Tema: 

Književnost

Ličnost:  Petrović Goran

Profesija:  Književnik

SVE NAŠE OPSADE

 NIN, 05.02.98; Strana: 39 

GORAN PETROVIĆ, KNJIŽEVNIK

Sve naše opsade

Stvarnost postaje do te mere nemilosrdno neverovatna da mi se čini kako

je neophodna sve veća količina mašte da bi se takva stvarnost “razblažila”,
da bi se uspostavila kakva-takva ravnoteža - kaže autor “Opsade crkve
Svetog Spasa”, romana koji je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu

Malo je pisaca koji već svojim prvim delima iskorače u sam vrh književne
javnosti. To se upravo “desilo” mladom prozaisti iz Kraljeva Goranu
Petroviću (1961), za koga je “književnost veština pravljenja prozora sa
bogatim vidikom”.
Pomalo stidljivo, svoju darovitost pokazao je još u prvoj knjizi kratke proze
“Saveti za lakši život” (1989), da bi raskoš talenta demonstrirao već u
svom prvom romanu “Atlas opisan nebom” (1993), romanu koji je bio
nominovan za mnoge književne nagrade, a bio je i u najužem izboru za
NIN-ovu nagradu. Potom je usledila zbirka pripovedaka “Ostrvo i okolne
priče” (1996), koja ga je svrstala u red vodećih pisaca fantastične proze, i
roman “Opsada crkve Svetog Spasa” (1997), sa kojim je opet bio u
najužem izboru za NIN-ovu nagradu kritike za roman godine. 
Ovaj Petrovićev roman, koji je odmah posle pojavljivanja zauzeo istaknuto
mesto u knjižarama, dobio je nagradu “Meša Selimović” - od 76 istaknutih
književnih kritičara i teoretičara, njih 23 glasali su da ponese epitet
najbolje knjige u 1997. godini.
Za pisanje ovog romana Goran Petrović dobio je stipendiju iz Fonda
“Borislav Pekić”. Ulog, nade i očekivanja vratili su se višestruko - kroz
autentičnu, stilski originalnu, jezički doteranu, slojevitu i nadahnutu
prozu. 

Gospodine Petroviću, očito da ste u svet književnosti ušli s velikim

ambicijama i sasvim ozbiljno, a da li ste očekivali da će taj ulazak biti
onakav kakav jeste - na velika vrata?
- Ako je reč o ulasku na velika vrata, onda je tim vratima prethodio jedan
dugačak i prilično krivudav prilaz. Svoju prvu priču objavio sam 1983. u
književnom listu “Oktobar”, koji više ne postoji. Potom sam pisao i
objavljivao po jednu priču godišnje. Sada mi se čini da su to bili prvi,
nesigurni koraci, onaj period u kojem se uči hod kroz književnost, da bih
se tek 1989. odvažio pa pomisao da sačinim knjigu. Slikovito rečeno,
bojažljivo sam tragao za onim pravim ulazom u nepregledni lavirint
literature, lavirint kojim sada idem, doduše, ne baš uvek siguran krećem li
se ka središtu ili još kružim samo njegovim obodom.

Oba vaša dosadašnja romana bila su u najužem izboru za NIN-ovu

nagradu. Šta to znači za mladog pisca i kako vam izgledaju nagrađeni
Danojlićevi “Oslobodioci i izdajnici”?
- Na priznanja gledam kao na putokaze koji iz obilja produkcije izdvajaju
određenu knjigu, te je preporučuju publici i vremenu. Ipak, biće da tek
tada nastaju prava iskušenja - hoće li ta, određena knjiga “izdržati”
mnogostruko iščitavanje, hoće li opstati u nadolazećem dobu. Do romana
“Oslobodioci i izdajnici” još nisam uspeo da dođem, ali moram da kažem,
bez iole lažne učtivosti, izrazito cenim Danojlića. Smatram da sam iz
njegovih knjiga mnogo naučio, posebno o važnosti razvijanja smisla za
detalj, o neophodnosti one stalne spremnosti da se pisac prigne i oslušne
damar najneznatnijeg sastavka ovoga sveta. Moram da naglasim, takođe,
da sam poklonik i knjiga Svetislava Basare. Njegova duhovita, ironična
zemljeopisanija pomažu mi da se snađem u sve brojnijim simulacijama
zvanične kartografije. 

