KAKO PROVESTI 42 DANA ZATVORENI U SVOJOJ SOBI

„Putovanja po mojoj sobi“ je 1790. godine napisao mladi francuski oficir Havijer de Maistre, koji se našao u nevolji zbog
ilegalnog dvoboja pa je bio osuđen na kućni pritvor. U Vvekovima pre nanogice vlasti su se oslanjale na čast mladog plemića da
će izdržati svoju kaznu nakon lošeg ponašanja. De Maistre, tada dvadesetsedmogodišnjak, bio je častan čovek i ostao je unutar
svoje sobe cela 42 dana kao što je sud naredio. Nemajući šta drugo da radi, napisao je vodič svoje sobe, posećujući opisujući
tokom tih nedelja različite delove nameštaja, slika, police za knjige, pisma koja je sačuvao i sopstvene uspomene na svoj svog
uzbudljivog i pomalo raskalašanog života – takođe ispunjenog ratom i gubitcima.

De Maistre je napisao putovanja kroz svoju sobu kao naiskreniji i najdemokratskiji vid putovanja koji je ikada postojao: (ovu
rečenicu ne kapiram i ne znam kako da uklopim) Za De Maistrea je putovanje oko njegove sobe bio najistinskiji vid putovanja –
takođe i najdemokratskiji način koji je ikada postojao i koji će ikada postojati:

Zadovoljstvo koje nalazite dok putujete kroz svoju sobu zaštićeno je od nemirne ljubomore drugih muške ljubomore, ; nezavisno
je od prevrtljivosti srećesudbine. Uostalom, da li postoji osoba koja je toliko nesrećna i napuštena a da nema svoju malu jazbinu
u koju može da se povuče i sakrije od svih? Ništa složenije više nije potrebno za putovanje.

Njegovo putovanje ga ništa nije koštalo. On naglašava da će ovakav vid putovanja biti hvaljen i priznat od strane skromnih ljudi
ali će biti mnogo popularniji kod među bogatihbogatima. On objašnjava čitaocu da je to tako upravo zato što ne košta ništa.
Bogati su bogati baš zato što vole da čuvaju svoj novac. On takođe navodi da je sobno putovanje odličan način kako bi i bolesni
mogli da putuju, kao i oni koji se plaše pljačkaša, litica i močvara.

Kao svi dobri pisci putopisaputopisci, de Maistre započinje svoju knjigu upoznavajući nas sa karakteristikama oblasti i rutom
koju planira da poseti:

Prema merama oca Bekarija, moja soba se nalazi na četrdesetpetom stepenu geografske širine, proteže se od istoka ka zapadu,
formira dugačak pravougaonik, ima trideset i šest koraka u obimu, ukoliko se priljubite uz zid. Moje putovanje će meriti mnogo
višebiti mnogo duže od ovoga, jer ću je često prelazitipo dužini ili dijagonalno, bez ikakvog pravila ili metoda. Čak ću ići i cik-cak i
pratiću svaku moguću geometrijsku putanju ukoliko bude potrebno. Ne volim ljude koji su tako dobro isplanirali svoje putopise
maršute i ideje da kažu, „Danas ću obaviti tri posete, napisaću četiri pisma i završiću knjigu koju sam započeo.“Moja duša je
otvorena za toliko ideja, ukusa i osećanja da pohlepno prima sve što joj se ponudi! I zašto bi neko odbio zadovoljstva rasuta duž
ionako teškog životnog puta?

De Maistre je šarmanat pripovedač, i svoje delo je obogatio mnogim mislima, čak i malom grupom likova, samo da bi prekratio
sebi dosadu – njegov sluga i pas se pojavljuju s vremena na vreme. Takođe je krojio teorije, mnogo teorija. Čak je na
neouobičajen način napao Platonova učenja; Dok je Platon teorisao da smo svi sačinjeni od dva dela, nas samih, i našeg
skrovitog drugog, de Meistre veruje da mi sadržimo dušu i zver, i da su to dvoje obično u sukobu.

