Жанета Ђукић Перишић

МАЈСТОР СРПСКЕ ПРИПОВЕТКЕ

Један поглед на Андрићев приповедачки опус

Читалац који узме сабрана дела једног писца, чита их као повезану целину, и поред
свих противречности и прелома, које дело једног писца у себи носи. Он пролази кроз
то дело као кроз добро уређену улицу у којој су фасаде кућа повезане међусобно, и
све му долази као једна више мање плански и добро повезана целина. Јер такав
читалац стоји на крајњој тачци пишчевог дела, гледа у правцу противном од оног
којим су та дела настакала, посматра их у целини и континуитету које она нису
могла имати када су, једно по једно, споро и тешко настајала у дугим и немирним
периодима пишчевог живота (...)

Иво Андрић
Знакови поред пута

 I

Посматрамо ли историју српске књижевности као један низ жанровски

поливалентних форми, наметнуће нам се закључак да најупадљивије место у томе
низу заузима приповетка са свим својим модалитетима. Виталност приповетке
као жанра несумњива је и неспорна, а њена разноврсност, тематско богатство,
стилска и композициона разуђеност толико велики да је чине најстабилнијим
обликом прозног изражавања у нашој књижевности. И не само савременој:
приповетка је као врста најдубље укорењена у историји српске литературе. Уз
лирику у ужем значењу речи, приповетка је, нарочито у новијем добу, била жанр
у којем су начињени највећи продори, а у низу њеног еволутивног успона, уписује
се велик број ремек-дела са особинама највеће изврсности. Било да је реч о
приповедачима што желе у приповеци да остваре атмосферу «чарања, тихог
ткања и шапата о дубоким и скривеним тајнама живота», како би то рекла
Исидора Секулић, онима што у легенди, миту или повести покушавају да нађу
скривене кључеве садашњости, или о онима што отворених очију гледају свет око
себе па нам га, преломљеног у сочиву властитог сазнања, враћају кроз слику, реч
и звук, или, пак, онима што кроз сан иду у непознате светове да би нам испричали
причу о нама самима – сви они приповедају увек исту причу о човеку, тајнама
његовог срца и духа и његовом месту у васељени.

А шта је, у основи, приповетка? Како би се, у најкраћим цртама, приповетка могла,
пре описати него ли прецизно дефинисати? Једно од најбитнијих обележја
приповетке јесте њена величина, односно мера њене сажетости. Управо од обима
компресије форме зависи како ће писац распоредити своју грађу, како ће
конструисати сиже и како у њега увести своју тему или умрежити више мотива,
како ће експлицирати свој језички потенцијал. Нема сумње да приповетка почива
на категоријама селекције и сажимања, на давању ограничавајуће, сведеније
форме процесу приповедања. Концентрација пажње, сажетост и занимљивост
приповедања морају бити у првом плану да би се остварио утисак јединствене
целовитости. Због тога се приповетка ослања на «ограничени свет», на јасно
истакнут детаљ, мотивисану ситуацију или наглашен карактер.

Али, срж, суштина, оправдање постојања сваке приповетке не може се свести

само на њене формалне карактерисрике јер, најважнија јесте прича, процес
причања, приповедање. Прича је антрополошки условљена, она даје смисао
људском постојању и његовој муци да допре до смисла и разлога постојања света.
Причам, дакле, постојим, могли бисмо парафразирати једну прастару максиму. Од
памтивека човечанство прича, приповеда о херојству, љубави, патњи, издаји,
оданости и пријатељству, прича је човеку инхерентна, саставни део његове
позиције у интерактивном односу са светом. И није случајно Андрић у уста свога
јунака фра Петра, ставио речи његовога „амиџе“, покојног фра Рафа, који је у
шали увек говорио: „Ја бих без хљеба још некако и могао, али без разговора, бели,
не могу.“

