Hulio Kortasar

ŠKOLICE

Sa španskog prevela Silvia Monros Stojaković

 UPUTSTVA ZA UPOTREBU

Ova knjiga sastoji se u neku ruku od više knjiga, a naročito od dve. Čitalac može da
se smatra pozvanim i da odabere jednu od sledeće dve mogućnosti:
Prva knjiga se čita kao što se knjige obično i čitaju, a završava se poglavljem 56, ispod
kojeg tri ljupke zvezdice stoje umesto reči Kraj. Prema tome, čitalac može mirne duše da
preskoči poglavlja posle tog broja.
Čitanje druge knjige može pak početi 73. poglavljem, da bi se potom pratio redosled
naznačen na kraju svakog poglavlja. U slučaju zbrke ili zaborava dovoljno je da čitalac
posegne za ovim spiskom:
73 – 1 – 2 – 116 – 3 – 84 – 4 – 71 – 5 – 81 – 74 – 6 – 7 – 8 – 93 – 68 – 9 – 104 – 10 – 65 – 11
– 136 – 12 – 106 – 13 – 115 – 14 – 114 – 117 – 15 – 120 – 16 – 137 – 17 – 97 – 18 – 153 –
19 – 90 – 20 – 126 – 21 – 79 – 22 – 62 – 23 – 124 – 128 – 24 – 134 – 25 – 141 – 60 – 26 –
109 – 27 – 28 – 130 – 151 – 152 – 143 – 100 – 76 – 101 – 144 – 92 – 103 –108 – 64 –155
– 123 – 145 – 122 – 112 – 154 – 85 – 150 – 95 – 146 – 29 – 107 – 113 – 30 – 57 – 70 – 147
– 31 – 32 – 132 – 61 –33 – 67 – 83 – 142 – 34 – 87 – 105 – 96 – 94 – 91 – 82 – 99 – 35 –
121–36 – 37 – 98 – 38 – 39 – 86 – 78 – 40 – 59 – 41 – 148 – 42 – 75 – 43 – 125 – 44 – 102
– 45 – 80 – 46 – 47 – 110 – 48 – 111 – 49 – 118 – 50 – 119 – 51 –69 – 52 – 89 – 53 – 66 –
149 – 54 – 129 – 139 – 133 – 140 – 138 – 127 – 56 – 135 – 63 – 88 – 72 – 77 – 131 – 58 –
131 –
Radi lakšeg i bržeg nalaženja svako poglavlje nosi svoj broj istaknut u gornjem
desnom uglu svih stranica koje mu pripadaju.
Nadahnjivan nadom da ću biti od izuzetne koristi za mladež i da ću doprineti reformi
običaja uopšte, sačinio sam ovu zbirku izreka, saveta i načela kao osnov onog sveopšteg
morala saobraženog duhovnoj i zemnoj blagodeti ljudi svih uzrasta, položaja i prilika, kao
i napretku te dobrom poretku ne samo građanske i hrišćanske republike u kojoj živimo
nego i ma koje republike ili vlade koju bi mogli izumeti najoštroumniji i najpronicljiviji
umovi ovoga sveta.

Duh Biblije i Sveopšteg morala, preuzet

iz Starog i Novog zaveta. Na toskanskom
napisao i napomene pri dnu stranica dao
opat Marini.
Na kastiljanski preveo redovnik bratije
sv. Kajetana sa ovoga dvora.
Uz dopuštenje.
Madrid, Asnar, 1797.
 Čim zastudi, a to znači sredinom jeseni, spopadnu me misli sumanute, ezoterične i
egzotične, kao na primer: voleo bih da se pretvorim u lastu pa da odletim u tople krajeve,
ili da budem mrav pa da se zavučem duboko u rupicu i da glockam hranu prikupljanu
preko leta, ili da budem zmija poput onih u zoološkom vrtu, gde ih brižljivo čuvaju u
staklenim kavezima s grejanjem da se ne bi ukočile od hladnoće, jer baš to se dešava
sirotim ljudskim stvorenjima koja ne mogu da se greju usled nestašice nafte, nestašice
uglja, nestašice drveta, nestašice petroleja a, bogme, i nestašice para, jer kada si nafatiran
lovom, uvek možeš da ufuraš u neko kafanče i da drmneš koju rakijicu, čudo jedno kako
greje mada ne valja preterivati jer preterivanje vodi u porok a porok u degenerisanje tela
i moralnih osobina svakog pojedinca, a kada čovek krene nizbrdo kobnom stranputicom
pomanjkanja lepog ponašanja u svakom pogledu, više ga niko i ništa ne može izvući iz
najgroznije kante za smeće ljudskog nipodaštavanja i nikada mu niko neće pružiti ruku da
se izvuče iz poganog gliba u kome se valja, ni manje ni više nego kao da je nalik Kondoru
koji je u mladosti umeo da trči i leti povrh visokih planina, ali koji se pod starost
strmeknuo u ponor kao bombarder koji pikira a ne radi mu moralni motor. Kada bi ovo
što pišem poslužilo bar da se neko zamisli nad svojim ponašanjem pa da se ne kaje docnije
kada sve bude, njegovom krivicom, otišlo do đavola!

Cezar Brut, Šta bih voleo da budem

da nisam ono što jesam (poglavlje:
Pas pasmine »bernardinac«).
 S one strane

Rien ne vous tue un homme comme

d'être oblige de representer un pays1

Žak Vaše 2, pismo

Andre Bretonu

1»Ništane ubija čoveka kao obaveza da predstavlja neku zemlju«.

2Jacques Vaché ( 1896–1919), jedan od preteča dadaizma i nadrealizma. – Imena i pojmovi za koje se
pretpostavlja da su deo opšteg znanja čitaoca neće biti podrobnije objašnjeni u ovim fusnotama.
1

Hoću li naći Magu? Toliko puta je bivalo dovoljno da, dolazeći Ulicom Sene, provirim
ispod luka što izbija na Ke de Konti i tek što bih u titravoj, pepelnomaslinastoj svetlosti
nad rekom razaznao obrise, istog trena bi se na Pon-dez-Ar ukazala njena vitka prilika
kako ponekad šeta tamo-amo a ponekad stoji nalakćena na gvozdenu ogradu i zuri u vodu.
Prirodno je tada bilo da pređem ulicu, da se popnem uz stepenice mosta, da kročim u
njegove izdužene oblike i da priđem Magi koja bi se na to osmehnula bez iznenađenja,
uverena kao i ja da slučajni susret predstavlja nešto ponajmanje slučajno u našim životima
a da sastanke ugovaraju oni ljudi koji se dopisuju na hartiji s linijama ili zubnu pastu
istiskuju odozdo.
Ali sada Maga neće biti na mostu. Njeno izduženo i prozirno lice možda viri kroz
starinske kapije geta u Mareu, možda ovog časa ćaska s prodavačicom prženih krompirića
ili jede viršle na Bulevaru Sevastopolj. Ipak, popeo sam se na most. Maga nije bila tamo.
Sada se naši putevi razilaze. Premda smo oboje znali gde ko stanuje, svaki kutak naših
soba tobožnjih studenata u Parizu, svaku razglednicu što na jeftinim zidnim mazarijama i
drečavim tapetima otvara jedan prozorčić Brak, Girlandajo ili Maks Ernst, ipak se nikada
ne bismo potražili kod kuće. Radije smo se nalazili na mostu, u kafanici, u kino klubu ili
pak čučeći tražeći se, ali smo znali da jedno drugome idemo u susret i da ćemo se naći. Oh,
Maga, kao da se na svaku ženu sličnu tebi slegnula zaglušna tišina, neki rezak i razgovetan
tajac koji se naposletku tužno sunovraćuje kao kada se sklopi mokar kišobran. A kada već
pomenuh kišobran, sećaš li se, Maga, onog starog kišobrana koji smo jednog martovskog
predvečerja žrtvovali s nekog obronka u Parku Monsuri. Bacili smo ga, jer je bio već
pohaban kada smo ga našli negde na Trgu Konkord, a i sama si ga često koristila, naročito
da ga zariješ u rebra putnicima u metrou i autobusu, večito trapava, rasejana i zanesena
hvatajući zjala ili piljeći u šaru koju bi dve muve pravile na plafonu vozila, a tog
predvečerja je pljuštalo kao iz kabla te si htela da ponosito otvoriš kišobran dok smo
ulazili u park i tog trena je u tvojoj ruci nastao prasak od hladnih munja, crnih oblaka i
dronjaka pocepanog platna koji su padali kroz varničenje izlomljenih žica, a mi smo se
smejali kao da smo sišli s uma dok smo onako kisnuli, smatrajući da kišobran nađen na
trgu treba da umre dostojno u parku, da nikako ne sme da bude uvučen u nedoličan ciklus
ivičnjaka ili kanti za smeće; tada sam ga smotao što sam bolje umeo, odneli smo ga do
najveće uzvišice u parku, blizu mostića nad prugom, odatle sam ga svom snagom hitnuo
niz travnatu padinu, dok si ti ispuštala krik u kome mi se učinilo da nejasno razabirem
kletvu valkirije. Potonuo je na dnu jaruge kao brod koji tone u zelenoj vodi, u zelenoj i
uzburkanoj vodi, u la mer qui est plus pelonesse en été qu’ en hiver, 3 u podmuklom talasu,
Maga, već prema nabrajalicama koje smo dugo verglali, zaljubljeni u Žoanvil i u park,
zagrljeni, nalik na pokislo drveće ili na glumce u sladunjavom mađarskom filmu. Ostao je
na travi, sićušan i crn, kao zgažen insekt. Nije se pomerao, nijedna njegova opruga nije se
opružala kao ranije. Gotovo je. Svršeno je. Oh, Maga, a nismo bili zadovoljni.

3 »More koje je leti podmuklije nego zimi«.

 Šta li sam ja tražio na Pon-dez-Ar? Čini mi se da sam tog decembarskog četvrtka
naumio da pređem na desnu obalu i da pijuckam vince u kafani u Ulici de Lombard, gde
mi je madam Leoni gledala u dlan i predskazivala da me čekaju putovanja i iznenađenja.
Nikada te nisam odveo kod madam Leoni da ti čita iz dlana, možda sam strepeo da će iz
tvoje ruke pročitati neku istinu o meni, jer si odvajkada bila jezivo ogledalo, grozna
naprava ponavljanja, a našom ljubavlju smo nazivali možda to što sam ja stajao pred
tobom sa žutim cvetom u ruci, a ti si držala dve zelene sveće, dok nam je nepogoda bacala
u lice sporu kišu odricanja, odlaženja i karata za podzemnu železnicu. Dakle, nikada te
nisam odveo kod madam Leoni; znam, jer si mi sama kazala da ne voliš da te vidim kako
ulaziš u malu knjižaru u Ulici Vernej, gde oronuli starčić pravi na hiljade kartica i zna sve
što se o istoriografiji može znati. Odlazila si tamo da se poigraš s mačkom a starac te bez
zapitkivanja puštao unutra, srećan što bi mu povremeno dodala poneku knjigu s gornjih
polica. Pa si se grejala pored peći s velikim crnim čunkom, mada ti nije bilo pravo da znam
kako stojiš pored te peći. A sve je to trebalo reći u pravom trenutku, premda je teško
pogoditi pravi trenutak, pa se i sada, naslonjen na ogradu mosta, dok posmatram barku
boje trule višnje, prelepu poput ogromne blistave bube, na čijem pramcu žena u beloj
kecelji prostire rublje, a ja gledam njene zelene prozore sa Ivica i Marica zavesama, čak se
i sada pitam, Maga, da li ovo obigravanje ima smisla, jer da stignem u Ulicu de Lombard,
zgodnije mi je da pređem Pon Sen-Mišel i Pont-o-Šanž. Ali da si večeras bila tamo, kao
toliko puta ranije, znao bih da obigravanje ima smisla, a ovako samo je unižavalo taj moj
pokušaj makar ili baš zato što sam ga nazivao obigravanjem. Pošto sam podignuo
okovratnik svoje jakne, produžio sam kejom i stupio u deo grada s velikim robnim kućama
sve do Šatlea, prošao kroz ljubičastu senku kule Sen-Žak i zaputio se svojom ulicom,
misleći pri tom na tebe koju nisam našao i na madam Leoni.
Znam da sam jednog dana stigao u Pariz, znam da sam neko vreme životario od
pozajmica, radio što i drugi rade, doživljavao ono što i drugi doživljavaju. Znam da si izišla
iz neke kafanice u Ulici Šerš-Midi i da smo izmenjali nekoliko reči. Tog popodneva sve je
krenulo naopako, jer su se moje argentinske navike protivile da neprekidno prelazim s
jednog pločnika na drugi i da buljim u beznačajne drangulije po neosvetljenim izlozima u
ulicama čijeg se imena ne sećam. Tada sam te bezvoljno pratio, uveren da si obesna i
razmažena. Najzad si se umorila od toga da ne budeš umorna, pa smo ušli u kafanicu na
Bul’Mišu, gde si mi nenadano, između dva kroasana, ispričala znatan deo svog života.
Kako sam mogao slutiti da je istinito ono što je izgledalo tako lažno, jedan Figari s
predvečernjim ljubičicama, pomodrela lica, osećanje gladi i sudari na uglovima! Docnije
sam ti poveravao, docnije je već bilo i razloga, bila je madam Leoni koja mi je, zagledavši
ruku koja je prethodno spavala sa tvojim grudima, ponovila gotovo sve što si mi ispričala.
»Ona negde pati. Patila je oduvek. Vrlo je vesela, obožava žutu boju, njena ptica je kos,
njeno doba je noć, njen most je Pon-dez-Ar.« (Jedna barka boje trule višnje, Maga; a zašto
nismo tom barkom otplovili dok je još bilo vremena?)
Eto, tek smo se upoznali a život se već pobrinuo da nas brižljivo razdvaja. Pošto nisi
umela da se pretvaraš, odmah sam shvatio da treba prvo da zatvorim oči, da bih te video
kako sam želeo, a onda – gle! – stvari kao žute zvezde (koje trepere po pihtiji od somota),
zatim crveni uzleti raspoloženja i časova, da postepeno uđem u jedan Maga-svet sačinjen
od zbirke i nespretnosti, ali i od paprati s potpisom pauka Klea, a tu je bio i cirkus Miro, tu
su bila i pepeljasta ogledala Vieira da Silve, 4 jedan svet u kome si se kretala kao šahovski
konj koji se pomera kao top a koji se opet pomera kao laufer. Tih dana smo odlazili u neki

4Maria Elena Vieira da Silva, apstraktna slikarka rođena u Lisabonu 1908. Često slika urbane pejzaže na
kojima čvrsti predmeti kao da su se pretvorili u vazduh ili pepeo.
kino-klub da gledamo neme filmove, ja sa svojom kulturom, je l’ tako, a ti jadnica ništa nisi
shvatala od te žute i grčevite kričavosti iz vremena pre tvog rođenja, od te izbrazdane
emulzije po kojoj su trčali mrtvi, ali odjednom bi tuda prošao Harol Lojd i onda bi stresla
sa sebe vodu sna i na kraju se uverila da je sve u redu, i da Pabst 5 i da Fric Lang. 6 Pomalo
si me gnjavila težnjom ka savršenstvu, pocepanim cipelama, neprihvatanjem onoga što je
prihvatljivo. Jeli bismo viršle kod Odeona a potom išli biciklom na Monparnas, u bilo koji
hotel, na bilo koji jastuk. A pokatkad smo produžili do Por d’ Orleana, sve više smo
upoznavali ledine iza Bulevara Žurden gde su se povremeno, u pola noći, sastajali članovi
Zmijskog kluba da popričaju sa slepim vidovnjakom, tim podsticajnim paradoksom.
Ostavljali smo bicikle na ulici i polako zalazili na poljanče, zastajkujući da posmatramo
nebo, jer je to jedan od retkih krajeva Pariza gde je nebo vrednije od zemlje. Sedeći na
gomili smeća, pušili smo a Maga mi je gladila kosu ili pevala pesmice koje nisu bile čak ni
izmišljene, besmislene popevke isprekidane uzdasima ili sećanjima. Ja sam se tada
prepuštao razmišljanju o besmislicama. Taj metod sam počeo da primenjujem pre
nekoliko godina u bolnici i čini mi se sve plodotvorniji i potrebniji. Pošto bih, uz grdno
naprezanje, prikupio pomoćne slike i mislio na mirise ili na lica, uspevao sam da iz
ništavila izvučem par braon cipela koje sam 1940. godine nosio u Olavariji. Imale su
gumene pete, vrlo tanke đonove, a kada je padala kiša, vlaga mi je prodirala do kosti. S tim
cipelama u ruci sećanja, sve ostalo bi došlo samo od sebe: lice gospe Manuele, na primer,
ili pesnik Ernesto Moroni. Ali njih bih odbacio jer se igra sastojala isključivo u izvlačenju
onoga što je beznačajno, neupadljivo i iščezlo iz sećanja. Drhteći pri pomisli da neću moći
da se setim, nagrizan moljcem koji predlaže odlaganje, zaluđen silnim traćenjem vremena,
uspevao sam da naposletku pored cipela vidim konzervicu čaja Sol, koju mi majka beše
dala u Buenos Airesu. I kašičicu za čaj, kašiku-mišolovku gde bi se crni miševi oprljili u
vodi za čaj izbacujući mehuriće uz cičanje. Ubeđen da sećanje čuva sve, a ne samo
Albertine i velike novosti dana, srca i bubrega, upinjao sam se da rekonstruišem šta se
nalazilo na mom radnom stolu u Floresti, da se prisetim lica devojke po imenu Gekrepten,
kao i broja pera u mom priboru za peti razred, a na kraju bih uzdrhtao u očajanju (jer
nikada nisam uspeo da se setim tih pera, znam da su bila u priboru za pisanje, u posebnoj
pregradi, ali se ne sećam koliko ih je bilo niti mogu tačno da navedem kada ih je moralo
biti dva ili šest), sve dok me Maga, ljubeći me i duvajući mi u lice duvanski dim i svoj topli
dah, ne bi povukla, a onda bismo se smejali i ponovo krenuli između brda đubreta u
potrazi za onima iz Kluba. Već tada sam shvatao da je traganje moj usud, beleg onih koji
noću izlaze i lutaju bez određenog cilja, razlog onih koji odbacuju busole. S Magom bismo
do iznemoglosti razgovarali o patafizici jer je i ona zapadala u izuzetke (a naš susret je baš
to i bio, uz mnoge druge stvari mračne kao fosfor), dešavalo joj se da se nađe u pregradama
koje nisu odgovarale pregradama drugih ljudi, pri čemu nikoga nismo želeli da
nipodaštavamo, nismo ni umišljali da smo Maldorori 7 na rasprodaji niti Melmoti 8 koji
povlašćeno tumaraju naokolo. Nemam utisak da svitac izvlači osobitu korist iz nepobitne
činjenice da je on jedno od najuzbudljivijih čuda ovog cirkusa, pa ipak, dovoljno je bilo

5 Georg William Pabst (1895–1967), austrijski filmski režiser među čijim ostvarenjima valja istaći Operu za

četiri groša, prema delu B. Brehta, i Don Kihota, sa Šaljapinom.

6 Fritz Lang (1890–1976), austrijski režiser, jedan od majstora filmske umetnosti nemačkog

ekspresionizma; načinom upotrebe kamere u Doktoru Mabuzeu i drugim ostvarenjima uticao je na dela O.
Velsa i Kurosave.
7 Isidor Ducasse (Montevideo, 1846 – Pariz, 1870), grof de Lautréamont, pisac speva Chants de Maldoror

(1869).
8 Melmoth, romantičarski arhetip lutalice nastao u engleskoj književnosti iz pera Ch. R. Maturina, rođenog

1782. u Dablinu. Predstavlja mešavinu Mefista, bajronovskog dendija i vampira koji najavljuje psihološki i
metafizički roman Dostojevskog i Kafke.
pretpostaviti da ima svest pa da shvatimo da uvek kada joj zasija trbuščić, ta svetleća buba
verovatno oseća nešto kao golicanje povlastice. Maga je na isti način bila očarana
nepojmljivim nevoljama koje su je uvek snalazile jer je njen život tekao mimo prirodnih
zakona. Bila je od onih bića pod kojima se ruše mostovi čim stupe nogom ili koji se,
ridajući, sećaju da su u nekom izlogu ugledali broj koji je upravo izvukao pet miliona na
lutriji. Što se mene tiče, već sam bio navikao da mi se dešavaju unekoliko izuzetne stvari,
pa nisam smatrao da je na primer naročito odvratno ako osetim u mračnoj sobi, u koju
sam ušao da uzmem ploču, kako mi po dlanu gamiže džinovska stonoga koja je dotle
spavala na tom albumu. Sve takve neke stvari, ili recimo kad nalazim grudvice sivih ili
zelenih dlačica u paklici cigareta, ili kad čujem zvižduk lokomotive u pravom trenutku i sa
tonom potrebnim da se spoji sa ex officio deonicom Ludviga van, ili kad uđem u pisoar u
Ulici Medisi i ugledam čoveka kako svojski mokri a onda se, izlazeći iz pisoara, okreće
prema meni i pokazuje mi ud neverovatnih razmera i boja, držeći ga kao obredni i
dragoceni predmet, a ja istog trena uviđam da je taj tip istovetan onom čoveku (iako on
nije bio taj drugi) koji je pre dvadeset i četiri časa u Salle de Géographie održao predavanje
o totemima i tabuima, i pokazivao publici, pažljivo ih držeći na dlanu, štapiće od slonovače,
perje rajske ptice, obredne novčiće, magične fosile, morske zvezde, sušene ribe, fotografije
kraljevskih naložnica, darove lovaca, goleme preparirane skarabeje, što je jezivim
zadovoljstvom ispunjavalo neizbežne gospođe u publici.
Sve u svemu, nije lako govoriti o Magi koja u ovom času sigurno tumara negde po
Belvilu i Pantenu, piljeći u tle dok ne pronađe parče crvene tkanine. Ako ga ne nađe,
nastaviće tako svunoć, ustakljenog pogleda, preturaće po kantama za smeće, ubeđena da
će joj se dogoditi nešto strašno ako ne nađe taj zalog iskupljenja, znak oproštenja ili
odlaganja. Sve ja to znam, jer i sâm podležem takvim predznacima, ponekada dođe red i
na mene da nabasam na crvenu krpu. Još iz detinjstva, čim mi štogod padne na pod,
moram odmah da to podignem, bilo šta da je, jer ako tako ne učinim, neka nesreća zadesiće
ne mene nego nekog meni dragog čije ime počinje istim slovom kao i pali predmet. Najgore
je što me ništa ne može obuzdati u takvoj prilici, a ne vredi ako to podigne neko drugi jer
će urok i dalje delovati. Stoga često izgledam kao ludak – a i jesam ćaknut čim to radim! –
kada se prosto polomim da što pre podignem olovku ili parče hartije koje sam ispustio,
kao što mi se jedne noći desilo s kockom šećera u restoranu u Ulici Skrib, otmenom
restoranu sa gomilom preduzimača, kurvi sa srebrnim lisicama i uhodanim bračnim
parovima. Bili smo sa Ronaldom i Etjenom. Tada mi je ispala kocka šećera i otkotrljala se
pod sto podalje od našeg. Pažnju mi je najpre privuklo kako se kocka otkotrljala, jer se
kocke šećera, čim dotaknu tle, obično zaustave iz očiglednih pravougaonih razloga. Ali ova
se otkotrljala kao kuglica naftalina, što je povećalo moj nespokoj. Maltene poverovah da
su mi je istrgali iz ruke. Ronald je, poznavajući me, pogledao kuda se kocka otkotrljala i
zasmejao se. To me je ispunilo još većom zebnjom s primesom besa. Prišao je kelner
misleći da mi je ispalo nešto skupoceno, neko parker penkalo ili veštačka vilica, a samo mi
je išao na živce te sam se, ne tražeći dopuštenje, bacio na pod i počeo da tražim kocku
šećera među cipelama znatiželjnih gostiju koji su verovali (i to s pravom) da je po sredi
nešto važno. Za stolom su sedeli. jedna riđokosa debelguza, druga manje debela ali isto
tako kurvolika, i dva budžovana ili nešto tome slično.
Odmah sam uvideo da kocke nema ni od korova, iako sam lepo video kako je
odskočila do cipela (koje su se uskomešale kao kokoške). Pod je, kao za pakost, bio zastrt
debelim mada grozno pohabanim tepihom, a kocka se sakrila među njegovim dlakama pa
nisam mogao da je nađem. Kelner se bacio na pod sa druge strane stola te smo se nas
dvojica četvoronožaca provlačili između cipela-kokošaka koje su iznad naših glava počele
da sumanuto kokodaču. Kelner je i dalje verovao da je po sredi parker ili zlatni Luj, a kad
smo se izvukli ispod stola, u nekoj vrsti velike prisnosti u polutami, on me zapitao šta mi
je ispalo i ja sam mu odgovorio. Tada je napravio lice koje je trebalo poprskati fiksirom,
ali meni nije bilo do smeha, strah mi je dvostruko zaključao usta stomaka pa me na kraju
obuzelo pravo očajanje (kelner se ljutito uspravio) i počeo sam da podižem cipele onih
žena da vidim nije li se kocka možda šćućurila u luku između potpetice i đona, a koke
kokodaču li kokodaču, petlovi budžovani su mi kljucali leđa, čuo sam kako se Ronald i
Etjen grohotom smeju, a ja sam bauljao od stola do stola dok naposletku nisam pronašao
kocku ispod jedne noge Drugog carstva. Svi su bili besni, čak i ja sa kockom šećera u šaci,
osećajući kako se šećer meša sa znojem moje kože, kako se gadno rastvara u nekakvoj
lepljivoj osveti, kao svakodnevna dogodovština.

(–2)
2

Ovde je ispočetka bilo nešto nalik na ispuštanje krvi, nalik na šibanje za internu
upotrebu, a bila je tu i potreba da se u džepu oseti glup pasoš plavih korica ili hotelski
ključ koji bezbedno visi na portirnici. Strah, neznanje, zasenjenost: to se zove tako, ovo se
traži ovako, sada će ova žena da se nasmeje, iza ove ulice počinje Botanička bašta. Pariz,
razglednica sa Kleovim crtežom pored prljavog ogledala. Maga se pojavila jednog
predvečerja u Ulici Šerš-Midi: dolazeći u moju sobu u Ulici Tomb Isoar uvek bi donosila
cvet, razglednicu Kle ili Miro, a ako nije imala novca, ubrala bi list platana u parku. Ja sam
tih dana skupljao žice i prazne sanduke po ulicama pred svitanje i od njih pravio pokretne
rukotvorine, mrdalice koje su se vrtele na kaminima, nekorisne naprave koje mi je Maga
pomagala da obojim. Nismo bili zaljubljeni, ljubav smo vodili nepristrasno i kritički
virtuozno, ali potom smo zapadali u zastrašujuće ćutanje, pena na pivskim čašama je
tvrdnula kao kučina, postajala mlaka i skupljala se dok smo se mi gledali i osećali da to
znači vreme. Maga bi na kraju ustala i besciljno kružila po sobi. Više nego jednom zapazio
sam kako zadivljeno gleda svoje telo u ogledalu, kako dira svoje grudi kao u sirijskih
statuica i kako pogledom prelazi po koži kao da je lagano miluje. Uvek bih podlegao žarkoj
želji da je pozovem da dođe, da osetim kako polako pada na mene i ponovo se opušta pošto
je časak ranije bila usamljena i zaljubljena pred večnošću svoga tela.
U to vreme nismo mnogo govorili o Rokamaduru, uživanje je bilo sebično, jecajući bi
nabasalo na nas svojim uzanim čelom i vezalo nas svojim rukama punim soli. Uspeo sam
da prihvatim Magin nered kao prirodno stanje u svakom trenu, sa razgovora o
Rokamaduru prešli bismo na tanjir podgrejanih rezanaca, mešali vino, pivo i limunadu,
strmoglavljivali se niz stepenište da nam babac na uglu otvori dva tuceta kamenica, svirali
Šubertove melodije i Bahove preludije na razdrndanom klaviru madam Noge ili trpeli
Porgy and Bess uz odrezak na žaru i kisele krastavce. Nered u kome smo živeli, odnosno
red u kome se bide prirodno i postepeno pretvara u diskoteku i arhiv za pisma na koja
treba odgovoriti, taj nered mi se činio kao nužna disciplina, iako nisam hteo da to kažem
Magi. Brzo sam uvideo da Magi ne treba metodološkim pojmovima predočavati stvarnost,
nju bi hvalospev neredu sablaznio kao i njegovo razobličavanje. Za nju nered nije postojao
– to sam shvatio čim sam otkrio šta se sve nalazi u njenoj tašni (to se desilo u jednoj kafani
u Ulici Romir, sipila je kiša i već nas je obuzimala požuda), a ja sam taj nered prihvatao.
Čim sam ga ustanovio, počeo sam čak i da ga pospešujem, pa se iz takvih nepogodnosti
sastojao moj odnos sa gotovo svima. Dok sam ležao na danima nenameštanom krevetu i
slušao kako Maga plače jer ju je neko dete u metrou podsetilo na Rokamadura, dok sam je
posmatrao kako se češlja pošto je popodne provela pred portretom Leonore Akvitanske 9
goreći od želje da liči na nju – koliko li sam puta pomislio, kao da sam duhom podrignuo,
da je čitava ta azbuka mog života samo žalosna glupost jer nije otišla dalje od pukog
dijalektičkog obrta, od izbora jednog neponašanja umesto ponašanja, od umerene

9 Leonora Akvitanska (1122–1204), udavši se za Luja VII postala kraljica Francuske, a brakom sa Henrijem
II kraljica Engleske. Čuvena po svojoj lepoti, zaštitnica pesnika. Njeni sinovi su bili Jovan bez Zemlje i Ričard
Lavlje Srce.
neuljudnosti umesto proste uljudnosti. Maga se češljala, raščešljavala, dočešljavala.
Mislila je na Rokamadura, pevušila (loše) nešto od Huga Volfa, 10 ljubila me, pitala za
frizuru, počela da crta na žutoj hartijici i sve je to bila ona, nerazlučivo ona, dok sam ja, na
hotimično prljavom krevetu, pijući hotimično mlako pivo, uvek bio ja i moj život, ja sa
svojim životom naspram života drugih. Ipak sam se prilično ponosio kako sam dosledno
krao bogu dane, kao i time što sam ja ispod mnogih meseca i mesečina, neopisivih
peripetija u kojima Maga i Ronald i Rokamadur i Klub i ulice i moje duševne bolesti i druge
gnojnice, i Berta Trepa, ponekad i glad, i stari Truj koji me je izvlačio iz neprilika; što sam
ispod noći ispovraćanih od muzike i duvana, sitnih pakosti i svakojakih zavrzlama, znatno
ispod ili iznad svega toga, nisam hteo da se foliram poput mnogih boema u modi; a nisam
ni umišljao da taj džepni nered znači viši poredak duha ili neku drugu, podjednako
izanđalu caku, još manje sam prihvatio da je dovoljno malčice uljudnosti (uljudnosti,
mladiću!) da se iziđe iz tih silnih količina umrljane vate. I tako sam sreo Magu, koja je ne
sluteći bila moj svedok i moja uhoda, tako sam našao i razlog za nerviranje što sam na sve
to mislio, znajući da mi je obično lakše da mislim nego da budem, da u mom slučaju onaj
ergo iz vajne Dekartove sentence uopšte nije ergo ni bilo šta slično, tako smo išli Levom
obalom, a Maga nije ni slutila da je moja uhoda i moj svedok, bezmerno se divila mojim
raznovrsnim znanjima, mom poznavanju književnosti pa čak i cool džeza, što je za nju
predstavljalo nedokučivu tajnu. Zbog svega toga osećao sam se antagonijski blizak Magi,
voleli smo se u jednoj dijalektici magneta i opiljaka, napada i odbrane, lopte i zida.
Pretpostavljam da je Maga gajila neke iluzije o meni, mora da je mislila da sam izlečen od
predrasuda ili da postupno usvajam njena, kudikamo lepršavija i poetičnija predubeđenja.
Usred nestalnog zadovoljstva, u jeku lažnog primirja, ispružio sam ruku i dotakao klupko
Pariza, njegovu beskrajnu materiju koja samu sebe mota, magmu vazduha i onoga što se
ocrtavalo na prozoru, oblačke i potkrovlja; tada nije bilo nereda, tada je svet još bio nešto
skamenjeno i ustaljeno, igračka sastavljena od delova koji se okreću na svojim šarkama,
klupko ulica i drveća, imena i meseci. Nije bilo nekog nereda koji bi otvarao vrata
iskupljenju, bilo je samo prljavštine i bede, čaša sa ostacima piva, čarapa u nekom uglu,
bio je krevet koji je zaudarao na seks i na kosu, bila je jedna žena koja me je tankom i
providnom rukom milovala po bedrima odgađajući ono milovanje koje će me na čas
otrgnuti sa te mrtve straže. Uvek prekasno, jer ma koliko vodili ljubav, sreća mora da je
nešto drugo, nešto možda i tužnije od ovog mira i zadovoljstva, nešto kao zvuk jednoroga
ili zov sa ostrva, neki beskonačan pad u nepomičnost. Maga nije znala da su moji poljupci
kao oči koje se otvaraju podalje od nje i da sam ja išao kao izvađen iz sebe, preručen i
drugu figuru sveta, kao vrtoglavi kormilar na crnom pramcu koji seče vodu vremena i
poriče je.
Tih dana pedeset i neke počeo sam da osećam da sam nekako uklješten između Mage
i drugačijeg poimanja onoga što je trebalo da se desi. Bilo je glupo da se bunim protiv
Maga-sveta i Rokamandur-sveta, pogotovo što mi je sve govorilo da ću, povratim li
nezavisnost, prestati da se osećam slobodnim. Pošto sam bio licemeran kao retko ko,
smetala mi je špijunaža u ravni moje kože, mojih nogu, mog načina da uživam sa Magom,
mojih pokušaja papagaja u kavezu koji čita Kirkegarda kroz rešetke, a naročito mi je
smetalo što Maga nije ni slutila da je moj svedok nego je, naprotiv, bila ubeđena da sam ja
savršeno dovoljan sebi; ipak najviše me je razdraživalo saznanje da nikada neću biti tako
blizu slobode kao tih dana kada sam osećao da sam priklješten Maga-svetom a da čežnja
za oslobađanjem znači priznavanje poraza. Tištalo me je što sam morao da priznam da ni
sintetičkim udarcima, ni manihejskim upinjanjem, a još manje silom glupih i bajatih

10 Hugo Wolf (1860–1903), austrijski kompozitor poznat po liederima post-romantičarskog usmerenja.

dihotomija, nisam uspevao da prokrčim put na stepenicima stanice Monparnas, kuda me
je Maga odvlačila da posetimo Rokamadura. Zašto ne prihvatimo ono što se dešava bez
zahteva za objašnjenjem, bez uvođenja pojmova reda i nereda, slobode i Rokamadura, kao
kada neko namešta saksije sa muškatlama u nekom dvorištu Ulice Kočabamba? Možda je
potrebno da čovek padne na samo dno gluposti pa da pogodi kvaku klozeta ili pak kapije
Maslinovog vrta 11. Tada sam se zapanjio što je Maga bila toliko maštovita da sina nazove
Rokamadur. U Klubu smo se do iznemoglosti pitali zašto je takvo ime dala sinu, a Maga je
samo uzvikivala da se sin zove kao i otac, ali pošto je otac nestao, bolje je nadenuti mu ime
Rokamadur i poslati ga na selo da ga podignu en nourrice. Ponekada Maga ne bi nedeljama
progovarala o Rokamaduru, a to bi se uvek podudaralo sa njenim nadanjima da jednog
dana postane pevačica liedera. Tada bi Ronald sedao za klavir sa svojom riđom glavudžom
kao u kauboja, a Maga bi iz sveg grla pevala Huga Volfa tako silovito da se madam Noge
tresla dok je u susednoj sobi nizala plastične ogrice koje je prodavala na Bulevaru
Sevastopolj. Prilično nam se dopadalo kako Maga peva Šumana, ali sve je zavisilo od
raspoloženja i od toga šta ćemo te noći uraditi, a i od Rokamadura, jer čim bi se Maga setila
Rokamadura, pesma bi otišla u tandariju a Ronald bi za klavirom imao dovoljno vremena
da obradi svoje postavke o bi-bapu ili da nas nežno ubija bluzom.
Neću da pišem o Rokamaduru, barem neću danas, trebalo bi da se više približim sebi,
da odbacim sve ono što me odvaja od središta. Večito na kraju pominjem to središte bez
ikakvog jemstva da znam šta govorim, podležem olakoj zamki geometrije kojom
zapadnjaci nastoje da urede svoj život: Osa, središte, razlog življenja, Omfalos, sve sami
nazivi indoevropske nostalgije. Čak i ovo postojanje koje ponekad pokušavam da opišem,
ovaj Pariz po kome lebdim kao uveli list, ne bi bili vidljivi da iza toga ne kuca osovinska
zebnja, ponovno spajanje sa stabljikom. Koliko reči, koliko nomenklatura za jednu te istu
zbunjenost. Ponekad sebe uveravam da se glupost zove trougao, da je osam puta osam
ludilo ili neki pas. Priljubljen uz Magu, tu zgusnutu nebulozu, pomišljam da pravljenje
čovečuljka od mrvice hleba ima smisla koliko i pisanje romana koji nikada neću napisati
ili kao kad se životom brane ideje koje izbavljuju narode. Klatno opisuje svoju trenutnu
putanju i opet se upisujem u umirujuće kategorije: beznačajni čovečuljak,
transcendentalni roman, junačka smrt. Stavljam ih u red, po veličini: čovečuljak, roman,
junaštvo. Mislim na lestvice vrednosti koje su Ortega 12 i Šeler podrobno izučili: estetičko,
etičko, religijsko. Religijsko, estetičko, etičko. Etičko, religijsko, estetičko. Čovečuljak,
roman. Smrt, čovečuljak, Magin jezik me golica. Rokamadur, etika, čovečuljak, Maga. Jezik,
golicanje, etika.

(–116)

11 Jardin de los Olivos, rezidencija argentinskog predsednika.

12 José Ortega y Gasset (1883–1955), španski književnik i mislilac.
3

Treća cigareta nesanice dogorevala je u ustima Orasija Oliveire koji je sedeo na

krevetu. Jednom ili dvaput je lagano pomilovao Magu po kosi; ona je spavala priljubljena
uz njega. Bila je zora ponedeljka; u čitanju, slušanju ploča i naizmeničnom ustajanju da
zagreju kafu ili skuvaju mate 13 proteklo im je nedeljno popodne i veče. Pri kraju jednog
Hajdnovog kvarteta Maga je zaspala, a Oliveira je, ne želeći dalje da sluša, isključio
gramofon sa kreveta; ploča se još neko vreme obrtala ali iz zvučnika više nije izbijao
nikakav zvuk. Nije znao zašto, ali ta glupa inercija podsetila ga je na naizgled nepotrebne
pokrete nekih insekata i neke dece. Nije mogao da spava, pušio je i kroz otvoren prozor
gledao potkrovlje gde je neki grbavi violinista povremeno vežbao do kasno u noć. Nije bilo
toplo ali mu je Magino telo grejalo nogu i desni bok; pažljivo se odmaknu i pomisli kako
će noć biti duga.
Osećao se odlično, kao i uvek kada bi Maga i on uspeli da stignu do kraja susreta bez
sudara i trzavica. Nije mnogo mario za pismo od brata, čoveka na svom mestu, advokata
iz Rosarija koji beše ispisao četiri stranice avionske hartije o dužnostima dobrih sinova i
uzornih građana, o koje se Oliveira oglušuje. Kao pravu poslasticu, Oliveira je odmah
zalepio pismo za zid da se i njegovi prijatelji naslađuju. Jedino je važna bila potvrda da je
novac poslat tajnim kanalom po čoveku koga je njegov brat delikatno nazivao
»posrednikom«. Oliveira pomisli kako će moći da kupi neke knjige koje je želeo da pročita
i kako će dati Magi tri hiljade franaka da čini s njima što joj bude volja, verovatno da kupi
plišanog slona u gotovo prirodnoj veličini kako bi Rokamadur zanemeo od čuda. Ujutro bi
trebalo da ode do starog Truja i da mu napravi red u prepisci sa Latinskom Amerikom.
Izići, učiniti, napraviti red, ne, to ne pomaže snu. Napraviti red, kakvog li izraza. Napraviti,
učiniti nešto, učiniti dobro, učiniti pš-pš dok se mokri, učiniti da se dobije u vremenu,
akcija u svakom špilu. Ali iza svake akcije nalazi se neka pobuna, jer svaki čin znači poći iz
da bi se stiglo u, pomeriti nešto da bude ovde a ne tamo, ući u ovu kuću umesto ne ući ili
ući u onu do nje, što znači da svaki čin sadrži priznanje da nešto nedostaje, da nešto još
nije urađeno a može da se uradi, prećutna pobuna protiv nedostataka koji stalno bodu oči,
protiv smanjenja, protiv ništavnosti sadašnjice. Verovanje da je delanje način ispunjenja,
ili da se zbir delanja može izjednačiti sa životom dostojnim tog imena, zabluda je
moraliste. Bolje je odustati, jer je odustajanje od delanja sama pobuna a ne njena maska.
Oliveira pripali još jednu cigaretu i taj ga neznatni čin nagna da se ironično nasmeje i da
istog trena počne sebe da zadirkuje. Malo je držao da površnih analiza, gotovo uvek
izvitoperenih rasejanošću i filološkim zamkama. Jedino izvesno je bila težina na ustima
stomaka, fizička slutnja da nešto nije u redu, da skoro nikada nije ni bilo u redu. Problem

13 Mate je stimulativan, digestivan i hranljiv napitak. Spravlja se od lišća omanjeg drveta Illex paraguayensis
čije se lišće naziva hierba mate; hierba na španskom znači trava i u Argentini se izgovara žerba. Žerba je
dakle list žbuna a ne trava, a mate je naziv tikve iz koje se pije taj »paragvajski« ili »jezuitski čaj« iako ni to
nije čaj jer se lišće prethodno ne cedi. Naprotiv, lišće se nalazi u tikvi u koju se doliva vrela voda iz šerpice
ili lončeta koje se u Argentini zove la pava i onda se lagano pije na cevčicu la bombilla (fon. bombiža) koja
ide od usta do usta među svim okupljenima. Pije se u svako doba a ponekad i u toku vožnje gradskim
saobraćajem.
čak nije ni bio u tome nego pre u činjenici da je vrlo rano počeo da se opire kolektivnim
lažima ili ojađenoj usamljenosti onoga koji se posvećuje izučavanju radioaktivnih izotopa
ili predsednikovanja Bartolomea Mitre. 14 Ako se za nešto opredelio u mladosti, to je bilo
za to da se ne brani pomoću brzog, grozničavog gomilanja neke »kulture«, tog
prvorazrednog trika kojim se argentinska srednja klasa posebno služi da se izmigolji
nacionalnoj stvarnosti ili bilo kojoj drugoj stvarnosti, uobražavajući da se tako obezbedila
od okolne praznine. Možda je zahvaljujući toj vrsti prilježnog lenčarenja, kao što to beše
definisao drug Traveler, odoleo taboru farisejaca (u kome su se borili mnogi njegovi
prijatelji, uglavnom s najboljom namerom, jer je i to moguće, pa su zabeleženi čak i neki
primeri) gde se suština problema izbegava svakojakim specijalizacijama, a to, da paradoks
bude veći, pribavlja najviše počasti argentinstva. Činilo mu se inače da je otrcano i
uprošćeno brkati istorijske probleme – recimo, da li je neko Argentinac ili Eskim – sa
problemima delanja ili nedelanja. Živeo je dovoljno dugo da bi imao neku svest o onome
što je svakome pred nosom a najčešće izmiče svima: o smislu subjekta u pojmu objekta.
Maga je bila jedna od retkih koji nikada ne zaboravljaju da lice nekog tipa itekako utiče na
njegovo viđenje komunizma ili kritsko-mikenske civilizacije i da je oblik nečijih ruku
prisutan u mišljenju njihovog vlasnika o Girlandaju ili Dostojevskom. Zbog toga je Oliveira
bio sklon da prizna da su njegova krvna grupa, detinjstvo provedeno u društvu
dostojanstvenih ujaka, nekoliko promašenih ljubavi u dečaštvu i neotpornost organizma
možda presudno uticali na njegov pogled na svet. Bio je srednji stalež, bio je žitelj Buenos
Airesa, dakle Portenjac, bio je gimnazija, a sve to se ne da ispraviti tek tako. Nevolja je u
tome što je, iz bojazni da će gledišta svesti u lokalne okvire, na kraju uvek odmeravao pa i
preterano prihvatao i »da« i »ne« u svemu posmatrajući kretanje jezička na vagi. U Parizu
mu je sve bilo Buenos Aires i obratno; u jeku ljubavi već bi patio sluteći gubitak i zaborav.
Stav pogubno udoban pa i gotovanski čim se pretvara u refleks i tehniku; to je jeziva
pronicljivost bogalja, slepilo savršeno nedotupavog atletičara. Čovek kreće u život tromim
korakom filozofa i klošara a vitalne pokrete sve više svodi na puki nagon za održanjem,
na uvežbavanje jedne svesti koja više pazi da ne padne u zabludu nego da dokuči istinu.
Laički kvijetizam, suzdržana hladnokrvnost, pažljiva rasejanost. Za Oliveiru je važno da
bez sustajanja posmatra prizor tog komadanja poput Tupak-Amarua 15, da ne zapadne u
čemerni egocentrizam (krioljicentrizam 16, predgradskicentrizam, kulturcentrizam,
folklorcentrizam) koji se u svim mogućim vidovima svakodnevno proglašava oko njega.
Kad mu je bilo deset godina, jednog popodneva ujaka i velikodostojničkih istorijsko-
političkih propovedi u senci cimetnjaka, stidljivo je prvi put reagovao protiv onog tako
hispanskog i proargentinskog uzvika » !Se lo digo yo!« uz odsečni zamah pesnicom u znak
srditog potvrđivanja. Glielo dico io! Kad vam ja kažem! !Se lo digo yo, carajo! Oliveira se
čak pitao kakvu dokaznu vrednost uopšte ima ono yo. Kakvo sveznanje izražava to »ja«
moćnika? Sa petnaest godina saznao je ono »znam da ništa ne znam« ; propratna kukuta
izgledala mu je kao nešto neizostavno, ljude ne treba izazivati na taj način, ma kad vam ja
kažem. Kasnije mu je postalo čak i smešno kada je utvrdio kako se u višim oblicima kulture
težina autoriteta i uticaja, kao i pouzdanje koje ulivaju prikladno štivo i inteligencija,

14 Bartolomé Mitre (1821–1906), argentinski književnik, vojskovođa i državnik. Osnovao veliki dnevni list

La Nación; preveo Danteovu Božanstvenu komediju.

15 Tupac-Amarú (1740–1782), peruanski revolucionar koji je dobio to ime jer su ga smatrali potomkom Inka.

Pravo ime mu je bilo José Gabriel Condorcanqui, ali njegov nadimak je postao simbol slobodarskih
stremljenja pa se danas pripadnici gradske gerile u Urugvaju nazivaju tupamaros.
16 Reč criollo, -lia kao pridev znači »domaći, domaća«, a kao imenica označava potomka prvih belih došljaka,

nasuprot strancu ili gringu. U Argentini se izgovara kriožo a u širem smislu se prevodi kao kreol, kreolski,
kada se odnosi na dijalekte nastale od evropskih jezika na područjima nekadašnjih kolonija, od Antila preko
Zapadne Afrike do Filipina. U ovom delu knjige navodi se zbog svoje nacionalističke konotacije.
takođe proizvode odgovarajućim »ma kad vam ja kažem«, čak i kada to ostaje vešto
prikriveno i onome ko te reči izgovara; a kasnije dolazi ono »oduvek sam smatrao«, »ako
sam u nešto siguran«, »očigledno je da«, mada se to gotovo nikada ne nadoknađuje
nepristrasnim sagledavanjem suprotnog gledišta. Kao da vrsta motri na jedinku da ne bi
previše odmakla na putu trpeljivosti, mudrog dvoumljenja, osećajnog vijuganja. Na
određenoj tački nastaje žulj, skleroza, definicija: crno ili belo, radikalan ili konzervativan,
homoseksualac ili heteroseksualac, figurativno ili apstraktno, San Lorenso ili Boka
Juniors, 17 meso ili povrće, poslovi ili poezija. I dobro je što je tako, jer vrsta ne može da se
oslanja na pojedince kao što je Oliveira; pismo njegovog brata upravo je izraz tog
odbacivanja.
»Sva je nevolja u tome«, pomisli, »što neizbežno izlazi na animula vagula blandula. 18
Šta da se radi? Zbog ovog pitanja prestao sam da spavam. Oblomov, cosa fasciamo? Veliki
glasovi Istorije pozivaju na akciju: Hamlet, revenge! Da se svetimo, Hamlete, ili naprosto
Čipindeil, 19 papuče i toplo ognjište? Uostalom, kao što je poznato, Sirijac je, na opšte
zaprepašćenje, pohvalio Martu. Biješ li boj, Ardžuno 20? Ne možeš da porekneš vrednosti,
neodlučni vladaru. Bitka radi bitke, život pun opasnosti, seti se Marija Epikurejca 21,
Ričarda Hilarija, Kjoa, T. E. Lorensa... Blago onima koji biraju, koji pristaju da budu birani,
dičnim junacima, prelepim svecima, savršenim vrdalamama«.
Možda. Što da ne? Ali isto tako možda je njegovo gledište slično gledištu lisice dok
posmatra grožđe. A možda je i u pravu, ali to pravo je uskogrudo i nikakvo, pravo mrava
u odnosu prema cvrčku. Ako se lucidnost sastoji u uzdržavanju od akcije, ne postaje li tada
ona sumnjiva, ne prikriva li posebno pakleni oblik slepila? Tupavost ratnog heroja koji leti
u vazduh zajedno sa barutom, junački vojnik Kabral 22 ovenčan slavom – možda baš oni
nagoveštavaju neki širi pogled kao da su za trenutak dokučili apsolut, izvan svake svesti
(no to se ne traži od narednika poput Kabrala). Tada obična vidovitost, kancelarijska
promućurnost, lucidnost u tri ujutro u krevetu, sa dopola popušenom cigaretom, postaju
manje delotvorne od krtičje marljivosti.
Sve ovo je ispričao Magi koja se beše probudila pa se sada, sneno mjaučući, privijala
uz njega. Maga otvori oči i zamisli se.
– Ti ne bi mogao – reče. – Previše misliš pre nego što bilo šta učiniš.
– Polazim od načela da razmišljanje mora da prethodi delanju, ćurkice.
– Polaziš od načela – reče Maga. – Kako je to zamršeno. Ti si kao svedok, ti si onaj
koji ide u muzej i gleda slike. Hoću da kažem da su slike tamo i da si ti u muzeju,
istovremeno blizu i daleko. Ja sam slika, Rokamadur je slika. Etjen je slika, ova soba je
slika. Ti misliš, da si u sobi, ali nisi. Ti gledaš sobu, nisi u njoj.

17 San Lorenzo i Boca Juniors, dva velika fudbalska kluba Argentine.

18 Animula vagula blanda, Hadrijanov lirski epigram, navodi ga i M. Jursenar u Hadrijanovim Memoarima.
19 Chippendale, stil u umetnosti, dobio ime prema engleskom stolaru iz prve trećine XVIII veka. Nameštaj

koji je on izradio bio je veoma tražen.

20 Ardžuna, junak indijske mitologije čiju epopeju iznosi Mahabharata u najpoznatijem umetku Bhavagad

Giti. Pred Ardžunom se postavlja isti problem kao i pred Antigonom (protivrečiti opštem, »državnom«
interesu« ili ne). Ali dok Antigona neće ni da se dvoumi pa će po svom »unutrašnjem glasu« postupiti i protiv
sveta, Ardžuna će da sasluša »sistemski glas« boga Krišne preobraženog u vozača ili kočijaša bojnih kola, pa
će postupiti u skladu sa svetom i njegovim tokom, ali ne protiv sebe nego u saglasnosti sa sobom kao delom
tog sveta.
21 Marije Epikurejac, naslov romana engleskog književnika Waltera Patera (1839–1894).
22 Sargento Cabral, junak iz argentinske istorije koji je pred neprijateljskim napadom podmestio svoje telo

da bi spasao argentinskog vojskovođu i oslobodioca niza zemalja na jugu Južne Amerike, generala Joséa de
San Martina (1778–1850).
 – Ova mala bi začepila usta i svetom Tomi – reče Oliveira.
– Zašto sveti Toma? – upita Maga. – Onaj tikvan što je želeo da vidi da bi verovao?
– Da, draga – odgovori Oliveira i pomisli kako je Maga u suštini pogodila pravog
sveca. Blago njoj kad može da veruje a da ne vidi, da bude jedno s trajanjem, s neprekidnim
tokom života. Blago njoj kad je u sobi i ima građanska prava nad svime čega se dotakne ili
sa čime se saživi, ona je riba u reci, list na drvetu, oblak na nebu, slika u pesmi. Riba, list,
oblak, slika: baš to, osim ako...

(–84)
4

Tako se behu prepustili jednom nestvarnom Parizu vođeni znakovima noći,

putanjama niklim iz reči kakvog klošara, iz osvetljenog potkrovlja na kraju ulice, a
zastajkivali bi na malim trgovima stvorenim da se ljudi ispovedaju, da se ljube na klupama
ili da gledaju školice, onaj dečiji obred sa kredom i skakanjem na jednoj nozi da bi se stiglo
na Nebo. Maga je pričala o svojim prijateljicama iz Montevidea, o detinjstvu, o izvesnom
Ledesmi, o svom ocu. Oliveira je bezvoljno slušao i žalio što ne može da se udubi,
Montevideo je isto što i Buenos Aires a on mora da učvrsti krhki raskid (šta li radi
Traveler, onaj veliki gotovan, u kakve li je veličanstvene nevolje zapao od njegovog
odlaska? A ona sirota glupača Gekrepten, a kafane u centru?) zbog toga ju je slušao preko
volje crtajući grančicom po šljunku, a Maga je objašnjavala zašto su Čempe i Grasijela
dobre devojke, koliko ju je zabolelo što Lusijana nije došla da je isprati na brod, Lusijana
je snob a to ona ne može ni kod koga da trpi.
– Šta je za tebe snob? – upita Oliveira već zagolican.
– Pa eto – odvrati Maga i pognu glavu kao neko ko predoseća da će nešto da tresne
– ja sam putovala trećom klasom, ali da sam putovala drugom, Lusijana bi došla da me
isprati.
– To je najbolja definicija koju sam ikada čuo – reče Oliveira.
– Osim toga, tu je bio i Rokamadur – dodade Maga.
Tako je Oliveira saznao da postoji neki Rokamadur koji se u Montevideu skromno
zvao Karlos Fransisko. Izgledalo je da Maga nije voljna da iznese previše pojedinosti o
poreklu Rokamadura, izuzev što je rekla da je odbila da pobaci i da se sada pomalo kaje
zbog toga.
– U stvari, ne kajem se, problem je samo kako da iziđem na kraj. Madam Irena mi
skupo naplaćuje, moram da uzimam časove iz pevanja, a sve to košta.
Magi nije bilo jasno zašto je došla u Pariz, a Oliveira je vremenom došao do zaključka
da je uz neznatnu zbrku oko putnih karata, turističkih agencija i viza, ona je isto tako
mogla da dospe u Singapur kao i u Keptaun; jedino je važno bilo otići iz Montevidea, suočiti
se sa onim što se skromno naziva »život«. Velika prednost Pariza bila je u tome što je
prilično znala francuski (more Pitman 23 i mogla da u njemu vidi najbolje slike, najbolje
filmove, Kultur u najsvetlijem izdanju. Oliveira je bio raznežen ovom panoramom (mada
je Rokamadura doživeo kao hladan tuš iako nije znao tačno zašto) pa je mislio na neke od
svojih sjajnih prijateljica u Buenos Airesu koje nisu bile kadre da odu dalje od Mar del
Plate uprkos onolikim metafizičkim čežnjama za planetarnim iskustvima. A ova balavica,
još i sa detetom u naručju, uskočila je u treću nekog broda i bez prebijene dofurala u Pariz
da uči pevanje. Pa još kao da joj je i to malo, čak je i njemu delila lekcije kojih ni sama nije
bila svesna, to je bio tek njen način da iznenada zastane na ulici i da osmotri ulaz u kojem
nema ništa, no malo dalje, ipak, neki zeleni odsjaj, neki bljesak, a onda je valjalo hitro se

23 »Još Pitmana«.
prikrasti da se nastojnica ne naljuti, zaviriti u veliko dvorište, nekada sa starim kipom, ili
sa ogradom zaraslom u bršljan, nekada bez ičega, samo stari pod izlizanih ploča, mahovina
po zidovima, natpis nekog sajdžije, starčić što sedi u hladu, pa mačke, uvek i neizbežno te
minouche morrongos miaumiau kat chat cat gatto sive, bele, crne i prugaste mačke,
gospodarice vremena i toplih pločica na podu, neizostavne Magine prijateljice, a ona, kako
li je već umela da ih golica po trbuhu obraćajući im se na glupom i tajanstvenom jeziku da
im zakaže sastanak u tačno dogovoreno vreme, da ih posavetuje i opomene. Oliveira bi se
iznenada začudio što šeta sa Magom, ništa mu nije vredelo da gubi živce zbog toga što bi
Maga skoro uvek prosula kriglu ili što bi namerno ispružila nogu ispod stola da se kelner
spotakne i počne da psuje, on je bio srećan iako ga je sve vreme nervirao taj njen način da
stvari ne uradi kako valja, da odlučno prenebregne velike brojke računa i da zauzvrat bude
ushićena repom neke šklopocije, ili da iznenada zastane nasred ulice (crni reno dva metra
ispred a vozač pomalja glavu i pikarskim naglaskom šalje sve u majčinu) i da onako mrtva
hladna, upravo sa sredine kolovoza uhvati pogled na Panteon u daljini jer je odande
mnogo bolji nego sa pločnika. I tako redom.
Oliveira je već poznavao Perika i Ronalda, Maga mu je predstavila Etjena a Etjen ih
je upoznao sa Gregoroviusom; Klub zmije je postepeno nastao u noćima na Sen-Žermen-
de-Preu. Svi su odmah prihvatili Magu kao neizbežnu pa i normalnu pojavu, mada ih je
nerviralo što su morali da joj objašnjavaju gotovo sve o čemu se pričalo ili što je iz njenog
tanjira vazduhom letelo četvrt kila prženih krompirića jer naprosto nije umela da
pristojno drži viljušku, tako da su prženi krompiri skoro uvek leteli u kose gostiju za
susednim stolovima, pa je valjalo izviniti se ili reći Magi da mućne svojom glavom. Maga
nije dobro funkcionisala u grupi, Oliveira je shvatao da je više volela da vidi svakog iz
Kluba ponaosob, da šeta ulicom sa Etjenom ili sa Babs, da ih odvlači u svoj svet bez namere
da ih uvuče u svoj svet, ali ih je ipak uvlačila jer ta fela je zapravo jedva čekala da iskoči iz
uobičajene maršrute autobusa i istorije, tako da su svi u Klubu unekoliko bili zahvalni
Magi iako su je i na najmanji povod obasipali grdnjama. Siguran u sebe kao pas ili
poštansko sanduče, Etjen bi prebledeo kada bi mu Maga odvalila jednu od svojih pred
njegovim najnovijim platnom, a Periko Romero je priznavao da s-obzirom-da-je-žensko-
Maga-se-dobro-drži. Nedeljama ili mesecima (Oliveiri je teško padalo da vodi računa o
danima pa je zato i bio srećan, ergo bez budućnosti) bazali su Parizom, Razgledali stvari,
puštali događajima na volju, voleli se i svađali, po strani od novinskih vesti, porodičnih
obaveza i svakog vida fiskalne ili moralne uknjižbe.
Kuc, kuc.
– Hajde da se probudimo – rekao bi povremeno Oliveira.
– Zašto? – odgovarala bi Maga dok je gledala kako péniches promiču ispod Pon-Nefa.
–Kuc, kuc, imaš ptičicu u glavi. Kuc, kuc, stalno te kljuca, hoće da joj daš argentinsku hranu.
Kuc, kuc.
– U redu, u redu – gunđao bi Oliveira. – Nemoj me brkati sa Rokamadurom. Na kraju
ćemo se bakalinu i nastojnici obratiti na gliglijskom i nastaće frka. Gledaj onog dasu što
prati crnkinju.
– Nju znam, radi u kafani u Ulici Provans. Voli ženske, ovaj siromah ima da izvisi.
– Je lʼ se i tebi nabacivala?
– Jasna stvar. Ali smo se sprijateljile, poklonila sam joj karmin a ona mi je dala knjigu
izvesnog Retefa, ne... stani, Retifa...
– Aha, već kopčam. Nego, stvarno nisi spavala s njom? Mora da to pobuđuje
radoznalost žene poput tebe.
 – A jesi li ti spavao s nekim muškarcem Orasio?
– Pa naravno. Da vidim i to čudo, znaš.
Maga ga je gledala ispod oka i slutila da je on zavitlava, da je besan zbog ptičice u
glavi kuc, kuc, zbog ptičice koja mu traži argentinsku hranu. Onda se bacila na njega na
veliko iznenađenje supružnika koji su šetali Ulicom Sen-Silpis, mrsila mu kosu i smejala
se, Oliveira je morao da joj zadrži ruke, počeli bi da se kikoću, bračni par ih je posmatrao,
muškarac bi se čak i nasmešio, dok je žena bila preneražena takvim ponašanjem.
– U pravu si – priznao bi na kraju Oliveira. – Nepopravljiv sam. Govorim o buđenju a
tako je lepo spavati.
Zastajali bi pred nekim izlogom da pročitaju naslove knjiga. Maga bi zapitkivala
podstaknuta bojama i oblicima. Te otkud Flober, te zašto Monteskje, te kako Remon
Radige, te kada Teofil Gotje. Maga je slušala i prstom šarala po staklu. »Ptičica u glavi, hoće
da joj daš argentinsku hranu«, pomisli Oliveira i začu sebe kako govori »Teško meni, mila
majko«.
– Zar ne shvataš da ovako ništa ne možeš naučiti? – upitao bi je na kraju. – Zamišljaš
da možeš da se obrazuješ na ulici, dušo, a to ne ide tako. Bolje da se pretplatiš na Reader’s
Digest
– Oh, ne to govno.
Ptičica u glavi, govorio je sebi Oliveira. Ne ona, nego on. Ali šta ona ima u glavi.
Vazduh ili kukuruzno brašno, nešto slabo prijemčivo. Centar joj se u svakom slučaju ne
nalazi u glavi.
»Ona pogađa žmureći«, mislio je Oliveira. »To je tačno Zen način gađanja strelom. A
pogađa baš zato što i ne zna da je to pravi način. Dok ja... Kuc kuc. I stalno tako.«
Kada se Maga raspitivala o Zen filozofiji (a to se dešavalo u Klubu, gde se uvek
raspredalo o nostalgiji, o mudrostima tako dalekim da su valjda zato izgledale
fundamentalne, o drugoj strani medalje, o drugoj strani meseca), Gregorovius bi se sav
uneo da joj objasni osnove metafizike, dok bi Oliveira pijuckao svoj perno i gledao ih
zadovoljno. Bilo je suludo pokušavati da se Magi nešto objasni. Fokonije 24 je imao pravo,
za takve kao što je ona zagonetka je počinjala upravo objašnjenjem. Maga je slušala kako
se priča o imanenciji i trascendenciji pa bi razrogačila prelepe oči koje bi u Gregoroviusu
sasekle čitavu njegovu metafiziku. Na kraju bi poverovala da je razumela Zen i uzdahnula
bi premorena. Samo je Oliveira shvatao da je Maga svakog časa izlazila na one velike
bezvremene terase koje su svi oni dijalektički tražili.
– Nemoj pamtiti glupe podatke – savetovao bi je Oliveira. – Zašto da stavljaš naočare
ako ti nisu potrebne.
Maga je malčice zazirala. Strahovito se divila Oliveiri i Etjenu jer su bili kadri da
raspravljaju tri sata bez prekida. Kao da je oko Etjena i Oliveire postojao krug opisan
kredom, ona je htela da uđe u taj krug, da shvati zašto je načelo neodređenosti tako važno
u književnosti, zašto je Moreli, o kome su toliko govorili i toliko mu se divili, nastojao da
od svoje knjige napravi staklenu kuglu gde će se mikrokosmos i makrokosmos spojiti u
jednu razornu viziju.
– To ne može da ti se objasni–govorio je Etjen. – Ovo ti je Mladi graditelj broj 7 a ti si
tek kod broja 2.

24Henri Fauconnier, francuski književnik s kraja prošlog i početka ovog veka, dobitnik Gonkurove nagrade;
napisao Malaise.
 Maga bi se onda rastužila, uzela bi listić sa ivice pločnika, nešto bi mu ćućorila časak-
dva, šetala ga po dlanu, stavljala ga nauznak ili potrbuške, gladila ga, na kraju bi mu
otkidala mesnati deo dok ne bi ostale samo žilice, a tada bi tanana zelena utvara počela da
se ocrtava na njenoj koži. Etjen bi joj naglo otimao list i stavljao ga nasuprot svetlosti. Zbog
takvih stvari su joj se divili, malčice postiđeni što su ispali grubi prema njoj, a Maga bi
ugrabila priliku da naruči još pola litra vina i po mogućstvu pržene krompiriće.

(–71)
5

Da, prvi put je to bilo u jednom hotelu u Ulici Valet, smucali su se tuda, zastajkivali u
kapijama, kišica posle ručka uvek presedne, trebalo je nešto preduzeti protiv te ledene
prašine i protiv tih šuškavaca što vonjaju na gumu, Maga se odjednom pribi uz Oliveiru,
pogledaše se zablesavljeni, HOTEL, babuskera iza štrokavog radnog stola pozdravi ih
puna razumevanja, a šta drugo i da se radi po tom gadnom vremenu. Vukla je jednu nogu,
bilo je mučno posmatrati je kako se penje i zastajkuje na svakom stepeniku da podigne
bolesnu nogu, znatno deblju od one druge, pa kako tu radnju ponavlja sve do četvrtog
sprata. Mirisalo je na mleko i na supu; na stazi u hodniku neko je prosuo plavu tečnost
koja se razlila u obliku krila. Soba je imala dva prozora sa crvenim izušivanim i iskrpljenim
zavesama, a vlažna svetlost je kao anđeo prodirala do kreveta sa žutim pokrivačem.
Maga beše bezazleno naumila da se bavi književnošću i da ostane pored prozora
pretvarajući se da gleda ulicu, dok je Oliveira proveravao da li su vrata zaključana. Mora
da je unapred imala stvorenu šemu o takvim stvarima ili su joj se možda uvek događale
na isti način; prvo se tašna stavlja na sto, zatim se traže cigarete pa se ulica posmatra, onda
se puši duboko uvlačeći dim pa se prokomentarišu zidne tapete, a zatim se čeka, očigledno
se čeka, prave se svi potrebni pokreti da se muškarcu dodeli njegova najbolja uloga i da
mu se prepusti inicijativa koliko je neophodno. U jednom trenutku su prsnuli u smeh, bilo
je suviše bezveze. Bačen u ćoše, žuti pokrivač je ostao kao bezoblična lutka naslonjena na
zid.
Vremenom su uobičajili da upoređuju pokrivače, vrata, lustere i zavese; smatrali su
da su hotelske sobe cinquième arrondissement bolje od onih u sixième; u septième nisu
imali sreće, uvek bi nešto iskrslo, ili je neko lupao u susednoj sobi ili su cevi žalobno
bučale, tada je Oliveira ispričao Magi priču o Tropmanu, 25 a ona je slušala priljubljena uz
njega, moraće da pročita Turgenjevljevu priču, čudo jedno šta će sve morati da pročita za
te dve godine (a zašto baš dve); drugom prilikom je bio Petio 26, pa Vajdman, pa opet Kristi,
hotel bi im na kraju uvek budio želju da pričaju o zločinima, ali Magu bi najednom
zapljusnula plima ozbiljnosti, zureći u tavanicu upitala bi da li je sijensko slikarstvo zaista
tako veliko kao što tvrdi Etjen, da li bi trebalo prištediti da kupi gramofon ili dela Huga
Volfa koja je ponekada pevušila prekidajući uvek na pola, zaboravna i besna. Oliveira je
voleo da vodi ljubav s Magom jer je njoj to bilo najvažnije iako je, istovremeno, na teško
razumljiv način, ona ostajala negde ispod njegovog uživanja, za trenutak bi dostigla sebe
i zato se očajnički držala tog trenutka i produžavala ga, to je bilo kao buđenje, kao saznanje
pravog imena, a posle je opet zapadala u uvek pomalo sumornu oblast koja je opčinjavala
Oliveiru, inače podozrivog prema savršenstvima, ali Maga je iskreno patila kad god se
vraćala svojim uspomenama i svemu na šta je iz nejasnih razloga imala potrebu da misli a
nije mogla da misli, tada ju je valjalo duboko ljubiti, podsticati je na nove igre, a onda je
ona druga, pomirena, rasla pod njim i obuzimala ga, podavala se kao pomahnitala zver,

25»Još Tropmana«, v. kod Ž. Bataja.

26Fotografije Dr. Petiota i Johna Christiea ilustruju prilog »Sumnjive veze« u Kortasarovoj knjizi Put oko
dana za osamdeset svetova.
prevrtala očima i kršila ruke, mitska i užasna kao kip koji se kotrlja niz planinu čupajući
vreme noktima, a pri tome je štucala, cvilela i graktala unedogled. Jedne noći mu je zarila
zube, ujela ga za rame da mu je potekla krv, jer on je već klizio sa strane već pomalo
izgubljen, pa su ćutke sklopili nejasan sporazum, Oliveira je osetio kao da Maga od njega
očekuje smrt, nešto u njoj što nije njeno probuđeno ja, neki mračni oblik koji je vapio za
uništenjem, spori ubod nožem dok leži nauznak, ubod koji lomi noćne zvezde i
vaspostavlja prostor pitanja i strahota. Samo tada, izbačen iz središta kao mitski matador
za koga ubijanje znači vraćanje bika moru a more nebu, napastvovao je Magu u dugoj noći
o kojoj su kasnije retko pričali, tada ju je učinio Pasifajom, sludeo je i obljubio kao dečka,
upoznao ju je i od nje zatražio usluge najžalosnije kurve, vinuo ju je do sazvežđa, držao u
naručju dok je mirisala na krv, naterao da proguta semenu tečnost koja šiklja u usta kao
izazov Logosu, polizao je senku njenog trbuha i njenih sapi i podigao je do svog lica da je
namaže njom samom u tom poslednjem činu samospoznanja koji muškarac može da pruži
ženi, razdražio ju je kožom, maljama, pljuvačkom i jecajima, ispraznio je do poslednjeg
atoma njene veličanstvene snage, odbacio je na jastuk preko čaršava i čuo kako srećna
plače pored njegovog lica koje je nova cigareta već vraćala noći sobe i hotela.
Kasnije se Oliveira zabrinuo da ona ne počne da se oseća ispunjenom, da igre ne
počnu da zahtevaju uzdizanje do žrtvenog obreda. Naročito se plašio najsuptilnijeg oblika
zahvalnosti koja se pretvara u pseću nežnost; nije želeo da se sloboda, jedina odeća koja
je Magi dobro stajala, izgubi u nekoj uslužnoj ženstvenosti. Ubrzo se umirio jer je Magino
vraćanje crnoj kafi i posećivanje bidea svedočilo da je nju ponovo zahvatila najcrnja
pometnja. Do iznemoglosti napastvovanu u toku te noći, otvorenu prema poroznom
prostoru što se širi i pulsira, njene prve reči izgovorene s ove strane sigurno su je šibale
kao bičevi, a njen povratak na ivicu kreveta – slika rastuće zabrinutosti koja iziskuje
neutralisanje kroz osmehe i neodređeno nadanje – ispunjavao je Oliveiru posebnim
zadovoljstvom. Pošto je nije voleo, pošto će se požuda jednom ugasnuti (zaista je nije
voleo pa će požuda splasnuti) treba pošto-poto izbegavati svako posvećivanje igara.
Danima, nedeljama i mesecima, svaka hotelska soba i svaki trg, svaki ljubavni položaj i
svako svitanje u pijačnom bifeu – žestoki cirkus, tanana radnja i lucidno balansiranje.
Tako se ispostavilo da je Maga stvarno očekivala da je Orasio ubije i da to bude smrt
feniksa, pristup veću filozofa, odnosno razgovorima Kluba zmije: Maga je htela da uči,
htela je da se o-bra-zu-je. Orasio je bio pobuđen, pozvan i potaknut da obavi funkciju
onoga koji prinosi žrtve radi očišćenja od greha, a pošto se maltene nikada nisu
približavali jedno drugome jer su u dijalogu bili skroz različiti i zastupali oprečne stvari
(a ona je to znala i shvatala), onda je jedini način da se susretnu bio u tome da je Orasio
usmrti u ljubavi gde je ona uspevala da se susretne s njim, na nebu hotelskih soba, našli bi
se licem u lice, jednaki jedno drugom i goli, tamo je žar-ptica mogla da vaskrsne pošto bi
je on pre toga slasno zadavio i dok joj je iz otvorenih usta curio tanak mlaz pljuvačke, on
bi je začarano posmatrao kao da počinje da je prepoznaje, da je istinski prisvaja i da je
dovodi na svoju stranu.

(–81)
6

Sva veština je bila u tome da se bez posebnog dogovora nađu u nekoj četvrti, u neko
vreme. Uživali su u opasnosti da se neće sresti, da će provesti dan usamljeni i snuždeni u
nekoj kafanici ili na klupi u parku, čitajući-još-jednu-knjigu-više. Teoriju o još-jednoj-
knjizi smislio je Oliveira, a Maga ju je naprosto upila. Za nju su, u stvari, sve knjige bile
knjiga-manje i želela je da je obuzme neutaživa žeđ te da u beskrajnom razdoblju (recimo
između tri i pet godina) pročita sve što su stvorili Gete, Homer, Dilen Tomas, Morijak,
Fokner, Bodler, Roberto Arlt 27, sveti Augustin i drugi autori čija su je imena prepadala na
razgovorima u Klubu. Oliveira je na to odgovarao prezrivim sleganjem ramena i govorio
o izopačenosti žitelja na obalama La Plate, o soju fulltime čitalaca, o bibliotekama koje su
krcate sveznalica nevernih suncu i ljubavi, o kućama gde miris štamparske boje suzbija
radost belog luka. Tih dana je malo čitao, pomno je posmatrao drveće, konopčiće na tlu,
požutele filmove Kinoteke i žene Latinskog kvarta. Njegova neodređena intelektualna
stremljenja su se rasplinjavala u jalovom meditiranju i kada bi ga Maga zamolila za pomoć,
datum ili objašnjenje, on se bezvoljno odazivao kao da čini nešto suvišno. »Ali tebi je to
već poznato«, odvraćala mu je Maga ozlojeđeno. Onda bi se on upinjao da joj ukaže na
razliku između poznavati i znati pa bi joj predlagao vežbe ličnog ispitivanja koje Maga nije
izvodila i koje su je dovodile do očajanja.
Saglasni da se na tom polju nikada neće usaglasiti, oni bi se dogovarali da se nađu
tako negde i uvek bi se našli. Susreti su ponekad bili tako neverovatni, da je Oliveira po ko
zna koji put mozgao o problemu verovatnoće i razmatrao ga sumnjičavao i svestrano. Nije
mogućno da Maga odlučuje da skrene kod onog ugla u Ulici Vožirar baš u trenutku kada
on, pet blokova niže, odustaje da ide Ulicom Bisi i bez ikakvog razloga kreće prema Ulici
Msje-le-Prens, bazajući tako dok je najednom ne ugleda kako stoji pred nekim izlogom i
zaneseno posmatra prepariranog majmuna. U bistrou su do u tančine rekonstruisali
uzajamne putanje i nagla skretanja pokušavajući da ih objasne telepatijom, u čemu nikad
nisu uspevali, međutim, oni su se ipak sretali usred lavirinta ulica i tada su se smejali kao
ludi, sigurni u moć koja ih je obogaćivala. Oliveiru su ushićivale Magine besmislice, njeno
mirno preziranje najosnovnijih proračuna. Ono što je za njega bila analiza verovatnoća,
stvar izbora ili naprosto uzdanje u lutalački nagon, za nju je jednostavno postajala
sudbina. »A da me nisi našla«, upitao bi je. »Šta ja znam, eto vidiš da si ovde...« Odgovor je
neobjašnjivo obezvređivao pitanje i razotkrivao njegove priproste logičke opruge.
Oliveira je posle toga osećao veću spremnost da se bori protiv svojih knjiških predrasuda
a, paradoksa radi, Maga je ustajala protiv njegovog omalovažavanja školskih znanja. I tako
su išli, Punch and Judy 28, privlačeći, se i odbijajući, kao što i treba ako već nećemo da ljubav
završi kao pozlaćena sličica ili kao pesma bez reci. Ali ta reč ljubav...

27 Roberto Arlt (1900–1942); argentinski pripovedač i dramaturg. Poznati su njegovi romani Los siete locos,
Los lanzallamas i El jorobadito. Kortasar ga je često hvalio i napominjao da je njime bio nadahnut kad je
opisao sve što se odnosi na Buenos Aires u pričama iz zbirke Zverinjak, jer je Arlt sagledao onaj skriveni a
svakodnevni grad. U Manuelovoj knjizi Kortasar navodi da je Arlt izmislio bakarne ruže.
28 Punch & Judy predstavljaju nerazdvojni par veselih likova iz engleskog lutkarskog pozorišta.
(–7)
7

Dodirujem ti usta, prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz
moje ruke, kao da se tvoja usta prvi put malko otvaraju, dovoljno je da zažmurim pa da se
sve raspline i sve ponovo počne, svaki put stvaram usta koja poželim, usta koja moja ruka
bira i crta na tvom licu, usta izabrana od svih mogućih suverenom slobodom mog
sopstvenog izbora da ih svojom rukom iscrtavam na tvom licu a koja se, pukom
slučajnošću koju ne nastojim da shvatim, podudaraju baš sa ustima što se smeše ispod
ovih koja ti crta moja ruka.
Gledaš me, gledaš me izbliza, sve bliže me gledaš, zatim se igramo kiklopa, gledamo
se iz sve veće blizine a oči postaju sve veće, približavaju se i pretapaju, kiklopi se gledaju
i zbunjeno dišu a usta se sreću, bore se u toplom, grickaju se usnama, jedva prislanjaju
jezik o zube, igraju se po odajama gde težak vazduh struji donoseći znani miris i tišinu.
Tada moje ruke uranjaju u tvoju kosu, lagano miluju dubinu tvoje kose dok se ljubimo kao
da su nam usta puna cveća ili riba, živih pokreta, tamnih miomirisa. Ako se ujedamo, ta
bol je slatka, ako se davimo u kratkom ali stravičnom i istovremenom uzimanju daha, ta
trenutna smrt je lepa. I samo je jedan sok iz usta i samo je jedan ukus zrelog voća, i ja
osećam kako pored mene treperiš kao mesec na vodi.

(–8)
8

Po podne smo odlazili da gledamo ribe na Ke de la Mežisri, u martu, mesecu

leopardu, pritajenom ali već sa žutim suncem u koje svakim danom ulazi sve više
rumenila. Sa pločnika pored reke, ravnodušni prema bukinistima koji nam ništa neće
prodati badava, čekali smo trenutak kada ćemo ugledati posude s ribama (išli smo sporo
i odugovlačili taj čas), posude na suncu, stotine ružičastih i crnih riba što lebde u vazduhu,
tih nemih ptica u svom okruglom vazduhu. Apsurdna radost nas je obuhvatala oko pasa a
ti si pevala vukući me da pređemo ulicu i uđemo u svet riba koje vise u vazduhu.
Na ulicu iznose akvarijume, velike posude, a među turistima, nestrpljivom decom i
gospođama koje skupljaju egzotične vrste (550 fr. pièce) nalaze se akvarijumi pod suncem
u svojim vodenim kockama i kuglama koje sunce meša s vazduhom, dok se ružičaste i crne
ptice, spore i hladne ptice vrte i blago poigravaju u maloj količini vazduha. Gledali smo ih
i sami se igrali, približavali oči staklu, pripijali noseve, razdraživali stare prodavačice
naoružane mrežama za hvatanje vodenih leptira, a sve smo manje razumevali šta je
zapravo riba i u tom nerazumevanju smo se približavali njima koje ne razumeju sebe, tako
smo preskakali akvarijume i bili podjednako blizu ribama kao ona naša poznanica
prodavačica iz radnje druge po redu od Pon-Nefa što ti je jednom rekla: »Ubija ih hladna
voda, tužna je hladna voda ...«Aja sam mislio na hotelsku sobaricu koja mi je davala savete
za gajenje paprati: »Nemojte je zalivati, stavite tanjir sa vodom pod saksiju i paprat će da
pije kad joj se bude pilo, a kada joj se ne bude pilo neće piti...« Mislili smo na onu
neverovatnu stvar koju smo negde pročitali, da se riba rastuži kad ostane sama u
akvarijumu i tada je dovoljno da joj stavite ogledalo pa da opet živne.
Ulazili smo u radnje gde su najosetljivije vrste držane u specijalnim akvarijumima
sa termometrima i crvenim glisticama. Uz vesele usklike koji su razdraživali prodavačice
– uverene da nećemo ništa kupiti po 550 fr. pièce – otkrivali smo ponašanja, ljubavi, oblike.
Bilo je to neko rastopljivo vreme, nešto kao veoma fina čokolada ili krem od narandže sa
Martinika, kada smo se opijali metaforama i analogijama, stalno tražeći da uđemo. Ona
riba beše čisti Đoto, je l’ se sećaš, a one dve su se igrale kao psi od žada, je l’ se sećaš one
koja je bila savršena senka nekog ljubičastog oblaka? Otkrivali smo kako se život
nastanjuje u oblicima lišenim treće dimenzije i kako ti oblici nestaju ako se posmatraju
spreda ili ostavljaju tek neki ružičast, nepomičan, uspravan trag u vodi. Zamah perajama
i gle čuda eto je opet tu, sa očima, brkovima, perajima i providnim končićem izmeta koji
joj ponekad izlazi iz utrobe i pluta a nikako da se otkine, to je taj otpadak što i njih
odjednom stavlja među nas, što ih otrže od njihovog savršenstva čistih oblika, što ih
najzad kompromituje, da se poslužimo jednom od onih krupnih reči koje smo toliko
upotrebljavali tamo u ono vreme.

(–93)
9

Iz Ulice Varen ušli su u Ulicu Vano. Rominjala je kišica a Maga se još više obesila o
Oliveirinu ruku i privila uz njegov kišni mantil koji je vonjao na hladnu supu. Etjen i Periko
su raspravljali o tome da li se svet može objasniti slikarstvom i recima. Pošto mu je bilo
dosadno, Oliveira je obuhvatio Magu oko pasa. A i to je moglo da bude objašnjenje: ruka
što steže tanak i topao struk, u hodu se osećalo jedva primetno igranje mišića poput
jednoličnog i upornog izgovaranja, kao na času stranih jezika, Vo-lim-te vo-lim-te vo-lim-
te. Čak ni objašnjenje nego čist glagol: vo-le-ti, vo-le-ti. »A posle, uvek, veznik, kopula«,
gramatički pomisli Oliveira. Da je Maga mogla da shvati kako bi ga odjednom do ludila
dovelo povinovanje želji, inutil obediencia solitaria 29, reče pesnik, a struk tako topao, ona
mokra kosa slepljena na njegovom obrazu, Magin izgled Tuluz Lotrek dok hoda pripijena
uz njega. U početku beše kopula, silovati je objasniti ali ne uvek i obratno. Otkriti
antiobjašnjavajući metod, otkriti da je to vo-lim te vo-lim kvadratura kruga. A Vreme? Sve
počinje iznova, nekog apsoluta nema. Posle treba jesti ili razjesti, sve opet dospeva u krizu.
Želja na toliko i toliko časova, nikad naročito drukčija a svaki put nešto drugo – vremenska
zamka radi stvaranja obmane. »Jedna ljubav kroz oganj, večno goreti u posmatranju
Svega. Ali odmah se pada u usiljen jezik.«
– Objasniti, objasniti – gunđao je Etjen – Ako ne imenujete stvari, gotovo da ih ni ne
vidite. Ovo se zove pas a ovo se zove kuća, kako je govorio onaj pesnik iz Duina. Periko,
treba pokazati, ne objasniti. Slikam, dakle jesam.
– Pokazati šta? – upita Periko Romero.
– Jedino ono što opravdava naše življenje.
– Ovaj bilmez misli da nema drugog čula osim vida i njegovih posledica – reče Periko.
– Slikarstvo je nešto drugo, a ne vizuelna tvorevina – reče Etjen. – Ja slikam čitavim
telom i u tom pogledu se mnogo ne razlikujem od tvog Servantesa ili Tirsa, kako se ono
zvaše. Jedino ne podnosim tu maniju objašnjavanja, pri čemu se Logos shvata isključivo
kao reč.
– I tako dalje – dobaci Oliveira mrzovoljno. – Kada govorite o vidu, pogledima i
čulima uopšte, vaše naklapanje liči na razgovor gluvih.
Maga se još jače privi uz njega. »Sad će ova nešto da lupi i da ostane živa«, pomisli
Oliveira. »Prvo mora da se protrlja, da se kožno odluči.« Oseti neku vrstu mrgodne
nežnosti, nešto tako protivrečno da je to morala da bude sama istina. »Trebalo bi izmisliti
slatki šamar, pčelinje šutiranje. Ali na ovom svetu tek treba otkriti krajnje sinteze. Periko
ima pravo, veliki Logos bdi. Šteta, bilo bi potrebno ubijanje iz ljubavi, na primer, pravo
crno svetio, i antimaterija o kojoj Gregorovius toliko razmišlja.«
– Čuj, hoće li Gregorovius doći da slušamo ploče? – upita Oliveira.
Periko je mislio da hoće, Etjen je mislio da Mondrijan.

29 Šp.: »jalova i usamljena poslušnost«.

 – Eto, pogledaj Mondrijana – govorio je Etjen. – Pred njim prestaju magijski znakovi
jednog Klea. Kle se igra slučajem, blagodetima kulture. Čisti senzibilitet može da bude
zadovoljan Modrijanom, dok je za Klea neophodno još mnogo toga. Tanana duša za tanane
duše. Pravo dete, stvarno. Dok Mondrijan, naprotiv, slika apsolutno. Staneš pred njega,
skroz razgolićen, pa onda treba da odlučiš: ili vidiš ili ne vidiš. Užitak, golicanje, aluzije,
užasi ili poslastice su potpuno izlišni.
– Je l’ ti razumeš šta ovaj govori? – upita Maga – meni se čini da je nepravedan prema
Kleu.
– Pravda ili nepravda nemaju veze s tim – reče Oliveira s dosadom. – On pokušava
da kaže nešto drugo. Nemoj odmah da od toga praviš lično pitanje.
– Ali zašto kaže da sve te lepe stvari ne vrede za Mondrijana?
– Hoće da kaže da, u suštini, slikarstvo kao Kleovo iziskuje od tebe diplomu ès lettres,
ili barem ès poésie, dok je Mondrijanu dovoljno da čoveka mondrijanizuje i ništa više.
– Nije to – reče Etjen.
– Nego šta je nego to – odvrati Oliveira. – Po tebi jedno Mondrijanovo platno je samo
sebi dovoljno. Prema tome, ono se više oslanja na tvoju neiskvarenost nego na tvoje
iskustvo. Govorim o edenskoj neiskvarenosti, ne o gluposti. Obrati pažnju na to da i tvoja
metafora o čoveku koji stoji go pred slikom takođe miriše na preadamsko doba.
Paradoksalno, Kle je mnogo skromniji jer iziskuje mnogostruko saučesništvo posmatrača,
on nije dovoljan sebi. U suštini, Kle je istorija a Mondrijan je bezvremenost. A ti gineš za
apsolut. Jesam li te dobro rastumačio?
– Ne – reče Etjen. – C’est vache comme il pleut. 30
– Tu parles, cono31 – reče Periko. – A i taj prokleti Ronald koji živi bogu iza leđa.
– Ubrzajmo korak – opomenu Oliveira – tek da odmaknemo ovoj susnežici, što bi
rekli prozni Španci kao Periko.
– Opet počinješ. Gotovo da mi se više sviđa ta tvoja yuvia, ta tvoja gayina, coño. Como
yueve en Buenos Aires. 32 A i onaj Pedro de Mendosa ! Šta li mu je trebalo da ide baš vas da
kolonizuje.
– Apsolut – govorila je Maga šutirajući kamičak od bare do bare. – Šta je to apsolut,
Orasio?
– Pa eto – reče Oliveira – to mu dođe kao trenutak kada čovek postiže svoju najveću
dubinu, svoj najveći domašaj, svoj najviši smisao pa potpuno prestaje da bude zanimljiv.
– Gle, dolazi Vong – reče Periko. – Kinez je mokar kao supa od algi.
Takoreći istog trena ugledaše i Gregoroviusa na uglu Ulice Babilon. Kao i uvek nosio
je aktovku krcatu knjigama. Vong i Gregorovius zastadoše ispod ulične svetiljke (izgledalo
je kao da se zajedno tuširaju) pa se pozdraviše pomalo svečano. Na kapiji Ronaldove
zgrade nastade međuigra sa zatvaranjem kišobrana comment ça va da li će neko upaliti
šibicu svetio u hodniku ne radi kakva gadna noć ah oui c’est vache, pa malko unezvereno

30 Fr.: »Jezivo pada kiša«.

31 Fr.: »Gluposti«; cono na španskom je psovka a upotrebljavaju je samo Španci kao čestu potštapalicu. U
tekstu je ostavljena u izvornom obliku jer Perikovi uzvici, iako na jeziku na kome je roman najvećim delom
napisan, neretko predstavljaju još jedan jezik u višejezičnom razgovoru u kome učestvuju još i Amerikanac,
Francuz i Kinez, pa se u prevodu Školica na engleski i na francuski navode kurzivom u tom izvornom obliku,
a ponekad čak i bez kurziva.
32 Glas lj koji se u španskom obeležava sa duplo l, tj. U ili elle, u Argentini se izgovara i, tako da se lluvia, kiša,

čita žuvia kao da je napisano yuvia. Isto tako, gayina znači gallina, odn. kokoška, a čita se gažina.
penjanje koje na prvom odmorištu omete par koji je sedeo na stepeniku i potpuno se
prepustio ljubljenju.
– Allez, c'est pas une heure pour faire les cons33 – reče Etjen.
– Ta guele – odvrati prigušeni glas. – Montez, montez, ne vous gênez pas. Ta bouche,
mon tresor. 34
– Salaud, va 35 – reče Etjen. – To je Gi Mono, moj dobar pajtos.
Na petom spratu čekali su ih Ronald i Babs, svak sa svećom u ruci. Zaudarali su na
jeftinu votku. Vong dade znak i svi se zaustaviše na stepeništu pa odjeknu a capella
profana himna Kluba zmije. Potom utrčaše u stan pre nego što su susedi stigli da vide šta
se zbiva.
Ronald se nasloni na vrata. Riđokoso u karo košulji.
– Kuća je okružena durbinima, damn it. 36 U deset uveče ovde se nastanjuje bog Tišina
pa čik neka se neko usudi da ga skrnavi. Sinoć je banuo neki budža. Babs, šta ono reče
uvaženi gospodin?
– Reče: »Stalne pritužbe na vas.«
– A šta mi radimo? – upita Ronald i otvori vrata da uđe Gi Mono.
– Mi radimo ovo – odgovorila je Babs i glasom odglumila žestok prdež.
– A tvoja gerla? – upita Ronald.
– Pojma nemam, zalutala valjda – reče Gi. – Mislim da je otišla, baš nam je bilo lepo
na stepeništu, a ona odjednom. Nije ni tamo gore. Nema veze. Švajcarkinja.

(–104)

33 Fr.: »Nije sad vreme cmakanja«.

34 Fr.: »Ma nemoj. Penjite se i uživajte. Ovamo ustašca, zlato«.
35 Fr.: »Budala«.
36 Engl.: »E jebi ga«.
10

Pljosnati crveni oblaci nad Latinskim kvartom noću, vlažan vazduh sa retkim kapima
kiše koje bezvoljan vetar baca u poluosvetljeni prozor, prljava stakla od kojih je jedno
slomljeno pa pričvršćeno ružičastim flasterom. A gore, ispod olovnih oluka, biće da
spavaju golubovi, takođe od olova, svijeni u sebe kao savršene antiokapnice. Ubuđali
paralelopiped zaštićen prozorom, s mirisom votke, voštanice, mokre odeće i ostataka
paprikaša – to je neodređeni atelje keramičarke Babs i muzičara Ronalda, ujedno i sedište
Kluba, sa stolicama od pruća, izanđalim naslonjačama, komadićima olovaka i žice po podu,
prepariranom buljinom sa polovinom glave u raspadanju, otrcanom i loše odsviranom
melodijom, starom pločom uz prateću škripu igle i neprekidno grebanje krčanje prštanje,
uz saksofon koji je neke noći 28. ili 29. zazvučao kao u strahu da se ne izgubi praćen
udaraljkama de-vojačkog zavoda i raštimovanim klavirom. No potom uleće prodorna
gitara koja kao da najavljuje prelaz na nešto drugo pa se odjednom (Ronald ih je upozorio
dizanjem prsta) truba izdvaja i ispušta prve note teme podupirući se o njih kao o odskočnu
dasku. Biks 37 je napravio skok pravo u srce, jasni crtež se urezuje u tišinu uz raskošni
zamah kandžama. Dva pokojnika se bratski rvu zamotavajući se u i razmotavajući se iz
klupka, Biks i Edi Lang (koji se zvao Salvatore Masaro) 38 dobacivali su jedan drugome
loptu I’ m coming, Virginia, gde je sahranjen Biks, pomisli Oliveira, a gde Edi Lang, na
koliko milja udaljenosti su upokojena dva ništavila koja su u jednoj budućoj pariskoj noći
stupila u borbu gitare protiv trube, džina protiv zle kobi, džeza.
– Prijatno je ovde. Toplo je, nema svetla.
– Biks, kakav genijalni ludak. Stavi Jazz me Blues, stari.
– Uticaj tehnike na umetnost – reče Ronald preturajući po gomili ploča i prelazeći
pogledom preko naslova. – Ovi tipovi od pre longplejki imali su tri minuta za svoju svirku.
Danas ti se pojavi neki papan kao Stan Gec39, namesti ti se dvadeset pet minuta ispred
mikrofona, može do mile volje da se otkači i da ponudi najbolje što ima. Siroti Biks je
morao da se snalazi sa jednim horom i to jedva, čim bi se zapalili, cap, gotovo. Mora da su
besneli kad god su snimali ploču.
– Ne toliko – reče Periko. – To je bilo kao da su pisali sonete umesto oda, mada vam
se ja u to slabo razumem. Dolazim ovamo jer mi je dojadilo da čitam studiju Hulijana
Marijasa koja nikako da se završi.

(–65)

37 Bix Beiderbecke, mitska figura džeza, beli samouki trubač iz Čikaga, zvali ga »Mladić sa trubom«.
38 Eddie Lang, američki gitarista, nastupao sa Venutijem, Vajtmenom i Armstrongom.
39 Stan Getz, tenor saksofonista, predstavnik coola; kasnije je popularisao bossa-novu.
11

Gregoroviusu napuniše čašu votkom i on poče da je ispija ljupkim malim gutljajima.

Dve sveće su gorele na kaminu gde je Babs držala prljave čarape i pivske flaše. Kroz
staklenu čašu Gregorovius je zadivljeno posmatrao ravnodušno sagorevanje dveju sveća,
njima tako stranih i anahroničnih kao i Buksova truba koja je dolazila i nestajala u jedno
drugačije vreme. Doduše, malo su mu smetale cipele Gija Monoa koji je spavao na kauču
ili je žmureći slušao. Maga je sela na pod. U ustima joj je gorela cigareta a u očima blistao
plamen zelenih sveća. Gregorovius ju je gledao ushićeno dok se sećao jedne ulice u Marleu
u predvečerje, jednog veoma visokog nadvožnjaka i oblaka.
– Ova svetlost je tako nalik na vas, nešto što dolazi i odlazi, nešto što je neprekidno
u pokretu.
– Kao i Orasiova senka – dobaci Maga. – Nos mu raste i smanjuje se, prosto
neverovatno.
– Babs je pastirica senki – reče Gregorovius. – To je neizbežno kad čovek dugo radi
glinom, tom opipljivom senkom... Ovde sve diše, prekinuta veza se opet uspostavlja, a
tome doprinose muzika, votka i druženje... One senke na krovnom vencu, soba ima svoja
pluća, nešto što pulsira. Jeste, električna struja je eleatična, ona nam je skamenila senke.
Sada čine deo nameštaja i lica. Ali ovde, naprotiv... Pogledajte ovaj venac, disanje njegove
senke, pogledajte kako se ona koluta diže i spušta. Čovek je nekad živeo u mekoj,
promočivoj noći, u neprekidnom dijalogu. Nekadašnji užasi – kakav pir za maštu...
Skupi ruke jedva razmaknuvši palčeve: pas na zidu poče da otvara usta i da mrda
ušima. Maga se smejala. Onda je Gregorovius upita kakav je Montevideo, pas se iznenada
rastvori, jer on nije bio siguran da je ona iz Urugvaja, Lester Jang40 i Kanzas Siti Siks... Pst...
(Ronald je stavio prst na usta).
– Meni čudno zvuči Urugvaj. Mora da je Montevideo pun kula i zvona izlivenih posle
bitaka. Nemojte mi reći da u Montevideu nema ogromnih guštera na obali reke.
– Pa naravno – reče Maga. – To su znamenitosti koje se razgledaju autobusom za
Positos. 41
– A da li ljudi u Montevideu znaju za Lotreamona?
– Lotreamon?
Gregorovius uzdahnu i otpi još malo votke. Lester Jang – tenor saksofon; Diki Vels 42
– trombon; Džo Baškin 43 – klavir; Bil Kolman 44 – truba; Džo Simons 45 – kontrabas; Džo
Džons 46 – bubnjevi. Four O’Clock Drag. Da, ogromni gušteri, tromboni pored reke, gmizav

40 Lester Young, tenor saksofonista čiji je pristup džezu suprotstavljen hotu.

41 Pocitos: plaža u blizini Montevidea.
42 William (Dickie) Wells, na osnovu njegovog izvođenja stvoren je pojam vibrato terminal.
43 Joseph (Jo) Bushkin, svirao sa T. Dorsijem, B. Gudmanom i L. Armstrongom.
44 William Johnson (Bill) Coleman, jedan od najvećih »mačora« s kraja tridesetih godina.
45 John Simmons, bio član big-bendova L. Armstronga.
46 Jonahtan (Joe) Jones, pratio E. Fitcdžerald i Oskara Pitersona na evropskoj turneji 1957.
bluz, verovatno drag i znači vremenski gušter, beskrajno puzanje u četiri ujutro. Ili možda
nešto sasvim deseto. »Ah, Lotreamon«, govorila je Maga pošto se najzad setila. »Da, mislim
da ga jako dobro poznaju.«
– Bio je Urugvajac iako nije tako izgledao.
– Da, nije izgledalo – uzvrati Maga popravljajući utisak.
– U stvari, Lotreamon... Ali Ronald se ljuti, stavio je jednog od svojih idola. Trebalo
bi da ćutimo, šteta. Možemo i sasvim tiho da pričamo a vi ćete mi govoriti o Montevideu.
– Ah, merde alors47 – reče Etjen i pogleda ih gnevno. Vibrafon je opipavao vazduh
uvodeći neispravne lestvice, preskačući prazan stepenik a zajedno s njim još pet da bi se
ukazao sa samog vrha, dok je Lajonel Hempton 48 balansirao Save it pretty mamma, onda
kao da se otpustio i stropoštao među staklarijama pa se vrteo na prstima jedne noge,
trenutna sazvežđa, pet zvezdica, tri zvezdice, deset zvezdica, sve ih je gasio vrhom čarape,
klatio se vrtoglavo okrećući japanski suncobran u ruci a u završnom padu ceo se orkestar
strmoglavljuje, prava tučnjava truba, tle, opet dole, zmaj od papira, na pod, finibus, gotovo.
Gregorovius je kroz šapat razabirao Montevideo preko Mage, a možda će konačno saznati
nešto više o njoj, o njenom detinjstvu, da li se stvarno zove Lusija, Lučija, kao Mimi, sa
votkom je došao do one tačke kada noć postaje velikodušna, kada mu se sve zaklinje na
vernost i nadu, Gi Mono je čak skupio noge i tvrde cele se više ne zarivaju Gregoroviusu u
krsta, Maga se lako oslonila na njega, ovlaš oseća toplotu njenog tela, svaki njen pokret
kojim je govorila ili pratila muziku. Gregorovius je žmureći razabirao kutak u kome su
Ronald i Vong birali i puštali ploče, Oliveira i Babs na podu naslonjeni na eskimski
pokrivač zakucan za zid, Orasio se klatio po kadencama u duvanu, Babs je ušikana votkom
i prispelim računima za kiriju i bojama koje se kvare na trista stepeni, plava se rastače u
narandžaste rombove, prosto da šizneš. Oliveirina usta su se nemo pomerala kroz dim,
govorio je prema unutra, u rikverc, obraćala se nekom ili nečem drugom što je
Gregoroviusova creva neprimetno vezivalo u čvor, nije znao zašto, možda zato što je to
tobožnje Orasiovo odsustvo puka farsa, on mu prepušta Magu da se malo poigra ali i dalje
je tamo, nemo pomera usne i razgovara s Magom kroz dim i džez, smeje se za sebe od
tolikog Lotreamona i tolikog Montevidea.

(–136)

47 Fr.: »E da ga jebeš«.
48 Lionel Hampton, prvenstveno poznat kao jedan od najboljih vibrafonista; najčuvenije delo: Flyin’ Home.
12

Gregorovius je od početka zavoleo sastanke u Klubu jer to nije ni bio neki klub pa je
kao takav i odgovarao njegovom poimanju te stvari. Ronald mu se sviđao zbog svoje
anarhije, zbog Babs, zbog načina na koji su se marljivo istrebljivali ne vodeći ni o čemu
računa, predani čitanju Karson Mekalers, Milera, Remona Kenoa, predani džezu kao
skromnoj vežbi oslobađanja, priznanju bez okolišenja da su oboje promašili u umetnosti.
Sviđao mu se, ako tako može da se kaže, i Orasio Oliveira s kojim je bio u nekoj vrsti
ganjajućeg odnosa, što će reći da je Gregoroviusa nerviralo Oliveirino prisustvo čim bi ga
sreo, pošto ga je prethodno tražio i ne govoreći mu o tome, a Orasija su zabavljale
petparačke zagonetke kojima je Gregorovius obavijao svoje poreklo i način života,
zabavljalo ga je to što je Gregorovius bio zaljubljen u Magu misleći da on to ne zna, obojica
su se uzajamno podnosili i istovremeno odbijali, kao u kakvoj napetoj koridi koja je na
kraju krajeva bila još jedna od onih vežbi što su opravdavale postojanje Kluba. Mnogo su
se igrali pametnjakovića nižući aluzije koje su Magu bacale u očaj a Babs strašno išle na
živce, dok je njima bilo dovoljno da pomenu bilo šta, kao sada kada je Gregorovius mislio
da između njega i Orasija stvarno postoji neko proganjanje bez posebnog zalaganja, pa da
smesta jedan od njih krene sa citatima. I fled Him itd. a Maga ih je posmatrala u nekoj vrsti
poniznog očajanja dok bi onaj drugi već uzvratio tako visoko uzleteh, tako visoko da
lovinu sustigoh, 49 smejući se sami sebi, ali prekasno jer Orasiju bi se ipak smučilo od tog
egzibicionizma asocijativnog pamćenja a Gregorovius bi se osetio pogođenim tim
osećanjem gađenja čijem je pobuđivanju i sam doprineo tako da bi se među njima rodilo
nešto kao mržnja ortaka koji su izneverili jedan drugoga, da bi posle dva minuta opet
počeli, a to su, između ostalog, i bili sastanci Kluba.
– Retko kad je ovde točena tako odvratna votka – reče Gregorovius dok je sebi punio
čašu. – Lusija, vi ste nameravali da mi govorite o svom detinjstvu. Nije mi teško da vas
zamislim pored reke, sa pletenicama i rumenim obraščićima, baš kao moji zemljaci u
Transilvaniji pre nego što su počeli da blede u onoj prokletoj luteškoj klimi.
– Luteškoj? – upita Maga.
Gregorovius uzdahnu. Stade da objašnjava Magi a ona ga je pobožno slušala ne bi li
nešto naučila trudeći se uvek svim silama dok joj rasejanost ne bi pritekla u pomoć. Sada
je Ronald stavio staru Hokinsovu 50 ploču a Maga kao da je bila povređena tim
objašnjenjima koja su joj kvarila muziku i nikada nisu bila ono što ona očekuje od
objašnjenja, golicanje po koži, potreba za dubokim disanjem kao što je verovatno Hokins
disao pre nego što bi opet nasrnuo na melodiju i kao što je i sama ponekad disala kada bi
je Orasio zaista udostojio objašnjenja nekog zamršenog stiha dodajući mu i onu
bajoslovnu tamu tamo gde bi se sada sve topilo u zajedničkoj sreći da joj on objašnjava to

49 Stihovi Svetog Jovana od Krsta: » Tras de un amoroso lance/y no de esperanza falto/ volé tan alto tan
alto/que le di a la caça alcance.« Juan de Yepes, poznat kao San Juan de la Cruz (1542–1591): španski mističar
iz karmelitskog reda, jedno od najvećih imena svetske lirike, poznat po prvenstveno kratkim pesmama
Subida al monte Carmelo, Noche oscura del alma i Llama de amor viva, a naročito po delu Cántico espiritual.
50 Coleman Hawkins, tenor saksofonista, majstor swinga.
za Lutežane umesto Gregoroviusa, tada bi se sve topilo i Hokinsova muzika, i Lutežani, i
svetlost zelenih sveća, i golicanje, i duboko disanje koje je bilo njena jedina i neosporna
izvesnost, nešto što se moglo porediti jedino sa Rokamadurom ili sa Orasiovim ustima a
pokatkad i sa nekim Mocartovim adađom koji gotovo nije ni mogao da se sluša koliko se
ploča izlizala.
– Ne budite takvi – reče ponizno Gregorovius. – Želeo sam samo da bolje dokučim
vaš život, oho što ste vi a što ima toliko slojeva.
– Moj život – reče Maga. – Ni pijana ga ne bih ispričala. A ne biste me bolje razumeli
ni kada bih vam ispričavala svoje detinjstvo. Uostalom, nisam ni imala detinjstvo.
– Ni ja. U Hercegovini.
– Ja u Montevideu. Ipak, nešto ću vam reći. Ponekad sanjam osnovnu školu, to je tako
jezivo da se budim sva izmučena i uplakana. A petnaest godina, pa je ne znam da li ste vi
uopšte imali petnaest godina.
– Mislim da jesam – reče Gregorovius oklevajući.
– Ja jesam, i to u kući sa dvorištem i saksijama gde je tata pio mate i čitao ogavne
časopise. Vraća li se i vama vaš tata? Mislim, njegova prikaza?
– Ne. U stvari, to je pre moja mama – reče Gregorovius. – Naročito ona iz Glazgova.
Moja mati iz Glazgova ponekad hoće da se vrati, ali ona nije prikaza nego je samo suviše
vlažna uspomena, to je sve. Nestaje sa tabletom alka-selcera, to je bar lako. Dakle, a
vama...?
– Šta ja znam – odvrati Maga nestrpljivo. – To je zbog ove muzike, ovih zelenih sveća.
Orasio je u uglu, kao neki Indijanac. Zašto bih morala da vam pričam kako se vraća? Ali
pre neki dan sam ostala kod kuće da sačekam Orasija, već se smračilo, sedela sam pored
kreveta, napolju je padala kiša, otprilike kao na ovoj ploči. Da, bilo je donekle tako, gledala
sam u krevet i čekala Orasija, ne znam kako je to nekako stajao pokrivač, tek odjednom
sam ugledala tatu kako leži na leđima, pokrivenog lica kao i uvek kada bi se napio i otišao
na spavanje. Videle su mu se noge, oblik ruke preko grudi. Osetila sam da mi se kosa diže
na glavi, htela sam da vrisnem, tako, možda ste se i vi nekad uplašili... Htela sam da istrčim
napolje, vrata su bila daleko, na kraju mnogih hodnika, vrata su bila sve dalje, a videlo se
kako se ružičasti pokrivač diže i spušta, čulo se tatino hrkanje, kao da će se svakog trena
pomoliti ruka, oči, a zatim i kukasti nos, ne, ne vredi da vam sve to pričam, naposletku sam
tako zaurlala da je odozdo dotrčala susetka i dala mi čaja, a kasnije me Orasio nazvao
histerušom.
Gregorovius je pomilova po kosi a Maga sagnu glavu. »Gotovo je«, pomisli Oliveira
odustajući da i dalje prati igrolije Dizija Gilespija 51 bez mreže ispod najvišeg trapeza,
»gotovo je, tako je moralo da bude. Lud je za tom ženom i to joj kazuje tako, sa deset
prstiju. Kako li se samo igre ponavljaju. Upadamo u više nego ofucane kalupe, pamtimo do
besvesti više nego izanđale uloge. Pa to joj, u stvari, ja gladim kosu a ona mi priča svoju
sagu sa reke La Plata, pa je onda žalimo, zatim je treba odvesti kući a svi smo pomalo
narokani, treba je lagano položiti i obasuti nežnostima, svući je, polako, polako sa svakim
dugmetom, sa svakim patent zatvaračem jer ona neće, hoće, neće, uspravlja se, krije lice,
plače, grli nas kao da će nam predložiti nešto uzvišeno, pomaže prilikom skidanja gaćica,
zamahom noge odbacuje cipelu, to deluje na nas kao da se opire pa nas još više izaziva u
završnom kovitlanju, eh, pa to je nisko, nisko. Moraću da ti razbijem njušku, Osipe
Gregoroviuse, jadni moj prijatelju. Bez volje, bez sažaljenja. Tako savršeno bez volje kao
što Dizi baš Izduvava.«

51 Dizzy Gillespie, čuveni trubač, tvorac bebopa (Body & Soul).

 – Kakva gadost – reče Oliveira. – Sklanjaj mi to govno iz tanjira. Neću više da dolazim
u Klub ako treba da slušamo ovog mudrosera.
– Gospodin ne voli bap – jetko dobaci Ronald. – Pričekaj malo, odmah ćemo ti staviti
nešto od Pola Vitmena 52.
– Pomirljivo rešenje – reče Etjen. – Da bismo sakupili sve glasove, daj da slušamo
Besi Smit 53, Ronalde, srce moje, golube u bronzanom kavezu.
Ronald i Bas prsnuše u smeh, ko zna zašto, a Ronald stade da kopa po gomili starih
ploča. Igla je užasno škripala, nešto je počelo da iz dubine mrda kao bezbroj naslaga vate
između glasa i ušiju. Besi peva sa licem u zavojima, u korpi sa prljavim rubljem a glas joj
je sve prigušeniji pa se lepi za krpe, izlazi i vapi bez besa i bez kukanja, I wanna be
somebody's baby doll, onda kao da se sklupčala pa iščekuje, glas kao sa ugla ulice i kuće
krcate babama, to be somebody's baby doll, sad već toplije i u većem iščekivanju, tako reći
dahćući I wanna be somebody's baby doll.
Oliveira oprži usta dugim gutljajem votke, prebaci ruku preko Babsinih ramena i
nasloni se na njeno udobno telo. »Posrednici«, pomisli i uroni meko u duvanski dim. Besin
glas se tanjio pri kraju ploče, sad će Ronald okrenuti bakelitnu ploču (ako je bila od
bakelita) pa će iz tog komada istrošene materije opet vaskrsnuti Empty Bed Blues, neka
noć dvadesetih godina u nekom kraju Sjedinjenih država. Ronald je žmurio i s rukama na
kolenima lagano pratio ritam. Vong i Etjen su takođe žmurili, soba je bila gotovo u mraku,
čulo se kako igla zavija preko stare ploče, Oliveiri je bilo teško da poveruje da se sve to
upravo događa. Zašto tu i zašto Klub, zašto ti glupi obredi, zašto taj bluz tako zvuči kada
ga Besi peva? »Posrednici«, pomisli ponovo njišući se uz Babs koja je sasvim pijana plakala
nečujno, slušajući Besi, tresla se u ritmu ili mimo njega, jecala u sebi da se nipošto ne bi
udaljila od tužnih pesama o praznim krevetima sledećeg jutra, sledećeg jutra ukaljanih
cipela, neplaćenih stanarina, straha od starenja, pepeljastih likova u zoru, u ogledalu,
pored kreveta, pa bluz, pa beskrajno licemerje života. »Posrednici, jedna nestvarnost koja
nam pokazuje drugu nestvarnost, kao što islikani sveci prstom pokazuju islikano nebo.
Nije mogućno da je ovo stvarno, da su oni stvarno ovde, da sam ja neko ko se zove Orasio.
A ona utvara tamo, glas te crnkinje koja je još pre dvadeset godina poginula u saobraćajnoj
nesreći. Sve same karike nepostojećeg lanca. Pa kako mi uopšte možemo da budemo ovde,
kako možemo da budemo na okupu večeras osim pukom igrom uobrazilje, igrom
usvojenih i ustaljenih pravila, sa špilom karata u rukama nepojmljivog delioca...«
– Nemoj plakati – reče Oliveira Babs na uvo. – Ne plači, Babs, sve ovo nije istina.
– Jeste, istina je – odvrati Babs brišući nos. – Itekako je istina.
– Možda jeste – reče Oliveira ljubeći je u obraz – ali to nije istina.
– Kao i ove senke – promuca Babs gutajući sline i mlatarajući rukom – a čovek je tako
tužan, Orasio, jer sve je tako lepo.
Ali zar sve to, Besino pevanje, gukanje Kolemana Hokinsa, zar sve to nisu iluzije,
možda nešto čak i gore, iluzije o drugim iluzijama, vrtoglavi lanac unazad, prema
majmunu koji se ogleda u vodi prvog dana postanja sveta? A Babs je plakala. Babs je rekla:
»Jeste, istina je«, a Oliveira, takođe pripit, osećao je sada da istina leži u tome da Besi i
Hokins budu iluzije, jer samo iluzije mogu da pokreću svoje vernike, iluzije a ne istine. Ima
tu još nešto, tu je i posredovanje, posredstvom iluzije se pristupa jednoj ravni,
nezamislivoj zoni koju bi vredelo misliti, jer svaka se iluzija rasprši čim misao pokuša da

52Paul Whiteman, dirigent koji je prvi izveo Geršvinovu Rapsodiju u plavom.

53Bessie Smith, » The Lady« je između 1923. i 1927. prodala četiri miliona ploča pre nego što je pala u
zaborav.
je obujmi. Za ruku ga je vodila ruka od dima i upućivala ga na jedno silaženje, ako je to bilo
silaženje, ukazivala mu je na jedno središte, ako je to bilo središte, stavljala mu u stomak
(gde je votka nežno pirjanila kristale i mehuriće) nešto što je neka druga beskrajno lepa i
očajnička iluzija u jednom trenutku nazvala besmrtnošću. Zatvarajući oči Oliveira uspe da
kaže sebi da ukoliko neki jadni obred može da ga tako izbaci iz sebe da bi mu bolje pokazao
središte, ukoliko može da ga tako izbaci iz sebe prema središtu koje ipak ostaje
nedokučivo, onda možda i nije sve izgubljeno, možda će jednog dana, u drugim
okolnostima, posle drugačijih iskušenja, pristup biti moguć. Ali pristup čemu, ka čemu?
Bio je suviše pijan da postavi makar i radnu hipotezu, da zamisli neki mogući put. Nije bio
dovoljno pijan da prestane da neprestano misli a ova mu je misao bila dovoljna da ga
udaljava od nečeg previše udaljenog, previše dragocenog da bi se to nešto moglo pojaviti
kroz ovu izmaglicu grubog pospešivanja, izmaglicu Maga, izmaglicu Besi Smit. Počeo je da
nazire zelene kolutove kako se vrtoglavo okreću i otvorio je oči. Posle slušanja ploča
obično mu se povraća.

(–106)
13

Obavijen dimom Ronald je puštao ploču za pločom ne pitajući za tuđe želje, a

povremeno se i Babs dizala sa poda da kopa po gomilama starih ploča na 78 obrtaja,
odabirala je pet – šest i stavljala ih na sto da budu nadohvat Ronaldu koji se saginjao da
pomiluje Babs dok se ona kikotala njemu u krilu, ali samo na čas, jer Ronald je želeo da ga
ostave ne miru i da sluša Don't play me cheap.

Sačmo 54 je pevao Don't play me cheap

Because I look so meek

Babs se izvijala na Ronaldovim kolenima uzbuđena Sačmovim pevanjem, a i tema je

bila dovoljno prosta da Babs dopusti sebi slobode koje joj Ronald inače ne bi dozvolio da
je Sačmo pevao Yellow Dog Blues; osim toga, u Ronaldovom dahu za njenim vratom bilo je
neke mešavine votke i kiselog kupusa, što je Babs neizdrživo šašoljilo.
Sa tako visoke osmatračnice, kao na nekoj čudesnoj piramidi od dima, muzike, votke,
kiselog kupusa i Ronaldovih ruku, Babs je povremeno, kroz pritvorene kapke, bacala
velikodušan pogled dole i na podu primećivala Oliveiru kako puši naslonjen na eskimsko
krzno na zidu, već potpuno uletvljen, sa onim svojim uvređenim i ojađenim
južnoameričkim licem na kome bi se usta ponekad razvukla u osmeh između dva dima,
one Oliveirine usne koje je Babs jednom poželela (ne sada) a koje su se jedva pomerale
dok je ostatak lica bio kao ispran i odsutan. Ma koliko voleo džez, Oliveira neće nikad ući
u štos kao Ronald, za njega će uvek biti dobar ili loš, hot ili kul, beli ili crnački, stari ili
moderni, Čikago ili Nju Orlians, nikad sam džez, nikad ono što su sada bili Sačmo, Ronald
i Babs, Baby don’t you play me cheap because I look so meek, a potom plamen razbuktale
trube, žuti falus koji cepa vazduh i uživa skladno napred-nazad, napred-nazad, pa pred
kraj tri uzlazne note, hipnotički, od čistog zlata, pa savršena pauza u kojoj sving čitavog
sveta pulsira u nepodnošljivom trenutku i najzad ejakuliranje prodornog tona koji šiklja i
pada kao raketa u seksualnoj noći, dok Ronaldova ruka miluje Babsin vrat a igla škripi i
ploča se dalje okreće a tišina koju sadrži svaka prava muzika postepeno se odvaja od zida,
razmiče se poput usana ili latica i izlazi ispod kauča.
– Ça alors 55 – reče Etjen.
– Da, Armstrongovo zlatno doba – reče Ronald preturajući po gomili ploča koje je
Babs odabrala. – Kao Pikasov period gigantizma, ako hoćeš. Sada su obojica postali dve
debele svinje. Kad samo pomislim da lekari pronalaze kojekakve kure za podmlađivanje...
Gnjaviće nas ova dvojica još dvadeset godina, videćeš.
– Nas neće – reče Etjen. – Mi smo ih već upucali u pravom trenutku, daj bože da i
mene upucaju kad dođe čas.

54 Louis Armstrong, Kortasar ga pominje kao ogromnog hronopija u knjizi Put oko dana za osamdeset svetova.
55 Fr.: »Tako, dakle«.
 – Kad dođe čas, sitnica, gotovo ništa ne tražiš – zevnu Oliveira. – No činjenica je da
smo im već zadali smrtni udarac. Ružom umesto metkom, ako tako možemo reći.
Produžava se samo navika i indigo. Kad pomislim da je Armstrong tek sada prvi put
gostovao u Buenos Airesu, ne možeš ni da zamisliš hiljade kretena uverenih da slušaju
nešto izuzetno, a Sačmo prosipa više trikova nego isluženi bokser eskivirajući pravi
okršaj, onako umoran i komercijalizovan pa ni najmanje ne mari za ono što čisto rutinski
otaljava dok nekoliko prijatelja koje cenim i koji bi pre dvadeset godina zapušili uši da im
je neko pustio Mahagony Hall Stomp, sada plaćaju i po nekoliko crvendaća za ložu da bi
slušali ove podgrejane folove. Doduše, i moja zemlja je jedno podgrejano foliranje, to valja
istaći uz puno nežnosti.
– Foliranje počev od tebe – reče Periko iza nekog rečnika. – Ovde samo slediš šablon
svih tvojih sunarodnika koji hrle u Pariz da steknu svoje sentimentalno vaspitanje. U
Španiji to se barem stiče u javnoj kući ili na koridi, coño.
– I kod vojvotkinje Pardo Basan 56 – reče Oliveira koji je opet zevao. – Inače, prilično
si u pravu, da znaš. Sada bi u stvari trebalo da sedim u Buenos Airesu sa Travelerom pa da
obrnemo koju pokericu. Samo, ti ga ne poznaješ. Ništa od toga ti ne znaš. Čemu onda
pričanje?

(–115)

56 Emilia Pardo Bazán (1851–1921), španska spisateljica čije je realističko delo imalo velikog uticaja na
nacionalnu književnost; napisala romane El cisne de Villamorta, Los pazos de Ulloa, La madre Naturaleza i
Insolacion y Morriña kao i više priča, i ogleda.
14

Iziđe iz ugla gde se beše zavukao, zakorači na deo poda dobro ga osmotrivši kao da
je potrebno izabrati mesto kuda će koračati, zatim oprezno primaknu i drugu nogu i na
dva metra od Ronalda i Babs poče da se skuplja dok se nije besprekorno smestio na pod.
– Pada kiša – reče Vong i pokaza prstom svetlarnik na tavanu.
Usporenim pokretom ruke Oliveira rastera oblak dima i zagleda se u Vonga s
prijateljskim zadovoljstvom.
– Srećan, neko ipak rešava da se nastani na nadmorskoj visini, samo se cipele i
kolena vide na sve strane. Gde je vaša čaša?
– Tu negde – reče Vong.
Na kraju se ispostavi da je čaša već puna i nadohvat ruke. Znalački prinesoše čaše
ustima i Ronald im pusti jednog Džona Koltrejna 57 koji nagna Perika da zastenje. Zatim im
pusti jednog Sidnija Bešea 58 iz doba Pariz-puslice, pomalo da bi se sprdao španskim
predrasudama.
– Da li je istina da pripremate knjigu o mučenju?
– Pa nije baš o tome – reče Vong.
– Nego o čemu?
– Znate, u Kini su imali drugačije shvatanje umetnosti.
– Znam. Svi smo mi čitali Kineza Mirboa. A da li je tačno da imate fotografije mučenja
izvršenih u Pekingu negde oko 1920?
– O, ne – odvrati Vong smešeći se. – Nejasne su, ne vredi ih pokazivati.
– Da li je tačno da najstrašniju nosite u novčaniku?
– An, ne – reče Vong.
– I da ste je pokazali nekim ženama u kafani?
– Strašno su navaljivale – reče Vong. – Najgore je to što ništa nisu shvatile.
– Da vidimo – reče Oliveira pružajući ruku.
Vong pogleda njegovu ruku i nasmeši se. Oliveira je bio isuviše pijan da bi insistirao.
Otpi još malo votke i promeni položaj. Staviše mu u ruku list presavijenog papira. Na
mestu Vonga se nalazio osmeh češirske mačke i neka vrsta uljudnog naklona kroz dim.
Stub je valjda bio visok dva metra ali je bilo osam stubova, samo to je bio jedan isti stub
osam puta ponovljen u četiri serije fotografija sa po dva snimka, a snimci se gledaju s leva
na desno i odozgo na dole, stub je ipak jedan te isti uprkos neznatnim razlikama u
fokusiranju, jedino su se menjali osuđenik vezan za stub, lica pomagača (bila je i neka žena
s leve strane) i položaj dželata, uvek malo ulevo iz obzira prema fotografu, kakvom

57 John Coltrane, saksofonista koji označava prelaz sa klasičnog na free jazz; svirao sa M. Dajvisom i T.
Mankom; otkrio Č. Parkera.
58 Sidney Bechet, klarinetista koji je posebno propagirao stil New Orleans a pročuo se i među ljudima izvan

sveta džeza izvođenjem poznate kompozicije »Mali cvet«.

američkom ili danskom etnologu sigurne ruke ali sa kodak aparatom iz dvadesetih godina,
sve u svemu prilično slabi snimci tako da su, izuzev druge slike na kojoj je poigravanje
noževima odlučilo o desnom uvu i gde se golo telo jasno vidi, sve ostale slike, što zbog krvi
koja obliva to telo, što zbog lošeg kvaliteta filma ili razvijanja, bile prilično slabe. Naročito
počev od četvrte, na kojoj je osuđenik samo tamna masa u kojoj se naziru otvorena usta i
vrlo bela ruka, dok su poslednje tri fotografije bile praktično istovetne izuzev položaja
dželata koji se na šestoj slici vidi nagnut kraj vreće sa noževima što ih baca nasumce (biće
da je u tome varao, jer da je počeo od najdubljih uboda...) a kada bi se čovek zagledao,
uvideo bi da je osuđenik još živ, jer mu se jedna noga krivi uprkos stezanju konopaca, dok
mu je glava zabačena unazad a usta i dalje otvorena, kineskoj istančanosti začelo treba
pripisati to što ima dovoljno strugotine na zemlji jer se bara nije širila nego je obrazovala
savršen oval oko stuba. »Sedma je ona kritična«, Vongov glas je dopirao kao odnekud
izdaleka kroz votku i dim, treba gledati pažljivo jer je krv tekla iz obe duboko zasečene
bradavice (između druge i treće slike), ali se videlo da je na sedmoj slici izvučen odlučujući
nož jer je izgledalo kao da se menja oblik razmaknutih butina, pa kada se fotografija
pogleda izbliza, uočava se da promena nije u butinama nego u preponama, da je na mestu
nejasne mrlje s prvog snimka neka rupa koja curi, nešto kao polni organ silovane
devojčice, iz koga po bedrima teče krv u mlazevima. Vong s razlogom prelazi preko osme
fotografije jer osuđenik više nije mogao da bude živ, nikome glava ne pada tako sa strane.
»Prema podacima kojima raspolažem, cela operacija je trajala sat i po«, svečano primeti
Vong. List papira je presavijen na četvoro, crni kožni buđelar se otvori i kao mali aligator
pojede ga kroz dim. »Doduše, Peking odavno nije ono što je nekada bio. Žao mi je što sam
vam pokazao nešto prilično primitivno, ali druga dokumenta ne mogu da se nose u džepu,
potrebna su objašnjenja, upućenost...« Glas je dopirao iz takve daljine da se činio kao
produžetak slika, kao tumačenje učenog obrednika. Odozgo ili odozdo Big Bil Bronzi 59
poče psalmodično da peva See, see, rider i sve se po običaju slivalo u jednu tačku; iz inače
nepomirljivih ravni sve se u tu tačku ulivalo a groteskni kolaž mora da se podešava
votkom i kantovskim kategorijama, tim sredstvima za umirenje a protiv svakog žešćeg
napada stvarnosti. Ili pak, gotovo kao uvek – zažmuriti i vratiti se natrag, pamučnom svetu
bilo koje druge noći pažljivo izvučene iz špila. See, see, rider, peva Big Bil, još jedan
pokojnik, see what you have done.

(–114)

59 Big Bill Broonzy, jedan od najvećih pevača tradicionalnog bluza i odlični gitarista.
15

Stoga je prirodno što se prisetio one noći pored kanala Sen-Marten kada su mu
predložili (za hiljadu franaka) da vidi film u kući nekog švajcarskog lekara. Ništa posebno,
neki hirurg Sila Osovine uspeo je da snimi vešanje sa svim pojedinostima. Ukupno dve
rolne i to bez tona. Ali izuzetna fotografija, garantovano. Može da se plati i na izlazu.
Trebalo mu je nekoliko trenutaka da odbaci predlog i da napusti kafanu sa
crnkinjom iz Haitija, inače prijateljicom švajcarskog lekara, ali je imao dovoljno vremena
da zamisli taj prizor i da se po običaju stavi na stranu žrtve. Da neko bude obešen još-i-
nekako, reči su izlišne, ali da taj neko još zna (a istančanost je mogla da bude u tome da
mu se kaže) da će kamera, radi užitka budućih ljubitelja, zabeležiti svaku njegovu grimasu
i svako njegovo grčenje... »Ma koliko hteo, nikad neću biti ravnodušan kao Etjen«, pomisli
Oliveira. » Stvar je u tome što držim do nečuvene ideje da je čovek stvoren za nešto drugo.
A onda, naravno... Jadne li alatke da se iskopa izlaz iz ove rupe«. Najgore je to što je
Vongove fotografije hladnokrvno razgledao samo zato što onaj koga su mučili nije bio
njegov otac, a osim toga već je proteklo četrdeset godina od pekinškog mučenja.
– Čuj – reče Oliveira Babs koja se vratila pored njega pošto se posvađala sa Ronaldom
koji je navaljivao da sluša Ma Reni 60 i glasno kudio Fee Volera 61 – prosto je neverovatno
kakva hulja može čovek da bude. Šta li je mislio Hristos u krevetu pre nego što bi zaspao?
Iznenada, usred osmeha usta ti se pretvaraju u dlakavog pauka.
– Hej – reče Babs. – Delirium tremens, ne, nikako. Ne dolazi u obzir u ovo doba.
– Sve je površno, malecka, sve je e-pi-der-mič-no. Slušaj, još kao dečko džapao sam
se sa rospijama iz familije, sa sestrama i ostalom žgadijom, čitavim rodoslovnim
đubretom. A znaš zašto? Pa zbog gomile budalaština, ali između ostalog i zato što je za te
dame svaki pogreb, kako su one govorile kad god bi neko odapeo u našem kraju, dakle
svaka sahrana za njih je bila važnija od ratnog fronta, od zemljotresa u kome strada deset
hiljada ljudi, eto tako nekako. Čovek je stvarno krelac, ali do te mere krelac da to ne možeš
ni da zamisliš, Babs, jer treba pročitati celog Platona, nekoliko crkvenih otaca i sve klasike
redom, a pored toga valja znati sve što se može znati o svemu saznatljivom i baš tada čovek
postaje toliki kreten da je kadar da uhvati svoju sirotu i nepismenu majku za rukav
šlafroka i da pobesni jer je mama krajnje zabrinuta zbog smrti suseda sa ćoška ili nećake
onog na trećem spratu. A čovek joj govori o zemljotresu u Bab-El-Mandebu ili o Vardarskoj
ofanzivi 62 pa umišlja da će nesrećnica moći makar apstraktno da saoseća sa poubijanim
pripadnicima tri roda iranske vojske...
– Take it easy – reče Babs. –Have a drink, soony, don't be such a murder to me. 63

60 Ma Rainey, »Majka bluza« je najstarija poznata džez pevačica koja je posebno uticala na B. Smit.
61 Fatls Waller, izuzetni klavirista iz Njujorka.
62 Reč je o reci Vardar u Makedoniji za vreme prvog svetskog rata.
63 Engl.: »Oladi malo. Popij nešto, dušo, nemoj mene da ugnjaviš«.
 – Sve se svodi na ono daleko od očiju... Čemu, reci mi, čemu to da našim čistunskim
dečaštvom posranih kretena lupimo starice po tikvi? Ljudi moji, pijan sam kao majka
zemlja. Odoh kući.
Ali bilo mu je teško da se odrekne toplog eskimskog pokrivača, a i dalekog i gotovo
ravnodušnog posmatranja Gregoroviusa u jeku ljubavnog intervjua sa Magom. Stresajući
se kao sipljiv pevac koji se opire čerupanju u ime nekadašnje muškosti, Oliveira odahnu
sa olakšanjem pošto prepozna temu Blue Interlude, ploču koju je nekada imao u Buenos
Airesu. Više se nije sećao imena izvođača, ali je znao da sviraju Ben Karter 64 i možda Ču
Beri 65. Dok je slušao teško jednostavnu solo partiju Tedija Vilsona 66, zaključi da je ipak
bolje da ostane do kraja. Vong je rekao da još pada kiša, padala je celog bogovetnog dana.
Ma to mora da je Ču Beri, osim ako nije Hokins glavom i bradom, ali ne, nije Hokins.
»Neverovatno kako svi siromašimo«, pomisli Oliveira gledajući Magu koja je gledala
Gregoroviusa koji je gledao vazduh. »Naposletku ćemo završiti u Bibliothèque Mazarine
da bismo ispisali kartice o mandragorama, ogrlicama Bantua ili uporednoj istoriji
makazica za nokte.« Zamisliti spisak ništavnosti, eto golemog posla da se makazice za
nokte ispitaju i temeljito upoznaju. Istorija makazica za nokte, dve hiljade jedinica da
bismo ustanovili da do 1675. nema pomena o toj dragocenoj napravi. Onda neko u Majncu
štampa sliku gospođe koja šeće nokte. To još nisu prave makazice, ali su im veoma slične.
U XVIII veku izvesni Filip Mek Kini patentira u Baltimoru prve makazice sa oprugom:
problem je rešen, prsti mogu da vrše pun pritisak kod sečenja nožnih noktiju, inače
izuzetno rožnatih, a makaze se automatski otvaraju. Pet stotina kartica, godinu dana rada.
Ako sada pređemo na izum zavrtnja ili na upotrebu glagola »gond« u književnosti na
jeziku pali iz VIII veka. Bilo šta može da bude zanimljivije od nagađanja šta to Maga i
Gregorovius razgovaraju. Treba pronaći neku barikadu, bilo šta, Benija Kartera, makazice
za nokte, glagol »gond«, drugu čašu, svečano nabijanje na kolac koje dželat znalački vrši
vodeći računa o svakoj pojedinosti, ili Čempiona Džeka Diprea 67 koji se izgubio u bluzu,
ali je bolje zabarikadiran nego on jer (a igla škripi li škripi)

Say goodbye, goodbye to whiskey

Lordy, so long to gin,
Say goodbye, goodbye to whiskey
Lordy, so long to gin.
I just want my reefers,
I just want to feel high again

U svakom slučaju, Ronald će se vratiti na Big Bil Bronzija vođen asocijacijama koje
je Oliveira poznavao i poštovao a Big Bil će im pričati o nekoj drugoj barikadi istim glasom
kakvim Maga verovatno sada pripoveda Gregoroviusu o detinjstvu u Montevideu, Big Bil
bez gorčine as a matter of fact.

They said if you white, you all right,

64 Benny Carter, alt saksofonista kao i Charlie Parker. Za razliku od E. Botera (V. Pogovor), koji smatra da se

junak Kortasarove priče »Tragač« zove tako da se inicijali u originalnoj grafiji podudare sa inicijalima
autorovog imena, Gustavo Dominguez je mišljenja da je Čarli Parker u priči prekršten u Džoni Karter na
osnovu imena Benija Kartera i Johnnyja Hodgesa koji je takođe svirao alt saksofon.
65 Chu Berry, tenor saksofon, svirao zajedno sa Roj Eldridžom.
66 Theodore (Teddy) Wilson, klavirista koga su upoređivali sa Hajnsom; pratio Bili Holidej.
67 Champion Jack Dupree, klavirista i pevač, ranije bokser u vreme velike depresije (otuda njegovo ime).
 If you brown, stick aroun',
But as you black
Mm, mm, brother, get back, get back, get back.

– Jasno mi je da nema svrhe – reče Gregorovius. – Uspomene mogu samo da izmene

najnezanimljiviju prošlost.
– Da, nema svrhe – reče Maga.
– Prema tome, ako sam vas zamolio da mi govorite o Montevideu, razlog je u tome
što ste vi za mene kao dama u kartama, sva prisutna ali bez zapremine. To vam kažem da
biste me razumeli.
– A Montevideo je zapremina... Pričam ti priču. Šta vi nazivate starim dobrim
vremenima? Sve što se meni desilo, desilo mi se juče, najdalje sinoć.
– Još bolje – reče Gregorovius. – Sada ste dama, ali ne iz karata.
– Za mene onda nije pre mnogo vremena. Onda je daleko, veoma daleko, ali ne pre
mnogo vremena. Nadstrešnice kod trga Idependensija, pa i ti ih znaš, Orasio, to je onaj
tužni trg sa prčvarnicama, sigurno se po podne desilo neko ubistvo a prodavci novina
ispod nadstrešnica uzvikuju naslove.
– I lutriju i sve zgoditke – dodade Orasio.
– Žena zaklana u Saltu, politika, fudbal...
– Pa brodić na redovnoj liniji Buenos Aires – Montevideo, pa rakijica Ankap. Lokalna
boja, nema šta.
– Mora da je strašno egzotično – reče Gregorovius nameštajući se tako da Oliveiri
zakloni pogled i bude više nasamo sa Magom koja je zurila u sveće i nogom pratila ritam.
– U Montevideu tada nije postojalo vreme – reče Maga. – Živeli smo tik uz reku u
ogromnoj kući sa dvorištem. Ja sam stalno imala trinaest godina, toga se jasno sećam.
Plavo nebo, trinaest godina, nastavnica u petom je bila razroka. Jednog dana zaljubim se
u plavokosog dečaka što prodaje novine na trgu. Na poseban način je izvikivao »Novine,
novine« od čega sam ovde osećala kao nešto šuplje... Nosio je duge pantalone ali nije imao
više od dvanaest godina. Tata nije radio, provodio je popodneva pijuckajući mate u
dvorištu. Majku sam izgubila kad mi je bilo pet godina, podigle su me tetke koje su posle
otišle. Kad mi je bilo trinaest godina u kući smo živeli samo tata i ja. To je pre bilo
sirotinjsko sklonište nego kuća. Živeo je tu neki Italijan, dve babe, jedan crnac sa ženom,
njih dvoje su se noću svađali a posle su svirali gitaru i pevali. Crnac je imao crvene
beonjače kao vlažna usta. Ja sam ih se pomalo gadila, radije sam se igrala na ulici. Kad bi
me otac zatekao na ulici, terao me unutra i tukao. Jednog dana, dok me otac tukao,
primetila sam da crnac kradom posmatra kroz odškrinuta vrata. Isprva nisam shvatala,
izgledalo mi je kao da se češe po nozi, nešto je radio rukom... Tata je bio isuviše zauzet
šibajući me kaišem. Čudo jedno kako možemo da odjednom izgubimo bezazlenost ne
sluteći da nastupa drugačiji život. Te večeri, crnac i crnkinja su u kuhinji pevali do kasno
u noć, ja sam bila u svojoj sobi, toliko sam dugo plakala da sam strašno ožednela ali nisam
htela da iziđem. Tata je pio mate pred vratima. Vi ne možete da zamislite kako je bilo
vruće, svi ste vi iz hladnih zemalja. To je posebno ona vlaga pored reke, izgleda da je u
Buenos Airesu još gore, Orasio kaže da je mnogo gore, možda, ja ne znam. Te noći sam
osećala da mi se haljina lepi za kožu, svi su neprekidno pili mate, u dva-tri navrata sam
izišla da pijem vodu sa česme u dvorištu među muškatlama. Činilo mi se da je voda iz te
slavine hladnija. Nije bilo nijedne zvezde, muškatle su oporo mirisale, to su proste, prelepe
biljke, trebalo bi da pomilujete list muškatle. U drugim sobama svetla su već bila pogašena,
tata je otišao do radnjice ćoravog Ramosa, ja sam unela stoličicu, mate i prazan čajnik koji
je on uvek ostavljao pored vrata i koji su nam stalno krali oni lezilebovići iz susednog
dvorišta. Sećam se da je izvirio mesec kad sam prešla preko dvorišta, zastala sam da ga
pogledam, mesec je uvek izazivao u meni neku jezu, lice sam namestila tako da me mogu
videti sa zvezda, verovala sam u te priče, imala sam tek trinaest godina. Zatim sam još pila
sa česme i vratila se u svoju sobu na spra tu; do nje se stizalo gvozdenim stepenicama gde
sam jednom, u devetoj godini, uganula gležanj. Baš kada sam krenula da upalim sveću na
noćnom stočiću, neka me topla ruka zgrabi za rame, čula sam da se vrata zatvaraju, druga
ruka mi zapuši usta i tada sam osetlila vonj ustajalog znoja. Crnja me svuda pipkao i
šaputao mi na uvo, balavio mi je lice, cepao mi haljinicu a ja nisam mogla ništa da uradim,
čak ni da vičem, jer sam znala da će me ubiti ako pisnem, a nisam htela da me ucmeka, sve
je bolje nego to, smrt je najgora uvreda i najveća budalaština. Što me gledaš tako, Orasio?
Pričam mu kako me je silovao onaj crnac iz sirotinjskog skloništa, Gregorovius želi da zna
kako sam živela u Urugvaju.
– Ispričaj mu do tančina – reče Oliveira.
– Oh, dovoljna je i opšta predstava – primeti Gregorovius.
– Nema opštih predstava – odbrusi Oliveira.

(–120)
16

– Već je skoro svitalo kad je napustio sobu, a ja više nisam imala snage ni da plačem.
– Gad – reče Babs.
– Pa, Maga je uveliko zaslužila takvu počast – zaključi Etjen. – Jedino je, kao i obično,
čudnovat taj vražji raskid oblika i sadržine. U svemu što si ispričala mehanizam je gotovo
isti kao između dvoje zaljubljenih, među kojima je otpor doduše manji, a valjda i
agresivnost.
– Poglavlje osmo, odeljak četvrti, pasus A – reče Olivera. – »Presses Universitaires
Françaises«.
– Ta guele 68 – odbrusi Etjen.
– Ukratko – zaključi Ronald – bilo bi vreme da čujemo nešto kao Hot and Botherd. 69
– Baš prikladan naslov za Magina sećanja – reče Oliveira puneći sebi čašu. – Uglješa
je bio junačina, nema šta.
– Nije smešno – obrecnu se Gregorovius.
– Sami ste čačkali, brajko moj.
– A vi ste se naroljali, Orasio.
– Naravno. Ovo je veliki trenutak, čas prisebnosti. Ti bi, curice, trebalo da se zaposliš
na nekoj gerontološkoj klinici. Pogledaj Osipa, tvoje zabavne uspomene su ga podmladile
barem za dvadeset godina.
– Dobio je ono što je tražio – reče ozlojeđeno Maga. – Neka sada ne kaže da mu nije
po volji. Sipaj, votku, Orasio.
Ali nije izgledalo da je Orasio voljan da se i dalje petlja između Mage i Gregoroviusa
koji je mrmljao u prazno neka objašnjenja. Mnogo je glasniji bio Vongov glas. Vong se
nudio da skuva kafu, vrelu otrovnjaču po tajnom receptu kazina u Mentonu. Klub
jednodušno pristade i zapljeska. Ronald nežno poljubi etiketu neke ploče, zavrte je i na
nju svečano stavi iglu. Za časak ih je mašina Elington 70 sve raznela moćnim nadmetanjem
trube i Babija Kuksa 71, pa tankoćutnim ubacivanjem Džonija Hodžsa te kreščendom kao
od šale (ali ritam je ipak postajao tvrd posle trideset godina; iako još gipkih pokreta, tigar
je već ostareo), a onda, među napetim i ujedno otkočenim riffs – malo retko čudo: Swing,
dakle jesam. Naslanjajući se na eskimski pokrivač, posmatrajući zelene sveće kroz čašu
votke (išli smo da gledamo ribe na Ke de la Mežisri), prosto se nametala pomisao da ono
što nazivamo stvarnošću možda zaslužuje podrugljivu Djukovu rečenicu It don't mean a
thing if it ain't that swing, no zašto je Gregoroviusova ruka prestala da miluje Maginu kosu,

68 Fr.: »Ne seri«.

69 Hot and Bothered, istorijski snimak Djuka Elingtona koji je britanski kompozitor C. Lambert uporedio sa
najboljim Ravelovim i Stravinskijevim delima.
70 Duke Ellington, klavirista i tvorac velikog džez orkestra; komponovao je preko 450 delà od kojih mnoga

su antologijska.
71 Baby Cokx, solista.
eno ga, jadni Osip, pokisao je kao miš, bezmerno je potišten onim davnim razdevičenjem,
žalosno je videti ga kako se snuždio u atmosferi kada muzika uklanja sve stege kao da veze
neko zajedničko disanje, spokoj jednog jedinog ogromnog srca koje kuca za sve i sve ih
prima. A sada jedan napukli glas krči sebi put kroz izlizanu ploču, upućuje nehotice stari
renesansni poziv, predlaže drevnu anakreontsku tugu, jedno carpe diem Čikago 1929.

You so beautiful but you gotta die some day

You so beautiful but you gotta die some day
All I want's a little lovin'before you pass away

Ponekad se dešava da se reci mrtvih podudare s mislima živih (ako su uopšte jedni
mrtvi a drugi živi). You so beautiful. Je ne veux pas mourir sans avoir compris pourquoi
j'avais vécu. 72 Bluz, Rene Domal, Orasio Oliveira, but you gotta die some day, you so
beautiful but – i zato je Gregorovius nastojao da upozna Maginu prošlost, da bi manje
umirao onom smrću unazad koju predstavlja neznanje o minulim stvarima, da bi je
»fiksirao« u svom sopstvenom vremenu, you so beautiful but you gota, da ne bi ljubio
utvaru koja dozvoljava da joj on miluje kosu pod zelenim osvetljenjem, jadni Osip, kako li
se sedeljka završava rđavo po njega, sve je tako neverovatno, cipele Gija Monoa, but you
gotta die some day, crnac Ireneo (kasnije, kada se Maga bude otkačila, ispričaće mu i za
Ledesmu i za one protuve u karnevalskoj noći, čitavu montevideansku sagu). S ledenim
savršenstvom Eri Hajns 73 najednom poče da izvodi prvu varijaciju I ain't got nobody pa je
čak i Periko, udubljen u neke drevne spise, podigao glavu da sluša, Maga je položila glavu
na Gregoroviusovo bedro i zagledala se u parket, u komad turskog ćilima, u crvenu nit koja
se gubila u sokli, u praznu čašu pored noge od stola. Pušilo joj se, ali ne znajući zašto nije
htela da traži cigaretu od Gregoroviusa a ni od Orasija, premda je znala zašto neće da
zaište od Orasija, nije htela da ga pogleda u oči i da on opet prsne u smeh sveteći joj se što
se prilepila uz Gregoroviusa i čitave večeri nijednom nije došla do njega. Onako
iznemogloj padale su joj na pamet uzvišene misli, odlomci pesama koje je prihvatala da bi
se osećala u samom srcu artičoke, s jedne strane I an’t got nobody, and nobody cares for
me, što nije baš tačno jer su barem dvojica prisutnih bili utučeni zbog nje, a istovremeno
pesma Sen-Džon Persa, otprilike Tu est là, mon amour, et je n’ ai lieu qu’ en toi, 74 u koju se
Maga sklanjala pripijajući se uz zvuk lieu, uz zvuk Tu est là, mon amour, meko prihvatanje
fatalnosti traži da se sklope oči i da se telo doživi kao dar, nešto što bilo ko može da uzme
i da ukalja, a i da uzbudi kao Ireneo, a Hajnsova muzika da se podudari sa crvenim i plavim
mrljama koje su joj titrale s unutrašnje strane kapaka a koje su se zvale, mada nije znala
zašto, Volana i Valene, levo Volana (and nobody cares for me) Volana koja se mahnito
okreće, gore Valene, Valene lebdi poput zvezde pjerodelafrančeskovske plave boje, et je
n'ai lieu qu'en toi, Volana i Valene, Ronald nikad neće moći da svira klavir kao Eri Hajns, u
stvari Orasio i ona bi morali da nabave ovu ploču i da je uveče slušaju u mraku, da nauče
da se vole uz te muzičke fraze, te duge nemirne nežnosti, I ain't got nobody po leđima, po
ramenima, prsti po potiljku, nokti se uvlače u kosu pa se lagano izvlače, jedan vihor na
kraju i Valene se stapao sa Volana, tu est là, mon amour and nobody cares for me, Orasio je
tamo ali niko ne mari za nju, niko je ne miluje po kosi, Valene i Volana su nestali a kapci

72 Engl. : »Ti si tako lepa ali ćeš jednog dana umreti« ; fr. : » Neću da umrem a da ne znam zašto sam živeo«.
73
Earl Hines, Kortasar je rekao da bi njegov lik Luka pred smrt zatražio dve stvari: poslednji Mocartov
kvintet i Hajnsovu solo deonicu u temi I ain't got nobody, a ako mu se ne mogu ispuniti obe želje, Luka će se
zadovoljiti deonicom solo klavira.
74 Fr.: »Ti si tu, ljubavi moja, a ja postojim samo u tebi«.
su se zaboleli od silnog pritiskanja, čulo se kako Ronald priča, a onda miris kafe, ah,
okrepljujući miris kafe, mili Vong, Vong, Vong.
Ona se uspravi i pogleda Gregoroviusa, a on je delovao skrušeno i aljkavo. Neko joj
dodade šoljicu.

(–137)
17

– Ne volim da pričam o njemu tek da bi se pričalo – reče Maga.

– U redu – složi se Gregorovius. – Samo sam pitao.
– Mogu da govorim i o nečem drugom ako je vama stalo da nekoga slušate.
– Ne budite zli.
– Orasio je kao slatko od gvajabe – reče Maga.
– Kakvo je to slatko od gvajabe?
– Orasio je kao čaša vode u oluji.
– Ah – reče Gregorovius.
– Trebalo je da se rodi u ono doba koje madam Leoni pominje kada se malko nacvrca.
U doba kada je svako bio spokojan, kad su tramvaje vukli konji a ratovi se vodili na bojnom
polju. Nije bilo lekova protiv nesanice, kaže madam Leoni.
– Krasno zlatno doba – reče Gregorovius. – I u Odesi sam slušao o takvim vremenima.
Moja romantična mati s raspletenom kosom... Gajili su ananas, na balkonima, noću nisu
bile potrebne pljuvaonice, prosto milina božja. Samo ja ne vidim Orasija u takvom sticaju
prilika.
– Ni ja, ali bio bi manje tužan. Ovde ga sve boli, čak mu i aspirin zadaje bol. Časna reč,
sinoć sam ga naterala da popije aspirin jer ga je boleo zub. Uzeo ga je i razgleda, teško se
rešavao da ga proguta. Rekao mi je veoma čudne stvari, da je nezdravo uzimati stvari koje
čovek ne poznaje, stvari koje su drugi izmislili da bi umirili druge stvari koje su takođe
nepoznate... Znate i sami kakav je kad počne tako.
– Ponovili ste više puta reč »stvar« – primeti Gregorovius. – Nije otmeno ali zauzvrat
dobro pokazuje što se događa sa Orasijom. On je očigledno žrtva predmetnosti.
– Šta je to predmetnost? upita Maga.
– Predmetnost je ono neprijatno osećanje da tamo gde se završava naša uobraženost
počinje naša kazna. Žao mi je što upotrebljavam apstraktni, gotovo alegorijski jezik, ali
hoću reći da je Oliveira patološki osetljiv na ono što mu nameću okolina, svet u kome
živimo, sudba koja mu je dodeljena, da se učtivo izrazim. Ukratko, on ne trpi date
okolnosti. Ili još kraće, njega boli svet. Vi ste to naslutili, Lusija, pa dirljivo i bezazleno
zamišljate da bi Oliveira bio srećniji u nekoj od džepnih Arkadija koje izmišljaju madam
Leoni i njoj slične, da i ne govorim o svojoj majci, onoj u Odesi. Jer vi ipak, nadam se, niste
poverovali u onu priču o ananasu.
– Ni za pljuvaonice – reče Maga. – Teško je i verovati.
Giju Monou dođe da se probudi baš kada su se Ronald i Etjen dogovarali da slušaju
Dželija Rola Mortona 75; otvarajući jedno oko, zaključi da se Gregoroviusova leđa ocrtavaju
naspram svetlosti zelenih sveća. Sav se stresao, zelene sveće viđene s kreveta izgledale su
mu neprijatno, kiša na svetlarniku se čudno mešala sa ostacima snoviđenja, sanjao je neko

75 Jelly Roll Morton, klavirista i dirigent, jedan od najvećih pobornika stila New Orleans.
besmisleno ali sunčano mesto kojim se Gabi šetala naga i bacala mrvice hleba golubovima
dozlaboga glupavim i velikim kao patike. »Boli me glava«, reče Gi za sebe. Dželi Rol Morton
ga nije ni najmanje zanimao mada je bilo zabavno slušati kišu na svetlarniku i Dželija Rola
kako peva: Stood i a corner, with her feet soaked and wet... 76, verovatno bi Vong smesta
postavio neku teoriju o stvarnom i poetskom vremenu, no, da li je tačno da je Vong
pomenuo kafu? Gabi hrani golubove; Vong, Vongov glas se uvlači među Gabine noge dok
gola stoji u bašti sa drečavim cvećem i kaže: »Prema tajnom receptu iz kazina u Mentonu«.
Vrlo je moguće da se Vong ipak pojavi s posudom kafe.
Dželi Rol je za klavirom blago davao takt nogom u nedostatku boljih udaraljki. Dželi
Rol je pevao Mamie's Blues, klatio se lagano i netremice gledao u tavanicu, u muvu koja ide
tamo-amo ili u neku mrlju koja ide tamo-amo u očima Dželija Rola. Two-nineteen done
took my baby away... A život i jeste to; vozovi koji odvoze i dovoze ljude, a čovek stoji na
uglu ulice mokrih nogu slušajući vergl i grohotan smeh što pipka žućkasta stakla dvorane
za koju se nema uvek love. Two-nineteen done took my baby away... Babs se u životu toliko
navozala vozovima, volela je da putuje vozom ako je na kraju čeka dasa, ako joj Ronald
prelazi rukom preko kukova, nežno kao sada, crtajući joj muziku po koži, Two-saventeen'll
bring her back some day, naravno, jednog dana drugi voz će je odvesti natrag, ali ko zna da
li će Dželi Rol biti na tom peronu, za tim klavirom, u tom času kad je pevao bluz iz
repertoara Mami Dezdjume, kiša na nekom pariskom svetlarniku u jedan posle ponoći,
mokre noge i kurva koja mrmlja If you can't give a dollar, gimme a lousy dime 77. Babs je
svojevremeno govorila nešto slično u Sinsinatiju, sve žene su bar jednom negde rekle tako
nešto, čak i u kraljevskoj postelji, a Babs je imala posebnu predstavu o kraljevskim
posteljama, ali svejedno, neka žena je svakako morala reći If you can't give a million, gimme
a lousy grand 78, to je pitanje razmera, no zašto Dželijev klavir cvili poput te kiše što je
probudila Gija i rasplakala Magu, a taj Vong nikako da stigne sa kafom.
– Ovo je previše – reče Etjen i uzdahnu. – Ne znam kako uopšte podnosim to đubre.
Uzbudljivo je, ali opet je đubre.
– Jasno je da nije neka Pizanelova medalja – podrugnu se Oliveira.
– A ni boktepita koje Šenbergovo delo, stav taj i taj – reče Ronald. – Zašto si mi onda
to tražio? Osim pameti, tebi nedostaje i saosećanje. Jesi li ikada stajao noću u vodi? Dželi
Rol jeste, vidi se kad peva, to je poznato, stari moj.
– Ja bolje slikam kad su mi noge suve – odvrati Etjen. – I nemoj mi poturati folove
Vojske spasa. Bolje bi bilo da staviš nešto pametnije, recimo neki solo Sonija Rolinsa 79.
Ljudi sa Zapadne obale bar podsećaju na Džeksona Poloka ili na Tobija, vidi se da su već
izišli iz doba mehaničkog klavira i kutije akvarela.
– Još će i da poveruje u napredak umetnosti – reče Oliveira i zevnu. – Nemoj da ga
slušaš, Ronalde, nego de slobodnom rukom izvadi ploču Stack O’Lee Blues, ima jedan
klavirski solo koji nije za bacanje.
– Ono o napretku umetnosti su bajate budalaštine – primeti Etjen. – Ali u džezu, kao
i u svakoj umetnosti, postoji čitava silesija ucenjivača. Jedno je muzika koja može da se
prevede u osećanje, a drugo je osećanje koje hoće da se izdaje za muziku. Očinska bol u fa
sostenuto, sarkastičan smeh u žutom, ljubičastom i crnom. Ne, sinko, umetnost počinje ili
dalje ili bliže, ali nikad nije to.

