

pije viski u televizijskoj emisiji, Pravom da se vodi ljubav bez prezervativa sa
osobama koje prihvataju takav rizik, Pravom da se umre dostojanstveno kada
ste oboleli od neizleive bolesti, Pravom da se gricka izmeu obroka, Pravom
da se ne jede pet voki i povrki dnevno, Pravom da se spava sa osobom od
esnaest godina koja je pristala da ne podnese krivinu prijavu pet godina
kasnije za potkupljivanje maloletnika... Da nastavim?
Udaljavamo se od sutine. Droga je nevolja koja unitava ivote hiljade
mladih koji nisu iste sree kao i vi. Vi potiete iz dobre porodice, dobro
zaraujete, zavrili ste visoke kole. Niste za aljenje.
A ne! Molim vas, nemojte sad i vi! ta, ako je neko buruj nema prava
da se ali? Ceo ivot sluam iste gluposti, majku mu!
Veina delinkvenata koji su zatvoreni ovde veoma su siromani, mogu
da razumem zato oni skrenu sa puta...
Kada bi svi bogati bili sreni, kapitalizam bi odneo prevagu, a va posao
ne bi bio tako zanimljiv.
Vi ne razumete posledice tog sranja. A ja ih gledam svaki dan. Kokain je
zahvatio sve departmane, gradove, predgraa, stigao je i do najmanjih sela,
adolescenti trguju kokainom za vreme odmora! ta biste rekli da je vaa erka
proba u koli?
Tu me je uhvatio, njegovo pitanje me je prikovalo. Pre nego to sam
odgovorio, dobro sam razmislio. To je verovatno prvi i poslednji put da sam
imao drutveno-filozofski razgovor sa pandurom koji me je strpao u zatvor.
Trebalo je iskoristiti priliku,
To to se sa 42 godine ne pokoravam zakonu samo znai da sam se u
mladosti previe pokoravao svojoj majci. Treba da nadoknadim 20 godina
nepokoravanja. Svoju erku upozoravam na opasnosti koje joj prete. Ali nikada
ne bih mogao da se ljutim na nepokorno dete jer se ono na taj nain afirmie.
Naravno da grdim svoju erku kad je hirovita, ali bih bio daleko zabrinutiji kada

ona to uopte ne bi bila. Napisau knjigu o svom poreklu. Kad me ve tretirate

kao dete, to u i postati. Zato da bih objasnio svojoj erki da je uivanje vrlo
ozbiljna stvar, neophodna ali opasna. Zar ne razumete da je to jae od nas?
Uzrok tome je na nain ivota. Umesto to tuete rtve, bolje se zapitajte zato
je toliko mladih oajno, zato umiru od dosade, zato radije tragaju za bilo
kakvom ekstremnom senzacijom nego za turobnom sudbinom frustriranog
potroaa, normalizovane individue, formatiranog zombija, programiranog
nezaposlenog...
Ja sam policajac, vi ste pisac. Ne meajmo se jedan drugom u posao.
Kada neki klinac zapali auto, mi ga uhapsimo i poaljemo pred sudiju. Vi
pokuavate da analizirate razloge njegovog nihilistikog bunta... Vaa stvar.
Ali vi odbijate da shvatite da je taj proizvod samo povod za zbliavanje
sa drugima, posrednik meu nepoznatim licima, sredstvo da se zavara samoa,
idiotska ali ipak stvarna veza meu izgubljenim duama... Recite mi ako znate
ta bi mi to drugo pomoglo da se tako zdruim sa ostalim izgubljenim duama.
Dobro, u redu je... Pitam se samo kako ete biti u stanju da napiete
neto o svom poreklu.
A je li? A zato?
Pa, to svi znaju...
ta to znaju?
Pa to, da kokain ubija memoriju.
Sila je bio taj policajac. Ostao sam bez rei. Upravo sam shvatio zato
sam se cele noi u eliji ubijao da se prisetim onoga to sam zaboravio. Posao
pandura, kao i posao pisca, sastoji se u tome da priblii stvari koje na prvi
pogled ne stoje ni u kakvoj vezi jedna sa drugom. To nam je bila zajednika
crta: i on i ja ubeeni smo da sluajnost ne postoji. Svario sam ovu informaciju,
a zatim se presabrao:
U pravu ste, od kokaina se gubi pamenje, ivi se intenzivno u
sadanjem trenutku, a ve sutradan se osea loe. To je droga ljudi koji ne ele

ni da se seaju, ni da se nadaju. Koka sagoreva naslee; piem o njoj jer je ona

simbol naeg vremena. Kokain ima svoje mesto u mojim knjigama ne zato da
bih izbegao fenseraj ili tre (u tom sluaju koristio bih neto manje seljako, na
primer ketamin, MDMA, GHB, 2CB, DMT, PCP, BZP...) ve zato to ona
saima nau epohu, ona je metafora neprekinute sadanjosti, bez prolosti i bez
budunosti. Verujte mi, jedan takav proizvod moe samo da dominira sadanjim
svetom, a mi smo na samom poetku planetarne intoksikacije.
Nadam se da se varate.
I ja isto.
Imam utisak da lupetam, ni sam vie ne verujem u tu priu, smeno mi je
da branim lik drogiranog buntovnika u osam ujutru u kancelariji koja mirie na
ohlaenu kafu i miris ispod pazuha. ta zamiljam, da sam Oktav? Pruio mi je
primerak moje izjave koji je upravo izvukao iz tampaa.
Proitajte i potpiite. Sasluanje je zavreno, ispratiu vas u eliju i
faksirati izvetaj tuiocu.
Kad izlazim?
to pre budem poslao faks, pre e sudija odluiti da li emo vas i kada
pustiti na slobodu. Ali to svakako nee biti pre jedanaest, sudija tek tada stie u
kancelariju... A budui da ste poznati, stalo mu je do toga da lino pretrese
sluaj.
Ali, zar vi ne moete nita da uinite... klaustrofobian sam, poludeu
tamo, uasno je...
Znam, to i slui za to. elije u pritvoru specijalno su napravljene da bi
vas destabilisale i dovele u situaciju da nam sve ispriate. Ali, ne brinite, va
sluaj je banalan, trebalo bi da izaete do podneva.
To nije bilo tano, ali on to nije znao. Inspektor me je sa smekom na licu
ispratio do elije. Mogao je makar da bude poten pa da bude antipatian kad
sam ve morao da istrpim sve same neprijatnosti. Ali francuska policija je
oduvek znala da na vrlo ljudski nain bude krajnje nehumana. Nastavili smo da

nonalantno askamo na stepenitu, kao da me nee zatvoriti u pacovsku rupu

gde neu moi da se operem, ni da telefoniram kako bih obavestio moje
najblie, gde mi za itanje nee dati nita, ba nita, gde u biti kao crknuti pas,
gomila prljavog vea; i evo, ljubazno me zatvara u eliju sa tri brave na vratima,
meu zidove ukraene grafitima Jebo policiju i Smrt kerovima.
Naao sam se u drutvu sa nekim tipusom koji je uhapen zbog
egzibicionizma i krae. Nisam se usudio da ga pitam da li je prvo ukrao jabuke
pa onda nekoj muteriji pokazao svoj ud, ili ga je prvo pokazao kasirki pa onda
maznuo konzervu pasulja, ili je uinio obe radnje istovremeno, mada je
potrebno mnogo spretnosti da bi se istovremeno spustile pantalone pred
domaicom mlaom od pedeset godina i ukrao novanik. U svakom sluaju,
ova persona bila je pijana i agresivna, nije prestajao da vrea maralat, a kada
me je prepoznao, poeo je da mi preti, traio je da mu dam 10 000 evra, urlao
moje ime da bi i drugi zatvorenici znali da sam tu, a onda su oni poeli da
izvikuju ime televizijske kue za koju radim, da mi prete kidnapovanjem i
objavama razliitih informacija tampi. Re peder esto se ula iz njihovih
usta, kao opsesija, zaokupljenost ili moda neiskazana elja.
Imam jednog ortaka koji radi u poti, pronai e tvoju adresu za dva
minuta na internetu. Doi emo ti na vrata.
Nisam odgovarao, samo sam utao. Sklupao sam se u poloaju fetusa na
dueku od odvratnog sunera koji je leao na podu i pravio se da spavam usred
grudvica praine i mrtvih bubavaba. Ali nisam mogao da zaspim. Bilo mi je
ao to nisam zapamtio mantre hatha joge Sri Krinamaarje, koje zahtevaju
koncentraciju svih telesnih i duevnih snaga da bi se dostigla askeza.

15
Afektivni nedostatak
Stanujem u svom detinjstvu, useljavam se u njega, leem na mentalni
kau.
Jedina vlastita imena kojih se seam iz detinjstva jesu imena devojica u
koje sam bio zaljubljen, ali koje to nikada nisu saznale: Mari-Alin Deusi, sestre
Miraj, Klarens akar, Sesil Favro, Kler Gione, Miel Lutala, Beatris Kan, Agat
Olivije, Aksel Batonije... Mislim da se veina njih zabavljala sa mojim bratom,
ali su se vremena i mesta pomeala... Moja tetka Delfin uverava me da je prva
devojka koju sam poljubio u usta bila Mari-Alin, i da se to dogodilo u drvenoj
kabini velike plae u Getariju. Moja majka je dugo uvala fotografiju na kojoj
se nas dvoje drimo ispod ruke; ponosno se osmehujemo, kupai kostimi nam
se cede, a pesak mrsi kosu. Rupica joj se urezuje u obraz kad se smei, isto kao i
meni. Imali smo osam ili devet godina, poljubac u usta bio je za mene veliki
dogaaj, ali da li je to bio i za nju? Nemam pojma. Brat i tetka su je iz milote
zvali mojom verenicom, a ja sam crveneo. Da li sam ikad bio sreniji kao tog
zaboravljenog dana?
Bolje se seam prve devojke koju sam u usta poljubio jezikom. Bilo je to
dosta kasnije, imao sam trinaest godina i vraao sam se sa neke popodnevne
urke u ulici Busi. Devojka nije bila neto, ali mi je drugar koji je nosio
Wrangler teksas jaknu rekao da e prihvatiti da odigra jedan slow sa mnom.
Gurnuo je ka meni, a ja sam se sagnuo da veem pertle na kikersicama, ekajui
zapravo da mi umine rumenilo na obrazima. Bila je to jedna plavua po imenu
Vera, Amerikanka mojih godina. Kada mi se nasmeila, shvatio sam zato joj se
ne gadi metalna proteza koju sam nosio na zubima - i ona je nosila isti branik od
gvourije. Stavio sam ruke na njena ramena, ali ih je ona spustila na kukove;
bila je nadmonija. Roletne su bile sputene, Vera se oseala na znoj, a i ja sam
smrdeo ispod pazuha u majici Fruit of the Loom. etiri sijalice u boji (crvena,

zelena, plava i uta) treperile su gotovo u istom ritmu If you leave me now
Chicago-a (prvi poljubac, stojeki) i Im not in love 10CC (drugi poljubac, u
sedeoj pozi, na kanabetu). Svaki put se zaplaem kad ujem te pesme. Ako se
neko usudi da pria, promeni stanicu ili mu padne na pamet da utia zvuk dok
one idu na radiju, u stanju sam da ga ubijem. Kasnije sam saznao da je deak
koji me je upoznao sa njom naredio Amerikanki da izae sa mnom jer sam
pretio da postanem peder - stajao sam sm u oku i pio sok od jabuka i
borovnica, s glavom pognutom nad pare suvog kolaa na tanjiriu od kartona,
krijui nespretno moj ortodentski aparat. Sa trinaest godina bio sam jedini deak
u razredu koji se jo nije ljubio jezikom. Vera me je masno cmakala da bi
zabavila svoje prijatelje, moj prvi french kiss bio je rezultat poniavajue
opklade. Kada sam to saznao, osetio sam se posrano, ali sam bio ponosan to
sam prevalio vanu etapu u ivotu: prevrnuo sam jezikom po drugim protezama
a ne samo po svojoj! U dvoritu kole Montenj pravio sam se vaan najmanje
nedelju dana. U koli Bosue nije bilo devojica, te sam se u petom razredu
naglo naao u meovitom odeljenju dravne kole. Sve do te urke u ulici Busi,
nikada se ni sa kim nisam poljubio. U Montenju sam shvatio da e moj
pubertet biti litanija nemih ljubavi, meavina zlovolje i bola, nejasnih elja,
preruenih nezadovoljstava, apsolutne stidljivosti, dugi niz tihih razoarenja,
zbirka neuzvraenih gromovitih ljubavi, nesporazuma, neumesnih i uzaludnih
crvenjenja. Moja mladost uglavnom se sastojala od gledanja u plafon moje sobe
i presluavanja If you leave me now i Im not in love.
Jednom sam pobednikim tonom saoptio bratu da sam pomilovao po
grudima Kler, jednu lepu devojicu iz mog razreda. To su bila moja prva
milovanja grudi u povoju, preko majice Fiorucci i stegnutog grudnjaka,
opipavao sam tu okruglu rastresitu vrstinu, napetu nenost tvrdu u sredini,
okruglu mekou uspravljenog vrha... arl mi je tada rekao da sam debil, da je i
on mazio Kler po grudima, ali ispod majice; poto joj je skinuo grudnjak,
milovao ju je po koi, o svemoni bogovi... Ponovo sam ispao iz igre. Moj brat

je u pubertetu bio lui od mene. Sa esnaest godina tucao je devojke na krovu

nae zgrade. Jednom je razdeviio jednu ribu u naoj sobi, seam se prizora
krvavih arava koji su ujutru zabrinuli nau majku i udesetostruili moje
divljenje. Ja sam bio stidljivi a on otkaeni sin. U jednom trenutku odluio je da
se disciplinuje, da ukroti bolesnika u sebi... Pohitao sam da nastavim tamo gde
je on stao.
Nisam zaboravio ni Klarens akar, kominicu od preko puta iz ulice
Koetlogon. Bio sam zaljubljen u nju, ali joj to nikada nisam rekao. Previe sam
crveneo da bih bio u stanju da razgovaram sa njom. Crveneo sam kao rak kad
bih je ugledao na drugom kraju kole; ak i kada nije bila u blizini, dovoljno je
bilo da je neko pomene. Svi moji drugovi su mi se rugali. Uvee bih se zatvarao
u kupatilo i vebao da izgovorim njeno ime a da ne pocrvenim, nisam mogao da
spavam nou. Ali im bih stigao u kolu, isto bi se ponavljalo. Dovoljno je bilo
da pomislim na nju ili da neko nasluti da bih mogao da pomislim na nju ili da ja
pretpostavim da neko moe da zamisli da bih eventualno pomislio na nju, i
postajao bih crven kao bulka. Posmatrao sam je iz svoje sobe kako veera sama
sa majkom, u zgradi preko puta. Bila je to jedna crnka sa ikama i dugakim
nosom. Ne znam zato sam bio tako zaljubljen u tu susetku. Njena majka i ona
imale su isti nos: ponekad je jedan detalj dovoljan da razbukti divno oseanje.
Klarens akar ne zna nita o toj strasti. Ona je za mene bila sve, a ja za nju
nisam bio nita. Nikad se nisam usudio da joj priem, nemam predstavu ta se
sa njom zbilo. Napisao sam njeno pravo ime kao odrasla osoba, ali ako mi jedna
etrdesetogodinjakinja prie jednoga dana na Sajmu knjiga i izgrdi me to sam
je pomenuo u poslednjoj knjizi, gotovo da sam siguran da u ponovo
pocrveneti, ak i ako je porunela, to bi bilo jo neprijatnije.
Moja zavisnost od enskih usana potie od tih silnih odbacivanja,
okrenutih obraza, dejih ljubomora i pubertetskih frustracija. Kada vas toliko
puta odbiju, i kada ste se toliko nadali a niste se usudili, kako da ne provedete
ostatak ivota doivljavajui svaki novi poljubac kao pobedu? Nikada neu

uspeti da se oslobodim misli da je svaka ena koja me poeli najlepa na svetu.

16
Prohujali dani u Nejiu
Nisam ni silovan, ni prebijen, niti naputeno dete, ja sam samo drugi sin
jednog para koji potie sa jugozapada Francuske. Nakon razvoda, ostao sam sa
majkom koja me je odgojila, iako sam sa ocem provodio jedan vikend meseno
i deo raspusta. Izvod iz matine knjige roenih neopozivo tvrdi da sam roen
21. septembra 1965. godine u Neji-sur-Sen, u bulevaru du ato broj 21, u 21.05
h. A zatim nita. Detinjstvo mi je izmaklo kao jutarnji san, to se vie trudim da
ga se setim, ono se vie udaljava u izmaglici.
Svet u kome sam roen nema nieg zajednikog sa ovim danas. Bila je to
Francuska pre maja 1968, kojom je jo uvek upravljao jedan general u sivoj
uniformi. Danas imam dovoljno godina da mogu da primetim kako je nestao
jedan nain ivota, govora, odevanja, eljanja, kao i televizija sa samo jednim
kanalom, ija je glavna emisija bio crno-beli prenos cirkuske predstave
(Zvezdani podijum). U to vreme policijski slubenici imali su zvidaljke i bele
tapove. Dvadeset godina nakon Auvica i Hiroime, 62 miliona mrtvih,
deportacije, osloboenja, gladi, siromatva, hladnoe. Odrasli bi o ratu poeli da
priaju tie kada bi deca ula u sobu. Skakali bi u mestu svake prve srede u
mesecu u podne, kada bi zauli sirene za uzbunu. Njihova jedina opsesija tokom
moje mladosti bio je komfor. Posle rata, u narednih pedeset godina, svi su
postali gurmani. Zato je moj otac izabrao vrlo unosnu karijeru u biznisu, iako je
njegov pravi poziv bila filozofija.
Ili smo u obdanite u Nojiu koraajui jedan iza drugog i drei kanap u
ruci. iveli smo u prizemlju jedne vile u tihoj ulici, u kojoj su se uzdizali platani
i kandelabri, u ulici Sen-Dejms, koju smo tada izgovarali Sinam, u broju
28. Bila je to uliica bez radnji i buke, u kojoj su ak i sluavke aputale. Naa

soba gledala je na malo dvorite obrubljeno ivom ogradom i ruinjakom. Bila

je tu i alosna vrba. Nekoliko puta sam se vratio na to mesto, peice, da vidim
da li e mi to osveiti pamenje - nije pomoglo, ali je vrba i dalje alosna.
Oekivao sam da e iskrsnuti neke zaboravljene slike, ali nisam prepoznao ni
travu na kojoj sam prohodao. Obuzeo me je spokoj, mir koji se iri iz te
bogatake ulice. Kako su moji roditelji uspeli da se posvaaju u jednoj tako
tihoj ulici? To je rezidencijalna aleja koja oponaa neku vrstu idealnog sela
usred parikog predgraa. Mogli bismo isto tako biti i u Londonu, blizu
Grozvenor skvera, ili u Hamptonsu, iji se travnjaci blago sputaju ka Atlantiku
(i Senom zameniti okean). Majka mi je rekla da nas je kao bebe etala u teget
kolicima sa velikim metalnim tokovima i belim gumama marke Bonnichon.
Jednoga dana srela je glumca Pjera Frenea, koji je stanovao u blizini. Uzviknuo
je: Kakva lepa deca! To je bio moj prvi kontakt sa ou-biznisom. Moja majka
je nosila kotski mini kilt svetloroze boje; na nekim slikama iz tog perioda lii
na Nensi Sinatru iz skopiton21 filma Sugar Town iz 1967.22 Moj brat i ja bili smo
obueni u Molli, a kasnije, kad smo prohodali i poeli da trkaramo, nosili smo
mantilie od tvida sa somotskim okovratnicima, kupljene u londonskom
Herodsu. Ali utopija nije bila tako besprekorna kao naa odea.
Mama je morala da podnosi ameriku svekrvu, koja je stanovala u
neposrednoj blizini, i nenajavljeno upadala da bi donela kutiju after ejta. U to
doba svekrve koje su ivele u paralelnoj ulici (Delaborder) jo uvek se nisu
terale sa vrata kad bi dolazile da dele savete o vaspitavanju unuica. Nana je,
izgleda, neprestano kritikovala nau dadilju, jednu Nemicu koja je bila lan
Hitlerove omladine - An-Gret bila je vrlo autoritativna i armantna dama koju
pad Rajha nije spreio da i dalje praktikuje gvozdenu disciplinu. Moje seanje
21 Scopitone je duboks sa 16 mm filmskom trakom; to je prethodnik muzikih video spotova, a izmiljen je u
Francuskoj 1960. godine (Prim. prev.).
22 Ive got some troubles but they wont last
Im gonna lay right down here in the grass
And pretty soon all my troubles will pass
Cause Im in shoo-shoo-shoo- shoo-shoo sugar town.
(Prevod; Imam briga, ali one nee potrajati/Lei u na travu/I sve moje brige e proi/jer ivim u
eernom gradu.)

na nju je zeleno i bodljikavo jer je od glave do pete bila obuena u odeu od

hrapave vune. Prve rei koje sam uo bile su izgovorene sa nemakim
akcentom. An-Gret je imala maniju da lie maramice kako bi nam obrisala lice
svojom pljuvakom. U to doba maramice nisu bile od papira. Dvadeset godina
ranije Bulonjska uma bila je omiljeni park nemakih oficira, ali ona to moda
nije znala.
Roditi se u Neji-sur-Sen ne predstavlja, naravno, ivotni hendikep, ali
ovo mesto ne ubrizgava dozu borbenog duha. Ulicu smo prelazili u tiini, koju
su prekidali samo cvrkut vrabaca i brujanje engleskih kola. Moja kolica svakako
su se etala pod drveem u Bagateli, znam da se moj brat umalo nije udavio u
jezercetu Sen-Dejms u koje je, jednoga dana kada se majka za trenutak
okrenula, zaronio pre nego to je nauio da pliva, i ponekad sanjam kako
plovim barkom po toj tajanstvenoj ruiasto-zelenoj umi. Nebo prolazi iznad
moje glave, isprepletane grane kestenovog drvea prave mreu na nebeskom
svodu, a ja tonem u san kraj jezera u Bulonjskoj umi, uspavan pljuskanjem
vesala zaronjenih u mirnu vodu. Dekor mog ranog detinjstva jo uvek postoji,
ali svaki put kada uem u njega, ne mogu niega da se setim. Samo mi se ini
da imena potiu iz nekog drugog doba, iz neke udaljene zemlje, zastarele i
nestale, iz nekog neobino poznatog predela... Veliki slap sa vetakim
stenama podsea me na neku tajnu peinu, magino grotlo koje se krije iza
vodopada... Restoran Katelansko polje i defile skupih automobila pred
njegovim ulazom mea se u mom seanju sa ulaskom u glavnu aleju vile Navar
u Pou... Vrt aklimatacije, sa svojim vrtekama i raznobojnim lampicama,
kricima majmuna, mirisom brabonjaka i vafli, bio je na raj, na minijaturni
Diznilend... Vila na ostrvu, drvena kua donesena iz vajcarske i sputena na
sredinu jezera, bila je planeta oko koje su se kao sateliti okretale bele barke,
krei sebi put meu labudovima i lokvanjima... hipodrom Lonam sa svojom
uparaenom

gomilom,

kolima

koja

trube,

pokvarenom

vetrenjaom,

prodavcima prognoza, konjima koji idu na merenje, morem eira i kiobrana...

