Горан Петровић1

Кључне речи: прича, причање, књижевност, смисао приповедања, смисао и значај књижевности

Прочитај кратку причу савременог прозног писца Горана Петровића (1961), Прича о
причању.
Припреми се да на основу истраживачких задатака осветлиш мисли о значају приче и
причања / књижевности у човековом животу. Затим упореди ставове о причи и причању /
књижевности које је Иво Андрић изнео у својој беседи О причи и причању. Откривај шта је у
Андрићевим и Петровићевим гледиштима слично и блиско, а шта се разликује.

ПРИЧА О ПРИЧАЊУ
Верује се, или се макар прича, да је некада давно постојао некакав кнез који се никуда није
мицао из своје палате, већ је предвајао доколицу, а и хранио таштину, тако што је страсно
премеравао све што је поседовао – колико је овога у оставама, а колико је онога у стајама,
докле се простире његово имање, а докле глас о његовом богатству... Лично је, каже повест,
пребројао и пописао сваку длачицу у веђама своје лепе жене, сваки одсјај у њеним очима,
сваки њен уздах, па онда сваки драги камен, сваки жежени дукат, напослетку и сваку бакрену
парицу у угловима ризнице... Лично је, наставља повест потанко, размерио сваки риф свиле,
тежину сребрног свећњака, запремину ћупа за мед или бачве за вино, па и обим паучине у
лагумина испод палате... А свакодневно су том охолом кнезу, приповеда се надаље, долазили
разни намештеници задужени за ово или оно, подносећи му извештаје: где је заплакало
новорођенче, где се огласило звоно за умрлог, колико је које рибље млађи у господаревим
потоцима, колико се зрневља заметнуло у класју ражи или пшенице, колко су од јуче гранули
храстови, колико је пак излеглих фазана, проходалих зечева и окота друге дивљачи у његовим
лагумима и шумама... Па су стизали, разуме се, и доушници да да пријаве сваки залогај, сваки
шапат, сваку клетву и свако ћутање поданика... А од те силне свите највише су се намножили
писари, на стотине и стотине њих водил је те изјутра, у подне и навече изводило дугачке,
сложене рачуне... Одужили су се пописи кнежеве имовине, највећа соба у двору беше
одређена за књиге и свитке, а нешто мања за спискове тих књига и свитака, док је трећа
служила за спискове спискова, и тако даље, и тако даље, закључно са једном пречетвореном
тапијом на све, тапијом такође утврђене велилчине, коју је кнез држао испод узглавља у својој
ложници; треба ли додати – у ложници тачно двадесет скокова дужине, девет корачај ширине
и седам хвати висине.
Па опет, једанпут, морао је да осване и дан када је све било забележено, све измерено
и пребројано, ништа више није имало да се пописује, ништа ново да се придодаје, за све се
тачно знало где је и колико је. Тако се самољубиви кнез нађе у недоумици, живот му се учини
потрошеним, а сваки час очајнички бесмислен. Осим, помисли тада, осим што није знао – паде
му на ум спасоносна мисао – осим шро није знао тежину приче. Дабоме, приче о себи, јер га је
тежина те приче једино и занимала.
Саветовао се кнез са многима – како измерити причу? Стављао је на један крај теразија
своје пописе укоричене у набрекле књиге, а на други крај исте такве књиге празних листова.