И управо дубоко верујући у животодајну и спасилачку моћ приче и приповедања,

Андрић је целом свету са говорнице Шведске академије гласно објавио свој credo
и своју непомућену веру у причање. Примајући из руку шведскога краља
Нобелову награду за књижевност, Андрић је изрекао једну од најлепших похвала
причи и причању. Ево тих речи писца који је причу довео до перфекције и који се
определио за највиши облик књижевне иманенције: „На хиљаду разних језика, у
најразличитијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних
причања у колибама, порeд ватре, па све до модерних приповедача који излазе у
овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се
прича о судбини човековој коју без краја и прекида причају људи људима. Начин
и облици тога причања мењају се временом и приликама, али потреба за причом
и причањем остаје, а прича тече даље а причању краја нема. Тако нам понекад
изгледа да човечанство од првог бљеска свести, кроз векове прича сâмо себи, у
милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално
исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да
завара крвника, да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и
продужи илузију живота и трајања. Или можда приповедач својим делом треба да
помогне човеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори у име свих
оних који нису умели или, оборени пре времена од живота-крвника, нису стигли
да изразе. Или то приповедач можда прича сам себи своју причу, као дете које
пева у мраку да би заварало свој страх? Или је циљ тога причања да нам осветли,
бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који
живимо али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми, у
својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо; тако да често тек из речи доброг
приповедача сазнајемо шта смо учинили, а шта пропустили, шта би требало
чинити, а шта не. Можда је у тим причама, усменим и писменим, и садржана
права историја човечанства, и можда би се из њих могао бар наслутити, ако не
сазнати, смисао те историје. И то без обзира на то да ли обрађују прошлост или
садашњост.“

Сличну мисао изрекао је Андрић у свом имагинарном „Разговору с Гојом“ још

1935. године. Андрићев јунак Гоја, приповедачев сабеседник, види живот и причу
како се стваралачки преплићу, јер без приче и нема правога живота. А како доћи
до приче, те кључарице свега онога „што је бивало и бива“, што се понавља у
безброј различитох облика? Треба ослушкивати легенде, „те трагове колективних
људских настојања кроз столећа и из њих одгонетати, колико се може, смисао
наше судбине“, каже на једном месту Андрићев Гоја и даље додаје како смисао
треба тражити „у оним наслагама које столећа стварају око неколико главних
легенди човечанства“. Тако се историја и легенда у Андрићевој уметности спајају у
једно, градећи мост од историје као најширег поља свеколиког животног
попришта до колективног памћења и драгоцених слојева народних предања.
Историјски догађаји, ход историје, тако, за Андрића постају терен на којем он
открива трагове колективно несвесног и покушава да кроз разумевање легенде
подари смисао историјском збивању.

Овакво Гојино уверење о моћи и важности колективног предања, дели и

безлични приповедач у „Причи о везировом слону“ износећи мисао да „у тим
понајчешће измишљеним причама крије се под видом невероватних догађаја и
маском често измишљених имена, стварна и непризнавана историја тога краја,
живих људи и давно помрлих нараштаја. То су оне оријенталске лажи за које
турска пословица вели да су 'истинитије од сваке истине'“. Управо се овде може
видети да Андрић верује у један виши облик истинитости, онај који се објављује
кроз причу и приповедање, а који своју грађу црпе из легенди, предања, анегдота,
а финални облик добија у пишчевој имагинацији. Међутим, Андрић није пасивни
хроничар, бележничар повести, већ стваралац који реинтерпретира историју кроз
микросудбине својих јунака: појединачне судбине Маре милоснице, Анике
Крнојелчеве, Алије Ђерзелеза, Мустафе Маџара, фратара и православних попова,
босанских сељака, јеврејских трговаца, турских и иних великодостојника и многих
других јунака који пролазе позорницом Андрићевога дела, служе писцу да их,
умрежене и уплетене у ход историје, постави као низ различитих одговора на
круцијална животна питања. Андрић динамизује историју узбуркавајући је
мноштвом јунака и догађаја који су постојали или се десили или су, пак, могли
бити „према законима вероватности и нужности“. Крећући се кроз време и
простор, посматрајући животе својих јунака и у синхронијској и у дијахронијској
равни, Андрић покушава да у општем бесмислу историје пронађе смисао. А тај
смисао могуће је пронаћи у причи и приповедању.