Glineni golub sa svojim dinovskim suncobranima, belim stolnjacima i

alejama ljunka koji kripe pod mojim bebi sandalama kao zgaeni keks...
Jesam li to sve doiveo ili upravo izvodim istorijsku rekonstrukciju sopstvene
linosti? U prva tri romana preinaio sam majino ime i nazvao sebe
Maronije,23 to je istovremeno oma liu iz Bulonjske ume, rastinju koje
pravi kineske senke i zelenim odsjajima kestenovog drveta u cvetu u aveniji
Madrid. Pa onda Pariski Polo u koji se moj otac ulanio 1969... Ljudi su
odlazili u Polo da ogovaraju Goluba, u Golub da bi sa prezirom govorili o
Rejsingu, a u Rejsing kad vie nisu bili lanovi ni jednog ni drugog kluba,
to je bilo sluaj sa Jevrejima. efovi hotela nosili su bele sakoe, to je bilo u
doba dok jo nisu iskopali bazen, brat me je uio da pravim kule od peska,
gaali smo se kestenjem sa onima koje je moja majka nazivala odvratnom
bogatakom decom, dok se iz pozadine uo prigueni zvuk teniskih loptica i
klizanja platnenih patika Spring Court po tuenoj zemlji oker boje. Stalno mi
nailazi jedna slika: argentinski igra poloa pada sa konja, me se prekida, kola
hitne pomoi jure preko trave, iz njih izlaze bolniari, podiu nosila, hitna
pomo odlazi, to je beli brejk sitroen DS, povreeni igra nosi duboke braon
izme... Belo i braon kao boje club-house-a koji lii na cottage sa Long Ajlenda.
Gledam kola hitne pomoi oevim dvogledom koji sam okrenuo naopako tako
da kola izgledaju jo manje i jo udaljenije, kao moja seanja. Dinja je sluena
na kockicama leda, jagode sa gustom pavlakom (lag je uao u modu tek
kasnije), a nas je bilo malo sramota kad je Nana grmela na engleskom zbog
spore usluge. Po izlasku iz Poloa, okretao bih se da se kroz zadnju
oferajbnu bentlija divim Bagatelinom Trianonu ili pak dvorcu iz 1920, koji je
dugo bio samo skvot, i uz iji je bok stajala zupasta kula kao ona u dvorcu
Voguber, sve dok se srednjovekovna slika ne bi udaljila u sivoj kii... Danas u
Bagateli zvone mobilni telefoni, zuje kros motori, tinejderi se deru dok igraju
23 Chasteigner, ime autorove majke ima etimologiju u rei chtaigne, kestenovo drvo, a marron znai divlji
kesten (Prim. prev.).

fudbal na travnjaku, porodice peku kobasice na rotilju, sa geto-blastera treti

Womanizer Britni Spirs. Danas se vonja engleskim kolima smatra
razmetljivom; pre etrdeset godina, Bulonjska uma bila je identina onoj koju
je opisao Prust poetkom veka. esto dolazim ovamo na relije, teniske meeve,
na popodnevno kupanje u bazenu ili zbog transseksualnih felacija. Bulonja vie
nema onaj isti arm kao ezdesetih godina, u to doba nije bilo transvestita na
zadnjem seditu visokog sivog automobila moga oca, ve mali podnoak od
akaua, Doan Baez i miris antikvarne koe. I jedan deak u senci, koji sedi
pored starijeg brata i krije se kao crvena ribica u akvarijumu.
Izmeu 1965. i 1970. godine u mom ivotu nije bilo nikakve buke. Neji
je bio neka vrsta eneve, izuzetno isto selo sa izuzetno istim vazduhom, u
kome je vladala dosada kao neka vrsta prihvaenog pravila zarad oseaja
sigurnosti. Neji je mesto u kome vreme samo prolazi. Kako opisati muklu tiinu
departmana O-de-Sen a ne biti opscen? U pravu je komesar VIII arondismana:
moja alba je neshvatljiva. iveli smo u jedinom mirnom kraju, kraj Bulonjske
ume. Postoje dva Nejia-sur-Sen: kad se sputate niz aveniju ari de Gol ka
Defans, Neji ik vam je sa leve strane, a seljaki Neji je sa desne, tamo gde je
optina. U pravcu Bulonjske ume kue su lepe, buroazija ima diskretan arm,
zato bi se neko alio to je tamo roen? Zato to je taj svet nestao, taj ivot se
razbio u paramparad, zato to nismo bili svesni koliko smo bili sreni, zato to
bajke ne mogu da traju veno. Moda pljujem a posteriori sav taj luksuz zato da
ne bih alio za onim to je izgubljeno.
Roen sam pod staklenim zvonom, u komfornom getu ije su bate
ograene ivom ogradom koju teu vrtlarskim makazama batovani u radnikim
odelima, u kome se ruava iza bele ograde u tiini a laktovi se ne dre na stolu.
U etiri po podne An-Gret, sa keceljom preko bluze, slui uinu - okolatine
(tako se zove okoladni kroasan na beameskom dijalektu), koje smo umakali u
au mleka sve dok ne postanu suneraste, ili smo grickali kockice pulen crne
okolade na puter kiflama, i ponekad ostavljali i po koji zub na njima. Nutela

jo uvek nije bila pristigla iz Italije, ali smo ponekad vakali pare hleba
namazano puterom i posuto benkom u prahu. Bila je to atmosfera zatvorenih
parkova, mlohavih partija tenisa iz Vrta Finci Kontinijevih Vitorija De Sike
(1971). Ovaj film opisuje uspon faizma i propast jedne porodice tokom rata.
Kod nas je preokret nastupio dvadeset godina kasnije, u maju 1968. godine moji
roditelji su naprasno poeli da se zanimaju za te skupove pobunjenika koje su
posmatrali iz sivog bentlija na Odeonu, ne znajui da e ih talas tog osloboenja
potopiti i povui za sobom i njihov rastanak.
Jedina stvar tea od toga da se postane buruj je prelazak u drugi stale meni se taj izraz vie dopada od dekadencije, koja zvui folirantski. Kako se
moemo otresti uglaenog vaspitanja, svojih slabosti, predrasuda, kompleksa,
krivice, trapavosti, razdeljka sa strane, dempera sa rolkom koji grebu vrat,
blejzera sa zlatnim dugmadima, pantalona od sivog tofa sa crtom po sredini
koje peckaju noge, tatine, snobovskog naina izraavanja i lai? Tako to emo
izgubiti memoriju. Francuska drava ini sve to je u njenoj moi da se njeni
stanovnici popnu na drutvenoj lestvici, ali ne postoji nita to bi im pomoglo
kad se niz nju survavaju. Imuni, kad se suoe sa propau, mogu samo da
pobegnu u amneziju. Moj otac je mnogo i vrlo velikoduno radio na tome da
njegova familija ne oseti propast Medicinskih ustanova u Bearnu krajem
sedamdesetih godina. Nije uspeo da nas sprei da saznamo da nam je porodica,
nekada najbogatija u Pou, propala. Smrt naih baka i deka i sudske rasprave oko
podele vlasnitva koje su usledile, obeleile su moje detinjstvo i zagorale moj
pubertet. Seam se neasnog pitanja koje je, navodno, moja prababa sa majine
strane postavila kada joj je moj otac bio predstavljen u zamku Voguber: Je li
plemenit? Grofica de astenje ga je toga dana podvrgla svom uvenom testu
sa foa gra: slukinja je donela tanjir sa nekoliko kriki koje je trebalo jesti
viljukom, a ne namazati na hleb jer bi inae bio zauvek i nepovratno etiketiran
kao puanin. Moja majka ga je upozorila, te je an-Miel briljirao na ovom
testu...

Propali smo nepunih petnaest godina kasnije. Begbedeovi su preli sa

jednog naina ivota na drugi, od klana plemia zemljoposednika, ukorenjenih u
varljivoj venosti kao drvee u parku vile Navar, postali su moderni novi
buruji, bez korena, urbani, efemerni i uurbani, uurbani jer su znali da su
krhki. Napustivi Neji, da bismo se preselili u XVI arondisman u Parizu, uleteli
smo u ubrzanje koje ne zna za seanje, meu ljude kojima se uri i koji nemaju
vremena za gubljenje - mi smo izmislili jednu novu buroaziju koja nije imala
taj luksuz da se zanima za izgubljeno vreme.
Teko je oporaviti se od problematinog detinjstva, ali je moda
nemogue oporaviti se od prezatienog detinjstva.

17
Klaustrofobino poglavlje
Samo da vas upozorim: ako me odmah ne pustite na slobodu, napisau
knjigu!
Na kraju sam, kao i moji susedi iz elije, poeo da pretim. Svi koji su
uhapeni te noi ve su bili izali toga jutra, osim jednog mladia, koji je udario
u skuter pred policijskim kolima. Ne prestaje da ponavlja: Ti e moda morati
dugo da ostane... Hvala ti to me tei. Gura glavu u ruke, oajan je jer e
zakasniti na posao, to znai da e ga izgubiti. Imam utisak da sam u ovoj
kloaki ve sto godina, zaboravljen zauvek. Jedan slubenik u uniformi donosi
nam tanjir piletine, koja mirie na ribu, u sosu sa povrem i pirinem. Mora da
je piletina uzgajana u akvarijumu i hranjena planktonima. Nemam pojma koliko
je sati, jedanaest ili podne, gadi mi se moja izguvana odea. Poinjem da se
molim: recitujem Oena i Zdravo Marijo, ne zato to sam bogomoljac, nego
zato to ne moe da mi kodi, a i spreava me da mislim. Najstranije mi je da
mislim na one koje volim, izjeda me to to mi nedostaju, kao i njihova
potencijalna briga. Otkrivam kako je jezivo biti zatvorenik, pretvaram se u

ekspres lonac. Moram da uloim nadljudski napor da ne razmiljam o tome

kako napolju postoji neki svet u kome se svi slobodno kreu. Gotov sam, iako
se borim da se ne stropotam. Nekoliko minuta kasnije, primeujem da su mi
potekle suze klaustrofobije. Ne liim ba na Tonija Montanu sa mokrom
bradom koja podrhtava. Ja sam od onih to se lako zaplau: na primer, svaki put
kad moja erka udari u pla preda mnom, ja je imitiram, to ba i nije najbolji
nain da je uteim. Najgluplja televizijska melodrama od mene napravi tucavo
novoroene, ma katastrofa. Nisam znao da sam klaustrofobian. Ovaj prinudni
boravak u tamnici podsetio me je na dva stravina napada panike koja sam
doiveo: jednom kada sam obilazio peine u Saru (panika, kako se ulaz u peinu
udaljavao znojio sam se sve vie - uo sam da se ljudi isto tako oseaju u
egipatskim piramidama), a druga tokom gotikog koncerta u katakombama u
Parizu (trebalo je da se uzveremo nekakvim uskim, vlanim i mranim
prolazom da bismo stigli u podzemnu salu pokrivenu grafitima, i odjednom me
je obuzeo jeziv oseaj da u biti iv sahranjen, osetio sam ukus pepela u ustima
i poeleo da se bacim na zidove; ne smem ponovo da razmiljam o tome ili u
dobiti napad tahikardije). Tada sam, kao i danas, poeo da se guim pri samoj
pomisli da nisam u mogunosti da momentalno izaem na sve vazduh.
Klaustrofobija je utapanje na suvo, bez vode, meavina guenja i histerije. U
strahu od guenja poinjem da se guim, kao to crvenim iz straha da ne
pocrvenim. Pitanje koje probada klaustrofobinu osobu, gloe je i nagriza joj
nerve, glasi ovako: Kako da prihvatim misao da sam ovde NEZAVISNO OD
MOJE VOLJE? Zatvorenik je nomad koji to nije znao. Naprasno izolovan, on
otkriva svoju sudbinu autostopera. Zatvorenik razmilja o samoubistvu, ali kako
da okona sebi ivot? Nisu mu ostavili nikakav otar predmet, ni kanap, ni kai,
ni pertle da se udavi. ak su i neoni na plafonu zatieni elinim reetkama
kako bi se izbegao svaki pokuaj usmrivanja strujom. Mogao bi da udara
glavom o pod, ali, budui da je okruen kamerama za nadzor, uvari bi svakako
intervenisali na vreme; proao bi sa slomljenim nosom, otvorenom arkadom i

produenim pritvorom dok mu ne izlee podlive u ambulanti.

Primeujem da izvan tamnice na zidu stoji polica na rasklapanje poduprta
dvema metalnim ipkama. Imao bih dovoljno mesta da gurnem glavu u otvor.
Treba samo da traim da izaem da piam i mogao bih da se bacim u metalnu
omu. Ako brzo okrenem glavu za 180 stepom u tom otvoru, slomiu vrat,
udaviu se, obesiu se na 50 centimetara od poda, dovoljno mi je samo nekoliko
sekundi njihove nepanje da to uinim, nadzornik ne bi imao vremena da
reaguje. Pa ipak, nita mi ne garantuje da ne bih zavrio kao tetraplegiar.
Mogao bih da zavrim u kolicima, diktirajui knjige onim kapkom kao to to
ini an-Dominik Bobi, novinar koji me je zaposlio u Elle-u 1997. Elegancija
kojom je opisao svoje stradanje daje mi snage. Setio sam se jedne reenice:
Kad ve balavim, bolje da balavim na demper od kamira. Ko sam ja da
razmiljam o samoubistvu posle jedne noi provedene u pritvoru, to je ipak
manje strano od zarobljenitva u sopstvenom telu pretvorenom u skafandar.
Duboko udiem da bih odagnao strepnju. Pokuavam da brojim sekunde kao to
sam nekada brojao ovce da bih zaspao, pre nego to sam dovoljno odrastao da
mogu da uzimam stilnoks svake veeri. Nabrajam brojeve telefona koje
poznajem, listu knjiga koje sam proitao ove godine, televizijske programe po
danima. Oseaj zatvorenosti apsolutna je tortura, nema sumnje da lii na
kinesko muenje kapljicama vode. Vreme se iri, sloboda izgleda kao udaljena
svetlost u dnu beskrajnog tunela, lua koja se udaljava i ponaa kao Hikokov
zum u Vrtoglavici. Da bi doarala vrtoglavicu junaka koga igra Dejms Stjuart,
kamera se udaljava i istovremeno brzo zumira prednji plan, konstrukcija
stepenita se izduuje, slika se deformie, Dejms Stjuart ima vrtoglavicu, ja
sam Dejms Stjuart. Moje telo ponovo pati: izolovan, naputen, imam utisak da
me niko nee spasiti, da su me zaboravili pod zemljom, za vjeke vjekova.
Hiljade kljuaonica i brava dele me od spoljanjeg ivota. A tek sam dvanaest
sati zatvoren. Ne usuujem se da zamislim kroz ta prolaze oni to su zatvoreni
na due. Kada sam bio porotnik na sudu, poslao sam mirne due silovatelje i

ubice u zatvor na osam, deset, dvanaest godina. Danas bih bio popustljiviji. Svi
graani koji su pozvani da budu porotnici trebalo bi da provedu malo vremena
iza reetaka kako bi znali na ta osuuju optuene. Ljudski mozak u pritvoru
prevakava, zamilja, mori se, vrti u krug do besvesti. Treba imati snage i
pretvoriti se u benediktinskog monaha za tren oka. Odrei se sveta, zaroniti u
sebe, odbaciti svaku elju. Pomirljivo prihvatiti svoju sudbinu. Izgubiti
radoznalost, egzistencijalnu zapitanost, postati biljka. Savreno sam svestan da
je ova avantura smena i da sam samo razmaeno dete lieno svog komfora,
kanjeno zbog ekscesa retardiranog bogatog klinca. Nemojte prezreti moju
patnju, Francuzi su se estoko borili za komfor nakon Osloboenja. To to
zovemo slobodom bila je, pre svega, borba za prijatniji ivot od onoga kojim su
iveli nai prethodnici. Moj bol, dakle, nije dostojan prezira; kada malo bolje
razmislite, ljudski komfor predstavlja jedini stvarni napredak XX veka. Komfor
je zaborav na Knoll kanabetu.
Jednoga dana svi zatvori bie pretvoreni u muzeje bola, koje e nai
unuci poseivati sa strepnjom i nerazumevanjem, kao Alkatraz, koji sam posetio
sa ocem i bratom u zalivu San Franciska kada sam imao deset godina, ha, evo
nove uspomene! Godine 1975. najpoznatiji zatvor na svetu bio je ostrvo
okrueno ajkulama. Otkad je zatvoren, moe se posetiti kao zamak na Loari.
Toga dana nebo je bilo narandasto, kao zarale elije i most Golden Gejt.
Stigli smo do njega feribotom. Forest Mars, vlasnik istoimenih okoladica,
organizovao je za mog oca i njegova dva sina put u Ameriku. Na turistikom
prospektu pisalo je Alkatraz tura. Pratili smo vodia, preruenog u zatvorskog
uvara, koji je priao stravine anegdote i pokazivao debele reetke elija,
dvorite po kome su zatvorenici etali, Al Kaponeovu tamnicu, vlane i mrane
elije u koje su zatvarani najvei goropadnici, debljinu zidova, kazne, pokuaje
bekstva koji su se zavravali utapanjem ili gozbom za ajkule. Te noi, u hotelu
Fermont, ari i ja imali smo komare dok je tata hrkao u svojoj sobi.
Udarite pisca po glavi - nee nita izai - Zatvorite ga - preplavie ga

seanja.

18
Razvod na francuski nain
Napisao sam razvod, ali mojim roditeljima trebalo je mnogo godina da
izgovore tu re. Kao i u sluaju dogaaja u Aliru, retorika Pete Republike
prekomerno je koristila litote, ak je i rak ora Pompidua bio tabu. Razvod
mojih roditelja bio je sakrivan pod tepih, izbegavan, ublaivan, izbrisan; majka
je na naa pitanja odgovarala da je otac na slubenom putu mnogo pre nego
to se pojavio Kusturiin film; njihove zajednike fotografije bile su izloene na
vidnom mestu u dnevnoj sobi naeg stana u XVI arondismanu kao da se nita
nije promenilo. Stvarnost je bila poricana, majka je elela da verujemo kako
ivot tee svojim normalnim tokom, i da se nipoto ne brinemo zbog oevog
gotovo permanentnog odsustva poetkom sedamdesetih godina. U to doba
enski asopisi nisu savetovali da se deci u ranom uzrastu kae istina. Fransoaz
Dolto jo nije bila objavila Decu kao vii cilj, beba jo nije bila postala linost.
Majka se krajnje dobronamerno trudila da ostane dostojanstvena i da ne govori
mnogo na tu temu. Razvod kao tema nije postojao. Moj otac se pretvorio u
Nevidljivog oveka (koga je glumio Dejvid Mekalum u televizijskoj seriji koja
se davala u to vreme). Na kraju smo zakljuili da nas je otac ostavio zbog svog
posla, da je radio dan i no i putovao preko itave godine. Ne seam se avenije
Anri Martan, tamno braon dupleksa sa zidovima prekrivenim japanskim
tapetama Nobilis u kome sam gledao adokse kako pumpaju od 1969. do
1972.24 Moja jedina uspomena na to doba, to je veoma udno, jeste seanje na
jednu pobunu koja se nesumnjivo odigrala te godine. Roditelji su povezli mog
brata i mene oevim zelenim roverom. Automobil je tiho klizio po autoputu.
Otac je bio veoma napet, padala je kia, majka je utala, uli su se samo brisai
24 Les Shadoks, veoma popularna francuska animirana serija koja se davala od 1968. do 1973. i zbog velikog
uspeha ponovo od 2000. godine (Prim. prev.).

na oferajbni koji su tiini davali ritam kao metlica dez bubnjara. Posmatrao
sam kroz boni prozor kapljice kako se kotrljaju unazad kao da bee od munog
mirisa sedita od be koe. Taj miris koe u starim engleskim automobilima
zauvek e, u mom duhu, ostati vezan za te nestale godine koje su usledile za
razvodom mojih roditelja. Svaki put kada uem u automobil ija sedita miriu
na crknutu kravu, moram da savladam muninu. Otac je na kraju parkirao kola
ispred visoke zgrade od crvene opeke na kojoj je pisalo: Pasi Buzenval (mami je
to ime liilo na Buhenvald25). arl i ja bili smo prestravljeni: to mesto je zaista
izgledalo kao zatvor. to je, na neki nain, i bilo: otac je planirao da nas upie u
katoliki internat u Roej-Malmezonu, i to ne da bi nas kaznio ve da bi nas,
moda, udaljio od ljubavnika nae majke, poslao na selo, zatitio od razvoda, i
ko zna zbog ega jo, ali je, im smo izali iz automobila, uvideo koliko je ova
ideja bila apsurdna. Neto ranije, majka je pokuala da me upie u mlade skaute,
a ja sam trei pobegao odande. Otac je promrmljao:
O, vidite... Ima teniski teren i bazen...
Tada je moj stariji brat, koji je u tom trenutku imao osam godina, uzeo
re i vrlo smireno kazao:
Ako nas upiete ovde, pobei emo u toku noi, umai emo, otii emo
jo prve noi, mi nikada neemo spavati na ovom mestu.
Mislim da je otac tada iz nervoze preao u emociju. Danas znam da mora
da je video svoje komarno detinjstvo u internatu opatije u Sorezu. Roditelji su
sasluali objanjenja tokom posete koli. Uenici internata okupili su se oko
rovera; razmakli su se da nas propuste. Atmosfera u automobilu bila je glasnija i
veselija nego u dolasku; dok smo sluali vremensku prognozu Albera Simona u
emisiji Europa Broj 1, svi smo prasnuli u smeh. Njegov pitav i meketav glas
kotrljao je r: Veme e biti pvomenljivo na Meditevanu, a zatim je tata
ubacio u super osmicu Rubber Soul, najbolji album Beatles-a, koji su se takoe
raspali, i mi smo pevali Baby you can drive my car, and Baby I love you, beep
25 Buchenwald, nacistiki koncentracioni logor (Prim. prev.)

beep yeah i mahali glavom kao skladna porodica, to vie nismo bili. Izvukli
smo se za dlaku. Mama se preselila u VI arondisman i upisala nas je u kolu
Bosue. Toga dana lanac prenoenja porodine nesree zaustavio se
zahvaljujui pobuni moga spasitelja arla.
Znam i to, jer mi je majka ispriala, da je krv poela da mi curi na nos od
kada su se ona i otac razveli. Dobio sam neznatnu bolest zvanu epistaksis: krvni
sudovi u mojim nozdrvama bili su veoma osetljivi, na granici hemofilije. Na
svim mojim kouljama bilo je fleka od krvi, svakodnevno mi je crvena fontana
tekla niz lice, nagutao sam se mnogo hemoglobina, a mnogo sam ga i povratio,
bilo je prilino spektakularno, toliko sam krvario na nos da sam bio veoma bled.
Moja erka Kloe plai se krvi, ne usuujem se da joj ispriam da sam odrastao u
krvi, u piamama uprljanim crvenom bojom, i da sam se esto budio u lepljivoj
vlazi krvavog jastuka. Vampir samoga sebe, navikao sam se bio na slani ukus
koji mi je svakodnevno tekao niz grlo. Gutao sam litre crvene tenosti koja nije
bila vino. Usavrio sam bio nepogreivu tehniku za zaustavljanje krvarenja
(pritisnuti nozdrvu pet minuta i ne zabaciti glavu, saekati da se krv koagulie)
ili podsticanje (udariti nazalnu kost ili iskopati noktom krastu u nozdrvi), i krv
bi poela da tee u krupnim kapima po podu kuhinje ili po lavabou u kupatilu,
crvena sunca orosila bi fajans, ovo je moja krv koja se za vas proliva. Posle
osam dana uestalih krvarenja, isprovociranih moda iz nestaluka, hira ili
potrebe da se privue panja, majka me je, oseajui se uasno krivom zbog
procedure razvoda, koja se odigravala u tom trenutku, odvela po velikom
pljusku u deju bolnicu kod uvenog lekara, specijaliste pedijatrije, profesora
Vialata. Ova velika zverka uplaila ju je pomenuvi poetak anemije i odbivi
da iz dijagnoze iskljui mogunost pojave leukemije, te je preporuio oporavak
na moru.
Odatle potie moja prva uspomena: Getari iz 1972. je moj kamen iz
Rozete, moja Obeana zemlja, moj Neverlend, tajna lozinka mog detinjstva,
moja Atlantida, svetlost koja dopire iz minulih vremena kao one zvezde koje su

se ugasile pre nekoliko hiljada godina ali i dalje svetle i prenose nam vesti iz
udaljenih taaka svemira i sa drugog kraja vremena.
U Getariju sam 1972. godine bio jo uvek ist i nepovreen. Kada bi ovaj
tekst bio DVD, na ovom mestu pritisnuo bih pause kako bi ta slika ostala
zauvek zamrznuta u vremenu. Moja utopija stoji iza mene.

19
Van Vouktovo ne-A i Fredovo A
Moje detinjstvo treba ponovo izmisliti, jer je detinjstvo roman.
Budui da je Francuska nacija koja pati od amnezije, nepostojanje mog
seanja nepobitni je dokaz mog dravljanstva.
Amnezija je la iz propusta. Vreme je kao aparat, slike samo defiluju.
Jedini nain da saznamo ta se dogodilo u mom ivotu izmeu 21. septembra
1965. i 21. septembra 1980. godine jeste da izmislim dogaaje. Mogue je da
sam verovao da patim od amnezije i da sam samo lenjivac koji nema mate.
Nabokov i Borhes kau gotovo istu stvar: mata je oblik seanja.
Kad budem izaao odavde, prelistau majine albume sa slikama, kao Ani
Erno u Godinama. Te poutele slike dokazuju da je moj ivot negde poeo. Na
fotografiji slikanoj u bati vile Patrakeneja u Getariju, moj brat i ja identino
smo obueni: plavo-bele rolke sa dugmiima na vratu, sive bermude, na nogama
kikersice, kupljene u radnji Vestern haus u ulici Kanet. Kad provede celo
detinjstvo obuen u istu odeu kao i tvoj brat, onda provede ceo svoj potonji
ivot u pokuaju da se od njega razlikuje. Nosio sam razdeljak na stranu kao
mladi gitaristi francuskih rok grupa dananjice. Nosio sam plavi uperak
trideset godina pre ostalih. Kupovao sam ute bombone malabar za deset
santima na kiosku velike plae i lizao ruku da bih na lanak tetovirao preslikae.
Bio sam deak koji mirie na kolonjsku vodu Bien-tre , u bavarskim
bermudama, raupan u vrtu vile Navar ili u zamku Voguber u Kinsaku. U

jarkocrvenim somotskim farmerkama New Man verao sam se po bukvama u

umi Irati, valjao po mekanim dolinama koje su se slagale sa bojom mojih oiju,
i povraao po aston martinu makarone kupljene u poslastiarnici Adam i
Dodenovu toplu okoladu. Tada jo uvek nisu postojali 4x4, i na svakoj krivini
deca su se kotrljala na zadnjem seditu oevih novih kola. Jednom sam upao u
hladnu vodu reke koja je tekla pod dinovskim borovima, u kraju u kom je
vazduh bio zasien smolom. Pozirao sam sa bratom ispred stada jaganjaca koji
su mirisali na sir. Panjaci su sijali pod kinom zavesom, oblano nebo bilo je
uspavljujui madrac, vreme je bilo dugo, deca su mrzela etnje, mislim da smo
bili dosadni kao nae kaljave gumene izme, poniji su pasli na travnatim
obroncima Zugaramurdija. U crkvi u Getariju, svake nedelje tokom leta, opijen
mirisom tamjana, pevao sam baskijske kantike: Jainkoaren bildotcha zukenzen
duzu mundunko bekatua emaguzu bakea (Jagnje Boje, to na sebe uzima
grijehe svijeta, saali se na nas). Izvinite, moji baskijski prijatelji, ako nisam
pravilno napisao ove rei... Zatvoren u tamnici, ne mogu da proverim u
misalu,26 piem po seanju, kad ve mogu da se pohvalim da se toga seam.
Okliznuo sam se na skakaonici bazena hotela Palas u Bijaricu: majka tvrdi da
sam stoiki podneo uivanje otvorene rane bez anestezije. Ponosan sam na svoju
deju hrabrost, a oiljak na bradi svedoi o tome. Posedovao sam jedan slot-in
gramofon od narandaste plastike, u koji sam stavljao singlice grupe II tait une
fois, Doa Dasina, Nina Ferera i Majka Branta. Pevaica grupe II tait une fois
umrla je od overdoza, kao i Do Dasin, a Majk Brant i Nino Ferer su se ubili.
Moe se rei da sam od detinjstva imao borderline ukuse u oblasti kulture.
Nosio sam balavo roze protezu sa gumicama zakaenim za etvorke, a onda i
metalne kope spojene metalnim icama koje su mi sekle desne. Udisao sam
onaj isti miris voska na koji je mirisalo stepenite u Pou i u Getariju, a taj miris
vodi me i u Sar, gde je moj deda kupio drugu kuu: uvao sam krave koje su
spavale na oblanim poljima panskih planina, putovao sam malim vozom koji
26 Missal, liturgijska knjiga (Prim. prev.).

se peo uz Runu. To su najlepi pejzai koje sam video do dana dananjeg, a nije
da nisam putovao. Krave su bile be ili crne, a sve nijanse zelene smenjivale su
se pod plavetnilom neba, bele take bila su stada ovaca, a ak i kad sam se
trudio da je pronaem, runou nisam video nigde, a radost se irila sa svih
strana. Sa ocem i bratom putovao sam u Ameriku i Aziju, na Antile, u
Indoneziju, na Mauricijus, Sejele. Tokom tih egzotinih putovanja dogodilo mi
se neto od krucijalnog znaaja: poeo sam da piem a da sam jedva umeo da
itam. Zapisivao sam sve nae aktivnosti u sveske. Naalost, izgubio sam taj
vaan dokazni materijal. Gde li se dela Clairefontaine sveska u kojoj sam poeo
da piem... Autobiografsku karijeru zapoeo sam na Baliju 1974. godine. Otac
nas je odveo u Indoneziju na mesec dana: dugako i lepo putovanje koga se ne
bih seao da ga nisam tako skrupulozno zabeleio u svesku. Tamo sam se
zarazio tom neprilinom navikom: prepriavao sam iz dana u dan sve to sam u
toku tog dana radio, beleio ta smo jeli, opisivao plae, folklorne plesove u
tradicionalnim nonjama (iskrivljene prste, pognute glave, dugake nokte, krive
noge, zlatne i iljaste frizure kao hramovi), borbe sa bratom u bazenu, oeve
prijateljice koje su se smenjivale, arla koji nije uspevao da se uspravi dok je
uio skijanje na vodi, kao i zemljotres koji nas je probudio jedne noi u hotelu
Tandung Sari, i zmiju koju je arl primetio duboko u moru na Kuta plai,
koja je zapravo bila senka njegove cevi za disanje. Otac je govorio da je more
bilo puno instant zmija tako nazvanim jer su ljudi koji bi zgazili na njih
umirali minut kasnije. I posle se udio to nismo hteli da se kupamo bilo gde
drugde osim u bazenu! Pitam se zato sam odjednom morao da poverim svoj
ivot sveskama sa tankom i debelom linijom, kad znam da nikada nisam osetio
potrebu za tim? Mora da sam shvatio da pisanje obezbeuje seanje. Tako sam
postao pedantni belenik privremenog, alhemiar koji je pretvorio mesec dana
odmora u venost. Pisao sam da bih uvrstio efemerne trenutke. Zato sam pisao
samo za vreme raspusta provedenog sa ocem - sledeeg leta, dok smo obilazili
Ameriku, obuzeo me je isti nagon. Ako sam toliko zaboravio, to je moda zato

to se moje detinjstvo nalazi u tim zagubljenim dejim sveskama.