Vaš roman “Opsada crkve Svetog Spasa” naišao je samo na pozitivne

kritike. To je metaforički roman, a i sam naslov ima veliku simboliku.
koliko vas je za njegovo pisanje motivisalo današnje duhovno stanje Srba?
- Roman je pisan u godinama nesreće ovog naroda. Stradanja između
“malešne” istorije koju su nam radi svojih pragmatičnih ciljeva širokogrudo
dodelili drugi i “veličanstvene” istorije koju sami sebi priređujemo tako
zdušno i prilično naivno svakih nekoliko decenija. Noseća metafora romana
morala je, dakle, biti razapeta između ove dve krajnosti, a zapravo iznad
procepa u kojem se nalazimo i poslednjih godina. Procepa koji je po dubini
veoma sličan i prethodnim našim stradanjima, kao da uvek, iznova i
iznova, zaboravljamo koliko nas gine prilikom takvog, strmoglavog pada. 

U romanu sa osnovnom pričom o opsadi Žiče s kraja XIII veka prepliće se

priča o opsadi i padu Konstantinopolja u vreme Četvrtog krstaškog pohoda
i priča o opsadi nevolje u ovom vremenu. Šta je to zajedničko u ovim
opsadama, vekovima udaljenim?
- Zahvatajući vremenski i prostorno udaljene priče, roman je zamišljen kao
presek nekoliko koncentričnih obruča od hiljada obruča što nas opasuju.
Onih dalekih obruča, kojih se slabo sećamo, pa ih čak i ne osećamo, jer su
odavno urasli u meso, postali gradivo pojedinca, nacije ili civilizacije. I onih
bližih, koje proglašavamo naročitim ukrasom, jer nam je valjda tako lakše
da ih trpimo, da opravdamo toliku sopstvenu ili tuđu krv. 

U ovom vašem romanu dominira borba između dobra i zla, između

nebeskog i zemaljskog. Gde to Srbi najčešće “padaju”?
- Upravo tamo gde su spremni da olako zaborave rođene vrednosti i tamo
gde su spremni da u zbiru nesrećne sudbine ne prepoznaju lični žalosni
ulog.

Uočljiva je, takođe, i borba između istorije i pripovedanja. Vi se

opredeljujete za - pripovedanje!
- To su dva procesa. Istorija je ona koja sažima ljudske sudbine. Globalno
gledano, čitava razdoblja čovečanstva već ne zahvataju više od nekoliko
redova, u boljem slučaju nekoliko stranica. Pred navalom novih činjenica,
za one stare navodno nema mesta, te se one sele u napomene ili sasvim
iščezavaju iz pomena. Opširnije studije o pojedinim pitanjima različitih
epoha postaju predmet interesovanja gotovo zanemarljivog broja
pojedinaca. Većina nas ima sasvim oskudne podatke o iskustvima
prethodnih generacija, a mnogi kao da i ne razaznaju dalje od upravo
dovršenog i onog narednog obroka. Naravno, ovakvo stanje uvećava
mogućnost manipulacije, jer je svedoka “volšebnog” nestajanja fakata ili
njihovog naizmeničnog preokretanja u korist nečijeg vlastoljublja - sve
manje. 
Opet, pripovedanje je osnova sasvim obrnutog procesa. Svaki roman i
kratka priča, svejedno, još čuvaju makar nešto sećanja ili osećanja. A
zahvaljujući tome što je književnost u suštini postala zastarela delatnost,
ona kojom pojedinac gotovo intimno nešto saopštava pojedincu, radi se o
relativno pouzdanom načinu, u dobroj meri skrajnutom od već spominjanih
manipulacija. 

Da li je to razlog što ste “Opsadu” postavili u obliku levka ili gornje

polovine peščanog sata, gde su poglavlja sve kraća, jer je pred navalom
istorije sve manje priče?
- To je svakako jedan od razloga. “Opsada” je jedna moguća ilustracija
suštine stanja u kojem smo se posle toliko stoleća napredovanja obreli.
Naime, na nivou romana, posle svakakvog, a već prema mojim
mogućnostima krajnje suprotstavljenog početnog obilja, priča se svija i
dospeva se do svedenih istoriografskih činjenica, slavoljubivih žitija
vlastodržaca i suvih novinskih članaka. Nadam se da čitalac može da
nasluti da je to obilje bilo deo njega, ujedno da je on deo tog obilja. I
nadam se da onaj čitalac na kraju romana, a radi opominjućeg poređenja,
oseća koliko je strašna njegova trenutna sudbina - gde je on tek puki delić
jedne rečenice istorije, zanemarljivi deo nečije slavoljubive hagiografije,
anonimni deo novinskog izveštaja.

Osim što sa pripovedanja razgrćete prašinu, vi i rečima dajete neku

izgubljenu snagu.
- Osnovna metafora romana morala je da se odrazi i na mikroplanu, u
leksici. Birana leksika nije imala za zadatak da samo pridržava kulise
epoha, da rekonstruiše srednjovekovni nivo priče ili da što ubedljivije
reprezentuje pojedine likove. Ona je morala ravnopravno da “nosi” deo
narečene metafore. Jer, entropija o kojoj je do sada bilo govora - najčešće
i otpočinje na nivou jezika. Ne samo tako što pojedine reči sasvim
iščezavaju ili ostaju da čame omeđene koricama rečnika, već i zato što reči
sve ređe podrazumevaju i svoja osnovna značenja.