Карактеристичан је и пример Андрићеве збирке приповедака Кућа на осами која

је објављена постхумно, у облику у којем је за писцем остала. Компонована је као
целовита, на одабраној матрици формирана књига приповедака, као циклус
прича уланчан у јединствену структуру. Стиче се утисак да је Кућа на осами нека
врста типолошке, селективне хрестоматије тема и ликова из целокупног
Андрићевог приповедачког опуса, а сваки од ликова може се разумети као
репрезентант једне од пишчевих великих тема и идеја или типа јунака. То, дакле,
није просто збирка прича каквих је Андрић објавио неколико, руководећи се,
додуше, одређеним принципом као обједињујућим начелом. Збирка прича Кућа
на осами јединствена је по томе што су приче чврсто повезане заједничким
„декором“ и ликом приповедача. Имагинарна лица која нахрупљују у
приповедачеву кућу на осами са својим посебним животима, и невероватним
судбинама, представљају за писца какав је Андрић идеално тле на којем се
испреда прича. Свака од једанаест појединачних судбина јесте врело из којег се
реконструишу минули животи у свој њиховој сложености, а приповедач има
јединствену прилику да својим читаоцима испреда причу, исприповеда судбине
које су на граници фантазије и јаве. Кућа на осами прави је андрићевски пример
приповедања о причи.

Једна од приповедака из Куће на осами носи назив „Прича“, као што ће тај појам у
називу носити још неколике Андрићеве приповетке: „Прича из Јапана“, рана
алегорија о месту и улози песника у друштвеним превирањима и револуцијама,
спомињана „Прича о везировом слону“, потресно виђење људске природе и
властодржачке обести у Босни, „Прича о кмету Симану“ која говори о ужасима
сељачког живота, проткана маштањима о властитој величини, „Прича о соли“ (у
првој верзији „Разговор о соли“) у којој су маестрално приказани дани турске
управе у околини Сарајева, у виду снажне патријархалне драме. Сродна моделу
„причања“ јесте форма „разговора“, па писац у три наслова својих приповедних
проза уводи тај термин: „Разговор с Гојом“, „Разговор“ и „Разговор пред вече“.

Андрићева приповедачка уметност и његова прича везују се често за усмену

традицију. Народна историја, амалгам стварних догађаја и наталожених
интерпретација онога што се збило, маштања о ономе како је могло бити,
представљали су за Андрића „стварност“ која се налази у темељима његовог
приповедачког умећа. „Народ памти и препричава оно што може да схвати и што
успе да претвори у легенду. Све остало пролази мимо њега без дубљег трага, са
немом равнодушношћу безимених природних појава, не дира његову машту и не
остаје у сећању“ – бележи Андрић на крају друге главе своје вишеградске хронике.
У усменом приповедању, говорећи о ономе што је видео и чуо, и што је тек повод
маштању, илузији и надоградњи, човек стварни догађај види као примарни повод
причању. Тако се и Андрић, полазећи од народног предања, језиком древног
приповедача, преузимајући делимично форме усмене нарације, приближава
једном специфичном моделу света у оквиру којег настоји да досегне универзалне
истине о човековој судбини у свету. Метафизичка обележја његове приповедне
прозе указују нам на пишчеву развијену свест о сложености људског искуства и
релативност у схватању неких традиционалних уверења.