A onda je naila prva godina moje slave: bio sam na televiziji kod brae
Bogdanov. Godine 1979. bio sam plavuan i, u emisiji uivo Vreme X, na
prvom programu francuske televizije, glasom devojice tvrdio da je nauna
fantastika istraivanje mogueg. Ruski blizanci u svemirskom odelu dolazili su
na koktele moga oca; tamo su me viali uronjenog u spejs-opera romane ili
kako gutam sajberpank magazin Metal Hurlant koji je izlazio jednom meseno,
pa su mi zato predloili da doem u njihovu emisiju i predstavim svoju
postatomsku geak kulturu. Studio TF1 u ulici Konjak-e bio je u obliku leteeg
tanjira od azbesta. Sledeeg ponedeljka okusio sam u Bosueu ljubomoru
drugova iz razreda, kao i potovanje oca Di Falka, koji je upravljao kolom.
Jednim pojavljivanjem na televiziji postao sam miljenik die, koji mi je
poklonio singlicu za koju je sam komponovao rei: Deda-Mraze, Deda-Mraze,
da li zaista postoji?
Za naunu fantastiku zainteresovao sam se zahvaljujui Galimaru, koji je
izdao kolekciju knjiga za decu pod naslovom 1000 sunaca i koji je ponovo
izdao Reja Bredberija - Marsijanske hronike i Farenhajt 451, kao i Neobini
sluaj doktora Dekila i mistera Hajda Roberta Luisa Stivensona. Bilo je to
drugaije tivo! Bilo je i klasika H. D. Velsa, Rat svetova, Nevidljivi ovek i
Vremeplov... Ja sam se ukrcao. Korice je ilustrovao Enki Bilal. Otac mi je zatim
preporuio Baravelovu No vremena, koja je bila veliki erotski ok. Elea,
zamrznuta plavua otkrivena ispod santi leda Junog pola, dugo je predstavljala
moj enski ideal; nita me ne uzbuuje tako kao pokuaj da zagrejem frigidnu
plavuu. Progutao sam itavog Baravela: Pusto, Neoprezni putnik - jo jedan
veliki roman o putovanju kroz vreme koje je ve poelo da me opseda. itao
sam samo naunu fantastiku: skupljao sam nauno fantastinu ediciju
Budunost je ovde, gutao Asimovljevu sagu o robotima u depnom izdanju, a
naroito van Voktove Ne-A kojih se moj brat doepao pre mene. arl je takoe
voleo naunu fantastiku, skupljao je futuristike stripove jer je bio fasciniran

astronomijom, galaksijama i udaljenim planetarna: Valerian, Joko Cuno, Blejk i

Mortimer... Moda je i on eleo da pobegne? Naroito sam se identifikovao sa
Ne-A, ne-aristotelovcima romana iz 1948. u prevodu Borisa Viana. Princip
je jednostavan: junak Gilbert Gosejn primeuje da vie ne ivi u svom selu, da
nije oenjen svojom enom, da je seanje prolazno, da vie nije onaj koji je
verovao da jeste. Ta ideja od tada je esto bila predmet plagijata (nedavno smo
imali prilike da je vidimo u Matriksu, Hariju Poteru i Letopisu Narnije). Velika
je to bila fantazija za jedno dete: verovanje da njegov ivot nije pravi ivot, da
njegovi roditelji nisu stvarni, da je njegov stariji brat zapravo vanzemaljac, da
su njegovi stvarni profesori na nekom drugom svetu, da prividi lau, da naa
ula nita ne dokazuju. Tek sada razumem koliko su mi ove knjige sluile kao
beg u drugu stvarnost. itavo detinjstvo sanjao sam da budem samo hologram,
kao oni koje sam video u Diznilendu u Kui strave i uasa, kada sam sa ocem
posetio Kaliforniju 1975. Moj omiljeni strip bio je Fredov Filemon. Imao sam
sve tomove, koje sam znao napamet. Bila je to pria o deaku koji je iveo na
A u Atlantskom okeanu. Slova sa geografskog atlasa postojala su u drugoj
dimenziji, bila su to ostrva u obliku slova; njegov otac bio je Neverni Toma,
nikada nije verovao u prie koje mu je Filemon prenosio sa svojih putovanja po
ostrvima A.T.L.A.N.T.S.K.O.G. O.K.E.A.N.A.. Mislim da mnogo dece
razvedenih roditelja razvije svoju naklonost ka iluziji, blisku izofreniji.
Iekuju paralelan univerzum pristupaniji od ovoga. Ili nesvesno sumnjaju da
im nisu rekli potpunu istinu. Moda sam izgubio memoriju kao odrasla osoba
zato to sam kao dete izgubio poverenje u stvarnost. To je zbog Van Voktovih
ne-A i Fredovih A. Upoznao sam Freda prole godine, na sahrani erara
Lozijea na Sen-ermen-de-Preu. Bio sam srean to sam lino mogao da mu
kaem da je za mene bio francuska verzija Luisa Kerola.
Nauna fantastika odvela me je u krimi romane, jer su intrige esto iste:
istrage, potere, traganje za identitetom, otkupi... Zamenite svemirska odela
sivim kinim mantilima i Hakslijevu somu Dekom Denijelsom: pretvoriete SF

u krimi. Naroito sam voleo Dejmsa Hedlija ejsa, iako su me korice SAS
romana zanimale iz drugih razloga! 27 Najduhovitiji autor bio je Karter Braun:
jednostavan stil pisanja, brzi dijalozi, jasni opisi i neotesani renik. Kada me je
ujak Deni Manuel jednoga dana video kako itam Kartera Brauna, sipao mi je
sko u ruke i dao savet koji e zauvek promeniti moj ivot: itaj SanAntonija, ja itam samo to, sve ostalo me davi. Prestani da ita prevode, itaj
tipa koji govori tvojim jezikom: nije bitna pria, nego pisac. Veoma sam
potovao Denija, s njegovim podrugljivim humorom, cigarilosima i pogrbljenim
leima koje je pokupio od Dej Ef-Keja, smatrao sam ga najpametnijim
ovekom u porodici. arl Begbede Senior je verovao u knjievnost, ali nije
dovoljno poiveo da mi prenese svoju strast; to se tie moga oca, taj je sebi
zabranjivao da ita savremene romane, za njega se knjievnost zaustavila na
Dikensu i Roeu Martenu di Garu. Oekivao je mnogo od savremene
knjievnosti, pa je sebi ukinuo svaki pristup i elju za njom. Okida je povukao
prvo mu moje tetke i kume Natali de astenje. Hitao sam u novinarnicu u
Getariju i na obrtaljci nalazio Bejzbanje u Bolu.28 Prtalo je na sve strane!
Slobodne digresije, bezvezne ale, razgovori u etiri oka sa anom
dOrmesonom, Roberom Osenom i Fransoa Miteranom, Berurijeov verbalni
delirijum, linosti duhovite, opscene, ikonoklasti, sve je vrvelo od preterivanja i
neverovatnih situacija, ali je bilo istinito, pravedno, ljudski. Deni je bio u pravu:
u romanu je pria samo povod, platno za slikanje, ono to je vano jeste ovek
koji stoji iza toga, osoba koja nam se obraa. Do dana dananjeg nisam naao
bolju definiciju svrhe knjievnosti od ove: uti ljudski glas. Ispriati neku
avanturu nije cilj, likovi samo pomau da ujemo glas nekog drugog ko je
moda moj brat, neko meni blizak, moj prijatelj, predak, moj dvojnik. Godine
1979. San-Antonio me je uputio na Blondina, Blondin na Selina, a Selin na
Rablea, dakle, itav jedan univerzum. Jedan svet se otvarao, paralelna galaksija,
27 pijunski romani erara de Vilijea koji na crnim koricama uvek imaju blago erotsku fotografiju ene sa
orujem u rukama; SAS je skraenica za nadimak glavnog junaka - Son Altesse Serenissime (Prim. prev.).
28 Naslov romana San-Antonija, naslov je neprevodiva igra rei (Prim. prev.).

dostupna iz moje sobe. Shvatate li kakvim sam sluajem postao italac

knjievne desnice, kao i moj deda, a da nikad nisam priao sa njim o tome?
Jednostavno zato to su knjige ovih autora bile smenije od Sartrovih ili
Kamijevih (to, uzgred budi reeno, nije istina: pogledajte samo Rei i Pad).
ao mi je to je Deni Manuel umro sa 45 godina od raka na pluima; nisam
imao vremena da mu se zahvalim to mi je promenio ivot. On je kriv i za sve
moje strepnje: on i mi je preneo virus koji se ne moe izleiti. Moja prva
zavisnost jeste srea zbog odseenosti od sveta. Prestati sa itanjem romana
zahteva mnogo snage. Treba imati elju za ivotom, trati, rasti. Poeo sam da
se drogiram i pre nego to sam smeo da izlazim uvee. Vie sam se zanimao za
knjige nego za ivot.
Od tada nisam prestao da koristim itanje kao sredstvo za ukidanje
vremena, a pisanje za njegovo zaustavljanje.

20
Gospoa Ratel slika
Jedan od glavnih dokaza da je moje detinjstvo postojalo jeste moj portret
koji je naslikala gospoa Ratel kada sam imao devet godina. Moj otac joj je
1974. godine naruio da naslika naa dva akvarela. Poto nas je ree viao, ovo
je bio nain da nas ima pred oima. Nekoliko etvrtaka zaredom, u
popodnevnim asovima, majka nas je vozila kod Nikol Ratel u ulicu anMermoz da bismo pozirali pred njenim tafelajem i etkama, sedei na
tabureima u velikom i mranom stanu koji je krasila pauina. Sluila nas je
bajatim keksom iz etvrtaste plehane kutije i koka-kolom bez mehuria. Seanse
poziranja bile su dugake i mune; poela je skicama olovkom, zatim je malopomalo dodavala boje, a njena tegla sa vodom postepeno je dobijala braon boju
kao ohlaena kafa. Morali smo da se drimo pravo i nismo smeli da se igramo
niti da izaemo iz prostorije, morali smo da pustimo umetnicu da nas

ovekovei, a poto tada nisam bio tako narcisoidan kao to sam danas, moram
da priznam da sam se retko kad u ivotu tako dosaivao kao na tom tabureu. Ne
seam se tano lika gospoe Ratel, ali mi je u seanju ostalo izborano, tuno
lice sa sivom punom, koje je liilo na Normu Bejts iz Psiha. U mom seanju
ona predstavlja spoj duha i vetice. Akvarel mog devetogodinjeg lica nalazi se
i na koricama ove knjige,29 da, i ja sam bio nevinace aneoskog lika. Nos i
brada se jo uvek na mom licu nisu izduili, tada nisam imao podonjake koji su
mi se urezali ispod oiju, ni bradu koja krije moju pelikansku guu. Jedino se
moje oi nisu promenile, mada je moj pogled danas manje iskren nego to je na
toj slici, koja danas ima poasno mesto na stepenitu moje pariske kuice.
Ponekad me, kad se kasno vratim kui, posmatra kao da me osuuje. Aneoski
deai posmatra sopstvenu dekadenciju sa zaprepaenjem. Deava mi se
ponekad, kad sam ba zaliven, da opsujem tog finog deaia koji se kooperi
na zidu, ponosan na svoj uzrast, prezriv prema onome to sam uinio od
njegove budunosti:
Alo, kretenu sa Pirineja! Prestani da pilji u mene! Nema jo ni deset
godina, ivi u malom stanu sa razvedenom majkom, u drugom si razredu,
uitelji su ti svetenici, spava u istoj sobi sa bratom, skuplja Pif gedete,
trebalo bi da bude ponosan to si postao ovakav ovek! Ja sam ispunio sve
tvoje snove, postao sam pisac, slinavko jedan, mogao bi da mi se divi umesto
to me podozrivo posmatra!
Nema odgovora: akvareli su arogantno nemi.
Ma, ta zamilja, ko si ti?
Ti.
I toliko sam te razoarao?
Samo mi smeta saznanje da u za trideset godina smrdeti kao kloar i da
u priati sa slikom na zidu.
Ama, prestani da me ocenjuje! ta jo hoe, majku mu? ta ti jo
29 Portret se nalazi na koricama francuskog izdanja (Prim. prev.).

treba? JA SAM TI, SAMO STARIJI, i taka! Isti smo ovek, jebo te!
Hoe rei - isto dete?
Deai nije ni trepnuo. Mora da sam uo sopstveni glas, da sam vodio
dijalog sa samim sobom, u kakvom sam stanju, sve mi se pomealo. Moja
prolost me preneraeno gleda u lice. Sedam na stepenice. Portret gospoe Ratel
stoji u konsterniranoj tiini, sveini zaljubljenoj u apsolut; on je antiportret
Dorijana Greja, besprekoran, ist, veni svedok moje senilnosti, posrem pred
njim, ja sam taj koji je ostario, koji pravi rune grimase, plai druge, i jurim u
kuhinju po au vode, podiem pesnicu ka tom prelepom deaku, kakav sam
bio, i koga se ne seam, i koji se nikada nee promeniti.
Nekoliko nedelja po zavretku slike, gospoa Ratel rekla je svom muu
da voli drugog oveka i zatraila razvod. Njen mu je bio manje oputen od
mog oca: bivi oficir koji je bio direktor kadrovske slube u industriji za
preradu aluminijuma Peine u Laku, seo je u kola, vratio se u Pariz, uzeo
lovaku puku i ispalio joj metak pravo u glavu, a onda i sebi u usta. Njihov sin
zatekao je scenu masakra kad se vratio kui. Razmiljam o tom oveku koji
mora da je mojih godina. Kad sam u iskuenju da ponem da se alim na moje
detinjstvo, dovoljno je da ga uporedim sa njegovim pa da se osetim glupavo.
Moda se zato ne usuujem da opiem svoje detinjstvo: poslednja osoba
koja je naslikala moj portret je ubijena.

21
Zaboravljeni prst
Jedno vee izaao sam iz Poloa da dohvatim tenisku lopticu koju sam
bacio preko ograde. Nosio sam beli orts i polo majicu, i drao reket u ruci.
Jedan mladi naslonjen na drvo iznenada mi se obratio:
Ej, mali, doi a vidi moju lutkicu, lepa je, zar ne?
Otkopao je svoj crni mantil, ja sam spustio pogled i video neto to je

liilo na veliki mekani i ruiasti prst kako visi meu njegovim nogama zajedno
sa dve lelujave lila ljive.
Svia ti se, a? Jesi li je video? Pogledaj je dobro...
Nisam ni trepuno, samo sam se sagnuo, uzeo lopticu i krenuo brzim
korakom nazad. Mislim da me je spasao Donnay reket; tip mi nije priao jer je
mislio da u da mu odapnem bekhend po kiti - a ja sam zapravo bio paralisan od
straha. Nastavio sam sa asom tenisa kao da se nita nije dogodilo. Do dana
dananjeg nisam nikome pomenuo ovaj susret. Tek nekoliko minuta kasnije,
noge su poele da mi klecaju, bilo mi je teko da pratim igru. Imao sam deset
godina, ali to nije bila prva kita nekog neznanca koju sam video u ivotu. U
svlaionicama u Polou odrasli su etali goli pred decom, bilo je tu udova svih
veliina i boja, koji su ulazili i izlazili iz tu kabina, na primer, mogu pouzdano
da tvrdim da je an-Luk Lagarder30 bio vrlo obdaren - drugi udovi, krai ali
podjednako slavni, kvrili su se u svlaionici, te iz hrianskog milosra neu
pomenuti njihove vlasnike. To me nije okiralo; da muke svlaionice
traumiraju decu, odavno bismo ukinuli sport i istou. Egzibicionizam u
Bagateli bio je drugaiji: bila je to prva odrasla osoba koja nije elela da me
zatiti. Pokazati svoju kitu nesumnjivo je oblik agresije, mada svakako manje
strana nego da se njome i posluio; danas me ova epizoda niti raduje, niti mi se
gadi, ali je istina da se dogodila. udno kako je ovo seanje odjednom izniklo,
usred moje rekapitulacije, moda zato to mi je policija naredila da skinem
pantalone.
Kada smo ve kod amnezije, jedan film na originalan nain govori o tome
- Ljudi u crnom Berija Sonenfelda (1997). U ovom nauno-fantastinom filmu
dva specijalna agenta fleiraju graane kako bi ovi zaboravili na vanzemaljce.
Posle svake misije vade hromiranu tubu - neurolajzer - koja zaslepljuje oi
svedoka, te oni na taj nain gube memoriju. Pitam se da nisam i ja rtva iste
vrste amnezije: video sam nekog vanzemaljca koga sam morao da zaboravim, i
30 Jean-Luc Lagardere (1928-2003), veliki industrijalac i vlasnik medija (Prim. prev.).

da bih izbrisao tu kreaturu iz seanja, morao sam da fleiram i sve ostalo. Jo

je udnije jer na engleskom glagol to flash znai pokazati se u javnosti.
Prolost je sastavljena od sukcesivnih slojeva, naa memorija je kao lisnato
testo... Moj psiholog misli da je ova uspomena vana, ali ja ne, za mene je ona
banalna i odvratna; beleim je ovde kao i sve druge - po redu pojavljivanja.
Svestan sam da sam podjednako kriv kao i fleer iz Bagatele - ovek u
crnom koji je moda izbrisao deset godina mog ivota.

22
Povratak u Getari
Kad ve rasteemo vreme, onda bolje da se udobno smestimo na obalu
mora kao u neku fotelju. Iz dubine moje uske elije vraam se na plau Senic.
Tog popodneva bio sam sam sa dedom, imam sedam godina, i ta scena
predstavlja mirno sredite mog ciklona. Moji roditelji bili su previe zauzeti,
premladi, nisu imali vremena da se vole, a ni da se ne vole, da uspeju ili da
promae svoj ivot. Samo su bake i deke mogle da uivaju u tom luksuzu da se
bave nekim drugim sem samima sobom. Grebeni prekriveni livadom sputali su
se ka moru. Televizijska antena Rune sluila je itavoj obali kao gromobran.
Selo se lelujalo pod zlaanim nebom u Tarnerovom stilu. Skupljao sam na
pesku komadie flaa koji su se od silnog valjanja u talasima pretvorili u zelene
providne kamenie. Moja tetka Delfin drala ih je u jednoj vazi; moja berba
obogatie njenu riznicu. Kad nastupi plima, Senic postaje stenovita plaa na
koju se galebovi i turisti neprekidno sputaju. Pri ulazu u more stene su glatke,
ali to se odmie dublje, one su otrije, grebu stopala, a povrina pokrivena
klizavim algama pretvara se u opasno klizalite. Zato treba navui mokre
espadrile. Mnoga su se kolena odrala na tim otrim stenama. Lov na raie je
neka vrsta mikroskopske tauromahije: raii pleu oko mree. Koliko li se samo
peta povredilo i koliko je trtinih kosti napuklo ne bi li se ulovilo nekoliko

malih ivuljki koje porodica brzo sljuti pre veere kao kakve morske pistae?
Da ne pominjem katran koji se lepi za prste na nogama i koji uvek nanese neka
crna panska plima. Godine 1972. panci jo uvek nisu bili moderni i
almodovarizovani kao danas; za nas su to uglavnom bile kune pomonice sa
jakim akcentom, brkati domari i kuni zagaivai naeg neokaljanog primorja.
Keri moja, ljubavi moja, odveu te u Senic im izaem odavde. Ne smem
mnogo da mislim na tebe, ni na Prisilu, moju ljubav, koja sigurno umire od
brige. Previe je bolno. Sve bih dao za jedan ksanaks 50. Zidovi se pribliavaju.
Poinjem da se pribojavam zatvorske kazne, kazneni zakon predvia i po
godinu dana zatvora samo za korienje narkotika. Odbio sam da pozovem
advokata jer sam mislio da e se moj pritvor okonati u zoru. Naivno sam
verovao da sam bezbedan, ali sam zapravo samo igraka u rukama nehumanih
slubenika koji rade po principu tejlorizacije - pandur koji te stavi u zatvor nije
onaj koji te je uhapsio, a sudija koji ti donosi presudu ne poznaje pandura koji te
je strpao u zatvor, ak i da urla na sav glas da si nevin, govori isto sto i drugi
zatvorenici, tek e neki etvrti slubenik ljubazno klimnuti glavom i udariti
peat na tvoj policijski dosije.

23
Ulica Metr-Alber
Kada je moj otac postao samac, uselio se u dupleks u V arondismanu,
koji je imao grede na plafonu i beli itison dugake dlake. Brat i ja imali smo
svoje sobe na spratu, ali smo u njima provodili u proseku samo jedan vikend
meseno. U to doba moj otac je imao 35 godina, to e rei da je bio osam
godina mlai od mene dok ovo piem. Ko sam ja da danas sudim o burnim
tridesetim godinama moga oca s visine mojih etrdeset u zatvoru? Koliko se
seam, posle razvoda se potpuno promenio: prezaposleni menader uopte nije
liio na studenta zaljubljenog u antiku filozofiju, koji na slikama sa venanja

izgleda kao da se snebiva. Vodi ameriki kabinet headhunters-a (moj otac je

jedan od uvoznika zanimanja lovca na talente u Francusku), obilazi svet etiri
puta godinje, postao je det-seter u odelu i kravati Ted Lapidus, siguran u sebe,
kao to su to moda samo nesreni mukarci. Uao je u svet kapitalizma
epurei se; odluan je da bude successful. Bogat, lep i samac, esto je pozivao
prijatelje na koktele. Ta re saima moje detinjstvo, imam utisak da sam
sedamdesete proveo na koktelima. Na niskim stoiima, meu dva-tri broja
LExpansion-a i magazina Fortune, stajali su asopisi puni golih ena: Absolu,
Look, Lui (asopis modernog mukarca). Moj otac bio je poslovni ovek sa
aktentanom, astin martinom DB6 i kubanskim cigarama, to ga nije spreavalo
da na sve te stvari gleda sa kultivisanim podsmehom, ironinom distancom,
duhovitom erudicijom, nemilosrdnim smislom za smeno. Seneka i Tiboovi
poivali su na njegovom nonom stoiu, ispod kutija ibica iz Orijentala u
Bangkoku, Hiltona u Singapuru ili sidnejskog eratona. Ulicom Metr-Alber
defilovala je vesela i bezbrina fauna; bilo je to pre prvog naftnog oka. Ta
generacija ivela je u zlatnom dobu materijalizma, svet nije bio tako opasan kao
danas, i taj san trajao je trideset godina. Na konzoli u predsoblju vukle su se po
mermeru lanske karte za najrazliitije klubove: Le Prive, Elize-Matinjon,
Grifin eneva, Rein Njujork, Kastel, Dajners klab internenal,
Maksims biznis klub, Anabel London, Apokalipsa... Novii svih
zemalja sveta gomilali su se u pepeljarama, kraj nepotrebnih mobila (visee
eline kugle koje se sudaraju i proizvode tak-tak zvuk) i raznih gedeta
donetih iz Njujorka (prvi Timex sat ije su skazaljke nainjene od tenih
crvenih kristala, prvi elektronski ah, prvi digitroni Texas Instruments, beli
plastini telefon na zaklapanje, a kasnije i prvi Sony vokmen). Moj otac je voleo
gedete, i on je za mene bio neka vrsta Dejmsa Bonda: liio je na Dejmsa
Koburna iz Naeg oveka Flinta. Seam se kako sam mu se divio kad je njegov
aston imao prve prozore sa automatskim otvaranjem, prvi krov sa elektronskim
otvaranjem (u sledeim kolima, peou 604), prvi mobilni telefon radiokom