76 Engl.: »Stajala je na uglu a noge joj mokre i hladne«.

77 Engl.: » Ako ne možeš da mi daš jedan dolar, daj mi neku ušljivu paru«.
78 Engl.: »Ako ne možeš da mi daš jedan dolar, daj mi pravu stvar«.
79 Sonny Rollins, tenor saksofonista, često je prekidao svoju karijeru.
 Kao da niko nije mario da mu protivreči jer se Vong brižno pojavljivao sa kafom a
Ronald je, slegnuvši ramenima, već puštao Waring’s Pennsylvanians pa je iz užasne škripe
dopirala tema kojoj se Oliveira divio, anonimna truba a zatim klavir, kroz dim izdrndanog
fonografa i žalosnog snimka jeftinog orkestra kao iz nekog prepotoplja pre džeza, kao da
je iz tih starih ploča, showboatsa i noći Storivila nastala univerzalna muzika ovog veka,
nešto što ljude zbližava više i bolje od esperanta, UNESKA ili avio-kompanija, muzika
dovoljno primitivna da dosegne univerzalnost a dovoljno dobra da otpočne sopstvenu
istoriju sa raskolima, odricanjima i jeresima, sa svojim čarlstonom, svojim blek-botom,
svojim šimijem, svojim fokstrotom, svojim stompom, svojim bluzom, ako već treba
usvojiti razvrstavanja i odrednice, stil taj i taj, sving, bibap, kul, od romantizma do
klasicizma i natrag, hot i misaoni džez, muzika-čovek, muzika sa istorijom, za razliku od
isprazne životinjske muzike za igru, polka, valcer, argentinska samba, muzika zahvaljujući
kojoj se ljudi upoznaju i zavole u Kopenhagenu kao i u Mendosi ili u Keptaunu, muzika
koja zbližava mladiće s pločama pod miškom, koja im nudi imena i melodije kao šifre da
se upoznaju, udube i da budu manje usamljeni među kancelarijskim šefovima, u
porodicama i beskrajno gorkim ljubavima, muzika koja dopušta sva maštanja i sve ukuse,
kolekciju afonskih ploča od 78 obrtaja sa Fredijem Kepardom 80 ili Bankom Džonsonom 81,
reakcionarnu eskluzivnost Diksilenda, akademsku specijalizovanost Biksa Bajderbeka ili
skok u veliku pustolovinu Teloniusa Manka 82, Horasa Silvera ili Teda Džonsa, kičerozne
pasaže Erola Garnera 83 ili Arta Tajtuma 84, pokajanja i odbacivanja, ljubav prema malim
sastavima, tajanstvene snimke pod pseudonimima i nazivima koje nameću diskografske
kuće, ili trenutni hir, te čitavu tu subotnju masoneriju u studentskoj gajbi ili u jazbini
kakvog podruma sa devojkama koje više vole da igraju uz Star Dust ili When your man is
going to put you down, sa devojkama koje blago i nežno mirišu na parfem, kožu i toplotu,
sa curama koje u sitne sate puštaju da ih ljube kad zasvira The blues with a feeling i tada
se gotovo ne igra, samo se stoji i njiše, sve je mutno, prljavo, jadno i svaki bi mladić želeo
da strgne one tople grudnjake dok ruke miluju neka leđa a devojke drže poluotvorena usta
i već se prepuštaju slatkoj strepnji i noći, tada se izdiže jedna truba i povaljuje ih umesto
svih muškaraca, uzima ih jednom vrućom frazom i obara ih kao pokošenu travu u naručje
partnera, te nastaje trka u mestu, skok u noćnu svežinu nad gradom, sve dok ih minuciozni
klavir ne povrati, iznurene, pomirene sa sobom i još uvek device do naredne subote, a sve
to uz muziku koja zastrašuje punjene papige po ložama, one koji smatraju da ništa nije
istina ako nema štampanih programa i razvodnica, takav je život, a džez je kao ptica koja
se seli, iseljava, useljava ili preseljeva, ona je preprekoskakačica, carinopobegulja, nešto
što teče i širi se, ove noći u Beču peva Ela Ficdžerald, u Parizu Keni Klark 85 otvara jednu
cave a u Perpinjanu se praćakaju prsti Oskara Pitersona 86, dok je sveprisutni Sačmo svuda,
kako ga je bog dao, u Birmingemu, Varšavi, Milanu, Buenos Airesu, Ženevi, po celom svetu,
on je neizbežan, on je kiša, hleb i so, nešto što ne haje za nacionalne obrede, za
nepovredivost tradicije, za jezik i folklor – to je oblak bez granica, uhoda vazduha i vode,
arhetipski oblik, nešto od ranije, odozdo, što miri Meksikance sa Norvežanima, Ruse sa
Špancima, pripaja ih tamnom, središnjem i zaboravljenom ognju, nespretno i grubo, pa ih
volšebno vraća izneverenom poreklu, pokazuje im da je možda bilo i drugih puteva i da

80 Freddie Keppard: trubač iz Nju Orliensa koji je nastupao u Čikagu, malo je ploča ostalo za njim.
81 William Geary (Bunk) Johnson, trubač iz Nju Orliensa.
82 Thelonius Monk, klavirista iz Njujorka koji se usredsređuje na ritam.
83 Erroll Garner, veliki swing klavirista i pevač.
84 Art Tatum, veliki virtuoz na klaviru.
85 Kenny Clarke, bubnjar i jedan od nosilaca bopa.
86 Oscar Peterson, sjajni klavirista i pedagog iz Kanade.
onaj kojim su pošli nije jedini ni najbolji, ili pak da je možda bilo drugih puteva i da onaj
kojim su pošli jeste najbolji, ali da je možda ipak bilo i drugih puteva, primamljivih da se
njima krene, ali da nisu njima pošli ili su pošli polovično, da je čovek uvek nešto više od
čoveka i nešto manje od čoveka, više od čoveka jer sadrži ono što džez nagoveštava,
naznačava pa i najavljuje, a manje od čoveka jer je od te slobode napravio estetsku ili
moralnu igru, šahovsku tablu na kojoj je sebi namenio da bude laufer ili konj, definiciju
slobode kakva se uči po školama, baš po školama u kojima se nikada ništa ne nauči niti će
ikada decu učiti da savladaju prvi takt regtajma ili prvu frazu nekog bluza i tako dalje.

I could sit right here and think a thousand miles away,

I could sit right here and think a thousand miles away,
Since I had the blues this bad, I can't remember the day...

(–97)
18

Ništa nije dobijao time što se pitao šta to radi tu, u to doba noći, s tim ljudima, s
dragim prijateljima tako nepoznatim juče i sutra, s ljudima koji su samo beznačajne
prigode u mestu i u trenu. Babs, Ronald, Osip, Dželi, Rol, Akhenaton 87 – u čemu je razlika?
Iste senke za iste zelene sveće. Rokanje na vrhuncu. Sumnjiva, ubitačno žestoka votka.
Da je moguće zamisliti neko opšte premeštanje i shvatiti Klub, shvatiti Cold Wagon
Blues, shvatiti Maginu ljubav, svaki končić koji viri iz stvari i stiže do njegovih prstiju,
svaku lutku na koncima i svakog majstora koji njome upravlja, da je sve to mogućno
shvatiti kao neku epifaniju, ali ne kao simbol neke drugačije, možda i nedostižne
stvarnosti, nego kao podsticaj (kakav rečnik, kakva bestidnost); shvatiti sve njih kao
razmeđe na stazi za trku u koju on treba odmah da jurne odlepljujući se od eskimskog
krzna koje je divno toplo, gotovo mirišljavo i tako eskimsko da prosto plaši, pa da onda
iziđe sa staze, da iziđe na stepenište, da siđe, da siđe sam, da izađe na ulicu, da izađe sam,
da počne da korača, da korača sam, do ugla, do usamljenog ugla, do Maksove kafane, do
usamljenog Maksa, do svetiljke u Ulici Belšas gde... gde sasvim sam. Pa onda da možda
počne od tog trenutka.
Ali sve na me-ta-fič-kom planu. Zato što za Orasi ja, reči... To jest, reči, za Orasija...
(pitanje već sažvakano tokom mnogo neprospavanih noći.) Pa da uzme Magu za ruku, da
je povede po kiši kao da je ona dim cigarete, nešto kao deo njega po kiši. Da opet vodi
ljubav s njom, ali ovog puta pomalo i zbog nje, ne više samo zato da on nauči olako
nevezivanje, odbijanje koje možda prikriva jalovost samog tog napora, napora puvala koje
predaje algoritmove na visokoj školi za učene pse ili pukovničke ćerke. Kada bi sve to, ta
jutarnja kaša koja počinje da se lepi za svetlarnik, to tužno Magino lice što gleda
Gregoroviusa što gleda Magu što gleda Gregoroviusa, Struttinʼ with some barbecue, ta Babs
koja opet tiho plače, skrivena iza Ronalda koji ne plače ali mu je lice pokriveno slepljenim
dimom i votkom pretvorenom u potpuno svetački oreol, Periko hispanski fantom na
hoklici od nipodaštavanja i nagomilane stilistike, dakle, kada bi sve to moglo da se
premesti iz sebe i u sebi, kad sve to ne bi bilo, kad sve to u suštini ne bi bilo nego bi se
nalazilo tako da neko (svejedno ko, sada on jer je taj koji misli, u svakom slučaju taj koji
može pouzdano znati da u tom trenutku misli, ehej, Dekarte stari drkadžijo! ) da neko ko
grize a naročito čupa ne zna se tačno šta, ali čupa do koske, da taj neko iz svega toga skoči
na zrikavca mira, na cvrčke mirenja i uđe kroz neka vrata u neki vrt, u alegorijski vrt za
druge, kao što su mandale alegorične za druge, pa kad bi se u tom vrtu mogao ubrati cvet
i kada bi taj cvet bio Maga, Babs ili Vong, ali time već objašnjeni i da to sobom objašnjavaju,
tako da se iznađu izvan svojih figura u Klubu, vraćeni sebi, izvučeni iz sebe tako da se
najzad iz sebe pomaljaju, no možda je sve to samo čežnja za zemaljskim rajem, ideal
čistote, samo što mu čistota dođe kao neizbežni plod uprošćavanja, leti laufer, lete topovi,
skače skakač, padaju pešaci a na šahovskoj tabli, golemi poput antracitnih lavova, ostaju

87Akhenaton je ime koje je za sebe uzeo Amenhotep IV (1364–1352), veliki vladar i reformator egipatske
religije.
jedino kraljevi praćeni najčistijim, najpouzdanijim i najsavršenijim delom vojske, u osvit
će se lomiti presudna koplja, saznaće se usud, nastupiće mir. Čistota kao u parenju
aligatora a ne neka čistota iz oh marija majko moja prljavih nogu, čistota krova od škriljaca
sa golubovima koji se naravno seru na glave razbesnelih gospođa, a tu je i veza rotkvica,
čistota... Orasio, Orasio, molim te.
Čistota.
(Dosta: Otiđi. Idi u hotel, istuširaj se, čitaj »Zvonara Bogorodične crkve« ili »Vučice
iz Maškula«, 88 istrezni se. Ni manje ni više nego izlaženje iz sebe, ej.)
Čistota. Odvratna reč. Na početku či a na kraju ta. Zamisli samo. Šta bi iz svega ovoga
iscedio Brise. Zašto plačeš? Ma ko plače?
Shvatiti to či kao epifaniju. Damn the language. Shvatiti. Ne dokučiti, nego – shvatiti.
Slutnja da se raj može povratiti. Nije moguće da smo na svetu zato da ne bismo mogli biti.
Brise? Čovek potiče od žabe... Blind as a bat, drunk as a butterfly, foutu, royalement foutu
devant les portes quet-être... (Komad leda na potiljak, pa na knjavanje. Pitanje: Džoni Dods
ili Albert Nikolas? Dods, sto posto. Napomena: upitati Ronalda). Rđav stih doleće iz
svetlarnika: »Pre padanja u ništavilo sa poslednjim popuštanjem srčanog mišića...« Jaka
stvar. The doors of perception, by Aldey Huxdous. Get yourself a tiny bit of mescalina,
brother, the rest is bliss and diarrhoea. 89 No budimo ozbiljni (da, to je Džoni Dods, do
potvrde se dolazi posrednim putem. Bubnjar ne može biti niko drugi nego Zulti Singlton,
prema tome klarinet vozi Džoni Dods, džezologija, deduktivna nauka, krajnje pristupačna
posle četiri ujutro. Ne preporučuje se gospodi i sveštenstvu). Budimo ozbiljni, Orasio, pre
nego što se postepeno ispravimo, ustanemo i uputimo prema ulici, zapitajmo se sa dušom
na vrhu ruke (Vrh ruke? Na dlanu jezika, ili tako nekako, toponimija, deskriptološka
antologija, u dva toma sa i-lus-tra-ci-ja-ma) zapitajmo se da li poduhvat treba izvesti
odozgo ili odozdo (izvrsno, sasvim razgovetno mislim, votka zakucava misli kao leptire u
kutiji. A je A, a rose is a rose is a rose. April is the cruellest month, svaka stvar na svome
mestu i jedno mesto za svaku ružu je ruža je ruža...)
Uh. Beware of the Jabberwocky my son. 90
Orasio skliznu još malo i veoma jasno vide sve što je želeo da vidi. Nije znao da li
poduhvat treba izvesti odozgo ili odozdo, da bi koncentracijom svih moći ili pre kao u
ovom trenutku, dok je ovako razliven i tečan, otvoren za svetlarnik, za zelene sveće, za
Magino lice tužnog jagnjeta, za Ma Reni koja peva Jelly Beans Blues. Pre ovako, pre
raspršen i prijemčiv, sunđerast kao što sve postaje sunđerasto čim se ugleda duže i pravim
očima. Nije bio toliko pijan da ne bi osetio da je svoju kuću razneo u paramparčad, da u
njemu ništa nije na svom mestu ali istovremeno – to je tačno, čudesno tačno – istovremeno
su na podu ili na tavanici, ispod kreveta ili u nekom lavoru, plutale zvezde ili parčići
večnosti, pesme poput sunca, golema lica žena i mačaka u kojima plamti neobuzdanost
njihovog soja i to u mešavini đubreta i ljuspica od žada od kojih su im sačinjeni jezici gde
se reči danonoćno prepliću u nezadrživom naletu mrava protiv stonoga, gde psovka sa
suštinom a jasna predstava sa najgorim žargonom. Nered likuje i trči po sobama, rasute
kose i pokidanih pramenova, staklastih očiju, ruku punih rasparenih špilova, poruka bez

88 Vučice iz Maškula. delo A. Dime oca.

89 Vrata opažanja koja treba otvoriti.
90 Citat čuvene pesme L. Karola napisane onim što strukturalna lingvistika naziva content-words, odn.

rečima koje mogu da budu nabijene leksičkim značenjima i onda kada su, za razliku od form-words, potpuno
izmišljene, samo ako se morfološki i sintaksički uklapaju u otvorene glagolske, pridevske i imeničke
skupove. Ova postavka može da se odnosi i na »gliglijski« u Školicama mada su Kortasarove pobude prilikom
stvaranja izmišljenog jezika bitno drugačije od onih koje je imao autor nonsense stihova.
zaglavlja i potpisa dok se na stolovima supa hladi u tanjirima a pod je zastrt razbacanim
pantalonama, trulim jabukama i umrljanim zavojima. Sve to najednom buja i pretvara se
u nesnosnu muziku preko tapaciranog muka urednih domova u kojima stanuju njegovi
uvaženi rođaci, sred meteža u kome prošlost nije kadra da pronađe dugme od košulje a
sadašnjost se brije komadićima stakla u nedostatku brijača koji je zakopan u neku saksiju,
sred vremena koje se širi poput jedra na vetru a čovek diše do iznemoglosti, oseća da živi
do bezumlja već time što posmatra okolnu zbrku i pita se da li išta od toga ima smisla.
Svaki nered se opravdava ako teži da iziđe iz sebe, možda se kroz ludilo može dospeti do
razuma koji neće biti onaj razum čiji je nedostatak ludilo. »I to od nereda ka redu«, pomisli
Oliveira. »Dobro, ali koji to red neće ličiti na najodurniji, najužasniji, najnezdraviji nered?
Red bogova zove se ciklon ili leukemija, red pesnika zove se anti-materija, tvrdi prostor,
cveće od drhtavih usana. Zbilja sam se naljoskao, mila majko, valja ići pravo u krevet.«
Maga je plakala, Gi beše nestao, Etjen je upravo odlazio iza Perika, a Gregorovius, Vong i
Ronald su zurili u ploču što se lagano vrtela, trideset tri i po obrtaja u minutu, ni jedan
manje, ni jedan više, a u tim obrtajima Oscar’s Blues, naravno, za klavirom sam Oskar,
izvesni Oskar Piterson, izvesni klavirista sa nečim tigrovskim i plišanim, izvesni tužni i
debeli klavirista, neki dasa za klavirom i kiša na svetlarniku, sve u svemu – književnost.

(–153)
19

– Mislim da te razumem – reče Maga milujući ga po kosi. – Nešto tražiš a ne znaš šta
tražiš. I ja tražim i ne znam šta tražim. Ali to su dve različite stvari. Ono o čemu ste pričali
pre neko veče... Da, ti si pre jedan Mondrijan a ja jedna Vieira da Silva.
– Aha – reče Oliveira. – Dakle ja sam jedan Mondrijan.
– Jesi, Orasio.
– Hoćeš da kažeš – duh pun strogosti.
– Rekla sam Mondrijan.
– A nije ti palo na pamet da iza tog Mondrijana može da otpočne stvarnost Vieira da
Silva?
– Oh, da – reče Maga. – Ali do dana današnjeg ti nisi izašao iz Mondrijan stvarnosti.
Bojiš se, hoćeš da budeš siguran. Ne znam u šta... Ti si kao lekar a ne kao pesnik.
– Batalimo pesnike – reče Oliveira. – I nemoj da brukaš Mondrijana ovim
poređenjem.
– Mondrijan je divan, samo nema vazduha. Pomalo se gušim tamo unutra. A kada ti
kažeš da bi trebalo naći jedinstvo, ja tada vidim veoma lepe ali mrtve stvari, sasušeno
cveće i tome slično.
– Idemo rekom, Lusija: znaš li ti šta je jedinstvo?
– Jeste da mi je ime Lusija, ali neću da me tako zoveš – reče Maga. – A jedinstvo, pa
hvala bogu da znam šta je. Hoćeš da kažeš da se u tvom životu sve sjedinjuje tako da to
možeš da vidiš u isto vreme. Je l’ tako beše?
– Otprilike – složi se Oliveira. – Prosto je neverovatno koliko teško kapiraš
apstraktne pojmove. Jedinstvo, mnoštvo.. . Zar nisi kadra da to pojmiš ne posežući za
primerima? Ne, nisi kadra. No, da vidimo. Je l’ tvoj život jedinstvo za tebe?
– Mislim da nije. To su parčići, stvari koje su mi se događale.
– Ali ti si sa svoje strane prolazila kroz te stvari kao konac kroz ovo zeleno kamenje.
A kad već govorimo o kamenju, odakle ti ogrlica?
– Poklon od Osipa – reče Maga. – Pripadala je njegovoj majci, onoj iz Odese.
Oliveira lagano otpi mate. Maga ode do niskog kreveta koji im je Ronald posudio da
bi u sobi mogli da drže Rokamadura. Od kreveta, Rokamadura i besa suseda gotovo da nije
ni ostajalo prostora za život, ali ko će ubediti Magu da bi se Rokamadur bolje lečio u dečijoj
bolnici. Morao je da je prati na selo istog dana kad je stigao telegram od madam Irene, da
umota Rokamadura krpama i ćebadima, da nekako osposobi neki krevet, da uprti prtljag,
da trpi Rokamadurovo urlanje u vreme čepića ili bočice u kojoj ništa nije moglo da prikrije
ukus lekova. Oliveira skuva još jedan mate gledajući kriomice jednog Deutsche
Grammophon Gesselschaft koji im je ustupio Ronald i koji će ko zna kada moći da
preslušaju i da se Rokamadur ne dernja. Užasavala ga je Magina nespretnost prilikom
prepovijanja Rokamadura, užasavalo ga je njeno neizdrživo pevanje kojim je mislila da ga
razonodi, miris koji se povremeno osećao iz Rokamadurovog kreveta, kuglice od vate i
dreka; užasavala ga je Magina samouverenost da to nije ništa, da čini za sina sve što treba
i da će Rokamadur ozdraviti za dva-tri dana. Sve tako nedovoljno, tako ofrlje. Šta će on tu?
Pre mesec dana još je svako imao svoju sobu, a zatim su odlučili da žive zajedno. Maga je
rekla da će tako prilično uštedeti, kupovaće samo jedne novine, neće se bacati hleb, ona
će peglati Orasiovo rublje, a tu je ogrev, pa struja... Oliveiru je zapanjio taj iznenadni
nastup zdravorazumlja. Na kraju pristade jer je stari Truj bio u neprilici a dugovao mu je
gotovo trideset hiljada franaka, u tom trenutku mu je bilo svejedno da li će živeti sam ili
sa Magom, druge su ga misli zaokupljale, a loša navika da dugo žvaće svaku stvar bila mu
je mučna ali neizbežna. Zato je poverovao da će ga stalno Magino prisustvo izvabiti iz
prekomernog nagvaždanja, ali ni u snu nije slutio šta će se desiti sa Rokamadurom. No čak
je i tako uspevao povremeno da se osami sve dok ga Rokamadurovo dernjanje ne bi
blagotvorno vratilo neraspoloženju. »Završiću kao neki od likova Valtera Pejtera«, mislio
je Oliveira. »Solilokvij za solilokvijem čisti porok. Marije Epikur, pravi porok-ur. Spašava
me jedino miris pišaćke ovog derišta.«
– Oduvek sam pretpostavljao da ćeš kad-tad spavati sa Osipom – reče Oliveira.
– Rokamadur ima vatru – reče Maga.
Oliveira skuva još jedan mate. Treba čuvati žerbu, u Parizu kilo staje pet stotina
franaka u apoteci i to neka bljutava trava koja se u drogeriji na stanici Sen-Lazar prodaje
pod živopisnom naznakom »Maté sauvage, cueilli par les indiens«, diuretska, antibiotska i
razmekšavajuća trava. Srećom, advokat iz Rosarija – onaj što je uzgred njegov brat –
poslao mu je pet kilograma marke Cruz de Malta, ali i nje je sve manje. »Ako ostanem bez
žerbe, propao sam«, pomisli Oliveira. »Moj jedini pravi dijalog odvija se sa ovom zelenom
šerpicom.« Proučavao je neobično ponašanje matea, disanje mirišljave trave koju voda
izbacuje na površinu i koja prilikom ispijanja silazi i spušta se u samu sebe gubeći pri tom
sav sjaj i svu opojnost ukoliko je tanak mlaz vode opet ne oživi, to su argentinska rezervna
pluća za setne usamljenike. Oliveiru su već poduže zanimale nezanimljive stvari a
prednost da meditira usredsređujući pažnju na zelenu šerpicu leži u tome što se njegovoj
perfidnoj inteligenciji neće nikada desiti da zelenoj šerpici nakalemi one pojmove koje
podlo pobuđuju planine, mesec, pučina, stasala devojka, ptica ili konj. »I ovaj mali mate
može da mi ukaže na neko središte«, mislio je Oliveira (a pomisao da su se Maga i Osip
spanđali jenjavala je i gubila čvrstinu, za trenutak zelena šerpica je jača, ona predlaže svoj
mali drski vulkan, svoj penušavi krater i nestašni dim u prilično hladnom vazduhu sobe
uprkos peći koju treba napuniti oko devet časova). »A to središte, koje ne znam šta je, zar
ne vredi kao topografski naziv nekog jedinstva? Hodam po ogromnoj sobi sa popločanim
podom i jedna od tih ploča predstavlja tačno mesto gde bi trebalo da stanem da bi se sve
poredalo u svojoj pravoj perspektivi. Tačno mesto«, naglasi Oliveira koji se već malo
šegačio na svoj račun da bi bio sigurniji da se ne gubi u praznim recima. » Anamorfoza u
kojoj treba pronaći pravi ugao (a u hovom primeru je bitno to što je hugao hužasno hoštar,
nos treba skoro prilepiti na artiju ili platno da bi se hodjedared sve prugice zbrdazdolisale
u portret Fransoa I u raskohošnim aljinama ili u bitku pod Sinigalje, nešto nehopisivo
hizapahnjujuće, teli mi to ili ne)«. Ali to jedinstvo, zbir činova koji određuje jedan život,
kao da se opire svakoj pojavnosti pre nego što se sam život okonča, kao kada se tikva za
mate opere, što znači da će samo drugi, recimo biografi, videti to jedinstvo, a to zaista nije
ni najmanje važno za Oliveiru. Problem je kako da dosegne svoje jedinstvo, makar ne bio
heroj, makar ne bio svetac, makar ne bio zločinac, makar ne bio bokserski šampion, makar
ne bio gorostas, makar ne bio pastir. Da dosegne jedinstvo u mnoštvu, da to jedinstvo bude
kao središte ciklona a ne talog u opranoj i hladnoj tikvi za mate.
– Daću mu četvrt aspirina – reče Maga.
 – Ako ti pođe za rukom da ga proguta, svaka ti čast – reče Oliveira. – Dođi da piješ
mate, tek sam ga skuvao.
Pitanje jedinstva ga je tištalo zato što mu se činilo da čovek olako upada u najgore
zamke. U svojim studentskim danima, negde tridesetih godina, idući ulicom Viamonte,
uverio se (prvo) sa iznenađenjem a (potom) sa ironijom, da se čopori ljudi udobno
uklapaju u navodno jedinstvo ličnosti koje je samo jezičko jedinstvo i prerano
zakržljavanje karaktera.Ti ljudi izgrađuju sistem načela koja nikad ne prihvataju čitavim
bićem nego su, u stvari, samo ustupak reči, verbalnom poimanju snaga odbijanja i
privlačenja, neumitno izbačenih iz svog staništa a zamenjenih svojim verbalnim
korelatom. Na taj način, dužnost, moralno, nemoralno, amoralno, pravda, samilost, ono
što je evropsko i ono što je američko, dan i noć, supruge, verenice i prijateljice, vojska i
banka, zastava, jenki ili moskovsko zlato, apstraktna umetnost ili bitka kod Kaserosa 91,
kao da se pretvaraju u zube ili u vlasi, u nešto prihvaćeno i sudbonosno ugrađeno, u nešto
što se ne proživljava niti se raščlanjuje jer to je tako i čini deo nas, upotpunjuje nas i
pojačava. Nasilje reči nad čovekom, ohola osveta reči protiv svog stvoritelja ispunjavaju
gorkim nepoverenjem svako Oliveirino razmišljanje s obzirom da je sam Oliveira
prinuđen da se služi sopstvenim neprijateljem da bi sebi prokrčio put do one tačke gde će
možda moći da se liši neprijatelja i da nastavi sam – kako i kojim sredstvima, u beloj noći
ili u tmurnom danu? – da nastavi do potpunog pomirenja sa sobom i sa stvarnošću u kojoj
živi. Bez reči stići do reči (kako je to daleko i kako malo verovatno), bez promišljene svesti
dosegnuti duboko jedinstvo, nešto što će najzad biti nekakav smisao za ono što je sada
samo sedenje uz mate i gledanje Rokamadurove guze i Maginih prstiju kako tu guzu trljaju
komadima vate, dok se Rokamadur dernja jer mu se ne dopada da ga pipkaju po turu.

(–90)

91 Bitka kod Caserosa označava kraj Rosasove diktature 1851. u Argentini.

20

– Oduvek sam slutio da ćeš poći u krevet s njim – reče Oliveira.

Maga pokri dete koje se već manje dralo i protrlja ruke komadom vate.
– Molim te, propisno operi ruke – reče Oliveira. – I izbaci odande ono govno.
– Evo odmah – reče Maga. Oliveira izdrža njen pogled (što mu je uvek bilo prilično
teško) i Maga donese neke novine, otvori ih na krevetu, stavi u njih vatu, napravi
zamotuljak i iziđe iz sobe da ga baci u WC na spratu. Kada se vratila, zacrvenjenih i sjajnih
ruku, Oliveira joj doda mate. Ona sede u nisku fotelju i stade pomno da srče. Uvek je
upropašćavala mate vrteći cevku levo-desno, kao da pravi kačamak.
– Pa dobro – reče Oliveira izbacujući dim kroz nos. – Samo, mogli ste da me izvestite.
Sada će me taksi rebnuti da negde odnesem svoje prnje. Na stranu to što u ovo doba uopšte
nije lako naći sobu.
– Nemaš razloga da odlaziš – reče Maga. – Dokle ćeš umišljati koješta?
– Umišljati koješta – na to će Oliveira. – Govoriš kao u dijalozima najboljih romana
sa La Plate. Sada treba još samo da se grohotom nasmeješ mojoj neviđenoj smejuriji i
zabeležićeš pun pogodak.
– Više ne plače – reče Maga gledajući prema krevetu. – Hajde da govorimo tiho, lepo
će spavati posle aspirina. Ja uopšte nisam spavala sa Gregoroviusom.
– Spavala si s njim.
– Ma, ne, Orasio. Zašto ti to ne bih rekla? Otkad sam te upoznala, nisam imala
drugoga. Baš me briga ako se loše izražavam i ako te moje reči zasmejavaju. Govorim kako
znam, ne umem da iskažem ono što osećam.
– Dobro, dobro – reče Oliveira kao da mu je dosadno dok joj je dodavao još jedan
mate. – Biće da te tvoj sin menja. Već si se danima pretvorila u ono što se zove prava majka.
– Ali Rokamadur je bolestan.
– Izgleda – reče Oliveira. – Šta ćeš, meni se učinilo da su promene drugačije. Zapravo,
mi se više mnogo i ne podnosimo.
– Ti ne podnosiš mene. Ti ne podnosiš ni Rokamadura.
– To je tačno, klinja nije ulazio u moje planove. Tri je nepovoljan broj u jednoj sobi.
Pa ako nas sa Osipom ima četvoro, to postaje neizdrživo.
– Osip nema nikakve veze.
– Ako bi ugrejala vodu u šerpici – reče Oliveira.
– Nema nikakve veze – ponovi Maga. – Zašto me mučiš, klipane? Znam da si umoran,
da me više ne voliš. Nikada me nisi ni voleo, bilo je nešto drugo, neki način sanjanja. Odlazi,
Orasio, ne moraš da ostaješ. Meni se to toliko puta desilo...
Pogleda krevet. Rokamadur je spavao.
 – Toliko puta – reče Oliveira menjajući travu. – Mora se priznati da si za ljubavnu
autobiografiju zapanjujuće iskrena. Neka Osip kaže šta misli. Čim te neko upozna, ti mu
izručiš ćelu storiju o crncu, na primer.
– Moram to da kažem, ti ne razumeš.
– Možda i ne razumem, ali je ubitačno.
– Smatram da to moram reći pa makar bilo ubitačno. Mislim da je fer da čovek kaže
drugome kako je živeo, ako ga voli. Govorim o tebi, ne o Osipu. Ti si mogao da mi pričaš ili
da mi ne pričaš o svojim ljubavnicama, ali ja sam morala da ti kažem sve. To je jedini način
da ih rasteraš pre nego što počneš da voliš drugog, to je jedini način da izađu preko praga
i da nas ostave same u sobi.
– Neka vrsta obreda okajanja, a zašto ne i odobrovoljavanja. Prvo ide crnac.
– Da – reče Maga posmatrajući ga. – Prvo crnac. Zatim Ledesma.
– Zatim Ledesma, jasno.
– I ona trojica iz ćorsokaka u karnevalskoj noći.
– Spreda – reče Oliveira dok je pravio mate.
– Pa msje Vensan, hotelijerov brat.
– Otpozadi.
– Pa vojnik koji je plakao u parku.
– Spreda.
– Pa ti.
– Otpozadi. Ali to što me uvršćuješ u spisak, dok sam ja prisutan, kao da potvrđuje
moja tmurna predskazivanja. U stvari, trebalo je da Gregoroviusu izdeklamuješ potpun
spisak.
Maga je vrtela cevčicu. Sagla je glavu i kosa joj odjednom pade preko lica brišući tako
izraz koji je Oliveira motrio praveći se ravnodušnim.

– Después fuiste la amiguita

de un viejo boticario,
y el hijo de un comisario
todo el vento te sacó... 92

Oliveira je pevušio taj tango. Maga srknu kroz cevčicu i slegnu ramenima ne
gledajući ga. » Jadničak«, pomisli Oliveira. Šakom naglo zabaci njenu kosu kao da grubo
pomera zavesu. Cevka tupo kvrcnu među zubima.
– To je maltene kao da si me ošamario – reče Maga opipavajući usta drhtavim
prstima. – Meni je svejedno, ali...
– Srećom nije ti svejedno – reče Oliveira. – Kada me ne bi tako posmatrala, ja bih te
prezreo. Divna si, sa Rokamadurom, i tako redom.
– Šta mi vredi što mi to govoriš.
– Meni vredi.
– Da, tebi vredi. Tebi sve vredi za ono što tražiš.
– Dušo – reče ljubazno Oliveira – suze kvare ukus žerbe to je opšte poznato.

92 Šp.: »Postala si družba/ starog apotekara/ a sin dobrog komesara/ celu te izgužva«.
 – Možda tebi može nečemu da posluži ako ja plačem.
– Da, u onoj meri u kojoj priznajem da sam krivac.
– Idi, Orasio, to će biti najbolje.
– Verovatno. Ipak, imaj u vidu, da ću, ako sada odem, učiniti nešto što maltene liči na
junaštvo, što će reći da te ostavljam samu, bez novca i sa tvojim bolesnim detetom...
– Da – reče Maga smešeći se homerovski kroz suze. – Tačno, gotovo nalik na
junaštvo.
– A pošto sam daleko od toga da budem junak, mislim da je bolje da ostanem dok ne
budemo znali na čemu smo, kako kaže moj brat svojim blagoglagoljivim stilom.
– Onda ostani.
– Ali, da li ti razumeš kako i zašto se odričem tog junaštva?
– Pa naravno.
– Hajde da čujemo zašto ne odlazim.
– Ne odlaziš zato što si priličan malograđanin pa brineš šta će pomisliti Ronald, Babs
i ostali prijatelji.
– Tačno. Dobro je što uviđaš da ti nemaš veze sa mojom odlukom. Ne ostajem ni zbog
solidarnosti ni zbog toga što te žalim, a ni zbog toga što treba dati flašicu Rokamaduru. A
još manje zbog toga što bismo ti i ja još imali nečeg zajedničkog.
– Ponekad si tako smešan – reče Maga.
– Očigledno – reče Oliveira. – Bob Houp je pacer u poređenju sa mnom.
– Kada kažeš da više nemamo ničeg zajedničkog, usta ti se nekako krive...
– Ovako nekako, je l’ da?
– Da, prosto neverovatno.
Morali su da izvade maramice i da pokriju lica rukama, toliko su se kikotali da bi se
i Rokamadur probudio, bilo je jezivo. Mada se Oliveira trudio da je pridrži držeći
maramicu zubima i grcajući od smeha, Maga polako skliznu iz fotelje čije su prednje noge
bile kraće, što je i doprinelo padu pa naposletku osta sapletena među Oliveirinim nogama
a on se isprekidano tresao od smeha i na kraju ispljunuo maramicu kroz grohot.
– Pokaži još jednom kako mi se krive usta kada govorim onakve stvari – zamoli
Oliveira.
– Ovako – reče Maga, i opet su se krivili od smeha sve dok se Oliveira ne presavi
držeći se za stomak i tada Maga vide njegovo lice naspram svog, oči koje su je gledale
blistajući kroz suze. Poljubiše se naopačke, ona okrenuta nagore dok je njemu kosa padala
kao rese, poljubiše se malko se grickajući jer im se usta nisu prepoznavala, ljubila su se
drugačija usta, tražili su se rukama kroz đavolski zamršenu kosu koja je virila i kroz mate
koje se prosuo na ivici stola pa je sada kapao u Magino krilo.
– Reci mi kako Osip vodi ljubav – šapnu Oliveira pritiskajući svoje usne na Magine. –
Brzo, jer mi se krv sliva u glavu, ne mogu više ovako, to je strašno.
– Odlično se tuca – reče Maga grickajući mu usnu. – Mnogo bolje nego ti, a i češće.
– Samo, da li ti retiliše murtulicu? Nemoj da slažeš. Je lʼ ti je stvarno retiliše?
– I te kako. Sa svih strana, ponekad i previše. To je čaroban osećaj.
– I tera te da staviš pliniške među arguste?
 – O, pa da, a posle se naizmenično bacamo na šipupuši dok ne kaže dosta dosta, a ni
ja ne mogu više, valja požuriti, razumeš. Ali ti ne možeš da razumeš, uvek ostaješ kod
najmanje dudludije.
– Ja i svaki drugi – pobuni se Oliveira uspravljujući se. – Čuj, ovaj mate je sranje, izići
ću da prošetam.
– Nećeš više da ti pričam za Osipa? – upita Maga. – Na gliglijskom?
– Dosadio mi je i taj gliglijski. Osim toga, nemaš maštu, uvek govoriš iste stvari.
Dudludija, kakva novost. A ne kaže se ni »pričati za«.
– Gliglijski sam ja izsmilila – reče Maga ozlojeđeno. – Ti izvališ bilo šta pa si glavni,
ali to nije pravi gliglijski.
– No, da se vratimo Osipu...
– Ne budi blesav, Orasio, rekla sam ti već da nisam spavala s njim. Moram li da
polažem veliku zakletvu Sijuksa?
– Ne moraš, mislim da ću ti na kraju poverovati.
– Uostalom, najverovatnije ću ipak poći u krevet s njim, ali ti ćeš biti taj koji je tako
hteo.
– Zar se tebi stvarno može dopadati takav tip?
– Ne. Stvar je u tome što treba platiti lekove. Od tebe neću ni kintu, a od Osipa ne
mogu da tražim pare i da ga ostavim na cedilu.
– Poznato mi je već – jetko će Oliveira. – Progovara tvoja samarićanska duša. Ni
sirotnog vojnika u parku nisi mogla tek tako da ostaviš.
– Nisam, Orasio. Eto vidiš koliko se ti i ja razlikujemo.
– Ruku na srce, saosećanje nije moja jača strana. Ali bih i ja mogao briznuti u plač, a
onda, ti...
– Ne vidim da ti plačeš – reče Maga. – To bi za tebe bilo dangubljenje.
– Nekad sam i zaplakao.
– Od besa, isključivo. Ti ne umeš da plačeš, Orasio, to je jedna od stvari koje ne umeš.
Oliveira privuče Magu i posadi je sebi u krilo. Pomisli kako ga rastužuje miris Mage
i njenog vrata. Onaj isti miris od ranije... »Tražiti preko nečeg«, pomisli nejasno. »Da, to je
jedna od stvari koje mi ne polaze za rukom, da plačem i da saosećam.«
– Nikada se nismo ni voleli – reče joj dok joj je ljubio kosu.
– Nemoj u moje ime da govoriš – reče Maga žmureći. – Ti ne možeš znati da li te
volim ili te ne volim. Čak ni to ne možeš znati.
– Smatraš me tolikim slepcem?
– Naprotiv, tako bi ti prijalo da malo oslepiš.
– Ah, da, dodir koji zamenjuje definicije, nagon koji ide dalje od inteligencije. Magični
put, tamna noć duše.
– Prijalo bi ti – uporno ponovi Maga, kao što je činila kad god nešto ne razume a
nastoji da to prikrije.
– Gledaj, ovo čime raspolažem dovoljno mi je da znam da svako može otići svojim
putem. Mislim da treba da budem malo sam, Lusija, zaista ne znam šta ću uraditi. Tebi i
Rokamaduru, a čini mi se da se budi, činim nepravdu jer na vama iskaljujem bes i neću da
se to nastavi.
– Za mene i Rokamadura ne moraš da se sekiraš.
 – Ne sekiram se, ali sve troje se saplićemo o noge onog drugog a to je neudobno i nije
estetski. Možda nisam dovoljno slep, mila, ali očni živac mi još omogućava da vidim da ćeš
se ti lepo snaći i bez mene. Nijedna moja prijateljica nije do sada izvršila samoubistvo
mada mi muška sujeta krvari kada to moram da kažem.
– Da, Orasio.
– Ako uspem da smognem dovoljno junaštva da te ostavim još večeras ili najkasnije
sutra, biće kao da se ništa nije ni desilo.
– Ništa, Orasio.
– Ti ćeš ponovo odvesti dete kod madam Irene i vratiti se u Pariz da živiš po svome.
– Tako je.
– Često ćeš ići u bioskop, i dalje ćeš čitati romane, smucaćeš se izlažući se
opasnostima po najozloglašenijim četvrtima i u sitne sate.
– I to je tačno.
– Pronalazićeš obilje čudnih predmeta na ulici, donosićeš ih kući, pravićeš od toga
razne stvari. Vong će ti pokazivati mađioničarske trikove a Osip će te pratiti na rastojanju
od dva koraka i to sklopljenih ruku u stavu poniznog poštovanja.
– Molim te, Orasio – reče Maga grleći ga svom snagom i krijući lice.
– Mi ćemo se svakako posredstvom magije sretati na najneverovatnijim mestima,
kao one večeri kod Bastilje, sećaš li se?
– U Ulici Daval.
– Bio sam prilično nakresan a ti si se pojavila na uglu i zastali smo buljeći jedno u
drugo.
– Jer sam mislila da te večeri ideš na koncert.
– A ti si meni rekla da imaš sastanak sa madam Leoni.
– Zbog toga nam je izgledalo tako ćaknuto da se sretnemo u Ulici Daval.
– Imala si na sebi zeleni pulover i stajala si na uglu tešeći nekog pedera.
– Izbacili su ga batinama iz kafane pa je plakao kao kiša.
– Sećam se da smo se drugi put sreli blizu Ke de Žemap.
– Bilo je toplo.
– Nikada mi nisi sasvim objasnila šta si tražila na Ke de Žemap.
– Ništa nisam tražila.
– Imala si novčić u ruci.
– Našla sam ga na ivičnjaku. Tako je blistao.
– Zatim smo otišli na Plase de la Republik gde su nastupali pelivani, pa smo izvukli
kutiju karamela.
– Bile su odvratne.
– A jednom sam izlazio iz metroa kod Muton-Divernea a ti si sedela u kafani sa nekim
crncem i nekim Filipincem.
– A ti mi nikada nisi rekao kojim si to poslom bio na Muton-Diverneu.
– Išao sam kod pedikirke – odgovori Oliveira. – Njena čekaonica je bila oblepljena
ljubičastim i jarko crvenim tapetima koji su prikazivali gondole, palme i zagrljene
ljubavnike na mesečini. Zamisli kada se to pomnoži pet stotina puta na površini od
dvanaest puta osam.
 – A ti si zato tamo odlazio, ne zbog žuljeva.
– Nisu to bili žuljevi, ćeri moja. Prava pravcata bradavica na tabanu. Po svoj prilici,
usled avitaminoze.
– Je li to sada zalečeno? – upita Maga podižući glavu dok ga je prodorno posmatrala.
Na prvi prolom smeha Rokamadur se probudi i zastenja. Oliveira uzdahnu, sad će se
scena ponoviti, neko vreme će se Maga videti samo s leđa, nagnuta nad krevetom i
uposlenih ruku. Poče da pravi mate i da zavija cigaretu. Nije hteo da misli. Maga ode da
opere ruke i ubrzo se vrati. Popili su par matea gotovo se i ne gledajući.
– U celoj stvari je dobro to što ne nasedamo radio-dramama–reče Oliveira. – Ne
gledaj me tako. Ako porazmisliš, shvatićeš šta hoću da kažem.
– Shvatam ja – reče Maga. – Ne gledam te zbog toga.
– Ah, ti misliš da...
– Pomalo, da. Ali bolje da ne nastavljamo.
– U pravu si. E, pa mislim da ću malo prošetati.
– Nemoj se vraćati – reče Maga.
– Hej, nemojmo preterivati – reče Oliveira. – Gde hoćeš da prenoćim? Jedno su
Gordijevi čvorovi a drugo je vetar koji duva napolju, mora da je pet ispod nule.
– Biće bolje da se ne vratiš, Orasio – reče Maga. – Sada mi je lako da ti to kažem.
Shvati.
– Pa dobro – složi se Oliveira. – Samo mi se čini da smo preuranili sa uzajamnim
čestitkama zbog našeg savoir faire.
– Toliko mi je žao tebe, Orasio.
– A, ne, to ne. Nikako. Stani malo.
– Znaš i sam da ponekad progledam. Sasvim jasno vidim. Kad pomislim da mi se pre
jednog sata činilo da bi najbolje bilo skočiti u reku.
– Nepoznata davljenica iz Sene... Ali ti plivaš kao labud.
– Žao mi je tebe – uporno je ponavljala Maga. – Sada uviđam. I one noći kad smo se
našli iza Notr-Dama videla sam da... Ali nisam htela da poverujem. Imao si na sebi tako
lepu plavu košulju. Tada smo prvi put svratili zajedno u hotel, zar ne?
– Ne, ali je svejedno. Ti si me naučila da govorim gliglijski.
– Kad bih ti rekla da sam sve to učinila iz sažaljenja.
– Pazi sad ovo – upade Oliveira dok ju je gledao prepadnuto.
– Te noći bio si u opasnosti. Videlo se, bilo je kao zavijanje sirene u daljini... ne može
da se objasni.
– Moje opasnosti su samo metafizičke – reče Oliveira. – Veruj mi, mene neće izvaditi
kukama iz vode. Geknuću zbog zapušenja creva ili azijskog gripa, ili pod pežoom 403.
– Ne znam – reče Maga. – Ponekad razmišljam o tome da se ubijem, ali mi je jasno da
to neću učiniti. Nemoj da misliš da je to samo zbog Rokamadura, i pre njega je bilo isto.
Pomisao na samoubistvo uvek mi čini dobro. Ali ti ne misliš na to... Zašto kažeš –
metafizičke opasnosti? Ima i metafizičkih reka, Orasio. Ti ćeš se baciti u jednu od njih.
– Ko zna – reče Oliveira – to je Tao.
– Učinilo mi se da mogu da se zaštitim. Nemoj ništa da kažeš. Odmah sam shvatila da
ti nisam potrebna. Vodili smo ljubav kao dva muzičara koja se sastaju da sviraju sonate.
– Prekrasno zboriš.
 – To je tako izgledalo, klavir je svirao svoje a violina svoje, iz toga je nastajala sonata,
ali eto, u dubini duše nismo se nalazili. Odmah sam to uvidela, Orasio, ali sonate su bile
prelepe.
– Da, mila.
– A i gliglijski.
– I gliglijski.
– I sve, Klub, ona noć na Kea de Bersi pod krošnjama drveća, kad smo lovili zvezde
do zore, jedno drugom pričali priče o prinčevima, a ti si bio žedan pa smo kupili bocu
veoma skupog šampanjca i pili pored reke.
– Onda je došao neki klošar – reče Oliveira – pa smo mu dali pola boce.
– A klošar je znao sijaset stvari, latinski i istočnjačke cake, pa si stao da s njim
raspravljaš o...
– Averoesu, mislim.
– Da, o Averoesu. 93
– Pa one noći kada me je vojnik ćapio za bulju u Foar di Tron, a ti mu lupio šljagu po
pljuci pa su nas sve ćorkirali.
– Da ne čuje Rokamadur – reče Oliveira smejući se.
– Srećom Rokamadur te neće ni upamtiti, još uvek ništa nema iza očiju. Kao ptice
koje jedu bačene mrvice. Pogledaju te, pojedu mrvice i odlete... Ništa ne ostaje.
– Ne – reče Oliveira. – Ništa ne ostaje.
Na odmorištu se drala ona sa trećeg sprata, pijana kao i uvek u to vreme. Oliveira
pogleda prema vratima ali ga Maga pritisnu uza se, skliznu dole dok mu, ustreptala i
uplakana, nije obujmila kolena.
– Zašto se tako ždereš? – upita Oliveira. – Metafizičkih reka ima svuda, ne moraš ići
daleko da ih pronađeš. Slušaj, niko se nije udavio sa toliko prava kao ja, lepojčice. Jedno ti
mogu obećati: tebe ću se setiti u poslednjem trenutku da bi taj poslednji čas bio još više
gorak. Pravi feljton sa trobojnim koricama.
– Nemoj otići – šapnu Maga i stegnu mu noge.
– Samo malo da prošvrljam.
– Ne, nemoj otići.
– Pusti me. Dobro znaš da ću se vratiti, bar za ovu noć.
– Onda hajdemo zajedno – reče Maga. – Vidiš, Rokamadur spava, biće miran do
narednog obroka. Imamo dva sata, idemo u kafanu u arapskoj četvrti, u onu tužnu
kafanicu gde je čoveku tako prijatno.
Ali Oliveira je želeo da bude sam. Postepeno poče da oslobađa noge iz Maginog
zagrljaja. Milovao ju je po kosi, prstima prođe po ogrlici, poljubi je u vrat i iza uva slušajući
kako ona plače dok joj kosa pada preko lica. »Ucene nikako«, mislio je. »Plačimo licem u
lice, ali nikako ovu jevtinu štucavicu koja se uči iz filma.« Podignu joj lice i natera je da ga
pogleda.
– Ja sam mufljuz – reče Oliveira. – Zato mi dozvoli da platim. Ti plači zbog sina koji
će ti možda umreti, ali ne traći suze na mene. Zaboga, još od Zolinih vremena nismo imali
sličan prizor. Pusti me da iziđem, molim te.

93 Averroes (1126–1198), arapski lekar, pravnik i filozof rođen u španskom gradu Kordoba; obradio
Aristotelova dela.
 – Zašto? – reče Maga ne pomerajući se sa puta i gledajući ga kao pas.
– Šta zašto?
– Zašto?
– Aha, ti hoćeš da kažeš zašto, čemu sve ovo. Ko će to znati, mislim da u stvari ni ti ni
ja nismo mnogo krivi. Nismo odrasli, Lusija. To je vrlina, ali se skupo plaća. Deca se posle
igranja uvek počupaju za kosu. Mora da je tako nešto. Trebalo bi razmisliti o tome.

(–126)
21

Svima se događa isto, Janusov kip je jalovo rasipništvo, u stvari posle četrdesete
pravo lice nam je za vratom i očajnički gleda unazad. To je ono što se u pravom smislu
naziva opštim mestom. Nema druge, mora tako da se kaže rečima koje od dosade krive
usne jednakolikih dečaka. Okružen momcima u džemperiškama i devojkama neodoljivo
štrokavim u isparenjima cafés crème na Sen-Žermen-de-Preu, koji čitaju Darela,
Bovoarovu, Dirasovu, Duasoa, Kenoa, Sarotovu, zadesim se i ja, pofrancuženi Argentinac
(o užasa) već izvan mladićke mode i coola, sa anahroničnim Etes-vous fous? od Rene Kre-
vela u rukama, sa čitavim nadrealizmom u glavi, sa znakom Antonena Artoa u karlici, sa
Ioniations od Edgara Varezea u ušima, sa Pikasom u očima (ali izgleda da sam jedan
Mondrijan, tako mi je rečeno).
– Tu sèmes des syllabes pour récolter des étoiles 94 – zeza me Krevel.
– Činimo šta možemo – odgovaram mu.
– A ono žensko čeljade, nʼ arrêtera-t-elle donc pas de secouer lʼarbre à sanglots? 95
– Nisi fer – kažem mu. – Jedva da plače, jedva da se žali.
Tužno je kad čovek u životu stigne do trenutka kada je lakše otvoriti knjigu na 96.
stranici i voditi razgovor sa autorom, voditi razgovor kafane i grobnice, razgovor
bezvoljnika i samoubice, dok se za susednim stolovima razglaba o Alžiru, Adenaueru,
Mižanu, Bardoovoj, Giju Treberu, Sidniju Bešeu, Mišelu Bitoru, Nabokovu, Zao-Vu-Kiju 96,
Luizonu Bobeu, a u mojoj zemlji momci pričaju – o čemu li pričaju momci u mojoj zemlji?
Više ne znam, tako sam daleko, ali više ne pričaju o Spilimbergu, ne pričaju o Hustu
Suaresu, ne pričaju o Ajkuli iz Kilja, ne pričaju o Boniniju, ne pričaju o Legisamu. 97 To je i
prirodno. Nevolja je u tome što prirodnost i stvarnost postaju neprijateljice a da se ne zna
zašto, dođe čas kada ono što je prirodno zadobija jezivi zvuk lažnog, kada se stvarnost iz
dvadesetih godina lakta sa stvarnošću četrdesetih a na svakom laktu je žilet koji nam
raseca sako. Otkrivam nove i istovremeno tuđe svetove, sve više naslućujem da je slaganje
najgora obmana. Otkud ova žeđ za posvudašnjošću, čemu ova borba protiv vremena? I ja
čitam Natali Sarot i gledam fotografije Gija Trebera u lisicama, ali to su stvari koje mi se
dešavaju, ali kada sam ja taj koji odlučuje, to je gotovo uvek unazad. Moja ruka pretražuje
po biblioteci, izvlači Krevela, izvlači Roberta Arlta, izvlači Žarija. Ushićuje me današnjica
ali vazda iz jučerašnjice (jesam li kazao usićuje?) pa se tako u mojim godinama događa da
prošlost postane sadašnjost a sadašnjost je čudna i zbrkana budućnost u kojoj momci u
džemperiškama i devojke raspuštene kose piju svoje cafés crème i maze se usporeno i
ljupko poput mačaka ili biljaka.
Treba se boriti protiv toga.
94 Fr.: »Seješ slogove da bi žnjao zvezde«.
95 Fr.: »Hoće li prestati drvo da trese svojim jecajima?«
96 Zao-Wu-Ki, slikar Pariske škole enformela rođen u Pekingu 1920., Kortasar ga pominje i u priči »Tajno

oružje«; Louison Bobet, as francuskog biciklizma.

97 Lino E. Spilimbergo (1896–1964), veliko ime argentinskog slikarstva; Justo Suárez, argentinski bokser;

Leguisamo, najslavniji argentinski džokej.

 Treba se opet smestiti u sadašnjosti.
Izgleda da sam jedan Mondrijan, dakle...
Ali Mondrijan je slikao svoju sadašnjost pre četrdeset godina.
(Na jednoj fotografiji Mondrijan je pljunuti dirigent tango orkestra (Hulio de Karo,
tako je!) sa cvikerima i uštirkanom kragnom, zalizane kose a sumorna izgleda nalik na
nekog ćatu dok igra sa curom koja nije od raskida. Kakvu li je vrstu sadašnjosti osećao
Mondrijan dok je igrao? Ova njegova platna, ova njegova fotografija... Prohvalije.)
Ma tor si, Orasio, Kvint Horasije Oliveira, mator si. Mršav. Odrtaveo i mator, Oliveira.
– Il verse son vitriol entre les cuisses des faubourgs 98 – zeza me Krevel.
A šta da mu radim? Sred velikog nereda i dalje zamišljam da sam vetrenjača, posle
tolikog obrtanja valja označiti neki sever, neki jug. Reći za nekoga da je vetrenjača svedoči
o nedostatku mašte: vidi se obrtanje ali ne i namera, vrh strelice koji traži da se nabode i
da ostane u reci vetra.
Ima metafizičkih reka. Da, dušo, naravno. A ti valjda čuvaš svoga sina koji povremeno
plače, ovde je već drugi dan a žuto sunce ne greje. J'habite à Saint-Germain-des-Pres, et
chaque soir j'ai rendez-vous avec Verlaine./ Ce gros pierrot n'a pas changé, et pour courir le
guilledou... 99 Ubaciš dvadeset franaka u automat i svoje ljubavi će ti otpevati Leo Fere,
Žilber Beko ili Gi Bear. Tamo u mojoj zemlji Si quieren ver la vida color de rosa/ Eche veinte
centavos en la ranura... 100 Možda si uključila radio (stanarina ti ističe sledećeg ponedeljka,
moraću da te podsetim) pa slušaš kamernu muziku, verovatno Mocarta, ili si sasvim tiho
pustila ploču da ne probudiš Rokamadura. Sve mi se čini da nisi ni svesna koliko je
Rokamadur bolestan, veoma bolestan i slab, i da bi ga bolje negovali u bolnici. Ali više ne
mogu da ti govorim o tim stvarima, recimo da je sve svršeno a da ja ovuda lunjam, lutam,
tražim sever, jug, ako to uopšte tražim. Ako to uopšte tražim. No, ako to ne tražim, šta je
onda ovo? O ljubavi moja, nedostaješ mi, po koži me pečeš, u grlu me stežeš, kad god
udahnem kao da mi praznina uđe u grudi gde tebe više nema.
– Toi – kaže Krevel – toujours prêt à grimper les cinq étages des pythonisses
faubouriennes, qui ouvrent grandes les portes du futur...
A što da ne, što ne bih tražio Magu, toliko puta je bivalo dovoljno da, dolazeći Ulicom
Sene, provirim ispod luka što izbija na Ke de Konti i tek što bih u titravoj,
pepelnomaslinastoj svetlosti nad rekom razaznao obrise, istog trena bi se na Pon-dez-Ar
ukazala njena vitka prilika pa bismo bazali u potrazi za senima, otišli bismo na pržene
krompiriće u Fobur Sen Deni, da se ljubimo pored čamaca u kanalu Sen-Marten. Uz nju
sam osećao da raste neki novi vazduh, basnoslovna znamenja sutona ili onaj način na koji
su se stvari ocrtavale kad smo bili zajedno, a na rešetkama Kum de Roana skitnice bi
ustajale prema groznom i zamesečenom kraljevstvu svedoka i sudija... Zašto ne bih voleo
Magu i imao je pod desetinama tavanica za šestotina franaka, na krevetima sa dronjavim
i iskrzanim pokrivačima, ako sebe prepoznajem i ime Nujeur u tim vrtoglavim školicama
i u toj trci u vrećama, najzad i ko zna dokle istrgnut iz vremena i njegovih kaveza sa
majmunima i natpisima, istrgnut iz njegovih izloga Omega Electron Girard Perregaud
Wacheron & Constantin što pokazuju časove i minute neprikosnovenih i kastrirajućih
obaveza, u vazduhu gde se dreše i poslednji konopci koji me vezuju i gde zadovoljstvo
predstavlja ogledalo izmirenja, ogledalo za ševe ali ipak ogledalo, nešto kao zavetovanje

98 Fr.: »Sipa vitriol među butine predgrađa.«

99
Fr.: »Živim na Sen-Žermen-de-Preu/ a svako veče imam sastanak sa Verlenom./ Veliki tužni pajac se nije
izmenio, pa za dobar provod...«
100 »Ako želite da vidite Život u ružičastom, ubacite 20 para kroz prorez.«
bića biću, kao ples oko kovčega, nadolazak sna usta uz usta, ponekad se i ne odvajajući
nego ostajući spojenih i toplih udova i cvetova, ruku poput biljnih putokaza, dok prsti
predano miluju bedro, vrat...
– Tu t'accroches à des histoires – kaže Krevel. – Tu étreins des mots... 101
– Ne, burazeru, to se pre radi s one strane mora, u zemlji koju ti ne poznaješ. Odavno
ne spavam sa rečima. Upotrebljavam ih još uvek, kao ti i svi ostali, ali dugo ih četkam pre
nego što ću ih obući.
Krevel zazire i ja ga razumem. Između Mage i mene buja trščanik reči, razdvaja nas
samo nekoliko časova i ulica a već se moja bol zove bol, moja ljubav se zove moja ljubav...
Sve manje ću osećati a sve se više sećati; ali šta je sećanje ako ne jezik osećanja, rečnik lica,
dana i mirisa koji se vraćaju poput glagola i prideva u rečenici, idući tek malo ispred same
stvari, čiste sadašnjosti, rastužujući nas ili nas podučavajući zastupnički dok i samo biće
ne postane zastupnik, lice koje gleda unazad razrogači oči, pravo lice se polako briše kao
na starim fotografijama i Janus je odjednom bilo ko od nas. Sve to govorim Krevelu a
zapravo razgovaram s Magom sada kada je tako daleko. »Ne obraćam joj se onim rečima
koje su poslužile samo da se ne razumemo; sada kada je već kasno počinjem da biram
neke druge, njene reči, obavijene nečim što ona shvata a što nema imena, to su one aure i
strepnje koje zgrušavaju vazduh između dva tela ili ispunjavaju zlatnom prašinom neku
sobu ili stih. No, zar nismo tako sve vreme živeli, jedno drugom nežno nanosili povrede?
Ne, nismo tako živeli, ona je želela ali ja sam po ko zna koji put ponovo uspostavio onaj
lažni red koji prikriva haos, ponovo sam stao da glumim, da se predajem nekom dubokom
životu čiju sam strašnu vodu dodirivao samo nožnim prstima. Ima metafizičkih reka, ona
ih preplivava kao što ova lastavica pliva vazduhom, kao što kruži opčinjena oko tornja i
strmoglavljuje se da bi uhvatila veći zalet. Ja opisujem, definišem i priželjkujem te reke, a
ona ih preplivava. Ja ih tražim, nalazim, gledam ih s mosta, a ona ih preplivava. A ona nije
ni svesna toga, kao ni lastavica, ona to čak ni ne zna. Njoj nije kao meni potrebno da zna,
ona može da živi u neredu a da je sputava nekakva svest o redu. Taj nered koji je njen
tajanstveni red, ta bezbrižna raspojasanost tela i duše koja joj širom otvara prava vrata.
Njen život je nered samo za mene, pošto sam ja zakopan u predrasude koje istovremeno
prezirem i poštujem. Ja, osuđen na to da me nepovratno razreši Maga koja mi i ne znajući
sudi. Ah, pusti me da uđem, pusti me da jednog dana vidim kao što tvoje oči vide.
Uzalud. Osuđen da budem razrešen, oslobođen. Idite kući i čitajte Spinozu. Maga ne
zna ko je Spinoza. Maga čita beskrajne ruske i nemačke romane, kao i romane Peresa
Galdosa 102 i odmah ih zaboravlja. Nikada neće ni pomisliti da me ona osuđuje da čitam
Spinozu. Nečuveni sudija, sudija zbog svojih ruku, zbog svoje trke nasred ulice, sudija zbog
samog pogleda kojim me razgolićuje, sudija zbog toga što je obična glupača, što je tako
izgubljena, zbunjena, tupava i što je niko i ništa. Zbog svega toga što znam iz svog gorkog
saznanja sa svojom trulom vadilicom akademskog građanina i prosvećenog uma, zbog
svega toga – sudija. Sunovrati se, lastavice, s tim oštrim makazama što paraju nebo nad
Sen-Žermen-de Preom, porokljuj ove oči koje gledaju a ne vide, osuđen sam bez prava
žalbe, spreman za to plavo gubilište na koje me uzdižu ruke žene što neguje svoje dete,

101 Fr.: »Kačiš se o priče. Stežeš reči.«

102
Pérez Galdós (1843–1920), španski književnik sa Kanarskih ostrva, autor obimnog dela, sa socijalnim,
psihološkim i istorijskim temama smatra se najboljim romanopiscem Španije posle Servantesa, (Fortunata
y Jacinta, Marianela, Episodios nacionales). U 34. poglavlju Oliveira čita odlomak knjige Benita Peresa
Galdosa dok istovremeno veoma kritički razmišlja o takvoj književnosti, što su španski kritičari pohitali da
razgraniče u odnosu na stavove samog Kortasara. S druge strane, u razgovoru sa E. Bermejom Kortasar
otvoreno ustaje protiv onoga što on naziva » redanjem reči« jednog Juliána Mariasa, španskog književnika
i mislioca, učenika Ortege i Gaseta koji se takođe pominje u Školicama.
brzo kazna, brzo isfolirani red samovanja i ponovnog sticanja samodovoljnosti, egosvesti,
savesti. Uprkos tolikoj učenosti – jalova čežnja da osetim da za nečim žalim, čežnja za
kišom ovde unutra, da već jednom počne da pada i da zamiriše na zemlju, na žive stvari,
jeste, napokon na žive stvari.

(–79)
22

Okupljeni su smatrali da se starac okliznuo, da su kola projurila kroz crveno svetio

da je starac hteo da se ubije, da je svakog dana sve gore u Parizu, da je saobraćaj
kriminalan, da starac nije kriv, da je starac kriv, da su kočnice automobila otkazale, da je
starac bio krajnje neoprezan, da je svakim danom život sve skuplji, da u Parizu ima previše
stranaca koji ne znaju saobraćajne propise i koji otimaju posao Francuzima.
Starac nije izgledao ozbiljno povređen. Neodređeno se osmehivao gladeći brk. Stigla
su kola za hitnu pomoć, stavili su ga na nosila, vozač automobila je nastavio da mlatara
rukama i objašnjava udes saobraćajcu i radoznalim prolaznicima.
– Stanuje u Ulici Madam broj 32 – reče plavokosi mladić koji je razmenio nekoliko
rečenica sa Oliveirom i ostalim posmatračima. – On je pisac, poznajem ga. Piše knjige.
– Branik ga je drmnuo u noge, ali kola su se već zaustavljala.
– Udario ga je u grudi – reče mladić. – Matori se okliznuo s gomile govana.
– Udario ga je po nogama – reče Oliveira.
– Zavisi kako se uzme – reče ogromno omanji gospodin.
– Udario ga je u grudi – reče mladić. – Video sam svojim očima.
– U tom slučaju... Zar ne bi trebalo izvestiti porodicu?
– Nema porodicu, on je pisac.
– Ah – reče Oliveira.
– Ima mačku i puno knjiga. Jednom sam se popeo kod njega da mu predam paket koji
mu je slala nastojnica pa me pozvao unutra. Bilo je knjiga na sve strane. Ovo je moralo da
mu se desi, pisci su rasejani. Mene, da bi me kola lupila...
Pade nekoliko kapi kiše i začas rasturi skup svedoka. Oliveira podiže kragnu
vindjakne i besciljno krenu nosom u hladan vetar. Bio je uveren da starac nije teže
povređen ali je i dalje video njegovo spokojno ili pre bi se reklo smeteno lice dok su ga
stavljali na nosila uz srdačne reči ohrabrenja, » Allez, pépère, c'est rien, ça!« 103 koje je
izgovorio bolničar, riđokosi momak što je svakako svima govorio to isto. »Totalno
odsustvo komunikacije«, pomisli Oliveira. »Ne toliko što smo usamljeni, to je poznato, pa
bog. Biti usamljen znači u krajnjoj liniji biti sâm na izvesnoj ravni gde bi druge samoće
mogle da opšte sa nama ukoliko bi to bilo izvodljivo. Ali svaki sukob, saobraćajna nesreća
ili objava rata, nasilno presecaju različite ravni i čovek, možda vrsni znalac sanskrta ili
kvantne fizike, postaje pépère za bolničara koji mu ukazuje pomoć posle udesa. Edgar Po
bačen u taljige, Verlen u rukama drugorazrednih lekara, Nerval i Arto pred psihijatrima.
Šta je mogao da zna o Kitsu onaj italijanski vedri lekar koji mu je ispuštao krv i usmrćivao
ga glađu? A ako takvi ljudi ćute kao što su oni ćutali, ovi drugi slepo likuju, doduše bez zle
namere jer i ne znaju da je čovek koji je operisan, da je onaj jektičavi bolesnik, onaj goli

103 Fr.: »Hajde, čičo, nije ništa!«

ranjenik na postelji, da je on dvostruko usamljen, okružen bićima koja se kreću kao iza
nekog stakla, u nekom drugom vremenu...«
Skloni se u neku kapiju i zapali cigaretu. Spuštalo se veče, devojke su u grupicama
izlazile iz robnih kuća željne smeha, dovikivanja, gurkanja i luftiranja tokom onih
poroznih petnaestak minuta koji prethode bifteku i nedeljnom ilustrovanom časopisu.
Oliveira produži dalje. Bez imalo dramatizovanja, najskromnija objektivnost ukazuje na
apsurdnost Pariza i ispraznost života. Pošto je razmišljao o pesnicima, lako se prisetio i
ostalih koji su razobličili usamljenost čoveka pored čoveka, smešnu komediju pozdrava,
»pardon« prilikom mimoilaženja na stepeništu, sedište koje se ustupa gospođama u
metrou, osećanje bratstva u politici i u sportu. Samo biološki i seksualni optimizam može
nekima da prikri je njihov ostrvski položaj, makar to ne bilo po volji Džona Dona.104
Kontakti u akciji, rasi, zanimanju, u krevetu i na utakmici kontakti su granja i lišća koje se
miluje i meša s drveta na drvo, dok stabla i dalje uzdižu prezrivo svoje nepomirljive
paralele. » U suštini, mogli bismo biti kao i na površini«, pomisli Oliveira, »ali bi trebalo
drukčije živeti. A šta znači živeti drukčije? Možda živeti apsurdno da bi se apsurdu učinio
kraj, baciti se na sebe svom silinom kako bi se skok završio u naručju drugog. Da, možda
ljubav, ali ta otherness nam traje koliko traje i jedna žena, a osim toga to važi samo za tu
ženu. U suštini nema otherness, tek neka prijatna togetherness. Naravno, i to je nešto«...
Ljubav, ontologizirajući obred, darodavka bivstva. I zbog toga mu je sada padalo na pamet
ono što je možda trebalo da mu bude jasno još na početku: ako čovek ne poseduje sebe ne
može posedovati ni to drugojaštvo. A ko sebe istinski poseduje? Ko se to vratio iz sebe, iz
apsolutne samoće koja nastaje kada čovek ni sopstvenim prisustvom ne raspolaže nego
mora da uđe u bioskop, u javnu kuću, u kuću prijatelja, u kakvo zanimanje ili u brak da bi
što manje bio usamljen-sred-gomile? Tako, vrhunac samoće paradoksalno vodi do
vrhunca zajedništva, do velike obmane druženja sa bližnjim, do usamljenog čoveka u
dvorani ogledala i odjeka. Ali ljudi poput njega i toliki drugi koji sebe prihvataju (ili sebe
odbijaju ali se izbliza poznaju) padaju u najgori paradoks, tako, to su možda na ivici
drugojaštva a ne mogu do njega da dopru. Pravo drugojaštvo sazdano od tananih odnosa,
od čudesnih spojeva sa svetom, ne može da se ostvari isključivo iz jednog polazišta,
ispruženoj ruci mora da odgovara druga ruka koja dolazi spolja od onog drugog.

(–62)

104 John Donne (1571–1631), engleski metafizički pesnik koji je zapisao: »Ljudi nisu ostrva«.
23

Zastavši na uglu, pošto mu je dojadio razređen vazduh razmišljanja (mada je

neprekidno mislio, ne znajući zašto, na to kako čiča sada svakako leži u nekom bolničkom
krevetu, kako ga bezlično ljubazni lekari, studenti i bolničarke obilaze i pitaju za ime,
godište i zanimanje, govore mu da to nije ništa i žurno ga okrepljuju inekcijama i
zavojima), Oliveira se zagleda u ono što se događalo oko njega a što je, kako to već biva na
bilo kom uglu bilo kog grada, savršeno ilustrovalo što je tog trena mislio i maltene mu je
moglo da uštedi trud. U jednoj kafani, sklonivši se od mraza (ne bi bilo loše ući i popiti
čašu vina), grupa zidara je razgovarala sa gazdom za šankom. Dva studenta su čitala i
pisala za stolom i Oliveira je primetio kako povremeno pogleduju zidare, opet se vraćaju
knjizi ili svesci pa opet pogleduju zidare. Od jednog do drugog staklenog kaveza, gledati
se, izolovati se, gledati se: to je sve. Iznad pokrivene kafanske terase neka žena sa prvog
sprata kao da je pored prozora šila ili krojila haljinu. Njena punđa ritmički se pomerala.
Oliveira je nagađao njene misli, zamišljao njene makaze, decu koja će joj se svakog časa
vratiti iz škole, muža koji privodi kraju svoj radni dan u kancelariji ili u banci. Zidari,
studenti, žena, a sada naiđe i jedan klošar iz bočne ulice sa bocom crnog vina u džepu,
gurajući dečja kolica sa hrpom starih novina, limenki, dronjaka, sa obezglavljenom lutkom
i zamotuljkom iz kojeg je štrčao riblji rep. Zidari, studenti, žena i klošar, a u malom kiosku
kao za osuđene na stub srama, LOTERIE NATIONALE, neka starica nepokornih čuperaka
koji su izbijali iz sive kape, s rukama u plavim rukavicama sa jednim prstom, TIRAGE
MERCREDI, čekala i nije čekala kupca, grejala noge na žeravici, uglavljena u svom
uspravnom sanduku, mirna, prozebla, nudila je sreću misleći ko zna šta, mali ugrušak
ideja, senilna naklapanja, učiteljica iz detinjstva koja joj je poklanjala kolače, muž koji je
poginuo na Somi, sin trgovački putnik, noću mansarda bez tekuće vode, supa za tri dana,
boeuf bourguignon jeftiniji od bifteka, TIRAGE MERCREDI. Zidari, studenti, klošar,
prodavačica lozova, svaka grupa, svaki od njih u svojoj staklenoj kutiji, ali neka neki starac
padne pod točkove automobila, odmah će nastati opšta trka prema mestu udesa,
besomučna razmena utisaka, prigovora slaganja, neslaganja, dok opet ne počne kiša te se
zidari vrate šanku, studenti svom stolu, Ovi Ovima, a Oni Onima.
»Samo ukoliko živi apsurdno, čovek možda može jednog dana da prevlada ovaj
beskonačni apsurd«, ponovi u sebi Oliveira. »Hej, pa ja ću skroz pokisnuti, bolje da se
sklonim negde«. Vide oglase Salle de Géographie i potraži zaklon kod ulaza. Neko
predavanje o Australiji, nepoznatom kontinentu. Sastanak učenika Montfavetovog Hrista.
Klavirski koncert madam Berte Trepa. Otvoren upis za kurs o meteorima. Naučite džudo
za pet meseci. Konferencija o urbanizaciji Liona. Koncert počinje za koji trenutak a
ulaznice nisu skupe. Oliveira pogleda nebo, slegnu ramenima i uđe. Razmišljao je
neodređeno da ode kod Ronalda ili u Etjenov atelje, ali odluči da to ostavi za uveče. Nije
znao zašto, ali mu je bilo smešno što se pijanistkinja zove Berta Trepa. Takođe mu je bilo
smešno što će da nađe sklonište na koncertu da bi bar na čas pobegao od sebe, jer to može
da bude ironična ilustracija onoga o čemu je dobrim delom mozgao na ulici. »Nismo ništa«,
pomisli dok je stavljao sto dvadeset franaka na visinu zuba starice zatvorene u krletki
biletarnice. Dobio je mesto u desetom redu iz čiste babine pakosti; jer koncert samo što
ne beše počeo a nije bilo gotovo nikoga izuzev nekoliko ćelavih ili bradatih, ili ćelavih i
bradatih čikutanera koji su izgledali kao da su iz kraja ili iz porodice, dve žene između
četiri i pet banke u pohabanim kaputima, sa kišobranima iz kojih se cedila voda, nekolicina
mladih, većinom u parovima, u žustroj raspravi uz guranje, šuštanje karamela i škripu
neudobnih bečkih sedišta. Ukupno dvadesetak duša. Vonjalo je na kišno popodne, velika
dvorana je bila ledena i vlažna, čuo se nerazgovetan razgovor iza zastora. Neki starac
pripali lulu i Oliveira hitro izvadi jedan Goloaz. Nije se osećao bajno, voda mu beše ušla u
cipelu, miris plesni i mokra odeća nisu mu godili. Stade pomno da vuče dim dok nije
zagrejao i upropastio cigaretu. Napolju zazvoni mucavo zvonce i jedan od mladića
oduševljeno zapljeska. Matora razvodnica, s nakrivljenom beretkom i šminkom s kojom
je po svemu sudeći spavala, povuče zavesu na ulazu. Tek tada se Oliveira seti da je dobio
program. Loše izvučen list na getštetneru na kome se uz izvestan napor moglo razabrati
da će madam Berta Trepa, dobitnica zlatne medalje, svirati »Tri diskontinuirana stava«
Rože Bob (praizvedba), »Pavanu za generala Lekclerka« Aliksa Aliksa (prva izvedba za
građanstvo) i »Sintezu Dèlib – Sen-Sans«, Déliba, Sen-Sansa i Berte Trepa.
»Kroz gusto granje«, pomisli Oliveira. »Sranje kroz gusto granje od programa.«
Utom se iza klavira stvori gospodin visećeg podbratka i sede kose. Bio je obučen u
crno i ružičasto a rukom je milovao lanac preko šarenog prsluka. Oliveiri se učini da je
prsluk pošteno izmašćen. Odjeknulo je nekoliko reskih aplauza iz ruku gospođice u
ljubičastom kišnom mantilu i naočarima sa zlatnim okvirom. Baratajući glasom koji je
izvanredno ličio na poj papagaja, matorac sa podbratkom stade da najavljuje koncert,
zahvaljujući čemu publika dozna da je Roza Bob nekadašnja učenica madam Berte Trepa,
da je »Pavanu« Aliksa-Aliksa komponovao istaknuti armijski oficir koji se krije pod tim
skromnim pseudonimom, i da su u dvema najavljenim kompozicijama umereno
primenjeni najsavremeniji postupci muzičke transkripcije. Što se tiče »Sinteze Dèlib-Sen-
Sans« (i tu starac ushićeno izdrlji pogled), ona u savremenoj muzici predstavlja jednu od
najsmelijih inovacija koju je autor, madam Trepa, opisala kao »proročanski sinkretizam«.
Karakterizacija je ispravna utoliko pre što muzički genije Deliba i Sen-Sansa teži osmozi,
interfuziji i interfoniji, inače osujećenih prenaglašenom individualnošću Zapada te
osuđenih da ne dožive jedno više, sintetičko obzorje da nije bilo nadarene intuicije madam
Trepa. I zaista, njen senzibilitet je uočio afinitete koji izmiču običnim slušaocima, tako da
je ona pristupila plemenitom ali složenom zadatku da postane posrednički most preko
kojeg može da se ostvari spoj dvojice velikih sinova Francuske. Vreme je da se istakne da
će madam Trepa, pored obaveza koje ima kao muzički pedagog, uskoro proslaviti
jubilarnu dvadeset petogodišnjicu pregalaštva posvećenog komponovanju. Govornik se
ne usuđuje da u najavi koncerta koji, toga je svestan, publika željno iščekuje, dostojno
izloži muzičko stvaralaštvo madam Trepa. No ipak, s ciljem da iziđe u susret cenjenom
auditorijumu u kojem svakako ima i onih koji će prvi put slušati dela Rože Bob i madam
Trepa, on može da sažme njenu estetiku pomenom antistrukturalnih konstrukcija, tj.
autonomnih zvučnih ćelija, ploda čistog nadahnuća, utanačenih celinom dela u njegovoj
opštoj nameri, ali potpuno izvan klasičnih kalupa, bilo dodekafonskih bilo atonalnih
(poslednje dve reči ponovi strasno). Tako na primer »Tri diskontinuirana stava« Rože
Bob, omiljene učenice madam Trepa, polaze od reakcije umetničinog duha na tresku
zalupljenih vrata, i trideset i dva akorda koji sačinjavaju prvi stav upravo odražavaju
posledice tog udara na estetičkom planu; govornik smatra da neće izneveriti ukazano mu
poverenje ako oda tajnu cenjenom slušateljstvu da se tehnika kompozicije »Sinteza Delib
– Sen-Sans« nadovezuje na iskonske i ezoterične snage stvaralačkog čina. Nikada neće
zaboraviti veliku počast koja mu je ukazana kada mu je omogućeno da sudeluje u izradi
jedne faze sinteze, dok je pomagao madam Trepa u rukovanju rabdomantičkim klatnom
iznad partitura dvojice majstora radi odbira onih pasaža čiji je uticaj na klatno
zapanjujuće potkrepljivao originalnu intuiciju umetnice. I mada bi se još mnogo toga
moglo reći, govornik smatra svojom dužnošću da se povuče pošto u ličnosti madam Trepa
pozdravi jednog od svetionika francuskog duha, patetičnog primera genija koji široka
publika ne shvata.
Podbradak žestoko uzdrhta i čilager, zagrcnuvši se od uzbuđenja i prehlade, šmugnu
iza kulisa. Četrdeset ruku proizvede nešto suvih aplauza, nekoliko šibica ostade bez glave,
Oliveira se protegnu što je više mogao na sedištu i odmah mu laknu. Mora da se starac iz
onog udesa oseća bolje u bolničkom krevetu, utonuo u obamrlost koja nastupa posle šoka
kao blaženo međucarstvo u kome čovek odbija da bude svoj gospodar a postelja je kao
brod, kao plaćeno odsustvo, kao kakvo izuzeće od svakodnevice. »Dođe mi čak i da ga
obiđem ovih dana«, reče u sebi Oliveira. »Ali bih mu možda upropastio pusto ostrvo,
postao bih trag ljudske noge na pesku. E, baš sam uviđavan.«
Aplauzi ga prenuše pa pošto otvori oči, vide mukotrpni naklon kojim je madam
Trepa zahvaljivala publici. Pre nego što je dobro razabrao lice, ukopaše ga njene cipele,
tako muške da ih nikakva suknja nije mogla sakriti. Četvrtaste i bez potpetice, sa uzaludno
ženstvenim mašnama. Zatim je dolazilo nešto istovremeno i kruto i široko, nekakva
debela spodoba uvučena u besprekorni mider. Ali Berta Trepa nije bila debela, jedva ako
je mogla da se podvede pod zdepasto. Verovatno je imala išijas ili lumbago, nešto što je
primorava da se kreće u bloku, čas frontalno, da bi na jedvite jade otpozdravila publici,
čas iz profila, da bi se spustila između hoklice i klavira dok ne bi konačno sela savijajući
se geometrijski. Sa tog mesta umetnica naglo okrenu glavu i ponovo pozdravi publiku
mada više niko nije tapšao. »Odozgo je sigurno neko povlači za konce«, pomisli Oliveira.
Voleo je marionete i automate pa se unapred naslađivao proročanskom sinkretizmom.
Bert Trepa pogleda još jednom publiku, njeno zaokrugljeno i kao brašnom posuto lice kao
da najednom zgusnu sve mesečeve grehove, a usta kao jarko cinober višnja razvukoše se
dok ne poprimiše oblik kakve egipatske lađe. Ponovo iz profila njen mali nos kao
papagajski kljun za trenutak osmotri dirke, dok su se ruke spuštale od c do ha kao dve
vrećice od iskrzanog antilopa. Začula su se trideset i dva akorda prvog diskontinuiranog
stava. Između prvog i drugog proteklo je pet sekundi, između drugog i trećeg petnaest.
Kod petnaestog akorda Roza Bob beše označila pauzu od dvadeset i pet sekundi. Oliveira,
kome se isprva dopala veberovska upotreba tišine kod Rože Bob, primeti da je ponavljanje
ubrzano degradira. Između 7. i 8. akorda odjeknu kašalj u dvorani, između 12. i 13. neko
žestoko kresnu šibicom, između 14. i 15. jasno se začu da neko uzvikuje »Ah, merde alors!«
Kod dvadesetog akorda jedna od najstarijih dama, prava junferica u aspiku, odlučno
zgrabi kišobran i zinu kao da će da izusti nešto što je 21. akord milosrdno zakopao.
Oliveira je razgaljeno posmatrao Bertu Trepa naslućujući da ih pijanistkinja merka onim
što se naziva krajičak oka. Kroz taj krajičak minimalni no ipak kukasti profil Berte Trepa
propuštao je sivoplavi pogled, i Oliveira pomisli da zlopaćena umetnica možda upravo
svodi račune o prodatim ulaznicama. Kod 23. akorda neki gospodin neopozive ćelavosti
ljutito ustade, pa pošto je udahnuo, izdahnuo i zašištao, napusti dvoranu zabadajući đon
u tišinu od osam sekundi koje je predvidela Roza Bob. Od 24. akorda pauze su počele da
se smanjuju, a od 28. do 32. akorda uspostavljen je ritam kakvog posmrtnog marša, što
nije bilo lišeno draži. Berta Trepa skloni cipele sa pedala, stavi levu ruku na krilo i prionu
na drugi stav. Taj stav je trajao svega četiri takta, svaki od njih sa po tri istovetne note.
Treći stav se prvenstveno sastojao u tome da se iziđe iz krajnjih registratura klavijature
te da se hromatski krene prema sredini, da bi se postupak ponovio iznutra ka spolja, a sve
to beše propraćeno tripletima i drugim ornamentima. U jednom trenutku, koji ničim nije
bio nagovešten, pijanistkinja prestade da svira i naglo se uspravi upućujući pozdrave sa
izrazom prkosa u kojem se Oliveiri ipak učini da nazire nekakvu nesigurnost pa čak i strah.
Jedan par poče besno da aplaudira, Oliveira uhvati sebe da i sam tapše iako nije znao zašto
(a kada je doznao, spopade ga bes i smesta prestade). Berta Trepa skoro u isti mah okrenu
profil pa ravnodušnim prstom pređe preko dirki čekajući da se sala utiša. Onda poče da
svira »Pavanu za generala Leklerka«.
U toku narednih dva-tri minuta Oliveira uz izvestan napor rasporedi svoju pažnju
na obilatu papazjaniju koju je Berta Trepa punom parom nastojala da zgotovi, kao i na
zabašureno ili pak otvoreno bežanje starih i mladih sa koncerta »Pavane«; mešavina Lista
i Rahmanjinova neumorno je ponavljala dve-tri teme da bi se zatim prepustila beskrajnim
varijacijama, bravuroznim deonicama (dosta loše odsviranim, sa rupama i zakrpama sa
svih strana), pa i počastima kraj odra na lafetu, isprekidanim naglom pirotehnikom kojoj
se tajanstveni Aliks Aliks predavao na svoje očito zadovoljstvo. U dva tri maha Oliveira se
poboja da će se visoka frizura á la Salambo Berte Trepa najednom raspasti, no ko zna
koliko li ju je ukosnica pridržavalo sred štropota i tutnjave »Pavane«. Tada naiđoše
orgijastični arpeđi koji su najavljivali kraj, a jedna za drugom se ponoviše sve tri teme (od
kojih je jedna neodoljivo podsećala na Štrausovog Don Huana), pa Berta Trepa sruči kišu
sve jačih akorda krunisanih histeričnim citatom prve teme i dvema nešto dubljim
akordima, od kojih poslednji zazvuči načisto falš sa strane desne ruke, ali to može
svakome da se desi, bože moj, te Oliveira stade da ushićeno tapše, bilo mu je odista
zabavno.
Pijanistkinja se okrenu jednim od svojih čudnovatih pokreta na oprezi i pozdravi
publiku. Činilo se da pogledom prebrojava prisutne, te nije mogla a da ne primeti da je
ostalo svega osam ili devet duša. Berta Trepa dostojanstveno iziđe na levu stranu a
razvodnica pomeri zavesu i ponudi karamele.
Vreme je bilo da ode, ali na čitavom tom koncertu vladala je atmosfera koja je
opčinjavala Oliveiru. Na kraju krajeva, sirota Berta Trepa je pokušala da predstavi dotle
neizvođena dela, a to je nemali podvig u ovom svetu velike poloneze, claire de lune i ritual
fire dance. Bilo je nečeg dirljivog na tom licu lutke napunjene kučinom, na tom licu plišane
kornjače, ogromne ludajke utonule u neki bajati svet raspuklih čajnika i baba koje su u
svoje vreme slušale čak i Pislera; u svet umetničkih posela i pesničkih večeri u salama
oblepljenim starinskim tapetima, u svet od četrdeset hiljada franaka mesečno i
grozničavog obraćanja prijateljima da se izgura do kraja meseca, u svet kulta pravoj
umetnosti u stilu Akademije Rejmonda Dankana, a nije teško zamisliti ni face Aliksa Aliksa
i Rože Bob, pa mučno skontavanje pre unajmljivanja koncertne dvorane, pa program koji
je neki učenik dobre volje izvukao na getštetneru, besplodni spiskovi zvanica, očajanje iza
kulisa pred prizorom poluprazne dvorane uz saznanje da se ipak mora nastupiti, da se
svejedno mora nastupiti uza sve zlatne medalje. Gotovo kao da je reč o nekom poglavlju
za Selina, 105 a Oliveira je bio svestan sopstvene nemoći da u zamislima ode dalje od opšte
atmosfere, od poraženog i jalovog nadživljanja tih umetničkih delatnosti za podjednako
poražene i jalove skupine. »Naravno, moralo je baš meni da se desi da upadnem u ovu
lepezu izjedenu moljcima«, besno pomisli Oliveira. »Starac pod kolima a povrh toga ova
Trepa. Da i ne govorimo o odvratnom vremenu napolju, pa ni o meni. Pogotovo ne o meni.«
U sali su ostale četiri osobe pa zaključi da bi najbolje bilo da sedne u prvi red da još
malo prati izvođača. Smešna mu je bila ta vrsta solidarnosti, ali je opet seo ispred i sačekao
uz cigaretu. Iz neobjašnjivih pobuda jedna gospođa odluči da ode baš u trenutku kada se

105Louis Ferdinand Céline (1894–1961), francuski književnik, autor Puta na kraj noći. U Školicama se
pominje nekoliko puta, a u Poslednjoj rundi Kortasar objašnjava da je kod njega sve podsmeh, osveta, čak i
erotika.
ponovo pojavljivala Berta Trepa i ova je pogleda pre nego što se uz napor presavi na pola
da bi pozdravila gotovo opusteli foaje. Oliveira pomisli da gospođa koja je upravo otišla
zavređuje nogu u dupe. Iznenada otkri da sve njegove reakcije proizlaze iz nekakve
simpatije prema Berti Trepa, uprkos »Pavani« i Rozi Bob. »Dugo mi se ovo nije dogodilo«,
pomisli. »Još ću i da smekšam s godinama.« Toliko metafizičkih reka, a najednom zatiče
sebe spremnog da ode u bolnicu da poseti starca ili da tapše toj bleski upakovanoj u mider.
Čudno. Mora da je u pitanju hladnoća, voda u cipelama.
Sinteza Delib-Sen-Sans svirana je već tri minuta ili tako nešto kada par koji je činio
glavno pojačanje preostale publike ustade i demonstrativno napusti salu. Oliveiri se
ponovo učini da je uhvatio pogled ispod oka Berte Trepa, ali sada je bilo kao da odjednom
ruke počinju da joj se koče, svirala je pognuta nad klavirom, uz ogroman napor koristeći
svaku pauzu da krajičkom oka pogleda u pravcu foajea gde su Oliveira i neki gospodin
blaženog izraza vidno ispoljavali svoju budnu pažnju. Proročanski sinkretizam ubrzo
razotrkri svoju tajnu čak i jednom laiku poput Oliveire; iza četiri takta iz Rouet d’Omphale
dolaze četiri takta iz Ees Filles de Cadix, zatim leva ruka izvlači note iz Mon coeur s’ouvre à
ta voix a desna u grčevima uvodi temu sa zvonima iz Lakmèa, onda obe ruke prelaze
naizmenično sa Danse Macabre na Coppéliju, sve dok teme koje je program pripisivao
Hymne à Victor Hugo, Jean de Nivelle i Sur les bords du Nil nisu počele živopisno da se
smenjuju sa još poznatijim temama, te što se proročanskog tiče, teško da bi se moglo nešto
uspelije zamisliti. Tako da kad je gospodin blaženog izraza počeo tiho da se smejulji učtivo
zaklanjajući usta rukavicom, Oliveira je morao da prizna da dasa ima pravo, ne može od
njega da zahteva da zaćuti, a Berta Trepa je verovatno naslućivala to isto jer je sve više
grešila u notama, izgledalo je kao da joj se ruke paralizuju no i dalje je tresla nadlaktice i
izbacivala taktove kao kvočka koja se smešta u svom gnezdu, Mon coeur s’ouvre à ta voix
pa opet Où va la jeune hindoue?, dva sinkretična takta i jedan kusi arpeđo, Les Filles de
Cadix, tra-la-la poput štucanja, nekoliko spojenih nota nalik na (za divno čudo) Pjera
Buleza, 106 i gospodin blaženog izraza ispusti nekakvo blejanje te istrča napolje držeći
rukavice preko usta baš kad je Berta Trepa spuštala ruke fiksirajući pogledom dirke pa
nastupi jedan dugi tren, tren bez kraja, nešto očajnički prazno između Oliveire i Berte
Trepa koji su bili sami u sali.
– Bravo – reče Oliveira shvatajući da bi pljeskanje bilo nesuvislo. – Bravo, madam.
Ne ustajući, Berta Trepa se iskrenu na hoklici i stavi lakat na prirodno la. Pogledali
su se. Oliveira ustade i priđe bini.
– Veoma zanimljivo – reče. – Verujte, gospođo, pratio sam vaš koncert sa izuzetnom
pažnjom.
Hulja.
Berta Trepa je gledala praznu salu. Kapak joj je podrhtavao. Činilo se da se nešto
pita, da nešto očekuje. Oliveira oseti da mora da nastavi sa pričom.
– Takvom umetniku kao što ste vi dobro su poznati nerazumevanje i snobizam
publike. Znam da u suštini vi svirate za svoju dušu.
– Za svoju dušu – ponovi Berta Trepa glasom papagaja koji je neverovatno ličio na
glas onog gospodina što je beše najavio.
– Za koga inače? – upita Oliveira hitro skočivši na binu kao u kakvom snu. – Umetnik
raspolaže jedino zvezdama, kako reče Niče.

106 Pierre Boulez, savremeni francuski kompozitor. Najpoznatije delo mu je Le marteau sans maître, na
stihove Rene Šara.
 – A ko ste vi, gospodine? – uznemiri se Berta.
– Pa eto, neko ko se zanima za pojavne oblike... Mogao je i dalje da reda reči, kako to
već ide. Ako je išta bitno, onda je to bilo tu, to što nekome pravi društvo. Ne znajući tačno
zašto.
Berta Trepa je slušala još uvek pomalo odsutna. Teško se uspravi i baci pogled na
salu, na kulise.
– Da – reče. – Već je kasno, moram da se vratim kući – reče više za sebe kao da je to
neka kazna ili tako nekako.
– Da li biste mi pričinili zadovoljstvo da mi dopustite da vas ispratim?–upita Oliveira
uz mali naklon. – Mislim, ako vas niko ne čeka u garderobi ili na izlazu.
– Niko me neće čekati. Valentin je otišao posle najave. Kako vam se dopala najava?
– Zanimljiva je – reče Oliveira u sve većem uverenju da sanja i da mu se sviđa da
nastavi da sanja.
– Valentin ume i bolje – reče Berta Trepa. – Ali mislim daje gnusno... jeste, gnusno...
to što je otišao tek tako, kao da sam ja neka krpa.
– Govorio je o vama i vašem delu sa velikim divljenjem.
– Za petsto franaka taj je kadar da govori sa divljenjem i o mrtvoj ribi. Pet stotina
franaka! – ponovi Berta Trepa gubeći se iznova u svojim premišljanjima.
»Ponašam se kao budala«, pomisli Oliveira. Ako bi je pozdravio i vratio se u foaje,
možda se umetnica neće setiti ponude. Ali umetnica ga je gledala i Oliveira vide da plače.
– Valentin je nitkov. Svi... bilo je preko dvesta ljudi, sami ste videli, preko dvesta. Za
koncert praizvedbi to je prosto fantastično, zar ne? I svi su platili ulaznice, nemojte misliti
da smo ih delili besplatno. Preko dvesta, a sada ste samo vi ostali, Valentin je otišao, ja...
– Ima izostanaka koji predstavljaju pravi trijumf – izgovori Oliveira na sopstveno
zaprepašćenje.
– Ali zašto su otišli? Jeste li ih vi videli kako odlaze? Preko dvesta, kažem vam, i to
znamenitih ljudi, sigurna sam da sam ugledala među njima i madam de Roš, i doktora
Lakura, i Monteljera, profesora koji je dobio poslednji Gran Pri za violinu ... Ja mislim da
im se »Pavana« nije naročito svidela i da su zato otišli, ne slažete li se i vi? Jer su otišli pre
moje Sinteze, to je fakat, svojim očima sam videla.
– Naravno – reče Oliveira. – Treba reći da »Pavana«...
– To uopšte nije nikakva pavana – uzviknu Berta Trepa. – To je čisto sranje. Valentin
je za to kriv, lepo su me upozorili da Valentin spava sa Aliksom Aliksom. Zašto moram ja
da ispaštam zbog jednog pedera, mladi čoveče? Ja, dobitnica zlatne medalje; pokazaću
vam i kritike koje sam dobila, sve sami superlativi, u Grenoblu, u Puju...
Suze su joj tekle niz vrat i gubile se između ofucane čipke i pepeljaste kože. Uhvati
Oliveiru za mišicu i prodrma ga. Histerična kriza mogla je da nastupi svakog časa.
– Zašto ne uzmete kaput pa da izađemo? – reče žurno Oliveira. – Svež vazduh će vam
prijati, mogli bismo usput nešto i da popijemo, bilo bi za mene pravo...
– Da popijemo nešto – ponovi Berta Trepa. – Zlatnu medalju....
– Ma šta god vam srce želi – reče nevezano Oliveira. Učini pokret kako bi se
izmigoljio, ali umetnica mu je stezala ruku i još više mu se približila. Oliveira oseti miris
znoja sa koncerta pomešan sa nečim poput naftalina i mirisne smole (kao i mokraće i
jeftinih losiona). Prvo Rokamadur a sada i Berta Trepa, pa to je da čovek prosto ne veruje.
»Zlatna medalja«, ponavljala je umetnica plačući i slineći. Iznenada snažno jauknu i strese
se kao da je ispustila akord. »A sve će biti po starom...« razabra na kraju Oliveira koji se
bezuspešno borio da izbegne lične emocije, da nađe spas u nekoj metafizičkoj reci, jasna
stvar. Berta Trepa poslušno pođe prema kulisama odakle ih je razvodnica posmatrala sa
baterijom u ruci i perjanim šeširom na glavi.
– Gospođi nije dobro?
– Uzbuđenje, znate – reče Oliveira. – Već prolazi. Gde je gospođin kaput?
Među razbacanim daskama, rasklimatanim stolovima, jednom harfom i čivilukom
ugledaše zeleni kišni mantil prebačen preko stolice. Oliveira ga pridrža Berti Trepa koja
beše sagla glavu ali više nije plakala. Kroz neka vratanca i mračni hodnik izišli su u
bulevarsku noć. Sipila je kiša.
– Neće biti lako naći taksi – reče Oliveira koji je imao svega trista franaka. – Stanujete
li daleko?
– Ne, blizu Panteona, radije bih pošla pešice.
– Da, biće bolje.
Berta Trepa je išla sporo i klatila glavom levo-desno. Sa kapuljačom od mantila ličila
je na nešto između ratnika i Kralja Ibija. Oliveira se ušuška u svojoj jakni i visoko podignu
kragnu. Počinjao je da oseća glad. Vazduh je bio oštar.
– Tako ste ljubazni – reče umetnica. – Nije trebalo da se deranžirate. Kako vam se
čini moja »Sinteza«?
– Gospođo, ja sam samo laik. Meni muzika, da tako kažem...
– Nije vam se dopala – reče Bert Trepa.
– Pa prvo izvođenje...
– Valentin i ja smo mesecima radili na tome. Danima i noćima, nastojeći da
usaglasimo dva genija.
– Priznaćete ipak da Delib...
– Genije – ponovi Berta Trepa. – Erik Sati 107 je to jednom potvrdio u mom prisustvu.
I ma koliko doktor Lakur govorio da me je Sati... kako da vam kažem. Pa znate već kakav
je bio pod stare dane... Ali ja umem da proniknem u ljude, mladiću, i dobro znam da je Sati
bio ubeđen, da, ubeđen. Iz koje ste vi zemlje, mladi čoveče?
– Iz Argentine, a uzgred budi rečeno, nisam baš tako mlađan.
– Ah, iz Argentine. Pampa... Mislite li da bi se tamo zanimali za moje delo?
– Uveren sam, gospođo.
– Možda biste vi mogli da mi udesite razgovor sa ambasadorom. Ako je Tibo 108 išao
u Argentinu i u Montevideo, zašto ne bih i ja, pogotovo što sviram svoju muziku? Svakako
ste zapazili, a to je osnovno – svoju muziku sviram. Skoro uvek praizvedbe.
– Komponujete li puno? – upita Oliveira koji se osećao kao ispljuvak.
– Tu sam, kod svog osamdeset trećeg opusa... ne, čekajte... Kad bolje razmislim,
trebalo je da porazgovaram sa madam Nole pre nego što sam izišla... Da sredim novčano
pitanje, naravno. Dvesta ljudi, to znači.. – izgubi se u nekakvom mrmljanju i Oliveira se
zapita ne bi li bilo uviđavnije da joj predoči istinu; ali ona je istinu znala, sto posto ju je
znala.

107Erik Satie, avangardni francuski kompozitor.

108Jacques Thibaud, istaknuti francuski violinista; Granados je za njega komponovao Danza española i
Sonata para violín y piano.
 – Pa to je škandal – reče Berta Trepa. – Pre dve godine sam svirala u istoj sali,
Pulank 109 je obećao da će doći... Shvatate li? Pulank glavom. Te večeri sam bila u
izvanrednoj formi, šteta što mu je u poslednjem trenutku iskrsla neka obaveza... ali tako
vam je to sa muzičarima koji su u modi... A tada mi je ta Noleova naplatila upola manje –
dodade besno. – Tačno upola manje. Doduše, ako se uzme u obzir dvesta ljudi...
– Gospođo – reče Oliveira, prihvatajući je lagano za lakat da je povede ulicom Sene –
sala je bila gotovo u mraku i možda vi grešite u pogledu broja prisutnih.
– Oh, ne – reče Berta Trepa. – Sigurna sam da ne grešim, ali zbog vas sam se zbunila
u računu. Dozvolite, moram da izračunam... – opet utonu u zdušno mrmljanje, stalno je
mrdala ustima i prstima, nije bila svesna kuda je Oliveira vodi, a možda ni njegovog
prisustva. Sve što je glasno izgovarala, mogla je i samoj sebi da govori, Pariz je pun ljudi
koji ulicom razgovaraju sa sobom, čak ni Oliveira nije izuzetak, u stvari jedino je izuzetno
to njegovo blesavljenje pored bakute, dok ispraća kući ovaj izbledeli dronjak, ovaj jadni
naduvani balon u kome su ograničenosti i zaluđenost igrali pravu pavanu noći. »Grozna
je, trebalo bi je strmeknuti niz stepenište i gnječiti joj lice nogom, zgaziti je kao štetočinu,
razbiti je kao klavir koji pada sa desetog sprata. Bilo bi istinsko milosrđe da ona bude
uklonjena s puta i sprečena da se i dalje pati kao pseto zamajavajući se iluzijama u koje ni
sama ne veruje, koje izmišlja da ne bi osetila vodu u cipelama, prazan stan ili onog
štrokavog starkelju sede kose. Gadi mi se, zbrisaću na sledećem uglu, ionako neće ni
primetiti. Kakav dan, mila majko, kakav dan.«
Ako brzo skrene ulicom Lobino, posle mogu da ga lepe od blata, a uostalom matora
će već pronaći put do svoje kuće. Oliveira se osvrnu, sačeka trenutak pokušavajući nekako
da istrgne ruku kao da mu neki teret smeta, nešto što visi sa njegovog lakta. Ali to je bila
šaka Berte Trepa, teret se nedvosmisleno potvrdi, to se Berta Trepa naslanjala svom
težinom na Oliveirinu mišicu dok je on gledao u pravcu ulice Lobino istovremeno
pomažući umetnici da pređe ulicu i idući s njom ulicom Turnon.
– Verovatno je upalio vatru – reče Berta Trepa. – U stvari i nije tako hladno, ali vatra
je prijateljica umetnika. Ne mislite li i vi tako? Vi ćete se popeti da popijete jednu čašicu s
Valentinom i sa mnom.
– Oh, ne, gospođo – reče Oliveira. – Nipošto, ja sam već dovoljno počastvovan time
što mogu da vas otpratim do kuće. A osim toga...
– Ne budite tako skromni, mladi čoveče. Jer vi jeste mladi, zar nije tako? Vidi se da
ste mladi, po vašoj mišici, na primer... – prsti su se malko zarivali u jaknu.– Ja izgledam
starija nego što jesam, znate kako je, život umetnika...
– Ma ni govora – reče Oliveira. – Što se mene tiče, odavno sam prevalio četrdesetu,
vi mi laskate.
Rečenice su tako izlazile iz njega, tu ništa nije vredelo. Bio je to vrhunac svega. Niz
njegovu ruku se oklembesila Berta Trepa, raspričala se o minulim vremenima, povremeno
bi zastala na pola rečenice kao da u glavi ponovno proverava neki račun. Katkad bi zavukla
prst u nos krišom i pogledujući Oliveiru ispod oka. Da bi turila prst u nos, brzo bi skinula
rukavicu praveći se da je svrbi dlan pa bi ga počešala drugom rukom (pošto bi je pažljivo
odvojila od Oliveirine mišice) te bi je podigla krajnje pijanističkim pokretom da u deliću
sekunde pročačka nozdrvu. Oliveira se pravio da gleda na drugu stranu, a kada bi opet
okrenuo glavu, Berta Trepa je već visila na njegovoj mišici navukavši ponovo rukavicu.
Tako su išli po kiši govoreći o svemu i svačemu. Kada su prolazili pored Luksemburškog

Francis Poulenc, član francuske grupe »Šestoro«, koju su sačinjavali još Milhaud, Honneger, Auric,
109

Taillefèrre i Dury.
parka, raspravljali su o svakim danom sve težem životu u Parizu, o bezočnoj najezdi
nadmene mladeži, nadmene a ipak bez ikakvog iskustva, o nepopravljivo snobovskoj
publici, o ceni bifteka na pijaci Sen-Žermen ili u Ulici Risi, tim odabranim mestima za
dobar biftek po pristupačnim cenama. U dva-tri navrata Berta Trepa je ljubazno upitala
Oliveiru o njegovom zanimanju, njegovim nadanjima a naročito njegovim promašajima,
ali pre nego što bi on stigao da odgovori, sve se naglo vraćalo na neobjašnjiv Valentinov
nestanak, na grešku koju je počinila kada je uvrstila u program »Pavanu« Aliksa Aliksa iz
slabosti prema Valentinu, no to se više neće ponoviti. »Pederčina«, siktala je Berta Trepa
kroz zube, »zbog te bitange, eto, treba da sviram to govno bez glave i repa, dok petnaestak
mojih dela još čeka na premijeru...« Zatim je spokojno zastala na kiši u svom kišnom
mantilu (ali Oliveiri je voda već ulazila kroz kragnu jakne, od zečjeg ili pacovskog krzna
koje je užasno zaudaralo na kavez zoološkog vrta, tako je to svaki put kad pada kiša, tu
nema leka), pa je tako stajala i posmatrala kao da očekuje neki odgovor. Oliveira joj se
ljubazno smešio i blago je vukao da je odšlepuje prema Ulici Medisi.
– Vi ste preskromni i uzdržani – govorila je Berta Trepa. – Pričajte mi o sebi, mladiću,
da čujem. Mora da ste pesnik, je l’ tako? Ah, i Valentin je stihovao dok smo bili mladi...
»Sutonska Oda«, nezapamćen uspeh u Mercure de France... Tibodeova 110 dopisnica, sećam
je se kao da je jutros stigla. Valentin je plakao na krevetu, a kada je plakao, uvek se bacao
potrbuške na krevet, bilo je potresno.
Oliveira je nastojao da zamisli kako Velentin cmizdri potrbuške na krevetu, ali jedino
je uspevao da vidi malenog i kao rak crvenog Valentina, zapravo video je Rokamadura
kako kmeči potrbuške na krevetu dok Maga pokušava da mu stavi čepić, Rokamadura
kako se joguni i migolji sklanjajući stražnjicu ispred nespretnih Maginih ruku. Po svoj
prilici, starcu iz onog udesa takođe su u bolnici stavili čepić, prosto neverovatno koliko su
ti čepići u modi, trebalo bi filozofski ispitati tu zapanjujuću revandikaciju čmara, njegovo
unapređivanje u druga usta, u nešto što se ne svodi na izbacivanje fekalija nego što upija
i razgrađuje mirišljave, aerodinamične, male, ružičaste, zelene i bele granate. No, Berta
Trepa mu nije dopuštala da se usredsredi, ponovo je htela da čuje o Oliveirinom životu,
stezala mu je mišicu jednom rukom, a ponekada i oberučke, prema njemu se malko
okretala mladalačkim pokretom od koga se on čak i u toj mrkloj noći ježio. Pa, eto, on je
Argentinac koji već neko vreme živi u Parizu i pokušava da... Da vidimo, šta to on
pokušava? Trnovito je to naprečac objasniti. To što on traži...
– To je lepota, ushićenje, zlatna grana – reče Berta Trepa. – Ništa mi ne govorite,
pogađam i sama. I ja sam pre više godina došla u Pariz iz Poa, u potrazi za zlatnom granom.
Ali bila sam slaba, mlada, bila sam... No, kako se zovete?
– Oliveira – reče Oliveira.
– Oliveira... Des olives, masline, Mediteran... I ja sam s juga, mi smo Panovi sledbenici,
mladiću, oboje smo Panovi sledbenici. A ne kao Valentin koji je iz Lila. Severnjaci, hladni
kao ribe, apsolutni merkurovci. Verujete li vi u Veliko delo? Razumete, Fulkaneli... 111 Ništa
ne govorite, vidim da ste posvećeni. Možda još niste postigli ona ostvarenja koja zaista
važe, dok ja... Uzmite »Sintezu«, na primer. Ono što je Valentin rekao, to je tačno,
radiestezija mi je ukazala na srodnost duša i mislim da se to odražava na delu. Ili se ne
odražava?
– Kako da ne.

110Albert Thibaudet (1874–1936), kritičar i istoričar francuske književnosti.

111Fulcanelli, pseudonim okultističkog pisca koji se proslavio delom Misterija katedrala a čiji je identitet
ostao tajanstven.
 – Vi imate puno karme, to se odmah vidi... – ruka je snažno stiskala, umetnica se
uspinjala ka meditaciji pa je morala da se priljubi uz Oliveiru koji je jedva odolevao i
pokušavao isključivo da je privoli da pređu trg i da pođu ulicom Suflo. »Ako me Etjen ili
Vong budu videli, biće valjanja«, mislio je Oliveira. Šta ga briga šta će misliti Etjen ili Vong?
Kao da posle metafizičkih reka zagađenih prljavim tamponima budućnost još može da ima
neki značaj. »Takoreći više nisam u Parizu, a opet se glupo obazirem na ono što mi se
dešava, smeta mi što mi se ova jadna lujka nabacuje iz očaja, kao ispružena ruka davljenika
posle pavane i potpunog ćorka na koncertu. Gori sam od kuhinjske krpe, gori od prljavih
tampona, a u stvari nemam veze sa sobom«. Samo mu je još to preostajalo, u tom času, pod
kišom, uz Bertu Trepa, preostajalo mu je još da oseća poput poslednje svetiljke koja se
postepeno gasi u ogromnoj kući gde se svetla gase jedno za drugim, ostajala mu je slutnja
da on nije to, da na nekom mestu on još čeka sebe i da je taj koji baza Latinskim kvartom
vukući za sobom histeričnu babuskerdu a možda i nimfomanku tek neki doppelgänger,
neki dvojnik, dok onaj drugi, onaj pravi... »Jesi li ostao tamo, u svojoj četvrti Almagro? Ili
si se udavio na putu za Evropu, u krevetima kurvi, u velikim iskustvima, u tom vajnom
neophodnom neredu? Sve mi zvuči kao uteha, baš je zgodno kad čovek zamišlja da može
da se izvadi iako u to jedva još veruje, nesrećnik koga vešaju sigurno još veruje da će se u
poslednjem trenutku nešto desiti: ili zemljotres, ili kidanje konopca tako da mu sledi
pomilovanje, ili telefonski nalog velike zverke, ili pobuna u kojoj će biti oslobođen. Ali ova
ludača samo što mi nije munula šapu u šlic.«
Berta Trepa je grcala u blebetanju i baljezganju, uždila je da ushićeno pripoveda o
svom susretu sa Žermenom Tajferom 112 na Gar de Lion, pa kako joj je Tajferovica božemoj
kazala da je Prelid za narandžaste rombove veoma zanimljiv i da će jelte reći Margeriti
Long da ga uvrsti u neki koncert.
– Bio bi to pravi uspeh, gospodine Oliveira, potpun uspeh. Ali impresariji, vi to znate,
to je najbesramnija tiranija, čak i najbolji izvođači su žrtve... Valentin smatra da bi neki od
mlađih pijanista, onih koji ne pate od preteranih obzira, možda mogao... Ali i oni su
iskvareni kao i stariji, sve je to ista bagra.
– Pa možda vi lično, na sledećem koncertu...
– Više ne želim da sviram – reče Berta Trepa krijući lice iako se Oliveira dobro pazio
da je ne pogleda. – Sramota je što sam ja prinuđena da se i dalje pojavljujem na sceni i da
izvodim svoju muziku. U stvari trebalo bi da budem muza, shvatate li, ona koja nadahnjuje
izvođače, svi bi morali da dođu k meni i da me mole da im odobrim da sviraju moje stvari,
da me preklinju, jeste, da me preklinju. A ja bih dala svoj pristanak jer mislim da je moje
delo iskra koja treba da rasplamsa senzibilitet publike, ovde, u Sjedinjenim državama ili u
Mađarskoj... Da, dala bih svoj pristanak, ali prvo bi morali da dođu i da me zamole da im
učinim tu čast da sviraju moju muziku.
Snažno je stegla Oliveirinu mišicu, a on je ne znajući zašto odlučio da skrene ulicom
Sen-Žak pa je kričljivo teglio umetnicu. Ledeni vetar im je duvao u lica, bacao im vodu u
oči i usta, ali se činilo da je Berta Trepa neosetljiva na sve, oklembešena o Oliveirinu ruku
zamuckivala je nešto što je posle nekoliko reči prelazilo u štucanje ili nekakvo kikotanje
razočarenja ili poruge. Ne, nije stanovala u Ulici Sen-Žak. Uostalom, nije ni važno gde
stanuje. Svejedno joj je da tako svu noć tumara, preko dvesta ljudi na premijeri »Sinteze«.
– Valentin će se zabrinuti ako se ne vratite – reče Oliveira mozgajući što valja reći i
kako krmaniti ovim šifonjerom u korsetu koji se kretao kao jež po kiši i vetru. Iz duge,
isprekidane besede dalo se nekako razabrati da Berta Trepa stanuje u ulici Estrapad.

112 Germaine Taillefèrre, francuska kompozitorka, članica pomenute grupe »Šestoro«.

Pošto nije imao blage veze gde se tog časa nalaze, Oliveira slobodnom rukom obrisa oči i
zastade da se orijentiše kao Konradov junak na brodskom pramcu. Najedared umalo ne
prsnu u smeh (mučio ga je prazan stomak, mišići su mu se grčili, sve je bilo tako neobično
i tugaljivo da će Vongi jedva mu poverovati kada mu to bude ispričao). Ne zbog Berte
Trepa koja je i dalje raspredala o priznanjima u Monpeljeu i Pou povremeno pominjući i
zlatnu medalju. Niti zbog budalaštine što joj je ponudio da je otprati. Nije mu bilo jasno
zašto želi da se smeje, valjda zbog nečeg od ranije, a ne zbog samog koncerta koji je inače
bio najveća sprdačina na svetu. Radost, izvestan fizički vid radosti, iako mu je bilo prosto
neverovatno – radost. Došlo mu je da se smeje iz zadovoljstva, iz pravcatog, očaravajućeg
i neobjašnjivog zadovoljstva. »Počinjem da silazim s uma«, pomisli. »Sa ovom dildikom
pored sebe, biće da je zarazno.« Nije imao osobitog razloga za radovanje, voda mu je
ulazila kroz đonove i niz kragnu, Berta Trepa se sve više vešala o njegovu ruku da bi se
trzala kao pokošena velikim lelekom kad god bi pomenula Valentina, uzdrhtala bi i
zajaukala, što je ličilo na neku vrstu uslovnog refleksa koji nikoga, pa čak ni maloumnika
nije mogao zasmejati. A Oliveiri se grohotom smejalo, pažljivo je pridržavao Bertu Trepa
i polako je šlepovao prema Ulici Estrapad, prema broju četiri, a nije bilo razloga da išta
misli, još manje da nešto shvata, sve je tako štimalo, teglio je Bertu Trepa ka broju četiri
Ulice Estrapad na sve načine izbegavajući kaljuge ili slapove što na prosto šikljaju iz oluka
na uglu Ulice Klotild. Maločašnji predlog da se popne na čašicu (sa Valentinom) nije za
odbacivanje, razmišljao je Oliveira, moraće samo da se popne pet ili šest spratova
šlepajući umetnicu, da uđe u sobu u kojoj Valentin sigurno nije upalio peć (ma ne, čudesni
salamander će biti tamo, a i boca konjaka, mogli bi se izuti i staviti noge kraj vatre, ćaskati
o umetnosti i o zlatnoj medalji). Možda bi nekom prilikom mogao da svrati kod Berte
Trepa i Valentina, da im donese bocu vina, da posedi s njima, da ih ohrabri. Otprilike kao
da obilazi starog u bolnici, da ide bilo kuda gde mu inače ne bi palo na pamet, u bolnicu ili
u Ulicu Estrapad. Pre tog radovanja, pre tog užasnog zavrtanja u želucu, te ruke podvučene
pod kožu poput nekog slatkog mučenja (moraće da priupita Vonga za tu ruku podvučenu
pod kožu).
– Broj četiri, je l’ tako?
– Da, ona kuća s balkonom – reče Berta Trepa. – Zgrada je iz osamnaestog veka.
Valentin kaže da je Ninom de Laklo 113 živela na četvrtom spratu. Kako laže! Ninon de
Laklo. Oh, da, ali Valentin laže čim zine. Kiša je gotovo prestala, zar ne?
– Manje pada – saglasio se Oliveira. – Da pređemo sada, ako vam je po volji.
– Susedi, šta će reci susedi – uzviknu Berta Trepa i pogleda prema obližnjem bifeu. –
Naravno, babetina sa osmog... Pojma nemate koliko je ta u stanju da pije. Vidite li je tamo,
za stolom sa strane? Ona nas posmatra, a već sutra će da kolaju glasine...
– Molim vas, gospođo – reče Oliveira. – Pazite na ovu baru.
– Znam ja tu rospiju a znam i gazdu. Mrze me zbog Valentina. Ruku na srce, Valentin
im je pravio takve gadosti... Ne može da smisli bapca sa osmog pa je jedne večeri, vraćajući
se prilično nakresan, namazao njena vrata mačjim izmetom, uzduž i popreko, čak je nešto
i nacrtao... Nikada neću zaboraviti, škandal jedan... Valentin se valjao u kadi i skidao sa
sebe izmet, jer se u čistom umetničkom zanosu i sam beše isprljao, a ja sam morala da se
natežem s policijom, s babom, sa čitavim komšilukom... Ne možete zamisiti šta sam sve
preturila preko glave. I to sa svojim ugledom... Valentin je zločest, kako dete.

113Ninon de Lenclos, slavna francuska kurtizana koja je održavala veze sa La Rošfukoom a, prema Volteru, i
sa kardinalom Rišeljeom.
 Oliveiri se ponovo priviđao sedokosi gospodin, podbradak, zlatan lanac. Kao put koji
naglo prolazi kroz zid – dovoljno je zid malo gurnuti ramenom i ući, prokrčiti put kroz
kamenje, i izići na neku drugu stvar. Ruka mu je pritiskala želudac do mučnine. Bio je
nepojmljivo srećan.
– Možda bih mogla popiti jednu fine a l’eau pre nego što se popnem–guknu Berta
Trepa, zastade na vratima i odmeri ga. – Od ove prijatne šetnje malčice mi je hladno, a i
ova kiša...
– Vrlo rado – reče Oliveira razočarano. – Možda bi ipak bilo bolje da odete kući i
odmah skinete cipele, noge su vam skroz mokre.
– Pa, u bifeu je dosta toplo – na to će Berta Trepa. – Ne znam da li se Valentin već
vratio, možda još naokolo traži svoje pajtose. Po ovakvim noćima strašno se zaljubljuje u
bilo koga, on je kao neka kučka, verujte.
– Verovatno se vratio i peć je upaljena – vešto dočeka Oliveira. – Vruć čaj s malo
ruma, pa vunene čarape... Morate-da se čuvate, gospođo.
– Oh, ja sam kao dren. Nego, nisam ponela novac da platim u kafani. Sutra ću morati
da odem do koncertne dvorane da mi isplate moj cachet... Noću nije zgodno ići s tolikim
novcem u džepu, ovaj kraj, na žalost...
– Biće mi posebno drago da vas pozovem na koje god želite piće – reče Oliveira.
Uspeo je da ugura Bertu Trepa u kapiju. Iz hodnika je dopirao topao i vlažan vazduh s
mirisom plesni a možda i sosa od pečuraka. Radost ga je polako napuštala, kao da je
produžila ulicom umesto da ostane s njim na kapiji. Ipak, ne treba se lako predavati, radost
je potrajala svega nekoliko trenutaka ali je bila tako nova i drukčija, a trenutak kada je
spomenut Valentin u kadi izmazan mačijim izmetom podudario se sa osećajem da ipak
može iskoračiti napred, napraviti istinski korak, nešto bez stopala i nogu, korak kroz
kameni zid, da tamo može da uđe i da ide napred, da se spase svega, počev od kiše na licu
i vode u cipelama. Nemoguće je sve to razumeti, kao i uvek kad je tako nužno razumeti.
Radost, ruka pod kožom koja mu steže želudac, nada – ako bi se neka reč mogla tako
misliti, ako bi nešto neuhvatljivo i mutno mogao da podvede pod pojam nade – ma to je
previše ludo, neverovatno lepo, a on već odlazi, nestaje po kiši jer ga Berta Trepa ne poziva
u svoju kuću, vraća ga u kafanu na uglu opet ga pripaja Dnevnom redu, svemu što se tog
dugog dana desilo, Krevelu, kejovima Sene, želji da ode bilo kuda, starcu na nosilima,
programu na geštetneru, Rozi Bob i vodi u cipelama. Sporo kao da skida brdo sa ramena,
Oliveira pokaza na dve kafanice koje su parale mrak na uglu. Ali Berta Trepa nije posebno
držala ni do jedne, odjednom je zaboravila šta je smerala nešto je mrmljala i ne ispuštajući
Oliveirinu ruku, pogledala je iskosa hodnik u tami.
– Vratio se – reče naglo zarivajući u Oliveiru pogled zamagljen od suza. – Tamo je
gore, osećam. I to sa nekim, sto posto, kad god me najavljuje na koncertima, otrči natrag
da spava sa nekim od svojih ljubavnika.
Drhtala je, zarivala prste u Oliveirinu mišicu i stalno se osvrtala upirući pogled u
tamu. Odozgo se čulo neko prigušeno mijaukanje, neko trčanje kao po čoji zavojitog
stepeništa. Oliveira nije znao šta da kaže te sačeka, izvadi cigaretu i jedva je upali.
– Nemam ključ – reče Bert Trepa tako tiho da ju je jedva čuo. – Nikada mi ne ostavlja
ključ kad ide u krevet s nekim.
– Ali vi morate da se odmorite, gospođo.
– Briga njega da li se ja odmaram ili crkavam. Sigurno su naložili vatru i troše ono
malo uglja što mi je doktor Lemoan poklonio. I goli su golcati. Da, na mom krevetu, goli,
ogavni. A sutra ja moram sve da dovedem u red. Valentin će sigurno povraćati po
pokrivaču, uvek ista priča... Sutra, kao i uvek. Ja. Sutra.
– Zar nijedan vaš prijatelj ne stanuje u blizini, neko kod koga biste mogli da
prenoćite? – upita Oliveira.
– Ne – odgovori Berta Trepa gledajući ga ispod oka. – Verujte, mladiću, većina mojih
prijatelja živi u Nejiu. Ovde su samo ove rospije. Alžirci sa broja osam, najgora fajta.
– Ako mislite da bih ja mogao da se popnem i da zamolim Valentina da vam otvori –
reče Oliveira. – Možda će se sve srediti dok vi pričekate u bifeu.
– Vraga će se srediti – odvrati Berta Trepa zaplićući jezikom kao da je pila. – Neće
vam otvoriti, dobro ga poznajem. Obojica će ćutati u mraku. A i šta će im sada svetio?
Upaliće ga kasnije kada Valentin bude siguran da sam otišla u hotel da prenoćim.
– Ako budem lupao, uplašiće se. Ne verujem da bi Valentin voleo da izbije skandal.
– Ne mari taj ni za šta, ništa ga se ne tiče kad je u ovakvom raspoloženju. Bio bi u
stanju da navuče moje haljine i da tako upadne u policijsku stanicu na uglu pevajući
»Marseljezu«. Jednom umalo da tako i učini, Rober iz bakalnice ga je uhvatio na vreme i
doveo kući. Rober je dobar čovek, ima i on svoje bubice pa ga razume.
– Dozvolite da se popnem – insistirao je Oliveira. – Vi idite u bife na uglu i sačekajte
me. Ja ću sve srediti, ne možete da ostanete tako cele noći.
Baš kada je Berta Trepa zaustila svoj moćni odgovor, upali se svetio u hodniku. Ona
ustuknu i iziđe na ulicu napadno se udaljavajući od Oliveire koji nije znao šta da radi. Jedan
par se sjuri niz stepenište, prođe ispred njega i ne pogledavši ga, otperja ka Ulici Tuen.
Nervozno se osvrćući, Berta Trepa se opet skloni u kapiju. Kiša je lila kao iz kabla.
Bez iole želje, ali govoreći sebi da je to jedino što može da učini, Oliveira uđe da
potraži stepenište. Nije napravio ni tri koraka a Berta Trepa ga ščepa za ruku i povuče ka
vratima. Zapovedala je, molila, preklinjala, sve se mešalo u nekakvom naizmeničnom
kokodakanju od reči i uzvika. Bez roptanja Oliveira pusti da ga ona vodi. Svetio se ugasi
pa se nekoliko sekundi kasnije opet upali tako da su se s drugog ili trećeg sprata mogli čuti
pozdravi na rastanku. Berta Trepa pusti Oliveiru i nasloni se na vrata praveći se kao da
zakopčava mantil da iziđe napolje. Nije se pokrenula dok su dva muškarca prolazila pored
nje ravnodušno gledajući Oliveiru, izgovarajući onaj uobičajen pardon prilikom
mimoilaženja po hodnicima. Oliveira naglo odluči da se dalje ne nateže i da se popne uz
stepenište, ali nije znao na kom spratu stanuje umetnica. Besno je pušio u mraku i čekao
da se nešto dogodi ili da se ne dogodi. Uprkos kiši, jecaji Berte Trepa su sve razgovetnije
dopirali do njega. On joj priđe i stavi joj ruku na rame.
– Molim vas, gospođo Trepa, nemojte se uzrujavati. Recite mi šta da uradimo, mora
da postoji neko rešenje.
– Ostavite me, ostavite me – promrmlja umetnica.
– Vi ste iscrpljeni, morate da spavate. Još možemo otići u hotel, ni ja nemam novca,
ali ću se dogovoriti sa gazdom pa ću mu platiti sutra. Znam jedan hotel u Ulici Valet, nije
daleko odavde.
– Hotel – uzviknu Berta Trepa i uperi pogled prema njemu.
– Nije bogzna šta, ali treba negde prenoćiti.
– Vi nameravate da me odvedete u hotel.
– Gospođo, ja ću vas otpratiti do hotela i razgovarati sa vlasnikom da vam da sobu.
– U hotel, vi nameravate da me vodite u hotel.
 – Ništa ja ne nameravam – reče Oliveira gubeći strpljenje.
– Ne mogu da vam ponudim svoju kuću iz prostog razloga što je nemam. Vi me ne
puštate da odem gore i da zamolim Valentina da otvori. Hoćete li da odem? U tom slučaju,
laku noć.
Ali ko zna da li je govorio sve ovo ili je samo tako mislio. Nikad ranije nije bio dalje
od onih reči koje bi mu u drugim okolnostima prve pale na um. Ne treba tako da postupa.
Nije umeo da se snađe, ali ovako svakako ne ide. Berta Trepa ga je gledala priljubljena uz
vrata. Ne, ništa nije rekao, stajao je nepomično pored nje, i mada je bilo neverovatno, još
je želeo da pomogne, da učini nešto za Bertu Trepa koja ga je osorno posmatrala i već
lagano dizala ruku da bi njome najzad pljesnula Oliveiru po licu, a on zbunjeno ustuknu i
uspe da izbegne veći deo šamara, ali ipak oseti šibu veoma tankih prstiju i paranje noktiju.
– Hotel – ponovi Berta Trepa. – Čujete li vi ovo, čujete šta mi ovaj predlaže?
Gledala je prema mračnom hodniku kolutajući očima dok su joj se debelo nafrakane
usne micale kao da su nezavisne, obdarene samostalnim životom, i u toj zbunjenosti
Oliveiri se ponovo privideše Magine ruke kako se trude da stave čepić Rokamaduru, i
Rokamadura kako se otima, steže guzove i pri tom ispušta užasne krike, a Berta Trepa je
micala ustima na sve strane, zureći netremice u nevidljivi auditorijum u senci hodnika dok
joj se sumanuta frizura tresla od sve jačeg klimatanja glave.
– Molim vas – izusti Oliveira i opipa ogrebotinu koja je malo krvarila. – Kako možete
tako šta i da pomislite.
Ali mogla je itekako da pomisli, jer (to mu je rekla vičući a svetio u hodniku se
ponovo upali) zna ona dobro kakvi je pokvareni tipovi prate na ulici kao uostalom i svaku
pristojnu ženu, ali ona neće dozvoliti (vrata nastojničinog stana se odškrinuše i Oliveira
vide kako proviruje lice nalik na džinovskog pacova, neke očurde su znatiželjno čkiljile)
da je neko čudovište, da je neki ljigavi satir napadne pred vratima rođene kuće, za to
postoji policija i pravda – neko je silazio u punom trku, a neki momak kovrdžave kose i
ciganskog izgleda beše se nalaktio na gelender da se sit nagleda i nasluša – pa ako je susedi
ne uzmu u zaštitu, ona je i sama sposobna da se odbrani, jer nije prvi put da je neki
manijak, da je neki gnusni egzibicionista...
Na uglu Ulice Turnfor Oliveira opazi da još uvek drži cigaretu među prstima, ugašenu
i raskvašenu kišom. Nasloni se na banderu i podigne lice da ga kiša skroz natopi. Tako
niko neće primetiti, ako mu niz lice lije voda, niko neće primetiti. Onda lagano krenu,
povijen, zakopčane kragne; krzno je po običaju jezivo bazdilo na trulež, na kožaru. Nije
mislio ni na šta, osećao je sebe kako hoda kao da posmatra velikog crnog psa na kiši, nešto
sa otežalim šapama, nešto kao ućebane dlake koje padaju landarajući po kiši. Povremeno
bi podigao ruku i njome obrisao lice, ali na kraju pusti da ga kiša zapljuskuje, ponekad bi
isturio donju usnu pa progutao nešto slano što mu je teklo niz obraze. Kada se, mnogo
kasnije, blizu Botaničkog vrta, prisećao događaja toga dana, redajući pažljivo i prilježno
sve minute u njemu, reče sebi da, kad se sve sabere, nije ni tako glupo što mu je bilo lepo
dok je matoru ispraćao kući. No, morao je po običaju i da plati za to nezdravo zadovoljstvo.
Sada će početi da prebacuje sebi zbog zadovoljstva, da ga postepeno razgrađuje dok mu
ne ostane, kao i uvek, samo rupa kroz koju duva vreme, neodređeni kontinuum bez jasnih
granica. »Daj, nemoj praviti literaturu«, pomisli tražeći cigaretu pošto je malo osušio ruke
u toplim džepovima pantalona. »Nemojmo sad izvlačiti te drtave fraze, te svetlucave
svodnice. Desilo se tako i tačka. Berta Trepa... Previše je šiznuto, ali tako bi dobro bilo da
sam se popeo gore da popijem čašicu s njom i Valentinom, da sam se izuo pored vatre. U
stvari, jedino me je radovala pomisao da ću skinuti cipele i da će mi se osušiti čarape.
Ćorak, šta se može. Ostavimo sad to, treba otići na spavanje. Drugog razloga nema, ne
može ga biti. Ako dozvolim da me drugi vode, još sam u stanju da se vratim u sobu i da
provedem noć izigravajući bolničarku onog malog.« Od mesta gde se nalazio do ulice
Somerar valjalo je ići dvadesetak minuta po kiši, najbolje bi bilo da uđe u prvi hotel i da
prespava. Šibice su počele da ga izneveravaju jedna za drugom. Prosto da se čovek
nasmeje.

(–124)
24

– Ne umem ja da se izrazim–reče Maga brišući kašičicu nimalo čistom krpom. –

Možda bi neka druga to mogla bolje da objasni, ali sa mnom je oduvek bilo tako, mnogo je
lakše govoriti o tužnim nego o veselim stvarima.
– Zakonitost – reče Gregorovius – savršen iskaz, duboka istina. Preneto na plan
književne veštine, to se rešava onim dobrim pobudama iz kojih nastaje loša književnost i
druge slične stvari, Sreća se ne objašnjava, Lusija, verovatno zato što je najuspeliji
trenutak pokrova Maje.
Maga ga pogleda začuđeno. Gregorovius uzdahnu.
– Pokrov Maje – ponovi. – Ali nemojmo brkati stvari. Vi ste se dobro uverili da je
nesreća, da tako kažemo, opipljivija, možda zato što iz nje nastaje raslojavanje na objekat
i subjekat. Zbog toga se tako urezuje u pamćenje, zbog toga se tako lepo mogu prepričavati
katastrofe.
– Stvar je u tome – reče Maga dok je mešala mleko na rešou – što sreća samo pripada
jednom a nesreća, naprotiv, izgleda pripada svima.
– Ispravan dokaz – reče Gregorovius. – Inače, uzgred da vam skrenem pažnju na to
da nisam ljubopitljiv. One večeri, na sastanku Kluba... Eto, Ronald ima votku koja čoveku
previše razveže jezik. Nemojte misliti da sam kakvo njuškalo, jedino bih želeo da bolje
upoznam svoje prijatelje. Vi i Orasio... Pa eto, imate nešto neobjašnjivo, neku vrstu
središnje misterije. Ronald i Babs kažu da ste vas dvoje idealan par, da se dopunjujete. Ja
nemam utisak da se baš toliko dopunjujete.
– Pa šta onda?
– Ništa, samo ste mi upravo pričali da je Orasio otišao.
– Nema to veze – reče Maga. – Ne umem da govorim o sreći, ali to ne znači da je nisam
doživela. Ako hoćete, ja mogu da nastavim da vam pričam zašto je Orasio otišao, zašto sam
mogla da odem ja da nije Rokamadura – pokaza neodređeno na kofere, na veliki lom
papira, posudâ i pločâ po čitavoj sobi. – Sve to treba negde smestiti, treba naći kuda da se
ode... Neću da ostanem ovde, suviše je tužno.
– Etjen može da vam nađe sobu s dobrim osvetljenjem. Kada Rokamadura budete
poslali na selo. Za nekih sedam hiljada franaka mesečno. Ako se slažete, ja bih u tom
slučaju zadržao ovu sobu. Dopada mi se, ima neki fluid. Ovde čovek može da razmišlja,
ugodno je.
– Pa nije baš tako – reče Maga. – Već oko sedam služavka odozdo počinje da peva Les
Amants du Havre. To je lepa pesma, ali i ona dosadi...

Puisque la terre est ronde,

Mon amour t’en fais pas,
Mon amour t’en fais pas. 114

114 Fr.: »Pošto je zemlja okrugla/ nemoj se ljubavi sekirati.«

 – Lepo – reče Gregorovius ravnodušno.
– Da, sadrži veliku filozofiju, što bi rekao Ledesma. Ne, vi ga niste upoznali. Bilo je to
pre Orasija, u Urugvaju.
– Onaj crnac?
– Ne, crnac se zvao Ireneo.
– Znači, o crncu je istinita?
Maga ga pogleda zapanjeno. Zbilja je Gregorovius dileja. Izuzev Orasija (a i on
ponekad...), svi koji su je ikada poželeli, ponašali su se kao idioti. Promešavši mleko, ona
priđe krevetu i pokuša da natera Rokamadura da proguta nekoliko kašičica. Rokamadur
vrisnu i odbi. Mleko mu poteče niz vrat. »Topitopitopi«, govorila je Maga glasom
hipnotizerke na vašaru. »Topitopitopi«, nastojala je da pogodi kašikom Rokamadurova
usta, a Rokamadur je bio sav crven i nije hteo da pije, ali najednom popusti ko zna zašto,
skliznu malko u dubinu kreveta i poče da ispija kašičicu za kašičicom na ogromno
zadovoljstvo Gregoroviusa koji je punio lulu i osećao se pomalo roditeljem.
– Čin čin – reče Maga, stavi lonče pored kreveta i poče da utopljava Rokamadura koji
ubrzo klonu. – Sav gori, ima najmanje 39,5.
– Nećete da mu stavite toplomer?
– Teško mu se stavlja, posle plače dvadeset minuta. Orasio ne može da izdrži. Ja to
znam po njegovom čelu. Sigurno ima preko 39, nije mi jasno kako mu se ne smanjuje.
– Previše empirije, bojim se–reče Gregorovius.–A zar mu to mleko ne škodi na toliku
temperaturu?
– To i nije mnogo za bebu – reče Maga paleći jedan goloaz. – Najbolje bi bilo da
ugasimo svetio da brzo zaspi. Eno tamo, pored vrata.
Slabo svetlucanje u peći se rasplamsalo dok su oni sedeli jedno prema drugom i
pušili ćutke. Gregorovius je video kako se Magina cigareta diže i spušta, njeno neobično
mimo lice bi se za časak usijalo kao žar, oči bi joj zablistale kad bi ga pogledala, a potom bi
sve opet utonulo u tamu, u kojoj su Rokamadurovi jecaji i uzdisaji jenjavali da bi
naposletku zamrli. Ostalo je samo lako štucanje koje se povremeno ponavljalo. Neki
časovnik otkuca jedanaest.
– Neće se vratiti – reče Maga. – Ipak, moraće da svrati da pokupi svoje stvari, ali to
ništa ne menja. Svršeno je, kaputt.
– Pitam se–reče Gregorovius oprezno. – Orasio je tako osetljiv, tako se loše snalazi u
Parizu. On veruje da čini šta hoće i da je ovde bogzna kako slobodan, ali sve vreme srlja
glavom kroz zid. Dovoljno je da ga vidite na ulici, jedanput sam ga pratio izdaleka.
– Uhoda – reče Maga gotovo srdačno.
– Recimo posmatrač.
– U stvari, vi ste mene pratili iako nisam bila s njim.
– Može biti, u tom trenutku nisam o tome razmišljao. Veoma me zanima ponašanje
mojih poznanika, ushićuje me kudikamo više nego neki šahovski problem. Tako sam
otkrio da Vong masturbira i da Babs upražnjava neku vrstu jansenističkog milosrđa, licem
okrenuta zidu dok rukom dodaje komad hleba s nečim unutra. Svojevremeno sam
proučavao svoju majku. Bilo je to davno, u Hercegovini. Adgala me očaravala, uporno je
nosila plavu periku iako sam dobro znao da je crnka. U zamku to niko nije znao, tamo smo
se smestili posle smrti grofa Roslera. Kada bih je zapitkivao (imao sam svega devet godina,
bila su to tako srećna vremena), majka bi se nasmejala i terala me da se zaklinjem da nikad
neću obelodaniti tajnu; tu istinu je trebalo sakriti a ona je bila jednostavnija i lepša od
plave perike. Ispunjavala me je nestrpljenjem. Perika je bila pravo remek-delo, majka je
mogla sasvim prirodno da se češlja pred sobaricom a da ova ništa ne nasluti. Ali kada bi
ostala sama, ja sam želeo, ne znam tačno zašto, da se skrijem iza naslonjače ili ljubičastih
zastora. Tada sam rešio da izbušim rupu u zidu od biblioteke do majčine sobe za
ulepšavanje, kopao sam noću dok su mislili da spavam. Tako sam uhvatio Adgalu u
skidanju plave perike, rasplela je crne vlasi koje su je činile tako drukčijom, izgledala je
prekrasno, a zatim je skinula i drugu periku i tada se pojavila savršena bilijarska lopta,
nešto tako odvratno da sam te večeri povratio veći deo gulaša na jastuku.
– Vaše detinjstvo donekle liči na zatočenika Zende 115 – reče Maga zamišljeno.
– To je bio svet perika – odvrati Gregorovius. – Pitam se šta bi uradio Orasio na mom
mestu. U stvari, mi smo se i spremali da govorimo o Orasiju, hteli ste nešto da mi kažete.
– Čudno je ovo štucanje – reče Maga zagledana u Rokamadurov krevet. – Prvi put da
tako štuca.
– Valjda zbog varenja.
– Zašto svi navaljuju da ga odvedem u bolnicu? Popodne, ponovo, lekar sa onim
mravljim licem. Neću da ga vodim, ni njemu se ne dopada. Ja mu činim sve što treba. Babs
je jutros došla i rekla da nije ništa ozbiljno. Orasio takođe misli da nije ništa obziljno.
– Orasio se neće vraćati?
– Ne. Orasio će da tumara na okolo tražeći razne stvari.
– Nemojte da plačete, Lusija.
– Nos brišem. Više ne štuca.
– Ispričajte mi, Lusija, ako vam je tako lakše.
– Ničeg se ne sećam, ne vredi. Da, sećam se. Čemu? Kakvo neobično ime, Adgala.
– Jeste, ko će znati da li joj je bilo pravo. Rekli su mi...
– Kao i sa plavom i sa crnom perikom – reče Maga.
– Kao sa svime – dodade Gregorovius. – Tačno je, više ne štuca. Sad će da spava do
sutra. Kada ste se upoznali vas dvoje, vi i Orasio?

(–134)

115 Zatočenik iz Zende,

naslov avanturističkog romana A. Hopea o pustolovu koji mora da se predstavlja »kao
balkanski knez«; po ovom delu snimljen je film sa S. Grendžerom i Dž. Mejsonom
25

Bolje bi bilo da Gregorovius umukne ili da priča samo o Agdali, da je pusti da mirno
puši u mraku, daleko od oblika sobe, od ploča i knjiga koje treba zapakovati da bi ih Orasio
odneo kada bude sebi našao sobu. Ali uzalud, on će zastati za trenutak očekujući da ona
kaže nešto i naposletku će postavljati pitanja, svi uvek imaju nešto da pitaju, kao da im
smeta što ona više voli da peva Mon p‘tit voyou ili da nešto naškraba upotrebljenim
šibicama ili da pomazi najšugaviju mačketinu iz ulice Somerar ili da namiri Rokamadura
flašicom.
– Alors, mon p'tit voyou – pevušila je Maga. – La vie, qu'est-ce qu'on s'en fout... 116
– I ja sam obožavao ribnjake – reče Gregorovius prebirajući po sećanju. – Preseli su
mi kada sam se otisnuo u zanimanja svojstvena mom polu. U javnoj kući u Dubrovniku,
kuda me odveo danski mornar koji je tada bio ljubavnik moje majke, one iz Odese. Na
kraju kreveta nalazio se čudesni akvarijum. A i krevet je pomalo ličio na akvarijum, sa
svetloplavim ćebetom i nekim prelivom koje je debela riđokosa pažljivo razmakla pre
nego što me ščepala kao zeca za uši. Ne možete ni da zamislite taj strah, Lusija, sav taj užas.
Ležali smo na leđima jedno pored drugog i ona me je mahinalno milovala, meni je bilo
hladno, a ona mi je pričala nešto bez veze, o tuči koja je izbila u baru, o martovskim
olujama... Ribice su išle tamo-amo, jedna je bila crna, druga ogromna i mnogo veća od
ostalih, išla je napred-nazad kao njena ruka preko mojih nogu, gore-dole... Dakle vođenje
ljubavi je bilo to, ta crna riba koja uporno ide napred-nazad. Poređenje kao i svako drugo,
uostalom dosta tačno. Beskonačno ponavljanje jedne težnje za bekstvom i za probijanjem
stakla da se pristupi ko zna čemu.
– Ko zna – reče Maga. – Meni se čini da ribe više ni ne žele da iziđu iz akvarijuma,
skoro nikada ne dodirnu staklo nosem.
Gregorovius pomisli kako je Šestov negde pomenuo akvarijume s pokretnim
paravanom koji se u datom trenutku može otkloniti a da ribica, navikla na pregradu,
nikada ne smogne snage da pređe na drugu stranu. Stići do jedne tačke u vodi, okrenuti se
i vratiti nazad ne znajući da više nema prepreke, da bi dovoljno bilo nastaviti napred...
– Ali ljubav može da bude i to – reče Gregorovius. – Kakva krasota diviti se ribicama
u akvarijumu i videti ih odjednom kako iskaču u vazduh i odleću kao golubovi. Jasno, ovo
je glupo nadanje. Svi mi ustuknemo iz straha da ne nabasamo nosem na nešto neprijatno.
O nosu kao ishodištu sveta, tema za disertaciju. Znate li kako se mačke uče da ne prljaju u
stanu? Tehnika pravovremenog ćuškanja po njušci. A znate li kako se svinja uči da ne sme
jesti gomoljiku? Brnjica pa štap kroz nos, jezivo. Mislim da se Paskal više razumevao u
noseve nego što se može zaključiti na osnovu njegovog čuvenog egipatskog razmišljanja.
– Paskal? – začudi se Maga. – Koje egipatsko razmišljanje?
Gregorovius uzdahnu. Svi oni uzdišu kada ona nešto pita. Orasio, a naročito Etjen,
jer ne samo da Etjen uzdahne nego i zašišti, zagrokće i smatra je guskom. »Ludo lila je biti

116 Fr.: »Dakle, mangupče, šta nas se život tiče...«

neznalica« , pomisli Maga ozlojeđena. Lila ili ljubičasto. Kad god bi se neko zgranuo na
njena pitanja, nju bi obuzeo nekakav ljubičasti osećaj, ljubičasta masa bi je za trenutak
obmotala. Onda je valjalo udahnuti i ljubičasto bi se raspršilo, nestalo bi kao ribice, usitnilo
bi se na bezbroj ljubičastih rombova poput zmajeva na divljim placevima Positosa, leta na
plaži, ljubičaste mrlje naspram sunca a sunce se zove Ra i ono je egipatsko kao i Paskal.
Nju gotovo nije ni bilo briga zbog Gregoroviusovog uzdaha, posle Orasija malo će mariti
za bilo čije uzdahe kada bude nešto zapitala, ali opet, uvek ostaje ljubičasta mrlja za
trenutak, želja da se zaplače, nešto što traje koliko i da se otrese pepeo onim pokretom
koji obavezno kvari tepihe, pod pretpostavkom da ih uopšte ima.

(–141)
26

– U suštini – reče Gregorovius – Pariz je jedna ogromna metafora.