Структура многих Андрићевих приповедака формирана је тако да приповедање о

каквој чувеној причи, догађају или јунаку представља често оквир у који се
утискују друге, паралалне, уметнуте или концентричне приче, приче у причи, на
чијем фону, у фином преплитању значења, израста смисао пишчеве поруке.
Подсетимо се само Проклете авлије, „Маре милоснице“, „Аникиних времена“,
„Трупа“, „Приче о везировом слону“, „Љубав у касаби“ и других, у којима се
приповедањем приче у причи, даје шири оквир и контекстуално значење
основној нити казивања. Андрић често своје приповетке поставља као наративне
кругове који се, као када се каменчић баци у море, шире и бокоре новим,
сложенијим значењима. Није на одмет на овом месту сетити се једне Андрићеве
мисли у којој каже да никада није писао књиге „него рашивене и разбацане
текстове који су се с временом, а више или мање логике, повезивали у књиге-
романе или збирке приповедака“. И одиста, иако се Андрић у историји наше
књижевности види као врхунски романсијер, у чијим су романима митотворне
снаге створени најкрупнији уметнички, па, у извесном смислу, и антрополошки
симболи, ипак смо склони да га најпре разумемо као приповедача највишег
ранга. Његови су романи, готово по правилу, настајали постепеним низањем
одвојених, засебних мањих наративних целина, склапајући се у низове и чинећи,
тако, своје врсте „новелистичке романе“, како би то рекли руски формалисти.
Језгро Андрићеве књижевне уметности јесте прича, а приповетка његов основни
жанр. Његове велике епске творевине, На Дрини ћуприја и Травничка хроника
настале су уланчавањем, повезивањем мањих приповедачких форми око једне
осе, а недовршени роман Омерпаша Латас склопљен је од релативно независних
приповедних целина. Осмотримо ли ствар и са друге стране, из обрнутог угла,
видећемо да многе Андрићеве приповетке, управо због постојања општег плана у
њима, иако се завршавају више него ефектним поентама које су драгуљ
Андрићеве приповедачке уметности и философије, изгледају као делови неке
могуће веће целине. Отуд се у Андрићевом приповедачком корпусу могу уочити
читави циклуси прича који су повезани или ликовима о којима говоре, или
историјским периодом, или заједничком темом, типом личности који доминирају
прозом, врстом односа међу ликовима (фратарски циклус, приче о деци, циклус
прича о турским временима у историји Босне, затим тзв. фантастичне приче,
циклус прича о аустроугарском присуству у Босни, јеврејске приче, приче о
настраним људима и митоманима, приче о злу и насиљу, приповетке о малим
биографијама, приче о жени, београдске, сарајевске приче, приповетке о
Вишеграду, приче о чувеној 1878. години, породичне приче, комплекс прича о
бунтовној 1906. години).[1] Скоро свака Андрићева приповетка могла би се наћи у
најмање два, ако и не много више типолошких низова.

Стога је питање типологије Андрићеве приповедачке уметности изузетно

сложено, јер је реч о једном поливалентном и слојевитом опусу у оквиру којег
свака појединачна приповедна целина има низ стратума који би се могли
разумети као копче са неким другим деловима пишчевог опуса. Осим
најједноставнијих, тематских разврставања Андрићевих приповедака у широком
распону, може се говорити и о формалним карактеристикама његових кратких
проза, затим о разумевању његових прича на основу односа према историји или
пак са са акцентом на неисторичности његовог приповедања. На једној страни
историја, на дугој страни фантастика, на једној страни фабуларни ток који, као
корито реке Дрине тече моћно, ка циљу, ка ушћу, односно поенти, прикупљајући
и усисавајући успут низове фабуларних рукаваца, на другој страни нефабуларне,
поетске епизоде, са чудесним фантазмагоричним језичким ткањем и
неочекиваним обртима. Андрић просто није стварао један тип приповетке:
једним делом ослањао се на усмену традицију и на Вуков допринос интегрисању
те традиције у писану књижевност и културу, другим делом на српску реалистичку
традицију (Кочић, Матавуљ), али му нису нимало били страни експресионистички
и модернистички експеримент и кратке, фрагментаризоване форме, као ни
дубока психолошка анализа као једна од константи његовог приповедачког гласа.
Психолошка утемељеност мотивације, готово математички израчуната и
спроведена у кратком потезу до кулминације, даје посебну уверљивост
Андрићевим јунацима. Као по правилу, Андрић више наговештава него што
експлицитно казује, он као да више „сенчи“ него што „црта“ своје ликове, кроз
само један покрет, или поглед или гест он своје јунаке представља у њиховој
целовитости. (Сетимо се само кад кратко описује Омерпашу Латаса како се
прекрсти „навиклим покретом“: том једном синтагмом он је о Мићи Латасу из
Јање Горе, о његовом психолошком профилу и о његовом односу према пореклу
рекао толико да читалац има више него јасну представу о томе Андрићевом
чувеном јунаку). Без празног хода, без сувишних елаборација, неколиким, као
узгред набаченим речима, мајстор српске приповетке отвара пред читаоцима
неслућене просторе злом напаћених, усудом онемогућених, злехудим стицајем
околности осакаћених, рањених и убогих људских душа.