2000, i prvi video rekorder betamaks. Sakupljao je i statue Bude i stare satove
koji su odzvanjali na svakih etvrt sata. Subotom uvee, desetine njegovih
prijatelja preskakali su preko nas da bi stigli do flaa ampanjca Pierre Cardin i
kutija Cartier cigareta koje su stajale u kuhinji. Seam se jedne visoke devojke,
koja se zvala Roz de Gane, bila je tu i glavna glumica filma Klerino koleno
Erika Romera - Lorens de Monagan (neprestano je govorila mom ocu da eli da
me usvoji, a ja sam se slagao!), kao i belgijska manekenka antal, koja je vie
volela da je zovu Kim. Ko je tu jo bio... Blizanci Bogdanov, an-Luk Brunei iz
agencije Karin Models, Emanuel de Manda-Granse, koji je nedavno bio
kandidat na optinskim izborima u VI arondismanu etiketiran kao nezavisna
desnica, princ an Poniatovski (koji je tada bio direktor Vogue-a), kroja
luksuznih odela Miel Barns, Bertran Mingar iz agencije za hostese Top
Etoal, galerista Bob Benamu, vlasnik Revenu Franais Rober Montu i biva
supruga indoneanskog cara Devi Sokarno - seam se da sam kod oca sluao
ploe iz Sam diska sa njegovom erkom Karinom, koja je, praktino, kupila
itavu prodavnicu. Oev stan gostoljubivo je primao meovito drutvo manekenke koje su puile mentol cigarete i vesele drugare koji su igrali
bekgemon, od kojih neki nisu imali ni ime ali su bili definisani prema odevnim
detaljima: onaj plavi sa eirom i minuom bio je tip koji je vozio rols jer je
stekao veliko bogatstvo radnjicama u kojima su se prodavale razne sitnice
ispred robnih kua, matori u konoj jakni bio je sedi tip koji je uvek bio u
drutvu mladih studentkinja dramske umetnosti... Ti ljudi nisu znali da su bili
pristalice jedne vere. Ono to mi se danas ini tako demode u njihovom
ponaanju jeste njihov optimizam. Odrasli su esto govorili o nekom S-u
koji je bio olienje napretka, ili o anu Lekanueu, francuskom Kenediju.
Putovali su Pan Am-om, neseseri sa logom ove avio kompanije vukli su se po
oevom kupatilu. Ne volim ljude koji se rugaju smenim frizurama iz
sedamdesetih, odelima Renoma od braon tvida sa irokim reverima, kravatama
sa velikim vorovima, tankim izmicama od prevrnute koe i mukarcima u

debelim vunenim jaknama koji su mirisali na after-ejv kue Rochas

Moustache, uvek imam utisak da se rugaju mom detinjstvu. Dodavao sam
iniju sa sirevima uz aperitiv. Devojke su traile bosa novu. Stavljao sam ploe
na 33 obrtaja koje je otac upravo doneo iz Njujorka - muziku Nila Dajmonda iz
filma Galeb Dontan Livingston. Nije imalo veze sa bosa novom, ali su
manekenke oboavale (i jo uvek oboavaju) tu sladunjavu muziku - sada vam
prodajem foru - ili Years of the Cat Ala Stjuarta - uspeh je zagarantovan - i tu bi
poinjale da tapu i viu vau. Bio sam oputen sa tim starijim boginjama,
eznuo sam da me lepe devojice iz mog etvrtog razreda u Montenju vide u
ovakvom drutvu! Moj otac bi gunao jer su njegovi prijatelji gasili cigarete na
itisonu. Stalno me je molio da idem u kuhinju po pepeljare. Njegovi gosti ga
nisu potovali, neki ak nisu ni znali kod koga su doli, lani fotografi
povaljivali su devojke tamo i amo, veina njih nije ni govorila francuski. esto
sam se oseao suvinim, smetao sam odraslima u razgovoru, devojke bi
priguivale smeh kada bih uao u sobu, mahale rukama da oteraju slatkasti dim
bidija ili dointa, gospoda bi govorila tie ili bi se izvinjavala to su rekla
kuka i sranje, Misli da je uo?, Pst! To je an-Mielov sin..., Ups!
Nee rei tati, obeaj!, Your Daddy is so crazy, Freddy!31 i moj otac bi na
kraju prvo gledao u sat a onda postavio sudbinsko pitanje: Ti bi ve morao da
si u krevetu? To je jedna od reenica koju sam najee uo u svom ivotu.
Ako ostajem nou budan, to je samo zato da bih kontrirao.
Atmosfera nediscipline kod mog oca, sa stenjanjem Hozea Felicijana portorikanskog Reja arlsa - u pozadini i piskutavi smeh strankinja, miris singl
malt viskija pomeanog sa dimom vatre koja pucketa u kaminu, sirene koje se
uju kroz otvoren prozor, permanentan amor, inijice sa indijskim orahom,
pune pepeljare u kojima se meu pikavcima ponekad nalazila i pokoja pilula
amfetamina za ubijanje apetita, ta moderna urka bila je u potpunoj
suprotnosti sa nedeljom provedenom sa majkom koja je sluala depresivne
31 Fredi, tvoj tata je tako lud! (Prim. prev.).

pesme Barbare, Sera Reijanija ili ora Mustakija, strogo potovala kolsku
disciplinu, ukratko, nedelja kod majke proticala je u monotoniji zimskih dana,
sa oljom cikorije ujutru, tekim kolskim torbama, koje su nam se usecale u
nejaka ramena, odvratnom kantinom, u kojoj smo svakodnevno u eludac
unosili salatu od celera i kuvano povre sa majonezom, i tunim licem Roea
ikela svake veeri na televizijskom ekranu u boji iznajmljenom u Lokatelu,
posle veere u kuhinji - nicle u sosu, pagete, puding sa lagom marke
Chambourcy - i uvek smo morali rano u krevet jer je sutranji dan bio identian.
Moj razvod sigurno reprodukuje istu emu u oima moje erke: ivi sa mamom
koja je uvek tu, puna ljubavi i odgovorna, i provodi svaki drugi vikend kod
nestalnog oca, zavodnika i neodgovorne osobe. Ko je od nas dvoje vie
zabavlja? Tako je lako imati lepu ulogu. Kad uvate dete, to vas umanjuje u
njegovim oima, postajete svakodnevni. Dete je nezahvalno. Ako elite da
privuete neiju panju, treba da ga ostavite.

24
Audio kasete
Za vreme vikenda provedenih kod oca, poeo sam da snimam kasete.
Pravio sam kompilacije mojih omiljenih pesama kako bi ih on sluao u kolima,
na putu za aerodrom. To je postalo moje glavno zanimanje: staviti plou od 33
obrtaja na gramofon, regulisati nivoe snimanja i paziti da se diode ne popnu do
crvenog ili da se igla na VUmetru ne zaglavi na desnoj strani pojaala njegovog
haj-faj ureaja. Muziku sam snimao na BASF ili Maxell Chrome kasetama; i
danas pravim plej-liste za moj iPod. Koliko sam samo vremena provodio
gledajui svetla na ekvilajzeru kako se pale i gase u ritmu, traku kako se mota u
kaseti, vufere kako se nadimaju toliko da na kraju probude komije... Bilo je
lepo, kao i Odiseja u svemiru 2001. Nizao sam pesme, pravio progresiju u
ritmu, varirao emocije, menjao stilove, trudio se da iznenadim s Dont sleep in

the Subway Petule Klark izmeu dva sloua (Could it be magic Barija Maniloua i
Oh Lori Alessi Brothers). Kupovao sam ploe sa 45 obrtaja u Raul Vidalu na
trgu Sen-ermen-de-Pre. Prepubertetlija je naao novu porodicu meu
pevaima koje je oboavao, pripadao je plemenu koje je sam izabrao i koje ga je
prihvatilo: inilo mi se da su mi blii fanovi albuma Tommy grupe Who ili
grupiji Boba Marlija iz kole nego moj roeni brat. Izmeu 1975. i 1980. godine
imao sam rege period, zatim pank, pa ska i kold vejv. Muzika je ostala moje
omiljeno vremensko prevozno sredstvo, a i najbri nain da proeprkam po
prolosti: ubeen sam da moja kolekcija pucketavih ploa na 45 obrtaja sadri
prolost koje me je moj mozak liio. Danas, kada sluam Dont sleep in the
Subway, kad naie taj velianstveni refren, lep i pun iznenaenja kao i God only
knows Beach Boys-a (koji su se sigurno inspirisali njime), ja se zanjiem u
vremenu kao to je to opisao Prust: Samo trenutak iz prolosti? Moda i vie
od toga; neto to prolost i sadanjost istovremeno dele, a to je sutinskije od
jednog i drugog. To neto, to je mali deak koji gleda kako se okreu logoi
singlica na kojima je njegova majka ponekad precrtavala svoj potpis: Kristin
Begbede postalo je Kristin de astenje. Od gramofona sam dobijao vrtoglavicu:
ploe izdanja AZ, Fleche, Parlophone, Odeon, Stax, Atlantic, CBS, RCA, Arista,
Reprise, Columbia, Vogue, A&M Records... Muzika je postala jedina spona
izmeu mojih roditelja, a kasete koje sam snimao nastavljale su da ih ujedinjuju.
Provodio sam itava popodneva kao hipnotisan, nepokretan i sam pred
okruglom ploom koja se okretala, kao to su rejveri devedestih sve do zore bili
prikovani za video fraktale na parkinzima i u hangarima. ak i danas, kad mi se
desi da putam ploe u nekom klubu, fascinira me senzualnost tog neprekidnog
pokreta koji vodi vrh safira ka centru maine. Koncentrine brazde skupljaju se
na sredini ploe kao talasii crne plime na plastinoj obali. Krugovi koji se
ovijaju oko centralne etikete podseaju na prstenove koje pravi oblutak baen u
vodu (pod uslovom da se slika emituje unazad: umesto da se udaljavaju,
krugovi se pribliavaju rupi).

Predomiljao sam se, pravio sam koncepte za kasete, menjao sam Dont
sleep in the Subway za Dream a little, dream of me Mamas and Papas - tek
sada, kad sam ovo napisao, shvatam da izbor ove grupe nije bio tako naivan.
Nasnimavao sam nekoliko puta istu magnetofonsku traku i menjao kouljice uz
pomo selotejpa i belila, pa bi kutija brzo bila prekrivena gipsastom koricom i
precrtanim naslovima. Vrh moje bik olovke uranjao bi u belu boju kao ruke
glumaca u beton na Holivud bulevaru ispred Graumanovog Kineskog pozorita.
Tako sam vajao svoje prve zvune rukopise. Svaka pesma brisala je prethodno
nasnimljene pesme na istoj kaseti kao to i u naem seanju svaka uspomena
potire prethodnu.

25
ta nam dete obznanjuje
Moja erka sa devet godina prolazi kroz iste faze vezanosti za muziku
kao i ja, u ovom trenutku je luda za Hanom Montanom i Srednjokolskim
mjuziklom. Zajedno smo lepili po njenoj sobi postere Majli Sajrus i Zaka
Efrona, koje je objavio Dizni kanal. I just wanna be with you je naa omiljena
pesma: njoj se dopada melodija, a meni rei.
Ljudsko bie je istraiva, i rekao bih da u izvesnim godinama prestaje da
gleda ispred sebe i okree se da vidi ta je ostalo za njim. Ako ostavi za sobom
porod, onda ima vodia za susret sa sobom.
Kloe deluje na mene kao Vremeplov Herberta Dorda Velsa. Kad je
gledam, vraam se u detinjstvo. Sve to Kloe ivi, proivljavam i ja, ono to ona
otkriva, ja otkrivam iznova. Svaki put kad je odvedem u Vrt aklimatacije,
vraam se u izgubljeni raj, kao da sam se opet naao izmeu Zaarane reke i
Ledenog lavirinta (mislim da druge atrakcije nisu postojale kad sam bio dete).
To to ona gubi svoju perjanu jaknu ili tamagoi, baca dempere na sve strane,
podsea me na to kako sam i ja gubio svoje stvari: ubretarce, teksas jakne,

razbacivao klikere po Luksemburkom parku kao Pali. Marionetske predstave

nisu se promenile: nikakve su ba kao i u moje vreme! Kloine igre su moji
delorijani (automobil iz Povratka u budunost). Njene bojanke, preslikai, tajne
sveske koje treba obojiti da bi se pojavio crte u njima... i meni je to delovalo
udesno, kao brojke koje je trebalo povezati olovkom da bi se neto ili neko
nacrtao. Pisanje ove knjige budi u meni istu senzaciju: Povei sve take sledei
brojeve i videe kako se pojavljuje... tvoje misteriozno detinjstvo! Kad se
ozari od sree jer je nala paricu u boinom kolau, ili kad se ponosi to je
izvela trik koji su svi prozreli, ili kad je van sebe od radosti to svakoga jutra
moe da otvara adventski32 kalendar, ili zgaena to ima vake u kosi, ili
oduevljena to prolazi pored Ajfelove kule koja svetluca, znam da sam i ja kroz
to proao, iako nemam jasne uspomene na to - Ajfelova kula nije svetlucala
sedamdesetih, ali je u mom seanju bila jo impresivnija, kao neki gvozdeni
apatosaurus. Svet vie nije isti, ali neke se faze ne menjaju. Na primer, uprkos
internetu, mobilnim telefonima, DVD-jevima i 300 televizijskih kanala,
Boina no se jo uvek nije utopila u masu komercijalnih ponuda. Misterija jo
uvek opstaje. I dalje nas eka ugovoreni sastanak sa udom - meavina
Hristovog roenja sa dolaskom Boi Bate kroz odak. Pa ipak, moram da
primetim veliku razliku izmeu moje erke i mene: ona je verovala u Boi
Batu, a ja se ne seam da sam ikada naseo na taj tos. Bio sam iznenaen njenim
gorkim suzama kada je sa est godina saznala da su je roditelji lagali. Oseala se
pokradeno, razoarano, zgaeno.
Tako ste me slagali i za miicu! Zato me stalno laete?33
Bilo mi je krivo to sam nasamario Kloe. U koga moete imati poverenja
ako vam vai roditelji priaju budalatine? Dobro pitanje, naii emo na njega
ponovo u ovoj slagalici.
32 Adventski kalendar potie iz germanske tradicije i slui da pripremi decu za doek Boia: to je kartonska
kutija sa 24 prozoria koji se otvaraju iz dana u dan, i u kojima se nalaze rei iz Jevanelja i pokloni,
kolai ili igrakica (Prim. prev.).
33 Da bi uteili dete koje je prvi put izgubilo mleni zubi, roditelji mu kau da e ga dati miici; pre spavanja
dete stavi zubi ispod jastuka koji u snu miica uzme i ujutru mu ostavi paricu ili pokloni ispod
jastuka (Prim. prev.).

Zahvaljujui genima svoje majke, moja erka je hiljadu puta lepa od

mene u njenom uzrastu.
Od mene je nasledila bradu, mravost, isturene zube (morae da nosi
protezu kao njen otac, da sam na njenom mestu, tuio bih sebe). Kloe se ne
smeje kad je golicamo po stopalima ili pod mikom. Jedino golicanje koje pali
jeste ide buba, mili lai. Moja ruka kree vrhovima prstiju na put od pupka i
penje se ka vratu. Kad mu se priblii, moja erka pokuava da se odbrani, lepi
glavu za stomak, uvre se, ali se ne opire snano jer zna ta je eka, eli i ne eli
da je muim, i ivotinjica od mojih prstiju nastavlja da se penje uz njen vrat kao
u labuda i uskoro e stii do brade... Tu ne moe da ne popusti, njen isprekidani
smeh je moj lek, trebalo bi da ga snimim i da ga sluam bez prekida kad sam u
depresiji. Ako bi trebalo da definiem radost ivljenja, sreu to postojim, onda
bi to bio taj smeh, ta apoteoza, blagoslovena nagrada, melem siao sa neba.
Kada je prvi put probala amoni sa pomorandom, 34 prepoznao sam
senzaciju. Vidim ja da ona nita ne jede, da nije nikad gladna. Bio sam kao ona
(al sam se promenio!). Iako nikad nisam bio anoreksian, uvek sam jeo vrlo
malo: vodim rauna da joj ne kaem kako sam u njenom uzrastu, kada su me
terali da zavrim sve to sam imao u tanjiru, kao veverica uvao u ustima
lopticu od hrane, koju sam iao da pljunem u oe, kao to je govorila moja
baka. udno je kad vidite kako neko ide vaim stopama. Nisam odmakao tako
daleko od tebe jer sam te pretekao ovde i tamo, i ovde takoe, i ono sto misli
da si ti prva zamislila ili osetila po prvi put, ja sam ve zamislio i osetio pre
tebe, kada sam bio tvog uzrasta. Ve sam odrao kolena na ljuljakama na koje
se penje moja erka i skuplja kolena da bi letela visoko; i ja sam iao na vrteke
od kojih mi je bilo muka, lepio prste eernom vatom, mrzeo rendanu
argarepu, voleo bombone izloene u teglama na malim kioscima: draeje,
tapie od sladia koji imaju ukus drveta, vake u tubi, bombone u obliku
koljki, ogrlice od viebojnih pastila. I bioskop po podne... Vratilo mi se jo
34 Chamonix, gnjecavi kolai, kao madlena, punjen demom od pomorande (Prim. prev.).

jedno seanje, kao prostorno-vremenski bumerang. U aston martinu, sa

kasetofona se ulo Im looking through you Beatles-a: Im looking through you
/ Where did you go? / I thought I knew you / What did I know? 35 Kad se
razveo, otac je vodio brata i mene nedeljom po podne prvo u novi restoran u
modi, Hipopotamus, a onda u bioskop, ne vodei mnogo rauna o
bioskopskom repertoaru. Na Velikim bulevarima bio je u modi permanentni
bioskop. Ulazili smo u salu usred filma, postieni to moramo da podignemo
ceo red, i pokuavali smo da deifrujemo ta se deavalo na ekranu. To je esto
bila neka kaubojska pria, stigli bismo u trenutku kad je junak povreen strelom
u rame, te ranu treba spaliti usijanim ugarkom i izvui strelu - naravno, umesto
anestezije, drugar mu daje punu au viskija i pare drveta da ugrize. Ili su to
bili filmovi o dinosaurusima (esti kontinent) ili o engleskim podmornicama
koje napadaju nemaka torpeda. Ili Ben Hur sa arltonom Hestonom u
Kinaporami, u aveniji Mot-Pike (sa pauzom na sredini projekcije). Poto tata
nije znao o emu bi sa nama priao, prvo nas je vodio da gledamo sve operete
Fransisa Lopeza u atleu (seam se Gipsy sa ozeom Todaroom), zatim u
Cirkus Amar (mislio sam da se to izgovaralo kao jedna re, Cirkamar, kao
Miramar), da bi na kraju napravio od nas iskusne filmoljupce: imali smo
period brae Marks u bioskopu Mak Maon, period aka Tatija u ampu,
period Mela Bruksa iji je bio fan, ba kao i mi (Vrua sedla, Tiina, smejemo
se, Producenti i Mladi Frankentajn, koga sam se strano plaio), period
Inspektor Kluzo, period filmova sensurround sa seditima koja su se tresla:
Zemljotres, Lavina, Midvej... Kad bi se svetla upalila, mi smo ostajali da sedimo
u sali i ekali da pone film iji smo kraj upravo odgledali. Tada su uglavnom
ili crtani filmovi (Tom i Deri, Duko Dugouko ili Ptica Trkaica i Kojot), za
njima reklame za pariski aerodrom i pesma I started a joke Bee Gees ili Without
you Harija Nilsona i reklame za proizvode koji vie ne postoje (Cadburry vafle,
karamele Supercarambar, Topset, Picorette, sok Fruit sa pesmom Nismo mi
35 Prevod autora: Vidim kroz tebe / Gde si pobegla? / Mislio sam da te poznajem / Koga sam to znao?

mlitavi da bi pili blitavi / fruite je miiaviji) ili su izali iz mode (okolete,

ovomaltin, kanada draj sa Eliotom Nesom koji mora da pusti A1 Kaponea uz
slogan Ima boju alkohola, ukus alkohola, ali nije alkohol...). Prodavaice
slatkia prolazile su meu redovima sa tranim korpama obeenim oko vrata.
Moj otac bi davao novanicu od pet franaka sa likom Viktora Igoa koja je ila
od ruke do ruke da bi stigla do dame, koja bi, zauzvrat, istim putem poslala
paket minto bombona za njega i dva sladoleda Gervais (vanilu za mene,
okoladu za arla). Tata je uvek govorio iste ale: To je moje miljenje i delim
ga sa drugima, na primer. Ili bi nam se obraao sa idiotov sine, to nas je
zasmejavalo. Zatim bi se svetla gasila, i tako smo konano mogli da vidimo
poetak filma iji smo kraj ve znali. Na primer, nakon to smo videli trku kola
u kojoj se Ben Hur na smrt bije protiv odvratnog Mesale, otkrivali smo da su
oni na poetku bili dobri prijatelji. Primetiete da je permanentni bioskop
snano uticao na graenje ove knjige: kraj sam stavio na poetak, i nadam se da
e se ova pria zavriti poetkom (mojim osloboenjem?).
Kad smo ve kod filmskog izbora moga oca, setio sam se velike traume:
jednog dana, tata nas je odveo da vidimo Leptira, iako smo bili premladi da
bismo gledali film o zatvoru u Francuskoj Gvajani. arl i ja smo naizmenino
plakali i drali alove na oima. Zapuavali smo ui i pevuili da ne bismo uli
urlike zatvorenika. Ili smo jedan za drugim u toalet da ne bismo videli svu onu
krv, muenje, svirepo kanjavane pokuaje bekstva, Dastina Hofmana u nekoj
rupi kako se hrani mokricama... Nisam nikad bio u stanju da ponovo odgledam
taj film, ak ni trideset godina kasnije. Moram da prestanem da razmiljam o
tome dok sam u eliji, inae u poeti da se ponaam kao Stiv Mekvin koji u
filmu jede bubavabe i lie povraku koja se sui na podu. udno (ali moda i
ne ba tako iznenaujue) kako moj mozak odabira seanja koja su u nekoj vezi
sa zatvorom: poseta Alkatrazu, scena iz Leptira...

26
Nauna digresija
Da bi mi prolo vreme, sluam razgovor izmeu dva uvara. Jedan
pokazuje drugom lanak u rubrici Nauka u dnevniku Le Monde:
Zaboravljena seanja mogu da oive pod uticajem elektrinih stimulacija u
mozgu. Navodno je neki ovek, koji se leio od gojaznosti uz pomo
intracerebralnih elektroda, doiveo neku scenu staru trideset godina. To se
dogodilo u Kanadi: pacijent se setio, do u detalje, jedne scene iz parka gde je
bio sa prijateljima. Prepoznao je svoju devojku meu ljudima koje je video kako
hodaju i uo ih je kako priaju, iako nije razumeo o emu su to govorili.
Posmatrao je scenu ali nije video sebe. Moram obavezno da odem u Vestern
Hospital u Torontu da bih slimulisao moj hipotalamus. Ali pre toga moram
mnogo toga da pojedem kako bih postao gojazan. Poinjem da umirem od gladi
i da ludim.
Poto mi je erka vratila pamenje, zakljuujem da dete aktivira
intracerebralnu elektrodu. Dok je posmatram, u mom mozgu neto varnii. To
bi mogla da bude definicija ljubavi: elektrook koji oivljava seanje.

27
Prolazak Parizom
U 14 asova objanjavaju mi da je tuilac naredio da me odvedu u
bolnicu da bih pikio u au. Veliko razoaranje: inspektor koji me je jutros
sasluao tvrdio je da e me pustiti na slobodu posle noi provedene u orci; kad
ono nita. etiri policajca stavljaju mi lisice na ruke iza lea i vode me u
kamionet koji prolazi Parizom. Krijem glavu ispod jakne, za sluaj da su nas
paparaci pratili. Dobro podnosim situaciju: ekskurzija do bolnice kako bi se
obavile analize urina ini mi se kao daak sveeg vazduha. Konano me vade iz

ovog odvratnog plakara u kome sam se guio cele noi... Ali, kad stignem u
bolnicu, menjam pesmu. Deurni lekar je otiao na pauzu za ruak. ekam
zajedno sa ostalim pridolicama: dankijem u krizi koji je siv u licu, preznojava
se i frenetino ee po ruci; dilerom koji ne prestaje da tvrdi kako je nevin;
lopovom koji mu daje peticu im mu skinu lisice: poznaju se, ve su bili
zajedno u mardelju. Na kraju se lekar smiluje da doe sa ruka i policajac mi
prui plastinu belu au:
Ajd sad, uriniraj u au.
Pokazuje mi vrata od toaleta. Problem je u tome to mi se uoptc ne pia,
celo jutro sam samo to radio. Od trenutka kada sam shvatio da se jedina zabava
sastoji od odlaska u toalet, nisam prestajao da se time bavim. uvari moraju da
otkljuaju eliju i odvedu vas na kraj hodnika, to protee noge. I sad ne mogu
da iscedim ni kap za maralat. Izlazim iz toaleta sa praznom aom. Preda
mnom stoji petnaestak policajaca u uniformi, svi su preneraeni: jedan od
najprevoenijih francuskih autora na svetu, uhapen to se provodio po Parizu,
ne uspeva da se ispia u au. Nema mesta ak ni za likovanje. Traim da mi
daju vode, pijem tri ae i sedam meu svoje nove drugare, prodavce droge.
Obraa mi se onaj koji je upravo objasnio policajcima da nipoto nije diler:
ta e ti ovde? Tebe sam ve negde video, jesi sa televizije? Iznenadio
sam se to mi glasne ice jo uvek funkcioniu:
Korienje narkotika na ulici.
it?
Koka.
Ha-ha-ha! Kakav daklu! mrko si na ruci ili na kontejneru?
Na haubi kola.
Umire od smeha.
Ti si moj idol, kunem ti se, skidam kapu, brale! (dodaje tiho) Ako ti
treba, imam kombinaciju. Ovo je moj fon.
Ovaj... Kako bih rekao...