Kucnu lulom i malčice pritisnu duvan. Pevušeći, Maga zapali još jedan goloaz. Bila je
tako umorna da se nije ni ljutila što nije shvatila rečenicu. Pošto nije žurio s pitanjima kao
inače, Gregorovius reši da se izjasni. Maga je slušala iz daljine potpomognuta tamom sobe
i cigaretom. Čula je nevezane stvari, ponovljeno pominjanje Orasija, Orasijeve
zbunjenosti, besciljnih putešestvija gotovo svih članova Kluba, razloga da se poveruje da
bi sve to moglo da dobije neki smisao. Na čas bi se poneka Gregoroviusova rečenica
ocrtavala u mraku, zelena ili bela, katkad bi bila jedan Atlan 117, katkad jedan Estev, potom
bi se nekakav zvuk obrnuo i zgrušao i nastao kao jedan Manesje, kao jedan Vifredo Lam,
kao jedan Pjober, kao jedan Etjen, kao jedan Maks Ernst. Bilo je zabavno, Gregorovius je
govorio: »... i svi su zagledani u vavilonske smerove, da tako kažem, a onda...«, Maga je
videla kako se iz reci rađa jedan bleštavi Dejrols, jedan Bisjer, ali Gregorovius već beše
prešao na izlišnost empirijske ontologije tako da se naglo pretvarao u jednog Fridlandera,
u blagog Vijona koji premrežuje polusenu trepereći s njom, empirijska ontologija, plavilo
poput dima, ružičasti prelivi, empirijska, svetložuta, otvor gde žmirkaju beličaste varnice.
– Rokamadur je zaspao – reče Maga otresajući pepeo.
– I ja bih morala malo da prilegnem.
– Orasio se neće noćas vratiti, pretpostavljam.
– Šta ja znam. Orasio je kao mačka, možda sedi na podu iza vrata, a možda je uhvatio
voz na Marselju.
– Mogu ja da ostanem – reče Gregorovius. – Vi spavajte a ja ću paziti na Rokamadura.
– Ali ne spava mi se. Sve vreme vidim razne stvari u vazduhu dok vi pričate. Rekli ste
»Pariz je jedna ogromna metafora«, i tada je bilo kao neki od onih Sugaijevih znakova, sa
puno crvenog i crnog.
– Mislio sam na Orasija – reče Gregorovius. – Čudo jedno kako se Orasio izmenio za
ovih nekoliko meseci otkad ga znam. Vi niste primetili, zamišljam da je to zato što ste
previše bliski i odgovorni za tu promenu.
– Zašto ogromna metafora?
– On se šunja ovuda kao što drugi pribegavaju kakvom bekstvu, vuduu ili marihuani,
Pjeru Bulezu ili Tengelijevim spravama za slikanje. Nagađa da se na nekom mestu Pariza,
da se u nekom danu, nekoj smrti ili nekom susretu nalazi ključ, pa traga za njim kao
sumanut. Obratite pažnju, kažem sumanut. To znači da u stvari nije svestan da traži taj

117 Slikari Pariške škole sa početka veka: Atlan slika tokove skamenjene lave; Maurice Estève je predstavnik

apstraktnog slikarstva; Alfred Manessier je slikao prizore iz Hristovog stradanja; Wifredo Lam je
nadrealistički slikar; Jean Piaubert je nastojao da » materijalizu je atmosferu«; Jean Deyrolle je najpre bio
kubistički slikar a potom predstavnik apstraktne geometrije; Roger Bissière polazi od prirode da bi došao
do apstrakcije; Jacques Villon je slikar lirskog kubizma i brat Duchamp-Villona i Marcela-Duchampa; Sugai
slika grafičke znakove; Tinguely je švajcarski umetnik koji svojim »spravama za slikanje« priključuje motor
da bi u sliku uveo zvuk i pokret.
ključ niti da on postoji. Naslućuje njegove figure, njegova prerušavanja, zbog toga govorim
o metafori.
– Zašto kažete da se Orasio izmenio?
– Umesno pitanje, Lusija. Kad sam upoznao Orasija, klasifikovao sam ga kao
intelektualca amatera, to jest kao neobaveznog intelektualca. Izgleda da ste svi pomalo
takvi tamo kod vas, po Mato Grosu i tim mestima.
– Mato Groso je u Brazilu.
– Pored Parane, onda. Vrlo pametni, bistri i o svemu obavešteni. Mnogo više nego
mi. Italijanska književnost, na primer, ili engleska. Celokupni španski Zlatni vek, i
obavezno francuski citati na vrh jezika. Orasio je bio prilično takav, suviše mu se
primećivalo. Čini mi se da je za svaku pohvalu to što se za tako kratko vreme toliko
izmenio. Sada je postao pravi divljak, dovoljno ga je samo posmatrati. Dobro, možda još
nije sasvim podivljao, ali se svakako trudi.
– Ne lupajte – pobuni se Maga.
– Shvatite me, hoću da kažem da traži crnu svetlost, ključ, i da počinje da uviđa da se
takve stvari ne drže u čitaonicama. Zapravo, vi ste mu sve to pokazali, pa ako sada odlazi,
znači da vam to nikada neće oprostiti.
– Orasio ne odlazi zbog toga.
– I tu ima jedna figura. On ne zna zašto odlazi a vi, zbog koje ide, ne možete to ni znati
ukoliko ne pristanete da mi verujete.
– Ne verujem vam – reče Maga, skliznu iz fotelje i ispruži se na podu. – Osim toga,
ništa ne razumem. I nemojte pominjati Polu. Neću da razgovaram o Poli.
– Nastavite da posmatrate šta se ocrtava u mraku – ljubazno reče Gregorovius. –
Možemo razgovarati i o drugim stvarima, naravno. Jeste li znali da Čirkin indijanci, oni što
su navaljivali da im misionari ustupe makaze, imaju takve zbirke da u odnosu na njihov
broj oni čine ljudsku skupinu koja najviše obiluje makazama? Pročitao sam u jednom
članku Alfreda Metroa 118. Svet je pun neobičnih stvari.
– Ali zašto je Pariz ogromna metafora?
– Kad sam bio mali – reče Gregorovius – dadilje su vodile ljubav sa Uljanovima koji
su radili na području Bosoka. Pošto sam im ja smetao u tim okolnostima, one su me puštale
da se igram u ogromnom salonu krcatom tapiserijama i ćilimima koji bi raspametili i
Maltea Lauridsa Brigea 119. Na jednom ćilimu se video nacrt grada Ofira onako kako je
putem bajki dospeo na Zapad. Ja sam na kolenima gurao žutu loptu nosem ili rukama
sledeći tok reke Šan-Ten, prelazio preko zidina koje su čuvali crni ratnici naoružani
kopljima, i posle mnogih opasnosti, a pošto bih udario glavom o nogu stola od mahagonija
koji je zauzimao središnji deo čilima, stigao bih do odaja kraljice od Sabe i zaspao kao
gusenica na grčkom triklinijumu. Jeste, Pariz je metafora. Kad bolje razmislim, i vi ležite
na tepihu. Šta predstavlja vaša šara? Ah, izgubljeno detinjstvo, začelo tako blisko!
Dvadesetak puta sam bio u ovoj sobi i nikako da se setim šare na tepihu.
– Tako je prljav da se šara jedva primećuje – reče Maga – Mislim da predstavlja dva
pauna koji se ljube kljunovima. Pretežno zeleno.
Zaćutaše osluškujući nečije korake uz stepenište.

(–109)

118 Alfred Métraux, znameniti antropolog.

119 Malte Laurids Brigge je ime Rilkeovog junaka.
27

– Oh, Pola–reče Maga. – O njoj znam više nego Orasio.

– Iako je nikada niste videli, Lusija?
– Itekako sam je videla – odvrati Maga nestrpljivo. – Orasio ju je unosio ovamo u
svojoj kosi, na svom kaputu, drhtao je posle nje, prao se od nje.
– Etjen i Vong su mi pričali o toj ženi – reče Gregorovius. – Videli su ih jednom u bašti
nekog kafića u Sen-Kluu. Samo će zvezde znati šta je sav taj narod tražio u Sen-Kluu, ali
tako se zbilo. Orasio ju je gledao kao da je ona mravinjak, tako je izgledalo. Vong je to
kasnije iskoristio da postavi veoma složenu teoriju o seksualnoj zasićenosti. Po njemu, u
spoznaji se može napredovati ukoliko se u datom trenutku postigne takav učinak ljubavi
(to su njegove reci, vi ćete izviniti zbog ovog kineskog žargona) da se duh naglo kristalizira
u drugoj ravni, stupajući tako u jednu nadrealnost. Verujete li da je to moguće, Lusija?
– Pretpostavljam da tragamo za nečim takvim, ali nas skoro uvek potkradaju ili pak
mi potkradamo. Pariz je jedna velika ljubav na slepo, svi smo beznadežno zaljubljeni ali
ima nešto zeleno, nekakva mahovina, vrag će ga znati. U Montevideu je bilo isto, ne možeš
nikoga istinski voleti, odmah se ispredaju čudne priče o čaršavima ili dlakama, a za ženu i
mnoge druge stvari, Osipe, recimo abortusi. Eto, tako.
– Ljubav, seksualnost, govorimo li mi o istome?
– Kako da ne – reče Maga. – Ako govorimo o ljubavi, govorimo i o seksualnosti.
Obratno možda nije tako. Ali seksualnost je jedno, kako mi se čini, a seks drugo.
– Dosta teorije – reče Osip neočekivano. – Te dihotomije, kao i ti sinkretizmi...
Verovatno je Orasio tražio u Poli nešto što mu vi niste pružali, pretpostavljam. Da se
vratimo na praktični teren, ako nemate ništa protiv.
– Orasio veći to traži sijaset stvari – reče Maga. Zamaram ga, jer ne umem da mislim.
Pola sigurno misli sve vreme.
– Jadna ta ljubav koja se mislima napaja – dobaci Osip.
– Treba da budemo pravedni – reče Maga. – Pola je prelepa, znam po očima kojima
me je Orasio gledao kad bi se vraćao od nje, izgledao bi kao šibica kad se upali, kao kad
šibici odjednom sva kosa izraste pa to potraje jedva tren, ali je čudesno, kao neki prasak,
kao oštar miris fosfora, i onaj veliki plamen koji posle utihne. Takav se vraćao, i to zato što
ga je Pola ispunjavala lepotom. Ja sam mu to govorila, Osipe, a bilo je i pravo da mu kažem.
Već smo postali pomalo daleki mada smo se još voleli. Takve stvari se ne dešavaju naglo.
Pola je pristizala kao sunce na prozor, ja moram da zamislim takve stvari da bih znala da
govorim istinu. Postepeno je ulazila razgrćući mi senku a Orasio bi izgarao kao na palubi
broda, sunčao se, bio srećan.
– Nikad to ne bih pomislio. Verovao sam da vi... Pa eto, da će sa Polom biti kao i sa
ostalima. Jer bi trebalo pomenuti i Fransoazu, na primer.
 – Beznačajna – reče Maga otresavši pepeo na pod. – To bi bilo otprilike kao kada bih
ja navodila tipove kao Ledesma. Doduše, vi ništa ne znate o tome. A ne znate ni kako se
završilo sa Polom.
– Ne znam.
– Pola će umreti – reče Maga. – Ne zbog igli, bila je to šala iako sam mislila ozbiljno,
verujte da sam mislila veoma ozbiljno. Umreće od raka dojke.
– A Orasio...
– Ne budite odvratni, Osipe. Orasio nije ništa znao kada je ostavio Polu.
– Molim vas, Lusija, ja...
– Vi dobro znate šta govorite i šta večeras ovde hoćete, Osipe. Ne budite tako podli,
to nemojte ni da insinuirate.
– Šta to, moliću lepo?
– Da je Orasio znao pre nego što ju je ostavio.
– Molim vas – reče Gregorovius. – Ja nisam čak...
– Ne budite odvratni – jednolično reče Maga. – Šta dobijate time što ćete blatiti
Orasija? Zar vam nije dosta što znate da smo se razišli, da je izišao da prošeta po ovoj kiši?
– Ništa nisam insinuirao, ništa ne tražim – reče Osip koji kao da se šćućurio u fotelji.
– Nisam ja takav, Lusija, vi me uvek pogrešno shvatate. Trebalo bi da kleknem, kao
onomad u vezi sa kapetanom »Grafina«, pa da vas preklinjem da mi verujete i da...
– Ostavite me na miru – reče Maga. – Prvo Pola, a sada vi. Sve te mrlje na zidu, i ova
noć kojoj nikad kraja. Još ćete pomisliti da ja ubijam Polu.
– Nikad mi ne bi ni palo na pamet...
– Aman, čoveče, prekinite. Orasio mi to nikada neće oprostiti, bez obzira što nije
zaljubljen u Polu. Da puknete od smeha. Lutka jedna nikakva, sa voskom od novogodišnjih
svećica, veoma lep zeleni vosak, sećam se.
– Lusija, teško mi je i da zamislim da ste mogli...
– Nikada mi to neće oprostiti, iako nismo razgovarali o tome. On zna jer je video
lutku a video je i igle. Bacio ju je na pod, zgazio je nogom. Nije uvideo da će tako biti još
gore, da samo povećava opasnost. Pola živi u Ulici Dofin, on je odlazio kod nje skoro
svakog prepodneva. Mislite li da joj je ispričao o zelenoj lutkici, Osipe?
– Najverovatnije – reče Osip, surevnjiv i ozlojeđen. – Svi ste vi ćaknuti.
– Orasio je govorio o novom poretku, o mogućnosti da iznađe drugačiji život. Kad je
govorio o životu, uvek je mislio na smrt, fatalizam, šta li, uvek smo se silno smejali. Rekao
mi je da spava s Polom onda sam shvatila da on nije nalazio za shodno da se ja naljutim ili
da mu napravim scenu. Osipe, ja u stvari nisam bila mnogo ljuta, mogla bih i ja smesta da
spavam sa vama ako bi mi se prohtelo. Teško je to objasniti, nije reč o izdajama i sličnom,
Orasio dobija ospice od takvih reči kao što su izdaja ili prevara. Moram priznati da me je,
čim smo se upoznali upozorio da se ne smatra obaveznim. Ja sam napravila tu lutkicu, jer
se Pola nastanila u mojoj sobi, to je ipak bilo previše, znala sam da je u stanju da ukrade
moje haljine, da obuje moje čarape, da upotrebi moj ruž za usne, da da mleko Rokamaduru.
– Ali vi ste rekli da je niste poznavali.
– I ne poznajem, nego je ona bila u Orasiju, tikvane. Osipe, tikvo tikvasta, Grešni
Osipe, kakav li si tikvan! Na jakni, na krznu kragne, videli ste da Orasio ima neko krzno na
kragni jakne. E, pa Pola je bila tamo kad je on ulazio, bila je u njegovom pogledu, i kada bi
se Orasio skidao tu, u tom uglu, ili kada bi se kupao stojeći u ovom koritu, ovde, je lʼ ga
vidite, Osipe? onda bi iz njegove kože izmilela Pola, ja bih je videla kao ektoplazmu i
obuzdavala se da ne zaplačem pri pomisli da ja nikad neću biti tako u Polinoj kući, da Pola
nikad neće naslutiti moje prisustvo u Orasiovoj kosi, očima ili maljama. Ne znam zašto na
kraju krajeva lepo smo se voleli. Ne znam zašto, zato što ne znam da mislim i on me zbog
takvih stvari prezire.

(–28)
28

Na stepeništu su se začuli koraci.

– Možda je Orasio – reče Gregorovius.
– Možda – reče Maga. – Pre bi se reklo da je časovničar sa šestog spra ta, uvek se
vraća kasno. Jeste li za malo muzike?
– U ovo doba? Probudiće se dete.
– Neće, pustićemo tiho neku ploču, bilo bi divno slušati neki kvartet. Možemo pustiti
tiho da samo mi čujemo, sad ćete videti.
– Nije bio Orasio – reče Gregorovius.
– Ne znam – odvrati Maga paleći šibicu i gledajući ploče nagomilane u uglu. – Možda
sedi napolju, ponekada tako radi. Ponekada dođe do vrata pa se predomisli. Uključite
gramofon, ono belo dugme pored dimnjaka.
Bila je neka kutija nalik na kutiju od cipela, Maga na kolenima pusti ploču
opipavajući u mraku, kutija cipela ispusti jedva čujni pisak, neki daleki akord prođe
vazduhom nadohvat ruku. Gregorovius poče da puni lulu još pomalo zgranut. Nije voleo
Šenberga, ali nije bilo to po sredi, nego vreme, bolesno dete, neka vrsta prestupa.
Uostalom, glupo. Međutim, on je povremeno inače dobijao napade nekakve urednosti,
valjda zbog osvete reda njegovoj neurednosti. Činilo se da Maga spava opružena na podu
s glavom gotovo uvučenom u kutiju cipela.
Povremeno se čulo lako Rokamadurovo hrkanje, ali Gregorovius se već prepuštao
muzici. Shvatao je da može da popusti i da se preda bez pobune, da za trenutak može da
se povuče u jednom mrtvom i zakopanom Bečliji. Maga je pušila ispružena na podu, glava
joj je katkad izvirila iz tame, zatvorenih očiju, s kosom preko lica, obraza sjajnih kao da
plače, ali verovatno nije plakala, glupo bi bilo pomisliti da može da plače, pre je izgledalo
kao da besno skuplja usne čuvši tresak na tavanici, zatim drugi tresak, pa treći.
Gregorovius se prepade i maltene vrisnu kad oseti da ga neka ruka drži za nožni članak.
– Ne obraćajte pažnju, to je starac odozgo.
– Pa i mi jedva čujemo.
– To su cevi – tajanstveno izusti Maga. – Sve prolazi kroz njih. To nam se i ranije
dešavalo.
– Akustika je zapanjujuća nauka – zaključi Gregorovius.
– Umoriće se – reče Maga. – Budala.
Gore su i dalje lupali. Maga besno ustade i još više utiša pojačalo. Prošlo je osam ili
devet akorda, jedan picikato, a onda se lupnjava ponovi.
– Nije mogućno – reče Gregorovius. – Prosto nije mogućno da čiča išta čuje.
– Čuje bolje nego mi, u tome je nevolja.
– Ova kuća je kao Dionizijevo uvo.
 – Čije? Nesrećo izlapela, našao si baš kod adađa. Ako nastavi da lupa, probudiće mi
Rokamadura.
– Možda bi i bilo bolje...
– Ne, neću. Nek sruši plafon. Pustiću mu ploču Marija del Monaka pa će da vidi. Šteta
što nemam nijednu. Kreten, crko da bog da. Neka mu đavo dušu ispija.
– Lusija – nežno rimova Gregorovius. – Prošla je ponoć.
– Uvek to vreme – progunđa Maga. – Ja ću da odem iz ove sobe. Tiše ne mogu da
pustim ploču, više se i ne čuje. Sačekajte, da ponovimo poslednji stav. Ne obraćajte pažnju.
Lupanje prestade i neko je vreme kvartet išao svome kraju a da se nije čulo čak ni
retko Rokamadurovo hrkanje. Maga uzdahnu i zavuče glavu gotovo u samo pojačalo.
Lupanje opet poče.
– Za ime sveta, pa on nije normalan – reče Maga. – Uvek tako.
– Nemojte ni vi da preterujete, Lusija.
– A vi nemojte da gnjavite. Dosta mi je svega, sve bih vas najurila. Ako mi se baš sluša
Šenberg, ako za trenutak...
Zaplaka i naglim pokretom ruke podiže ručicu sa poslednjeg akorda, pošto je bila
pored Gregoroviusa, nagnuta nad pojačalom da bi ga isključila, Gregoroviusu nije bilo
teško da je obuhvati oko struka i posadi na svoje koleno. Počeo je da joj miluje kosu i da
joj je sklanja sa lica. Maga je isprekidano plakala kašljući i duvajući mu u lice dah zasićen
duvanom.
– Jadno moje malo, jadno moje malo – ponavljao je Gregorovius dok ju je milovao. –
Niko nju ne voli, niko. Svi su okrutni prema jadnoj Lusiji.
– Idiote – reče Maga slatko gutajući sline. – Plačem jer mi se hoće, a naročito zato da
me niko ne teši. Zaboga, kakva šiljata kolena, probadaju me kao makaze.
– Ostanite malo ovako – zamoli Gregorovius.
– E baš neću – reče Maga. – Zašto li i dalje lupa ona budala?
– Ne obraćajte pažnju, Lusija. Jadna mala...
– Kad vam kažem da i dalje lupa, prosto neverovatno.
– Neka ga, neka lupa – posavetova je odsutno Gregorovius.
– Maločas ste se vi nervirali – reče Maga prsnuvši u smeh.
– Molim vas, kada biste samo znali...
– Oh, znam ja sve, ali smirite se Osipe – reče Maga shvatajući najednom – čilager nije
lupao zbog ploče. Možemo drugu da pustimo ako hoćemo.
– Ne, nipošto.
– Pa zar ne čujete da još lupa?
– Otići ću gore i razbiću mu njušku – reče Gregorovius.
– Idite smesta – podrža ga Maga ustajući jednim skokom da mu napravi prolaz. –
Recite mu da nema smisla buditi ljude u jedan sat po ponoći. Hajdete, penjite se, to su ona
vrata levo, sa okačenom cipelom.
– Cipela okačena na vratima?
– Da, matori je diliknuo, ima podstanare u glavi. Okačio je cipelu i parče zelene
harmonike. Zašto ne idete gore?
– Čini mi se da ne bi vredelo – odgovori umorno Gregorovius. – Sve je tako drukčije,
tako uzaludno. Lusija, vi niste shvatili da... Ipak, ta napast bi mogla da prestane da lupa.
 Maga ode do jednog ugla, skinu sa zida nešto što je u tami ličilo na metlu i
Gregorovius ču strahoviti tresak o tavanicu. Gore nastade tišina.
– Sada možemo da slušamo šta nam je volja – reče Maga.
»Pitam se«, pomisli Gregorovius sve umorniji.
– Na primer – reče Maga – jednu Bramsovu sonatu. Divota, dosadilo mu je lupanje.
Čekajte da pronađem ploču, mora da je tu negde. Ništa se ne vidi.
»Orasio je tu napolju«, pomisli Gregorovius. »Sedi na stepeništu, leđima naslonjen
na vrata i sve čuje. Kao figura u tarotu, nešto što mora da se reši, poliedar čija svaka ivica
i strana imaju svoj neposredni, lažni smisao, sve do sticanja posrednog smisla, sve do
otkrovenja. Pa tako i Brams, i ja, i udarci u tavanicu. Orasio sačinjavamo nešto što sporo
kreće ka objašnjenju. A sve uzalud, uostalom uludo.« Zapita se šta bi se desilo kada bi opet
pokušao da zagrli Magu u mraku. »Ali on je tu, sluša. U stanju je da uživa i svršava dok nas
sluša, ponekad je baš odvratan.« Osim toga, Gregorovius ga se i pribojava, mada mu je
teško da to prizna.
– Mora da je ova – reče Maga. – Jeste, to je etiketa sa srebrnim delom i dvema
ptičicama. Ko li to priča tamo napolju.
»Poliedar, nešto kristalno što se polako zgrušava u mraku«, pomisli Gregorovius.
»Sad će ona da kaže ovo a napolju će da se desi ono i ja... Ali ja ne znam šta je ovo i šta je
ono.«
– To je Orasio – reče Maga.
– Orasio i neka žena.
– Ne, to je sigurno matorac odozgo.
– Onaj što ima cipelu na vratima?
– Da, ima starački ženski glas, kao svraka. Nosi uvek astragansku šubaru.
– Bolje nemojte da puštate ploču – posavetova Gregorovius. – Da vidimo šta će biti.
– Na kraju nećemo moći da slušamo Bramsovu sonatu – ljutito reče Maga.
»Smešni prevrat vrednosti«, pomisli Gregorovius. »Samo što se nisu potukli na
stepeništu, i to još po mraku, a nju jedino brine što neće moći da sluša svoju sonatu.« Ali
Maga je bila u pravu, kao i obično ona je jedina bila u pravu. »Imam više predrasuda nego
što sam pretpostavljao«, reče u sebi Gregorovius. »Čovek uobražava da se zbog toga što
vodi život affranchija, što pristaje na materijalne i duhovne parazitizme Lutecije već vratio
edenskoj čednosti. Koještarije.«
– The rest is silence – reče Gregorovius uzdahnuvši.
– Silence my foot – odvrati Maga koja je valjano govorila engleski. – Videćete da će
opet početi. Progovoriće stari. Eto ga. Mais gu'est-ce que vous foutez? – unjkavim glasom
Maga poče da oponaša starca. – Da čujemo sada šta će Orasio da odgovori. Imam utisak da
se tiho smejulji, kad počne tako da se smeje, ne može da nađe reči, neverovatno. Idem da
vidim šta se zbiva.
– Bilo nam je tako lepo – promrmlja Gregorovius kao da vidi kako se približava
anđeo isterivač iz raja. Žerar David, Van der Vajden, maestro Flemal. U tom času nije znao
zašto su svi anđeli tako prokleto flamanski, sa debelim i priglupim licima, ali čipkasti,
bleštavi i buržoasko osuđivački. (Daddy-ordered-it, so-you-better-beat-it-you-lousy-
sinners.) Cela soba puna anđela. I looked up to heaven and what did I see /A band of angels
comin' after me, uobičajeni svršetak, anđeli policajci, anđeli inkasanti, anđeli, anđeli.
Truljenje truleži, kao i leden vazduh koji mu se uvlačio u pantalone, ljutiti glasovi na
stepeništu, Magina silueta na pragu.
 – Cʼest pas de façons, ça – kreštao je stari. – Empêcher les gens de dormir à cette heure
c'est trop con. J’me plaindrai à la Police, moi, et puis qu'est-ce que vous foutez là, vous
planqué par terre contre la porte? J'aurais pu me casser la gueule, merde alors. 120
– Idi lalaj, čičo – govorio mu je Orasio koji se bio udobno razbaškario na podu.
– Dormir, moi, avec le bordel que fait votre bonne femme? Ça alors comme culot, mais
je vous previens, ça ne passera pas comme ça, vous aurez des mes nouvelles. 121
– Mais de mon frère le Poète on a eu des nouvelles 122 – reče Orasio zevajući. – Vidiš li
ti ovog laponca, zaboga?
– Budala – reče Maga. – Pustiš tiho ploču, a on lupa. Skineš ploču, on opet lupa. Šta
uopšte hoće?
– Pa eto, to ti je ona priča o dasi koji je ispustio samo jednu cipelu.
– Ne znam ja tu priču – reče Maga.
– Moglo je i da se pretpostavi – reče Oliveira. – No, stariji ljudi mi ulivaju poštovanje
pomešano sa još nekim osećanjima, ali ovome bih kupio teglu formalina da se nabije u nju
i prestane da nas davi.
– Et en plus ça m'insulte dans son charabia de sales metêques – reče stari. – On est en
France, ici. Des salauds, quoi. On devrait vous mettre à la porte, c'est une honte. Q'est-ce que
fait le Gouvernement, je me demande. Des Arabes, tous de fripouilles, bande de tueurs. 123
– Daj zaveži s tim sales metêques, da samo znaš koliko ima francuskih baraba u
Argentini koji tamo mažnjavaju lovu – povika Oliveira. – A šta ste vas dvoje slušali, ako
smem da pitam? Tek sam stigao, pokisao sam do gole kože.
– Šenbergov kvartet. Sada sam mislila da tiho pustim jednu Bramsovu sonatu.
– Najpametnije bi bilo da to ostaviš za sutra – predloži pomirljivo Oliveira i nalakti
se da pripali jednu cigaretu. – Rentrez chez vous, monsieur, on vous emmerdera plus pour
ce soir. 124
– Des fainéants – reče stari. – Des tueurs, tous. 125
Pri plamenu šibice videla se astraganska šubara, umašćen ogrtač, besne očice.
Šubara je bacala džinovske senke na otvor od stepeništa. Maga je bila opčinjena. Oliveira
ustade, dunu u šibicu, uđe u sobu i lagano zatvori vrata.
– Salut – reče Oliveira. – Ništa se ne vidi, narode.
– Salut – uzvrati Gregorovius. – Sva sreća da si ga se ratosiljao.
– Per modo di dive. U stvari matorac je u pravu, a osim toga je mator.
– Biti star nije razlog – reče Maga.
– Možda i nije razlog ali jeste propusnica.
– Jednom si rekao da je drama Argentine u tome što njome upravljaju starci.
– E, pa spustila se zavesa na tu dramu – reče Oliveira. – Od Perona naovamo je
obratno, mladi kolo vode, a to je čak i gore, šta možemo. Razlozi uzrasta, godišta, zvanja i
120 Fr.: »Ma kakav je to način! Da neko remeti san poštenog sveta! Požaliću se ja policiji, uostalom šta vi

uopšte radite tu na podu? Mogao sam i vrat da slomim zbog vas! «.

121 Fr.: »Da spavam! Kako da spavam pored larme ove vaše? Vi se čak izmotavate, ali ja sam vas lepo

upozorio, ne može to tako, još ćete vi čuti za mene!«.

122 Fr.: »Ali imamo glasa od mog brata pesnika«.
123 Fr.: »A još me i vređa na tom svom jeziku lopuža! Ovo je ipak Francuska, tek da znate. Bitange, nego.

Trebalo bi vas sve izbaciti, pa ovo je sramota. Pitam se šta vlada čeka. Arapi, propalice, sve same vucibatine«.
124
Fr.: »Vratite se kući, gospodine, večeras vas nećemo više uznemiravati«.
125
Fr.: »Bitange. Barabe«.
klasa su bezmerno zamajavanje. Pretpostavljam da je ovom neprijatnom šaputanju razlog
što Rokamadur spava snom pravednika.
– Da, zaspao je pre nego što smo počeli da slušamo muziku. Pa ti si skroz mokar,
Orasio.
– Bio sam na nekom klavirskom koncertu – objasni Oliveira.
– Ah – reče Maga. – Pa, skini jaknu a ja ću bu ti pripremiti vruć mate.
– Donesi i čašicu kanje, 126 tu mora da ima još pola boce.
– Šta je to kanja? – upita Gregorovius. – Je li to ono što zovu grapa?
– Ne, pre liči na barak. Odlično legne posle koncerta, naročito ako su na programu
praizvedbe i neopisive posledice. Kako bi bilo da upalimo neku blagu i stidljivu sijaličicu
koja neće ići u oči Rokamaduru?
Maga upali jednu lampu i spusti je na pod stvarajući neku vrstu Rembranta koji se
Oliveiri učini prikladnim. Povratak bludnog sina, slika vraćanja, premda nije znao zašto se
vratio penjući se sporo stepeništem i bacajući se na pod pred vratima da bi izdaleka čuo
završetak kvarteta i Osipovo i Magino šaputanje. » Verovatno su već vodili ljubav kao
mačke«, pomisli dok ih je posmatrao. Ali ne, nije moguće da su predosećali njegov
povratak te noći i da budu zakopčani do grla i još sa Rokamadurom na krevetu. Da je
Rokamadur između dve stolice, da je Gregorovius bos i u košulji... Osim toga, kog đavola
ga se to tiče kad je on taj koji je suvišan, a i voda mu se cedi iz jakne, sav je nikakav.
– Akustika – reče Gregorovius. – Čudesna stvar, taj zvuk što prodire u materiju,
pentra se uz spratove, prelazi iz jednog zida na uzglavlje nekog kreveta, prosto da čovek
ne poveruje. Vi se nikada niste potpuno potopili u kadi?
– Meni se to desilo – reče Oliveira odbacajući jaknu u ugao i sedajući na hoklicu.
– Može da se čuje sve što pričaju susedi odozdo, dovoljno je zagnjuriti glavu i slušati.
Pretpostavljam da se zvukovi prenose kroz cevi. Tako jednom u Glazgovu saznam da su
susedi trockisti.
– Glazgov zvuči kao nevreme, kao luka puna tužnih ljudi – reče Maga.
– Previše filma – reče Oliveira. – Ali ovaj mate je kao pomilovanje, kao melem na
ranu. Dakle, stvarno su mi cipele pune vode. Slušaj, mate ja kao tačka pa nov red. Čovek
ga popije i potom može da otpočne nov pasus.
– Zauvek će mi ostati nepoznate ove blagodeti pampe – reče Gregorovius. – Ali čini
mi se da je pomenuto i neko piće.
– Donesi kanju – naredi Oliveira. – Mislim da je ostalo više od pola boce.
– Vi to ovde nabavljate? – upita Gregorovius.
»Kog vraga govori u množini?« pomisli Oliveira. »Sto posto su se cele noći valjali, to
je pouzdani pokazatelj, nema šta.«
– Ne, burazer mi šalje. Imam krasnog bracu u Rosariju. Kanja i grdnje, sve stiže u
ogromnim količinama.
Oliveira dodade praznu šolju Magi koja se beše šćućurila pozad njegovih nogu sa
čajnikom među kolenima. Počinjalo je da mu biva ugodno. Oseti Magine prste na gležnju,
drešila mu je pertle. Dopusti da mu izuje cipelu, uzdišući. Maga skinu mokru čarapu i
umota mu nogu duplericom Figaroa Littérairea. Mate je bio vruć i veoma gorak.

126 Caña (na španskom) rakija od trske ili trskovača. U tekstu je zadržan izvorni naziv u fonetskoj
transkripciji, kao što je inače slučaj sa mnogim pićima karakterističnog sastava (viski, votka, šampanjac).
 Gregoroviusu se svide kanja, nije bila kao barak ali joj je bila nalik. Usledi podroban
spisak mađarskih i čeških napitaka, malo nostalgije. Čulo se kako rominja kiša, sve je bilo
fajn, naročito Rokamadur koji se nije oglasio duže od jednog sata. Gregorovius je govorio
o Transilvaniji, o nekim svojim pustolovinama u Solunu. Oliveira se seti da na noćnom
stočiću stoji paklo goloaza i tople papuče. Opipavajući oko sebe, dovuče se do kreveta. »U
Parizu, čim se pomene nešto dalje od Beča, ispada knjiški«, govorio je Gregorovius glasom
čoveka koji se izvinjava. Orasio pronađe cigarete, otvori vrata noćnog stočića i izvadi
papuče. U polumraku nejasno ugleda profil Rokamadura koji je ležao na leđima. Ni sam
ne znajući zašto, prstom mu ovlaš dodirnu čelo. »Moja majka nije smela da pominje
Transilvaniju, bojala se da će je povezati sa pričama o vampirima, kao da to... A tokaj, znate
već...« Čučeći pored kreveta, Oliveira se pažljivije zagleda. »A tek možete zamisliti kako to
izgleda u Montevideu«, govorila je Maga. »Čovek misli da je čovečanstvo jedna jedina
stvar, ali kada živi s one strane Brda.. 127 Tokaj, to je neka ptica, zar ne?« »Pa, na neki
način...« Prirodna reakcija u takvim slučajevima. Da vidimo: prvo... (»Šta znači na neki
način? Jeste ili nije ptica?«) Ali dovoljno je preći prstom preko usana, od odgovora ni traga.
»Dopustio sam sebi nimalo originalnu figuru, Lusija. U svakom dobrom vinu jedna ptica
spava.« Veštačko disanje, čista glupost. Glupost je i što mu se ovako tresu ruke, u stvari
bos je a odeća mu mokra (trebalo bi ga protrljati alkoholom, možda što pre preduzeti
nešto). » Un soir, Vâme du vin chantait dans les bouteilles«, 128 skandirao je Osip. »Mislim
da je još Anakreont...« Gotovo se moglo opipati Magino pre-komo ću tanje, njena mentalna
napomena: Anakreont, grčki pesnik, nikad čitala. Svi osim mene znaju za njega. A čiji li bi
to mogao da bude stih, un soir, lʼâme du vin? Orasiova ruka je klizila između čaršava,
krajnjim naporom je opipavao sićušni Rokamadurov stomak, hladne butine, malo naviše
se činilo da je preostalo nešto toplote, ali ne, potpuno je hladan. »Upasti u šemu«, pomisli
Orasio. »Povikati, upaliti svetio, napraviti ujdurmu kao što je i red. Čemu?« Ali možda još...
»Onda to znači da mi ovaj instinkt ne pomaže, to što razabiram odozdo. Ako vrisnem, biće
opet Berta Trepa, opet blesavi pokušaji sažaljenje. Poći utabanom stazom, činiti ono što
valja u ovakvim slučajevima. Ne, nikako. Zašto da upalim svetio, zašto da vičem ako već
znam da to ničemu ne služi? Pretvaraš se, itekako se pretvaraš, drtino. Jedino mogu da...«
Čulo se zveckanje Gregoroviusove čaše o bocu kanje. »Da, strašno liči na barak. « Držeći
cigaretu ustima, on upali šibicu i pogleda je prodorno. »Probudićeš ga«, reče Maga dok je
menjala žerbu. Orasio grubo odunu šibicu. Poznato je da, ako se ženice izlože svetlosnom
izvoru itd. Quod erat demostrandum. »Kao barak, samo manje mirišljav«, govorio je Osip.
– Matori opet lupa – reče Maga.
– Mora da da je neko prozorsko krilo – izusti Gregorovius.
– U ovoj zgradi nema prozorskih krila. Pošandrcao je, bez daljnjeg.
Oliveira obu papuče i vrati se do fotelje. Mate je bio izvrstan, vreo i veoma gorak.
Gore je čiča dvaput lupio prilično neubedljivo.
– Ganja buba-švabe – reče Gregorovius.
– Nije to. Uzeo nas je na zub i ne da nam da spavamo. Idi pa mu reci nešto, Orasio.
– Idi ti – odvrati Oliveira. – Ne znam zašto, ali tebe se plaši više nego mene. Bar se ne
razbacuje ksenofobijom, aparthejdom i drugim segregacijama.
– Ako odem, odbrusiću mu štošta da će pozvati policiju.
– Kiša pada. Priđi mu s moralne strane, pohvali mu dekoracije na vratima. Pozovi se
na svoja materinska osećanja i te stvari. Idi, poslušaj me.

127 Cerro ili u prevodu Brdo je uzvišenje koje dominira delom Montevidea.
128
Fr.: »Jedne večeri duša vina zapeva u boci«.
 – Uopšte mi se ne ide – reče Maga.
– Idi, mali – prošaputa Oliveira.
– Zašto hoćeš da odem baš ja?
– Meni za ljubav. Videćeš da će prestati.
Lupio je dvaput a potom jedanput. Maga ustade i iziđe. Orasio je isprati i kada je čuo
da se penje uz stepenište, upali svetio i pogleda Gregoroviusa. Prstom mu pokaza krevet.
Kad je Gregorovius seo, on ugasi svetlost.
– Neverovatno – reče Osip uzimajući flašu kanje u mraku.
.– Naravno. Neverovatno, neumitno i tako redom. Izbegni nekrologe, burazeru. Bilo
je dovoljno da se ja udaljim na jedan dan pa da se u ovoj sobi dogode krajnje neobične
stvari. Nema veze, jedno će poslužiti kao uteha za drugo.
– Ne shvatam – reče Gregorovius.
– Shvataš ti i te kako. Ça va, ça va. Nemaš pojma koliko me to ne pogađa.
Gregorovius primeti da mu se Oliveira obraćao sa ti i da je to menjalo stvari, kao da
bi se još moglo... Nešto reče o Crvenom krstu, o dežurnim apotekama.
– Čini šta ti volja, meni je svejedno – reče Oliveira. – E, dakle, danas... Kakav dan,
brajkoviću moj.
Kad bi mogao da se baci na krevet i da odspava nekoliko godina. »Šonja«, pomisli.
Pospanost beše zahvatila i Gregoroviusa, teško je palio lulu. Iz velike daljine čuo se neki
razgovor. Kroz šum kiše razabirao se Magin glas, dok joj je stari odgovarao nekom cikom.
Na nekom spratu zalupiše se vrata, stanari su izlazili da negoduju zbog buke.
– U suštini, imaš pravo – složi se Gregorovius. – Ali mislim da postoji i neka zakonska
obaveza.
– Posle svega što se desilo, mi smo se ionako nasukali – reče Oliveira. – Naročito vas
dvoje, ja uvek mogu da dokažem da sam stigao prekasno. Dete umrlo zbog nehata majke
dok ova na tepihu pripoveda ljubavniku bajke.
– Ako ciljaš na...
– Ma ne sekiraj se, burazeru.
– Ali to nije tačno, Orasio.
– Da ti pravo kažem, meni je ravno do mora, sam čin je puki dodatak. Mene se to više
ne tiče, došao sam jer sam pokisao pa mi se pio mate. Pazi, ufurava neki narod.
– Moramo pozvati hitnu pomoć – reče Gregorovius.
– Deder, promeni temu. Zar ti se ne čini da je to Ronaldov glas?
– Ja neću da ostanem ovde – reče Gregorovius i ustade. – Treba nešto učiniti, kažem
ti da treba nešto učiniti.
– Ma, potpuno se slažem s tobom. Akcija, večito akcija Die Tätigkeit, stari moj. A
otkud vi u pola tri? Samo tiho, probudićete dete.
– Salut – reče Ronald.
– Zdravo – reče Babs trudeći se da unese kišobran.
– Govorite tiše – zamoli Maga koja je stizala iza njih. – Zašto ne sklapaš kišobran kad
ulaziš?
– Zbilja ne znam – odgovori Babs. – To mi se uvek dešava bilo gde da odemo. Nemoj
da galamiš, Ronalde. Došli smo na časak samo da vam ispričamo za Gija, prosto je
neverovatno. Pregoreli su vam osigurači?
 – Ne, nego zbog Rokamadura.
– Govori tiho – reče Ronald. – I skloni već jednom negde taj jebeni kišobran.
– Pa teško se zatvara – reče Babs. – A otvara se tako lako.
– Čilager mi je zapretio pandurijom – reče Maga zatvarajući vrata. – Zamalo da me
bije, siktao je kao furija. Osipe, morali biste da vidite kako izgleda njegova soba, sa
stepeništa nešto može i da se vidi. Na stolu brdo boca, a na sredini vetrenjača gotovo u
prirodnoj veličini, kao u Urugvaju na selu. A vetrenjača se okretala zbog promaje, nisam
mogla da prestanem da ga špijuniram kroz napuklinu na vratima, čiča se jeo od besa.
– Ne mogu da ga zatvorim – promrmlja Babs. – Ostaviću ga tamo u uglu.
– Izgleda kao slepi miš – reče Maga. – Daj meni, ja ću ga zatvoriti. Vidiš da nije teško?
– Slomila mu je dve žice – reče Babs Ronaldu.
– Ne gnjavi – odbrusi Ronald. – Uostalom, odmah idemo, samo smo navratili da vam
kažemo da je Gi progutao tubu gardenala.
– Jadničak – reče Oliveira kome Gi nije bio simpatičan.
– Etjen ga je našao polumrtvog, Babs i ja smo bili na otvaranju jedne izložbe (to
moram da ti pričam, bilo je sjajno), a Gi je došao kući i otrovao se na krevetu, možeš misliti.
– Etjen je pošao kod nas, srećom svi smo imali ključ – reče Babs. – Čuo je da neko
povraća, ušao unutra, kad tamo ima šta da vidi. Gi na izdisaju, a Etjen izleće i traži pomoć.
Preneli su ga u bolnicu, veoma je ozbiljno. A još ta kiselina – dodade Babs zabrinuto.
– Pa sedite malo – najzad će Maga. – Ne, ne tamo, Ronalde, nema jednu nogu. Mračno
je, ali to je zbog Rokamadura. Pričajte tiho.
– Skuvaj im kafu – reče Oliveira. – Kakvo pasje vreme, narode.
– Ja bih morao da odem – reče Gregorovius. – Ne znam gde li sam ostavio mantil. Ne,
ne tamo, Lusija.
– Ostanite na kafi – reče Maga. – Metro Ionako više ne radi a ovde nam je prijatno. Ti
bi, Orasio, mogao i da samelješ kafu.
– Miriše na ustajalo – primeti Babs.
– Uvek joj nedostaje ozon sa ulice – besno dobaci Ronald. – Ona je kao konj, voli samo
čiste stvari, bez mešavina. Osnovne boje, sedmotonsku lestvicu. Ne pripada ljudskom
rodu, na časnu reč.
– Ljudski rod je ideal – reče Oliveira opipavajući naokolo ne bi li našao mlin za kafu.
– I vazduh ima svoju istoriju. Preći iz vlažne ulice sa puno ozona kako to kaže, u atmosferu
gde je pedeset vekova pripremalo temperaturu, kvalitet... Babs je neka vrsta Ripa van
Vinklea za disanje.
– Oh, Rip van Vinkle – reče Babs ushićeno. – Baba mi je pričala...
– U Ajdahu, znamo već – prekide je Ronald. – Elem, Etjen nam, pre jedno pola sata,
telefonira u obližnjem bifencetu i kaže nam da bi najbolje bilo da prenoćimo van kuće, bar
dok ne saznamo da li će Gi umreti ili će ispovraćati gardenal. Bilo bi prilično čupavo kada
bi se pajkanerija dogiljala i zatekla nas, badže su na stupnju sabiranja dva i dva, a ovo sa
Klubom ih je inače oduševljavalo u poslednje vreme.
– Šta fali Klubu? – upita Maga brišući šoljice peškirom.
– Ništa, ali baš zbog toga nam nema pomoći. Susedi su se žalili na silnu galamu, na
treštanje muzike i na to što u nedoba svraćamo... Osim toga, Babs se posvađala s
nastojnicom i sa svim ženama u zgradi, kojih ima svega pedeset ili šezdeset.
 – They are awful 129 – promrmlja Babs žvaćući karamelu koju je izvukla iz tašne. –
Priviđa im se marihuana iako samo pravim gulaš.
Oliveiru zamori mlevenje kafe i dodade mlin Ronaldu. Babs i Maga su tiho raspredale
zašto je Gi pokušao da se ubije. Pošto je sve ugnjavio svojim mantilom, Gregorovius se
sklupča na fotelji i umiri se držeći ugašenu lulu u ustima. Čulo se kako kiša prska u
prozore. »Šenberg i Brams«, pomisli Oliveira vadeći cigaretu. »Nije ni tako loše, obično se
u ovakvim prilikama potežu Šopen ili Todesmusik za Zigfrida. Jučerašnji tornado u Japanu
usmrtio je između dve ili tri hiljade ljudi. Statistički posmatrano...« Ali statistika nije
umanjivala ukus luka koji je osećao u cigareti. Pažljivo je zagleda pošto upali još jednu
šibicu. Bio je to savršeni goloaz, potpuno beo, sa svojim tankim slovima i listićima oštrog
kaporala koji su bežali preko ovlaženog kraja. »Kada sam nervozan, uvek ukvasim
cigarete«, pomisli. »Pa kad pomislim na ono sa Rozom Bab... Zbilja je danas bio
nezapamćen dan, a tek šta predstoji.« Biće najbolje ako kaže Ronaldu da bi Ronald to
preneo Babs jednim od svojih maltene telepatskih sistema kojima Periko Romero nije
mogao da se načudi. Teorija komunikacije, jedna od onih fascinantnih tema koje
književnost nije uspela sama da pronađe sve do pojave Hakslija ili Borhesa nove
generacije. Sada se Ronald priključio Maginom i Babsinom šapatu lagano okrećući mlin,
kafa neće stići još za pet stotina godina. Oliveira skliznu niz jezive stolice art nouveau,
podmetnu gomilu novina pod glavu i razbaškari se na podu. Na tavanici je poigravalo
čudno svetlucanje koje je najverovatnije bilo subjektivnog porekla. Kad bi zažmurio,
svetlucanje bi potrajalo još koji trenutak a zatim bi počele da pucaju velike ljubičaste lopte,
jedna za drugom, vuf, vuf, vuf, očigledno je svaka lopta odgovarala jednoj sistoli ili
dijastoli, vrag će ga znati. U nekom delu zgrade, verovatno na trećem spratu, zvonio je
telefon. U to doba, pa još u Parizu, prosto nečuveno. »Još neko je umro«, pomisli Oliveira.
»Inače u ovom gradu gde se poštuje san niko ne zove u ovo doba«. Seti se kada je tek
pristigli argentinski prijatelj smatrao za sasvim umesno da mu telefonira u pola jedanaest
uveče. Đavo će znati kako je uspeo da prelista Boten, da iščačka broj u samoj zgradi i da ga
smesta pozove. Lice čikutanera sa petog, u haljetku, dok mu kuca na vratima, jedno ledeno
lice, quelqu'un vous demande au téléphone, Oliveira zbunjeno navlači džemper, penje se na
peti sprat, tamo zatiče neskriveno razgnevljenu gospođu i saznaje da je mali Harmida u
Parizu, kad ćemo se videti, burazeru, donosim ti vesti o svima, o Traveleru i ortacima iz
Bidua, sve tako nekako, dok gospoda jedva obuzdavaju bes u iščekivanju da Oliveira grune
u plač saznavši za smrt nekog dragog, a Oliveira ne zna šta da radi, vraiment je suis
tellement confus, madame, monsieur, c'était un ami qui vient d'arriver, vous comprenez, il
n'est pas du tout au courant des habitudes... 130 Ah, Argentina, darežljive satnice, otvorena
kuća, vreme na pretek, čitav život pred tobom, ama baš čitav život, vuf, vuf, vuf, ali u očima
onoga što je tu, na tri metra od njega, nema ništa, ništa ne može ni da bude, vuf, vuf,
celokupna teorija komunikacije uništena, ni mama ni tata, ni dete ručka ni pš-pš ni vuf vuf
ni ništa, samo rigor mortis a oko njega neki ljudi koji nisu čak ni iz Salte ili bar iz Meksika
da bi još slušali muziku i pripremili poslednji oproštaj maleckom pa da s njima iziđe s
drugog kraja klupka, neki nedovoljno priprosti ljudi da bi prihvatanjem ili
prepoznavanjem prevazišli skandal smrti, nedovoljno napredni da bi skroz opovrgli taj
skandal i supsumirali onu little casualty pod, na primer, tri hiljade postradalih u tajfunu
Veronika. »Ali sve je to jeftina antropologija«, pomisli Oliveira i oseti da ga nešto ledeno
čupa u želucu od čega se postepeno kočio. Na kraju, uvek pleksus. »To su prave
komunikacije, ta obaveštenja ispod kože. A za to nema rečnika, brajko«. Ko li je ugasio

129 Engl.: »Odvratne su«.

130 Fr.: »Zaista sam zbunjen, verujte, prijatelj je tek doputovao pa još ne zna ovdašnji red, znate kako je«.
Rembrant lampu? Nije mogao da se seti, kao da se časak ranije neka zlatna prašina
nataložila po podu i uzalud se upinjao da rekonstruiše sve što se desilo od Ronaldovog i
Babsinog dolaska, u jednom trenutku Maga (jer verovatno je to učinila Maga) ili možda
Gregorovius, mora da je neko ugasio lampu.
– Kako ćeš skuvati kafu u mraku?
– Ne znam – reče Maga dohvatajući šolje. – Pre je bilo malo svetlosti.
– Upali, Ronalde – reče Oliveira. – Tamo ispod tvoje stolice. Moraš da okreneš abažur,
klasični sistem.
– Sve je to besmisleno – reče Ronald a da niko nije znao da li misli baš na lampu.
Svetlost rasprši ljubičaste krugove i Oliveira poče da uživa u cigareti. Sada je zaista
postajalo ugodno, bilo je toplo, popiće kafiću.
– Primakni se – reče Oliveira Ronaldu. – Biće ti udobnije nego na stolici, ima nekakvu
izbočinu koja ti se zariva u dupe. Vong bi je sigurno uvrstio u svoju pekinšku zbirku.
– Dobro mi je i ovde – odvrati Ronald – mada to može dati povoda za pogrešna
tumačenja.
– Nije ti uopšte dobro. Dođi. Da vidimo, moje dame, hoće li stići danas ta kafa?
– Ala se neko uzjogunio večeras – reče Babs. – Je l’ on uvek takav s tobom?
– Skoro uvek – reče Maga ne gledajući u njega. – Pomozi mi da obrišem ovaj
poslužavnik.
Oliveira sačeka da Babs započne predvidljiva nagvaždanja o kuvanju kafe a kada se
Ronald spustio sa stolice i kleknuo pored njega, šapnu mu dve-tri reči na uvo. Gregorovius
je slušao njih dvojicu i upade u razgovor o kafi tako da Ronaldov odgovor zagluši pohvala
moki i vajkanje da se ona sve lošije spravlja. Potom je Ronald opet seo na stolicu i prihvatio
šoljicu koju mu je Maga pružala. Čiča ponovo poče da lupa o tavanicu, dva puta, tri puta.
Gregorovius se prepade i popi kafu na eks, Oliveira se obuzdavao da ne prsne u smeh, što
bi mu možda ublažilo grčeve. Kao da beše iznenađena, Maga ih je redom posmatrala iz
mraka a zatim pipajući potraži cigaretu na stolu, kao da pokušava da iziđe iz nečega što
ne razume, iz nekakvog sna.
– Čujem korake – reče Babs izrazitim Blavatski 131 tonom. – Mora da je matori
pošandrcao, treba biti obazriv. Jednom, u Kanzas Sitiju... Ne, to se neko penje.
– Stepenište se ocrtava u mom uhu – reče Maga. – Veoma mi je žao gluvih. Sada kao
da imam ruku na stepeništu i njome dodirujem svaki stepenik. Kao devojčica dobila sam
desetku na pismenom sastavu, napisala sam priču o nekom tihom zvuku. Bio je to mali
simpatični zvuk koji je išao pa se vraćao, pa su mu se razne stvari događale...
– Ja sam, na primer... – reče Babs. – O.K., O.K., ne moraš da me uštineš.
– Dušo draga – primeti Ronald – stani malo da prepoznamo ove korake. Jeste, to je
kralj pigmenta, to je Etjen, veliki apokaliptičar Etjen.
»Mirno je primljeno«, pomisli Oliveira. »Kašičica leka bila je u dva, ako se ne varam.
Imamo više od sata bonace«. Nije shvatao niti je želeo da shvati čemu ovo odlaganje, to
nekakvo odbijanje i poricanje nečeg već znanog. Negacija, negativ... »Jeste, ovo je kao
negativ stvarnosti ovakve-kakva-bi-trebalo-da-bude, to jest... Mani metafiziku, Orasio.
Alas, poor Jorick, 132 ça suffit. To je jače od mene, čini mi se da je bolje ovako nego kad bismo
upalili svetio i prosuli novost, pustili je kao goluba. Negativ. Potpuno izokretanje...

131 Jelena Petrovna Hahn-Hahn Blavatsky osnovala je 1875 u Njujorku prvo teozofsko društvo; uticala na
mnoge književnike sa početka veka.
132 Hamletov uzvik pred lobanjom svog prijatelja.
Najverovatnije, on je živ a svi mi mrtvi. Nešto skromnija postavka: ubio nas je jer smo mi
krivi za njegovu smrt. Krivci, znači pomagači jednog određenog stanja... Zaboga, dokle si
dogurao, ti si kao ono magare sa šargarepom koja mu visi pred očima. A ovo je samo Etjen,
velika slikarska zverka.«
– Izvukao se – saopšti Etjen. – Taj kučkin sin ima više života nego Cezar Bordžija. No,
što se povraćanja tiče...
– Daj, ispričaj – reče Babs.
– Ispiranje želuca, nekakvo klistiranje, infuzije i injekcije sa svih strana, ležaj na
federe da bi mu glava visila. Izručio je sav jelovnik restorana »Orestias«, gde je po svemu
sudeći ručao. Gadno, čak i sarme od vinove loze. Zar ne primećujete kako sam pokisao?
– Ima tople kafe – reče Ronald – i neko piće koje se zove kanja, ogavna stvar.
Etjen izbaci vazduh iz pluća, stavi mantil u ugao i priđe peći.
– Kako ti je dete, Lusija?
– Spava – odgovori Maga. – Čvrsto spava, srećom.
– Govorimo tiše – reče Babs.
– Oko jedanaest uveče došao je k svesti – objasni Etjen pomalo raznežen. – Ruku na
srce, bio je u jadnom stanju. Lekar me pustio da priđem postelji i Gi me prepoznao.
»Budalo blesava«, rekoh mu. »Idi u majčinu«, odgovori on. Lekar mi šapuće da je to dobar
znak. U sali je bilo još nekih slučajeva, prilično sam se proveo mada mene bolnice...
– Jesi li se vraćao kući! – upita Babs. – Jesi li morao do komesarijata?
– Ne, sve je već bilo sređeno. U svakom slučaju, mudro je bilo da večeras budete ovde,
da si samo videla njušku nastojnice kad su iznosili Gija...
– The lousy bastard 133 reče Babs.
– Navukao sam uzvišeni izraz, a kad sam prolazio pored nje, podigao sam ruku i
rekao joj »Madam, smrt je uvek dostojna poštovanja. Ovaj mladi čovek se ubio zbog
Krajslerovih 134 ljubavnih jada.« Ukipila se, na časnu reč, zabuljila se u mene očima poput
tvrdo kuvanih jaja. I baš kad su nosila izlazila na vrata, Gi se pridiže, prisloni bledu ruku
na obraz kao na etrurskim sarkofazima i šljisnu na nastojnicu zelenu tekućinu koja
poškropi otirač. Bolničari su se krivili od smeha, prosto da ne poverujete.
– Još malo kafe – zatraži Ronald. – A ti sedi ovde, tu je najtoplije u celom stanu. Jednu
dobru kafiću za sirotog Etjena.
– Ništa ne vidim – promrmlja Etjen. – Zašto moram da sednem na pod.
– Da praviš društvo Orasiju i meni, mi smo ti ovde kao vitezovi na straži – reče
Ronald.
– Ne budali – reče Oliveira.
– Poslušaj me, sedi ovde i saznaćeš nešto što čak ni Vong ne zna. Spisi o stazama
savršenstva, tajne mantre. Baš sam se jutros lepo zabavljao čitajući Bardo. Tibetanci su
neverovatne bića.
– Ko je tebe uveo? – upita Etjen razlivajući se između Oliveire i Ronalda i ispijajući
kafu odjednom. – Piće – reče Etjen pružajući zapovedno ruku prema Magi koja mu ostavi
bocu među prste. – Bljutavo – progunđa Etjen pošto otpi gutljaj. – Pretpostavljam da je to
neki argentinski bućkuriš. Kakva zemlja, bože blagi.

133 Engl.: »Propalica«.

134 Fritz Kreisler, austrijski violinista i kompozitor.
 – Ostavi moju domovinu na miru – reče Oliveira. – Ličiš na matorog sa gornjeg
sprata.
– Vong me podvrgao nizu testova – objašnjavao je Ronald. – Kaže da imam dovoljno
inteligencije da bih mogao da počnem da je na opšte zadovoljstvo razaram. Dogovorili smo
se da pažljivo pročitam Tibetansku knjigu mrtvih pa da onda pređemo na suštinske faze
budizma. Misliš li ti da stvarno postoji istančano telo, Orasio? Izgleda da kada čovek
umre... Neka vrsta duhovnog tela, shvataš.
Ali Orasio se obraćao Etjenu na uvo koji je gunđao i vrpoljio se šireći oko sebe vonj
mokre ulice, bolnice i kupusa. Babs je pričala Gregoroviusu, utonulom u ravnodušnost, o
nebrojenim porocima nastojnice. Ispunjen svežim saznanjima, Ronald je imao potrebu da
nekome objašnjava Bardo te se okomi na Magu koja se ocrtavala pred njim kao kakva
figura Henrija Mura, kao ženski džin iz žablje perspektive, najpre kolena koja samo što
nisu raznela crnu masu suknje, zatim torzo koji se uspinje do tavanice, iznad toga masa
kose crnje od mraka, a po čitavoj toj senki među senkama svetio lampe sa poda iskrilo joj
je u očima, dok se ona zavaljena u fotelji povremeno borila da ne sklizne na pod jer su
prednje noge fotelje bile nešto kraće.
– Zajebana stvar – reče Etjen i povuče još jedan gutljaj.
– Možeš da odeš ako hoćeš – dobaci mu Oliveira – ali ne verujem da će se desiti išta
ozbiljnije, u ovom kraju ovakve stvari se događaju svakih pet minuta.
– Ostajem – reče Etjen. – Ovo piće, kako reče da se zove? Pa i nije tako loše. Miriše na
voće.
– Vong kaže da je Jung bio ushićen Bardoom – upade Ronald. – Razumljivo, i
egzistencijalisti bi morali podrobno da ga prouče. Vidiš, kada pokojnik ode bogu na istinu,
Gospod ga suočava sa ogledalom, ali to ogledalo je Karma. Shvataš, zbir pokojnikovih
postupaka. I pokojnik vidi odraz svih svojih postupaka, dobrih i loših, ali taj odsjaj ne
odgovara nijednoj stvarnosti nego je to projekcija mentalnih slika... Kako se stari Jung ne
razduševi, mogu da zamislim. Gospodar mrtvih pogleda u ogledalu, a u stvari on gleda u
tvoje pamćenje. Može li se zamisliti bolji opis psihoanalize? A ima tu jedan još veći štos,
draga moja, naime sud koji izriče Kralj nije njegov sud nego tvoj. Sam sebi sudiš a da ne
znaš. Ne misliš li da bi u stvari Sartr morao da ode da živi u Lasi?
– Neverovatno – reče Maga. – Ali je ta knjiga, je l’ je to neka filozofska knjiga?
– To su uputstva za mrtve – odvrati Oliveira.
Zaćutaše osluškujući šum kiše. Gregorovius se sažali na Magu, osećao je da ona
očekuje dopunsko objašnjenje a ne srne više da pita.
– Lame otkrivaju neke istine onima na samrti–reče joj. – Da bi ih uputili u onostrano,
da bi im pomogli da se spasu. Na primer...
Etjen beše naslonio rame na Oliveirino rame. Sedeći prekrštenih nogu, Ronald je
pevušio Big Lip Blues i mislio na Dželija Rola koji je bio njegov omiljeni mrtvac. Oliveira
pripali goloaz i, kao na kakvoj La Turovoj slici, plamen za časak oboji lica prijatelja, izvuče
iz tame Gregoroviusa povezujući mrmorenje njegovog glasa sa micanjem usana, surovo
smesti Magu u njenu fotelju, u njeno lice uvek pohlepno u času neznanja i objašnjenja,
meko obasja blaženu Babs, muzičara Ronalda izgubljenog u svojim cmizdravim
improvizacijama. I baš kada se šibica gasila, začu se udarac o tavanicu.
»II faut tenter de vivre«, priseti se Oliveira, »Pourquoi?« 135

135 Fr.: »Živeti valja pokušati« stihovi P. Valerija, »Zašto?«

 Stih je izronio iz sećanja baš kao i lica osvetljena šibicom, u magnovenju i verovatno
bez razloga. Etjenovo rame ga je grejalo, prenosilo mu jedno varljivo prisustvo, jednu
blizinu koju će smrt, ta šibica što se gasi, potrti kao sada ova lica i obličja, kao tišina koja
se ponovo spušta posle onog udarca odozgo.
– Prema tome – zaključivao je Gregorovius poučno – Bardo nas vraća životu, upravo
kada više nema izlaza pa smo prikovani za krevet, sa rakom umesto jastuka.
– Ah – reče Maga uzdišući. Shvatala je dosta toga, neki delovi slagalice su već dolazili
na svoja mesta mada to nikada neće biti savršenstvo kaleidoskopa gde svaki komadić
stakla, svaka grančica i svako zrno peska pristaju u svojoj savršenosti i simetriji, beskrajno
dosadni ali neproblematični.
– Zapadnjačke dihotomije – reče Oliveira. – Život i smrt, ovostrano i onostrano. Nije
to ono čemu podučava tvoj Bardo, Osipe, mada lično nemam blage predstave čemu uči tvoj
Bardo. U svakom slučaju, to će biti nešto gipkije, manje podeljeno na kategorije.
– Slušaj ti – reče Etjen koji se osećao izvrsno iako su mu se Oliveirine novosti motale
po crevima kao morski rakovi a da ni to nije bilo protivrečno. – Slušaj, Argentinče mojih
muda, Orijent nije tako različit kao što orijentalisti zamišljaju. Čim se ozbiljnije udubiš u
njihove spise, osetiš ono dobro znano i neobjašnjivo iskušenje da razum vrši samoubistvo
putem samog razuma. Škorpija koja sebi zabada žaoku jer joj je dozlogrdilo da bude
škorpija, ali ima potrebu za škorpijanstvom da bi učinila kraj škorpiji. U Madrasu ili u
Hajdelbergu, suština pitanja svodi se na isto: na prapočetku svih početaka javlja se jedna
neizreciva greška, a odatle potiče ova pojava koja vam se u ovom trenutku obraća, kao i vi
koji tu pojavu slušate. Svako nastojanje da se to objasni pretrpeće poraz iz razumljivih
razloga, jer da bi se nešto odredilo i objasnilo, treba biti izvan odredivog i objašnjivog.
Prema tome, Madras i Hajdelberg se teše iznoseći stavove, jedni na diskursivnoj a, drugi
na intuitivnoj osnovi, mada je razlika između diskursa i intuicije daleko od one jasnoće na
koju se gimnazijanci oslanjaju. Zato čovek izgleda siguran samo u onim delatnostima koje
ne zadiru dublje u njegovo biće – kada se igra, kada osvaja, kada sastavlja raznovrsne
istorijske oklope na osnovu Etosa, kada prilazi središnjoj tajni primenom kakvog
otkrovenja. A odozgo i odozdo provlači se čudnovato osećanje da glavno oruđe, taj Logos
što nas vrtoglavo izvlači iz zoološke lestvice, predstavlja podvalu bez premca. Pa onda
neizbežno dokazivanje, pribegavanje zamagljivanju i zamuckivanju, tamna noć duše,
estetski i metafizički uzleti. Madras i Hajdelberg su samo različite doze istog recepta,
ponekad preovlađuje Jin a ponekad Jang, ali na oba kraja klackalice nalaze se dva homo
sapiensa, podjednako neobjašnjena, i pri tom se obojica jako odbacuju nogama od poda da
bi se svaki uzdigao na račun onog drugog.
– Jeste to čudno – reče Ronald. – Samo, glupo bi bilo poricati jednu stvarnost samo
zato što ne znamo kakva je i šta je. Recimo da je to osovina klackalice. Kako je mogućno
da ta osovina još nije poslužila da shvatimo šta se zbiva na krajevima? Od Neandertalca...
– To su reči – dobaci Oliveira naslonivši se udobnije na Etjena. – Očarane su kad ih
neko izvadi iz ormana pa ih pusti da se razlete po sobi. Stvarnost, Neandertalac, gledaj
kako poskakuju, kako nam ulaze na uši i spuštaju se niz tobogane.
– Tačno – jetko primeti Etjen. – Zato više volim svoje bojice. S njima sam sigurniji.
– Sigurniji u šta?
– U njihovo dejstvo.
– Možda u njihovo dejstvo na tebe, ali ne i na Ronaldovu nastojnicu. Tvoje boje nisu
ništa sigurnije nego moje reči, bratac moj.
– Znači, ti se miriš s tim da nema objašnjenja.
 – Ne mirim se – reče Etjen. – Ali istovremeno činim ono što donekle suzbija otužni
ukus praznine. Ovo i jeste u suštini najbolja definicija homo sapiensa.
– To nije definicija nego uteha – uzdahnu Gregorovius. – Mi smo zapravo nalik na
komedije koje gledaš tek od drugog čina. Sve je divno i krasno, samo što se ništa ne
razume. Glumci zbore i gestikulišu a ti ne znaš zašto ni čemu sve to. Projektujemo na njih
sopstveno neznanje pa nam izgledaju kao luđaci koji bez oklevanja ulaze i izlaze.
Uostalom, to je i Šekspir rekao, a ako i nije, bio je dužan da kaže.
– Mislim, da jest rekao – upade Maga.
– Jeste rekao – kaza Babs.
– Eto vidiš – reče Maga.
– I on je govorio o rečima – nastavi Gregorovius – a Orasio samo postavlja problem
u dijalektičkom vidu, da tako kažem. Kao Vitgenštajn, koga mnogo cenim.
– Ne poznajem ga – reče Ronald – ali svakako ćete se složiti da se problemu
stvarnosti ne pristupa uzdasima.
– Ko to zna – reče Gregorovius. – Ko to zna, Ronalde.
– E, ostavi poeziju za drugi put. Slažem se da se ne treba uzdati u reči. Međutim, one
utvrđuju činjenicu da se nas nekolicina ovde noćas okupila i sedi oko male lampe.
– Govori tiše – zamoli Maga.
– I bez reči ja osećam, ja znam da sam ovde – produži Ronald. – To nazivam
stvarnošću. Makar bila samo to.
– Odlično – reče Oliveira. – Samo ova stvarnost nije nikakvo jamstvo ni za tebe ni za
bilo koga ukoliko je ne pretočiš u pojam, pa zatim u konvenciju, u korisnu šemu. Već sama
činjenica što si mi ti sa leve strane a ja tebi sa desne pretvara stvarnost u najmanje dve
stvarnosti, a da i ne govorimo šta bi bilo kad bih kopao dublje i pokazao ti da smo ti i ja
dve potpuno odvojene jedinke koje opšte samo čulima i rečima a prema tim stvarima valja
biti nepoverljiv ako je čovek iole ozbiljan.
– Obojica smo ovde – insistirao je Ronald. – Sa desne ili sa leve strane, nije bitno.
Obojica vidimo Babs, svi čuju šta govorim.
– Ali, rođeni moj, to su primeri za osnovce – kiselo odvrati Gregorovius. – Orasio ima
pravo, ne možeš tek tako da prihvatiš to što misliš, da je stvarnost. Najviše što možeš jeste
da kažeš da jesi, a to se ne može poreći bez očitog čuđenja. Jedino nedostaje ono dakle, a
ono što mu sledi je očigledno.
– Nemoj da ga stavljaš u školsku klupu – reče Oliveira. – Čavrljajmo kao amateri, jer
drugo i nismo, Ostanimo na ovome što Ronald ganutljivo naziva stvarnošću, za koju veruje
da je samo jedna. Je li Ronalde, veruješ li i dalje da je samo jedna?
– Verujem. Slažem se da je moj način osećanja i razumevanja stvarnosti drukčiji od
Babsinog, da se Babsina stvarnost razlikuje od Osipove i tako redom. Ali to ti je kao sa
različitim mišljenjima o Mona Lizi ili o salati od endivije. Stvarnost je tu i mi smo u njoj,
svako je shvata na svoj način, ali je unutar nje.
– Jedino što važi jeste da je svako shvata na svoj način – reče Oliveira. – Ti smatraš
da postoji jedna iskaziva stvarnost zato što ti i ja pričamo večeras u ovoj sobi, i zato što
znamo da će se kroz sat ili dva ovde desiti nešto određeno. Sve ti to daje veliku ontološku
sigurnost, uveren si da čvrsto stojiš u samom sebi i u ovome što te okružuje. Ali kada bi
istovremeno mogao da sudeluješ u ovoj stvarnosti sa mog ili Babsinog gledišta, kada bi ti
bila dodeljena posvudašnjost, shvataš, kad bi mogao odmah da posmatraš ovu sobu
odavde gde sam ja, sa svim onim što jesam i što sam bio, sa svim onim što Babs jeste i što
je bila, možda bi uvideo da ti tvoj jeftini egocentrizam ne daje nikakvu verodostojnu
stvarnost. Daje ti samo jedno verovanje zasnovano na strahu, jednu potrebu da potvrđuješ
ono što te okružuje da ne bi upao u levak i izašao sa druge strane ko zna gde.
– Veoma smo različiti – reče Ronald. – Znam to vrlo dobro. Ali mi se susrećemo na
nekim tačkama izvan nas samih. Ti i ja gledamo ovu lampu, možda i ne vidimo istu stvar,
ali ipak ne možemo biti sigurni da ne vidimo istu stvar. Ta lampa je tu, dođavola.
– Ne deri se – povika Maga. – Skuvaću vam još kafe.
– Stiče se utisak – nastavi Oliveira – da idemo utabanim stazama. Beznačajni školarci,
potežemo prašnjave i nezanimljive argumente. A sve zato, dragi moj Ronalde, što
govorimo dijalektički. Kažemo: ti, ja, lampa, stvarnost. Ustukni korak nazad, molim te.
Slobodno, nije to tako teško. Reci nestaju. Ova lampa je jedan čulni nadražaj, ništa više.
Sada uzmakni još jedan korak. To što nazivaš svojim pogledom i taj čulni nadražaj postaju
jedan neobjašnjivi odnos, jer bi za njegovo objašnjenje trebalo opet iskoračiti napred i sve
bi otišlo do vraga.
– Ali ti koraci unazad – pobuni se Gregorovius – to je kao da se rastura razvojna
putanja ljudske vrste.
– Jeste – reče Oliveira. – U tome i leži veliki problem; saznati da li je to što nazivaš
vrstom hodalo napred ili je pak, kao što se činilo Klagesu, 136 mislim, u jednom trenutku
pošlo stranputicom.
– Bez jezika nema čoveka. Bez istorije nema čoveka.
– Bez zločina nema ubice. Ništa ti ne dokazuje da čovek nije mogao da bude drukčiji.
– Ni ovako nije ispalo loše – reče Ronald.
– Prema čemu vršiš poređenje te smatraš da nam je dobro? Zašto smo onda bili
prinuđeni da izmislimo Edenski vrt, da živimo u nostalgiji za izgubljenim rajem, da
izmišljamo utopije, da snujemo svoju budućnost? Kada bi crv mogao da misli, pomislio bi
da mu i nije tako loše. Čovek se hvata za nauku kao za ono što zovu slamkom spasenja,
iako nikad nisam tačno znao šta je to. Razum gradi jezikom jednu prikladnu arhitekturu
poput divne, ritmičke kompozicije renesansnih slika i stavlja nas u središte. Uprkos svoj
svojoj radoznalosti i svom nezadovoljstvu, nauka, to jest razum, počinje da nas umiruje.
»Tu si, u ovoj sobi, s prijateljima, ispred ove lampe. Nemoj da se plašiš, sve je u redu. Da
vidimo sada – koja li je priroda ove svetlosne pojave? Znaš li šta je obogaćeni uranijum?
Sviđaju li ti se izotopi, jesi li znao da već pretvaramo olovo u zlato?« Sve krajnje
primamljivo, veoma uzbudljivo, ali uvek se polazi iz fotelje u kojoj smo se udobno zavalili.
– Ja sam na podu – reče Ronald – i pravo govoreći, nije nimalo udobno. Slušaj, Orasio,
nema smisla poricati ovu stvarnost. Ona je tu, u njoj sudelujemo. Noć odmiče za obojicu,
napolju pada kiša za obojicu. Šta ja znam šta su noć, vreme i kiša, ali su tu, izvan mene, to
su stvari koje mi se događaju i tu se ništa ne može.
– Ma naravno – reče Oliveira. – Niko to i ne poriče. Ali mi ne shvatamo zašto to mora
tako da se događa, zašto smo mi ovde i zašto napolju pada kiša. Stvari nisu apsurdne,
apsurdno je to što su stvari tu i što mi osećamo da su apsurdne. Meni izmiče veza između
ja i onoga što mi se dešava u ovom trenutku. Ne poričem da mi se dešava. Itekako mi se
dešava. To je ono apsurdno.
– Nije baš jasno – reče Etjen.
– Ne može ni da bude jasno; kada bi bilo jasno, bilo bi lažno, možda bi bilo istinito u
naučnom pogledu, ali kao apsolut bilo bi lažno. Jasnost je intelektualni zahtev i ništa više.

136 Ludwig Klages, nemački vitalistički filozof sa početka veka.

Kamo sreće da možemo jasno znati, jasno razabirati na rubu nauke i razuma. Kad kažem
»kamo sreće«, ko zna da nisam nešto lupio. Mogućno je da su jedine slamke spasenja
nauka, uranijum 235 i tome slično. No, uz sve to, ipak treba živeti.
– Da – reče Maga poslužujući kafu. – Uprkos svemu, treba živeti.
– Shvati, Ronalde – reče Oliveira i stavi ruku na njegovo koleno. – Kao što se zna, ti
si mnogo više nego tvoj razum. Večeras, na primer, ovo što nam se ovde događa, to je kao
jedna od onih Rembrantovih slika na kojima u uglu svetluca svetlost, a ta svetlost nije
fizička, nije ono što tako spokojno nazivaš lampom i postavljaš kao lampu, sa njenim
vatima i svećama. Besmisleno je verovati da možemo domašiti sveukupnost onoga što nas
sačinjava u ovom trenutku, ili u bilo kom trenutku, i da to pojmimo kao nešto koherentno,
nešto prihvatljivo, ako hoćeš. Kad god zapadnemo u krizu, nastaje potpuni apsurd; shvati
da dijalektika može da sređuje ormane samo u trenucima zatišja. Dobro znaš da na
vrhuncu krize postupamo uvek u afektu, suprotno očekivanju, te pravimo kojekave
ludosti. I može se reći da je baš u tom trenutku stvarnost nekako zasićena. Zar ne?
Stvarnost prosto nasrće, ukazuje se u svoj svojoj snazi i jedini način da se tada suočimo s
njom leži u odbacivanju dijalektike, to je čas kada upucavamo nekog tipa, kada skačemo
preko brodske ograde, kada gutamo tubu gardenala kao Gi, kad puštamo psa s lanca, kada
su nam za sve odrešene ruke. Razum nam služi samo da na miru sasušimo stvarnost ili
ispitamo njene buduće oluje, ali nikada za to da rešimo trenutnu krizu. Ali te krize su kao
metafizički dokazi, kao stanje do koga bi možda došlo da nismo pošli putem razuma,
prirodno i uobičajeno stanje uspravnog pitekantropa.
– Pazi, vrela je – reče Maga.
– A te krize, koje većina smatra sablažnjivim ili apsurdnim, služe, kako se meni lično
čini, da pokažu pravi apsurd uređenog i spokojnog sveta, sa nekom sobom u kojoj neki
tipovi piju kafu u dva izjutra, a da pritom ništa od toga nema nikakvog smisla osim ako
nije reč o hedonističkom uživanju što nam je prijatno pored ove peći, male vrednice koja
valjano vuče. Čuda mi nikada nisu izgledala apsurdno; apsurdno je ono što im prethodi i
sledi.
– A opet – reče Gregorovius protežući se–il faut tenter de vivre.
»Voilà«, pomisli Oliveira. »Još jedan dokaz za kojim neću posezati. Od miliona stihova
bira onaj koji sam ja imao na umu pre desetak minuta. Ljudi to nazivaju slučajnošću.«
– E, pa – reče Etjen pospano – to ne znači da treba da pokušamo da živimo, jer nam
je inače suđeno da živimo. Mnogi ljudi odavno sumnjaju da su život i živa bića dve različite
stvari. Život živi sam sebe, dopalo se to nama ili ne. Gi je danas pokušao da opovrgne ovu
teoriju, ali, statistički govoreći, ona je neoboriva. Neka to kažu koncentracioni logori i
mučenja. Od svih naših osećanja nada je verovatno jedino osećanje koje nije istinski naše.
Nada pripada životu, to je sam život u samoodbrani. I tako dalje. A sada bih krenuo na
spavanje, jer su me Gijove nevolje dotukle. Ronalde, moraš sutra ujutro da dođeš u atelje,
dovršio sam jednu mrtvu prirodu, oboriće te s nogu.
– Orasio me nije ubedio – reče Ronald. – Slažem se da je apsurdno mnogo toga što
me okružuje, ali verovatno mi tako zovemo ono što još ne razumemo. A jednom će se
saznati.
– Očaravajući optimizam – reče Oliveira. – I optimizam bismo mogli staviti na račun
čistog života. Tvoja snaga čini da za tebe nema budućnosti, što je i logično kod većine
agnostičara. Uvek si život, uvek si u sadašnjosti, sve ti se lepo sređuje kao na nekom Van
Ajkovom platnu. Ali kada bi te zadesila ona grozota da nemaš vere i da u isto vreme
projektuješ sebe prema smrti, prema skandalu nad skandalima, ogledalo bi ti se prilično
zamaglilo.
– Hajdemo, Ronalde – reče Babs. – Kasno je, spava mi se.
– Stani, čekaj malo. Razmišljao sam o očevoj smrti, jeste, tačno je nešto od toga što
kažeš. Taj deo slagalice nikada nisam uspeo da uklopim, to je nešto neobjašnjivo. Mlad i
srećan čovek u Alabami. Išao je ulicom i drvo mu je palo na glavu. Bilo mi je petnaest
godina, došli su po mene u školu. Ali ima toliko drugih apsurdnih stvari, Orasio, toliko
smrti ili grešaka... Mislim da to nije pitanje broja. To nije totalni apsurd kao što ti misliš.
– Apsurd je baš u tome što ne izgleda apsurdno – reče proročanski Oliveira. – Apsurd
je kad ujutro otvoriš vrata i nađeš bocu mleka pa si srećan jer ti se to isto desilo juče, a
desiće ti se i sutra. To je stagniranje, to – tako je to, taj sumnjivi nedostatak izuzetaka. Ne
znam, burazeru, trebalo bi pokušati drugim putem.
– I odreći se razuma? – upita Gregorovius nepoverljivo.
– Ne znam, možda. Možda ga treba koristiti na drugi način. Da li je sasvim dokazano
da su logička načela nedeljiva od razuma? Ako su neki narodi kadri da opstanu u
magičnom poretku... Jeste da jadnici jedu nepečene crve, ali i to je pitanje vrednosti.
– Crve, fuj! – zgrozi se Babs. – Ronalde, mili, kasno je.
– U suštini – reče Ronald – tebi smeta zakonitost u bilo kom vidu. Čim nešto proradi
kako valja, ti se osećaš kao zatočen. Ali svi smo mi pomalo takvi, klapa onih koje zovu
promašenima jer nemamo nikakve karijere, titule i ostalo. Zato, brajko, i jesmo u Parizu i,
na kraju krajeva, tvoj se apsurd svodi na neku vrstu nejasnog anarhičnog ideala koji ne
uspevaš da konkretizuješ.
– Tako si stravično u pravu – složi se Oliveira. – A tako bi zgodno bilo izići na ulicu i
lepiti plakate za slobodu Alžira. Toliko toga još treba da se uredi na polju društvene borbe.
– Akcija može da pruži neki smisao tvom životu – reče Ronald. – To si svakako već
pročitao kod Malroa, nadam se.
– Editions N. R. F. – reče Oliveira.
– Pa ipak i dalje drkaš kao majmun, prevrćeš po lažnim problemima, očekuješ ne
znam šta. Ako je sve apsurdno, onda treba nešto učiniti da se to izmeni.
– Sjajne fraze – reče Oliveira. – Čim pomisliš da rasprava teži nečemu što smatraš
konkretnijim, kao ta tvoja famozna akcija, ti postaješ rečit. Nećeš da uvidiš da delanje, kao
i nedelanje, treba zaslužiti. Kako delati bez prethodnog središnjeg stava, bez nekog
pristanka na ono što verujemo da je dobro i istinito? Tvoji pojmovi o istini i dobroti su
potpuno istorijski, zasnivaju se na nasleđenoj etici. Ali istorija i etika meni izgledaju
krajnje sumnjive.
– Voleo bih – reče Etjen uspravivši se – da te jednom čujem da podrobnije izlažeš to
što nazivaš središnjim stavom. Možda baš u središtu tog središta zjapi savršena rupa.
– Nemoj verovati da na to nisam mislio – reče Oliveira. – Ne samo iz estetskih
razloga, koje barem ti umeš da ceniš, a priznaćeš da između stavljanja u središte i
batrganja po periferiji postoji kvalitativna razlika koja navodi na razmišljanje.
– Orasio se naveliko razbacuje onim rečima od kojih nas je maločas uporno odvraćao
– dobaci Gregorovius. To je čovek od koga ne treba tražiti govore nego druge stvari,
maglovite i neobjašnjive kao osnovi, podudarnosti, otkrovenja i naročito crni humor.
– Onaj mazgov gore je opet zapeo da lupa – reče Babs.
– Nije, to je kiša – odvrati Maga. – Već je vreme da dam lek Rokamaduru.
 – Imaš još vremena – reče Babs i sagnu se užurbano prema lampi da pogleda na ručni
sat. – Deset do tri. Hajdemo, Ronalde, vrlo je kasno.
– Otićićemo u tri i pet? – reče Ronald.
– Zašto baš u tri i pet? – upita Maga.
– Jer je prvih četvrt sata uvek najbolje – objasni Gregorovius.
– Daj mi još gutljaj kanje – zatraži Etjen. – Merde, ništa nije ostalo.
Oliveira ugasi cigaretu. »Vitezi na straži«, pomisli zahvalno. »To su pravi prijatelji,
čak i Osip, siromah. Sad ćemo imati četvrt časa lančanih reakcija koje niko ne može da
izbegne, niko, čak ni pri pomisli da iduće godine, u ovo isto vreme, ni najtačnija i
najpodrobnija uspomena neće moći da remeti proizvodnju adrenalina ili pljuvačku, znoj
na dlanovima ... To su oni dokazi koje Ronald nikada neće hteti da prihvati. Šta sam večeras
uradio? Malčice čudovišno, a priori. Možda je moglo da se pokuša sa bocom kiseonika ili
nečim sličnim. Bez veze, u stvari, produžili bismo život po sistemu gospodina
Valdemara.« 137
– Trebalo bi je pripremiti – šapnu mu Ronald.
– Ne trućaj gluposti, molim te. Zar ne osećaš da je već pripremljena, da miris lebdi u
vazduhu?
– Sada kad više nije potrebno, počeli ste da govorite tiho – reče Maga.
»Tu parles«, pomisli Oliveira.
– Miris? – šaputao je Ronald. – Ne osećam nikakav miris.
– Dobro, sad će tri časa – reče Etjen stresavši se kao da mu je hladno. – Ronalde,
potrudi se malo, Orasio možda nije genije ali nije teško pogoditi šta hoće da kaže. Jedino
možemo da ostanemo još malo i da pretrpimo nastavak. A ti, Orasio, baš nešto mislim, ono
što si danas rekao o Rembrantovoj slici nije ni tako loše. Postoji jedno metaslikarstvo, kao
što postoji i jedna metamuzika, ali čika Rembrant nije pošao linijom manjeg otpora. Samo
slepci logike i uglađenog ophođenja mogu da stoje pred jednim Rembrantom a da ne
osećaju da se tamo nalazi prozor prema nečem drugom, neki znak... Vrlo opasno za samo
slikarstvo, ali s druge strane...
– Slikarstvo je rod kao i svaki drugi – reče Oliveira. – Ne treba ga previše braniti kao
rod. Inače, na svakog Rembranta dođe po sto pacera, tako da slikarstvu ne preti nikakva
opasnost.
– Srećom – reče Etjen.
– Srećom – prihvati Oliveira. – Srećom sve je dobro u najboljem od mogućih svetova.
Upali veliko svetio, Babs, prekidač je iza tvoje stolice.
– Gde da se nađe čista kašika? – reče Maga ustajući.
S naporom koji mu se učini odvratnim, Oliveira se uzdrža da ne pogleda u ugao sobe.
Zaslepljena, Maga protrlja oči, a Babs, Osip i ostali su gledali kradomice, okretali glavu pa
opet gledali. Babs krenu da uhvati Magu pod ruku, ali je nešto na Ronaldovom licu
zaustavi. Etjen se polako uspravi ispravljajući još vlažne pantalone. Osip se izvlačio iz
fotelje, gunđao je kako ne može da pronađe svoj mantil. »E, sad bi trebalo da lupe odozgo«,
pomisli Oliveira žmureći. »Nekoliko uzastopnih udaraca, a posle još tri svečana. Ali sve je
pošlo naopačke, umesto da gasimo svetla, mi ih palimo, pozornica je sa ove strane, ne
vredi.« Ustao je i sam, osećajući pri tom u kostima celodnevno pešačenje, i sve što mu se
dogodilo toga dana. Maga pronađe kašiku na polici iznad peći, iza gomile ploča i knjiga.

137 Monsieur Valdemar, lik E. A. Poa koga veštački pokušavaju da hipnozom održe u životu.
Poče da je briše rubom haljine, osmotri je pod lampom. »Sad će da sipa lek u kašiku a posle
će pola prosuti dok ne stigne do kreveta«, pomisli Oliveira oslanjajući se o zid. Vladala je
mrtva tišina, te ih Maga sve pogleda kao u čudu: odvrtanje poklopca joj zadade muke, te
Babs priđe da joj pomogne, pridrža joj kašiku a lice joj se grčilo kao da Maga radi nešto
užasno, dok Maga najzad ne napuni kašiku i spusti rasejano bočicu na kraj stola gde jedva
stade od svezaka i papira, a kašiku je Maga držala kao Blondin motiku, kao što anđeo
pridržava sveca koji pada u ambis, te pođe prema krevetu vukući papuče, Babs krenu za
njom kriveći lice, upinjala se da gleda, pa da ne gleda, pa pogleda Ronalda i ostale koji su
krenuli za njom, Oliveira beše na začelju sa ugašenom cigaretom u ustima.
– Uvek mi se prosipa... – reče Maga, zastajući kod kreveta.
– Lusija – reče Babs pružajući obe ruke njenim ramenima ali je ne dodirnu.
Kašika pade; tečnost se proli po pokrivaču. Maga vrisnu i baci se na krevet potrbuške
a onda se okrenu na stranu i priljubi lice i ruke uz ravnodušnog i pepeljastog lutka uludo
mučenog i milovanog koji je drhtao i neuverljivo se tresao.
– U pičku materinu, trebalo je ipak da je pripremimo! – povika Ronald. – Sramota, pa
ovo je sramota. Svi udarili u neko mudro pizdosranje, a ovo, ovo...
– Ne histeriši – reče Etjen odbojno. – Biće bolje da se držiš pribrano kao Osip. Potraži
kolonjsku vodu ili štogod slično. Čuješ li onog matorca odozgo, opet lupa.
– Nije ni čudo – reče Oliveira, gledajući kako se Babs muči da izvuče Magu iz kreveta.
– Šta mu sve priređujemo, burazeru.
– Nek se i on goni u tri razbucane materine – odbrusi Ronald. – Ima da odem i da mu
razbijem tintaru, matori skot govnarski. Ako ne poštuje tuđu bol...
– Take it easy – reče Oliveira. – Tu ti je kolonjska voda, uzmi moju maramicu iako
nije više savršeno bela. Tako, sad bi valjalo poći i do milicijske stanice.
– Mogu ja da pođem–reče Gregorovius držeći već mantil preko ruke.
– Pa, ti si domaćin – reče Oliveira.
– Kad bi bar mogla da se isplačeš – govorila je Babs milujući Magino čelo pošto Maga
beše naslonila lice na jastuk i netremice gledala u Rokamadura. – Dajte maramicu sa
alkoholom, molim vas, bilo šta, brzo.
Etjen i Ronald se uzmuvaše oko kreveta. Udarci na tavanici su se ritmički ponavljali.
Ronald je svaki put pogledao gore, a jednom besno zamahnu pesnicom. Oliveira se beše
povukao do peći, odande je gledao i slušao. Osećao je da ga savlađuje umor, da ga vuče
nadole, teško mu je bilo da diše, da se kreće. Zapali još jednu cigaretu, poslednju u paklici.
Stvari su već išle na bolje, ako ništa drugo, Babs beše ispitala jedan ugao sobe i pošto od
dve stolice i ćebeta napravi nekakav krevetac, stade da se došaptava sa Ronaldom (bilo je
zanimljivo videti njihove pokrete nad Magom, izgubljenom u hladnom delirijumu, u
nekom upornom ali suvom i spazmičnom monologu), u jednom trenutku prekriše Magine
oči maramicom (»ako je to ona što je natopljena kolonjskom vodom, oslepiće je«, reče u
sebi Oliveira), i neverovatnom brzo pomogoše Etjenu da podigne Rokamadura i da ga
prenese do improvizovanog krevetića, dok su njih dvoje izvlačili pokrivač ispod Mage da
bi je njime umotali, govorili su joj nešto sasvim tiho, milovali je i prinosili joj maramicu
pod nos. Gregorovius beše stigao do vrata i tu neodlučno zastao gledajući krišom prema
krevetu, a zatim prema Oliveiri koji mu je bio okrenut leđima ali je osećao da ga ovaj gleda.
Kad se najzad odluči da pođe, stari je već stajao na odmorištu naoružan štapom i Osip se
jednim skokom vrati unutra. Štap tresnu o vrata. »Tako bi stvari mogle da se rađaju u
nedogled«, reče u sebi Oliveira zakoračivši prema vratima. Ronald pogodi šta se zbiva i
besno krenu dok mu je Babs nešto dovikivala na engleskom. Gregorovius htede da ga
upozori ali je već bilo kasno. Iziđoše Ronald, Osip i Babs, a za njima krenu i Etjen gledajući
Oliveira kao da je jedini sačuvao malo zdravog razuma.
– Idi vidi da ne napravi neku glupost–reče mu Oliveira. – Čiča ima osam banki a osim
toga je lud.
– Tous des cons!– drao se starac na odmorištu. – Bande de tueurs, si vous croyez que
ça va se passer comme ça! Des fripouilles, des fainéants. Tas d'encules! 138
Za divno čudo, nije prejako vikao. Kroz pritvorena vrata Etjenov glas se vrati poput
karambola. »Ta gueule, pepère.« Gregorovius beše uhvatio Ronalda za mišicu, ali na
svetlosti koja je dopirala iz sobe Ronald primeti da je starac stvarno star te se ograniči na
to da mu sve slabije zamahuje pred nosom. U dva-tri navrata Oliveira pogleda prema
krevetu gde se Maga sasvim primirila ispod pokrivača. Plakala je i tresla se zarivši usta u
jastuk, baš tamo gde je ranije ležala Rokamadurova glava. »Faudrait guand même laisser
dormir les gens«, govorio je stari. » Qu'est-ce que ça me fait, moi, un gosse qu'a claque? C'est
pas une façon d'agir, quand même, on est à Paris, pas en Amazonie.« 139 Etjenov glas se
povisi i nadjača onaj dragi sred raznih uveravanja. Oliveira pomisli da ne bi bilo tako teško
da se dovuče do kreveta, da se sagne i da šapne Magi dve tri reči. »Ali to bih ja učinio radi
sebe«, pomisli. »Ona je sasvim daleko od bilo čega. Ja sam taj koji bi kasnije bolje spavao,
mada se i to tek tako kaže. Ja, ja. ja. Ja bih bolje spavao pošto bih je poljubio, utešio i
ponovio sve što su joj ovi već rekli.«
– Eh bien, moi, messieurs, je raspéete la douleur d’une mère –reče glas starog. –Allez,
bonsoir messieurs, dames. 140
Kiša je prskala u prozor, kao da se Pariz beše pretvorio u ogroman sivkasti mehur u
kome će uskoro početi da sviće. Oliveira priđe uglu gde je njegova jakna ličila na
raščerečeni trup što isparava. Polako je obuče gledajući sve vreme prema krevetu kao da
nešto očekuje. Mislio je na ruku Berte Trepa na svojoj mišici i na pešačenje po kiši. »De
qué te sirvió el verano, oh ruiseñor en la nieve?« 141 citirao je ironično.
»Zdravo bolesno, bolesno, brate. A više nemam ni duvana, jebo ga i taj duvan.«
Trebalo bi otići do Béberovog bifea, na kraju krajeva zora će tamo biti odvratna kao i bilo
gde drugde.
– Kakva mrcina – reče Ronald zatvarajući vrata.
– Vratio se u svoju sobu – izvesti Etjen. – Mislim da je Gregorovius otišao da obavesti
policiju. Ti ostaješ ovde?
– Ne, zašto bih? Neće im se svideti ako zateknu toliko sveta u ovo doba. Bolje bi bilo
da ostane Babs, dve žene su uvek dobar argument u ovakvim slučajevima. Intimnije je,
razumeš?
Etjen ga pogleda.
– Da mi je znati zašto ti toliko podrhtavaju usne?
– Tik na nervnoj osnovi – reče Oliveira.
– Ma nemoj. Tikovi i sinizam ne idu zajedno. Ispratiću te, hajdemo.
– Hajdemo.

138
Fr. : »Sve same vucibatine. Propalice! Ako mislite da će ovo tek tako da prođe, ljuto se varate! Barabe,
lopuže, bitange!
139 Fr. : »Ljudi treba ipak da spavaju! Šta se mene tiče što je balavac crko? Ovo nije način, mi smo ovde u

Parizu, ne u Amazoniji!«
140 Fr.: »E, pa, gospodo, ja ipak poštujem majčinsku bol. Dakle, laku noć, dame i gospodo«.
141 Šp.: »Šta uradi od leta, oh slavuju u snegu?«
 Znao je da se Maga upravo podiže na krevetu i da ga gleda. Stavljajući ruke u džepove
pođe prema vratima. Etjen načini pokret kao da će ga zaustaviti a potom pođe za njim.
Ronald ih vide kako izlaze i ljutito slegnu ramenima. »Kako je sve ovo besmisleno«,
pomisli.

(–130)
29

Pomisao da je sve besmisleno izazvala je kod njega nekakvu nelagodnost, ali nije
znao zbog čega. Stao je da pomaže Babs, trudio se da joj bude pri ruci, da kvasi obloge. Na
tavanici odjeknuše udarci.
– Tiens 142 – reče Oliveira.
Gregorovius se umotao u crnu kućnu haljinu i šćućuren pored peći, čitao. Ekserom
beše pričvrstio lampu za zid a abažur od novinske hartije pažljivo je usmeravao svetlost.
– Nisam znao da imaš ključ.
– Ostaci iz prošlosti – reče Oliveira bacivši jaknu u uobičajeni ugao. – Predaću ti ga
sada kada si ti gazda.
– Samo za kratko. Ovde je previše hladno a treba voditi računa i o starom odozgo.
Jutros je lupao na svakih pet minuta, nije poznato zašto.
– Po inerciji. Sve traje duže nego što bi trebalo. Ja se, na primer, popnem dovde,
izvadim ključ, otvorim... Miriše na ustajalo, mogu ti reći.
– Užasno je hladno – reče Gregorovius. – Prozor je morao da ostane otvoren
četrdeset i osam sati posle dezinfekcije.
– Jesi li sve vreme bio ovde? Cantas. Kakvo požrtvovanje!
– Ma nije to, bojao sam se da neko iz zgrade ne iskoristi gužvu i ufura se u sobu, pa
posle gledaj šta ćeš. Lusija mi je jednom rekla da je vlasnica neka ćaknuta starica, da neki
stanari godinama ne plaćaju stanarinu. U Budimpešti sam bio pomni čitalac građanskog
zakonika, nešto od toga ti ostane.
– Sve u svemu, fino si se ugnezdio. Chapeau, mon vieux. 143 Nadam se da niste bacili
žerbu u đubre.
– Ne, tamo je na noćnom stočiću, među čarapama. Sada ima puno raščišćenog
prostora.
– Reklo bi se – reče Oliveira. – Magu je očito spopao napad revnosti, ne vide se ni
ploče ni romani. No, kad zrelo razmislim...
– Sve je odnela sobom – reče Gregorovius.
Oliveira otvori fioku noćnog stočića, izvadi žerbu i mate.
Poče polako da ga sprema osvrćući se naokolo. Reči Mi noche triste 144 odzvanjale su
mu u glavi. Izračuna na prste. Četvrtak, petak, subota. Ne. Ponedeljak, utorak, sreda. Ne,
utorak uveče, Berta Trepa, me amuraste / en lo mejor da la vida, sreda (naljoskan kao nikad
dotle, N. B. – ne mešaj votku i crno vino), dejándome el alma herida / y espina en el corazón,

142 Fr.: »Gle!«

143 Fr.: »Svaka ti čast, stari!«
144 Reči Gardelove pesme Mi noche triste: »Najbolje godine/ ti meni oduze/ a dušu mi rani/ i trn u srcu

zabode/ a znala si da te volim/ da si radost moja/ moja nada i moja sreća« ; Carlos Gardel je svojim
baršunastim glasom proneo tango širom sveta a izgledom je plenio poput Valentina; poginuo u avionskoj
nesreći.
četvrtak, petak, Ronald u pozajmljenim kolima, poseta Giju Monou isceđenom kao krpa,
litre i litre ispovraćane zelene tečnosti, van opasnosti, sabiendo que te guería / gue vos eras
mi alegría / mi esperanza y mi ilusión, subota, šta ono beše? negde sa strane Marli-le-Roa,
ukupno pet dana, ne, šest, ne-delju dana manje više, a soba još uvek ledena uprkos peći.
Osip, a Osip, kako se samo snašao taj smandrljavko, pa on je kralj Tako Mi Prija.
– Znači, otišla je – reče Oliveira zavaljujući se u fotelji sa čajnikom nadohvat ruke.
Gregorovius potvrdno klimnu glavom. Na kolenima mu je ležala otvorena knjiga i
ostavljao je utisak kao da bi (učtivo) nastavio da čita.
– I prepustila ti je sobu.
– Ona je znala da prolazim kroz delikatno stanje – reče Gregorovius. – Moja baba-
tetka je prestala da mi šalje penziju, možda je umrla. Mis Babington ništa ne javlja, ali s
obzirom na situaciju na Kipru... Poznato je da se to uvek odražava na Malti: cenzura i te
stvari. Kad si ti najavio svoj odlazak, Lusija mi je ponudila da delimo sobu. Nisam znao da
li da prihvatim, ali ona je insistirala.
– Pa to se ne slaže sa njenim odlaskom.
– Sve je bilo kao i pre.
– Pre dezinfekcije?
– Tačno.
– Izvukao si premiju. Osipe.
– Ma sve je to tužno–reče Gregorovius. – A moglo je da bude sasvim drugačije.
– Nemoj da se žališ, brate. Soba četiri puta tri i po za pet hiljada franaka mesečno, sa
tekućom vodom...
– Želeo bih – reče Gregorovius – da ti razjasnim celu stvar. Ova soba...
– Nije moja, mirno spavaj. A Maga je otišla...
– Za svaki slučaj...
– Kuda?
– Pominjala je Montevideo.
– Nema ona dovoljno love za to.
– Pominjala je Peruđu.
– Hoćeš da kažeš Luku. Otkad je pročitala Sparkenbroke, 145 luda je za takvim
stvarima. Reci mi tačno gde je.
– Pojma nemam, Orasio. U petak je potrpala knjige i haljine u kofer, spakovala je
gomilu paketa a onda su došla dva crnca i sve odneli. Rekla je da mogu da ostanem ovde,
a pošto je stalno plakala, nemoj da misliš, da je bilo lako razgovarati.
– Dođe mi da ti razbijem njušku–reče Oliveira spremajući još jedan mate.
– Šta sam ja kome skrivio?
– Nije reč o krivici. Jednostavno gadan si na način Dostojevskog a ujedno i
simpatičan, neka vrste metafizičkog dupelisca. Kad se tako nasmeješ, čovek uviđa da se tu
ništa ne može.
– Ah, ja sam taj put već prevalio – reče Gregorovius. – Mehanika challenge and
response 146 ostaje buržujima. Ti si isti kao i ja, zato me nećeš udariti. Ne gledaj me tako,

145 Sparkenbroke je romantičarski roman Charlesa Morgana u kojem se govori o lepoti jedne grobnice u
italijanskom gradu Lucca.
146 Podsticaj ili izazov, odgovor ili dejstvo.
ništa ne znam o Lusiji. Jedan od tih crnaca često svraća u bife Bonaparta, video sam ga.
Možda će ti on nešto reći. Zašto ga ne potražiš odmah?
– Objasni mi to »odmah«.
Gregorovius slegnu ramenima.
– Bdenje je bilo veoma dostojanstveno – reče. – Naročito kada smo se otarasili
policije. Socijalno govoreći, tvoj izostanak je izazvao protivrečne komentare. Članovi
Kluba su te branili, ali susedi i stari odozgo...
.– Nemoj mi reći da je i matori došao na bdenje.
– Ne može se reći da je bilo pravo bdenje, dozvolili su nam da držimo telo deteta do
podneva a posle je opštinska služba uzela sve u svoje ruke. Zaista brzo i efikasno.
– Vidim, ceo prizor – reče Oliveira. Ali to još nije razlog da se Maga pokupi bez ijedne
reči.
– Ona je sve vreme zamišljala da si ti sa Polom.
– Ça alors. 147
– Šta sve ljudi ne umišljaju. Sada kada smo tvojom krivicom prešli na ti, još mi je teže
da ti kažem neke stvari. Paradoks, naravno, ali je tako. Verovatno zato što smo potpuno
lažno na ti. To si izazvao one večeri.
– Zašto ne bih bio na ti sa tipom koji je spavao s mojom ženom?
– Dosadilo mi je da ti govorim da nema ništa od toga, eto vidiš da nema razloga da
budemo na ti. Kad bi se ispostavilo da se Maga udavila, ja bih razumeo da u trenucima
skrhanosti, dok čovek traži utehu a tuguje na ramenu drugog... Ali nije takav slučaj, bar se
ne čini da jeste.
– Nešto si pročitao u novinama – reče Oliveira.
– Familijarnost ničemu ne služi. Možemo i dalje da se persiramo. Eno su tamo gore,
na kaminu.
Zaista, opis uopšte nije odgovarao. Oliveira baci novine i spremi još jedan mate.
Luka, Montevideo, la guitarra en el ropero / para siempre esta colgada... Uostalom, kada se
sve strpa u kofer i spakuje, čovek može da zaključi da (oprezno, svaki zaključak nije i
dokaz), nadie en ella toca nada /ni hace sus cuerdas sonar. 148
– Dobro, raspitaću se gde je Maga. Ne može biti daleko.
– Ovde može uvek da se oseća kao kod svoje kuće – reče Gregorovius – mada će
Adgala možda provesti proleće samnom.
– Tvoja majka.
– Da. Dirljivi telegram, sa pomenom četvoroknjižja. Upravo sam čitao Sefer Yetzirab
i nastojao da razlučim neoplatonske uticaje. Adgala je vrlo jaka na polju kabalistike, biće
žestokih okršaja.
– Da nije Maga nagovestila da će se možda ubiti?
– Pa znaš već kako je to sa ženama.
– Konkretno.
– Mislim, da nije – odgovori Gregorovius. – Više je insistirala na varijanti sa
Montevideom.
– To je bez veze, nema ni prebijene pare.

147 Fr.: »Tako dakle«.

148 Šp.: »Gitara u ormanu/ zauvek je odložena/ niko na njoj ne svira/ niti zvuk iz struna izvlači«.
 – Na Montevideu i voštanoj lutki.
– Ah, da, lutka. Ona je mislila...
– Ona je bila uverena... Adgala će se zanimati za ovaj slučaj. Ti to nazivaš
podudarnošću... Lusija nije verovala da je to podudarnost. A, u suštini, ni ti. Lusija mi je
ispričala da, kad si pronašao zelenu lutku, bacio si je na pod i gazio.
– Mrzim glupost – reče uverljivo Oliveira.
– Sve čiode joj je zabola u grudi, a samo jednu u polni organ. Jesi li već znao da je Pola
bolesna kada si gazio zelenu lutku?
– Jesam.
– To će Adgalu silno zanimati. Znaš li za sistem otrovanog portreta? Otrov se pomeša
sa bojama pa se sačeka povoljan položaj meseca da se potret naslika. Adgala je to pokušala
sa svojim ocem, ali bilo je zapreka... Bilo kako bilo, stari je posle tri godine umro od neke
vrste difterije. Bio je sam u zamku, u to vreme smo imali jedan zamak, i kada je počeo da
se guši, pohitao je da sebi izvede traheotomiju pred ogledalom, da probode sebi grlo
guščijim perom ili nešto slično. Našli su ga pod stepeništem. Ali ne znam zašto ti ovo
pričam.
– Zato što znaš da me nije briga, – pretpostavljam,
– Da, može biti – reče Gregorovius. – Hajde da sku-vamo kafu, noć se oseća u ovo
doba iako se ne vidi.
Oliveira uze novine. Dok je Osip stavljao šerpu na peć,
ponovo poče da čita onu vest. Plavuša od nekih četrdesetak godina. Baš blesavo
pomisliti da. Mada, naravno. Les travaux du grand barrage d’Assouan ont commencé. Avant
cinq ans, la vallée moyenne du Nü sera transformée en un immense lac. Des edifices
prodigieux, qui comptent parmi les plus admirables de la planète... 149

(-107)

149
Fr.: »Radovi na velikoj Asuanskoj brani započeli. Za pet godina dolina srednjeg Nila biće pretvorena u
ogromno jezero. Znamenite građevine koje se ubrajaju među najznačajnije u svetskoj baštini...«
30

– Nesporazum kao i toliki drugi. Ali kafa ti je za svaku pohvalu. Jesi li ispio svu kanju?
– Pa znaš kako, bdenje...
– Ono telašce, jasno.
– Ronald je pio kao smuk. Zbilja je bio utučen, niko pouzdano ne zna zašto. A Babs
ljubomorna ko skot. Čak ga je i Lusija gledala iznenađeno. Ali je sajdžija sa šestog sprata
doneo flašu rakije pa je bilo za sve.
– Je li bilo puno sveta?
– Ovako, bili smo mi iz Kluba, ti nisi bio (»Ne, ja nisam bio«), sajdžija sa šestog,
nastojnica sa ćerkom, jedna gospođa nalik na moljca, malo je ostao i poštar što raznosi
telegrame, pa micoši koji su nanjušili deteubistvo, znaš već.
– Čudi me da nisu govorili o autopsiji.
– Jesu, govorili su. Babs je digla groznu frku, a Lusija... Došla je i neka žena, buljila je,
pipkala... Na stepeništu nije bilo mesta za sve pa smo morali da iziđemo, a napolju ciča.
Radili su nešto, ne znam šta, ali su nas naposletku ostavili na miru. Ne znam kako je
umrlica dospela u moju tašnu, možeš da pogledaš ako hoćeš.
– Neka, nastavi. Slušam te iako ne izgleda tako. Samo ti nastavi. Vrlo sam tronut.
Možda se ne primećuje, ali kad ti kažem. Slušam te, nastavi, stari. Lepo zamišljam ceo
prizor. Kladim se, da je Ronald pritekao u pomoć dok su ga iznosili niz stepenište.
– Da, on, Periko i sajdžija. Ja sam pridržavao Lusiju.
– Spreda.
– A Babs je bila iza sa Etjenom.
– Otpozadi.
– Između četvrtog i trećeg sprata začuo se strašan tresak. Ronald je rekao da se to
matori sa petog sveti. Kad mama stigne, zamoliću je da se poveže sa starim.
– Tvoja mama? Adgala?
– Pa jeste ona moja majka, ali ona iz Hercegovine. Ova kuća će joj se dopasti, ona je
izuzetno prijemčiva a ovde se što-šta odigralo... Ne mislim samo na zelenu lutku.
– Da čujem, zašto je tvoja mama prijemčiva, a zašto pa kuća. Daj, pričajmo, prijatelju,
vreme je pred nama. Samo ti pričaj.

(-57)
31

Odavno se Gregorovius beše okanio iluzije da razumeva, ali je ipak voleo da čak i
nesporazumi sačuvaju kakav-takav red, da i oni imaju neki svoj razlog. Ma koliko se
izmešale karte za tarot, njihovo slaganje je uvek jedna konsekutivna radnja koja se odvija
na pravougaoniku stola ili na krevetskom pokrivaču. Navući ljubitelju napitaka sa pampe
da otkrije red svog tumaranja. U najgorem slučaju, neka ga izmisli na licu mesta; kasnije
bi mu već bilo teže da se iskobelja iz sopstvene paučine. Između jednog i drugog matea
Oliveira je blagonaklono pristajao da se priseti nekog trenutka iz prošlosti ili da odgovara
na pitanja. A i on je postavljao pitanja podsmešljivo se zanimajući za pojedinosti sahrane
i za držanje prisutnih. Retko se otvoreno raspitivao za Magu, ali se vi-delo da sumnja u
neku laž. Montevideo, Luka, neki kutak Pariza. Gregorovius zaključi, da bi Oliveira smesta
istrčao napolje da je imao i najmanju predstavu o tome gde se Lusija nalazi. Činilo se da se
specijalizovao za izgubljene stvari. Prvo ih izgubi a potom juri za njima kao sumasisavši.
– Adgala će se naslađivati svojim boravkom u Parizu – reče Oliveira menjajući žerbu.
Ako traži pristup do pakla, biće dovoljno da joj pokažeš neke od ovih stvari. U skromnim
razmerama, doduše, ali ni pakao nije ono što je nekad bio. Današnje nekije 150 svode se na
putovanje podzemnom železnicom u pola sedam ili na odlazak u policiju radi produženja
carte de séjour. 151
– A ti bi kanda voleo da si ušao na velika vrata, je li? Dijalog sa Ajaksom, sa Žakom
Klemanom, sa Kajtelom, sa Tropmanom. 152
– Da, ali za sada je najveća rupa ona na umivaoniku. Čak ni Traveler ne shvata, možeš
onda da misliš. Traveler je inače drugar koga ne poznaješ.
– Ti – reče Gregorovius gledajući u pod – kriješ igru.
– Na primer?
– Šta ja znam, predosećanje. Otkad te znam, vazda nešto tražiš, ali čovek stiče utisak
da to što tražiš već nosiš u džepu.
– Mistici su govorili o tome, mada nisu pominjali džepove.
– U međuvremenu, upropašćuješ život mnogim ljudima.
– Sami su tome skloni, lepi moj. Čekali su jedino da ih neko malo gurne, naiđem ja i
gotovo. Bez zle namere.
– Ali šta time postižeš, Orasio?
– Stičem pravo građanstva.
– Ovde?
– To je metafora. Kao što je i Pariz metafora (čuo sam kad si tako nešto rekao), pa
zato smatram da je prirodno da sam zbog toga došao.

150 Putovanje u pakao.

151 Boravišna dozvola.
152 Jacques Clément, francuski kaluđer iz XVI veka; ubio je kralja Anrija III; za Troppmanna već je rečeno da

treba videti Suze Erosove Ž. Bataja.

 – A Lusija? A Pola?
– Heterogeni skupovi – reče Oliveira. – Ti misliš, da možeš da ih trpaš u istu vreću
zbog toga što su žene. Ne traže li i one same svoje zadovoljstvo? Pa i ti, odjedared takav
čistunac! Nisi li se ovamo uvalio zahvaljujući jednom meningitisu ili šta su već pronašli
klincu? Srećom, ni ti ni ja nismo cepidlake, jer bismo inače odavde izišli jedan na nosilima
a drugi sa lisicama. Dušu dalo za Šolohova, kad ti kažem. Međutim, mi se čak i ne mrzimo,
tako je ugodno u ovoj sobi.
– Ti – reče Gregorovius gledajući ponovo u pod – kriješ igru.
– Budi jasniji, burazeru, biću ti zahvalan.
– Ti – nastavi Gregorovius – imaš neku fiksnu ideju u glavi. Tvoje pravo građanstva?
Zaposedanje grada. Tvoja ojađenost, loše izlečena ambicija. Došao si ovamo nadajući se
da su ti već podigli spomenik na trgu Dofin. Samo ne razumem tvoju tehniku. Ambicija,
zašto da ne? Dosta si izuzetan u nekim stvarima. Ali do sada sam video da postupaš
suprotno od onoga kako bi postupali drugi ambiciozni tipovi. Etjen, na primer, a da i ne
govorimo o Periku.
– Ooo! – uzviknu Oliveira. – Izgleda da tebi oči nečemu i služe.
– Upravo suprotno – ponovi Osip – ali pri tom ne odbacuješ ambiciju. I to meni ne
ide u glavu.
– Eh, objašnjenja, znaš kako je to već... Sve je tako zbrkano, brate slatki. Recimo da
ono što nazivaš ambicijom može da bude plodotvorno samo u odricanju. Sviđa li ti se
formulacija? Jeste da to nije to, ali ono što bih želeo da kažem upravo je neizrecivo. Treba
kružiti okolo poput psa koji hoće da zgrabi svoj rep. S ovim i onim što sam ti rekao o pravu
građanstva trebalo bi da ti je dosta, šašavi moj Crnogorče.
– Slabo kapiram. Znači, ti... Nadam se da to nije neki put kao vedanta ili tako nešto.
– Ne, ne.
– Laičko odricanje, da tako kažemo?
– Nije ni to. Ničega se ja ne odričem, jednostavno se trudim da se stvari odreknu
mene. Zar nisi znao da, ako hoćeš da izbušiš rupu, treba zemlju da iskopaš i da je baciš
daleko?
– Ali pravo građanstvo, onda...
– Tačno, blizu si. Seti se izreke Nous ne sommes pas au monde, 153 A sada pažljivo
nišani.
– Dakle, kao neka ambicija tabule rase i Jovo nanovo?
– Tako je, sasvim malčice tako, jedva dve kapi toga, tanak mlaz tek, o, lukavi
Transilvanče, kradljivče žena u nevolji, sine triju nekromantkinja.
– Ti i kompanija... – promrmlja Gregorovius tražeći lulu. – Gospode, kakva družina.
Pljačkaši večnosti, levkovi od vazduha, božiji samsovi, lovci na maglu. Srećom, čovek je
načitan pa može bar da ih pobroji. Svinje nebeske.
– Laskaš mi ovakvim epitetima – reče Oliveira. – Dokaz da počinješ, da shvataš.
– More, ja više volim da udišem kiseonik i vodonik u onim količinama koje je Gospod
propisao. Moja alhemija je znatno manje produhovljena, mene jedino zanima kamen
mudraca. Malenkost u poređenju sa tvojim levkovima, umivaonicima i ontološkim
oduzimanjima.

153 Fr.: »Mi nismo na svetu«.

 – Odavno nismo imali ovako dobro metafizičko ćaskanje, zar ne? To više nije običaj
među prijateljima, smatra se snobizmom. Ronald se, na primer, užasava ovakvih
razgovora. A Etjen ne ide dalje od sunčevog spektra. Lepo je ovde s tobom.
– Mogli smo u stvari da budemo prijatelji – reče Gregorovius – da u tebi ima ičeg
ljudskog. Osećam da je Lusija morala da ti to češće kaže.
– Tačno svakih pet minuta. Da vidiš šta sve ljudi mogu da iscede iz reči ljudsko. Ali
zašto Maga nije ostala s tobom koji zračiš ljudskošću?
– Zato što me ne voli. Svega ima pod kapom nebeskom.
A sad će se vratiti u Montevideo i upašće ponovo u onaj život...
– Možda je otišla u Luku. Biće joj bolje bilo gde nego s tobom. To važi za Polu, za
mene i za ostale. Oprosti na iskrenosti.
– Ma u redu je, Osipe Osipoviču. Zašto da se lažemo? Ne može se živeti pored lutkara
senki i krotitelja buba. Ne može se prihvatiti frajer koji provodi dan crtajući onim
kolutovima koje benzin pravi na Seni. Ja, sa svojim katancima i ključevima od vazduha, ja
koji pišem dimom. Uštedeću ti repliku jer je već vidim na pomolu. Nema smrtonosnijih
supstanci od onih koje se uvlače odasvud, koje se udišu i bez znanja o tome, kroz reči,
ljubavi ili prijateljstva. Već se bliži čas da me ostavite samog, samog samcijatog. Priznaćeš
da se ne vučem okolo i vešam o druge. Tutanj, sine zemlje bosanske. Sledeći put kada me
sretneš na ulici, pravi se da me ne poznaješ.
– Lud si, Orasio. Potpuno si lud i to zato što sâm tako hoćeš.
Oliveira izvuče iz džepa isečak iz novina koji se tu nalazio ko zna otkada: spisak
dežurnih apoteka. Koje će biti na usluzi građanstvu od osam ujutro u ponedeljak do istog
časa narednog utorka.
– Prvi odeljak – pročita. – Ulica Rekonkista 446 (31–5488), Ulica Kordoba 366 (32–
8845), Ulica Esmeralda 599 (31–1700), Ulica Sarmiento 581 (32–202).
– Šta ti je to?
– Stupnjevi stvarnosti. Objasniću ti: Rekonkista, bitka u kojoj smo udesili Engleze.
Kordoba, učeni univerzitetski centar. Esmeralda, Ciganka koju su obesili zbog ljubavi
jednog arhiđakona. Sarmijento 154, onaj što prdnu pa ga vetar mrdnu. Druga kitica:
Rekonkista, ulica cica maca i libanskih restorana, Kordoba, prestonica vafel proizvoda,
Esmeralda, reka u Kolumbiji, Sarmijento, nikad nije izostao iz škole. Treća kitica:
Rekonkista, jedna apoteka. Esmeralda, druga apoteka. Sarmijento, još jedna apoteka.
Četvrta kitica...
– A kada ističem da si lud, to je zato što ne vidim izlaz za tvoje čuveno odricanje.
– Ulica Florida 620 (31–2200).
– Nisi otišao na sahranu jer, ma koliko se odrekao mnogih stvari, više nisi kadar da
svojim prijateljima iziđeš na oči.
– Ulica Ipolito Irigojen 749 (34–0936).
– A Lusiji je bolje na dnu reke nego u tvojoj postelji.
– Ulica Bolivar 800. Telefon je pomalo izbrisan. Ako se žiteljima tog kraja razboli
klinac, neće moći da nabave tetramicin.

154Domingo Faustino Sarmiento (1811–1888), argentinski političar, pedagog i književnik. Suprotstavio se

Rosasovoj diktaturi i za vreme svog predsednikovanja bitno unapredio nauku i umetnost. Napisao je
biografski ogled o Fakundu Kirogi pod naslovom Facundo o Civilización y barbarie u kojem ispoljava svoju
moć zapažanja i zaključivanja i istančani spisateljski dar. U tom delu iznosi svoju filozofiju istorije.
 – Na dnu reke, jeste.
– Ulica Korijentes 1117 (35-1468).
– Ili u Luki ili u Montevideu.
– Ili u Ulici Rivadavija 1301 (38-7841).
– Sačuvaj taj spisak za Polu – reče Gregorovius ustajući. – Ja odoh, a ti kako hoćeš.
Nisi u svojoj kući, ali pošto ništa nije stvarno, a treba poći ex nihil i tako dalje i tome slično...
Ti vidi šta ćeš sa ovim iluzijama ovde. Idem da kupim flašu rakije.
Oliveira ga sustignu kod vrata i stavi mu ruku na rame.
– Ulica Lavalje 2099 – reče gledajući ga u lice i smešeći se. – Ulica Kangaljo 1501.
Ulica Puejredon 53.
– Nedostaju telefoni – reče Gregorovius.
– Počinješ da shvataš – reče Oliveira sklanjajući ruku. – Već shvataš da više nemam
šta da ti kažem, ni tebi niti bilo kome.
Na drugom spratu koraci se zaustaviše. »Vratiće se«, pomisli Oliveira. »Boji se da mu
ne zapalim krevet ili da mu ne isečem čaršave. Siromah Osip.« Ali posle nekoliko trenutaka
cipele produžiše niz stepenište.
Sedeći na krevetu pregleda hartije u fioci noćnog stočića. Jedan roman Peresa
Galdosa, jedan račun iz apoteke. To je bila noć apotekâ. Listovi naškrabani olovkom. Maga
je odnela sve, ostao je neki raniji miris, tapeti na zidovima, krevet sa prugastim ćebetom.
Jedan roman Peresa Galdosa, zaboga. Ako nije Viki Baum, onda je Rože Marten di Gar, a
onda neobjašnjivi skok do Tristana Pustinjaka, 155 beskrajna ponavljanja, bilo kojim
povodom, »les rêves de l’eau qui songe«, 156 plaketa sapantungs ili Švitersove 157 skaske,
nekakvo iskupljenje, ispaštanje u najizvrsnijem i najskrivenijem, da bi iznenada ponovo
pala na Džona Dos Pasosa te provela pet dana čitajući ogromna brda štampanih slova.
Naškrabani listovi su bili neka vrsta pisma.

(-32)

155 Tristan lʼHermite, francuski pesnik iz XVII veka.

156 Aluzija na Bašlarov rad o vodi i snovima.
157 Kurt Schwitters, slikar i književnik blizak dadaizmu iz Hanoverskog kruga; stvorio stil »Merz« na osnovu

otpadaka.
32

Golupče, Rokamadurče, milo detešce, Rokamadurče.

Sada već znam da si kao ogledalo. Spavaš ili gledaš svoje nožice. Ja ovde držim jedno
ogledalo i mislim da si ti. Ali ne verujem u to, pišem ti zato što ne znaš da čitaš. Da znaš,
ne bih ti pisala, ili bih ti napisala nešto važno. Jednog dana ću morati da ti napišem da
budeš dobar i da se utopliš. Prosto neverovatno da jednog dana, Rokamadurče. Sada ti
samo pišem na ogledalu, ponekada moram da obrišem prst jer mi se ukvasi suzama.
Otkuda to, Rokamadurče? Nisam tužna, tvoja mama je velika glupača, zagoreo mi je boršč
koji sam spremala za Orasija, ti znaš ko je Orasio, Rokamadurče, to je onaj čika koji ti je u
nedelju doneo plišanog zeku i koji se strašno dosađivao jer smo ti i ja tako slatko pričali a
on je hteo da se vrati u Pariz, onda si se ti rasplakao a on ti je pokazao kako zeka mrda
ušima, i tom trenutku je bio prelep, mislim Orasio, jednog dana ćeš razumeti,
Rokamadurče.
Rokamadurče, glupo je plakati zato što je boršč zagoreo. Soba je puna cvekle,
Rokamadurče, baš bi se zabavljao kad bi video komadiće cvekle i mileram, sve prosuto po
podu. Ne mari, sve ću počistiti dok ne stigne Orasio, ali prvo sam morala da ti pišem,
blesavo je plakati zbog toga, šerpe tada omekšaju, vide se kao zamagljena prozorska stakla
i više se ne čuje pevanje devojke sa gornjeg sprata što povazdan peva Les amants du Havre.
Kad budemo zajedno, ja ću ti to otpevati. Puisque la terre est ronde, mon amour t'en fais
pas, mon amour, t'en fais pas... Orasio to zvižduće noću dok piše ili crta. Ti bi to voleo,
Rokamadurče. Orasio pobesni kad umesto vos kažem ti, kao Periko, ali u Urugvaju nije kao
u Argentini. 158
Periko je onaj čika koji ti ništa nije doneo pre neki dan, ali se zato toliko raspričao o
deci i njihovoj ishrani. Zna puno toga, jednog dana ćeš ga puno poštovati, Rokamadurče, a
bićeš šašav ako ga budeš poštovao. Ako ga budeš, ako ga budeš poštovao, Rokamadurče.
Rokamadurče, madam Ireni nije pravo što si tako lep i, tako veseo, što si takav
drekavac i takav upišanko. Ona kaže da je sve u redu i da si zlatno detešce, ali kad govori,
krije ruke u dežpovima kecelje kao, što to čine neke opake životinje, Rokamadurče, a to
me plaši. Kada sam to rekla Orasiju, on se iskidao od smeha ali ne uviđa da ja to osećam i
da, mada nema nijedne opake životinje koja bi krila ruke, ja to osećam, ne znam šta
osećam, ne mogu to da objasnim. Rokamadurče, da mi je znati, da mogu pročitati u tvojim
okicama šta ti se dešavalo ovih petnaest dana, iz časa u čas. Čini mi se da ću potražiti drugu

158 U Argentini zamenica drugog lica jednine nije tú nego vos, nekadašnji oblik poštovanja nastao od Vuestra
Merced (Vaša visost), od koga je nastao i Usted (> Vuested) za drugo lice jednine sa kojim je sagovornik na
vi, sa kojim se glagol slaže kao da je po sredi treće lice jednine. Umesto vosotros, u drugom licu množine
javlja se Ustedes, sa kojim se glagol slaže kao da je treće lice množine. U španskom jeziku klasičnog doba, sa
zamenicom vos za obraćanje vladaru ili Bogu slagao se glagol u drugom licu množine, ali to nije slučaj, kao
što je pokazano, sa načinom upotrebe ove arhaične zamenice u Argentini. Zbog ove zamenice i njene
drugačije upotrebe, voseo ili pojava vezana za nju predstavlja bitnu odliku španskog govornog jezika u
Argentini, mada se ta pojava javlja i u nekim drugim zemljama Južne Amerike. Tek su književnici novijeg
datuma počeli da uvode voseo u pisani jezik.
nourrice mada se Orasio žesti i kaže, ali tebe ne zanima šta on kaže o meni. Drugu nourrice
koja manje priča, baš me briga ako kaže da si nevaljao, da plačeš noću ili da nećeš da jedeš,
nije bitno ako, dok mi to govori, ja osećam da nije opaka, da mi govori nešto što ne može
da te povredi. Sve je tako čudno, Rokamadurče; na primer, volim da izgovaram tvoje ime
i da ga ispisujem, svaki put mi se učini da ti dodirujem vrh nosića i da se smejuljiš, dok te
madam Irena, naprotiv, nikada ne zove po imenu nego kaže lʼenfant, zamisli, ne kaže čak
ni le gosse, nego kaže lʼenfant, kao da navlači vunene rukavice da bi progovorila, možda ih
je već navukla i zato drži ruke u džepovima pa kaže kako si tako dobar i tako cakan.
Postoji nešto što se zove vreme, Rokamadurče, to je kao nekakva životinjka koja
stalno mili. Ne mogu da ti objasnim jer si tako malen, ali hoću da kažem da Orasio treba
svakog časa da stigne. Da li da mu dozvolim da pročita moje pismo kako bi i on mogao
nešto da ti kaže? Ne, ni ja ne bih volela da neko čita pismo koje je samo za mene. Velika
tajna među nama dvoma, Rokamadure. Više ne plačem, zadovoljna sam, ali tako je teško
razumeti stvari, treba mi toliko vremena da bar malo razumem ono što Orasio i ostali
shvataju odmah, ali oni koji sve tako dobro razumeju ne mogu razumeti tebe i mene, ne
razumeju da ne mogu da te držim uza se, da te hranim i prepovijam, da te uspavljujem ili
da se igram s tobom, ne razumeju odnosno ne mare, a ja, kojoj je itekako stalo, jedino znam
da ne mogu da te držim uza se, da bi to bilo loše po oboje, da moram biti sama sa Orasiom,
da živim sa Orasiom, ko zna dokle, da mu pomognem da traži ono što on traži, a što ćeš i
ti tražiti, Rokamadure, jer ćeš postati čovek pa ćeš i ti da se obeznaniš tražeći.
Tako je to, Rokamadurče, u Parizu smo mi kao pečurke, ničemo na gelenderima, po
mračnim sobama gde zaudara na užeglu mast, gde ljudi neprekidno vode ljubav a potom
prže jaja i puštaju ploče Vivaldija, pale cigarete i pričaju kao Orasio ili Gregorovius i Vong
i ja, Rokamadurče, i kao Periko i Ronald i Babs, svi mi vodimo ljubav, pržimo jaja i pušimo,
ti ni ne znaš koliko pušimo, koliko vodimo ljubav, stojeći, ležeći, čučeći, rukama, ustima,
plačući ili pevajući, a napolju ima svega i svačega, prozori izlaze na vazduh i to počinje od
vrapca ili vlažne mrlje, ovde mnogo pada kiša, Rokamadurče, mnogo više nego na selu, pa
stvari zarđaju, oluci noge golubova, žice od kojih Orasio pravi svoje skulpture. Gotovo da
i nemamo šta da obučemo, snalazimo se sa onim što imamo, topao kaput, cipele koje ne
propuštaju vodu, prilično smo prljavi, u Parizu su svi prljavi i lepi, Rokamadurče, kreveti
mirišu na noć i na težak san, ispod njih ima prašine i knjiga, Orasio zaspi a knjiga završi
ispod kreveta, tad nastanu grozne svađe jer knjige potom ne mogu da se nađu, Orasio misli
da mu ih je Osip maznuo, sve dok se jednog dana ne pojave i onda se smejemo, a mesta
gotovo i nema za stvari, čak ni za još jedan par cipela, Rokamadurče, a da bi se spustio
lavor na pod treba premestiti gramofon, ali gde da ga staviš kad je sto pun knjiga. Ne bih
mogla ovde da te držim, iako si tako mali, nigde ne bi stao, udarao bi se o zidove, kad
pomislim na to, briznem u plač, Orasio ne razume, misli da sam zla, da grešim što te ne
dovodim, mada znam da ne bi dugo izdržao tvoje prisustvo. Ovde niko nikoga ne trpi dugo,
čak ni ti ni ja, treba živeti boreći se, takav je zakon, jedini valjan ali bolan, Rokamadurče, a
i prljav je i gorak, tebi se ne bi dopalo, tebi koji ponekad vidi, jaganjce na selu ili čuješ ptice
na petlu iznad kuće. Orasio govori da sam sentimentalna, da sam materijalista, da sam ovo
i ono jer te ne dovodim ili jer hoću da te dovedem, zato što odustajem, zato što želim da te
vidim, zato što iznenada shvatam da ne mogu da ti dođem, zato što sam u stanju da hodam
čitav sat po kiši ako u nekoj četvrti koju ne poznajem daju »Potemkina«, a treba ga videti
makar se svet srušio, Rokamadurče, jer svet više nije važan ako čovek nema snage da i
dalje odabira nešto istinito, ako čovek sebe sredi kao fioku u komodi pa stavi tebe s jedne
strane, nedelju s druge, majčinsku ljubav, novu igračku, stanicu Monparnas, voz, posetu
koju treba učiniti. Ne ide mi se, Rokamadure, a ti znaš da je u redu i nisi tužan. Orasio ima
pravo, ponekada mi uopšte nije stalo do tebe, mislim da ćeš mi na tome jednom biti
zahvalan kada budeš shvatio, kada budeš uvideo da je vredelo da budem takva kakva
jesam. Ali svejedno plačem, Rokamadurče, a pišem ti ovo pismo jer ne znam, jer se možda
varam, jer sam možda zla ili bolesna ili pomalo uvrnuta, ne mnogo, samo malo, ali to je
jezivo, od same pomisli pripadne mi muka, skroz sam zgrčila prste na nogama, iscepaću
cipele ako ih ne izujem, toliko te volim, Rokamadurče, šiši-miši ćućurojče, mrvice bebice
bebuškice, toliko te volim, nosiću od šećera, šećerak moj mili, drvce moje u pupoljcima,
drveni konjiću...

(-132)
33

»Namerno me ostavio samog«, pomisli Oliveira otvarajući i zatvarajući fioku na

noćnom stočiću. »Znak pažnje ili gnusno maslo, zavisi kako se uzme. Možda stoji na
stepeništu i osluškuje kao sumanuti sadista. Očekuje veliku karamazovsku krizu,
selinovski napad. Ili prolazi kroz neku od svojih hercegovačkih caka pa kod druge čaše
trešnjevače kod Bébera slaže tarot u glavi i smišlja ceremoniju za Adgalin doček. Mučenje
kroz nadanje; Montevideo, Sena ili Luka. Varijante: Mama, Peruđa. U tom slučaju ti,
stvarno...«
Upali goloaz pikavcem prethodnog, pogleda još jednom fioku, izvadi roman misleći
rasejano na sažaljenje kao na temu za nekakvu tezu. Sažaljenje nad samim sobom, tako je
već bolje. »Sreću nikad nisam postavio sebi za cilj«, pomisli prevrćući stranice romana.
Nije to izgovor ni opravdanje. Nous ne sommes pas au monde. Donc, ergo, dunque... Zašto
da mi bude žao nje? Zato što sam našao pismo njenom sinu koje je u stvari upućeno meni?
Ja, autor celokupnih pisama Rokamaduru. Tu nema mesta žaljenju. Bilo gde da je, kosa joj
gori poput kule i žeže me izdaleka, ubija me samim svojim odsustvom. Pričam ti priču.
Lepo će se ona snaći i bez mene i bez Rokamadura. Plavi pelir izuzetne lepote leti prema
suncu, sudara se tu i tamo sa staklom, paf, krv mu teče iz nosa, prava tragedija. Dva minuta
posle toga ona izlazi sva razdragana da kupi neku sličicu u knjižari i hita da je stavi u
koverat pa da je pošalje nekoj od svojih neodređenih prijateljica sa nordijskim imenima
rasutih po najneverovatnijim zemljama. Kako možeš da se sažališ nad mačkom, nad
lavicom? To su mašine življenja, savršene munje. Moja je jedina krivica u tome što nisam
do kraja poslužio kao gorivo da bi se njoj do mile volje grejale ruke i noge. Izabrala me
misleći da sam šumski požar, a ja joj došao kao tanak mlaz vode za vrat. Jadnica, nema
šta.«

(-67)
34

Septembra 80. godine, nekoliko meseci nakon smrti moga

Šta li samo čita, neki bljutavi roman koji je povrh toga još
oca, odlučih da napustim poslove i da ih ustupim poslovnoj
i u bednom izdanju. Čovek se pita kako mogu da je zanimaju
kući iz Heresa isto tako uglednoj kao i moja. Vratio sam
neke takve stvari. Kad pomislim da je satima gutala ovu hladnu i
kredite, dao zemljište pod zakup, izvršio prenos podrumâ i
otužnu poparu, kao i tolika druga nemoguća štiva, Elle i
imovine u njima, i nastanio se u Madridu.
France Soir, one tužne časopise koje joj je Babs pozajmljiva-
Moj stric (zapravo brat od strica moga oca), don Rafael
la. I nastanio se u Madridu, pretpostavljam da posle pet-šest
Bueno de Gusmán i Ataide, htede da me primi u svom domu,
stranica čovek najzad zagrize i više ne može da prekine čita-
ali ja se odupreh tome da ne bih izgubio svoju samostalnost,
nje , onako kao što ne može da se prestane da spava ili da
Najzad pronađoh srednje rešenje koje je spajalo ugodnost
mokri, poput navike, bičeva ili slina. Najzad pronađoh sred-
moje slobode i gostoprimljivost moga rođaka, tako što iznaj-
nje rešenje, jezik sazdan od davno iskovanih i već izlizanih
mih stan u njegovoj zgradi te sam bio u prilici da se po želji
rečenica da bi prenosile bajate ideje, novčići što se premeću
osamim ili uživam u toplini porodičnog ognjišta. Moj dobri
od ruke do ruke, od generacije do generacije, te voilà en
stric je živeo, odnosno mi smo živeli u četvrti sagrađenoj tamo
pleine écholalie. Uživam u toplini prodičnog ognjišta, e, ovo
gde je ranije bila opštinska žitnica. Stričev stan je bio na
je sjajno, zbilja sjajno. Ah, Maga, kako si mogla sve ovo da
prvom spratu i stajao je osamnaest hiljada reala, bio je lep i
progutaš verovatno si bila uverena da je to život, bila si u
prijatan iako možda malko tesan za tako mnogoljudnu poro-
pravu, to i jeste život, zato bi i trebalo da bude spaljeno. Kada
dicu. Stan koji sam uzeo beše nešto manji od stričevog, ali
sam se nekih popodneva posle razgledanja egipatskog ode-
ipak dovoljno prostran za mene samog, raskošno ga uredih sa
ljenja Luvra, vitrinu po vitrinu, vraćao željan matea i hleba
svim udobnostima na koje sam bio navikao. Moje bogatstvo
sa džemom, zatekao bih te pored prozora sa užasnom roman-
mi je, bogu hvala, to obilato dopuštalo. Ugodno se iznenaditi
činom u ruci a ponekad i uplaknu, jeste, nemoj da poričeš,
izgledom Madrida, gde nisam bio sve od vremena Gonsalesa
plakala si zato što su nekome upravo odrubili glavu, pa si me
Braba. Neprestano sam se divio lepoti i širini novih četvrti,
grlila svom snagom i pitala gde sam dotle bio, ali ja ti ne bih
brzini prevoznih sredstava, očitom poboljšanju pročelja
rekao jer ti si bila pravi davež u Luvru, čovek nije mogao da te
zgrada, ulica pa čak i ljudi, prekrasnim vrtovima zasađenim
povede sa sobom, tvoje neznanje je bilo od onih koje upropaš-
na svojevremeno prašnjavim malim trgovima, otmenim zda-
ćuje svako uživanje, jadnice, a u stvari ja sam bio kriv za to
njima imućnih, raznolikim i bleštavim izlozima koji, sudeći
tvoje čitanje, zbog svoje samoživosti (prašnjavim, malim
po onome što se moglo videti sa ulice, nimalo nisu zaostajali
trgovima), to može da prođe, podseća me na trgove provincij-
za onima u Parizu ili Londonu, i najzad, mnogobrojnim i ele-
skih varošica ili na ulice La Riohe godine 42, na ljubičaste
gantnim pozorištima za sve slojeve, ukuse i džepove. Ove i
planine u suton, na tu radost da se bude sam na jednom kraju
druge stvari koje sam potom zapazio u društvu pomogle su mi
sveta, i elegantna pozorišta. Ma o čemu ovaj priča? Upravo je
da sagledam munjeviti napredak koji je naša prestonica
pomenuo Pariz i London, govori o različitim ukusima i dže-
ostvarila od 68, a koji je više nalikovao na hirovite skokove
povima, eto vidiš, Maga, eto vidiš, sada se ove reči podsmeš-
nego na skladno i čvrsto napredovanje onih koji znaju kuda
ljivo vuku tuda kuda si ti potresena prošla, ubeđena da se
su se uputili, ali zbog toga ne i manje stvaran. Rečju, do noz-
silno uzdižeš zato što čitaš španskog romanopisca sa fotogra-
drva mi je dopirao dašak evropske kulture, lagodnosti, pa čak
fijom na omotu, ali dasa nikako ne posustaje, on baš priča o
i blagostanja i poslovnosti. Moj stric je bio poslovni zastupnik
dašku evropske kulture a ti si bila ubeđena da će ti ovakva
i to veoma poznat u Madridu. Ranije je zauzimao važne polo-
lektira omogućiti da spoznaš mikro i makro kosmos, skoro
žaje u administraciji, prvo je bio konzul, posle ataše u amba-
uvek je bilo dovoljno da ja naiđem pa da ti izvučeš iz fioke
sadi, kasnije ga venčanje primora da se skrasi na dvoru, jedno
tvoga stola – jer si ipak imala svoj radni sto, to je bilo neizo-
vreme je radio u Ministarstvu finansija, uživajući zaštitu i
stavno mada nikada nisam saznao kakav si to rad mogla da
podstrek Brava Murilja, no na kraju ga zahtevi porodice nag-
obavljaš na tom stolu – dakle, iz fioke si vadila svitak sa pe-
naše da zameni tanušnu sigurnost jedne plate za pustolovno
smama Tristana Pustinjaka, na primer, ili kakvu raspravu
iščekivanje slobodnog poslovanja. Ambicije mu bejahu ume-
Borisa de Šlezera, pa bi mi to pokazala, istovremeno neod-
rene, narav ispravna, beše srčan i pametan i imaše puno poz-
lučna i ponosna, kao neko ko je kupio krupne naslove pa će
nanstva te se tako posveti poslovnom posredovanju, a nedugo
smesta početi da ih čita. Nije bilo načina da ti se objasni da
pošto se tako otisnu u poslovni svet, već mogaše sebi da če-
ovako nikuda nećeš stići, da ima i zakasnelih ali i preuranje-
stita što je tako postupio te napustio činovničke spise. Od tih
nih stvari, zato si večito na rubu očajanja, na samoj međi ra-
spisa je, međutim, i dalje živeo. Prenuo bi one koji spavaju po
dosti i opuštanja, toliko je magle u tvom zbunjenom srcu.
arhivama, podsticao one predmete koji se gomilaju po stolo-
Od tih spisa, od tih predmeta ne, samnom ne možeš da računaš
vima, ispravljao kako je znao i umeo stazu onih predmeta koji
za to, tvoj sto je tvoj sto a ja te ne pomeram odande, jedno-
se behu malo udaljili. Na ruku su mu išle veze sa ljudima iz
stavno te gledam kako čitaš svoje romane i ispitujem korice i
sopstvenog ali i iz suprotnog tabora, kao i istaknuto mesto
ilustracije tvojih svitaka, a ti si očekivala da sednem pored
koje je zauzimao u svim državnim nadleštvima. Nijedna
tebe i da ti objašnjavam, da te bodrim, da učinim sve.što žena
vrata mu nisu bila zatvorena. Moglo je da se pomisli da mu
očekuje da muškarac čini s njom, da je neprimetno obavije
vratari ministarstva duguju svoj život jer su ga pozdravljali
koncem oko struka i da je – zum, jednim zamahom baci da se
odanošću svojstvenom sinovima i pravili mu prolaz kao da
vrti i zuji, da joj da zalet koji će je otrgnuti iz njene sklonosti
ulazi u svoju kuću. Čuo sam da je jednom zgodom zaradio po-
ka pletenju pulovera ili ka pričanju, pričanju, beskrajnom
veću svotu novca zauzimajući se za neke nezgodne predmete
pričanju o mnogobrojnim temama ništavosti. Vidiš li kako
u vezi sa rudnicima i železnicama, ali i da je njegovo sramež-
sam čudovišan, čime mogu da se uopšte pohvalim, ni tebe više
ljivo poštenje umelo da mu naškodi. Kad sam se nastanio u
nemam, jer je bilo čvrsto rešeno da ću morati da te izgubim
Madridu njegov položaj mora da je bio, bar sudeći prema
(čak ni da te izgubim jer bi za to trebalo prethodno da sam te
spoljnim znakovima, ugodan ali bez izobilja. Ni u čemu ne
dobio) sramežljivo poštenje... sramežljivo, otkad, stvarno
oskudevaše, ali ne raspolagaše ni ušteđevinom, što odista ne
otkad nisam čuo tu reč, kako nam se osiromašuje rečnik,
beše previše laskavo za čoveka koji se posle dugogodišnjeg
nama domorocima, kao dete sam znao mnogo više reči nego
pregnuća bližio sumraku života i kome je preostajalo malo
sada, čitao sam ove iste romane, sticao ogromno bogatstvo
vremena da povrati izgubljenu prednost,
inače potpuno nekorisnih reči. Doteranih i veoma otmenih, to
Beše tada mlađi no što je izgledao, uvek odeven kao da-
da. Pitam se da li si se stvarno uživela u zaplet ovog romana ili
našnji kicoši, od onih doteranih i veoma otmenih. Brijao bi
si se njima možda služila kao odskočnicom da nekud iščezneš,
celo lice kao izraz vernosti prethodnom naraštaju od koga je i
da odlutaš u one svoje tajanstvene zemlje na kojima sam ti
poticao. Njegovo uglađeno i mladoliko držanje, zaustavljeno
uludo zavideo dok si ti meni zavidela zbog mojih poseta
na jezičku terazije, nikada ne bi skliznulo na stranu neote-
Luvru, a za koje mora da si znala iako nisi ništa govorila. I
sane familijarnosti niti ohole nadmenosti. Slatkorečivost
tako smo se približavali onome što je moralo da nam se desi
beše njegova glavna vrlina ali i nedostatak, jer svestan svoje
jednog dana, kada potpuno shvatiš da ću ti ja davati samo deo
vrednosti dok govori, nije uspevao da odoli iskušenju da
svoga vremena i svog života, da odoli iskušenju da priču ra-
priču razvuče do zamora nepotrebnim pojedinostima. Pone-
zvuče do zamora, upravo to – postajem zamoran čak i kada
kad bi krenuo otpočetka kiteći priču usput tako banalnim
se prisećam. Ali kako si lepa bila kraj prozora, sa svilom
sitnicama da je valjalo Boga moliti da ne duži. Kad bi pak
neba na obrazu, držeći u rukama knjigu, vazda pomalo lako-
prepričavao kakvu lovačku zgodu (što mu pričinjavaše po-
mih usta i sumnjičavih očiju. Toliko je izgubljenog vremena
sebno zadovoljstvo), toliko bi vremena proteklo od uvoda do
bilo u tebi, toliko je to bio tek kalup onoga što si mogla biti
prvog pucnja, da bi se slušalac, kome bi već misli nekud odlu-
pod drugačijim zvezdama, da je uzeti tebe u naručje i voditi
tale, propisno trgao čuvši njegovo bum. Ne znam da li da za-
ljubav s tobom postajao isuviše osetljiv zadatak, isuviše na
beležim kao fizički nedostatak njegovo hronično zapaljenje
granici milosrdnog dela, a tu sam sebe obmanjivao, prepuš-
suznih kanala, od kojih bi mu se, naročito zimi, oči toliko
tao se glupavom ponosu intelektualaca koji zamišlja da je pri-
ovlažile i užarile kao da gorke suze roni. Nisam video čoveka
pravan za razumevanje (da zabeležim kao fizički nedostatak?
sa tako bogatim izborom končanih maramica. Zbog toga
pa ovo je kao rečenica naprosto ogavno). Pripravan za razu-
i zbog navike da svakog časa maše belom tkaninom desnom
mevanje, nije li i ovo smešno, Maga. Slušaj, ovo je samo za
ili obema rukama, jedan ga moj prijatelj, inače Andalužanin,
tebe, nikome nemoj da ispričaš, Maga, taj šuplji kalup to sam
galamdžija ali dobričina o kome ću kasnije govoriti, prozva
bio ja, ti si drhtala, čista i nesputana kao plamen, kao reka
Pietà.
žive, kao prvi poj ptice u osvit, a slatko mi je da ti to kažem
Prema meni je pokazivao iskrenu privrženost i prvih dana
onim rečima koje su te opčinjavale jer si mislila da ih van pe-
moga boravka u Madridu ni za tren se nije odvajao od mene
sama nema i da nemamo pravo da ih upotrebljavamo. Gde si,
kako bi me uputio u sve što je bilo vezano za moj premeštaj te
gde ćemo biti od danas – dve tačke u neobjašnjivoj vaseljeni,
da bi mi se u svemu našao pri ruci. Kada smo razgovarali o
blizu ili daleko, dve tačke koje čine jednu liniju, dve tačke
porodici a ja pričao svoje uspomene iz detinjstva, ili anegdote
koje se proizvoljno udaljuju ili primiču (prema meni pokazi-
o svom ocu, dobrog strica bi obuzeo nekakav nespokoj, groz-
vaše iskrenu privrženost, pazi ti ove hercigbudalaštine,
ničavo bi se raspitivao za ličnosti koje su uveličavale prezime
Maga, pa tek ovo veličanje prezimena, kako si uopšte mogla
Bueno de Gusman te bi mi, vadeći maramicu, pripovedao
da odmakneš od pete stranice...), ali neću ti tumačiti ono što
priče bez kraja i konca. Mene je smatrao poslednjim muškim
nazivaju braunovim kretanjem, jasno da ti ga neću objašnja-
izdankom loze koja je dala mnoge zapažene ličnosti, milovao
vati, a opet, Maga, nas dvoje upravo gradimo jednu figuru, ti
bi me i ugađao mi kao nekom detetu uprkos tome što sam tada
– jedna tačka na nekom mestu, ja druga tačka na drugom
imao trideset i šest godina. Jadni stric! U tim izlivima srdač-
mestu, pa se krećemo, ti sada možda Ulicom Išet, ja otkriva-
nosti koji su znatno povećavali vrelo njegovih očiju, otkrivao
jući sada ovaj roman u tvojoj praznoj sobi, sutra ti na Gar de
sam tajnu moru, trn zaboden u srce tog divnog čoveka. Ne
Lion (ako odeš u Luku, ljubavi moja) a ja u Ulici Šmen Ver,
znam ni sam kako sam to otkrio, ali sam bio uveren da ga peče
gde sam provalio jedno odlično vince, a postepeno. Maga,
skrivena rana kao da sam je svojim očima video i svojim pr-
gradimo jednu apsurdnu figuru, našim pokretima iscrtavamo
stima dotakao. Duboka je to bila tuga, teška i preteška, tuga
figuru istovetnu onoj koju prave muve kada lete po sobi
što me neće videti oženjenog nijednom od svojih tri kćeri, što
ovamo-onamo, odjednom naprave polukrug, ovamo-onamo,
je uostalom bilo neizvodljivo i zbog toga što su već bile udate!
shvataš? jedan prav ugao, jedna linija koja se penje, ovamo-
onamo, iz pozadine napred, gore, dole, spazmično, da bi naglo
zakočile i u isti mah krenule u drugom pravcu, a to sve plete
jedan crtež, jednu figuru, nešto što ne postoji kao ni ti ni ja,
kao ni dve tačke zagubljene u Parizu, koje idu tamo-amo,
amo-tamo, i prave svoj crtež, i plešu ni za koga, čak ni za sebe,
jednu beskrajnu figuru bez smisla.

(-87)
35

Da, Babs, jeste. Da, Babs, jeste. Jeste, Babs, da ugasimo svetio, darling. Laku noć, sleep
well, ovčica za ovčicom, prošlo je, mala, gotovo je. Svi tako zločesti prema sirotoj Babs, za
kaznu ćemo se ispisati iz Kluba, Etjen nevaljao, Periko nevaljao, Oliveira nevaljao, Oliveira
najgori od svih, taj inkvizitor kako mu je lepo rekla slatka, slatka mala Babs. Jeste, Babs,
jeste. Rock-a-bye baby. Tura-lura-lura. Jeste, Babs, jeste. Nešto je ionako moralo da se desi,
ne može se živeti sa takvim ljudima a da se ništa ne desi. Ššš, baby, ššš. Taaako, pavaj lepo.
Svršeno je s Klubom, Babs, to je sigurno. Nikad više nećemo videti Orasija, izopačenog
Orasija. Klub je večeras odleteo u vazduh kao što se palačinka zalepi za tavanicu. Možeš
da skloniš tiganj, Babs, neće se više spuštati, nemoj badava čekati. Ššš, darling, nemoj više
plakati, kako li se ova žena ušikala, čak joj i duša bazdi na konjak.
Ronald malčice skliznu, ugnezdi se kraj Babs i poče da tone u san. Klub, Osip, Periko,
da vidimo sada: sve je počelo zato što je sve moralo da se završi, ljubomorni bogovi,
prženo jaje pomešano sa Oliveirom, konkretnu krivicu je snosilo prokleto prženo jaje, po
Etjenu nije bilo nikakve potrebe da se jaje baci u đubre, prava divota sa tim
metalnozelenim sjajem, a Babs se nakostrešila a la Hokusai: jaje je grozno zaudaralo na
grobnicu, kako uopšte i pomisliti da Klub može zasedati sa tim jajetom na dva koraka, a
onda odjednom Babs brižnu u plač, konjak joj je šikljao iz ušiju, a Ronald shvati da je, dok
se raspravljalo o besmrtnosti, Babs sama ispila preko pola flaše konjaka, to sa jajetom je
bio način da ga izluči, pa nikoga nije iznenadilo, a ponajmanje Oliveiru, što je Babs sa jajeta
polako prešla na razglabanja o sahrani, što se sred štucanja i nekakvog mlataranja krilima
pripremala da izbaci ono u vezi sa detetom, dakle celu iznutricu. Nije pomoglo ni to što je
Vong raširio paravan osmeha, nisu pomogle ni pohvalne primedbe ubačene između Babs
i još uvek rasejanog Oliveire o izdanju La rencontre de la langue d’oil, de la langue d’oc et
du franco-provençal entre Loire et Allier – limites phonetiques et morphologiques od S.
Eskofjea, podvlačio je Vong, izuzetno zanimljiva knjiga, govorio je Vong trudeći se da u
hodnik odgurne Babs kao da ju je puterom podmazao ništa nije pomoglo i Oliveira ču ono
za inkvizitora pa podignu obrve sa zadivljenim i ujedno zapanjenim izrazom, bacajući
uzgred pogled na Gregoroviusa kao da ovaj može da mu objasni epitet. Klub je znao da je
lansirana Babs isto što i katapultirana Babs, to se i ranije događalo, a jedino rešenje je da
se obrazuje krug oko zapisničarke zadužene za piće, sačekati da vreme učini svoje, ta
nijedan plač ne traje večno, čak se i udovice ponovo udaju. Ne vredi, pijana Babs je
krivudala među kaputima i šalovima Kluba, vraćala se iz hodnika, htela je da raščisti
račune sa Oliveirom, bio je pravi trenutak da mu kaže ono za inkvizitora, da tvrdi da u
svom psećem životu nije upoznala većeg podlaca, dušmanina, kučkinog sina, sadistu,
zlikovca, krvnika, rasistu, palikuću, đubre nesposobno i za najmanji obzir, govnara, gada,
sifilističara. Periko i Etjen su vesti primali sa uživanjem sladokusaca, a ostali sa
protivrečnim izrazima, uključujući tu i onoga na koga su se odnosile.
Bio je to ciklon Babs, tajfun iz šestog podeoka: pire od kuća. Klub je saginjao glavu,
zadizao kragnu kaputa, hvatao se grčevito za cigarete. Kada je Oliveira najzad mogao da
dođe do reči, nastade veliki pozorišni tajac. Oliveira reče da mu se mala slika Nikolasa de
Stala 159 čini veoma lepom i da bi Vong, kad već toliko gnjavi sa Eskofjeovim delom, morao
da ga pročita i da napravi sažet izvod za neki od sledećih sastanaka Kluba. Babs ga opet
nazva inkvizitorom, a on se svakako setio nečega zabavnog jer mu se usta razvukoše u
osmeh. Babsina ruka ga ošinu preko lica. Klub preduze neodložne mere i Babs zarida dok
ju je Vong nežno zadržavao isprečivši se između nje i razbesnelog Ronalda. Klub poče da
steže obruč oko Oliveire tako da se Babs našla van kruga pa napokon pristade da a) sedne
na fotelju i b) uzme Perikovu maramicu. Razjašnjenja o Ulici Monž mora da su počela tada,
kao i priča o Magi Samarićanki; Ronaldu se činilo – video je inače velike svetlucave mrlje
izazvane pritiskom na kapke, kao da kroz taj polusan od početka gleda film koji se te večeri
prikazuje – da je Oliveira upitao Vonga da li je tačno da Maga stanuje u jednom mebléu160
u ulici Monž, pa je možda Vong tada i rekao da ne zna, ili da je tačno, a neko, po svoj prilici
Babs iz dubine fotelje i svog teškog jecanja, ponovo obasu Oliveiru pogrdnim rečima
bacajući mu u lice samopregor Mage Samarićanke na uzglavlju bolesne Pole, a verovatno
je i Oliveira onda počeo da se smeje gledajući Gregoroviusa naročitim pogledom, pa zamoli
za još neke pojedinosti o samopregoru Mage bolničarke i opet upita je li tačno da stanuje
u Ulici Monž, koji broj i uopšte te neizbežne katastarske pojedinosti. Na to se Ronald
potrudi da ispruži ruku ne bi li je stavio među Babsine noge a ona se pobuni kao izdaleka,
Ronald je voleo da zaspi sa prstima zagubljenim na toj neodređenoj a toploj teritoriji, Babs
agens-izazivač koji ubrzava razlaz Kluba, moraćemo sutra ujutro da je izgrdimo: to-se-ne-
radi, nije-lepo. Ali ceo Klub je na neki način okruživao Oliveiru, kao na sramnom suđenju,
a Oliveira je to primetio i pre Kluba, u središtu obruča prsnu u smeh sa cigaretom u ustima
i rukama duboko u džepovima jakne, zatim upita (nikoga posebno, gledao je malo iznad
kruga glava) da li Klub očekuje kakvu amande honorable 161 ili tako nešto, a Klub u prvom
trenutku nije shvatio ili je više voleo da ne shvati, osim Babs, koja iz fotelje gde ju je Ronald
držao ponovo dreknu ono o inkvizitoru, što je zvučalo tako reći zagrobno u-to-poodma-
klo-doba-noći. Onda Oliveira prestade da se smeje, pa kao da naglo usvaja presudu (mada
mu niko nije sudio, jer se Klub nije time bavio), baci cigaretu na pod i zgnječi je cipelom, a
onda, posle nekog vremena, jedva pomeri rame da bi izbegao Etjenovu ruku koja se
neodlučno primicala, pa veoma tiho najavi neopozivu odluku da se briše iz Kluba i da Klub,
počev od njega preko svih ostalih, može lepo da se čisti u majčinu.
Dont acte.