De Maistre je zaposlio svog slugu i psa koji se pojavljuju s vremena na vreme da razbiju dosadu. On ima puno teorija, dok je
Platon teoretisao da se svi sastojimo od duše i tela, de Maitre je verovao da svi posedujemo dušu i zver u sebi, a to dvoje su u
stalnom sukobu. (ovaj ceo pasus mi je nabacan i nema nekog smisla, izvukla sam najbolje što sam mogla)

U isto vreme, de Maitre je veoma lenj. Nekada će se jedva nateratijedva da se natera da pređe sa jednog komada nameštaja na
drugi. Nekada putuje po sobi u fotelji nagnut pozadi tako da su prednje noge malo odvojene od poda i onda se njiše sa jedne
strane na drugu kako bi se fotelja puzala vukla napred. On je kao šestogodišnjak kome je dosadno.

Ali baš kada pomislite da je knjiga ništa drugo nego dražesna zabava (kao kada navodi čitaoce da ukrase krevet sa umirujuće
roze belom posteljinom) ili parodija na velike putopise njegovog vremena – npr. Radovi radove koje su napisali vojnici koji su se
vratili posle mnogo godina iz službe u Egiptau, e tu dolazi iznenađenje.

Postoji poglavlje o posvećeno njegovom drugaruprijatelju, vojniku, koji nije stradao u borbi već od bolesti na rukama našeg
pisca. Njemu je to drugarstvo užasno nedostaje nedostajalo, i jedno od najdirljivijih pasusa u knjizi je put koji je prešao po
sobipreko sobe do stola kako bi došao do njegovih prijateljevih pisama.

Drugo iznenađenje je kada naš putnik putopis navodi čitaoce da razmišljaju o luksuznim kućama. Na prvi pogled deluje kao
drzak i improvizovan odeljak knjige. Ali onda nailazi ovaj pasus:
Zašto bih se ja trudio da uzmem u obzir one koji su u boljoj situaciji kada svet vrvi od ljudi koji su nesrećniji od mene? Umesto da
se transportujem u mašti u tu vrhunsku izvanrednu vilu, gde je mladi Judžin pomračio mnoge lepote pomračio mladi Judžin, (Ko
je bre taj Judžin i šta on hoće?) ako želim da se smatram srećnim, jedino što mi treba je poneka pauza na putu koji vodi do
tamo. Gomila nesrećnog naroda, koji leži polu nag ispod tremova raskošnih apartmana, delujući kao na izdisaju od hladnoće i
očaja. Kakav prizor! Voleo bih da ova stranica moje knjige bude poznata u svetu, voleo bih da se zna da u ovom gradu, gde sve
odiše bogatstvom, tokom najhladnijih zimskih noći, neki nesrećnik spava na otvorenom, samo sa graničnim kamenom ili pragom
neke palate gde može da odmori svoju glavu.

Ovde vidite grupu dece šćućurenih zajedno kako ne bi umrli pomrla od hladnoće. Tu je i žena, drhti, bez glasa da se žali.
Prolaznici dolaze i odlaze, prilično netaknuti prizorom na koji su navikli.

Kao i mnogi pisci putopisaputopisci, de Maistre je bacio svetlo na nepravdu kojoj je svedočio, iako je u ovom slučaju bukvalno
bila na njegovom pragu. Njegova poenta je: ne morate da proputujete svet da biste videli kako se loše ophodimo jedni prema
drugima; to je tako blizu kao ulica ispred našeg prozora.

Ali kada zeli želi da bude svestansazna onoga štoa se dešava u svetu daleko od njegovog prozora i da nauči više o ljudskim
ljudskoj prirodi osobinama,, tu je drugapostoji još jedna destinacija u njegovoj sobi koju može da poseti - njegova polica sa
knjigama, koja je uglavnom ispunjena uglavnom sa romanima i knjigama poezije. To ga odvodi van njegove sobe, istovremeno
mu omogućavajući mu da u njoj ostane i proširi svoja iskustva. On piše, „Kao da moje sopstvene nevolje nisu dovoljne, ja takođe
osećam i one od hiljadu zamišljenih likova živopisno kao svoje.“

Što se teksta tiče, mogu samo da kažem da sad želim da pročitam njegovu knjigu! 

E sad, što se mog prevoda tiče, vidim da sam bukvalno prevodila ali meni je to nekako lepo išlo, nisam osetila potrebu da
menjam, što naravno ne znači da sam u pravu.