Provereno. To je ema iz XVIII. Vrh, venecuelanska. Prirodna.

ta, sad su i dileri preli na bio proizvode?
He, pa nego, bez GMO, garant!
Smejemo se. Heroinoman u krizi neprimetno se osmehuje. arobno
bratstvo toksikomana u pritvoru. orka je stvarno sjajno mesto za sticanje novih
prijatelja. Beika mi se konano budi. Vraam se u toalet u pratnji ete
policajaca koje se ne bi postideo ni poglavar drave. Izlazim sa toplom utom
aom u ruci. Zatim me deurni lekar brzo pregleda, pamtim legendarnu
reenicu: Va pritisak je nenormalno visok, to je potpuno normalno, imajui u
vidu situaciju u kojoj se nalazite. Ponovo prolazim Parizom u marici, s
lisicama na rukama, truckam se i letim po kolima, bole me lanci. Pokuavam
da se naalim sa uvarima: Pustite me da izaem, video sam jednu lepu haubu
bentlija! Neki mi trae autogram, drugi mi priaju kako su uhapsili Elkabaa
dok je vozio trakom za autobuse, i da je bio mnogo manje simpatian u odnosu
na mene (pretio je da e zvati predsednika!). U 17 asova slubenici ponovo
zatvaraju vrata moje tamnice u komesarijatu VIII arondismana. Dobra vest: tu je
i Pesnik! Konano se otreznio. Zadah mu se osea na votku od jue i neoprane
zube, miris koji bismo opisali kao votkainski. Nieg se ne sea, ni hapenja,
ni naeg bednog beanja, ni komarne noi provedene ispod zemlje. Pria mi
kako je policija pretraivala njegov stan sa psima. Nisu nita pronali, ali su
sirote ivotinje u krizi njukale sto na mestu na kome obino mre! Ako voda
pamti, moe i nametaj! Pesnika su uhapsili sa tri grama koje je imao pri sebi a
koje se nije setio da baci dok su nas jurili. Boji se da ga ne osumnjie za
preprodaju. U tom sluaju mogao bi da dobije nekoliko godina zatvora... Ali,
izgleda da nije tako zabrinut kao ja. Iskreno govorei, kao da sve klizi niz njega.
Pesimizam mu slui kao oklop: toliko oekuje najgore da ga nita ne
iznenauje. Ja, naprotiv, besnim. Ne zasluujemo ovakav tretman. Uskoro e
biti 24 sata kako nisam spavao. Kosa mi je masna, smrdim ispod pazuha,
odvratan sam sam sebi. Dva francuska pisca uhapena su i prebaena u elije

zato to su se zabavljali s nedozvoljenim proizvodom, strpali su nas u elije bez

prirodnog svetla, minijaturne kaveze osvetljene zaslepljujuim neonkama u
kojima je nemogue razaznati dan od noi, gde ne moemo da se odmorimo
zbog dranja, psovki i nedostatka mesta, iseeni od sveta, s pravom na samo
jedan telefonski poziv koji ne moemo da obavimo sami: na kraju je jedna ena
policajac pozvala majku moje erke da je obavesti da sam u zatvoru SPIP-a 8 i
da, dakle, neu moi da uvam Kloe danas, u sredu. Proitao sam lanak o
uslovima zatoenja studenata pobunjenika u Teheranu: isti su kao i u VIII
arondismanu u Parizu. Jedina razlika je u tome to su ih svakodnevno tukli
elektrinim kablovima. Kad mu to kaem, Pesnik se ruga:
Oooo, pa neki ba imaju sree!
Njegov dekadentni humor me umiruje, konano se smeim.
O, da! O, da! Biujte nas, molim vas!
Svi smo mi iranski studenti!
Svi smo mi bugarske bolniarke!
Poaljite nam Sesiliju!
Ne, Karlu!
Ho-e-mo Se-si-li-ju!
Hoemo Karlu! Kar-la! Kar-la!
Stie komesar.
Vidim da se lepo zabavljate!
Komesare, spreman sam da priznam sve zloine kao iz sluaja Utro, da,
silovao sam decu, da, ja sam Japanac koji je pojeo jednu Holananku, da, da,
da, ta god kaete, mogu li da izaem ako se potpiem?
Komesar je navikao na ovo, jasno mu je da sam odlepio iako se alim.
Strpljenja. Kad tuilac bude dobio rezultate vae analize urina, pustie
vas na slobodu. Nema nieg spornog u vaem predmetu.
24 sata zatvora zbog debilne zabave? Francusko drutvo je potpuno
poludelo!

Sledimo instrukcije. Kako ne uspevamo da obuzdamo prodaju droge,

hapsimo konzumente. Isto je i sa prostitucijom, hapsimo muterije. Ako nema
muterija, nema ni problema.
Sve naopako...
Isto je i sa pedofilijom. Kako ne uspevamo da spreimo perverznjake da
siluju decu, hapsimo ljude koji daunlouduju pedofilske filmove na internetu.2
Da li shvatate da je to velika nepravda? Jedan drka na film, drugi mre,
trei tuca albansku kurvu, to moda jeste strano, ali morate priznati da je
MANJE STRANO od tipa koji je snimio pedofilski film, od onoga koji je
uvezao tone koke i makroa koji mlati svoju kurvu!
Posmatrajte to ovako: ako nema potranje, nema ni ponude!
Govorite kao neki ekonomista! Hapenje bludnika je poetak diktature.
Moda ne shvatate, ali na taj nain osigurali ste povratak na faistiki moralni
poredak.
Vi ste kolateralne tete francuskog zdravstvenog sistema... elimo da
zatitimo zdravlje graana jer ono skupo kota zajednicu. Znate li da ste time
to konzumirate kokain i to ste stariji od 40 godinu stalno izloeni opasnosti od
infarkta?
Oh, hvala, ali francuska policija vodi rauna o meni jo od ranih
jutarnjih asova!
Pesnik poe da recituje neki tekst:
Paternalistika vlast zasnovana na principu injenja dobra narodu kao
to to ini otac za svoju decu, u kojoj su podanici kao nedorasla deca koja ne
mogu da razlikuju ta je istinski korisno a ta tetno, te svedeni na pasivnu
ulogu iekivanja suda poglabara drave koji odluuje o tome kada e i kako
bili sreni, i u kome njihova srea zavisi samo od njegove dobre volje, takva
vlast je najvei despotizam koji se moe zamisliti.
Ko je to rekao?
Kant, O uobiajenoj izreci: to bi u teoriji moglo biti ispravno... 1793.

Oskar Vajld je rekao isto to, samo u kraem obliku: Nemogue je

uiniti ljude dobrima skuptinskim dekretom.
Uskoro nam je drugi policajac doneo novu porciju govedine sa
argarepom podgrejanu u mikrotalasnoj rerni. Ovde je ponuda na jelovniku
svakog dana ista, to znai da je vreme za veeru. Napolju je verovatno pao
mrak. Odbijam da pipnem tu kau, trajkujem glau. U tom trenutku jo uvek
sam ubeen da u veerati u Lipu. Jo se nisam susreo sa an-Klodom
Marinom.
Ne mogu prosto da napiem sve dobro koje mislim o K. an-Klod
Marin je tuilac grada Pariza: mora strano da pazi kad pie o njemu, moda
zato niko nikad i ne govori o an-Klodu Marinu. Tog jutra, 29. januara 2008,
an-Klod Marin stigao je u svoju kancelariju. Okaio je mantil na zakaaljku na
zidu, seo i uzeo moj predmet. an-Klod Marin traio je da mu donesu sve
predmete poznatih linosti. an-Klod Marin fiziki lii na Albana Sereja
(glumca porno filmova) samo to je njegov ivot manje zabavan. ak irak
postavio je an-Kloda Marina za tuioca grada Pariza. Od tog trenutka, anKlod Marin zahteva dodatne informacije o predmetima i preliminarne istrage,
opoziva presude, zatvara predmete koji nemaju budunost, jednom reju,
uobiajeni ivot tuioca nije naroito uzbudljiv. Ali zato treba imati na umu da
an-Klod Marin moe da uniti ivot svakog stanovnika francuske prestonice.
an-Klod Marin momentalno moe da poalje odred pandura u moj stan, ili u
Grase36 ako poeli. an-Klod Marin nosi na slikama tunu kravatu i koulju na
pruge kako niko ne bi saznao da je on izuzetno mona osoba (to je KM-ova
kamuflana odea). Ilustracije radi, an-Klod Marin primio je moje analize
urina 29. januara 2008. i potvrdio ono to su svi znali (c,c,c, konzumirao sam
drogu sa jednim drugarom, panja, Francuska je u opasnosti!) i odluio da me
ostavi da dredim jo jednu no. Policajci diskutuju sa an-Klodom Marinom.
Kau an-Klodu Marinu da sam ja samo uivalac, da sam priznao injenice i da
36 Grasset, autorov izdava (Prim. prev.).

nema potrebe produavati pritvor. Ali an-Klod Marin smatra da je moj roman
99 franaka37 odbrana konzumiranja kokaina, to samo potvruje da ga nije
proitao: junak knjige, Oktav, zbog svoje zavisnosti, gubi enu i posao,
doivljava overdoz i odlazi na kuru detoksikacije, i na kraju zavrava u zatvoru
zbog sauesnitva u ubistvu. To takoe dokazuje da an-Klod Marin ne pravi
razliku izmeu fikcije i stvarnosti, izmeu junaka romana i njegovog autora.
Nije on kriv: K nije knjievnik nego pravnik. Tako da je tog uasnog
popodneva an-Klod Marin odluio da odri dobru lekciju iz klaustrofobije
jednom celebrity-ju koji nije oka sklopio. Prve noi kaznio je Frederika, a
sada treba da kazni Oktava. an-Klod Marin zamilja da mi je otac. Odbij,
strane! Istolerisao sam tvoje pojavljivanje u ovoj knjizi, uljezu! Ali ti nisi lan
moje porodice. Obavetavam te da si zarobljenik ove prie, an-Klode Marin, i
to zauvek. I ja imam mo: stavio sam te u pritvor u poglavlju 27 na neodreeno
vreme. ta, hteo si samo da glumi an-Kloda? E pa, sad u ja da te
izreklamiram. Budue generacije nee zaboraviti rei an, Klod i Marin, to e
za njih biti simbol Slepe Biopolitike i Paternalistike Prohibicije. Dozvoli mi, to
je najmanje to moe da uini za mene, moj an-Klode, da te ovekoveim za
vjeke vjekova, kad ve Ronsar nije posvetio nijednu odu tvojim precima. Kako
kaemo: hvala, hvala kome? Hvala, Fredi, grofe Monte Kristo od Barona!38
28
Prethodnikov brat
A ta ako se Frojd prevario? ta ako nisu vani otac i majka, nego brat?
Imam utisak da je moj stariji brat oduvek diktirao mojim postupcima. Ja sam ga
samo imitirao, zatim sam mu se suprotstavljao, morao sam da se izgradim
spram njega, da se postavim u odnosu na starijeg brata. Godinu i po dana razlike
meu nama nije dovoljno, mi smo lani blizanci. Problem je u tome to arla ne
37 U srpskom izdanju ovaj roman nosi naslov 399 dinara (Prim. prev.).
38 Baron, poznati pariski klub, autor je uhapen ispred tog kluba u aveniji Marso u VIII arondismanu (Prim.
prev).

mogu da pobedim, on je savren ovek. Ostavio mi je, dakle, samo jednu

opciju: da budem nesavren.
ta je mlai brat: prijatelj? Neprijatelj? Surogat sina? Plagijat? Rob?
Rival? Uljez? Mlae ja? To je tvoja roena krv koja te nervira, ti koji se
prepoznaje u nekom drugom. Novi Ti. an-Bertran Pontalis napisao je jasan
tekst o bratstvu pod naslovom Prethodnikov brat. To je, nesumnjivo, najbolja
definicija mog identiteta: bio sam brat prethodnika. Verovatno sam nesvesno
dao sve od sebe da bi danas pitali moga brata, svaki put kada se sa nekim
upozna, da li je sa mnom u srodstvu. U poetku, arl je bio taj koji je imao
plavlje oi i besprekorno bele zube. Ja sam bio onaj mlai leukemini brat,
siuni krljavko, izgladneli brati s profilom u obliku mladog meseca,
konkavnog lica.
Nije lako biti ni stariji, onaj koji treba da prui primer. Predvodnik,
svrgnuti kralj, skica za drugog, supstitut za oca? Kao to je Kain to uinio sa
Aveljom, tako je i moj stariji brat proveo detinjstvo pokuavajui da me ubije.
Jednom je umalo i uspeo u tome, dok me je jurio sa rafcigerom u ruci, u Pou, u
sali za igru u podrumu vile Navar. Spasla me je roaka eraldin, koja se
ispreila izmeu nas dvojice. Drugi put mi je bacio lopte za balote u lice.
Izbegao sam projektile od hromiranog elika gibajui se i cupkajui. Moj roak
Eduar, mlai od mene nekoliko godina, bio je impresioniran naim izlivima
nasilja. Eduar Begbede danas radi na humanitarnom projektu UNICEF-a, bio je
u Ruandi, Bosni, Osetiji, u ri Lanki posle cunamija; mislim da je video vie
uasa od veine ljudi koju poznajem. I pored toga, jo uvek se sea kako sam
prestravljeno urlao dok me je arl progonio. Moj stariji brat takoe je pokuao i
da me udavi, drao mi je glavu pod vodom u svim bazenima na kojima smo bili,
u svim morima koje smo posetili, postao sam ampion u zadravanju daha
zahvaljujui njemu - jo uvek mogu bez potekoa da ostanem bez vazduha i po
deset minuta pod vodom. Primenjivao je i drugu metodu, koja se sastojala od
guenja jastukom, pri emu bi mi ramena prikljetio kolenima. Nikada se nisam

ljutio na njega jer sam ga provocirao tako to sam unitavao sve to bi napravio,
od Lego kue, preko kule u pesku, do makete aviona. I moj otac je imao starijeg
brata koji je bio autoritaran, osoran, uvredljiv (erald Begbede); usrdno ga je
mrzeo itavog ivota. Mrnja mlaeg brata od strane starijeg je prirodna
(novajlija mu krade pare kolaa), ali nije obavezno reciprona. Jo od malena
sam se postavio prepredeno u gandijevskom stilu. Neprestano sam se izrugivao
autoritetu starijeg brata. Jedina razlika u odnosu na Mahatmu bila je u tome to
sam ga esto napadao kad to nije oekivao tako to sam ga koatim kolenima
udarao u butine i vikao koska! - krajnje nemiroljubiva metoda koju osniva
moderne Indije, koliko mi je poznato, nije koristio nikada. Koske su se zatim
pretvarale u zelene i ute hematome na kukovima moga brata. Pokuaji
bratoubistva mogu, dakle, biti smatrani za legitimnu odbranu. Ukratko, bili smo
dva normalna brata sa medaljama u obliku modrica.
Zadirkivanje starijeg brata bio je moj nain razbijanja porodine sudbine.
arl i ja nismo hteli da imitiramo prethodnu generaciju: moj otac se bio zavadio
sa svojim bratom, sudili su se zbog nasledstva i imali su potpuno oprene
stavove po pitanju voenja Medicinske ustanove u Bearnu. Moje ruganje bilo
je izvitoperen nain iskazivanja ljubavi, arle, volim te, eto, rekao sam, i vie
nikada neu ponoviti, jednom u ivotu je dovoljno. Pontalis kae da meu
braom mogu postojati ljubav, mrnja ili prijateljstvo, ponekad i meavina sva
tri oseanja, koja se tada pretvara u destruktivnu strast. Na lestvici bratske
ljubavi, koja bi ila od homoseksualnog incesta do bratoubistva, smestio bih nas
na sredinu, negde izmeu uzajamne fascinacije i lane indiferentnosti. Brzo sam
izgubio bitku i shvatio da je kocka ve baena: on e imati organizovan, a ja
haotian ivot. Bili smo ujedinjeni u protivnitvu: im bi neki uljez napao
jednog od nas dvojice, drugi bi bio spreman da strada kako bi ga odbranio. arl
je bio autoritaran, ali i zatitniki nastrojen. Povezivao nas je podmukli humor,
surov i zajedljiv, kao i naa neprestana podbadanja, i kada me je nazivao
lakejem i nareivao mi da iznesem jelo na sto, ja sam se smejao... Kada bi u

restoranu pitao efa: Je li vam kamamber dobro odstojao? a ovaj odgovarao:

Da, mislim da jeste, arl bi nareivao: Mislite? Budite ljubazni pa
proverite. Ah to budite ljubazni! Smejao bih se na smrt do suza.
Odrastao sam pod jarmom tog velianstvenog diktatora, ali Bogu hvala,
njegov totalitarizam bio je ublaen ismevanjem samog sebe. Koliko sam ga puta
samo podsetio da je roen istoga dana kao Adolf Hitler! To je za mene bio
dokaz da je astrologija egzaktna nauka. Majka je stalno morala da posreduje.
Kad se Kloe ali to je jedinica, kaem joj: Ne zna koliko si srena! Tako je
u svim porodicama, ne mogu da se ljutim na mog brata. Ja sam bio sledei, on
je trebalo da me pobedi, da smrvi uzurpatora, prekobrojno dete, kako bi ostao
veliki arl, a ja sam morao da mu odolim kako bi svet prihvatio moju
jedinstvenost, moju nezavisnost, i da bih postao Frederik. Tako je arl ulio
snagu svom malom bratu.
Kako mogu da ubijem oca kad ga nema kod kue? Ostaje mi brat. Svako
ima svoj nain.
Sentimentalna klackalica nae majke prouzrokovala je kolateralne tete:
bogatstvo od 0 do 6 godina, siromatvo od 6 do 8, luksuz od 8 do 14 godina,
mrave godine od 14 do 18. Majka nas je, u svom malom belom fiatu 127,
vucarala sa sobom iz velikih stanova u male. Niko ne moe da optui moju
majku da je bila materijalista: iz romantinih razloga nije oklevala da u dva
navrata napusti velianstvena prebivalita kako bi sa dva sina otila da ivi u
tesnim iznajmljenim stanovima, primorana da juri za potplaenim prevodima
debilnih knjiga iz kolekcije Arlekin kako bi platila kiriju. Jednog dana imali
smo svako svoju sobu, ve sutradan bismo se vraali u krevet na sprat. Nismo
bili siromani, samo smo na laktovima dempera nosili zakrpe. Sa 17 godina
brat i ja spavali smo u istoj sobi, zidova optoenih plavom tkaninom, u ulici
Koetlogon. ak nam se deavalo da primamo devojke u nae krevete
predviene za jednu osobu; ponekad bi arl diskretno vodio ljubav drei ruku
preko usta svoje devojke, dok sam se ja pravio da spavam. Kada bi me nou

arl molio da prestanem da kaljem ili da masturbiram, odgovarao sam mu da

prestane da krgue zubima i da hre. Kad je spremao ispit iz matematike za
prijemni na fakultetu, ja sam pojaavao Blue Oyster Cult. Nije bilo lako iveti
zajedno. im smo postali punoletni, pourili smo da zbriemo i od tada smo se
udaljili. On je sigurno osetio olakanje; ja se nisam nikad oporavio od toga.
Nikako da shvatim da li smo se udaljili jer smo bili razliiti, ili ba
suprotno: moda sam namerno bio drugaiji jer sam znao da e nas ivot
razdvojiti i da je to to sam njegova suprotnost zapravo moja jedina ansa da
podnesem novi razvod. Trebalo je da proivimo svako svoj ivot i znao sam da
ne bismo mogli da ga proivimo zajedno. Tek kada smo se rastali, shvatio sam
do koje mi je mere bilo stalo do mog lanog brata blizanca. Otkad je otiao,
proveo sam itav ivot traei stariju brau koja bi bila zamena za njega. Starije
drugare koji su mi govorili gde da izlazim, ta da radim (Amerikanci to nazivaju
role model). Vrlo rano navikao sam se da sledim nekoga ko je bio voljan da
potegne za dvoje.
Shvatite me: arl zaista daje smisao mom ivotu. Izgradio sam se
protivei mu se. Moja metoda postojanja sastojala se u tome da budem njegova
suprotnost. To je moda bilo glupo, ali to je bio jedini nain da definiem sebe
kada sam imao deset godina. Biti njegov jang, njegovo lice, deo njegove senke,
izoblieni odraz, levo smetalo, njegov izvrnuti dvojnik (na nemakom
Doppelgnger), nalije dekora, njegov Shadow Cabinet,39 njegov alter ego (onaj
koji mu uznemirava ego), njegov Mister Hajd. On voli da stvara? Ja u da
kritikujem. On je jak u matematici? Ja u da prilegnem na francuski. On voli
drutvene igre? Ja u itati povuen u oku. On izlazi sa puno devojaka? Ja u
da igram fliper sa ortacima. On je katolik i praktikant? Ja u biti podrugljivi
nevernik. Voleo sam bombone od anisa i sladia ZATO TO ih on nije voleo.
Od njegovih drutvenih igara vie sam voleo arkadne igre za jednog igraa, u
koje sam ubacivao novi od dva franka da bih histerino pucao na sve to se
39 Ili fantomski kabinet, vlast iz senke (Prim. prev.).

mrdalo: zidove od cigli, marsovce iz Space Invaders-a, meteorite iz Asteroids-a,

i na jedno i drugo u Defender-u... Rano smo podelili teritorije: sa devet godina
arl je itao Piscou Magazine i sakupljao elektrine vozove; danas onglira
kolosalnim investicijama u elektrodistribuciji i najavljuje da e biti
konkurencija SNCF-u.40 Ne razvijamo se, detinjstvo nas odreuje zauvek jer nas
je drutvo zauvek podetinjilo. Ja sam u tom uzrastu itao Pif Gadget
(komunistike novine) i igrao dokari u vrtu Patrakeneje, gde sam oajnikom
silom udarao o loptu vezanu za gumicu koja mi se sve vreme prkosno vraala.
Dokari je bez svake sumnje najgluplja igra na svetu: neka vrsta meavine
baskijske pelote i bumeranga, to je, kao i knjievnost, jedini sport u kome ste
sigurni da NIKADA NEETE POBEDITI. Bez arla ja ne znam vie ko sam,
izgubljen sam, taj ovek je moje sidro a on to i ne zna, misli da me za njega ba
briga. Do dana dananjeg on je bio i ostao moj glavni orijentir. Mislite li da ovo
prenemaganje prestaje kad postanemo punoletni? alite se: oenjen je ve
dvanaest godina, a ja sam se razveo dva puta. On je lan MEDEF-a, 41 a ja sam
bio savetnik francuske Komunistike partije. im je dobio orden Legije asti, ja
sam otiao u zatvor. Razdaljina izmeu Jelisejske palate i Tamnice vrlo je mala.
Jedan brat e se obogatiti i udenue mu rozetu za rever; drugi, koji je gotovo
isti, i koji je odrastao sa njim, koga je odgojila ista osoba, bie go i okruen
pandurima, cvokotae na drvenoj dasci. Nadam se da ga ovo bestidno poglavlje
nee uvrediti. U knjizi koju je objavio prole godine, njegova verzija bila je
drugaija: Meu nama nikad nije bilo ni najmanjeg takmienja; naravno,
poto je on sva odneo.
Da li je moj monogamni brat sreniji od mene? Zakljuujem da mu vrlina
i vera ulivaju vie sree nego meni hedonizam i materijalizam; on je oduvek bio
pravi pobunjenik, jedini ludak i veliki buntovnik u porodici, a ja to nisam
40 Francuska je liberalizovala svoje trite strujom; arl Begbede osnovao je privatnu kompaniju koja trguje
strujom - Poweo; SNCF je Dravna eleznica koja e takoe biti liberalizovana uskoro, a arl Begbede se
priprema da ue i na to novo trite (Prim. prev.).
41 Mouvement des entreprises franaises, Savez francuskih poslodavaca (Prim. prev).

uviao, dok su moje raskalane urke retardiranog adolescenta samo posluno

pokoravanje svetskom toku. Kapitalistika deviza (sve to je prijatno jeste
obavezno) podjednako je glupa kao i hrianska krivica (sve to je prijatno jeste
zabranjeno). Ja se omamljujem, nesposoban da odrastem, dok on gradi svoj
ivot na solidnom braku, deci, venoj religiji, kui sa batom u cveu. Uivam u
noi iz superiorne poze ne shvatajui da sam vei buruj od njega. Beei od
moje porodice, nisam shvatao da sam abdicirao pred gorom alijenacijom:
potinio sam se individualizmu koji pati od amnezije. Raskinutih veza s
porodicom, mi smo samo zamenljive brojke, poput prijatelja na Fejsbuku,
nezaposleni koji trae posao preko ANPE42 ili zatvorenici u istranom zatvoru.
Oca sam izgubio sa sedam godina, a brata sa osamnaest. Obojica su bili
mukarci mog ivota.

29
Moglo bi i bolje da se ivi
Kada sam bio mali, u kolima se nismo vezivali. Svi su svuda puili. Pilo
se iz flae za volanom. Vozili smo vespe bez kacige. Seam se da je ak Lafit,
voza Formule 1, vozio aston martin moga oca 270 km/h na otvaranju novog
autoputa koji povezuje Bijaric i San Sebastijan. Ljudi su se tucali bez
prezervativa. Mogli smo da gledamo u ene, da im se obratimo, pokuamo da ih
zavedemo, ponekad i dodirnemo, a da ne budemo proglaeni za nasilnike.
Velika razlika izmeu mojih roditelja i mene ogleda se u tome to su se slobode
u njihovoj mladosti uveavale, a tokom moje su se samo smanjivale, iz godine u
godinu.
Izvesno je da Potraga za Prolaznim Uitkom skrauje duinu ivota
jednog pisca. ak Vae je umro sa 23 godine od overdoza opijumom, an de
Tinan sa 24 od reumatizma pojaanog konzumiranjem nekvalitetnog alkohola,
42 Agence Nationale de lEmploi, Nacionalna agencija za zapoljavanje (Prim. prev.).