(-121)

159 Nicolas de Stäel, savremeni apstraktni slikar.

160 Namešten stan.
161 Ukor.
36

Ulica Dofin nije daleko, možda bi vredelo procunjati njome i proveriti ono što je rekla
Babs. Gregorovius je naravno od početka znao da će Maga, onako lucnuta, otići da poseti
Polu. Caritas. Maga Samarićanka. Čitajte Krstaša. Jeste li pustili da vam dan prođe bez
ijednog dobrog dela? Pa to je smešno. Sve je to tako smešno. Ili tačnije, to je ogroman
prasak smeha, a zovu ga Istorijom. Zamisli da stižeš do Ulice Dofin, pokucaš tiho na vrata
sobe na poslednjem spratu, kad tamo – pojavi se Maga, prava negovateljica Lusija, ma ne,
to bi bilo previše. Sa pljuvaonicom u ruci ili sa irigatorom. Bolesnica ne prima posete,
kasno je, spava. Vade retro, Asmodeo. 162 Ili da ga puste unutra i da mu skuvaju kafu, ne, to
je još gore, jedna od njih dve bi briznula u plač, pa bi onda, pošto je to verovatno zarazno,
plakali sve troje dok naposletku ne bi jedno drugom oprostili, a potom bi moglo svašta da
se desi, dehidrirane žene su užasne. Ili bi ga naterale da izbroji dvadeset kapi beladone,
jednu po jednu.
– U stvari, morao bih da odem – reče Oliveira crnoj mački iz Ulice Danton. – Izvesna
estetska obaveza, treba upotpuniti figuru. Trojku, Brojku. Ali ne treba zaboraviti Orfeja.
Možda ću da se ošišam do glave, da napunim glavu pepelom, pa da se pojavim sa
prosjačkim čančetom. O, žene, nisam više onaj kojeg poznavaste. Komedijaš. Lakrdijaš.
Noć vukodlaka i veštica, zlokobnih seni, kraj velike igre. Kako je zamorno biti sve vreme
ono što jesi. Neoprostivo. Neću ih nikada više videti, zapisano je. O toi que voilà, qu'as tu
fait de ta jeunesse? 163 Inkvizitor, stvarno ta cura pušta živopisne bube... Možda pre
samoinkvizitor, et encore... Moguć epitaf: Previše mek. Ali meka inkvizicija je užasna, to su
torture od griza, lomače od kačamaka, to je živi pesak, meduza koja prepredeno usisava.
Meduza koja usireno prepredava. A u suštini – previše milosrđa, ja koji sam mislio da sam
nemilosrdan. Ne može se voleti ono što ja volim i onako kako ja volim. Osim toga, život
treba deliti sa drugima. Trebalo je da znaš da živiš Sam pa da toliko voljenja učini svoje –
da me to spase ili ubija, ali bez Ulice Dofin, bez mrtvog klinca, bez Kluba i svega ostalog.
Zar ti se ne čini tako, druže?
Mačak ništa ne odgovori.
Pored Sene je bilo toplije nego po ulicama, Oliveira otkopča kragnu i zagleda se u
vodu. Pošto nije bio od onih koji se bacaju, potraži jedan most da se pod njega zavuče i
porazmisli o kibucu, već duže mu se u mislima motala ideja o kibucu, o nekom kibucu želje.
»Čudnovato, neke reči tako iznenada iskrsnu a nemaju smisla – kibuc želje, sve dok iz
trećeg cuga ne počnemo postepeno da shvatamo pa najednom osetimo da to nisu
besmislene reči, da je na primer rečenica ’Nada, ta debela Palmira' čista besmislica, glasno
burkanje u crevima, dok kibuc želje nema ničeg besmislenog, to je sažetak, doduše pomalo
hermetičan, ali ipak sažetak sveg tog lutanja unaokolo, od povorke do povorke, kibuc, 164

162 Demon koji se pominje u Svetom pismu i u Talmudu. Njegova legenda posebno je obrađena u španskoj
književnosti.
163 Fr.: »A ti, šta si ti od svoje mladosti uradio?«
164 Imenica kibbutz potiče od hebrejskog korena »k-b-ts«. Infinitiv u glagolskom vidu »pi-el« je »lekabetz«

čiji poimeničeni oblik znači ujedinjenje, uli van je ili stecište sila ili snaga.
kolonija, settlement, stecište, odabrani kutak da se razapne poslednja šatra, da se iziđe na
noćni vazduh, lica ispranog vremenom, da se čovek sjedini sa svetom, sa Velikim Ludilom,
Golemom Brljotinom, da se čovek otvori kristalizaciji želje i susretu. Pazi, Orasio«,
pribeleži Oliveira na artiju pamćenja kad je seo na hogradu ispod mosta slušajući hrkanje
klošara pod gomilom novina i džakova.
Za divno čudo ovoga puta mu nije teško palo da podlegne seti. Uz novu cigaretu koja
mu je pružala toplotu, sred hrkanja što je dopiralo kao iz dubine zemlje, pristao je da žali
zbog nepremostive razdaljine koja ga je odvajala od njegovog kibuca. Pošto je nada tek
jedna debela Palmira, nema razloga da se bilo čime obmanjuje. Naprotiv, treba iskoristiti
noćno rashlađenje i pri punoj svesti, bestelesnom preciznošću zvezdanog sistema nad
glavom, osetiti da je neizvesna potraga zapravo poraz i da je možda baš u tome pobeda.
Najpre, jer je dostojan te potrage (Oliveira je katkad imao čak i lepo mišljenje o sebi kao
uzorku ljudskog roda), jer je to traganje za očajno dalekim kibucom, za citadelom u koju
se može prodreti samo oružjem kovanim u mašti, a nikako pomoću zapadnjačke duše i
duha, tih sila izanđalih od sopstvene laži, kako je tačno rečeno u Klubu, niti onim
prečicama životinje-čoveka zalutale na bespovratnom putu. Kibuc želje, a ne duše ni duha.
Mada je i želja nejasna definicija nerazumljivih snaga, oseća se njeno aktivno prisustvo,
oseća se da je prisutna u svakoj greški u svakom skoku unapred, to znači biti čovek, ne
više jedno telo i jedna duša nego ta nerazlučiva Celina, to neprekidno sudaranje sa
nedostacima i porazima, sa svim onim što je ukradeno od pesnika, neutaživa nostalgija za
mestom gde bi život mogao da se izgovori, makar i nemušto, pomoću drugih kompasa i
naziva. Iako smrt možda čuči iza ugla sa svojom uzdignutom metlom, iako je nada samo
jedna debela Palmira. Pa i hrkanje, a s vremena na vreme i prdež.
Prevariti se tada ne bi bilo tako strašno kao u slučaju da je pošao u potragu za
kibucom s mapama Geografskog društva u ruci, sa proverenim i overenim kompasima, sa
Severom na severa a Zapadom na zapadu; dovoljno je razumeti i u magnovenju nazreti da,
sve u svemu, njegov kibuc nije u to doba, na toj hladnoći i posle svih tih dana, ništa manje
mogućan nego da je za njim tragao u dogovora sa plemenom, kako inače dolikuje, bez
živopisnog naziva »inkvizitor«, bez glava koje se odjedared okreću od njega, bez ljudi koji
plaču, bez griže savesti, bez želje da se sve otera do đavola i da se vrati u svoj izvod iz
knjige rođenih, u toplu rupu bilo kakvog duhovnog ili vremenskog izgovora. Umreće a
neće stići do svog kibuca, ali je njegov kibuc tamo, daleko je ali je tamo, on zna da je tamo,
jer kibuc je plod njegove želje, to je njegova želja kao što je i on želja, kao što su svet ili
predstava sveta takođe želja, njegova želja ili naprosto želja, što u tom času više nije ni
važno. Onda može da zarije lice u ruke ostavljajući mesta tek da prođe cigareta, da sedi
pored reke, među skitnicama, i da misli na svoj kibuc.
Klošarka se prenu iz sna u kome joj je neko stalno zvocao » Ça suffit, conâsse«, i shvati
da je Selestin otišao u sred noći i odneo sobom dečija kolica puna konzervi sardina
(ukvarenih) koja su im tog popodneva poklonili u getu Mare. Ušljivko i Buđavko su kao
hrčkovi spavali pod svojim džakovima, a novajlija je sedeo na kamenoj klupi i pušio.
Svitalo je.
Klošarka pažljivo ukloni uzastopna izdanja France Soir kojima beše pokrivena pa se
počeša po glavi. U šest ima tople supe u Ulici di Žur. Selestin će gotovo sigurno otići na
supu, pa bi mogla da mu preotme konzerve sardina ako ih nije već prodao Piponu ili La
Vazu.
– Merde – reče klošarka započevši složeni zahvat ustajanja. – Y ala bise, c’est cul.
Pošto je ogrnula crni kaput koji joj je dosezao do gležnjeva, priđe novajliji. Ovaj se
složi s tim da je hladnoća maltene gora i od policije. Dodade joj cigaretu; dok joj je
pripaljivao, klošarka pomisli da ga odnekud poznaje. Novajlija joj reče da i on nju odnekud
poznaje i oboma pričini veliko zadovoljstvo to prepoznavanje u cik zore. Klošarka sede na
obližnju kamenu klupu pa reče da joj je još rano za supu. Neko vreme su raspravljali o
supi, mada novajlija u stvari ništa nije znao o supama, valjalo mu je objasniti gde se nalaze
najbolje supe. Zaista je bio novajlija, ali se puno zanimao za sve i možda bi se usudio da
Selestinu mazne sardine. Porazgovaraše o sardinama i novajlija obeća da će mu ih tražiti
čim ga pronađe.
– Izvadiće kuku – upozori klošarka. – Treba biti brz i tresnuti ga bilo čime po glavi,
Toniju su morali da stave pet kopči, tako se drao da se čulo čak do Pontoaza. C’est cul,
Pontoise 165 – dodade klošarka čežnjivo.
Novajlija je gledao kako sviće nad vrhom Ver Galana, kako vrba iz izmaglice izvlači
svoje tanke paukove. Kada ga je klošarka upitala zašto se trese kod tolike jakne, on slegnu
ramenima i ponudi joj novu cigaretu, čavrljali su i gledali se saosećajno pušeći jednu za
drugom. Klošarka mu je objašnjavala Selestinove navike a novajlija se sećao onih popodneva
kada ju je viđao u Selestinovom zagrljaju po svim klupama, uz zidove Pon-dez-Ara, ispred
platana na uglu kod Luvra poput tigrova, ispod postala Sen-Žermen Lʼ Okseroa, a jedne
večeri i u Ulici Ži-le-ker, video ih je kako se čas ljube čas odgurkuju, pijani kao zemlja, Selestin
sa slikarskom bluzom a klošarka kao i uvek ispod četiri-pet haljina, nekoliko mantila i
kaputa, sa zamotuljkom crvene tkanine iz kojeg su virili parčići rukava i jedna slomljena
truba, tako zaljubljena u Selestina da je to bilo za divljenje, ona mu je po licu mazala karmin
i nekakvu mast, oboje su bili beskrajno izgubljeni u svojoj javnoj idili, a kada su naposletku
nestali u Ulici Never, Maga je rekla: »Ona je zaljubljena, a njemu je potpuno svejedno«. Onda
ga je pogledala za trenutak pre no što će se sagnuti da uzme neki zeleni konopčić i omota ga
oko prsta.
– Sada nije tako hladno – govorila je klošarka da ga ohrabri.–Idem da vidim da lije
Buđavku ostalo malo vina. Vino utapa noć. Selestin je maznuo dva moja litra, a i sardine. Ne,
nije ostalo baš ništa. Vi ste lepo obučeni, mogli biste da kupite litrenjak vina kod Habiba. I
hleba, ako imate dovoljno love.
Lepo joj je pasovao novajlija mada je u suštini znala da nije novajlija, da je dobro
obučen, da može da se gospodski nalakti na Habebov šank i da ispija jedan perno za drugim
a da se ostali ne pobune zbog neprijatnog mirisa i slično. Novajlija je i dalje pušio i odobravao
neodređenim pokretom nagnuvši glavu na drugu stranu. Poznato lice. Sélestin bi se iz cuga
setio ko je, jer je Sélestin flit što se lica tiče...
– U devet počinje prava zima. Dolazi iz blata, odozdo. Ali možemo da skoknemo na
supu, dosta je dobra.
(A kada se gotovo više nisu ni videli na kraju Ulice Nevers, kada su možda već stizali
tačno na mesto gde je kamion pregazio Pjera Kirija (»Pjer Kiri?« upitala je Maga veoma
začuđena i radoznala), oni se lagano vratiše gornjim kejom, naslanjajući se na sanduk nekog
bukiniste, mada su sanduci bukinista noću Oliveiri uvek izgledali kao mrtvački sanduci, kao
niz pripravnih kovčega poredanih duž kamene ograde, a jedne snežne noći su se zabavljali
ispisujući nekom grančicom RIP 166 po svim limenim kutijama, no jednom se policajcu
dosetka nije preterano svidela pa im je to i odbrusio, pominjući takve stvari kao što su
poštovanje i turizam, ovo poslednje vrag će znati zašto. Sve je tih dana još bilo kibuc ili
barem mogućnost kibuca, a šetati ulicom, ispisivati RIP po kutijama bukinista i diviti se
zaljubljenoj klošarki bio je deo zbrkanog spiska vežbi uz dlaku koje je trebalo izvoditi,

165 Fr.: »Baš je smešno – Pontoise«.

166 Skraćenica u smislu »Ovde počiva«.
položiti, otaljati. Tako je i bilo, a bilo je i hladno i nije bilo kibuca. Samo laži da se ode po
crno vino do Habiba i da se stvori jedan kibuc isti isticijat kao Kubla Kanov, pošto se
premoste razdaljine između laudanuma i brije starog Habiba.)

In Xanaau did Kubla Khan

A stately pleasure dome decree. 167

– Stranac, a?– upita klošarka sa manje naklonosti prema novajliji. – Španac? Italijan?
– Mešanac – reče Oliveira upinjući se muški da podnese vonj.
– Ali, vi radite, to se vidi – optuži ga klošarka.
– O, ne. U stvari, nosio sam knjige jednom starcu, ali već dugo se ne viđamo.
– Ma nije to sramota, ako se ne preteruje. Ja sam, u mladosti...
– Emanuela – reče Oliveira i položi ruku na mesto gde bi, daleko ispod, moralo da
bude neko rame. Čuvši svoje ime, klošarka se trže, pogleda ga ispod oka, a potom izvadi
ogledalce iz džepa i pogleda svoje usne. Oliveira se zapita zahvaljujući kakvom to
nepojmljivom spletu okolnosti klošarka nalazi za shodno da farba kosu. Sva se
usredsredila na mazanje usta vrškom karmina. Imao je vremena na pretek da još jednom
uvidi kakav je idiot. Spustiti ruku na rame posle onoga sa Bertom Trepa. Posle događaja
čiji je ishod prelazio čak i nadleštvo javnosti. Autogol u dupe. Cretinaccio, furfante,
šupljoseru, RIP, RIP. Malgré le tourisme.
– Otkud znate da se zovem Emanuela?
– Ne sećam se više. Neko mi je valjda rekao.
Emanuela izvadi kutiju od dražeja Valda punu rože pudera i poče da se trlja po licu.
Da je Selestin bio tamo, svakako da bi. Naravno da bi. Neumorni Selestin. Tuce konzervi
sardina, le salaud. Odjednom se seti.
– Ah – reče.
– Verovatno – složi se Oliveira obavijajući sebe dimom što je bolje mogao.
– Često sam vas viđala zajedno – reče Emanuela.
– Prolazili smo ovuda.
– Ali ona je samnom govorila jedino kad je bila sama. Jako dobra devojka, pomalo
luckasta.
»Ti da mi kažeš«, pomisli Oliveira. Slušao je Emanuelu koja se sve više sećala, jeste,
kesica prženog badema, beli još upotrebljiv pulover, zgodna cura, nije radila niti je gubila
vreme jureći za kakvom diplomom, prilično otkačena, povremeno je rasipala franke
hraneći golubove na ostrvu Sen-luj, ponekad tako tužna, ponekad se kidala od smeha.
Ponekad zlobna.
– Posvađale samo se – reče Emanuela – jer me je posavetovala da ostavim Selestina
na miru. Nikad više nije došla, ali ja sam je mnogo volela.
– Često je dolazila da popriča sa vama?
– Nije vam to po volji, je lʼ tako?
– Nije to – reče Oliveira gledajući prema drugoj obali. Ali jeste bilo to, jer mu je Maga
poverila samo jedan deo svog druženja sa klošarkom, a neko polazno uopštavanje ga je
navodilo na itd. Retrospektivna ljubomora, videti kod Prusta, prefinjena tortura and so on.
Verovatno će kiša, kao da vrba lebdi u vlažnom vazduhu. Ali zato će biti manje hladno,

167 Kubla Kahn, jedno od najpoznatijih dela engleskog romantičarskog pesnika Samuel Taylor Coleridgea.
makar malo manje hladno. Možda je dodao nešto kao: »Nikada mi nije mnogo pričala o
vama«, jer se Emanuela nasmeja nekako zadovoljno i zlurado pa nastavi da prljavim
prstom nanosi rože puder, povremeno je dizala ruke i tupo udarala po ućebanoj kosi
zamotanoj vunenim turbanom na crvene i zelene pruge koji zapravo beše neki šal izvađen
iz kante za smeće. Najzad, trebalo je poći i popeti se do grada, koji je tako blizu, tu, na šest
metara visine, koji počinje tačno sa druge strane kejova Sene, iza limenih sanduka RIP na
kojima su se golubovi umivali i ćućorili u očekivanju prvog sunca, mekog i bez snage,
bledog griza upola devet koji se spušta sa spljoštenog neba, koji se neće spustiti jer će
verovatno po običaju sipiti kiša.
Kad je već polazio, Emanuela mu nešto doviknu. Zastade da je sačeka, zajedno se
uspentraše uz stepenište. Kod Habiba kupiše dva litra crnog, a zatim Ulicom Irondel
otidoše da se sklone u nadkriveni prolaz. Emanuela pristade da iz svojih ogrtača izvuče
zavežljaj novina pa od njih napraviše solidnu prostirku u jednom uglu koji Oliveira
pretraži podozrivim šibicama. Sa druge strane ispod svodova dopiralo je hrkanje kao od
belog luka, karfiola i jeftinog zaborava. Grickajući usne Oliveira skliznu niz zid i lepo se
smesti uz Emanuelu koja je već natezala iz boce i zadovoljno frktala između gutljaja.
Razvaspitati čula, širom otvoriti usta i nozdrve i prihvatiti najgori smrad, smrad ljudske
prljavštine. Minut, dva, tri, a zatim je sve lakše kao i u svakom šegrtovanju. Savladavajući
gađenje Oliveira dohvati flašu, znao je iako ne videći da je grlić musav od karmina i
pljuvačke, mrak mu je izoštrio čulo mirisa. Sklopivši oči da se zaštiti ni sam ne znajući od
čega, iskapi odjednom četvrt litra crnog. Potom su zapalili po pljugu, pripijeni i zadovoljni.
Mučnina je jenjavala, nije bila pobeđena ali jeste ponižena, čekala je pognute glave, pa je
čovek mogao da misli na bilo šta. Emanuela je neprekidno torokala, izbacivala svečane
tirade praćene štucavicom, majčinski prekorevala nekog utvarnog Selestina i
inventarisala sardine. Pri svakom povlačenju dima njeno lice bi se ozarilo i Oliveira je
mogao da vidi naslage štroke na čelu, debele usne umrljane vinom, trijumfalni turban
sirijske boginje koju je neprijateljska vojska zgazila, glavu od slonovače optočenu zlatom
i bačenu u prašinu, prekrivenu skramom krvi i prljavštine ali uvek s večnom dijademom
na crvene i zelene pruge, Veliku Majku bačenu u blato koju gaze pijani vojnici i obesno
mokre po unakaženim grudima da bi na kraju, uz klicanje i pljeskanjem ostalih, najveći
lakrdijaš među njima kleknuo, paloj boginji prineo falus u erekciji i masturbirao po
mermeru, sperma bi šikljala u oči iz kojih su ruke glavešina već iščupale drago kamenje ili
u poluotvorena usta koja prihvataju poniženje kao poslednji milodar pre no što će se
otkotrljati u zaborav. Bilo je sasvim prirodno da Emanuelina ruka napipa u senci
Oliveirinu mišicu i da se na nju spusti s poverenjem, dok je druga ruka tražila flašu, začulo
se klok-klok i zadovoljan izdah, sasvim prirodno što je sve tako apsolutno naopačke,
obrnuto, prevrnuto, suprotni znak kao mogući oblik opstanka. I mada je Oliveira zazirao
od pijanstva, lukavog saučesnika Velike Hobmane, nešto mu je govorilo da tu ima kibuca,
da iza, uvek iza, ima nade za kibuca. Ne metodična izvesnost, o, ne, dragi moj prikane, to
ni za živu glavu, ne jedno in vino veritas ni neka dijalektika a la Fihte ili kakve druge
spinozističke jezgrovitosti, nego samo kao neko prihvatanje kroz gađenje, Heraklit je dao
da ga zakopaju u gomilu izmeta da bi se lečio od vodene bolesti, neko je to sinoć rekao,
neko ko već pripada nekom drugom životu, neko kao Pola ili Vong, ljudi koje on zlostavlja
samo da uspostavi vezu s dobre strane, da ponovo izmisli ljubav kao jedini način da jednog
dana uđe u svoj kibuc. U govnima do guše, Heraklite Mračni, baš kao i njih dvoje ali bez
vina, sa vodenom bolešću povrh svega. Onda je to možda to, biti u govnima do guše i čekati,
jer verovatno je Heraklit morao da danima ostane u govnima, a Oliveira se priseti da je
baš Heraklit rekao da ukoliko ne očekuje, čovek nikada neće naći neočekivano, zavrni šiju
labudu 168 rekao je Heraklit, ma ne, naravno da nije rekao tako nešto, pa dok je ispijao još
jedan gutljaj a Emanuela se smejala u polumraku slušajući klok-klok i milujući mu mišicu
da mu pokaže da ceni njegovo društvo i obećanje da će otići da oduzme Selestinu sardine,
Oliveiri se kao vinsko podrigivanje penjalo duplo prezime zadavljivog labuda, pa mu je
došlo da prsne u smeh i da ispriča Emanueli, ali joj umesto toga vrati polupraznu bocu i
Emanuela stade da srceparatelno peva Les amants du Havre, pesmu koju je Maga pevala
kada je bila tužna, ali Emanuela ju je pevala razvučeno i tragično, falš i ne sećajući se reči,
milujući neprestano Oliveiru koji je i dalje razmišljao o tome kako samo onaj ko očekuje
može da nađe neočekivano, zatvorenih očiju da ne bi bio zaslepljen mutnom svetlošću
koja je dopirala ispod svodova, zamišljao je veoma daleko (sa druge strane mora, ili je to
bio izliv rodoljublja?) tako čisti predeo svoga kibuca, tako prozračno da ga gotovo nije ni
bilo. Očigledno, trebalo je zavrnuti šiju labudu, makar da to Heraklit nije ni nalagao.
Postajao je sentimentalan, puisque la terre est ronde, mon amour t'en fais pas, mon amour,
t'en fais pas, uz vino i lepljivi glas postajao je sentimentalan, sve će se završiti plačem i
samosažaljenjem, kao Babs, jadni mali Orasio ukotvljen u Parizu, koliko li se promenila
tvoja ulica Korijentes, Suipača, Esmeralda i staro predgrađe. I mada je izlivao svoj bes u
paljenje još jednog goloaza, veoma daleko u dnu očiju je video i dalje svoj kibuc, ne s druge
strane mora ili možda baš s druge strane mora, ili tu napolju u Ulici Galand ili u Pitou ili u
Ulici Tombe Isoar, u svakom slučaju njegov kibuc je stalno tamo i to nije nikakva opsena.
– Nije fatamorgana, Emanuela.
– Ta gueule, mon pote 169 – reče Emanuela dok je pretraživala po nebrojenim
suknjama tražeći drugu flašu.
Kasnije se izgubiše u drugim stvarima, Emanuela mu je ispričala za davljenicu koju
je Selestin ugledao kod Grenela, pa Oliveira htede da zna boju njene kose, ali Selestin je
video samo noge koje su u tom trenutku malo izranjale iz vode te je klisnuo pre nego što
je policija počela da po svom prokletom običaju svakoga ispituje. A kada su ispili gotovo
čitavu drugu bocu i bili radosniji nego ikada, Emanuela odrecitova odlomak iz La mort du
loup 170 a Oliveira je grubo uvede u sekstine Martina Fierra. 171 Povremeno bi trgom prošao
poneki kamion, počinjao je da se čuje žagor koji nekada Delius... Ali bilo bi uzaludno pričati
Emanueli o Deliusu mada je bila osetljiva žena koja se nije zadovoljavala poezijom nego
se iskazivala i manuelno, tarući se o Oliveira da bi se malčice zagrejala, milovala mu je
mišicu, predući operske deonice i psovke protiv Sélestina. Stiskajući cigaretu među
usnama dok je nije osetio maltene kao deo usta, Oliveira je slušao, dopuštao joj da se
pripija uz njega, hladno je sebi ponavljao da nije bolji od nje i da u najgorem slučaju uvek
može da se leči kao Heraklit, možda je najprodornije poruka Mračnog bila ona koju nije
napisao, dopuštajući tako da je anegdota, da je glas učenika prenese da bi je možda neki
istančan sluh jednom razumeo. Bilo mu je zabavno što ga drugarski i vrlo matter of fact
Emanuelina ruka otkopčava i što u isto vreme može da misli da se možda Mračni uvalio u

168 Tuércele el cuello al cisne je stih Gonzáleza Martineza kojim se on pobunjuje protiv čestog pomena ove
otmene ptice u pesmama hispanoameričkih modernista i protiv modernizma i njegovog kitnjastog elitizma
uopšte. M. A. Safir pokazuje da se ovaj stih nije slučajno pojavio na ovom mestu Oliveirine potrage za novim
početkom posle najkorenitijeg raskida, ukazujući i na falusni oblik labudovog vrata kao dodatni element
erotike u okviru koje Kortasarovi likovi dolaze do najdublje spoznaje sebe. U tom smislu, zavrnuti šiju labudu
značilo bi i učiniti kraj bitnim uverenjima o sebi i nekim dotle neprikosnovenim svojstvima.
169 Fr.: »Samo ti pričaj, drugaru«.
170 La mort du loup je filozofska pesma Alfreda de Vinjija koja govori o dostojanstvenom umiranju i

ponositom stoicizmu.
171 Martin Fierro, argentinski nacionalni spev o gauču iz pera Joséa Hernándeza (1834–1886). Kruševačka

»Bagdala« je 1975. objavila prevod ovog dela.

govna do guše i sasvim zdrav, bez ikakve vodene bolesti, iscrtavajući naprosto figuru koju
mu njegov svet ne bi oprostio u obliku sentence ili lekcije, pa da je onda kao slepi putnik
prešla liniju vremena da bi dospela izmešana sa teorijom, jedva jedna neprijatna i tegobna
pojedinost naspram potresnog dijamanta panta rhei, divljačka terapeutika koju bi još
Hipokrat osudio, kao što bi iz razloga osnovne higijene osudio što se Emanuela malo po
malo nadnosila nad svog pijanog prijatelja i što mu je jezikom umrljanim taninom ponizno
lizala kitu pridržavajući prstima njenu razumljivu klonulost, mrmljajući jezikom mačaka i
odojčadi, potpuno ravnodušna prema meditaciji koja se malo više odvijala, predana poslu
od koje će imati slabe vajde, postupajući tako iz nekog mračnog sažaljenja, da bi novak bio
zadovoljan u svojoj prvoj klošarskoj noći i da bi se možda malko zaljubio u nju za kaznu
Selestinu, da bi zaboravio one čudne stvari koje je kroz zube cedio na svom jeziku
američkog divljaka, dok je još više klizio niz zid i odlazio s nekim uzdahom, stavljajući
ruku na Emanuelinu kosu, uveren za trenutak (ali to mora da je bio pakao) da je to Polina
kosa, da se još jedanput Pola rasula po njemu sred meksičkih pončosa, Kleovih razglednica
i Darelovog Kvarteta, da bi uživao, a i ona, ona kao spolja, pripravna, raščlanjujuća i tuđa,
pre nego što i sama potraži svoje sledovanje i legne uz njega drhteći, tražeći da je uzme i
da je povredi, umrljanih usta kao sirijska boginja, kao Emanuela koja se ispravljala dok ju
je policajac drmusao da bi naglo sela i rekla On faisait rien, quoi, 172 pa odjednom, pod
nebom koje je i ne znajući kako ispunjavalo svodove, Oliveira otvori oči i ugleda noge
policajca naspram svojih, ovako raskopčan i sa praznom bocom koja se otkotrlja na udarac
policajčeve noge, druga noga u stražnjicu, žestoki šamar posred Emanueline glave,
Emanuela koja se saginje i stenje, a on, ne znajući ni sam otkud, najednom na kolenima,
jedino logični položaj da se što pre uvuče u pantalone korpus delikti koji se naočigled
smanjivao i tako pokazao razvijen duh saradnje, a ništa se nije ni desilo, ali kako to
objasniti policajcu koji ih je terao do marice na trgu, kako objasniti Babs da je inkvizicija
nešto drugo, a i Osipu, naročito Osipu, kako mu objasniti da sve tek treba da se desi i da je
jedino pošteno vratiti se nazad da bi se uhvatio dobar zalet, padati slobodno da bi se posle
možda moglo ustati, Emanuela, da bi posle, možda...
– Pustite je da ide – zamoli Oliveira policajca. – Dama je još pijanija od mene.
Pravovremeno spusti glavu da izbegne udarac. Drugi policajac ga ščepa za pojas i
jednom zamahom ubaci u maricu. Preko njega baciše Emanuelu koja je pevala nešto nalik
na pesmu Le temps des cérises. 173 Ostaviše ih same u kolima, Oliveira protrlja butinu koja
ga je užasno bolela i pridruži svoj glas pesmi Le temps des cérises, ako je to uopšte bila ta
pesma. Vozilo krenu kao izbačeno iz katapulta.
– Et tous nos amours 174 – razdra se Emanuela.
– Et tous nos amours – reče Oliveira, spusti se na klupu i potraži cigaretu. – Ovo,
sestro, ni Heraklit.
– Tu me fais chier 175 – reče Emanuela briznuvši u plač. – Et tous nos amours – zapeva
kroz jecaje. Oliveira ču da se policajci smeju i vide da ih gledaju kroz rešetke. »Pa dobro,
ako sam želeo mir, imaću ga na pretek. Treba ga iskoristiti, mani sad to što misliš.«
Telefonirati da bi se ispričao smešan san – u redu, ali samo tek tako, bez insistiranja. Svako
sa svoje strane, vodena bolest se leči strpljenjem, govnima i samoćom. Uostalom, Klub je
raspušten, sve je uspešno raspušteno a ono što još treba raspustiti samo je stvar vremena.
Vozilo zakoči na uglu i dok je Emanuela vrištala Quand il reviendra, le temps des cériees

172 Fr.: »Pa nismo ništa loše učinili«.

173 Fr.: »Vreme trešanja – kad li će opet doći, i naše ljubavi s njim«.
174 Fr.: »I sve naše ljubavi«.
175 Fr.: »Prikenjalo mi se od tebe«.
jedan od policajaca otvori prozor i predoči im da će nogom da im razmrska njuške ako ne
umuknu. Emanuela legnu potrbuške na pod vozila i poče da rida a Oliveira stavi nogu na
njenu stražnjicu i razbaškari se na klupi. Školice se igraju kamenčićem koji treba gurati
vrhom cipele. Oprema: Jedan pločnik, jedan kamenčić, jedna cipela i jedan lep crtež
kredom, po mogućstvu u boji. Gore je Nebo, dole je Zemlja, veoma je teško stići kamičkom
u Nebo, skoro uvek se pogrešno izračuna pa kamen iziđe iz crteža. Malo-po malo,
međutim, stiče se potrebna veština u preskakanju raznih podeoka (postoje spiralne
školice, pravougaone školice, školice po slobodnom izboru koje se ne igraju tako često) pa
se jednog dana nauči kako da se izađe iz Zemlje i da se kamičak uspenje do Neba, da bi se
ušlo u Nebo (Et tous nos amours, zajeca Emanuela potrbuške), nevolja je u tome što baš
tada, kada gotovo niko drugi nije naučio da dovede kamičak do Neba, detinjstvu iznenada
dolazi kraj i čovek zapada u romane, u nepodnošljivu teskobu, u spekulisanje o drugom
Nebu do kojeg takođe treba naučiti kako da se stigne. I zbog toga što je izišao iz detinjstva
(Je n’oublierai jamais le temps des cérises, lupi Emanuela nogama o pod) čovek zaboravlja
da su mu za stizanje u Nebo potrebni, kao oprema, jedan kamičak i vrh cipele. A to je
Heraklit znao dok je čučao u govnima, a možda i Emanuela dok šakama briše sline u doba
trešanja, pa čak i dvojica pedera koji su se ko zna kako stvorili u marici (da, vrata su se
otvorila i zatvorila, uz vrisku, kikotanje i pisku pištaljke) i smejući se kao nezdravi, gledali
Emanuelu na podu i Oliveiru kome se pušilo ali je bio bez duvana a i bez šibica, mada se
nije sećao da mu je policajac pretražio džepove, et tous nos amours, et tous nos amours.
Kamičak i vrh cipele, ono što je Maga znala tako dobro a on ne baš najbolje, a Klub manje
više dobro, ono što iz detinjstva u Burzaku ili u predgrađima Montevidea pokazuje pravu
liniju Neba, bez potrebe za vedantom, Zenom ili sabranim eshatologijama, jeste, stići do
Neba šutevima, stići sa kamičkom (nositi svoj krst? Taj rekvizit nije podesan za nošenje) i
onim poslednjim udarcem noge uputiti kamen ka lʼazur, lʼazur, lʼazur, lʼazur, 176 paf –
razbijeno staklo, u krevet bez kolača, zločesto derište, no šta mari ako je iza razbijenog
stakla kibuc, ako je Nebo samo dečije ime njegovog kibuca.
– Zbog svega toga – reče Orasio – hajde da pevamo i pušimo. Ustani, Emanuela,
cmizdruljo jedna.
– Et tous nos amours – zaurla Emanuela.
– Il est beau – reče jedan od pedera nežno posmatrajući Orasija. –Il a lʼair farouche. 177
Drugi peder beše izvadio limenu cev iz džepa, gledao je kroz otvor smejući se i
kriveći lice. Mlađi peder mu ote cev i stade da gleda. »Ništa se ne vidi, Džo«, reče. »Kako
se ne vidi, vidi se, luče«, odvrati Džo. »Ne, ne, ne, ne.« »Ma vidi se, kako se ne vidi. LOOK
TROUGH THE PEEPHOLE AND YOU’LL SEE PATTERNS PRETTY AS CAN BE.« 178 »Noć je,
Džo.« Džo izvadi kutiju šibica i upali jednu ispred kalejdoskopa. Vrisak oduševljenja,
patterns pretty as can be. Et tous nos amours, izrecitova Emanuela sedajući na pod vozila.
Sve je u redu, mali peder gleda li gleda, oh, Džo, ništa ne vidim, daj zasvetli, Džo. Ležeći na
klupi Orasio uputi pozdrav Mračnom, glava Mračnog se pomalja iza piramide konjskog
izmeta sa dva oka dve zelene zvezde, patterns pretty as can be, Mračni je bio u pravu, jedan
put do kibuca, možda i jedini put do kibuca, to ne može da bude svet, ljudi uzimaju
kalejdoskop sa pogrešne strane, onda ga treba okrenuti uz pomoć Emanuele i Pole i Pariza
i Mage i Rokamadura, onda čovek treba da se baci na pod kao Emanuela i da odande gleda,
sa brda balege da posmatra svet kroz oko dupe ta, and you'll see patterns pretty as can be,
kamičak mora da prođe kroz oko dupeta, udaren vrhom cipele, a podeoci od Zemlje do

176 Aluzija na Malarmea.

177 Fr.: »Baš je zgodan. Izgleda pomalo divlje«.
178
Engl.: »Gledajte kroz otvor i videćete najlepše moguće oblike«.
Neba će biti otvoreni, lavirint će se opružiti kao slomljeni feder časovnika koji u
paramparčad lomi vreme zaposlenih, pa ćemo preko slina, semene tečnosti, Emanuelinog
mirisa i Heraklitovog izmeta poći putem koji vodi u kibuc želje, ne zato da se penjemo u
Nebo (penjati se, licemerna li reč, Nebo, flatus vocis), nego zato da čovekovim korakom
koračamo zemljom ljudi put kibuca negde daleko ali u istoj ravni, kao što je Nebo u istoj
ravni sa zemljom na prljavom pločniku igre, a jednog dana će čovek možda stupiti u svet
gde izgovoriti Nebo ne bi više bila neka umašćena kuhinjska krpa, i jednog dana će neko
možda ugledati pravo lice sveta, patterns pretty as can be, a možda će, gurajući kamen, na
kraju ući u kibuc.

(-37)
 S ove strane

Il faut voyager loin en aimant sa maison. 179

APOLLINAIRE, Les mamelles de Tirésias.

179 Treba putovati daleko a voleti svoj dom.

37

Ljutilo ga je što se zove Traveler, ta on nikada rije maknuo iz Argentine osim da

skokne do Montevidea a jednom i do Asunsiona u Paragvaju, ali je bio savršeno
ravnodušan pri sećanju na te gradove. U četrdesetoj godini još je bio privržen Ulici
Kačimajo, a to što je radio kao ekonom i pomalo kao devojka za sve u cirkusu »Las
Estrellas« 180 nije mu pružalo ni najmanju nadu da će jednog dana krenuti putevima sveta
more Barnum; 181 ciklus je nastupao na području od Santa Fea do Karmena de Petagonesa,
sa dugim zadržavanjima u glavnom gradu, La Plati i Rosariju. Kada bi se Talita, strašna
čitateljka enciklopedija, zainteresovala za nomadske narode i katunske kulture, Traveler
je gunđao i neiskreno hvalio dvorište sa muškatlama, poljski krevet i ono – moja kućica,
moja srećica. Dok je pio mate, zablistao bi mudrošću koja je impresionirala njegovu ženu,
ali se na njemu videlo da se upinje da je ubedi. U snu bi mu se omakle reči izgnanstva,
iskorenjenosti, prekomorskog prometa, carinskih formalnosti i nejasnih pravaca. Ako bi
mu se Talita smejala dok se budio, on bi je najpre pljesnuo po guzi a onda bi se smejali kao
ludi, tako da je izgledalo kao da im Travelerova samoizdaja prija. Ipak, valja priznati da
Traveler, za razliku od većine svojih prijatelja, nije optuživao život ni sudbinu što nije
mogao da putuje kuda želi. Jednostavno bi ispio džin jednim gutljajem i prihvatio bi sebe
kao kreleta.
– Naravno, ja sam njegovo najbolje putovanje – govorila je Talita čim bi joj se ukazala
prilika. – Ali toliko je blentav da i ne primećuje. Ja sam ga, gospođo draga, povela na krilima
mašte do ivice horizonta.
Gospođa kojoj se Talita tako obraćala, mislila je da ona govori ozbiljno i odgovarala
je u okviru sledeće šeme:
– Ah, draga moja, muškarci su tako neshvatljivi (sic za ono neshvatljivi).
Ili:
– Verujte, isto je sa mnom i mojim Huanom Antoniom. Uvek mu to kažem, ali on se
pravi Englez.
Ili:
– Potpuno vas razumem, gospođo. Život vam je muka živa.
Ili:
– Nemojte se sekirati, gospođo. Da smo živi i zdravi, štono kažu.
Posle bi Talita to ispričala Traveleru i oboje bi se valjali po kuhinjskom podu dok ne
bi odeću poderali. Traveler je najviše uživao kad bi se sakrio u klozetu i s maramicom ili
parčetom majice u ustima, slušao kako Talita zapodeva razgovor s gospođama iz pansiona
»Sobrales« i onima koje su živele u hotelu preko puta. U trenucima optimizma, koji nikada
nisu dugo trajali, nosio se mišlju da napiše radio-dramu ne bi li vadio mast tim debelim

180 Las Estrellas, šp.: zvezde.

181 Barnum je bio majstor cirkuskih atrakcija u SAD-u prošlog veka; govorio je da je reklama »tajna uspeha
i suština posla«. U tekstu se navodi kao pojam cirkuskog života.
kravama a da to one i ne primete, na-goneći ih da gorke suze liju i da svakog dana prate
emisiju. No, svejedno, nikuda nije putovao, a to je bio kao neki crni kamen na njegovoj
duši.
– Prava pravcata cigla – razglabao je Traveler hvatajući se za stomak.
– Nikad nisam video crnu ciglu – govorio je direktor cirkusa, kome bi Traveler
povremeno poveravao svoju silnu čežnju.
– Postala je takva usled nekretanja. Kad pomislim samo da je bilo pesnika koji su se
žalili na heimatlos, 182 Feraguto!
– Pričajte tako da mogu da vas razumem–govorio je direktor koji bi se uvek lecnuo
kada bi ga dramatično oslovili po imenu.
– Ne mogu, direktore – mrmljao bi Traveler prećutno se izvinjavajući što ga je
oslovio po imenu. – Lepe strane reči su kao oaze, kao skalinade. Zar nikad nećemo otići u
Kostariku? U Panamu, gde su se nekada carske lađe...? Gardel je poginuo u Kolumbiji,
direktore, u Kolumbiji!
– Nemamo mi love za to – govorio bi direktor vadeći časovnik. – Idem u hotel jer će
me moja Kuka staviti u top.
Traveler je ostajao sam u kancelariji pitao se kako izgledaju predvečerja u
Konektikatu. Za utehu, prisećao bi se dobrih stvari u svom životu. Na primer, jedna od
dobrih stvari u njegovom životu zbila se kada je nekog jutra 1940. godine ušao u
kancelariju svoga šefa, u Unutrašnjim porezima, sa čašom vode u ruci. Već na izlasku je
bio otpušten, a njegov šef je upijačem skupljao vodu sa lica. To je bila jedna od dobrih
stvari u njegovom životu, jer je inače baš toga meseca trebalo da bude unapređen, a isto
je tako dobra stvar bila venčanje sa Talitom (mada su oboje tvrdili suprotno). Sa svojom
diplomom farmaceutkinje Talita je inače bila neopzivo osuđena da ostari u flasteru, ali
tada se pojavio Traveler da kupi čepiće protiv bronhitisa, te je iz objašnjenja koje je
zatražio od Talite ljubav razvila svoju penu kao šampon pod tušem.
Traveler je čak tvrdio da se zaljubio u Talitu baš kada je ona, obarajući pogled,
pokušavala da mu objasni zašto su čepići delotvorniji posle a ne pre obimnog pražnjenja
creva.
– Zlotvore – govorila je Talita kad bi se sećali. – Još kako si shvatio uputstva, ali si se
pravio blesav da bih ja morala da ti objašnjavam.
– Apotekarka je u službi istine makar da je na najintimnijim mestima. Kad bi samo
znala s kakvim sam uzbuđenjem tog popodneva stavio prvi čepić, pošto smo se rastali. Bio
je ogroman i zelen.
– Eukaliptus – govorila je Talita. – Budi srećan što ti nisam dala neki od onih što
vonjaju na beli luk dvadeset metara naokolo.
Ali tu i tamo bi se rastužili i nekako osećali da su se još jednom našalili da se odupru
portenjskoj seti i življenju bez preteranih (šta da se doda uz »preteranih«? Mutna teskoba
na ustima stomaka, uvek ona crna cigla).
Talita objašnjava Travelerove melanholije gospođi Gutuso.
– Obuzima ga posle ručka, to je kao da mu se nešto penje iz plućne maramice.
– Mora da je to neko unutrašnje zapaljenje – kaže gospođa Gutuso.
– To je iz duše, gospođo. Moj muž je pesnik, verujte.
Zatvoren u klozetu, sa peškirom na ustima, Traveler

182 Na grčkom heimailos: »onaj koji je stalno u pokretu«.

 umire od smeha.
– Da nije možda neka alergija, može i to da bude. Vitor, moj mali, onaj što se igra
među muškatlama, pogledajte, izgleda kao cvetić, stvarno, ali kad dobije alergiju na celer,
onda postaje pravo čudovište. Šta da vam kažem, one njegove tako crne oke počinju da se
sklapaju, usta mu se naduju kao u žabe a kasnije ne može da raširi ni prste na nogama.
– Pa nije tako neophodno širiti prste na nogama.
Čuje se Travelerovo prigušeno rikanje u klozetu i Talita naglo skreće razgovor da bi
zavarala gospođu Gutuso. Po pravilu Traveler je veoma tužan kada iziđe iz svog skrovišta
i Talita ga razume. Valja nešto reći i o Talitinom razumevanju. To je ironično i nežno
razumevanje. Njena ljubav prema Traveleru sastoji se od prljavih šerpi, drugih bdenja,
blagog prihvatanja njegovih čežnjivih maštarija i njegove sklonosti ka tangu i kartanju.
Kada je Traveler tužan i pomišlja kako nikad nije putovao (a Talita zna da on za to mnogo
ne mari, da su njegove brige dublje), treba mu praviti društvo bez mnogo priče, treba mu
skuvati mate, paziti da ne ostane bez duvana, obaviti dužnost žene pored muškarca a da
mu ne staje na senku, a to je teško. Talita je veoma srećna sa Travelerom, i sa cirkusom,
srećna je da češlja mačku koja ume da računa pre nego što izađe na scenu, kao i da nosi
račune direktoru. Ponekad skromno pomisli da je mnogo bliža nego Traveler tim
elementarnim dubinama koje njega brinu, ali nju pomalo plaši svaka metafizička aluzija i
na kraju poveruje da je on jedini kadar da izbuši rupu kojom će pokuljati crn i uljevit mlaz.
Sve to maglovito lebdi, zaodeva se u reči ili u figure, naziva se ono drugo, naziva se smeh
ili ljubav, a takođe je cirkus i život, samo kad bi se nazvalo svojim najspoljašnjim i
najsudbonosnijim imenima – pa sad ti vidi.
U nedostatku tog drugog, Traveler je čovek od akcije. On to opisuje kao ograničenu
akciju jer ipak ne ide da se ubija okolo. U toku četiri decenije prošao je kroz razne etape:
futbal (u Kolehijalesu je bio sasvim pristojan centarfor), pa pešačenje, pa politika (mesec
dana u zatvoru Devoto, godine 1934), pa uzgoj zečeva, pa pčelarstvo (farma u
Mansanaresu, pa krah posle trećeg meseca, jer, kao, zečevi zaraženi a pčele podivljale), pa
automobilizam (Mariomonov suvozač, prevrtanje u Resistensiji, tri polomljena rebra), pa
fino stolarstvo (popravka nameštaja koji se odnosi na tavan posle upotrebe; sve u svemu
potpuni promašaj), pa brak, a subotom još i biciklizam duž avenije General Pas na
iznajmljenom biciklu. Pored ovakve akcije, tu je i oveća mentalna biblioteka, pa dva
svetska jezika, pa laka ruka za pisanje, pa ironična radoznalost za soterologiju i staklene
kugle, pa pokušaj da dobije mandragoru 183 sadeći sladak krompir u lavoru sa crnicom i
spermom, a krompir besomučno raste li raste kao i svaki krompir, uostalom, pa obrasta
pansion dok ne iziđe čak kroz prozor, na šta Talita stupa u dejstvo uz pomoć nečujnih
makaza, a onda Traveler ispituje stablo slatkog krompira, nešto mu nije jasno, posumnja
i najzad uvređeno odustaje od mandragore, ploda vešala, Alraune, sećanja iz detinjstva.

183 Mandragora je mitska biljka kojoj se pripisuju čudesna svojstva. Smatralo se da posebno uspeva na zemlji

iznad koje je čovek obešen. Kao što je poznato, organizam obešenog reaguje tako što semena tečnost izlazi
iz skrotuma i pada na tle. U vezi sa ovom pojavom Marie Bonnaparte je napisala sjajnu studiju o jednoj
Poovoj priči. O mandragori ranije pominjani pesnik Džon Don je napisao:
Idi i uhvati zvezdu padalicu,
Zanesi na korenu mandragore,
Kaži mi gde su minule godine,
Ili ko rastavi Đavolje stopalo,
Uči me da slušam pevanje sirena,
Ilʼ da se klonim uboda zavisti,
I otkrij vetar
Vetar koji
Služi napretku časna uma.
Traveler govori ponekad o nekom svom dvojniku koji ima više sreće nego on, a Taliti se
to, ne znajući ni sama zašto, nimalo ne sviđa, grli ga i ljubi uznemirena, čini sve što može
da ga iščupa iz tih priča. Tada ga vodi da gleda Merilin Monro, Travelerovu veliku
ljubimicu, pa-trpi-li-trpi čisto umetničku ljubomoru u tami bioskopa Presidente Roka.

(-98)
38

Talita nije baš bila sigurna da se Traveler obradovao povratku prijatelja iz mladosti,
jer prvo što je učinio kada je saznao da se dotični Orasio naprečac vraća u Argentinu
brodom »Andrea C«, bilo je da šutne cirkusku mačku koja ume da računa i da obnaroduje
da je život čisto sranje. Ipak je s Talitom i sa učenom mačkom računarkom u korpi otišao
u luku da ga dočeka. Oliveira je izišao iz carinarnice sa jednim laganim koferom u ruci.
Prepoznavši Travelera, on podiže obrve sa izrazom iznenađenja i nevoljnosti.
– Gle, koga ja to vidim!
– Zdravo – reče Traveler stiskajući mu ruku i obuze ga nenadano uzbuđenje.
– Nego – reče Oliveira – da skoknemo na neki roštilj tu u luci, da pojedemo par
kobasica.
– Ovo je moja žena – reče Traveler.
Oliveira reče: »Drago mi je« i pruži joj ruku gotovo je ne pogledavši. Odmah upita
kakva je to mačka i zbog čega je nose u korpi čak do pristaništa. Uvređena tim prijemom,
Talita zaključi da je on načisto odvratan i saopšti da će se s mačkom vratiti u cirkus.
– Važi – reče Traveler. – U autobusu je stavi pored prozora, znaš da ne voli sa strane
gde se prolazi.
U restoranu Oliveira poče da ljušti crno vino i navali na kobasice i crevca. Pošto nije
mnogo govorio, Traveler mu ispriča za cirkus i kako se oženio Talitom. Sažeto mu prikaza
političke i sportske prilike u zemlji, sa naglaskom na usponu i padu boksera Paskualita
Peresa. Oliveira reče da se u Parizu sreo sa Fanđom i da je krivonogi delovao mrtvosano.
Traveleru se prohte da nešto pojede pa naruči iznutrice. Dopalo mu se što je Oliveira sa
osmehom prihvatio prvi domaću cigaretu i što ju je znalački pušio. Skupa uroniše u drugi
litar crnjaka i Traveler ispriča za svoj posao, da nije izgubio nadu da će naći nešto bolje –
a to će reći manje rada za veću lovu – no sve vreme je čekao da mu Oliveira kaže nešto,
nije znao šta, bilo kakav znak koji će ih potvrditi u tom susretu posle toliko vremena.
– Dobro, pričaj nešto – predloži.
– Vreme je – reče Oliveira – vrlo promenljivo, ali ima i lepih dana, nije da nema. I još
nešto: kao što tačno reče Cezar Brut, ako ideš u Pariz oktobra, nemoj da propuštaš Luvr.
Šta još? E, da, jednom stigoh i do Beča. Tamo su ti fenomenalne poslastičarnice u koje
debelguze dovode pse i muževe na štrudlu.
– U redu, u redu – reče Traveler. – Nisi obavezan da govoriš ako ti nije po volji.
– Jednog dana u nekom restoranu pade mi kocka šećera pod sto. U Parizu, ne u Beču.
– Da bi toliko pripovedao o kafanama nisi morao da prelaziš baru.
– Pametnom ne mora sve da se – reče Oliveira režući crevca veoma obazrivo. – Dakle,
ovoga stvarno nema u Gradu svetlosti, burazeru. To su mi svi Argentinci tvrdili. Kukaju za
našim biftekom a upoznao sam čak i jednu gospođu koja se nostalgično sećala ovdašnjih
vina. Ona smatra da francuska vina nisu pogodna za špricer.
– Gospode – uzviknu Traveler.
 – A da i ne govorimo o tome kako su paradajz i krompir ovde ukusniji nego bilo gde.
– Vidi se da si češao laktove o otmen svet – reče Traveler.
– Tu i tamo. Obično im moji laktovi nisu prijali, da se poslužim tvojom ljupkom
metaforom. Kakva omorina, brajko.
– A, to – reče Traveler. – Moraćeš ponovo da se privikavaš na ovdašnju klimu.
Tako su čavrljali nekih dvadeset i pet minuta.

(-39)
39

Oliveira naravno neće ispričati Traveleru da je u Montevideo gde je brod stajao

nekoliko časova, obišao pučke četvrti, raspitivao se i muvao, gucnuo poneku rakiju ne bi
li pridobio poverenje kakvog delije. I tek toliko da ima mnogo novih zgrada i da u luci, gde
je proveo poslednji sat pred polazak »Andree C«, mnoštvo mrtvih riba plutaju na leđima a
između riba se poneki prezervativ lagano ljuljka na masnoj vodi. Preostajalo mu je samo
da se vrati na brod misleći da možda Luka, da je možda stvarno u pitanju Luka ili Peruđa.
A sve tako bez veze.
Pre iskrcavanja u rodnoj grudi Oliveira beše odlučio da sve što je prošlost nije
prošlost i da je samo neka duhovna mana kao i tolike druge mogla da dopusti primenu
olakog postupka zamišljanja budućnosti oplođene već odigranim igrama. Tada shvati
(sam na pramcu, u svanuće, u žutoj magli sidrišta) da se ništa nije promenilo, da se neće
ni promeniti ako on odluči da zastane, da odbaci olaka rešenja. Zrelost, pod
pretpostavkom da postoji, u krajnjoj liniji samo je licemerje i ništa više. Još ništa nije
sazrelo, ništa nije prirodnije nego što ta žena sa mačkom u korpi koja ga čeka pored
Manola Travelera donekle liči na onu drugu ženu koja (ali kakve vajde od toga što je obišao
prigradske četvrti Montevidea, što je uzeo taksi do Brda i obišao stare adrese kojih se
neposlušno pamćenje prisetilo). Treba nastaviti, ili ponovo otpočeti ili završiti: još nema
mosta. Sa koferom u ruci uputio se prema jednoj od lučkih krčmi gde mu je jedne noći neki
polupijanac ispričao zgode o pažadoru 184 Betinotiju i o tome kako je znao da peva onaj
šlager Moja dijagnoza je prosta / Znam da mi nema leka. Ideja da se reč dijagnoza ubaci u
šlager tada se Oliveiri učinila neodoljivom, ali sada je nekako poučno ponavljao sebi
stihove dok mu je Traveler govorio o cirkusu, o K. O. Lausu pa čak i o Huanu Peronu.

(-86)

184 Payador, gaučo koji peva uz gitaru često, izmišljajući na licu mesta reći svoje pesme u vidu dosetke;
posebno su zanimljive improvizacije dva požadora koja se nadmudruju. Ime gaucho je inače nastalo
metatezom reči huacho koja na jeziku guarani indijanaca znači »siroče«, jer gaučo je postao sudarom
novodošlog muškarca koji ide dalje i zatečene žene koja se vraća svojima ili, kako kaže Julio Mafud u
izuzetnoj knjizi El desarraigo argentino, gaučo je ostao sam u procepu između civilizacije kojoj ne pripada i
civilizacije kojoj ne želi da pripadne.
40

Ubrzo je shvatio da povratak zaista u mnogom smislu znači odlazak. Već je životario
sa sirotom i požrtvovanom Gekrepten u hotelskoj sobi ispred pansiona »Sobrales« gde su
Travelerovi obitavali. Dobro im je bilo, Gekrepten je bila očarana, kuvala je besprekorno
mate i mada je očajno vodila ljubav i spravljala grozne rezance, imala je druge relevantne
vrline dobre domaćice i ostavljala mu je sve potrebno vreme da razmišlja o odlasku i
povratku, o tom problemu koji ga je zaokupljao u intervalima kada nije išao po kućama da
pokazuje uzorke gabardena. Traveler isprva iskritikova njegovu naviku da prigovara
svemu u Buenos Airesu, da grad smatra utegnutom kurvom, ali Oliveira objasni i njemu i
Taliti da je u tim zamerkama toliko ljubavi da samo dva praznoglavca poput njih dvoje
mogu pogrešno da shvate njegove napade. Na kraju su shvatili da je Oliveira u pravu, da
ne može da se licemerno pomiri sa Buenos Airesom i da je sada mnogo dalje od svoje
zemlje nego dok je bio u Evropi. Osmeh bi mu izmamile samo jednostavne i starinske
stvari; mate, ploče De Kara, a ponekad i luka u predvečerje. Njih troje su uopšte mnogo
šetali gradom koristeći okolnost što je Gekrepten radila u nekoj prodavnici, a Traveler je
vrebao kod Oliveire znakove sklapanja primirja sa gradom, pripremajući tu i tamo teren
ogromnim količinama piva. Ali Talita je bila nepristrasnija (odlika svojstvena
ravnodušnosti) pa je tražila kratkoročne pristanke: slike Klorinda Teste, na primer, ili
filmove Torea Nilsona. 185 Razvijale su se grozne rasprave o Bioju Kasaresu, 186 Davidu
Vinjasu. 187 ocu Kasteljanija, 188 Manauti i Saveznim nalazištima nafte. Na kraju je Talita
shvatila da je Oliveiri potpuno svejedno da li je u Buenos Airesu ili u Bukureštu, da se on
u stvari nije vratio nego je doveden. U pozadini, iza teme same rasprave, stalno je strujao
izvesni patafizički vetrić, trostruka podudarnost u histrionskoj potrazi za gledalištima
koja će izbaciti iz ravnoteže i posmatrača i ono što ovaj posmatra. Kroz te prepirke Talita
i Oliveira počeše da se poštuju. Traveler je međutim pamtio dvadesetogodišnjeg Oliveiru
pa ga je srce bolelo mada su to možda bili i glasovi izazvani pivom.
– Nevolja je u tome što nisi pesnik – govorio je Traveler. – Ne osećaš kao mi da je
grad ogroman trbuh koji se sporo ljulja pod nebom, golemi pauk sa nogama u San
Visenteu, u Burzaku, u Sarandiju, u Palomaru i u vodi, jadno živinče, znaš i sam kako je
zagađena ova reka.

185 Leopoldo Torre Nilsson, jedan od najznačajnijih argentinskih režisera; ekranizovao je i dela Manuela

Pudža.
186 Adolfo Bioy Casares, argentinski književnik rođen 1914, iste godine kao i Kortasar, ali njegova detektivska

fantastika je bliža Borhesu s kojim je tesno sarađivao. Napisao je La invención de Morel i El gran serafin, a sa
Borhesom i pod raznim pseudonimima Seis problemas para Isidro Parody, Dos fantasias memorables i Un
modelo para la muerte. U Putu oko dana za osamdeset svetova Kortasar ga upoređuje sa Žanom Koktoom.
187 David Vinas, argentinski pripovedač i esejista, zagovornik tzv. »nove kritike« koja se suprotstavlja

pojavama inflacije i devalvacije u samoj književnoj produkciji Latinske Amerike.

188 Leonardo Castellani, argentinski jezuita koji je pisao oglede, priče i pesme da bi širio svoje verske i

političke stavove, a napisao je i veoma poznatu antologiju Las cien mejores poesías argentinas.
 – Orasio je perfekcionista – žalila ga je Talita koja se već otkravila. – Obad na
plemenitom konju. Trebalo bi da učiš od nas, mi jesmo obični Portenjci ali ipak znamo i
ko je Pjere de Mandijarg.
– A ulicama – govorio je Traveler žmirkajući – prolaze devojke medenih očiju i lica
na kojima su sutlijaš i Radio El Mundo ostavili nešto kao puder prijatne tuposti.
– Ne računajući one emancipovane i umne žene koje rade po cirkusima – skromno
bi dodala Talita.
– I stručnjake za urbani folklor poput moje malenkosti. Podseti me kod kuće da ti
pročitam ispovest Ivone Gitri, pa to je sjajno.
– Kad smo kod toga, gospođa Gutuso je poručila da joj vratiš Gardelovu antologiju
inače će ti razbiti saksiju o glavu – reče Talita.
– Prvo moram Orasiju da pročitam ispovest. Neka pričeka ta matora kurveštija.
– Je lʼ gospođa Gutuso ona vrsta katoplebe 189 što povazdan razgovara sa Gekrepten?
– upita Oliveira.
– Da, ove nedelje su prijateljice. Ali ćeš videti za koji dan, takav ti je naš kraj.
– Posrebren mesečinom 190 – reče Oliveira.
– Mnogo je bolji nego tvoj Sen-Žermen-de-Pre – reče Talita.
– Ma jasno – složi se Oliveira gledajući je. Možda, kad malko začkilji... A i taj njen
izgovor na francuskom, taj način, možda ako pritvori oči. (Apotekarka, šteta.)
Pošto su voleli da se igraju rečima, tih dana izmisliše igru na groblju reči otvarajući
rečnik Hulija Kasaresa 191 na 558. stranici, na primer, da bi se igrali sa la hallula, el hamago,
el halieto, el halowue, el hamez, el harambel, el harbullista, el harca i la harija. 192 Bivali su
unekoliko setni misleći na propuštene prilike zbog argentinske naravi i neumitnog-
proticanja-vremena. Što se tiče apotekarke, Traveler je tvrdio da je reč o plemenskom
običaju prevashodno merovinške nacije, pa on i Oliveira sastaviše i posvetiše Taliti epsku
pesmu u kojoj farmaceutske horde pohode Kataloniju sejući užas, metvicu i čemeriku. A
farmaceutska rulja na gizdavim atima. Pa meditiranje u farmaceutskoj stepi. Oh carice
apotekara, smiluj se Dangubama, Dežmekastim, Drakulovcima i Dumoalergičnim što
dremuckaju.
Dok je Traveler obrađivao direktora da primi Oliveiru u cirkus, predmet tog
zalaganja je pio u svojoj sobi i bezvoljno se upoznavao s poslednjim ostvarenjima
nacionalne književnosti. Dok se time bavio, nastupile su nesnosne vrućine a prodaja
gabardena osetno opala. Otpočeše sastanci u dvorištu don Krespa, Travelerovog prijatelja,
koji je iznajmljivao sobe gospođi Gutuso i drugim damama i gospodi. Pod nežnim okriljem
koje mu je pružala Gekrepten i mazila ga kao dete, Oliveira se rasturao od spavanja a u
trenucima kad je dolazio k sebi, listao je ponekad jednu Krevelovu knjižicu koja se pojavila
na dnu kofera i sve više ličio na ličnosti iz nekog ruskog romana. Iz tog tako metodičnog
lenstvovanja nije moglo da se rodi ništa dobro i on je sa tim donekle računao, nadao se da
će žmureći neke stvari videti jasnije i da će se spavanjem njegov mozak razbistriti. Ono sa
cirkusom je išlo veoma loše, direktor nije hteo ni da čuje za nekog novog službenika. U
ranim večernjim satima pre odlaska na posao, Travelerovi su silazili da popiju mate sa

189 Catoblepas je životinja iz fantastične zoologije.

190
»Barrio... plateado por la luna, / rumores de milonga/ es toda mi fortuna« : odlomak čuvenog tanga
Melodía de arrabal čiju je muziku napisao Gardel.
191
Reč je o Diccionario ideológico de la lengua española, od Julija Casaresa.
192 Šp. pogača, pčelinji vosak, orao stekavac, starinski brod, rezanje pera pticama lovcima, zastori, šeprtlja,

mavarska vojna ekspedicija, prah od mlevenog žita.

don Krespom a nacrtao bi se i Oliveira, pa su slušali stare ploče na uređaju koji je čudom
radio. No, tako i treba slušati stare ploče. Ponekad bi Talita sela ispred Oliveire da prave
igre sa grobljem reči ili da jedno drugo izazivaju pitanjima-terazijama, što je bila još jedna
igra koju si izmislili sa Travelerom i koja ih je grdno zabavljala. Don Krespo je smatrao da
su ludi a gospođa Gutuso da su glupi.
– Nikad ne pričaš o onome – govorio bi ponekad Traveler ne gledajući u Oliveiru.
Bilo je to jače od njega: kad bi se odvažio da ga propituje, morao je da skrene pogled. Isto
tako, ne znajući zašto, nije mogao da spomene ni glavni grad Francuske, govorio je »ono«,
poput majke koja se sva polomi da smisli bezopasna imena za stidne delove malih dečaka,
slatkiša maminih.
– Nije zanimljivo – odgovorio bi Oliveira. – Ako mi ne veruješ, idi pa proveri.
To je bio najbolji način da razbesni Travelera propalog nomada. Umesto da tera mak
na konac, naštimovao bi očajnu gitaru koju je kupio u Kasa Amerika i počinjao sa tangom.
Talita bi pomalo zlovoljno gledala Oliveiru ispod oka. Iako to nije nikada izričito rekao,
Traveler joj beše utuvio u glavu da je Oliveira čudan tip. Mada je to bilo očito, ta
čudnovatost mora da se sastoji u nečemu drugome, da je negde drugde. Nekih večeri je
izgledalo da svi nešto očekuju. Prijatno im je bilo skupa, ali je sve ličilo na početak oluje.
Tih večeri, ako bi otvorili groblje, zapale bi im reči kao što su cisco, cisticerco, icito, cisma,
cistico i cisión. 193 Na kraju bi pošli na spavanje u nekom pritajenom neraspoloženju i cele
bi noći sanjali vesele i prijatne stvari, što mu pre dođe kao neka protivteža.

(-59)

193 Šp.: ugljena prašina, bobice pantličare, pst!, raskol, rez.

41

Već u dva popodne sunce je počelo da pada na Oliveirino lice. Po toj vrućini postajalo
mu je sve teže da ispravlja čekićem eksere na podu (svako zna koliko je opasno ispravljati
ekser čekićem jer se u jednom trenutku gotovo ispravi, ali ako se udari još jedanput, ekser
se iskrene na drugu stranu i žestoko prištine prste koji ga pridržavaju, ima nečeg prilično
perverznog u svemu tome), udarajući ih zaintačeno na podu (ali svako zna koliko),
zaintačeno na podu (ali svako), zaintačeno.
»Više nijedan nije prav«, razmišljao je Oliveira gledajući razbacane eksere po podu.
»A gvožđara je već zatvorena, izbaciće me s noge na nogu ako budem zakucao na vrata da
mi prodaju za tri banke eksera. Treba da ih ispravim, nema mi druge.«
Svaki put kad bi uspeo da donekle ispravi ekser, podigao bi glavu prema otvorenom
prozoru i zviznuo da dozove Travelera. Iz svoje sobe dobro je video deo spavaće sobe i
nešto mu je govorilo da Traveler verovatno leži u spavaćoj sobi, sa Talitom. Travelerovi
su puno spavali preko dana, ne toliko zbog umora od cirkusa koliko zbog načela fjake koje
je Oliveira inače poštovao. Bilo je mučno buditi Travelera u pola tri po podne, ali Oliveira
je već skroz izubijao prste kojima je pridržavao eksere, počinjala je da curi izgnječena krv
te su prsti izgledali zaista odvratno, nalik na nedopečene kobasice. Što ih je više gledao,
osećao je veću potrebu da probudi Travelera. Povrh toga pio mu se mate a nije imao žerbe,
odnosno ostalo je još samo za pola matea, tako da bi bilo zgodno da mu Traveler ili Talita
dobace količinu koja nedostaje i to u fišeku opterećenom s nekoliko eksera kako bi
pogodili prozor. Uz prave eksere i malo žerbe sijesta bi bila podnošljiva.
»Prosto je neverovatno koliko jako mogu da zviždim«, pomisli Oliveira zadivljen
sobom. S donjeg sprata, gde je živeo neki ilegalac sa tri žene i jedna devojka za nabavke,
neko ga je oponašao žalostivim zviždukom, nekom mešavinom zvuka kipuće vode i
krezubog fućkanja. Oliveira je uživao videći kako njegovo zviždanje može da pobuđuje
divljenje i zavist, nije rasipao zvižduke, čuvao ih je za značajne prilike. U časovima
predanog čitanja između jedan i pet izjutra, mada ne svake noći, dolazio je do
zapanjujućeg zaključka da zviždanje nije neka značajna tema u književnosti. Malo autora
nagoni svoje junake da zvižde. Tako reći nijedan. Osuđuju ih na prilično jednoličan
repertoar iskaza (kazati, odgovoriti, pevati, vikati, mrmljati, sricati, izricati, šaputati,
uzviknuti i krasnosloviti), ali nijedan junak ni junakinja nikad nisu krunisali veliki
trenutak svoje epopeje jednim od onih veličanstvenih zvižduka koji lome stakla. Engleski
skvajeri su zviždali, da bi pozvali pse a i neki Dikensovi likovi da bi pozvali kola. Što se tiče
argentinske književnosti, ona je slabo zviždala, a to je velika sramota. Zato je Oliveira, iako
nije pročitao Euhenija Kambaseresa, 194 bio sklon da ga smatra majstorom samo zbog
njegovih naslova, tamo se nalazi reč zvižduk i ponekada je zamišljao nastavak u kome taj
zvižduk iz naslova prodire u vidljivu i nevidljivu Argentinu da je na opšte zaprepašćenje
svojim sjajnim tankim konopcem zaveže kao rolovanu salamu koja nema gotovo ničeg

194Eugenio Cambaceres (1843–1888), argentinski realistički pisac neuvijenih opisa i smelog rečnika;
napisao Sin rumbo i Música Sentimental.
zajedničkog sa akademskim verzijama ambasada ili sadržinom nedeljnih i svarljivih
podlistaka Gainsa Mitre Pasovih, 195a još manje sa promenljivom srećom Boka Juniorsa ili
nekrofilskim kultom baguale 196 i četvrti Boedo. »Pička ti materina« (jednom ekseru), »ne
puštaju me čak ni da mislim na miru, e da ga jebeš.« Inače takva bi mu se razmišljanja
smučila zbog njihove lakoće mada je bio uveren da Argentinu treba ščepati sa strane njene
bruke, iznaći joj crvenilo skriveno čitavim vekom svakojakih uzurpacija kao što lepo
objašnjavaju esejisti, a za to je najbolje bilo da joj se nekako dokaže da ne može da bude
ozbiljno shvaćena kao što uobražava. Ko će biti ta luda koja će se usuditi da dokaže da je
tolika nacionalna veličina čista kičerica? Ko će joj se smejati u lice da vidi kako crveni i
možda, jednom, da se nasmeje kao neko ko nalazi i prepoznaje nekog? Ih, bre, ala si ti
stručnjak da sebi upropastiš dan. Da vidimo da li će se ovaj ekserčić manje opirati nego
ostali, izgleda dosta pitomo.
»E pa baš je zahladnelo«, reče sebi Oliveira koji je verovao u delotvornost
autosugestije. Znoj mu se slivao od kose do očiju, bilo je nemoguće držati ekser iskrivljen
nagore jer bi mu i pri najmanjem udarcu čekić skliznuo kroz prste natopljene (hladnoćom)
pa bi ga ekser opet uštinuo i prsti bi mu pomodreli (od hladnoće). Kao vrhunac, sunce je
već naveliko peklo po celoj sobi (to je mesec nad stepama prekrivenim snegom, a on zviždi
da potera konje koji vuku njegovu opremu), u tri nijedan kutak neće ostati bez snega,
polako će se smrzavati dok ga ne savlada ona pospanost koja je tako dobro opisana pa i
izazvana u slovenskim pripovestima, a njegovo telo će ostati zatrpano ubilačkom belinom
bledih cvetova prostranstva. Ovo je dobro – bledi cvetovi prostranstva. U tom trenutku
tresnu čekićem posred palca. Obuze ga tako jaka hladnoća da je morao da se valja po podu
boreći se protiv kočenja i smrzavanja. Kad je najzad uspeo da sedne, tresući rukom na sve
strane, bio je mokar od glave do pete, svakako od istopljenog snega ili od sitne kiše koja
sipi naizmenično sa bledim cvetovima prostranstva i osvežava vukovima krzno.
Traveler je upravo vezivao donji deo pidžame. S prozora je imao odličan pogled na
Oliveirinu borbu sa snegom i stepom. Umalo se ne okrenu i ispriča Taliti da se Oliveira
valja po podu i trese ruku, ali shvati da je situacija složena i da je bolje da bude strog i
nepristrasni svedok.
– Bilo je i vreme, jebi ga – reče Oliveira. – Pola sata ti zviždim a ti ništa. Vidi kako mi
je ruka otekla.
– Neće biti da je to od prodaje gabardena – dobaci Traveler.
– Od ispravljanja eksera. Treba mi nekoliko eksera i malo žerbe.
– To je bar prosto – reče Traveler. – Pričekaj.
– Napravi mali paket i dobaci mi ga.
– U redu – reče Traveler. – Ali kad bolje razmislim, biće naporno da se dovučem do
kuhinje.
– Zašto? – upita Oliveira. – Nije ti ipak tako daleko.
– Nije, ali ima puno rublja na mnoštvu konopaca i kojekakvih bezvezarija.
– Provuci se ispod – predloži Oliveira. – A možeš i da ih presečeš. Mogu ti reći da
udar mokre košulje o pod sjajno zvuči. Ako hoćeš, mogu da ti bacim perorez. Kladim se da
ću ga zabosti u ram od prozora. Kao klinja mogao sam da pogodim perorezom bilo šta na
deset metara udaljenosti.

195Gaínza/ Mitre/ Paz: osnivači uglednog dnevnog lista Argentine La Prensa.

Baguala je argentinska setna pesma; jedna od najlepših baguala je La nochera: »A sada kada te nema/
196

pesmom te u noć vodim/ i kosa tvoja miriše' na kišu koja tek pada«.
 – Kod tebe ne valja – reče Traveler – što svaki problem vraćaš u detinjstvo.
Dozlogrdilo mi je da ti govorim da treba da čitaš malo i Junga. Pogledaj kako bi se sve rešio
tim perorezom, još će neko pomisliti da je to nekakvo međuplanetarno oružje. Ne može
čovek ništa da ti kaže, ti već vadiš perorez. Kakve veze on ima s malo žerbe i nekoliko
eksera.
– Nisi pratio izlaganje – reče uvređeno Oliveira. – Prvo sam spomenuo natečenu ruku
a potom sam prešao na eksere. Onda si mi ti protivstavio nekakve konopce zbog kojih
navodno ne možeš da odeš u kuhinju, pa je blizu pameti da me konopci navedu na
razmišljanje o perorezu. A ti bi morao da čitaš Edgara Alana Poa, burazeru. Uprkos
konopcima, ti slabo povezuješ stvari, brajko, ne kopčaš, eto šta je s tobom.
Traveler se nalakti na prozor i pogleda ulicu. I ono malo hladovine se pripilo uz sam
pločnik, a već kod prvog sprata je počinjala sunčeva materija, žuta pomama koja se
neobuzdano širila na sve strane i doslovce spljoštila Oliveirino lice.
– Po podne te sunce dobro zeznulo – reče Traveler.
– Nije to sunce. Možeš i sam da primiš da je to mesec i da je užasno hladno. Ruka mi
je pomodrela od smrzavanja. Sad će nastupiti gangrena, a za koju nedelju ćeš mi doneti i
gladiole na bulevar opruženih.
– Mesec? – reče Traveler gledajući gore. – Mislim da ću pre morati da ti donosim
mokre peškire u dilkarnicu kod Viejtesa, the booby hatch.
– Tamo se najviše traže cigare – reče Oliveira. – Pun si nepreciznosti, Manu.
– Sto puta sam ti rekao da me ne zoveš Manu.
– Talita te zove Manu – reče Oliveira i zatrese šaku kao da hoće da je otkine od ruke.
– Razlika između tebe i Talite – reče Traveler – više je nego očigledna. Ne vidim zašto
moraš da prisvajaš njen rečnik. Gade mi se rakovi isposnici, lišaji i ostali paraziti, simbioze
bilo kog oblika.
– Srce mi se doslovce cepa od tolike pažnje – reče Oliveira.
– Hvala. Stali smo kod žerbe i eksera. Šta će ti ekseri.
– Ne znam još – odgovori Oliveira zbunjeno. – U stvari, uzeo sam kutiju sa ekserima
i otkrio da su svi krivi. Počeo sam da ih ispravljam, a na ovoj hladnoći, eto pogledaj... Čini
mi se da ću već znati za šta su mi potrebni čim ih budem ispravio.
– Zanimljivo – reče Traveler gledajući ga netremice. – Ponekad ti se dešavaju čudne
stvari. Prvo ekseri pa onda njihova svrha. Biće to pouka za mnoge, burazeru.
– Ti si me uvek shvatao – reče Oliveira. – A žerba, kao što i sam već pogađaš, treba
mi za gorki mate.
– U redu – reče Traveler. – Sačekaj. Ako se zadržim, možeš da zviždiš, Talitu zabavlja
tvoj zvižduk.
Tresući rukom Oliveira ode do kupatila i vodom zapljusnu lice i kosu. Nastavio je da
se prska dok nije potpuno ukvasio majicu, a onda se vrati do prozora da proveri teoriju
prema kojoj mokro platno na suncu izaziva žestoki osećaj hladnoće. »Kad samo
pomislim«, promrmlja Oliveira, »daću umreti a da neću na prvoj stranici novina pročitati
vest nad vestima: SRUŠIO SE TORANJ U PIZI! Kad bolje razmislim, to je vrlo tužno.«
Poče da smišlja naslove, što mu je uvek pomagalo da utuče vreme. MRSI JOJ SE
PLETIVO I ČINI SE DA JE ZADAVLJENA U ZAPADNOM LANUSU. Odbrojao je do dvesta ali
nije uspeo da smisli neki iole prihvatljiviji naslov.
 – Moraću da se odselim – promrmlja Oliveira. – Ova soba je ogromno mala. U stvari,
moraću da se pridružim Manuovom cirkusu i da pređem kod njih. Šta je s tom žerbom!
Niko ne odgovori.
– Žerbu – ponovi blago Oliveira. – Žerbu, molim. Nemoj to da mi radiš, Manu. Pomisli
kako bismo mogli lepo da ćaskamo preko prozora, nas dvojica i Talita, a možda bi se
pridružila gospođa Gutuso ili devojka što raznosi porudžbine pa bismo se igrali groblja i
drugih igara.
»Na kraju krajeva«, reče u sebi Oliveira, »mogu i sam da se igram groblja.«
Ode da potraži rečnik Španske kraljevske akademije na čijim je koricama reč
»kraljevske« bila krvoločno uništena žiletom, otvori ga nasumce i pripremi za Manua
sledeću igru na groblju.
»Siti klijenta i njegovih kleonazama, izvadiše mu klibanum i klipeus i nateraše da ga
proguta jednu kliku. Zatim mu napraviše klinički klistir u kloaki mada je ova klokotala
usled klivoznog uspona vode krcate klinopodija, pri čemu je kovitlala klisove poput
kakvog klerikalnog klora.«
– Jebo te – reče Oliveira zadivljeno. Pomisli da bi i jebo te moglo da posluži kao
polazište, ali je razočarano ustanovio da te reči nema u groblju; s druge strane, za sranje
je, na primer, mogla da se vezuje srašljika srasla sa sraslouhim netopirima sramotljivo
sračunav na izgled sramaka.
»Prava nekropola«, pomisli. »Nije mi jasno kako se korice ove kupusare još nisu
raspale.«
Hteo je da zapiše još jednu igru, ali mu nije polazilo za rukom. Reši da pokuša sa
tipičnim dijalozima i potraži svesku gde ih je redovno beležio po izlasku iz podzemne
železnice, bifea i krčmi. Bio je gotovo pri kraju tipičnog dijaloga Španaca i trebalo je samo
da ga još malčice doradi s tim što je prethodno polio majicu vodom iz bokala.

TIPIČNI DIJALOG ŠPANACA

Lopes. – Svojevremeno sam proveo godinu dana u Madridu. Bilo je to, sad ću vam
reći, godine 1925, i...
Peres. – U Madridu, rekoste? A ja sam baš juče govorio doktoru Garsiji...
Lopes. – Jeste, od 1925. do 1926., predavao sam književnost na Univerzitetu.
Peres. – Rekao sam mu: »Čoveče, svako ko je živeo u Madridu zna šta je to.«
Lopes. – Katedra je inače otvorena baš za mene da bih mogao da držim svoja
predavanja iz književnosti.
Peres. – Svakako, naravno. I tako sam baš juče rekao doktoru Garsiji, koji mi je jako
dobar prijatelj...
Lopes. – Ali, kad čovek provede tamo više od godinu dana, tačno zna da studije nisu
na odgovarajućoj visini.
Peres. – Znate, to je sin Paka Garsije, nekadašnjeg ministra privrede koji se bavio i
uzgojem bikova.
Lopes. – Bruka, prava bruka, verujte.
Peres. – Kako da ne, ma naravno. A taj doktor Garsija...
Oliveiru je već davio ovaj davežni dijalog pa zatvori svesku. »Šiva,« pomisli
najednom. »Oh kosmički igraču, kako li bi blistao, kao beskrajna bronza, pod ovim suncem.
Zašto mislim na Šivu? Buenos Aires. Živi se. Na redak način. Na kraju bismo imali čitavu
enciklopediju. Šta si radio letos, slavuju! Još gore bi bilo pet godina proučavati ponašanje
insekata ravnokrilaca. Obrati pažnju na ovaj neverovatni spisak, dečko, obrati malo
pažnju...
Bio je to požuteli listić hartije isečen iz nekog dokumenta neodređenog
međunarodnog karaktera. Neka UNESKO-ova publikacija ili tako nešto, sa imenima
učesnika nekakvog burmanskog saveta. Oliveira se udubi u spisak i ne odole iskušenju da
uzme olovku i sastavi sledeću hitanhaforu 197
U Nu,
U Tin,
Mya Bu,
Thado Thiri Thudama U e Maung,
Sithu U Cho,
Wanna Kyaw Htin U Khin Zaw,
Wanna Kyaw Htin U Thein Han,
Wanna Kyaw Htin U Myo Min,
Thiri Pyanchi U Thant,
Thado Maha Thray Sithu U Chan Htoon.
»Ona tri Wanna Kyaw Htin su pomalo jednolična«, reče u sebi gledajući stihove.
»Možda znači nešto kao Njegovo Pre-časno Prevashodstvo. Ali ovo Thiri Pyanchi U Thant
krasno zvuči. Nego, kako li se izgovara Htoon?«
– Zdravo – doviknu Traveler.
– Zdravo – uzvrati Oliveira. – Baš je hladno, je lʼ da?
– Izvini ako si me čekao. Znaš kako je sa ekserima...
– Naravno – reče Oliveira. – Ekser je ekser, naročito ako je prav. Jesi li ih spakovao?
– Nisam – odgovori Traveler češući se po bradavici. – Kakav dan, burazeru, pa to je
kao u grotlu.
– Koješta – reče Oliveira pipajući potpunu suvu majicu. – Ti si kao daždevnjak, živiš
u svetu totalne piromanije. Jesi li nabavio žerbu?
– Nisam – reče Traveler. – Potpuno sam zaboravio na nju. Doneo sam ti samo eksere.
– Nema veze, idi pa je spakuj i doturi.
Traveler pogleda svoj prozor, zatim ulicu i napokon Oliveirin prozor.
– Biće malo čupavo – reče. – Znaš da ja uvek promašim, čak i sa dva metra. U cirkusu
me stoga zavitlavaju.
– Ma to ti je gotovo kao da mi je dodaš iz ruke u ruku – reče Oliveira.
– Tako ti misliš, a posle ekseri tresnu nekom dole na tintaru pa nastane tarapana.
– Dobaci mi pošiljku, a posle se igramo na groblju – reče Oliveira.
– Bilo bi bolje da dođeš po nju.
– Jesi li ti pri čistoj pameti? Da silazim tri sprata, da se probijam kroz led i da se
penjem još tri sprata, pa toga nema ni u Čika Tominoj kolibi.
– Ne misliš valjda da ću ja da se upuštam u taj popodnevni alpinizam.

197Jitanjáfora je naziv koji je Meksikanac Alfonso Reyes izmislio 1929. za stihovanke u kojima se reči
ulančavaju prvenstveno iz razloga zvučnosti a nezavisno od smisla. U Argentini hitanhaforom se posebno
bavio pesnik Oliverio Girando.
 – Ni govora – reče čedno Oliveira.
– Ili da odem do ostave po dasku pa da sklepam mostić.
– Ta ti ideja – reče Oliveira – nije tako loša, obaška što možemo da upotrebimo
eksere, ti sa svoje, ja sa svoje strane.
– U redu, pričekaj – reče Traveler i nestade.
Oliveira stade da smišlja neku masnu psovku kojom bi prvom prilikom dotukao
Travelera. Pošto je pogledao u groblje i pljusnuo bokal vode na majicu, stade pored
prozora na najjače sunce. U tom se pojavi Traveler. Teglio je ogromnu dasku koju
postupno izgura kroz prozor. Tek tada Oliveira primeti da i Talita pridržava dasku pa je
pozdravi zviždukom. Talita je na sebi imala zeleni bade-mantil dovoljno pripijen da se
nasluti da je ispod njega gola.
– E jesi davež – reče Traveler frkčući. – U kakvu nas gnjavažu uvaljuješ.
Oliveira ugrabi priliku.
– Umukni, stonogo od deset do dvanaest santimetara dužine sa po par nogu na
svakom od dvadeset i jednog pršljena na koje ti je telo izdeljeno, sa četiri oka, s malenim,
rožnatim i kukastim vilicama u ustima koje prilikom ugriza ispuštaju veoma aktivan otrov
– izvergla u jednom dahu.
– Malene vilice – prokomentarisa Traveler. – Pazi samo kakvim nas porugama
obasipa. Nego, ako budem i dalje izvlačio dasku kroz prozor, jednog trenutka će Talitu i
mene zemljina teža povući do đavola.
– Vidim i sam – reče Oliveira – ali vidiš da je kraj daske predaleko da bih ga ja
dohvatio.
– Ispruži malo malene vilice – reče Traveler.
– Ne mogu toliko da se protegnem, čoveče. Osim toga, dobro znaš da patim od
horrora vacuisa. Ja sam ti prava trska koja misli.
– Jedina trska za koju znam kod tebe jeste ona paragvajska trskovača koju cevčiš –
reče Traveler besno. – Stvarno ne znam šta da radimo, ova daska postaje preteška, znaš
već da je težina relativna stvar. Kad smo je dovukli, bila je laka kao perce, doduše nije bila
izložena suncu kao sada.
– Vrati je u sobu – reče Oliveira uzdišući. – Najbolje će biti ovako: ja imam još jednu
dasku, nije tako duga ali je šira. Provučemo konopac, vežemo čvor i privežemo obe daske
po sredini. Ja ću svoju da zavežem za krevet a ti svoju kako misliš da je najbolje.
– Mislim da će biti bolje da našu uglavimo u fioku komode – reče Talita. – Ti donesi
dasku a mi ćemo svoju srediti.
»Kako su komplikovani«, pomisli Oliveira odlazeći po dasku koja je stajala u
predsoblju između vrata njegove sobe i sobe nekog turskog nadrilekara. Daska je bila od
kedrovine, lepo izglačana, ali sa dve-tri rupe od čvora. Oliveira provuče prst kroz jednu
rupu, osmotri kako se pomalja s druge strane i zapita se da li bi rupe mogle poslužiti da se
kroz njih provuče konopac. Predsoblje je bilo gotovo u mraku (ali to je pre bila razlika
između sunčane sobe i senke) a pred Turčinovim vratima nalazila se stolica sa koje se
razlivala jedna gospođa u crnom. Oliveira je pozdravi iz uspravljene daske koju je sada
držao kao golemi (i neefikasni) štit.
– Dobar dan, gosn – reče gospođa u crnom. – Kakva vrućina.
– Naprotiv, gospođo – dočeka Oliveira. – Pre bih rekao da je užasno hladno.
 – Nemojte vi meni vaše duhovitosti, gosn – reče gospođa. – Više poštovanja prema
bolesnicima.
– Ali vama nije ništa, gospođo.
– Ništa? Kako se samo usuđujete?
»To je ta stvarnost«, pomisli Oliveira držeći dasku i gledajući gospođu u crnom. »To
što svakog trena prihvatam kao stvarnost a što ne može biti, prosto ne može biti.«
– Ne može biti – reče Oliveira.
– Odlazite, bezobrazniče–viknu gospođa. – Trebalo bi da vas je sramota da izlazite u
ovo doba u majici.
– Marke Masljorens, gospođo – reče Oliveira.
– Odvratno – prosikta gospođa.
»Eto šta smatram stvarnošću«, pomisli Oliveira gladeći dasku i oslanjajući se o nju.
»Ovaj izlog koji je uredilo i osvetlilo pedeset ili šezdeset vekova ruku, maštanja,
kompromisa, paktiranja, tajnih sloboda.«
– Ko bi se tome nadao od čoveka kome već i sede niču – govorila je gospođa u crnom.
»Zamišljati da si ti središte«, pomisli Oliveira naslonivši se još udobnije na dasku.
»Ali to je bezmerno blesavo. Isto toliko iluzorno kao kad bi čovek zamišljao da je
sveprisutan. Središta nema, postoji neka vrsta stalnog ulivanja, talasanja materije. Preko
noći ja sam nepokretno telo, a na drugom kraju grada kotur papira se upravo pretvara u
jutarnje novine, u osam i četrdeset ja ću izaći iz kuće, u osam i dvadeset novine su već
stigle do kioska na uglu, u osam i četrdeset pet moja ruka i novine će se spojiti i počeće
zajedno da se pokreću kroz vazduh, na metar od poda, na putu prema tramvaju...«
– A gosn Bunče nikako da završi s onim drugim bolesnikom – reče gospođa u crnom.
Oliveira podiže dasku i unese je u sobu. Traveler mu je davao znake da požuri a ovaj
mu, da ga umiri, odgovori sa dva prodorna zvižduka. Konopac je bio na ormanu pa je
trebalo primaći stolicu i popeti se.
– Hoće li to biti danas? – upita Traveler.
– Evo, evo samo što nije – reče Oliveira pomaljajući se kroz prozor. – Jesi li dobro
pričvrstio svoju dasku?
– Uglavili smo je u fioku komode a Talita je stavila odozgo još i Enciklopediju
Autodidactiku Quillet.
– Nije loše – reče Oliveira. – Ja ću na svoju da stavim godišnji izveštaj Statens
Psykologisk –Pedagogiska Institut koji šalju Gekrepten iz nepoznatih razloga.
– Samo ne znam kako ćemo ih spojiti – reče Traveler i poče da pomera komodu
gurajući polako dasku kroz prozor.
– Ličite mi na asirske vojskovođe sa gvozdenim ovnovima koji se spremaju da
poruše utvrđenje – reče Talita koja nije uzalud bila vlasnica enciklopedije. – Je lʼ ta tvoja
knjiga nemačka?
– Švedska, ćurko jedna – reče Oliveira. – Govori o stvarima kao što su
Mentalhygieniska synpunkter i försko-leundervisning. To su sjajne reči, dostojne onog
momka Snorija Sturlusona, 198 toliko pominjanog u argentinskoj književnosti. Pravi
pravcati bronzani oklop za grudi sa talismanskim likom sokola.

198 Snorri Sturlusson ( 1179), islandski pesnik i ratnik, autor Sage ö Norveškim kraljevima.
 – Los raudos torbellinos de Noruega 199 – reče Traveler.
– Jesi li ti zaista neki učeni dasa ili tek slučajno potrefiš? – upita Oliveira donekle
iznenađen.
– Nije da mi cirkus ne oduzima dosta vremena – reče Traveler – ali se uvek nađu
trenuci da čovek sebi prikači zvezdu na čelu. Ova rečenica sa zvezdom mi naleti kad god
pričam o cirkusu, to je puka deformacija. Odakle li mi samo pade na pamet? Imaš li ti neku
predstavu, Talita?
– Nemam – odvrati Talita proveravajući čvrstinu daske. – Verovatno iz nekog
portorikanskog romana.
– Najviše mi smeta što u suštini znam gde sam to pročitao.
– Kod nekog klasika? – natuknu Oliveira.
– Ne sećam se više o čemu je knjiga govorila – reče Traveler – ali je bila nezaboravna.
– Vidi se – reče Oliveira.
– Naša daska je nameštena – saopšti Talita. – Ne znam samo kako ćemo je privezati
za tvoju.
Oliveira najzad odmrsi konopac, preseče ga nadvoje pa jednom polovinom priveza
dasku za krevetsku oprugu. Prislonivši kraj daske na ivicu prozora, on pomeri krevet kako
bi daska napravila polugu izvan prozorskog okna spuštajući se malo-pomalo sve do
Travelerove, a noge kreveta se digoše nekih pedeset santimetara. »Ne valja jedino to što
će se i dalje dizati čim neko pokuša da pređe preko mosta«, pomisli Oliveira zabrinuto.
Priđe ormanu i poče da ga gura prema krevetu.
– Nemaš dovoljno oslonca? – upita Talita koja beše sela na prozor pa je gledala
prema Oliveirinoj sobi.
– Valja preuzeti sve mere predostrožnosti – reče Oliveira – kako bi se izbegao
eventualni udes.
Dogura orman do samog kreveta i polako ga obori. Talita se divila Oliveirinoj snazi
koliko i Travelerovoj dovitljivosti i njegovim izumima. »Zaista su to dva gliptodonta«,
razmišljala je razneženo. Prepotopska razdoblja oduvek su joj se činila kao pribežište
mudrosti.
Orman dobi brzinu i naglo se stropošta na krevet od čega zadrhta ceo sprat. Odozdo
se začuše uzvici i Oliveira pomisli da Turčin iz susedne sobe upravo primenjuje neku
žestoku šamansku kompresu. Namesti do kraja orman i uzjaha dasku, naravno, sa
unutrašnje strane prozora.
– Sad može da izdrži bilo koju težinu – objavi. – Neće biti tragedije, na veliko
razočarenje cura odozdo koje nas toliko vole. Za njih sve ovo nema smisla dok neko ne
razbije glavu na ulici. Takav je život, što no kažu.
– Zar nećeš da zavežeš daske tvojim konopcem? – upita Traveler.
– Slušaj – reče Oliveira. – Ti dobro znaš da je mene strah od visine omeo da se
uspenjem na društvenoj lestvici. Na sam pomen Everesta imam utisak kao da me neko
krnuo u muda. Prezirem mnoge ljude, ali nikoga kao onog šerpu Ten-singa, veruj mi.
– Što znači da ćemo mi morati da zavežemo daske – reče Traveler.
– Otprilike – odvrati Oliveira paleći cigaretu.

199 Šp.: »Siloviti vihori Norveške«.

 – Vidiš li ti ovo – reče Traveler Taliti. – On uobražava da ćeš ti dopuzati do sredine
mosta da bi zavezala konopac.
– Ko? Ja? – reče Talita.
– Pa, čula si ga.
– Oliveira nije rekao da ja moram da puzim do sredine mosta.
– Nije rekao, ali tako ispada. Osim toga, elegantnije je da mu ti dodaš žerbu.
– Neću umeti da zavežem konopac – reče Talita. – Oliveira i ti znate da pravite
čvorove, meni se odmah razvežu. Ne uspevam u stvari ni da ih zavežem.
– Mi ćemo ti davati uputstva – smilova se Traveler.
Talita zategnu bade-mantil i skide konac koji joj je visio sa jednog prsta. Imala je
potrebu da uzdahne, ali je znala da Traveler ne trpi uzdahe.
– Ti stvarno želiš da ja budem ta koja će Oliveiri odneti žerbu? – upita tihim glasom.
– Šta se to vas dvoje tamo domunđavate? – doviknu Oliveira i promoli se do pasa
kroz prozor držeći se obema rukama za svoju dasku. Devojka što raznosi porudžbine beše
iznela stolicu na pločnik i gledala je. Oliveira joj mahnu rukom. »Dvostruki prelom
vremena i prostora«, pomisli. »Ova jadnica je ubeđena da smo ćaknuti pa se spremila za
strmoglavo vraćanje u prirodno stanje. Ako neko bude pao, krv će je poprskati, to je
sigurno. A ona ne zna da će je krv poprskati, ne zna da ju je pre deset minuta u ostavi
obuzela kriza tedium vitae, samo zato da iznese stolicu do pločnika. Ne zna da je čaša vode
koju je popila u dva i dvadeset bila mlaka i bljutava da bi joj želudac, inače središte
popodnevnog raspoloženja, pripremio napad tedium vitae koji su tri tablete
magnezijumovog mleka Filips mogle sasvim lepo da savladaju. Doduše, ovo poslednje nije
morala da zna jer se neke stvari koje suzbijaju bol ili ga leče, mogu saznati samo iz jedne
zvezdane ravni, da upotrebim tu ispraznu reč.«
– Ništa se ne domunđavamo – govorio je Traveler. – Spremi konopac.
– Evo ga, odličan konopac. Hajd’ sad, Talita, ja ću ti ga odavde dodati.
Talita uzjaha dasku i pomeri se nekih pet santimetara napred oslanjajući se na ruke
i izdižući stražnjicu.
– Ovaj bade-mantil mi donekle smeta – reče. – Bolje bi bilo da sam navukla neke tvoje
pantalone ili tako nešto.
– Nema potrebe – reče Traveler. – Zamisli da padneš i upropastiš mi odeću.
– Polako, nemoj da žuriš – reče Oliveira. – Još malčice i moći ću da ti dobacim
konopac.
– Kako je široka ova ulica–uzviknu Talita gledajući na dole. – Mnogo je šira nego kada
je gledaš kroz prozor.
– Prozori su oči grada – reče Traveler – i neminovno iskrivljuju sve što gledaju. Sada
si na tački velike čistote i možda stvari vidiš kao golub ili konj koji ne zna da ima oči.
– Mani se tih ideja za N.R.F. 200 i čvrsto joj drži dasku – posavetova ga Oliveira.
– Očigledno ne podnosiš da neko drugi kaže nešto što bi ti voleo da si rekao pre
njega. Dasku mogu lepo da držim dok mislim i govorim.
– Verovatno sam blizu sredine – reče Talita.
– Sredine? Pa tek si se odlepila od prozora. Imaš još dva metra, najmanje.

F.: Nouvelle Revue Française, pojam najistančanije francuske književnosti (Proust, Bibliothèque de la
200 N. R.

Pléiade).
 – Nešto manje – dodade Oliveira bodreći je. – Evo sad ću da ti dobacim konopac.
– Čini mi se da se daska savija nadole – reče Talita.
– Ništa se ne savija – reče Traveler koji beše uzjahao dasku ali na onom delu u sobi.
– Tek ako malko podrhtava.
– Osim toga, vrh je prislonjen na moju dasku – primeti Oliveira. – Bilo bi veoma
čudno da obe popuštaju istovremeno.
– Da, ali ja imam pedeset i šest kila – reče Talita. – A kad stignem do sredine, biću
teška najmanje dvesta. Osećam da daska sve više popušta.
– Da popušta – reče Traveler – meni bi noge već bile u vazduhu, a evo se sasvim
odupirem o pod. Jedino se može dogoditi da se daske slome, ali to bi bilo zaista neobično.
– Vlakno je veoma izdržljivo po dužini – složi se Oliveira. – To ti je onaj čuveni primer
sa snopom pruća i tome slično. Nadam se da si ponela žerbu i eksere.
– U džepu su mi – reče Talita. Baci mi već jednom taj konopac. Počinjem da se
nerviram, veruj mi.
– To je usled hladnoće – reče Oliveira vitlajući konopcem kao gaučo lasom. – Pazi
samo da ne izgubiš ravnotežu. Bolje da ti nabacim omču, ćemo tako biti sigurni da ćeš
uhvatiti konopac.
»Čudno«, pomisli dok je gledao kako konopac leti preko njene glave. »Sve se
savršeno lančano niže samo ako je ne-kome stvarno stalo. Jedino je analiza lažna u celoj
stvari.«
– Evo, već stižeš – najavi Traveler. – Namesti se tako da možeš dobro da povežeš obe
daske jer su malo razmaknute.
– Pogledaj samo kako sam je tačno pogodio lasom – reče Oliveira. – Eto ti, Manu,
nećeš moći da porekneš da bih mogao da radim sa vama u cirkusu.
– Ogrebao si mi lice – požali se Talita. – Konopac je pun nekih bodlji.
– Nataknem teksaški šešir, izlazim na scenu, zviždućem i obmotavam lasom sve
gledaoce – predloži zaneseno Oliveira. – Tribine me dočekuju ovacijama, postižem uspeh
retko viđen u istoriji cirkusa.
– Hvata te sunčanica – reče Traveler paleći cigaretu. – Već sam ti rekao da me ne
zoveš Manu.
– Nemam snage – reče Talita. Konopac je hrapav, teško se zateže.
– Ambivalentnost konopca – reče Oliveira. Njegovu osnovnu funkciju sabotira
tajanstvena sklonost ka neutralizaciji. Čini mi se da se to naziva entropijom.
– Dosta je dobro zategnut – reče Talita. – Da li da ga zavežem još jednom? Ionako
jedno parče visi.
– Svakako, dobro zaveži – reče Traveler. – Ne podnosim stvari koje pretiču ili vise,
to je prosto dijabolično.
– Pravi perfekcionista. – reče Oliveira. – Sada pređi na moju dasku da isprobamo
most.
– Plašim se – reče Talita. Tvoja daska ne izgleda čvrsta kao naša.
– Molim? – primeti Oliveira uvređeno. – Zar ti ne primećuješ da je daska od čiste
kedrovine? Nećeš je valjda porediti tim kršom od jelovine. Slobodno ti pređi ovamo, ne
brini.
– Šta ti kažeš, Manu – upita Talita i okrenu se.
 Traveler, koji se spremao da odgovori, gledao je tačku gde su se dodirivale dve daske
i loše zategnuti konopac. Dok je sedeo na dasci kao da jaše, osećao je da mu ona prijatno i
neprijatno podrhtava među nogama. Taliti je sada bilo dovoljno da se osloni na ruke, da
uhvati mali zalet i da uđe u zonu Oliveirine daske. Most će svakako izdržati, solidna stvar.
– Stani, sačekaj časak – reče Traveler kao da okleva. – Je lʼ ne možeš da mu dodaš
paketić odatle gde stojiš?
– Jasno da ne može – reče Oliveira iznenađeno. – Šta ti pada na pamet? Hoćeš da sve
upropastiš.
– Baš da mu dodam, e to ne mogu – priznade Talita. – Ali mogu da mu ga dobacim,
odavde je to nešto najjednostavnije na svetu.
– Da mi dobaci – obrecnu Oliveira ozlojeđeno. – Tolika gužva da bi posle svega
govorili da mi dobace paketić.
– Ako ispružiš ruku, bićeš na manje od četrdeset santimetara od paketića – reče
Traveler. – Nema potrebe da Talita prelazi tamo. Neka ti dobaci paketić i kvit.
– Promašiće, kao sve žene – reče Oliveira. – Pa će se žerba prosuti po pločniku, a o
ekserima da i ne govorim.
– Možeš biti spokojan – reče Talita žurno vadeći paketić – Makar ti i ne pao u ruku,
ipak će ući kroz prozor.
– Jeste, pa da prsne na podu, a pod je prljav, pa ja da pijem odvratni mate pun prašine
i dlaka – uzjoguni se Oliveira.
– Nemoj da ga slušaš–reče Traveler. – Samo mu ti baci paketić i vrati se.
Talita se okrenu i pogleda ga pitajući se da li govori ozbiljno. Traveler ju je gledao na
njoj dobro poznat način i Talita oseti kao da joj neka nežnost struji leđima. Čvrsto stisnu
paketić i odmeri rastojanje.
Oliveira beše spustio ruke i izgledalo je kao da ne haje šta će Talita da učini. Preko
Talite je netremice posmatrao Travelera koji je netremice posmatrao njega. »Ova dvojica
su postavili između sebe još jedan most«, pomisli Talita. »Da tresnem na ulicu, ni primetili
ne bi.« »Pogledala je pločnik i ugledala raznosačicu koja ih je gledala zabezeknuto; dva
ugla dalje nazirala se ženska prilika, po svemu sudeći, dolazila je Gekrepten. Talita sačeka,
a paketić odloži na most.
– Tako ti to uvek biva – reče Oliveira. – Tako je i moralo da bude, tebe niko ne može
da promeni. Stižeš do same ivice stvari i taman se čovek ponada da ćeš ih najzad shvatiti,
ali ne, ne vredi, brate, ti onda počinješ da ih okrećeš, da im čitaš etikete. Ostaješ kod
prospekta, stari moj.
– Pa šta? – reče Traveler. – Zašto bih morao da igram tvoju igru, bratac?
– Igre se igraju same od sebe, a ti si taj koji podmeće štapić i zaustavlja točak.
– Točak koji si ti izmislio, kad smo već kod toga.
– Nisam siguran – reče Oliveira. – Ja sam samo podstakao okolnosti, kako kažu znalci.
A igra je morala da bude čista.
– Tako jadikuju oni koji izgube, lepi moj.
– Nije teško izgubiti kada ti drugi namesti igru.
– Ala se ti provaljuješ od pameti – reče Traveler. – Plemenita gaučovska osećajnost.
Talita je znala da na neki način pričaju o njoj, gledala je i dalje zabezeknutu
raznosačicu koja je nepomično sedela i blenula otvorenih usta. »Sve bih dala samo da ih
ne slušam kako palamude«, pomisli Talita. »O čemu god da pričaju, okreni-obrni, uvek o
meni razglabaju, ali ni to nije, mada skoro uvek jeste.« Pade joj na um da bi bilo veselo kad
bi joj ispao paketić i tresnuo na otvorena raznosačicina usta. No njoj nije bilo do smeha,
osećala je onaj drugi most iznad sebe, reči koje idu pa se vraćaju, osmehe i topla ćutanja.
»Ovo je kao neko suđenje«, pomisli Talita. »Kao obred.«
Prepoznala je Gekrepten koja je stizala na drugi ugao i počinjala da gleda na gore.
»Ko ti sudi?«, upravo beše rekao Oliveira. Ali nisu sudili Traveleru nego su sudili njoj.
Nekakav osećaj, nešto lepljivo kao sunce na potiljku i na nogama. Dobiće napad sunčanice
i možda će to biti presuda. »Mislim da nisi najpozvaniji da mi sudiš«, rekao je Manu. Ali
sudili su njoj a ne njemu. A preko nje – ko zna čemu, dok je za to vreme glupava Gekrepten
mahala levom rukom i davala joj znakove kao da ona, na primer, samo što nije dobila
napad sunčanice i pala na ulicu, neopozivo osuđena.
– Zašto, se tako klatiš? – upita Traveler oberučke pridržavajući svoju dasku. – Nemoj
toliko da drmaš, još ćemo svi otići do đavola.
– Ja i ne mrdam – pokunjeno reče Talita. – Jedino bih želela da mu bacim paketić i da
se vratim u kuću.
– Sunce ti svom žestinom bije u glavu, jadnice – primeti Traveler. – Stvarno je sve
ovo zverski.
– Ti si kriv – povika besno Oliveira. – Niko u Argentini ne ume da napravi takva
sranja kao ti.
– Nešto si se okomio na mene – objektivno primeti Traveler. – Požuri, Talita. Frkni
mu paket u lice i neka prestane već jednom da nas davi.
– Sad je malo kasno za to – reče Talita. – Više nisam tako uverena da ću pogoditi
prozor.
– Šta sam ti rekao – promrmlja Oliveira koji je mrmljao vrlo retko, samo onda kad bi
nešto odvalio i ostao živ. – Eno dolazi Gekrepten natovarena paketima. Malo nas je bilo,
samo nam je još ona trebala.
– Baci mu žerbu bilo kako – reče Traveler nestrpljivo. – Ne sekiraj se ako promašiš.
Talita sagnu glavu i kosa joj skliznu niz lice do usta. Morala je stalno da trepće jer joj
se znoj slivao u oči. Osećala je kao da joj je jezik prepun soli i nečega poput varnica,
majušnih zvezda koje vrcaju i sudaraju se sa desnima i nepcima.
– Pričekaj – reče Traveler.
– Je lʼ to meni kažeš? – upita Oliveira.
– Ne. Pričekaj, Talita. Drži se čvrsto, idem da ti donesem šešir.
– Ne silazi s daske – zavapi Talita. – Pašću na ulicu.
– Enciklopedija i komoda čvrsto je drže. Ti ne mrdaj, odmah se vraćam.
Daske se malko saviše nadole i Talita se očajnički uhvati za njih. Oliveira zviznu iz
sve snage, valjda da zadrži Travelera, ali na prozoru više nije bilo nikoga.
– Kakva stoka! – reče Oliveira. – Ne mrdaj, ne diši. Pitanje je života ili smrti, veruj mi.
– Vidim i sama – jedva izusti Talita. – Oduvek je tako bilo.
– A da zlo bude veće, Gekrepten se upravo penje stepeništem. Ona će do kraja da
nam zasere stvar, kuku majko ne miči se.
– Ne mičem se – reče Talita. – Ali izgleda kao da...
– Da, ali sasvim malo – reče Oliveira. – Nemoj da mrdaš, to ti jedino preostaje.
 »Već su mi presudili«, pomisli Talita. »Sada preostaje još samo da padnem, a oni će
nastaviti sa cirkusom, sa životom.«
– Zašto plačeš? – upita Oliveira radoznalo.
– Ne plačem – reče Talita. Obliva me znoj.
– Znaš šta – reče Oliveira jetko – možda ja jesam veliki klipan, ali mi se još nije desilo
da pobrkam suze i znoj. To su dve potpuno različite stvari.
– Ne plačem – reče Talita. – Skoro nikada ne plačem, kunem ti se. Plaču takve kao
Gekrepten, koja se upravo penje stepeništem natovarena paketima. A ja sam kao labud,
on peva dok umire – reče Talita. – Tako stoji na jednoj Gardelovoj ploči.
Oliveira zapali cigaretu. Daske behu povratile ravnotežu. Sa olakšanjem on udahnu
dim.
– Slušaj, dok se onaj blentavi Manu ne vrati sa šeširom, možemo da se igramo
pitalica-klackalica.
– Važi – reče Talita. – Baš sam juče spremila nekoliko, tek da znaš.
– Sjajno. Ja ću da počnem, a svako će da postavi po jednu pitalicu-klackalicu. Dakle,
radnja koja se sastoji u tome da se čvrsto telo obloži slojem metala rastvorenog u tečnosti
pomoću električne struje – zar to nije starinska lađa sa latinskim jedrima i sto tona
nosivosti?
– Jeste – reče Talita i zabaci kosu. – Ići tamo-amo, tumarati, odvratiti udarac oružja,
zamirisati mošusom, prikupljati desetak na prvo voće – zar to ne odgovara bilo kojem
biljnom soku namenjenom ishrani, kao što su vino, ulje itd?
– Odlično – velikodušno se složi Oliveira. – Biljni sokovi kao vino, ulje... Nikad mi nije
palo na pamet da razmišljam o vinu kao o biljnom soku. Pa to je sjajno. Ali slušaj sad ovo:
zazeleniti, ozeleniti njivu, zamrsiti vunu, kosu, zavaditi se ili potući, vodu zagaditi
lepušinom ili nečim sličnim da bi se ribe omamile i pecale – zar to nije rasplet dramatične
pesme, naročito ako je bolna?
– O, kako je to lepo – reče Talita poneseno. – Prelepo, Orasio. Ti zaista umeš da
iscediš sve sokove iz »groblja«.
– Biljne sokove – ponovi Oliveira.
Otvoriše se vrata sobe i Gekrepten uđe sva zadihana. Gekrepten je imala ofarbanu
plavu kosu, govorila je s lakoćom i nimalo se nije čudila zbog ormana bačenog preko
kreveta i čoveka koji jaše na dasci.
– Kakva vrućinčina – reče i baci pakete na stolicu. – Pasje vreme za kupovinu, na
časnu reč. Šta radiš tamo, Talita? Ne razumem zašto uvek izlazim posle ručka.
– U redu, u redu – reče Oliveira i ne gledajući je. – Sada je red na tebe, Talita.
– Ne sećam se više nijedne.
– Razmisli malo, nije mogućno da se ne sećaš.
– Jeste, sad sam se setila – reče Gekrepten. – I to zbog zubara. Uvek mi u
najnezgodnije vreme zakazuje plombiranje zuba. Jesam li ti rekla da danas treba da idem
kod zubara?
– Sad sam se setila jedne – reče Talita.
– A zamisli šta mi se desilo – nastavi Gekrepten. – Stignem ja kod zubara, onog u ulici
Varnes. Pozvonim na vrata ordinacije i izlazi spremačica. »Dobar dan«, rekoh, a ona meni:
»Dobar dan. Izvolite, uđite.« Ja uđem i ona me uvede u čekaonicu.
 – Evo ovako – reče Talita. Onaj ko ima natovarena kolica ili red privezanih čabrica
koje se voze poput splava prema mestu gde raste rogozina, bakalnica najneophodnijih
namirnica, otvorena da bi se određeni potrošači u njoj snabdevali jeftinije nego u drugim
prodavnicama, i sve što pripada ili što se odnosi na eklogu – zar to nije kao primena
galvanskog dejstva na živoj ili mrtvoj životinji?
– Krasno – reče Oliveira zadivljeno. – Naprosto prekrasno.
– A onda kaže: »Sedite, molim vas.« Ja sednem i počnem da čekam.
– Imam još jednu – reče Oliveira. – Sačekaj, ne sećam se baš najbolje.
– Bile su tamo dve gospođe i gospodin sa detetom. Vreme kao da je stalo. Reći ću ti
samo da sam pročitala od korice do korice tri broja Idilija. Mališan je plakao, jadnik, a otac
dozlaboga nervozan.... Neću da lažem ali je prošlo više od dva časa, a stigla sam u pola tri.
Najzad je došao red na mene i zubar mi kaže: »Uđite, gospođo«, ja uđem a on ti meni:
»Nadam se da vam nije smetao lek koji sam vam onomad stavio? »Ne, doktore, ma ni
govora. Uostalom, za sve to vreme sam žvakala samo na jednu stranu, rekoh. A on će meni:
»Dobro je, tako i treba. Sednite, gospođo.« Ja sednem a on mi kaže: »Molim vas, otvorite
usta.« Mnogo je ljubazan taj zubar.
– E, setio sam se – reče Oliveira. – Slušaj, Talita. Zašto se osvrćeš?
– Da vidim da li se Manu vraća.
– Ma vraga se vraća. Slušaj dobro: čin i dejstvo prelaska na protivničku stranu, ili
kada u turnirima viteškim dvobojima konjanik potera svoga konja na konja svoga
protivnika – zar to ne liči mnogo na fastigium vrhunac neke krize?
– Neobično je – reče Talita razmišljajući. – Da li se to tako kaže, na španskom?
– Šta da li se tako kaže?
– To, kad konjanik potera svoga konja na protivnikovog konja.
– Na turnirima, da – reče Oliveira. – Tako piše u groblju, uostalom.
– Fastigium – reče Talita – to je veoma lepa reč. Šteta što znači nešto mučno.
– Ih, pa to se dešava i sa mortadelom i sa toliko drugih reci – reče Oliveira. – Time se
još opat Bremon 201 bavio, ali tu leka nema. Reči su kao mi, rađaju se s jednim licem i šta
se tu može. Zamisli Kantovo lice, hajde, šta kažeš. Ili lice Bernardina Rivadavije 202, da
ostanemo na nacionalnoj istoriji.
– Stavio mi je plastičnu plombu – reče Gekrepten.
– Skuvala sam se na ovoj vrućini – reče Talita. – A Manu reče da ide po šešir.
– Što će taj da ga donese – reče Oliveira.
– Pa, ako nemaš ništa protiv, ja bih ti dobacila paketić i vratila se u kuću – reče Talita.
– Oliveira pogleda most, odmeri prozor šireći neodređeno ruke i odmahnu.
– Ko zna da li bi pogodila – reče. – S druge strane, nije mi pravo da stojiš tu na tom
mrazu. Zar ne osećaš kako ti se prave ledenice u kosi i nozdrvama?
– Ne – reče Talita. – Jesu li ledenice nešto kao fastigium?

201 Lʼ
abbé Henri Bremond (1865–1933), francuski istoričar koji je, između ostalog, napisao i ogled La Poésie
pure o pesničkoj funkciji reči.
202 Bernardino Rivadavia (1780–1845), prvi predsednik Argentine(1826.) u burnim vremenima posle

sticanja nezavisnosti od Španije.

 – U neku ruku, jesu. – reče Oliveira. – Te dve stvari su slične po svojim razlikama,
nešto kao Manu i ja, ako bolje razmisliš. Priznaćeš da je nevolja sa Manuom u tome što
previše liči na mene.
– Da – reče Talita. – Ponekad je dosta nezgodno.
– Istopio se puter–reče Gekrepten mažući krišku crnog hleba. – Po ovakvoj
vrućinčini, nije ni čudo.
– Razlika leži baš u tome – reče Oliveira. – Najgora od najgorih razlika. Dva tipa sa
crnom kosom, dva prava veseljaka Buenos Airesa koji drže do sebe i dobrog provoda, a
koji podjednako preziru gotovo iste stvari, pa i ti si tu...
– Oh, ja... – reče Talita.
– Nemaš zašto da bežiš – reče Oliveira. – Činjenica je da se ti na neki način
pridružuješ nama dvojici da bi povećala sličnost, a time i razliku.
– Nemam utisak da se baš obojici priključujem – reče Talita.
– Šta ti znaš o tome? Šta ti uopšte možeš znati? Sediš tamo u sobi, živiš, kuvaš i čitaš
autodidaktičnu enciklopediju, a uveče ideš u cirkus i onda ti se čini da si tamo gde si. Zar
se nisi nikad zagledala u bravu na vratima, u metalnu dugmad, u komadiće stakla?
– Da, ponekad i pogledam – reče Talita.
– Da si se dobro zagledala, videla bi da se svuda, pa i tamo gde najmanje očekuješ,
javljaju odrazi koji oponašaju svaki tvoj pokret. Ja sam vrlo osetljiv na takve gluposti, veruj
mi.
– Dođi, popij mleko, već se uhvatio kajmak – reče Gekrepten. – Zašto uvek pričate o
čudnim stvarima?
– Počinješ da mi pridaješ prevelik značaj – reče Talita.
– Eh, o tome čovek ne odlučuje – reče Oliveira. – Postoji čitav jedan poredak stvari o
kojima čovek ne odlučuje, a uvek su nezgodne iako nisu presudne. To ti kažem jer je to
velika uteha. Ja sam na primer nameravao da pijem mate. Onda je ova stigla i napravila
belu kafu a da to niko od nje nije tražio. Rezultat: ako je ne popijem, na mleku se hvata
kajmak. Nije ništa važno, ali po malo smeta. Razumeš šta hoću da kažem?
– Oh, da – reče Talita gledajući ga u oči. – Stvarno ličiš na Manua. Obojica umete lepo
da pričate o beloj kafi i mateu, a na kraju čoveku postaje jasno da bela kafa i mate, u stvari...
– Tačno – reče Oliveira. – U stvari. Tako možemo da se vratimo onome što počeh da
ti pričam. Razlika između Manua i mene je u tome što smo gotovo isti. U takvom razmeru
razlika se pretvara u neizbežan slom. Jesmo li prijatelji? Da, naravno, ali ništa me ne bi
začudilo da.. Mogu ti reći, a to znaš i sama, da otkad se znamo, mi jedan drugoga samo
povređujemo. On ne voli što sam ja takav kakav sam, čim stanem da ispravljam eksere
vidiš već kakvu frku diže, a usput i tebe uvaljuje. Ali on ne voli što sam ja takav jer u stvari
mnogo toga što mi pada na pamet i mnogo toga što činim, ispada kao da sam ga pretekao.
I pre nego što će on nešto smisliti, to je već napravljeno. Bang, bang, pogleda kroz prozor,
kad ono – ja već ispravljam eksere.
Talita pogleda iza sebe i vide Travelerovu senku. On je slušao skriven između
komode i prozora.
– Nemoj da preteruješ – reče Talita. – Ti se ne bi setio nekih stvari koje Manu ume
da smisli.
– Na primer?
– Mleko ti se hladi – reče cmizdrava Gekrepten. – Hoćeš da ga opet zagrejem, ljubavi?
 – Napravi puding za sutra – posavetova je Oliveira. – Nastavi, Talita.
– Neću – uzdahnu Talita. – Čemu? Toliko mi je toplo, a čini mi se i da mi se vrti u
glavi.
Ona oseti kako most zadrhta kada ga je Traveler ponova uzjahao na ivici prozora.
Traveler leže potrbuške ne prelazeći prozorsko okno i stavi slamnati šešir na dasku. Poče
da ga peruškom gura mic po mic.
– Ako samo malo skrene – reče Traveler – sigurno će pasti na ulicu i lele majko ko će
silaziti po njega.
– Najbolje bi bilo da se vratim u kuću – reče Talita gledajući bojažljivo u Travelera.
– Prvo moraš da predaš žerbu Oliveiri – reče Traveler.
– Više nije važno – reče Oliveira. – Može i da mi dobaci paketić, svejedno.
Talita pogleda čas jednoga čas drugoga i ne pomeri se.
– Tebe je malo teže razumeti – reče Traveler. – Ovoliki trud, a sada ispada da za mate
baš ne mariš.
– Skazaljka je napravila ceo krug, sinko – reče Oliveira. – Ti se krećeš brzinom puža
u kontinuumu vremena i prostora. Pomisli šta se sve desilo otkad si odlučio da odeš po
ovaj izmoždeni slamni šeširić. Ciklus matea se zatvorio a da se nije ni otvorio. U
međuvremenu, ovde je svoju neodoljivu tačku izvela naša uvek odana Gekrepten
naoružana svakojakim kuhinjskim priborom. Sada smo već u sektoru bele kafe i tu spasa
nema.
– Jaki razlozi – reče Traveler.
– Nisu to razlozi, to su savršeno objektivni dokazi. Ti nastojiš da se krećeš u
kontinuumu, kako kažu fizičari, dok sam ja krajnje osetljiv na vrtoglavu diskontinuiranost
postojanja. Evo ovog trenutka nastupa bela kafa, smešta se, ovladava, širi se i ponavlja u
stotinama hiljada domova. Posude za mate su već oprane, sklonjene, ukinute. Vremenska
zona bele kafe pokriva ovaj sektor američkog kontinenta. Pomisli šta to sve pretpostavlja
i povlači za sobom. Savesne majke podučavaju svoj porod o mlečnoj dijetetici, tu su dečji
sastanci za stolom u predsoblju, iznad stola su sve sami osmesi, a ispod njega štipanje i
nogetanje. Reći bela kafa u ovo doba znači promenu, znači prijatno skretanje ka svršetku
dana, prebrojavanja dobrih dela i ugovora o delu, privremeno stanje, nejasan predgovor
onome što će u šest popodne–jezivo vreme ključeva na vratima i trke prema autobusu –
brutalno konkretizovati. U ovo doba praktično niko ne vodi ljubav, to biva pre ili posle. U
ovo doba se misli na tuš (ali tuširaćemo se u pet) i svet počinje da premišlja kuda da se
dene te večeri, da li da ide da gleda Paulinu Singerman ili Toka Tarantolu 203 (ali nismo
sigurni, ima još vremena). A kakve to veze ima s vremenom za mate? Ne govorim ti o
mateu popijenom u nevreme i pretpostavljenom beloj kafi, nego o autentičnom mateu koji
sam želeo u pravo vreme, u trenutku najveće hladnoće. A te stvari, čini mi se, ne razumeš
dovoljno.
– Krojačica je prava hohštaplerka – reče Gekrepten. – Je lʼ tebi krojačica šije haljine,
Talita?
– Ne – odvrati Talita. – Znam sama pomalo da šijem.
– To ti je pametno, mila. Ja ti danas posle zubara otrčim do krojačice iza ugla i pitam
šta je sa suknjom koja je trebalo da bude gotova još pre osam dana. A ona ti meni kaže:
»Jao, gospođo, majka mi bolesna pa nisam stigla što no kažu ni iglu da udenem.« »Ali

203 Paulina Singerman je slavna argentinska dramska umetnica.

gospođo, meni ta suknja treba«, rekoh. A ona meni: »Stvarno mi je žao. Vi ste stalna
mušterija, ali ćete morati da me izvinite.« »Izvinjenje ništa ne pomaže, gospođo« , rekoh,
»bolje bi bilo da na vreme ispunjavate obaveze pa da svi budemo zadovoljni.« Na to će ona
meni: »E, pa kad je tako, što ne potražite drugu krojačicu?« A ja njoj odgovaram: »Nije da
ne bih, ali već sam se dogovorila sa vama pa je bolje da vas sačekam, mada i dalje mislim
da se tako ne radi.«
– Sve ti se to ispodogađalo? – upita Oliveira.
– Nego? – reče Gekrepten. – Zar ne vidiš da baš pričam Taliti?
– To je nešto drugo.
– Nemoj sad i ti opet da počinješ.
– Eto ti – reče Oliveira Traveleru koji ga je namrgođeno posmatrao. – Eto ti kako
stvari stoje. Svako veruje da govori o onome što preživljava sa drugima.
– A nije baš tako, je li – reče Traveler. – Otkrio si veliku mudrost.
– Nije naodmet ponavljati takve stvari.
– Ti ponavljaš sve što predstavlja sankciju protiv nekoga.
– I postavi me Gospod nad vašim gradom – reče Oliveira.
– Kad ne sudiš o meni, onda se ustremljuješ na svoju ženu.
– Da vas budim i držim budne – reče Oliveira.
– Neka vrsta mojsijevskog bezumlja. Neprestano silaziš sa Sinajske gore.
– Volim da stvari budu što jasnije – reče Oliveira. – Kao da je tebi svejedno što usred
razgovora Gekrepten ubacuje skroz otkačenu priču o nekom zubaru i boktepita kakvoj
suknji. Kao da ne haješ za te upadice, koje se mogu oprostiti ako su lepe ili bar nadahnute,
ali koje bivaju odvratne čim se svedu na kidanje jednog poretka ili na torpedovanje neke
strukture. Ej, kako zborim, brajko.
– Orasio je uvek isti – reče Gekrepten. – Ne obraćajte pažnju, Travelere.
– Nesnosno smo meki, Manu. Svakog časa pristajemo da nam stvarnost iscuri između
prstiju kao vodica. Ona je bila tu, gotovo savršena, poput duge koja skače od palca do
malog prsta. Koliko napora da se dobije, koliko treba vremena, koliko zasluga ... Cap, radio
javlja da je general Pisoteli dao izjavu. Kaputt. Sve kaputt. »Najzad nešto ozbiljno«,
pomišlja raznosačica, ili ova ovde, a možda čak i ti. Pa i ja, ne umišljaj da sam ja nepogrešiv.
Otkud ja znam gde je istina? Samo, dopala mi se ta duga kao žapče među prstima. I to
popodne... Znaš, uprkos hladnoći, meni se čini da smo bili počeli nešto stvarno da radimo.
Talita, na primer, dok je izvodila jedinstveni podvig da ne padne na ulicu, pa ti tamo, a i
ja... Čovek je osetljiv na neke stvari, đavo da ga nosi.
– Ne znam jesam li te razumeo – reče Traveler. – Možda ono sa dugom nije ni tako
loše. Ali nešto si tako netrpeljiv? Živi i pusti druge da žive, burazeru.
– Pošto si se dovoljno izigrao, dođi sada i skloni orman s kreveta – reče Gekrepten.
– Je lʼ vidiš? – upita Oliveira.
– Vidim, vidim – reče Traveler, ubeđen.
– Quod erat demostrandum, brajko.
– Quod erat.
– A najgore je to što u stvari nismo ni bili počeli.
– Kako? – reče Talita zabacivši kosu nazad i gledajući da li je Traveler dovoljno
primakao šešir.
 – Ti nemoj da se uzbuđuješ – posavetova je Traveler. – Okreni se polako, ispruži
ruku, tako. Sačekaj, sad ću još malo da gurnem... Jesam li ti rekao? Gotovo.
Talita zgrabi šešir i natuče ga na glavu. Dole su se raznosačici pridružila dva dečaka
i jedna gospođa. Razgovarali su s njom i blenuli u most.
– Sad ću da dobacim paketić Oliveiri i gotova stvar – reče Talita osetivši se
sigurnijom sa šeširom na glavi. – Držite čvrsto te daske, da ne bi bilo...
– Dobacićeš ga? – upita Oliveira. – Garantovano nećeš pogoditi.
– Neka pokuša – reče Traveler. – Ako pošiljka padne na ulicu, možda tresne Gutusovu
po tintari, crkla dabogda ta odvratna buljina.
– Aha, ni tebi se ne sviđa – reče Oliveira. – E, baš mi je drago, jer ni ja ne mogu da je
svarim. A ti, Talita?
– Ja bih više volela da ti dobacim paketić – reče Talita.
– Sad ćeš, sad ćeš, samo mi se čini da previše žuriš.
– Oliveira je u pravu – reče Traveler. – Još ćeš sve da upropastiš, sada na kraju, posle
tolikog truda.
– Ali, vrućina mi je – reče Talita. – Hoću kući, Manu.
– To nije baš tako daleko da bi ovako zavapila. Neko bi još pomislio da mi pišeš iz
Mata Grosa.
– On to kaže zbog žerbe – obavesti Oliveira Gekrepten koja je gledala u orman.
– Hoćeš li još dugo da se igraš? – upita Gekrepten.
– Jok – reče Oliveira.
– Ah – uskliknu Gekrepten. – Hvala milom bogu.
Talita beše izvukla paketić iz džepa bade-mantila i zamahivala njime. Most stade da
škripi a Traveler i Oliveira ga pridržaše svom snagom. Talita stade da zamahu je jednom
rukom dok se drugom držala za most.
– Nemoj da se glupiraš – reče Oliveira. – Laganije, čuješ li? Laganije!
– Evo ide! – povika Talita.
– Laganije, ljosnućeš na ulicu!
– Baš me briga! – povika Talita i hitnu paketić koji ulete kroz prozor i razbi se o
orman.
– Sjajno – reče Traveler gledajući u Talitu kao da želi da je snagom svoga pogleda
zadrži na mostu. – Savršeno, draga. Ne može biti bolje. Ovo je stvarno bilo demostrandum.
Most se polako smirivao. Talita se uhvati obema rukama za dasku i sagnu glavu.
Oliveira je video samo šešir i Talitinu kosu rasutu po ramenima. Podiže oči i pogleda
Travelera.
– Ako se slažeš – reče – i meni se čini da bolje nije moglo.
»Najzad,« pomisli Talita gledajući pločnik. »Sve je bolje nego da visiš između dva
prozora.«
– Možeš sada da biraš – reče Traveler. – Da produžiš napred, što ti je lakše, pa da
uđeš kod Oliveire, ili da ideš unazad, što ti je teže, ali zato bi sebi uštedela stepenište i
prelazak ulice.
– Ma neka dođe ovamo, jadnica – reče Gekrepten. – Lice joj je potpuno u znoju.
– Decu i ludake bog čuva – promrmlja Oliveira.
– Pusti me da se malko odmorim – reče Talita. – Izgleda da mi se vrti u glavi.
 Oliveira se isprući potrbuške preko prozora i pruži joj ruku. Taliti je ostalo da pređe
još svega pola metra i da uhvati njegovu ruku.
– Pravi džentlmen – reče Traveler. – Vidi se da je pročitao bonton profesora Majdane.
Vojvodsko ponašanje, nema šta. Nemoj to da propustiš, Talita.
– To je zbog mraza – reče Oliveira. – Predahni, Talita, pa lagano savladaj preostalu
deonicu. Ne obraćaj pažnju šta on priča, poznato je da sneg izaziva buncanje pre nego što
čovek utone u san iz kojeg se više ne budi.
Ali Talita se beše polako uspravila i podupirući se rukama pomerila svoju stražnjicu
dvadeset santimetara unazad. Još jedno odgurkivanje i još dvadeset santimetara. Držeći
ispruženu ruku, Oliveira je ličio na putnika broda koji polako isplovljava iz luke.
Traveler raširi ruke i podvuče šake u Talitine pazuhe. Ona ustade nepomična a
potom zabaci glavu tako naglo da šešir odleluja na pločnik.
– Kao na koridi – reče Oliveira. – Gutusova će poželeti da ga zdipi.
Talita beše sklopila oči i opustila se u Travelerovom naručju. Pustivši da je on skine
sa daske i uvuče kroz prozor, osetila je Travelerova usta na svom potiljku, njegov topao i
ubrzan dah.
– Vratila si se – prošapta Traveler. – Vratila si se, vratila si se.
– Da – reče Talita i priđe krevetu. – Zašto se ne bih vratila? Bacila sam mu prokleti
paketić i vratila se, bacila sam mu prokleti paketić i vratila se, bacila...
Traveler sede na ivicu kreveta. Mislio je na dugu među prstima i na sve te ludorije
koje Oliveiri padaju na pamet. Talita se skljoka pored njega i poče tiho da plače. »To su
živci«, pomisli Traveler. »Nije joj bilo lako.« Doneće joj veliku čašu limunade, daće joj
aspirin, hladiće joj lice nekim časopisom, nateraće je da malo odspava. Ali prethodno treba
izvući autodidaktičnu enciklopediju, srediti komodu i uneti dasku. »Ova soba je u takvom
neredu«, pomisli ljubeći Talitu. Čim prestane da plače, zamoliće je da mu pomogne da
pospreme sobu. Stade da je miluje; da joj nešto šapuće.
– Najzad, eto – reče Oliveira.
Odmaknu se od prozora i sede na ivicu kreveta koristeći prostor koji orman nije
zauzimao. Gekrepten beše skupila žerbu kašičicom.
– Puna je eksera – reče Gekrepten. – Baš čudno.
– Veoma čudno – reče Oliveira.
– Mislim da ću sići po Talitin šešir. Znaš kakva su deca.
– To ti je pametno – reče Oliveira podižući jedan ekser i okrećući ga među prstima.
Gekrepten siđe na ulicu. Deca već behu dograbila šešir i nešto raspravljala s
raznosačicom i gospođom Gutuso.
– Ovamo taj šešir – reče Gekrepten uz ravnodušni osmeh. – Pripada gospođi preko
puta, mojoj poznanici.
– Poznanica svih nas, dušo moja – reče gospođa Gutuso. – Prirediti ovakav prizor u
ovo doba, a deca sve gledaju.
– Nije učinila ništa loše – reče Gekrepten neuverljivo.
– Jes, sevaju joj gole noge sa one dasketine, kakav mi je to primer za decu. Vi možda
niste zapazili, ali vam mogu reći da joj se odavde sve videlo, ama baš sve, tek toliko da
znate.
– Ima puno dlaka – reče najmanji švrća.
 – Šta sam vam rekla? – reče gospođa Gutuso. – Mališani ne umeju da se pretvaraju,
govore ono što vide. A šta je ona kog đavola tražila na toj dasci, moliću lepo? I to u ovo
doba, kada čestiti ljudi spavaju ili gledaju svoja posla. Da li biste vi uzjahali dasku, gospođo,
ako smem da pitam?
– Ne bih – reče Gekrepten. – Ali Talita radi u cirkusu, oni su artisti.
– Imali su probu? – upita jedan od mališana. – Au kom cirkusu nastupa ta vaša?
– Nije to bila proba – reče Gekrepten. – Nego su hteli da dodaju malo žerbe mome
mužu, pa eto...
Gospođa Gutuso pogleda u raznosačicu, a ona stavi prst na slepoočnicu i zavrte ga.
Gekrepten zgrabi šešir i šmugnu u hodnik. Dečaci se sjatiše i zapevaše na muziku »Lake
konjice«:

Natrčiše ga otpozadi, natrčiše ga otpozadi,

Štap mu u dupište staviše,
Staviše i ne izvadiše,
Čoveku ostaše teški jadi.
(Bis)
(–148)
42

Il mio supplizio
è quando
non mi credo
in armonía
UNGARETTI, I Fiumi

Posao mu se sastojao u tome da sprečava decu da se uvlače pod šatru, da pritekne u

pomoć ako nešto iskrsne sa životinjama, da pomaže oko rasvete, da ispisuje upadljive
oglase i plakate, da se stara o njihovom štampanju, da sređuje stvari sa policijom, da ukaže
direktoru na sve propuste vredne pomena, da pripomogne gospodinu Manuelu Traveleru
u administrativnim poslovima, da (po potrebi) pomogne gospođi Ataliji Donosi Traveler
na blagajni itd.

Oh, srce moje, nemoj ustati da

protiv mene svedočiš
(»Knjiga mrtvih«, ili natpis na skarabeju)204

U međuvremenu, u Evropi je, u trideset i trećoj godini, preminuo Dinu Lipati 205. O
poslu i o Dinuu Lipatiju razgovarali su do ćoška, jer je Talita smatrala da nije naodmet
skupljati opipljive dokaze o nepostojanju boga ili barem o njegovom nepopravljivom
vetropirstvu. Predložila im je da odmah kupe neku Lipatijevu ploču i da uđu kod don
Krespa da je čuju, ali su Traveler i Oliveira želeli da popiju pivo u obližnjem bifeu, da
porazgovaraju o cirkusu sad kad su postali kolege i blistali od sreće. Oliveiri-nije-
promaklo da je Traveler morao-da-se-upinje-iz-petnih-žila da bi ubedio direktora, kao i
da ga je ubedio ponajviše zahvaljujući slučaju. Odlučili su da Oliveira pokloni Gekrepten
dva od tri komada kašmira preostala za prodaju a da od trećeg Talita sebi skroji kostim. U
čast njegovog naimenovanja, Traveler je naručio pivo a Talita ode da spremi ručak. Bio je
ponedeljak, dan odmora. U utorak predstave počinju u sedam i u devet nastupom četiri
medveda, četiri mađioničara tek pristiglog iz Kolomba i, naravno, mačke što računa. U
prvo vreme, dok se ne uhoda, Oliveirin posao biće čista formalnost. Uzgred će videti i
predstavu koja nije gora od drugih. Sve je išlo dobro.
Sve je išlo tako dobro da Traveler obori oči i poče da dobuje po stolu. Kelner, koji ih
je dobro poznavao, pridruži im se da porazgovara o izgledima ekipe Ferokaril Oestea, a
Oliveira se opkladi u deset pesosa u korist Čakarite Juniors. Dobujući prstima u taktu
baguale, Traveler je sebi govorio da je sve baš tako dobro i da drugog izlaza nema, a
Oliveira je utanačivao tehničke pojedinosti opklade i pijuckao pivo. Tog jutra mu beše

204 Rečje o Egipatskoj knjizi mrtvih, objavljenoj 1983. i na srpskohrvatskom, u nezavisnom izdanju S. Mašića
a u prevodu Marka Višića.
205 Dinu Lipatti (1917–1950), rumunski klavirista, po mnogim kritičarima najbolji svih vremena.
dunulo da misli na egipatske zapise, na Tota boga magije i izumitelja jezika. Neko vreme
su raspravljali o tome nije li pogrešno raspravljati neko vreme s obzirom da je jezik, ma
koliko ga natezali na šatrovački, možda ipak deo jedne nimalo bezazlene, mantičke
strukture. Zaključili su da je dvostruka svrha Tota očigledno jemstvo sklada u stvarnosti
ili u nestvarnosti; obradovaše se što su nekako razrešili vazda neprijatan problem
objektivnog korelativa. Magija ili opipljivi svet, postoji neki egipatski bog koji verbalno
usaglašava subjekte i objekte. Sve je odista išlo dobro.

(–75)
43

U cirkusu je bilo savršeno, da bolje biti ne može, mamipare od šljokica i pomahnitale

muzike, mačka koja računa reagujući na kartonske brojeve prethodno krišom posute
valerijanom, dok ganute gospođe pokazuju svom porodu tako rečit primer darvinovske
evolucije. Kada je prve večeri provirio u još praznu arenu i pogledao gore, prema otvoru
na vrhu crvene šatre, prema tom izlazu ka možda nekom kontaktu, tom središtu, tom oku
poput mosta između poda i oslobođenog prostora, Oliveira je prestao da se smeje i
pomislio da bi se neko drugi možda jednostavno uzverao na jarbol koji je najbliži tom oku,
ali taj neko nije on koji puši i blene u tu rupu visoko gore, taj neko nije on koji ostaje dole
i puši sred cirkuskog žagora.
Jedne od tih prvih večeri on je shvatio zašto mu je Traveler našao posao. Talita mu
je to bez okolišenja rekla dok su prebrojavali novac u odaji od cigala koja je služila kao
blagajna i uprava cirkusa. Doduše, on je to već znao, ali na drugi način, i trebalo je da mu
Talita kaže sa svog stanovišta da bi iz oba viđenja stvari nastalo kao neko novo vreme,
jedna sadašnjost u koju je iznenada bio uvučen i njome obavezan. Hteo je da se pobuni, da
kaže da su to Travelerove burgijade, hteo je još jednom da oseti da je izvan vremena
drugih (on, koji je vapio za pristupanjem, za uplitanjem, za tim da bude) ali je istovremeno
shvatio da je to tačno, da se na neki način ogrešio o svet Talite i Travelera, ne činom niti
namerom, nego naprosto popuštajući nostalgičnom hiru. Između jedne i druge Talitine
reči video je šturi obris Brda u Montevideu, čuo smešnu lusitansku rečenicu koja i ne
znajući stvara jednu budućnost hladnjača i prepečene kanje. Nasmejao se Taliti u lice, kao
što je i tog jutra prsnuo u smeh pred ogledalom dok se spremao da opere zube.
Talita zaveza koncem svežanj novčanica od deset pesosa i mehanički počeše da
prebrojavaju ostatak.
– Šta hoćeš – reče Talita. – Mislim da je Manu u pravu.
– Svakako – složi se Oliveira. – Ali opet je idiot i ti to dobro znaš.
– Baš da dobro znam, ne znam. Znam, bolje rečeno saznala sam dok sam stajala na
dasci. Ali vas dvojica to dobro znate, ja sam na sredini kao onaj deo vage što nikad ne znam
kako se zove.
– Ti si naša nimfa Egerija, naš medijumski most. Kad bolje razmislim, čim si ti
prisutna, Manu i ja padamo u neku vrstu transa. Čak je to i Gekrepten palo u oči, što mi je
i rekla upotrebišvi baš taj upadljivi izraz.
– Može biti – reče Talita beležeći ulaznice. – Ako hoćeš da ti kažem šta ja mislim, eto,
mislim da Manu ne zna šta da radi s tobom. Voli te kao brata, pretpostavljam da si to čak i
sam primetio, ali ujedno žali što si se vratio.
– Nije morao da dođe po mene u luku. Ja mu nisam slao razglednice.
– Saznao je preko Gekrepten koja je za tu priliku ukrasila balkone muškatlama. A
Gekrepten je saznala preko ministarstva.
– Pakleni proces – reče Oliveira. – Kada sam saznao da se Gekrepten raspitivala
diplomatskim putem, shvatio sam da mi ne preostaje ništa drugo nego da je pustim da mi
se baci u naručje kao zablentavljeno tele. Zamisli koja je to privrženost, koja je to uporna
penelopština.
– Ako ti se ne priča o tome – reče Talita gledajući u pod – možemo da zatvorimo
blagajnu i da potražimo Manua.
– Baš mi se priča, ali ove zavrzlame tvoga muža mi izazivaju grižu savesti. A to, za
mene... Ukratko, ne razumem zašto sama ne rešiš taj problem.
– Pa – reče Talita i smireno ga pogleda – čini mi se da je svako ko nije glup onomad
mogao da shvati.
– Naravno, ali eto ti ga Manu, već sutradan ide kod diše da mi sredi za posao. Baš
kada sam ja suze brisao komadom štofa misleći da siđem i da ga prodam.
– Manu je dobar – reče Talita. – Nikada nećeš saznati koliko je dobar.
– Čudna neka dobrota – primeti Oliveira. – Na stranu što to nikada neću znati,
verovatno si u pravu, ali dozvoli da pretpostavim da Manu možda želi da se igra vatrom.
Kad bolje pogledaš, to i jeste cirkuska igra. A ti – reče Oliveira pokazujući na nju prstom –
ti imaš saučesnike.
– Saučesnike?
– Da, saučesnike. Mene kao prvog, a i nekoga ko nije tu. Misliš da si jezičak na
terazijama, da upotrebim tvoju lepu figuru, a ne znaš da pretežeš na jednu stranu. Treba
da to uzmeš k znanju.
– Zašto ne odeš, Orasio? – upita Talita. – Zašto ne ostaviš Manua na miru?
– Već sam ti objasnio. – Baš kada sam se spremao da krenem u prodaju štofova, taj
mi mamlaz nađe posao. Razumeš da mu neću valjda dati nogu, to bi bilo još gore. Ko zna
šta bi tek onda posumnjao.
– I tako, dakle, ti ostaješ ovde, a Manu ni oka da sklopi.
– Daj mu ekanil, stara.
Talita zaveza novčanice od pet pesosa. Uvek kada je mačka koja računa izvodila
svoju tačku, provirivali su da je vide na delu jer je ta životinja bila prosto neobjašnjiva,
dvaput je uradila računsku radnju množenja pre nego što je proradio trik sa valerijanom.
Traveler je bio zabezeknut i molio je svoje najbliže da je pripaze. Ali te večeri mačka je bila
tupava, jedva ako je sabirala do dvadeset i pet, bilo je žalosno pogledati. Dok su pušili na
jednom od prilaza areni, Traveler i Oliveira zaključiše da je mački verovatno potrebna
hrana bogata fosfatima i da o tome treba porazgovarati sa dišom. Dva pajaca, koji su ko
zna zašto mrzeli mačku, igrali su oko estrade gde je maca gladila svoje brkove pod
nekakvim merkurnim osvetljenjem. Kad pajaci treći put obigraše oko nje pevušeći neku
rusku pesmu, mačka izvuče nokte i baci se starijem u lice. Kao i obično posle ove numere,
publika oduševljeno zapljeska. U kolima Bonetija, oca i sina pajaca, direktor je uzeo mačku
natrag a njih kaznio globom zbog provokacije. Noć je bila čudna. Gledajući uvis, kao i
obično u to doba, Oliveira bi ugledao Siriusa sred crne rupe i razmišljao o ona tri dana
kada je svet otvoren, kada se dusi uzdižu na nebesa i kada postoji most između čoveka i
te rupe u visini, most od čoveka do čoveka (jer, ko će se uspentrati do rupe ako ne zato da
bi sišao izmenjen i našao se opet, ali na drugi način, sa svojim rodom?). Dvadeset četvrti
avgust je jedan od ta tri dana kada se svet otvara. Ali šta ima toliko da se razglaba o tome
kada je tek februar. Oliveira se nije sećao druga dva dana, bilo je neobično sećati se samo
jednog datuma od ukupno tri. I zašto baš tog datuma? Možda zato što je to osmerac,
pamćenje ima svoje cake. No možda je Istina bila jedan aleksandrinac ili jedanaesterac,
možda su ritmovi još jedanput označavali prilaz i skandirali etape puta. Eto nekoliko tema
za disertacije mudrosera. Baš je milina gledati mađioničara, njegovu neverovatnu
spretnost, mlečnu arenu gde se duvanski dim spušta na glave stotine dece iz Vilja del
Parke, iz četvrti gde je srećom još dosta eukaliptusa koji uravnotežuju vagu, da opet
pomenemo tu napravu pravosuđa, taj zodijakov znak.