1
Горан Петровић (1961) један је од најзначајнијих писаца средње генерације српских савремених прозаиста,
дописни члан САНУ од 2012. године. Студирао је југословенску књижевност на Филолошком факултету
Београдског универзитета. Дела: књига кратке прозе Савети за лакши живот (1989); романи Атлас описан
небом (1993), Опсада Цркве Светог Спаса (1997), Ситничарница „Код срећне руке“ (2000), збирке приповедака
Острво и околне приче (1996), Ближњи (2002), Разлике (2006); збирка изабране кратке прозе Све што знам о
времену (2003); кино-новела Испод таванице која се љуспа (2010); драма Скела. Према роману Опсада Цркве
Светог Спаса, а у драматизацији и режији Кокана Младеновића, у Народном позоришту у Сомбору постављена је
истоимена представа. Добитник је многих књижевних награда и признања.
Али, разлика је била једнака само тежини утрошеног мастила. Мерио би он празну боцу, те би
у њу рекао своје име и племићке титуле, али је разлика била таман као када се реч претвори у
дах, а дах у капљицу воде, росу на стакленом зиду оне боце. пробао је разне начине и
лукавства, али до размере приче није могао да дође док се не досети да нађе човека исте
тежине, да том и таквом исприча своју причу и да онда види за колико ће тај други да
претегне.
– А, богме, сигурно је да неће мало, само када чује шта све поседујем! – наглас је
рекао, пре него што је заповест издао.
Размилеше се намештеници по кнежевини, трагаше за таквим и таквим господаревим
парњаком, меркаше одока овога и онога, па напослетку, у једном пуком свратишту, нађоше
скитницу или ходочасника који се по тежини није разликовао ни за број слова у имену; звао се
наиме као и господар, само што није био господар ама баш ничега, ако се не рачуна да је
својим животом сасвим сам располагао, ходајући по свету тамо и овамо, како му се кад прохте.
Већ у зору, испред палате, постављена је једноставна справа, коју деца зову
клацкалицом. На једном њеном крају имао је седети кнез, на другом онај скитница. Замисао
беше једноставна: први ће испричати своју причу, други ће је саслушати, па ће се онда видети
за колико је претегао. И, тако и би. Први је приповедао, други је слушао, јутро се померило ка
подневу, сунце је достигло вршну тачку, а онда стало да омиче, већ се и сумрак стао сукати по
крајевима дана, али се ништа није догађало – равнотежа, без обзира на раскошну кнежеву
причу, није била нарушена, клацкалица се није померила ни за трептај, ни горе, ни доле.
Пред само вече, сасвим промукао од дуга казивања и срџбе што његова прича не урађа
видним помаком, кнез узвикну:
– Слушаш ли ти мене?
– Слушам, господару – узврати онај. – Помно слушам, могао бих све и да поновим...
– Али, то није могуће, толико сам тога вредног рекао, зар ни за завист да претегнеш од
обиља моје приче...
– Твоја је прича, племенити кнеже, замашна – следио је одговор. – Руку на срце, има је,
има, живот ти није био сирот. Међутим, без обзира на њену тежину, ми остајемо на истом зато
што си ти сам некако лакши док је некоме причаш, а мени је за исто толико лакше док је
слушам. Зато, иако се много тога у твојој причи збило, међу нама се није ништа променило.
Ако не рачунаш да нам је обојици за причу лакше. А то никако није мало. Рекао бих и да је
сасвим довољно.
У исто време сишавши са справе, кнез и онај скитница се лагано, ногу пред ногу,
упутише ка палати. Сада је други, онај што није поседовао силна имања, нешто потанко
казивао првоме, ваљда шта је све видео ходећи светом. И обојици је опет било подједнако
лакше, како то и бива кад неко некоме приповеда причу овакве или онакве садржине.

Извор: Горан Петровић. Све што знам о времену.

Београд: Народна књига, 2003, стр. 5–8.

Речник мање познатих речи: риф – стара мера за дужину, лакат, аршин (70–80 цм); лагум – подземни
ходник, тунел; тапија – судски оверен документ о власништву на некретнине; ложница – постеља

Тумачење
1. – Који литерарни детаљи су највише привлачили твоју пажњу током читања приче?
Објасни због чега. – Чиме је аутор постигао ефекат нестварног, имагинарног, бајколиког?
– Представи своја размишљања подстакнута овом причом. – До каквих сазнања
долазиш читањем овог текста?
2. – Прикажи протумачи свестрано кнежев лик. – Уочи и анализирај епитете којима је он
описиван. – Проучи разлоге због којих је кнез желео да попише све што поседује. – Запази
шта је кнез пописивао сам, а које је пописе препуштао сарадницима. – У којим
 околностима кнежева ситничавост и прецизност нарочито долазе до изражаја? – Којим
је стилским средством упечатљиво приказана обимност пописа? (Уочи притом улогу
општих заменица у приказу пописа.)
3. – Зашто је кнез незадовољан резултатима пописа? – Која су га осећања обузела на крају
великог посла? Откриј због чега је изостало задовољство. – Зашто га је на крају пописа
заитересовала прича о њему самоме? Са којим се проблемом суочио покушавајући да
измери причу о себи? – Протумачи зашто ни велике књиге пописа, ни име изговорено у
боцу нису могли да измере причу. – Ако би свет био сведен на пуку материјалност, шта
би се с њим догодило? – До какве је спасоносне мисли кнез дошао? – У чему су кнез и
скитница били слични, а у чему су се битно разликовали? – Ко је од њих био у бољем
положају. Објасни због чега.
4. – Колико дуго је трајала кнежева прича? – Установи стилску улогу употребљену у приказу
протока дана и протумачи је. – Како се током кнежеве целодневне приче понашао
скитница? – Због чега је кнез разочаран на крају дана и исцрпљујуће приче? – Зашто
клацкалица не претеже на кнежеву страну? – Протумачи гледиште које нуди скитница.
– Запази и тумачи симболику завршне слике у причи. Каква оптимистична идеја се у овој
слици наслућује? – О чему је могао причати „онај што не поседује силна имања“?
5. – Шта из приповедачевог завршног гледишта сазнајеш о улози приче и причања у
човековом животу? – Шта причање значи ономе ко приповеда, а шта ономе ко причу
слуша?
6. – Какво је виђење приповедања писац представио у овој краткој причи? – Чиме се може
измерити тежина приче? – Шта чини срж животног и сваког сругог приповедања? – На
који начин прича и причање повезују људе и олакшавају животне изазове пред којима се
свако налази? – Које су трајне вредности уметности приповедања разоткривају у овој
краткој причи?2

2
Приређено према: Љиљана Бајић, Миодраг Павловић, Зона Мркаљ. Читанка : Српски језик и
књижевност за четврти разред гимназија и средњих стручних школа. Klett : Београд, 2016, стр. 19–
22.