Georg Trakl sa 27 od overdoza kokainom, Erve Giber sa 36 od side, Roe

Nimije sa 36 u automobilskoj nesrei u aston martinu, Boris Vian sa 39 od
preterane zabave koja je loe uticala na njegovo srce, Gijom Dustan sa 40 od
trovanja lekovima, Gi de Mopasan sa 43 od sifilisa, Skot Ficderald sa 44 od
alkoholizma, arl Bodler sa 43 od sifilisa, Alfred de Mise sa 46 od alkoholizma,
Alber Kami sa 46 u saobraajnoj nesrei u fasel vegi, Dek Keruak sa 47 od
ciroze, Malkolm Louri sa 47 od overdoza pilulama za spavanje, Frederik Berte
sa 49 godina od alkoholizma, an Loren sa 50 godina od peritonitisa usled
uestalog korienja etra, Hans Falada sa 53 godine od overdoza morfijumom,
Pol-an Tule sa 53 godine od overdoza tinkturom opijuma... Budui da ne
posedujem dar mojih uitelja, mogu li da se ponadam, o Gospode, da neu ni
poiveti tako kratko kao oni? Otkad imam dete, vie ne udim da umrem mlad.
Oko 19 asova policijac koji me je ispitivao doao je u tenaru da me
obavesti, sav bled u licu.
Neverovatno, ovo jo nikad nisam video. Predajemo vas u istrani
zatvor. Stvarno ne razumem.
Uzdie, ali ne toliko kao ja. U roku od dvadeset etiri sata preao sam iz
razoaranja u neopravdanu radost. Ne patim samo zbog izolovanosti, ve zbog
neprestanih izjalovljenih nada. Mislim na moju maku koja mora da crkava od
gladi, zatvorena u stanu. Svet se okrenuo naglavake: praktino sam primoran
da teim policajca koji e veeras spavati u svom krevetu.
Prebaciemo vas maricom na ostrvo Site gde ete provesti jo jednu no
u eliji, a sutra ujutru ete izai pred tuioca. ao mi je, ali morau ponovo da
vam stavim lisice.
ta to treba da znai? Osudie nas na zatvor?
Zaista ne znam, predali smo prazan predmet, obino se ne produava
pritvor samo zbog konzumiranja, ali eto... Moda ga je iznervirao detalj haube
kola. Ili ele da od toga naprave primer, da iskoriste poznatu linost.
Zakon predvia maksimum godinu dana zatvora za narkomane koji su

popuili doint, mrkali lajn, zgutali pilulu ili se uboli u venu. ak je i Pesnik
zgromljen, poeo je da se pribojava tee osude (Begbedeov diler? Bogami,
debelo rizikuje...). Ne prestaje da se izvinjava:
Moja je greka, jebi ga, ao mi je.
uti, sad ne moe nita.
Konano sam ti pruio ono to ti je sve vreme nedostajalo: dekadenciju.
Nesreni e biti oni koji kob ne spoznae do sada...
Jesi to ti rekao?
Da.
Mogu li to da stavim u moju knjigu?
OK.
I eto ga, tu je.
Ne uspevam da procenim ta me vie mui: umor, bes, klaustrofobija,
neudobnost, sramota, a sada i strah! Kao da me neko neprekidno udara maljem
po mojoj izbezumljenoj gargojlskoj bradatoj glavi smrdljivih usta, iskolaenih
oiju, s podonjacima, oseam se smrvljeno. No koja poinje najdua je u
mom ivotu. Mislio sam da se komar zavrio, ali on tek poinje. Od ovog
trenutka, kada su se teka metalna vrata zatvorila, postao sam samo senka,
preplaeni rob, ivi mrtvac koga e vucarati tamo-amo vezanih ruku, prebledeo,
pokoran, nem, grogi. Sveano izjavljujem da su te veeri ljudi kojima nisam
uinio nita naao odluili da stave moju humanost u zagradu i da su u tome i
uspeli. Stavili su jedno dete u beli kamion; poveli su jagnje na klanje.

30
Nakljukana deca
Razvod sve udvostruuje: dva stana, dva Boia, dve sobe, dvostruko
postojanje. Ali mene je to prepolovilo, osetio sam se kao da je amputiran deo
mene: postao sam polustanar, polovina, poluporcija, pola oveka. Razvod je

vratio moje roditelje u njihove razliite univerzume: tata se vratio u svoje

ekscentrino burujstvo, a mama u osiromaeno plemstvo. pica serije
Ubedljivi, koja je poela da se prikazuje 1972. na drugom kanalu ORTF-a, kao
da rezimira sudbinu mojih roditelja. Realizovana je kao split-screen - ekran je
podeljen na dva dela po visini. Na desnoj strani ekrana Lord Bret Sinkler,
engleski aristokrata, snob i rafinirana osoba, s maramom oko vrata (moja majka,
koju je igrao Roder Mur); na levoj Deni Vajld, ameriki doljak i meker,
neusiljen i zabavan (moj otac, koga je igrao Toni Kertis). Stan moga oca bio je
luksuzniji, bio je tu ofer-kuvar, devojke u prolazu, vladala je neka radosna
samoa, ali ipak samoa. Kod mame je bilo skuenije, stvarnost je bila manje
prostrana ali toplija, zato to je to bio stvaran ivot, svakodnevni, sa nenom
majkom u ulozi mukarca koji je tu za sve. Razvod me je nauio da se ogradim,
da vodim dvostruki ivot, da razvijem talenat za bivstvovanje svuda i na dva
naina. Ne govoriti o tati kod mame, ni o mami kod tate. A naroito ih ne
porediti. Televizor je kod mame bio iznajmljen a kod tate kupljen. Tata nas je
ostavljao ispred zgrade u ulici Mesje le Prens u broju 22 da ne bi sreo mamu.
Morali smo da preskaemo po etiri stepenika odjednom, zvonimo kod mame,
uemo, protrimo kroz salon, otvorimo prozor koji gleda na ulicu i mahnemo
ocu kako bi znao da smo stigli kui. Da budemo podjednako sreni u 50
kvadrata kao i u pet puta veem tripleksu. Da se pravimo kao da je sve
normalno, jer smo, kao to je mama govorila, imali sree u odnosu na male
Etiopljane. Nai stomaci nisu bili naduti od neuhranjenosti ve od okoladnih
eklera. Nae oi nisu bile pokrivene muicama, ve su bile uokvirene
naoarima. Kada sam se molio za Etiopljane na misi u koli Bosue, molio
sam se, pre svega, zato da ne bih liio na njih.
Ne mogu da osuujem razvod mojih roditelja jer sam i sam nametnuo isti
scenario mom pokolenju. Ali prestanimo da poriemo injenicu da taj novi
nain ivota oblikuje decu. Nova norma podrazumeva da imate dve kue, etiri
roditelja (najmanje), da volite ljude koji se vie ne vole meu sobom, da se

stalno pribojavate raskida, da ponekad teite svoje roditelje, da ujete dve

verzije svakog dogaaja, kao sudija u parnici.
Deca roditelja razvedenih 1972. godine bila su preterano izloena zamahu
modernog epikurejstva: prvo Osloboenje (1945) ve je bilo pripremilo religiju
komfora, drugo (1968) je stvorilo poudne i nezajaljive uivaoce. Kao odgovor
na to, potomstvo ovih dvostruko osloboenih odraslih automatski je steklo strah
od slobode. Deca roditelja koji su se razveli tokom sedamdesetih su dakle:
- predani radnici koji se prave da su nehajni
- disciplinovane osobe koje glume none ptice
- romantine due koje se pretvaraju da su blazirane
- hiperosetljivci koji se drogiraju kako bi odavali utisak ravnodunosti
- anksiozne osobe koje se izdaju za buntovnike
- ljudi koji su stalno na nekakvoj klackalici.
Sve to znam o njihovom razvodu saznao sam tek kasnije, sastavio sam
sliku od razliitih delia slagalice. On je esto putovao, i bio je zamenjen. On
joj je ispriao svoja neverstva, ona mu se osvetila. Verzije se uvek razilaze:
svako prebacuje krivicu na onog drugog kako bi pred decom ostao nevin. Kada
se to dogodilo, nita nije bilo formulisano reima, morali smo da nagaamo, da
itamo meu redovima, ali ne i da postavljamo pitanja, da se smeimo u tiini
sree koja se nije smela uzdrmati. Niko nikad nije vikao, a radost ivljenja
ugasila se dolaskom pilule u godini u kojoj sam doao na svet - rodio sam se u
poslednjem trenutku.
Svi su bili u pravu i svi su nenamerno lagali, jer niko nije eleo da se sa
preciznou sea istine koja bi za nas bila manje bolna od utiska da smo dosadili
roditeljima. Takav ivot vie nije liio na njih. Naa porodica nije im bila
dovoljna. Dva plava sinia na zelenom travnjaku nisu bila dovoljna, igra se
prerano zavrila. Avantura je bila negde drugde, epoha je menjala normu,
buroazija je sebi mogla da dozvoli uitak, katolicizam vie nije zabranjivao
uivanje. Konano emo poeti da ivimo manje ozbiljno, u svetu u kome je

srea u seksu postala prioritet. A deaci? Preivee, preivee oni to. Razvod
nije tako straan kao rat. Niko jo nije umro zbog toga, nee se aliti. Deaci su
bili razmaeni, zasuti poljupcima i poklonima, Mako plastelinom, Mako
voskom i sveicama, Hernijom 2000,43 Lego i Meccano kockama, malim
vojnicima Airfix i elektrinim voziima Marklin. Svaki vikend za nas je bio
Boi, jer su odrasli hteli da se tako izvine, budui da smo uli u to novo
drutvo o kome je govorio premijer paeeg glasa (ak aban-Delmas), u
drutvo neograniene potronje, amerikog luksuza, u svet u kome e samoa
biti dosledno kompenzovana igrakama i kornetima sladoleda. Deca su bila
toliko nakljukana da su se upropastila. Razvedeni roditelji izgledali su mlae od
svoje dosadne dece, kao u seriji Apsolutno fantastine, u kojoj erka deli mune
lekcije moralu svojoj majci alkoholiarki. Godine 1972. generacije su prestale
da se sukobljavaju: svi smo iveli kao infantilne individue, drugari vrnjaci.
Roditelji su tako bili veita deca. A deca sa osam godina odrasli, kao u Bagzi
Malon i Maloj, filmovima iz tog vremena. Moj brat i ja nismo izabrali takvu
situaciju. Ali, ta je bilo bilo je: godine 1972. bili smo svedoci roenja
sopstvenih roditelja.

31
Istrani zatvor
U poreenju sa istranim zatvorom, komesarijat VIII arondismana je
hotel Fukets Barijer! Prva no bila je loa ala, igra andarma i lopova,
neslana kolska ala, kao pijanka potara iz filma Dobrodoli kod tija. Druga
no traje godinu, deset godina, traje jo uvek. Nita nisam znao, celog ivota
iveo sam u neznanju. Te noi sam shvatio da nisam nikada patio. To mesto je
43 Kad smo stanovali u ulici Mesje-le-Prens meao sam kalijum permanganat sa vodom: ta meavina pravi
talog jarkoljubiaste boje koji mi se prosuo u torbi, isflekao odeu i ostavio na rukama braon trag koji nisam
mogao da skinem mesec dana. Danas su takve igrake zabranjene, kalijum permanganat se danas tretira kao
eksploziv, to je izuzetno otrovna supstanca. Vidi se da sam kao vrlo mlad poeo da se igram s nedozvoljenim
supstancama. (Beleka autora kome se pamenje sve vie vraa kako mu se pria primie kraju.)

sramota za moju zemlju, pakao kao zatvor De la Sante gde sam pre nekoliko
godina iao da upoznam zatvorenike, ubrzo nakon to je Veronik Vaser napisala
pamflet u kome je obznanila njegov alostan i jeziv aspekt. Ta knjiga kotala ju
je posla naelnika bolnice, a skandalozno odvratna pariska tamnica ostala je u
istom stanju. Istrani zatvor je znojav, lepljiv, leden kao Sante. Ime mu zvui
prijatno, ali to nije istrani zatvor, to je tamnica. Istrani zatvor je javna
grobnica u koju se bacaju izmuena tela prokletnika. Ova kula sagraena je u
srednjem veku i svakog trenutka mogu vas zatvoriti u nju. To je velika
podzemna hala s debelim zidovima, svodovima i nizom elija sa leve i desne
strane, gore i dole, koje su odvojene reetkama i tekim metalnim vratima s
rezama kroz koja ljudi dozivaju u pomo, preklinju da izau, viu da su nevini i
bivaju prebijani iza reetaka. Pariski istrani zatvor je minijaturni zatvor s
etrdesetak elija u koje su nabijeni svi predati sudu: delinkventi i kriminalci
za koje se smatra da je bolje da ih poalju ispod Palate pravde 44 da saekaju da
se sudija probudi. Dovoljno je da popijete tri ae vina i sednete za volan, da
povuete dim dointa koji vam je neko pruio, da vas racija pokupi prilikom
neke tue ili ukrca u maricu za vreme demonstracija, i ako su sudija ili pandur
ustali na levu nogu, ako ste poznati i ako ele da vas dokae, ili krajnje
protivzakonito - iz istog sadistikog hira, zato to im ene nisu dale prethodne
veeri - ii ete na kratak boravak u istrani zatvor, na ostrvo Site, u dnu
dvorita, ispod zemlje, unutar policijske prefekture, iza pariske Palate pravde, u
srcu Grada svetlosti, na dva koraka od Svete kapele, i bacie vas vezanog u crnu
rupu, ponovo e vas skinuti do gole koe da bi vam zagledali u mar, a onda
gurnuli u vlanu i ledenu tamnicu bez ijednog otvora, sa drvenom daskom koja
slui kao krevet, i gde je klozet direktno u zemlji, u hladni kavez za zombije,
zbog koga se ak i tamniari izvinjavaju i od sramote obaraju pogled. Jedna
milosrdna uvarka prepoznala me je i donela mi dva smrdljiva ebeta jer je
44 Istrani zatvor nalazi se ispod Palate pravde i oba mesta nalaze se na pariskom ostrvu De la Site - Gradskom
ostrvu (Prim. prev.).

videla kako cvokoem zgren u poloaju fetusa, Kada mije dosadilo da uim
napamet Liaisons - interni magazin policijske prefekture - jedino tivo koje mi
je udeljeno nakon mog usrdnog preklinjanja - rikao sam sve dok jedan slubenik
nije, u etiri ujutru, zakazao odlazak kod deurnog lekara, koji mi je prepisao
anksiolitike, jer drava diluje i drogu besplatno, dovoljno je da budete uporni.
Znam ta e neki itaoci pomisliti: Mari-antal u pritvoru kod Marije
Antoanete!45 Ako ste to pomislili, to znai da nikada niste bili u zatvoru. Svi oni
koji su do sada ve bili u pritvoru, znaju o emu priam, znaju kako izgleda biti
sveden na stanje potinjene i zabrinute ivotinje. A imao sam, izgleda, pravo na
VIP tretman, to znai da sam bio zatvoren u individualnu eliju, odvojen od
Pesnika i preputen svojoj klaustrofobinoj strepnji. Eho koraka i priguenih
krikova u istranom zatvoru zauvek e odjekivati u mojoj glavi. Zveket lanaca,
kljueva, lisica, jecaja. Pod zemljom mraz. Nismo mi krivi, nemamo budeta.
Kad je nehumanost u pitanju, nikad nije niija greka. Francuska je nala
milijarde evra da spasi svoje banke u 2008. godini, ali zato tolerie LJUDSKO
TRULITE u centru Pariza. Komesar za ljudska prava u Savetu Evrope uzalud
je isticao sav uas tog mesta. Vlast jednostavno eli da to nepodnoljivo mesto
postoji u centru naeg grada. Neko je svesno doneo odluku da u Francuskoj
mui ljude. Francuska je zemlja koja praktikuje torturu u I arondismanu, tano
preko puta robne kue Samariten. I ja bih bio sauesnik u tom optem zlu da
ga nisam opisao ovde. Kako sam mogao da ivim 42 godine a da se ne
zainteresujem za taj uas koji se odvija u mom roenom gradu? Kako se
usuujemo da delimo lekcije Kini, Iranu ili Libiji kad ih Francuska sama ne
potuje? Izabrali smo predsednika republike koji oslobaa zatvorenike u
inostranstvu a ljude u svojoj zemlji baca u zaborav. Dragi francuski itaoci,
ljudi za koje se smatra da su nevini se SVAKI DAN predaju sudu iz te ledene i
gnjile kloake U ZEMLJI LJUDSKIH PRAVA. Govorim vam o apsolutnoj
gnusobi koja se nalazi pored trga Sen Miel i njegovih barova sa muzikom, na
45 Kraljica Marija Antoaneta bila je zatoena u Konsijereriji 1793. godine (Prim. prev.).

jednom rukavcu Sene, kod Laperuz, u kome se ve trista godina pue kite
uglednim ljudima u separeima, nadomak Konsijererije, gde se snimaju filmovi
i organizuju prijemi (nekada sam tu, prilikom mondenskih relija, plesao u
smokingu iznajmljenom u Kor de as), iza Palate pravde, u koju sam iao dva
puta da bih se razveo, na dva koraka od oaravajueg trga Dofin, gde su dolazili
Montan i Sinjore, da, na dva koraka od tih velikih glumaca koji su se itavog
ivota borili protiv takve vrste tretmana, nasred Sene postoji mesto patnje koje
svako vee osvetljavaju turistiki brodii, postoji trokava robija, gnusna ljaga,
vlani ponor bez dna, studeni podrum u kome uzalud svake noi odzvanjaju
krici oajnika, da, postoji mesto na kome se pla uspinje ka nebu svake Boje
noi, U OVOM TRENUTKU, DANAS, SADA, ODMAH, U PRESTONICI
FRANCUSKE.

32
Lai i obmane
Imam mnogo sree, moji roditelji imali su samo jedan cilj: ne istraumirati
decu. To je bila njihova opsesija, jedini pravac kretanja. Zatititi svoja dva sina.
Uiniti sve da ih ne mrze kao to su oni mrzeli svoje roditelje - nae retrogradne
bake i deke, osiromaene aristokrate i ekstravagantne buruje koji su ih
prestrogo vaspitali, zatvorili u internate, u skladu s principima lienim nenosti,
ili se rasejano odnosili prema njima, sa previe distance i stida. Kad su se moji
roditelji razveli, majka je izabrala da prikrije istinu od svoje dece kako bi ih
prigrlila i zatitila. Eto nepotrebne i oprotene lai koja je prouzrokovala toliko
tete. Umesto da nam je rekla:
Ostavljam vaeg oca jer sam se zaljubila u drugog mukarca.
Ona je rekla:
Va otac mnogo radi, u ovom trenutku je u Njujorku.
Ne zameram majci to nam je sakrila istinu, ve to je izmislila priu koja

nije bila tako lepa kao istina. Bilo bi dovoljno da je rekla da voli nekog
drugog... Tata je na slubenom putu ne zvui tako lepo kao Ana Karenjina.
Ali moja majka se oseala krivom jer se zaljubila u nekog drugog ko nije moj
otac. ao mi je to sam izazvao tu krivicu. Nema nieg loeg u tome to se vie
ne voli, a jo manje u tome to se neko zaljubio. Sramota me je to je majku bilo
sramota od mene. Deca ele nemogue: da se nikad nita ne promeni. Smatraju
da su im roditelji egoisti, ali su u stvari egoisti oni jer ele da se roditelji uvek
rtvuju za njih. Kada sam je neprekidno pitao gde je otac i zato toliko radi,
mama je ponavljala da je sve u redu.
A kad se vraa?
Ne znam, zlato moje.
Srea kojoj nema kraja sumnjiva je stvar. Upravo smo napustili veliki
stan u aveniji Anri-Marten i preselili se u mali dvosoban stan u ulici Mesje le
Prens. ak i dete od est godina u New Man farmerkama moe da razume da
mu se kua smanjila i da zakljui da mu se otac vie nikada nee vratiti. U stanu
u ulici Mesje le Prens mama nas je nauila da peremo zube, stavljala nam ivahlorid na rane, suila nam plavu kosu i pripremala kau od okolade. Kako sam
provodio dosta vremena ispred televizora, poeo sam da gledam amerike serije
ne bih li video oca poto je radio u Njujorku. Zamiljao sam da u ga
iznenaditi na oku zgrade, u nekoj seriji, videti ga kako izlazi iz restorana,
ulazi u limuzinu nametajui kravatu, izmeu dva poslovna sastanka. Iz
Njujorka su mi stizale vesti o mom ocu zatrpanom poslom. Beli dim koji je
izlazio iz trotoara, zarale spoljanje stepenice, mirkavi neoni hotela, policijske
sirene, visei mostovi... to je bila kua moga oca. Moj otac je bio detektiv
Maniks ili junak Nemogue misije iji e se magnetofon samounititi za pet
sekundi. U mislima sam ga pratio po toj Americi u koju nikada nisam kroio.
Bio sam Njujoranin kao i on, nou sam sanjao o nestvarnim i gigantskim
neboderima, etnjama u kojima me je otac vodio za ruku u bioskop u kome smo
jeli kokice, zaustavljali uti taksi, i nije mi smetalo da ga izmeu dva sastanka

ekam u holu nekog luksuznog hotela ili u hodniku klimatizovane zgrade. Bio
sam daleko od ulice Mesje le Prens, u tom amerikom filmu koji je postojao
samo u mojoj glavi. San u zemlji moje bake Kartju-Jorstoun u kojoj neu
izgubiti oca. Leei u posteljini sa likom Mikija ili Snupija, odluio sam da u
se sledei put kada otac bude kod kue potruditi da budem manje naporan, da u
biti manji od makovog zrna, obeavam, hej arl, kad se bude vratio iz Njujorka,
moraemo da budemo dobri prema tati, inae e ponovo otii. Siroti arl, ne
samo da mu je otac nedostajao, nego mu ja noima nisam davao da spava na
miru.
Ej, arl, je l spava?
Ne, ne mogu od tebe.
(Tiina)
Ej, arl, je l spava?
Ne, upravo si me probudio.
(Tiina, traje due)
A sad? Je l spava sad?
Bilo bi ispravnije rei da sam SPAVAO.
arl? Je l misli da e se tata vratiti?
Zzzzzzz.
U elji da potedi svoju decu, iz ljubavi, roditelji su nas nauili vetini
nevezivanja. Kako da ne pokaemo bol ili aljenje. Nauili su me da zadrim
sav bol u sebi: ljubavi radi, oduili su me od ljubavi; elei da nas zatite, oni su
nas kalili. Mogue je da su oba moja roditelja, u isto vreme, patila od neleene
depresije. Mi smo porodica koja se nikada nije svaala. Moji roditelji uspeli su
u neverovatnom podvigu: razveli su se a da nikada nisu povisili glas. Moja
majka nikada nije govorila loe o mom ocu, naprotiv, esto je govorila:
Va otac je najpametniji ovek koga sam ikad srela.
Ni moj otac nije govorio loe o mojoj majci, to je inilo njihov razvod
jo misterioznijim. Odrasli smo u nearistotelovskim, nehumanim svetovima,

kao zatvorenici u istranom zatvoru. Jo od najranije mladosti morali smo da

kontroliemo svoja oseanja, da postanemo control freak-ovi u srcu. to e
rei da nismo odrasli, jer nikada nismo imali priliku da se objasnimo. Moje
detinjstvo rimuje se sa tajanstvo, odsustvo i nehajstvo. Od tada sam samo reka
emocija koje nikako da se preliju. Danas mi je kristalno jasno ta se zapravo
dogodilo. Nisam bio ni buntovnik, ni nezahvalnik; moj brat i ja bili smo
primerni deaci, maturanti sa 16 godina, disciplinovani, pokorni, posluno
nesreni. Umesto da se tetoviramo i radimo pirsinge, nama je bilo dovoljno da
gledamo emisije Marite i ilbera Karpentijea koje su vodili Roe Pjer i anMark Tibo, zajedno sa Tijerijem Le Luronom i akom azoom. U to vreme
drmala me je pubertetska kriza: nikada nisam umeo da se otvorim, bio sam
bogalj, nisam bio u stanju da kaem volim te. Zato me je ta porodica tako
dugo ubijala? Ustezanje je vredno potovanja, ali ne i veita neizreenost.
Godine 1942. deca nisu nita znala o Jevrejima koje su njihovi roditelji krili na
drugom spratu vile Navar; trideset godina kasnije, deca nisu znala nita o
razvodu njihovih roenih roditelja.
Dete moe iveti u neznanju, ali dete nije slepo. ak i kada ne i elimo da
traumiramo svoju decu, ipak to inimo, jer deca oekuju izmirenje koje se
nikada ne desi. Zato je bolje obavestiti ih odmah da je smrt ljubavi bespovratna.

33
Lana istina
Jasno mi je da majka nije imala snage da sa nama razgovara o tome. Kada
sam napustio majku moje erke, i ja sam bio ista takva kukavica. Veoma je
teko priznati svom oboavanom detetu da ste romantini egoista. Gledao sam
je u njene nevine oi i nadao da e ostati takve jo dugo. Zatim je doao
sudbonosni dan kada mi je Kloe postavila pitanje koga se plae svi razvedeni
roditelji:

Tata, zato vie nisi sa mamom?

Odgovorio sam:
Ovaj... Zato to je to tako... Tebe u zauvek voleti, ali sa njom je i bilo
komplikovano...
Ona kae da si izlazio svako vee, da si bio vrlo nevaljao i da ti je zato
rekla da ode.
Ne, ne... Odnosno da... U stvari, mnogo smo se svaali zbog nekog
drugog...
Otiao si sa Ameli?
Da...
A onda si napustio Ameli zbog Lore, a Loru zbog Prisile?
Ovaj... Nije ba tako jednostavno...
Znai ti si kao Plavobradi!
Ne! Plavobradi je klao svoje ene!
Ti si Plavobradi! Moj tata je Plavobradi!
Ispada da je utanje najbolje reenje kad su deca u pitanju. Nekoliko
meseci posle ovog razgovora, morao sam da odvedem erku nekoliko puta kod
dejeg psihijatra gde je uila da prihvati ideju da njen otac nije krvoednik koji
besi leeve svojih verenica po ormarima. U prostoriji u kojoj su leale
raznobojne igrake, moja erka je nacrtala kuu u kojoj je stajala velika mama,
a mali tata van nje, napolju, i morao sam da se suzdrim da ne zaplaem - tako
me je kaznila zato to sam napustio njenu majku. Moja majka nije morala da
radi ovakve stvari: brat i ja nastavili smo da se smeimo da se ona ne bi osetila
krivom, a ja sam tek etrdeset godina kasnije odluio da odem kod psihijatra.
Poslednji put kada sam bio na seansi, moja doktorka je dobila gr u kuku na
kraju mog monologa. Pala je na pod. Otpuzala je stenjui od stola do biblioteke.
U panici sam je pitao:
Doktorka, ta vam je, je l to zbog onoga to sam vam ispriao?
Molim vas, pozovite moju sekretaricuuuuhhhh.