(–125)
44

Tačno je da je Traveler malo spavao, usred noći je uzdisao kao da mu neko breme
pritiska grudi i tražio zagrljaj Talite koja ga je ćutke prihvatala i priljubljivala se uz njega
da bi je on osetio duboko blizu. U mraku su se ljubili u nos, u usta, u kapke, Traveler je
milovao Talitu po obrazu, rukom koja je izlazila iz čaršava i ponovo se krila kao da je
veoma hladno mada su se oboje preznojavali, posle bi Traveler promrmljao četiri-pet
brojki, to je bila stara navika da se uspava, a Talita je osećala kako mu ruke postaju sve
labavije, kako duboko diše i kako se umiruje. Danju je bio vedar, pijuckao mate ili čitao
zviždućući neki tango, ali Talita nije mogla da kuva a da se on ne pojavi četiri ili pet puta
pod najrazličitijim izgovorima i zapodene da čavrlja o bilo čemu, a naročito o ludnici, jer
se sada činilo da su pregovori krenuli pravim tokom i da se direktor baš zagrejao za
kupovinu šizilišta. Talita nije bila oduševljena idejom o ludnici i Traveler je to znao. Oboje
su u tome tražili humornu stranu obećavajući jedno drugom spektakle dostojne Semjuela
Beketa, javno nipodaštavajući jadni cirkus koji je privodio kraju svoje nastupe u Vilji del
Parke i spremao se da debituje u San Isidru. Ponekad bi banuo Oliveira da popije mate,
mada je najčešće ostajao u svojoj sobi koristeći okolnost što je Gekrepten morala da ide
na posao tako da je mogao do mile volje da čita i puši. Kada bi se Traveler zagledao u
Talitine pomalo ljubičaste oči pomažući joj u čerupanju patke, petnaestodnevnog luksuza
koji je ushićivao Talitu, poklonika patke u svim njenim kulinarskim pojavnim oblicima,
govorio bi sebi da stvari na kraju krajeva ne stoje tako loše kao što stoje, te da bi čak voleo
da Orasio svrati na neki mate, jer su tada smesta počinjali da se igraju šifrovane igre koju
su jedva razumevali, ali koju je trebalo igrati da se utuca vreme i da se sve troje osete
dostojnim jedno drugog. Takođe su čitali, jer od jedne podjednako socijalističke a u
Travelerovom slučaju i pomalo teozofske mladosti, sve troje su voleli, svaki na svoj način,
čitanje uz komentare i polemike usled hispanoargentinske sklonosti ka ubeđivanju drugih
a da se ni slučajno ne prihvati suprotno stanovište, kao i neosporne mogućnosti da se
valjaju od smeha i da se osećaju iznad napaćenog ljudskog roda uz izgovor da mu treba
pomoći da iziđe iz njegovog usranog sadašnjeg položaja.
Ali je tačno da je Traveler loše spavao, Talita mu je to retorički ponavljala gledajući
ga kako se brije obasjan jutarnjim suncem. Dok se brijao u majici i pantalonama od
pidžame, Traveler je nadugačko zviždao La gayolu 206 a potom bi se proderao: »Muzika,
melanholična hrana za nas koji živimo od ljubavi! « te bi se okrenuo i agresivno pogledao
Talitu koja bi tog dana čerupala patku i bila veoma srećna jer je bilo prava divota kako su
perca izlazila a patka je imala neki blagorodan izgled neuobičajen kod tih ojađenih leševa
sa poluotvorenim okicama i neprimetnim (kao od svetlosti) rezom među kapcima,
nesrećne životinje.
– Zašto tako loše spavaš, Manu?
– Muzika, me...! Ja loše spavam? Ja uopšte ne spavam, ljubavi moja, noć provodim
meditirajući o Liberu penitentialisu, u izdanju Makroviusa Baske, pre neki dan sam ga

206 Gayola, šp.: kućerak, kavez; fam.: zatvor (ćorka).

maznuo od doktora Fete kad njegova sestra nije obraćala pažnju. U stvari, vratiću mu,
sigurno staje brdo love. Jedan liber penitentialis, zamisli samo.
– Šta to znači? – upita Talita, koja je sada shvatala otkud izvesna skrivanja i čemu
fioka sa dvostrukim ključem. – Ti kriješ od mene ono što čitaš, to se ranije nije dešavalo u
našem braku.
– Ma tu je, možeš da ga gledaš koliko hoćeš, ali prethodno operi ruke. Krijem tu
knjigu jer je veoma dragocena a tebi su ruke večito umrljane struganom šargarepom i tako
nekim stvarčicama među prstima, toliko si se posvetila domaćinstvu da bi upropastila
svaku inkunabulu.
– Briga me za tvoju knjigu – reče Talita uvređeno. – Dođi da joj odsečeš glavu, ne
volim to iako je mrtva.
– Brijačem – predloži Traveler. – Cela operacija će tako ispasti manje okrutna. Osim
toga, uvek je poželjno vežbati, ne lezi vraže.
– Ne. Ovim nožem, naoštren je.
– Brijačem.
– Ne. Nožem.
Traveler dohvati brijač i otfikari patki glavu.
– Treba već da se naučiš – reče. – Ako budemo morali da se staramo o ludnici, valja
steći iskustvo u smislu dvostruko ubistvo u Ulici Morg.
– Je lʼ se tako kolju ludaci?
– Ne, dušo, ali tu i tamo prave neki pokušaj. Isto kao i zdravi ljudi, ako mi dopustiš
ovo rđavo poređenje.
– Ala ti je štos – priznade Talita pretvarajući patku u neku vrstu pravougaonika koji
se drži belim koncem.
– Što se tiče mog lošeg spavanja – reče Traveler brišući brijač listom toalet papira –
dobro znaš u čemu je stvar.
– Recimo da znam. Ali ti isto tako znaš da nema problema.
– Problemi – reče Traveler. – Problemi su ti kao mali primus, sve je u redu dok se ne
pokvari. Rekao bih da na ovome svetu ima teleoloških problema. Izgleda kao da ne
postoje, kao u ovom trenutku, a zapravo časovnik bombe pokazuje da je dvanaest sati
sutrašnjeg dana. Tik-tak, tik-tak, sve je O. K. Tik-tak.
– Najgore je to što si ti taj koji je zadužen da ga navije – reče Talita.
– I moja je ruka, malena, podešena na dvanaest sati sutrašnjeg dana. Do tada, živimo
i pustimo druge da žive.
Talita namaza patku maslacem, bio je to poražavajući prizor.
– Prebacuješ li mi ti nešto – upita kao da se obraća ptici plovki.
– U ovom trenutku ama baš ništa – reče Traveler. – Sutra u dvanaest ćemo videti, da
bismo produžili sliku do vrhunca raspleta.
– Koliko ličiš na Orasija – primeti Talita. Prosto neverovatno koliko ličiš.
– Tik-tak – reče Traveler tražeći cigarete. – Tik-tak, tik-tak.
– Jeste, ličiš – povika Talita i baci patku koja tresnu o pod uz mlohav zvuk da se
prosto čoveku smuči. – I on bi rekao: tik-tak, jer neprekidno govori u figurama. Hoćete li
vi mene već jednom da ostavite na miru. Namerno ti govorim da ličiš na njega, da jednom
zauvek prestanemo sa besmislenostima. Nije mogućno da se sve tako promenilo od
Orasiovog povratka. Sinoć sam mu rekla, ovako više ne mogu, vi se poigravate mnome kao
teniskom loptom, udarate me i s jedne i s druge strane, nema smisla. Manu, ovo nema
smisla.
Traveler je uze u naručje iako se Talita opirala. Nehotice stade na patku i okliznu se
tako da umalo oboje ne padoše na pod, ali se nekako održa, savlada je i poljubi joj vrh nosa.
– Možda za tebe i nema bombe, ptičice – reče uz osmeh koji omekša Talitu tako da
se ona udobnije namesti u njegovom naručju. – Slušaj, ne tražim ni ja da me strefi grom,
ali osećam da ne smem da se branim gromobranom, nego da moram da iziđem na ulicu
uzdignute glave dok jednog dana ne bude dvanaest sati. Tek posle tog časa, posle tog dana,
ja ću osetiti da sam opet onaj isti. Nije to zbog Orasija, ljubavi moja, nije to samo zbog
Orasija mada je on stigao kao neka vrsta vesnika. Da se nije on pojavio, možda bi me
zadesilo nešto slično. Možda bih pročitao neku knjigu koja kida okove ili bih se zaljubio u
drugu ženu... To su ti nabori života, razumeš, ti neočekivani dokazi nečega što čovek nije
ni slutio, a koji odjednom sve dovode u pitanje. Morala bi da razumeš.
– Ali da li ti zaista misliš da me on traži i da ja...?
– On te uopšte ne traži – reče Traveler puštajući je iz naručja. – Orasio te ne zarezuje
ni za krivi... Nemoj da se vređaš, ja valjda znam šta ti vrediš i uvek ću biti ljubomoran na
svakoga ako te samo pogleda ili razgovara s tobom. Ali čak i kada bi Orasio nešto pokušao
s tobom, čak i u tom slučaju, ma koliko me smatrala ćaknutim, ja bih ti ponovo rekao da te
šljivoše te da stoga ne moram da brinem. To je nešto drugo – reče Traveler povišenim
glasom. – To je nešto sasvim drugo, krv mu božiju!
– Ah – reče Talita podižući patku s poda i čisteći joj izgaženo mesto kuhinjskom
krpom. – Ulubio si joj rebra. Znači, to je nešto drugo. Ništa ne razumem, ali možda si u
pravu.
– Da je on sada ovde – reče tiho Traveler zagledan u svoju cigaretu – ni on ne bi
razumeo. Ali bi dobro znao da je nešto drugo. Neverovatno, reklo bi se da se zidovi ruše
kad se on druži s nama, gomila stvari ide do đavola, nebo odjednom postaje basnoslovno
lepo, zvezde padaju u ovu korpu za hleb, čovek bi mogao da ih oljušti i pojede, ova patka
je u stvari Loengrinov labud, a iza, iza...
– Je lʼ smetam? – upita gospođa Gutuso provirujući iz hodnika. – Možda pričate o
ličnim stvarima, ja ne volim da se utrpavam.
– Samo izvolite – reče Talita. – Uđite, gospođo, pogledajte kako je krasna ova patkica.
– Divota božja – reče gospođa Gutuso. – Ja uvek kažem: patka je možda žilava, ali ima
svoj poseban ukus.
– Manu ju je zgazio – reče Talita. – Ima da bude meka kao puter, kladim se.
– U to nema sumnje – zaključi Traveler.

(–102)
45

Prirodno je bilo pomisliti da on očekuje da se ona pojavi na prozoru. Dovoljno je

probuditi se u dva izjutra po lepljivoj vrućini i u opornom dimu iz fišeka koji se pali protiv
komaraca, sa dve ogromne zvezde posađene u dnu prozora, sa drugim prozorom preko
puta koji će takođe biti otvoren.
Bilo je prirodno jer je u stvari daska bila i dalje tamo, a nepristajanje danju je možda
nešto drugo usred noći, nešto kao skretanje ka naglom pristanku, a onda bi on tu na tom
prozoru pušio da rastera komarce i čekao da se mesečarka Talita nežno oslobodi
Travelerovog tela, da se pojavi i pogleda iz tame prema tami. Možda će on sporim
pokretima ruke ispisivati znakove žarom cigarete. Trouglove, krugove, kratkotrajne
grbove, simbole kobnog napitka ili difenilpropilamina, farmaceutske skraćenice koje će
ona umeti da rastumači, ili samo svetleću putanju od usta do naslona fotelje, od naslona
fotelje do usta, od usta do naslona fotelje, i tako cele bogovetne noći.
Nikog nije bilo na prozoru, Traveler se nagnu nad vrelim bunarom, pogleda ulicu na
kojoj su rasklopljene novine bespomoćno dopuštale da ih zvezdano i gotovo opipljivo
nebo čita. Prozor hotela preko puta izgledao je noću još bliži, tako da bi atletičar mogao
da stigne do njega u jednom skoku. Ne, ipak ne bi mogao. Možda kad bi mu smrt bila za
petama, drukčije nikako. Od daske nije bilo ni traga, preći se nije moglo.
Traveler uzdahnu i vrati se u krevet. Na Talitino sneno pitanje pomilova je po kosi i
nešto šapnu. Talita poljubi u prazno, pomeri ruke i umiri se.
Ako je on bio u nekom delu crnog bunara, negde u dnu sobe, ako je odande gledao
kroz prozor, morao je da vidi Travelera i njegovu belu majicu koja mu daje izgled prikaze.
Ako je on bio u nekom delu crnog bunara očekujući da se Talita ukaže, mora da mu je
ravnodušno pojavljivanje bele majice ludo išlo na ganglije. Sad se po svoj prilici sporo
češka po nadlaktici, što je znak neugodnosti i ojađenosti, stiska cigaretu među usnama,
mrmlja neku prikladnu psovku, možda se baca na krevet bez imalo obzira prema
Gekrepten koja spava dubokim snom.
Ali ako onaj nije bio u nekom delu crnog bunara, činjenica da je on ustao i izišao na
prozor u to doba noći znači da priznaje da se plaši i da se maltene saglašava. To je
praktično značilo da ni Orasio ni on nisu sklonili daske. Okreni-obrni, prelaz je i dalje bio
tu, može da se ode ili da se dođe. Svako od njih troje mogao je kao mesečar da pređe s
prozora na prozor hodajući po gustom vazduhu bez bojazni da će pasti na ulicu. Most će
nestati tek kada svane, kada se ponovo pojavi bela kafa koja nas vraća čvrstim
konstrukcijama i razgrće paučinu sitnih sati širokim zamahom vesti na radiju i hladnog
tuša.

Talitini snovi: Vode je na neku izložbu slika u ogromnom ruševnom dvorcu, slike
vise sa vrtoglavih visina kao da je neko pretvorio u muzej Piranezijeve zatvore. Da bi
stigao do slika, čovek mora da se do svodova penje uzanim stepenicama na koje jedva
mogu da stanu nožni prsti, mora da ide kroz galerije koje se prekidaju na ivici razbesnelog
mora sa olovnim talasima, da se penje kružnim stepeništem da bi na kraju video – veoma
slabo, odozdo ili sa strane – slike na kojima se beskonačno ponavlja ista beličasta mrlja,
isti ugrušak od tapioke ili mleka.
Talitino buđenje: Naglo sedajući na krevet u devet ujutro, ona drma Travelera koji
spava potrbuške, šljapka ga po stražnjici da se probudi. Traveler pruža ruku i štipa joj
nogu,. Talita se baca preko njega i cupka ga za kosu. Traveler zloupotrebljava svoju snagu
i uvrće joj ruku dok se Talita ne izvini. Poljupci, užasna vrućina.
– Sanjala sam neki grozomorni muzej. Ti si me vodio.
– Mrzim snovačke delatnosti. Skuvaj mate, bubice.
– Zašto si noćas ustajao? Nisi išao da piškiš, jer kada ustaješ zbog toga, uvek mi prvo
objašnjavaš kao da nemam dve čuke u glavi, svaki put kažeš: »Moram da ustanem, ne drži
mi petlja«, a ja te žalim jer ja mogu lepo da izdržim ćelu noć, ne moram čak ni da izdržim,
to je drukčiji metabolizam.
– Drukčiji šta?
– Reci mi zašto si ustajao. Išao si do prozora i uzdahnuo.
– Ipak nisam skočio.
– Mazgove!
– Bilo je toplo.
– Reci zašto si ustajao.
– Eto tako, da vidim nije li možda Orasio budan, da malo popričamo.
– U to doba? A danju tek ako neku reč progovorite.
– Bilo bi možda drukčije. Nikad se ne zna.
– Sanjala sam neki grozan muzej – kaže Talita i navlači gaćice.
– Rekla si mi već – uzvraća Traveler i bulji u tavanicu.
– Ni nas dvoje ne pričamo mnogo ovih dana–kaže Talita.
– Tačno. To je zbog omorine.
– Ali izgleda kao da nešto govori, kao da nas nešto upotrebljava za govor. Nemaš li i
ti to osećanje? Zar ti se ne čini kao da smo nastanjeni? Hoću da kažem... Teško je, zaista.
– Onostranjeni, bolje reći. Slušaj, to neće uvek biti tako. Ne jadikuj, Katalina – pevuši
Traveler – nastupiće bolji dani / kad ćemo zameniti tepih pohabani.
– Budalo – kaže Talita ljubeći mu uvo. – Neće ovo ovako do veka, da znaš da neće...
Ne bi trebalo da bude ovako ni časka više.
– Nasilne amputacije ne valjaju, posle te patrljak boli do kraja života.
– Ako hoćeš da ti kažem istinu – kaže Talita – imam utisak kao da gajimo paukove ili
stonoge. Negujemo ih, hranimo, a oni rastu, najpre su to male bube, gotovo slatke životinje
sa mnoštvom nožica, a onda odjednom porastu i skaču ti u lice. Mislim da sam i paukove
sanjala, jedva se sećam.
– Čuj Orasija – uzvikuje Traveler navlačeći pantalone. – U ovo doba zviždi kao blesav
i proslavlja Gekreptenin odlazak. Kakav osobenjak!

(–80)
46

– Muzika, melanholična hrana za nas koji živimo od ljubavi – po četvrti put je citirao
Traveler štimujući gitaru pre no što udari u tango Papigica sreće.
Don Krespo priupita odakle je taj citat i Talita se pope gore da mu potraži tragediju
u pet činova koju je s engleskog preveo Astrana Marin. 207 Ulica Kačimajo bila je uveče
bučna, ali se u dvorištu don Krespa osim kanarinca Sto Kinti čuo samo Travelerov glas koji
je već bio kod onog dela što glasi vedra i čila radilica koja je radošću ispunjavala dom. Za
escobu de quince 208 nije potrebno trošiti reči, a Gekrepten je u svakom deljenju pobeđivala
Oliveiru koji se smenjivao sa gospođom Gutuso u drešenju kese. Mala papiga sreće (koja
proriče uspeh ili kantu za smeće) u međuvremenu beše izvukla jedan roza listić: Verenik,
dug život. Što nije sprečavalo Travelera da priguši glas kako bi opisao kratkotrajnu bolest
junakinje, i predveče kad je tužno umirala / pitajući majčicu: »Zar još nije stigao on?«
Brrrum.
– Kakva osećajnost – razneži se gospođa Gutuso. – Svi kidišu protiv tanga, a onaj
kalipso i ostale bljuvotine što puštaju na radiju nisu mu ni prineti. Dodajte mi zrnevlja
pasulja, don Orasio, treba mi još čipova.
Traveler nasloni gitaru na jednu saksiju i srknu mate. Oseti da će mu noć teško pasti.
Maltene bi više voleo da radi ili da se razboli, bilo šta. Nasuo je sebi čašu kanje i popio je
naiskap, gledajući don Krespa koji je, s naočarima na vrhu nosa, podozrivo ulazio u zaplet
tragedije. Pobeđen i lakši za osamdeset kinti, Oliveira sedne blizu Travelera i popi čašu
kanje.
– Svet je bajoslovna ludi ja – reče tiho Traveler. – Za koji čas će početi bitka kod
Akcijuma, ako čilager izdrži dotle. A pored njega ove dve lucprde koje svojim pišljivim
kartama biju boj za zrno pasulja.
– Zanimacija kao i svaka druga – reče Oliveira. – Jesi li primetio ovu reč? Zanimati se,
imati neko zanimanje. Podilaze me žmarci, burazeru. Ali pazi, da ne bismo opet skliznuli
u metafiziku, reći ću ti da je moje zanimanje u cirkusu čista prevara. Zarađujem onu lovu
bez ikakvog rada.
– Sačekaj da nastupimo u San Isidru, tamo će biti gusto. U Vilji del Parku svi su
problemi bili već rešeni, naročito ono podmićivanje koje je dišu grdno sekiralo. Ubrzo
treba raditi sa novim ljudima i biće ti zanimanja preko glave, kad već voliš tu reč.
– Ma nemoj. Ih, šteta, ja sam se u stvari samo zezao. Dakle, moraćemo da rmbamo?
– Prvih nekoliko dana, posle sve ide samo od sebe. Nego reci mi, zar ti uopšte nisi
radio dok si bio u Evropi?
– Samo koliko se mora – reče Oliveira. – Bio sam knjižar na crno. Stari Truj, kakav lik
za Selina. Jednog dana ću ti ispričati, ako je to uopšte vredno pomena.

207 Luís Astrana Marín (1889–1960), španski erudita i prevodilac; pored monumentalne Servantesove
biografije, autor je i prvog prevoda na španski celokupnog Šekspirovog dela.
208 Escoba de quince je naziv igre koja se igra španskim kartama.
 – Pa baš bih voleo da čujem.
– Znaš, burazeru, sve ti je to, štono kažu, magla i dim. Ma šta da ti kažem, ispašće
samo kao deo šare na tepihu. Nedostaje ono što zgrušava, da se tako izrazim, ono kvrc,
kada sve dođe na svoje mesto i ti dobijaš prelepi kristal sa svim svojim obrađenim
stranama. Problem je u tome – reče Oliveira gledajući svoje nokte – što se to možda već
zgrušalo a da nisam ni primetio, zaostao sam i izgubio korak kao one čičice što čuju da se
govori o kibernetici pa mrduckaju glavom i misle na to kako će uskoro biti poslužena
supica sa tankim rezancima.
Kanarinac Sto Kinti prosu cvrkut koji je više parao uši nego što je ličio na poj.
– Sve u svemu – reče Traveler – ponekad pomislim da nije trebalo da se vraćaš.
– Ti tako misliš – uzvrati Oliveira. – A ja tako živim. Možda je to u suštini jedno te
isto, samo nemojmo se olako uzbuđivati. Nas dvojicu ubija sramežljivost, eto to ti je.
Šetamo goli po kući na veliko zgražavanje nekih gospođa, a kad treba da porazgovaramo...
Shvataš, ponekad mi se čini da bih mogao da ti kažem... Ne znam, možda bi na časak reči
poslužile nečemu, možda bi služile nama. Ali pošto to nisu reči iz svakodnevnog života, uz
mate u dvorištu, reči podmazanog čavrljanja, čovek naprosto ustukne. Najbolji prijatelj je
onaj kome se najmanje mogu pričati ovakve stvari. Nije li se i tebi dogodilo da se slobodno
poveriš nepoznatom?
– Može biti – odgovori Traveler štimajući gitaru. – Nevolja je u tome što sa takvim
nazorima nije više jasno čemu uopšte prijatelji.
– Služe da budu tu i da priteknu ako ustreba.
– Kako hoćeš. Ovako ćemo se teže sporazumevati nego u stara dobra vremena.
– U ime tih starih dobrih vremena prave se velika sranja u ovo naše vreme – reče
Oliveira. – Pogledaj, Manolo, ti govoriš o sporazumevanju, a u sebi znaš da bih i ja voleo
da se sporazumevam s tobom. Nego klinac je u tome što je pravo razumevanje nešto
sasvim deseto. Zadovoljavamo se s premalim. Kad se prijatelji međusobno dobro
razumeju, kad se ljubavnici međusobno dobro razumeju, mi verujemo da postoji sklad. A
to je čista podvala, ogledalo za ševe. Ponekad mislim da između dvojice koji jedan
drugome razbijaju njušku postoji veće razumevanje nego između onih koji gledaju sa
strane. Zbog toga... Hej, pa ja bih zaista mogao da sarađujem u nedeljnom dodatku »La
Naçiona«.
– Dobro si krenuo – reče Traveler štimajući prvu žicu – ali te na kraju spopao napad
one sramežljivosti o kojoj si maločas govorio. Podsećaš me na gospođu Gutuso kada nalazi
za shodno da pomene šuljeve svoga muža.
– Ovaj Oktavije Cezar priča svakojake stvari – progunđa don Krespo posmatrajući ih
preko naočara. – Ovde veli da je Marko Antonije pojeo neko čudno meso u Alpima. Šta
time hoće da kaže? Valjda misli na jagnjetinu.
– Pre bih rekao na dvonošca bez perja – reče Traveler.
– U ovom delu biće uskoro lud ko još nije bio – reče s poštovanjem don Krespo. – A
tek šta Kleopatra radi, samo da znate.
– Kraljice su uvek na svoju ruku–reče gospođa Gutuso. – Ta Kleopatra je pravila
mnoge tarapane, to je prikazano i na filmu. Doduše, onda su bila druga vremena, nije bilo
religije.
– Escoba 209 – reče Talita uzimajući šest karata.

209 Uzvik Escoba! označava pobedu u ovoj igri.

 – Vi imate takvu sreću...
– Pa opet na kraju izgubim. Manu, ponestalo mi je novčića.
– Obrati se don Krespu koji je možda već dospeo do faraonskih vremena pa će ti dati
čiste zlatnike. Slušaj, Orasio, ono što si govorio o skladu...
– Dobro – reče Oliveira – kad već insistiraš da izvrnem džepove i da iznesem svu
prljavštinu na sto...
– Mani se izvrtanja džepova. Moj utisak je da ti ostaješ mrtav hladan dok gledaš kako
ostali upadamo u gadan sos. Tražiš ono što nazivaš skladom, ali ga tražiš tamo gde si
upravo rekao da ga nema, među prijateljima, u porodici, u gradu. Zašto ga tražiš unutar
društvenih okvira?
– Pojma nemam. Čak ga ni ne tražim. To se meni jednostavno dešava.
– A što mora baš tebi da se dešava da mi posle ne možemo da spavamo zbog tebe?
– Hoće da popije mandragoru! – uzviknu don Krespo zapanjeno.
– Da popije šta? – zagrakta gospođa Gutuso.
– Madragoru! Zapoveda robinji da joj sipa mandragoru. Kaže da hoće da spava. Ta
uopšte nije čitava!
– Trebalo bi da uzima bromural – tresnu gospođa Gutuso. – Doduše, u ono vreme...
– Potpuno si u pravu, drugaru – reče Oliveira puneći čaše kanjom – s tim što pridaješ
Gekrepten veći značaj nego što ga ima.
– A mi?
– A vi ste možda ono sredstvo za zgrušavanje koje smo malopre pominjali. Sklon sam
da pomislim da je naša veza gotovo hemijska, neka činjenica van nas samih. Kao crtež koji
se postepeno iscrtava. Ti si me dočekao u luci, imaj na umu.
– Što da ne? Nisam ni sanjao da ćeš se vratiti tako kiselkast, da će te tamo toliko
izmeniti, da ću pored tebe ovakvog poželeti da i sam budem drukčiji... Nije to, nije to. Niti
živiš niti puštaš druge da žive.
Gitara je između njih dvojice šetala po jednom sijelitu 210.
– Daj mi samo mig – izusti Oliveira vrlo tiho – i više me nećete videti. Bilo bi
nepravedno da zbog mene ti i Talita...
– Talitu ne uplići, ostavi je van ovoga.
– Neću-– reče Oliveira. – Na pamet mi ne pada da je izuzimam. Talita, ti i ja, mi smo
jedan utrostručeni trougao 211 Još jedanput ti kažem: daš mig i ja ću da isparim. Nemoj
misliti da ne primećujem da si potišten.
– Ako i odeš sada, nećeš mnogo popraviti.
– Čoveče, zašto da ne? Vama nisam potreban.
Traveler otpreludira Protuve, zatim stade. Već je bio mrak pa je don Krespo upalio
svetio u dvorištu da nastavi s čitanjem.

210 Cielito je naziv pesme i igre sa obala La Plate.

211 U izvorniku stoji trismegistico, od Hermesa Trismegista, legendarnog lika koji simbolizuje nauku antičkih

vremena; često se poistovećuje sa egipatskim lunarnim bogom Totom ili Teutom, a smatra se simboličnim
»pokroviteljem« hermetične književnosti. Zbog svog ogromnog znanja dobio je ime Trismegist: Tris – triput;
megist – najveći.
 – Slušaj – procedi Traveler tiho. – U svakom slučaju, ti ćeš kad-tad otperjati i nema
potrebe da ti ja dajem nekakav mig. Možda i ne spavam noću kao što ti je verovatno Talita
već rekla, ali u suštini ne žalim što si došao. Ko zna, možda mi je baš to bilo potrebno.
– Kako ti kažeš, stari moj. Stvari tako stoje, najbolje je ostati pribran. Ni meni nije
tako loše.
– Ovo liči na dijalog kretena – reče Traveler.
– Čistih mongoloida – dodade Oliveira.
– Taman pomisliš da ćeš nešto razjasniti, a ono još gore.
– Objašnjenje ti je dobro obučena greška – reče Oliveira. – Zapiši to.
– U tom slučaju, bolje je govoriti o drugim stvarima, o tome šta se na primer dešava
u Radikalnoj partiji. Samo što ti... Pa to je kao neka vrteška, stalno se vraćaš na isto, beli
konjić, pa crveni, pa opet beli. Burazeru, mi smo pesnici.
– Genijalni stihoklepci – reče Oliveira punoći čaše. – Kulovi koji imaju rđav san pa
izlaze na prozor radi svežeg vazduha, nešto tako.
– Znači, video si me sinoć.
– Čekaj da se prisetim. Prvo je Gekrepten počela da navaljuje pa je trebalo odraditi.
Doduše, ne bogzna kako, ali opet... Posle sam zaspao kao top, tek da zaboravim. Zašto
pitaš?
– Eto tako – reče Traveler i pritisnu ruku na žice. Gospođa Gutuso primaknu stolicu
zveckajući svojim dobitkom, pa zamoli Travelera da peva.
– Ovde neki Enobardije veli da je noću vlaga otrovna – saopšti don Krespo. – U ovom
delu su svi ćaknuti, usred bitke počinju da razglabaju o stotim stvarima.
– Pa dobro – reče Traveler – ispunićemo želju gospođi ako don Krespo nema ništa
protiv. Protuva, tango broj jedan Huana de Diosa Filiberta. E, podseti me da ti pročitam
ispovest Ivone Gitri, to ti je opasna stvar. Talita, idi donesi Gardelovu antologiju. Tamo je
na noćnom stočiću, gde je i mesto takvom tekstu.
– A usput možete i da mi je vratite – dobaci gospođa Gutuso. – Nemojte pogrešno da
me shvatite, ali ja knjige volim da držim uza se. I muž mi je takav, moram primetiti.

(–47)
47

Ja sam ja, ja sam on. Mi jesmo, ali ja sam – ja, prvo sam ja, braniću to ja dok god
budem mogla. Atalija sam ja. Ego. Ja. Visoka školska sprema, po narodnosti Argentinka,
crveni lak za nokte, povremeno lepa, velike tamne oči, ja. Atalija Donosi, ja. Ja, ja-ja, ringe-
ringe raja, jaja. Smešno.
Manu je baš blesav, da ode u Kasa Ameriku i da iznajmi ovu spravu tek zabave radi.
Rewind. Kakav glas, ovo nije moj glas. Zvuči falš i nategnuto: »Ja sam ja, ja sam on. Mi
jesmo, ali ja sam ja, prvo sam ja, braniću...« STOP. Izvanredna naprava, samo ne vredi za
glasno razmišljanje, ili možda čovek treba da se navikne, Manu se zanosi snimanjem svoje
čuvene radio-drame o gospođama, ali od toga nema ništa. Magično oko je zaista magično,
zelene strije osciliraju i skupljaju se, ćorava mačka me gleda. Bolje da to pokrijem
kartonom. REWIND. Traka klizi tako glatko, tako ravnomerno. VOLUME. Staviti na 5 ili 5
1/2: »Magično oko je zaista magično, zelene strije...« Previše odjeka, treba približiti
mikrofon i malo utišati. Ja sam ja, ja sam on. Ono što zaista jesam, to je loša parodija
Foknera. Laki efekti. Diktira na magnetofonu ili mu viski služi kao traka? Orasio kaže
magnetske trake, bio je iznenađen kad je video sve ovo, rekao je: »Kakav magnetofon,
mala, a tu su i magnetske trake.« U prospektu piše magnetofonske trake, oni iz Kase
Amerike sigurno znaju. Zagonetka: Zašto Manu kupuje sve, pa čak i cipele, u Kasa Ameriki.
Neka fiksacija, bez veze. REWIND. Ovo će biti zabavno: ».. .Foknera. Laki efekti.« STOP. Pa
i nije tako zabavno kad ponovo čujem sebe. Za sve ovo treba vremena, vremena, vremena.
Za sve ovo treba vremena. REWIND. Da vidim može li ton da bude prirodniji »...mena,
vremena, vremena. Za sve ovo...« Opet isti glas prehlađenog patuljka. Ali zato već bolje
rukujem ovim, Manu će pasti na teme, misli da sam antitalenat za tehniku. Ja, diplomirana
farmaceutkinja, Orasio to ne bi ni primetio, ali ja znam da me gleda kao krompir koji se
gnječi, kao kakvu kašu koja izlazi s druge strane pa samo treba da se sedne i jede. Rewind?
Ne, da nastavimo, da ugasimo svetlost. Da govorimo u trećem licu, možda onda... Dakle,
Talita Donosi gasi svetlost, ostaje samo malo magično oko sa svojim crvenim strijama
(možda će biti zelene, možda ljubičaste) i žar cigarete. Vrućina, Manu se ne vraća iz San
Isidra, a već je pola dvanaest. Tamo je Gekrepten na prozoru, ne vidim je, ali svejedno, ona
je na prozoru, u spavaćici, a Orasio za svojim stočićem, uz sveću, čita i puši. Ne znam zašto
je Orasiova i Gekreptina soba manje hotelska od ove. Glupačo, toliko je hotelska da
verovatno i bubašvabe nose ispisan inventarski broj na leđima, a do njih je don Buče sa
svojim tuberanima za dvadeset soma po pregledu, sa ćopavcima i padavičarima. A dole je
onaj ilegalac, pa onda šund tango devojka što raznosi porudžbine. REWIND. Treba dosta
držati da bi se traka vratila makar pola minuta ranije. Odlazi nasuprot vremenu, Manu bi
voleo da govori o tome. Jačina 5: ».. .ispisan inventarski broj na leđima...« Još nazad.
REWIND. Sada: »... Orasio za svojim stočićem, uz zelenu sveću...« STOP. Stočićem,
stočićem. Kad je neko farmaceut, taj nema potrebe da kaže stočić. Kičerica. Stočić! Loše
primenjena nežnost. Pa dobro, Talita. Dosta budalaština. REWIND. Sve, dok traka ne dođe
do kraja, nedostatak ovog uređaja je u tome što sve treba tačno izračunati; ako se traka
izvuče, onda treba još pola minuta da se ponovo namota. STOP. Taman, za dva santimetra.
Šta li sam ono rekla na početku? Više se ne sećam, ali mi je glas kao u preplašenog
pacovčića, poznati strah od mikrofona. Da vidimo, jačina 5 1/2 da se lepo čuje. »Ja sam ja,
ja sam on. Mi jesmo, ali ja sam ja, prvo...« A zašto, zašto reći tako nešto? Ja sam ja, ja sam
on, posle trućati o stočiću, a zatim još i da se ljutim. »Ja sam ja, ja sam on. Ja sam ja, ja sam
on.«
Talita isključi i zaklopi magnetofon, pogleda ga s dubokim gađenjem i natoči sebi
limunadu. Nije želela da misli na priču o klinici (direktor je govorio »duševna klinika«, ali
to je bilo nesuvislo), ali ako odbije da misli na kliniku (premda odbijanje da misli znači
više nadanje nego stvarnost) smesta upada u drugi isto toliko neugodan poredak. Mislila
je na Manua i Orasija istovremeno, na jezičak vage kojim su Orasio i ona tako spretno
baratali na cirkuskoj blagajni. Osećaj da je nastanjena postajao je tada jači, ideja o klinici
je bar bila jedna ideja o strahu, o nepoznatom, zastrašujuća vizija pomahnitalih luđaka u
noćnim košuljama koji se jure brijačima, vitlaju hoklicama i krevetskim nogarima,
povraćaju po temperaturnim listama i obredno masturbiraju. Biće veoma zabavno videti
Manua i Orasija u belim mantilima kako čuvaju luđake. »Dobiću i ja na značaju«, skromno
pomisli Talita. »Direktor će mi verovatno poveriti kliničku apoteku, ako uopšte imaju
apoteku. Možda imaju samo malu ambulantnu kutiju za prvu pomoć. Manu će me
zadirkivati kao i obično.« Moraće da obnovi neke stvari, toliko toga se zaboravlja, vreme
sa svojim sitnozrnim smirakom, neopisiva bitka tokom svakog dana toga leta, luka i
vrućina, Orasio se iskrcava niz brodske merdevine sa neprijateljskim izrazom, neotesano
je se otresa zajedno s mačkom, ti uzmi tramvaj jer nas dvojica moramo da porazgovaramo.
A onda je počinjalo vreme nalik na neko napušteno dvorište puno ulubljenih konzervi,
kuka koje mogu da se zabodu u noge, prljavih kaljuga, dronjaka zakačenih o korov, pa
noću cirkus sa Manuom i Orasijom koji je gledaju ili se gledaju, sa mačkom koja je sve
gluplja ili načisto genijalna, dok obavlja računske radnje sred vriske raspamećene publike,
vraćanje kući pešice, svraćanje u bifence da Manu i Orasio popiju pivo, da porazgovaraju,
da porazgovaraju ni o čemu, da slušajući same sebe u toj sparini, u dimu i umoru. Ja sam
ja, ja sam on, beše rekla ne razmišljajući, što znači da je više nego razmišljala, glas je
dolazio iz neke oblasti gde su reci poput luđaka na klinici, preteča ili besmislena bića koja
žive svoj usamljenički život skačući najednom tako da ih ništa ne može zadržati. Ja sam ja,
ja sam on, a on nije Manu, on je Orasio, onaj koji je nastanjuje, prepredeni napadač, senka
u senci njegove sobe noću, žar cigarete koja lagano ispisuje oblike nesanice.
Kada se Tali ta bojala ustajala je i kuvala sebi čaj od nane i lipe fifty fifty. I ovoga puta
ga je spremila iščekujući željno da Manuov ključ škljocne u vratima. Manu beše rekao
krilatim recima: »Orasija ni najmanje ne zanimaš.« To je bilo uvredljivo ali i umirujuće.
Manu beše rekao da čak i kad bi Orasio nešto pokušao (a nije, nikad nije čak ni nagovestio
da)

kašičica lipe
kašičica nane
kipuća voda, prvo vrenje, stop

čak ni u tom slučaju ona ga ne bi ni najmanje zanimala. Ali onda. Ako ga ne zanimam,
čemu ono pušenje i čitanje u dnu sobe, zašto je uvek tamo, zašto jeste (ja sam ja, ja sam
on), kao da mu je na neki način potrebna, jeste, tačno tako, kao da mu je potrebna, kao da
se izdaleka veša o nju u očajničkom isisavanju da bi nešto bolje dosegao, da bi nešto bolje
video, da bi nešto bolje bio. Onda nije: ja sam ja, ja sam on. Nego je obratno: ja sam ja jer
sam on. Talita uzdahnu, delimično zadovoljna svojim ispravnim rasuđivanjem i uspelim
čajem.
 Ali nije samo to, jer to bi bilo previše lako. Ne može biti (logika nečemu služi) da se
Orasio i zanima i ne zanima za nju. Iz kombinacije tih dveju stvari mora da proiziđe treća,
nešto što nema nikakve veze sa ljubavlju, na primer (glupo je i razmišljati o ljubavi kada
je ljubav jedino Manu, jedino Manu do isteka vekova), nešto što je deo lova, potrage ili pre
kao neko užasno iščekivanje, kao mačka kad gleda nedohvatnog kanarinca, neka vrsta
zamrzavanja i vremena i dana, nekakva pritajenost. Kocka i po, miris sela. Pritajenost bez
objašnjenja s-ove-strane-stvari, ili dok se jednog dana Orasio ne reši da progovori, da ode,
da ispali sebi metak u glavu, bilo koje objašnjenje ili nešto na osnovu čega se može
zamisliti neko objašnjenje. A ne da stoji tamo, da pije mate i da ih gleda, navodeći Manua
da i on pije mate, da ga gleda i da sve troje igraju jednu sporu i beskrajnu figuru. »Ja«,
pomisli Talita, »ja bih morala da pišem romane, padaju mi na pamet uzvišene ideje.« Bila
je tako utučena da ponovo uključi magnetofon i otpeva nekoliko pesama; utom je i
Traveler stigao. Složiše se da njen glas ne ispada dobro i Traveler joj pokaza kako treba
otpevati bagualu. Staviše magnetofon pored prozora da bi Gekrepten mogla nepristrasno
da sudi, pa i Orasio ukoliko je u sobi, ali on nije bio tamo. Gekrepten reče da je sve savršeno
i odlučiše da večeraju zajedno kod Travelerovih, Talita će priložiti hladno pečenje a
Gekrepten mešanu salatu koju treba da zgotovi pre nego što skokne preko puta. Taliti je
sve ovo divno odgovaralo; osim toga činilo joj se da mu to nekako dođe kao krevetski
pokrivač, poklopac za čajnik ili poklopac za bilo šta, kao i magnetofon ili Travelerov
zadovoljni izgled, stvari učinjene ili odlučene da se stave preko, ali preko čega, e to je bio
problem i razlog što je u suštini sve i dalje bilo kao pre čaja fifty fifty.

(–110)
48

S jedne strane Brda u Montevideu – mada to Brdo nije ni imalo strane, tamo se stizalo
odjednom i čovek nikad ne bi znao je li već tu ili nije – dakle, radije, blizu Brda, u četvrti
niskih kuća i bučne dečurlije, raspitivanje nije vredelo. Pitanja su se sudarala sa ljubaznim
osmesima i sa ženama koje su želele da pomognu ali nisu bile u toku, ljudi se sele,
gospodine, ovde se sve izmenilo, najbolje je da odete u policiju, možda će tamo znati da
vam kažu. A on nije mogao duže da se zadržava jer brod tek što nije krenuo, a čak da nije
ni izlazio, bilo bi svejedno, sve je u suštini unapred izgubljeno, raspitivao se tek reda radi,
kao kada biramo brojeve za klađenje ili kada čitamo horoskop. Tramvajem, dakle, natrag
u luku pa se izvaliti na ležaju sve do ručka.
Te iste noći, oko dva sata izjutra, prvi put mu se prividela. Bilo je toplo a u četvrtoj
klasi gde je preko stotinu iseljenika hrkalo i znojilo se, bilo je gore nego među kalemovima
konopaca pod pljosnatim nebom reke, uza svu vlagu sidrišta koja se lepi za kožu. Oliveira
sede na zaslon i poče da puši posmatrajući ono malo šugavih zvezda koje su klizile među
oblacima. Maga se pomoli iza nekog ventilatora držeći u ruci nešto što se vuklo po podu;
gotovo istog trena mu okrenu leđa i uputi se prema jednom od otvora za spuštanje tereta.
Oliveira se nije ni pomerio, predobro je znao da upravo gleda nešto što ne bi dozvolilo da
bude praćeno. Pomisli da je to jedna od lutkica iz prve klase koje silaze u prljavštinu ispod
pramca željne onoga što nazivaju životom, iskustvom ili tako nekako. Zaista je mnogo ličila
na Magu, ali on je u stvari najveći deo te sličnosti pridodao, tako da čim srce prestade da
mu lupa kao u besnog psa, on zapali još jednu cigaretu i nazva sebe nepopravljivim
kretenom.
Pomisao da je video Magu bila je manje gorka od saznanja da ju je neobuzdana želja
istrgla iz dubine onoga što obično nazivamo podsvest, da bi je projektovala na silueti bilo
koje od žena na brodu. Do tog trenutka je mislio da može sebi da dozvoli luksuz da se setno
priseća nekih pojedinosti, da se u pravo vreme i u prikladnoj atmosferi podseća određenih
priča, stavljajući na njih kraj mimo kao što se gasi opušak u pepeljari. Kada mu je u luci
Traveler predstavio Talitu, smešnu sa onom mačkom u korpi i sa izgledom između
ljubaznosti i Alide Vali, ponovo je osetio da se neke daleke sličnosti zgušnjavaju u lažnu
ali potpunu sličnost, kao da se iz njegovog pamćenja, naizgled tako dobro isparcelisanog,
najednom izdiže prikaza kadra da prebiva u nekom drugom telu i da upotpunjuje neko
drugo lice, da ga spolja gleda pogledom za koji je mislio da zauvek pripada samo
uspomenama.
Narednih nedelja, straćenih neodoljivom Gekreptinom predanošću i naukovanjem
teškog umeća prodaje kašmira po kućama, imao je dovoljno piva i sedenja na klupama po
parkovima da sasuši epizode. Raspitivanja na Brdu poprimila su spoljni vid umirivanja
savesti: naći, pokušati objasniti, reći zbogom zauvek. Čovek je sklon da čisto završi ono
što radi, da ne vire nikakvi konci. Sada je shvatao (senka koja izlazi iza ventilatora, žena
sa mačkom) da nije zbog toga otišao na Brdo. Analitička psihologija mu ide na živce, ali je
tačno da nije zbog toga otišao na Brdo. Odjednom je bio bunar koji beskonačno pada u
sebe samog. Zajedljivo se obraćao samom sebi na Kongresnom trgu: »I ti to nazivaš
potragom? A i verovao si da si slobodan, je li? Kako beše ono sa Heraklitom? Da čujem,
ponovi stupnjeve oslobađanja, da se malo nasmejem. Pa ti si u dnu levka, brajko moj.«
Voleo bi da ga je njegovo otkriće nepopravljivo iskvarilo, ali ga je brinulo neko neodređeno
zadovoljstvo u predelu stomaka, onaj mačiji odgovor zadovoljenja koje telo pruža kada se
hruga nehmirima duha i udobno se šćućuri između njegovih rebara, trbuha i tabana.
Nevolja je u tome što je njemu u suštini prijalo da se oseća kao da se nije vratio i da stalno
ide iako ne zna kuda. Uprkos toj prijatnosti, peklo ga je nešto kao očajanje golog razuma,
kao zov nečega što bi možda želelo da bude otelovljeno a što je taj osećaj vegetativne
prijatnosti lenjo odbijao i držao na odstojanju. Oliveira bi povremeno kao posmatrač
prisustvovao toj neslozi i podsmešljivo nepristrastan, nije želeo da se izjašnjava. Tako
dođoše cirkus, popodnevni mate u dvorištu don Krespa i Travelerov tango; u svim tim
ogledalima Oliveira je sebe gledao ispod oka. Čak je zapisao nekoliko letimičnih beleški u
svesku koju je Gekrepten sa puno ljubavi čuvala u fioci komode ne usuđujući se da ih
pročita. Postepeno je uvideo da je poseta Brdu bila umesna baš zato što je učinjena iz
sasvim drugih pobuda od pretpostavljenih. Saznanje da je zaljubljen u Magu ne znači
nikakav poraz niti vezivanje za nešto što je prolazno i trošno; ljubav koja može da se liši
svog predmeta, koja u ništavilu crpe svoju hranu, pridružuje se možda drugim silama,
spaja ih i stapa u poriv koji će jednom razneti onu utrobnu prijatnost tela nadutog od piva
i prženih krompirića. Sve te reči koje je ispisivao u svesci, uz široke zamahe rukom i
zviždanje, navodile su ga da puca od smeha. A onda se Traveler pojavljivao na prozoru i
molio ga da začuti. Ponekad je Oliveira nalazio smirenja u manuelnom radu, recimo da
ispravlja eksere ili da raspliće sisalova vlakna, da od njih pravi fini lavirint i da ga potom
lepi na abažur, što će Gekrepten smatrati veoma elegantnim. Možda je ljubav najviše
obogaćenje, darodavac bića; ali čovek može da izbegne njeno bumerang-dejstvo samo ako
je proćerda, ako je prepusti zaboravu i ostane ponovo sam na tom stepeniku otvorene i
porozne stvarnosti. Ubijanje voljenog predmeta, kao što je čovek od davnina slutio,
predstavlja cenu koju mora platiti da se ne zaustavi na stepeniku, kao što Faustovo
preklinjanje upućeno trenutku koji već prolazi može da ima smisla samo ukoliko taj
trenutak biva istovremeno napušten, kao što se prazna čaša stavlja na sto. I tako redom,
uz gorki mate.
Bilo bi tako lako da se organizuje koherentna šema, sklad, poredak mišljenja i
življenja. Dovoljno je uobičajeno licemerje, dovoljno je uzdići prošlost na stepen iskustva,
izvući prednost od bora na licu i od svega proživljenog što se nazire u osmesima ili
ćutanjima onih koji imaju preko četrdeset godina. Posle toga čovek oblači plavo odelo,
začešljava sede zaliske i pomiren sa svetom, ide na izložbe slika, u Argentinsko udruženje
književnika i u bar »Ričmond«. Pritajeni skepticizam, izgled kao da se čovek odnekud
vratio, svečani ulazak u zrelo doba, u brak, u očevu propoved u vreme roštilja ili u vreme
knjižice sa nedovoljnim ocenama. Kažem ti, jer sam dosta proživeo. Dosta sam i putovao.
U mladosti. Govorim ti iz iskustva, sinko. Ti još ne znaš šta je život.
A sve to, inače tako smešno i ograničeno, moglo je da bude još gore u nekim drugim
ravnima, u meditiranju koje vazda ugrožavaju idola fori, reči koje izvitoperuju slutnje,
uprošćavajuća okoštavanja, zamor koji iz džepa sakoa vadi zastavu predaje. Može da se
desi da se izdaja počini u potpunoj samoći, bez svedoka i saučesnika: pred samim sobom,
onda kad čovek uobražava da je iznad ličnih kompromisa i drama čula, iznad etičke
torture izazvane spoznajom da pripada nekoj rasi ili barem jednom narodu i jeziku. U
najvećoj prividnoj slobodi, bez potrebe da nekome polažemo račune – napuštanje partije,
izlaženje sa raskršća i bežanje bilo kojim od prigodnih puteva proglašavajući ga nužnim
ili jedinim. Maga je jedan od tih puteva, književnost je drugi (smesta spaliti svesku makar
Gekrepten kr-ši-la-ru-ke), lenčarenje treći, meditiranje u vražju mater četvrti. Ispred
picerije kod broja 1300 u Ulici Korijentes Oliveira je sebi postavljao krupna pitanja:
»Dakle, treba ostati kao kvadratura kruga nasred raskršća? Čemu služi što znamo ili
verujemo da znamo da je svaki put lažan ukoliko ga ne pređemo sa nekom namerom koja
više nije sam put? Nismo, brate, Buda, ovde nema drveća ispod kojeg ćemo sesti u položaju
lotosovog cveta. Dođe pajkan pa te kazni.«
Preći put sa namerom koja više nije sam put. Posle tolikog ćeretanja (kakvo slovo, ć
– ćumez, ćurka, ćuskija), ostala mu je samo ova slutnja. Jeste, o ovoj formuli se može
razmisliti. Tako i pohod Brdu može napokon da ima neki smisao, a Maga će prestati da
bude jedan izgubljeni predmet i pretvoriti se u sliku mogućeg sastanka – ali ne više s njom,
nego ili bliže ili dalje od nje; kroz nju, ali ne s njom. Manu, kao i cirkus i ta neverovatna
ideja o ludnici, o kojoj su toliko pričali tih dana, sve može da ima neki značaj samo ako se
ispita, nehizbežno histraživanje u času methafizike, a ta uzvišena reč povrh svega tačno
stiže na sastanak. Oliveira halapljivo odgrize parče pice i kao i uvek opeče désni, pa onda
oseti da mu je bolje. Ali koliko se puta već vrti u krug po nebrojenim ćoškovima i bifeima
tolikih gradova, koliko je puta već dolazio do sličnih zaključaka, osetio da mu je bolje,
poverovao da će moći da počne da živi drugačije, kao na primer onog popodneva kada je
otišao na neki iščašeni koncert, a posle... Posle je lila kiša, čemu dalja razglabanja. To je
kao sa Talitom, sve biva gore što se duže razmišlja o tome. Ta žena je počinjala da pati
zbog njega, ništa posebno, samo što je on tamo i kao da se sve između Talite i Travelera
menja, mnoge podrazumevane ili neprimećivane stvari odjednom postaju oštre kao
sečivo, pa ono što počinje kao rinflajš na španski način završava se kao haringa a la
Kirkegard, da ne duljimo. Ono poslepodne sa daskom je bilo vraćanje prirodnom poretku,
ali Traveler je propustio priliku da kaže ono što je valjalo reći da bi se Oliveira istog dana
pokupio iz te četvrti i iz njihovih života. Ne samo da ništa nije rekao nego mu je još i posao
našao u cirkusu, dokaz da. U tom slučaju, smilovati se bilo bi isto tako glupo kao i onom
prilikom: kiša, kiša. Da li Berta Trepa još uvek svira klavir?

(–111)
49

Sada kada je Feraguto konačno odlučio da otkupi kliniku a da cirkus skupa sa

mačkom prepusti izvesnom Suaresu Mehanu, Talita i Traveler su neumorno pričali o
slavnim i o manje poznatim luđacima. Činilo im se, naročito Taliti, da je prelazak sa cirkusa
na kliniku ipak korak napred, mada Traveleru nije bio sasvim jasan razlog tog optimizma.
Očekujući da im stvari budu jasnije, oboje su bili veoma uzbuđeni pa su neprestano izlazili
na prozor ili pred vrata, na ulicu, da razmene utiske sa gospođom Gutuso, don Bučeom,
don Krespom pa čak i sa Gekrepten ako bi se odnekuda pojavila. Po nevolji, tih dana se
mnogo govorilo o revoluciji, o tome da će oružane snage da se pobune u Kampo de Maju,
a ljudima je to izgledalo važnije nego kupovina klinike u Ulici Treljes. Naposletku, Talita i
Traveler bi mogli da potraže malo normalnosti u nekom psihijatrijskom priručniku. Kao i
obično, sve ih je uzbuđivalo, a u danima s patkom rasprave su iz nepoznatih razloga
dostizale takvu žestinu da bi se kanarinac Sto Kinti potpuno unezverio u kavezu a don
Krespo sačekao da prođe neki poznanik pa da kažiprstom leve ruke učini kružni pokret
na slepoočnici iste strane. U takvim okolnostima gusti oblaci pačjeg perja počeli bi da
izlaze iz kuhinjskog prozora, bilo je treskanja vratima i zatvorene dijalektike bez predaha
koja bi jedva malko popustila za vreme ručka, kada bi patku smazali do poslednje žilice.
U vreme kafe, uz kanju Mariposa, prećutno izmirenje bi ih okupljalo oko duboko
poštovanih spisa, davno iscrpenih brojeva nekih ezoteričnih časopisa, tog kosmološkog
blaga koje su imali potrebu da asimiliraju kao kakav preludij novom životu. Puno su pričali
o otkačenima jer su se i Traveler i Oliveira složili da iznesu stare zabeleške i da izlože deo
svoje zbirke pojava, koju su zajednički započeli kad su obojica bili na sad već davno
zaboravljenom fakultetu, a koju je potom svako nastavio za sebe. Izučavanje tih
dokumenata ih je dugo držalo na okupu za stolom, posle ručka, a Talita je sebi izborila
pravo učešća zahvaljujući svojim brojevima Renoviga (Dvojezično revolucionarnog
časopisa), meksičke publikacije na ispameričkom jeziku u izdanju »Lumena«, u kojoj je
gomila luđaka sarađivala sa odličnim rezultatima. O Feragutu su tek povremeno dobijali
vesti jer je cirkus praktično već bio u rukama Suaresa Meliana, ali je izgledalo sigurno da
će im kliniku predati tek sredinom marta. U dva-tri navrata Feraguto se pojavio u cirkusu
da vidi mačku koja računa, od koje će mu očigledno biti teško da se rastane, a svaki put je
spominjao veliku-transakciju-na-pomolu i složene-odgovornosti koje će pasti na sve njih
(uzdah). Izgledalo je sigurno da će Taliti poveriti apoteku pa je jadnica izbezumljeno
obnavljala gradivo kopajući po beleškama iz studentskih dana. Oliveira i Traveler su se
grdno zabavljali na njen račun, ali kada su se vraćali u cirkus, obojica su bivali tužni, gledali
su ljude i mačku kao da je cirkus neka neprocenjiva retkost.
– Ovde su svi mnogo luđi – govorio je Traveler. – Ne može se ni uporediti.
Oliveira bi-slegao-ramenima jer nije bio kadar da kaže da mu je u osnovi svejedno,
gledao bi vrh šatre i gubio se zablesavljeno u nekom nejasnom premišljanju.
– Ti si se doduše seljakao – gunđao je Traveler. – A i ja sam, ali uvek ovde, uvek na
ovoj geografskoj širini...
 Ispružao je ruku i neodređeno pokazivao neku geografiju Buenos Airesa.
– Znaš kako je, promene... – govorio je Oliveira.
Čim bi tako krenuli da pričaju, zacenili bi se od smeha i publika ih je gledala popreko,
jer su ometali predstavu.
U trenucima ispovedanja sve troje su priznavali da su odlično pripremljeni za nove
dužnosti. Na primer, stvari kao što je prispeće nedeljnog broja »La Naçiona« izazivale su
u njima tugu koja se mogla porediti jedino sa onom koju su u njima pobuđivali redovi pred
bioskopima i tiraž Reader’s Digesta.
– Kontakti se sve više kidaju – govorio je Traveler tajanstveno. – Treba zaurlati iz
sve snage.
– To je sinoć već učinio pukovnik Flapa – odvratila je Talita. – Posledica – policijski
čas.
– Ma nije to urlik, dete moje, jedva da se čulo neko krčanje. Ja ti govorim o stvarima
o kojima je svojevremeno sanjao predsednik Irigojen 212, o istorijskim dometima, o
prekrasnim obećanjima, o tim nadanjima ljudskog roda koji se u ovim krajevima tako
srozao.
– Ti govoriš kao i onaj drugi – govorila je Talita gledajući ga zabrinuto ali ne
pokazujući svoju prodornost u poznavanju karaktera.
Onaj drugi je i dalje bio u cirkusu da još malo pomogne Suarezu Melianu i povremeno
se čudio što mu je postajalo tako svejedno za sve. Imao je utisak da je preneo svoj ostatak
mane 213 na Talitu i Travelera, a oni su se sve više uzbuđivali pri pomisli na kliniku; tih
dana je jedino voleo da se igra sa mačkom koja računa i koja ga beše strašno zavolela tako
da je računala isključivo za njegovo zadovoljstvo. Pošto je Feraguto dao uputstvo da se
mačka ne vodi ulicom izvan korpe i bez ogrlice za identifikaciju, inače istovetne onima
koje su nosili američki vojnici u bici za Okinavu, Oliveira je imao razumevanja za mačku i
njena osećanja pa je, čim bi odmakli dva ugla od cirkusa, ostavljao korpu u poverljivoj
kobasičarskoj radnji, skidao ogrlicu jadnoj životinji a potom su zajedno lunjali i zavirivali
u prazne konzerve po napuštenim dvorištima ili pak grickali travke, prava uživancija.
Posle tih higijenskih šetnji Oliveiri je bilo gotovo podnošljivo da sudeluje u sedeljkama
kod don Krespa u dvorištu, da pristane na Gekreptine nežnosti, kao i na sve one šalove i
džempere koje se zaintačila da mu isplete za zimu. One noći kada je Feraguto telefonirao
u pansion da obavesti Travelera o skorom datumu velike nagodbe, njih troje su
usavršavali svoja znanja ispameričkog jezika, crpena inače sa beskrajnim zadovoljstvom
iz nekog broja »Renoviga«. Gotovo se rastužiše pri pomisli, da ih na klinici čeka ozbiljnost,
nauka, predanost i sve te stvari.
– Ké bida no es trajedia?214 – pročita Talita na odličnom ispameričkom jeziku.
I tako nastaviše dok nije stigla gospođa Gutuso sa najnovijim vestima s radija o
pukovniku Flapi i njegovim tenkovima, najzad nešto stvarno i konkretno što ih smesta
rasturi, na silno iznenađenje izvestiteljke, opijene rodoljubivim osećanjima.

212 Hipólito Yrigoyen (1852–1933), argentinski političar i dvaput izabrani predsednik države u vreme
višestrukog procvata Argentine; svrgnut je udarom iz 1930., kada je otpočela tzv. »decenija nepoštenja« (la
década de la infamia).
213 Mana je polinezijska reč koja označava snagu ili silu a u nekim primitivnim religijama znači i tajna moć

kojoj se pripisuje ideja prauzroka.

214 U izvorniku: Ké bida no es trajedia?, što predstavlja fonetsku transkripciju rečenice Qué vida no es

tragedia?. Fonetski španski ili ispamerički ima dosta zagovornika.

(–118)
50

Od autobuske stanice do Ulice Treljes bilo je jedva tri minuta hoda. Feraguto i Kuka
su već bili tamo sa upravnikom kada stigoše Talita i Traveler. Velika nagodba se sklapala
u dvorani na prvom spratu sa dva prozora koja su gledala na dvorišni vrt po kome su šetali
bolesnici, a video se i tanak vodoskok u betonskoj fontani. Da bi došli do te dvorane, Talita
i Traveler su morali da prođu kroz nekoliko hodnika i soba u prizemlju, gde im se prisutne
dame i prisutna gospoda obratiše na besprekornom španskom da bi iskamčili koju
cigaretu. Bolničar koji ih je pratio, kanda je to smatrao sasvim normalnim a ni okolnosti
nisu podsticale na neko raspitivanje ko-gde-šta. Maltene bez duvana stigli su do dvorane
velike nagodbe gde im je Feraguto milozvučno predstavio upravnika. Usred čitanja
nerazumljivog dokumenta pojavi se Oliveira pa je i njemu valjalo objasniti, što
došaptavanjem što kartaškim znakovima, da sve ide kao po loju i da niko ništa ne razume.
Kada mu Talita šušketavo dašapnu dogodovštine s lujkama pušačima u prizemlju, pšt, pšt,
Oliveira je začuđeno pogleda jer je on stupio pravo u hodnik koji izlazi pravo na ta vrata.
Što se tiče dišovana, on je bio u besprekorno crnom odelu.
Bilo je tako toplo da je bivao mukliji i glas spikera, koji su svakog sata kao prvo čitali
meteorološki izveštaj, a kao drugo zvanični demanti o pobuni kod Kampa de Maja i o
mračnim namerama pukovnika Flape. Upravnik prekinu čitanje dokumenta u pet do šest
i pusti svoj japanski tranzistor da bi bio u toku događaja; tako je barem objasnio pošto se
prethodno izvinio. Ove reči su podstakle Oliveiru da smesta primeni klasični geg onih koji
su nešto zaboravili u hodniku (a što će upravnik – pomisli on – takođe morati da prihvati
kao drugi vid upoznavanja s događajima), te uprkos sevanju Travelerovog i Talitinog
pogleda, on klisnu napolje na najbliža vrata, premda to nisu bila ona ista vrata na koja je
ušao.
Iz nekoliko rečenica u dokumentu mogao je da zaključi da kliniku sačinjavaju
prizemlje, četiri sprata i pride paviljon u dnu dvorišta. Najbolje će biti da se promuva
dvorištem ako nađe put, ali nemade za to prilike jer mu posle svega pet metara priđe
smešeći se neki čovek u košulji, uze ga za ruku klateći rukom kao što to čine deca, povede
ga do hodnika gde je bio nemali broj vrata i nešto što je mogao da bude otvor za teretni
lift. Oliveiru je popaljivala pomisao da će ga ludak povesti u razgledanje klinike pa odmah
izvadi cigarete za svog novog drugara, mladića bistrog izgleda, koji ćapi jednu pljugu i
zazvižda zadovoljno. Posle se ispostavilo da je on bolničar a da Oliveira nije jedan od
luđaka, što je čest nesporazum u takvim slučajevima. Zgoda je bila do te mere uobičajena
da nije mnogo obećavala, ali su se idući sa sprata na sprat Oliveira i Remorino ipak
sprijateljili pa je topografija klinike počela da se ukazuje iznutra, uz zgode, žestoke žaoke
protiv ostalog osoblja i prijateljska upozorenja. Nalazili su se u sobi gde je doktor Ovehero
čuvao svoje zamorčiće i jednu fotografiju Monike Viti, kada utrča neki razroki mladić i reče
Remorinu da ako je taj gospodin koji je s njim gospodin Orasio Oliveira, itd. Oliveira
uzdahnu, siđe dva sprata i vrati se u dvoranu velike nagodbe gde se dokument vukao
prema svom kraju praćen klimakteričnim rumenilom Kuke Feraguto i neučtivim
Travelerovim zevanjem. Oliveira je i dalje mislio da priliku u ružičastoj pidžami koju je
ugledao na uglu hodnika trećeg sprata: neki čovek već u godinama išao je uz sam zid
milujući goluba koji kao da mu je spavao na dlanu. Baš u tom trenutku Kuka Feraguto
izruči neku vrstu mukanja.
– Kako to misli da treba da potpišu da je u redu?
– Ćuti, mila – reče diša. – Gospodin hoće da kaže da...
– Sve je jasno kao dan – reče Talita koja je od samog početka lepo izlazila na kraj sa
Kukom pa je htela da joj pomogne. – Prenos iziskuje saglasnost bolesnika.
– Ali to je prava ludost – reče Kuka vrlo ad hoc.
– Vidite, gospođo – umeša se upravnik povlačeći prsluk slobodnom rukom. – Ovde
su bolesnici vrlo, da tako kažem, specijalni, a zakon Mendes Delfino je u tom pogledu
veoma jasan. Sa izuzetkom sedam-osam bolesnika, za koje je porodica već dala saglasnost,
ostali su proveli svoj vek po ludnicama, ako dopustite taj izraz, i niko ne odgovara za njih.
U tom slučaju zakon ovlašćuje upravnika da, u trenucima njihove prisebnosti, od dotičnih
zatraži mišljenje da li se slažu da klinika pređe u ruke novom vlasniku. Tu su obeleženi
članovi – dodade pokazujući joj knjigu crvenih korica iz koje su virili isečci nekih stripova.
– Vi ćete to pročitati i stvar je gotova.
– Ako sam dobro razumeo – reče Feraguto – ova formalnost bi morala odmah da se
obavi.
– A šta vi mislite zašto sam vas pozvao? Vas kao vlasnika a ovu gospodu kao svedoke?
Sada ćemo da pozovemo bolesnike i još danas smo završili rabotu.
– Problem je samo u tome – reče Traveler – hoće li pitomci biti u fazi prisebnosti,
kako rekoste.
Upravnik ga pogleda sa žaljenjem i pozvoni. Uđe Remorino u beloj bluzi, namignu
Oliveiri i stavi ogroman registar na stočić. Ispred stočića postavi stolicu i prekrsti ruke kao
persijski dželat. Feraguto brže-bolje ispregleda registar kao da se u to bajagi razume i
upita da li će se potpisi stavljati pri dnu dokumenta, na šta upravnik odgovori – da, pa će
zbog toga bolesnike pozivati azbučnim redom i zamoliti ih da se potpišu plavom
hemijskom olovkom. Uprkos tako razrađenim pripremama, Traveler je uporno ukazivao
na mogućnost da se neki bolesnik usprotivi potpisivanju ili da počini kakvu štetu. Mada
nisu smeli da ga otvoreno podrže, Kuka i Feraguto su pomno-pratili-svaku-njegovu-reč.

(–119)
51

Utom banu Remorino sa nekim starcem koji je delovao dosta preplašeno, no kad je
prepoznao upravnika, pozdravi ga uz nekakav naklon.
– U pidžami! – uzviknu Kuka zabezeknuto.
– Pa videla si ih još kad smo stigli – reče Feraguto.
– Nisu bili u pidžami. Ono je bilo više kao...
– Tišina – dreknu upravnik. – Priđite, Antunes, potpišite se tu gde vam Remorino
bude pokazao.
Starac pažljivo pregleda registar dok mu je Remorino dodavao hemijsku olovku.
Feraguto izvadi maramicu i blago tapkajući obrisa čelo.
– Ovo je osma strana – reče Antunes – a meni se čini da treba da se potpišem na
prvoj.
– Ovde – reče Remorino pokazujući mu neko mesto u registru. – Požurite, ohladiće
vam se bela kafa.
Antunes se potpisa krasopisno, uputi pozdrav svima i ode sitnim ružičastim
koracima koji su oduševili Talitu. Druga pidžama je već bila znatno deblja, pa pošto oplovi
oko malog stola, priđe upravniku da se s njim rukuje; ovaj mu bezvoljno pruži ruku i
odsečno mu pokaza registar.
– Vi ste već obavešteni, samo se potpišite i vratite se u sobu.
– Moja soba nije počišćena – reče debela pidžama.
Kuka pribeleži u mislima nedostatak higijene. Remorino je nastojao da ugura
hemijsku olovku u ruku debele pidžame koja je polako uzmicala.
– Tek što nisu počistili – reče Remorino. – Potpišite se, don Nikanore...
– Ni u ludilu – uzjoguni se debela pidžama. – Ovo je neka podvala.
– Kakva podvala, čoveče – reče upravnik. – Doktor Ovehero vam je već objasnio o
čemu je reč. Vi se potpišete, a od sutra dobijate duplu porciju sutlijaša.
– Neću se potpisati ako se ne složi don Antunes – reče debela pidžama.
– On se upravo potpisao ispred vas. Pogledajte.
– Potpis nije čitak. Ovo nije potpis don Antunesa. Vi ste mu izvukli taj potpis pomoću
električnog šiljka. Vi ste ubili don Antunesa.
– Idi ga dovedi – naredi upravnik Remorinu. Ovaj izlete i vrati se sa Antunesom.
Debela pidžama radosno uskliknu i pođe da se rukuje s njim.
– Recite mu da se slažete i da se slobodno potpiše – reče upravnik. – Hajdemo, vreme
odmiče.
– Potpiši se bez brige, sinko – reče Antunes debeloj pidžami. Isto ti se hvata.
Debela pidžama ispusti hemijsku olovku. Remolino je podignu gunđajući, a upravnik
ustade besan kao ris. Sklonivši se iza Antunesa, debela pidžama je drhtala i zavrtala
rukave. Neko odsečno zakuca na vrata i pre nego što je Remorino uspeo da ih otvori, hrupi
gospođa u roze kimonu i bez okolišanja priđe pravo registru te ga zagleda sa svih strana
kao da je neko punjeno prase. Uspravljajući se zadovoljno, ona spusti otvorenu šaku na
registar.
– Zaklinjem se – reče gospođa – da ću govoriti samo istinu. Vi nećete dozvoliti da ja
slažem, don Nikanore.
Debela pidžama se potvrdno zatrese i iznenada prihvati hemijsku olovku koju mu je
Remorino dodavao te brzo i nasumce stavi potpis.
– Kakva dileja – čuše kako promrmlja upravnik. – Gledaj samo kako je potrefio,
Remorino. Sva sreća. A sada vi, gospođo Švit, kad ste već tu. Naznači joj gde, Remorino.
– Ako ne poboljšate društvenu sredinu, neću se potpisati – reče gospođa Švit. – Treba
duhu otvoriti vrata i prozore.
– Ja hoću dva prozora u svojoj sobi – reče debela pidžama. – A don Antunes hoće do
robne kuće da kupi vatu i još neke stvari. Ovde je tako mračno.
Jedva okrenuvši glavu Oliveira opazi da ga Talita gleda pa joj se nasmeši. Oboje su
znali da onaj drugi misli da je sve ovo neka otkačena šegačina, da su debela pidžama i
ostali isto tako ludi kao i oni. Loši glumci, jer nisu se čak ni trudili da izgledaju kao valjani
umobolnici pred njima koji su pažljivo pročitali priručnik psihijatrije za sve. Na primer
Kuka, koja je potpuno vladala sobom oberučke stežući tašnu; duboko zavaljena u fotelji,
izgledala je luđa nego sve troje potpisnika što su sada već ulagali zahtev da se ubije pas o
kojem je gospođa Švit pripovedala uz silno mlataranje rukama. Ništa nije bilo dovoljno
nepredvidljivo, a najgrublja uzročnost je ipak i dalje upravljala tim prevrtljivim i
razvezenim odnosima, pri čemu su upravnikovi urlici služili kao basso continuo za
ponovljenu temu prigovora i zahteva i robne kuće. Tako su jedno za drugim videli kako
Remorino odvodi Antunesa i debelu pidžamu, kako gospođa Švit prezrivo potpisuje
registar, kako ulazi neki džinovski kostur, nešto kao veliki ispijen plamen ružičastog
flanela, a iza njega dečarac potpuno bele kose i zelenih očiju zloćudne lepote. Ovi su se
potpisali bez većeg otpora, ali su zauzvrat zahtevali da ostanu do završetka svečanosti. Da
bi izbegao nove nevolje, upravnik ih posla u ćoše a Remorino ode po još dva bolesnika, od
kojih jedna beše devojka zamašnih kukova a drugi neki muškarac pomalo kineskog
izgleda koji je netremice piljio u pod. Na iznenađenje većeg dela prisutnih opet neko
pomenu smrt nekog pseta. Kada su se bolesnici potpisali, devojka se pokloni kao balerina.
Kuka Feraguto joj otpozdravi ljubaznim klimanjem glave, koje kod Talite i Travelera
izazva čudovišni napad smeha. U registru je već bilo deset potpisa a Remorino je i dalje
dovodio ljude, bilo je pozdrava, a katkad i pokoja čarka koja bi se prekidala ili menjala
učesnike; tu i tamo bi pao i neki potpis. Već je bilo pola osam pa Kuka izvadi malu
pudrijeru da dotera lice gestom direktorke klinike, nešto između Madam Kiri i Edvidže
Fejer215. Novo krivljenje Talite i Travelera, novi nespokoj Feraguta koji je naizmenično
proveravao kako napreduje registar i kako izgleda upravnikovo lice. U sedam i četrdeset
jedna bolesnica izjavi da se neće potpisati dok se pas ne ubije. Remorino joj obeća da će to
učiniti i namignu Oliveiri kome je laskao takav izraz poverenja. Prošlo je dvadeset
bolesnika, ostalo je još svega četrdeset pet. Priđe upravnik i saopšti da su se najčupaviji
slučajevi već nacrtali (tako je rekao) i da bi najbolje bilo nastaviti nakon što gucnu pivo i
čuju najnovije vesti. Tokom pomenute pauze razgovarali su o psihijatriji i politici.

215Edwidge Feuillère, francuska glumica, članica Comédie Française, koja je igrala i u filmovima rađenim
prema delima Ž. Koktoa.
Revoluciju su ugušile vladine snage, kolovođe se već predaju u Lulanu. Doktor Nerio
Rohas je na nekom kongresu u Amsterdamu. Pivo je izvrsno.
U pola devet bilo je na broju četrdeset osam potpisa. Već se spuštalo veče a sala je
bila lepljiva od dima i od ljudi po uglovima, od kašlja kojim se povremeno oglašavao neko
od prisutnih. Oliveira je želeo da iziđe na ulicu, ali je upravnik bio suva strogost. Poslednja
tri potpisnika su upravo izneli zahtev za promenu režima ishrane (Feraguto je davao
znakove Kuki da pribeleži – taman posla, na njegovoj klinici obroci će biti bez zamerke),
kao i za ubijanjem pseta (Kuka je po italijanskom upitno skupila prste i pokazivala ih
zapanjenom Feragutu dok je odmahivao glavom i gledao u upravnika koji je bio potpuno
iscrpljen i hladio se zidnim kalendarom). Kada je stigao starac sa golubom na dlanu,
milujući ga sporo kao da hoće da ga uspava, nastade duga pauza, svi ustadoše da
posmatraju nepomičnog goluba i bilo je maltene šteta što je bolesnik morao da prekine
svoje ritmičko milovanje duž golubijih leđa da bi nespretno uzeo hemijsku koju mu je
Remorino dodavao. Za starcem, držeći se pod ruku uđoše dve sestre koje su odmah
zatražile smrt pseta i još neka poboljšanja u radu ustanove. To sa psom nagoni Remorina
na smeh, ali Oliveira na posletku oseti kao da mu je nešto prepunilo slezinu pa ustajući
reče Traveleru da će malo da prošeta i odmah da se vrati.
– Nikud vi nećete odavde – povika upravnik. – Vi ste svedok.
– Biću u zgradi – reče Oliveira. – Proverite šta o tome kaže zakon Méndes Delfino,
baš piše o tome.
– Idem s tobom – upade Traveler. – Vraćamo se za pet minuta.
– Nemojte se udaljavati – reče upravnik.
– Ma ni govora – reče Traveler. – Dođi, burazeru, čini mi se da se ovuda silazi u vrt.
Kakvo razočarenje, šta veliš?
– Jednoglasnost je dosadna – na to će Oliveira. – Niko se, ama baš niko nije
suprotstavio. A pogledaj kako su samo složni da toga psa treba ubiti. Sednimo pored
fontane, dobro će nam doći malo prskanja, liči na blagoslovenu vodicu.
– Oseća se na benzin – primeti Traveler. – Zbilja je blagoslovena.
– Uostalom, šta smo mi pa očekivali? Vidiš da se na kraju svi potpisuju. Razlike
između njih i nas nema. Nikakve razlike. Ovde će nam biti fajn.
– Ipak – reče Traveler – ima jedna razlika: oni su obučeni u rože.
– Pogledaj – reče Oliveira pokazujući gornje spratove. Već se skoro beše smrklo a na
prozorima drugog i trećeg sprata svetla su se ritmički palila i gasila. Svetio na jednom
prozoru a mrak na susednom i obratno. Svetio na jednom spratu a mrak na drugom i
obratno.
– Počelo je počelo – uzviknu Traveler. – Jeste da su se potpisali, ali sad će oni pokazati
pravo lice.
Odlučiše da dovrše cigaretu pored blagoslovene vodice; čavrljajući o svemu i
svačemu, gledali su kako se svetla pale i gase. Tada je u stvari Traveler pomenuo promene
i posle kraćeg ćutanja, začu kako se Oliveira tiho smeje u mraku. On je i dalje pominjao
promene kao da traži neku izvesnost a nije znao kako da postavi pitanje, koje mu je klizilo
iz reci i iz misli.
– Kao da smo vampiri, kao da nas isti krvni sistem povezuje, odnosno razdvaja.
Ponekad ti i ja, ponekad sve troje, nemojmo se zavaravati. Ne znam kad je počelo, ali tako
ti je to i s tim se treba suočiti. Mislim da nismo ovamo došli samo zato što nas je diša doveo.
Bilo je jednostavnije da ostanemo u cirkusu sa Suaresom Malijanom, znali smo taj posao i
cenili su nas. Ali neki vrag nas je terao ovamo. Sve troje. Glavni krivac sam ja jer nisam
želeo da Talita pomisli... Pa eto, da te ostavljam po strani da bih te iskaširao. Pitanje
samoljublja, shvataš.
– U suštini – reče Oliveira – ja ne moram da prihvatim. Vraćam se u cirkus ili, još
bolje, odlazim skroz. Veliki je Buenos Aires, jednom sam ti to već rekao.
– Da, ali odlaziš posle ovog razgovora, što znači da to činiš zbog mene, a to je baš ono
što neću.
– U svakom slučaju, razjasni mi ono o promenama.
– Šta ja znam, čim hoću da objasnim, još mi se više zamagli. Ovako nekako: kad sam
s tobom, nema problema, ali čim ostanem sam, imam utisak kao da me pritiskaš, na
primer, iz svoje sobe. Seti se kada si mi pre neki dan tražio eksere. I Talita to oseća, gleda
u mene a ja imam utisak da je taj pogled namenjen tebi, ali kad smo sve troje zajedno, ona
te satima gotovo ne primećuje. Pretpostavljam da si zapazio.
– Jesam. Nastavi.
– To je sve. Zato i mislim da nije u redu da utičem na odluku. To moraš da odlučiš
sam, ali sada kada sam napravio glupost da ti pričam o tome, ni ti nećeš biti slobodan da
odlučiš jer ćeš stvar postaviti sa stanovišta odgovornosti i onda smo nadrljali. Etičko, u
ovom slučaju, znači oprostiti život prijatelju, a ja to ne prihvatam.
– Ah – reče Oliveira. – U stvari, znači da me ne puštaš da odem, a ja ne mogu da idem.
To je situacija liht rože pidžame, zar ti se ne čini.
– Pa jeste, kad se bolje razmisli.
– Pazi kako je čudno.
– Šta to?
– Sva svetla su pogašena u isto vreme.
– Biće da su stigli do poslednjeg potpisa. Klinika pripada diši, živeo Feraguto.
– Pretpostavljam da ćemo sada morati da im ispunimo želju i da ucmekamo psa.
Neverovatno kako su kivni na njega.
– Nije to kivnost – reče Traveler. – Ni ovde strasti ne izgledaju preterano žestoko,
bar za sad.
– Ti imaš potrebu za korenitim rešenjima, stari moj. Sa mnom je dugo bio isti slučaj,
a posle...
Obazrivo se zaputiše nazad jer je vrt bio veoma mračan a nisu se sećali rasporeda
leja. Kada su nagazili školice već blizu ulaza, Traveler se prigušeno nasmeja, podiže jednu
nogu i poče da skače sa polja na polje. Crtež kredom se slabo belasao u tami.
– Jedne večeri – reče Oliveira – ispričaću ti kako je bilo tamo. Nisam oduševljen, ali
to je možda jedini način da ucmekaš psa, da se tako izrazim.
Traveler iskoči iz školica i istog časa se najednom upališe svetla na drugom spratu.
Oliveira, koji je zaustio da doda još nešto, opazi kako iz tame izlazi Travelerovo lice, i dok
je ta svetlost trajala, pre nego što će se ponovo ugasiti, uoči na njemu jednu grimasu, neki
trzaj, ono što bi se na latinskom reklo – rictus: otvaranje usta, skupljanje usta, nešto slično
osmehu.
– Kad već pominješ ubijanje psa – reče Traveler – ne znam jesi li zapazio da se glavni
lekar zove Ovehero, drugim recima Ovčar. Zamisli, molim te.
– Nisi to hteo da kažeš.
 – Vidi ti ko se to buni zbog mojih ćutanja ili mojih zamena – reče Traveler. – Jasno da
nisam to hteo, ali ne mari. O tome se ne može govoriti. Ako hoćeš baš da se uveriš... Ali sve
mi se čini da je već prekasno. Klopa se ohladila, ne vredi više; Bolje da smesta prionemo
na posao, biće veselo.
Oliveira ne odgovori pa se popeše do dvorane velike nagodbe gde su upravnik i
Feraguto pili duplu kanju. Oliveira im se odmah priključi a Traveler ode da sedne na
fotelju gde je Talita pospanog lica čitala neki roman. Nakon poslednjeg potpisa, Remorino
se pobrinu da odnesu registar i odvedu bolesnike koji su prisustvovali ceremoniji.
Traveler primeti da je upravnik ugasio svetio na tavanici i zamenio ga lampom na pisaćem
stolu, sve je bilo mekano i zeleno, pričali su tihim i zadovoljnim glasom. Čuo je da se
spremaju za tripice u saftu u nekom restoranu u centru. Talita zaklopi knjigu i pogleda ga
sneno, Traveler je rukom pogladi po kosi i oseti da mu je bolje. Ipak, namera da se ide na
tripice u to doba i po toj vrućini bila je suluda.

(–69)
52

U stvari, on nije ništa ni mogao da ispriča Traveleru. Ako bi počeo da odmotava

klupko, izvukao bi jednu nit, jednu vunenu nit, jednu nit od vune, metre i metre vune,
vunastu vunaru sa vunaricom u vuničarki i sve vunene vunovlačare za vunicu vuntošicu
pa i ceo vunarski vunarnik, razvunio bi vunu do mučnine i samu mučninu, ali nikad čitavo
klupko. Trebalo je da navede Travelera da posumnja da ono što bi mu ispričao ne bi imalo
neposrednog smisla (ali koji smisao uopšte pa ima?), a da nije ni nekakva figura ili
alegorija. Nepremostiva razlika, pitanje stupnjeva koji nemaju veze sa inteligencijom ili
obaveštenošću; jedno je igrati karte ili raspravljati o Džonu Donu sa Travelerom – sve se
onda odvija u oblasti zajedničkog privida – ali drugo je biti kao neki majmun među
ljudima, drugo je kada čovek poželi da bude majmun iz razloga koje ni sam majmun ne
može sebi da objasni počev od toga da to i nisu nikakvi razlozi i da njihova snaga baš i
jeste u tome, i tako u nedogled.
Prve noći na klinici protekle su mirno; osoblje koje će je napustiti još je obavljalo
svoje dužnosti, a novodošli su posmatrali, prikupljali iskustva i okupljali se kod apoteke
gde je Talita, sva u belom, uzbuđeno i iznova, otkrivala emulzije i barbiturate. Problem je
bio kako se otarasiti Kuke Feraguto, ugrađene poput čelične armature, jer je ona po svoj
prilici bila čvrsto rešena da nametne svoju volju klinici, pa je i sam diša morao da sluša
new deal sažet u terminima kao što su higijena, red i mir, sive pidžame i čaj od lipe. Kuka
je svakog časa navraćala do apoteke i-pomno-pratila kobajagi stručne razgovore nove
ekipe. Talita je pridobila malo njenog poverenja jer žena bože moj ima i okačenu diplomu
ali muž i onaj njegov pajtos su joj brate sumnjivi. Kukin problem je bio upravo u tome što
su joj oni uprkos svemu bili užasno simpatični, a to ju je primoravalo da se kornejevski
upusti u debatu o dužnosti i ostalim platonovštinama dok je Feraguto organizovao
administraciju i postepeno se navikavao na zamenu šizofreničara za gutače sablji i
zamenu boca insulina za plastove sena. Lekari, njih trojica ukupno, dolazili su ujutro i
nikoga nisu uznemiravali. Internista, sklon pokeru, brzo se sprijateljio sa Oliveirom i
Travelerom; u njegovoj ordinaciji na trećem spratu već se grade moćne skale a čipovi od
deset do sto soma idu od ruke do ruke da je to naprosto milina.
Bolesnicima je bolje, hvala.

(–89)
53

A jednog četvrtka, paf, svi se oko devet uveče nađoše na istom mestu. Tog popodneva
osoblje je definitivno otišlo treskajući vrata (ironični osmesi Feraguta i Kuke jer su bili
čvrsto rešeni da nikako ne zaokruže iznos obeštećenja), a delegacija bolesnika je ispratila
odlazeće uzvicima: »Crkao je pas, crkao je pas!«, što ih nije sprečilo da Feragutu podnesu
molbu sa pet potpisa u kojoj su tražili čokoladu, večernju štampu i ubijanje psa. Ostali su
novi, još uvek pomalo zbunjeni, a sa njima i Remorino koji se pravio važan i govorio da će
sve ići glatko. Radio El Mundo je pothranjivao sportski duh žitelja Buenos Airesa
izveštajima o toplotnom talasu. Pošto u tom smislu behu potučeni svi rekordi, narod je
patriotski mogao da se znoji do mile volje i Remorino već beše pokupio četiri-pet pidžama
odbačenih po uglovima. On je zajedno sa Oliveirom ubeđivao vlasnike pidžama da ih
ponovo obuku, makar donji deo. Pre nego što je prihvatio partiju pokera sa Feragutom i
Travelerom, doktor Ovehero je odobrio Taliti da bez bojazni služi limunadu u svim
sobama izuzev u šestici, osamnaestici i trideset jedinici. Zbog toga trideset jedinica brižnu
u plač pa joj Talita dade duplo sledovanje limunade. Već je bilo vreme da se pristupi
primeni sistema motu propio, neka crkne pas.
Kako je moguće otpočeti takav život mirno i gotovo bez i najmanjeg čuđenja?
Maltene bez prethodne pripreme, jer psihijatrijski priručnik iz Tomas Pardove knjižare
nije bio baš propedeutičan za Talitu i Travelera. Bez iskustva, bez istinske volje, bez ičega:
čovek je zaista životinja koja se navikava čak i na to da bude nenaviknuta. Na primer
mrtvačnica: Traveler i Oliveira uopšte nisu znali za nju, kad eto ti Remorina gde jednog
utorka uveče dođe po njih po Oveherovom nalogu. Pedesetšestica sa drugog sprata je
upravo izdahnuo što se i očekivalo, pa će neko morati da pomogne bolničaru oko nosiljke,
a neko da razonodi trideset jedinicu koju je snašlo neko telelupanje srca. Remorino im
objasni da je odlazeće osoblje veoma reivindikativno i da radi samo ono najnužnije što
sledi po pravilniku otkad je saznalo za obračun šteta i obeštećenja, tako da im nema druge
nego da zasuču rukave, što će im uostalom dobro doći kao praksa.
Dosta je čudno da u inventaru pročitanom na dan velike nagodbe nije bilo ni reči o
mrtvačnici. A ipak treba negde sklanjati pokojnike dok ne dođe ožalošćena porodica ili
dok opština ne pošalje kola. Možda je u inventaru pomenuta neka komora za skladištenje,
neko skladište, neka tranzitna sala ili rashlađena prostorija, neki takav eufemizam, ili je
možda naprosto pomenuto svih osam hladnjaka. Na kraju krajeva, mrtvačnica stvarno ne
stoji lepo u takvom dokumentu, tako je barem Remorino mislio. Ali, čemu osam
hladnjaka? A, to... Pa to je možda neki zahtev nacionalnog odeljenja za higijenu ili neka
transakcija bivšeg upravnika prilikom licitacije, što uostalom i nije tako loše jer ponekad
su prave rednje, kao one godine kad je San Lorenso bio prvak (koja je to godina bila?
Remorino se nije sećao ali to je bilo one godine kada je San Lorenso sve timove razneo),
po četvorica u jednom sanduku, pravi pomor, šta da vam kažem. Jeste da se to retko
događa, pedesetšestici nije bilo spasa, šta da se radi. Ovuda, govorite tiho da ih ne
probudite. Šta ćeš ti ovde u ovo doba, brzo u krevet, da te više nisam video kako se muvaš
naokolo. Dobar je on momak, gledajte samo kako sluša. Noću mu dođe da iziđe u hodnik
ali nije zbog žena, to smo raščistili. Izlazi jer je lud, umobolan- što se kaže, kao i svaki od
nas, ako ćemo pravo.
Oliveira i Traveler su smatrali da je Remorino sjajan. Emancipovan neki tip,
očigledno. Pomogli su nosaču koji je u stvari bio sedmica, inače izlečiv slučaj, tako da je
mogao da sarađuje u lakšim poslovima. Spustili su nosila teretnim liftom, a pri tom su se
malko tiskali i sasvim blizu osećali telo pedesetšestice ispod čaršava. Porodica će doći po
njega u ponedeljak, oni su iz Treleva, jadni ljudi. Dvadesetdvojku još niko nije pokupio, pa
to je prevršilo meru. Njegovi su puni love, mislio je Remorino: ti su najgori, pravi lešinari,
bez trunke osećanja. A zar opština dopušta da dvadesetdvojka...? Ma tu mu se negde
zaturio predmet. Uglavnom, dani prolaze, sad će dve nedelje, tako da, eto vidite, to su
prednosti kada se ima puno hladnjaka. Kad se sve sabere, ima ih troje, jer tu je i dvojka,
jedna od osnivačica. To da čujete! Dvojka nije imala nikoga svoga ali je zato direkcija
pogrebnog zavoda javila da će poslati kola u roku od četrdeset osam časova. Remorino je
zabave radi izračunao te časove i ispalo je da ih je prošlo trista šest, skoro trista sedam. A
važila je za osnivačicu jer je starica poticala iz herojskog razdoblja ustanove, pre doktora
koji ju je prodao Feragutu. Izgleda dobar neki čova, taj Feraguto, zar ne? Ko bi rekao da je
držao cirkus.
Sedmica otvori teretni lift, povuče nosila i iziđe kroz hodnik upravljajući kao zmaj
sve dok ga Remorino naglo ne zaustavi te izvadi Jel ključ da otključa metalna vrata, dok su
Traveler i Oliveira istovremeno vadili cigarete, to su ti refleksi... U stvari, bolje bi bilo da
su poneli kapute jer do mrtvačnice očigledno nije dospela vest o toplotnom talasu, a inače
je izgledala kao kakva sodarska radnja sa dugim stolom s jedne strane i zamrzivačem do
tavanice sa druge.
– Izvadi jedno pivce – naredi Remorino. – Vi ništa niste videli, jel’ jasno? Ovde su
propisi ponekad suviše... Bolje ne govorite Feragutu, ionako tek tu i tamo gucnemo po
neko pivce.
Sedmica ode do vrata zamrzivača i izvadi jednu flašu. Dok ju je Remorino otvarao
perorezom, Traveler pogleda Oliveiru, ali sedmica prvi progovori.
– Bolje da ga prvo smestimo, ako se slažete.
– Ti... – zausti Remorino, ali zastade s perorezom u ruci.
– U pravu si, mladiću. Ajdʼ sad. Ovde ima mesta.
– Nema – uzjoguni se sedmica.
– Ti ćeš meni da kažeš.
– Pokorno molim da mi oprostite – reče sedmica. – Ali mesta ima tamo.
Remorino se zablenu u njega a sedmica mu se nasmeši, pa uz nekakav pozdrav priđe
spornim vratima i otvori ih. Otuda je izbila neka sjajna svetlost nalik na polarnu, ili na
svetlost kakvog hiperborejskog meteora, a u njoj su se jasno ocrtavale prilično velike noge.
– Dvadesetdvojka – reče sedmica. – Jesam li vam lepo rekao? Sve ih ja poznajem po
nogama. Tu je dvojka, da se kladimo? Ako ne verujete, pogledajte. Jeste li se sad uverili?
Dakle, stavićemo ga ovde gde ima mesta. Pomozite mi, ali pazite, prvo ide glava.
– On je stručnjak i po – tiho reče Remorino Traveleru. – Zaista mi nije jasno zašto ga
Ovehero još drži ovde. Hej, nema čaša, moraćemo direktno iz flaše.
Traveler uvuče dim do kolena a onda prihvati flašu. Dodavali su je jedno drugome a
prvi mastan vic ispričao je Remorino.

(–66)
54

Sa prozora svoje sobe na drugom spratu Oliveira je mogao da vidi vrt sa fontanom,
blagoslovenu vodicu, školice koje je osmica nacrtala, tri drveta što su bacala senku na leju
muškatli i trave, i strašno visoku ogradu koja mu je zaklanjala kuće sa ulice. Osmica je
igrao školice skoro svakog popodneva, bio je nepobediv, a četvorka i dvanaestica su se
upinjali da mu preotmu Nebo, ali uzalud, osmica je imala nogu preciznu poput
instrumenta – svaki put pun pogodak, kamičak je stalno padao na najbolje mesto, prosto
neverovatno. Noću su se školice belasale i Oliveira je voleo da ih posmatra kroz prozor.
Na svom krevetu, pod dejstvom jednog kubika hipnosala, osmica je verovatno bio na putu
da zaspi kao roda, stojeći u mislima na jednoj nozi, terajući kamičak odsečnim i
nepogrešivim udarcima, u pohod Nebu koje kao da ga je razočaravalo čim bi ga osvojio.
»E jesi nepopravljivi romantičar«, mislio je za sebe Oliveira dok je kuvao mate. »Kad li će
tebi dati roze pidžamu?« Na stolu se nalazilo pisamce neutešne Gekrepten, dakle samo te
subotom puštaju napolje, pa kakav će to biti život, ja ne mogu tako dugo da budem sama,
kad bi samo video našu sobicu. Ostavivši mate na prozorskom oknu Oliveira izvadi
hemijsku olovku iz džepa i odgovori na pismo. Kao prvo, postoji telefon (u produžetku –
broj); kao drugo, ima puno posla, ali reorganizacija neće potrajati duže od dve nedelje i
tada će moći da se viđaju bar sredom, subotom i nedeljom. Kao treće, uskoro će ostati bez
žerbe. »Pišem kao da su me zatvorili«, pomisli dok se potpisivao. Bilo je blizu jedanaest,
uskoro će morati da smeni Travelera koji je dežurao na trećem spratu. Dok je spremao
drugi mate, on ponovo pročita pismo i zalepi koverat. Više je voleo da piše, telefon je
postajao sumnjiva sprava u Gekrepteninim rukama, ona nikada nije shvatala šta joj se
govori.
U paviljonu sa leve strane ugasi se svetio apoteke. Talita iziđe u vrt, zaključa vrata
(dobro se videla pri svetlosti zvezdanog i toplog neba) i neodlučno se približi fontani.
Oliveira joj tiho zviznu, ali Talita je i dalje gledala mlaz i čak je radoznalo umočila prst u
vodu. Potom pređe vrt gazeći nemarno školice i nestade ispod Oliveirinog prozora. Sve se
zbilo pomalo kao na platnima Leonore Karington, noć i Talita i školice, ukrštanje linija
koje se između sebe ne poznaju, tanak mlaz vode u fontani. Kada je prilika u ružičastom
sporo prišla školicama ne usuđujući se da ih nagazi, Oliveira shvati da se sve vraća u svoj
poredak, da će prilika u ružičastom obavezno odabrati pljosnat kamen među svima onima
koje je osmica gomilao na ivičnjaku leje, i da će Maga, jer to je bila Maga, saviti levu nogu
te vrhom cipele uputiti kamičak u prvi podeok školica. Odozgo je mogao da vidi Maginu
kosu, luk njenih ramena, a i kako malo diže ruke da bi održavala ravnotežu dok sitnim
skokovima ulazi u prvi podeok, dok upućuje kamičak ka drugom podeoku (Oliveira blago
zadrhta jer kamičak umalo ne izađe iz školica, samo ga je neravnina poda zadržala tačno
na ivici drugog podeoka), dok lagano ulazi i jedan časak ostaje nepokretna, kao ružičasti
flamingo u polutami pre nego što će postepeno primaći nogu kamičku pošto izračuna
rastojanje do trećeg podeoka.
Talita podiže glavu i vide Oliveiru na prozoru. Nije ga odmah prepoznala i za
trenutak se zaljulja na jednoj nozi kao da se rukama drži za vazduh. Posmatrajući je sa
ironičnim razočaranjem, Oliveira priznade svoju grešku, vide da ružičasto nije ružičasto,
da Talita nosi pepeljastu bluzu i suknju prozirno bele boje. Sve se da objasniti (da se tako
izrazimo): Talita beše ušla pa ponovo izašla, privučena školicama, a taj trenutan prekid
između prolaženja i ponovnog pojavljivanja bio je dovoljan da ga obmane kao one noći na
brodskom pramcu ili možda kao mnogih drugih noći. Jedva je otpozdravio Taliti koja je
sada saginjala glavu, usredsređivala se i premeravala rastojanje a kamičak je već silovito
izlazio iz drugog podeoka i ulazio u treći, već se ispravljao, kotrljao se na stranu, izlazio iz
školica, za dve ili tri ploče je otišao dalje.
– Moraš više da vežbaš – reče Oliveira – ako misliš da pobediš osmicu.
– A šta ti radiš tu?
– Vrućina. Dežuran u pola dvanaest. Prepiska.
– Ah – reče Talita. – Kakva noć.
– Magična – reče Oliveira i Talita se kratko nasmeja pre nego što nestade kroz ulazna
vrata. Oliveira ču kako se penje stepeništem, prolazi ispred njegovih vrata (ali možda se
penje liftom) i stiže na treći sprat. »Priznaj da dosta liči«, pomisli. »Time, kao i činjenicom
da si pravi kreten, sve se da objasniti.« Ali je ipak ostao da još malo posmatra dvorište i
napuštene školice kao da se uveri. U jedanaest i deset dođe Traveler i prenese izveštaj:
petica prilično nemirna, obavestiti Ovehera ako postane nezgodan, ostali spavaju.
Na trećem spratu je vladala mrtva tišina, čak se i petica umirila. Prihvati od Oliveire
cigaretu, popuši je prilježno i objasni ovome da zbog zavere jevrejskih izdavača kasni
objavljivanje njegovog velelepnog dela o kometama, obeća mu jedan primerak sa
posvetom. Oliveira mu ostavi pritvorena vrata jer je znao njegove hirove pa poče da šeta
s kraja na kraj hodnika povremeno bacajući pogled kroz magične oči instalirane
zahvaljujući dosetljivosti upravnika Ovehera i kući Liber & Finkel: svaka soba jedan
majušni Van Ajk, sa izuzetkom sobe četrnaestice, koja je po običaju zalepila poštansku
marku na sočivo. U dvanaest stiže Remorino poprilično nakresan, raspričaše se o konjima
i fudbalu a potom Remorino pođe malo da odspava u prizemlju. Petica se beše potpuno
smirio a vrućina je pritiskala u gluvom i mračnom hodniku. Nikada do tada Oliveira nije
pomislio da bi neko pokušao da ga ubije, ali trenutan crtež, jedna skica u kojoj je bilo više
jeze nego ičega, bili su dovoljni da shvati da misao nije nova, da nije izazvana atmosferom
hodnika sa svojim zatvorenim vratima i senkom kutije teretnog lifta u pozadini. To je
mogao da pomisli i u podne u Rokeovoj bakalnici ili u podzemnoj železnici u pet po podne.
Ili mnogo ranije, u Evropi, u nekoj od onih noći kada je tumarao neomeđenim zonama,
zapuštenim zemljištima gde je stara limenka mogla da prereže grkljan, pod uslovom da se
limenka i grkljan malčice potrude. Zaustavio se pred otvorom za teretni lift i pogledao
crno dno te se setio Flegrejskih polja 216. Ponovo se setio prilaza. U cirkusu je bilo obratno,
rupa je bila gore, otvor je bio spojen sa otvorenim prostorom, to je bila figura iščeznuća,
sada se nalazi na rubu bunara, na rubu Eleusinske rupe, a klinika obavijena toplotnim
isparenjima samo je pojačavala negativni prolaz, vulkanska isparenja i silazak. Kad se
okrenuo, video je do kraja pravu liniju hodnika u slaboj svetlosti ljubičastih sijalica iznad
belih vrata. Učini nešto glupo: odiže levu nogu i krenu sitnim skokovima hodnikom sve do
prvih vrata. Bio je sav u znoju kada je ponovo spustio levu nogu na zeleni linoleum. Pri
svakom skoku procedio je kroz zube Manuovo ime. »Kad pomislim da sam očekivao neki
prolaz«, reče u sebi naslanjajući se na zid. Nemoguće je objektivirati prvi komadić neke
misli a da ona ne ispadne groteskna. Prolaz, na primer. Pomisao da je on očekivao.
Očekivao neki prolaz. Skliznuo je niz zid, seo na pod i zagledao se u linoleum. Prolaz ka

216 Prema grčkoj mitologiji, mesto gde su divovi napali bogove.

čemu? I zašto bi klinika morala da mu posluži kao prolaz? Kakvi su mu to hramovi
potrebni, kakvi posrednici, kakvi psihički ili moralni hormoni koji će ga uputiti izvan sebe
ili ka sebi?
Kad je stigla Talita sa limunadom (eto takva je ona, ima i tu crtu radničke učiteljice i
Kapljice Mleka), on joj je odmah izneo svoja razmišljanja. Talita se nije nimalo začudila,
sela je naspram njega i gledala ga dok je ispijao limunadu naiskap.
– Da nas Kuka vidi kako smo se razbaškarili na podu, prosto bi se oduzela. Baš fino
dežuraš. Da li bar spavaju?
– Spavaju, pretpostavljam. Četrnaestica je zaklopila špijunku, ko zna šta radi. A
nezgodno mi je da joj banem unutra.
– Ti si čista pažljivost – reče Talita. – Ali ja, kao žena ženi...
Vratila se vrlo brzo i sela pored Oliveire, naslonivši se na zid.
– Spava snom pravednika. A siroti Manu je sanjao neki grozan san. Uvek se dešava
isto: on ponovo zaspi, ali se ja toliko uznemirim da na kraju moram da ustanem. Pomislila
sam da vam je možda vrućina, tebi ili Remorinu, pa sam napravila limunadu. Pakleno leto,
pa još i oni zidovi naokolo što sprečavaju strujanje vazduha. Dakle, ja ličim na onu drugu.
– Donekle – reče Oliveira – ali to uopšte nije važno. Da mi je samo znati zašto sam te
video obučenu u ružičasto.
– Uticaj sredine, pomešao si me sa ostalima.
– Moguće, kad se sve sabere, to je još i prihvatljivo. Ali zašto si ti počela da igraš
školice? Je lʼ si se i ti s nekim pomešala?
– U pravu si – reče Talita. – Zašto sam počela da igram? U stvari, nikad nisam volela
školice. Samo nemoj odmah da izmisliš neku svoju teoriju o zlim dusima, ja nisam ničiji
zombi 217.
– Ne moraš baš da se dernjaš.
– Ničiji zombi, ničija čigra, razumeš – ponovi Talita spuštajući glas. – Ugledala sam
školice dok sam ulazila, videla i kamičak... Poigrala se i otišla.
– Izgubila si kod trećeg podeoka. I Magi bi se to desilo, ona prosto nije kadra da
istraje, nema uopšte smisao za odstojanje, vreme joj se u rukama lomi u paramparčad,
gura se sa svim i svačim. Uzgred rečeno, zahvaljujući tome ona je apsolutno savršena u
svom razobličavanju lažnog savršenstva drugih. Ali mi se čini da sam ti pričao o teretnom
liftu.
– Jeste, počeo si nešto a potom si popio limunadu. Ne, stani, limunadu si popio ranije.
– Verovatno sam se sažalio nad sobom, kad si ti naišla, ja sam bio u šamanskom
uznesenju, spreman da se bacim kroz rupu ne bih li učinio kraj nagađanjima, toj vitkoj
reci.
– Rupa se završava u podrumu – reče Talita. – Ima bubašvaba, ako te baš zanima, i
nekoliko šarenih krpa po podu. Sve je vlažno i mračno, a nešto malo dalje već počinju
mrtvaci. Manu mi je ispričao.
– Manu spava?

217 Antilski narodi veruju da mrtvaci mogu vaskrsnuti i onda ih nazivaju zombijima. Činjenica je da na Haitiju

neki ljudi imaju usporene pokrete i ukočen pogled a bleđi su od ostalih. Zabeleženi su slučajevi da su takvi
ljudi živi sahranjivani jer deluju beživotno. Nauka pokušava da nađe objašnjenje ove pojave u sastojcima
nekih biljaka koje se upotrebljavaju za jelo.
 – Da. Sanjao je neki ružan san, vikao je nešto o nekoj izgubljenoj kravati. Već sam ti
rekla.
– Ovo je noć velikih ispovedanja – reče Oliveira gledajući je polako.
– Veoma velikih – reče Talita. – Maga je bila samo ime, a sada ima i lice. Jedino se
dvoumi oko boje odeće, izgleda.
– Za boje ni po jada, kad je ponovo budem video, ko zna kakvu će odeću imati na sebi.
Možda će biti gola ili će držati sina u naručju i pevati mu Les amants du Havre, to je neka
pesmica koju ti ne znaš.
– Ma nemoj – reče Talita. – Često su je puštali preko Radio-Belgrana. La-la-la, la-la-
la...
Oliveira zamahnu kao da će je blago ošamariti, ali to se završi nežnim dodirom. Talita
zabaci glavu unazad i udari se o zid. Napravi grimasu i protrlja potiljak, ali nastavi da
pevuši melodiju. Utom se začu neko škljocanje a potom i zujanje koje je zvučalo kao da je
plavo u polutami hodnika. Čuli su kako se teretni lift penje. Brzo su se zgledali i u jednom
skoku ustali. Ko je mogao u to doba... Škljoc, prolaz pored prvog sprata, plavo zujanje.
Talita ustuknu i stade iza Oliveire. Škljoc. Ružičasta pidžama se jasno ocrtavala na
kristalnoj kocki iza rešetaka. Oliveira potrča prema teretnom liftu i otvori vrata. Otuda
izbi nešto kao kolut prohladnog vazduha. Starac ga pogleda kao da ga ne prepoznaje i
nastavi da miluje goluba. Lako se moglo razumeti da je golub nekad morao da bude beo,
ali da je posiveo kao pepeo od stalnog dodirivanja starčeve ruke. Nepomičan, sklopljenih
očiju, golub se odmarao u ulegnuću ruke koja ga je držala na grudima dok su prsti
neprekidno prelazili od vrata do repa, od repa do vrata.
– Idite da spavate, don Lopes – reče zadihano Oliveira.
– Vrućina je u krevetu – prozbori don Lopes. – Pogledajte kako se raduje kad ga
prošetam.
– Kasno je, morate u sobu.
– Doneću vam svežu limunadu – obeća Talita Najtingejl218.
Don Lopes pomilova goluba i iziđe iz teretnog lifta. Čuli su kako silazi niz stepenište.
– Pa ovo je luda kuća, svako radi šta mu se hoće – promumla Oliveira zatvarajući
vrata teretnog lifta. – Jednog dana izbiće opšta tuča. Kako da ti kažem: u vazduhu se oseća
opšte klanje. Taj golub je izgledao kao pištolj.
– Trebalo bi javiti Remorinu. Stari je dolazio iz podruma, baš čudno.
– Slušaj, ostani ovde časak dok se ja ne vratim, idem u podrum da pogledam, možda
još neko dole lumpuje.
– Idem s tobom.
– Kako hoćeš, ovi ionako spavaju.
U teretnom liftu je bila plavičasta svetlost, a silazak je pratilo nekakvo science-fiction
zujanje. U podrumu nije bilo žive duše, ali jedna od vrata zamrzivača behu odškrinuta, a
otuda je izlazio snop svetlosti. Talita zastade pred vratima i stavi ruku na usta, dok je
Oliveira prilazio. To je bio pedesetšestica, dobro ga se sećao, rodbina treba svakog časa da
se pojavi. Iz Treleva je. U međuvremenu, pedesetšestica je primio prijatelja u posetu,
možete zamisliti razgovor između njega i starca s golubom, jedan od onih bajagi-
razgovora u kojima sagovornik ne haje da li onaj drugi priča ili ne priča, glavno je da neko

218 Ironična aluzija na Florence Nightingale, englesku dobrovoljnu bolničarku junačkog držanja u Krimskom
ratu.
stoji pred njim, samo da ima nešto ispred sebe, bilo koga bilo šta, neko lice, noge koje vire
iz leda. Kao što je i on počinjao da priča Taliti šta je video, da ga je strah, neprekidno je
govorio o rupama i prolazima, govorio Taliti ili bilo kome, paru nogu koji viri iz leda, bilo
kakvom suprotnom prividu kadrom da sluša i potvrđuje. Ali dok je zatvarao vrata
hladnjaka i dok se nesvesno oslanjao na ivicu stola, obuzeo ga je nagon za povraćanjem
uspomena, pomislio je kako mu se pre svega dva-tri dana činilo nemogućim da bilo šta
ispriča Traveleru, majmun ne može ništa da ispriča čoveku, a odjednom, ne znajući kako,
čuo je sebe kako govori Taliti kao da je Maga, znajući da ona nije Maga, ali govoreći joj o
školicama, o strahu u hodniku, o primamljivom otvoru. Tada (a Talita je tamo, na četiri
metra iza njegovih leđa, čekala), to je bio kao neki kraj, iskanje tuđe samilosti, ponovni
ulazak u ljudsku porodicu, kao sunđer koji uz odvratno fljaps pada posred ringa. Imao je
utisak kao da beži iz sebe, kao da se prepušta i pada u zagrljaj – bludni (kučkin) sin – lakog
izmirenja, a odande se još lakše vraća svetu, mogućem životu, vremenu njegovih godina,
razumu koji usmerava postupke dobrih Argentinaca posebno i ljudskog insekta uopšte.
Nalazio se u svom malom udobnom i rashlađenom Hadu, ali nije bilo nikakve Euridike za
kojom bi tragao, obaška pošto je sišao teretnim liftom i otvorio jedan hladnjak, dok je
vadio flašu piva, osetio je da ima odrešene ruke, da je na sve spreman, samo da se što pre
završi ova komedija.
– Dođi na piće – pozva je. – Mnogo je bolje nego tvoja limunada.
Talita koraknu pa zastade.
– Ne budi strvoder – reče. – Hajdemo odavde.
– Ovo ti je jedino sveže mesto, priznaj. Mislim da ću ovamo doneti i poljski krevet.
– Prebledeo si od hladnoće – reče Talita prilazeći. – Hodi, ne sviđa mi se da ostaneš
tu.
– Ne sviđa ti se? Pa ovi ovde neće izići da me pojedu, za razliku od onih gore.
– Dođi, Orasio – ponovi Talita. – Neću da ostaneš ovde.
– Ti... – reče Oliveira gledajući je besno i ućuta da bi otvorio pivo o ivicu stolice. Jasno
mu se privideo jedan bulevar na kiši, ali umesto da on nekoga vodi pod ruku, govoreći mu
samilosno, vodili su njega, sa puno saosećanja su ga vodili pod ruku i pričali s njim da ga
oraspolože, toliko su ga sažaljevali da je to već bilo prava milina. Prošlost se izvrtala,
menjala je znak, na kraju će se još ispostaviti da Milosrđe ne uništava. Žalila ga je ta žena,
igračica školice, to je bilo tako jasno da je čak peklo.
– Možemo da nastavimo razgovor na drugom spratu – reče Talita prosvetiteljski. –
Ponesi flašu pa ćeš dati i meni.
– Oui madame, bien sûr madame – reče Oliveira.
– Najzad si nešto rekao na francuskom. Manu i ja smo već pomislili da si se zarekao.
Nikad...
– Assez – reče Oliveira. – Tu m’as eu, petite, Céline avait raison, on se croit enculé d'un
centimètre et on Vest déjà de plusieurs metres. 219
Talita ga pogleda pogledom onih koji ništa ne razumeju, ali se njena ruka podiže ne
osećajući da se diže i za trenutak se spusti na Oliveirine grudi. Kad ju je spustila, on stade
da je gleda kao odozdo, očima koje su dolazile s neke druge strane.

Fr.: »Dosta. Ti si me zeznula, mala. Selin je bio u pravu, mi mislimo da smo u govnima do gležnja, a mi
219

smo u njima do grla«.

 – Ko zna – reče Oliveira nekome ko nije bio Talita. – Ko zna jesi li baš ti ta koja mi
večeras pljuje toliko sažaljenja. Ko zna da li možda ne treba plakati zbog ljubavi dok se ne
napuni pet-šest lavora. Ili pustiti da ih drugi pune suzama umesto tebe, kao što i čine.
Talita mu okrenu leđa i pođe prema vratima. Kada je zastala da ga pričeka,
neodlučna a istovremeno prinuđena da ga sačeka, jer kad bi se udaljila od njega, tog
trenutka bi bilo kao da ga je pustila da padne u bunar (sa bubašvabama, sa raznobojnim
krpama), videla je da se smeši ali da taj osmeh nije za nju. Nikada ranije nije videla da se
tako smeje, tako zlosrećno a ujedno tako vedro i pravo u oči, bez uobičajene zajedljivosti,
kao da prihvata nešto što mu začelo dopire iz samog središta života, iz onog drugog
bunara (sa bubašvabama? sa raznobojnim krpama? sa nekim licem koje pluta po prljavoj
vodi?), kako joj se približava kroz prihvatanje te stvari koju ne može čak ni da imenuje a
koja ga nagoni na smeh. Ni njegov poljubac nije bio namenjen njoj, i nije ga dao ovako
groteskno pored nekog zamrzivača punog leševa, tako blizu Manua koji je spavao. Kao da
su počeli sebe da dosežu sa neke druge strane, da se spajaju s nekim drugim delom sebe,
a oni čak nisu ni bili posredi, to je bilo kao da plaćaju ili naplaćuju nešto za nekog drugog,
kao da su oni golemi 220 nemogućeg susreta njihovih vlasnika. Flegrejska polja i ono što je
Orasio promrmljao o silasku – takvo potpuno odsustvo zdravog razuma da Manu, sve što
je Manu i što se nalazi u ravni Manua nije moglo da učestvuje u obredu, jer ono što je tamo
započinjalo, bilo je kao milovanje goluba, kao ideja da se ustane i spremi limunada za
nekog čuvara, kao savijanje nogu i gurkanje kamička iz prvog u drugi, iz drugog u treći
podeok. Na neki način njih dvoje su pristupali nečemu drugom, u tom nečemu gde se može
nositi sivo a biti ružičast, gde ona može da se zadavi u reci (ali to više ne misli ona) da bi
se jedne noći u Buenos Airesu iznenada pojavila i u školicama ponovila samu sliku onoga
što su upravo dosegli, poslednji podeok, središte mandale, strmoglavi Igdrasil 221 kojim se
izlazi na otvorenu obalu, na prostranstvo bez kraja, na onaj svet ispod kapaka koji
posuvraćene oči okrenute prema unutra prepoznaju i prate.

(-129)

220 Golem je prema jevrejskoj legendi veštački čovek stvoren od blata; legenda je u vezi sa Adamovim
nastankom a sama reč znači »nedovršena stvar«. Pominje se još u talmudsko doba a legendu su preuzeli
Grimm, von Arnim, Hoffmann, Meyrink i Borges i tako je postao pojam dvojnika, homo duplex.
221
Ygdrassil je središnji simbol epske mitologije; večno zeleno stablo jasena je osovina svemira koja
obezbeđuje vitalnost i stabilnost. Kraj njegova tri korena izbijaju tri vrela: prvo simbolizuje večno kretanje;
drugo sećanje i znanje a treće sudbinu jer pored njega sede tri suđaje: sadašnjost, prošlost i budućnost.
55

Ali Traveler nije spavao, posle dva ili tri pokušaja da zaspi noćna mora bi ga trgla te
je na kraju seo na krevet i upalio svetio. Talita nije bila tu, nije bila tu ta mesečarka, taj
noćni leptir nesanice pa tako Traveler popi čašu kanje i obuče gornji deo pidžame. Fotelja
od pruća činila se svežijom nego krevet, a noć je bila pogodna za čitanje. Povremeno su se
čuli koraci u hodniku i Traveler je u dva navrata izvirio na vrata koja su izlazila na
administrativno krilo. Nije bilo nikoga, čak ni krila, Talita je sigurno otišla u svoju apoteku,
čudo jedno kako ju je oduševio povratak nauci, terazijama, antipirecima. Traveler poče da
čita uz kanju. Ipak je čudno što se Talita još nije vratila iz apoteke. Kada se najzad pojavila
poput utvare koja uliva jezu, flaša kanje već beše tako isceđena da Traveler gotovo nije
mario da li je došla ili ne, pa su malo popričali dok je Talita razvijala spavaćicu i razne
teorije koje je Traveler uglavnom prihvatao jer je u tom stanju već naginjao
blagonaklonosti. Zatim je Talita legla nauznak i utonula u neki nemiran san prekidan
naglim trzajima i jecanjem. Uvek ista priča: Traveleru je teško da zaspi kada je Talita
nespokojna, ali čim njega savlada umor, ona se budila i odmah rasanila jer se on vrpoljio i
buncao u snu te su tako provodili noć kao na klackalici. Da stvar bude gora, svetio je ostalo
upaljeno a nije bilo lako dohvatiti prekidač; zato se na kraju oboje razbudiše a onda Talita
ugasi svetio i pribi se uz Travelera koji se preznojavao i uvijao.
– Orasio je večeras video Magu – reče Talita. – Video ju je u dvorištu, pre dva sata,
dok si ti bio na dežurstvu.
– Ah – reče Traveler ležeći na leđima i tražeći cigarete po Brajevom sistemu. Zatim
dodade neku nerazgovetnu rečenicu koju je izvukao iz svoje lektire.
– A Maga, to sam bila ja – reče Talita privijajući se jače uz Travelera. – Ne znam da li
shvataš.
– Manje-više.
– To je moralo jednom da se desi. Čudi me samo što ga je zbrka toliko sludela.
– E, pa tako ti je to sa Orasiom, on se zaplete i napravi čitav darmar a onda gleda šta
je uradio kao što štene koje se pokakilo stane i kao ukopano gleda svoju kaku.
– Mislim da je to počelo još onog dana kada smo otišli po njega u luku – reče Talita.
– Ne mogu da ti objasnim jer me nije čak ni pogledao, a zajedno ste me odbacili kao gluvo
kuče, još i sa mačkom pod miškom.
Traveler progunđa nešto nerazumljivo.
– Pobrkao me sa Magom – nastavi Talita.
Traveler je slušao kako ona govori, kako se kao i sve žene poziva na sudbinu, na
neizbežno lančanje događaja, pa požele da već jednom umukne, ali Talita se grozničavo
opirala, pribijala se uz njega, upinjala se da ispriča, da ispriča sebi i, naravno, njemu.
Traveler popusti.
– Prvo je došao starac sa golubom, a onda smo sišli u podrum. Orasio je sve vreme
govorio o nekakvom silasku, o onim provalijama koje ga zaokupljaju, znaš ti njega. Ali
ovoga puta je bio izvan sebe, Manu, bio je naizgled miran a to je ono najstrašnije, i za to
vreme... Sišli smo teretnim liftom pa je on pošao da zatvori jedan hladnjak, nešto grozno.
– Znači, i ti si sišla – reče Traveler. – Lepo bogami.
– To je bilo nešto drugo – reče Talita. – To uopšte nije izgledalo kao silaženje.
Razgovarali smo, ali ja sam osećala da je on negde drugde i da govori drugoj ženi, na
primer, nekoj ženi koja se udavila. Sad mi to pada na pamet, ali tada on još nije bio rekao
da se Maga udavila u reci.
– Pa i nije se udavila – dobaci Traveler. – Mogu da ti jemčim iako o tome nemam
pojma. Dovoljno je da čovek poznaje Orasija.
– On misli da je mrtva, Manu, a istovremeno oseća da je blizu njega; večeras sam to
bila ja. Rekao mi je da ju je video i na brodu i ispod nadvožnjaka na aveniji San Martin...
On to ne govori kao da halucinira, niti očekuje da mu poveruješ. Jednostavno kaže, i to je
istina, to je nešto što je tu. Kada je zatvorio hladnjak a mene obuzeo strah pa sam mu rekla,
ne znam više ni sama šta sam rekla, on je počeo da me gleda, a u stvari je gledao onu drugu.
Ali ja nisam ničiji zombi, ničija čigra, Manu, i neću da budem nečiji zombi.
Traveler je pomilova po kosi, ali Talita ga nestrpljivo odgurnu. Sela je na krevet i on
je osećao kako ona drhti. Na tolikoj vrućini – ona je drhtala. Rekla mu je da ju je Orasio
poljubio i pokušala je da objasni taj poljubac, a pošto nije nalazila prave reči, u mraku je
dodirivala Travelera, njene ruke su padale kao krpe na njegovo lice i na njegove ruke,
klizile po njegovim grudima, naslanjale se na njegova kolena, a iz svega toga je proizlazilo
neko objašnjenje koje Traveler nije bio u stanju da odbije, neka zaraza koja je dolazila
odnekuda, iz neke dubine, neke visine ili sa bilo koje druge strane samo ne iz te noći i iz te
sobe, zaraza koja je sa Talite prešla i na njega, zamuckivanje nalik na nerazumljivu poruku,
slutnju da se nalazi pred nečim što bi moglo da bude poruka ali glas koji ju je donosio bio
je slomljen i kazivao je poruku na nekom nerazumljivom jeziku, no ipak je to bilo jedino
važno, nadohvat ruke, dok je tražilo da bude priznato i prihvaćeno, dok se guralo sa nekim
sunđerastim zidom od dima i plute, neuhvatljivo a podatno, golo u naručju ali nalik vodi
koja ističe zajedno sa suzama.
»Tvrda duhovna kora«, pomislio je Traveler. Nerazgovetno je čuo da strah, da
Orasio, da teretni lift, da golub; jedan saopštivi sistem mu je opet ulazio na uho. Dakle ne-
srećnik se plaši da ga on ne ubije, pa to je da pukneš od smeha.
– Je lʼ ti stvarno tako rekao? Teško je poverovati, znaš i sama koliko drži do sebe.
– To je nešto drugo – reče Talita pa mu uze cigaretu i stade da je puši halapljivo kao
u nemim filmovima. – Mislim da je taj strah nešto kao njegovo poslednje utočište, šipka za
koju se drži pre nego što se bude bacio. Tako je srećan što se večeras plaši, ja znam da se
raduje.
– Ovo naša Kuka – reče Traveler dišući kao pravi jogin – ni mrtva ne bi razumela,
budi uverena. A ja mora da noćas sijam pamet jer je ta priča o veselom strahu, stara moja,
inače teško svarljiva.
Talita se malko pomeri u krevetu i nasloni se na Travelera. Znala je da je opet na
njegovoj strani, da se nije udavila, da je on pridržava na samoj površini vode i da je to u
suštini šteta, čudesno lepa šteta. Oboje su to osetili u istom trenutku i kliznuli jedno prema
drugom ne bi li pali u same sebe, u zajedničku zemlju gde ih reči, milovanja i usta obavijaju
kao što kružnica obavija krug, te smirujuće metafore, ta stara tuga zadovoljna što smo
ponovo oni isti, što istrajavamo, što ostajemo na površini vode i opstajemo uprkos
nedaćama, u dobru i u zlu, uprkos zovu i padu.
56

Odakle li mu samo ta navika da se smuca naokolo sa kanapima po džepovima, da

skuplja raznobojne konce, da ih stavlja među stranice knjige i da pomoću tutkala od svega
toga pravi svakojake figurice. Dok je motao crni kanap oko kvake, Oliveira se upita da li
mu krhkost konca pričinjava neko perverzno zadovoljstvo, pa se složi da maybe, peut-être
i quién te lo dice. Jedino je sigurno da ga konci i konopci vesele, da mu se čini da nema ništa
poučnije od pravljenja providnog dodekaedra džinovskih razmera, na primer, a to je
višečasovan i veoma složen posao, da bi posle prineo šibicu i gledao kako gotovo ništavni
plamičak ide tamo-amo, dok bi Gekrepten kr-ši-la-ru-ke i govorila da je sramota spaliti
nešto tako lepo. Teško je njoj objasniti da što je okosnica krhkija i kratkotrajnija, to je veća
sloboda da se pravi i rastura. Konci su Oliveiri izgledali kao jedina opravdana građa za
njegove umotvorine i samo bi se tu i tamo usudio da upotrebi žicu ili kakav obruč od lima,
a i to jedino ako ih pronađe na ulici. Voleo je da sve što pravi bude sa što više slobodnog
prostora, da vazduh ulazi i izlazi, a naročito da izlazi; nešto slično mu se dešavalo s
knjigama, ženama i obavezama, i nije uobražavao da će Gekrepten ili crkveni
velikodostojnik shvatiti takve svetkovine.
To motanje crnog kanapa oko kvake počelo je posle nekoliko sati, jer je u
međuvremenu Oliveira posvršavao razne stvari u sobi i van nje. Ideja o lavorima bila je
čista klasika, tako da nije bio uopšte ponosan na sebe što je posegao za njom, ali lavor sa
vodom na podu nudi u mraku niz prilično suptilnih odbrambenih prednosti: iznenađenje
a možda i užas, u svakom slučaju slepa srdžba koja se javlja kada shvatite da ste cipelu
marke Fanakal ili Tonsa stavili u vodu, pa još i čarapu pride, te da se sve to cedi dok se
krajnje uzrujana noga koprca u čarapi a čarapa u cipeli kao pacov koji se davi ili kao oni
ne-srećnici koje su ljubomorni sultani bacali u Bosfor u vezanoj vreći, u vreći vezanoj
(kanapom, naravno sve se na kraju povezuje i prilično je zabavno to što se lavor sa vodom
i kanap nalaze na kraju premišljanja a ne na početku, ali ovde je Orasio dopuštao sebi
pretpostavku da sled rasuđivanja ne mora a) da sledi fizičko vreme, ono pre i ono posle, i
b) da se rasuđivanje možda nesvesno razvilo da bi njega vodilo od pojma kanapa do pojma
lavora za vodu). Sve u svemu, čim bi počeo iole podrobnije da raščlanjuje takvo pitanje,
ozbiljno bi posumnjao u postojanje determinizma i pomislio da je najbolje i dalje ostati
zabarikadiran ne obraćajući previše pažnje na razloge ili prednosti. Pa ipak, šta dolazi
prvo – kanap ili lavor? Lavor je prvo postavljen ali odluka o kanapu je ranije doneta. Ne
vredi dalje mozgati kada je u pitanju život, mnogo je važnije nabaviti lavore; u skladu s
tim, on je prvih pola sata obazrivo pretražio drugi sprat i deo prizemlja odakle se vratio
sa pet lavora srednje veličine, tri pljuvaonice i praznom limenkom džema od slatkog
krompira (a sve je to skupa svrstao pod lavor). Osamnaestica je bio budan i nametao se da
mu pravi društvo pa je Oliveira naposletku pristao rešen da ga izbaci čim odbrambene
operacije budu uzele maha. Kod konaca osamnaestica se pokazao veoma korisnim jer čim
je Oliveira ukratko izložio strateške potrebe, on je začkiljio svojim zelenim, zloćudno
lepim očima i kazao da šestica ima čitave sanduke pune raznobojnih konaca. Jedini
problem je u tome što se šestica nalazi u prizemlju, u Remorinovom krilu, a ako se
Remorino probudi, nastaće grozna frka. Osim toga Osamnaestica je tvrdio da je šestica
luda i da to otežava proboj do njenih odaja. Žmirkajući svojim zelenim zloćudno lepim
očima predloži Oliveiri da mu drži stražu u hodniku dok se on bude izuvao i pristupao
prisvajanju konaca, ali Oliveiri se učini da bi tako otišli predaleko pa se opredeli da lično
preuzme odgovornost za ulazak u šestičinu sobu u to doba noći. Bilo je prilično zabavno
razmišljati o odgovornosti dok se vrši najezda na spavaću sobu devojke koja hrče ležeći
nauznak, izložena najgorim iskušenjima, s mnoštvom kalemova kanapa i raznobojnih
konaca u džepovima i rukama, Oliveira je za trenutak pogleda, ali zatim slegnu ramenima
valjda želeći da mu majmun odgovornosti bude lakši. Osamnaestica ga je čekao u sobi
posmatrajući gomilu lavora na krevetu. Učini mu se da Oliveira nije skupio dovoljne
količine konaca. Pritvarajući svoje zelene zloćudno lepe oči, on iznese tvrdnju da je za
uspešno dovršenje priprema odbrane potrebno raspolagati dovoljnim brojem rulemana i
jednim heftpištoljem. Oliveira zaključi da je zamisao o rulemanima dosta zgodna mada
nije tačno znao šta bi to moglo da bude, ali je zato heftpištolj odbio kako u celini tako i u
pojedinostima. Osamnaestica otvori svoje zelene zloćudno lepe oči i kaza da heftpištolj
nije ono što doktor zamišlja (rekao je »doktor« tonom po kome bi svako uvideo da se
zavitlava), ali da će, s obzirom na njegov odrečan stav, nastojati samo da nabavi rulemane.
Oliveira ga pusti da ode nadajući se da se neće vratiti jer je želeo da bude sam. Remorino
će ustati u dva da ga odmeni pa je valjalo nešto smisliti. Ako ga Remorino ne nađe u
hodniku, potražiće ga u sobi a to bi bilo preporučljivo samo ukoliko bi se prilika iskoristila
za isprobavanje odbrambenog sistema. Odbacio je tu pomisao jer je odbrambeni sistem
zamišljen da odbije određeni napad, a ako Remorino uđe, on će ući s potpuno različitim
namerama. Sada je osećao sve veći strah (a čim bi ga strah obuzeo, pogledao bi na ručni
časovnik i strah je vremenom rastao), počeo je da puši proučavajući odbrambene
mogućnosti sobe i u deset do dva je otišao da probudi Remorina. Podneo mu je izveštaj –
pravi biser! – sa namerno izmešanim podacima o temperaturnim listama, umirujućim
sredstvima, sindromskim i eupeptičkim manifestacijama pansionskih gostiju sa prvog
sprata, tako da će Remorino gotovo sve vreme morati da bude s njima, dok oni bolesnici
na drugom spratu, prema istom izveštaju, spokojno spavaju i biće im potrebno jedino da
ih u tome niko ne ometa. Remorino se raspitao (bez mnogo žara) da li te pažnje i nepažnje
potiču od visokog autoriteta doktora Ovehera, na šta je Oliveira licemerno odgovorio
jednosložnim potvrdnim prilogom koji odgovara takvim prilikama. Posle toga su se
prijateljski rastali i Remorino se zevajući popeo na prvi sprat, dok se Oliveira drhteći
penjao na drugi. Ali pomoć heftpištolja ne dolazi u obzir, dobro je i na rulemane pristao.
Bio je još nekoliko trenutaka miran jer se osamnaestica nije vraćao, pa je počeo da
puni lavore i pljuvaonice, da ih raspoređuje u prvoj liniji odbrane, nešto iza prve barijere
konaca (još uvek teorijske ali već savršeno zamišljene) i da isprobava mogućnosti
napredovanja, eventualni pad prve linije i delotvornost druge. Dok je punio lavore Oliveira
napuni umivaonik hladnom vodom i zagnjuri lice i ruke, nakvasi vrat i kosu. Pušio je kao
sumanut; ne bi dopušio ni pola cigarete a već je odlazio do prozora, bacao opušak i palio
drugu cigaretu. Pikavci su padali na školice i Oliveira je tako gađao da svako sjajno oko
gori za trenutak u drugoj pregradi; to ga je zabavljalo. U to doba su mu padale na um tuđe
misli, dona nobis pacem, que el bacán que te acamala tenga pesos duraderos, reći tanga i
tome slično, a iznenada su mu padali i dronjci neke mentalne materije, nešto između
pojma i osećanja, na primer da je, bunkerisanje poslednja budalaština, da bi jedino
razumno, prema tome izvodivo a možda i delotvorno bilo da napada umesto da se brani,
da vreba umesto što tu stoji, drhti, puši i čeka da se osamnaestica vrati sa rulemanima; ali
to je trajalo kratko, kao i cigarete, a ruke su mu se tresle i on je znao da mu preostaje još
samo to drhtanje, no iznenada – uspomena poput nade, rečenica u kojoj neko kaže da se
časovi sna i jave još nisu sjedinili, a već iza toga dolazi smeh koji on čuje kao da nije njegov,
zatim grimasa koja jasno svedoči da je to jedinstvo sna i jave predaleko i da mu ništa iz
sna neće vredeti na javi, i obratno. Napasti Travelera može da bude najbolji vid odbrane,
ali znači zaposedanje nečega što on sve više oseća kao crnu masu, kao teritoriju gde ljudi
spavaju i uopšte ne očekuju da budu napadnuti u to doba noći i iz nepostojećih razloga u
kategorijama crne mase. Ali dok je tako osećao, Oliveiri je bilo krivo što je to formulisao u
terminima crne mase; osećanje je bilo kao crna masa, ali zbog njegove krivice a ne zbog
teritorije gde Traveler spava. Zato je umesto tako negativnih reči kao što je crna masa
bolje jednostavno reći teritorija, jer na kraju čovek uvek daje neki naziv osećanjima. To
znači da ta teritorija počinje pred vratima njegove sobe, a nije preporučljivo napasti
teritoriju jer ona naprosto ne može shvatiti motive napada. Zauzvrat, ako se on
zabarikadira u svojoj sobi i ako Traveler dođe da ga napadne, niko neće moći da tvrdi da
Traveler ne zna šta radi, tako da bi onaj koji je napadnut lepo bio u toku i preduzeo bi
mere predostrožnosti, bio bi na oprezu i uzeo rulemane, šta god da su.
U međuvremenu, može se stajati kod prozora i pušiti, može se proučiti raspored
lavora i konaca, može se razmišljati o jedinstvu, koje je izloženo grdnom iskušenju usled
sukoba između teritorije i sobe. Oliveira će uvek žaliti što ne može čak ni da zamisli to
jedinstvo koje je ponekada nazivao središtem a koje se, bez jasnijih obrisa, svodilo na slike
kao što su crni krik, kibuc želje (tako je udaljen već taj kibuc zore i crnog vina), pa čak i
život dostojan tog imena jer (to je osetio dok je bacao cigaretu u podeok pet) bio je
dovoljno nesrećan da može zamisliti mogućnost dostojnog života na kraju svakojakih,
temeljito izvedenih nedostojnosti. Ništa od toga ne može da se misli, ali zauzvrat može da
se oseća kao grč u stomaku, kao teritorija, kao duboko ili spazmodično disanje, kao znoj
na dlanu, kao paljenje cigarete, kao čupanje creva, kao žeđ, kao nečujna vriska koja puca
poput crne mase u grlu (uvek ima neke crne mase u toj igri), kao želja da se spava, kao
strah od spavanja, kao teskoba, kao slika goluba koji je nekad bio beo, kao šarene krpe na
dnu nečega što je moglo da bude prolaz, kao Sirius na vrhu jedne šatre, no dosta, hej, dosta,
pobogu; ali je dobro što je osetio da je tako duboko tu, u proticanju nekog nemerljivog
vremena, što ne misli ništa, što je jednostavno samo ono što jeste, tu sa klještima u
stomaku. Ono protiv teritorije, java protiv sna. Ali kazati: java protiv sna, već znači
vraćanje dijalektici, znači potkrepiti još jednom, potvrditi da nema ni najmanje nade za
jedinstvo. Zbog toga dolazak osamnaestice sa rulemanima predstavlja odličan izgovor za
nastavljanje odbrambenih priprema, tačno u tri i dvadeset otprilike.
Osamnaestica zažmiri svojim zelenim, zloćudno lepim očima i razvi peškir u koji je
zamotao rulemane. Reče da je špijunirao Remorina i da Remorino ima toliko posla sa
tridesetjedinicom, sedmicom i četrdesetpeticom da mu nije ni na kraj pameti da se popne
na drugi sprat. Bolesnici su se najverovatnije ljuto opirali terapeutskim novitetima koje je
Remorino nastojao da primeni na njih, tako da će davanje pilula ili injekcija potrajati.
Oliveira ipak zaključi da ne sme gubiti vreme, pa pošto je pokazao osamnaestici kako da
rasporedi rulemane na najpogodniji način, on poče da isprobava efikasnost lavora. U tu
svrhu on iziđe u hodnik obuzdavajući strah od izlaženja iz sobe i ulaženja u ljubičastu
svetlost hodnika, pa ponovo uđe u sobu zatvorenih očiju, zamišljajući da je Traveler i
hodajući iskrenutih stopala baš kao Traveler. Već na drugom koraku (mada je znao) stavi
levu cipelu u jednu pljuvaonicu, pa izvadivši je, naglo baci uvis pljuvaonicu koja srećom
pade na krevet bez ikakvog treska. Osamnaestica, koji se upravo provlačio ispod pisaćeg
stola da bi posejao rulemane, ustade u jednom skoku, začkilji svojim zelenim zloćudno
lepim očima i predloži zbijanje rulemana između dva reda lavora kako bi se iznenađenje
s hladnom vodom upotpunilo mogućnošću ubitačne klizavice. Oliveira ništa ne reče, ali ga
pusti da radi, pa pošto je vratio pljuvaonicu na svoje mesto, poče da namotava crni kanap
oko kvake. Zategao je kanap do pisaćeg stola i vezao ga za naslon stolice; ako se stolica
postavi na dve noge pa se sa strane nasloni na pisaći sto, dovoljno je da neko pokuša da
otvori vrata i stolica će pasti na pod. Osamnaestica iziđe u hodnik da isproba stvar, a
Oliveira pridrža stolicu da spreči buku. Počinjalo je da ga gnjavi prijateljsko prisustvo
osamnaestice koji je povremeno žmirkao svojim zelenim zloćudno lepim očima želeći da
mu ispriča kako je dospeo na kliniku. Doduše, dovoljno je staviti prst na usta da on
postiđeno začuti i da stoji pet minuta uza zid, ali Oliveira mu ipak pokloni paklicu cigareta,
reče mu da ode na spavanje i da pripazi da ga Remorino ne vidi.
– Ja ostajem sa vama, doktore – reče osamnaestica.
– Ne, idi. Ja ću se odlično odbraniti i sam.
– Treba vam heftpištolj, već sam vam rekao. Izbacuje kukice na sve strane i tako se
zgodnije pričvršćuje kanap.
– Nekako ću se snaći, stari – reče Oliveira. – Idi na spavanje i hvala ti u svakom
slučaju.
– U redu, doktore, onda lepo se provedite.
– Ćao, spavaj dobro.
– Pazite samo na rulemane, nema da omanu. Ostavite ih ovako pa ćete videti.
– Dogovoreno.
– Ako se ipak predomislite za heftpištolj, slobodno mi javite, šesnaestica ima jedan.
– Hvala. Laku noć.
U pola četiri Oliveira je završio sa razmeštanjem konaca. Osamnaestica je sa sobom
odneo reči ili barem ono povremeno zgledanje ili dodavanje cigareta. U polumraku, jer je
lampu na pisaćem stolu obavio zelenim džemperom koji je polako počeo da se priji, bilo
je čudno da poput pauka baulja tamo-amo među koncima, od kreveta do vrata, od
umivaonika do ormana, da svaki put pruža pet ili šest konaca i da uzmiče veoma pažljivo
da ne nagazi na rulemane. Ubrzo je bio sve pritešnjeniji između prozora, pisaćeg stola
(smeštenog u udubljenju zida, s desne strane) i kreveta (prilepljenog uza zid, s leve
strane). Između vrata i poslednje odbrambene linije naizmenično su bili razapeti konci
najavljivači (od brave do iskošene stolice, od brave do pepeljare vermuta Martini
postavljene na ivici umivaonika, kao i od brave do jedne fioke u ormanu pretrpane
knjigama i hartijama, kao i dve nejednake odbrambene linije lavora, uglavnom poredanih
od levog zida prema desnom, to jest od umivaonika prema ormanu u prvoj liniji, i od
podnožja kreveta do nogu pisaćeg stola u drugoj liniji. Jedva metar slobodnog prostora
ostajao je između poslednjeg niza vodonosnih lavora (iznad kojeg su se prostirali
mnogobrojni konci) i zida gde se otvarao prozor nad dvorištem (dva sprata niže). Sedajući
na ivicu pisaćeg stola, Oliveira pripali još jednu cigaretu i zagleda se kroz prozor. U jednom
trenutku skinuo je košulju i stavio je ispod pisaćeg stola. Više nije mogao da pije iako je
bio žedan. Sedeo je tako, u majici, pušio i gledao dvorište, ali je pažnju usmerio iza vrata
mada je ta pažnja popuštala kad god bi bacio opušak na školice. Sve u svemu, nije bilo tako
loše, mada je pisaći sto prilično tvrd a vonj nagorelog džempera odvratan. Naposletku je
ugasio lampu i počeo da razaznaje ljubičastu prugu ispod vrata. A to znači da kada
Traveler bude stigao, njegove gumene patike će na dva mesta preseći ljubičastu prugu, što
će biti znak da je napad na pomolu. Kada Traveler bude otvorio vrata desiće se izvestan
broj stvari a mogle bi se desiti i mnoge druge. Prve su mehaničke, kobne i neizbežne kao
plod glupog povinovanja posledice uzroku, stolice kanapu, kvake ruci, ruke volji, volje... A
odatle se prelazi na one druge stvari, na one koje mogu ali ne moraju da se dese, već prema
tome da li će tresak stolice o pod, lomljenje pepeljare Martini na pet ili šest komada ili pad
fioke iz ormana delovati ovako ili onako na Travelera ili čak na samog Oliveiru jer sada,
dok je palio cigaretu opuškom prethodne i dok je bacao opušak tako da padne u deveti
podeok školica, pa dok je gledao kako pada u osmi i poskakuje u sedmom, serem ti se na
opušak, možda je trenutak da se zapita šta će da uradi kada se vrata budu otvorila, kada
pola sobe ode u božju mater i kada začuje tupi Travelerov uzvik, ako to bude nekakav
uzvik i ako uopšte bude tup. U suštini, grdno je pogrešio što je odbio heftpištolj jer izuzev
stolice i lampe koja uopšte nije teška, kod prozora nema nikakvog odbrambenog arsenala,
a sa lampom i stolicom neće daleko dogurati ako Traveler uspe da savlada dve linije lavora
i izbegne da se oklizne na rulemane. Ali neće uspeti, čitava strategija i jeste u tome;
odbrambeno oružje ne može da bude isto kao i oružje napada. Konci će, na primer,
užasnuti Travelera kada bude hodao po mraku i osećao kako neki tanan otpor raste
naspram njegovog lica, ruku i nogu, pa kada ga bude obuzelo ono nesavladivo gađenje
čoveka koji se zapliće u paučinu. Pod pretpostavkom da u dva skoka pokida sve konce,
pod pretpostavkom da ne stavi cipelu u lavor s vodom i da se ne oklizne na rulemanu, na
kraju će stići u područje prozora i uprkos mraku prepoznaće nepomičnu priliku na ivici
pisaćeg stola. Malo je verovatno da će dotle stići, ali ako i bude stigao, heftpištolj bi mu
očigledno bio potpuno nekoristan, ne toliko zbog toga što je osamnaestica pomenuo
nekakve kukice, nego zato što susret neće biti onakav kakvim ga Traveler verovatno
zamišlja, biće to nešto sasvim drugo, nešto što on ne može ni da zamisli, ali što tako
pouzdano zna kao da ga upravo vidi ili proživljava, nešto kao klizanje crne mase koja
dolazi spolja prema onome što on i ne znajući zna, nemerljivo mimoilaženje između crne
mase Traveler i onog tamo koji puši na ivici pisaćeg stola. Nešto kao java nasuprot snu
(časovi sna i jave, reče neko jednom, još se nisu stopili u jedinstvo), ali reći java nasuprot
snu znači konačno priznati da nema nikakve nade za jedinstvo. S druge strane, može se
desiti da Travelerov dolazak bude kao krajnja tačka odakle treba još jednom pokušati
skok jednoga u drugo a istovremeno drugoga u jedno, a da taj skok bude nešto suprotno
od sudara, Oliveira je ubeđen da teritorija Traveler ne može da dopre do njega makar ga
dohvatio, udario, iskidao mu majicu, pljuvao mu u oči i usta, zavrtao mu ruke i bacio ga
kroz prozor. Ako je heftpištolj potpuno neefikasan protiv teritorije, jer prema recima
osamnaestice to je neka naprava za kopčanje ili tako nešto, kakav značaj može da ima neki
nož Traveler ili neka pesnica Traveler, jadne heftarice neprikladne za premošćivanje
nepremostive razdaljine između dva tela, gde jedno telo počinje poricanjem drugog a
drugo poricanjem prvog? Ako Traveler može stvarno da ga ubije (usta su mu zbog nečega
bila suva a dlanovi neugodno znojavi), sve ga pak navodi da tu mogućnost opovrgne na
planu gde će ta zamisao imati opravdanja samo za ubicu. Ali još je bolje osećati da ubica
nije ubica, da teritorija nije čak ni teritorija – smanjiti, umanjiti i nipodaštavati teritoriju
da bi od čitave te halabuke i toliko pepeljara koje se lome po podu ostalo samo buka i
beznačajne posledice. Ako bude uspeo da sebe potvrdi (boreći se protiv straha) u toj
potpunoj začudnosti u odnosu na teritoriju, odbrana će biti najbolji napad, najgori ubod
zadala bi drška a ne sečivo. Ali čemu sve te metafore u to doba noći kada je jedino razumno
nerazumno motriti na ljubičastu prugu ispod praga, na tu termometarsku liniju teritorije.
U deset do četiri Oliveira se uspravi razgibavajući ramena jer se beše ukočio i ode da
sedne na prozor. Zabavljao se razmišljajući o tome kako bi likvidacija teritorije Traveler
bila potpuna da je on takve sreće da noćas poludi. Doduše rešenje, nije nimalo u skladu s
njegovom nadmenošću i namerom da odbije svaki vid predaje. Pa ipak, zamisliti Feraguta
kako ga upisuje u registar bolesnika, stavlja mu neki broj na vrat i jedno magično oko da
bi ga noću špijunirao... A Talita će mu spremiti pilule u apoteci i prolaziće dvorištem
veoma pažljivo da ne nagazi školice, da nikada više ne nagazi školice. A o Manuu da se i ne
govori, siromah Manu, biće užasno potišten zbog svoje grubosti i besmislenog pokušaja.
Okrenuvši leđa dvorištu, klateći se opasno na ivici prozora, Oliveira oseti da ga napušta
strah i da je to rđav znak. Nije skidao oči sa svetlo-sne pruge, ali pri svakom udisaju
obuzimalo ga je neko zadovoljstvo najzad bez reči, bez ičega što bi bilo u vezi s teritorijom,
a radost i jeste u tome što je osećao kako teritorija popušta. Nije važno dokle – sa svakim
udisajem topao vazduh sveta mirio se s njim kao što mu se retko kada desilo u životu. Nije
morao ni da puši, za tren je uspostavio mir sa sobom a to je značilo ukidanje teritorije,
pobedu bez borbe, želju da se konačno zaspi u buđenju, tamo gde java i san mešaju prve
vode i ukazuju da i nema različitih voda; ali sve je to loše, naravno, sve će to morati da se
prekine naglim pojavljivanjem dva crna sektora posred ljubičaste pruge i učtivim
grebuckanjem na vrata. »Sam si tražio«, pomisli Oliveira otklizavši se do pisaćeg stola. »Da
sam još samo časak ostao u tom položaju, pao bih glavačke na školice. Uđi već jednom,
Manu, ionako ne postojiš, ili ne postojim ja, ili smo tako blesavi da verujemo u ovo pa ćemo
se na kraju ubiti, burazeru, čas je Ozirise.«
– Uđi, slobodno – ponovi glasno ali se vrata nisu otvorila. I dalje se čulo grebuckanje,
možda je to puka slučajnost što neko stoji dole pored fontane, neka žena okrenuta leđima,
duge kose i spuštenih ruku, zaokupljena posmatranjem tankog mlaza. U to doba noći, u
pomrčini, to je mogla da bude Maga, Talita ili bilo koja od lujki, pa čak i Pola, ako se bolje
razmisli. Ništa ga ne sprečava da gleda ženu s leđa jer, ako se Traveler odluči da uđe,
sistem odbrane će automatski proraditi pa će imati vremena da prestane da gleda u
dvorište i da mu se suprotstavi. Ipak, čudno je što Traveler i dalje grebucka na vratima
kao da proverava da li on spava (ne može da bude Pola jer Pola ima kraći vrat i oblije
kukove); a možda je i on postavio poseban sistem odbrane (mogu da budu i Maga i Talita,
toliko su slične, a naročito noću i to sa drugog sprata) sa ciljem da-izbaci-iz-koloseka (bar
na potezu od prvog do osmog podeoka školica, jer nije uspeo da prođe dalje od osmog,
nikad neće stići u Nebo, nikad neće stići u svoj kibuc. »Šta čekaš, Manu«, pomisli Oliveira.
»Šta imamo od svega ovoga.« To je Talita, naravno, koja sada gleda naviše i opet stoji
nepomična, dok on izvlači golu ruku kroz prozor i maše joj umorno.
– Priđi, Maga – reče Oliveira. – Odavde si joj tako slična da može da ti se promeni
ime.
– Zatvori prozor, Orasio – zamoli Talita.
– Nemoguće, vrućina je nesnosna a tvoj muž grebe vrata kao sumanut. To se zove
spletom nepovoljnih okolnosti. Ali nemoj da se sekiraš, uzmi kamenčić i pokušaj ponovo,
ko ti kaže da...
U istom trenutku fioka, pepeljara i stolica tresnuše na pod. Oliveira, malko se sagnu,
pogleda ljubičasti pravougaonik koji je stajao na mestu vrata, crnu mrlju kako se pomera
i začu Travelera kako psuje. Lomljava je svakako sve probudila.
– E jesi izgubljen slučaj – reče Traveler koji je nepomično stajao na vratima. – Je lʼ ti
hoćeš da nas diša sve najuri?
– Sada mi drži pridiku – izvesti Oliveira Talitu. – Uvek mi je popovao.
– Zatvori prozor, molim te – reče Talita.
– Ništa nije potrebnije od otvorenog prozora – reče Oliveira. – Slušaj muža, vidi se
da je stavio nogu u vodu. Verovatno mu se lice uplelo u kanape, ne zna šta da radi.
– Sunce ti kalajisano – govorio je Traveler mlatarajući po mraku i skidajući kanape
sa svih strana. – Upali svetio, jebo te kanap.
– Još nije pao – izvesti Oliveira. – Otkazuju mi rulemani.
– Nemoj tako da se naginješ! – viknu Talita podižući ruke. Sedeći na prozoru, okrenut
leđima prema dvorištu, istegavši vrat da bi je video i čuo, Oliveira se sve više naginjao.
Kuka Feraguto je istrčala u dvorište i tek tada je Oliveira primetio da više nije noć. Kukina
kućna haljina bila je iste boje kao kamenje u dvorištu, kao zid apoteke. Dopuštajući sebi
osvrt na bojno polje, on pogleda u mrak i opazi da je, uprkos teškoćama u svojoj ofanzivi,
Traveler odlučio da zatvori vrata. Između dve psovke čuo je zvuk reze.
– Tako je već bolje – reče Oliveira. – Sami u ringu, kao muškarčine.
– Serem ti se na dušu–reče Traveler obnevideo od besa. – Patika mi je skroz-naskroz
mokra a to me izluđuje. Upali barem svetio, ništa se ne vidi.
– Iznenađenje kod Kanča Rajade 222 bilo je slično ovome – reče Oliveira. – Jasno ti je
da neću žrtvovati prednosti svog položaja. Dobro ti uopšte i odgovaram, ni to ne bih
morao. Bio sam i ja u sekciji za streljaštvo, burazeru.
Čuo je kako Traveler teško diše. Napolju su treskali vratima, Feragutov glas se mešao
s pitanjima i odgovorima. Travelerova prilika se videla sve jasnije, svaki broj dobija i sve
dolazi na svoje mesto, pet lavora, tri pljuvaonice, desetine rulemana. Gotovo su mogli već
i da se gledaju na toj svetlosti koja je bila kao golub u rukama luđaka.
– Dakle – reče Traveler uspravljajući oborenu stolicu na koju zatim bezvoljno sede –
možda bi mogao malo da mi objasniš sve ovo.
– Biće malo teže, razumeš. Govoriti, znaš već...
– Da bi govorio, biraš prosto neverovatne trenutke – reče Traveler besno. – Kad ne
jašemo dve daske na četrdeset i pet stepeni u hladu, predlažeš razgovor dok stojim
jednom nogom u vodi a sa svih strana zapleten u kanape.
– Ali uvek simetrično – reče Oliveira. – Kao dva blizanca na klackalici, ili naprosto
kao neko ko stoji pred ogledalom. Zar to nije zanimljivo, doppelgӓngeru? 223
Traveler ćutke izvadi cigaretu iz džepa pidžame i zapali je, dok je Oliveira
istovremeno vadio drugu. Pogledali su se i zacerekali.
– Poludeo si načisto – reče Traveler. – Ovoga puta nema dvojbe. Kako si uopšte
mogao da pomisliš da ću ja...
– To što se može pomisliti ne mora se imenovati – reče Oliveira. – Dovoljno ti je da
uzmeš k znanju da sam preduzeo svoje mere, ali i da si ti došao. Ti, a ne neko drugi. I to u
četiri ujutro.
– Talita mi je rekla, pa mi se učinilo... No, zar ti stvarno veruješ...
– Možda je u suštini neophodno, Manu. Ti misliš da si ustao da bi došao da me smiriš,
da mi pružiš dokaze o bezbednosti. Da sam spavao, ti bi ušao bez teškoća, kao kad se neko
približava ogledalu, bez teškoća, eto, mirno prilazi ogledalu sa četkom za brijanje u ruci, a
pretpostavi da umesto četke bude ono što imaš u pidžami...
– To uvek nosim sa sobom – reče Traveler indignirano. – Ili možda uobražavaš da
smo ovde u zabavištu, a? Ako ti ne nosiš oružje, to je zato što si skroz neodgovoran.
– Elem – reče Oliveira sedajući ponovo na ivicu prozora i pozdravljajući rukom Talitu
i Kuku – ono što ja verujem sasvim je nevažno u odnosu na ono što mora da bude, hteli to
mi ili ne. Odavno sam jedan te isti pas koji neprekidno trči u krug da uhvati svoj rep. Nije
da se mrzimo, naprotiv. Druge nas stvari koriste za igru, beli pešak i crni pešak, tako
nekako. Recimo – dva različita načina koji nastoje da se ukinu jedan u drugome.
– Ja tebe ne mrzim – reče Traveler. – Samo što si me izveo iz kože i više ne znam šta
da radim.