Патња и зло велике су Андрићеве теме: било да је реч о турским или аустријским
временима у којима безобзирна власт, бахатост појединих представника те
власти трују живот појединцима, било да се говори о потресима у историји или у
човековом животу, било да се суочавамо са превирањима, неодумицама,
дилемама, трагањима, борбама, заблудама, слабостима, уздигнућима крхке
људске природе, појединац готово по правилу страда и трпи „бесмислени терор
прилика и ствари“, како је писац записао још у Ex Pontu.

У Андрићевим приповеткама, као и у романима-хроникама, приповедачев говор

је најчешће глас мирног сведока, посматрача. Његова проза исписана је углавном
у трећем, приповедном лицу, из позиције свезнајућег приповедача, мада постоји
и један број прича написаних у првом лицу. За Андрићев приступ тексту
карактеристична је једна удаљена, у извесном смислу, узвишена тачка из које се
баца поглед на целовитост приче која је најчешће исказана у монолошко-
медитативном тону. Из тако „подигнуте“ приповедачке перспективе, из ширег
ракурса, писац може да види више, осети јасније и разуме боље своје јунаке и
схвати их у свој њиховој комплексности. Приповедачев глас се код Андрића
дефинише као глас некога ко говори о нечему што је видео или чуо, што се може
замислити као некаква „стварност“, чак и онда када делује најфантастичније.
Појам „стварности“ код Андрића ни издалека се, међутим, не исцрпљује у
реалистичком схватању света као виђеног феномена. И онда када је плод
измаштаних предања, снатрења и нада, израз култних симбола и сновиђења,
„стварност“ Андрићеве прозе делује уверљиво, као што су то „пребољене болести“
које су „могле бити описане“, како сâм писац каже на једном месту. Андрић се и у
својим романима и у великом броју својих приповедака лаћа тема које су
посредоване историјском дистанцом и наслаганим историјским искуством. Он
посеже за историјским темама онда када су оне већ стабилизоване у историји и
објективизоване научним интерпретацијама. Затим их наново оживљава,
бацајући на њих сноп светлости са, као што смо рекли, историјски уздигнуте и
удаљене позиције, стављајући их у један посве нов, књижевни контекст.

Међутим, врло је важно истаћи да се Андрићево приповедачко умеће ни издалека

не исцрпљује у ономе што се и о чему се приповеда, већ се једнако значајним
мора третирати и питање формалне презентације текста. За схватање Андрићевог
приповедачког умећа необично је важна чињеница да својим поступком ставља
акценат на сâмо приповедање, формално-стилску организацију текста и на
процес нарочитог језичког обликовања. Андрићеву прозу не занима само оно
што је исприповедано на реалистичкој потки андрићевски виђене „стварности“,
већ једнако тако и процес приповедачког обликовања у оквиру језичке матрице.
Писац као да се у компоновању својих прича са становишта форме и у њиховој
језичкој експликацији, држао савета Гојине тетке из Фуенте де Тодоса, која је
својој кћери говорила: „Збијај! Гушће! Не ткаш сито!“ Андрићев приповедачки
опус, чак и у оним мање успелим приповеткама, одликује се добро одмереним
односом између теме и форме, идеје и језичко-стилске реализације.
„Никад се се не би потпуно могло казати у чему је управо била лепота његовог
причања“ – описује Андрић причање фра Петрово на почетку приповетке „Труп“.
Ни ми са прецизношћу нити са дефинитивношћу суда не можемо рећи које су то
чари које заносе читаоца Андрићеве прозе. Његов језик је контролисан, а његова
мирна, ритмична реченица сматра се једном од најбољих реченица у српском
језику. Једноставан и прецизан, изражајно економичан, без сувишног
нагомилавања и згушњавања речи, језик Андрићев, у најбољој традицији
такозваног београдског стила, у савршеном је складу са фабуларно-сижејном
потком значењске основе текста и подвргнут је развојној логици и нити
приповедања. Андрић ретко прибегава дијалогу, који је, и када га има, веома
штур, све што хоће да саопшти читаоцу чини то смиреном, уједначеном и
објективном нарацијом, лишеном страсти и језичких ексцеса, мирном,
ритмичном реченицом којом је, у извесном смислу, стабилизована синтакса
српског језика.