Primetno je da puno ulažete u ono što pišete - vidi se i po tome što knjigu
pišete po nekoliko godina. Rečima (često onim skrajnutim iz upotrebe, pa
još poetski intoniranim) i temom šetate se kroz vekove, od daleke prošlosti
do sadašnjosti. Koliko vam je za to, osim strpljenja i mašte, potrebno i
istorijske građe?
- Verujem da su strpljenje i mašta od presudnog značaja. Ako ima
dovoljno strpljenja, biće pronađena i istorijska građa koja zadovoljava
zahteve mašte. Uostalom, svi smo svedoci, za takvom građom i ne treba
tragati naročito daleko. Problem nastaje kada građa svojom fantastikom
prevazilazi najsmeliju fikciju.

Da li zbog toga forsirate fantastiku?

- Baš zato. Stvarnost postaje do te mere nemilosrdno neverovatna da mi
se čini kako je neophodna sve veća količina mašte da bi se takva stvarnost
“razblažila”, da bi se uspostavila kakva-takva ravnoteža.

Da li ste vi tradicionalista, modernista ili postmodernista? Koji način

pripovedanja vam je najbliži?
- Najbliži mi je onaj način uz čiju pomoć mogu dobro da ispripovedam
dobru priču. Preciznija određenja, ipak, prepuštam kritičarima.

Šta vam je glavni cilj u tome što u svojim delima često spajate daleku
prošlost i sadašnjost: da pokažete duhovnu ili sudbinsku nit Srba, ili i
jedno i drugo?
- Verujem da je na piscima (na onima koji se bave umetnošću) da zakrpe,
a neki put i samo da ulepšaju, ona zinula, silom poderana, vremenom
umoljčana, prečestom upotrebom prosenjena ili, jednostavno, ona nelepa
mesta svog i tuđih života. Verujem da bismo se, da nije tog truda, svi mi
mrzli i živeli daleko sirotijim životima. Naravno, od pobuda, umeća,
prilježnosti i osećaja za meru zavisi hoće li vredeti jedna takva popravka.
Niti koje spominjete su od naročitog, osetljivog prediva. Mogu se lako
smrsiti, mogu se i prekomerno, neodgovorno zatezati, sve do pucanja,
mogu se i nadomestiti lažnim, neodgovarajućim vlaknima. Meni preostaje
da se nadam da uspešno izbegavam sve ove zamke, a koristeći prošlo i
buduće - makar sužavam nedostatke sadanjega.

Hoćete reći da se istovremeno mora pažljivo i odmereno motriti i na

prošlo, i na sadašnje i na buduće vreme?
- Tačno tako. Ili, da ostanem dosledan prethodnoj metafori - svako
odstupanje samo znači da neko ili ne zna šta radi, da mu umeće nije
doraslo veličini htenja kojeg se latio; ili znači da zarad interesa silom spaja
odviše udaljene krajeve, ne mareći za kratkotrajnost svog poduhvata; ili
znači da koristi nakazne, veštačke niti, ne bi li pobrao trenutne hvale za
svoje navodne zasluge.

Znači, baš onako kako su u “Opsadi”, po zavetu Svetog Save, jednako

važna sva četiri prozora na crkvi Sv. Spasa, četiri prozora koji gledaju u
prošlo, u buduće i dva sadašnja vremena (na blizinu i daljinu)?
- Bez obzira na to što su navedeni prozori “apokrifni”, čini mi se da je
važno nadati se da vremena postoje. Ne onakva kakvim ih vidimo kada
zurimo u samo jedno od njih, slepi za sva druga. Ne onakva, kakvim se
tvrdoglavo okrećemo čas ka “obećavajućem” budućem, čas ka “slavnom”
prošlom, a zapravo sedimo u mraku, ne razaznajući prst pred okom. Ne
onakva, kakva nam nude trenutne, šarene, a odista samo vrtoglavo
smenjujuće, prevrtljive slike, u okvirima naših ili stranih televizora. Već
onakva kakva to i jesu od časa kada smo vidike vremena, i odraz ovoga
sveta, razbili u milione ulomaka. Tek tada, a i onda samo ako saberemo po
nekoliko krhotina, možemo da imamo ikakvo videlo. Tek tada možemo da
očekujemo - da će nas, neko, nekada, videti da nešto i gledamo. 

Autor: JOVAN JANJIĆ

Copyright© Ebart Consulting - Medijska Dokumentacija

Nazad  Napred   Vrh strane Štampaj