222 Cancha Rayada je ravnica u blizini čileanskog grada Talca gde su Španci na prepad pobedili rodoljube
Čija je borba za nezavisnost time umalo dovedena u pitanje.
223 Nem: dvojnik.
 – Mutatis mutandis, ti si me sačekao u luci s nečim što je ličilo na primirje, na belu
zastavu, na tužni poziv da zaboravimo šta je bilo. Ni ja tebe ne mrzim, brajko, ali te
raskrinkavam, a to je ono što ti kažeš – saterao sam uza zid.
– Ja sam živ – reče Traveler gledajući ga u oči. – Biti živ uvek izgleda kao cena nečega.
A ti nećeš ništa da platiš. Nikad nisi hteo. Neka vrsta egzistencijalnog katara, čista esencija.
Ili Cezar ili ništa! To su ti radikalni rezovi. Zar ne vidiš da ti se ja divim na svoj način? Zar
misliš da mogu a da ti se ne divim baš zato što se nisi ubio? Ti si pravi doppelgänger, jer
kao da si bestelesan, ti si volja u obliku vetrokaza, onog tamo gore. Hoću ovo, hoću ono,
hoću i sever i jug, i sve u isto vreme, hoću Magu, hoću Talitu, pa onda gospodin silazi da
poseti mrtvačnicu i lepo poljubi ženu svog najboljeg prijatelja. Sve zato što mu se mešaju
stvarnosti i uspomene na vrlo neeuklidovski način.
Oliveira slegnu ramenima, ali pogleda u Travelera da bi mu pokazao da to nije pokret
nipodaštavanja. Kako mu preneti nešto od onoga što u teritoriji preko puta nazivaju
poljupcem, poljupcem Taliti, njegovim poljupcem Magi ili Poli, onu drugu igru ogledala,
kao i igru okretanja glave prema prozoru, gledanja kako Maga stoji pored školica dok Kuka
i Remorino i Feraguto, koji su se stisli pored vrata, kanda čekaju da se Traveler pojavi na
prozoru i javi im da je sve u redu, pa da možda jedna tableta embutala ili, možda, košulja
nekoliko časova, dok se dečko malo ne ohladi. Lupanje na vratima takođe nije olakšavalo
razumevanje. Kad bi bar Manu bio kadar da oseti da ništa od onoga što se upravo dešava
nema smisla sa strane prozora, da to samo vredi za lavore i rulemane, pa kad bi onaj koji
je lupao obema pesnicama na vrata bar za trenutak stao, možda bi tada. . Ali mogao je
samo da gleda u Magu, tako je lepa pored školica, i da poželi da baci kamičak iz jednog
podeoka u drugi, sa zemlje u Nebo.
– ...na vrlo neeuklidovski način.
– Sve vreme sam te čekao – reče Oliveira umorno. – Jasno ti je da ne bih dozvolio da
me tek tako središ. Svako zna šta treba da radi, Manu. Ako hoćeš neko objašnjenje o tome
šta se desilo tamo dole... samo što neće uopšte imati veze, a to i sam znaš. Znaš ti to,
doppelgängeru, znaš. Briga tebe za poljubac, a ni ona ne mari. Stvar je između nas, na kraju
krajeva.
– Otvorite! Otvorite odmah!
– Ovi se ne šale – reče Traveler ustajući. – Da im otvorimo? Možda je Ovehero.
– Što se mene tiče...
– Nastojaće da ti da injekciju, Talita je sigurno alarmirala ludnicu.
– Žene su smrt – uzviknu Oliveira. – A ko bi rekao, dok tako pitomo stoji pored
školice... Bolje im nemoj otvarati, Manu, tako nam je lepo i ovako.
Traveler ode do vrata i primaknu usta bravi. Idioti, što ne prestaju s tim cičanjem
kao iz filma strave i užasa. Njemu i Oliveiri je savršeno dobro i otvoriće kad budu hteli.
Bolje bi bilo da skuvaju kafu za sve, na klinici prosto ne može da se živi.
Moglo se jasno čuti da Feraguta uopšte nisu ubedili, ali ga Oveherov glas nadjača
nekim mudrim i upornim predenjem te naposletku ostaviše vrata na miru. Sada je jedini
znak uznemirenosti bio narod u dvorištu, kao i svetla na trećem spratu koja su se stalno
palila i gasila–vesela navika četrdeset trojke. No ubrzo su se Ovehero i Feraguto ponovo
pojavili u dvorištu i otuda stali da gledaju kako Oliveira sedi na prozoru i kako ih
pozdravlja izvinjavajući se što je u majici. Osamnaestica priđe Oveheru i poče da mu
objašnjava nešto o heftpištolju a Ovehero je izgledao kao da ga to veoma zanima i
posmatrao Oliveiru profesionalno zainteresovan, kao da više nije njegov najbolji protivnik
u pokeru, što je Oliveiru prilično veselilo. Gotovo svi prozori na prvom spratu su se otvorili
i nekoliko bolesnika je uzelo živo učešće u svemu što se dešavalo, a to nije bilo bogzna šta.
Maga je bila podigla desnu ruku da privuče Oliveirinu pažnju, kao da je to potrebno, pa
mu je upravo govorila da pozove Travelera na prozor. Oliveira joj je objasnio što je bolje
mogao da je to nemoguće, jer je zona prozora predviđena isključivo za odbranu, ali da
možda može da se sklopi primirje. Dodao je da ga njen pokret ruke podseća na glumice iz
prošlosti a naročito na operske pevačice kao Emi Destin, Melba, Mardžori Lorens, Mučio,
Bori i zašto da ne, Teda Bara i Nita Naldi 224, ređao je imena sa golemim uživanjem i Talita
je spuštala ruku a potom bi je opet dizala moleći, Eleonora Duze, naravno, Vilma Banki,
tačno, Garbo, ona glavom, a i jedna fotografija Sare Bernar koju je kao mali zalepio na
svesku, zatim Karsavina i Boronova, žene, ti večni pokreti, to ovekovečenje sudbine, mada
u ovom slučaju nije bilo moguće uslišiti ljubaznu molbu.
Feraguto i Kuka su iz sveg grla izdavali protivrečna uputstva dok im Ovehero, koji je
sve slušao pospanog lica, nije dao znak da prestanu kako bi Talita mogla da se sporazume
sa Oliveirom. Operacija nije pomogla jer Oliveira, čuvši po sedmi put Maginu molbu,
okrenu svima leđa pa su ga videli (mada nisu mogli da ga čuju) kako razgovara sa
nevidljivim Travelerom.
– Zamisli, oni hoće da iziđeš na prozor.
– Pa mogao bih samo načas. Pusti me da prođem ispod kanapa.
– Koješta – reče Oliveira. – To je poslednja linija odbrane, ako je slomiš, nastaće
okršaj prsa u prsa.
– U redu – reče Traveler sedajući na stolicu. – Gomilaj i dalje nekorisne reči.
– Nisu nekorisne – reče Oliveira. – Ako hoćeš da dođeš ovamo, nemaš potrebe da mi
tražiš dozvolu. To je bar jasno.
– Obećavaš da nećeš skočiti?
Oliveira ga pogleda kao da je Traveler džinovska panda.
– Najzad – reče. – Karte na videlo. Tamo dole i Maga isto misli. A ja sam verovao da
me bar malo poznajete.
– Nije to Maga – reče Traveler. – Savršeno dobro znaš da nije Maga.
– Nije to Maga – reče Oliveira. – Savršeno dobro znam da nije Maga. A ti si zastavnik,
ti si poklisar predaje, povratka kući i redu. Počinje da mi bude žao tebe, stari moj.
– Ne brini za mene – dodade Traveler gorko. – Jedino hoću da mi daš reč da nećeš
počiniti tu glupost.
– Gle, kad bih skočio – reče Oliveira – pao bih tačno na Nebo.
– Pređi na ovu stranu, Orasio, i pusti me da govorim sa Oveherom. Ja mogu da
izgladim stvar, sutra se više niko neće ni sećati.
– Naučio je to u psihijatrijskom priručniku – reče Oliveira gotovo zadivljen. – To je
učenik izuzetne sposobnosti pamćenja.
– Slušaj – reče Traveler. – Ako me ne pustiš na prozor, moraću da im otvorim vrata
a onda će biti još gore.

224 Oliveira navodi niz operskih pevačica koje su u svoje vreme bile veoma poznate: Emmy Destyn je češki
sopran koja je nastupala u Covent Gardenu i Metropolitan Operi; Melba je najslavniji sopran svoga doba,
rodom iz Australije, pevala sa Carusom; Marjorie Lawrence takođe je australijski sopran; Claudia Muzio je
italijanski sopran koju su nazivali »Muzom pevanja«; Bori je umetnički nadimak kojim se proslavila Lucrecia
Borgia iz Valencije. Pored njih, Oliveira navodi i slavne glumice koje nije ovde potrebno objasniti. Tamara
Karsavina je čuvena ruska balerina koja je sarađivala sa Dijagiljevim a Irina Boronova, rođena u Bukureštu,
bila je primabalerina ruskog baleta u Montekarlu.
 – Meni je svejedno, mada nije isto da uđu i da dođu dovde.
– Hoćeš da kažeš da ako oni budu pokušali da te uhvate, ti ćeš se strmeknuti.
– Može biti da to s tvog gledišta tako znači.
– Molim te – reče Traveler koraknuvši napred. – Zar ne vidiš da je ovo noćna mora?
Pomisliće da si zaista lud, pomisliće da sam ja stvarno hteo da te ubijem.
Oliveira se još malo nagnu kroz prozor i Traveler se zaustavi kod druge linije lavora.
Mada je udarcem noge odbacio u vazduh dva rulemana, nije produžio napred. Sred Kukine
i Talitine vriske Oliveira se polako uspravi i dade im jedan umirujući znak. Kao savladan,
Traveler primaknu stolicu i sedne na nju. Ponovo su lupali na vratima, slabije nego pre.
– Nemoj više da razbijaš glavu – reče Oliveira. – Zašto tražiš objašnjenja, stari? Jedina
stvarna razlika između tebe i mene u ovom trenutku jeste u tome što sam ja sâm. Zbog
toga će biti najbolje da siđeš i da se vratiš svojima, a mi možemo i dalje da pričamo kroz
prozor kao dobri drugari. Oko osam nameravam da se pokupim, dogovor je da me
Gekrepten dočeka sa krofnama i mateom.
– Nisi sam, Orasio. Ti bi hteo da budeš sam iz čiste taštine, da bi izigravao
portenjskog Maldorora. Pominjao si nekog doppelgängera, zar ne? Pa eto, vidiš da te neko
prati, da je kao i ti, iako je sa druge strane tvojih prokletih kanapa.
– Šteta – reče Oliveira – što imaš tako ofucanu predstavu o taštini. U tome i jeste
stvar, što nastojiš o svemu da imaš neku predstavu, po svaku cenu. Zar nisi kadar da makar
za tren naslutiš da može i da ne bude ovako?
– Recimo da mislim. Ali opet se ti klatiš pored jednog otvorenog prozora.
– Kada bi zaista slutio da ovo može i da ne bude ovako, kada bi stvarno stigao do srca
artičoke... Niko ne kaže da po-rekneš ono što vidiš, ali kada bi samo bio u stanju da malko
poguraš, razumeš, vrhom prsta...
– Kad bi to bilo tek tako – reče Traveler – kad bi se samo tražilo da se razapnu
nekakvi blesavi kanapi... Ne kažem da ti nisi malo pogurao, ali pogledaj rezultate.
– Šta im fali, a? Bar držimo otvoren prozor i udišemo ovo krasno svitanje, osećaš li
kakva se svežina širi u ovo doba. A dole u dvorištu svi šetaju, pa to je veličanstveno, i ne
znajući rade gimnastiku. Pogledaj molim te Kuku, a i direktora, tog lepljivog zviždavca. Pa
i svoju ženu, ona je prava lenčuga. Što se tebe tiče, nećeš mi poreći da si budniji nego ikada.
A kada kažem budan ti znaš na šta mislim, je l’ tako?
– Pitam se nije li možda obratno.
– Eh, to su olaka rešenja, fantastične priče za antologije. Kada bi bio u stanju da stvar
sagledaš i sa druge strane, možda više ne bi hteo da se makneš odande. Kada bi iskočio iz
teritorije, na primer sa podeoka jedan na podeok dva, ili sa dva na tri... Đavolski je teško,
doppelgängeru, proveo sam ćelu noć bacajući opuške a pogodio sam samo osmi podeok.
Svi bismo hteli hiljadugodišnje carstvo, neku vrstu Arkadije gde bismo možda bili znatno
nesrećniji nego ovde, jer uopšte nije reč o sreći, doppelgängeru, ali gde više ne bi bilo ove
gnusne igre zamene koja nas zaokuplja pedeset ili šezdeset godina, i gde bismo stvarno
jedni drugima pružali ruku umesto da ponavljamo pokret straha želeći da saznamo da li
onaj drugi nosi kakav nož skriven među prstima. Govoreći o zamenama, ne bi me uopšte
iznenadilo da ti i ja budemo jedan isti, samo svaki sa svoje strane. Pošto kažeš da sam tašt,
izgleda da sam za sebe izabrao pogodniju stranu, ali ko će to znati, Manu. Jedno ipak znam:
sa tvoje strane više ne mogu da budem, sve mi se lomi u rukama, pravim takve štete da je
to da čovek poludi kada bi to bilo tako lako. Ali ti koji si postigao sklad sa teritorijom, nećeš
da razumeš ovo odlaženje i dolaženje, poguram i nešto mi se desi, a onda me pet hiljada
godina upropašćenih gena vuku nazad i ponovo padam u teritoriju da se u njoj nogatam i
koprcam dve nedelje, dve godine, petnaest godina.. . Jednog dana stavim prst u naviku i
neverovatno koliko prst upada u naviku dok se ne pojavi s druge strane, čini se kao da ću
najzad stići do poslednjeg podeoka kad ono, recimo, jedna žena se udavi, ili dobijem
napad, napad saosećanja, potpuno izlišnog saosećanja, jer to ti je saosećanje... Govorio sam
o zamenama, je V tako? Kakva gnusoba, Manu. Pogledaj šta Dostojevski kaže o zamenama.
Avaj, pet hiljada godina me ponovo vuku nazad i treba početi iz početka. Zbog toga osećam
da si moj doppelgänger, jer sve vreme lutam od tvoje teritorije do moje, ako uopšte
dolazim do svoje teritorije, a u tim žalosnim prolazima mi se čini da si ti onaj moj oblik
koji ostaje tamo da me gleda sa žaljenjem, ti si tih pet hiljada godina čoveka savijenih u
metar i sedamdeset dok gledaš ovog klovna koji hoće da iziđe iz svog podeoka. Eto tako.
– Prekinite već jednom – doviknu Traveler onima što su ponovo lupali na vrata. –
Dakle, u ovoj ludnici čovek ne može ni da se ispriča na miru.
– Sjajan si, burazeru – reče Oliveira dirnuto.
– Ipak – reče Traveler primičući stolicu – nećeš mi poreći da si ovoga puta preterao.
Transubstancijacija i ostale cake – sve je to krasno, ali ovaj tvoj štos sve će nas da staje
zaposlenja, a meni je posebno krivo zbog Talite. Ti možeš da pričaš do mile volje o Magi,
ali svoju ženu ja hranim.
– Potpuno si u pravu – reče Oliveira. – Čovek zaboravlja da je zaposlen i tome slično.
Hoćeš da porazgovaram sa Feragutom? Eno ga tamo pored vodoskoka. Oprosti, Manu, ne
bih hteo da Maga i ti...
– Je lʼ je to sada namerno zoveš Maga? Nemoj da lažeš, Orasio.
– Znam da je Talita, ali maločas je bila Maga. Ona je i jedna i druga, kao i mi uostalom.
– To se zove ludilo – uzviknu Manu.
– Sve se zove nekako, ti samo izabereš ime pa onda teraš dalje. S tvojim dopuštenjem
pozabavio bih se malo ovima napolju, postali su neizdržljivi.
– Idem – reče Traveler ustajući.
– Bolje je – složi se Oliveira. – Mnogo je bolje da odeš pa ću ja odavde da govorim i
sa tobom i sa ostalima. Mnogo je bolje da odeš nego da savijaš kolena kao što sada činiš,
jer ću ti ja tačno objasniti šta će se desiti pošto toliko voliš objašnjenja kao dobro dete onih
pet hiljada godina. Čim budeš skočio na mene, nošen svojim prijateljstvom i svojom
dijagnozom, ja ću se pomeriti u stranu, valjda se sećaš da sam nekada trenirao džudo sa
momcima iz Ulice Anćorena, pa ćeš tako produžiti putanju kroz prozor i pretvorićeš se u
sitne komadiće u četvrtom podeoku školica i to ako budeš imao sreće, jer najverovatnije
nećeš dospeti dalje od dvojke.
Traveler ga je gledao i Oliveira vide da mu se oči pune suzama. Napravi pokret kao
da ga izdaleka miluje po kosi.
Traveler sačeka još malo i onda ode do vrata pa ih otvori. Čim je pokušao da uđe
Remorino (iza njega su se videla još dva bolesnika), Traveler ga zgrabi za ramena i
odgurnu ga nazad.
– Ostavite ga na miru – naredi. Biće sve u redu s njim, samo ga treba ostaviti samog
i ne gnjaviti toliko.
Zanemarujući dijalog koji je ubrzo prerastao u tetralog pa u heksalog pa u
dodekalog, Oliveira zaklopi oči i pomisli da je stvarno sve u redu, da je Traveler odista
njegov brat. Čuo je tresak vrata i glasove koji su se udaljavali. Vrata su se ponovo otvorila
i to se poklopilo sa mukotrpnim dizanjem njegovih kapaka.
 – Stavi rezu – reče Traveler. – Ne ulivaju mi poverenje.
– Hvala ti – reče Oliveira. – Siđi u dvorište, Talita je veoma zabrinuta.
Provukao se ispod retkih preostalih kanapa i navukao rezu. Pre nego što se vratio
na prozor, potopio je lice u vodu umivaonika da pije, guta, liže i brekće kao životinja.
Odozdo su se čula Remorinova naređenja kojima je terao bolesnike u svoje sobe. Kada je
opet izašao na prozor, osvežen i smiren, video je da je Traveler pored Talite i da ju je
zagrlio oko struka. Posle onoga što je Traveler upravo uradio, sve je bilo kao čarobno
osećanje izmirenja, taj nerazumni ali životni i prisutni sklad nije smeo da se naruši, više
nije mogao da se izvitoperuje, u suštini Traveler je ono što je trebalo da on bude uz nešto
malo manje proklete mašte, on je čovek teritorije, nepopravljiva greška zabludele ljudske
vrste, ali – koliko li lepote ima u toj greški i u tih pet hiljada godina lažne i nestalne
teritorije, koliko lepote u tim očima što su se napunile suzama i u tom glasu koji ga je
posavetovao: »Stavi rezu, ne ulivaju mi poverenje«, koliko ljubavi u toj ruci koja steže
struk jedne žene. »Možda«, pomisli Oliveira dok je odgovarao na prijateljske znakove
doktora Ovehera i Feraguta (nešto manje prijateljski nastrojene) »jedini način da čovek
izmakne teritoriji jeste da uđe u nju do balčaka«. Znao je čovek da će mu se, čim to bude
nagovestio (ponovo – to), ukazati slika čoveka koji vodi pod ruku jednu babu kroz kišne i
studene ulice. »Ko će znati«, reče u sebi. »Ko će znati da nisam možda ostao na ivici, a
možda je postojao neki prolaz. Manu bi ga pronašao, bez sumnje, samo što ga Manu neće
nikad tražiti, dok ja...«
– Je lʼ te Oliveira, zašto ne siđete na kafu? – predlagao je Feraguto uz vidno
Oveherovo neodobravanje.
– Već ste dobili opkladu, zar vam se ne čini? Pogledajte Kuku, tako se zabrinula...
– Ne brinite, gospođo – reče Oliveira. – Vi, sa vašim iskustvom iz cirkusa, nećete
valjda ustuknuti pred najobičnijim glupostima.
– Ih, Oliveira, vi i Traveler ste užasni – uzviknu Kuka. – Zašto ne poslušate moga
muža? Baš sam mislila da popijemo kafu svi zajedno.
– Jeste, haj’te, siđite – reče Ovehero kao slučajno. – Imao bih nekoliko stvarčica da
vas pitam o nekim knjigama na francuskom.
– Odavde se odlično čuje – odvrati Oliveira.
– Kako hoćete, čoveče – reče Ovehero. – Vi siđite kad vam bude volja, mi idemo na
doručak.
– Biće svežih kiflica sa džemom – dobaci Kuka. – Da skuvamo kafu, Talita?
– Ne kenjaj – odbrusi Talita. U savršenom tajcu koji je usledio iza njenog ukora,
Travelerov i Oliveirin pogled se susretaše kao da se dve ptice u punom letu sudaraju i
padaju isprepletene na devetu pregradu, ili su bar njih dvojica to sebi tako slatko predočili.
Za to vreme su Kuka i Feraguto uzrujano disali i na kraju Kuka zinu da bi prociktala: »Šta
treba da znači ova nečuvena drskost?« dok se Feraguto prsio i merkao Travelera od glave
do pete. Sa svoje strane Traveler je posmatrao svoju ženu sa mešavinom divljenja i
prekora, a onda je Ovehero pronašao prikladni naučni izlaz i odsečno rekao: »Histeria
matinensis yugulata, da uđemo pa da vam dam neke tablete«, dok je osamnaestica, kršeći
Remorinove naredbe, izlazio u dvorište da objavi da se tridesetjedinica raspada i da zovu
telefonom iz Mar del Plate. Remorino se postarao da ga hitro izbaci čime je doprineo da
upravnici i Ovehero evakuišu dvorište bez preteranog narušavanja ugleda.
– Jao, jao, jao – reče Oliveira klateći se na prozoru – a ja mislio da su apotekarke lepo
vaspitane.
 – Jesi li je video, bratac? – upita Traveler. – Bila je neponovljiva.
– Žrtvovala se zbog mene – reče Oliveira. – Veštica joj neće oprostiti ni na samrtnoj
postelji.
– Baš me briga – reče Talita. – »Biće svežih kiflica sa džemom«, razmisli malo.
– A tek Ovehero? – uskliknu Traveler. – Knjige na francuskom, veli! Samo što nisu
pokušali da te namame bananom. Čudi me da ih nisi poslao u majčinu.
Jeste, sklad je trajao neverovatno dugo, nema reci da se odgovori na dobrotu ono
dvoje dole koji su ga gledali i razgovarali s njim iz školica, jer je Talita ne primećujući
stajala na trećoj pregradi a Traveler je jednom nogom gazio šestu, tako da je on mogao
jedino da malo pomeri desnu ruku u znak stidljivog pozdrava i da ostane da posmatra
Magu i Manua, govoreći sebi da ipak ima nekog susreta, mada ne može da traje duže od
užasno slatkog trena u kojem bi svakako najbolje bilo da se malko nagnuo van i da se samo
pustio, paf – i gotovo.

(-135)
Sa drugih strana
(Neobavezna poglavlja)
57

– Obnavljam neka znanja za kad stigne Adgala. Šta misliš kad bih je jedne večeri
poveo u Klub? Etjen i Ronald će se raspametiti, ona je potpuno otkačena.
– Povedi je.
– I tebi bi se dopala da si je upoznao.
– Zašto govoriš kao da sam umro?
– Ne znam – odgovori Osip. – Da ti pravo kažem, ne znam. U svakom slučaju, jezivo
izgledaš.
– Jutros sam ispričao Etjenu neke lepe snove. Mešali su mi se sa drugim
uspomenama dok si ti tako nadahnuto pričao o sahrani. Mora da je stvarno bila potresna
ta ceremonija. Čovek retko može da bude na tri mesta odjednom, ali, evo, danas po podne
mi to uspeva, mora da je to pod Morelijevim uticajem. Da, da, ispričaću ti. Na četiri dela
odjednom, kad bolje razmislim. Približavam se posvudašnjosti, a odande do ludila... Imaš
pravo, najverovatnije neću ni upoznati Adgalu, ja ću riknuti mnogo ranije.
– Zen upravo objašnjava mogućnosti izvesne posvudašnjosti, nešto nalik onome što
si osetio, ako si osetio.
– Kako da ne, pa to ti i kažem. Vraćam se istovremeno sa četiri strane: jutrošnji san,
koji još nije izbledeo, zatim neke međuigre sa Polom kojih ću te poštedeti, pa tvoj
podroban opis detetovog pogreba, a sada uviđam da sam u isto vreme odgovarao
Traveleru, prijatelju iz Buenos Airesa koji je u svom posranom životu uspeo da razume
moje stihove, a oni idu ovako, obrati pažnju: »Ja dopola u snu, gnjurac u lavabou.« A tako
je prosto, ako se malčice napregneš, možda ćeš i ti razumeti. Kada se probudiš, sa ostacima
raja koji si nazreo u snu, a koji ti sada vise kao davljenikova kosa: užasna mučnina,
teskoba, osećanje nesigurnosti, lažnosti, a naročito jalovosti. Padaš unutra, dok pereš zube
ti si pravi gnjurac u lavabou, to ti dođe kao da te beli umivaonik usisava, kao da kliziš niz
onu rupu koja ti odvodi šlajm, sline, krmelje, ljuspice, peruti, pljuvačku, a ti se puštaš,
puštaš da odeš, s nadom da ćeš se možda vratiti onome drugome, onome što si bio pre
buđenja i što još lebdi, još je u tebi, to si ti, ali već počinje da odlazi. .. Da, za trenutak padaš
unutra, sve dok se odbrambeni sistem jave, oh lepog li izraza, oh krasnog li rečnika, ne
pobrine da to zaustavi.
– Tipično egzistencijalno iskustvo – reče Gregorovius nadmeno.
– Svakako, ali sve zavisi od doze. Mene lavabo stvarno usisava.

(-70)
58

– Dobro si uradio što si došao kući – reče Gekrepten dok je menjala žerbu. – Ovde ti
je mnogo bolje, pogotovu ako se uzme u obzir da tamo, ambijent, kako bih ti rekla. Trebalo
bi da uzmeš dva ili tri dana odmora.
– I te kako – reče Oliveira. – I više od toga, stara. Krofne su izvrsne.
– Baš mi je drago što ti se dopadaju. Samo nemoj mnogo da jedeš da mi se ne
prejedeš.
– Nema problema – reče Ovehero zapalivši cigaretu. – Vi ćete sada lepo da odspavate
jednu sijestu a večeras ćete već biti spremni za jedan fleš rojal i nekoliko ful kečeva.
– Ne mrdaj – reče Talita. – Čudo jedno kako uopšte ne umeš da budeš miran.
– Moja žena je veoma uvredena – reče Feraguto.
– Uzmi još jednu krofnu – reče Gekrepten.
– Dajte mu samo voćne sokove – naredi Ovehero.
– Nacionalna korporacija učenih u naukama podobnosti i njihove kuće nauke –
podsmehnu se Oliveira.
– Bez šale, ne smete ništa da jedete do sutra – reče Ovehero.
– Pa ima puno šećera – reče Gekrepten.
– Pokušaj da spavaš – reče Traveler.
– Remolino, ti ostani kod vrata i ne puštaj osamnaesticu da ga uznemirava – reče
Ovehero. – Uvrteo je sebi u glavu nekakav pištolj i samo o njemu truća.
– Ako hoćeš da spavaš, spustiću roletne – rene Gekrepten – onda se ne čuje don
Krespov radio.
– Neka ih tako – reče Oliveira. – Baš sad puštaju neku Faluovu stvar. 225
– Već je pet – primeti Talita. – Zar nećeš malo da spavaš?
– Promeni mu opet oblogu – reče Traveler – vidi se da mu je od toga bolje.
– Mate je već pomalo ispran, morao bi nov da se skuva – reče Gekrepten. – Hoćeš da
siđem po novine?
– Važi – odgovori Oliveira. – I donesi paklo cigareta.
– Nije mogao da zaspi odmah – reče Traveler – ali sada će spavati do jutra, Ovehero
mu je dao duplu dozu.
– Budi dobar, zlato – reče Gekrepten – odmah se vraćam. Večeras možemo teleća
rebra na žaru, ako se slažeš.
– I mešanu salatu – dodade Oliveira.
– Bolje diše – reče Talita.

225Eduardo Falú peva i svira na gitari pesme koje sam komponuje na reči sopstvenih pesama negujući kao i
Atahualpa Yupanqui izvorno stvaralaštvo argentinskog čoveka.
 – A spremiću ti i sutlijaš – reče Gekrepten – Tako si loše izgledao kad si stigao.
– Tramvaj je bio pun kao oko – reče Oliveira. – Znaš već kakvo je stajanje u osam
ujutro pa još na ovoj vrućini.
– Stvarno veruješ da će još spavati, Manu?
– Da, u onoj meri u kojoj se uopšte usuđujem da verujem.
– Onda hajdemo gore kod diše, on čeka da nas izbaci.
– Moja supruga je veoma uvređena – reče Feraguto.
– Šta treba da znači ova nečuvena drskost? – prosikta Kuka.
– Ipak nisu bili tako loši – reče Ovehero.
– Danas ćete retko naći takve ljude – reče Remorino.
– Nije hteo da me posluša kad sam mu rekao da će mu zatrebati heftpištolj – reče
osamnaestica.
– Tutanj u sobu ili ću reći da ti šibne klistir – reče Ovehero.
– Neka pas crkne – reče osamnaestica.

(-131)
59

Onda ljudi, da prekrate vreme, pecaju nejestive ribe; a da ribe ne bi istrulele, duž
obale se postavljaju natpisi kojima se naređuje ribarima da ih zakopaju u pesak čim ih
izvuku iz vode.
Klod Levi-Stros, Tužni tropi

(-41)
60

Moreli beše sačinio spisak acknowledgmentsa, koji nikada nije uneo u svoje
objavljeno delo. Zapisao je više imena: Dželi Rol Morton, Robert Muzil, Dasec Teitaro
Suzuki, Remon Rusel, Kurt Šviters, Viera da Silva, Akutagava, Anton Vebern, Greta Garbo,
Hose Lesama Lima, Bunjuel, Luj Armstrong, Borhes, Miso, Dino Buzati, Maks Ernst,
Pevsner, Gilgameš (?), Garsilaso, Arčimboldo, Rene Kler, Pjero di Kozimo, Volas Stivens,
Izak Dinesen. Imena Remboa, Pikasa, Čaplina, Albana Berga i drugih precrtana su tankom
linijom kao da su isuviše jasna da bi se navodila. Izgleda, ipak, kada se sve sabere, da se i
druga imena više nego podrazumevaju, jer Moreli nije odlučio da spisak uvrsti ni u jednu
od knjiga.

(-26)
61

Nedovršena Morelijeva beleška

Nikada neću prestati da osećam kako se tu, tik uz moje lice, upleteno među moje
prste, javlja nešto kao zasenjujuće rasprskavanje prema svetlosti, neka provala mog bića
prema svemu što je drugačije od mene ili je izvan mene, nešto beskrajno kristalno što bi
moglo da se zgruša i da se raspline u sveopštoj svetlosti van vremena i prostora. Kao neka
vrata od opala i dijamanata, odakle čovek počinje da bude ono što uistinu jeste a što neće,
ne ume i ne može da bude.
Ništa novo nema u toj žeđi i u toj slutnji, ali zato je svakom prilikom sve veća
zbunjenost pred erzacima koje mi nude ovaj dnevni i ovaj noćni razum, ovo spremište
podataka i uspomena, ove strasti u kojima ostavljam komade svog vremena i kože, ovi
predznaci toliko potajni i daleki od onog drugog predznaka tu pored, uz moje lice,
predviđenje već pomešano s viđenjem, razobličenje ove odglumljene slobode u kojoj se
krećem ulicama i godinama.
Pošto jesam samo ovo istrulelo telo na ma kojoj tački budućeg vremena, pošto jesam
samo ove kosti što staromodno pišu, osećam da to telo ište od mene, da zahteva od svoje
svesti onu još nepojmljivu operaciju kojom bi prestalo da bude trulež. To telo koje jesam
ja ima predznanje o stanju u kome, porekavši sebe kao takvo, porekavši ujedno i
objektivni korelativ kao takav, njegova svest dospela u stanje izvan tela i izvan sveta, a to
bi bilo pravi pristup biću i postojanju. Moje telo će postojati, ne moje Moreli, ne
morelijevsko ja, taj čovek koji jesam hiljadu devet stotina pedesete biće istrunuo u hiljadu
devet stotina osamdesetoj, dakle moje telo će postojati, jer će iza vrata svetlosti (kako
imenovati tu neodoljivu izvesnost koja se lepi uz lice) postojati nešto drugo nego telo i,
nego telo i duša, i, nego ja i drugi, nego juče i sutra. Sve zavisi od... (precrtana rečenica).
Setan završetak: Satori se zbiva u trenutku i razrešava sve. Ali da bi se do satorija
došlo, treba preći unazad onu povest spoljašnjeg i unutrašnjeg. Trop tard pour moi. Crever
en italien, voire en occidental, c'est tout ce qui me reste. Mon petit café-creme le matin, si
agréable...

(-33)
62

Svojevremeno je Moreli smišljao knjigu koja je ostala u nesređenim beleškama.

Najbolje je sažeta u ovoj beleški: »Psihologija, reč koja deluje kao matora baba. Neki
Šveđanin radi na hemijskoj teoriji mišljenja. 226 Hernija, elektromagnetizam, tajno
strujanje žive materije, sve iznova počinje da neobično priziva pojam tajne snage mana;
tako bi, po strani društvenog ponašanja, mogla da se nasluti drugačija interakcija, bilijar
koji neke individue igraju ili su igrom obuhvaćene, drama bez Edipa, bez Rastinjaka, bez
Fedre, drama bezlična u onoj meri u kojoj svest i strasti likova bivaju upletene tek a
posteriori. Kao da subliminalni stupnjevi vezuju i razvezuju klupko one skupine koja je
upletena u drami. Ili, da bismo se izrazili po uzoru na našeg Šveđanina: kao da neke
individue i nehotice utiču na dubinsku herniju ostalih i obrnuto, tako da se onda
odigravaju najneobičnije i najuzbudljivije lančane reakcije, fisije i transmutacije.

226
Lʼ Express. Pariz, bez datuma.
Pre dva meseca švedski neurobiolog Holger Hiden sa Univerziteta u Geteborgu izložio je svoje teorije
o hemijskoj prirodi mentalnih procesa pred najistaknutijim specijalistima sveta okupljenim u San Francisku. Za
Hidena čin mišljenja, pamćenja, osećanja ili odlučivanja očituje se tako što se u mozgu i u nervima koji ga povezuju
sa drugim organima pojavljuju neki posebni molekuli koje nervne ćelije izlučuju u funkciji spoljašnjih nadražaja...
švedski tim je obavio delikatno razdvajanje dveju vrsta ćelija na još živim tkivima zečeva, izračunao njihovu težinu
(u milionitim delovima milionitog dela grama) i analizom odredio način na koji ove ćelije koriste svoje gorivo u
različitim prilikama.
Jedna od osnovnih funkcija neurona je prenošenje nervnih impulsa. Taj prenos se odvija putem
gotovo trenutnih elektrohemijskih reakcija. Nije lako zateći nervnu ćeliju dok radi, ali su izgleda švedski
naučnici uspeli u tome primenom raznovrsnih metoda.
Dokazano je da se podsticaj očituje kad u neuronima dođe do porasta izvesnih proteina čiji se molekul
menja već prema prirodi poruke. U isto vreme smanjuje se količina proteina satelitskih ćelija, kao da se
njihove rezerve žrtvuju u korist neurona. Informacija koju sadrži proteinski molekul pretvara se, prema
Hidenu, u impuls koji neuron šalje svojim susedima.
Više funkcije mozga – pamćenje i moć rasuđivanja – objašnjavaju se, po Hidenu, posebnim oblikom
proteinskih molekula koji odgovara svakoj vrsti nadražaja. Svaki neuron mozga sadrži milione molekula
različitih ribonukleinskih kiselina koje se razlikuju po rasporedu svojih prostih sastavnih elemenata. Svaki
posebni molekul ribonukleinske kiseline (RNK) odgovara tačno definisanom proteinu, kao što se ključ
savršeno prilagođava bravi. Nukleinske kiseline diktiraju neuronu oblik proteinskog molekula koji će
uobličiti. Ti molekuli čine, prema švedskim istraživačima, hemijski prevod misli.
Memorija bi, dakle, odgovarala rasporedu molekula nukleinskih kiselina u mozgu, koje imaju ulogu
perforiranih kartica kod savremenih elektronskih računara. Na primer, impuls koji odgovara noti »mi« koju
je uho uhvatilo, brzo prelazi sa jednog neurona na drugi dok ne dosegne sve neurone koji sadrže
odgovarajuće molekule RNK za ovaj nadražaj. Ćelije smesta proizvode molekule odgovarajućeg proteina
shodno ovoj kiselini, i time ostvarujemo slušanje pomenute note.
Bogatstvo i raznolikost mišljenja objašnjavaju se činjenicom da prosečni mozak sadrži nekih deset
milijardi neurona, a svaki od njih sadrži sa svoje strane nekoliko miliona molekula različitih nukleinskih
kiselina, cifra mogućih kombinacija je astronomska. S druge strane, ova teorija ima tu prednost što
objašnjava zašto u mozgu nisu otkrivene zasebne i jasno omeđene zone svake pojedine više moždane
funkcije; pošto svaki neuron raspolaže raznim nukleinskim kiselinama, može da učestvuje u različitim
mentalnim procesima i da evocira raznovrsne misli i sećanja.
 »U takvom stanju stvari, dovoljna je jedna rastegljiva ekstrapolacija da bi se
zamislila ljudska grupa koja veruje da reaguje psihološki u klasičnom smislu te stare,
prastare reči, ali koja u stvari nije ništa drugo do jedan stupanj tog strujanja animirane
materije, tih beskonačnih interakcija onoga što smo nekada nazivali željama, simpatijama,
voljama, uverenjima, a koje se ovde pojavljuju kao nešto što se ne da svesti ni na kakav
razlog niti opis; strane sile, koje potiču iz neznano kakvih područja, napreduju u potrazi
za svojim pravom useljavanja, potraga iznad nas samih kao pojedinaca a koja nas koristi
u svoje svrhe, mutna potreba da se izbegne stanje homo sapiensa prema... kakav homo? Jer
i sapiens je još jedna stara, stara reč, od onih koje treba temeljito izribati pre nego što će
biti upotrebljena sa nekim smislom?
»Kad bih napisao tu knjigu, normalna ponašanja (uključujući i ona najčudnija kao
njihovu luksuznu kategoriju) ne bi mogla da se objasne uobičajenim psihološkim
instrumentarijumom. Likovi bi izgledali kao da im je um poremećen ili kao da su potpuno
ludi. Ne zato što bi bili nesposobni za uobičajene challenge and response reakcije (ljubav,
ljubomora, saosećanje i tako dalje) nego zato što bi kroz njih jedva izišlo na videlo nešto
što homo sapiens čuva u oblasti subliminalnog, kao da neko treće oko 227 bolno žmirka
ispod čeone kosti. Sve bi bilo kao neki nemir, nespokoj, stalna iskorenjenost, teritorija gde
bi psihološka uzročnost zbunjeno posustala, a te pozorišne lutke bi se uništavale, volele
ili mirile, ne sluteći da život nastoji da promeni ključ u njima, kroz njih i putem njih, da se
u čoveku javlja jedan teško shvatljiv pokušaj kao što su ranije nastali ključ-razum, ključ-
osećanje, ključ-pragmatizam. Da se svakim sledećim porazom približava konačna
mutacija, da čovek nije nego traži da bude, smera da bude, tapkajući između reči,
postupaka i radovanja i poprskanih krvlju i drugim sličnim retorikama.«

(-23)

227Vongova pribeleška (olovkom): »Ova metafora je odabrana sa predumišljajem da bi se ukazalo na šta

ona cilja.«
63

– Ne mrdaj – reče Talita. – Neko sa strane bi pomislio da ti stavljam vitriol a ne

hladnu oblogu.
– Postoji nekakav elektricitet – promrmlja Oliveira.
– Ne bulazni.
– Vidim svakojake fosforescencije, kao kod Normana Mek Larena. 228
– Podigni malo glavu, jastuk ti je prenizak, promeniću ti ga.
– Bolje bi bilo da ostaviš jastuk na miru i da mi promeniš glavu – reče Oliveira. –
Hirurgija je tek u povoju, to valja priznati.

(-88)

228
Norman McLaren je tvorac eksperimentalnih crtanih filmova iz Kanade.
64

Jednom kada su se sreli u Latinskom kvartu, Pola je stajala zagledana u pločnik;

svetina je stajala i buljila u pločnik. Vredelo je zastati i posmatrati Napoleona iz profila,
reprodukciju Šartra, a nešto dalje kobilu sa ždrebetom na zelenoj livadi. Autori su bili dva
plavokosa momka i jedna indokineska devojka. Kutija s kredama je bila puna novčića od
deset i dvadeset franaka. S vremena na vreme neki od umetnika bi se sagnuo da dotera
neki detalj i u tim trenucima prilozi su se naglo uvećavali.
– Primenjuju Penelopin sistem, ali ne raspliću što je već ispleteno – reče Oliveira. –
Ova gospođa, na primer, nije odrešila kesu sve dok se mala Cong Cong nije bacila na
pločnik da bajagi retušira plavušu sa plavim očima. Potresa ih rad, to je fakat.
– Zove se Cong Cong? –upita Pola.
– Otkud znam. Ima lepe gležnjeve.
– Toliko truda a večeras će doći čistači i gotovo.
– U tome i jeste štos. O kredama u boji kao eshatološkoj figuri, eto teme za
disertaciju. Kad opštinski čistači ne bi svršili s tim do zore, Cong Cong bi lično došla s
kofom vode. Stvarno se završava samo ono što izjutra počinje iznova. Narod daje pare ne
znajući da je tako potkradan jer se ove slike u stvari nikad ne brišu. Menjaju pločnik ili
boju, ali one su već napravljene u jednoj ruci, u jednoj kutiji s kredama, u uvežbanom
sistemu pokreta. U krajnjoj liniji, ako bi jedan od ovih momaka proveo jutro mlatarajući
rukama kroz vazduh, zaslužio bi deset franaka sa istim pravom kao kada crta Napoleona.
Ali nama su potrebni dokazi. Eno ih. Baci im dvadeset franaka, ne budi cicija.
– Dala sam im još pre nego što si stigao.
– Čarobno. U suštini, mi te novčiće stavljamo u usta mrtvaca, to je izmiriteljni obol.
Odavanje počasti prolaznom, katedrali kao prividu od krede koju će za tili čas sprati mlaz
vode. Novčić je tu, a katedrala će se sutra ponovo roditi. Plaćamo besmrtnost, plaćamo
trajanje. No money, no cathedral. Da nisi i ti od krede?
Ali mu Pola ne odgovori a on prebaci ruku preko njenih ramena i krenuše Bul’Mišom
gore-dole pre nego što su se bazajući lagano dovukli do Ulice Dofin. Svet raznobojnih
kreda okretao se oko njih i uvlačio ih u svoju igru – prženi krompirići od žute krede, vino
od crvene krede, plavo i pitomo nebo od svetloplave krede sa primesama zelene boje
prema reci. Još jednom će ubaciti novčić u kutiju cigara da bi zaustavili bekstvo katedrale,
a tim istim pokretom će je osuditi na brisanje da bi opet mogla da nastane, na odlazak pod
mlazom vode da bi se ponovo vratila iz krede u kredu crne, plave i žute boje. Ulica Dofin
od sive krede, stepeništa od mrkih kreda, soba sa vešto izvučenim fugama od svetlozelene
krede, zavese od bele krede, krevet sa svojim pončom gde su sve krede – živeo Meksiko!
Ljubav, njene krede gladne fiksira koji će ih zakucati u sadašnjosti, ljubav od mirišljave
krede, usta od narandžaste krede, tuga i zasićenost od bezbojnih kreda koje se okreću u
neprimetnom prahu što pada na usnula lica i na teskobnu kredu tela.
– Sve se raspršuje čim ti uzmeš nešto u ruke. Čak i od samog tvog pogleda – reče
Pola. – Ti si kao neka strašna kiselina, ja se tebe bojim.
 – Doslovce shvataš neke metafore.
– Nije samo zbog onoga što govoriš, to je način da... Ne znam, kao levak. Ponekad mi
se čini da ću skliznuti iz tvojih ruku i da ću pasti u bunar. To je gore nego kada čovek sanja
da pada u prazan prostor.
– Možda – reče Oliveira – nisi potpuno izgubljena.
– Ah, pusti me na miru. Ja umem da živim, je l’ ti jasno. Meni je lepo ovako. Ovde, sa
mojim stvarima i prijateljima.
– Nabrajaj, nabrajaj. Hoće to, to pomaže. Drži se imena, tako nećeš da padneš. Tu je
noćni stočić, zavesa se nije pomerila sa prozora, Klodet je i dalje na istom broju DAN-ton
34 i tako dalje, a mama ti piše iz Eks-an-Provansa. Sve je u redu.
– Plašiš me, američko čudovište – reče Pola priljubljujući se uz njega. – Dogovor je
bio da se u mojoj kući ne govori o...
– O kredama u boji.
– O svemu tome.
Oliveira pripali cigaretu i pogleda savijenu hartiju na noćnom stočiću.
– Je l’ to uput za analize?
– Jeste, hoće da ih odmah napravim. Pipni ovde, gore je nego prošle nedelje.
Već je bila skoro noć i onako ispružena na postelji, koju je poslednja svetlost sa
prozora obavijala u žućkasto zeleno, Pola je nalikovala nekoj Bonarovoj figuri. »Ulična
čistačica u zoru«, pomisli Oliveira i sagnu se da je poljubi u dojku, baš na mestu koje je ona
upravo pokazala neodlučnim prstom. »Ali se ne penju do četvrtog sprata, nije uopšte
poznato da se neka čistačica ili polivačica ikada popela na četvrti sprat. Osim toga, sutra
bi opet došao crtač i ponovio ovo posve isto, ovu tananu krivulju u kojoj nešto...« Uspeo je
da prestane da misli, samo časak je uspeo da je ljubi a da ne bude ništa drugo nego taj
poljubac.

(-155)
65

Uzorak članske karte Kluba

Gregorovius, Osip.
Bez domovine.
Pun mesec (suprotna strana, nevidljiva pre sputnjika): krateri, mora, pepeo?
U oblačenju teži crnoj, sivoj i mrkoj boji. Nikad viđen u kompletnom odelu. Neki
tvrde da ima čak tri odela, ali da neizbežno kombinuje sako jednog sa pantalonama drugog
odela. Ne bi bilo teško proveriti.
Starost: četrdeset i osam godina, prema sopstvenom tvrđenju.
Zanimanje: intelektualac. Baba-tetka šalje skromnu penziju.
Carte de séjour AC 3456923 (važi šest meseci, posle čega može da se produži. Već je
produžavana devet puta i svaki put je išlo sve teže).
Zemlja porekla: rođen u Borzoku (izvod iz matične knjige rođenih verovatno lažan
shodno izjavi koju je Gregorovius dao u pariškoj policiji. Razlozi njegove pretpostavke
priključeni njegovom dosijeu).
Zemlja porekla: one godine kad je rođen, Borzok bio u sastavu austrougarskog
carstva. Očevidno, mađarsko poreklo. Rado zucka da je Čeh.
Zemlja porekla: verovatno Velika Britanija. Po svemu sudeći Gregorovius je rođen u
Glazgovu, od oca moreplovca i majke suvozemke, kao posledica nekog nužnog pristajanja,
nekog nepredviđenog istovarivanja, stout ale i preterane uslužnosti prema strancima od
strane Mis Mardžori Babington, 22 Stjuart Strit.
Gregorovius uživa dok opisuje pikaresknu priču koja je prethodila njegovom
rođenju i kleveće svoje majke (ima ih tri), već prema tome koliko je pijan, pripisujući im
sklonost prema razvratu. Hercegovka Magda Razensvil, koja nastupa sa viskijem ili
konjakom, bila je lezbejka i napisala pseudonaučni traktat o carezzi (prevedeno na četiri
jezika). Mis Babington, čija se prikaza pojavljuje uz džin, završila je kao kurva na Malti.
Treća majka je stalni problem za Etjenea, Ronalda i Oliveiru koji su inače svedoci njenog
isprekidanog pojavljivanja blagodareći vinima Božole, Kot di Ron ili Burgonj Aligote. Već
prema prilici, njeno je ime Gala, Adgala ili Minti, slobodno živi u Hercegovini ili Napulju,
putuje u Sjedinjene Američke Države sa nekom vodviljskom trupom, ona je prva žena koja
puši u Španiji, prodaje ljubičice na izlazu Bečke Opere, izmišlja kontrakonceptivne
metode, umire od tifusa, živa je ali slepa u Uerti, nestaje zajedno sa carevim vozačem u
Carskom selu, ucenjuje sina svake prestupne godine, primenjuje hidroterapiju, održava
sumnjive veze sa nekim popom iz Pontoaza, umire na Gregoroviusovom rođenju dok je
on inače možda sin Santosa Dimona. 229 Svedoci su na neobjašnjiv način primetili da ove

229Alberto Santos Dumont je brazilski avijatičar i konstruktor balona i letelica koje su bitno doprinele
razvoju vazduhoplovstva.
naizmenične (ili istovremene) verzije treće majke uvek bivaju propraćene pominjanjem
Qurdijeva 230, koga Gregorovius čas ceni čas mrzi.

(-11)

230Gurđijev je ruski okultistički pisac čije su ezoterične postavke privukle ne mali broj intelektualaca
Francuske i SAD.
66

Različite strane Morelijeve ličnosti – njegova strana Buvar i Pekiše, njegova strana
sabirača književnih almanaha (pokatkada glavninu svog dela naziva »Almanahom«).
Voleo bi da nacrta izvesne ideje, ali nije kadar da to učini. Crteži na belinama
njegovih beležaka naprosto su užasni. Besomučno ponavljanje drhtave kružnice čiji je
ritam sličan ritmu onih koji ukrašavaju Sančijevu stupu. 231
U osnovnim crtama smišlja jedan od mnogih završetaka svoje nedovršene knjige i
ostavlja nacrt. Stranica sadrži samo jednu rečenicu. »U suštini, znao sam da ne može da se
ode dalje od ovostranoga, jer onostrano ne postoji.« Rečenica se ponavlja na celoj stranici
i stvara utisak zida, odnosno zapreke. Ni traga od tačke, zareza ili margina. U stvari, to je
zid reči koji dočarava smisao rečenice, sudar sa preprekom iza koje ničega nema. Ali
nadole i u desno u jednoj rečenici nedostaje reč onostrano. Pažljivo oko uočava pukotinu
među ciglama, svetlost koja prodire.

(-149)

231 Sančijeva stupa se nalazi na severnoj kapiji Sančijeve dvorane u srednjoj Indiji.
67

Osećam radost, vezujem pertle, zviždućem i, gle, najedared – utučenost. Međutim,

ovog puta sam te uhvatio, teskobo, osetio sam te pre bilo kakve mentalne radnje, pre
prvog suda negacije. Kao sivu boju koja bi bila bol i koja bi bila stomak. I takoreći uporedo
(ali kasnije, jer sada me nećeš prevariti) uobličio sam onaj shvatljivi repertoar koji sadrži
prvu poučnu ideju: »A sada proživi još jedan dan itd.« Odatle sledi: »Utučen sam zato što...
itd.«
Ideje razapetih jedara koje pokreće praiskonski vetar što duva odozdo (ali odozdo –
to je samo fizička lokalizacija). Dovoljno je da se povetarac promeni (ali šta ga to prebacuje
iz jednog kvadranta u drugi?) i za tili čas su tu srećne brodice raznobojnih jedara. »Na kraju
krajeva, čovek nema razloga da se požali«, sve tako i u tom smislu.

Probudio sam se i kroz proreze roletni ugledao jutarnju svetlost. Izlazio sam iz
utrobe noći i imao utisak da sam samog sebe ispovratio, zaprepastio sam se pred novim
danom koji se ne razlikuje od minulih dana i koji je uvek mehanički ravnodušan: svest,
osećaj, svetlost, otvaranje očiju, roletna, svitanje.
Tog trenutka, u sveznanju polusna, odvagnuo sam užas onoga što tako ushićuje i
zadivljuje religije: večno savršenstvo vaseljene, beskrajno obrtanje zemljine kugle oko
svoje ose. Mučnina, nepodnošljivo osećanje prisile. Prisiljen sam da podnosim da sunce
izlazi svakog dana. Čudovišno. Neljudski.
Pre nego što sam ponovo zaspao, zamislio sam (video) mekan, promenljiv
univerzum prepun čudesne slučajnosti, elastično nebo, sunce koje odjedared nestaje,
zastaje ili menja oblik.
Poželeo sam da se raspu u prah i pepeo sva ta čvrsta sazvežđa, sva ta prljava
propaganda Trusta Božanskog časovničara.

(-83)
68

Čim bi on počeo da joj zvezduje noemu, njoj bi se klizilj stvrdlao i tonuli su u vlažno
polje, u divlje ahsluzanje, u rasplamsale uteranije. Uvek kada bi pokušao da smaliže
mališnjak, on bi se upleo u šaputljivo grivažje pa bi morao da se sabrahne okrenut
bubrištu i pri tom bi osetio kako se jarnilje polako sperlava, kako se sjurlava, kako se
udvopličuje sve dok se ne bi opustio kao ergomaninski trimalcijum na koji je kanulo
nekoliko filula karakoncije. No to je tek početak, jer bi onda ona zapela da sebi krivilasa
pipkalije dopuštajući da joj on nežno poprimakne svoje bliznjake. Tek što bi počeli da se
perjokrštaju, a ono nešto poput mudožilja stalo bi da ih razdluđuje, da ih uzajamno
izvanprostavlja i parapokreće, najednom bi nastupio tajhor propraćen žestičnim
spaztezanjem matrilja sve do dahtične provale mokrousnog orgumija, i najzad –
štršavanje merpazma u završenskoj agapauzi. Ijaooj! Jaohohoj! Dok bi još ležnjali na kresti
droćkavca, a potpuno izgumlavljeni i posuvraćeni, osećali su kako se oboje drhpuštaju.
Trok bi tada zatreperio, marioperje bi se predalo i sve se završavalo dubokim šumištem,
u niolamama arguprostrtih gaza, gotovo surovim milodirom, koji ih je iznova dovodio do
samih granica izludludovanja.

(-9)
69

U znak zahvalnosti Taliti za njen dragocen bibliografski doprinos ispameričkom

jeziku, Oliveira je pristao da joj ustupi priloženo remek-delo slobodnog mislioca Tejna,
prvi put objavljeno 1877. u Briselu, a koje navodi časopis »Bizarre«.

MATEMATIČKI DOKAZ NEPOSTOJANJA PAKLA

Površina doline Jozafat iznosi 60 000 000 kvadratnih metara.

Polazeći od pretpostavke da je na početku bio samo po jedan par ljudi svake rase,
dolazimo do toga da je ukupno bilo pet parova ili deset ljudi. Ako na te podatke sada
primenimo pravilo složenih stopa, do potopa je bilo 9 289 000 rođenja u toku 1658
godina, od potopa do naše ere proteklo je 2326 godina a za to vreme, ako je i svega pet
parova preživelo, možemo pretpostaviti da se začelo 2 213 867 610 000 dece. Ako pak
ovu računicu proširimo do 2000. godine, dobićemo broj od 34 326 259 675 172 000 koji
zajedno sa onih 9 289 000 čini 34 326 414 259 684 461 000 izdanaka. Pod velikodušnom
pretpostavkom da su se svi papisti spasli tako da danas čine 1/7 ukupnog stanovništva u
svetu, broj osuđenih na paklene muke obuhvataće sve rođene pre potopa i sve rođene
posle potopa do 2000. godine, izuzimajući 1/7 onih koji su se rodili posle 44. godine od
Hristovog rođenja, ili, izraženo brojkama, izuzimajući 4 903 773 008 164 544 000 od
ukupnog broja osuđenih koji iznosi 29 422 641 251 519 917 000.
Prosečna kocka koju daje odnos između novorođenčeta i odrasle osobe ima
aproksimativno 1/20 metara, masa osuđenih u tom sklopu odgovara čvrstini lopte zraka
705 540 metara, dok je zrak zemlje 6 366 200 metara. Ako postanak čoveka datira, prema
nekim nemačkim prirodnjacima, od pre 80 000 godina, broj mrtvih osuđenika činio bi
kocku triput veću od zemljine.
Sada se postavlja sledeće pitanje: kako okupiti, da bi im se sudilo, onih 34 326 414
260 milijardi vaskrslih na površini od svega 60 000 000 kvadratnih metara, kako provući
tu masu osuđenih kroz svakojako stenje na dubini od 5 660 660 metara?

(-52)
70

»Dok sam bio u svom prauzroku, nisam imao Boga..., voleo sam sebe i ništa drugo;
bio sam ono što sam voleo i voleo sam ono što sam bio, a bio sam oslobođen i Boga i svih
stvari... Zbog toga preklinjemo Boga da nas oslobodi Boga, ištemo da možemo pojmiti
istinu i večno uživati u njoj, tamo gde su arhanđeli, muva i duša slični, tamo gde sam ja bio
i gde sam voleo to što sam bio a bio sam to što sam voleo...«

Majstor Ekhart, propoved 232

Beati pauperes spiritus

(-147)

232 Eckhardt von Hocheim (1260–1327), nemački mistični filozof.

71

Morelijana

Šta je, u suštini, ta priča o nalaženju hiljadugodišnjeg carstva, Edena, drugog sveta?
Sve što se ovih dana piše i što vredi pročitati okrenuto je ka nostalgiji. Kompleks Arkadije,
vraćanje u veliku matericu, back to Adam, le bon sauvage (a zemaljski dani teku...).
Izgubljeni raj, izgubljen jer te tražim ja bez svetlosti zauvek... Teraj tako sa ostrvima (cf.
Muzil) ili sa guruima (ako imaš zelembaća za let Pariz–Bombaj) ili se naprosto drži šoljice
za kafu pa je zagledaj sa svih strana, gledaj je ali ne kao šoljicu nego kao svedočanstvo o
ogromnoj budalaštini u koju smo se svi uvalili, ej, uobraziti da je taj predmet samo šoljica
za kafu kada se i najblentaviji novinar zadužen za prikaz o kvantima, Planku i Hajzenbergu
upinje iz petnih žila da nam na tri stupca objasni da sve treperi, podrhtava i liči na mačku
koja se sprema da napravi veliki hidrogenski ili kobaltni skok koji će nas sve oterati pod
čarnu zemljicu. Stvarno je ovo prostački način izražavanja.
Šoljica za kafu je bela, dobroćudni divljak je mrk, Plank je bio sjajan Nemac. Iza svega
toga (uvek je iza, utuvimo da je to ključna postavka savremene misli) – Raj, drugi svet,
zgažena čednost koju nejasno tražimo kroz plač, zemlja Hurkalija. Na ovaj ili onaj način –
svi je traže, svi hoće da otvore vrata i da odu da igraju. Ne zbog Edena, ne toliko zbog
Edena koliko zato da se okrenu leđa mlaznim avionima, licu Nikite ili Dvajta ili Šarla ili
Franka, budilnicima, termometrima i sisaljkama, penzionisanju sa nogom u dupe
(četrdeset godina stiskanja guzova da bi manje bolelo, ali opet boli, opet vrh cipela ulazi
svaki put sve dublje, svaki udarac sve više razvaljuje napaćeno dupe blagajnika,
namesnika, profesora književnosti ili bolničarke) a govorili smo da homo sapiens ne traži
vrata da bi ušao u hiljadugodišnje carstvo (ni to ne bi bilo tako loše, dapače) nego samo
zato da bi mogao da ih zatvori za sobom i da njiše buljom kao pseto koje se raduje jer zna
da je cipela ovog jebenog života ostala tamo iza, zna da će se cipela raspuknuti o zatvorena
vrata a da sa jednim uzdahom može postepeno olabaviti napaćeno dugme dupišta, može
se uspraviti i prošetati među cvetićima u bašti, sesti i posmatrati jedan oblak samo pet
hiljada godina, ili dvadeset hiljada ako je moguće, ako se niko ne ljuti i po mogućstvu ostati
u bašti i posmatrati cvetiće.
U legiji onih koji idu oberučke štiteći dupe, povremeno se nađe neko ko ne bi hteo
da zatvori vrata samo da se odbrani od tradicionalnog trodimenzionalnog udarca nogom
u bulju – ne računajući one koje dolaze iz kantovskih kategorija razuma, iz više nego trulog
načela dovoljnog razloga i još gomila posranih bezvezarija – nego pri tom veruje, zajedno
sa ostalim luđacima, da nismo na svetu, da su nas naši roditelji divovi bacili na korzo koji
ide u suprotnom pravcu te da valja klisnuti iz njega ako nećemo da završimo kao kip
kakvog konjanika ili pretvoreni u uzornog dedu, a i da ništa nije izgubljeno ako najzad
smognemo snagu da proglasimo da je sve izgubljeno i da treba početi iz početka, kao oni
čuveni radnici koji su jednog avgustovskog jutra 1907. uvideli da je tunel ispod Monte
Braska pogrešno usmeren i da će izići više od petnaest metara dalje od tunela koji su
kopali jugoslovenski radnici počev od Dublivne. Šta su onda uradili ti dični radnici? Dični
radnici su onda batalili svoj tunel, izišli su na površinu i, posle višednevnih raspri po
mnogim birtijama Pijemonta, počeli su na svoju ruku da kopaju na drugom mestu Braska
i terali napred ne obazirući se na jugoslovenske radnike, a posle četiri meseca i pet dana
stigli su do južne strane Dublivne na veliko iznenađenje penzionisanog učitelja koji ih je
ugledao u kupatilu svoje kuće. Ovo je dakle primer, hvale vredan koji je trebalo da slede i
radnici iz Dublivne (mada treba priznati da im dični radnici nisu saopštili svoje namere)
umesto da se zainate i povezuju se sa nepostojećim tunelom, kao što je inače slučaj sa
tolikim pesnicima koji se presamićuju preko prozora dnevne sobe u sitne noćne sate.
Čovek može da se smeje i da zamišlja da ne govori ozbiljno, ali i te kako ozbiljno
govori, smeh je iskopao više korisnih tunela nego sve suze ovoga sveta makar to ne bilo
po volji onih nabeđenih skorojevića koji tvrde da je Melpomena plodnija nego kraljica
Mab. Valjalo bi da jednom zasvagda postignemo nesaglasnost u ovoj stvari. Možda postoji
jedan izlaz, ali taj izlaz bi morao da bude ulaz. Postoji, možda, jedno hiljadugodišnje
carstvo, ali se tvrđava ne osvaja naprepad bežeći pred protivničkim naletom. Sve do sada
ovaj vek je pokušavao da pobegne od mase stvari, tražio vrata a ponekada i provaljivao.
Ne znamo šta se dalje zbilo, možda su neki uspeli da progledaju pa su zatim stradali jer ih
je u magnovenju izbrisao veliki crni zaborav, drugi su se zadovoljili malim vratima za
bekstvo, kućicom u predgrađu, književnom ili naučnom strukom, turizmom. Vrata za
bekstvo se isplaniraju, tehnološki se obrađuju, opremaju se Modulorom ili Pravilom
Najlona. Ima budala koje i dalje smatraju da metod može da bude pijanstvo, meskalin ili
homoseksualnost, bilo koja veličanstvena ili pak isprazna stvar po sebi, ali zato nesuvisla
čim se uzdigne do sistema, do ključeva carstva. Možda unutar ovoga postoji neki drugi
svet, ali ga nećemo naći ako njegove obrise samo izrezujemo u darmaru dana i života,
nećemo ga naći ni u atrofiji ni u hipertrofiji. Taj svet ne postoji, treba ga stvoriti poput
feniksa. Taj svet postoji u ovom svetu ali kao što voda postoji u kiseoniku i vodoniku, ili
kao što se na stranicama 78, 457, 3, 271, 688, 75 i 456 rečnika Španske akademije nalazi
ono što je potrebno da bi se napisao izvesni Garsilasov 233 jedanaesterac. Recimo da je svet
jedna figura, treba je pročitati. Pod čitanjem podrazumevamo stvaranje. Koga može
zanimati rečnik zbog samog rečnika? Ako od krhkih alhemija, osmoza i prostih smeša
najzad nastaje Beatriča pored reke – kako čovek da ne pomisli zadivljeno šta bi tek iz nje
moglo da se rodi? Koje li je to jalovo bavljenje čoveka koji je svoj sopstveni frizer, koji ad
nauseam ponavlja petnaestodnevni isečak dok postavlja isti sto, dok započinje istu stvar,
dok kupuje iste novine, dok primenjuje ista načela na iste okolnosti. Možda
hiljadugodišnje carstvo postoji, ali ako ikada stignemo do njega, ako budemo deo njega,
ono se više neće tako zvati. Sve dok vremenu ne oduzmemo bič istorije, sve dok ne
iscedimo čir ispunjen tolikim sve dok, mi ćemo lepotu i dalje uzimati kao cilj po sebi, a mir
kao nešto poželjno, uvek s ove strane vrata gde, pravo govoreći, nije uvek tako loše, gde
mnogi ljudi čak imaju zadovoljavajući život, ugodne mirise, dobre plate, visokokvalitetnu
književnost, stereofonski zvuk, pa zbog čega bismo se onda uzbuđivali ako je svet
najverovatnije konačan, ako se istorija približava optimalnoj tački a ljudski rod izlazi iz
srednjeg veka da bi pristupio eri kibernetike? Tout va très bien, madame la Marquise, tout
va très bien, tout va très bien.
Uostalom, čovek treba da bude slabouman, treba da bude pesnik ili da je pao s Marsa
pa da traći više od pet minuta na ovim nostalgijama koje se glatko mogu likvidirati po
kratkom postupku. Svaki sastanak međunarodnih preduzetnika, ljudi-od-nauke, svaki
novi veštački satelit, svaki novi hormon ili atomski reaktor još malo drobi ovo varljivo
233
Garcilaso de la Vega (1501–1536), španski pesnik rođen u Toledu i savršeni renesansni »dvoranin« i
vojnik u službi cara Cariosa V. Napisao Sonetos, Canviones, Elegios i tri izvanredne Eglogas vergilijevskog
nadahnuća i besprekorne fakture koje su mu još za vreme kratkog života pribavile ugled klasika Zlatnog
doba: Sveti Jovan od Krsta ga je sledio, Lope de Vega ga hvalio a Servantes veličao.
nadanje. Carstvo će biti od plastike, to je činjenica. Ne da će se svet pretvoriti u orvelovsku
ili hakslijevsku moru, nego će biti još gore, biće to jako ukusan svet, po meri svojih
stanovnika, bez ijednog komarca, bez ijednog nepismenog, sa ogromnim kokošima koje
će verovatno imati osamnaest bataka a svaka će prosto da se topi u ustima, sa
teledirigovanim kupatilima i vodom različitih boja već prema danu u nedelji, što je znak
posebne pažnje nacionalne službe za higijenu,
sa televizorom u svakoj sobi, na primer veliki tropski pejzaži za stanovnike
Rejkjavika, panorame igloa za žitelje Havane, suptilne kompenzacije koje će stišati svaki
bunt,
i tako dalje.
Prema tome, jedan zadovoljavajući svet za razumne ljude. A hoće li ostati u njemu
neko, makar samo jedan, koji nije razuman?
U nekom kutku – neki trag zaboravljenog carstva. U nekoj nasilnoj smrti – kazna
zbog toga što je carstvo zaboravljeno. U nekom smehu, u ponekoj suzi – preostao tračak
carstva. U suštini, ne izgleda kao da će čovek na kraju ubiti čoveka. Izmaćiće mu, zgrabiće
kormilo elektronske mašine, vasionske rakete, podmetnuće mu nogu, a posle neka ga se
dočepaju ako mogu. Sve može da se ubije izuzev čežnje za carstvom, mi je nosimo u boji
očiju, u svakoj ljubavi, u svemu što nas u dnu bića muči, oslobađa i obmanjuje. Wishful
thinking, možda, ali i to je još jedna od mogućih definicija dvonošca bez perja.

(-5)
72

– Dobro si uradio što si došao kući, mili, pogotovu što si bio premoren.
– There’s not a place like home 234 – reče Oliveira.
– Ima još matea, u stvari tek je skuvan.
– Kad zatvoriš oči, izgleda još gorči, čudo jedno. Kad bi me pustila malo da odspavam
dok ti čitaš neki časopis.
– Da, mili – reče Gekrepten dok je brisala suze i tražila »Idilio« iz puke poslušnosti,
jer nije bila u stanju da bilo šta pročita.
– Gekrepten.
– Da, ljubavi.
– Nemoj da se sekiraš zbog ovoga, stara.
– Ma naravno da neću, zlato moje. Čekaj samo da ti stavim još jedan hladan oblog.
– Kad ustanem, možemo da prošetamo po Almagru. Možda prikazuju neki mjuzikl u
boji.
– Sutra, dragi. Sada bolje da se odmoriš. Užasno si izgledao kad si došao...
– Takav je to zanat, šta ćeš. Nemoj ti da se sekiraš. Slušaj kako Sto Kinti peva tamo
dole.
– Verovatno mu menjaju hranu, slatkog li stvorenja – reče Gekrepten. – Tako je
zahvalan...
– Zahvalan – ponovi Oliveira. – Zamisli, on zahvaljuje onome ko ga drži u kavezu.
– Životinje to ne primećuju.
– Životinje – ponovi Oliveira.

(-77)

234 Engleska poslovica u smislu »Svuda pođi al’ kući dođi«.

73

Jeste, ali ko će nas da izleči od gluvog ognja, od bezbojnog ognja koji predveče tutnji
Ulicom Išet izlazeći iz crvotočnih kapija, malih predvorja, od ognja bez lika koji liže
kamenje i vreba iza vrata, kako ćemo se oprati od njegove slatke opekotine koja traje, koja
se nastanjuje da bi potrajala združena sa vremenom i uspomenom, sa lepljivim tvarima
koje nas zadržavaju s ove strane i koje će nas slatko peći sve dok nas ne sažežu. U tom
slučaju bolje je paktirati poput mačaka, poput mahovine, uspostaviti neposredno
prijateljstvo sa nastojnicima promuklog glasa, sa bledom i izmučenom decom koja vire iza
prozora i igraju se nekom suvom grančicom. Goreći tako bez predaha, trpeći središnju
opekotinu koja napreduje kao postupno sazrevanje u plodu – biti bilo lomače u ovoj šikari
nepreglednog kamena, hodati noćima našeg života uz poslušnost krvi u svom slepom kolu.
Koliko sam se puta zapitao nije li ovo tek puka književnost u veku u kome hrlimo
obmani sred nepogrešivih jednačina i mašina za konformizme. Ali zapitati se da li ćemo
umeti da nađemo drugu stranu navike ili je možda zgodnije da se prepustimo njenoj
veseloj kibernetici – nije li to opet književnost? Pobuna, konformizam, teskoba, zemaljska
hrana, sve same dihotomije: Jin i Jang, kontemplacija ili Tätigkeit, ovsene pahuljice ili
prepelice faisandées, Lasko ili Matje, 235 kakva ljuljaška reći, kakva džepna dijalektika sa
olujama u pidžami i kataklizmama za dnevni boravak! Već sama činjenica da se postavlja
pitanje o mogućem izboru kvari i pomućuje ono što bi se moglo izabrati. Que sí, que no,
que en ésta está... Izgledalo bi da izbor ne može da bude dijalektički, da ga samo njegovo
postavljanje osiromašuje, odnosno izvitoperuje, tj. pretvara u nešto drugo. Između Jin i
Jang – koliko eona? Od da do ne, koliko možda? Sve je pisanje, odnosno bajka. Ali čemu
nam služi istina koja umiruje poštenog vlasnika? Naša moguća istina mora da bude izum,
odnosno pisanje, literatura, slikarstvo, skulptura, hortikultura, akupunktura, sve neka
tura. Vrednosti, svetinje, društvo, ljubav – čista tura (Ura! Ura!). Lepota – tura nad turama!
U jednoj od svojih knjiga Moreli govori o čoveku iz Napulja koji je godinama sedeo pred
kućom i posmatrao zavrtanj na podu. Noću bi ga podizao i stavljao pod dušek. Zavrtanj je
isprva izazvao smejanje, šegačenje, srdžbu, komšijsko okupljanje, postao je znak kršenja
građanskih obaveza, naposletku i sleganje ramenima, mir, zavrtanj je postao mir, niko nije
mogao da prođe ulicom a da se ne osvrne na zavrtanj i oseti da je on mir. Čovek je umro
od srčane kapi a zavrtanj je nestao čim su susedi pristigli. Jedan od njih ga čuva i možda
ga u potaji vadi, posmatra ga i opet sklanja, zatim ide u fabriku i oseća nešto što ne razume,
neko nejasno neodobravanje. Mir uspeva da povrati jedino kad vadi i gleda zavrtanj, on
ga gleda sve dok ne začuje neke korake a onda ga užurbano sklanja. Moreli smatra da je
zavrtanj nešto drugo, neki bog ili tako nešto. Previše lako rešenje. Možda je greška u
prihvatanju da je taj predmet zavrtanj samo zbog toga što ima oblik zavrtnja. Pikaso uzima
igračku u obliku automobila i pretvara je u vilice pavijana. Možda je Napolitanac bio idiot
ali i on je mogao da izmisli nekakav svet. Od zavrtnja do oka, od oka do zvezde... Zašto se
podati Velikoj Navici? Može se izabrati tura, izum, tj. zavrtanj, dečiji automobilčić. Eto

235 Georges Mathieu, savremeni francuski slikar koji je brzo stekao popularnost svojim »psihičkim
enformelom«.
kako nas Pariz razara, sporo, slasno, kako nas mrvi zajedno sa uvelim lišćem i papirnatim
stolnjacima izmrljanim vinom, sa svojom bezbojnom vatrom koja predveče kulja iz
crvotočnih kapija. Žeže nas jedna izmišljena vatra, jedna usijana tura, jedna beznačajna
sprava rase, jedan grad koji je u stvari Veliki Zavrtanj, užasna igla sa svojom noćnom
ušicom kroz koju teče konac Sene, sprava za mučenje u najfinijem vezu, agonija u kavezu
prepunom pomahnitalih lastavica. Sagorevamo u svom delu, u toj basnoslovnoj počasti
samrtnika, u tom visokom izazovu feniksa. Niko nas neće izlečiti od gluvog ognja, od
bezbojnog ognja, koji predveče tutnji Ulicom Išet. Neizlečivi, bespovratno neizlečivi, mi
biramo kao turu Veliki Zavrtanj, naginjemo se nad njim, ulazimo u njega, svakog dana ga
svakom novom mrljom vina izmišljamo iznova, svakim poljupcem plesni u osvit Kur de
Roan. Mi izmišljamo svoj požar, gorimo iznutra prema spolja, možda je to taj izbor, možda
reči ovo obavijaju kao što salveta obavija hleb, možda je unutra miris, možda se unutra
brašno briše sunđerom, možda je unutra da bez ne, ili ne bez da, dan bez Maniheja, bez
Ormuza ili Arihmana, 236 jednom za svagda, u miru, i dosta.

(-1)

236
Ormuz i Ahriman su načela Dobra i Zla u dualističkoj mazdejskoj religiji starih Persijanaca. Podvlačenjem
disjunktivnog ili Kortasar iskazuje svoje odbijanje takvog dualizma.
74

Antikonformista viđen Morelijevim očima, onako kako je zapisano na ceduljici

prikačenoj čiodom za priznanicu iz perionice rublja: »Prihvatanje oblutka i beta zvezde
Kentaura, od čistote-usled-ništavnosti do čistote-usled-prekomerja. Ovaj čovek se
pokreće na najnižim i najvišim frekvencama, sa predumišljajem nipodaštava srednje
frekvence, odnosno uobičajenu zonu ljudske duhovne aglomeracije. Nesposoban je da
ukine okolnost, pokušava da joj okrene leđa; nije kadar da se pridruži onima koji se bore
da je unište jer veruje da bi to uništavanje bila puka zamena tako što na mesto okolnosti
dolazi nešto podjednako delimično i nedopustivo, udaljuje se i sleže ramenima. To što
uživa u nevažnom, u detinjarijama, u parčetu kanapa ili u soliranju Stena Geca za prijatelje
znači žalosno osiromašenje; oni ne znaju da je tu i druga krajnost, da su tu i ona primicanja
zbiru koji sebe opovrgava ali koji se dalje povećava a još se uvek krije, ne znaju da lov
nema kraja i da se neće završiti čak ni smrću tog čoveka, jer njegova smrt nije i smrt zone
srednje frekvence, zone onih frekvenci koje se slušaju onim istim ušima što čuju Zigfridov
posmrtni marš.«
Možda radi ublažavanja povišenog tona ove zabeleške, pridodat je požuteli listić
naškraban olovkom: »Oblutak i zvezda: apsurdne slike. Ali prisno opštenje sa šljunkom
može ponekad da nas približi nekom prolazu; između ruke i oblutka titra snažan akord
vremena. Blještav... (nečitka reč)... da je i to beta zvezda Kentaur, imena i veličine ustiču,
rastvaraju se, prestaju da budu ono što nauka umišlja da treba da budu. I tako bivamo u
nečemu što u čistom stanju predstavlja (šta? šta?) ruku koja drhti obavijajući providni
kamen koji takođe drhti« (Nešto niže, mastilom: »Nije reč o panteizmu, o izvrsnoj iluziji,
o padanju u nebesa koja bukte pored mora.«)
Na drugom mestu sledeće objašnjenje: »Govoriti o visokim i niskim frekvencama
znači popustiti još jedanput pred idola fori i naučnom terminologijom, iluzijom Zapada. Za
mog nekomformistu, lakomisleno pravljenje papirnatog zmaja i puštanje na opštu radost
prisutne dece ne predstavlja drugorazrednu delatnost (nisko u odnosu na visoko, malo u
odnosu na mnogo itd.), nego podudarnost sa čistim elementima, a otuda i trenutni sklad,
zadovoljstvo koje mu pomaže da prebrodi ostalo. Isto tako, trenuci začudnosti,
razdraganog otuđenja koji ga guraju ka kratkotrajnom dodiru nečega što bi moglo da bude
njegov raj, za njega ne predstavljaju više ni plemenitije iskustvo od pravljenja dečjeg
zmaja, oni su kao neki cilj, ali nimalo iznad ni dalje od zmaja. A to nije ni neki cilj koji bi se
mogao vremenski shvatiti, neki pristup u kome bi kulminirao proces lišavanja koje
obogaćuje; to može da mu se desi i dok sedi u WC-u, a naročito mu se dešava među
ženskim bedrima, među dimnim oblacima i usred čitanja onih štiva što se uglavnom slabo
kotiraju u učenim nedeljnim dodacima.«
»U svakodnevnom životu, stav mog antikonformiste ogleda se u njegovom odbijanju
svega što miriše na ustaljeni pojam, na tradiciju, na ograničenu strukturu koja počiva na
strahu i na lažno uzajamnim prednostima. Bez većih napora, on bi mogao da bude
Robinson. Nije čovekomrzac ali kod muškaraca i žena prihvata samo onaj deo koji
društvena nadgradnja nije podvrgla plastifikaciji; on i sam drži pola tela u kalupu, i to zna,
ali to znanje je aktivno a ne kao rezignacija onoga koji samo drži korak.
Slobodnom rukom šamara sebe u većem delu dana, a u slobodnim časovima šamara
i druge, što mu ovi trostruko vraćaju. Tako svoje vreme ispunjava čudovišnim zbrkama
kojih nisu pošteđeni prijatelji, ljubavnice, poverenici i funkcioneri, a u retkim trenucima
slobodnog vremena on tu svoju slobodu koristi tako da se svi ostali zapanjuju, ali se po
običaju sve završava malim smešnim katastrofama po njegovoj meri i po meri njegovih
ostvarljivih htenja; prožima ga još jedna tajnija i tananija sloboda, ali samo bi on (i to
jedva) mogao da nam kaže štogod o njenim delovanjima.«

(-6)
75

Bilo je tako lepo dok je u stara vremena osećao da je okružen bližnjima, dok je vodio
onaj carski život koji odobrava sonete, razgovore s nebeskim telima, razmišljanje u noćima
Buenos Airesa, geteovsku pribranost u parteru Pozorišta Kolon 237 ili na predavanjima
stranih profesora. Još uvek ga okružuje svet koji tako živi, koji tako voli, koji je smišljeno
odmeren, lep i arhitektonski skladan. Da bi osetio rastojanje koje ga sada deli od tog
kolumbarijuma, Oliveiri je dovoljno da, uz kiseo osmeh, podražava nekadašnje izraze i
raskošne ritmove, visokoparan način pričanja i ćutanja. U Buenos Airesu, toj prestonici
straha, ponovo je osećao da je okružen onim neprimetnim izglačavanjem neravnina koje se
nazivaju zdravorazumljem a posebno onom potvrdom samodovoljnosti koja podiže glas
starih i mladih, njihovim prihvatanjem neposredne datosti kao istinitosti, prihvatanjem
nadomeštanja kao, kao, kakao (pred ogledalom, sa zubnom pastom u ruci, Oliveira se još
jednom ceri sebi u lice i umesto da stavi četkicu u usta, prinosi je svom liku u ogledalu i
počinje pomno da maže lažna usta roze pastom, crta srce posred usta, crta ruke, noge,
ispisuje slova, skarednosti, celo ogledalo prelazi četkicom i tubom, kida se od smeha sve
dok ne uđe očajna Gekrepten sa sunđerom i sve tako redom).

(-43)

237 Teatro Colón u Buenos Airesu je najveće pozorište na svetu.

76

Kod Pole je sve bilo u rukama, kao i uvek. Tu su predvečerja, tu je zamor zbog
vremena proćerdanom po kafanama u kojima se vazda čitaju iste novine, tu je nekakav
zapušač od pivske boce koji nežno tišti u predelu stomaka. Čovek je sklon koječemu,
mogao bi tada da upadne u najgore zamke inercije i zapuštenosti, kad najedared neka žena
otvara tašnu da plati belu kafu a prsti joj za časak zaigraju na večito neispravnom
zatvaraču tašne. Čovek ima utisak da je taj zatvarač preči pristup jednoj od kućica zodijaka
i da će, čim se prsti te žene snađu i povuku tanku pozlaćenu šipčicu te neprimetno otvore
kopču, neki prepad preseći stalne mušterije utonule u perno i Tur de Frans, bolje rečeno
progutaće ih, a levak od ljubičastog somota istrgnuće svet iz njegove kolotečine, čitav park
Luksemburg, Ulicu Suflo, Ulicu Gej-Lisak, kafe »Kapulad«, Fontanu Mediči, Ulici Msje-le-
Prensa sve će povući u konačno žuborenje koje će ostaviti samo jedan prazan sto,
otvorenu tašnu i prste žene koja vadi sto franaka te ih pruža čiča Ragonu, dok se Orasio
Oliveira, kao neko ko je preživeo katastrofu, naravno sprema da kaže ono što se obično
kazuje prilikom strašnih kataklizmi.
– Oh, pa znate – odvrati Pola. – Strah mi nije jača strana.
Kazala je: Oh, vous savez, otprilike kao što je sfinga najverovatnije govorila pre nego
što je postavila zagonetku, maltene kao da se izvinjava i kao da izbegava potonju slavu za
koju zna da će biti golema. Govorila je kao žene u mnogim romanima u kojima pisac ne
želi da gubi vreme pa najbolji deo opisa stavlja u dijaloge, spajajući na taj način korisno sa
lepim.
– Kada kažem strah – primeti Oliveira koji je sedeo na istoj klupi presvučenoj
crvenim plišem, levo od sfinge – mislim pre svega na naličje. Vi ste pomerali ruku kao da
njome dosežete neku granicu posle koje počinje neki izokrenut svet gde ja, na primer,
mogu da budem vaša tašna a vi čiča Ragon.
Očekivao je da će se Pola nasmejati i da će stvari prestati da budu tako izveštačene,
ali Pola (kasnije je saznao da se zove Pola) tu mogućnost nije smatrala suviše
besmislenom. Osmehujući se, otkrivala je male i veoma pravilne zube uz koje su se
pripijale usne namazane jarko narandžasto, ali Oliveira se još bavio rukama, odvajkada su
ga privlačile ženske ruke, osećao je potrebu da ih dodirne, da prstima prebira po svakom
njenom članku, da poput japanskog masera istražuje neprimetno grananje žila, da upozna
stanje noktiju, da hiromantski odgoneta zloslutne linije i povoljne brežuljke, da osluškuje
mesečinu prinoseći uvo dlanu male ruke pomalo vlažne od ljubavi ili zbog šoljice čaja.

(-101)
77

– Vi ćete shvatiti da posle ovoga...

– Res, non verba – reče Oliveira. – Ukupno osam dana po sedamdeset pesosa dnevno,
osam puta sedamdeset, petsto šezdeset, neka bude petstopedeset a sa onih deset možete
da platite po koka-kolu za bolesnike.
– Bićete ljubazni da što pre iznesete svoje lične stvari.
– Hoću, danas ili sutra, pre bih rekao sutra nego danas.
– Evo novca. Molim vas, potpišite priznanicu.
– Potpisaću je i da me ne molite. Ecco.
– Moja supruga je veoma uvređena – reče Feraguto okrenuvši mu leđa i vrteći cigaru
među zubima.
– To je ženska preosetljivost, menopauza, hoće to.
– To je dostojanstvo, gospodine.
– To sam i mislio. Kad je već o dostojanstvu reč, hvala vam što ste me zaposlili u
cirkusu. Bilo je zabavno, a nisam se pretrzao od posla.
– Moja supruga ne može da shvati – reče Feraguto, ali Oliveira je već bio kod vrata.
Jedan od njih dvojice otvori oči ili ih zatvori. I vrata su u nečemu podsećala na oko koje se
otvara ili zatvara. Feraguto ponovo zapali cigaretu i stavi ruke u džepove. Razmišljao je
šta će sve reći tom nepromišljenom i bandoglavom tipu kad opet bude stao pred njega.
Oliveira dopusti da mu stave oblog na čelo (što znači da je on taj koji je zatvarao oči) i
pomisli šta će reći Feragutu kada ga ovaj bude pozvao.

(-131)
78

Intima Travelerovih. Kada se opraštam od njih u hodniku ili u obližnjoj kafanici,

najednom poželim da ostanem tu negde blizu, da ih gledam kako žive, kao neki voyeur bez
požude, prijateljski nastrojen i pomalo tužan. Intima, kakva reč, čovek odmah poželi da joj
ubaci ono sudbonosno h. Ali koja bi druga reč mogla da intimizira samu kožu saznanja,
epitelni razlog što smo Talita, Manolo i ja prijatelji. Ljudi misle da su prijatelji zato što
nekoliko časova nedeljno provode na istom trosedu, pred istim filmom, ponekad u istom
krevetu, ili što rade isti posao u kancelariji. Koliko li smo puta, kao mladići, u kafani, bili
srećni jer smo verovali u iluziju da smo s drugovima ono što se kaže jedna duša.
Poistovećenje s muškarcima i sa ženama o kojima smo premalo znali: jedva jedan način
ponašanja, jedan način podavanja, jedan profil. Sećam se, vanvremenski jasno, onih
portenjskih kafana gde smo za nekoliko sati uspevali da se oslobodimo porodice i obaveza,
gde smo ulazili u oblast dima i poverenja u sebe i prijatelje, gde smo pristupali nečemu što
nam je svojom neizvesnošću godilo, što nam je obećavalo neku vrstu besmrtnosti. Tamo
smo, u svojoj dvadesetoj godini, izgovorili svoje najoštroumnije reči, upoznali svoja
najdublja osećanja, bili smo kao bogovi litrenjaka i kubanskog ruma. Nebo kafanice, cielito
lindo. 238 Ulica je, kasnije, bila uvek kao neki izgon iz raja, anđeo s plamtećim mačem
regulisao je saobraćaj na raskršću Korijentesa i San Martina. Brzo kući, kasno je, brzo
natrag fasciklama, bračnoj postelji, čaju od nane za staru, brzo natrag sutrašnjem ispitu,
smešnoj verenici koja čita Viki Baum i sa kojom ćemo se oženiti, spasa nam nema.
(Čudna žena, ta Talita! Ostavlja utisak kao da drži upaljenu sveću i pokazuje put. A
tako je skromna, što se inače retko sreće među Argentinkama s visokom školskom
spremom, jer ovde je dovoljno da čovek stekne zvanje geodeta pa da se uobrazi i počne
sebe ozbiljno da shvata. Kada pomisliš da je radila u apoteci, pa to je kiklopski, to je
stvarno lepljivo. A tako se lepo češlja.)
Sada sam otkrio da se među najbližima Manolo zove Manu. Taliti izgleda tako
prirodno da Manola zove Manu, ne primećuje da je to za njegove prijatelje potajna
sablazan, rana koja krvari. Ali ja, s kojim pravom ja... S pravom bludnog sina, valjda. Uzgred
rečeno, bludni sin će morati da traži posao, poslednje kopanje po unutrašnjim rezervama
zaista predstavlja speleološki podvig. Ako pristanem na navaljivanje sirote Gekrepten
koja je spremna na sve samo da legne sa mnom, imaću obezbeđenu sobu, ispeglane košulje
itd. Pomisao da treba obijati pragove i prodavati štofove šašava je kao i ma koja druga,
vredi pokušati, ali bi najzabavnije bilo ući u cirkus s Manolom i Talitom. Ući u cirkus, lep
izraz. Na početku beše cirkus, a i ona Kamingsova 239 poema veli da je za stvaranje sveta
Matori udahnuo toliko vazduha u pluća kao cirkuska šatra. To ne može da se kaže na
španskom. Zapravo može, ali bi trebalo reći: udahnuo je cirkusku šatru od vazduha.
Prihvatićemo Gekreptinu ponudu, ona je inače sjajna cura, a tako ćemo biti u mogućnosti
da živimo blizu Manola i Talite jer će nas, topografski posmatrano, odvajati samo dva zida

238 Neupadljivi navod veoma popularne pesme »...ese lunar que tienes, cielito lindo, junto a la boca...« :… a
onaj svoj mladež što ga imaš iznad usana, lepo moje nebo (doslovce)«.
239 E. E. Cummings je savremeni američki pesnik.
i tanka kriška vazduha. Imaćemo štošta i krišom, bakalnica je blizu, pijaca je nadohvat, sve
je tu. Kada samo pomislim da me je Gekrepten čekala. Prosto neverovatno da se takve
stvari dešavaju i drugima. Svi junački podvizi bi trebalo da ostanu u porodici, a evo ova
cura se raspitivala kod Travelerovih o mojim prekomorskim porazima i za to vreme je
plela i rasplitala isti ljubičasti pulover, čekala svog Odiseja i radila u prodavnici u Ulici
Maipu. Bilo bi nečasno odbiti Gekreptine ponude ili se libiti da je do kraja unesrećimo.
Cinizam nam tako daje / sliku onoga što od nas ostaje. Hodvratni Hodisej, odiozni Odisej.
Ipak, kada zrelo razmislimo, najapsurdnije u ovim životima koje uobražavamo da
živimo jeste lažni kontakt. Izolovane orbite i povremeno dve ruke koje se stiskaju, pet
minuta razgovora, jedan dan na trkama, jedno veče u operi, bdenje uz pokojnika kada se
svi osećaju nekako prisniji (što je i tačno, ali samo dok se sanduk ne spusti u raku). A u
isto vreme čovek živi uveren da su prijatelji oko njega, da kontakt postoji, da su sloge i
nesloge trajne i duboke. Kako li se samo svi mrzimo ne znajući da je nežna privrženost
zapravo pojavni oblik te mržnje i da je razlog duboke mržnje ovo izbacivanje iz središta,
nepremostiv jaz između ja i ti, između ovo i ono. Svaka privrženost je jedna ontološka
ogrebotina, pokušaj prisvajanja neprisvojivog, a ja bih voleo da uđem u intimu
Travelerovih pod izgovorom da ih bolje upoznam, da im stvarno postanem prijatelj, mada
uistinu želim da dokučim Manuovu tajnu snagu mana, Talitin duh, njihov način bitisanja,
njihove sadašnjosti i njihove budućnosti, različite od moje sadašnjosti i budućnosti.
Otkuda ta nezajažljiva potreba za duhovnim prisvajanjima, Orasio? Otkuda čežnja za
pripajanjima kod tebe koji si upravo pokidao žice, posejao zbunjenost i malodušnost
(možda je trebalo da ostanem malo duže u Montevideu – da bolje tražim) u glasovitoj
prestonici latinskog duha? Eto kako si se s jedne strane smišljeno otkinuo od jednog
značajnog poglavlja svog života i kako sebi ne dopuštaš pravo čak ni da misliš na slatkom
jeziku koji si do pre neki mesec voleo da natucaš; a histovremeno, o blesavi hidiote, živ si
se polomio da uđeš u hintimnost Travelerovih, da budeš Travelerovi, da se nastaniš u
Travelerovima huključujući i cirkus (ali diša neće hteti da mi da posao tako da ću stvarno
morati da porazmislim o tome da se prerušim u mornara i da prodajem gabarden
cenjenim gospođama). E govnaru jedan. Hoćeš li ponovo da seješ zbrku među redovima,
hoćeš li i sada mirnom svetu da zagorčavaš život. Ona priča što mi je ispričaše o tipu koji
beše umislio da je Juda i zbog toga je vodio pseći život po najboljim društvenim krugovima
Buenos Airesa. Ne budimo tašti. Nežni inkvizitor još može i da prođe, što su mi uostalom
rekli jedne noći. Pogledajte, gospođo, kakav štof. Za vas šezdeset pet pesosa po metru. Vaš
mu... oprostite, suprug, vaš suprug će se obradovati kupovini kada se vrati s posla. Biće
presrećan, verujte na reč mornaru sa »Rio Belena«. Pa eto, šta da se radi, čovek mora
ponešto i da prošvercuje, da doda na platicu, znate kako je, dete mi ima rahitis, a že...
oprostite, supruga, ona šije za jednu radnju, moramo da se snalazimo, vi me razumete.

(-40)
79

Krajnje pedantna Morelijeva zabeleška: »Valjalo bi pokušati roman comique čiji bi

tekst uspešno nagovestio druge vrednosti i tako doprineo antropofaniji u koju još
verujemo kao u mogućnost. Izgleda da tradicionalni roman ide pogrešnim putem
stavljajući čitaoca u svoj svet utoliko tešnji ukoliko je pisac bolji. Prisilno zadržavanje na
različitim stupnjevima dramskog, psihološkog, tragičnog, satiričnog ili političkog.
Nasuprot tome, pokušati da se napiše tekst koji neće sputati čitaoca nego će ga pretvoriti
u saučesnika tako što će mu ispod konvencionalne radnje ukazivati krišom na druge,
ezoteričnije pravce. Narodsko pismo za čitaoca-ženku (koji ionako neće odmaći od prvih
nekoliko stranica, nego će, šokiran i sjađen, kukati za bačenim parama) sa nejasnim
naličjem hijeratskog pisma.
»Izazvati, preuzeti aljkav, nesređen, neusklađen, svesno i do najmanjih pojedinosti
antiromaneskni (mada ne i uperen protiv romana) tekst. Ali ne lišavajući se velikih
efekata ovog književnog roda ako tako nalaže situacija imajući na umu Židov savet ne
jamais profiter de lʼ élan acquis. Kao i sve odabrane tvorevine Zapada, roman se
zadovoljava zatvorenim poretkom. Odlučno se suprotstaviti tome i potražiti izlaz,
odnosno izvesno otvaranje, pa u tu svrhu osujetiti svako sistematsko građenje karaktera
i situacija. Metod: ironija, neprekidna samokritika, nesklad i nepovezanost, mašta koja
nije ničiji izmećar.
Ovakav pokušaj polazi od izvesnog odbacivanja književnosti; to odbacivanje je
delimično, jer se i dalje služimo recima, ali ono mora da nadzire svaki čin pisca i čitaoca.
Dakle, služiti se romanom kao kada bismo se poslužili pištoljem za odbranu mira,
upravljajući ga na pravu metu. Iz književnosti preuzeti ono što predstavlja živi most od
čoveka ka čoveku a što rasprava ili ogled omogućavaju samo među stručnjacima.
Proza koja neće biti izgovor za prenos neke poruke (poruke nema, ima samo vesnika
poruke, a to i jeste poruka kao što je ljubav onaj koji voli); proza koja će da deluje kao
koagulator življenja, kao katalizator zbrkanih i pogrešno shvaćenih pojmova, a koja će u
prvom redu uticati na onoga koji je piše, pa je zbog toga i treba pisati kao antiroman jer
će svaki zatvoreni red automatski da ostavlja po strani one nagoveštaje koji nas mogu
pretvoriti u glasnike i približiti sopstvenim dometima od kojih smo inače tako udaljeni
iako okrenuti licem.
Čudnovato samostvaranje pisca putem sopstvenog dela. Ako od te magme koju čini
dan, koju čini uranjanje u postojanje, dakle, ako od nje hoćemo da izvučemo vrednosti koje
će najzad najaviti antropofaniju – šta onda učiniti sa čistim razumom, sa nadmenim
rasuđivajućim rasuđivanjem? Od Elejaca do dana današnjeg dijalektičko mišljenje je imalo
vremena napretek da nam podari svoje plodove. Mi ih upravo jedemo, veoma su ukusni,
kipte od radioaktivnosti. A na kraju gozbe – zašto smo tako tužni, braćo iz hiljadu devetsto
pedeset i neke?«
Još jedna naizgled dopunska zabeleška:
»Situacija čitaoca. Svaki romanopisac obično očekuje da ga čitalac razume, da uzme
učešća u njegovom iskustvu ili pak da primi određenu poruku i da je otelovi.
Romantičarski romanopisac hoće da bude shvaćen ili preko sebe ili preko svojih junaka,
klasicistički romanopisac hoće da podučava, da ostavi trag na putu istorije.
Treća mogućnost: da od čitaoca načini saučesnika, saputnika. Da bude
istovremenjen s obzirom da će čitanje ukinuti čitaočevo vreme i prebaciti ga na piščevo
vreme. Tako bi čitalac mogao da postane saučesnik i sapatnik u iskustvu kroz koje prolazi
romanopisac, u istom trenutku i na isti način. Isključena su sva estetska lukavstva: računa
se samo građa u stvaranju, neposrednost življenja (preneta rečju, to je tačno, ali što
moguće manje estetskom rečju, otuda „komični“ roman, otuda antiklimaks, ironija, sve te
putokazne strelice koje su upravljene prema onom drukčijem).
Za tog čitaoca, mon semblable, mon frère, komični roman (a šta je Uliks?) moraće da
se odvija kao u onim snovima u kojima iza trivijalnih događaja predosećamo i ozbiljniji
smisao koji često ne uspevamo da odgonetnemo. U tom smislu komični roman mora da
bude izuzetno sramežljiv, ne obmanjuje čitaoca, ne gura ga ni u jednu emociju niti
intenciju, nego mu daje kao neku značenjsku glinu, početak modeliranja, sa tragovima
nečeg što je možda kolektivno, ljudsko a ne individualno. Ili još bolje, daje mu nešto kao
fasadu sa vratima i prozorima iza kojih se odigrava misterija koju će čitalac saučesnik
morati da potraži (otuda sapatništvo). Ono što autor takvog romana bude uspeo da
napravi za sebe, ponoviće se (možda čak i trepereći, a to bi već bilo čudesno) u čitaocu
saučesniku. Što se tiče čitaoca-ženke, on će ostati sa fasadom a poznato je da ih ima veoma
lepih, veoma trompe lʼ oeil, a da se ispred takvih fasada ili kulisa mogu i dalje uspešno
prikazivati komedije i tragedije honnête homme-a. Tako su svi srećni, a ko se buni, taj neka
oboli od beriberija, ko porekne, neka se strmekne.«

(-22)
80

Dok sečem nokte, perem glavu, ili dok sada pišući čujem nekakvo klokotanje u
stomaku,
vraća mi se osećanje da je moje telo ostalo iza mene (neću ponovo o dualizmima, ali
pravim razliku između ja i noktiju) a telo počinje da nam otkazuje, bilo da smo mu mi
potrebni, bilo izlišni (zavisi).
Na drugi način: već zaslužujemo bolju mašinu. Psihoanaliza pokazuje kako
posmatranje tela stvara rane komplekse. (A i Sartr, koji u činjenici da je žena »probušena«
vidi egzistencijalne implikacije koje uslovljavaju čitav njen život.) Bolna je pomisao da
idemo ispred ovog tela, ali da je ono što prednjači već greška, zakašnjenje a i verovatna
izlišnost, jer ovi nokti, ovaj pupak,
hoću da kažem nešto drugo, gotovo neuhvatljivo: da »duša« (moje-ja-koje-nisu-
nokti) jeste duša jednog nepostojećeg tela. Duša je možda pogurala čoveka u njegovom
telesnom razvoju, ali se već umorila od guranja i sama nastavlja napred. Čim napravi dva
koraka
dušu sebi vadi jer, avaj, tela nema, a nema ni ruke da izvadi iz džepa kad se na ulici s
nekim pozdravlja nego će još i noge da slomi ako se spotakne, paf.
Sirotica se vraća kući itd., ali nije to ono što sam ja Uostalom.
Dug razgovor sa Travelerom o ludilu. Govoreći o snovima mi smo istovremeno
ustanovili da bi neke strukture koje smo sanjali mogle da budu uobičajeni oblici ludila
samo ako bi se produžile u javi. Dok sanjamo, možemo besplatno da proveravamo koliko
smo skloni ludilu. Istovremeno naslućujemo da je svako ludilo san koji se fiksirao.
Narodna mudrost: »Siromah, udaren je, sanjalica...«

(-46)
81

Sofistima je, prema Aristofanu, svojstveno da izmišljaju nove razloge.

Pokušajmo da izmislimo nove strasti ili da stare oživimo podjednakim žarom.
Još jednom analiziram ovaj, u suštini paskalovski zaključak: pravo verovanje nalazi
se na pola puta između sujeverja i razvrata.

Hose Lesama Lima, Havanske rasprave

(-74)
82

Morelijana
Zašto ovo pišem? Jasnih ideja nemam, čak ideja uopšte nemam. Imam samo parčiće,
porive, komade, a sve to nalaže neki oblik, tada se upliće izvestan ritam i ja pišem u tom
ritmu, pišem tim ritmom, podstaknut njime i onim što se naziva mišljenjem, a što
predstavlja prozu, književnu i svaku drugu prozu. Na početku vlada izvesna zbrka koja
može da se odredi jedino rečju; ako, polazeći od te polutame, ono što želim da kažem (ono
što želi dase iskaže) ima dovoljno snage, odmah započinje swing, ritmičko klaćenje koje
me izvlači na površinu, koje sve obasjava i koje tu konfuznu materiju usaglašava sa onim
što zbog nje trpi u trećoj, jasnoj i gotovo kobnoj instanci: rečenica, pasus, stranica,
poglavlje, knjiga. To gibanje, taj swing u kome se zbrkana materija uobličava znači za mene
jedini dokaz da je ono nužno, jer čim ono prestane, uviđam da više nemam šta da kažem.
To je i jedina nagrada za moj trud: osećanje da to što sam napisao liči na mačja leđa koja
se, varničava od elektriciteta, ritmički povijaju pod rukom. Tako pisanjem silazim u
vulkan, približavam se Majkama, povezujem se sa Središtem – svejedno šta je ono. Pisati
znači crtati moju »mandalu« 240 i ujedno prolaziti njome, znači izmisliti pročišćavanje
pročišćavajući se – a to je zadatak nekog belog šamana u najlon gaćama.

(-99)

240Mandala je arhetipski kosmogram u obliku kruga upisanog u kvadrat izdeljenog na lavirintske podeoke
kroz koje su se u vedskoj Indiji razrešavale antinomije mikro i makro kosmosa. Kroz brahmansku
spekulaciju o atmanu kao pojmu transcendentalnog ega u čoveku, uspostavljanjem reda još kod praoblika
(kvadrat i krug kao znak temeljnog iskustva čoveka čak i pre pojave točka), dostiže se svemirsko biće
brahman. Kortasar je razmišljao o mogućnosti da svoj roman naslovi Mandala i zbog toga što je krug sinonim
početka a kvadrat sinonim kraja ciklusa, kao što je sfera sinonim pokretljivosti a kocka sinonim stabilnosti,
te na taj način obuhvataju odnos nebo-zemlja onako kako ga je pisac uočio i u dečijoj igri »školice«. U
Pogovoru ovom izdanju objašnjeno je zašto je prevagnuo naslov Školice kojim autor metafizičku potragu za
apsolutom dovodi u vezu sa obredima svakodnevice. U svakom slučaju, mandala je ključni pojam knjige.
83

Misao da je duša čovekova izmišljotina nameće se svaki put kada se javi osećanje da
je telo parazit, crv pripijen uz ono »ja«. Dovoljno je da čovek oseti da živi (ne samo da živi
kao puko prihvatanje, da je to nešto-što-je-dobro-što-je-tako) da bi najbliži i najdraži deo
tela, na primer desna ruka, odjednom postao predmet koji gnusno odgovara dvostrukoj
okolnosti da nije ja a da mi je ipak pripojen.
Gutam čorbu. Kasnije čitam i mislim: »Čorba je u meni, imam je u stomaku, toj vreći
koju nikada neću videti«. Opipavam prstima i osećam zapreminu, osećam kako se hrana
grgolji i pretače u utrobi. Eto, to sam ja: vreća puna hrane.
Onda se javlja duša: »Ne, ja nisam to.«
Doduše (budimo barem jednom pošteni),
ipak jesam, to sam ja. S vrlo zgodnim izgovorom za posebne prilike i okolišenja: »Ja
sam i to«. Ili, još jedan mali stepenik: »Ja samu tome«.
Čitam The Wawes, 241 tu pepeljugastu čipku, tu penastu bajku. Na trideset
santimetara ispod mojih očiju čorba se biba u mojoj stomačnoj kesi, dlaka raste na mojoj
butini, lojna cista niče neprimetno na mojim leđima.
Na kraju onoga što bi Balzak nazvao orgijom, neki nimalo metafizički čova mi kaže,
uveren da je to sjajna dosetka, da mu sranje stvara utisak nestvamosti. Sećam se njegovih
reči: »Ustaneš, okreneš se, pogledaš, pa kažeš: Zar sam ovo ja napravio?«
(Kao Lorkin stih: »Nema leka sine moj, povrati! Nema leka.« A mislim da i Sfivt kaže,
kad je već poludeo: »Ali, Selija» Selija, Selija sere.«
Književnost često raspravlja o fizičkom bolu kao metafizičkoj žaoki. Mene svaki bol
spopada dvostrukim oružjem: zbog njega osetim jače nego inače razlaz između moga ja i
moga tela (njegove lažnosti, njegovog utešnog izuma) a istovremeno približava mi moje
telo, stavlja mi ga kao bol. Osećam ga više svojim nego uživanje ili puku kenesteziju. To je
stvarno veza. Da umem da crtam, alegorično bih prikazao kako bol isteruje dušu iz tela, ali
bih takođe stvorio utisak da je sve lažno: to su samo vidovi jednog kompleksa čije se
jedinstvo sastoji baš u tome što ga nema.

(-142)

241 Roman The Wawes (Talasi) V. Woolf predstavlja jedan od vrhunaca impresionističkog romana.
84

Dok lutam Kejom de Sélestin, gazim suvo lišće; kada podignem list i pažljivo ga
zagledam, vidim da je pun prašine starog zlata a odozdo ima neku duboku zemlju kao
miris mahovine koji mi se lepi za ruku. Stoga donosim suvo lišće u sobu i pričvršćujem ga
za abažur. Dolazi Osip, ostaje dva sata, a lampu čak i ne opaža. Sutradan dolazi Etjen, s
beretkom u ruci, Dis donc, c’est épatant ça! diže lampu, proučava lišće, oduševljava se,
Direr, nervature itd.
Jedna ista situacija i dve verzije... Zamislim se nad svakim listom koji neću videti ja,
skupljač lišća, zamislim se nad tolikim stvarima koje će biti u vazduhu a koje ove oči ne
vide, jadni slepi miševi iz romana, bioskopa i sasušenog cveća. Na sve strane biće lampi i
lišća koje neću videti.
I tako, de feuille en aiguille, mislim na ona izuzetna stanja kada se na časak naslućuje
nevidljivo lišće i nevidljive lampe, kada se osećaju u vazduhu koji je izvan prostora. To je
veoma jednostavno, svako uzbuđenje ili neraspoloženje gura me u stanje pogodno za
nazvaću to paravizijama
to će reći (a ono što ne valja to je da se kaže)
trenutnom sposobnošću da iziđem iz sebe, da odjednom sebe obuhvatim spolja, ili
iznutra ali u drugoj ravni,
kao da sam ja neko ko me gleda
(ili još bolje – jer u stvari ne vidim sebe – kao neko ko me živi).
To ne potraje, svega dva koraka na ulici koliko je inače potrebno da se duboko
udahne (ponekada prilikom buđenja može i malo duže da potraje, ali onda je to
basnoslovno)
i u tom trenutku znam šta sam jer upravo savršeno saznajem šta nisam (a to je ono
što kasnije uopšte neću znati). Ali nema reči za materiju između reči i čiste vizije poput
bloka očiglednosti. Nemoguće je učiniti objektivom, precizirati tu nedostatnost koju sam
magnoveno uhvatio a koja je bila jasno odsustvo ili jasna greška i jasna nepotpunost, ali ne
znajući čega, čega.
Pokušaj da se ovo drugačije iskaže. Kada se to desi, ja više ne gledam prema svetu,
od mene ka onome drugom, nego sam za trenutak ja svet, spoljašnja ravan, ono ostalo što
mene gleda. Vidim sebe onako kako drugi mogu da me vide. To se jedva primećuje, zato i
traje tako kratko. Merim svoju nedostatnost, uočavam sve ono što usled odsustva ili kakve
mane nikad ne vidimo u sebi. Vidim ono što nisam. Na primer (ovo naknadno sastavljam,
ali otuda potiče): ima ogromnih područja do kojih nikada nisam stigao, a ono što čovek
nije upoznao, to je ono što on nije. Čovek tada poželi da potrči, da uđe u neku kuću, u onu
radnju, da uskoči u voz, da pojede čitavog Žuandoa, da zna nemački, da upozna
Aurangabad... To su lokalizovani i traljavi primeri koji mogu da daju neku predstavu, neku
ideju (ideju?)
 Još jedan pokušaj da se ovo iskaže: nedostatnost se više oseća kao intuitivno
siromaštvo nego kao puki nedostatak iskustva. Zaista nisam preterano zabrinut što nisam
pročitao celog Žuandoa, možda sam samo malko setan što je život isuviše kratak za tolike
biblioteke itd. Nedostatak iskustva je neizbežan, ako pročitam Džojsa automatski
žrtvujem drugu knjigu i obrnuto itd. Osećanje nedovoljnosti je oštrije u To je donekle
ovako: vazduh ima svoje struje pored tvoje glave, tvoga pogleda,
zona zaustavljanja tvojih očiju, tvog čula mirisa, tvog čula ukusa,
što znači da šetaš okolo sa svojom granicom spolja
a dalje od te granice ne možeš stići kad pomisliš da si potpuno pojmio neku stvar, ta
ti stvar, slično ledenom bregu, pokazuje samo jedan svoj delić, onaj spolja, a sav njen
ogromni ostatak je podalje od tvoje granice i upravo zbog toga je »Titanik« i potonuo.
Hovaj Holiveira daje huvek neke takve primere.
Budimo ozbiljni. Osip nije video suvo lišće na lampi jednostavno zato što je njegova
granica s ovu stranu onoga što lampa znači. Etjen ga je odlično video ali, s druge strane,
njegova granica mu nije dopustila da vidi da sam ja tmuran i da ne znam šta da radim sa
Polom. Osip je odmah primetio i stavio mi to do znanja. I sve tako.
Zamišljam čoveka kao amebu koja baca pseudopodije da bi sustigla i obavila svoju
hranu. Ima i dugih i kratkih pseudopodija, premeštanja, okolišenja. Jednog dana se to
fiksira (to je ono što nazivaju zrelošću, odraslim čovekom). S jedne strane stiže daleko, a s
druge ne vidi lampu na dva koraka. I tu se ništa ne može. Neki dasa može tako da živi
prilično uveren da mu ništa zanimljivo neće izmaći sve dok mu jedan trenutni odron sa
strane ne pokaže nešto za sekundu ali mu na žalost ne da vremena da zna šta,
pokazuje mu njegovo isparcelisano biće, nejednake pseudopodije,
slutnju da negde dalje, tamo gde sada vidi čist vazduh,
ili u ovoj neodlučnosti, u raskrsnici opredeljenja,
ja lično, u ostatku stvarnosti koju ne poznajem,
sebe samog uludo čekam.

(Suite)
Tipovi poput Getea zasigurno nisu obilovali ovakvim iskustvima. Da li zbog
urođenog dara ili zbog namerne sklonosti (genije je onaj koji bira genijalnost za sebe i
pogađa cilj) – uglavnom takvi pružaju svoje pseudopodije do kraja i u svim pravcima.
Obuhvataju uvek jednakim prečnikom, njihova granica je njihova koža projektovana u
mislima na ogromnu daljinu. Čini se kao da nemaju potrebu da žele ono što počinje (ili se
nastavlja) dalje od njihove goleme sfere. Zato i jesu klasici, nego šta.
Amebi uso nostro ono nepoznato prilazi sa svih strana. Mogu mnogo znati ili dugo
živeti u jednom datom smislu, ali se onda ono drugo prikrada sa one strane koja ima
najviše šupljina i počeše me po glavi svojim ledenim noktom. Nevolja je u tome što me
češe kad me ne svrbi, a kad me svrbi – kada bih želeo da upoznam – sve što me okružuje
tako je postavljeno, tako smešteno, potpuno i masivno i etiketirano, da pomišljam tada da
sam sanjao i da mi je ovako dobro, da se ionako lepo snalazim i da se ne smem prepustiti
mašti.

(Poslednja suite)
Mašta je prekomerno hvaljena. A jadnica ne može ni makac dalje od granice
pseudopodija. Prema ovamo – velika raznovrsnost i živahnost. Ali u onom drugom
prostoru gde duva kozmički vetar koji je Rilke osećao nad glavom, Dame Imagination ne
prolazi. Ho detto.

(-4)
85

Životi koji se završavaju kao književni prikazi po listovima i časopisima, gizdavi na

prvoj strani a dotučeni smežuravim repom tamo negde na trideset i drugoj strani zajedno
sa oglasima za kupoprodaju zemljišta i reklamama za zubnu pastu.

(-150)
86

Sa dva izuzetka, oni iz Kluba su smatrali da je lakše razumeti Morelija iz njegovih

citata nego li preko njegovih ličnih rukavaca. Vong je, sve do svog odlaska iz Francuske
(policija nije htela da mu produži carte de séjour), insistirao na tome da nema svrhe dalje
se gnjaviti šampolioniziranjem starčevih rozeta 242 pošto su lokalizovana sledeća dva
citata, oba od Pauelsa i Beržijea.

»Možda u čoveku postoji neko mesto odakle može da se sagleda celokupna

stvarnost. Ova hipoteza izgleda sumanuta. Ogist Kont je izjavljivao da nikad neće biti
poznat hemijski sastav neke zvezde. Godinu dana kasnije Bunsen pronalazi spektroskop.

»Jezik, kao i misao, potiče od aritmetičkog, binarnog funkcionisanja našeg mozga.

Klasifikujemo pod »da« i pod »ne«, pod pozitivno i pod negativno (...) Jedino što dokazuje
moj jezik jeste sporost vizije sveta svedene na binarni sistem. Ova nedovoljnost jezika je
očigledna i žalosna. Ali šta reći za nedovoljnost binarne inteligencije po sebi? Njoj izmiče
unutrašnje postojanje, suština stvari. Doduše, ona može da otkrije da je svetlost
istovremeno kontinuirana i diskontinuirana, da molekul benzina uspostavlja između
svojih šest atoma dvostruke veze koje se pak međusobno isključuju; ona to prihvata ali ne
uspeva da shvati, ne može sopstvenoj strukturi da priključi stvarnost dubinskih struktura
koje ispituje. Da bi u tome uspela, morala bi da promeni stanje, bilo bi potrebno da u
mozgu prorade druge mašine van uobičajenih, da binarno rasuđivanje bude zamenjeno
analoškom svešću koja će preuzimati oblike i asimilirati nepojmljive ritmove dubinskih
struktura...«
Le matin des magiciens

(-78)

242 Veliki egiptolog Champollion je uspeo da odgonetne hijeroglife kamena Rosetta.

87

Godine 1932. Elington je snimio Baby when you ain't here, jednu od svojih najmanje
hvaljenih numera na koju se čak ni vemi Bari Ulanov 243 posebno ne osvrće. Neobično
suvim glasom Koti Vilijams peva stihove:

I get the blues down North,

The blues down South,
Blues anywhere,
I get the blues down East,
Blues down West,
Blues dnywhere,
I get the blues very well
O my baby when you ain t there
Aint there aint there –

Zašto je u pojedinim trenucima tako potrebno reći: »Voleo sam ovo?« Voleo sam neki
bluz, neki lik na ulici, neku kukavnu presahlu reku sa severa. Posvedočiti, boriti se protiv
ništavila koje će nas pomesti svojom metlom. Tako u vazduhu ostaju duše onih malih
stvari, Lezbijin vrapčić, neki bluz koji u sećanju zauzima maleni kutak parfema, gravira i
pritiskivač hartije na stolu.

(-105)

243 Barry
Ulanov je autor Historije jazza u Americi koju je »Otokar Keršovani«, Rijeka, izdao 1958. U toj knjizi
mogu se naći podaci i o onim muzičarima čija imena nisu objašnjena u ovim fusnotama.
88

– Ako i dalje budeš mrdao nogom, zaždiću ti iglu u rebra – viknu Traveler.
– Pričaj mi još o crvenom žute boje – reče Oliveira. – Kad se zažmuri, to je kao
kalejdoskop.
– Crveno žute boje – reče Traveler trljajući mu komadićem vate debelo meso–spada
u nadleštvo nacionalne korporacije zastupnika zaduženih za odgovarajuće vrste.
– Životinje žutog krzna, biljke žutog cveća i minerali žutog izgleda – poslušno
odrecitova Oliveira. – Zašto da ne? Na kraju krajeva, ovde je četvrtak dan mode, nedeljom
se ne radi, metamorfoze između prepodneva i popodneva su u subotu prosto zapanjujuće,
i nikom ništa. Mogu ti reći da me prilično boli ovo što radiš. Da nije i to neki metal žute
boje, je li?
– Destilovana voda – reče Traveler. – Da pomisliš da je morfijum. Imaš puno pravo,
Seferinov svet može da izgleda čudno onima koji veruju u svoje institucije nezavisno od
tuđih. Kad pomisliš šta se sve menja čim napustiš pločnik i napraviš tri koraka na
kolovozu...
– Kao da prelaziš sa crvenog žute boje na crvenu boje pampe – reče Oliveira. – Ovo
malo uspavljuje.
– To ti i jeste uspavljujuća vodica. Da je do mene, ja bih ti dao neku drugu tečnost pa
bi sad bio i te kako budan i raspoložen.
– Objasni mi nešto pre nego što zaspim.
– Sumnjam da ćeš zaspati, ali hajde samo.

(-72)
89

Nađena su dva pisma veleučenog Huana Kuevasa, ali je sporno kojim redom ih treba
čitati. Prvo je sadržavalo pesničko izlaganje o onome što je on nazivao »svetskim
suverenitetom«, a u drugom, koje je takođe bilo izdiktirano nekoj daktilografkinji sa
kapije Santo Domingo, dao je sebi oduška za skromnost na koju je bio primoran u prvom:

Možete izvući koliko god želite kopija ovog pisma, naročito za članove OUN-a i vlade sveta
sastavljene od pravih svinja i međunarodnih šakala. S druge strane, kapija Santo Domingo je prava
tragedija buke, ali to mi se dopada jer ovamo dolazim da bacam najveće kamenje istorije.

Među kamenjem su bili sledeći kamenovi:

Rimski papa je najveći krmak istorije, ali nikako nije božji izaslanik; rimski klerikalizam je
čisto Satanino govno, sve klerikalne rimske hramove treba sravniti sa zemljom da bi zablistala
Hristova svetlost ne samo u dubini ljudskih srca nego i u univerzalnoj svetlosti Boga, a sve ovo
kažem jer sam prethodno pismo sastavio pred jednom veoma ljubaznom gospođicom te nisam
mogao da kažem neke žešće stvari jer me gledala zgranuto.

Viteškog li veleučenjaka! Zakleti Kantov neprijatelj insistirao je na »humaniziranju

današnje filozofije u svetu«, a zatim je propisivao:

Neka roman bude prvenstveno psihološko-psihijatrijski, to jest neka se pravi duhovni

elementi duše konstituišu kao naučni elementi prave univerzalne psihijatrije...

Kad bi povremeno napustio zamašni dijalektički arsenal, kao da je nazirao

kraljevstvo svetske religije:

Ali dokle god čovečanstvo bude poštovalo dve univerzalne zapo-vesti, čak će se i tvrdi
kamenovi sveta pretvarati u svilasti vosak obasjane svetlosti...

Pesnik, i to od boljih.

Glasovi sveg kamenja sveta odjekuju u svim vodopadima i useklinama sveta tankim i
srebrnim nitima glasova, a to je beskrajna prilika da se ljube žene i Bog...

Odjednom arhetipska vizija nadire i razliva se:

Kosmos Zemlje, unutrašnji kao i mentalni univerzalni lik Boga, koji će se kasnije pretvoriti
u zgusnutu materiju, simbolizuje Stari Zavet kroz onog arhanđela koji okreće glavu i vidi svet
taman od svetlosti mada, naravno, ne mogu doslovce da se setim pasusa Starog Zaveta, ali otprilike
ovako glasi: to je kao da se i samo lice Vaseljene pretvara u svetlost Zemlje i kao da onda, oko
Sunca, ostaje neka orbita univerzalne energije... Na isti način celo Čovečanstvo i njegovi narodi
treba da okreću svoja tela, svoje duše i svoje glave... To se Vaseljena i čitava Zemlja okreću prema
Hristu stavljajući pred njegove noge sve zemaljske zakone...
 A onda,

... ostaje samo univerzalna svetlost jednakih lampi koja ozaruje najdublje srce naroda...

Samo što iznenada:

Dame i gospodo: Ovo pismo sastavljam sred strahovite buke. Uprkos tome i dalje ćemo
nuditi ono što imamo za vas jer vi još ne shvatate da ukoliko želimo da SVETSKI SUVERENITET
bude napisan (?) na savršeniji način koji bi zaista imao univerzalne domete razumevanja, od vas
treba da zaslužim bar da mi pomognete što je moguće više kako bi svaki redak i svako slovo bili
na svom mestu a ne ovaj haos sinova sina najjebenije majke svih majki, neka si jebu mater sve
buke.

Ali šta mari? U sledećem retku opet je zavladala ekstaza:

Kakve li krasote vaskolikih univerzuma! koji cvetaju kao duhovno svetio dražesnih ruža u
srcu svih naroda...

Pismo se bližilo svom procvalom kraju mada uz neobične dodatke dopisane u

poslednjem trenutku

... Izgleda da se čitav Univerzum rasvetljava poput svetlosti univerzalnog Hrista u svakom
ljudskom cvetu beskrajnih latica koje večno obasjavaju sve staze na zemlji, tako se rasvetljava u
svetlosti SVETSKOG SUVERENITETA, kažu da me više ne voliš jer imaš druge bubice u glavi. – S
poštovanjem Meksiko D. F. 20. septembra 1956 – 5. maj 32, int. 111 – Edif. Paris. DIPL. HU AN
KUEVAS.

(-53)
90

Tih dana je bio zamišljen, patio je od mučne ali neizbežne navike da nadugačko
preživa svaku stvar. Okretao je veliko pitanje sa svih strana i nelagodnost u kojoj je živeo
Maginom i Rokamadurovom krivicom nagonila ga je da sve besomučnije razmatra
raskrsnicu na kojoj je osećao da se našao. U takvim slučajevima Oliveira je uzimao list
papira i zapisivao velike reči po kojim je klizilo njegovo preživanje. Pisao bi, na primer:
»Veliko pithanje« ili »raskrhnica«. Bilo je dovoljno da se nasmeje i da već nešto ornije
skuva novi mate. »Hedinstvo«, pishao je Holiveira. »Hego i hid«. Koristio je slovo h kao što
drugi koriste penicilin. Posle se smirenije vraćao pitanju, osećao se bolje. »Najvažnije je
ne nadhimati se«, govorio je sebi Holiveira. Nakon toga osećao se spremnim da misli bez
bojazni da će mu reči podvaliti. To je bio tek mali metodološki napredak jer bi veliko
pitanje i dalje ostalo neokrnjeno. »Ko je mogao i da pomisli da ćeš završiti kao čisti
metafizičar?«, razgovarao bi sa sobom Oliveira. »Treba se odupreti trokrilnom ormanu,
valja se zadovoljiti noćnim stočićem svakodnevne nesanice«. Ronald beše došao i
predložio da mu pravi društvo u nekim konfuznim političkim aktivnostima: cele noći
(Maga još nije bila dovela Rokamadura sa sela) raspravljali su poput Ardžune i Kočijaša o
delanju i nedelanju, o razlozima za rizikovanje sadašnjosti radi budućnosti, o udelu učene
u svakoj akciji sa društvenim ciljem u onoj meri u kojoj pretrpljeni rizik služi barem za
prikrivanje pojedinačne nečiste savesti i lične svakodnevne podvale. Ronald je na kraju
otišao pognute glave pošto nije uspeo da ubedi Oliveiru da je potrebno akcijom podržati
alžirske pobunjenike. Oliveira je celog dana osećao neki gorak ukus u ustima jer je bilo
lakše reći ne Ronaldu nego sebi samom. U jednu stvar je bio prilično siguran, a to je da ne
može bez izdaje da se odrekne pasivnog iščekivanja kojem se tako posvetio otkad je stigao
u Pariz. Popustiti olakoj velikodušnosti i početi sa lepljenjem ilegalnih plakata po ulicama
činilo mu se kao neko mondensko objašnjenje, kao paradiranje pred prijateljima koji će
već umeti da cene njegovu hrabrost, sve to pre nego li kao pravi odgovor na krupna
pitanja. Mereći tu stvar sa stanovišta temporalnog i sa stanovišta apsolutnog, osećao je da
je u prvom slučaju promašio a u drugom pogodio. Grešio je što se ne bori za alžirsku
nezavisnost ili protiv antisemitizma ili rasizma. Dobro je što ne pristaje na jevtina
omamljujuća sredstva kolektivne akcije nego ponovo ostaje sam sa gorkim mateom pred
sobom misleći na veliko pitanje, okrećući ga kao klupko kome se ne vidi početak niti ili
gde ih ima čak pet-šest.
Dobro je, u redu, ali je isto tako trebalo priznati da je njegova narav kao stopalo koje
gazi svaku dijalektiku akcije na način Bhagavad gite. Da li će mate skuvati on ili će mu ga
skuvati Maga – tu nema dvoumljenja. Ali sve je ostalo podložno razlaganju a onda sledi
antagonijsko tumačenje: pasivnom karakteru odgovara maksimalna sloboda i
raspoloživost, leno odsustvo načela i uverenja čini ga prijemčivijim za osovinsko stanje
života (eto to je čovek kud vetar duva), u stanju da odbije jer ga mrzi da se zauzme ali
ujedno i u stanju da ispuni pukotinu koju to odbijanje ostavlja za sobom sadržinom koju
su slobodno izabrale otvorenije pobude, nekakva ekumenskija svest.
»Da nije hekumenskija?«, oprezno pribeleži Oliveira.
 Osim toga, koji je pravi moral akcije? Društvena akcija sindikalista zadovoljno nalazi
opravdanja na istorijskom terenu. Blago onima koji žive i spavaju u istoriji. Predanost se
gotovo uvek opravdava kao stav religijskog korena. Blago onima koji ljube bližnjeg kao
sebe same. U svim tim slučajevima Oliveira odbacuje taj izlaz ega, tu širokogrudu invaziju
iz tuđeg obora, taj ontološki bumerang bačen sa ciljem da u krajnjoj liniji obogati onoga
koji ga je bacio, da mu da više ljudskosti, više svetosti. Čovek je vazda svetac na tuđ račun
itd. Nije imao nikakvih zamerki toj konkretnoj akciji po sebi, ali ju je nepoverljivo
otklanjao od svog ličnog držanja. Naslućivao je izdaju čim bi popustio plakatima na ulici
ili aktivnostima društvenog karaktera, izdaju odevenu u zadovoljavajući posao, u
svakodnevne radosti, u mirnu savest, u ispunjeni zadatak. Predobro je poznavao neke
komuniste iz Buenos Airesa i Pariza koji su u stanju da počine i najveću podlost ali koji se
u sopstvenim očima iskupljuju »borbom«, time što na pola večere treba da ustanu i otrče
na neki sastanak ili da izvrše kakav zadatak. Kod takvih ljudi društvena akcija odveć liči
na alibi, kao što su deca obično dobar alibi da majke ne urade od svog života nešto što bi
vredelo, kao što cvikeraška erudicija služi zato da se ne dozna da u obližnjem zatvoru i
dalje giljotiniraju one koje ne bi trebalo giljotinirati. Lažna akcija često je
najspektakularnija, to je ona akcija koja pobuđuje poštovanje, koja donosi ugled, koja
nadahnjuje kipove konjanika. Lako za obuvanje kao i patike a može i da pribavi zasluge
(»konačno, bilo bi tako lepo da Alžirci steknu nezavisnost i da svi tome pripomognemo«,
govorio je sebi Oliveira); izdaja je bila drugačijeg reda, to je kao i uvek odricanje od
središta, smeštanje na periferiji, čudesna radost bratstva sa drugim ljudima ukrcanim u
istu akciju. Tamo gde bi određena sorta ljudskog roda uspela da se ostvaruje kao heroj
Oliveira je znao da je osuđen na najgoru komediju. Onda je bolje grešiti zbog neslaganja
nego zbog slaganja. Biti glumac znači odreći se foajea, a on kao da se rodio za gledaoca iz
prvog reda. »Nevolja je u tome«, govorio je sebi Oliveira, »što ja isto tako želim da budem
aktivni posmatrač i tu nastaje problem«.
Haktivni posmahtrač. Hovu stvar valja hanalizirati nathenane. Za sada mu neke
slike, neke žene, neke pesme ulivaju nadu da će jednom dosegnuti zonu odakle će moći da
prihvati sebe sa manje gađenja i manje nepoverenja nego u ovom trenutku. Imao je jednu
prednost koja nije za bacanje, a to je da su mu i najgore mane služile utoliko što nisu bile
put nego potraga za onim zastojem koji prethodi svakom putu. »Moja snaga je u mojoj
slabosti«, pomisli Oliveira. »Velike odluke sam uvek donosio kao da su maske bekstva«.
Većina njegovih poduhvata (poduvata) kulminira not with a bang but with a whimper,
veliki raskidi, bang bez povratka jesu ujedi opkoljenog pacova i ništa više. Ono drugo se
svečano vrti i razrešava u vremenu ili u prostoru ili u ponašanju, bez nasilja, usled zamora
– kao i kraj njegovih sentimentalnih avantura – ili usled sporog povlačenja, kao kada sve
ređe obilazimo prijatelja, sve ređe čitamo nekog pesnika, sve ređe zalazimo u datu kafanu
i pri tome nežno doziramo prazninu da se ne ozledimo.
»Meni se u stvari nikada ne dešava nešto stvarno«, razmišljao je Oliveira. »Nikada
mi neće pasti saksija na glavu«. Zbog čega onda nespokoj, ako ne zbog otrcane privlačnosti
suprotnosti, zbog nostalgije za pozivom i za akcijom? Analiza nespokoja u meri mogućeg
uvek navodi na nekakvo iščašenje, na izbacivanje iz središta u odnosu na izvestan red koji
Oliveira nije kadar da definiše. Znao je da je on gledalac po strani predstave, kao da sedi u
pozorištu vezanih očiju, ponekada bi do njega dopro drugi smisao neke reči, neke muzike,
a to bi ga ispunjavalo teskobom jer je ipak bio u stanju da nasluti da se tamo nalazi i pravi
smisao. U tim trenucima znao je da je bliži središtu nego mnogi od onih koji žive u
uverenju da su osovina točka, ali njegova je blizina jalova, to je tantalovski trenutak koji
ne bi poprimio čak ni kvalitet mučenja. Nekada je verovao u ljubav kao obogaćenje, kao
uzvitlavanje posredničkih snaga. Jednoga dana je uvideo da su njegove ljubavi nečiste jer
pretpostavljaju neko nadanje dok pravi ljubavnik ljubi ne nadajući se ničemu izvan
ljubavi, slepo prihvatajući da dan postane plavlji i noć mekša a tramvaj manje neudoban.
»Čak i od supe pravim dijalektičku operaciju«, pomisli Oliveira. Od svojih ljubavnica na
kraju bi napravio prijateljice, saučesnice u jednoj posebnoj kontemplaciji okolnosti. Žene
ga spočetka obožavaju (stvarno ga hobožavaju), dive mu se (nehograničeno dhivljenje),
potom bi ih nešto potaklo da posumnjaju da je u pitanju vakum, ustuknule bi, a on bi im
olakšao bekstvo, otvarao im vrata da izađu da se igraju u neko drugo dvorište. U dva
navrata se gotovo sažalio i umalo im ostavio iluziju da su ga shvatile, ali nešto mu je
govorilo da to njegovo sažaljenje nije autentično nego pre neko jeftino pribežište njegovog
egoizma i njegove lenjosti i njegovih navika. »Pietà počinje da hara«, govorio je sebi
Oliveira puštajući ih da odu i brzo je zaboravljao na njih.

(-20)
91

Papiri razbacani po stolu. Jedna ruka (Vongova). Neki glas lagano čita i pri tom greši,
I izgovara kao kuke a e se čak ne može ni odrediti. Zabeleške, kartice sa jednom jedinom
reči, nekom pesmom na bilo kom jeziku, piščevom kuhinjom. Druga ruka (Ronaldova).
Jedan dubok glas koji zna da čita. Tihi pozdravi Osipu i Oliveiri koji stižu skrušeni (Babs je
pošla da im otvori, dočekuje ih sa nožem u obe ruke). Konjak, zlatna svetlost, legenda o
skrnavljenju pričešća, mali De Stael. Mantili se mogu ostaviti u spavaćoj sobi. Brankusijeva
(možda) skulptura tamo u dnu spavaće sobe, zagubljena između krojačke lutke odevene
u husarsku nošnju i gomile kutija sa žicama i kartonima. Nema dovoljno stolica ali Oliveira
donosi dve hoklice. Nastaje onaj muk koji se prema Ženeu može uporediti sa ćutanjem u
koje lepo vaspitani ljudi zapadaju kada u nekom salonu iznenada osete miris bešumnog
prdeža. Tek tada Etjen otvara aktovku i vadi papire.
– Zaključili smo da je bolje da te sačekamo za njihovu klasifikaciju – kaže. – U
međuvremenu smo bacili pogled na nekoliko nevezanih listića. Ova blesava je bacila
prekrasno jaje u đubre.
– Bilo je ukvareno – kaže Babs.
Gregorovius spušta primetno drhtavu ruku na jednu od fascikli. Mora da je jako
hladno na ulici, onda dupli konjak. Boja svetlosti ih greje, a i zelena fascikla. Klub. Oliveira
gleda sredinu stola, pepeo njegove cigarete počinje da se sjedinjuje sa onim u pepeljari.

(-82)
92

Sada je shvatao da u najvišim trenucima želje on ne ume da zavuče glavu u krestu

talasa i da prođe kroz zaglušujuću tutnjavu krvi. Voleti Magu beše kao obred od kojeg se
više ne očekuje prosvetljenje; reči i dela su se smenjivali u inventivnoj monotoniji, ples
otrovnih paukova na mesečastom podu, viskozna i produžena manipulacija odjecima. A
on je od te razdragane omamljenosti sve vreme čekao nešto kao buđenje, kao bolje
sagledavanje onoga što ga okružuje, bilo da su to šarene tapete po hotelima ili razlozi
nekog njegovog postupka, ne želeći da shvati da svođenje na iščekivanje ukida svaku
stvarnu mogućnost, kao da unapred osuđuje sebe na jednu tesnu i ništavnu sadašnjost.
Od Mage je prešao na Polu u jednom jedinom činu i pri tom nije uvredio ni Magu ni sebe,
nije čak našao za shodno ni da pomiluje Polino ružičasto uvo uzbudljivim Maginim
imenom. Promašiti sa Polom jeste ponavljanje nebrojenih promašaja, jeste igra koja se na
kraju izgubi ali koju je lepo odigrati dok je od Mage počinjao da odlazi sa nekim osećanjem
jeda, sa svešću o nekakvom talogu i opuškom u uglu usana koji miriše na svanuće. Zbog
toga je i odveo Polu u isti hotel u Ulici Valet, našli su istu babu koja ih pozdravi sa
razumevanjem, šta drugo može i da se radi po tom gadnom vremenu. I dalje je mirisalo na
meko, na supu, ali bili su oprali plavu mrlju na tepihu pa je bilo mesta za nove mrlje.
– Zašto baš ovde? – upita Pola iznenađeno. Gledala je žuti pokrivač, tamnu i plesnivu
sobu, abažur sa ružičastim resama kako visi odozgo.
– Pa ovde ili na drugom mestu...
– Ako je u pitanju novac, trebalo je samo da mi kažeš, dragi...
– Ako je u pitanju gadljivost, treba se samo pokupiti i otići, zlato...
– Nije mi gadno. Samo je ružno. Možda...
Osmehnula mu se kao da pokušava da shvati. Možda... Njena ruka je pronašla
Oliveirinu kada su se istovremeno sagli da razmaknu pokrivač. Čitavo to popodne on je
još jedanput, opet, po ko zna koji put, kao ironičan i ujedno potreseni svedok sopstvenog
tela, prisustvovao iznenađenjima, čarolijama i razočarenjima obreda. I ne znajući, bio je
navikao na Magine ritmove, a ovde – novo more, drugačiji talasi ga čupaju od
automatizma, suprotstavljaju ga i kao da nemušto ipak potkazuju njegovu samoću
upletenu u privide. Očaranost i razočaranost prelaska sa jednih usta na druga, kada se
zatvorenih očiju traži vrat na kome bi se ruka ranije unedrila, a onda se oseti da je oblik
drukčiji, da je osnova deblja, da se jedna žila malko napreže pri naporu pridizanja zbog
poljupca ili ujeda. Svaki trenutak tela nasuprot radosnih nenalaženja, mora više da se
istegne ili da sagne glavu da bi našao ta usta koja su pre bila tu, tako blizu, da pomiluje uže
bokove, da podstakne repliku koju ne dobija, da rasejano insistira dok najzad ne shvati da
sve mora da se izmišlja iznova, da kodeks još nije ustanovljen, da će se ključevi, rešenja i
šifre ponovo roditi, da će biti drugačiji, da će se drugome nečemu odazvati. Težina, miris,
ton jednog osmeha ili molbe, vremena i sunovraćanja, ništa se ne poklapa a opet je isto,
sve se iznova rađa a ipak je večno, ljubav se igra iznalaženja sebe, beži od sebe da bi se
vratila u svojoj uzvitlanoj spirali, grudi drugačije pevaju, usta ljube dublje ili kao iz daljine,
i u onom trenutku gde je ranije bilo neke srdžbe i strepnje sada se odvija čista igra,
neverovatna razigranost, ili obrnuto, u vreme kada se ranije zapadalo u san ili kada su se
šapatom jedva izgovarale one slatke glupe reci, sada se javlja neka napetost, nešto što nije
saopšteno ali jeste prisutno a što teži da bude priključeno, nešto poput neutaživog besa.
Samo u svom poslednjem zamahu krilima zadovoljstvo je isto; pre i posle njega svet se
razbija u paramparčad i treba ga ponovo imenovati, prst po prst, usne po usne, senku po
senku.
Drugi put je bilo u Polinoj sobi u Ulici Dafin. Ako su delovi nekih rečenica i mogli da
mu stvore predstavu o tome na šta će naići, stvarnost je daleko nadmašila maštu. Sve je
bilo na svom mestu i bilo je po jedno mesto za svaku stvar. Istorija savremenog slikarstva
bila je umereno ispisana na razglednicama: jedan Kle, jedan Poljakof, jedan Pikaso (ali to
već uz malo blagonaklone popustljivosti), jedan Manesije i jedan Fotrije. Umetnički
zakucane sa dobrim proračunom razdaljine. U malim dozama ni David iz Sinjorije ne
smeta. Flaša pernoa i flaša konjaka. Na krevetu meksički pončo. Pola je ponekada svirala
gitaru – uspomena na jednu ljubav sa visoravni. U svojoj sobi je ličila na Mišel Morgan
mada je bila izrazita crnka. Dve police knjiga obuhvatale su Darelov aleksandrijski kvartet
veoma čitan i podvlačen, prevode Dilena Tomasa izmrljane karminom, pa pokoji broj
»Two Cities«, Kristijan Rošfor, Blonden, Sarot (neobrezanu) i nekoliko brojeva NRF. Ostalo
je gravitiralo prema krevetu na kojem je Pola otplakala jednu partiju pošto se setila
prijateljice koja se ubila (fotografije, istrgnuti list iz intimnog dnevnika, presovani cvet).
Posle se Oliveira nije začudio što se Pola pokazala perverznom, što je prva otvorila put
zadovoljstva, što ih je noć zatekla gde leže kao na nekoj plaži na kojoj pesak postepeno
popušta vodi punoj algi. Tad ju je igre radi prvi put nazvao Pola Pariz i njoj se to dopalo
pa je ponovila to ime pa mu je grizla usne ponavljajući šapatom Pola Pariz kao da
preuzima to ime i kao da želi da ga zasluži, pol Pariza, Pariz Pole, Polin Pariz, pa zelenkasto
neonsko svetio što se palilo i gasilo naspram zastora od žute rafije, Pola Pariz. Pola Pariz,
obnaženi grad sa spolovilom podešenim prema otkucajima zavese, Pola Pariz. Pola Pariz,
svaki put sve više njegova, dojke bez iznenađenja, oblina trbuha precizno iscrtana
dodirom bez onoga traga zbunjenosti prilikom stizanja do ivice pre, ili posle, usta već
pronađena i definisana, jezik nešto manji i nešto zašiljeniji, škrtija pljuvačka, zubi bez
oštrine, usne koje se otvaraju da bi joj on dotakao desni, da bi ušao i obišao svaki topli
prevoj gde se još uvek pomalo osećao miris konjaka i duvana.

(-103)
93

Ali ta reč ljubav... Orasio moralista koji se plaši strasti bez nekog razloga dubinskih
voda, koji je zbunjen i nepoverIjiv u gradu gde ljubav nosi sva imena svih ulica, svih kuća,
svih spratova, svih soba, svih postelja, svih snova, svih zaborava ili uspomena. Ljubavi
moja, ne volim te ni zbog tebe ni zbog sebe pa čak ni zbog nas oboje; ne volim te zato što
bi me krv na to podstakla – volim te jer nisi moja, jer si sa druge strane tamo gde me
pozivaš da uskočim a ja taj skok ne mogu da izvedem, jer i u najdubljem trenu posedovanja
ti nisi u meni, ja te ne stižem, ne idem dalje od tvoga tela, od tvoga smeha, ponekad me
mučno opseda to što me ti ljubiš (kako li samo voliš da upotrebljavaš glagol ljubiti i kako
li ga prosto kičerski ispuštaš na tanjir i na čaršav i u autobusu), tišti me tvoja ljubav koja
mi ne služi kao most jer most se ne drži samo sa jedne strane, ni Rajt ni Le Korbizje neće
nikada napraviti most koji se drži samo sa jedne strane, i nemoj me gledati tim ptičijim
očima, za tebe je operacija ljubavi tako jednostavna, ti ćeš se oporaviti pre mene iako me
voliš kao što ja tebe ne volim. Naravno da ćeš se oporaviti jer živiš u zdravlju, posle mene
biće neko drugi, svejedno ko, to se menja kao grudnjak. Tako je tužno slušati Orasija cinika
koji hoće ljubav-pasoš, ljubav-šlem, ljubav-ključ, ljubav-pištolj, ljubav koja će mu dati
hiljadu Argusovih očiju, posvudašnjost, muk odakle je muzika moguća, koren odakle bi se
mogao jedan jezik isplesti. A glupo je jer sve to spava pomalo u tebi, trebalo bi te samo
potopiti u čašu vode kao neki japanski cvet i polako bi počele da klijaju obojene latice,
nabubreli bi zaobljeni oblici, narasla bi lepota. Darodavko beskraja, ja ne umem da
uzimam, oprosti mi. Ti mi dodaješ jabuku a ja sam zube ostavio na noćnom stočiću. Stop,
ovako je dobro. A mogu da budem i prostak, obrati pažnju. Ali dobro obrati pažnju jer nije
proizvoljno.
Kao – zašto stop? Pa, usled straha da se započnu konstrukcije, one su tako lake.
Izvučeš jednu ideju odavde, jedan osećaj odande, sa one tamo police povežeš ih uz pomoć
reči, te crne kuje i onda ispada da te volim. Parcijalni total: volim te. Generalni total: ljubim
te. Tako žive mnogi moji prijatelji, a da i ne govorim o jednom stricu i dva brata od strica
– oni su uvereni u ljubav-koju-osećaju-prema-svojim-ženama. Sa reči na dela, prikane,
uglavnom bez verba nema res. Ono što mnogi ljudi nazivaju voleti znači izabrati jednu
ženu i oženiti se njome. Biraju je, na časnu reč, video sam ih. Kao da se u ljubavi može
birati, kao da to nije grom koji ti smlavljuje kosti i ostavlja te skamenjenog nasred dvorišta.
Ti ćeš kazati da-je-biraju-jer-je-vole a ja mislim da je obrnuto. Beatriča se ne bira. Julija se
ne bira. Ti ne biraš kišu koja će ti prodreti do kostiju po izlasku sa koncerta. Ali ja sam sam
u svojoj sobi, zapadam u skribomanske trikove, crne kučke kidišu sa svih strana, ujedaju
me ispod stola. Je lʼ se kaže ispod ili pod? Svejedno te ujedaju. Zašto, por qué, pourquoi,
why, warum, perchè ovaj strah od crnih kučki? Pogledaj ih tu u toj Nešovoj pesmi kako su
se pretvorile u pčele. I tamo, u dvema pesmama Oktavija Pasa, sunčeva bedra, uglovi leta.
Ali jedno isto žensko telo može da bude i Marija i Brinviljiersova, a oči koje se zamagljuju
dok posmatraju neki veličanstveni zalazak jesu one iste koje se naslađuju pred grčenjem
obešenoga. Plašim se tog svodništva mastila i glasova, tog mnoštva jezika koji ližu dupe
sveta. Med i mleko ispod tvoga jezika... Da, ali je isto tako rečeno da mrtve muve mogu
usmrditi i najbolji parfem u parfimeriji. U ratu sa rečima, u ratu, sve što bude nužno makar
bilo potrebno da se čovek odrekne inteligencije, da ostane na pukom naručivanju prženih
krompirića i telegrama Rojtera, na pismima mog plemenitog brata i na dijalozima u
filmovima. Čudnovato, baš je čudnovato što je Puttenham osećao reči kao da su predmeti,
pa čak i kao stvorenja sa sopstvenim životom. I meni se ponekad čini kao da rađam čitave
reke proždrljivih mrava koji će pojesti svet. Ah, kad bi ptica Roc mogla da snese u tišini...
Logos, faute éclatante! Zamisliti rasu koja bi se izrazila crtanjem, plesom, makra-meom ili
nekom apstraktnom mimikom. Bi li to izbeglo konotacije, koren obmane? Honneur des
hommes itd. Da, ali to je čast koja se obeščašćuje svakom novom rečenicom, kao burdelj
devica ako je to ikako izvodljivo.
Sa teme ljubavi na filologiju, jesi genije, Orasio, Morelli je kriv za to jer te opseda,
njegov nerazumni pokušaj omogućuje ti da nazreš povratak izgubljenom raju, jadni moj
kafanski preadamovče, gde je tvoje zlatno doba uvijeno u celofan. This is aplastic’s age,
man, aplastic’s age. Zaboravi na kučke. Bežite odavde, kučke, mi treba da mislimo, takoreći
da dumamo, tj. da osećamo, da se smestimo i sučelimo pre nego što dopustimo prolaz i
najmanjoj glavnoj ili zavisnoj rečenici. Pariz je jedno središte, razumeš, on je mandala koju
treba obići bez dijalektike, to je lavirint gde pragmatične formule služe samo za to da u
njemu zalutaš. Onda – neki cogito koji bi bio kao da udišeš Pariz, kao da u njega ulaziš
puštajući ga da ulazi u tebe, neuma a ne logos. Uobraženi Argentinče koji si se iskrcao sa
samopouzdanjem što ti ga daje kultura tri puta pet, koji se u sve razumeš, koji si u toku
svega, koji imaš solidan ukus, koji poznaješ istoriju ljudskog roda, razdoblja u umetnosti,
romanski i gotski period, filozofske struje, političke tokove, Šel i Eso, akciju i refleksiju,
angažman i slobodu, Pjera dela Frančeska i Antona Veberna, dobro katalogiziranu
tehnologiju, Leteru 22, Fiat 1600 i Jovana XXIII. Bravo, bravo. Bila je jedna mala knjižara
u Ulici Šerš–Midi, bio je jedan blagi povetarac, bilo je to popodne i taj čas, 244 bilo je ono
godišnje doba u cvatu, bila je Reč (na početku), bio je čovek koji je mislio da je čovek.
Kakva beskrajna gluparija, mila majko. A ona je izašla iz knjižare (tek sada shvatam da je
to bilo kao metafora, to da je ona izašla iz knjižare) pa smo razmenili par reči i otišli na po
čašicu (kad smo već kod metafora – ja krhki porcelan koji je tek prispeo brodom, HANDLE
WITH CARE, a ona Vavilon, koren vremena, iskonsko biće, primeval being, užas i slast
prapočetka, romantizam Atale ali sa pravcatim tigrom koji vreba iza drveta). I tako je Sevr
pošao sa Vavilonom na piće, gledali smo se i ja mislim da smo već počinjali da se želimo
(ali to se desilo kasnije, u Ulici Romir) pa je usledio razgovor dostojan pamćenja, u celosti
prekriven nesporazumima i raskoracima koji su se razrešavali neodređenim ćutanjem,
dok ruke nisu počele da deluju, bilo je blagotvorno milovati ruke dok smo se gledali i
smejali, opuškom smo jedno drugom palili goloaz, okrzli bismo se pogledom, tako smo se
u svemu slagali da je to prosto sramota, Pariz je napolju plesao čekajući nas, tek smo se
bili iskrcali, tek smo počinjali da živimo, sve je bilo tamo bez imena i bez istorije (naročito
za Vavilone, a siroti Sevr se grdno upinjao opčinjen onim Vavilonovim načinom gledanja
na gotiku bez potrebe da stavlja etikete, onim njenim načinom da šeta obalom reke i da
ne vidi normanske šlepere kako plove uzvodno). Na rastanku smo bili kao dva deteta koja
su se odjedared sprijateljila na nekom rođendanu pa se i dalje osvrću jedno za drugim dok
ih roditelji vuku za ruke i odvlače, a onda je to sladak bol a onda je to nada, i zna se već da
se on zove Toni a ona Lulu, a to je dovoljno da srce bude kao jagoda, i...
Orasio, Orasio.

244 »Bio je neki blagi povetarac« je početak čuvene pesme začetnika hispanoameričkog modernizma,
Nikaragvanca Rubena Darija (era un aire suave de pausados giros); »bilo je to veče i taj čas« su stihovi
argentinskog pesnika Estebana Echevarrije (1805–1851) koji je uveo romantizam u argentinsku književnost
(era la tarde y la hora).
 Merde, alors. Zašto da ne? Govorim o onome što je tada bilo, o Sevr-Vavilon, 245 ne o
ovom elegijskom bilansu kada znamo da je igra već odigrana.

(-68)

Sèvres i Babylone su dve pariške ulice koje se spajaju na uglu Boulevarda Raspail gde se i nalazi stanica
245

podzemne železnice Sèvres-Babylone. U Sevru, nedaleko od Pariza, nalazi se muzej i radionica čuvenog
porculana, otuda smisao Kortasarove aluzije.
94

Morelijana

I proza može da se ukvari kao teleća šnicla. Godinama zapažam znakove truljenja u
svom pisanju. Kao i ja, pisanje ima svoje angine, svoje žutice, svoje napade slepog creva,
ali me pretiče na putu ka konačnom raspadanju. Na kraju krajeva, istrunuti znači svršiti s
nečistoćom jedinjenja i vratiti ono što pripada natrijumu, magnezijumu, ugljeniku, a oni
su hemijski potpuno čisti. Moja proza trune u sintaksičkom pogledu i – uz grdne napore –
stremi ka jednostavnosti. Verujem da zato više ne umem da pišem »povezano« ; moja reč
se džilita i propinjete me, posle svega nekoliko koraka, izbacuje iz sedla i ostavlja me da
produžim pešice. Fixer des vertiges, baš lepo. Ali ja osećam da bi trebalo da fiksiram
elemente. To pristoji poeziji, kao što pojedine situacije pristoje romanu, pripovetki ili
pozorištu. Ostalo je samo popunjavanje, a to mi ne uspeva.
– Da, ali elementi, jesu li oni najvažniji? Odrediti ugljenik manje vredi nego napisati
priču o Germantovima.
– Nekako naslućujem da su elementi na koje mislim zapravo jedna granica jedinjenja
ili kompozicije. Izvrće se gledište školske hernije. Kada kompozicija stigne do krajnje svoje
granice, otvara se područje elemenata. Fiksirati ih i, po mogućstvu, biti te elemente.