Nadam se da ova knjiga nee izazvati istu reakciju kod svih mojih
italaca. Svaki pokret koji nainimo, svaka re koju izgovorimo, ima neke
posledice. Zbog toga to je moja majka utala o iznenadnom oevom odsustvu,
proiveo sam itavo detinjstvo u fikciji, mislei da je tata na slubenom putu, a
mama ostavljena, pa se zato na kraju uteila u tuem naruju. A stvarnost je bila
potpuno drugaija! itavo detinjstvo verovao sam da je moj otac napustio moju
majku, a u stvari je bilo obrnuto. Zvanina verzija je postepeno poela da zvui
ovako:
Poto va otac nije nikad tu, odluili smo da objavimo raskid. Ovo je
Pjer.
Majka je izabrala lepog ouha aristokratu koji je nosio isto ime kao i njen
otac. Baron je imao oi ana dOrmesona i bore Roberta Redforda. Ponovo smo
se preselili u ogroman stan u ulicu De la Plan, u kome je svaka soba imala
zvonce kojim smo dozivali mauritanskog majordoma, Sajdua, jednog visokog
crnca u belom sakou. Danas, nakon vie decenija uporne istrage i proveravanja
dostojnih inspektora Kolumba, mogu da vam kaem da je prava verzija
dogaaja izgledala ovako: poto je moj otac napustio, majka se zaljubila u
jednog njegovog druga i otila sa njim, a moj otac je zbog toga bio toliko
nesrean da je traio zaborav u poslu, hrani i enama, preuzeo je funkciju
direktora na svetskom nivou firme koja se bavi kadrovskim savetovanjem i
dobio pedeset kila vika. Moda sva detinjstva nisu romaneskna, ali moje
svakako jeste. I to tuna fikcija, pria o promaenoj ljubavi, iji smo plod brat i
ja. iveli smo sreu u stilu kanade draj. 46 To je ivot koji naizgled lii na sreu:
Neji, bogati krajevi Pariza, velike vile u Pou, plaa u Getariju ili na Baliju... to
lii na sreu, reklo bi se da je to, ali to nije srea. Trebalo je da budemo sreni,
ali mi to nismo bili; zato smo se pretvarali.
Najgore to postoji na svetu su divni roditelji, koji ine sve da vas usree,
46 Autor pravi aluziju na prethodno pomenutu reklamu za bezalkoholno pie kanada draj (Canada Dry) iji je
slogan glasio: Ima boju i ukus alkohola... a nije alkohol! Zbog te reklame se u francuskom govornom
jeziku ustalila ova referenca koja opisuje stvar koja lii na neto, ali to zapravo nije (Prim. prev.).

ali ne uspevaju. Oni to ele, veoma se trude, a vas je sramota to ne uspevate da

im pokaete da su u tome uspeli dok su vam ruke prepune poklona, sramota vas
je da se durite i ljutite kad niste za aljenje, kao to bi rekao pandur iz SPIP-a
8. Moje detinjstvo je neto kao propale urke na kojima bi trebalo da se dobro
provedete: sve je dobro organizovano (ima hrane i pia, muzika je dobra, ljudi
su svi lepi i fini), ali nema okidaa. Kad ujem Kloe kako se smeje dok pravi
balone od sapunice, uvek se uplaim. A ta ako se i ona pretvara da je srena da
me ne bi razoarala?
Kad se toliko pretvarate da nema problema, uskoro vie nemate ni
uspomena.

34
Drugi otac
Od 1974. godine iveli smo srene i zaboravljene dane u ulici De la
Plan. udno je imati novog oca; svako vezivanje je zabranjeno. Moj otac ga je
mrzeo, oseao sam da nemam prava da volim tog ljubaznog Barona koji je
nosio letnje sakoe od tankog pamuka na pruge, zasipao me poklonima, vodio da
pecam skue u Irskoj, svirao dez na svom ratimovanom klaviru, primao sve
muterije Kastela u svom velikom belom salonu, plesao sa mamom sambu
orija Bena u ulici Mabijon, iao na brazilske braneve svake nedelje u
restoran kod Gija. Nije trebalo da ga zavolim, u sluaju da se desi novi raskid
(to je bila opravdana bojazan). arl i ja smo kod njega, pet godina kasnije,
organizovali svoje prve urke, na kojima je arl putao po sto puta Because the
night Pati Smit, a ja One step beyond Madness-a. Toliko smo u trpezariji igrali
ska da su na belom parketu ostali tragovi naih crnih onova. Svi nai drugari
odlazili su sa urki oznojeni ispod pazuha. Moj novi otac bio je ovek kakav je
moj prvi otac pokuavao da postane. Plejboj - zabavljao se sa pevaicom Dejn
Menson - i biznismen - radio je za Antoana Riboa, generalnog direktora BSN

Gervais Danone-a. Seam se da je veliki gazda dolazio kod nas s depovima

punim karamela, i da smo jedne veeri probali njegov poslednji pronalazak Evian vodu u spreju. Baronovi drugari zvali su se Pjer Buteje, Mort uman,
Tijeri Nikola, Pjer de Plas, Olivije de Kersozon i an-Pjer Ramse. Bio je
duhovit, lep, svuda se oseao kao na svom, galantan i oputen. Moja majka bila
je okruena elegantnim prijateljicama: Sabin Amber, sestre Ptian (unuke
osnivaa Lancme-a), princeza Mari-Kristin de Kent, Gimet de Serinje, Beatris
Peper... Bila je radosnija nego kad se udala. U sutini, Baran je oliavao sve to
je moja majka pre 1968. godine prezirala (bio je monden, frivolan, voleo je da
se zabavlja); takav je bio moj drugi otac. Stariji od moga, odgajao me je
podjednako dugo kao i moj pravi otac, ali sam uvek imao utisak da sam izdajica
jer ivim kod njega, kao da vodim dvostruku igru gledajui ga kako mazi moju
majku, bio sam svedok te ljubavi zbog koje je moj otac patio. Nisam bio njegov
sin; ta sam onda radio kod tog oveka koji me je razmazio vie nego tvorac
mog ivota? Jesam li imao prava da volim oveka koji je zamenio mog oca?
Jasno je, u svakom sluaju, da sam proveo dobar deo ivota imitirajui ga. On
me je prvi odveo u Kastel, gde sam sa trinaest godina imao flau na moje ime
- seam se dama koje su svetlucale kao drago kamenje u zamagljenoj kutijici.
Zaljubio sam se u no jer je u njoj sve bilo vetako i bajkovito. Divio sam se
nestvarnoj lepoti te imaginarne zemlje. Ljubavnik moje majke odkrinuo mi je
vrata te udesne fikcije u kojoj se ljudi preglasno smeju, ene su lepe nego
danju, muziku zvunija. Primetivi da paljivo sluam njegov program, diskdokej iz Kastela poklonio mi je kasetu koju ponekad sluam u oevom
starom be-em-ve-u opremljenom starim kasetofonom na kome mogu da sluam
Kraftwerk-ov Radioactivity miksovan sa Speak to me/Breathe Pink Floyd-a. Jo
uvek mislim da je to najbolji miks svih vremena.
Novi otac nikada nije postao moj ouh (nije se oenio mamom), ali je bio
neka vrsta mog antioca. Seam se rebusa koji je nacrtao tokom nekog ruka
na papirnom stolnjaku u restoranu Klod Senluj u ulici Dragon: Pjer/2. To je

bilo njegovo prezime (dva ispod crte = de Sultre47). Ja sam u tome video samo
Pjer podeljeno na dva. Danas znam da je to banalnost: sva deca se oseaju
podeljeno. Tako se raa ivot: elije nastaju elijskom deobom (omnis cellula
ex cellula); zahvaljujui mnoenju elija organizmi opstaju u ivotu. Kada je
moj drugi otac nestao iz mog ivota, 1980. godine, prvi je poeo ee da se
vraa, i Barona sam sreo svega dva-tri puta sluajno, po restoranima u Bidaru ili
u ulici Varen. Porodica moe samo privremeno da se sastavi, morao sam da se
naviknem vrlo rano na to da meni bliski ljudi nestaju preko noi. Ousi koju su
se smenjivali i maehe za jednokratnu upotrebu omoguili su mi da na svojoj
koi osetim individualizam. Razvio sam nadljudsku sposobnost zaborava, to je
postao moj dar: amnezija kao preuranjeni talenat i strategija opstanka.
Moj otac je celog ivota mrzeo Barona zato to mu je ukrao enu.
Jednoga dana, kada sam ve bio odrastao, postavio sam mu fatalno pitanje:
Zato mama ne bi imala pravo da uradi isto kad si je ti ve varao?
To nije isto, to je bila izdaja, uinila je to sa mojim prijateljem. A i...
muko neverstvo nije tako ozbiljno.
Ovaj argument mukarci esto koriste da bi opravdali svoju prevaru.
Nalazimo ga i kod openhauera: Preljubu ene, zbog njenih posledica i
protivprirodnosti, tee je oprostiti no preljubu mukarca. Ovaj uveni argument
iz Sveta kao volje i predstave oigledno nije ubedio moju majku 1972. esto
sam pokuavao da je primenim na sopstvene brane nesree koje su usledile
kasnije:
Draga, to to ja tebe varam nije tako ozbiljno kao kad bi ti varala mene
jer ja sam mukarac. Nisam to rekao ja nego Artur openhauer.
Posle dva razvoda, iz sopstvenog iskustva mogu da potvrdim da je to UA
(Usrani Argument).
U jednom trenutku (epizoda Pasi Buzenval) imao sam utisak da je mog
47 Neprevodiva igra rei: deux sous le trait (dva ispod crte) = de Soultrait: ita se kao: Sultre, isto kao i sous le
trait, ispod crte (Prim. prev.).

oca uhvatila apsurdna bojazan - da e ga njegov naslednik istisnuti. Seam se da

sam mu jedne veeri, kada nas je vratio kui posle vikenda, pruio ruku umesto
da ga poljubim. Bio je to gest nesvesnog revolta protiv njegovog neobjanjivog
nestanka: pruio sam mu moju bezobraznu ruicu, kao da je stranac, umesto da
mu pruim svoj neni obraz. Imao sam deset godina, ali me i dan-danas izjeda
nepravda koju sam mu naneo te veeri. Naravno, moj otac je to veoma loe
primio; poljubio me je na silu jer je bio povreen. Imam utisak da sam itavog
ivota bio nepravedan prema tom oveku. Zaista sam verovao da nas je
napustio. esto sam pokuavao da piem o njemu: junaku mog romana
Windows on the World teko pada da se brine o svoja dva sina, podario sam mu
prezime moje amerike bake... U jednom trenutku, on kae sinovima: Postoji
neto gore od odsutnog oca, a to je prisutan otac. Jednog dana ete mi se
zahvaljivati to vas nisam guio. Shvatiete da sam vam, tetoei vas izdaleka,
pomogao da rairite krila. Putem knjige moemo da se obratimo onima sa
kojima nismo u stanju da razgovaramo.
Bilo bi bolje da citiram jo jedan ameriki film kako bih mom ocu bolje
objasnio ta oseam: Sve o mitu Aleksandra Pejna (2002). Dek Nikolson u
njemu igra Vorena mita, sarkastinog, zajedljivog i naputenog udovca od 66
godina u penziji, sa velikim stomakom i kaketom od tvida, koji se dopisuje sa
deakom iz Tanzanije po imenu Ndugu. Svakog meseca gospodin mit alje mu
22 dolara za potrebe njegovog kolovanja i poverava mu se. Glas iz off-a u
filmu ita mitova pisma Nduguu, detetu iz daleka kome kumuje ali koga
nikada nije video, koja povezuju priu u filmu. Na kraju filma, direktorka
afrike kole koju pohaa Ndugu, alje gospodinu mitu crte kojim je deak
eleo da izrazi ta za njega znai njegov daleki staratelj. Dek Nikolson vadi iz
koverta naivan crte na kome, pod velikim sjajnim suncem, nasmejani ovek za
ruku dri dete koje se osmehuje. Kada ga ugleda, poinje da jeca.

35
Kraj amnezije
Bio sam zatoen u la. Kada sam shvatio da poreklo moje amnezije lei u
jednoj neizreenoj stvari, sve je odjednom osvanulo na zidu moje pacovske
rupe, kao da je svanuo dan, kao da se podigla zavesa nad konano osloboenim
detinjstvom. Video sam sve: kako sam vozio tricikl po predsoblju u Nejiu,
dupleks u XVI arondismanu u kome sam saznao da je De Gol umro i probao
prve trenje, tukao se sa bratom zbog plave aice za jaja i iljate kaiice,
velike kutije sa flomasterima Caran dArche kojima smo crtali drvee na
tapetama u sobi, kako smo sluali Malog princa na 33 obrtaja, koga je itao
erar Filip, a ja mislio da je taj Princ dao svoje ime ulici u kojoj smo stanovali,
prvog hamburgera na uglu ulice Mesje le Prens i bulevara Sean Miel u
Mekdonaldsu koji je postao O Ki kada je ovaj izgubio licencu, buke
Matchbox automobila u hodniku, to je nerviralo komije koje su ivele ispod
nas, Klub Miki sa Matjuom Koktoom na velikoj plai u Getariju gde smo
pevali sa gospodinom Rimburom mi smo paii, slatki paii, veseli paii koji
se nieg ne boje, medvedia Kolargol, bazena hotela Lutecija na koji nas je
na plivanje svake nedelje vodio profesor fizikog iz kole Bosue (i koji je
postao prodavnica odee), belog delfina Uma i njegovog podvodnog carstva,
partije karata mil born kad je padala kia u Patrakeneji, vetra od koga su
aluzine klepetale udarajui o beli zid, mog malog distributera Pez bombona od
plave plastike sa Popajevom glavom koja se podigne da bi izale bledunjave
pastile, dok napolju duva oluja a ja leim ispod pokrivaa, i mog plianog dabra
koga sam doneo iz parka Josemit i izgoreo na sijalici lampe pored kreveta, i
dana kada se moj otac razbesneo jer smo se arl i ja popeli da otvorimo kutiju
sa maioniarskim trikovima i zaboravili da mu mahnemo kroz prozor kako bi
znao da smo dobro stigli, i Get down Gilberta OSalivana na 45 obrtaja u zamku
Elijas kod Anrija de La Sela, i vremena u kome su fotelje i lampe liile na

mehure, i nugat karamela, i dana kada sam video Sartra kako rua sam u
Balzaru, i reklame za Playtex-ov 18 asova (Gde se deo moj steznik? A,
na meni je!), i serije Daktari sa lavom Klarensom koji je bio zrikav, i Menjate
se? Promenite Kelton!, i malog pakovanja koncentrisanog slatkog mleka
Nestl u friideru planinske kue u Verbijeu, i debelog komije pedofila sa
poslednjeg sprata u ulici De la Plan, koji me je pozvao u svoju sobicu da liem
bombone... a? ta? ta sam to rekao?
Bila je to loa ideja, sobica u ulici De la Plan. Koliko sam voleo
cevovode za ubre u koje sam bacao kocke eera i orahe da bih mogao da ih
ujem kako padaju, toliko su nam sobice za poslugu na poslednjem spratu
donele maler. Do njih se stizalo pomonim stepenicama koje su vodile na sedmi
sprat, ispod tavanice. Te dve minijaturne prostorije bile su nae sobe za igru,
nai tajni tavani oveuljaka koji jo nisu odrasli. Tu je arl opekao ruku
zapaljenim alkoholom prilikom jednog naunog eksperimenta koji je izvodio sa
jednim drugarom (na osnovu koga su zakljuili da alkohol zaista moe da gori).
A ja sam tu sretao tog debelog tipa koji se hvatao za kitu i hvalio moju svilenu
kosu. Nikada nisam popustio pred udvaranjem tog matorog pohotnika. Na svu
sreu, nije mi se dopadao... Danas bih moda bio Mark Dutru.48

36
Dan kada sam majci slomio srce
Ljubim te, pilence moje.
Mama, imam 42 godine, moda bi mogla da prestane da me zove
pilence!
Izvini, Frederik, ba svata, ta mi je, oprosti...
Ma ne, mama, u redu je, nema problema, to sam rekao samo onako...
Majke ne vide da im sinovi stare, naroito ako oni odbijaju da porastu.
48 Marc Dutroux, belgijski pedofil i ubica dece i adolescenata u Belgiji devedesetih godina (Prim. prev.).

Navikao sam se na nene poljupce u vrat od kad sam imao mesec dana. Kada
sam imao trinaest godina, mama mi je rekla da prestanem da je milujem dok
lei u krevetu mog ouha. Jo uvek se seam dana kada je odbila moje izlive
nenosti: gledali smo apat srca Luja Mala na televiziji, priu o sinu koji spava
sa svojom majkom. Ja sam u piami sedeo pored mame; film se emitovao sa
belim kvadratom u desnom uglu, koji je oznaavao da film nije za mlae od 18
godina; oboje smo bili postieni i utljivi. Bilo je vreme da postane ena kao i
sve druge, to e rei ena koja odbija da je ljubim. Sve do tog jutra u krevetu u
ulici De la Plan, kada mi je objasnila da sam sada preveliki da bih je ljubio u
vrat, moja majka je bila jedina ena koja nikad nije odbila moje nenosti. Nikad
nikog nisam toliko ljubio. Trinaest godina neprekinutih milovanja: nijedna ena
posle nje nije oborila taj rekord. Jo uvek provodim mnogo vremena u
dugakim, nenim i miriljavim enskim vratovima. To je mesto na kome sam
se oduvek najbolje oseao.
Nekoliko meseci nakon te materinske korpe, majka je saoptila bratu i
meni da emo se ponovo seliti. Ouh nije hteo da se oeni njome. Vie se nisu
slagali, raskidaju da bi prestali da se svaaju. Bila je to strastvena ljubav, ali kad
su poeli da ive zajedno, ta strast se ugasila. Mi smo mlako klimnuli glavom,
kao i obino, i spakovali stvari. Raskidi su se nizali i svi su bili isti: smestili smo
se u mali trosoban stan u ulici Koetlogon u VI arondismanu, zatim je iskar
izgubio na izborima od Miterana. Prolo je nekoliko nedelja. Ne znam kako sam
saznao da se moj bivi ouh naprasno oenio nekom drugom enom u Renou
(Nevada). Jedne veeri, dok smo veerali u kuhinji, pitao sam majku: Zna li
da se Pjer oenio? Otiao je u Ameriku sa jednom prijateljicom i oenio se
njome.
Nikada nisam video nekoga ko se tako brzo rastoio. Mama je prebledela,
ustala od stola i izala zalupivi vratima. arl mi je estitao na gafu.
Bravo, kakva delikatnost!
Ali nisam znao da ona ne zna!

Moj ujak Bertran eleo je da prebije Barona, ali ne znam da li je to i

uradio. Ti smeni vodvilji verovatno su vani samo za one koji su ih doiveli.
Svi ti ljudi su se odavno pomirili, ali slomiti majci srce, makar nenamerno, to
nikome ne elim. Svaki put kada se odigravala nekakva drama u njenom ivotu,
dok smo iveli u ulici Koetlogon, mama bi poela tiho da govori preko telefona
na engleskom kako ne bismo razumeli da e se njen tip oeniti nekom drugom,
ili da se bacio kroz prozor, ili da nije mogao da napusti svoju enu koja ima rak.
Kad bi poela da vue telefonski kabl za sobom izlazei iz dnevne sobe, arl i ja
smo znali da e mrcati i brisati nos itave noi. Dirinila je dan i no prevodei
sladunjave romane, to je bilo bedno plaeno, samo da bi napunila friider i da
nama nita ne bi nedostajalo. arobni ivot osloboene ene izgledao je ovako:
budila se u 7 ujutru, pripremala doruak za decu, proveravala njihove kolske
torbe, radila do 18 asova za antipatinog gazdu ili pljuvala krv i znoj nad
usranim rukopisom koji je morala ceo da prepravi kako bi mogla da plati kiriju,
hranu, odeu, raspust i porez, u 19 asova odlazila je po decu u kolu,
pripremala im telee nicle i pire od kestena, proveravala da li su uradili
domai, spreavala ih da se svaaju, trudila se da legnu u krevet na vreme.
Nismo se valjali u bogatstvu, uprkos alimentaciji koju je plaao moj otac i
maminoj maloj plati. Doiveli smo isti kontrast kada smo se preselili u ulicu
Mesje le Prens i kada sam, za deseti roendan, traio enciklopediju za poklon. I
to ne Universalis! Traio sam malu ilustrovanu enciklopediju za decu. Kako je
bila skupa, 21. septembra 1975. godine dobio sam tomove od A do F, zatim sam
morao da saekam Boi da dobijem tomove od F do M. Sledee godine dobio
sam ostatak, od M do Z. Mora da delujem smeno, ali srce mi se cepa kad se
setim majinog oaloenog lica i njenog izvinjenja to nema novca da mi
odjednom kupi celu enciklopediju.
Robija je to kada majka mora sama da podie dvoje dece. Znam ta znai
biti samohrana majka: to je neko ko vam daruje ivot da bi rtvovao svoj. Ona
je ostavila naeg oca, zatim naeg ouha, i od tog trenutka samo se iskupljivala

za greke zbog kojih joj mi nismo prigovarali. Odluila je da bude nezavisna

ena, to e rei svetica, kao njen otac koji se ubio u ratu 1914. Znam da je
mnogo pisaca imalo primedbe na raun svojih majki. to se mene tie, mogu
samo da joj budem zahvalan. Njena ljubav je neizmerna. Mora da je mislila da
je bar mi neemo nikada napustiti, ali se prevarila. Seam se da sam doneo iz
Amerike majicu koja ju je mnogo nasmejala: I survived a catholic mother.
Ljubav nae majke bila je tako posesivna da je postala bolna. Njena ljubav nije
prestajala da se izvinjava to voli. To je ljubav koja deprimira jer odaje utisak
da eli da nadomesti prazninu. Moj brat i ja izvukli smo korist od
sentimentalnog neuspeha nae majke i enskog robovanja - ranije su ene
odgajale decu, sada odgajaju decu i moraju PRIDE da rade. Osloboena branih
i ljubavnih stega, radila je u izdavatvu, odgajala sama svoju decu i ne verujem
da je bila srena. Bio sam deak podvrgnut novom matrijarhatu, oboavao sam
moju majku, ali sam se revanirao svim enama. Moje detinjstvo nainilo je od
mene bie koje udi za enskim telima, osvetnikog enomrsca. Ona je imala
samo nas, a mi smo se time dobro okoristili: imali smo osloboenu domaicu.
Pobedili smo sve mukarce u ratu za ljubav. Naa mladost na kraju je dobila
majku robinju. Iskusili smo novi sindrom: kompleks Edipa takmiarskog duha,
u kome se dva deaka upinju da svoju majku iskoriste to vie. Stalno se pitam
da li ona danas ivi sama zbog nas.

37
Roditeljski inventar
Od majke sam nasledio:
- balade Eltona Dona od 1969. do 1975, najvee dostignue svetske pop
muzike
- gledanje filmova Vudija Alena im se pojave u bioskopu
- saznanje da najbolje crno vino nije obavezno i najskuplje

- nezadovoljstvo, neprestane pritube, nikad nisam niim zadovoljan

- miopiju
- romantinost
- tanke zglobove
- lepo vaspitanje
- crvenilo u obrazima
- snobizam
- ukus za odevanje
- volim samou
- ne plaim se raskida
- volim ruske pisce
- jedem foa gra viljukom
- nezavisnost
- nije me sramota da plaem pred drugima i ne usteem se da zaplaem
pred televizorom
- kompleks inferiornosti
- volim peeni jagnjei but sa belim lukom
- poljupce u vrat
- zajedljiv kritiki duh
- ljubaznost prema blinjem, surovost prema sebi
- volim traeve
- Singin in the rain Dina Kelija i Stenlija Donena
- kasno ustajanje, doruak u krevet, miris prepeenog hleba ujutru
- ljubav mora biti strastvena, neuslovljena, stapajua i ljubomorna, makar
kratko trajala
- ljubav ima prioritet nad svim drugim stvarima u ivotu
- da ne govorim jue uvee
- elju za itanjem.

Od oca sam nasledio:

- matu
- grandomaniju
- veliki nos
- este upale grla
- veliku bradu
- oi boje kie
- veoma glasno kijanje u dva navrata, od koga se prepadnu svi u kui
- volim burgonjski ili savojski fondi
- lucidnost
- odeu Brooks Brothers
- sarkazam
- egoizam
- opsednutost seksom
- govorim radije obua nego cipele, demper nego pulover,
ilustrovani list a ne stripovi
- volim urke i provod
- vatru u kaminu
- mlae ene
- lepe automobile
- brau Marks
- Monteverdijeve Molitve blaene Device Marije
- ne tie me se tue miljenje
- volim muziku iz filma Ameriki grafiti
- kompleks superiornosti
- volim tropska ostrva
- da kupujem u fri-opu
- mogu da progutam itavu kobasicu za manje od pet minuta

- stalno sam superkul, ali s vremena na vreme mogu da se iznerviram

zbog sitnice
- hrem nou
- Plotinov solipsizam
- vrlinu odsustva obzira
- elju za pisanjem.

38
Francuski san
Moj otac nije nikada eleo da slavi svoj roendan, i esto je zaboravljao
nae. Nije pamtio datume jer je smatrao, i to opravdano, da nam je u startu
podario najlepi poklon koji postoji: ivot. Taj strastveni ljubitelj antike
filozofije smatrao je da je stvarnost relativna: samim tim bilo je nekorisno i
uzaludno pridavati znaaja nekom datumu u kalendaru koji simbolizuje nae
bioloko starenje. Odbijanje da se odraste ini sastavni deo mog naslea,
zajedno sa idejom o tome da je stvarnost precenjena.
Posle razvoda otac je naao surogat svog starijeg brata, zamenu za njega
pronaao je u liku svoga roaka an-Iva Begbedea. Seam se neke vrste
dvojnika moga oca samo u masivnijem izdanju, s velikim naoarima, jednog
kominog tipa, udaka, rastereene osobe, originalnog kao to e moj otac
kasnije postati. Tata ga je izabrao za najboljeg prijatelja. Zajedno smo ili na
odmor na Male Antile, na maleno ostrvo Nevis, ali se niega ne seam osim
toga da sam tamo otkrio kokosovo mleko. Zatim sam verovatno iz nostalgije za
Nevisom jeo baunti okoladice i pio malibu tokom itave mladosti. Jednoga
dana, otac nam je turobnim glasom saoptio da je an-Iv Begbede umro, da se
utopio ili da su ga prodrale ajkule negde izvan granica koralnih grebena. I ja
sam izgubio prijatelja istog imena, ali on ne eli da bude pomenut ovde, ah,
doavola, prekasno je, ve sam se izlanuo.

Moj otac je testirao kapitalistiki san, a moja majka feministiku utopiju:

bili su strogo kanjeni jer su eleli da budu slobodni. Calamitosus est animus
futuri anxius, kae Seneka. (Jadan je duh koji mui ono to e biti.) Pa ipak,
niko im to ne moe oduzeti: moji roditelji imali su jedan san.

39
Mitomani
Shvatio sam: plaa u Getariju trenutak je predaha koji mi slui da
izbegnem seanje na Pariz. Moje ludorije i noni ekscesi: razonoda koja me
odvlai od pisanja ove knjige. itavog svog ivota izbegavao sam da napiem
ovu knjigu.
Ovo je pria o Emi Bovari iz sedamdesetih, koja je posle razvoda
ponovila ono isto preutkivanje prethodne generacije o nesreama tokom dva
rata.
Ovo je pria o oveku koji je postao hedonista da bi se osvetio za to to je
bio ostavljen, o cininom ocu koji je postao takav jer mu je srce bilo slomljeno.
Ovo je pria o starijem bratu, koji je uinio sve samo da ne bi liio na
svoje roditelje, i o mlaem, koji je uinio sve samo da ne bi liio na svog
starijeg brata.
Ovo je pria o dva deteta koja su uspela da ostvare snove svojih roditelja
da bi osvetili njihovu razoaranost u ljubav.
Ovo je pria o melanholinom deaku koji je odrastao u zemlji koja se
ubila, koga su vaspitali roditelji deprimirani svojim neuspenim brakom.
Ovo je pria o smrti velike kultivisane buroazije iz provincije i o
nestanku vrednosti starog vitekog plemstva.
Ovo je pria o zemlji koja je uspela da izgubi dva rata pravei se kao da
ih je dobila, a zatim uspela da izgubi svoje kolonijalno carstvo pravei se da to
uopte nije vano za njen ugled i veliinu.