(-91)
95

U ponekoj od beležaka Moreli neuvijeno iznosi svoje namere. Ispoljavajući čudan

anahronizam, on se zanima za izučavanje ili razizučavanje Zen-budizma, od kojeg su
pripadnici beat generation svojevremeno patili kao od koprivnjače. Anahronizam nije u
tome nego u činjenici da Moreli izgleda radikalniji i mlađi u svojim duhovnim prohtevima
nego svekolika kalifornijska mladež naljoskana sanskrtskim rečima i pivom u limenkama.
Jedna od beleški suzukijevski aludira na govor kao na usklik ili krik potekao neposredno
iz unutrašnjeg iskustva. Sledi zatim nekoliko dijaloga između učitelja i učenika, koji su
potpuno nerazumljivi racionalističkom uhu, a i celokupnoj dualističkoj i binarnoj logici,
kao i učiteljevi odgovori na učenikova pitanja, pri čemu se ti odgovori uglavnom sastoje u
tome da ih učitelj tuče štapom po glavi, da ih poliva vodom, da ih izbacuje iz kuće ili, u
najboljem slučaju, da im pitanje ponovi u lice. Izgleda da se Moreli lako kreće u tom
prividno bezumnom svetu. Kao da ponašanje tih kaluđera, po njegovom ubeđenju,
predstavlja pravi nauk, jedini način da se otvori duhovno oko učenika i da mu se otkrije
istina. Ta silovita iracionalnost izgleda mu prirodna utoliko što ukida one strukture koje
predstavljaju specijalitet Zapada, one osovine oko kojih se okreće čovekov istorijski um a
kojima diskurzivna misao (u estetskom pa čak i u pesničkom osećanju) predstavlja
omiljeno oruđe.
Ton tih beležaka (zapisi skupljeni u neke mnemotehničke svrhe ili iz nekog nejasnog
razloga) kao da ukazuje na to da se Moreli upustio u sličnu pustolovinu stvarajući delo
koje je s mukom pisao i objavljivao tih godina. Za neke njegove čitaoce (a i za njega samog)
prosto je smešna namera da se napiše roman nezavisno od logičke artikulacije diskursa.
Na kraju se naslućuje neka nagodba, neki prozni postupak (mada se time nije opovrgla
besmislenost biranja jednog pripovedanja u nimalo pripovedačke svrhe)0

° Zašto ne? To pitanje je Moreli sebi postavljao na kockastoj hartiji na čijem rubu se nalazi
spisak povrća, verovatno neki memento buffandi. Proroci, mistici, tamna noć duše; česta upotreba
priče u vidu apologije ili vizije. Mada roman... Ali taj skandal potiče više od klasifikatorskog i
rodoslovnog ludila zapadnjačkog majmuna nego od neme prave unutrašnje protivrečnosti.°°

00 Ne računajući da ukoliko je unutrašnja protivrečnost žešća, utoliko bi veću delotvornost

mogla da pruža nekoj veštini, recimo veštini Zen. Umesto udarca štapom po glavi, potpuno
neromaneskni roman, propraćen odgovarajućim skandalom i šokom pa možda i izvesnim
otkrovenjem za najupućenije.000

000 S tom nadom, na drugom papiriću se nastavljao suzukijevski citat, naime da razumevanje
neobičnog jezika učitelja znači razumevanje koje učenik stiče za sebe a ne za smisao tog jezika.
Suprotno onome što bi mogao da zaključi lukavi evropski filozof, jezik Zen učitelja prenosi ideje a
ne osećanja i slutnje. Zbog toga nije ni upotrebljiv kao jezik nego se, pošto izbor rečenica potiče od
učitelja, misterija ostvaruje u oblasti koja mu je svojstvena, pa se učenik otvara samom sebi,
razume se, a onda obična rečenica postaje ključ.0000
 0000Zbog toga Etjen misli, pošto je analitički proučio Morelijeve trikove (što Oliveira smatra
garancijom neuspeha) da knjiga u nekim delovima, pa čak i u čitavim poglavljima, otkriva neku
vrstu džinovskog uvećanja ad usum homo sapiensa izvesnih šamara Zena. Te delove knjige Moreli
naziva »arheglavljima« ili »poglatipovima«, pri čemu te jezičke igrolije nagoveštavaju neku
džojsovsku smešu. Što se tiče arhetipova i njihovog mesta u tim kovanicama, ta tema je veoma
uznemiravala Vonga i Gregoroviusa.00000

00000 Etjenova opaska: Izgleda kao da Moreli neće nikako da se penje na drvo bodhi, na

Sinajsku goru ili na bilo koju drugu platformu otkrovenja. Nema za cilj da zagovara stavove učitelja
da bi vodio čitaoca ka novim zelenim livadama. Bez servilnosti (matori je italijanskog porekla i sa
lakoćom se pentra na visoko c, mora se priznati) piše kao da u očajničkom i potresnom pokušaju
on sam zamišlja koji bi trebalo da ga ozari. Kao da ispušta svoju Zen rečenicu, kao da ostaje da je
sluša – ponekada tokom celih pedeset stranica, pravo čudovište jedno – i bilo bi besmisleno pa čak
i zlonamerno pretpostaviti da su te stranice upućene čitaocu. Ako ih Moreli objavljuje to je delom
zbog tog njegovog italijanskog porekla (»Ritorna vincitor! «) a delom zato što je očaran lepotom
kojom su se nizale.000000

000000 Etjen smatra da je Moreli savršeni kolonizator sa Zapada. Pošto je obavio svoju

skromnu žetvu budističkih bulki, on se vraća sa semenom u Latinski kvart. Ako je krajnje
otkrovenje ono čemu se najviše nada, valja priznati da je njegova knjiga prvenstveno književni
poduhvat i to baš zato što teži razaranju književnih formi (formula).0000000

0000000Uz to je i zapadnjak, a to neka bude rečeno njemu u pohvalu, zbog hrišćanskog

uverenja da nije moguće pojedinačno spasenje nego da mrlje jednoga prljaju sve i obrnuto. Možda
je zbog toga (Oliveirin predosećaj) i birao formu romana za svoje putešestvije, a uzgred je
objavljivao ono što je nalazio ili nenalazio.

(-146)
96

Vestsepronelamunjevitombrzinom i maltene ceo Klub je bio tamo u deset uveče.

Etjen koji nosi ključ, Vong koji se klanja do zemlje da bi stišao besni doček nastojnice, mais
qu’ ést-ce qu’ ils viennent fiche, non mais vraiment ces étrangers, écoutez, je veux bien
vous laisser monter puisque vous ditez que vous etes des amis du vi... de monsieur Morelli,
mais quand meme il aurait fallu prevenir, quoi, une bande qui s’ amene a dix heures du
soir non, vraiment, Gustave, tu devrais parler au syndic, ca devient trop con, etc. 246 Babs,
naoružana onim što je Ronald nazivao the alligator's smile 247, Ronald koji ushićeno lupka
Etjena po ramenu i gura ga da požuri, Periko Romero koji proklinje književnost, prvi sprat
RODEAU, FOURRURES, drugi sprat DOCTEUR, treći sprat HUSSENOT, sve to beše prosto
neverovatno, Ronald udara laktom Etjena u rebra i ogovara Oliveiru, the bloody bastard,
just another of his practical jokes I imagine, dis donc, tu vas me foutre la paix, toi Pairs no es
más que esto, conö, unapunätera escalera atras de otra, ya esta uno mas harto de ellas que
de el quinto carajo. Si tous les gars du monde.. . 248 Vong se isprečuje na pragu, Vong osmeh
za Gustava, osmeh za nastojnicu, bloody bastard, cono, ta guele, salaud. Vrata s desne
strane na četvrtom spratu su se odškrinula i Periko ugleda ogromnog pacova u beloj
spavaćici kako špijunira jednim okom i celim nosem. Pre nego što je pacovka stigla da
zatvori vrata, on zakorači jednom nogom unutra i odvergla joj ono o aždajama – sazda bog
aždaju koja otrov bljuje, koja sikće i razgoni zverad, a ognjenim pogledom ubija. Madam
Rene Lavalet, rođena Fansijon, nije sasvim razumela, ali je odgovorila rzanjem i izgurala
ga preko praga, Periko skloni cipelu 1/8 sekunde pre toga i TRAS. Na petom spratu su
zastali i gledali kako Etjen svečano uvlači ključ.
– Nije mogućno – ponovi poslednji put Ronald. – Mi sanjamo, kako vele princeze od
Tuma i Taksisa. Jesi li ponela piće, Bebsi? Obol za Harona, znaš. Sada će se vrata otvoriti i
nastaće čudo, sve je večeras mogućno, u vazduhu se oseća nešto kao smak sveta.
– Umalo da mi odvali nogu ta propala veštica – reče Periko pogledujući cipelu. –
Otvori već jednom ta vrata, čoveče, preselo mi je ovo stepenište.
Ali ključ se nije okretao iako je Vong podsetio da u obredima posvećenja najobičnije
pokrete naprosto sputaju snage koje treba savladati Strpljenjem i Lukavstvom. Svetlost se
ugasi.

Alguno que saque el yesquero, cono. Tu pourrais quand même parler en français, non?
Ton copain Vargencul n'est pas là pour piger ton charabia. 249 Daj šibicu, Ronalde. Prokleti

246 »Ma šta hoće sada ovi, stvarno ovi stranci, slušajte, ja ću da vas pustim gore pošto kažete da poznajete
st... da poznajete gospodina Morelija, ali je ipak trebalo da se najavite, kakav je to način u deset uveče, ali
stvarno, Gustave, morao bi da porazgovaraš sa sindikatom, ovo je prevršilo svaku meru«.
247 Smeh aligatora.
248 »Prokleti Oliveira, mora da je ovo još jedna od njegovih neslanih šala, nego reci, hoćeš li me već jednom

ostaviti na miru, koji vrag« ; »Kad bi svi ljudi na svetu«: početak pesme Paula Forta (on pourrait faire une
rondel si tous les gars du monde...).
249 » Neka neko izvadi kresivo, koji vrag. A ti bi mogao ipak na francuskom da pričaš. Tvoj pajtos iz Argentine

ionako nije ovde da bismo morali da par-lamo na tom vašem. «

ključ, zarđao je, stari ga je začelo držao u čaši vode. Mon copain, mon copain, c'est pas mon
copain. 250 Ne verujem da će doći. Ne poznaješ ga. Bolje od tebe. Idi, molim te. Wanna bet
something? Ah, merde, mais c'est la tour de Babel, ma parole, Amène ton briquet, Fleuve
Jaune de mon cul, la poisse, quoi. 251 U dane Jinga treba se naoružati strpljenjem. Dva litra,
ali dobrog, da ti ne ispadnu na stepeništu. Sećam se jedne noći, u Alabami. Bile su zvezde,
ljubavi. How funny, you ought to be in the radio. 252 Evo ga, počinje da se okreće, bio se
zaglavio, Jin, dabome, stars fell in Alabama 253 potpuno mi je upropastila nogu, drugu
šibicu, ne vidi se ništa, ou qiï elle est, la minuterie? 254 Ne radi. Neko me hvata za bulju,
ljubavi moja... Pst. Pst... Neka prvo uđe Vong da istera đavole. A, ne, nikako. Gumi ga,
Periko, ionako je Kinez.

– Umuknite – viknu Ronald. – Ovo je druga teritorija, bez sve šale. Ako je neko došao
da se izmotava, može da se tornja. Daj mi flaše, dušo, uvek ti ispadaju kad si uzbuđena.
– Ne volim da me drpaju u mraku – reče Babs gledajući u Perika i Vonga.
Etjen je lagano prešao rukom po unutrašnjem okviru vrata. Ćutke su sačekali da
pronađe prekidač za svetio. Stan je bio omanji i prašnjav, niska i pripitomljena svetla su
ga okruživala zlatastim vazduhom u kome je Klub najpre s olakšanjem odahnuo a zatim je
nastavio da razgleda kuću i da razmenjuje utiske polušapatom: reprodukcija Tablice iz
Ura, legenda o skrnavljenju pričešća (Paolo Učelo pinxit), fotografija Paunda i Muzila, mala
slika Nikolasa de Stala, mnoštvo knjiga po zidovima, na podu, na stolovima, u klozetu, u
minijaturnoj kuhinji gde se jedno prženo jaje nalazilo između stanja buđavosti i skorelosti,
prekrasno po Etjenovom, zrelo za smetlište po Babsinom mišljenju, iz čega se izrodila
prigušena rasprava, dok je Vong sa strahopoštovanjem otvarao Disertatio de morbis a
fascino et fascino contra morbos od Cvingera, Periko se po svom običaju nasadio na neku
hoklicu i razgledao policu sa španskim pesnicima iz Zlatnog veka, ispitivački zagledao mali
astrolab od kalaja i slonovače, a ispred Morelijevog stola Ronald je stajao ukipljeno s
bocom konjaka pod obe miške, posmatrao je fasciklu od zelenog somota, mesto dostojno
da na njemu sedi i piše Balzak a ne Moreli. Dakle, tačno je da je stari sve vreme stanovao
tu, na dva koraka od Kluba, a prokleti izdavač je, svaki put kada bi mu neko telefonom
tražio podatke o Moreliju, odgovarao da on živi u Austriji ili na Kosta Bravi. S obe strane,
tridesetak fascikli svih boja, punih i praznih, a na sredini pepeljara koja je bila kao još
jedna Morelijeva arhiva, pompejska gomila pepela i sagorelih šibica.
– Bacila je mrtvu prirodu u đubre – reče besno Etjen. – Da je tu Maga, ne bi joj ni
dlaku ostavila na glavi. Ali ti, njen muž...
– Pogledaj – reče Ronald pokazujući mu sto da bi ga umirio. – Osim toga, Babs je
rekla da je jaje bilo pokvareno, nema razloga da se ljutiš. Otvara se sednica. Etjen
predsedava, šta se tu može. A Argentinac?
– Nema ni Argentinca ni Transilvanca, nema ni Gija koji je otišao na selo, a ni Mage
koja je otišla bogzna kuda. Ipak, imamo kvorum. Vong, zapisničar.
– Pričekajmo još malo Oliveira i Osipa. Babs će da proveri račune.
– Ronald, sekretar. Staraće se o piću. Sweet, get some glasses will you?

250 »Moj pajtos, kakav pajtos, nemam ja veze s njim«.

251 »Hoćeš da se nešto kladimo? Za ime sveta, pa ovo je prava Vavilonska kula, čisto ludilo. Dodaj mi upaljač,
ti Žuta Reko dupeta mog«.
252 »E, baš je smešno, ti bi morao da nastupaš na radiju«.
253 »Zvezde padaju na Alabamu«.
254 »A gde je prekidač?«
 – Prelazimo na paragraf četvrti – reče Etjen sedajući za sto sa strane. – Klub se
večeras sastaje da ispuni Morelijevu želju. Dok ne stigne Oliveira, ako stigne, popijmo u
zdravlje matorog, sa željom da ubrzo sedne za svoj sto. Mila majko, kakav mučan prizor!
Ličimo na mora koju Moreli ovog časa možda sanja u bolnici. Jezivo. Neka to uđe u
zapisnik.
– Ali u međuvremenu govorimo o njemu – reče Ronald kome su oči bile pune
iskrenih suza dok se borio sa zapušačem konjaka. – Nikada više neće biti ovakve sednice,
godinama sam naukovao i nisam to znao. Ni ti, Vong, ni Periko. Niko. Damn it. I could cry.
Mora da se tako čovek oseća kada stiže na vrh planine ili kada obara neki rekord. Tako
nekako. Sorry.
Etjen mu stavi raku na rame. Svi posedaše oko stola. Vong pogasi svetla, osim onog
koje je obasjavalo zelenu fasciklu. To je bila scena dostojna Eusapija Paladina, pomisli
Etjen, jer je uvažavao spiritizam. Stadoše da pričaju o Morelijevim knjigama i da piju
konjak.

(-94)
97

Gregorovius, taj pokretač heteroklitičkih snaga, obratio je pažnju na ovu Morelijevu

belešku: »Prodreti u jednu stvarnost ili u neki mogući vid stvarnosti, osetiti da ono što se
isprva činilo kao najgrublji apsurd postepeno poprima izvesnu vrednost i ukršta se s
drugim oblicima, apsurdnim ili ne, sve dok iz tog divergentnog tkanja (divergentnog u
odnosu na svakodnevnu stereotipnu šaru) ne nastane i izoštri se skladan crtež koji će
samo u bojažljivom poređenju s ranijom šarom izgledati nesuvislo, sumanuto ili
nerazumljivo. Međutim, zar ne patim od preteranog poverenja? Neću da se igram
psihologije, a istovremeno se usuđujem da stavim čitaoca – izvesnog čitaoca, doduše – u
kontakt s ličnim svetom, s ličnim življenjem i ličnim razmišljanjem... Taj čitalac će biti lišen
mosta, posredničke veze, kauzalne artikulacije. Stvari u sirovom stanju: ponašanje,
ishodišta, raskidi, katastrofe, ismevanja. Tamo gde bi trebalo prikazati scenu rastanka,
nalazi se crtež na zidu; umesto krika – pecaroški štap; jedna smrt se preobražava u trio za
mandoline. A to i jeste rastanak, krik i smrt, ali ko je spreman da se pomeri, da prevrši
meru, da iskoči iz središta, da razotkrije sebe? Spoljašnji oblici romana su se promenili, ali
njihovi junaci su i dalje otelotvorenja Tristana, Džejn Ejr, Leopolda Bluma, ljudi na ulici, u
spavaćoj sobi, u kući, karakteri. Na jednog junaka kao što je Ulrih (more Muzil) ili Moloa
(more Beket) dolazi pet stotina Darlija (more Darel). Što se mene tiče, pitam se da li ću
ikada uspeti da dokažem da je čitalac jedina i prava ličnost koja me zanima utoliko što bi
nešto od onoga što napišem trebalo da doprinese da se on promeni, preobrazi, trgne,
razotkrije i razotuđi.« Iako je poslednja rečenica prećutno priznavala poraz, Ronald je u
toj beleški zapažao neku oholost koja mu je donekle smetala.

(-18)
98

I eto tako, slepci su ti koji nas prosvetljavaju.

Eto kako neko, ne znajući, uspeva da ti pouzdano pokaže stazu kojom on ne bi bio
kadar da pođe. Maga nikada neće znati kako je njen prst pokazivao tanku crtu koja
prebrazdava ogledalo, ni do koje mere neki tajac, poneka besmislena pažnja, neko bežanje
zaslepljene stonoge znače propusnicu za moje ja udobno smešteno u meni, da bih bio u
sebi, a to znači – nigde. Konačno, i to sa tankom crtom... Ako tvrdiš da za srećom potrebu
imaš / Nemoj Orasio za poeziju da se zanimaš.
Objektivno posmatrano: Ona nije bila kadra da mi bilo šta pokaže na mom terenu,
čak se i na svom vrtela opipavajući nespretno i zbunjeno oko sebe. Mahniti slepi miš, šara
koju muva pravi u sobnom vazduhu. Odjednom, za mene koji sam je posmatrao dok sam
tako sedeo – nagoveštaj, predskaza-nje. Mada ona nije znala, razlog njenih suza ili
redosled njenih nabavki ili njen način da prži krompir postajali su znakovi, Moreli je
govorio o nečemu sličnom kada je pisao: »Čitanje Hajzenberga dopodne, zabeleške,
ceduljice. Dete nastojnice mi donosi poštu i razgovaramo o modelu aviona koji gradi kod
kuće, u kuhinji. Dok mi o tome priča mali pravi dva sitna skoka na levoj nozi, tri na desnoj,
dva na levoj. Pitam ga zašto dva pa tri a ne dva i dva ili tri i tri. Pogleda me začuđeno, ne
shvata. Osećaj da smo Hajzenberg i ja sa druge strane neke teritorije dok dete i dalje jaše
sa jednom nogom sa svake strane a da to i ne zna, i da će uskoro biti samo sa naše strane
i da će se komunikacija prekinuti. Komunikacija sa čime, za šta? No, čitajmo dalje, možda
Hajzenberg...«

(-38)
99

– Nije mu prvi put da govori o osiromašenju jezika – reče Etjen. – Mogao bih da
citiram više mesta gde su likovi nepoverljivi prema sebi u onoj meri u kojoj imaju osećaj
da njih uslovljava, iscrtava njihovo mišljenje i njihov govor, a boje se da crtež ne bude
optička varka. Honneur des hommes, Saint Langage... Daleko smo od toga.
– Ne tako daleko – reče Ronald. – Moreli hoće zapravo da jeziku vrati njegova prava.
Govori o njegovom pročišćenju, o njegovom kažnjavanju, o tome da se »spuštanje niz«
zameni »silaženjem« kao vid higijenskih mera; ali ono što u suštini hoće, to je da vrati
glagolu »spustiti se« sav njegov sjaj da bi se mogao upotrebljavati kao što ja
upotrebljavam šibice a ne kao kakav ukrasni prirepak, kao komad opšteg mesta.
– Da, ali ta borba se vodi na nekoliko ravni – reče Oliveira izronivši iz dugog ćutanja.
– Iz toga što si nam upravo pročitao jasno se vidi da Moreli osuđuje u jeziku odsjaj lažne
optike i nepotpunog Organuma koji nam prikriva stvarnost, čovečanstvo. On u suštini i ne
mari mnogo za jezik izuzev na estetskom planu. Ali to pozivanje na ethos je nepogrešivo.
Moreli razume da je i samo estetsko pisanje prikrivanje i laž koje na kraju pobuđuje
čitaoca – žensku, onog koji ne želi probleme nego rešenja ili lažne tuđe probleme koji mu
omogućuju da pati dok udobno sedi u fotelji ne bivajući upleten u dramu koja bi morala
da bude i njegova drama. U Argentini, ako mogu uz dozvolu Kluba da se poslužim
lokalizmima, ova vrsta prikrivanja činila nas je veoma radosnim i spokojnim tokom
čitavog jednog veka.
– Blago onome koji nalazi sebi ravnog, aktivnog čitaoca – odrecitova Vong. – Piše na
ovoj plavoj ceduljici iz fascikle 21. Kada sam prvi put pročitao Morelija (u Medonu, tajni
film, kubanski prijatelji), učinilo mi se da je čitava knjiga kao izvrnuta Velika Kornjača.
Teško razumljiva. Moreli je izuzetan mislilac, mada mestimično dosta sirov.
– Kao i ti – reče Periko sišavši sa hoklice, pa uđe laktajući se u krug za stolom. – Sve
su te fantazije o ispravljanju jezika čisto dokoličarenje akademika, da ne kažem
gramatičara. Spustiti se niz ili silaziti – dasa je uglavnom stigao dole i gotovo.
– Periko nas spasava – reče Etjen – od preteranog cepidlačenja, od onih apstrakcija
koje se ponekada previše dopadaju Moreliju.
– Pa da ti nešto kažem – reče Periko preteći. – Za mene apstrakcije...
Konjak opeče Oliveiri grlo; Oliveira je zahvalno klizio prema diskusiji u kojoj će još
malo pa moći da se izgubi. Na nekom mestu (nije tačno znao kojem, morao bi da potraži)
Moreli je davao nekoliko ključeva za jedan metod kompozicije. Njegov glavni problem bio
je kao i uvek sasušivanje, malarmeovski užas pred belinom prazne stranice, a taj užas se
podudarao sa potrebom da prokrči sebi put po svaku cenu. Neizbežno je da deo njegovog
dela bude razmišljanje o njegovom pisanju. Tako se sve više udaljavao od profesionalne
upotrebe književnosti, od one vrste priča ili pesama koje su mu inače pribavile ugled na
samom početku. Na nekom drugom mestu Moreli kaže da sa nostalgijom pa čak i
čuđenjem ponovo čita tekstove koje je napisao pre više godina. Kako li su samo uspeli da
niknu ti izumi, to čudesno a tako udobno i pojednostavljujuće odmotavanje pripovedača i
njegove pripovesti? Svojevremeno je bilo kao da je ono što piše već prostrto pred njim,
pisanje je tada značilo preći Letterom 22 preko nevidljivih ali ipak prisutnih reči kao kada
dijamant prelazi žlebom ploče. A sada može da piše samo uz puno truda i to tek pošto je
na svakom koraku ispitao moguće naličje, skrivenu manu (trebalo bi ponovo pročitati,
pomisli Oliveira, ono neobično mesto kojim se Etjen oduševljava), sumnjajući da je svaka
jasna predstava uvek greška ili polovična istina, zazirući od reči koje teže nekom
euforičnom, nekom ritmičkom poretku uz blaženo predenje koje hipnotiše čitaoca posle
odnošenja samog pisca kao prve žrtve (»Da, ali pesma...« »Da, ali ova beleška u kojoj govori
o svingu, što pokreće diskurs...«) Moreli se na mahove opredeljivao za gorko jednostavni
zaključak: on nema više šta da kaže, uslovni refleksi profesije brkaju potrebu i rutinu a to
je tipičan slučaj kod pisaca koji imaju preko pedeset godina i pregršt nagrada. Ali je u isto
vreme osećao da nikad nije bio tako željan pisanja, tako neodložno podstaknut da piše kao
u ovom trenutku. Refleks, rutina, ona slatka strepnja kad se krene u boj sa samim sobom
red po red? A zašto, odmah u produžetku, protivnapad, silazna trka pistona, sumnja koja
dahće, suvoća, odricanje?
– E – reče Oliveira – gde je ono mesto sa jednom jedinom reči što ti se toliko sviđa?
– Znam ga napamet – reče Etjen. – To je predlog da praćen fusnotom praćenom još
jednom fusnotom koja je opet praćena fusnotom. Baš sam pričao Periku kako Morelijeve
teorije i nisu tako originalne. Njih čini bliskim njihova primena, snaga kojom on nastoji da
raspiše, kako sam kaže, da bi stekao pravo (za sebe i za druge) da na pravoj nozi stane
pred kuću čoveka i u nju uđe. Upotrebljavam njegove ili veoma slične reči.
– Ako je i od nadrealiste, dosta je bilo – reče Periko.
– Nije u pitanju poduhvat verbalnog oslobađanja – reče Etjen. – Nadrealisti su
smatrali da su pravi jezik i prava stvarnost veoma cenzurisani i potisnuti racionalističkom
i buržoaskom strukturom Zapada. Bili su u pravu kao što svaki pesnik već zna, ali to je bio
samo jedan tren u složenom ljušćenju banane. Rezultat – mnogi su tu bananu pojeli sa
ljuskom. Nadrealisti su se obesili o reči umesto da se brutalno odlepe od njih kao što
Moreli želi da uradi i to iz same reči. Kao fanatici verbuma u čistom stanju, kao mahniti
poroci, oni su prihvatili bilo šta samo da ne izgleda previše gramatički. Nisu dovoljno
posumnjali u to da stvaranje čitavog jednog jezika, makar na kraju izneverio svoj smisao,
nedvosmisleno pokazuje ljudsku strukturu, strukturu Kineza i strukturu crvenokožaca.
Jezik znači boravak u jednoj stvarnosti, znači život u jednoj stvarnosti. Iako je možda tačno
da nas jezik koji upotrebljavamo izneverava (a Moreli nije jedini koji to izvikuje na sav
glas), nije dovoljno hteti da on bude oslobođen svojih tabua. Treba ga ponovo živeti, a ne
oživeti.
– Zvuči veoma svečano – reče Periko.
– To ćeš naći u svakom boljem filozofskom traktatu – stidljivo reče Gregorovius
pošto je entomoški prelistao fascikle iako je delovao pomalo pospano. – Jezik ne može
ponovo da saživi ako ne krene od drugačijeg poimanja takoreći svega što čini našu
stvarnost. Od bića ka reči a ne od reči ka biću.
– Poimati – reče Oliveira – to je jedna od onih reči koje podjednako služe za pranje
kao i za brisanje. Nemojmo pripisati Moreliju Diltajove, Huserlove 255 ili Vitgenštajnove 256

255 Za Husserla, tvorca fenomenologije, značenje se nalazi između reči i predmeta. Polazeći od intuicije,
fenomenologija je neposredno okrenuta predmetu.
256 Lingvistička misao L. Wittgensteina svakako je uticala na Kortasarove stavove da upravo reč

onemogućava dubinsku komunikaciju. Kortasar pokazuje nemogućnost trascendencije reči u priči »

Aksolotl« (v. Pogovor), a u 8. poglavlju romana dvosmislenim značenjem glagola franquear ukazuje na težnju
probleme. U svemu onome što je stari napisao jasno je jedino da ukoliko nastavimo sa
upotrebom jezika u njegovom uobičajenom ključu, sa uobičajenim ciljevima, mi ćemo
umreti, a da nismo saznali pravo ime dana. Postalo je glupo ponavljati da nam život
prodaju, kako je govorio Malkolm Lauri, da nam život serviraju kao montažnu kuću. I
Moreli je glup što insistira na tome, ali Etjen pogađa suštinu: stari se pokazuje u praksi, pa
time i nama pokazuje izlaz. Čemu služi pisac ako ne da razara književnost. A mi, koji
nećemo da budemo čitaoci – ženke, čemu služimo ako ne zato da podstaknemo to
razaranje?
– Ali posle, šta posle da radimo? – reče Babs.
– Pitam se – reče Oliveira. – Pre dvadesetak godina smo imali veliki odgovor: Poezija,
mala, Poezija. Tada bi ti zapušili usta tom velikom reči. Poetska vizija sveta, osvajanje
poetske stvarnosti. Ali nakon poslednjeg rata, očigledno je s tim svršeno. Ostaju pesnici,
to niko ne poriče, ali niko ih ne čita.
– Ne pričaj gluposti – reče Periko. – Ja čitam brda pesama.
– Ma naravno, i ja ih čitam. Ali nije reč o pesmama, bre, reč je o onome što su
nadrealisti najavljivali i što svaki pesnik priželjkuje i traži, a to je ona čuvena pesnička
stvarnost. Veruj mi, slatki moj, od pedesetih godina naovamo mi smo ti u jeku tehnološke
stvarnosti, bar kad govorimo statistički. Šteta, baš je šteta, moraćemo da se čupamo za
kosu, ali tako je.
– Mene savršeno nije briga za tehnologiju – reče Periko. – Fray Luis, 257 na primer...
– Sada smo ti u letu gospodnjem hiljadu devetstotina pedeset i kusur.
– Znam, znam.
– Ne bi se reklo.
– Pa, misliš li ti stvarno da ću zauzeti puki kretenoidni istoricistički stav?
– Ne, ali trebalo bi barem novine da čitaš. Ni ja ne ljubim tehnologiju, samo ipak
osećam šta se sve promenilo u poslednjih dvadeset godina. Svako ko ima preko četiri
banke treba to da uvidi; zbog toga Babsino pitanje priteruje Morelija i nas uza zid. Lepo je
povesti rat protiv prokurvanog jezika, protiv književnosti, da je tako nazovemo, i to u ime
stvarnosti za koju verujemo da je ona prava, da je možemo dosegnuti, za koju verujemo
da je u nekom kutku duha, ako mi dopustite ovaj izraz. Ali i sam Moreli vidi jedino
negativnu stranu svoga rata. Oseća. Oseća da mora da ga vodi, kao ti i kao svi mi. A onda?
– Budimo metodični – reče Etjen. – Da zanemarimo i ovo tvoje »A onda?«, Morelijeva
lekcija je dovoljna za početak, kao prva etapa.
– Ne možeš da govoriš o etapama ako nemaš neki cilj na umu.
– Dobro, uzmi da je to radna hipoteza ili nešto tako. Moreli u stvari nastoji da slomi
duhovne navike čitaoca. Vidiš i sam da je to dosta skromna namera, pogotovu u poređenju
sa Hanibalovim prelaskom Alpa. Bar za sada kod Morelija nema neke preterane
metafizike, osim što si ti Horacije Kurjacije 258 u stanju da metafiziku iznađeš i u konzervi
paradajza. Moreli je umetnik koji ima posebnu ideju o umetnosti. Umetnosti koja bi
prvenstveno išla za rušenjem standardnih oblika, što je inače uobičajeni slučaj svakog

junaka ne samo da se probije između akvarijuma, nego i da prodre u njih da bi se neposredno poistovetio
sa ribama kao pojmom neke druge dimenzije, dimenzije nemog sveta.
257 Fray Luis de León (1527–1591), uz sv. Tereze Avilske i sv. Jovana od Krsta, najveći mistični pesnik Španije;

između ostalog napisao Noche serena, La morada del cielo i A la vida retirada. Inkvizicija ga je osudila zbog
njegovih komentara Pesme nad pesmama.
258 Igra reći u vezi sa legendom o braći Horacije iz starog Rima koji su se borili protiv trojice Kurjacija iz Alba

Longe oko prevlasti Lacija.

dobrog umetnika. Na primer – ne voli roman tipa kineskog svitka, knjigu koja se čita od
početka do kraja kao dobro dete. Verovatno si već primetio da mu je sve manje stalo do
povezivanja delova po onom da jedna reč priziva drugu... Kada čitam Morelija imam utisak
da on traži interakciju koja bi bila manje mehanička, manje uzročna u odnosu na elemente
kojima barata; oseća se da ono što je već napisao jedva utiče na ono što se upravo piše,
pogotovo što se posle stotine i stotine stranica stari više i ne seća šta je napisao.
– I zato mu se događa – reče Periko – da patuljasta žena sa dvadesete strane dostigne
dva zarez pet metara na stotoj strani. To sam ne jednom zapazio. Neke scene počinju u
šest po podne a završavaju se u pola šest. Degutantno.
– A tebi se ne čini da si ponekad patuljak a ponekad džin, već prema raspoloženju?
– Govorim o somi – reče Periko.
– Hej, pa ovaj veruje u somu – reče Oliveira. – Soma u vremenu. Veruje u vreme, u
pre i u posle. Siromah nije pronašao u fioci neko tvoje pismo napisano pre dvadeset
godina, nije ga ponovo pročitao, nije primetio da ništa više ne stoji ako to ne podupremo
mrvicom vremena, ako ne izmislimo vreme da ne bismo poludeli.
– Sve je to zanat – reče Ronald. – Ali iza, iza...
– Pesnik – reče Oliveira koji je bio istinski tronut. – Ti bi morao da se zoveš Behind
ili Beyond, slatki moj Ameru, ili Yonder, to je jako zgodna reč.
– Ništa od toga ne bi imalo smisla ako ne bi postojalo jedno iza – reče Ronald. – Bilo
koji bestseler autor piše bolje nego Moreli. Ako ga ipak čitamo, ako smo večeras tu, onda
će biti da Moreli ima ono nešto što je i Bird imao, ono što iznenada imaju Kamings ili
Džekson Polok, a uostalom, dosta sa primerima. A zašto dosta sa primerima? – povika
Ronald razgnevljeno dok ga je Babs zadivljeno posmatrala i halapljivo gutala njegove reči.
– Citiraću sve što mi se prohte. Svakome je jasno da Moreli ne komplikuje sebi život iz
obesti. Osim toga, njegova knjiga predstavlja besprizoran izazov kao i sve što vredi. U
ovom tehnološkom svetu o kojem si govorio Moreli nastoji da spase nešto što je na
izdisaju; ali da bi se to nešto spasio, treba ga prethodno ubiti ili bar dati transfuziju krvi
koja će da bude kao vaskrsenje. Greška futurističke poezije – reče Ronald na beskrajno
Babsino divljenje – bila je u tome što je pokušala da opeva mašinu, u tome što je
poverovala da će se tako spasiti leukemije. Ali imam utisak da ništa bolje nećemo dokučiti
stvarnost ako knjiški budemo pričali o onome što se dešava u Kejp Keneveralu.
– Utisak te ne vara – reče Oliveira. – Tražimo i dalje Jondera, ima gomila Jondera koje
treba otvoriti jednog za drugim. Za početak bih rekao da ova tehnološka stvarnost koju
danas prihvataju naučni radnici i čitaoci »France-Soira«, da ovaj svet kortizona, gama
zraka i fisije plutonijuma ima isto tako malo veze sa stvarnošću kao i svet Roman de la
Rose. Kad sam to maločas spomenuo Periku namera mi je bila da mu skrenem pažnju na
to da su njegovi estetski kriterijumi i njegova vrednosna lestvica uglavnom likvidirani i da
se čovek sada, pošto je sve nade polagao u inteligenciju i duh, oseća prevarenim, stiče
nejasnu svest da se njegovo oružje okrenulo protiv njega, da kultura, la civiltà, da ga je sve
to dovelo do ćorsokaka u kome je divljaštvo nauke zapravo veoma razumljiva reakcija.
Oprostite na izrazima.
– To je već rekao Klages – reče Gregorovius.
– Ja i ne tražim copyright – reče Oliveira. – Ideja glasi da je stvarnost, bilo da
prihvataš onu koju nudi Sveta stolica, ili onu koju nudi Rene Šar ili Openhajmer, uvek
jedna konvencionalna, nepotpuna i isparcelisana stvarnost. Nečija zadivljenost pred
elektronskim mikroskopom ne čini mi se ništa plodotvornijom nego zadivljenost
nastojnice čudesima u Lurdu. Verovati u ono što nazivaju materijom, verovati u ono što
nazivaju duhom, živeti u Emanueli ili pohađati tečajeve Žena; postaviti ljudsku sudbinu
kao ekonomski problem ili kao čisti apsurd – spisak je dug, izbor mnogostruk. Ali sama
činjenica da izbora može biti i da je spisak dug jasno pokazuje da se nalazimo u preistoriji
predljudskosti. Nisam optimista, čisto sumnjam da ćemo ikada kročiti u istinsku istoriju
istinskog čovečanstva. Teško će biti stići do čuvenog Ronaldovog Jondera, jer niko neće
poreći da se problem stvarnosti mora postaviti u kolektivnim okvirima a ne kao puko
spasenje šačice odabranih. Ostvareni ljudi, ljudi koji su napravili skok izvan vremena, i
koji su se priključili jednom zbiru, da tako kažem... Da, mislim da je takvih ljudi bilo i da ih
i danas ima. Ali to nije dovoljno, ja osećam da moje spasenje, pod pretpostavkom da ga
mogu doseći, mora da bude i spasenje svih do poslednjeg čoveka. A to, stari... Nismo više
na poljima Assisija, više ne možemo očekivati da će primer jednog sveca posejati svetost,
da će svaki guru biti spasenje svih učenika.
– Vrati se iz Benaresa – posavetova Etjen. – Ako se ne varam mi smo govorili o
Moreliju. A da bih se nadovezao na ono što si ispričao, nešto razmišljam kako se taj čuveni
Jonder ne može zamisliti kao budućnost u vremenu i prostoru. Budemo li se i dalje držali
kantovskih kategorija, kao da kaže Moreli, nikada se nećemo izvući iz blata. Ono što
nazivamo stvarnošću, onom istinskom stvarnošću koju smo takođe nazvali Jonder
(ponekada pomaže kada se slutnji daju mnoga imena, time se bar sprečava da se pojam
zatvori u sebe i stvrdne), ta istinska stvarnost, ponavljam, nije nešto što će doći, neki cilj,
poslednji stepenik, završetak evolucije. Ne, to je nešto što je već ovde, u nama. Može čak i
da se oseti, dovoljno je smoći hrabrost da se ispruži ruka u mraku. Ja je osećam dok slikam.
– Može da bude Rđavi – reče Oliveira. – Može da bude i puka estetička egzaltacija. Ali
bi takođe mogla da bude i ona. Da, takođe bi mogla da bude i ona.
– Tu je – reče Babs dodirujući svoje čelo. – Ja je osećam kad se malo nacvrckam ili
kada...
Prsnu u smeh i pokri lice. Ronald je nežno munu.
– Nije – tu je – reče Vong veoma ozbiljno. – Već – jeste.
– Nećemo daleko odmaći ovim putem–reče Oliveira. – Šta nam drugo daje poezija
nego tu slutnju? Ti, ja, Babs... Kraljevstvo čoveka nije nastalo zbog nekoliko usamljenih
iskri. Ceo svet je imao svoj trenutak vizije, ali problem je u vraćanju pojmovima hic i nunc.
– Ih, ti sve shvataš isključivo u kategorijama apsoluta – reče Etjen. – Dozvoli da
dovršim ono što sam počeo da pričam. Moreli smatra da, kada bi se lirofori, kako kaže naš
Periko, probili kroz skamenjene i isperiklovane oblike, bilo da je u pitanju vremenski
prilog ili glagolski vid ili šta god hoćeš, učinili bi nešto korisno prvi put u životu. Pošto bi
svršili sa čitaocem – ženkom, ili bi ga barem ozbiljno uzdrmali, pomogli bi svima onima
koji se trude da dođu do Jondera. Pripovedačka tehnika takvih kao što je on sam samo je
podstrek da se napuste utabane staze.
– Jeste, pa da se zaglibiš do glave – reče Periko koji je u jedanaest uveče uvek protiv
svega i svakoga.
– Heraklit – reče Gregorovius – do glave se zakopao u govna i tako izlečio vodenu
bolest.
– Ostavi Heraklita na miru–reče Etjen. – Prispavalo mi se od tolikog naklapanja ali
ću ipak reći sledeće, dve tačke: izgleda kao da je Moreli ubeđen da ako pisac i dalje bude
podređen jeziku koji su mu prodali zajedno sa odećom koju nosi, zajedno sa imenom,
krštenjem i državljanstvom, njegovo delo neće imati drugu vrednost do estetske, a to je
vrednost koju stari kao da sve više prezire. Na nekim mestima je dosta eksplicitan: po
njemu, ništa ne može da se raskrinka ako se to odvija unutar sistema kojem pripada ono
što treba raskrinkati. Pisati protiv kapitalizma uz duhovni prtljag i rečnik koji proističe iz
kapitalizma predstavlja gubljenje vremena. Doći će se do nekih istorijskih rezultata poput
marksizma i sve što hoćeš, ali Jonder nije baš istorija, Jonder je nalik na vrhove prstiju koji
izviruju iz vode istorije i traže za šta da se uhvate.
– Pričam ti priču – reče Periko.
– Zbog toga pisac mora da spali jezik, da učini kraj zgrušanim oblicima i da ode još
dalje, da dovede u pitanje mogućnost da ovaj jezik još bude u kontaktu sa onim što
namerava da spomene. Ne više reči po sebi, to je manje važno, već celokupna struktura
nekog jezika, nekog diskursa.
– Pri čemu se ipak služi prilično jasnim jezikom – reče Periko.
– Naravno, Moreli ne veruje u onomatopejske sisteme ni u letrizme. Stvar nije u tome
da se sintaksa zameni automatskim pisanjem ili nekim drugim štosom u modi. On zapravo
hoće da prekorači književnu činjenicu uopšte, knjigu ako hoćeš. Ponekada u reči,
ponekada u onome što reč prenosi. Postupa kao gerilac, minira što stigne, ostalo ide
svojim putem. Nemoj misliti da nije čovek od pera.
– Moglo bi se razmisliti o odlasku – reče Babs kojoj se spavalo.
– Možeš reći šta god hoćeš – zainati se Periko – ali se nijedna istinska revolucija ne
pravi protiv formi. Ono što se računa to je sadržina, dragi moj, sadržina.
– Imamo iza sebe desetine vekova književnosti sa sadržinom – reče Oliveira – a
rezultati se već vide. Jasno ti je da pod književnošću podrazumevam sve iskazivo pa i
zamislivo.
– A da i ne govorimo o tome da je razlika između sadržine i forme lažna – reče Etjen.
– Već godinama to svako zna. Pre bi trebalo da napravimo razliku između izražajnog
elementa, to jest jezika kao takvog, i izraženog predmeta, to jest stvarnosti koja postaje
svest.
– Kako hoćeš–reče Periko. – Jedino bih voleo da znam da li taj rascep koji Moreli
pominje, to jest cepanje onoga što ti nazivaš izražajnim elementom da bi se bolje dosegao
izraženi predmet, da li ono uopšte više ima kakvu vrednost.
– Verovatno ne služi ničemu – reče Oliveira – ali nam omogućuje da se osećamo
manje usamljenim u ovom ćorsokaku u službi Velike - Idealističke - Realističke - Duhovne
-Materijalističke - Zaluđenosti - Zapada, Inc.
– Misliš li ti da bi neko drugi uspeo da sebi prokrči put kroz jezik kako bi se dotakao
korena? – upita Ronald.
– Možda. Moreli nema genija ili strpljenja koji se traže.
On ukazuje na jedan put, zamahuje pijukom... Ostavlja jednu istinu. To nije mnogo.
– Otišli smo – reče Babs. – Već je kasno a ni konjaka nema više.
– Ali ima nešto drugo – reče Oliveira. – Ono za čim traga je apsurdno u onoj meri u
kojoj svako zna ono što zna, a to će reći da je u pitanju antropološko okružje.
Vitgenštajnovski rečeno, problemi se karikama ulanučuju unazad, a to će pak reći da ono
što jedan čovek zna jeste znanje jednog čoveka, ali već o samom tom čoveku ne zna se sve
što bi trebalo znati da bi njegovo poimanje stvarnosti bilo prihvatljivo. Gnoseolozi su
postavili ovo pitanje pa su čak poverovali da su našli čvrsto tle odakle će moći da nastave
trku napred, u pravcu metafizike. Ali higijensko uzmicanje jednog Dekarta izgleda nam
danas delimično pa čak i beznačajno jer ovog istog časa izvesni gospodin Vilkoks iz
Klivlanda uz pomoć elektroda i drugih aparata ispituje odnos između ljudskog mišljenja i
elektromagnetskog kola (a i on veruje da su to stvari koje dobro poznaje jer dobro zna
jezik koji ih definiše itd.). Kao da to nije dovoljno, neki Šveda je upravo lansirao veoma
živopisnu teoriju o moždanoj hemiji. Mišljenje je dakle rezultat interakcije nekih kiselina
čijeg imena ne želim da se sećam. Kiselina, ergo sum. Kaneš sebi neku kap u meninguse i
ko zna – možda postaneš Openhajmer ili doktor Petio, čuveni ubica. Eto vidiš kako se
cogito, Ljudska Delatnost par excellence, danas smešta u prilično neodređeno područje,
negde između elektromagnetizma i hemije, pa se možda i ne razlikuje onoliko koliko smo
mislili od takvih stvari kao što su polarna svetlost ili fotografija napravljena infracrvenim
zracima. Dakle eto ti tvog cogita, eto ti kuda ide ta karika vrtoglavog protoka snaga čije se
lestvice leta gospodnjeg 1950. zovu inter alia električni impulsi, molekuli, atomi, neutroni,
protoni, potironi, mikrobotoni, radioaktivni izotopi, tragovi cinobera, kozmički zraci:
Words, words, words, »Hamlet«, drugi čin ako se ne varam. Na stranu to – dodade Oliveira
uzdišući – što je možda obrnuto, tako da nije isključeno da polarna svetlost bude duhovna
pojava, a u tom slučaju smo stvarno nadrljali...
– Uz takav nihilizam, harakiri – reče Etjen.
– Obavezno – reče Oliveira. – Ali vraćajući se na starog, ako je apsurdno ono za čim
traga jer bi to bilo kao udariti Šugera Reja Robinsona bananom, jer je to beznačajna
ofanziva sred sveopšte krize i totalnog kraha klasične ideje homo sapiensa, ne treba
smetnuti s uma da si ti – ti, a ja–ja, ili da nam se bar tako čini, i da mada nemamo ni
najmanju izvesnost o svemu što su naši divovski očevi prihvatali kao neoborivo, nama
ostaje ljubezna mogućnost da živimo i da delamo kao da, birajući pri tom radne hipoteze,
napadajući poput Morelija ono što nam se čini najlažnijim u ime nekog nejasnog osećaja
izvesnosti koji je verovatno isto tako neizvestan kao i sve ostalo, ali koji nas tera da
podignemo glavu i da izbrojimo Kozice ili da još jednom potražimo Plejade, te životinjke
iz detinjstva, te neuhvatljive svice. Konjak molim.
– Nema više – reče Babs. – Idemo, živa sam zaspala.
– Na kraju, kao i uvek, čin vere – reče Etjen smejući se. – To je i dalje najbolja
definicija čoveka. No, vraćajući se na pitanje prženog jajeta...

(-35)
100

Ubacio je žeton kroz prorez, i lagano okrenuo broj. U to doba Etjen sigurno slika i ne
voli da ga zovu usred posla, ali on je morao da ga zove. Telefon zazvoni na drugom kraju,
u ateljeu blizu Plas d’Itali, na četiri kilometra od pošte u Ulici Danton. Pred staklenom
kabinom je stajala starica pacovskog lika i krišom posmatrala Oliveiru kako sedi na klupi
priljubivši lice uz aparat, a Oliveira je osećao da ga matora gleda i da neumitno počinje da
odbrojava minute. Stakla kabine bila su čista, što se ne događa suviše često: prolaznici su
išli tamo-amo, čuo se tup (i, ko zna zašto, kao pogrebni) udarac pečata koji poništava
marke. Etjen nešto prozbori s druge strane žice i Oliveira pritisnu niklovano dugme koje
uspostavlja vezu i definitivno guta žeton od dvadeset franaka.
– Mogao bi i da prestaneš da gnjaviš – progunđa Etjen koji ga je začelo odmah
prepoznao. – Znaš da u ovo doba radim kao lud.
– I ja – reče Oliveira. – Zovem te jer sam baš dok sam radio usnio jedan san.
– Kako – dok si radio?
– Tako lepo, oko tri izjutra. Sanjao sam da idem u kuhinju, kao tražim hleb i sečem
sebi krišku. Bio je to hleb drugačiji od ovdašnjeg, kao onaj francuski hleb iz Buenos Airesa,
koji se zove francuski, shvataš ali nema veze s francuskim hlebom. To je, u stvari, oveći
neprepečen hleb s puno sredine. Hleb za mazanje puterom i džemom, razumeš.
– Znam – reče Etjen. – U Italiji sam ga jeo.
– Ma kakvi. Nije to ni prineti. Jednom ću ti ga nacrtati da bi ti bilo jasnije. Ima oblik
široke i kratke ribe, jedva petnaestak santimetara ali je u središnjem delu veoma narastao.
To ti je pravi francuski hleb iz Buenos Airesa.
– Francuski hleb iz Buenos Airesa – ponovi Etjen.
– Da, ali se sve to dešavalo u kuhinji u Ulici de la Tomb Isoar, pre nego što sam se
preselio kod Mage. Bio sam gladan i uzeo sam hleb da sebi odrežem parče. Onda začuh
kako hleb plače. Jeste, znam da je to bio san, ali hleb je zaplakao kad sam ga probo nožem.
Običan francuski hleb, a plače. Probudio sam se a nisam znao šta će dalje biti; mislim da
mi je nož još bio zaboden u hleb kada sam se probudio.
– Tiens – uskliknu Etjen.
– Eto tako, čovek se probudi iz takvog sna, iziđe u hodnik da stavi glavu pod česmu,
vraća se u krevet, svu noć puši... Šta ja znam, pomislio sam da je bolje da ti to ispričam, a
mogli bismo da se dogovorimo i da obiđemo onog starčiča što sam ti pričao da je doživeo
saobraćajni udes.
– Dobro si postupio – reče Etjen. – Liči na dečiji san. Deca još mogu da sanjaju ili
izmišljaju takve stvari. Jednom mi je sestrić rekao da je bio na Mesecu. Pitam ga šta si
video, a on meni odgovora: »Hleb i srce.« Onda ti je jasno, da posle ovih pekarskih priča
čovek više ne može da bez zebnje pogleda neko dete.
 – Hleb i srce – ponovi Oliveira. – Da, ali ja vidim samo hleb. No, nema veze. Napolju
neki babac počinje da me gleda popreko. Koliko minuta može da se razgovara iz ovih
kabina?
– Šest. Posle toga će ti pokucati na staklo. Je lʼ samo baba tamo?
– Ta baba, jedna razroka žena sa detetom i tip nalik na trgovačkog putnika. Mora da
je trgovački putnik jer sumanuto prevrće neki notes, a iz gornjeg džepa mu vire tri
plajvaza.
– Može da bude i neki inkasant.
– Sada stižu još dvoje, klinac od četrnaestak godina koji čačka nos i jedna bakuta sa
straobalnim šeširom, kao s neke Kranahove slike.
– Vidi se da ti je već bolje – reče Etjen.
– Da, ova kabina nije loša. Šteta što toliko ljudi čeka. Misliš li da smo već ispucali šest
minuta?
– Nipošto – reče Etjen. – Svega tri, ako i toliko.
– Onda baba nema pravo da mi lupa na staklo, je l’ tako?
– Ma, neka se nosi do đavola. Naravno da nema pravo. Ti imaš šest minuta da mi
ispričaš sve snove.
– Samo sam taj sanjao – reče Oliveira – ali nevolja nije u tom snu. Nevolja je u onome
što nazivamo buđenjem... Zar ti se ne čini da, u stvari, tek sada sanjam?
– Moguće, ali to je već otrcana priča, druškane moj, sve se već zna o filozofu i
leptiriću.
– U redu, oprosti ako davim. Ali voleo bih da zamisliš svet u kome ćeš moći da isečeš
hleb a da on ne zakuka.
– To je stvarno teško zamisliti – reče Etjen.
– Ma ozbiljno ti govorim. Zar se tebi ne dešava da se ponekad probudiš i jasno osećaš
da tog trena nastaje neka neverovatna zabuna?
– U sred te zabune – reče Etjen – ja pravim sjajne slike i baš me briga da li sam leptir
ili Fu-Manču.
– Nema to veze. Izgleda da je zahvaljujući raznim zabunama Kolumbo i stigao na
Guanahani ili kako se već zvaše ono ostrvo. Nego, zašto to grčko merilo istine i greške?
– Ali ja nisam to rekao – uzviknu Etjen uvređeno. – Ti si pomenuo neverovatnu
zabunu.
– To je bila figura – odvrati Oliveira. – Kao i da sam rekao san. To se ne može odrediti,
greška je zapravo u tome što ne može ni da se kaže da je greška.
– Babac će polomiti staklo – reče Etjen. – Čak i dovde se čuje.
– Neka se tornja – reče Oliveira. – Nije moguće da je prošlo šest minuta.
– Otprilike. A tu je i južnoamerička kurtoazija koju svi tako hvale.
– Nije šest minuta. Drago mi je što sam ti ispričao san, a kad se budemo videli...
– Dođi kad hoćeš – reče Etjen. – Ionako danas više neću da slikam, dobro si me
ispumpao.
– Čuješ li kako mi lupa na staklo? – reče Oliveira. – I to više ne samo babuskerda s
pacovskom njuškom nego i onaj klinja, a i ona razroka spodoba. Svakog časa može da
naiđe službenik.
– I ti ćeš se naravno potući.
 – Ne, čemu. Fora je da se napravim kao da ne razumem ni reči francuskog.
– Pa i ne razumeš previše – podsmehnu se Etjen.
– Tačno. Jedino je tužno, što je to za tebe štos, a u stvari nije. Istina je da ništa neću
da razumem ako pod tim treba prihvatiti ono što smo nazvali greškom. Hej, otvorili su
vrata, neki grmalj me drma za rame. Ćao, hvala što si me saslušao.
– Ćao – reče Etjen.
Oliveira zategnu sako i iziđe iz kabine. Službenik mu je na uvo siktao sve po spisku.
»Kada bih sada imao nož u ruci«, pomisli Oliveira vadeći cigarete, »možda bi ovaj klipan
počeo da kokodače ili bi se pretvorio u buket cveća«. Ali stvari se skamene, užasno traju,
treba zapaliti cigaretu, samo da se ne ispeče, ruka mu prilično drhti, treba dalje slušati
dreku onog kulova koji se već udaljavao ali se ipak svakog časa osvrtao i davao mu neke
znake, a razroka i trgovački putnik su ga merkali jednim okom dok su drugim već motrili
na staricu da ne prekorači svojih šest minuta; bakuta u kabini je bila pravi primerak Kečua
mumije iz Muzeja Čoveka, jedna od onih koje osvetljavaju čim posetilac pritisne malo
dugme. Ali bilo je zapravo obratno kao i u tolikim snovima – starica je iznutra pritiskivala
malo dugme i započinjala razgovor sa nekom drugom staricom u ko zna kom potkrovlju
ogromnog sna.

(-76)
101

Jedva podigavši glavu Pola je već videla kalendar PTT-a, ružičastu kravu na zelenoj
livadi i u pozadini ljubičasta brda pod plavim nebom, četvrtak 1., petak 2., Subota 3.,
nedelja 4., ponedeljak 5., utorak 6., Saint Mamert, Sainte Solange, Saint Achille, Saint
Servais, Saint Boniface, lever 4 h. 24, lever coucher, lever coucher, levercoucher, coucher,
coucher, coucher.
Priljubivši lice uz Oliveirino rame ona poljubi znojavu kožu, duvan i san. Veoma
dalekom a slobodnom rukom milovala mu je trbuh, gladila mu bedra, igrala se maljama,
mrsila ih među prstima pa malko čupkala, sasvim blago, tek da se Orasio kobajagi naljuti,
tek da je nežno ujede. Stepeništem su se vukle neke papuče, Saint Ferdinand, Sainte
Pétronille, Saint Fortuné, Sainte Blandine, un, deux, un, deux, levo, desno, levo, desno, levo,
dobro, loše, dobro, loše, napred, nazad, napred, nazad. Neka ruka je klizila niz njena leđa,
spuštala se sporo, igrala se pauka, jedan prst, još jedan, pa još jedan, Saint Fortuné, Sainte
Blandine, jedan prst ovde drugi malo dalje, jedan iznad, drugi ispod. Milovanje je lagano
prodiralo u nju, kao iz daleka. Čas luksuza, viška vrednosti, sporo grickanje, traženje
dodira uz tanana istraživanja i odglumljeno oklevanje, diranje vrhom jezika po nekoj koži,
lagano zarivanje nokta, šaputanje, coucher 19 h. 24, Saint Ferdinand. Pola malko podiže
glavu i pogleda Orasija, koji je žmurio. Zapita se da li to radi i sa svojom prijateljicom,
majkom onog deteta. On nije voleo da govori o drugoj, a kada bi bio primoran da je
pomene, tražio je neku vrstu poštovanja. Najzad ga je to i upitala, otvorila mu je s dva prsta
jedno oko i besno ljubila usta koja nisu htela da odgovore, a jedino utešno u to doba bila
je tišina, to što su tako priljubljeni i čuju sebe kako dišu putujući povremeno nogom ili
rukom do onog drugog tela, započinjući meke putanje bez posledica; ostaci milovanja
zagubljeni u krevetu, u vazduhu, utvare poljubaca, sićušne larve parfema ili navike. Ne,
nije voleo da to radi sa svojom prijateljicom, samo je Pola mogla da shvati, samo ona ume
da se tako lepo povinuje njegovim ćudima. Tako lepo da je prosto neverovatno. Čak i kada
jeca, jer je u jednom trenutku zajecala i pokušala da se oslobodi, ali već je bilo prekasno,
obruč se stegao i njena pobuna je samo produbljavala slast i bol, dvostruki nesporazum
koji treba da prevaziđu jer je lažan, nije moguće da u zagrljaju, osim ako jeste, osim ako
tako treba da bude.

(-144)
102

Ustrajan kao mrav, Vong je naposletku iskopao iz Morelijeve biblioteke, primerak

Muzilovog Die Verwirrungen des Zöglings Toriess, s posvetom i sledećim, energično
podvučenim odeljkom:

Koje stvari me začuđuju? Najneznatnije. Većinom nežive stvari. A šta me u njima

uzbuđuje? Nešto što ne poznajem. Ali, to je baš ono! Odakle mi ono »nešto« ! Osećam da
ono postoji; ono deluje na mene; kao da bi htelo da progovori. Uzbuđen sam poput čoveka
koji treba da čita reči sa izobličenih usana oduzetoga, a to ipak ne uspeva. Kao da imam
čulo više nego drugi, ali ne sasvim razvijeno, čulo koje je tu, koje svraća pažnju na sebe, ali
ne funkcioniše. Svet mi je pun nemih glasova: jesam li stoga vidovnjak ili haluciniram?

Ronald pronađe ovaj navod iz Hofmanstalovog Pisma Lorda Chandosa:

Kao što sam jednog dana pod uveličavajućim staklom video kožu svog malog prsta
nalik na ravnicu s brazdama i udubinama, tako sada vidim ljude i njihova dela. Više ne
uspevam da ih sagledam uprošćavajućim okom navike. Sve se rasipa u deliće, a delići se
potom rasipaju u čestice; ništa ne mogu da obuhvatim nekim određenim pojmom.

(-45)
103

Ni Pola ne bi razumela zašto je on noću zadržavao dah da oslušne kako ona spava i
da vreba šumove njenog tela. Onako zadovoljena, ležala bi na leđima i teško disala i tek bi
povremeno, iz nekog neizvesnog sna, trzala ruku ili duvala podižući pri tom donju usnu
tako da je vazduh strujao prema nosu. Orasio je ležao nepomično, pridigavši malko glavu
ili se nalaktivši, dok mu je cigareta visila iz usta. U tri izjutra Ulica Dofin bi utihnula. Polino
disanje je jenjavalo pa se vraćalo, onda bi nastupilo neko lakše ubrzanje, kao slabašan i
trenutan vihor, neko unutarnje podrhtavanje kao iz drugog života, tada bi se Oliveira
lagano pridigao i prineo uvo nagoj koži, naslonio se na obli, napeti i topli bubanj pa bi
oslušnuo. Šapati, silasci i padovi, brborenje i mrmorenje, micanje rakova i pijavica, crn i
ugašen svet koji klizi po kadifi, koji povremeno pukne pa se opet pritaji (Pola bi odahnula
i malčice se pomerila). Tečan, fluidan kosmos u noćnom dozrevanju, plazme koje se dižu i
splašnjavaju, neprozirna i troma mašina koja se bezvoljno kreće, a onda najednom neka
škripa, vrtoglava trka maltene do kože, brizganje i žuborenje kao kroz cedaljku ili
vodojažu, Polin trbuh crno nebo posuto krupnim i sporim zvezdama, bleštave repatice,
kruženje ogromnih planeta koje viču na sav glas, more s planktonom romora, šaptave
meduze, Pola Mikrokosmos, Pola rezime sveopšte noći u svojoj maloj uskipeloj noći u
kojoj se jogurt i belo vino mešaju s mesom i povrćem, središte beskrajno bogate,
tajanstvene, daleke i bliske hemije.
(-108)
104

Život, kao tumačenje nečeg drugog što ne dostižemo a što nam je tu, nadohvat ruke,
tek da skočimo.
Život – balet na istorijsku temu, istorija o proživljenoj činjenici, proživljena činjenica
o stvarnoj činjenici.
Život – fotografija noumena, posedovanje u tminama (žena? čudovište?), život –
svodnik smrti, napakovane karte, tarot zaboravljenih ključeva – odgonetki koji kostobolne
ruke srozavaju na čemerni pasijans.

(-10)
105

Morelijana

Mislim na zaboravljene kretnje, na mnogobrojne kretnje i reči dedova koje su se

postepeno gubile, koje nisu nasleđene i koje su jedna za drugom pale s drveta vremena.
Večeras sam našao sveću na stolu pa sam je, zabave radi, upalio i s njom šetao hodnikom.
Promaja poče da je gasi i ja primetih kako mi se leva ruka sama diže, kako se ugiba, kako
štiti plamen živim senilom koje otklanja vazduh. Dok je plamen oživljavao i ponovo se
uspravljao, pomislio sam kako je to kretnja svih nas (pomislio sam svih nas i dobro sam
pomislio, ili sam dobro osetio) hiljadama godina, tokom Ognjenog doba, sve dok nam ga
nisu zamenili električnim osvetljenjem. Zamislio sam druge kretnje, one pokrete koje žene
prave kad zadižu krajeve svojih skutova, ili muškarci kad traže balčak mača. Kao izčezle
reči detinjstva slušane poslednji put iz usta staraca na umoru. U mojoj kući više niko ne
kaže »šifonjer za kamfor«, više niko ne govori o »tronošcima«. To je kao muzika u modi,
kao valceri dvadesetih godina, polke koje su znale da razneže babu i dedu.
Mislim na one predmete, na one kutije, na one alatke koje povremeno otkrivamo na
tavanu, u kuhinji ili nekoj ostavi, a više niko ne ume da objasni čemu služe. Uobražavamo
da razumemo dela vremena: ono sahranjuje svoje mrtve i čuva ključeve. Samo u snovima,
u poeziji, u igri–zapaliti sveću i s njom šetati hodnikom – provirujemo ponekad u ono što
smo bili pre nego što smo postali ovo što ne znamo da li jesmo.

(-96)
106

Džoni Templ:
Between midnight and dawn, baby we may ever have to
party
But thereʼs one thing about it, baby, please remember
Yve always been your heart.

The Yas Yas Girl:

Well itʼs blues in my house, from the roof to the
ground,
And ifs blues everywhere since my good man left town
Blues in my mail-box cause I cain't get no mail,
Says blues in my bread-box ʼcause my bread got stale.
Blues in my meal-barrel and thereʼs blues upon my shelf
And thereʼs blues in my bed, ʼcause Ym sleepinʼ
by myself.

(-13)
107

Morelijev zapis u bolnici:

Najbolja osobina mojih predaka sastoji se u tome da su oni mrtvi; ponizno ali
ponosito iščekujem čas kada ću tu osobinu naslediti. Imam prijatelje koji će mi neizbežno
podići spomenik na kome ću biti prikazan kako se naginjem nad kaljugom s pravim malim
žabama. Ako ubacite novčić kroz otvor, videćete kako pljujem vodu i žabice će razdragano
da se uzvrpolje i da krekeću čitavih minut i po, što je sasvim dovoljno vremena da
spomenik prestane biti zanimljiv.

(-113)
108

– La cloche, le clochard, la clocharde, clocharder. Na Sorboni je čak odbranjena i

disertacija o psihologiji klošara.
– Moguće – reče Oliveira. – Ali nemaju nekog Huana Filjoja 259 da im napiše Catervu.
Šta li je bilo sa Filjojem, a?
Naravno, Maga to nije mogla znati; pre svega, ona za čoveka nije ni čula. Valjalo joj
je objasniti zašto Filjoj, zašto Caterva. Magi se veoma dopala sadržina knjige, postavka da
su domaći linyeras na liniji clochardsa. Oduvek je smatrala da je pobrkati linyera sa
prosjakom ravno uvredi a njene simpatije prema klošarki iz Pon-dez-Ara učvršćivali su
razlozi koji su joj sada izgledali kao naučni. Naročito tih dana jer su šetajući obalom otkrili
da je klošarka zaljubljena; simpatija i želja da se sve dobro svrši bile su za Magu nešto kao
luk na mostovima, a oni su je uvek ushićivali, ili kao oni komadi žice ili pleha koje je
Oliveira šetajući podizao sa pločnika.
– Filoj, ih majku mu – govorio je Oliveira gledajući tornjeve Konsjepžeri i misleći na
Kartuša. – Kako je daleko moja zemlja, do đavola neverovatno koliko ima slane vodice u
ovome svetu luđaka.
– Ali zato ima manje vazduha – govorila je Maga. – Samo trideset i dva časa.
– E, jeste. Još samo lovu da nađem.
– I želju da odeš. Jer ja je nemam.
– Ni ja. Ali recimo. Ne vredi, opet nema načina.
– Ti nisi nikada govorio o povratku – reče Maga.
– Niko i ne govori, orkanski visovi, niko i ne govori. Reč je samo o svesti da ruže ne
cvetaju za onoga ko je bez love.
– Pariz ti je besplatan – citirala je Maga. – To si ti rekao onog dana kada smo se
upoznali. Posmatranje klošarke je besplatno, voditi ljubav je besplatno, kazati da si
pakostan je besplatno, ne voleti tebe... Zašto si pošao u krevet sa Polom?
– Pitanje mirisa – odvrati Oliveira sedajući na šinu pored vode. – Učinilo mi se da
miriše na pesmu nad pesmama, na cimet, na smirnu, tako nekako. Uostalom, tako je i bilo.
– Klošarka neće doći večeras. Već bi trebalo da je ovde, skoro nikada ne izostaje.
– Ponekad ih strpaju u ćorku – reče Oliveira. – Valjda zato da im istrebe vaške ili da
bi grad spokojno počivao na obalama nepomične reke. Klošar je veća bruka nego lopov, to
se zna, a u stvari im ne mogu ništa, moraju da ih ostave na miru.
– Pričaj mi o Poli. Možda se utom klošarka i pojavi.
– Spušta se noć, američki turisti se prisećaju svojih hotela, noge ih bole, nakupovali
se gomile sranja, već su kompletirali svoje kolekcije Sada i Milera, upravo su nabacili i
Jedanaest hiljada buzdovana, umetničke fotografije, razvratne ilustracije, džepna izdanja

259Juan Filloy, argentinski pripovedač rođen 1894., svojim delima Oloop i Caterva najavljuje iskustva
kasnijih avangardi.
Saganove ili reprodukcije Bernara Bifea. Pogledaj kako se razbistrava tamo kod mosta. A
Polu ostavi na miru, to se ne računa. Eto, slikar sklapa svoj štafelaj, više niko ne zastaje da
gleda. Neverovatno kako se jasno vidi, vazduh je ispran kao kosa one devojke što trči,
tamo, pogledaj, u crvenoj haljini.
– Pričaj mi o Poli – ponovi Maga lupkajući ga nadlanicom po ramenu.
– Čista pornografija – reče Oliveira. – Neće ti se dopasti.
– Ali zato si njoj govorio o nama.
– Nisam. Tek onako, u opštim crtama. Šta da joj pričam? Pola ne postoji, to znaš. Gde
je ona? Pokaži mi je.
– Sofizmi – reče Maga koja je taj termin naučila prilikom Ronaldovih i Etjenovih
raspri. – Možda nije ovde, ali svakako je u Ulici Dofin.
– Ali gde je Ulica Dofin? – upita Oliveira. – Tiens, la clacharde qui s’amène. Ovo prosto
blješti.
Silazeći niz kameno stepenište, teturajući se pod ogromnim zavežljajem iz kojeg su
virili rukavi poderanih kaputa, iscepani šalovi, pantalone pokupljene u kantama za smeće,
komadi tkanine pa čak i kolut pocrnele žice, klošarka stiže do donjeg keja i ispusti uzvik
koji je ličio na uzdah i na blejanje. Na nedokučivu osnovu gde su se na goloj koži verovatno
taložile spavaćice, poklonjene bluze i grudnjak koji može da drži pozamašne grudi,
nadovezivale su se dve, tri, možda i četiri haljine, kompletna garderoba, a preko toga
muški sako sa gotovo istrgnutim rukavom, šal pričvršćen limenim brošem sa zelenim i
crvenim kamenom, a na nemoguće plavo ofarbanoj kosi neka vrsta zelenog rajfa od gaze
koja je visila sa strane.
– Čarobna je – reče Oliveira. – Došla je da zavede ove na mostu.
– Vidi se da je zaljubljena – reče Maga. – Kako li se samo našminkala, pogledaj, molim
te, ta usta. A senilo, stavila ga je valjda za celu godinu.
– Liči na Groka i to u jednom od mračnijih perioda. Ili na neke Ensorove figure. Pa to
je već uzvišeno. Pitam se kako njih dvoje uopšte vode ljubav. Pretpostavljam da se ipak ne
vole samo na odstojanju.
– Znam jedno mestašce blizu hotela »Sens« gde se klošari okupljaju u te svrhe.
Cajkani ih ne diraju. Madam Leoni mi je rekla da je među njima uvek neki policijski
cinkaroš; kad su u tom raspoloženju, brže progovaraju. A izgleda da klošari znaju štošta o
podzemlju.
– Podzemlje – reče Oliveira – kakva reč. Da, biće da znaju. Nalaze se na rubu društva,
na ivici levka. Verovatno znaju dosta toga o rentijerima i o popovima. Jedan stručni pogled
na kante za smeće i...
– Eno dolazi klošar. Pijan je kao letva. A ona, sirotica, čeka li čeka, pogledaj kako je
spustila zavežljaj da bi mu nešto domahnula, prosto je van sebe od uzbuđenja.
– Bez obzira na taj tvoj kutak koji si pomenula, pitam se kako to rade – prošapta
Oliveira. – Sa svim tim krpama na sebi. Kad je toplije, ona skida svega dve-tri stvari, a ispod
sigurno ima još pet-šest. Da i ne govorimo o onome što zovu donjim rubljem. Možeš li to
da zamisliš, i to još u nekom budžaku? Sa njim je valjda već lakše, pantalone nisu problem.
– Pa oni se i ne skidaju – nagađala je Maga. – Pajkani ih ne bi pustili. A tek kiša,
razmisli malo. Zavlače se po rupama, u tom napuštenom dvorištu su neke rupčage duboke
i do pola metra, okolo je šljunak a unutra radnici bacaju otpatke i prazne flaše.
Pretpostavljam da ljubav vode stojećki.
 – Sa svim tim krpama? Ma to je neizvodljivo. Znači li to da je frajer nikad nije ni video
golu? Pa to je grehota.
– Pogledaj kako se vole – reče Maga. – Kako li se samo gledaju.
– Njemu alkohol izlazi iz očiju. To ti je nežnost na jedanaest gradi sa puno tanina.
– Vole se, Orasio, oni se vole. Ona se zove Emanuela, bila je kurva po unutrašnjosti.
Prispela je brodićem i ostala na keju. Jedne večeri sam bila tužna pa smo malo popričale.
Zaudara da je to neizdrživo, morala sam brzo da odem. A znaš li šta sam ja pitala? Pitala
sam je kada se presvlači. Baš sam je glupo pitala. Mnogo je dobra, dosta je ćaknuta, te
večeri je mislila da vidi poljsko cveće na pločniku pa je nabrajala imena cveća.
– Kao Ofelija – reče Orasio. – Priroda oponaša umetnost.
– Ofelija?
– Izvini, baš preterujem. I šta ti je kažeš odgovorila kada si je pitala za svlačenje?
– Počela je da se smeje a onda je najednom loknula pola litra vina. Kaže – poslednji
put kad je nešto skinula sa sebe bilo je to odozdo; kaže – vukla je od kolena. Sve je izlazilo
u komadima. Zimi im je jako hladno, natrontaju se svim i svačim što nađu.
– Ne bih voleo da sam bolničar pa da mi je jedne noći dovedu na nosilima. Šta ćeš,
predrasude. Stubovi društva, Maga, žedan sam.
– Idi kod Pole – reče Maga gledajući klošarku koja se mazila sa svojim dragim ispod
mosta. – Pazi ovo, sad će da zaigra, uvek malo igra u ovo doba.
– Izgleda kao mečka.
– Tako je srećna – reče Maga podigavši mali beli kamen i zagledajući ga sa svih
strana.
Orasio joj oduze kamen i poliza ga. Imao je ukus soli i kamena.
– Moj je – reče Maga pokušavajući da ga povrati.
– U redu, ali pogledaj kakvu boju ima kada je sa mnom. Sa mnom zasvetli.
– A sa mnom je zadovoljniji. Daj mi ga, moj je.
Pogledali su se. Pola.
– Pa dobro – reče Orasio. – Svejedno je sad ili drugi put. Baš si prava glupača, kad bi
samo znala koliko možeš ama sasvim mirno da spavaš.
– E jeste, da spavam i to sama. Ali, kao što vidiš, ne plačem. Možeš i dalje da pričaš –
neću da plačem. Ja sam kao i ona, pogledaj kako igra, ona je kao mesec, teža je od planine
a igra, toliko je štrokava – a igra. To je za primer. Daj mi kamen.
– Evo ti. Znaš, tako je teško tebi reći: volim te. Tako teško, sada.
– Jeste, izgledalo bi kao da meni daješ kopiju izvučenu indigom.
– Govorimo kao dva orla – reče Orasio.
– Smešno – reče Maga. – Ako hoćeš mogu da ti ga pozajmim načas, dok traje
klošarkin ples.
– Važi – reče Orasio te prihvati kamen i ponovo ga liznu. – Zašto moramo da
govorimo o Poli? Sama je i bolesna, obilazim je, još vodimo ljubav ali sad dosta, neću da je
pretvorim u reči, čak ni s tobom.
– Emanuela će pasti u vodu – reče Maga. – Ona je čak i od njega pijanija.
– Ne, sve će se završiti u uobičajenoj prljavštini – reče Oliveira ustajući sa šine. –
Vidiš li kako se približava uvaženi predstavnik reda? Idemo, previše je tužno. Ako je
jadnica želela da igra...
 – Mora da je neka ma tora puritanka otkucala stvar. Ako naiđemo na nju ti je šutni u
zadnjicu.
– Dogovoreno. A ti me izvini, objasni da mi noga ponekad otkazuje poslušnost zbog
one haubice koja me je pogodila dok sam branio Staljingrad.
– Onda se ti postrojiš i vojnički pozdraviš.
– Za to sam pravi stručnjak, taj vojnički pozdrav naučio sam u Palermu. Hajde, idemo
da popijemo nešto. Neću da se osvrnem, čuo sam kako ju je pajkan ispičkarao. Čitav
problem je u tome. Možda bi ipak trebalo da se vratim i šutnem ga, a? Oh Ardžuno,
posavetuj me. A pod uniformama zaudara bedastoća civila. Ho detto. Daj da isparimo.
Prljaviji sam od Emanuele, to je štroka koja se već vekovima hvata, Persil lave plus blanc,
bio bi nam potreban neki džinovski deterdžent, mala, jedno kosmičko ribanje. Voliš lepe
reči, je l’ da? Salut, Gaston.
– Salut messieurs dames – reče Gaston. – Alors, deux petits blancs secs comme
d'habitude, hein?
– Comme d’habitude, mon vieux, comme d’habitude. Avec du Persil dedans.
Gaston ga pogleda i ode odmahujući glavom. Oliveira dohvati Maginu ruku i pažljivo
joj izbroja prste. Potom joj položi kamen na dlan i poče da svija prst po prst a preko toga
stavi jedan poljubac. Maga vide da je zaklopio oči. Izgledao je kao da je odsutan. »Folirant«,
pomisli raznežena.

(-64)
109

Na jednom mestu Moreli pokušava da opravda svoje pripovedačke nedoslednosti

tvrdeći da život drugih bića, onakav kakav do nas dopire u tzv. stvarnosti, nije film nego
je fotografija, odnosno mi ne možemo da sagledamo radnju u celini nego samo eleatski
isečene odlomke. Postoje samo trenuci kada smo s drugim bićem čiji život mislimo da
shvatamo, kada nam govore o njemu, kada nam neko govori šta mu se desilo ili pak otkriva
šta namerava da čini. Na kraju ostaje album fotografija, fiksiranih trenutaka; nikada samo
ostvarivanje pred nama, nikada prelazak od juče na danas, prva igla zaborava u sećanju.
Zbog toga uopšte nije čudno ako on o svojim likovima govori zbrdazdola: nastojanje da
nanizane fotografije budu koherentne i da tako postanu film (kao što bi to najviše voleo
onaj čitalac koga on naziva čitačem-ženkom) znači da praznine između jedne i druge
fotografije treba popunjavati književnošću, zamislima, hipotezama, izmišljotinama.
Fotografije ponekad pokazuju neka leđa, ruku naslonjenu na vrata, završetak neke šetnje
u prirodi, usta koja se otvaraju da uzviknu, cipele u ormanu, ljude na Martovskim
poljima, 260 poništenu marku, miris Ma Griffe, sve neke takve zavrzlame. Moreli smatra da
življenje prikazano na fotografijama, a koje on nastoji da prikaže u svoj oštrini, treba da
navede čitaoca da se upusti u pustolovinu, da maltene i sam učestvuje u sudbini svojih
likova. Ono što on o njima saznaje maštom, odmah se konkretizuje u akciji bez ikakvog
veštačkog pomagala koje bi ga uključivalo u ono što je već napisano ili što će tek biti
napisano. Mostove između različitih razdoblja tih inače neodređenih i slabo
karakterizovanih života treba da nasluti ili izmisli sam čitalac, počev od načina češljanja
ako ga već Moreli ne navodi, pa do razloga nekog ponašanja ili neponašanja, ako to
ponašanje izgleda neobično ili ekscentrično. Knjiga treba da bude poput onih crteža koje
predlažu psiholozi Gestalta, tako što neke linije navode posmatrača da u glavi povuče one
ostale kojima će dovršiti figuru. Ali ponekad su baš nepostojeće linije najvažnije i jedine
što se stvarno uzimaju u obzir. Morelijeva uobraženost i koketiranje su bezgranični na
ovom polju.
Čitajući knjigu, katkada se stiče utisak da je Moreli očekivao da se gomilanje
odlomaka odjednom kristalizira u jednu celovitu stvarnost. Da bez izmišljanja mostova,
bez ušivanja različitih delova ćilima, postanu grad, ćilim, ljudi i žene u apsolutnoj
perspektivi sopstvenog nastajanja, a da Moreli kao pisac bude prvi zadivljeni posmatrač
tog sveta koji postiže sklad.
Ali ne treba se u to previše uzdati jer usklađenost u suštini znači asimilovanje u
prostoru i vremenu, a to je redosled po volji čitaoca-ženke. Moreli ne bi na to pristao, pre
bi se reklo da on traga za kristalizacijom koja će, ne remeteći nered u kome kruže tela
njegovog planetarnog sistema u malom, dozvoliti posvudašnje i potpuno razumevanje
njihovog razloga postojanja, makar ti razlozi bili sam nered, ispraznost ili proizvoljnost.
Traga za kristalizacijom u kojoj ništa neće biti žrtvovano, ali u kojoj će jedno oštroumno
oko moći da zaviri u kalejdoskop i da shvati veliku polihromu ružu, da je shvati kao figuru,

260 Champ de Mars je park pored Ajfelovog tornja.

kao imago mundis koja se izvan kalejdoskopa razrešava u living roomu provansalskog stila
ili na koncertu tetaka koje piju čaj uz odgovarajuće pecivo.

(-27)
110

San je bio kao kula sagrađena od beskonačnih slojeva koji su se dizali i gubili u
nedogled ili se u krugovima spuštali i nestajali u zemljinoj utrobi. Spirala je počela kada
su me talasi povukli i ta spirala je bila jedan lavirint. Nije bilo ni krova ni zaleđa, ni zidova
ni uzmaka. Ali je bilo tema koje su se ravnomerno ponavljale.
Anais Nin, Winter of Artifice

(-48)
111

Ovu pripovest je ispričala sama protagonistkinja Ivona Gitri Nikolasu Dijasu,

Gardelovom prijatelju u Bogoti.

»Moja porodica je pripadala klasi mađarskih intelektualaca. Majka je bila direktor ženskog
seminara u kojem se školovala elita čuvenog grada čije ime ne želim da vam saopštim. Kada su
posle rata nastupila mutna vremena pretumbavanja prestola, društvenih slojeva i bogatstava, ja
nisam znala kojim putem da krenem u životu. Moja porodica je izgubila svoja dobra kao i hiljade
drugih žrtava Trianonskih granica (sic). Lepota, mladost i vaspitanje nisu mi dopuštali da
postanem skromna daktilografkinja. Tada se u mom životu pojavio princ iz bajke, aristokrata iz
visokog kosmopolitskog društva, miljenik evropskih salona. Udala sam se za njega sa mladalačkim
zanosom čitavog bića iako se porodica protivila zato što sam ja bila tako mlada o on stranac.
Svadbeno putovanje – Pariz, Nica, Kapri. Potom, zanos ustupa mesto razočarenju. Nisam
znala kuda da idem niti sam smela drugima da govorim o tragediji svoga braka. Muž koji nikada
neće moći da me učini majkom. Meni je šesnaest i putujem kao hodočasnik bez cilja pokušavajući
da potisnem svoju tugu – Egipat, Java, Japan, Plavo carstvo, ceo Daleki istok u karnevalu šampanjca
i lažnog veselja, a duša mi slomljena.
Godine prolaze. Negde 1927. definitivno smo se nastanili na Azurnoj obali. Krećem se u
otmenim krugovima, po kosmopolitskim društvima, kockarnicama, plesnim dvoranama i
konjičkim trkama.
Jednog lepog letnjeg dana donosim konačnu odluku: da se razvedemo. Čitava je priroda bila
u cveću: more, nebo, polja su se širila u ljubavnoj pesmi i slavila mladost.
Praznik mimoza u Kanu, karneval cveća u Nici, nasmejano proleće u Parizu. Tako sam
napustila dom, raskoš i bogatstvo, i sama krenula u svet...
Bilo mi je tada osamnaest i živela sam sama u Parizu bez određenog cilja. Pariz 1928. Pariz
orgija i rasipanja šampanjca. Pariz bezvrednih franaka. Pariz – raj za strance. Prepun jenkija i
Južnoamerikanaca, malih kraljeva zlata. Pariz 1928., kada je svakog dana nicao nov cabaret, nova
senzacija zbog koje će stranac da dreši kesu.
Osamnaest godina, plava kosa, plave oči. Sama u Parizu.
Da bih ublažila svoju nesreću, prepuštam se uživanjima. U cabaretima privlačim pažnju jer
uvek idem sama, lijem šampanjac sa igračima i ostavljam basnoslovne napojnice posluzi. Nisam
imala predstavu o vrednosti novca.
Jednom prilikom neki od onih tipova koji se vazda vrzmaju po kosmopolitskim sredinama
otkriva moju potajnu tugu i preporučuje mi lek za zaborav... Kokain, morfijum, droge. Tada
počinjem da tragam za egzotičnim mestima, za plesačima neobičnog izgleda, za
Južnoamerikancima tamne puti i bujne kose.
Tih dana uspeh i aplauze žanje tek pristigli kabaretski pevač. Debitovao je u »Floridi«; pevao
je čudne pesme na čudnom jeziku.
U egzotičnom odelu za koje se do tada po tim mestima nije ni znalo, pevao je tango,
rancheras i argentinsku zamba. Vitak, smeđe kose i belih zuba, nije čudo što ga pariske lepotice
obasipaju pažnjom. Bio je to Karlos Gardel. Njegovi potresni tangosi, koje on peva dušom i srcem,
plene publiku ko zna zašto. Njegove tadašnje pesme – Caminito, La chacarera, Aquel tapado de
armiño, Queja indiana, Entre sueños – nisu bili moderni tangosi nego pesme stare Argentine, čista
duša gauča sa pampe. Gardel je u modi. Nema elegantnog ručka ili galantnog prijema a da on nije
pozvan. Njegovo preplanulo lice, beli zubi, svež i sjajan osmeh blistaju na svakom mestu. Cabare-
ti, teatri, music-halls, hipodromi. Bio je stalni gost Oteja i Lonšana.
Ali Gardel nadasve voli da se zabavlja na svoj način, među svojima, u krugu intimnih
prijatelja.
U to vreme u Parizu radi cabaret po imenu »Palermo« u Ulici Kliši, u koji navraćaju većinom
Južnoamerikanci... Tamo sam ga upoznala. Gardela zanimaju sve žene a mene samo kokain... i
šampanjac. Jeste da je mojoj ženskoj sujeti godilo da budem viđena u Parizu sa čovekom dana, sa
idolom ženskih srdaca, ali mome srcu to ništa ne govori.
Pa ipak, to se prijateljstvo učvršćuje u dugim noćima, šetnjama, ispovedanjima, pod bledom
pariskom mesečinom, preko cvetnih livada. Nižu se dani romantičnog zanosa. Taj čovek mi ulazi
u dušu. Njegove su reči od svile, njegove rečenice lome stenu moje ravnodušnosti. Postajem luda
za njim. Moj raskošni ali tužni stančić sada je pun svetlosti. Prestala sam da idem po cabaretima.
U mojoj lepoj sivoj sobi za primanje, obasjanoj električnim svetiljkama, jedna plava glavica spaja
se sa čvrstim licem tamnoputih preliva. Moja plava spavaća soba koja je upoznala svu setu
besciljne duše postaje pravo ljubavno gnezdo. To je moja prva ljubav.
Vreme silovito i nezadrživo teče. Ne mogu da kažem koliko je vremena prošlo. Ona egzotična
plavuša koja je zasenila Pariz svojim ekstravagancijama, svojim toilettes dernière cri (sic), svojim
galantnim slavljima u kojima su ruski kaviar i šampanjac svakog dana predstavljali glavno
posluženje, prosto je nestala.
Nekoliko meseci kasnije večiti gosti »Palerma«, »Floride« i »Garona« saznaju iz novina da
plavokosa, i plavooka plesačica, kojoj je već bilo dvadeset godina, zaluđuje otmene mladiće
glavnog grada na reci La Plata svojom eteričnom igrom, svojom nečuvenom smelošću i bujnom
putenošću svoje mladosti u cvatu.«

To je bila IVONA GITRI. 261

(itd.)
La escuela gardeleana,
Editorial Cisplatina,
Montevideo.

(-49)

261 Ovaj primer sladunjave sentimentalnosti što ga Kortasar preuzima u vezi sa pevačem koga inače izuzetno

ceni, pripisuje se jednoj od supruga S. Guitry, Ivonne Printemps.

112

Morelijana.

Doterujem priču za koju bih voleo da bude što manje literarna. Zaludan posao od
samog početka; tokom iščitavanja odmah mi padaju u oči nemoguće rečenice: »Ramon se
spuštao niz...« Precrtavam i pišem: »Ramon je silazio...« Ostavljam reviziju i još jednom se
pitam za prave razloge ovog otpora prema »literarnom« jeziku. Spuštati se niz nije baš
tako loše osim što je malko nategnuto, a silaziti je isto to samo malo sirovije, prozaičnije
(to jest, puko sredstvo saopštavanja), dok onaj prvi oblik kao da spaja korisno sa ugodnim.
Ukratko, ono što me odbija kod »spuštao se niz« jeste dekorativna upotreba glagola koji
skoro nikada ne upotrebljavamo u svakodnevnom govoru; ukratko, odbija me literarni
jezik (u mom delu, naravno). A zašto?
Ako ostanem pri ovom stavu koji vrtoglavo osiromašuje gotovo sve što sam napisao
poslednjih godina, ubrzo neću biti sposoban da formulišem i najmanju ideju, da pokušam
i najjednostavniji opis. Kada bi moji razlozi bili oni koje je imao Hofmanstalov Lord
Chandos, onda ne bi bilo razloga za žaljenje, ali ako je ovaj otpor prema retorici (jer, u
suštini, to je retorika) uslovljen samo verbalnim isušivanjem koje se odvija kao korelat ili
pandan uporedo sa životnim isušivanjem, onda bi bolje bilo da se sasvim okanim bilo
kakvog pisanja. Dosadno mi je da čitam ono što sam napisao. U isto vreme, iza namernog
siromaštva, iza tog »silazio je«, nazirem nešto što me ohrabruje. Pišem veoma loše, ali
nešto prolazi kroz. Nekadašnji »stil« bio je ogledalo za čitaoce-ševe; gledali su se,
razonodili, prepoznavali kao ona publika koja čeka, prepoznaje i naslađuje se replikama
likova jednog Salakrua ili jednog Anuja. Mnogo je lakše pisati tako nego pisati (takoreći
»iznova pisati«) onako kako bih sada voleo, jer više nema dijaloga ni susreta sa čitaocem,
postoji samo nada da će se izvestan dijalog ipak uspostaviti sa izvesnim, možda udaljenim
čitaocem. Naravno, problem se postavlja na moralnom planu. Možda arterioskleroza i
poodmakle godine povećavaju ovu težnju – bojim se da je pomalo mizantropska – za
veličanjem ethosa i za otkrićem (u mom slučaju reč je o prilično poznom otkriću) da su
estetski redovi pre ogledalo nego li prolaz za metafizičku zebnju.
I dalje sam žedan apsoluta kao kada mi je bilo dvadeset godina, ali ono tankoćutno
kostrešenje, ona kisela i ujedajuća slast stvaralačkog čina ili proste kontemplacije lepote,
ne izgledaju mi više kao nagrada, kao pristup apsolutnoj i zadovoljavajućoj stvarnosti. Još
samo jedna lepota može da mi pruži taj pristup: ona koja je sebi cilj a ne puko sredstvo, i
to zato što je njen stvaralac poistovetio u sebi svoje poimanje sudbine ljudskog roda sa
svojim poimanjem sudbine umetnika. Inače, puki estetski plan izgleda mi baš tako: puki.
Ne umem bolje da se izrazim.

(-154)
113

Čvorići u toku šetnje od Ulice Glasjer do Ulice Somerar:

– Dokle ćemo u datumima stavljati ono »posle Hrista«?
– Književni dokumenti viđeni kroz dvesta godina: okamenjena izmetina.
– Klages je imao pravo.
– Moreli i njegov nauk. Ponekad je ogavan, grozan, nikakav. Toliko reči da bi sa sebe
sprao druge reči, toliko prljavštine da bi prestao da bazdi na Piver, na Caron, na Corven, 262
na posle Hrista. Možda čovek treba da prođe kroz to da bi povratio neko izgubljeno pravo,
prvobitnu upotrebu reči.
– Prvobitna upotreba reči (?). Verovatno neka šupljikava rečenica.
– Mali kovčeg, kutija cigara, Haront će jedva dunuti i ti ćeš preći baru ljuljajući se
poput kolevke. Barka je samo za odrasle. Majke i deca besplatno; malo se tiskaju i već su
na drugoj strani. Meksička smrt, šećerna lobanja; Totenkinder Heder... 263
– Moreli će pogledati Haronta. Jedan mit naspram drugog. Kakvo nepredvidljivo
putovanje crnim vodama!
– Školice na pločniku: crvena kreda, zelena kreda. NEBO. Pločnik tamo u Burzaku,
kamičak brižljivo odabran, kratak udarac vrhom cipele, polako, polako, makar Nebo bilo
blizu, čitav život pred nama.
– Beskonačni, lako zamisliv šah. Ali hladnoća ulazi kroz rupu na đonu, na prozoru
onog hotela neko se lice poput pajaca kezi iza stakla. Senka goluba nadvija se nad psećim
izmetom: Pariz.
– Pola Pariz. Pola? Treba je obići, faire l’amour. Carezza. Kao lene larve. Ali larva znači
i maska, zapisao je negde Moreli.

(-30)

262 Čuveni francuski mirisi.

263 Malerove pesme mrtvoj deci.
114

4. maja 195... (A. P.) Uprkos naporima advokata i poslednjem pokušaju da se 2. o.m.
uloži žalba, Lu Vinsent je jutros pogubljen u gasnoj komori zatvora San Kventin u saveznoj
državi Kalifornija.
...ruke i gležnjevi privezani za stolicu. Glavni tamničar naređuje četvorici pomagača
da napuste prostoriju i pošto je potapšao Vinsenta po ramenu, takođe izlazi. Osuđenik
ostaje sam u prostoriji, a pedeset tri svedoka gledaju ga kroz male prozore.
... .zabacuje glavu i duboko uzdiše.
... dva minuta kasnije lice mu je obliveno znojem a prsti se grče kao da hoće da se
oslobode kaiševa...
... .šest minuta – trzaji se ponavljaju i Vinsent baca glavu napred-nazad. Malo pene
počinje da mu curi iz usta.
... osam minuta – nakon poslednjeg trzaja, glava pada na grudi.
... U deset i dvadeset minuta doktor Rejnolds je saopštio da je osuđenik tog časa
umro. Svedoci, među kojima su bila tri novinara iz...

(-117)
115

Morelijana.

Na osnovu niza nepovezanih a često i protivrečnih napomena, Klub je zaključio da

Moreli vidi u savremenoj prozi pomak ka onome što se pogrešno naziva apstrakcijom.
»Muzika gubi melodiju, slikarstvo gubi priču, roman gubi opis«. Kao majstor dijalektičkih
kolaža, Vong je ovako sažeo ovaj pasus: »Nas ne zanima onaj roman koji svoje likove
stavlja u situaciju, nego onaj koji situaciju smešta u likove. Time oni prestaju da budu
likovi i postaju ličnosti. Zahvaljujući nekoj vrsti ekstrapoliranja, oni skaču prema nama ili
mi prema njima. Kafkin K. zove se kao i čitalac, ili obratno«. Ovome valja dodati poprilično
smušenu napomenu u kojoj Moreli zamišlja priču u kojoj će ostaviti belinu za imena likova
kako bi se u svakom slučaju ta navodna apstrakcija obavezno ispunila sopstvenim
pretpostavkama.

(-14)
116

Na drugom pak mestu Moreli je zapisao ovaj moto iz L'Abbé C od Žorža Bataja: »II
souffrait d'avoir introduit des figures décharneés, qui se déplacaient dans un monde dément,
qui jamais ne pourraient convaincre.« 264
Gotovo nečitka beleška zapisana olovkom: »Da, čovek povremeno pati, ali to je jedini
pošteni izlaz. Dosta je bilo hedonističkih, prežvakanih romana, sa psihologijom. Treba se
maksimalno prostrti, biti voyant kao što je želeo Rembo. Hedonistički romanopisac je
samo voyeur. Uostalom, dosta je bilo isključivo opisnih tehnika, romana »naravi«, pukih
filmskih scenarija a bez preuzimanja slika.«
Dovesti u vezu sa sledećim odeljkom: »Kako pripovedati bez kuhinje, bez šminke,
bez namigivanja čitaocu? Možda ukoliko se čovek odrekne postavke da je pripovedanje
umetničko delo. Ukoliko je oseća i shvata kao gips koji se stavlja na lice da se napravi
otisak. Ali to lice bi trebalo da bude naše. «
Možda još jedna nepovezana beleška: »Lionelo Venturi ističe, u vezi sa Maneom i
njegovom Olimpijom, da se Mane ne osvrće na prirodu, lepotu, akciju ili na moralne
pobude jer hoće da se usredsredi na plastičnu sliku. Tako, mada toga nije svestan, kao da
Mane vraća modernu umetnost srednjem veku. Srednji vek je umetnost shvatao kao niz
slika koje su renesansa i moderno doba zamenili prikazivanjem stvarnosti. Sam Venturi
(ili je to možda Đulio Karlo Argan?) dodaje: »Ironija istorije je htela da u istom trenutku
kada je prikazivanje stvarnosti postalo objektivno, pa prema tome fotografsko i
mehaničko, briljantni Parižanin, koji je hteo da stvara realizam, bude podstaknut svojim
izuzetnim genijem da vrati umetnost na njenu funkciju stvaraoca slika...«
Moreli dodaje: »Navići se na upotrebu izraza figura umesto slika, da bi se izbegle
zbrke. Da, sve se poklapa. Ali nije reč o vraćanju srednjem veku ili bilo čemu sličnom.
Pogrešno bi bilo zamišljati neko apsolutno istorijsko vreme: postoje različita mada
paralelna vremena. U tom smislu, jedno od vremena tzv. srednjeg veka može da se
podudara sa jednim od vremena tzv. modernog doba. A to vreme opažaju i u njemu žive
oni slikari i pisci koji neće da se oslone na okolnosti, koji neće da budu »moderni« u onom
smislu u kome ga shvataju savremenici, što ne znači da se opredeljuju da budu
staromodni; oni su naprosto po strani površnog vremena svoga doba i iz tog drugog
vremena, gde sve pristaje da bude figura, gde sve važi kao znak a ne kao opisna tema, oni
pokušavaju da stvore delo koje može da izgleda tuđe ili suprotno svome dobu i istoriji
koja ga okružuje, a koje ipak uključuje to doba i tu istoriju, objašnjava ih i, u krajnjoj liniji,
usmerava ih prema trascendentnosti na čijem završetku čeka čovek.«

(-3)

264 Fr.:
»Patio je zbog toga što je uveo beskrvne likove koji se kreću nerazumnim svetom, koji neće nikad biti
uverljivi«.
117

Video sam sud izložen pritiscima pa i pretnjama da osudi na smrt dva deteta,
protivno nauci, filozofiji, humanizmu, iskustvu, najljudskijim i najsvetlijim idejama našeg
vremena.
Iz kog razloga moj prijatelj Mr. Maršal, koji je iskopao iz relikvija prošlosti presedane
od kojih bi divljak pocrveneo, nije pročitao ovu rečenicu Blekstona:
»Ako je, po mišljenju suda i porote, dete ispod četrnaest godina kadro da počini
krivično delo i da razlikuje dobro od zla, ono može da bude okrivljeno i osuđeno na smrt,
bez obzira što se inače smatra nesposobnim za culpu prima facie.«?
Tako je trinaestogodišnja devojčica spaljena zato što je ubila svoju nastavnicu.
Zbog toga što su ubili svoje drugove dva dečaka od deset odnosno jedanaest godina
osuđena su na smrt; desetogodišnjak je obešen.
Zašto?
Zato što je znao da ima razlike između dobra i zla. To je naučio u dominikanskoj
školi.

Klarens Darou
Odbrana Leopoldo i Lojha, 1924.

(-15)
118

Kako će ubijeni ubediti svog ubicu da mu se neće privi-dati?

Malkolm Lauri, Ispod vulkana

(-50)
119

AUSTRALIJSKOJ PAPIGI ONEMOGUĆENO DA ŠIRI KRILA!

Po prijavi »Društva za zaštitu životinja« inspektor je u jednoj kući pronašao pticu u

kavezu od svega osam inča u prečniku! Vlasnik ptice je morao da plati dve funte globe. Da
bismo zaštitili slabe, treba nam nešto više od vaše moralne podrške. Društvu za zaštitu
životinja treba ekonomska pomoć. Obratiti se Sekretarijatu itd.
»The Observer«, London

(-51)
120

U vreme popodnevnog odmora svi spavaju, nije mu teško da siđe sa kreveta i da ne

budi majku; da dopuzi do vrata, da nečujno iziđe i požudno udahne miris vlažne zemlje,
da pobegne kroz vrata na pašnjak; vrbe su pune buba-korpica, Ireneo bira jednu od većih,
seda pored mravinjaka i počinje da stiska dno korpice sve dok gusenica ne pomoli glavu
kroz svileni okovratnik, onda je valja pažljivo uhvatiti za kožicu vrata, poput mačke,
povući blago da se ne bi povredila i gusenica se, već gola, smešno krivi u vazduhu; Ireneo
je stavlja pored mravinjaka i prelazi u hladovinu, leži potrbuške i čeka; u to vreme crni
mravi besomučno rade, seku travu i odasvud dovlače mrtve pa i žive bube; jedna izvidnica
odmah zapaža gusenicu čija se masa groteskno izvija, opipava je pipcima kao da ne može
da poveruje da je imala toliko sreće, rastrčava se na sve strane dotičući pipke drugih
mrava i minut kasnije gusenica je opkoljena i uzjahana, uzalud se grči nastojeći da se
oslobodi klješta koja se zarivaju u njenu kožu dok je mravi vuku u pravcu mravinjaka, a
Ireneo najviše uživa u iznenađenju mrava što ne mogu gusenicu da uvuku u mravinjak,
igra i jeste u tome da izabere gusenicu koja će biti šira od otvora mravinjaka, mravi su
glupi i ne shvataju, vuku na sve strane ne bi li ubacili gusenicu a gusenica se besno uvija,
mora da je užasno to što oseća, te mravlje noge i mravlja klješta po celom telu, po očima i
po koži, gusenica se koprca da bi se oslobodila a tako je još gore jer nadolaze drugi mravi,
neki su stvarno gnevni pa joj baš zarivaju klješta i ne ispuštaju je dok malko ne ukopaju
glavu gliste u jamu mravinjaka, a ostali koji pristižu odozdo sigurno vuku svim silama da
bi je ubacili, Ireneo bi voleo da i on može da bude u mravinjaku pa da vidi kako mravi
razvlače gusenicu, stavljaju joj klješta u oči i usta, vuku je iz sve snage dok je potpuno ne
ubace, dok je ne odvedu u dubinu da je ubiju i pojedu.

(-16)
121

Crvenim mastilom i sa očitim zadovoljstvom Moreli je u svesku prepisao kraj jedne

Ferlingetijeve pesme:

Yet I have slept with beauty

in my own weird way
and I have made hungry scene or two
with beauty in my bed
and so spilled out another poem or two
upon the Bosch-like world

(-36)
122

Bolničarke idu dole-gore, o Hipokratu zbore. Uz malo truda svaki delić stvarnosti
može da se poveže sa nekim čuvenim stihom. Ali zašto postavljati zagonetke Etjenu koji
je već izvadio blok pa sada veselo crta fugu belih vrata, kolica poredanih uza zid i velikih
prozora kroz koje ulazi svilenkasta siva materija i skelet nekog drveta sa dva goluba
buržujskih podbradaka. Voleo bi da mu ispriča i onaj drugi san, baš je čudno što ga je
čitavo pre podne zaokupljao san o hlebu, a onda se najednom, na uglu bulevara Raspaj i
Monparnas, onaj drugi san sručio na njega kao zid ili, još bolje, kao da je čitavo pre podne
bio prignječen zidom od hleba koji se žali a onda, kao kada se film vrti unatrag, kao da je
zid izišao iz njega i kao da se jednim skokom ispravio da bi njega suočio sa sećanjem na
drugi san.
– Kad god hoćeš – reče Etjen zaklapajući blok. – Kad ti bude zgodno, nema preše što
kažu. Nameravam da poživim još četrdesetak godina, tako da...
– Time present and time past – recitovao je Oliveira – are both perhaps present in time
future. Zapisano je da se danas sve završi stihovima T. S. Eliota. 265 Razmišljao sam inače o
jednom snu, izvini. Idemo odmah.
– Jeste, jer ti je to sa snom sasvim dovoljno. Čovek trpi, trpi, ali na kraju...
– Reč je u stvari o drugom snu.
– Misère! – reče Etjen.
– Nisam ti ga ispričao telefonom jer ga se u tom trenutku nisam setio.
– A osim toga imali smo samo šest minuta – reče Etjen. – U suštini, vlasti su dovitljive.
Čovek ih sve vreme psuje, ali valja priznati da znaju šta rade. Šest minuta...
– Da sam se tada setio, trebalo je samo da iziđem iz kabine i da uđem u onu do nje.
– U redu – reče Etjen. – Ti mi ispričaš san a posle siđemo dole pa idemo da popijemo
nešto na Monparnasu. Menjam tvog famoznog starca za jedan san. Oboje bi mi bilo malo
mnogo.
– Tačno si pogodio–reče Oliveira posmatrajući ga ispitivački. – Problem je samo u
tome da li se to dvoje može zameniti. Baš ono što si mi danas govorio: leptir ili Čang Kaj
Šek? Kad mi trampiš starog za san, ti mi možda daješ san za starog.
– Da ti pravo kažem, to me ne zanima.
– Slikar – reče Oliveira.
– Metafizičar – dočeka Etjen. – Kad smo već kod toga, eno je tamo jedna bolničarka
koja počinje da se pita jesmo li neki san ili par danguba. Šta će da se desi? Ako nas izbaci,
da li će bolničarka biti ta koja nas izbacuje ili će to biti san sa bolnicom u kojoj se nalazi
jedan starac i jedan pomahnitali leptir?
– Ma bilo je mnogo jednostavnije – reče Oliveira spustivši se malo niz klupu i
pritvorivši oči. – Slušaj, to je bila samo kuća mog detinjstva i Magina soba, oboje u istom

265 T. S. Eliot: »Vreme sadašnje i vreme prošlo možda su sadašnjost u budućnosti«.

snu. Ne sećam se kada sam to sanjao, potpuno sam bio zaboravio na taj san a jutros, dok
sam razmišljao o onom hlebu...
– O tom hlebu si mi već pričao.
– Odjednom se ponovo javlja ono drugo i hleb ide u vražju mater jer ne može ni da
se poredi. Moguće da sam bio inspirisan snom o hlebu... Inspirisan, zamisli samo ovu reč.
– Nemoj da se ustručavaš ako je u pitanju ono što pretpostavljam.
– Pomislio si na klinca, znam. Nužna asocijacija. Ali ja nemam nikakvo osećanje
krivice. Nisam ga ja ubio.
– Stvari nisu tako proste – reče Etjen nelagodno. – Idemo da posetimo starog, dosta
je bilo suludih snova.
– U stvari, gotovo ne mogu da ti ispričam – reče Oliveira kao da je pomiren sa
sudbinom. – Zamisli da stižeš na Mars i da tamo traže da opišeš pepeo. Otprilike tako.
– Je l’ idemo do matorog ili ne idemo?
– Potpuno mi je svejedno. Kad smo već tu... Krevet broj deset, mislim. Mogli smo
nešto da mu ponesemo, glupo je banuti ovako. Makar neki tvoj crtež da mu poklonimo.
– Moji crteži se prodaju – reče Etjen.

(-112)
123

Pravi san se smeštao u neodređenoj zoni, prema buđenju, ali pri tom on nije još bio
sasvim budan; da bi se o tome govorilo, trebalo bi posegnuti za drugim odrednicama,
ukinuti to nedvosmisleno sanjati i buditi se koje ne znače ništa, trebalo bi se radije smestiti
u toj zoni gde opet može da se zamisli kuća iz detinjstva, dnevna soba i bašta u jasnoj
sadašnjosti, sa onim bojama što se viđaju sa deset godina, sa jarko crveno crvenom, sa
onom plavom na šarenom staklu vrata, sa zelenom od lišća, zelenom od mirisa, a miris i
boja da budu kao jedino prisustvo u visini nosa, očiju i usta. Ali u snu je dnevna soba s dva
prozora što gledaju na baštu bila i Magina soba; zaboravljeno predgrađe Buenos Airesa i
Ulica Somerar skladno su se udruživali, ne kao da su jukstaponirani ili ucrepljeni već
potpuno stopljeni, a iz lako ukinute protivrečnosti širilo se osećanje da je on na svome, na
suštinskom, kao kada smo deca pa uopšte i ne sumnjamo u to da će dnevna soba potrajati
celi život jer to je nešto što nam neotuđivo pripada. Tako da su kuća u Burzaku i soba u
Ulici Somerar bile ono mesto, a u snu je trebalo izabrati najmirniji deo toga mesta, izgleda
kao da je razlog samog sna bio upravo taj, biranje nekog mirnog kutka. U mestu je bilo još
nekoga, njegova sestra mu je bez reči pomagala da izabere neki miran kutak kao što se
ponekad učestvuje u nekim snovima a da se čak i ne bude u njima, kao da se podrazumeva
da su ta osoba ili neka stvar tamo i da učestvuju; to je kao neka sila bez vidljivih
manifestacija, nešto što jeste ili što čini kroz prisustvo koje može i bez privida. Pa su tako
on i njegova sestra izabrali dnevnu sobu kao najmirniji deo mesta i bila je dobro izabrana
jer u Maginoj sobi ne može da se svira klavir ili sluša radio posle deset uveče, čiča odozgo
odmah počinje da lupa o tavanicu ili oni sa četvrtog delegiraju onu razroku kepec-curu da
se popne i požali. Bez ijedne reči, jer čak nije ni izgledalo kao da su tamo, on i njegova
sestra su birali sobu koja je gledala na baštu pošto su odbacili Maginu sobu. U tom
trenutku sna Oliveira se probudi, možda zato što je Maga provukla jednu nogu među
njegove. Jedino je mogao da oseti u mraku da je do tog trena bio u dnevnoj sobi svog
detinjstva sa sestrom, a osim toga još i neodoljivu želju da mokri. Odgurnuo je Maginu
nogu, bez preteranih obzira, ustao i izišao na odmorište, opipavajući upalio slabo svetio u
klozetu i ne mareći za zatvaranje vrata stao da mokri pridržavajući se jednom rukom za
zid u naporu da ostane budan kako se ne bi srušio na taj smrdljivi WC jer je bio potpuno
obavijen aurom sna dok je, i ne primećujući ga, gledao mlaz koji mu je tekao među prstima
i koji se gubio u rupi ili razlivao po ivicama zaprljane šolje. Možda mu se pravi san ukazao
tog trenutka, baš kada je osetio da je budan i da mokri u četiri ujutro na nekom petom
spratu Ulice Somerar i kada je spoznao da je dnevna soba koja je izlazila na baštu u
Burzaku stvarnost, kada je to spoznao kao što se saznaju malobrojne nepobitne stvari, kao
što čovek zna da je to on sam, da niko osim njega ne misli na to, tako je spoznao bez
ikakvog iznenađenja ili zgražavanja da je njegov život budnog čoveka puko fantaziranje
naspram čvrstine i stalnosti dnevne sobe, makar posle, kada se vrati u krevet, i ne bilo
dnevne sobe već samo soba u Ulici Somerar, spoznao je da je mesto ona dnevna soba u
Burzaku sa mirisom jasmina iz Rta koji je ulazio kroz oba prozora, dnevna soba sa starim
klavirom Blutner, sa ružičastim tepihom i stolicama prekrivenim presvlakama a i sa
sestrom koja je takođe bila prekrivena presvlakom. Učinio je grčeviti napor da se izvuče
iz aure, da se odrekne mesta koje ga obmanjuje jer je ipak bio dovoljno budan pa je puštao
da uđe i pojam o obmani, o snu i o javi, ali dok je tresao poslednje kapljice i gasio svetio i
dok je trljajući oči prelazio preko odmorišta na povratku u sobu, sve je bilo minus, bilo je
znak minusa, minus odmorišta, minus vrata, minus svetla, minus kreveta, minus Mage.
Dišući sa naporom prošapta: »Maga«, prošapta: »Pariz«, možda je prošaptao: »Danas«. Još
je zvučalo kao izdaleka, kao šuplje, kao stvarno neproživljeno. Ponovo je zaspao kao neko
ko traži svoje mesto i svoj dom posle dugog putovanja kroz vodu i hladnoću.

(-145)
124

Treba naznačiti, prema Moreliju, jedno kretanje na margini bilo kakvog blaženstva.
Iz onoga što je on već prešao u tom kretanju, može da se uoči gotovo vrtoglavo
osiromašenje njegovog romanesknog sveta koje se ispoljava ne samo u maltene
majmunskoj bedastoći likova nego i u pukom protoku njihovih akcija a naročito ne-akcija.
Na kraju im se ništa ni ne dešava, vrte se oko sarkastičnog komentara sopstvene
ništavnosti, prave se da obožavaju smešne idole koje su navodno oni i otkrili. Mora da je
to bilo važno Moreliju jer je ispisao niz beleški o navodnom zahtevu, o konačnom i
očajničkom pribežištu pomoću koga treba da se izvuče iz tragova imanentne i
trascendentne etike tragajući za ogoljenošću koju on naziva osovinskom a ponekada i
pragom. Pragom čega, čemu? Nazirao se kao neki poziv na okretanje ili preokretanje kao
što se rukavica preokreće i izvrće, kako bi se bez posredovanja mitova, religija, sistema i
mrežnjača mogao bez ostatka prihvatiti kontakt sa stvarnošću. Zanimljivo je da je Moreli
oduševljeno prigrlio najnovije radne hipoteze fizike i biologije, ispoljavajući pri tom
uverenje da je stari dualizam napukao pred očiglednošću zajedničkog svođenja materije i
duha na kategorije energije. Sledstveno tome, njegovi učeni majmuni kao da žele da se sve
više vrate natrag prema sebi samima, poništavajući s jedne strane himere stvarnosti
isposredovane i izneverene nabeđenim instrumentima saznanja, dok istovremeno
poništavaju sopstvenu mitopojetsku snagu, sopstvenu »dušu«, da bi došli do nekakvog
susreta ab ovo, do najvećeg mogućeg skupljanja, do tačke u kojoj će iščeznuti i poslednja
iskra (lažnog) humanizma. Čini se kao da želi da naznači – mada to nije nikada tako
formulisao – put koji polazi od tog spoljašnjeg i unutrašnjeg dokidanja. Ali ostaje gotovo
bez reči, bez ljudi a, potencijalno, naravno, bez čitalaca. Klub uzdahnu ujedno utučen i
razdražen, a to je uvek tako ili gotovo tako.

(-128)
125

Shvatati sebe kao čoveka među psima – eto teme za bezvoljno razmišljanje između
dve čašice u toku šetnje predgrađem, eto sve veće slutnje da važe samo alfa i omega, da
inače svako zadržavanje na nekoj prelaznoj etapi – epsilon, lambdi – znači isto što i trčanje
sa jednom nogom zakucanom za pod. Strela ide od ruke do cilja: nema pola puta, nema XX
vek između X i XXX. Čovek bi morao da bude kadar da se izoluje od vrste unutar same
vrste pa da se opredeli za prvobitnog psa ili ribu kao polazne tačke na putu prema samom
sebi. Nema prolaza za doktora nauke, nema prohodnosti za eminentnog stručnjaka. Pošto
da su oni inkrustrirani u vrstu, biće ili ono što treba da budu ili neće biti ništa. Puni su
zasluga, o tome ne treba ni govoriti, ali uvek kao epsilon, uvek kao lambda ili pi – nikada
alfa i nikada omega. Čovek o kome je reč ne pristaje na ova pseudoostvarenja, na veliku
trulu masku Zapada. Onaj što je došetao do nadvožnjaka avenije San Martin i koji puši na
uglu dok posmatra kako jedna žena namešta čarapu, ima potpuno nesuvislu predstavu o
onome što on naziva ostvarenjem, a nije mu žao zbog toga jer nešto mu govori da se u
nesuvislom nalazi seme, da je lavež pasa bliži omegi nego nekakva teza o upotrebi gerunda
kod Tirsa de Moline. 266 Kakve glupe metafore. Ali on se i dalje upinje, to valja napomenuti.
Šta traži? Traži li sebe? Ne bi sebe tražio da se nije već pronašao. Znači da je pronašao sebe
(ali to više nije nesuvislo, prema tome treba biti nepoverljiv. Čim ga malo pustiš, Razum ti
izdaje neki poseban bilten, montira ti prvi silogizam lanca koji te nikuda ne vodi osim do
neke diplome ili vikendice u kalifornijskom stilu i dečice koja se igraju na tepihu a na
ogromnu maminu radost). No da vidimo, idemo redom: Šta traži taj tip? Traži li sebe?
Traži li sebe kao jedinku? Kao navodno atemporalnu jedinku ili kao istorijsko biće? Ako je
posredi ovo poslednje, onda gubi vreme. Ako pak traži sebe po strani svake slučajnosti,
onda ono sa psom i nije tako loše. Ali pođimo redom (mnogo voli da se tako obraća sebi,
kao otac sinu, da bi si posle priuštio uživanje svih sinova i šutnuo matorog u dupe),
pođimo mic po mic, da vidimo šta znači uopšte ta potraga. Ta potraga uopšte i nije potraga.
Lukavo, nema šta. Nije potraga jer se već pronašao. Samo što se to nalaženje, taj susret ne
uklapa. Ima i mesa i krompira i zeleniša ali nema čorbe. To zapravo znači da više nismo sa
ostalima, da smo prestali da budemo građani (eto zašto me glavačke izbacuju odasvud,
neka Lutecija potvrdi) ali opet nismo umeli da iziđemo iz psa da bismo dospeli do onoga
što nema imena, recimo do onog izmirenja, do onog pomirenja.
Strašan je to posao kada se praćakaš u krugu čije je središte svuda a kružnica nigde,
da se skolastički izrazimo. Šta se traži? Šta se traži? Ponoviti to petnaest hiljada puta kao
udarac čekića o zid. Šta se traži? Kakvo je to izmirenje bez kojeg život ne ide dalje od
sprdnje? Nije to izmirenje sveca jer ako se u pojmu o silasku do psa, o započinjanju od psa
ili od ribe ili od prljavštine i ružnoće i bede i bilo koje druge bezvrednosti uvek provlači
nekakva nostalgija za onim što je sveto, ipak bi se reklo da se čezne za nekom
nereligioznom svetinjom (a tu počinje nesuvislo), za jednim stanjem bez razlike, bez sveca
(jer svetac je uvek na neki način i svetac i oni koji nisu sveci, a to sablažnjava sirotog tipa

Tirso de Molina (1583–1648), jedan od najvećih dramaturga španskog jezika koji je svetsku pozorišnu
266

umetnost obogatio likom Don Žuana iz drame El burlador de Sevilla y convidado de piedra.
koji se divi nozi devojke zaokupljene nameštanjem zarozane čarape) što će reći da ako
ima izmirenja to treba da bude drugačije od stanja svetosti, od stanja koje postaje
isključivo još kod reči idemo. To mora da bude nešto imanentno, bez žrtvovanja olova u
korist zlata, minusa za plus; naprotiv, nesuvislo zahteva da olovo vredi kao i zlato, da plus
bude u minusu. Jedna alhemija, jedna neeuklidovska geometrija, jedna neodređenost up
to date za radnje duha i njegove plodove. Nije reč o izdizanju, tom starom mentalnom idolu
što ga je istorija demantovala, toj staroj šargarepi koja više ne može da prevari magarca.
Nije reč o usavršavanju, o taloženju, o iskupljenju, o odabiranju, o slobodnom rasuđivanju,
o odlasku od alfe prema omegi. Čovek već jeste. Bilo koji čovek već jeste. Pucanj već jeste
u pištolju, ali treba pritisnuti obarač a onda se ispostavlja da prst daje znakove autobusu
da stane ili tako nešto.
Kako govori, koliko govori ovaj dokoni pušač predgrađa. Devojka je već namestila
čarapu, gotovo. Je l’ vidiš? Oblici izmirenja. II mio supplizio... Možda je sve tako prosto,
dovoljno je rastezati petlju, ukvasiti prst pljuvačkom i njime ovlažiti mesto gde se čarapa
iscepala. Možda bi čak bilo dovoljno uzeti nos i staviti ga u visinu uveta, tek malko
ispremeštati okolnosti. Kad ono – ne, ne može ni tako. Ništa lakše nego svaliti krivicu na
ono spolja, kao da je čovek siguran da su spolja i unutra dve noseće grede kuće. A stvar je
u tome da ništa ne valja, istorija ti to i kaže, a sama činjenica da na to misliš umesto da to
i proživiš dokazuje ti da ne valja, da smo upali u totalni nesklad koji svim sredstvima
nastojimo da prerušimo društvenom građevinom, istorijom, jonskim stilom,
razdraganošću renesanse, površnom tugom romantizma, eto tako stoje stvari i neka puste
psa na nas.

(-44)
126

– Zašto si me svojim paklenim činima istrgao iz spokoja mog ranijeg života... Sunce i
mesec umilno su mi sjali, budila sam se ispunjena blaženim mislima, u osvit sam odlagala
svoje spise i predavala se molitvi. Ništa rđavo nisam viđala, jer oči nisam imala; ništa
rđavo nisam slušala, jer oči nisam imala; ali – osvetiću se već!

Beseda o mandragori u Izabeli Egipatskoj

od Ahima fon Amima.

(-21)
127

Čudovišta su prema Kuki postala veoma zločesta ne bi li ova što pre napustila
apoteku i ostavila ih na miru. Uzgred, ali kudikamo ozbiljnije, čudovišta su raspravljala o
sistemu Seferina Pirisa i o Morelijevim postavkama. Pošto je Moreli bio slabo poznat u
Argentini, Oliveira im je prosledio knjige a i ispričao im za nekakve nepovezane beleške
koje je nekada imao u rukama. Otkrili su da je Remolino, koji je i dalje radio kao bolničar
i inače se pojavljivao u vreme matea i kañje, veliki poznavalac dela Roberta Arlta, što je u
njima izazvalo takvu pometnju da su nedelju dana govorili isključivo o Arltu i o tome kako
mu još niko nije stao na pončo u zemlji gde narod inače više voli da gazi po tepihu. Ali
najviše su razgovarali o Seferinu, i to veoma ozbiljno, s tim što bi se tu i tamo pogledali na
neki poseban način, kao kada bi istovremeno digli pogled i videli da su sve troje tako
postupali, to jest da se gledaju na neki poseban i neobjašnjiv način, kao u nekim igrama
karata ili kao kada čovek koji bezumno voli neku ženu mora da pretrpi čaj uz pecivo sa
nekoliko gospođa pa čak i jednim penzionisanim pukovnikom koji razglaba zašto u zemlji
ništa ne valja, dok ih sa svoje stolice čovek gleda sve redom, pukovnika, ženu koju voli i
njene tetke, sve ih blagonaklono gleda, jer – ruku na srce, zaista je sramota da ova zemlja
bude u rukama bande kriptokomunista; a onda se blagonakloni pogled za trenutak diže
sa one princes-krofne, treće sleva na poslužavniku, pa sa kašičice okrenute nagore na
stolnjaku koji su tetke izvezle, da se u vazduhu spoji iznad kriptokomunista sa onim
drugim pogledom koji se podigao sa plastične posude za šećer nilski zelene boje, pa tada
sve prestaje a ostvarenje izvan vremena postaje najslađa tajna, a da su današnji muškarci
pravi muškarci, mladiću, a ne ovi pederi i mekušci (»Pobogu, Rikardo!«, »U redu, Karmen,
ali čovek stvarno izgubi živce, razumeš, izgubi živce kad vidi šta se radi«), elem, to je
pomalo bio pogled čudovišta kada bi se s vremena na vreme pogledali krišom, ali i
sveobuhvatno, pogledom tajnim i mnogo otvorenijim nego kada bi se gledali dugo, ali zato
su i bili čudovišta, kao što je Kuka govorila svome mužu, pa bi sve troje prsnuli u smeh i
grdno se postideli što su se tako pogledali, iako se ne kartaju niti među njima postoje bilo
kakve zabranjene veze. Osim ako.

(-56)
128

Nous sommes quelques-uns à cette époque à avoir voulu attenter aux choses, créer en
nous des éspaces à la vie, des espaces qui nʼ étaient pas et ne semblaient pas devoir trouver
place dans lʼespace. 267

ARTAUD, Le Pèse-nerfs

(-24)

267Fr.: »Ima nas danas nekoliko koji smo pokušali da se odupremo stvarima, da u sebi stvorimo prostore za
život, prostore kojih nije bilo i za koje se činilo da neće ni naći mesta u prostoru«.
129

Ali Traveler nije spavao, posle dva ili tri pokušaja da zaspi noćna mora bi ga trgla te
je na kraju seo na krevet i upalio svetio. Talita nije bila tu, nije bila tu ta mesečarka, taj
noćni leptir nesanice pa tako Traveler popi čašu kanje i obuče gornji deo pidžame. Fotelja
od pruća činila se svežijom nego krevet, a noć je bila pogodna za dalje izučavanje Seferina
Pirisa.

Dans cet annonce ou carte – doslovce je pisao Seferino – ye reponds devant our sur votre
demande de suggérer idées pour UNESCO et écrit en le journal »El Diario« de Montevideo. 268
Pofrancuženi Seferino! Ali nema opasnosti, »Svetlost Mira u Svetu«, čije je odlomke Traveler
ljubomorno čuvao, bila je napisana na zadivljujućem španskom, što se da primetiti još kod uvoda:

Imam čast i zadovoljstvo osobno da u ovom proglasu iznesem nekoliko odabranih odlomaka
iz dela koje sam nedavno svojeručno napisao pod naslovom »Svetlost Mira u Svetu«. Narečeno
delo je ili će biti podneto na jednom međunarodnom konkursu... ali okolnost da Časopis ne
dozvoljava integralno objavljivanje dela u celini integralno utiče na moju sprečenost u smislu da
vam ga u celini dostavim ...
Iz navedenog razloga ja se u ovom proglasu isključivo ograničavam na slanje nekoliko
odlomaka narečenog dela koji ne smedu daklem za sada da budu objavljeni kao što slede u
nastavku.

Ovo je kudikamo jasnije nego neki ekvivalentni tekst Hulijana Marijasa, na primer.
Posle druge čašice kanje kontakt je već uspostavljen, led probijen, idemo dalje. Traveleru
je počinjalo da bude drago što je ustao i što se Talita mota ko zna gde da bi delila okolo
svoj romantizam. Po deseti put lagano se udubi u Seferinov tekst.

U ovoj knjizi daje se daklem prikaz onoga što bi mogli nazvati »velika formula u korist
svetskog mira«. Slobodan sam da napomenem da je tome u prilog uputno navesti da u narečenu
veliku formulu ulazi jedno Društvo naroda ili što bi rekli jedna U.N. e a da je ovo Društvo usmereno
ka vrednostima (dragocenostima itd.) i ljudskim rasama te da na kraju kao neosporni primer u
međunarodnome ulazi jedna zemlja u smislu pravog primerka zato jer je ista sastavljena od 45
NACIONALNIH KORPORACIJA ili ministarstva jednosložnog, kao i od 4 Nacionalnih moći.

Baš tako: ministarstvo jednosložnog. Ah, Seferino, samouki filozofe, biljoznanče

urugvajskih rajeva, lovcu na oblake...

S druge strane ova velika formula u svoj svojoj meri nije odnosno tuđa svetu onih koji su
obdareni vidom niti je strana prirodi načela DECE jer u formuli koja nastaje od sebe kao orginalna
tekovina prirodne mere ne trpe nikakvu izmenu u formuli koja je od sebe nastala.

»U ovom proglasu ili poruci ja se odazivam vašoj molbi u smislu iznošenja predloga za UNESKO i u tom
268

smislu pismenim putem se obraćam dnevniku »El Diario« iz Montevidea.«

 Kao i obično, mudrac kao da oseća neku čežnju za vidom, vidovitošću i intuicijom,
ali već u produžetku očituje se klasifikatorsko ludilo homoa occidentalisa prisutno i kod
Seferina koji je civilizaciju lepo rasporedio u tri etape:

Etapa prva civilizacije

Valja zamisliti jednu etapu kao prva etapa civilizacije počev od nepoznatih vremena davne
prošlosti do godine 1940. Narečena etapa je inklinirala svetskom ratu koji je izbio tamo negde
1940.
Etapa druga civilizacije
Takođe se može isto tako zamisliti jedna etapa druga civilizacije, počev od 1940. god. pa sve
do 1953. god. Narečena etapa dovela je do realizacije svetskog mira ili obnove sveta.
(Obnova sveta: izdejstvovati da u svetu svako dobije ono što mu sleduje i efikasno i
delotvorno obnoviti sve što je pre toga prethodno porušeno: zgrade, ljudska prava, jedinstvena
ravnoteža cena itd.)
Etapa treća civilizacije
A danas ili sada može da se zamisli jedna etapa treća civilizacije počev od 1953. god. do
buduće godine 2000-ite. Narečena etapa se sastoji u tome da sve solidno funkcioniše besprekrno
kako bi se prilike uspešno stabilizovale u smislu stabilizacije.

Očigledno za Tojnbija... Ali kritika ostaje bez reči pred Seferinovim antropološkim
pristupom:
Prema tome evo kako su postavljena ljudska bića u okviru narečenih etapa:

a) Ljudska bića u smislu pripadništva drugoj etapi nisu u ono vreme nešto naročito uspevala
da misle svesno na prvu etapu.
b) Ljudska bića tj. mi koji živimo u sadašnjoj trećoj etapi današnjice, takođe ne uspevaju i
šta više čak ne uspevamo da mislimo na drugu etapu.
c) U jutro koje će doći posle zato da nastupi počev od 2000-ite godine, ljudska bića tih dana
i u tim danima neće naročito uspevati da misle na treću etapu, ovu koju danas mi imamo.

Dosta je tačno to da neće uspeti da misle, beati pauperis spiritu, ali Seferino se već
upuštao poput Pola Rivea u klasifikaciju koja je predstavljala posebnu poslasticu tokom
mnogih popodneva provedenih u dvorištu don Krespa, a koja izgleda ovako:

Na današnjem stupnju dostignutog razvoja u svetu se mogu nabrojati ukupno šest ljudskih
rasa, i to: bela, žuta, smeđa, crna, crvena i pampa.
BELA RASA: pripadnici ove rase su sve osobe žute kože kao što su kineski, japanski,
mongolski i indijski stanovnici u većini slučajeva itd.
SMEĐA RASA: pripadnici ove rase su svi stanovnici prirodno smeđe kože kao što su
čistokrvni smeđi Rusi, Turci smeđe kože, Arapi smeđe kože, Cigani itd.
CRNA RASA: pripadnici ove rase su svi stanovnici crne kože, kao što su stanovnici Istočne
Afrike u većini slučajeva itd.
CRVENA RASA: pripadnici ove rase su svi stanovnici crvene kože kao što su većinom
Etiopljani crvenkaste kože a gde je NEGUS iliti kralj Etiopije crveni primerak; veliki deo Indijaca
tamnocrven-kaste kože ili boje kafe, veliki deo Egipćana tamnocrvenkaste kože itd.
RASA PAMPA: pripadnici ove rase su svi stanovnici kože raznovrsne ili pampa boje, kao što
su Indijanci kako Severne, tako i Srednje te Južne Amerike.

E ovo je za Orasija – reče u sebi Traveler. – On bi ovaj deo umeo lepo da

prokomentariše. Uostalom, zašto da ne? Jadni Sefke se sapliće o klasične teškoće Lepljive
Etikete pa čini ono što može kao kakav novi Line ili kao neka sinoptička slika iz
enciklopedije. Ono za smeđu rasu je genijalno rešenje, mora se priznati.
Čulo se da neko hoda u hodniku i Traveler proviri na vrata koja su izlazila na
administrativno krilo. Kao što bi Seferino rekao, vrata prva, vrata druga i vrata treća
narečenog hodnika bila su zatvorena. Talita se svakako vratila u svoju apoteku, čudo jedno
kako ju je oduševio povratak nauci, terazijama i antipirecima.
Po strani takvih malenkosti, Seferino je već prelazio na objašnjavanje svog idealnog
Društva naroda:

Društvo bi bilo osnovano na bilo kom kraju sveta premda je najpogodnije mesto Evropa.
Društvo bi funkcionisalo non-stop pa prema tome i svakog radnog dana. Društvo bi imalo svoj
lokal ili palatu sa najmanje sedam (7) odaja ili veoma prostranih zatvorenih objekata. ltd.
Zatim ovako: od sedam narečenih odaja palate narečenog Društva, prva bi trebalo da bude
namenjena Delegatima iz zemalja bele rase a njihov Predsednik bi imao da bude iste boje; druga
odaja bi trebalo da bude namenjena Delegatima iz zemalja žute rase a njihov Predsednik bi imao
da bude iste boje; treća odaja...

I tako sve rase, pa je nabrajanje moglo i da se preskače, ali ipak nije to isto posle
četvrte čašice kanje (marke Mariposa a ne Ancap); uopšte nije isto jer je Seferinova misao
kristalografska, slaže se po svim ivicama i tačkama preseka, njome upravljaju simetrija i
horror vacui, tako da

... treća odaja bi trebalo da bude namenjena Delegatima iz zemalja smeđe rase a njihov
Predsednik bi imao da bude iste boje; četvrta odaja bi trebalo da bude namenjena Delegatima iz
zemalja crne rase a njihov Predsednik bi imao da bude iste boje; peta odaja bi trebalo da bude
namenjena Delegatima iz zemalja crvene rase a njihov Predsednik bi imao da bude iste boje; šesta
odaja bi trebalo da bude namenjena Delegatima iz zemalja rase pampa a njihov Predsednik bi imao
da bude iste boje, a sedma odaja bi trebalo da bude namenjena tzv. Vrhovnom štabu čitavog
narečenog Društva naroda.

Traveler bi uvek iznova bio opčinjen onim »a« koje prekida strogu kristalizaciju
sistema, kao ona tajanstvena mrlja na safiru, ona tajanstvena tačka nekih dragulja koja
možda odražava koalescenciju sistema a odakle safiru zrači njegova providna svetlost kao
energija smrznuta u srcu kamena. (Zašto li se ta mrlja na nekim jezicima zove vrt, kao u
istočnjačkim bajkama o vrtovima dragulja?)
Znatno manje podložan rasplinjavanju, Sefke je u produžetku obrazložio važnost
pitanja:

A evo i detalja o narečenoj sedmoj odaji: u narečenoj sedmoj odaji palate Društva naroda
treba da bude smešten Generalni sekretar čitavog Društva kao i Generalni predsednik takođe
čitavog narečenog Društva, ali taj Generalni sekretar ima isto tako da bude neposredni sekretar
narečenog Generalnog predsednika.
A evo još detalja: daklem, u prvoj odaji treba da bude smešten njen odgovarajući Predsednik
koji ima stalno i sve vreme da predsedava radom prve odaje; ako pak govorimo što se tiče druge
odaje – isto; ako pak govorimo što se tiče treće odaje – isto; ako pak govorimo što se tiče četvrte
odaje – isto; ako pak govorimo što se tiče pete odaje – isto; ako pak govorimo što se tiče šeste odaje
– isto.

Traveler se raznežio pri pomisli na napore koje je to »isto« svakako stajalo Seferina.
Reč je o strahovitoj popustljivosti prema čitaocu. Ali već je stigao do suštine stvari pa je
počinjao da nabraja ono što je on nazivao »Izvrsnim ciljem idealnog Društva naroda« :
 1) Posmatrati, pratiti i zabeležiti vrednost novca u međunarodnom opticaju; 2) odrediti
nadnice radnika, plate službenika itd.; 3) naznačiti vrednosti u korist međunarodnome (utvrditi i
pribeležiti cene svake robe od prodajnih i ustanoviti vrednost ili zaslugu drugih stvari: koliko
ratnog oružja treba jedna zemlja da ima; koliko dece treba da donese na svet jedna žena a prema
međunarodnom sporazumu itd.; 4) utvrditi koliko treba da iznosi novčana nadoknada na ime
penzije koju treba da primi jedan penzioner ili penzionisani radnik odn. radni čovek u penziji itd.;
5) do koliko dece sme da ima svaka ženska osoba odraslog uzrasta na svetu; 6) o jednakim i
ravnopravnim podelama na međunarodnom planu itd.

Čemu, pitao se Traveler oštroumno, čemu to ponavljanje pitanja vezanih za

blagoutrobije i demografiju? Pod 3) one su shvaćene kao vrednost a pod 5) kao konkretno
pitanje iz nadležnosti samog Društva. Neobično ogrešenje o simetriju, o rigoroznu
neumitnost redoslednog nabrajanja koje možda ukazuje na nemir, na slutnju da je klasični
red, kao i obično, puko žrtvovanje istine lepoti. Ali Seferino se već oporavljao od tog
romantičarstva koje je Traveler kod njega predosećao pa je već započinjao idealnu
raspodelu:

Raspodela ratnog oružja:

Kao što je poznato, svaka odnosna i pojedina zemlja u svetu ima svoje odgovarajuće
kvadratne kilometre teritorije.
Daklem, evo primera:
A) Zemlja koja ima, pretpostavimo, 1000 kvadratnih kilometara, treba da ima 1000 topova;
zemlja koja ima, pretpostavimo, 5000 kvadratnih kilometara, treba da ima 5000 topova itd.
(Ovde treba daklem računati po jedan top na svaki kvadratni kilometar);
B) Zemlja koja ima, pretpostavimo, 1000 kvadratnih kilometara, treba da ima 2000 pušaka;
zemlja koja ima, pretpostavimo, 5000 kvadratnih kilometara, treba da ima 10.000 pušaka itd.
(Ovde daklem treba računati po dve puške na svaki kvadratni kilometar); itd.
Ovaj primer kao što je naveden radi primera treba da obuhvati sve odnosne i pojedine
zemlje koje postoje: Francuska ima 2 puške za svaki svoj kilometar; Španija isto; Belgija isto;
Rusija isto; Severna Amerika isto; Urugvaj isto; Kina isto itd., a takođe treba isto tako da obuhvati
sve vrste oružja u smislu naoružanja koje postoje: a) tenkove, b) mitraljeze, c) terorističke bombe;
puške itd.

(-139)
130

OPASNOST OD RAJSFERŠLUSA

Ugledni časopis »Britiš Medikal Džemal« izveštava o novoj opasnosti koja preti deci.
Reč je o opasnosti zbog upotrebe rajsferšlusa umesto dugmadi na šlicu pantalona (javlja
naš izveštač za medicinska pitanja).
Postoji naime opasnost da rajsferšlus prereže kožnu navlaku glavića. Već su
zabeležena dva slučaja. U oba je bilo nužno izvršiti obrezivanje da bi se dete oslobodilo
rajsferšlusa.
Do udesa najčešće dolazi kada dete ide samo u nužnik. U pokušaju da mu pomognu,
roditelji mogu pogoršati detetovo stanje vukući rajsferšlus na pogrešnu stranu jer dete
obično nije sposobno da objasni da li je do udesa došlo kad je vukao rajsferšlus nagore ili
nadole. Ako je dete već obrezano, šteta može da bude znatno veća.
Lekar predlaže da se makazama ili klještima preseče donji deo rajsferšlusa tako da
se njegovi zupci mogu lako razdvojiti. Ali ipak mora da se primeni totalna anestezija da bi
se izvukao onaj deo koji se zario u kožu.

The Observer«, London

(–151)
131

– Šta misliš da se učlanimo u nacionalnu korporaciju kaluđera reda molitve znaka

krštenja.
– Između toga i ulaska u državni budžet...
– Imali bismo sjajna zanimanja – reče Traveler-motreći na Oliveirino disanje. – Ako
se ne varam, naše bi zaduženje bilo da se molimo i da prekrstimo ljude, predmete i one
tajanstvene oblasti za koje Seferino kaže da su krajolik sa okolinom.
– E ovo mora da je takva oblast – reče kao izdaleka Oliveira. – Pravi pravcati krajolik
sa okolinom, burazeru.
– A takođe bismo prekrstili biljne useve i verenike teško pogođene suparnikom.
– Pozovi Sefketa – reče Oliveirin glas iz nekog krajolika sa okolinom. – Kako bih
voleo... Hej, pa Sefke je iz Urugvaja kad bolje razmislim.
Traveler ništa ne odgovori nego pogleda Ovehera koji je upravo ušao i nagnuo se da
izmeri puls histerije matinensis yugulate.
– Kaluđeri koji neprestano moraju da se bore protiv svakog duhovnog zla – reče
Oliveira razgovetno.
– Aha – reče Ovehero da bi ga ohrabrio.

(-58)
132

I dok neko nešto objašnjava, kao i obično, ja uopšte ne znam zašto sedim u kafani, u
svakoj kafani, kod »Elefan & Kasi«, kod »Dipon Barbesa«, u »Zaheru«, u »Pedrokiju«, u
»Gihonu«, kod »Greka«, u »Kafeu de la Pe«, u »Kafeu Mocart«, u »Florijanu«, u »Kapuladu«,
kod »De Magoa«, u baru sa izbačenim stolicama na trgu Koleone, u kafani »Dante« na
pedeset metara od grobnice Skaligerijevih i od kao izgorelog lica Svete Marije Egipatske
na ružičastom sarkofagu, u kafani ispred Đudeke sa onim ostarelim i propalim markizama
koje piju minuciozni i razvučeni čaj sa lažnim prašnjavim ambasadorima, kod »Handilje«,
kod »Flokosa«, u »Kliniju«, u »Ričmondu« u Ulici Suipača, u »Klozeri de Lila«, kod »Ste-
fana« (koji se nalazi u Ulici Malarme), u kafani »Tokio« (koja se nalazi u Čivilkoju), u kafani
»O Šejn ki fim«, u »Opern Kafeu«, u »Kafeu di Vje Por«, u bilo kojoj kafani gde

We make out meek adjustments,

Contented with such random consolations
As the wind deposits
In slithered and too ample pockets. 269

Hart Krejn dixit. Ali kafane su i nešto više, one su neutralne teritorije za beskućnike
duše, nepomično središte točka odakle čovek može sebe da dostigne u punom trku, odakle
može da vidi sebe kako sumanuto ulazi i izlazi obavijen ženama, menicama ili
epistemološkim tezama, pa dok meša kafu u šoljici, koja ide od usta do usta kako dani
prolaze, može nepristrasno da pokuša da napravi reviziju i bilans, podjednako udaljen od
onog ja koje je pre sat vremena ušlo u kafanu kao i od onog ja koje će kroz sat iz nje izaći.
Sam sebi svedok i sudija, sam sebi ironični biograf između dve cigarete.
Po kafanama se prisećam snova, jedan no man’s land 270 pobuđuje drugi; sada se
sećam jednog, ali ne, sećam se samo da sam po svoj prilici sanjao nešto čudesno i da sam
na kraju imao utisak kao da sam izbačen (ili kao da odlazim, ali na silu) iz sna koji
bespovratno ostaje za mnom. Ne znam, možda su se za mnom čak i neka vrata zatvorila,
mislim da jesu; u svakom slučaju, neki razlaz se uvlačio između onoga što je već bio san
(savršen, zaokružen, dorečen) i onoga što je bilo sada. Ali ja sam i dalje spavao, a ono s
vratima i sa izbacivanjem isto je bio san. Jedna jedina i užasna izvesnost je ovladala tim
trenutkom prelaska unutar samog sna – saznanje da to izbacivanje nužno povlači sobom
potpuni zaborav malopređašnjeg čuda. Pretpostavljam da je to bio taj utisak da se neka
vrata zatvaraju, taj kobni i trenutni zaborav. Najčudnije je to što se takođe sećam da

269 Hart Crane, američki pesnik sa početka veka čiji stihovi glase:
Mi se traljavo prilagođavamo
zadovoljni povremenim utehama
Što ih vetar spušta
U klizave i preširoke džepove.
270 Ničija zemlja.
zaboravljam prethodni san, a i da taj san mora da bude zaboravljen (ja izbačeno iz njegove
dovršene sfere).
Naslućujem da sve to vuče neki edenski koren. Možda je Eden, kao što neki tvrde,
mitopojetska projekcija srećnih vremena provedenih u majčinoj utrobi koja ostaju u
nesvesnom. Odjedanput bolje shvatam strašnu kretnju Mazačovog Adama. On pokriva lice
da bi zaštitio svoju viziju, ono što je bilo njegovo; u toj malenoj ručnoj noći čuva poslednji
pejzaž svoga raja. I plače (jer onaj pokret ujedno i propraća plač) kada shvata da ne vredi,
da je prava osuda ono što već počinje: zaborav Edena, odnosno ovnujski konformizam,
jeftina i prljava radost rada i znoja lica našeg i plaćeni godišnji odmor.

(-61)
133

Naravno, jedino se rezultati računaju, kao što je to Traveler odmah i pomislio.

Međutim, čemu toliki pragmatizam? Ispao je nepravedan prema Seferinu, jer na kraju
krajeva njegov geopolitički sistem, za razliku od mnogih drugih podjednako nerazumnih,
nije ni isproban (te kao takav podjednako puno obećava). Sefke je i dalje nepokolebljivo
bio na teorijskom planu i skoro odmah potom se bacao na još jedno ubojito dokazivanje:

Radničke nadnice u svetu:

Shodno Društvu naroda jeste ili ima da bude da ako recimo na primer jedan
francuski radnik, kovač recimo, zarađuje dnevno dnevnicu zasnovanu na minimalnoj
osnovi od 8 dolara te na maksimalnoj osnovi od 10 dolara, ondak ima da bude da i
italijanski kovač treba da ostvaruje zaradu između 8 i 10 dolara dnevno na dan; a ako pak
italijanski kovač isto zarađuje, između 8 i 10 dolara dnevno, ondak i španski kovač treba
da ostvaruje zaradu između 8 i 10 dolara dnevno na dan; a ako pak španski kovač isto
zarađuje, između 8 i 10 dolara dnevno, ondak i ruski kovač treba da ostvaruje zaradu
između 8 i 10 dolara dnevno na dan; a ako pak ruski kovač isto zarađuje, između 8 i 10
dolara dnevno, ondak i američki kovač treba da ostvaruje zaradu između 8 i 10 dolara
dnevno na dan itd.

– Koji je pa razlog – pitao se Traveler – tog »itd«, zašto Seferin u datom trenutku da
zastaje i opredeljuje se za to i tako dalje koje je za njega tako mučno? Neće biti da je posredi
samo zamor ponavljanja, tȁ vidi se da on najviše uživa u tome (stil je počinjao da mu se
lepi). Bilo kako bilo, to »itd.« odavalo je jednog pomalo nostalgičnog Seferina zbog toga
što kao kosmolog mora da pristane na nekakav reader's digest sistem. Jadničak, ipak je
dao sebi oduška priključujući u nastavku svom spisku kovača:

(Uostalom, u ovoj tezi kao što se iznosi, ako i dalje govorimo o tome, ima ili bi
svakako moglo da bude mesta za sve odnosne i pojedine zemlje ili pak za sve kovače svake
odnosne i pojedine zemlje.)

»Pa ipak«, pomisli Traveler točeći sebi još jednu kanju presečenu sodom, »čudi me
da se Talita još nije vratila iz apoteke« . Trebalo bi pogledati. Beše mu žao da iziđe iz
Seferinovog sveta, čuje bi uređenje bilo maltene savršeno, baš kada je Sefke počinjao da
nabraja 45 Nacionalnih korporacija koje treba da ulaze u sastav idealne zemlje:

1) NACIONALNA KORPORACIJA MINISTARSTVA UNUTRAŠNJIH POSLOVA (sva

nadleštva i uopšte službenici Ministarstva unutrašnjih poslova). »Ministrovanje svake
stabilnosti svake ustanove itd.); 2) NACIONALNA KORPORACIJA MINISTARSTVA
FINANSIJA (sva nadleštva i uopšte službenici Ministarstva finansija). (Ministrovanje u
vidu pokroviteljstva nad svakim dobrom (svakom imovinom) imutar nacionalne teritorije
itd.); 3)
 I tako 45 korporacija među kojima su se posebno isticale 5., 10., 11. i 12.

5) NACIONALNA KORPORACIJA MINISTARSTVA GRAĐANSKE PRISNOSTI (sva

nadleštva i uopšte službenici narečenog Ministarstva). (Obrazovanje, prosvetiteljstvo,
Ljubav jednog bližnjeg prema drugom bližnjem, Nadzor, Registar (knjige), Zdravlje,
Seksualno vaspitanje itd.). (Ministrovanje ili Nadzor i Registar (Pravni...) za potrebe »
Istražnog suda«, »Građanskog suda«, » Dečijeg saveta«, »Sudije za maloletnike«,
»Registra«: rođenja, smrti itd.). (Ministrovanje treba da obuhvati sve u vezi sa
Građanskom prisnošću:
BRAK, OTAC, SIN, SUSED, ADRESA, POJEDINAC, POJEDINAC DOBROG ILI LOŠEG
PONAŠANJA, POJEDINAC JAVNOG NEMORALA, POJEDINAC SA TEŠKIM BOLESTIMA, DOM
(PORODICA I), NEPOŽELJNA OSOBA, GLAVA PORODICE, DETE, MALOLETNIK, VERENIK,
VANBRAČNA ZAJEDNICA itd.).

10) NACIONALNA KORPORACIJA POLJOPRIVREDNIH DOBRA (sve ruralne iliti agro

ustanove za Uzgoj naveliko i uopšte službenici narečenih ustanova). (Uzgoj naveliko ili
uzgoj krupnih životinja: volova, konja, nojeva, slonova, kamila, žirafa, kitova itd.);
11) NACIONALNA KORPORACIJA FARMI (sve poljoprivredne farme ili oveći salaši i
uopšte službenici narečenih ustanova). (Plantaže svake odnosne vrste biljaka izuzev
povrća i voćaka);
12) NACIONALNA KORPORACIJA TOVILIŠTA ZA ŽIVOTINJE (sve ustanove za Uzgoj
na malo i uopšte službenici narečenih ustanova). (Uzgoj na malo ili uzgoj nevelikih
životinja: svinja, ovaca, jaraca, psa, tigrova, lavova, mačaka, zečeva, kokošaka, pataka,
pčela, riba, leptira, miševa, insekata, mikroba itd.)

Traveler se tako raznežio da više nije mario što vreme odmiče i što se boca prazni.
Problemi su mu se nametali, kao milovanja: zašto izuzeti povrće i voćke? Zašto reč pčela
zvuči malčice dijabolično? A i ta gotovo edenska vizija farme gde će se jarići gajiti tik pored
tigrova, miševa, leptirova, lavova i mikroba... Zacenjen smehom Traveler iziđe u hodnik.
Gotovo opipljivi prizor poljoprivrednog dobra gde će se službenici-narečene-ustanove
rmbati ne bi li uzgojili kita ispunjavao je prazninu noćnog hodnika. Takvo priviđenje je
bilo dostojno mesta i vremena. Bilo bi zaista glupo da se pita šta Talita radi u apoteci ili u
dvorištu kad se uređivanje korporacije i dalje nudi poput baklje u tami.

25) NACIONALNA KORPORACIJA BOLNICA I SLIČNIH KUĆA (sve bolnice svake vrste,
radionice za popravku i zamene delova, kuće za štavljanje kože, konjušnice za oporavak
grla, zubne klinike, frizerske radnje, kuće za košenje i sečenje zelenila, kuće za rešavanje
spornih sporova sa strankama u sporu itd., kao i uopšte službenici narečenih ustanova).

– Evo ga – reče Traveler. – Raskid koji dokazuje da je Seferinovo zdravlje u osnovi

odlično. Orasio je u pravu, zašto bi se rodovi prihvatili onako kako nam ih tatica dodaje.
Sefkeu se čini da to što zubar nešto popravlja ima veze sa rešavanjem sporova, ono što je
slučajno tačno vredi koliko i suština stvari... Pa to je čista poezija, burazeru. Sefke upravo
lomi tvrdu duhovnu koru, kao što neko reče, ne znam više ko, uglavnom on vidi svet iz
drugačijeg ugla. Jasno, za takve se onda kaže da su šašavi.
Kad je Talita ušla, on je bio kod dvadeset osme korporacije:
 28) NACIONALNA KORPORACIJA NAUČNIH DETEKTIVA U LUTAJUĆEM I NJIHOVE
KUĆE NAUKE (svi lokali otvorenog i zatvorenog tipa za detektive i/ili lica policijske
prirode radi istraživanja, svi lokali istraživača (i trgovačkih putnika), i svi lokali naučnih
radnika na zadacima naučnog istraživanja, i uopšte službenici narečenih ustanova). (Svi
narečeni službenici treba da pripadaju matičnoj vrsti koja ima da se zove »LUTAJUĆE«).

Taliti i Traveleru se ovaj deo manje dopadao, to je bilo kao da se Seferino prerano
prepustio nekom gonilačkom nespokoju. Ali možda naučni detektivi u lutajućem nisu
puka njuškala, ono »lutajuće« kao da im pridaje nečeg donkihotskog što Sefke nije našao
za shodno da podvuče možda zato što je verovao da se podrazumeva.

29) NACIONALNA KORPORACIJA NAUČNIH DETEKTIVA U STVARIMA I PO

PITANJIMA PREDSTAVKI I NJIHOVE KUĆE NAUKE (svi lokali otvorenog i zatvorenog tipa
za detektive i/ili lica policijske prirode radi istraživanja, i svi lokali za istraživače kao i
uopšte službenici narečenih ustanova). (Svi narečeni službenici treba da pripadaju
matičnoj vrsti koja ima da se zove »PREDSTAVKA« a lokali i službena punoletna lica ove
vrste treba da budu odvojeni od drugih vrsta kao što je već, je li, pomenuta »LUTAJUĆA«),
30) NACIONALNA KORPORACIJA NAUČNIH DETEKTIVA U STVARIMA I PO
PITANJIMA ZAPISIVANJA U CILJU KAO I NJIHOVE KUĆE NAUKE (svi lokali za detektive
i/ili lica policijske prirode radi istraživanja, i svi lokali za istraživače kao i uopšte
službenici narečenih ustanova). (Svi narečeni službenici treba da pripadaju matičnoj vrsti
koja ima da se zove »ZAPISIVANJE« a lokali i službena punoletna lica ove vrste treba da
budu odvojeni od drugih vrsta kao što su već, je li, pomenute »LUTAJUĆA« i
»PREDSTAVKA«).

– To je kao da govori o konjičkim rodovima – reče Talita ubeđena. – Samo je čudno

što se jedino lokali pominju u sve tri korporacije detektiva.
– I to, a i šta znači »zapisivanje u cilju«?
– Ko zna, možda je hteo da kaže nešto drugo, samo ni to ne rešava mnogo, a nije ni
važno.
– Nije ni važno – ponovi Traveler. – U pravu si. Lepota je u tome da može da postoji
mogućnost jednog sveta sa lutajućim detektivima, sa predstavkama i zapisivanjima. Zato
me ne čudi što sada Sefke prelazi sa konjušnice na verske redove i to preko nečega što bi
moglo da se smatra kao ustupak naučenjačkom duhu ovog vremena (neko ime mora da
mu se da, šta ćeš). Da ti pročitam:

31) NACIONALNA KORPORACIJA UČENIH U NAUKAMA PODOBNOSTI I NJIHOVE

KUĆE NAUKE (sve kuće ili lokali za zajednički život i rad učenih u naukama podobnosti i
svi narečeni službenici). (Učeni u naukama podobnosti: lekari, homeopati, nadrilekari
(svaki hirurg), babice, mehaničari (svaka vrsta tehničara), pogonski inženjeri ili arhitekti
svake odnosne i pojedine vrste (svaki izvršilac unapred zacrtanih nacrta kao što bi na
primer bio jedan pogonski inženjer), uopšte klasifikatori, astronomi, astrolozi, spiritisti,
svršeni doktori u svakoj grani zakona u jednini ili množini (svaki veštak na radnom
zadatku veštačenja), klasifikatori generičkih vrsta, knjigovođe, prevodioci za poslove
prevođenja, učitelji osnovnih škola (svaki kompozitor), tragači – muškog pola odn.
muškarci – za ubicama, vodiči, gutači biljaka, frizeri itd.

– A, šta kažeš! – uzviknu Traveler ispijajući kanju naiskap. – Zar nije dasa genijalan?
 – Bila bi to sjajna zemlja za frizere – reče Talita bacivši se na krevet i zatvorivši oči.
– Dosta visoko stoje na lestvici. Ne razumem samo zašto tragači za ubicama treba da budu
muškog pola, odn. muškarci.
– Pa još niko nije čuo za neku tragačicu – odgovori Traveler. – A možda Sefke misli
da to ne bi ni priličilo ženi. Valjda si primetila da je po pitanju i u stvarima seksualnosti
pravi čistunac, to se sve vreme oseća.
– Toplo je, pretopio – reče Talita. – Jesi li zapazio koliko mu je stalo da klasifikatora,
pa čak i ponavlja njihovo ime? Dobro, da vidim i taj mistični skok što si rekao da ćeš mi
pročitati.
– Spremi se – reče Traveler.

32) NACIONALNA KORPORACIJA KALUĐERA REDA MOLITVE ZNAKA KRŠTENJA I

NJIHOVE KUĆE NAUKE (sve kuće za zajednički život i rad kaluđera kao i svi kaluđeri).
(Kaluđeri ili lica koja krste druga lica treba da ostanu izvan svake tuđe vere te da isključivo
i jedino pripadaju svetu reči isceliteljskih tajni i »ovladavanja« istom.) (Kaluđeri koji treba
non-stop da se bore protiv svakog duhovnog zla, protiv svake počinjene štete ili štete koja
se uvukla u dobra ili u tela itd.) (Kaluđeri pokajnici i isposnička lica koja treba da se mole
ili da krste bilo ljude, bilo predmete; bilo krajolike sa okolinom, bilo biljne useve; bilo
verenika teško pogođenog prisustvom suparnika i tako dalje.)
33) NACIONALNA KORPORACIJA BLAŽENIH ČUVARA ZBIRKI I NJIHOVE KUĆE
ZBIRKI (sve kuće zbirki kao i kuće-magacini, skladišta, arhive, muzeji, groblja, zatvori,
ludnice, sirotišta, zavodi za slepe lišenih vida itd., kao i uopšte službenici narečenih
ustanova) (zbirke: npr. jedna zbirka čuva predmete iz zbirke, jedno groblje čuva leševe iz
zbirke, jedan zatvor čuva zatvorenike iz zbirke itd.)

– Ni Espronseda 271 se nije setio groblja–reče Traveler. – Nećeš mi valjda reći da

analogija između arhive i groblja Čakarita... Seferino dokučuje veze, a to je u osnovi prava
inteligencija, zar ne? Posle takvog uvoda njegova završna klasifikacija nimalo ne
iznenađuje, naprotiv. Vredelo bi pokušati sa takvim svetom.
Talita ništa ne odgovori ali podignu gornju usnu poput cvetnog venca i ispusti uzdah
koji je poticao od onoga što se naziva prvi san. Traveler popi još jednu kanju i pređe na
završne i konačne korporacije:

40) NACIONALNA KORPORACIJA KOMISIONIH AGENATA ZA CRVENE VRSTE

CRVENE BOJE CRNOG I KUĆE AKTIVNOG ZALAGANJA ZA CRVENE VRSTE CRVENE BOJE
(sve kuće za zajednički život i rad komisionih agenata generičkih vrsta crvene boje
crvenog ili Velike kancelarije narečenih agenata kao i uopšte svi narečeni agenti).
(Generičke vrste crvene boje crvenog: životinja krzna crvene boje crvenog, biljka cveta
crvene boje crvenog i minerali izgleda crvene boje crvenog).
41) NACIONALNA KORPORACIJA KOMISIONIH AGENATA ZA CRVENE VRSTE CRNE
BOJE I KUĆE AKTIVNOG ZALAGANJA ZA CRVENE VRSTE CRNE BOJE (sve kuće za
zajednički život i rad komisionih agenata generičkih vrsta crvene boje crnog ili Velike
kancelarije narečenih agenata kao i uopšte narečeni agenti). (Generičke vrste crvene boje
crnog ili naprosto crnog: životinje crnog krzna, biljke crnog cveta i minerali crnog izgleda.)
42) NACIONALNA KORPORACIJA KOMISIONIH AGENATA ZA CRVENE VRSTE
SMEĐE BOJE I KUĆE AKTIVNOG ZALAGANJA ZA GENERIČKE VRSTE SMEĐE BOJE (sve

271José de Espronceda ( 1808–1842), čuveni romantičarski pesnik Španije koji je napisao El diablo mundo
na osnovu Volterove filozofije, i lirsku legendu El estudiante de Salamanca.
kuće za zajednički život i rad komisionih agenata generičkih vrsta crvenog smeđe boje ili
Velike kancelarije narečenih agenata kao i uopšte narečeni agenti). (Generička vrsta
crvenog smeđe boje ili naprosto smeđe: životinje krzna smeđe boje, biljke cveta smeđe
boje i minerali izgleda smeđe boje.)
43) NACIONALNA KORPORACIJA KOMISIONIH AGENATA ZA CRVENE VRSTE ŽUTE
BOJE I KUĆE AKTIVNOG ZALAGANJA ZA GENERIČKE VRSTE ŽUTE BOJE (sve kuće za
zajednički život i rad komisionih agenata generičkih vrsta crvene boje žutog ili Velike
kancelarije narečenih agenata kao i uopšte narečeni agenti). (Generičke vrste crvene boje
žutog ili naprosto žute: životinje žutog krzna, biljke žutog cveta i minerali žutog izgleda.)
44) NACIONALNA KORPORACIJA KOMISIONIH AGENATA ZA GENERIČKE VRSTE
BELE BOJE I KUĆE AKTIVNOG ZALAGANJA I KUĆE AKTIVNOG ZALAGANJA ZA
GENERIČKE VRSTE CRVENOG BELE BOJE (sve kuće za zajednički život i rad komisionih
agenata generičkih vrsta crvenog bele boje ili Velike kancelarije narečenih agenata kao i
uopšte narečeni agenti). (Generičke vrste crvenog bele boje: životinje belog krzna, biljke
belog cveta i minerali belog izgleda.)
45) NACIONALNA KORPORACIJA KOMISIONIH AGENATA ZA GENERIČKE VRSTE
PAMPA BOJE I KUĆE AKTIVNOG ZALAGANJA ZA GENERIČKE VRSTE CRVENOG PAMPA
BOJE (sve kuće za zajednički život i rad komisionih agenata generičkih vrsta crvenog
pampa boje ili Velike kancelarije narečenih agenata kao i uopšte narečeni agenti).
(Generičke vrste crvenog pampa boje ili naprosto pampe: životinje pampa krzna, biljke
pampa cveta i minerali pampa izgleda.)

Slomiti tvrdu duhovnu koru... Kako li Seferino vidi ono što je napisao? Kakva li mu
zasenjujuća (ili ne) stvarnost pokazuje slike gde se beli medvedi kreću po ogromnim
mermernim pozornicama okruženi jasminom sa Rta? Ili kako se pak gavrani gnezde na
grebenima od uglja sa crnom lalom u kljunu?... I zašto »crvena boja crnog«, »crvena boja
belog«? Da nije hteo da kaže »jarko obojeno crnim« ili »jarko obojeno belim«? Ali onda –
zašto »crveno žute boje ili naprosto žuta«? Kakve su to boje nijedna mišoovska ili
hakslijevska marihuana ne može da pretoči u reči? Seferinove napomene, korisne samo
da bi se čovek još više izgubio (ako je to korisno), ne idu mnogo dalje. Pa ipak:
U vezi sa već napomenutom pampa bojom: pampa boja je svaka ona koja je
raznovrsna po izgledu ili koja je sačinjena ili je sačinjavaju dve ili više bojica.

A onda jedno nadasve nužno objašnjenje:

U vezi sa već narečenim ili pomenutim agentima za generičke vrste, oni imaju da budu
Guverneri kako se nikada ne bi ugasila nijedna generička vrsta u svetu, kako se generičke vrste u
okviru svojih klasa nikada ne bi ukrstile, bilo klasa sa klasom, bilo tip sa tipom, bilo rasa sa rasom,
bilo boja jedne vrste sa bojom druge vrste itd.

Kakav čistunac, kakav rasista taj Seferino Piriš! Kosmos čistih boja, mondrijanovski
do besvesti! A i opasan je taj Seferino Piriš kao uvek mogući kandidat za poslanika, možda
i za predsednika! Pripazi se, zemljo urugvajska! Pa još jedna kanjica pre spavanja dok
Sefke, opijen bojama, prelazi na poslednju poemu gde će kao na nekoj Ensorovoj slici da
bukne sve što buknuti može, kad će spasti sve i maske i antimaske. Iznenada u njegov
sistem upada militarizam, a treba videti kako li je to tek postavio, pa je nešto između
hermetizma i makaronijade. To jest:
Što se tiče najavljenog dela »Svetlost Mira u Svetu« narečeno delo sadrži potanka
objašnjenja pojave militarizma, ali za ovu priliku samo ćemo kratko i sažeto objasniti
sledeću ili sledeće verzije militarizma:
 Garda (»Metropolitanskog tipa«) za vojna lica rođena u zodijakovom znaku Ovna; Sindikati
antivladinog sastava za vojna lica rođena u zodijakovom znaku Bika; Direkcija i pokroviteljstvo
proslava i sastanaka (igranke, večeri poezije, koncerti za verenike, parovi verenika itd.) za vojna
lica rođena u zodijakovom znaku Blizanaca; Vazduhoplovstvo (vojno) za vojna lica rođena u
zodijakovom znaku Raka; Pera u službi osnovne vlade (ratni dopisnici i novinarstvo o političkim
aktima u službi čitave osnovne i nacionalne vlade) za vojna lica rođena u zodijakovom znaku Lava;
Artiljerija (teško naoružanje uopšte plus bombe) za vojna lica rođena u zodijakovom znaku Device;
Pokroviteljstva i praktično izvođenje javnih i/ili društvenih praznika u smislu praznovanja
(prikladno prerušavanje od strane vojnih lica u trenucima nastupa bilo na vojnoj paradi bilo na
karnevalskoj povorci, bilo na karnevalskom veselju bilo na prazniku tzv. berbe grožđa itd) za vojna
lica rođena u zodijakovom znaku Škorpije; Konjica (obična konjica i motorizovana konjica sa
odnosnim nastupima bilo infanterista bilo minobacača bilo mačetera; tipičan slučaj:
»Republikanska garda« kao i mačevaoci itd.) za vojna lica rođena u zodijakovom znaku Jarca; te
Praktična vojna posluga (kuriri, štafete, vatrogasci, misionari na terenu ili terenski misionari,
pomoćno osoblje za praktična terenska pitanja itd.) za vojna lica rođena u zodijakovom znaku
Vodolije.

Traveler prodrma Talitu i ona se sva kivna probudi, a onda on stade da joj čita deo o
militarizmu pa oboje moradoše da pokriju lica jastucima kako ne bi probudili celu kliniku.
Ali pre toga su se složili da su argentinska vojna lica većinom rođena u zodijakovom znaku
Bika. Traveler inače rođen u zodijakovom znaku Škorpije, bio je toliko pijan da je izrazio
spremnost da se smesta pozove na svoj rang rezervnog potporučnika sa ciljem da mu
bude dozvoljeno da se prikladno prerušava od strane vojnih lica.
– Priredićemo velike praznike tzv. berbe grožđa – govorio je Traveler provirujući
ispod jastuka da bi se po završetku rečenice opet njime pokrio. – Ti ćeš doći sa svim
istorodnicima rase pampe, jer nema sumnje da si ti pampa, što znači da si sačinjena od
dve ili više bojica.
– Ja sam bela – reče Talita. – I šteta što ti nisi rođen u zodijakovom znaku Jarca jer
bih volela da te vidim kao mačevaoca. Ili barem kao kurira ili nosioca štafete.
– Kuriri su ti bre Vodolije. Je lʼ Oracio beše Rak?
– Ako i nije, zaslužuje da bude – reče Talita zaklopivši oči.
– Moraće da se zadovolji vazduhoplovstvom. Treba ga samo zamisliti kako pilotira
nekim aeroplanom koji u vreme čaja sa pecivom pada tačno na poslastičarnicu Agila. Bilo
bi prosto fatalno.
Talita ugasi svetio i malko se privi uz Travelera koji se znojio i krivio obavijen raznim
zodijakovim znacima, nacionalnim korporacijama komisionih agenata i mineralima žutog
izgleda.
– Orasio je večeras video Magu – reče Talita kao da spava. – Video ju je u dvorištu,
pre dva sata, dok si ti bio na dežurstvu.
– Ah – reče Traveler ležeći na leđima i tražeći cigarete po Brajevom sistemu. –
Trebalo bi ga strpati među blažene čuvare zbirki.
– A Maga, to sam bila ja – reče Talita privijajući se još jače uz Travelera. – Ne znam
da li shvataš.
– Manje-više.
– To je moralo jednom da se desi. Čudi me samo što ga je zbrka toliko prenerazila.
– E, pa tako ti je to sa Orasiom, on se zaplete i napravi čitav darmar a onda gleda šta
je uradio kao što štene koje se pokakilo stane i kao ukopano gleda svoju kaku.
 – Mislim da je to počelo još onog dana kada smo otišli po njega u luku – reče Talita.
– Ne mogu da ti objasnim jer me čak nije ni pogledao, a zajedno ste me odbacili kao gluvo
kuče, još i sa mačkom pod miškom.
– Uzgoj nevelikih životinja – reče Traveler.
– Pobrkao me sa Magom – nastavi Talita. – Sve ostalo je moralo da teče kao da to
Seferino nabraja, jedna stvar za drugom.
– Maga je – reče Traveler povukavši snažno dim cigarete sve dok mu se lice nije
obasjalo u mraku – takođe iz Urugvaja. Vidiš da nekog reda ipak ima.
– Pusti me da govorim, Manu.
– Bolje nemoj. Čemu.
– Prvo je došao starac sa golubom a onda smo sišli u podrum. Orasio je sve vreme
govorio o nekakvom silasku, o tim provalijama koje ga zaokupljaju, znaš ti njega. Ali ovoga
puta je bio izvan sebe. Manu, bio je na izgled miran a to je ono najstrašnije, i za to vreme...
Sišli smo teretnim liftom pa je on pošao da zatvori jedan hladnjak, nešto grozno.
– Znači, i ti si sišla – reče Traveler. – Lepo bogami.
– To je bilo nešto drugo – reče Talita. – To uopšte nije izgledalo kao silaženje.
Razgovarali smo, ali ja sam osećala da je on negde drugde i da govori drugoj ženi, na
primer, nekoj ženi koja se udavila. Sad mi to pada na pamet, ali tada on još nije bio rekao
da se Maga udavila u reci.
– Pa i nije se udavila – reče Traveler. – Mogu da ti jemčim iako o tome pojma nemam.
Dovoljno je da čovek poznaje Orasija.
– On misli da je mrtva, Manu, a istovremeno oseća da je blizu njega; večeras sam to
bila ja. Rekao mi je da ju je video i na brodu i ispod nadvožnjaka avenije San Martin... On
to ne govori kao da halucinira, niti očekuje da mu poveruješ. Jednostavno kaže, i to je
istina, to je nešto što je tu. Kada je zatvorio hladnjak a mene obuzeo strah pa sam mu rekla,
ne znam više ni sama šta sam rekla, on je počeo da me gleda; a u stvari je gledao onu drugu.
Ali ja nisam ničiji zombi, ničija čigra, Manu, i neću da budem nečiji zombi.
Traveler je pomilova po kosi, ali Talita ga nestrpljivo odgurnu. Sela je na krevet i on
je osećao kako ona drhti. Na tolikoj vrućini – ona je drhtala. Rekla mu je da ju je Orasio
poljubio i pokušala je da objasni taj poljubac, a pošto nije nalazila prave reci, u mraku je
dodirivala Travelera, njene ruke su padale kao krpe na njegovo lice i na njegove ruke,
klizile po njegovim grudima, naslanjale se na njegova kolena, a iz svega toga je proizlazilo
kao neko objašnjenje koje Traveler nije bio u stanju da odbije, nastajala je kao neka zaraza
koja je dolazila sa neke druge strane, iz neke dubine, neke visine ili sa bilo koje druge
strane samo ne iz te noći i iz te sobe, zaraza koja je sa Talite prešla i na njega, zamuckivanje
nalik na nerazumljiva poruku, slutnju da se nalazi pred nečim što bi moglo da bude poruka
ali glas koji ju je donosio bio je slomljen i kazivao poruku na nekom nerazumljivom jeziku,
no ipak je to bilo jedino važno, nadohvat ruke, dok je tražilo da bude priznato i prihvaćeno,
dok se guralo sa nekim sunđerastim zidom od dima i plute, neuhvatljivo a podatno, golo
u naručju ali nalik vodi koja ističe zajedno sa suzama.
»Tvrda duhovna kora«, pomislio je Traveler. Nerazgovetno je čuo da strah, da
Orasio, da teretni lift, da golub; jedan saopštivi sistem mu je opet ulazio na uho. Dakle
nesrećnik se plaši da ga on ne ubije, pa to je da pukneš od smeha.
– Je I’ ti je stvarno tako rekao? Teško je poverovati, znaš i sama koliko drži do sebe.
– To je nešto drugo – reče Talita pa mu uze cigaretu i stade halapljivo da je puši kao
u nemim filmovima. – Mislim da je taj strah što ga oseća nešto kao njegovo poslednje
utočište, šipka za koju se drži pre nego što se bude bacio. Tako je srećan što se večeras
plaši, ja znam da se raduje.
– Ovo naša Kuka–reče Traveler dišući kao pravi jogin – ni mrtva ne bi razumela, budi
uverena. A ja mora da noćas sijam pamet jer je ta priča o veselom strahu, stara moja, inače
teško svarljiva.
Talita se malko pomeri u krevetu i nasloni se na Travelera. Znala je da je opet na
njegovoj strani, da se nije udavila, da je on pridržava na samoj površini vode i da je to u
suštini šteta, čudesno lepa šteta. Oboje su to osetili u istom trenutku i kliznuli jedno prema
drugom ne bi li pali u same sebe, u zajedničku zemlju gde ih reči, milovanja i usta obavijaju
kao što kružnica obavija krug, te smirujuće metafore, ta stara tuga zadovoljna što smo
ponovo oni isti, što istrajavamo, što ostajemo na površini vode i opstajemo uprkos
nedaćama, u dobru i u zlu, uprkos zovu i padu.

(-140)
134

CVETNI VRT

Valja znati da vrt zasađen u pravilnom rasporedu u »francuskom stilu«, sačinjen od

biljnih blokova, leja i popločanih staza geometrijskog oblika, iziskuje veliku umešnost i
negu.
Suprotno tome, u vrtu »engleskog tipa« manje će se primetiti propusti amatera.
Nešto grmlja, travnjak i jedan jedini ivičnjak sa mešovitim cvećem koje se jasno ocrtava
naspram zida ili dobro postavljene ograde – to su osnovni elementi dekorativnog a i
praktičnog skupa.
Ako na žalost neki od uzoraka ne bude davao predviđene rezultate, lako ga je
zameniti presađivanjem, a ni onda se neće primetiti nedostatak ili nepravilnost skupa jer
će ostalo cveće, raspoređeno kao obojene površine različite veličine i visine, uvek
obrazovati lepu skupinu za gledanje.
Ovaj način sađenja, veoma cenjen u Engleskoj i u Sjedinjenim Američkim Državama,
poznat je pod imenom mixed border, tj. »mešovita leja«. Tako izmešano cveće preliva se
između sebe kao da je spontano raslo pa će vašem vrtu dati prirodan i donekle seoski
izgled, dok sadnice razpoređene u krugovima i pravougaonicima uvek imaju nečeg
izveštačenog i zahtevaju besprekorno savršenstvo.
Zbog toga, kako iz praktičnih tako i iz estetskih razloga, amateru se može slobodno
preporučiti da aranžira vrt po sistemu mixed border.

ALMANAH »HACHETTE«

(-25)
135

– Veoma su ukusne – reče Gekrepten. – Pojela sam dve još dok sam pržila, prosto se
tope u ustima.
– Skuvaj još jedan mate, stara.
– Odmah, ljubavi. Samo da ti prvo promenim oblogu sa hladnom vodom.
– E hvala ti. Malo je neobično jesti krofnu zavezanih očiju. Mora da tako treniraju oni
sirotani koje šalju da nam otkrivaju kosmos.
– Misliš oni što lete na mesec u onim kao brodovima, je li? Stavljaju ih u nekakve
kapsule ili tako nešto, zar ne?
– Da, i daju im krofne sa mateom.

(-63)
136

Morelijeva manija da citira:

»Bilo bi mi teško da u istoj knjizi objasnim objavljivanje pesama i osporavanje
poezije, dnevnika jednog pokajnika i beležaka mog prijatelja crkvenog velikodostojnika...«

ŽORŽ BATAJ, Mržnja prema poeziji

(-12)
137

Morelijana.
Ako obim ili ton dela mogu da navedu na pomisao da je pisac nastojao da napravi
nekakav zbir – brzo mu ukazati da se nalazi pred suprotnim nastojanjem, pred
nastojanjem neumitnog oduzimanja.

(-17)
138

Magi i meni dođe ponekad da oskrnavimo uspomene. Zavisi od neke neznatne

okolnosti, od nekog prolaznog neraspoloženja, od teskobe pred onim što može da se desi
ako počnemo da se gledamo u oči. Malo po malo, vođeni dijalogom koji je kao krpa u
ritama, počinjemo da se sećamo. Dva udaljena sveta, dva tuđa, skoro uvek nepomirljiva
sveta ulaze u naše reči i kao po dogovoru rađa se poruga. Obično ja počinjem kad stanem
prezrivo da se prisećam svog nekadašnjeg slepog kulta prijateljstva, loše shvaćenih i još
gore uzvraćenih odanosti, onih barjaka poniznom upornošću isticanih na političkim
sajmištima i na intelektualnim borilištima, kad se samo setim uzavrelih ljubavi. Smejem
se onom sumnjivom poštenju koje tako često služi za sopstvenu ili tuđu nevolju dok ispod
njega izdaja i nepoštenje pletu svoje paučine a da ja to tada nisam mogao sprečiti nego
sam se jednostavno mirio s tim da drugi preda mnom budu izdajice i nepošteni a da ja
ništa ne učinim da to sprečim pa sam tako bio dvostruko kriv. Rugam se svojim stričevima
uglačane uljudnosti iako su u govnima do guše – oko vrata još blješti uštirkana kragna.
Pali bi na teme kada bi znali da plivaju u izmetu, tȁ oni su tako ubeđeni, jedan u Tukumanu
a drugi u 9. Jula, da su uzor argentinske uglačanosti (to su njihove reči). A opet imam i
dobrih uspomena na njih. A opet slatko gazim te uspomene onih dana kada smo Maga i ja
siti Pariza pa hoćemo da se namerno povredimo.
Kada Maga prestane da se smeje i zapita me zašto govorim takve stvari o svojim
stričevima, tada poželim da oni budu tu iza vrata i da prisluškuju kao onaj čičica sa petog.
Pažljivo pripremam objašnjenje jer ne želim da budem nepravedan ni da preterujem.
Hoću takođe da to i Magi i meni nečemu koristi jer ona nikad nije uspela da shvati moralne
probleme (kao Etjen, samo što je to kod nje manje sebično; stvar je u tome što ona veruje
jedino u odgovornost u sadašnjosti, u samom trenutku kada treba biti dobar ili plemenit;
u stvari – i to je iz istih hedonističkih i sebičnih razloga kao i kod Etjena).
Onda joj ja objašnjavam da su moja dva prepoštena strica savršeni Argentinci onako
kako se to shvatalo 1915., u zenitu njihovih života između zemljišnih poseda i
kancelarijskih poslova. Kada se govori o tim »nekadašnjim krioljcima« govori se zapravo
o antisemitima, o okorelim neprijateljima stranaca, o buržujima ukorenjenim u nostalgiji
za malim rančom gde će indijančice kuvati mate za deset pesosa mesečno; sa rodoljubivim
osećanjima u najčistijim bojama državne zastave, sa dubokim poštovanjem prema svemu
vojničkom i prema svakoj ekspediciji u pustinji, sa košuljama ispeglanim na tuce makar
plata i ne bila dovoljna da se na kraju meseca isplati ono prezreno stvorenje što ga cela
porodica zove »žgoljo« pa na njega svi viču ili mu prete a u najboljem slučaju mu se
obraćaju kao da mu život opraštaju. Kada Maga počinje da usvaja ovo viđenje (bez i
najmanjeg neposrednog iskustva) ja onda hitam da joj dokažem da su unutar tog
globalnog okvira moja dva strica i njihove porodice sjajni ljudi puni vrlina. Uzorni muževi
i nežni očevi, čestiti građani koji čitaju ozbiljne novine, cenjeni među kolegama i
pretpostavljenima, u stanju da ćelu noć bdiju nad bolesnikom ili da drugoga izvuku iz
škripca – prave lafčine. Maga me gleda začuđeno, boji se da joj se možda podsmevam.
Moram onda da insistiram, da joj objašnjavam zašto toliko volim svoje stričeve, zašto
ponekada, kada nam je dosta i ulica i klime, meni dođe da ih sitno seckam i da gazim ono
malo uspomena što još imam na njih. Onda Maga malko živne pa počinje svoju majku da
ogovara pošto je inače voli u dozama koje zavise od trenutka. Ponekada me užasava njeno
vraćanje na neku epizodu iz detinjstva koju mi je ranije ispričala kao da je veoma smešna,
a onda se ispostavlja da je to neki mračni čvor, nekakva močvara puna pijavica i krpelja
koji se ganjaju i uzajamno proždiru. U takvim trenucima Magino lice liči na glavu lisice,
izdužuju joj se nozdrve, prebledi, govori isprekidano, krši ruke i dahće, pa kao iz nekog
ogromnog i nepristojnog balona žvakaće gume počinje da proviruje mlitavo lice majke,
loše odeveno telo majke, prigradska ulica u kojoj je majka ostala kao stara pljuvaonica u
napuštenom dvorištu, beda u kojoj je majka ruka što masnom krpom briše šerpe. Nevolja
je u tome što Maga ne može dugo tako, odmah brizne u plač, skriva lice kod mene, strašno
se ražalosti pa treba skuvati čaj, zaboraviti na sve, prošetati okolo ili voditi ljubav, bez
stričeva i bez majke voditi ljubav, skoro uvek to ili pak spavati, ali skoro uvek to.

(-127)
139

Note klavira (la, re, mi bemol, do si, si bemol, mi, sol) violine (la, mi, si bemol, mi) i
roga (la, si bemol, la, si bemol, mi sol) predstavljaju muzički pandan imena ArnolDa
SCHoenberga, Antona VEBerna i Albana BErGA (prema nemačkom sistemu gde H
predstavlja si, B – si bemol i S (ES) – mi bemol). Nema nikakve novine u ovom muzičkom
anagramu. Valja se setiti da je Bach upotrebio sopstveno ime na sličan način i da je isti
postupak bilo zajedničko vlasništvo polifonih majstora XVI veka (...). Druga značajna
analogija sa Violinskim koncertom leži u strogoj simetriji sastava. Ključni broj Violinskog
koncerta je dva: dva odvojena stava od kojih je svaki podeljen na dva dela pored inače
očigledne podele na violinu i orkestar u instrumentalnom sastavu. U »Kammer-konzertu«
se pak ističe broj tri: posveta predstavlja Maestra i njegova dva učenika, instrumenti su
svrstani u tri grupe: klavir, violina i kombinacija duvačkih instrumenata, njegova
arhitektura čini građevinu tri ulančana stava od kojih svaki u većoj ili manjoj meri otkriva
trodelnu kompoziciju.

Iz anonimnog komentara o Kamernom koncertu za violinu,

klavir i 13 duvačkih instrumenata, od ALBANA BERGA
(snimak Pathé Vox PL 8660)

(-133)
140

U iščekivanju nečeg uzbudljivijeg – vežbe skrnavljenja i začudnosti u apoteci između

ponoći i dva ujutro, čim Kuka ode-na-okrepljujući–počinak (ili pre toga, da bi otišla: Kuka
istrajava ali je strašno iscrpljuje napor da se uz pomoć dobroćudnog osmeha odupre
verbalnim ofanzivama čudovišta. Svaki put odlazi na spavanje sve ranije a čudovišta joj se
blagonaklono smeše želeći joj laku noć. Nešto neutralnija, Talita lepi etikete ili proverava
nešto u Indexu Pharmacorum Gottinga).
Tipska vežba: Prevesti sa manihejskom inverzijom jedan čuveni sonet:

Deflorisana, beživotna i užasna prošlost

hoće li nas ponovo stvoriti zamahom krila?

Čitanje jedne stranice Travelerove beležnice: »Dok čekam na red kod berberina,
nailazim na neku UNESKO-vu publikaciju i saznajem sledeća imena: Opintotoveri
(Työläisopiskelija) Työväenopisto. Izgleda da su to naslovi nekih finskih pedagoških
časopisa. Potpuna nestvarnost za čitaoca. Da li to postoji? Za milione plavih ljudi
Opintotoveri znači Prosvetni glasnik. A za mene... (Bes). Ali zato oni ne znaju šta znači
»cafisho« (portenjski mangup). Umnožavanje nestvarnosti. A tehnolozi predviđaju da
zbog toga što se do Helsinkija može stići za nekoliko časova zahvaljujući Boingu 707...
Posledice treba da povuče svako za sebe. Sasvim kratko, Pedro.«
Jezički oblici začudnosti. Zamišljena Talita pred Genshiryoku Kokunai Jijom koji joj
nikako ne liči na razvoj nuklearnih delatnosti u Japanu. Kao maligni snabdevač materijala
prikupljenog po berberskim radnjama, njen muž uspeva poređenjem da je ubedi
pokazujući joj varijantu Genshir-yoku Kaigai Jijo, što bi trebalo da označava nuklearne
delatnosti u inostranstvu. Talitino oduševljenje jer se analitički uverila da je Kokunai –
Japan, a Kaigai – inostranstvo. Zbunjenost vlasnika radnje za hemijsko čišćenje 272 u Ulici
Laskano, po imenu Matsui, pred Talitinom poliglotskom egzibicijom mada se sirotica
otuda vraća pokunjena.
Oskrnavljanja: poći od takvih pretpostavki kao što je čuveni stih: »Primetna Hristova
homoseksualnost« te stvoriti zadovoljavajući i dosledni sistem. Isticati da je Betoven bio
govnojed itd. Braniti neospornu svetost Sir Rodžera Kazamenta onako kako proizlazi iz
The black diaries 273. Kukina preneraženost – ona je krštena i pobožna.
Reč je u suštini o otuđivanju radi čiste profesionalne požrtvovanosti. Još uvek se
previše smeju (nije moguće da je Atila skupljao markice) ali taj će Arbeit macht Frei uroditi
plodom, verujte Kuka. Na primer, silovanje biskupa iz Fana dođe mu kao slučaj...

(-138)

272Vlasnici radionica za hemijsko čišćenje u Argentini su većinom doseljenici iz Japana.

273 Sir Roger Casament, irski nacionalista koji se u prvom svetskom ratu obratio Nemcima radi podrške
irskoj stvari.
141

Već posle nekoliko stranica postaje jasno da Moreli cilja na nešto drugo. Njegovo
aludiranje na dubinske slojeve Zeit-geista, 274 oni pasusi gde logika na kraju mora da se
obesi o pertle za cipele, jer nije čak kadra da se suprotstavi onoj neprimerenosti koja biva
uzdignuta na stupanj zakona – sve to svedoči o speleološkoj nameri dela. Moreli otvoreno
ide napred i nazad protivno ravnoteži i načelima koji bi se mogli zvati morali prostora, te
može da se desi (u stvari, dešava se, mada ništa nije pouzdano) da se događaji o kojima
pripoveda odigraju za pet minuta povezujući bitku kod Akcijuma sa Anschlussom Austrije
(verovatno i ta tri A imaju neku vezu sa izborom ili, još pre, sa prihvatanjem tih istorijskih
događaja), ili da osoba koja zvoni na vratima jedne kuće u Ulici Kočabambe oko broja 1200
pređe prag da bi izašla u dvorište Menandrove kuće u Pompeji. Sve je to i trivijalno i
Bunjuelno ali članovima Kluba nije izmakao značaj nekakvog podsticanja ili parabole koja
se otvara nekom dubljem i opakijem smislu. Zahvaljujući tim pelivanskim vežbama,
veoma sličnim onima što čine tako živopisnim Jevanđelje, Upanišade i druge tvorevine
natovarene šamanskim trinitrotoluenom, Moreli je mogao za svoju dušu da se pravi kao
da se bavi jednom književnošću koju duboko u sebi minira i kontraminira, kojoj se
izruguje. Odjedanput reči, čitav jezik, nadgradnja nekog stila, jedna semantika, jedna
psihologija i jedna ostvarljivost se sunovraćaju kao posle zaprepašćujućeg harakirija.
Banzai! 275 Do nove zapovesti, a bez ikakve garancije – naposletku uvek je neki najlon
bačen još dalje i on izlazi iz knjige ne bi li se na njega neko možda upecao, neko ko zna,
nešto što ostavlja svaku skamenjujuću viziju dela da stoji. A ono što je Perika Romera
bacalo u očajanje jer je on čovek koji traži izvesnost, ispunjavalo je Oliveiru
zadovoljstvom, golicalo je Etjenovu, Vongovu i Ronaldovu maštu i teralo Magu da igra
bosonoga sa po jednom artičokom u svakoj ruci.
U toku diskusija izmrljanih Kalvadosom i duvanom Etjen i Oliveira bi se zapitali
zašto Moreli mrzi književnost i zašto je mrzi iz same književnosti umesto da ponovi
Remboov Exeunt ili da na levoj slepoočnici isproba notornu delotvornost Kolta 32.
Oliveira je bio sklon da pomisli da je Moreli naslutio demonsku prirodu svakog
rekreativnog pisanja (a koja to književnost pa nije rekreativna, makar samo kao melem
koji će pomoći da se proguta neka od gnoza ili praksa, neki od onih ethosa što se vrte na
sve strane ili što se izmišljaju po potrebi?). Pošto je izvagao najpodsticajnije pasuse,
Oliveira je postao osetljiv na poseban ton koji zateže Morelijevo pisanje. Prvi mogući opis
tog tona je otrežnjenje, ali odozdo se osećalo da otrežnjenje nema veza sa okolnostima i
zbivanjima koja se pripovedaju u knjizi nego sa načinom pripovedanja, sa načinom kojim
je on prelivao sve zapisano iako se trudio da to pošto-poto prikrije. Pitanje razrešenja
pseudosukoba između sadržine i forme ponovo se postavljalo utoliko što stari razotkriva
formalnu građu upotrebljavajući je na svoj način, a time što sumnja u svoje oruđe on istog
trena diskvalifikuje dela stvorena tim oruđem. Ono o čemu knjiga pripoveda ne služi
ničemu, to i nije ništa jer je loše ispričano, jer je samo ispričano, jer je to književnost. Još

274 Duh vremena.

275 Banzai! je japanski usklik u značenju »Živeo!«.
jednom se vraćao na autorovu netrpeljivost prema svem pisanju i prema pisanju uopšte.
Prividni paradoks je bio u tome što Moreli akumulira epizode koje je zamišljao i pretapao
u najrazličitije oblike u nastojanju da ih savlada na prepad i da ih razreši svim onim
sredstvima što stoje na raspolaganju piscu koji je ovladao svojim zanatom. Nije izgledalo
kao da teži nekoj teoriji, on uopšte nije bio jak na intelektualnoj refleksiji, ali iz svega što
je dotle napisao izlazila je, beskrajno većom delotvornošću nego da je reč o bilo kakvom
izlaganju ili analizi, duboka korozija sveta raskrinkanog u svojoj laži, napad putem
akumulacije a ne destrukcije, gotovo paklena ironija koja može da se nasluti u veličini
bravuroznih deonica i u strogosti sagrađenih epizoda, prividno osećaj književne radosti
koji već godinama diže njegov ugled među čitaocima pripovetki i romana. Velelepno
orkestrirani svet se za istančaniji njuh raspršava u ništa, ali misterija počinje upravo tu
jer u isto vreme kada je mogao da se predoseti totalni nihilizam dela, pažljivija intuicija je
mogla da nasluti da to i nije Morelijeva namera nego da je to potencijalno samorazaranje
u svakom odlomku knjige kao traženje plemenitog metala na nekoj rasprodaji. Ovde treba
stati iz straha da se ne pobrkaju vrata i da se ne bude prepametan. Najžešće Oliveirine i
Etjenove rasprave nastale bi baš na tom stupnju njihovog iščekivanja jer su inače bili
prestravljeni mogućnošću da se varaju, da su samo par kretena koji su se eto zaintačili da
veruju da se ne može podizati Vavilonska kula a da na kraju ničemu ne služi. Tada im je
zapadnjački moral izgledao kao svodilja koja im nabacuje, jednu za drugom, sve iluzije
trideset neizbežno nasleđenih, asimiliranih i sažvakanih vekova. Teško je odbiti da se
poveruje da cvet može da bude lep nizašta; gorko je prihvatiti da se može zaigrati u mraku.
Morelijeve aluzije na inverziju znakova, na jedan svet viđen drugim i iz drugih dimenzija
kao nužna priprema za još čistiju viziju (i to sve u bleštavo napisanom pasusu koji se
istovremeno čini sumnjivim zbog poruge, zbog ledene ironije pred ogledalom) dovodile
su ih do ludila jer im se činilo kao da im one dobacuju vešalicu jedne nade, takoreći,
vešalicu nekog opravdanja, dok im istovremeno uskraćuju totalnu sigurnost budući da ih
te aluzije postavljaju u položaj neizdržive dvosmislenosti. Mogli su se jedino tešiti misleći
kako se i sam Moreli kreće unutar te iste dvosmislenosti dok orkestrira delo čija legitimna
praizvedba možda treba da bude najpotpunija tišina. Tako su okretali stranice, bili su
besni i bili su očarani a Maga bi se uvek na kraju sklupčala poput mačke na fotelji,
izmorena neizvesnostima, i gledala kako sviće nad krovovima prekrivenim škriljcem, kroz
ceo onaj dim koji može da stane između nekih očiju i nekog zatvorenog prozora i jedne
usijano jalove noći.

(-60)
142

1. – Ne znam kakva je bila – reče Ronald. – Nikada nećemo ni znati. O njoj smo znali
samo preko njenog dejstva na druge. Bili smo donekle njena ogledala, ili je ona pak bila
naše. To se ne može objasniti.
2. – Bila je tako glupa – kaza Etjen.–Blagosloveni bili nišči duhom itd. Kunem ti se da
ozbiljno govorim. Nisam mogao da podnesem toliku glupost. Orasio je pretpostavljao da
je u pitanju neobaveštenost, ali je bio u zabludi. Velika je razlika između neznalice i
glupaka, a svako tu razliku zna izuzev glupaka, srećom po njega. Mislila je da će od učenja,
od tog izvikanog učenja postati pametna. Brkala je znanje sa razumevanjem. Jadnica, lepo
je razumevala mnoge stvari na koje se mi nismo ni obazirali koliko smo ih znali.
3. – Zapašćeš u slatkorečivost – upade Ronald. – Sav taj špil antinomija, polarizacija.
Za mene je njena glupost bila cena koju je plaćala da bi bila tako vegetalna, tako školj-
kolika, tako bliska najtajnovitijim stvarima. Eto ti jedan primer: nije bila kadra da veruje
u imena, ona je morala da stvar dotakne prstom pa da je onda prihvati. A tako ne može
daleko da se odmakne. To ti je kao da okrećeš leđa čitavom Zapadu. Školama. Nije to
zgodno za život u gradu i uopšte da zaradiš za život. To je nju i počelo da izjeda.
4. – Da, jeste, ali je s druge strane bila sposobna za beskrajne radosti, ja sam i sam
bio pomalo zavidljiv svedok nekih od tih radosti. Šta inače tražim u slikarstvu? Postavljam
sebi staze na kojima se posle otelim da bih na kraju stigao do jedne viljuške i dve maslinke.
So i središte sveta treba da budu tu negde, na tom komadu stolnjaka. Ona je tamo stizala,
to je i osećala. Jedne večeri sam se popeo do ateljea i zatekao je ispred slike koju sam tog
jutra dovršio. Ona je plakala onako kako samo ona može, celim licem, groznim i prelepim
licem. Gledala je moju sliku i plakala. Nisam imao dovoljno muda da joj kažem da sam tog
jutra i ja zaplakao. A kad pomislim koliko bi je to umirilo, znaš kako je bila nesigurna, kako
se osećala majušnom okružena našim blistavim lukavstvima.
5. – Može iz više razloga da se plače – reče Ronald. – To još ništa ne dokazuje.
6. – Dokazuje bar jedan kontakt. Koliko li je samo onih drugih koji su se pred platnom
pohvalno izrazili učtivim rečenicama, koji su naveli uzore i uticaje, koji su se slatko
ispričali povodom slike. A trebalo je dopreti do onog stupnja gde će se obe stvari spojiti.
Imam utisak da sam već tamo, ali biću jedan od retkih.
7. – Malobrojnima će pripadati nebesko carstvo – reče Ronald. – Tebi sve dobro dođe
za tvoje mackanje.
6. – Znam da je tako – reče Etjen. – Ne bežim od toga. Samo je puno vode proteklo
dok nisam sastavio obe ruke, levu sa srcem a desnu sa četkicom i lenjirom. U početku bio
sam od onih koji posmatraju Rafaela misleći na Peruđina, koji skaču poput skakavca preko
Lea Batiste Alberti ja, povezujući, ispuštajući, Piko odande, Lorenco Vala odavde, ali pazi
– Burkhart kaže, Berenson poriče, Argan veruje, ovo je sijensko plavo, ova draperija potiče
od Mazaća. Ne sećam se tačno kada, ali bilo je to u Rimu, u galeriji Barberini, ja sam ti
upravo analizirao jednog Andreu del Sarta, baš ga analizirao, kad ga odjednom i ugledam.
Nemoj samo da ti sad objašnjavam. Video sam ga (i to ne celo platno, samo jedan detalj
pozadi, jednu malu priliku na putu). Suze su mi potekle, to je sve što mogu da ti kažem.
5. – Ni to ništa ne dokazuje – reče Ronald. – Može iz više razloga da se plače.
4. – Ne vredi da ti odgovaram. Ona bi mnogo bolje razumela. U stvari svi idemo istim
putem, samo što neki počinju sleva a neki zdesna. Ponekad, tačno na sredini, neko ugleda
komad stolnjaka sa čašom, viljuškom i maslinama.
3. – Priča u slikama – reče Ronald. – Večito neke figure.
2. – Nema drugog načina da se čovek približi svemu što je izgubio, svemu što mu
nedostaje. Ona je bila veoma blizu i to je i osećala. Grešila je jedino u tome, što je htela neki
dokaz, da ta blizina vredi koliko cela naša retorika. Niko nije mogao da joj da taj dokaz,
prvo zato što ne možemo ni da ga zamislimo, a drugo zato što nam sve u svemu prija u
ovoj našoj kolektivnoj nauci. Litré nam na primer omogućuje da spokojno spavamo, on ili
neki drugi rečnik, svejedno – tamo su ti svi odgovori nadohvat ruke. I to je tačno, ali samo
zato što više ne umemo da postavljamo ona pitanja koja bi ga likvidirala. Kada je Maga
pitala zašto se drveće utopljava leti... ali ne vredi, stvarno, bolje da ćutimo.
1. – Da, to se ne može objasniti – reče Ronald.

(-34)
143

Ujutro, još premreženi polusnom koji neprijatna zvonjava budilnika ne uspeva da

zameni oštricom jave, verno su jedno drugom prepričavali svoje snove. Glavu uz glavu,
dok su se milovali a ruke i noge im se preplitale, oni su pokušavali da iz spoljašnjeg sveta
pretoče u reci sve što su proživeli u časovima tmine. Traveler, jedan Oliveirin prijatelj iz
mladosti, bio je opčinjen Talitinim snovima, njenim napućenim ili pak nasmešenim
usnama, već prema priči, kao i pokretima i uzvicima kojima bi je naglasila, njenim
bezazlenim pretpostavkama o razlogu i smislu tih snova. Potom bi red došao na njega da
ispriča svoje i ponekad bi nasred priče njihove ruke počele da se miluju pa bi sa snova
prešli na ljubav a zatim bi ponovo zaspali i svuda stizali sa zakašnjenjem.
Dok je slušao Talitu, njen glas još pomalo lepljiv od sna, i dok je gledao njenu kosu
rasutu po jastuku, Traveler se čudio što sve to može da bude tako. Ispružio bi jedan prst,
dodirnuo bi Talitine slepoočnice, njeno čelo. (»A onda je moja sestra u stvari bila tetka
Irena, ali nisam sigurna«), proveravao je branu tako blizu njegove sopstvene glave (»A ja
sam bio go na plastu sena i gledao kako se reka mrtvačkog bledila penje, kako se ogroman
talas diže...«). Glave su im se dodirivale dok su spavali, i tu, u toj fizičkoj neposrednosti, u
gotovo potpunoj podudarnosti stavova, položaja, daha, u istoj sobi, na istom jastuku, u
istom mraku, uz isti tik-tak, iste podsticaje sa ulice, iz grada, sa istim magnetskim
radijacijama, istom markom kafe, istim sklopom zvezda, istom noći za oboje, tu u
najprisnijem zagrljaju – oni su sanjali različite snove, oni su proživljavali drugačije
pustolovine, jedno se smejalo dok je ono drugo prestravljeno bežalo, jedno je ponovo
polagalo ispit iz matematike dok je drugo stizalo u neki grad na belim stenama.
U jutarnji izveštaj Talita je unosila radost ili zebnju, ali Traveler se potajno trudio da
u svemu tome razabere uzajamna prožimanja. Kako je moguće da se dnevno druženje na
kraju završi takvim razlazom, u toj neprihvatljivoj usamljenosti snevača? Ponekad je
njegov lik bio deo Talitinih snova, ali bi Talitin lik preuzimao deo užasa neke Travelerove
more. Ipak, oni to nisu znali, bilo je potrebno da se izjutra ispriča: »Onda si me ti uhvatio
za ruku i rekao...« Traveler je tako otkrivao da je, dok je u Talitinom snu uzimao njenu
ruku i razgovarao s njom, u svom snu spavao sa najboljom Talitinom prijateljicom ili je
razgovarao sa direktorom cirkusa »Las Estrellas« ili je plivao u Mar del Plati. Prisustvo
njegove prikaze u tuđem snu unizila bi ga do stupnja pukog predmeta za rad bez
protezanja na snoviđene lutke, na nepoznate gradove, na železničke stanice, na stubišta,
na sav taj inventar noćnih priviđenja. Stopljen sa Talitom dok joj je obavijao lice i glavu
prstima i ustima, Traveler je osećao nepremostivu prepreku, vrtoglavu razdaljinu koju ni
ljubav ne može da prevali. Dugo je on očekivao da se desi neko čudo, da san koji će mu
Talita ispričati ujutro bude onaj isti koji je i on usnio. On je to očekivao, podsticao, izazivao
prizivajući sve moguće analogije, tražeći one sličnosti koje će ga najednom dovesti do
prepoznavanja. Samo su jednom, iako Talita nije tome pridala značaja, sanjali analogne
snove. Talita je govorila o nekom hotelu gde su ona i njena majka odlazile i gde je svaka
morala da ponese svoju stolicu. Traveler se tada setio svog sna: nekog hotela bez kupatila
tako da je morao da pređe železničku stanicu sa peškirom kako bi se okupao negde
drugde. On joj je i rekao: »Umalo da sanjamo iste snove, bili smo u hotelu bez stolica i bez
kupatila.« Talita se veselo nasmeja mada je već bilo vreme za ustajanje, prava bruka što
su takve lenje bube.
Traveler se i dalje uzdavao ali se sve manje nadao. Snovi su se vraćali, no svaki sa
svoje strane. Glave su spavale dodirujući se a u svakoj se zavesa dizala nad drugačijom
pozornicom. Traveler ironično pomisli da cela stvar liči na različite filmove u bioskopima
koji su inače jedan do drugog u Ulici Lavalje, pa potpuno odstrani svoju nadu. Nije više
verovao da će se desiti ono što je želeo, a znao je da se bez vere neće ni desiti. Znao je da
se bez vere ne dešava ono što bi trebalo da se desi, a da se isto tako skoro nikada ne dešava
ni sa verom.

(–100)
144

Mirisi, orfičke himne, cibet u svom prvom i u svom drugom značenju... Ovde mirišeš
na sardoniks. Ovde, sačekaj malo, ovde je kao peršun, ali tek u tragovima, samo kao listić
na antilopu. E, a ovde počinješ da mirišeš na samu sebe. Čudno, zar ne, što žena ne može
sebe da pomiriše kao što može da je pomiriše muškarac. Evo, baš ovde. Nemoj da se
pomeraš, pusti me još malo. Mirišeš na mleč, na medovinu u tabakeri mada i to postaje
opšte mesto. Toliko je algi, Maga je mirisala na sveže alge, na alge koje su talasi tek izbacili
na površinu mora. Mirisala je na sam talas. Nekim danima miris alge se mešao sa gušćim
modulacijama, onda mu je jedino preostajalo da dozove perverziju – ali to je bila kao neka
dvorska perverzija, kao luksuz velikaša, zapovednika okruženog noćnom poslušnošću –
da bi svoje usne primakao njenim, da bi jezikom dotakao onaj laki ružičasti plamičak koji
je škakljao obavijen senkama, a posle, kao što to sada činim sa tobom, posle bih joj polako
razmakao butine, malo bih je okrenuo na stranu i udisao je bez kraja osećajući kako njena
ruka, iako to nisam tražio, počinje da me rastavlja od mene samog kao što plamen izvlači
svoje topaze iz izgužvane novinske hartije. Onda bi mirisi prestali, kao čudom bi prestali i
sve bi se pretvorilo u ukus, u ugriz, u suštinske sokove koji teku ustima, sve bi postalo pad
u tamu, the primeval darkness, kvadratura kruga prapočetka. Jeste, u trenutku najvećeg
životinjskog napregnuća, najveće bliskosti sa lučevinama i njihovim neopisivim priborom,
tamo su se ocrtavale i početne i završne figure, tamo u žitkoj špilji tvog dnevnog olakšanja
upravo treperi Aldebaran, 276 tamo poskakuju i geni i konstelacije, sve se sažima alfa i
omega, coquille, cunt, concha, con, cono, milenijum, Armagedon, teramicin, oh stani, nemoj
sad tamo gore početi sa svojim prezrivim prenemaganjem, sa svojim olakim ogledalima.
Kakav li zaglušujući tajac tvoja koža, kakve provalije niz koje se kotrljaju kocke
smaragada, prolaznost, feniksi, krateri...

(-92)

276 Aldebaran je središnja zvezda sazvežđa Bika.

145

Morelijana

Jedan citat:
Dakle, ovi načelni, kapitalni i filozofski razlozi koji su me nagnali da izgradim delo
na temelju pojedinih delova – definišući delo kao delić dela – i tretirajući čoveka kao vezu
delova tela i delova duše – dok celukupno čovečanstvo definišem kao mešavinu delova.
Ali ako bi mi neko stavio primedbu: da ova moja delimična koncepcija nije u stvari nikakva
koncepcija već samo izrugivanje, sprdnja, zavitlavanje i prevara, i da ja, umesto da se
držim strogih pravila i kanona umetnosti, pokušavam da se podsmevam putem
neodgovornih šala, zađevica i keženja, odgovorio bih da jeste, da je tačno, da su to upravo
moje namere. I, zaboga – ne oklevam da to priznam – ja isto toliko želim da izbegnem tu
vašu umetnost, gospodo, koliko i vas same, jer ne mogu da vas smislim zajedno sa takvom
umetnošću, sa vašim koncepcijama, vašim umetničkim stavom: čitavom tom vašom
umetničkom sredinom?

GOMBROVIČ, Ferdidurke, gl. IV,

Predgovor za detinjastog Filidora

(-122)
146

Pismo »Observera«:

Poštovani gospodine,
Da li je neki od Vaših cenjenih čitalaca ukazao na ovogodišnju nestašicu leptira? U
ovom kraju, gde ih inače ima na pretek, gotovo da ih nisam ni video osim nekih rojeva
leptirnjača. Od marta meseca pa do danas primetio sam samo jedan primerak Apantesisa
virgo, nijednu Catocalu caras, svega nekoliko lastavičijih repova, jednu Queloniju, nijednog
primerka paunovog oka, nijednu Catocalu pa čak nijednog crvenog admirala i to u svojoj
bašti koja je prošle godine inače bila prepuna leptira.
Pitam se da li je ova nestašica sveopšta i, ukoliko jeste, čemu je treba pripisati?

Pičkomb, Glos. M. Uošburn

(-29)
147

Zašto tako daleko od bogova? Možda zato što postavljamo takva pitanja.
Pa šta? Čovek je životinja koja pita. Onog dana kada budemo zaista umeli da pitamo,
tada će biti dijaloga. Za sada, pitanja nas vrtoglavo udaljuju od odgovora. Kakvu epifaniju
možemo da očekujemo kada se davimo u najlažnijoj slobodi, u judeohrišćanskoj
dijalektici? Treba nam pravi Novum Organum, treba širom otvoriti prozore i izbaciti sve
na ulicu, a naročito treba baciti i prozor i sebe s prozora. To je ili smrt ili poletanje. Samo
to treba uraditi, nekako to treba uraditi. Smoći snage da se bane u jeku veselja i da se na
glavu razdragane domaćice stavi lepa zelena žaba kao poklon noći, pa da se bez užasa
prisustvuje osveti lakeja.

(-31)
148

O etimologiji koju Gabije Basije daje za reč persona.

»Mudro je i oštroumno, Herkula mi, objašnjenje koje u svom traktatu O poreklu reči
Gabije Basije daje za reč persona – maska. Evo kako on objašnjava svoje stanovište: »Pošto
maska koja u potpunosti prekriva lice ima samo jedan otvor za usta, umesto da se širi na
sve strane, glas se skuplja da bi pobegao kroz taj jedini izlaz i zbog toga poprima prodorniji
i jači zvuk. Tako, dakle, zbog toga što maska čini ljudski glas prodornijim i zvučnijim, ona
je dobila glas persona, pa kao posledica oblika ove reči, slovo o u njoj je dugo.«

AULIJE GELIJE, 277 Atičke noći

(-42)

277 Aulije Gelije, post-avgustovski latinski književnik čije delo sadrži niz neobičnih podataka i navoda.
Kritičar R. G. Echevarria inače ukazuje na činjenicu da slovo »o« kod Kortasara ima vrednost »zaokružene
praznine«.
149

Moji koraci u ovoj ulici

Odzvanjaju
U drugoj ulici
Gde
Čujem svoje korake
Kako prolaze ovom ulicom
Gde
Samo je magla stvarna.

OKTAVIO PAS

(-54)
150

Vesti iz zdravstva
Iz bolnice Jorkširske grofovije saznaje se da je udovica pokojnog vojvode Greftona,
koja je prošle nedelje slomila nogu, juče provela relativno miran dan.

»Sandi Tajms«, London

(-95)
151

Morelijana

Dovoljno je da za trenutak svakodnevnim očima posmatramo ponašanje mačke ili

muve i da osetimo da ta nova vizija kojoj teži nauka, da je ta raz-antropomorfizacija koju
neodlučno predlažu biolozi i fizičari kao jedinu mogućnost povezivanja takvih činjenica
kao što su nagon ili život biljaka, u stvari samo udaljeni, usamljeni i uporni glas kojim nas
neki pravci budizma, vedante, sufizma pa i zapadnjačke mistike prozivaju da se jednom
zauvek odreknemo smrtnosti.

(-152)
152

ZLOUPOTREBA SVESTI

Kuća u kojoj stanujem liči u svemu na moju: raspored soba, miris predsoblja,
nameštaj, svetlost koja je izjutra raspršena, prigušena, a uveče varljiva, sve je isto, čak i
staze i drveće u bašti pa i ona polurazvaljena stara kapija i pločice u dvorištu.
Časovi i minuti vremena koje prolazi nalikuju časovima i minutima mog života. U
trenutku kada se kreću oko mene, kažem sebi: »Izgledaju kao stvarni. Kako su slični
pravim časovima koje u ovom trenutku živim!«
Što se mene tiče, iako sam u svojoj kući izostavio bilo kakvu površinu prelamanja,
ipak se staklo nekog neizbežnog prozora upinje da mi vrati moj odraz, i kada se to desi, u
njemu vidim nekoga ko liči na mene. Da, mnogo liči na mene, priznajem!
Ali neka niko ne uobrazi da sam to ja! Koješta! Sve je ovde lažno. Kada mi budu vratili
moju kuću i moj život, tada ću pronaći i svoje pravo lice.

Žan Tardije

(-143)
153

– Bez obzira što ste pravi Portenjac iz Buenos Airesa i tako redom, ako se ne
pričuvate, oni će vas srediti.
– Pokušaću da se pričuvam.
– Neće biti naodmet.

KAMBASERES, Música sentimental

(-19)
154

U svakom slučaju cipele su gazile nekakav linoleum, nosevi su mirisali neki

kiseloslatki antiseptični raspršivač, na krevetu je stari bio poduprt sa dva jastuka, nos mu
je bio kao kuka zakačena za vazduh da bi ga držala u sedećem položaju. Bled, sa samrtnim
podočnjacima. Neverovatan cik-cak na temperaturnoj listi. A zašto žele da ga posete?
Rečeno je da nije ništa osobito, prijatelj iz Argentine je slučajni svedok udesa,
prijatelj iz Francuske je nekakvo mazalo, sve bolnice isto sranje. Moreli, jeste, da, da, onaj
pisac.
– Nije moguće – reče Etjen.
Zašto da ne – edicije-kamen-u-vodu: plop, i više ga nema. Moreli se potrudi da im
kaže da je četiristo primeraka prodato (i poklonjeno). I to na Novom Zelandu, baš dirljiv
podatak.
Oliveira izvadi cigaretu drhtavom rukom i pogleda bolničarku koja mu je dala neki
potvrdan znak pre nego što je otišla ostavljajući ih između dva požutela paravana. Seli su
na krevet pošto su prethodno pokupili nekoliko sveščića i gomilu papirića.
– Da smo pročitali obaveštenje u novinama... – reče Etjen.
– Izišlo je u »Figarou« – reče Moreli. – Ispod neke vesti o snežnom čoveku.
– Možeš misliti–uspeo je Oliveira da promrmlja. – Ali, s druge strane, možda je bolje.
Inače bi ovamo grunule svakojake šupljoguze torokuše sa albumom za autograme i teglom
domaćeg džema.
– Od rabarbare – reče Moreli. – Taj je najbolji. Samo je bolje da ne dođu.
– Što se nas tiče – započe Oliveira koji je bio istinski zabrinut – vi samo recite ako
vam smetamo. Biće drugih prilika i tako dalje. Razumemo se, nadam se.
– Vi ste došli ne znajući ko sam. Lično smatram da bi vredelo da ostanete malo. Sala
je mirna a najgrlatiji je zaćutao noćas u dva. Paravani su odlični, to je pažnja lekara koji
me je video kako pišem. Zabranio mi je doduše da nastavim, ali su mi sestre namestile
paravane i ništa mi ne smeta.
– Kada ćete izići odavde?
– Nikada – reče Moreli. – Kosti ostaju ovde, deco.
– Gluposti – učtivo reče Et jen.
– Samo je pitanje vremena. Ali dobro se osećam, svršeno je sa problemima sa
nastojnicom. Niko mi ne donosi poštu, čak ni onu iz Novog Zelanda, a marke su tako lepe.
Kada se objavljuje mrtvorođena knjiga, jedini ishod je mala ali verna prepiska. Ta gospođa
iz Novog Zelanda, jedan mladić iz Šefilda. Tanano masonstvo, čulna naslada što nas je tako
malo koji učestvujemo u pustolovini. Ali sada, zaista...
– Nikad mi nije palo na pamet da vam pišem – reče Oliveira. – Neki prijatelji i ja
poznajemo vaše delo, bar nam se tako čini... Poštedite me takvih reči, mislim da me i ovako
razumete. Činjenica je da smo noćima raspravljali o vama, ali nikad ne bismo pomislili da
ste u Parizu.
 – Do pre godinu dana živeo sam u Vjerzonu. Došao sam u Pariz jer sam želeo malo
da čeprkam po bibliotekama. Vjerzon, naravno... Izdavač je imao nalog da ne da moju
adresu. Uopšte ne znam kako su ti retki poštovaoci saznali za nju. Leđa me prilično bole,
deco.
– Više biste voleli da odemo – reče Etjen. – Vratićemo se sutra, ako želite.
– Isto će me boleti i bez vas – reče Moreli. – Možemo da zapalimo po jednu kad su mi
već zabranili pušenje.
Pokušaj da se nađe neki jezik koji nije knjiški.
Kad god bi sestra prošla, Moreli bi đavolski spretno stavio opušak u usta pa bi
pogledao Oliveiru izrazom kakvog derana koji se uspešno prerušio u starca.

... polazeći pomalo od središnjih ideja jednog Ezre Paun-da, ali bez sitničavosti i
konfuzije između sporednih simbola i suštastvenih značenja.

Trideset i osam sa dva. Trideset i sedam sa pet. Trideset i osam sa tri. Rendgenski
snimak (nerazumljivi znak).

... Znati da su neki, makar i malobrojni, ipak kadri da se približe takvim pokušajima
i da ih ne smatraju novom književnom igrom. Benissimo. Nevolja je u tome što treba još
puno toga uraditi a umreće pre nego što dovrši igru.
– Dvadesetpeti potez, crne se predaju – reče Moreli zabacujući glavu unazad.
Odjedanput je izgledao mnogo stariji. – Šteta, partija je postajala zanimljiva. Mislite li da
je istina da postoji neki indijski šah sa šezdeset figura sa svake strane?
– Nije isključeno – reče Oliveira. – Beskonačna partija.
– Pobeđuje onaj ko se domogne središta. Odande se vlada svim mogućnostima i
nema smisla da protivnik nastavi igru. Ali središte bi moglo da bude na nekom polju sa
strane, ili izvan table.
– Ili u džepu od sakoa.
– Figure – reče Moreli. – Veoma im je teško odoleti, tako su lepe. Mentalne žene,
uistinu. Voleo bih da sam bolje razumeo Malarmea, njegovo osećanje odsustva i tišine bilo
je više nego krajnje sredstvo, bilo je metafizički impasse. Jednog dana, u Heresu de la
Fronteri, čuo sam topovsku paljbu na dvadesetak metara i tada sam otkrio drugi smisao
tišine. A oni psi što čuju pištaljku koju mi ne možemo da čujemo... Vi slikate, ako se ne
varam.

Ruke su išle pored njega, skupljale su sveščiće jednu po jednu, ispravljale neke
zgužvane stranice. Tu i tamo, ne pre-stajući da govori, Moreli je bacao pogled na neki list
pa bi ga ubacio u sveščiće i pričvršćivao spajalicama. U dva-tri navrata je izvukao olovku
iz džepa pidžame i zabeležio broj stranice.

–Vi pišete, predpostavljam.

– Ne – reče Oliveira. – Šta da pišemo? Da bi pisao, čovek treba biti načisto da je život
proživeo.
– Egzistencija prethodi esenciji – reče Moreli nasmešivši se.
– Ako hoćete. Samo u mom slučaju nije baš tako.
– Vi ste se već umorili – reče Etjen. – Idemo, Orasio, ako se ti sad raspričaš... Strašan
je, verujte, ja ga poznajem.
 Moreli se i dalje smešio, skupljao je listove, gledao ih, činilo se kao da ih identifikuje
i upoređuje. Malo se spusti kao da traži bolji oslonac za glavu. Oliveira ustade.
– Ovo je ključ od stana – reče Moreli. – Zaista biste me obradovali.
– Biće možda nezgodno – reče Oliveira.
– Neće, lakše je nego što izgleda. Fascikle će vam pomoći, postoji sistem boja, brojeva
i slova. Odmah će vam biti jasno. Na primer, ova sveščića ide u plavu fasciklu, u deo koji ja
zovem more, ali to je nevažno, to je igra da bi se bolje razumelo. Broj 52 : treba ga samo
staviti na svoje mesto, između 51 i 53. Arapski brojevi, ništa lakše.
– Ali moći ćete i sami da to učinite za koji dan – reče Etjen.
– Loše spavam. I ja sam izvan sveščice. Pomognite mi kada ste već došli. Stavite to
na svoje mesto pa ću se i ja dobro osećati ovde. Bolnica je sjajna.
Etjen je gledao Oliveiru a Oliveira i tako dalje. Predvidljivo iznenađenje. Prava
počast, a tako nezaslužena.
– Posle ćete sve zapakovati i dostaviti Pakuu. Izdaje avangardne knjige, Ulica de
l’Arbr Sek. Jeste li znali da je Paku Hermesovo arkadijsko ime? Oduvek sam imao utisak...
No, nastavićemo drugi put.
– A šta ako nešto ispomešamo – upita Oliveira – ako vam nešto pobrkamo? U prvom
tomu su bile neke strašne komplikacije, on i ja smo satima raspravljali da nisu možda
pogrešili prilikom štampanja tekstova.
– Ne mari – reče Moreli. – Moja knjiga može da se pročita kako kome odgovara. Liber
fulguralis, mantički listovi, eto tako. Najviše što činim jeste da stvari sređujem onako kako
bih i sam voleo ponovo da ih čitam. U najgorem slučaju, ako i pogrešite, može da ispadne
savršeno. Jedna šala Hermesa Pakua, krilatog majstora ševrdanja i izmotavanja. Dopadaju
li vam se ove reči?
– Ne – reče Oliveira. – Ni ševrdanje ni izmotavanje. Obe mi zvuče otrcano.
– Treba biti oprezan – reče Moreli žureći. – Svi tragamo za čistotom bušeći stare
nafrakane mešine. Jednog dana Hose Bergamin se umalo srušio mrtav kada sam sebi
dozvolio da mu ispumpam dve stranice da bih mu dokazao da... Ali pripazite, prijatelji,
možda to što nazivamo čistotom...
– Maljevičev kvadrat – reče Etjen.
– Ecco. Dakle, rekli smo da treba misliti na Hermesa, treba ga pustiti da se igra. Evo,
uzmite i složite ovo, kad ste me već posetili. Možda ću moći da se odšetam do kuće i da
bacim pogled.
– Sutra ćemo se vratiti ako vama to odgovara.
– U redu, samo ću dotle druge stvari napisati. Mogu i da vas zaludim, porazmislite
dobro. Donesite mi goloaz.
Etjen mu ustupi svoju paklicu. Oliveira je držao ključ u ruci i nije znao šta da kaže.
Sve je ispalo kako ne valja, to nije trebalo da se desi tog dana, to je pacerski potez šaha sa
šezdeset figura, izlišna radost usred najgore tuge; biti prinuđen da se ta radost suzbije,
više voleti tugu kada u njegove ruke stiže jedino taj ključ radosti, korak ka nečemu čemu
se divi i što mu treba, ključ koji otvara Morelijeva vrata, Morelijev svet, a usred radosti
osetiti tugu i prljavštinu, osetiti da je koža umorna a oči krmeljive, da miriše na besanu
noć, »na odsustvo koje čoveka tereti, na nedostatak odstojanja da bi saznao da li je dobro
uradio sve što je uradio dok čuje udarce o tavanicu i Magu kako štuca, dok mu ledena kiša
curi niz lice a na Pon Mari već rudi zora, zatim kiselo podrigivanje od vina pomešanog sa
kanjom i votkom pa opet sa vinom, osećaj da u džepu drži ruku koja nije njegova,
Rokamadurovu ruku, neki komad noći iz koje cure sline i kvase mu bedra, radost koja stiže
prekasno ili prerano (uteha: možda prerano, još nezasluženo, ali onda, možda, vielleicht,
maybe, forse, peut-être, ah, sranje, sranje, do viđenja, do sutra, maestro, sranje, sranje,
beskrajno sranje, da, u vreme poseta, neprekidna upornost govana po licu i po svetu,
svetsko govno, donećemo vam voće, supergovno kontragovna, podgovno nad govnima,
regovno rekontragovana, dans cet hôpital Laennec découvrit l’auscultation; a možda ipak...
Ključ, neizreciva figura. Ključ. Možda, ipak, možda još uvek može da iziđe na ulicu i da
nastavi dalje, a ključ u džepu. Još uvek, možda, ključ Moreli, obrtanje ključa i ulazak u nešto
drugo, možda još uvek.

– Ovo je u stvari posmrtni susret, neki dan manje ili više – reče Etjen u kafani.
– Idi – reče Oliveira. – Nije zgodno da te ovako ostavim, ali bolje je da odeš. Idi javi
Ronaldu i Periku pa da se nađemo u deset kod starog u njegovoj kući.
– Nezgodno vreme – reče Etjen. – Nastojnica nas neće pustiti.
Oliveira izvadi ključ, obrnu ga pod jednim sunčevim zrakom i predade mu ga kao da
predaje neki grad.

(-85)
155

Pa to je neverovatno, šta sve može da ispadne iz nekih pantalona: prašina, časovnici,

isečci iz novina, poluistopljeni aspirini, eto, recimo, staviš ruku u džep da izvadiš
maramicu a kad ono, vraga, osetiš da si uhvatio mrtvog pacova za rep, to je čak vrlo
mogućno. Dok je išao da potraži Etjena, još pod utiskom sna o hlebu i sećanja na još jedan
san (a sećanje mu se nametalo kao što se nameće nekakav saobraćajni udes na ulici) –
odjedanput cap, nemaš kud, Oliveira je stavio ruku u džep tamnih somotskih pantalona na
uglu bulevara Raspaja i Monparnasa, dok mu je u isto vreme pogled nekako vrludao i
slučajno pao na džinovsku žabu, koja se zgrčila u svojoj kućnoj haljini – Balzak Roden ili
Roden Balzak, na te dve mumije isprepletanih, nerazmrsivih putanja, a ruka je izvukla
isečak sa spiskom dežurnih apoteka u Buenos Airesu i drugi isečak sa oglasima vidovnjaka
i gatara. Baš je bilo zabavno saznati da gospođa Kolomje, proročica iz Mađarske (možda
je bila jedna od Gregoroviusovih majki), živi u Ulici Opatica, rue des Abbesses, te da
poseduje secrets des bohèmes pour retour d' affections perdues. 278 Odande već može glatko
da se pređe na veliko obećanje: Désenvoûtements, a iza toga je ono voyance sur photo
delovalo pomalo smešno. Možda bi Etjena kao amaterskog orijentalistu zanimao onaj
oglas gde je stajalo da profesor Min vs offre le verit. Talisman de l'Arbre Sacré de l'inde.
Broch c. I NF timb. B.P. 27, Cannes. Kako da se čovek ne iznenadi postojanjem Mme. Sanson,
Medium-Tarots, prédict. étonnantes, 23 rue Hermel (naročito zato što taj Hermel, koji je
možda neki zoolog, zvuči više kao alhemičar), pa da otkrije sa neskrivenom
južnoameričkom radošću da Anita, cartes, dates précises, i da Hoana Hopes (sic) secrets
indiens, tarots espagnols, i da Mme. Huanita, voyante par domino, coquillage, fleur. Treba
da s Magom obavezno ode do madam Huanite. Coquillage, fleur! Ali ne s Magom, ne više.
Maga bi volela da sazna sudbinu cveća. Seule MARZAK prouve retour affection. Ali čemu
potreba da se bilo šta dokaže? To se zna odmah. Bolji je naučni prizvuk Jane de Nys,
reprend ses visions exactes sur photogr. cheveux, écrit. Tour magnétiste intégral. 279 Pošto je
od hartije napravio kuglicu kod groblja na Monparnasu, Oliveira pažljivo odmeri Fr.:
»Vidara pariške i međunarodne elite, čuvena po svojim proročanstvima u svetskoj štampi i na radiju, opet
je u Kanu«.Bertranu, ljudima koji zaslužuju da im vidare gledaju u dlan, da Mme. Frederika,
la voyante de l’élite parisienne et internationale, célèbre par ses prédictions dans la presse
et la radio mondiales, de retour de Cannes. 280 E da, i kod Barbeja d’Orevilija, koji bi, da je
samo mogao, naredio da ih sve spale, pa i kod Mopasana, kad bi kuglica pala na Mopasanov
ili Bertranov grob, ali to ne može da se zna spolja.
Etjenu se činilo da je budalasto to što Oliveira hoće da ga gnjavi od ranog jutra, ali ga
je opet sačekao jer je želeo da mu pokaže tri nove slike, samo je Oliveira odmah rekao da
bi bilo bolje da iskoriste to bajno sunce nad bulevarom Monparnas, pa da siđu do bolnice
Neker i posete čičicu. Etjen je onda tiho opsovao i zatvorio atelje. Nastojnica ih je mnogo

278 Fr.: »Tajne čini drevnih Roma radi oživljavanja iščilile ljubavi na osnovu fotografije«.
279 Fr.: »Tačno čitanje sudbine na osnovu fotografije, kose, rukopisa. Zagarantovan potpuni magnetski krug«.
280 Fr.:
»Vidara pariske i međunarodne elite, čuvena po svojim proročanstvima u svetskoj štampi i na radiju,
opet je u Kanu«.
volela i zato im je rekla da obojica imaju izgled iskopanih leševa, izgled marsovaca, pa su
tako i otkrili da madam Bobe čita science-fiction romane, što ih je oborilo s nogu. Stigavši
do »Šjen ki Fim«, uzeše po čašu belog vina i raspričaše se o snovima i slikama kao mogućim
sredstvima protiv NATO pakta i drugih trenutnih oteklina. Etjen se nije previše čudio što
Oliveira hoće da poseti čoveka koga ne poznaje, čak su se složili da to pojednostavljuje
stvari i tako dalje. Neka gospođa za šankom je ubedljivo opisivala suton u Nantu gde, kako
reče, živi njena ćerka. Etjen i Oliveira su pažljivo slušali reči kao što su sunce, lahor,
travnjak, mesec, svrake, mir, ona ćopava iz komšiluka, bog, šest i po hiljada franaka, magla,
rododendron, starost, šta vi mislite, nego, svetloplava boja, samo da ne zaboravi, saksije.
Posle su zadivljeno stali pred metalnu ploču na kojoj je pisalo: DANS CET HÔPITAL,
LAENNEC DECOUVRIT L’AUSCULTATION, obojica su pomislili (i jedno drugome rekli) da
je ta auskultacija sigurno nekakva zmija ili gušter što se skriva duboko u bolnici Neker
bežeći od ko zna kako čudnih hodnika i podruma da se na kraju dahćući preda mladom
naučniku. Oliveira se raspitao, a zatim se uputiše prema sali šofar, drugi sprat desno.
– Možda ga niko ne obilazi – reče Oliveira. – A, šta kažeš, kakva podudarnost, i on se
zove Moreli.
– Možda je već umro.
– Pa rekli bi mi. Dasa me samo pogledao. Nisam hteo da ga pitam da li mu je već neko
dolazio.
– Mogu da ga posete i bez javljanja na prijavnici.
I tako dalje. U nekim trenucima, možda zbog gađenja ili straha, ili zato što se treba
popeti dva sprata uz vonj fenola, razgovor postaje veoma uglađen, kao kada treba da
utešimo nekoga kome je dete umrlo pa izmišljamo najgluplje razgovore, sednemo pored
majke, zakopčavamo joj kućnu haljinu koja je bila malčice razdrljena pa joj kažemo: »Eto,
tako, i pričuvaj se promaje«. Majka uzdiše: »Hvala«. Mi kažemo! »Iako ne izgleda, u ovo
doba godine rano zahladni«. Majka kaže: »Jeste, baš tako«. Mi kažemo: »Hoćeš neki šal?«
Ne. Poglavlje spoljašnje utopljavanje je završeno. Prelazimo na poglavlje unutrašnje
utopljavanje: »Idem da ti skuvam čaj «. Ali njoj se ne pije. »Ma moraš nešto da uzmeš. Ne
možeš tako satima a da makar nešto ne popiješ«. Ona ne zna koliko je sati. »Prošlo je osam.
A od pola pet ništa nisi uzimala. Jutros si samo jedan zalogaj okusila. Treba da pojedeš
nešto, makar prepečen hleb, puter i džem«. Ne jede joj se. »Meni za ljubav, samo dok
kreneš«. Uzdah, ni da ni ne. »Eto vidiš da hoćeš. Idem da ti skuvam čaj«. Ako ni to ne uspe,
još uvek ostaju sedišta. »Tu je neudobno, ukočićeš se«. Ne, dobro joj je. »Kakvi dobro, mora
da si se već ukočila kada celo popodne sediš na toj tvrdoj fotelji. Bolje prilegni«. A ne, to
nikako. Ko zna zbog čega, krevet deluje kao izdaja. »Poslušaj me, možda ćeš i zaspati«.
Dvostruka izdaja. Potrebno ti je, videćeš da ćeš se malo odmoriti. Ja ću ostati s tobom«. U
redu je i ovako. » Kako hoćeš, ali bar da ti donesem neki jastuk za leđa«. Dobro. »A malo
kasnije, u krevet. Obećaj mi«. Uzdah. »Nema više vrdanja, treba da obećaš. Zamisli da ti
lekar naređuje«. I tako i onako. »Treba da spavaš, dušo«. Varijante ad libitum.
– Perchance to dream 281 – promrmlja Etjen pošto je kod svakog stepenika ispitao po
jednu varijantu.
– Trebalo je da mu kupimo neki konjak – reče Oliveira. – Ti imaš i nešto love.
– Kad ne znamo čoveka. A možda je stvarno umro. Pogledaj ovu riđokosu, baš bih
voleo da me izmasira. Ponekad maštam o bolestima i bolničarkama, a ti?

281 Odlomak najčuvenijeg Hamletovog monologa.

 – Kad sam imao petnaest godina. Bilo je grozno. Eros naoružan intramuskularnim
špricom u vidu strelice, krasne cure koje su me prale od glave do pete a ja polako umirao
u njihovim rukama.
– A usput i masturbirao.
– Što da ne? Zašto bi bilo sramota masturbirati? Minorna umetnost u odnosu na onu
drugu, ali opet ima svoj božanski sklad, svoje jedinstvo vremena, mesta i radnje, i ostalu
retoriku. U devetoj sam masturbirao ispod ombua, baš sam bio patriotski nastrojen.
– Ombu?
– To ti je kao neki američki baobab–reče Oliveira – ali ću ti poveriti jednu tajnu ako
se zakuneš da je nećeš odati nijednom Francuzu. Ombu nije drvo, to je neka travurina.
– Pa to i nije tako strašno.
– A kako masturbiraju mali Francuščići?
– Ne sećam se više.
– Dobro se ti sećaš. Mi tamo imamo sjajne sisteme. Sistem čekića, sistem kišobrana...
Kapiraš. Poneki tango ne mogu da slušam a da se ne setim kako ih je moja tetka svirala.
– Ne vidim vezu – reče Etjen.
– Zato što ne vidiš klavir. Između klavira i zida bila je rupa i tu sam se zavlačio da bih
ga drkao. Tetka je svirala Milonguitu ili Flores negras, strašno tužne stvari, na njih sam
mislio kad sam sanjario o smrti i mučeništvu. Kada sam prvi put uprskao parket, bilo je
užasno, mislio sam da se fleka neće nikada skinuti. Ni maramicu nisam imao. Brzo sam
izuo čarapu pa sam počeo da trljam pod kao idiot. Moja tetka je svirala La Payanku, ako
hoćeš, mogu to da ti odzviždim, tako je tužna.
– U bolnici se ne zviždi. Ali tuga ti se svejedno oseća. U jadnom si stanju, Orasio.
– Sam sam tražio. Kralj je mrtav, živeo kralj. Ako misliš da zbog jedne žene... Ombu
ili žena, u suštini sve je korov.
– Jeftin štos – reče Etjen. – Previše jeftino, takoreći izlizano. Slab film, dijalozi plaćeni
na santimetar, sve je to otužno. Drugi sprat, stop, Madame...
– Par là 282 – reče bolničarka.
– Još nismo naišli na auskultaciju – saopšti joj Oliveira.
– Šta to lupate – uzviknu bolničarka.
– Nauči se već jednom – reče Etjen. – Previše sanjaš tamo neki hleb koji stenje,
previše cepaš muda svima a na kraju ti ni štosevi ne pale. Što ne odeš malo na selo,
burazeru? Faca ti je stvarno za Sutina. 283
– Sve u svemu – reče Oliveira – ti se najviše buniš što sam te izvukao iz onog tvog
drkanja u koloru, ti treba da ispuniš svoju dnevnu normu pa ti je krivo što te solidarnost
tera da bazaš sa mnom po Parizu sutradan posle sahrane. Pajtos je potišten, treba ga
razonoditi. Pajtos telefonira, treba se pomiriti sa sudbinom. Pajtos pominje neku bolnicu,
pa dobro, idemo.
– Da ti pravo kažem – reče Etjen – sve mi više puca kurac za tebe. Ako je trebalo sa
nekim da šetam danas popodne, onda je to bilo sa Lusijom. Mogu ti reći da je njoj šetnja
preko potrebna.

282 Fr.: »Ovuda«.

283 Chaim Soutine, ruski ekspresionistički slikar koji je u Parizu prijateljevao sa Šagalom i Modiljanijem.
 – Grešiš – reče Oliveira sedajući na klupu. – Maga ima Osipa, ima razonodu, ima Huga
Volfa, nešto će se već naći. U suštini, Maga ima svoj lični život, mada mi je trebalo vremena
da to shvatim. A ja sam ti prazan, potpuno slobodan da sanjam i bazam naokolo, sve su
igračke slomljene ali nema problema. Daj mi šibice.
– U bolnici se ne puši.
– We are the makers of manners. 284 Ovo se baš slaže sa auskultacijom.
– Sala Šofar je ovde – reče Etjen. – Nećemo valjda provesti ceo dan na ovoj klupi.
– Stani da popušim do kraja.

(-123)

284 Engl: »Mi smo tvorci običaja«.

Pogovor
Pogovor jednog hronopije

Argentina je zemlja u kojoj ima svega, samo čovek nema sebe. On rođenjem najčešće
baštini različite tradicije i jezike, a baš zato ne zna ko je on sam. Stoga biva primoran da,
tragajući za sopstvenim identitetom, neprestano sebi postavlja pitanja o poreklu. Otud i
izreka: Argentinac je Italijan koji govori španski, misli da je Francuz a voleo bi da bude
Englez. Poznato je, uostalom, da se smatralo kako, za razliku od drugih naroda Latinske
Amerike stanovnici Argentine nisu nastali ni od acteških ni od drugih domorodačkih
božanstava, već iz utrobe brodova što su pristizali na obale reke La Plata iz svih krajeva
sveta, a naročito iz Evrope. Žitelji Buenos Airesa, koji čine polovinu celokupnog
stanovništva Argentine, nazivaju se inače porteños, Portenjci, od španske imenice puerto
– luka.
Ljudi su, doduše, oduvek i svuda postavljali pitanja o sebi, ali to »Ko smo, odakle
dolazimo i kuda idemo?« izazivalo je u Argentini dodatni nespokoj između ostalog i zato
što ni pitanje nije bilo lako postaviti jer jezik još nije bio uobličen. Došljak je uvideo da su
mu jezici zatečeni na Novom kontinentu nerazumljivi, a jezik koji je doneo sa Starog
kontinenta neprimeren. Jezik je postepeno počeo da se izgrađuje posredstvom literarnih
opisa prirode i beleženjem predanja. U Argentini, međutim, kada je književnost iscrpla taj
opis prirode u vidu folklornih razglednica, jezik je morao da se okrene samom sebi, ili, kao
što je veliki grad nadomestio mitologiju, tako i jezik, postajući sopstvena tema, prerasta u
novu stvarnost. No tek se tada pitanje identiteta postavilo svom snagom. Neki su odgovor
potražili u ogledalu, poput Borhesa koji je sunarodnicima, inače, pokazao da i oni imaju
poreklo, da je to poreklo u stvari ceo svet, a time i celokupna svetska kultura.
Takvo poreklo ima i Hulio Kortasar, argentinski pisac rođen 1914, u Briselu, u znaku
device – kako je sam navodio govoreći o sebi. Njegovi roditelji nalazili su se u Evropi kad
je izbio prvi svetski rat, a do povratka porodice u Argentinu Kortasar će progovoriti
francuski. Preko jezika i on na samom početku postaje svestan stvarnosti drugih, kao i
potrebe da voljom preuzme svoju sopstvenu stvarnost i da naknadno nauči i ono
najprirodnije, tj. maternji jezik.
U Argentini ostaje do 1951. kada, zbog svoje duhovne radoznalosti i dubokog
neslaganja sa domaćim prilikama, odlučuje da se nastani u Francuskoj. Posle odlaska,
Kortasar se redovno vraćao u Argentinu, makar i nakratko, sve do dobrovoljnog
izgnanstva, kada nepoznanica nije bila u tome hoće li smeti da uđe u Argentinu, nego hoće
li moći da izađe iz nje. 285 Za vreme argentinskih »olovnih godina« Kortasar je napisao
optužujuće priče »Po drugi put«, »Grafiti« i »Isečci iz novina«, a autorska prava od romana

285 Kortasar je u više navrata govorio o izgnanstvu. Njegova istupanja i stavovi u vezi sa ovom temom dobrim

su delom prikupljeni u knjizi Colloque de Cerisy, Littérature latino-americaine d’aujoud’hui Collection 10/18,
Paris, 1980.
Manuelova knjiga ustupio je čileanskim rodoljubima i pravnim zastupnicima porodica
nestalih u Argentini. 286
Decembra 1983, dva meseca pre svoje smrti, Kortasar je prekinuo izgnanstvo da bi
se pridružio radosti sunarodnika pred dotle gotovo nezamislivim zaokretom Argentine u
pravcu demokratije. Sa sunarodnicima je možda najviše saosećao baš kada se, tri godine
ranije, javno odrekao državljanstva, dok ga je udaljenost od mesta događanja nagonila da
se zalaže za istinu koja neće biti »stvar dogovora o činjenicama«. Udaljenost ga je prisilila
da istinu pronosi svetom, a za sebe da zapiše: »Biti Argentinac znači biti tužan, biti
Argentinac znači biti udaljen.« 287
Pred smrt, Kortasar je uspeo da najzad vidi zemlju onako kako je oduvek želeo, kako
je to i pretočio u priči »Sastanak« : »Mislim na sina ali on je daleko, hiljadama kilometara
daleko, u zemlji u kojoj se još spava na krevetima, a njegov lik mi deluje nestvarno, bledi i
gubi se među lišćem drveta, ali zato mi tako prija da se prisetim jedne Mocartove teme
koja me je oduvek pratila, početnog stava kvarteta Lov, odjeka udaljenih pokliča u
pitomom glasu violina, pretvaranja divljeg obreda u jasni misaoni užitak (...) A sve je to
takođe naša pobuna, to je ono što radimo, mada ni Mocart ni drvo ne mogu to znati, mi
takođe hoćemo da na svoj način pretvorimo grubi rat u neki red koji će mu dati smisao,
koji će ga opravdati i najzad dovesti do pobede, a pobeda će biti poput ponovnog
uspostavljanja melodije posle tolikih godina promuklih lovačkih rogova, biće kao taj
završni alegro posle adađa koji je kao susret sa svetlošću.« 288
Sahrani u Parizu prisustvovao je, uza sve poštovanje prema Kortasarovoj želji da
bude što skromnija, i francuski ministar kulture koji je preneo reči predsednika Republike
o stvaraocu koga su Francuzi prihvatili kao svog zemljaka; za to vreme, u novopokrenutoj
štampariji ponovno otvorenog argentinskog Kongresa, priprema se zbornik Kortasarovih
članaka i ogleda o čoveku kao društvenom biću i o politici kao etičkoj akciji. Taj zbornik
treba da bude besplatno razdeljen čitaocima koji su njegove knjige kupovali u ogromnim
tiražima i onda kada su bile zabranjene. 289
One datosti koje su Kortasaru omogućile da još u detinjstvu obuhvatnije sagleda
sebe i svet oko sebe vremenom ga dovode do toga da ih kao takve prevaziđe. Živeći u
znaku prelaza iz jedne sredine u drugu i iz jednog sklopa okolnosti u drugi, kao i nemirenja
sa datostima, Kortasar se izdigao iznad samih okolnosti. Zalagao se za drugačije poimanje
domovine i zajednice ljudi uopšte (prva je za njega bila, u samo polazište, a druga željeno
ishodište) kao i za pomeranje granice mogućeg u književnosti i izvan nje. 290

286 V. u broju 4–5/1984 časopisa »Književnost« propratnu belešku S. M. -Stojaković uz prevod priče »Isečci
iz novina« ; tu se šire obrazlažu Kortasarovi politički stavovi, uz napomenu da se ni njegova privrženost
jednoj konkretnoj stvari ne može svesti u uske lokalne okvire; str. 813–816.
287 Ser argentino es estar triste/ Ser argentino es estar lejos«, odlomak pesme „La patria“ (»Domovina«), u

Razones de cólera.
288 Odlomak Kortasarove priče »Sastanak« koja inače govori o kubanskoj revoluciji onako kako je

Pripovedač vidi, a taj Pripovedač je po svemu sudeći Kortasarov zemljak Ernesto Če Gevara; ovaj odlomak
objavljen je u navedenom broju časopisa »Književnost«.
289 Posle Kortasarove smrti argentinska televizija snimila je emisiju pod naslovom Toliko volimo Hulija

posvećenu njegovom delu i razgovorima s njim. TV Novi Sad je 14. aprila 1984. prenela odlomke razgovora
sa Kortasarom iz decembra 1983.
290
Podrobniji biografski podaci mogu se naći u knjizi Luisa Harsa prevedenoj na srpskohrvatski pod
naslovom Pukovnik igra školice, BIGZ, Beograd, 1980; prevod i pogovor S. M.-Stojaković; v. poglavlje »Hulio
Kortasar ili metafizički šamar« u kojem Kortasar iznosi i niz stavova o svome delu. O uticaju promena
sredine na Kortasara posebno govori A. Rama u članku »Julio Cortázar, inventeur de futur«, u broju časopisa
»L’Arc« posvećenom Kortasaru, Paris, 1980; str. 8–16.
 Iako se potraga za identitetom može shvatiti i kao posledica okolnosti u kojima se
našao čovek Novog kontinenta, iako je ta potraga u Argentini, preko borhesovskih
lavirinata, dignuta na opšteljudsku ravan, ona kod Kortasara nije posledica nego izbor.
Ima vid igre, ali nije apstrakcija; kao i igra, potraga ima svoja pravila, ah nije konstrukcija.
Kortasar ne traži identitet u ogledalu nego u drugima. Prepoznavanjem sebe u njima teži
upotpunjavanju vlastite ličnosti i jedinstvu sa svetom.
Roman Školice govori upravo o toj čovekovoj težnji da sebe prepozna u drugima.
Govori o potrebi čoveka da pronađe sebe, govori o njegovoj potrazi – ali tako da i sam
govor postaje potraga.

U romanu se to traženje isprepleteno na više ravni nagoveštava već prvom

rečenicom: »Hoću li naći Magu?« Jer, likovi nastoje da se međusobno prepoznaju kao da
su dvojnici, a udvojeni su već u sebi samima. U tom nastojanju da otkriju svoje ja i da ga
zajednički prošire, stvarajući pri tom ono što oni nazivaju »figure«, figure sveta kao
sazvežđa ljudi, likovi se u stvari raslojavaju. I njihova je potraga slojevita, a poglavlja kroz
koja se ona odvija raspoređena su tako, da čitalac mora i sam da učestvuje u traganju
junaka. Štaviše, na početku knjige autor prilaže uputstva kako se tekst može čitati i
redosledom različitim od sleda poglavlja u knjizi, čitalac je slobodan da se opredeli i za
neki svoj način čitanja.
Nijedan od tih načina ne obezbeđuje, pak, rasplet. 291 Glavni junak, koji je tražio sebe,
uspeva samo da izgubi druge i potraga se nastavlja. Između ostalog i zato što, prema
pomenutim uputstvima za čitanje s početka romana, pretposlednje, 131. poglavlje
upućuje na 58. poglavlje koje opet upućuje na 131., tako da se knjiga ne završava tamo gde
joj je grafički kraj. Ovim kruženjem, koje može da znači da čovek sebe stvara neprekidno
i da je on ujedno, neprekidni stvaralac, 292 čitaocu je uskraćeno smirujuće razrešenje
jednako kao i likovima, te se utoliko pitanje prepoznavanja i dvojništva odnosi i na njega.
Uostalom, čitalac je na izvestan način postao saučesnik likova i time što je bio primoran
da uloži sopstveni trud da bi pratio njihovu potragu; on traga zajedno s njima a tim svojim
trudom on više nije čitalac u uobičajenom smislu, već se približio onom stanju u kojem je
autor pisao. Stupajući u trojni odnos sa autorom knjige i njegovim likovima, koji su i sami
u višestrukom odnosu između sebe, čitalac treba da u sebi ostvari smisao romana.
I dok u romanu likovi i njihovi dvojnici razmišljaju o životu, pisac Moreli, koji se, na
neki način javlja, i kao autorov dvojnik, razmišlja o romanu. Kao što glavni junak razmišlja
o »rasturanju putanje ljudske vrste« da bi bio prekinut lanac hiljadugodišnjih
nesporazuma što pritiska čoveka, tako i Moreli razmišlja o »raspisivanju« romana i,
uopšte, one književnosti koja svojim šarenim lažama vodi čitaoca ka novim
nesporazumima sa životom.
Ukoliko takvi likovi deluju kao da su otuđeni, to ipak nije zbog toga što oni odbacuju
ustaljene vrednosti, već, naprotiv, zbog predanosti s kojom tragaju za onim pravim. Pri
tom su svesni opasnosti da i sami budu odbačeni u prazni prostor usamljenosti. Stoga oni
nastoje da uspostave most od čoveka ka čoveku.

291 V. ogled H. M. Golobofa u broju 2/1979. časopisa »Književnost« u kojem se, polazeći od nekih
formalističkih postavki, nudi mogućnost da, pošto raspleta nema u ravni romana, razrešenje bude
potraženo s ove strane književnosti, u činjenici da su brojevi ključnih poglavlja u određenom međusobnom
odnosu, čisto numeričke prirode; str. 307–320.
292 José Lezama Lima: »Cortázar y el comienzo de la otra novela«, u Homenaje a J. C. Variaciones

interpretativas en tomo a su obra, Editor Elmy F. Giacomani, Las Américas, Madrid, 1972.
 Most od čoveka ka čoveku je poput »figure« što se preko takvog mosta uspostavlja –
jedan od nosećih pojmova Kortasarovog pristupa književnosti i životu koji su, u njegovom
slučaju, sastavni delovi njegove vlastite potrage. Most je, u stvari, jedno od imena
dvostrukog prolaza od sebe ka drugima i od drugih ka sebi. Školice tako reći i počinju
pomenom stvarnog mosta u Parizu. Kortasar je, međutim, ovaj roman počeo da piše od
41. poglavlja, u kojem junaci prebacuju dasku s prozora na prozor ne bi li i na taj način
uspostavili most: potom je roman počeo da se račva unapred i unazad. 293 I samo pisanje
odvija se kao prolaženje »s one« i »sove strane« : tim »stranama« likovi se naizmenično
kreću u trećem delu knjige, nazvanom »sa svih strana«. Moguće je, čak, napraviti tipologiju
mesta s obzirom na to s koje se »strane« radnja dešava i u drugim Kortasarovim delima, i
u njima je jedna od »strana« vezana za osećaj junakove osujećenosti a druga za njegova
nadanja, tako da se »strane« javljaju kao svojevrsni sinonim carstva nužnosti i carstva
slobode. 294 Čini se, međutim, da je za Kortasara samo prolaženje ipak najvažnije, pošto
čim stigne na drugu, junakova nada »beži« na prvu stranu, te raj i dalje ostaje negde
drugde.
Ovo prolaženje vezano je za Kortasarovo uverenje, da su vreme i prostor radne
hipoteze. U mnogim njegovim pričama, kakve su npr., »Licem prema nebu«, »Aksolotl« ili
»Drugo nebo«, vekovi i stanja prepliću se kao kroz neki prolaz iz kojeg izvire čežnja za
jedinstvom iz mitotvoračkog razdoblja. 295 U većoj ili manjoj meri, značajni likovi gotovo
svih Kortasarovih dela nosioci su te čežnje.
U Školicama glavni junak Oliveira nastoji da uspostavi istinsku komunikaciju s one
strane svih strana i same reči, a ono neiskazivo o sebi naslućuje u svom dvojniku
Traveleru. U 41. poglavlju Oliveira traži od Travelera da mu da neke eksere iako još ne zna
za šta bi mu oni mogli koristiti. Ali, ekseri mu jesu potrebni pa Traveler ispoljava
spremnost da ih pribavi – samo ne da siđe i da se penje tri sprata da bi mu ih odneo.
Oliveira se slaže sa Travelerom da bi to bilo previše naporno, pa se slaže i da bi bilo
jednostavnije da prebace dasku kroz prozor: tako će, povrh svega, moći i da eksere za
nešto upotrebi. Pošto se ispostavlja da nijedan nema nameru da pređe preko daske
prebačene sa prozora na trećem spratu, obojica zaključuju da će to učiniti Travelerova
žena Talita. Ona je, u stvari, bitna spona zajedničke figure i prećutna mera njihovog
uzajamnog odnosa.
Ali daska ostaje nepređena. Pravi most nije uspostavljen. A most bi mogao da bude
čak i slučajni susret, samo ako se iznađu podudarnosti kojima će se izvući neki razlog iz
proizvoljnosti; samo ako se pogodi lozinka. Lozinka, pak, može da bude istovremena
odluka likova koji se dotle nisu poznavali, ili njihov istovetni stav spram tako
rasprostranjenih pojava kakve su Velika Navika, čamotinja ili neumitnost. Učešćem u igri
prepoznavanja, kao vidu obreda kojim treba preinačiti stihiju, Kortasarovi likovi nastoje
da poruše zidove lavirinta što se nalazi u njima samima i da između sebe uspostave most.

293 O tome V. članak S. M.–Stojaković u časopisu »Savremenik« 3–4/1984, str. 230–231. Taj broj

beogradskog časopisa inače je dobrim delom posvećen Kortasaru.

294 U vezi sa takvim tumačenjem, na predavanju o Kortasaru održanom na Kolarčevom univerzitetu 19.

aprila 1984, predavač B. Anđić naveo je priču »Niko se ne okrivljuje« u kojoj junak muku muči sa
džemperom kroz čije se rukave guši i davi u hotelskoj sobi, sve do skoka kroz prozor, kada sa druge strane
džempera i sobe nalazi konačno oslobođenje u padu niz desetak spratova.
295 V. članak S. M.–Stojaković o Kortasarovim pričama pod naslovom »Jedan žuti cvet i buket značenja« u

»Književnoj reči« br. 223–224, od 25. XII 1983.

 U ovom pogledu, paradigma bi mogla da bude priča »Rukopis nađen u džepu« 296 u
kojoj junak u erotskom naponu kao stanju između bića i nebića, grozničavo iščekuje da se
pojavi onaj u kome će da ostvari sebe. Ali taj se drugi ne pojavljuje i želja ostaje
neispunjena – kao što je u Školicama daska ostala nepređena.

Školice predstavljaju polazište ili ishodište razmišljanja o temama koje je autor

obradio u svojim pričama. U tim pričama nema fantastike u smislu letećih tanjira ili
vavilonskih biblioteka. Ako već treba da se izvrši nekakva žanrovska podela – kojoj bi se
opirao sam autor, kao i drugim, prema njemu nasilnim, podelama – pre bi se moglo
govoriti o »neofantastici«. 297 Njegove priče počinju tamo gde su se fantastične priče ranije
završavale, tj. od neočekivanog raspleta ili uspelog efekta. Tako, priča »Aksolotl«, o dečaku
koji se pretvara u ribu, počinje upravo dečakovim iskazom: »Sada sam aksolotl«. U priči
»Najdublje milovanje« ono što začuđuje nije toliko to što se pripovedač smanjuje, već opet
nešto iznad ili iza standardne fantastike – to što niko ne primećuje njegovo smanjivanje. 298
Priča »Aksolotl« je, međutim, značajna i zbog toga što sažima razmišljanja koja autor
iznosi u 8. poglavlju Školica, gde se upotrebom glagola dvosmislenog značenja ukazuje na
težnju junaka ne samo da se probije među akvarijume, nego i da prodre u njih da bi se
poistovetio s ribama kao pojmom neke druge dimenzije sveta, sveta tišine shvaćenog,
reklo bi se u skladu sa Vitgenštajnovim lingvističkim idejama, kao pandan reči – s tim što
reč, suprotno svojoj nameni, onemogućava dubinsku komunikaciju.
Pažljivijim čitanjem drugih priča i ovog romana može se ući u trag onome što Šari
Moron naziva »opsesivnim metaforama«. U priči »Daleka« dvojništvo građanske devojke
iz Buenos Airesa i nepoznate prosjakinje u Budimpešti na neki je način takođe sadržano
u odnosu između Mage i pariške klošarke u Školicama. 299 U romanu se mogu prepoznati i
obrisi priča kakve su »Reka« (up. gl. 20 u Školicama), »Drugo nebo« (up. gl. 141) ili
»Rukopis nađen u džepu« (up. gl. 154).

296 V. propratnu napomenu S. M.-Stojaković uz prevod ove priče u navedenom broju »Savremenika«, str.

205–209.
297 Ovim pojmom služi se Haime Alasraki sa Harvarda u svom uvodnom prilogu zbirci ogleda o Kortasaru

pod naslovom Poslednje ostrvo (Jaime Alazraki, »Introducción: Hacia la última casilla de la rayuela«,’u La
isla final). Sam Kortasar o tome kaže: »Neko je zadovoljan unutar binarne dimenzije života i veruje da je
fantastika puka tvorevina književnosti; čak i neki pisci jednostavno izmišljaju fantastične teme ne shvatajući
iz ozbiljno. Što se mene tiče, oduvek sam ostvarivao to što mi je dato da ostvarim na ovom polju sa osećanjem
nostalgije ili sete što nisam kadar da širom otvorim vrata koja sam u većima retkim trenucima video da se
otvaraju prema nečemu drugačijem« ; u La isla final, str. 70–71.
298 V. analizu ove priče u članku B. Anđića »Priviđenje ili šta već beše«, u »Savremeniku« 5/1981, str. 312–

321.
299 U 108. poglavlju Maga kaže za klošarku da je dobra i pomalo luckasta, baš kao što klošarka kaže za nju u

56. poglavlju. Klošarka je otelovljenje fekalnog i ako se usvoji stanovište S. Jurkjeviča da je ta fekalnost
reverzibilna, odnosno da može da se pretvori u zlato, s obzirom da Oliveira kaže za Magu da njoj pristaje
jedino sloboda, jer je Maga plemeniti element u čistom stanju, to nekakvom alhemijom uzajamnih odnosa
dodirne tačke između dve žene postaju još uočljivije (Saúl Yurkievich, »Eros Ludens: Juego, amor, humor
según Rayuela,« u La isla final, str. 272). U studiji o čitanju Kortasarovih romana sa stanovišta skrivenih
odnosa među likovima, A. M. Ernandes ukazuje na polivalentnost tih odnosa u koje likove projektuju sebe i
svoju žudnju za drugim, pa tako nagoveštava da je i odnos između Mage i klošarke nabijen silama privlačenja
i odbijanja što izazivaju onaj poznati kortasarovski nespokoj i u pričama o bratu i sestri (»Zaposednuta
kuća«), dečaku i bolničarki (»Gospođica Kora«) ili majci i sinu (»Vi ste legli pored tebe«) (Ana María
Hernández, »Vampiros y vampiresas: Lectura de 62. Modelo para armar«, u La isla final, str. 279–291). U
vezi sa pričom »Daleka«, koju Alasraki posmatra i na osnovu Laingovih pogleda na udvojenu ličnost, navodi
se ona Morelijeva pribeleška gde stoji da »čovek nije nego traži da bude« (gl. 62) (J. Alazraki, »Dobles,
puentes y búsqueda de identidad. Revisión de »Lejana«, u La isla final, str. 181).
 Govoreći o razlikama između romana i kratke priče, Kortasar, inače ljubitelj boksa
»kao vida usmeravanja snage«, roman upoređuje sa borbom koja se dobija na poene dok
kratka priča u svom ograničenom trajanju može da pobedi isključivo nokautom. 300 U
kratkim pričama Kortasar obrađuje pitanje dvojnika i dvojništva na primerima
dovedenim do krajnosti, kao u već pomenutom slučaju dečaka-ribe ili arheologa-
obrednika iz »Idola Kikladskih ostrva«. Takav pristup potrazi za jedinstvenim protokom
života iz doba animističke svesti, i daje tim pričama prizvuk nadstvarnog u odnosu na
savremeni način poimanja stvarnosti. 301
Kako su stilski i estetski besprekorne priče iz zbirke Zverinjak već bile napisane kad
je Kortasar 1951. napustio Argentinu, te kako su se Školice sa svojim moralnim
problemima i mudrim kolebanjem pojavile desetak godina kasnije, Kortasar je sam
objasnio: »U Argentini se rodio pisac za koga bi stvarnost, onako kako ju je Malarme
zamišljao, trebalo da ima svoj vrhunac u knjizi; u Parizu se rodio čovek za koga knjige
treba da imaju svoj vrhunac u stvarnosti.« 302
Pitanje dvojnika čini jedno od tematskih i značenjskih jezgara celokupnog
Kortasarovog dela. Dvojnik ili doppel-gänger može da se posmatra kao lik u ogledalu, kao
tajni saučesnik, kao suprotstavljeno ja, kao rascepkanost uma ili kao znak šire
ambivalentnosti, negde naprosto i kao barokno udvajanje. 303 Ako izdeljenost »školica« na
podeoke donekle nalikuje na rascepkanost uma, to i izdeljenost romana Školice na delove
– do kojih čitalac inače stiže čitajući njihova poglavlja na preskoke, sledeći uputstva s
početka knjige – navodi na pomisao da su i ti delovi u nekoj vrsti dvojničkog odnosa.
Roman kao da postaje ogledalo sopstvenog nastanka ili, još bolje, nastajanja.
Prelomni trenutak u Kortasarovom sagledavanju ovog odnosa nastupio je kada je
književnik napisao priču »Progonitelj«, pošto ga je iskustvo kubanske revolucije kao
stanja duha jednog kontinenta dovelo do produbljene svesti o pojedincu kao delu
društvene celine. Odnos dvojnika saksofoniste Kartera i njegovog biografa Bruna 304 u
priči »Progonitelj« ukazuje na promenu koja je nastala kada je Kortasar, dostigavši najviši
domet sa stanovišta estetike, svoju potragu preneo i na polje etike. Likovi kojima je autor
poverio tu potragu isprva su istomišljenike nalazili, posredstvom retkih znakova
raspoznavanja i teško izvodljivih obreda, u drugim likovima koji su se, zbog svoje
iznimnosti, i sami osećali strancima u društvu. Vremenom taj odnos poprima osobine

300 J. Cortázar: »Algunos aspectos de la novela«, »Cuadernos hispanoamericanos« 225, mart 1971.
301 O tome je sam Kortasar govorio u svojim teorijskim spisima »Situación de la novela«, »Cuadernos
americanos« XI (juli–avgust 1950, i »Para una Poética«, »La Torrre«, Revista General de la Universidad de
Puerto Rico, II (juli–septembar 1954). Polazeći od radova Levi-Strosa i M. Elijadea, kao i drugih antropologa
i savremenih mislilaca, argentinski kritičar S. Sosnovski posvećuje ovom pitanju izuzetnu studiju (Saúl
Sosnowski, Julio Cortázar. Una búsqueda mítica, Ediciones Noé, Buenos Aires, 1973).
302
Kortasarovo pismo upućeno Robertu Fernandesu Retamaru, preuzeto iz »Bienvenidos al universo
Cortázar«, Carlos Monsiváis, u Julio Cortázar, Edición de Pedro Lastra, Madrid, 1981).
303 Prema A. Dž. Gerardu, dvojnik treba da obavi određene funkcije u sklopu naracije te, prema tome, ne

treba tekst objasniti kroz dvojnika nego dvojnika kroz tekst (A. J. Guerard, Stories of the Double, New York,
1967).
304 Prema R. G. Ečevariji, pravi tragač u toj priči jeste Bruno, s obzirom na to da je cela priča Brunova

naknadna beleška uz knjigu što ju je napisao o Džoniju Karteru, ne bi li makar tako uhvatio ono što je Džoni
jednostavno već nalazio u muzici. Bruno zapravo traži opravdanje za sebe. Ovo tumačenje izvedeno na
osnovu postupka close-reading utoliko je zanimljivije što u pretežnom delu kritike Kortasarovog dela Džoni
Karter stoji pored Oliveire kao arhetipski tragač (Roberto González Echevarría, »Los Reyes: Mitología de la
obra literaria de Cortázar«, u La isla final, Ultramar, Barcelona, 1983).
šireg saučesništva, između likova, da bi dijahronijski prerastao u odnos autentične
solidarnosti između njih i sveta. 305
Od tada će se Kortasar zalagati za društvenu pravdu, čak i kao član Raselovog suda,
bez ostatka ulažući svoj ugled umetnika. No ni pre priče »Progonitelj« Kortasar nije
svojom književnošću stvarao paralelne svetove zbog bekstva od stvarnosti. Naprotiv, on
je i u okviru modela priče istančane intelektualnosti istraživao stvarnost što se krije
duboko ispod zakona uzroka i posledice, ali koja provaljuje svom silinom kad god se ti
zakoni pokažu manjkavim da se dokuči iskonska priroda čoveka. 306
U Školicama ima više parova dvojnika, pa ako je pisac Moreli zbog svojih stavova o
književnosti unekoliko i dvojnik samog autora, onda je i jezik romana, zbog ključne uloge
koju u njemu igra, u stvari dvojnik glavnog junaka Oliveire.

Oliveira je prototip egzistencijalnog tragača. On traži odgovore na suštinska pitanja

čovekovog postojanja; traži da i sam bude »istovremeno sever i jug«, ali odbacuje ljubav
kao izgovor i samozavaravanje kao rešenje. Odbija ono što on naziva »pogrešno izvedenim
Zapadom« ali ne pristaje ni na ono što je prema njemu »površno nakalemljeni Istok«. Traži
izmirenje sa ljudskim rodom koji je, prema njemu, žrtva kobnih zabluda, ali ni to izmirenje
ne sme da se izrodi u puku obmanu. U stvari traži apsolut, tj. Nebo koje predstavlja
poslednji podeok »školica«. Da bi se stiglo do Neba, dovoljno je tačno usmeriti kamičak
kojim se »školice« igraju; ali, kada čovek stekne potrebnu veštinu, već je zaboravio da se,
u stvari, igra.
U 36. poglavlju, jednom od ključnih po svojoj katarzičnoj funkciji, Oliveira pominje i
Heraklita. Setimo se da je predsokratovski filozof u svom pedeset i drugom fragmentu
zabeležio: »Vreme je dete koje se kamičkom igra: dečije carstvo«. Naziv romana zapravo
se i odnosi na dečiju igru u kojoj nogom treba gurnuti kamičak na odgovarajuće podeoke
iscrtane na pločniku. Ili, kako u samoj knjizi stoji: »Školice se igraju kamičkom koji treba
gurati vrhom cipele. Potrebna oprema: pločnik, kamičak, cipela i lep crtež kredom, po
mogućstvu u boji. Gore je Nebo, dole Zemlja« (gl. 36).
Dakle, kamičak i vrh cipele – a kako je teško, razmišlja dalje Oliveira, stići do Neba,
iako je sve na pločniku, Nebo je u istoj ravni sa Zemljom, ono je u nama, treba ga sada i
ovde dostići. Na ovo sada i ovde mogla bi se primeniti Grlićeva primedba načinjena baš
povodom igre, da »ako se slobodan život sada i ovde, u većoj ili manjoj meri, ne ostvaruje,
on nikad neće ni biti ostvaren, ako zadatak za sutra nije i zbilja danas, svaka je nada jalova,
ako ono ,bićeʼ nije i ,jesteʼ, ono neće ni biti«. 307
U tom smislu i Oliveira kaže da »pucanj već jeste u pištolju, ali treba pritisnuti
obarač, a onda se ispostavlja da prst daje znak autobusu da stane ili tako nešto« (gl. 125).
Drugim rečima, Nebo ili smisao stvarnosti, stecište ili kibuc neraspolućene želje,
Idgrazil ili stablo života, središte mandale, zajedno sa ostalim »nazivima indoevropske
nostalgije« , tu su, već su tu kao i taj pucanj u pištolju, ili kao što se u rečniku nalaze sve
reči potrebne za jedan Garsilasov sonet (gl. 71); ali, eto, prst je zauzet nečim drugim, a reči
iz rečnika najčešće su prepreka istinskom sporazumevanju, pa u najboljem slučaju mogu
da posluže za još jednu igru, igru na groblju, kako se za rečnik i kaže u već pomenutom 41.

305 V. ovu sistematizaciju Kortasarovog dela u navedenom broju tromesečnika »L’Arc«: Jean Andreu,
»Personnage, lecteur, auteur. Distanciation et engagement cortazariens«, str. 24–31.
306 Prema E. Boteru, Kortasarove priče mogu se razvrstati prema dejstvu tih tajnih sila na junake i

sposobnosti junaka da im se odupru, da ih prilagode sebi ili da se sažive s njima (Ebel Botero, Veinte
Escritores Contemporáneos, Manzanales, Colombia, 1969).
307 Danko Grlić, Estetika III. Smrt estetskog, Naprijed, Zagreb, 1978, str. 78.
poglavlju. U tom poglavlju junaci se daskom poigravaju životom i tim grozničavije
utvrđuju međusobne odnose što su reči nesuvislije, pogotovu u datoj situaciji.
Reči su odgovorne za olako iskrivljavanje, sumnjivo pojednostavljivanje i jeftino
nadomeštanje misli, pa je potraga Kortasarovog junaka tim složenija što on u toj težnji za
apsolutom ne može da prihvati kompromis koji u osnovi čini jezik. Setimo li se da Bart,
jedan od najizazovnijih istraživača jezika, smatra da »reči imaju jedno propratno
pamćenje koje se volšebno provlači sred novih značenja«, te da »pisanje upravo
kompromis između jedne slobode i jednog sećanja«, 308 uvidećemo da je Oliveirin odnos
prema jeziku na neki način Kortasarov odnos prema pisanju, tako da se i Oliveira može
shvatiti kao autorov dvojnik. Ako je Moreli dvojnik onakvog Kortasara kakvim je autor
sam želeo da bude, onda je Oliveira dvojnik Kortasara kakav je on možda i bio. Kao i
Kortasar, i Oliveira je protiv kompromisa. 309 A, poput Morelija, koji traži ras-pisivanje
romana, i Oliveira traži jezik pravog sporazumevanja s onu stranu svih reči, te zato »vodi
rat protiv prokurvanog jezika, i to iz same reči« (gl. 99).
U potrazi za pravim sporazumevanjem Oliveira traži i da se »rastura putanja čoveka
kao vrste« i da se kamičak ponovo usmeri na početak »školica« kao što autor romana
predlaže da se čitanjem vratimo na već pređena poglavlja. Jer carstvo slobode, do kojeg
se, dakle, možda najpre stiže igrom, ne poima se u Školicama samo kao ono Grlićevo ,bićeʼ
koje treba već da ,jesteʼ, nego i kao neko ,jesteʼ onako kako bi trebalo, onako kako je možda
i moglo ,da budeʼ : »Možda je bilo drugih puteva i onaj kojim su ljudi pošli nije jedini ni
najbolji, ali je možda bilo drugih puteva i onaj kojim su pošli jeste najbolji, ali je, možda,
ipak, bilo i drugih puteva« (gl. 17).
To kretanje unazad, u ime konačnog pristupa »kibucu želje« koji je »negde daleko
ali u istoj ravni kao što je i Nebo u istoj ravni sa Zemljom na prljavom pločniku igre«, ne bi
li čovek »jednog dana ušao u svet gde izgovoriti nebo više neće biti neka umašćena
kuhinjska krpa i gde će neko možda najzad i ugledati pravu figuru sveta« (gl. 36), Oliveira
preduzima spuštanjem do samog dna svoje ljudskosti. U priči » Aksolotl« Kortasar je to
vraćanje predstavio čak i kao pretvaranje junaka priče u ribu iz davno prevaziđenih
stupnjeva evolucije.
Oliveirina potraga u romanu usredsređena je na ljude. No potraga za Drugim
zajednički je imenitelj Kortasarovih priča i ovog romana. Samo, dok priče govore o potrazi,
Školice jesu potraga, i to u onoj meri u kojoj se tu književnost ne svodi na raspravu o
prekoračenju (datosti, jednosmernih odnosa, iscrtanih podeoka) nego je i sama
prekoračenje. Književnost je u Školicama prekoračenje jezika i odnosa što se jezikom i u
jeziku postavljaju. 310

Kako naći pravi početak ako su i reči izneverile čoveka? Ljudska vrsta se u svom
razvojnom putu do te mere udaljila od tog pravog početka da se i jezik, prenosnik
čovekove suštine a time često i sama njegova suština, pretvorio u još jedan nesporazum.
Reči sve više udaljavaju čoveka i od središta mandale. Potraga za tim početkom i tim
središtem u Školicama se provodi preispitivanjem jezika. Ako Oliveirina potraga počinje
u knjizi, autorova potraga počinje od jezičke građe te knjige. Kortasar remeti strukturu

308 Roland Barthes, Le degré zéro de lʼécriture (Lʼutopie du langage), suivi de Nouveaux essais critiques,

Editions du Seuil, Paris, 1972, str. 12.

309 Pored toga što je Oliveira nosilac nekih bitnih stavova svoga tvorca, kao što proizlazi iz samog romana,

Kortasar je u svoj lik ugradio i dosta autobiografskog, o čemu govori na više mesta pa i u intervjuu za
»Književnu reč« br. 180/1981.
310
Ovu postavku temeljito dokazuje M. A. Safir (Margery A. Safir, »Para un erotismo de la liberación: Notas
sobre el comportamiento transgresivo en Rayuela y ,Libro de Manuel*«, u La isla final, str. 223–251).
jezika ne bi li pokazao da je taj jezik konvencija kao što je i knjiga fikcija. Svojom knjigom
Kortasar upozorava čitaoca na one jezičke zamke kojima su likovi priklješteni. Navedimo
neke od Kortasarovih načina da namigne čitaocu:
– metafora: »riđe u karo košulji«;
– poređenje: »plavo kao pomorandža«;
– aforizam: »objašnjenje je dobro prerušena greška«;
– apozicija: »smrt, ta šibica što se gasi«;
– antiteza: »umorila si se od toga da ne budeš umorna« ;
– parodija: »slikam, dakle jesam«;
– kliše: »vestsepronelamunjevitombrzinom«.
Opšta mesta Kortasar piše sastavljeno i time ih slikovito razotkriva. Kod njega je
slikovita i upotreba prideva i glagola, ali ta slikovitost nije sebi cilj. Drugačija upotreba
jezičkih sredstava, izazivajući očuđenje, remeti čitalačke navike i strukture mišljenja.
Kortasar to postiže i naglim prekidima rečenice, elipsama, uvođenjem pojma druge
gramatičke kategorije na kraju nekog niza, namernim ponavljanjima, humorom
zgusnutim na nepredviđenom obrtu, poetskim ritmom, argentinizmima i žargonom.
Svojom revolucionarnom tehnikom Kortasar pretvara određene motive u simbole
stvarnosti. Ti su simboli pre svega same »školice«, te mostovi, metafizičke reke, otvor
cirkuske šatre, lavirint i crna rupa na kraju teretnog lifta. Teretni lift silazi do mrtvačnice
bolnice za duševne bolesnike gde su smeštene hladnjače. Kod Kortasara, ni pakao nije
topao.

Što se tiče tehnike, i ona je u funkciji drugačijih Kortasarovih pobuda u odnosu na

književnost.
Tako, u 34. poglavlju Školica ukrštaju se redovi dva gotovo do oprečnosti različita
teksta, teksta knjige što je Oliveira čita i teksta Oliveirinih razmišljanja o toj knjizi, o
književnosti kojoj ta knjiga pripada i o životu koji sa takvom književnošću nema i ne može
imati veze iako književnost i život stoje jedno pored drugog, u istoj ravni kao Nebo i
Zemlja. Podrobnijom analizom ovog poglavlja moglo bi se pokazati da taj razlaz života kao
suštine i književnosti kao predstave života Kortasar uspeva da prevlada izjednačavanjem
označavajućeg i označenog. Napor koji takav spoj iziskuje da bi se čitanjem savladalo
poglavlje u celini upravo ukazuje na potrebu za drugačijim pisanjem, za drugačijom
književnošću, za drugačijim odnosom književnosti sa stvarnošću, najzad i za drugačijom
stvarnošću. U toj drugačijoj stvarnosti više ne bi ni bilo tih upadljivih, a ni onih možda
manje upadljivih ali zato uobičajenijih raskoraka. 311
U 96. poglavlju takođe postoji analogija između označavajućeg i označenog:
uzbuđeni odlaskom kod Morelija, junaci svi govore u isti glas, svako na svome jeziku, te
upravo to što možda ostaje nerazumljivo šta oni govore najbolje govori o njihovom
uzbuđenju. Jezička zbrka gotovo pozorišno dočarava veliko uzbuđenje.
U 142. poglavlju slikar i muzičar razgovaraju o mogućnosti susreta i onda kada svako
polazi sa »svoje strane« i kada svako nastavlja svojim putem. Dijalog se odvija po rednim
brojevima od 1 do 7, posle čega se brojevi ponovo smanjuju. Tu se, dakle, i formalno
dočarava taj susret »kao na sredini nekog mosta«. Susret se ostvaruje kod broja sedam, sa
svim njegovim judeohrišćanskim, dakle zapadnjačkim konotacijama; no, pošto je

311U prvoj priči poslednje Kortasarove zbirke Deshoras, čiji bi se naslov mogao prevesti upravo kao
Raskorak, redovi su čak složeni jedan preko drugog.
zamišljen pre kao susret ljudi-bića sa Istoka nego li ljudi-ličnosti sa Zapada, susret upravo
tim zapadnjačkim konotacijama dobija na sveobuhvatnosti i predstavlja dinamičku celinu
kakvu obrazuju Jin i Jang.
U toj vrsti dinamičkog odnosa nalaze se, kako je već rečeno, Oliveira i Traveler. U
svojoj raspolućenosti oni nastoje da se uzajamno nadopune ali pri tom nijedan ne zna koju
polovinu predstavlja, a još manje koju polovinu predstavlja u predstavi onog drugog. U
45. poglavlju to se pokazuje tako što jedan od njih izlazi na prozor da vidi da li je na prozor
preko puta izišao onaj drugi. Prvi veruje da će drugi izaći da bi na prozoru sačekao da se
umesto njega pojavi žena. Tek posle nekoliko pasusa ispostavlja se da je reč o Traveleru
koji vreba Oliveira za koga misli da vreba Talitu. Traveler u stvari strepi ne toliko od
ostvarenja te pretpostavke, koliko od toga da bude viđen na prozora i time uhvaćen u
pokušaju da svoju pretpostavku pripiše dragom.

Čitajući poglavlja koja zahtevaju pojačani trud, čitalac možda i sam doživljava ono
što Kortasar kaže posredstvom Oliveire o književnosti koja se sastoji iz još-jedne-knjige.
Nasuprot tome, Oliveira ide za knjigom manje. 312 Vraćajući čitaoca često na početak nekih
poglavlja, kao i na početak same knjige da bi mogao da uhvati pravu nit, Kortasar je, u
stvari, uperio »crnu svetlost protiv čitaonice« (gl. 26).
U piščevoj pobuni protiv knjiškog ima, kako sam Kortasar priznaje, dosta
samoubilačkog. Izbegavajući patetiku primenom finog humora i autoironije, Kortasar se
takvom svešću o sebi i o svom pozivu približava odnosu koji ljudi imaju prema sebi u
istočnjačkim filozofijama.
Primese zena i taoa veoma su primetne u Kortasarovom romanu. Na više mesta u
romanu se govori o trenutačnom prosvetljenju »satorija«, a na nekim od tih mesta roman
i sam deluje kao to trenutačno prosvetljenje što nastupa kada budistički učitelj zagnjuri u
vodu glavu učenika koji želi da se nauči vrlini: kada bude za njom zavapio kao za
vazduhom, učenik više neće morati da je uči.
Budističkog predznaka je i težnja glavnog junaka da se odrekne stvari i to tako što
će se stvari odreći njega (gl. 31). Oliveira govori o razaranju razuma putem samog razuma
kao što budizam zagovara »tišinu iza same reči« ili kao što se u taou smatra da se svet
stvara koliko činjenjem (wei) toliko i nečinjenjem (wu-wei). 313
U Oliveirinom slučaju to znači da će se on uzdržati od lične potrebe da dela kao
dovoljnog razloga za delanje, ali i da će delati – za razliku od Sartrovog junaka iz Mučnine

312 Zbog ovakvog stava, koji je svakako i autorov, kao i zbog želje da se, kako Maga kaže, »stvarnost ne
sasuši« te da se ne ograniči splet mogućih asocijacija, prvobitna namera bila je da tekst prevoda Školica na
srpskohrvatski bude rasterećen fusnota, kao što je uostalom slučaj sa prevodima na druge jezike, uz
izuzetak posthumnog, kritičkog izdanja izvornika. Ovo izdanje A. Amorosa za Ediciones Cátedra, Madrid,
1984, opremljeno je fotografijama i kartom Pariza, sadrži veoma iscrpne fusnote čak i o pojedinim ulicama
pomenutim u romanu, no ni tu nema prevoda delova romana na engleski, francuski pa i španski, kada je
ovaj jezik upotrebljen više kao znak nego kao poruka, a pogotovu nema prevoda reči citiranih pesama. S
druge strane, pak, tumačenja nekih argentinizama nisu sasvim tačna pa je tako za imenicu baguala, koja u
Argentini prvenstveno označava setnu pesmu te se u tom smislu i navodi u Školicama, Amoros dao
objašnjenje da se odnosi na »ždrebe ili mladog pastuva«. Što se tiče fusnota u srpskohrvatskom prevodu,
vremenom je preovladalo uverenje da neka razjašnjenja neće biti naodmet, s tim što je naglasak stavljen na
manje poznate pojmove iz istorije i kulture Latinske Amerike, posebno Argentine. Uprkos tome, ne bi
trebalo smetnuti s uma da obilje imena i citata u knjizi nema za cilj da poveća količinu podataka već da
prošire mogućnosti prepoznavanja kod onih kojima su ta imena već poznata i onih za koje, pre svega, ti
podaci imaju značenje lozinke ili ključa.
313 Alan W. Watts, The Wisdom of Insecurity; od istog autora Put zena, NIRO »Književne novine«, Beograd,

1982, str. 26.

koji odustaje od delanja u korist razmišljanja, pa ne baca belutak u vodu jer u mislima već
vidi pokret ruke i putanju kamena – i to protiv sebe; jer, kako on kaže, možda će se
apsurdnim ponašanjem najpre učiniti kraj opštem apsurdu. Protiv sebe radi kada ne
prilazi Magi da bi je tešio posle smrti njenog deteta, a to naoko kukavičko držanje
podrazumeva znatno više odvažnosti nego priklanjanje istrošenim šemama ponašanja. Da
je Oliveira tešio Magu, on bi to ipak učinio zbog sebe, da bi posle »mirnije spavao«, a nju
opet ne bi utešio. Oliveiri, međutim, nije stalo ni do te odvažnosti: prvo, zato što, prema
njemu, »čovek može da bude svetac samo na račun drugog«, otprilike kao što se u zenu
smatra da postavljanje traganja za dobrotom kao ideala jeste što i pokušaj da se čovek
oslobodi levog uporno skrećući udesno: posledica je da se čovek vrti u krug; 314 i, drugo,
baš da bi sačuvao načelo bezuslovne dobrote, Oliveira ne želi da svojom čestitošću druge
natera da se pokažu gori od njega. Ne želi ni da time što će drugima prepustiti da budu
dobri, njih natera da umesto njega budu rđavi na račun nekog trećeg. Oliveirin put prema
apsolutu prolazi kroz svojevrsno poništavanje sebe u smislu wu-weia ili ništavila
nastojeći, pri tome, da izbegne »žulj, sklerozu, definiciju« (gl. 3), kao i »svaku jasnu
predstavu, koja je uvek greška ili polovična istina« (gl. 99). Oliveirin put je složen i zato
što Oliveira neće da od tih svojih nastojanja napravi podvig.
Ipak, u romanu je Maga lik najbliži istočnjačkoj postavki da »oni koji znaju ne govore,
a oni koji govore ne znaju«. Maga jednostavno preplivava one metafizičke reke o kojima
Oliveira besomučno razmišlja. Ona je otelovljenje intuicije, nesvesna da svojim osećajnim
vijuganjem upravo nalazi ono što izmiče filozofiji kao kraljici nauka, a što Oliveira traži u
graničnim područjima ljudske misli ne bi li se makar tamo oslobodio dihotomija. Maga
uspeva da sebe dosegne upravo tako što u ljubavi izlazi iz sebe; Maga izmišlja jezik
čulnosti koji samom zvučnošću dočarava te trenutke.

Ali Oliveira gubi Magu i te trenutke, te se njegova potraga nastavlja. On će i dalje

tražiti reč iza tišine.
I Kortasar će posle Školica nastaviti svoju potragu. Ona je, u stvari, započeta u prvom
romanu Nagrade: tu se već naziru teme, likovi i odnosi koji će postati dominantni kod
Kortasara – otiskivanje u nepoznato, nastojanje da se ono dokuči, učesnici, saučesnici i
posmatrači traganja za tim nepoznatim.
Posle Školica Kortasar je napisao roman 62. Model za sastavljanje u kojem zapravo
razrađuje postavke o romanu iznete u 62. poglavlju Školica: drugim rečima, traganje za
samim oblicima iskazivanja tokova potrage, onako kako je postavljeno u jednom poglavlju
romana, produbljeno je u narednom romanu kao celini.
Potraga se nastavlja i preko Oliveirinog dvojnika Andresa, doduše u izmenjenim
uslovima, u četvrtom Kortasarovom romanu Manuelova knjiga. Kortasarova potraga ipak
ima najveću prevratničku snagu, a ujedno dostiže najviši stepen umetničke zrelosti,
upravo u romanu Školice.
Prema rečima samog Kortasara, Školice izražavaju »u okviru romana ono što filozofi
izražavaju u okviru metafizike«. 315
Pri tom je i samo izražavanje dovedeno u pitanje. Autor više ispituje opis nego što
opisuje svet. Delo je, u stvari, zapitano nad sobom. Time ono povezuje čovekovu potragu
za saznanjima o sebi sa sumnjom u moć saznanja i u ishod potrage. Ako je sumnja
svojstvena našem vremenu, a potraga za identitetom endemska tema značajnih

Op. cit., str. 106.

314
315
Margarita García Flores: »Siete respuestas de Julio Cortázar«, »Revista de la Universidad de México«,
XX/7, mart 1967, str. 11.
ostvarenja latinoameričke književnosti, Školice onda spajaju književnu tradiciju iz koje su
ponikle sa onim tokovima savremene umetnosti koji, uvodeći sumnju radikalnu po
dejstvu, otvaraju mogućnost ranije neslućenim tekovinama.
Kortasarova potraga ima ontološku vrednost, jer se ne ograničava čak ni na ljudski
um i njegovu sposobnost da proizvodi zagonetke, nego se odnosi na ljudsko biće u celini i
obavezuje ga na istrajavanje i kad odgovora nema.
Ovim delo na neki način prelazi čak i s one strane modeme misli koja je čoveka
podstakla da postavlja pitanja, ali ga nije osposobila da živi bez odgovora. Spajajući
tradiciju i savremenost, delo se ne zaustavlja ni na avangardi koja u datom trenutku nudi
odgovore; jer, ono i ne nudi odgovor, ono predlaže istrajavanje pred uvek otvorenim
pitanjima.
Nasuprot drugim romanima Latinske Amerike, u Školicama nema pokolja
Indijanaca, elementarnih strasti, baroknih rečenica. Barokna je možda struktura romana
čiji se delovi često prelamaju jedan u drugom, mada bi se ta uzajamnost pojedinih delova
pre mogla dovesti u vezu sa značenjem samog udvajanja koje se, i kad nalikuje igri, ne
svodi na Bizarni ukras.
Među pretečama koje su stvaralački uticale na Kortasara trebalo bi navesti imena od
Džojsa do Leopolda Marečala i njegovog romana Adán Buenosajres, 316 preko Masedonija
Fernandesa čiji se uticaj primećuje i na delima Marečala i Borhesa. 317 Od književnika na
koje je ovaj roman izvršio nesumnjiv uticaj mogli bi da se navedu Severo Sarduj, Kabrera
Infante ili Italo Kalvino. Ali razlozi zbog kojih je ovo delo postalo nezaobilazno u Latinskoj
Americi i u svetskoj književnosti današnjice upravo se opiru onom izdvajanju vrhunske
književnosti kojoj se autor u samom romanu podsmeva upoređujući je sa »ugodnim
mirisima, dobrim platama i stereofonskim zvukom« (gl. 71) kao oblicima čovekovog
samozadovoljstva.
Roman Školice jeste poziv na drugačije razmišljanje o životu i o književnosti. To je
poziv da se izađe iz šablona, s tim da ni taj izlazak ne postane šablon, poza, poštapalica; to
je neprekidno suprotstavljanje šablonu i onda kad čitanje mora da se prekine (na primer,
55. poglavlje ne upućuje dalje, iako posle njega dolazi 56.) ili da se vrati na početak iako
kraja nema (131 – 58 – 131).
Kao neki drugi dvojezični stvaraoci poput Joneska, Beketa ili Siorana, Kortasar je,
budući nepoverljiv prema datostima jezika kao takvog, uspeo da istrgne njegove tajne iza
tih datosti. Možda je upravo zbog toga Kortasar uspeo najpreciznije da opiše ono što je
neprecizno i da ono što je neuhvatljivo uhvati gotovo biblijskim meandriranjem u kojem
se misao postupno oslobađa, u više mahova, ne toliko logičkim sledom koliko
nadovezivanjem. 318 To je taj poziv čitaocu da dorekne misao, da je u sebi zaokruži i da
time i sam učestvuje u potrazi.

316 Leopoldo Maréchal: Adán Buenosayres, Editorial Sudamericana, Buenos Aires, 1967; pogovor ovom,

četvrtom izdanju napisao H. Kortasar.

317 Macedonio Fernández, argentinski pisac (1874–1952), po struci pravnik, između ostalog napisao Una

novela que comienza (Roman u začetku) utirući put kasnijim pomacima u književnosti.
318 Za rečenički sklop u kojem se »misao smireno i gotovo neprimetno pomiče, samu sebe cijelu i u

dijelovima tumači i osvjetljuje«, bibličar dr. B. Duda navodi primer jevanđelja po Jovanu: »U njoj bijaše život
– život bijaše svijetlo ljudima – i svijetlo svijetli u tami – i tama ga ne obuze« Biblija, Stvarnost, Zagreb, 1968;
str. 236–238). U Školicama se na ovaj način može pratiti dinamika uvođenja, samog pojma »školica« (gl. 4)
ili, pak, termina inkvizitor (gl. 35), a primer te biblijske zaokruženosti ili inkluzije, koju treba postići u
čitanju, može da bude i Oliveirino razmišljanje dok posmatra Talitu: »Možda, ako se malko zažmuri« (gl.
40). On, u stvari, misli na Magu na koju ga Talita podseća.
 Isprva je Kortasar razmišljao o tome da ovaj roman nazove Mandala. Opredeljujući
se za naslov Školice, autor je tu potragu za pravim središtem, za pra-oblicima i za
apsolutom približio svakodnevici.

Vidove ove potrage ispituje kritika, kao i ostale osobine i osobenosti Kortasarovog
dela u celini. U kritici se govori o »gliglijskom«, jeziku koji izmišljaju sami junaci
romana. 319 Jedna studija posvećena je razmatranju imena kod Kortasara, pa čak i značenju
slova »O« . 320 U drugim studijama razmatra se Kortasarov izuzetni osećaj za ritam, kao i
njegov odnos prema džezu i muzici uopšte, od Mocarta preko tanga do Ksenakisa.
Šezdesetih godina Kortasar je i sam svirao trubu i, prema njegovom mišljenju, ritam je
presudan u njegovim inače sinkopiranim rečenicama. 321 Prema Kortasaru, pisanje i život
slični su džezu ako se shvate kao stalna težnja ka savršenstvu, sa tačno predviđenim
mestima za nepredvidljivo, za neobavezno, za improvizaciju. 322
Predmet kritičkih razmatranja je i nadrealistički koren nekih Kortasarovih rešenja,
te njegovo presađivanje Žarijeve patafizike u atmosferu poovske napetosti. Ispituje se
Kortasarova sklonost ka ironiji i humoru, naročito crnom, a posebno njegov odnos prema
Tanatosu, koji je najčešće pritajen iza Erosa onako kako je taj odnos uspostavljen kod
Žorža Bataja. 323
Uznemiravajući libido što izbija iz tog inače kamernog, reklo bi se, Kortasarovog
Erosa, kao objedinjavajuća snaga povezan je i sa tantričkim poimanjem ekstaze kao
prekida nivoa individualne svesti i naglog ostvarenja stanja »ne-dvojstva«. 324 Kortasarovi
heteroseksualni likovi nisu nikad samo to, jer u napetoj težnji da postignu ravnotežu sa
drugim dospevaju do neke vrste ciklične dvopolnosti koja nije daleko od ezoterične
transmutacije što, sa svoje strane, takođe unosi metafizičke implikacije u pitanje
dvojništva. U Školicama, gde su ovi odnosi možda manje izraženi nego u Manuelovoj knjizi,
a posebno u 62. Modelu za sastavljanje, epistemologija ovakvog shvatanja međuljudskih
odnosa mogla bi da se temelji na rečenici koja kaže da su ljudi iluzije jednih o drugima.
Kritičari podsećaju da je detinjstvo omiljena tema latinoameričke književnosti, 325 ali
da kod Kortasara i ono postaje nešto drugo: tajna domovina čoveka.

319 O sličnostima i razlikama »gliglijskog« sa nonsense sklopovima L. Karola V. navedeni broj »Književnih

novina«.
320 Polazeći od prezimena Berte Trepa (Berthe Trépat), čiji su pokreti inače opisani kao da je posredi

mehanička igračka a ne živo biće, neki kritičari su na osnovu francuskog glagola trépasser, umreti, ukazali
na dublje značenje tog 23. poglavlja u kojem je Oliveira već prilično uzdrman, pa se, u očajničkom pokušaju
da učini dobro delo, makar i bez razloga, součava sa smrću, sa naličjem svake namere uopšte, a dobre
namere posebno. Traveler nikuda nije otputovao, uprkos značenju svog prezimena na engleskom (putnik),
pa se i to tumači kao znak nekih neizbežnih razlaza. U knjizi Homenaje a Julio Cortázar, Viljanueva posebno
govori o Kortasarovim simbolima.
321 Catherine Beaulieu-Camus: Recherches sur Julio Cortázar. Aspects d*une biographie, Nanterre, 1974, str.

43–44.
322 Sam Kortasar često pominje take, tj. početne verzije teme što se ponavljaju »u potrazi za savršenstvom«,

da bi prilikom snimanja na kraju bile odbačene...

323
Celo 14. poglavlje može se posmatrati u svetlosti Batajevih postavki o erotici. Prekoračenja tabua kod
Kortasara ima ne samo u odnosu na ljubav i na smrt, već i u odnosu na pisanje, čiji su mnogi delovi i sami
tabu. V. u vezi s tim: Žorž Bataj, Erotizam, Suze Erosove, Vuk Karadžić, Beograd, 1972; Severo Sarduy, »Del
Ying al Yang«, »Mundo nuevo« 7/1967, i Emir Rodríguez Monegal, Le fantôme de Lautréamont, »Narradores
de esta América« II, Buenos Aires, 1974.
324 Das Gupta, Obscure religious cults, Calcutta, 1946. Videti i radove J. Evolea.
325 Kod savremenih književnika Latinske Amerike poput Rulfa, Fuentesa, Vargasa Ljose, Felisberta

Ernandesa i Hosea Marije Argedasa, a u Argentini poput Arolda Kontija, Huana Hosea Ernandesa, Danijela
Mojana i Manuela Pudža, detinjstvo ni inače nije samo tema za opis nego i gledište sa kojeg se opisuje.
 Kritičari ispituju i Kortasarove uzore u kinematografiji, kao i ekranizaciju njegovih
dela. Najpoznatiji takav film svakako je Antonionijev Blow-up, snimljen prema engleskom
prevodu Kortasarove priče »Miholjsko leto«. Ipak, Kortasarovu prozu najvećim delom
preneli su na ekran režiseri argentinskog novog talasa, od kojih valja istaći Manuela
Antina.
Osim toga, kritika poredi Kortasara i Borhesa čije se podsticajno zračenje primećuje
u mnogim Kortasarovim pričama (posebno u »Licem prema nebu«), pa i na nekim
stranicama Školica (gl. 77). Na vest o Kortasarovoj smrti, Borhes je i sam govorio o
njegovim počecima, kada je 1946. Kortasar objavio priču »Zaposednuta kuća« u časopisu
»Anales de Buenos Aires« čiji je Borhes bio urednik.
Za same Školice, drugi književnici rekli su da su »umele da ruše jedan prostor da bi
izgradile drugi, da obezglave vreme da bi ono izašlo sa novom glavom« (Lesama Lima); da
se ono što se »kod junaka drugih književnika određuje akcijom, kod Kortasara biva
uobličeno glasom« (Haime Alasraki); da »ako Mišel Fuko kaže da Don Kihot čita svet da bi
dokazao knjige, za Kortasara bi se moglo reći da ide u istom pravcu ali iz suprotnog smera.
U Školicama se upravo govori o ras-pisivanju romana« (Karlos Fuentes). Inače, ovaj
meksički književnik i teoretičar smatra da su dela Vitolda Gombroviča, Le Klezioa, Itala
Kalvina, Suzan Sontang i Vilijama Borousa, kao i Kortasarovi romani, mit, jezik i struktura.
Fuentes stoga zaključuje da su to romani našeg vremena. 326
Kortasara je bilo posebno drago što je Rolan Bart, koga je književnost prvenstveno
zanimala kao znak, dakle ne kao mimezis ni kao matezis već kao semiozis, i koji je prvo
ispitivao značenje znaka da bi kasnije ispitao samo njegovo funkcionisanje, neposredno
pred svoju smrt priznao da bi voleo da piše kao autor Školica kada bi bio romanopisac.
Očigledno, Školice su otvoreno delo sa bezbroj slojeva koji se mogu razmatrati sami
za sebe, ali i u sklopu ostalih Kortasarovih dela, te u odnosu na drage prodore savremene
književnosti. Ovde su navedeni tek neki od postojećih i mogućih uvida.
Za svaki slučaj, u knjizi Put oko dana za osamdeset svetova, sam Kortasar nudi spravu
pod nazivom Rayuel-O-Matic da bi čitalac zauzeo što udobniji položaj dok čita Školice (na
španskom Rayuela)...
Na kraju bi trebalo nešto reći i o prevodima ove knjige. S obzirom na prirodu takvog
dela, prevođenje bi moglo da bude predmet zasebnog osvrta. 327 U vezi s prevodom na
srpskohrvatski, ovom prilikom prevodilac bi želeo da izrazi svoju zahvalnost onima koji
su u njega ugradili svoj trud ne bi li ga učinili još boljim, onako kako pisac i čitalac
zaslužuju. U tom poslu pomogli su »kortasarovci« iz Beograda i inostranstva, kao i
prevodiočevi prijatelji koji su ga podržali i nadahnuli kao pravi hronopiji.
326 Carlos Fuentes: La nueva novela hispanoamericana, Cuadernos de Joaquín Mortiz, México, 1976. O samoj
strukturi Školica A. M. Barenečea napisala je jednu od najobuhvatnijih studija (Ana Maria Barrenechea, »La
estructura de Rayuela de J. C.«, u Textos hispanoamericanos. De Sarmiento a Sarduy, Monte Avila Editores,
Caracas, 1978, str. 195–220).
327 Prvo izdanje objavljeno je juna 1963. Za prevod ove knjige na srpsko-hrvatski korišćeno je 21. izdanje

Rayuela, Editorial Sudamericana, Buenos Aires, 1977. Poređenja u toku prevoda vršena su u odnosu na
engleski prevod Hopscotch, translated from the Spanish by Gregory Rabassa, Avon Books, New York, 1966,
kao i francuski prevod Marelle, traduit de l’espagnol par Laure Guille-Bataillon (partie roman) et Françoise
Rosset (partie essai), Gallimard, Paris, 1966, a u kojem je sam Kortasar učestvovao. Uz njegovu saglasnost
izmenjeno je i 69. poglavlje francuskog prevoda u odnosu na odgovarajuće poglavlje izvornika, koje je inače
napisano fonetskim, ispameričkim jezikom. Na srpskohrvatski je preveden tekst francuskog prevoda tog
poglavlja. Što se tiče 133. poglavlja, Kortasar je Harsu i drugima objasnio da je do teksta Seferina Pirisa
došao dok je radio kao prevodilac za UNESKO, a da ga je preuzeo u celosti zbog njegove paklene bezazlenosti
ili patafizičke vrednosti. U srpskohrvatskom prevodu imena su transkribovana iz istih razloga zbog kojih su
u tekst unete i fusnote.
 Kortasar je objasnio da su hronopiji mala atemporalna stvorenja zadužena da usred
svečanog prijema izazovu kijanje. Prijatelji su Kortasara zvali Veliki Hronopij. Neka ovaj
prevod bude posvećen i Velikom Hronopiju.

Silvia Monros-Stojaković
 BIBLIOGRAFIJA DELA HULIJA KORTASARA – PRVA IZDANJA

Presencia (Prisustvo) (pod pseudonimom Julio Denis), Buenos Aires, Ediciones El

Bibliófilo, 1938.
Los reyes (Kraljevi), Buenos Aires, Gulab y Aldabahor, 1949.
Bestiario (Zverinjak), Buenos Aires, Editorial Sudamericana, 1951.
Final del juego (Kraj igre), México, Los Presentes, 1956.
Las armas secretas (Tajno oružje), Buenos Aires, Editorial Sudamericana, 1959.
Los premios (Nagrade), Buenos Aires, Editorial Sudamericana, 1959.
Historias de cronopios y famas (Priče o hronopijima i šmirantima), Buenos Aires,
Ediciones Minotauro, 1962.
Rayuela (Školice), Buenos Aires, Editorial Sudamericana, 1963.
Todos los fuegos el fuego (Svake vatre vatra), Buenos Aires, Editorial Sudamericana,
1966.
La vuelta al día en ochenta mundos (Put oko dana za osamdeset svetova), México,
Siglo XXI, 1967. Ilustracije: Julio Silva II, Buenos Aires, Buenos Aires, Buenos Aires, Editorial
Sudamericana, 1968. Fotografije: Alicia D’Amico i Sara Fado.
62. Modelo para armar (62. Model za sastavljanje), Buenos Aires, Editorial
Sudamericana, 1968.
Ultimo round (Poslednja runda), México, Siglo XXI, 1969.
Viaje alrededor de una mesa (Put oko stola), Buenos Aires, Editorial Rayuela, 1970.
Literatura en la revolución y revolución en la literatura (Književnost u revoluciji i
revolucija u književnosti), México, Siglo XXI, 1970. Polemike sa Oscarom Collazosom i
Mariom Vargasom Llosom.
Pameos y meopas (Poeme i moepe), Barcelona, Ocnos/Ed. Llibres de Sinera, 1971.
Prosa del observatorio (Proza sa observatorije), Barcelona, Editorial Lumen, 1972.
Libro de Manuel (Manuelova knjiga), Buenos Aires, Editorial Sudamericana, 1973.
Octaedro (Oktaedar), Madrid, Alianza Editorial, 1974.
Fantomas contra los vampiros multinadonales (Fantom protiv multinacionalnih
vampira), México, Excelsior, 1975.
Silvalandia (Silvalend), México, Ediciones Culturales G. D. A., 1975. Ilustracije: Julio
Silva.
Alguien que anda por ahí (Neko što se muva naokolo), Madrid, Ediciones Alfaguara,
1977.
Territorios (Teritorije), México, Siglo XXI, 1978.
Un tal Lucas (Izvesni Luka), Madrid, Ediciones Alfaguara, 1979.
Queremos tanto a Glenda (Toliko volimo Glendu), México, Editorial Nueva imagen,
1980.
Deshoras (Raskorak), Madrid, Ediciones Alfaguara, 1983.
Los autonautas de la cosmopista (Autonauti kosmoputa), Buenos Aires, Muchnik
Editores, 1983. Koautor: Carol Dunlop; fotografije: Carol Dunlop; crteži: Stéphane Hébert.
 Neposredno pred Kartasarovu smrt februara 1984. objavljene su i sle-deće knjige:
Nicaragua tan violentamente dulce (Nikaragva, tako žestoko slatka), Salvo él crepúsculo
(Izuzev sumraka) i Alto Perú (Peruanska visoravan), sa fotografijama čiji je autor Mamja
Offerbaus. Rukopis svog prvog romana La prueba (Ispit) Kortasar nije nikada objavio.
Pored bezbroj članaka, Kortasar je napisao i niz prikaza, priča i pesama koje nisu
priključene njegovim zbirkama. Napisao je studije o Rembou, Kitsu, Artou, Oktaviju Pasu
i Bunjuelu, a na španski je preveo dela Defoa, Žida, Čestertona, Poa, Šternovu studiju o
Žan-Polu Sartru i Hadrijanove memoare M. Jursenar.