Ovo je pria o novom ljudskom rodu ili o tome kako su katoliki

monarhisti postali globalizovani kapitalisti.
Takav je ivot koji sam iveo: francuski roman.

40
Osloboenje
Dva dana nakon hapenja, policija je ponovo stavila lisice ivom mrtvacu
upave kose i smrdljivog zadaha, ukoenih zglobova i izguvanog sakoa.
Izvukli su me iz polusna, utrnulog i sleenog, kijao sam, curio mi je nos, bio
sam pod dejstvom valijuma i betablokatora koje su mi dostavili deurni lekar i
dodeljeni advokat. Imao sam, kako opisuje Blondin u Gospodinu Nekad ili
Veernjoj koli (1970), dronjavo lice noi iza reetaka. Izaao sam iz
metalnog friidera i pratio jednog nemog robota koji je hodao podzemnim
hodnicima vlanim od isparenja znoja i memle - pod plafonom kojim prolaze
kanalizacione cevi i elektrini kablovi - osvetljenim golim sijalicama od kojih
su neke i popucale, okruen crnim uniformama, i posrnuo sam, vezan lancima,
ispod zemlje. Gurnuli su me u drugi kavez sa dva zatvorenika koji su pokuavali
da se uzajamno tee, i mora da sam spavao nekoliko minuta uei, sedei
povijen i pobijen, a zatim su nastupile dugake sekunde u kojima mi pero nikad
vie nije nedostajalo. Olovke i hemijske olovke zabranjene su u istranom
zatvoru jer moe da se desi da ih zabodemo u oko, obraz ili u stomak: iskuenja
ima previe. Pokuavao sam da se ne pribojavam odluke sudije, u iju sam se
ubitanu mo uverio tokom proteklih trideset i est sati. uvena advokatica i
specijalista krivinog prava, Karolin Tobi, koju je u pomo pozvao jedan
svedok mog hapenja, izbavlja me iz elije da bi mi objasnila situaciju: i
najmanji gest koji se ne bi dopao zamenici tuioca - mrtenje, proiavanje
grla, blaga ironija - i ta nepoznata dama moe da nastavi da me unitava do mile
volje bez mogunosti da uloim albu, niti da iznesem svoju verziju dogaaja, i

da me poalje direktno pred krivini sud u ijim bih oima predstavljao ljudski
otpad koji zasluuje dobru lekciju, bezobrazno danki piskaralo koje treba da
dobije godinu dana zatvora (lan L. 3421-1 Zakona o javnom zdravstvu). Osetio
sam se trokavim kao pod i zidovi. Mislio sam na moju majku, na moju
verenicu, kako da ih slaem, ta da im ispriam kad novine budu poele da piu
o ovom sluaju. Rei u im da sam proao na crveno, da sam vozio
jednosmemom ulicom...? Advokatica mi je objasnila da e tuilac obavestiti
novinare, to je i uradio: sutradan sam bio prva vest u Parisien-u, to je
dvostruka kazna za delinkvente koji nemaju sree da budu anonimni. Nikada ne
bih napisao ovu knjigu da francusko sudstvo nije od ovog sluaja napravilo
javnu stvar. Ledena sudinica, koju sam na kraju upoznao u malenoj kancelariji
zatrpanoj predmetima, postavila mi je neobino pitanje:
Znate li zato ste ovde?
Kako mi je ao to sam joj pruio odgovor cvokotavog zombija! Trebalo
je da je pitam da li zna ta je spruzo (koktel od sprajta i uza koji se pije na
Egejskom moru). Odgovorila bi da ne zna, a ja bih joj onda rekao:
Vidite da ne moemo da se razumemo. Nisam nita jeo ve dva dana,
gospoo. Smrao sam tri kilograma. Muili ste me, iako nisam ni terorista, ni
ubica, ni silovatelj, ni lopov, uinio sam naao samo sebi. Moralni principi koji
su vas naveli da me osudite na ovakvo nasilje hiljadu puta su manje vani od
onih kojima ste se narugali pre dve noi..., (a onda tihim glasom) moram da
vam kaem neto u poverenju. Na mojoj linoj karti pie da imam etrdeset dve godine, ali ja
zapravo imam osam godina. Razumete li? Treba da me pustite na slobodu jer zakon
zabranjuje pritvor za decu od osam godina. Ja nisam tako star kao to pie na mojim
papirima. Da li mi je ivot umakao? Nisam ni video da je proao. Uopte nisam dostigao
zrelost. Detinjast sam, podloan uticajima, neefikasan, nepostojan, naivan: ja sam
novoroene, a svi mi govore kako treba da preuzmem odgovornost na sebe. ekajte malo,
pogreili ste osobu! Neko mora da razjasni ovaj nesporazum!

Umesto toga, drhtao sam kao list od hladnoe i straha: izgubio sam svu
mo govora. Promrsio sam, ao mi je, gospoo. Ve dva dana padam iz jednog

razoaranja u drugo, eleo sam da razuverim erku, da joj kaem da u je ekati

posle kole u utorak uvee, nisam mogao da izdrim lane nade i vreme koje
nikako da proe. Francuska je dobila bitku protiv jednog od svoje dece. Sudija
mi je odredila terapeutsku kaznu, meni se oteo uzdah olakanja, glava mi je
mlohavo pala na grudi. Potpisao sam nekoliko administrativnih autograma da
bih pokupio svoje stvari koje su stajale u jednoj kutiji u podrumu, umuvane u
loptu. Zatim sam imao sastanak sa psihijatrom, dvojnicom Merilin Mensona
upalih obraza. Pesnik je nestao, ali sam od advokatice Tobi saznao da je dobio
istu kaznu: bez policijskog dosijea, postupak je obustavljen u zamenu za
obavezu odlaska na est besplatnih seansi kod kreolke psihijatra u ulici SenLazar. Konano sam izaao iz mog srednjovekovnog zatvora na hladno zimsko
sunce. Krenuo sam ka Seni, preao most Nef i telefonirao nekome koga volim.
Halo, ne brini, sve u ti ispriati, uhapen sam zajedno sa Pesnikom,
proveo sam 36 sati u zatvoru, nisam spavao, smrdim, drhtao sam od hladnoe i
klaustrofobije itave noi, moram brzo da idem kui da nahranim maku, mora
da crkava od gladi. Ne, nisam mogao da ti se javim ranije, oduzeli su mi telefon
i nisam imao prava na jedan poziv, pa nisam mogao da obavestim Delfin da
neu saekati Kloe po izlasku iz kole, dobro, draga, ne brini, sve je u redu,
zatvorio sam zagradu ovog nepostojanja. Voleo bih da me utei. Doi kod
mene. Ne zaboravi da ponese svoje ruke, nameravam da spavam meu njima.
I, da, ja te volim. I zna ta jo? Moda sam sada postao ovek.

41
Njujork, 1981. ili 1982.
Pre nego to sam otiao u Getari, otputovao sam u Njujork na nedelju
dana. Jednog jutra mi je Dej Mekinemi rekao preko telefona da je slomio
stopalo kad je posrnuo na trotoaru Devete ulice oko est ujutru, i da sam ja kriv
za to jer sam ga prethodne veeri odvukao u Beatris In i ostavio tamo u loem

drutvu. Ja mogu mnogo da podnesem, svalite krivicu na mene: ja sam uzrok

svih nesrea na svetu, navikao sam, katolik sam. Proveo sam trideset est sati u
zatvoru samo da bih imitirao Deja u Lunar parku.49 Onda njegovo slomljeno
stopalo moemo smatrati nekom vrstom primene zakona odmazde u
prekookeanskoj knjievnoj fikciji. Ponekad razmenimo stanove (Dej doe da
ivi kod mene u Pariz, a ja odem kod njega u Njujork), zato ne bismo razmenili
i svoje nesree? Sputam slualicu i odjednom doivljavam otkrovenje: moje
prve uspomene odrasle osobe vezane su za Njujork. Odjednom itava gomila
njujorkih uspomena isplivava na povrinu, preplie se, sudara i mea. Njujork
je moj drugi grad, posle Pariza, to je grad u kome sam najdue iveo. Jo od
puberteta sam iveo u stanu moga ujaka Dorda Harbena na Riversajd Drajvu.
Imao sam kljueve od njegovog stana, vraao sam se kui kad sam hteo, imao
sam nepojmljivu slobodu za jednog maturanta od esnaest godina, koji nije bio
ak ni razdevien. Pre toga sam proveo nekoliko leta u amerikim summer
camps gde sam uio tenis sa Nikom Boletierijem, i rei Dust in the wind grupe
Kansas. Dord je preminuo iste godine; nezahvalnik kakav sam, nisam iao na
njegovu sahranu. Kasnije je moj otac kupio loft sa zastakljenim zidovima koji
su gledali na hotel Muzej Tauer u 53. ulici, iznad MOME. Tu sam sa
Albanom de Klermon-Tonerom organizovao aftere po izlasku iz Aree, Lajmlajta ili Nelsa. Moj otac je morao da proda taj stan kad je njegov brat
proglasio bankrot porodinog preduzea. Uspomene mi se meaju kao u long
ajlend ledenom aju. Prvi klub po kome sam se sam vrzmao, na krovu, pod
otvorenim nebom, zvao se Danseteria. Pokuavao sam da liim na Dona
Lurija, saksofonistu Lounge Lizards. Nosio sam Burlington arape i braon
Sebago cipele. Seam se da su bile moderne roof urke. Ili smo svake srede
na latino veeri u Windows on the World, tu sam probao prvu kaipirinju.
Slike Njujorka su kao preklopljeni filmski planovi. Oblaci se ubrzano niu,
49 Roman Breta Istona Elisa, autofikcija u kojoj Elis pominje svoje pojavljivanje u medijima zajedno sa piscem
Dejem Mekinemijem (Prim. prev.).

simbolizuju protok vremena. Zavoleo sam Njujork jer sam u njemu bio sam. Po
prvi put u ivotu mogao sam da idem gde elim, da se izdajem za koga hou,
oblaim drugaije, laem nepoznate osobe, spavam danju, muvam se nou.
Njujork svim tinejderima sveta podstie elju da se mangupiraju kao Holden
Kolfild: ne vratiti se kui neka je vrsta utopije. Kada vas pitaju za ime, lano se
predstavite. Da biste postali pisac, treba da znate da ispriate neki tui ivot, to
je najmanje to se od vas oekuje. Na 42. ulici sam dao da mi se naprave lana
dokumenta da bih bio punoletan. U Njujorku sam shvatio da u poeti da piem,
odnosno da u uspeti da se oslobodim sebe (ili sam tako bar verovao u to
vreme), da u uspeti da se izdam za nekog drugog, da postanem Mark Maronije
ili Oktav Parango, junak romana. Tu sam izrodio svoju prvu priu (Demodirani
tekst), tamo sam izmislio onoga za koga svi ve dvadeset godina misle da sam
ja. Nekoliko nas je u praznim stanovima ivelo svoje prvo leto slobode. Dolazili
smo jedni kod drugih, opijali se, vie smo se mekerisali nego to smo se ljubili,
vraali smo se kui u pet ujutru taksijima iji su vozai bili pijaniji od nas, jeili
se od hladnoe na aveniji A po izlasku iz Piramide. U to doba, Njujork je jo
uvek bio opasan grad, pun kurvi, dreg-kvinova i dilera. Prepadali smo jedni
druge, pravili se da smo odrasli, ali se nismo drogirali, osim popersom.
Izraunao sam da bi to moglo da bude negde izmeu 1981. i 1982. godine.
Kupovao sam ploe u Tauer rekordu na Brodveju. Radnja se nedavno
zatvorila, propala je zbog masovnog daunloudovanja. Ili smo da bacamo
pirina u Vejverli pozorite u Grinvi Vilidu u kome se svake subote u pono
davao Rocky Horror Picture Show. Ta bioskopska sala vie ne postoji. Toliko je
stvari u Njujorku nestalo... Hranio sam se samo hot-dogovima, perecama,
vakama i meksikanskim ipsom umoenim u gvakamoli. Obeenjaki
zabludeo i srean... dobrovoljno siroe. Jednog jutra, seam se jasno, shvatio
sam da sam odrastao, da idem u nabavku za veeru, da sam odrastao pre nego
to sam postao punoletan. Moje detinjstvo okonalo se tog jutra. Bio sam
odrasla osoba u telu deteta, a zatim, jednog lepog dana, postao sam dete u telu

odrasle osobe. Jedina razlika je u tome to sam kao dete esto gledao sunce
kako zalazi; kao odrastao ee sam ga gledao kako izlazi. Zori nije tako
spokojna kao sumrak. Koliko li mi ih je preostalo?

42
Bilans
Prohujalo vreme ne oivljava, ne moemo ponovo doivell umaklo
detinjstvo. Meutim...
Pria koju sam ispriao ovde moda ne odgovara stvarnosti, ali je to moje
detinjstvo onako kako ga ja vidim i kako sam napipavajui uspeo da ga
rekonstituiem. Svako ima drugaija seanja. Ovo detinjstvo je ponovo
izmiljeno, prolost je rekreirana, to je moja jedina istina danas. Poto je ono to
je napisano postalo istina, ovaj roman pripoveda moj stvarni ivot, koji se vie
nee promeniti, i koji u, poev od danas, prestati da zaboravljam.
Ovde sam sloio moje uspomene kao u nekakav ormar. Odavde nee
mrdati. Vie ih neu videti na neki drugi nain osim kroz ove rei, ove slike, po
ovom redu; fiksirao sam ih kao kada sam se kao deak igrao Mako odlivcima i
pravio figurice od gipsa koji se brzo stvrdnjavao.
Svi misle da sam esto pisao o svom ivotu, ali sam u stvari tek poeo.
Voleo bih da se ova knjiga ita kao da mi je prvenac. To ne znai da poriem
prethodne, naprotiv, nadam se da e jednog dana razumevanje za... blablabla.
Do sada sam opisivao oveka koji nisam bio, ali koji bih voleo da budem,
arogantnog zavodnika o kome je fantazirao utogljeni BCBG 50 u meni. Mislio
sam da je iskrenost dosadna. Po prvi put pokuao sam da oslobodim nekoga
koje mnogo zatvoreniji.
Pisati se moe kao to se Hudini oslobaao lanaca. Pisanje moe da
poslui kao film-razvija u fotografiji. Zato volim autobiografiju: ini mi se da
50 Bon Chic Bon Genre (BCBG, izgovara se Be-Se-Be-e), francuski izraz koji opisuje elegantne osobe
klasinog stila i dobrog vaspitanja, aristokrate i buruje (Prim. prev.).

duboko u nama ui neka avantura koja samo trai da je otkrijemo, i ako

uspemo da je iupamo iz sebe, to e biti najudnovatija pria ikad ispriana.
Jednoga dana moj otac je sreo moju majku, a zatim sam se rodio ja i proiveo
sam svoj ivot. Vau, kakvo ludilo, kad malo bolje razmislim. Ostatak sveta
verovatno ba briga, ali to je naa lina bajka. injenica, moj ivot nije nita
zanimljiviji od vaeg, ali nije ni manje. To je samo jedan ivot, jedini koji
imam. Ako ova knjiga ima anse, jednu u milijardu, da uini besmrtnima mog
oca, majku i brata, onda je vredelo da bude napisana. Kao da sam zaboo u ovaj
blok papira transparent na kome pie: OVDE ME VIE NIKO NEE
NAPUSTITI.
Nijedan stanovnik ove knjige nee nikada umreti.
Jedna dosad nevidljiva slika pojavila se meu ovim stranicama, kao onda
kada sam kao deak stavljao list belog papira preko novia od jednog franka i
krabao olovkom po papiru, sve dok se silueta sejaice ne bi ocrtala u svojoj
providnoj velianstvenosti.

43
A od Atlantide
Francuskom je u to doba vladao ovek koji je mislio da religija daje
smisao ivotu. Da li je zbog toga organizovao ovaj pakao? Ova smena nezgoda
lii mi na katoliku parabolu. Patetina epizoda s haubom kola otvorila mi je
vidike kao jabuka koja je pala Njutnu na glavu. Odluio sam da vie ne budem
neko drugi. Oni bi hteli da izigravam bludnog sina kad se vratim kui? Postajem
ja, ali nemojte se prevariti: nikada neu stati na pravi put. Istrani zatvor bio je
moj pakao. Prokletniku kao to sam ja ostalo je jo samo da veruje.
Najkatolikije u meni je to to volim da mi uici budu zabranjeno voe. Nisam
zasluio da budem javno ponien, ali danas znam da u uvek rizikovati. Uvek
u se izmai vaoj kontroli. Objavili ste mi rat. Ja nikada neu biti va, izabrao

sam drugi tabor. Oseam se vrlo udobno u sopstvenoj ljazi, pie Bodler Igou
nakon to je Cvee zla zabranjeno. Nemojte mi verovati kada vam se budem
nasmeio, budite na oprezu, ja sam straljivi kamikaza, kukaviki vas laem,
okoreo sam i pokvaren, pokvaren kao propali zub. Kad samo pomislim da me
svi smatraju za mondena, a da sam, u stvari, asocijalan jo od 1972... injenica,
nosim sako i kravatu, cipele mi je jue izvoskiralo osoblje jednog luksuznog
pariskog hotela. Ali ja nisam va. Potomak sam heroja koji je umro za
Francusku i, ako se upropastim zbog vas, to e biti zbog toga to mi je to u krvi.
Takva je misija vojnika i pisaca. Ubijamo se za vas, ali nismo vai.
Ovako su lutale moje misli tokom dodele Legije asti mome bratu, u
sveanoj sali Jelisejske palate, ubrzo nakon izlaska iz istranog zatvora. Moja
majka stavila je crvene minue, a moj otac je obukao teget odelo. Dok je
predsednik Republike zabadao medalju za arlov sako, moje kume Emili, a
arlova trogodinja erka, uzviknula je: Mama, meni se kaki! Predsednik se
napravio kao da nije uo ove anarhistike rei. Gledano spolja, izgledali smo
kao slona porodica. Naslonjen na zlatan stub, proao sam prstima kroz kosu.
To je postao moj tik, esto to radim kada ne znam ta da radim sa rukama, pa
tako, kad nametam kosu, iskoristim priliku da se poeem po glavi. Hladnoa
je zamaglila prozore koji gledaju na park. Pribliio sam se da bih posmatrao
drvee, i iznenada sam kaiprstom gordo nacrtao slovo A na zaleenom
prozoru.

Epilog
Danas mi nos ne krvari kao kada sam imao sedam godina i verovao da u
od toga umreti. U Getariju mrem jod. Dve nedelje nakon izlaska iz istranog
zatvora, Runa deli plavetnilo koje se nalazi iza mojih lea. Sa moje leve strane,
Pirineji uranjaju u okean. Sa moje desne, voda je bila tako hladna da su se hridi
povukle, Atlantik ih je ogoleo i preplaio. Za dva metra imau sto godina. Moja

tetka Mari-Sol rekla mi je da se 1936. godine odavde video grad Irun kako
bleti u noi. Zatim je rat stigao u Francusku i moj deda ga je izgubio. Hodam
po stenama plae Senic, februar je 2008. godine, steem erku za ruku. Rosa me
prska kao Evian u spreju. Na nesreu, gradonaelnik je 2003. godine zabranio
lov na raie. To nikada nije bila moja omiljena plaa, ali danas, evo, sav drhtim
od sree. Oseka je; moja erka svojim beskrajnim tananim noicama skakue sa
stene na stenu kao jare. Jare koje nosi be perjanu jaknu, par izama od
prevrnute koe i pevui Laisse tomber les filles Frans Gal. Jare koje ponekad
postavlja filozofska pitanja:
Tata?
Molim?
Da li vie voli da veruje, misli ili smatra?
ta?
Da li vie voli da kae: verujem da, mislim da, ili smatram da?
Ovaj... Smatram da je skromnije.
Znai, ti vie voli da smatra.
Vie nego da mislim ili verujem, da. Lake je.
Trideset est godina ranije, onog jedinog popodneva koje mi je ostalo u
seanju, moj deda me je nauio jo neto osim lova na raie; nauio me je
vetini odskoka.
Vano je, propovedao je, da dobro izabere oblutak. Treba da bude
ravan i okrugao. Gledaj.
Nije bilo nikog osim nas, tog jedinog dana koga se seam. Pjer de
astenje nagnuo se iza mene da bi mi pokazao savreni pokret, stojei naspram
mora, pratio je svojom rukom moju, kao to to ine profesori golfa ili tenisa.
Nekadanjem borcu sede kose bilo je stalo da pokae svom unuku mravku
kako baciti kamiak da on odskoi na vodi.
Okrene se malo unazad da bi uhvatio zamah, ovako, vidi. I hop, baci
kamiak.

Plop.
A ne, Frederik, ovaj je bio preteak.
Moj kameni jadno je potonuo na morsko dno, urezavi krugove u crnu
vodu, kao brazde na gramofonskoj ploi. Deda me je hrabrio da ponovo
pokuam.
Ali... Dobri Dedice, ovi odskoi ne slue niemu!
Slue, slue, i te kako, veoma su vani. Tako izaziva silu gravitacije.
Gravitacije?
Ako baci kamiak u more, on e potonuti na dno. Ali ako napravi ugao
od dvadeset stepeni i dobro zabaci oblutak, moe pobediti gravitaciju.
Gubi, ali sporije.
Tano.
Eto ta me je moj deda nauio. Vie nisam krvario na nos, ili bar vie
nisam mislio na to. Strpljivo je ispravljao moj pokret.
Gledaj, obre se kao Diskobolos.
ta je to diskobolos?
Grka statua. Pusti sad. Baci ga kao da baca disk.
Neto kao frizbi.
ta je frizbi?
Pa, ono okruglo, to se baca po plai...
Prestani da me prekida! Dakle ovako, okrene se ovako, stane bono i
hop, baci oblutak iz sve snage, ali ravno na vodu, gledaj ta ti pokazujem.
Vrlo dobro se seam da mu je uspeo savreni sving, vidim ga jo uvek
kristalno jasno, bilo je udesno, na granici natprirodnog: njegov oblutak izdrao
je itavu venost na vodi, odskoio je est, sedam, osam, devet puta... Zamisli
Kloe, kamenii tvog pradede hodali su po vodi.
Danas hodam sa erkom po plai Senic, usred zime, krivim zglobove na
kamenju, vetar mi zamagljuje pogled. Zelena trava nalazi se iza mojh lea, a
ispred mene okean. Saginjem se ka tlu da bih obrisao oi nadlanicom. erka me

pita ta radim tako sklupan, kao aba, na plai. Odgovaram da mi treba

vremena da izaberem pravi oblutak; u stvari, pokuavam kako-tako da prikrijem
seanja koja mi teku ispod pramenova kose.
Ali...tata, ti plae?
Ma, ne plaem, ta ti je. Vetar mi je naneo zrno peska u oko... He-he,
duo moja! Ovo je sveani trenutak, panja-panja, daje se na znanje, dolo je
vreme da te nauim vetini odskoka. Moj deda me je to nauio kada sam bio
tvojih godina.
Uzimam okrugli kamen, ravan, ne previe teak, siv kao oblak. A onda se
pravim kao da se predomiljam.
Hm, nee ovo tebe zanimati, nije to Nintendo DS.
Ma nemoj! Nisam ja vie beba!
Ma ne, nije to nita posebno, zaboravi, bie ti dosadno...
ta je to odskok? Hajde, tata, naui me, molim te!
Jesi li sigurna da hoe da ti prenesem tajnu tvog pradede? Moemo da
se vratimo kui i gledamo DVD Hana Montana po osmohiljaditi put ako eli.
Nja-nja-nja. Vrlo smeno. Ba si neki.
Dobro, u redu. Zapamti ta u ti pokazati: po vodi se moe hodati.
Pogledaj dobro, imae ta da vidi.
Kloe gricka donju usnu svojim isturenim zubima koje je nasledila od
mene. Oboje smo veoma koncentrisani, mrtimo obrve. Ne smem da promaim,
strpljenje moje erke je ogranieno, znam da neu imati drugu ansu. Lagano se
okreem. Opisujem luk, povlaim ruku unazad po horizontali, kao olimpijski
ampion. Zatim je pustim iz sve snage i bacam kameni odreitim potezom iz
zgloba na nepomino more, on oee povrinu. Kamen leti ka moru, moja erka
i ja gledamo oduevljeno kako odskae jednom, lebdi izmeu neba i vode,
odskae, skae ponovo, est, sedam, osam puta, kao da e zauvek leteti.
Po, Sar, Getari, januar 2008 - april 2009.

PROLOG
1. Odseena krila
2. Sva milost je iezla
3. Autoflebekovi
4. Samoglasnici, suglasnici
5. Komadii hapenja
6. Getari, 1972.
7. Prirodni pakao
8. Praroditeljska korpa
9. Francuski roman
10. Sa porodicom
11. Kraj vladavine
12. Pre nego to su postali moji roditelji, bili su komije
13. Istina o Lamberovima
14. Problemi sa sluhom
15. Afektivni nedostatak
16. Prohujali dani u Nejiu
17. Klaustrofobino poglavlje
18. Razvod na francuski nain
19. Van Vouktovo ne-A i Fredovo A
20. Gospoa Ratel slika
21. Zaboravljeni prst
22. Povratak u Getari
23. Ulica Metr-Alber
24. Audio kasete
25. ta nam dete obznanjuje
26. Nauna digresija
27. Prolazak Parizom

28. Prethodnikov brat

29. Moglo bi i bolje da se ivi
30. Nakljukana deca
31. Istrani zatvor
32. Lai i obmane
33. Lana istina
34. Drugi otac
35. Kraj amnezije
36. Dan kada sam majci slomio srce
37. Roditeljski inventar
38. Francuski san
39. Mitomani
40. Osloboenje
41. Njujork, 1981. ili 1982.
42. Bilans
43. A od Atlantide
EPILOG