ojnika, zatvorenika, oficira. Takav je slučaj i u Priči o vezirovom slonu.

Pripovedajući u
trećem licu, iz perspektive sveznajućeg pripovedača, hroničara travničke kasabe, Andrić
povremeno preuzima pojedinačni fokus neke od ličnosti (na primer, Alje Kazaza), a još češće
staje na stanovište kasablija predočavajući nam i ono što oni misle i ono što oni govore. Ova vrsta
pripovedanja je specifična za Andrića. Uz neke slične narativne tehnike, kakva je upotreba
markera 1. lica množine u kontekstu pripovedanja u 3. licu, o čemu sam pisala u ovde već
pominjanom tekstu, preuzimanje kolektivnog fokusa, bilo unutrašnjeg ili spoljašnjeg, ova tehnika
predstavlja jedno od karakterističnih obeležja Andrićevog doživljenog govora, po kojem je on
lako prepoznatljiv. Posmatrano sa stanovišta pripovednog glasa, kolektivni govor svoj prirodni
narativni kontekst ima u “sveznajućem” pripovedanju u trećem licu: ova tehnika podrazumeva
pripovedača koji “zna” više od svih svojih likova, i pojedinačno i zajedno, i raspolaže
neograničenim informacijama o predočenim događajima. Što se tiče perspektike ili fokalizacije, u
svim primerima kolektivnog govora koje smo ovde razmatrali, fokus je spoljašnji, jer je reč o
predstavljanju izgovorenog govora, a ne neizgovorenih misli. Najzad, u aspektu narativnog
vremena, tehnika kolektivnog govora po pravilu ima iterativno značenje budući da označava
radnju (to jest, razgovore) koji se na isti ili sličan način ponavljaju u određenim vremenskim
intervalima ili su se na isti takav način više puta dogodili. Iterativnost ovako predočenih događaja
sugeriše posebnu sliku života u maloj sredini, monotoniju svakodnevice u kasabi, koju prati
besposlica, duhovna učamalost i trivijalnost života njenih stanovnika.
Činjenica da perspektiva iz koje se sagledava predočeni prizor (ulazak Omer-paše u
Sarajevo, šetnja “vezirovog živinčeta” po Travniku, ili bilo šta drugo) nije isključivo
pripovedačeva ima i dalekosežnije semantičke implikacije. Pošto ukupno značenje predočenog
prizora uključuje i reakciju “svetine”, ove tehnike služe Andriću da čitaoca uvede u doživljaj
posmatrača, običnog bosanskog sveta, “raje” koja se okuplja na čaršiji i posmatra kako joj se, na
ovaj ili onaj način, događa istorija. Istovremeno, one pripovedaču omogućavaju i da se, ne
napuštajući suviše očigledno ulogu “objektivnog” hroničara, istovremeno i identifikuje s
kolektivnim junakom svoje proze i da u odnosu na njega napravi ironijski otklon. Ne treba
posebno isticati da semantički efekti ovakvog načina pripovedanja nisu ograničeni samo na
primere koje smo ovde razmatrali, već da su u velikoj meri karakteristični za Andrićevu prozu
uopšte, posebno za njegove “bosanske” romane, Na Drini ćupriju, Travničku hroniku i Omer-
pašu Latasa.
1
„Priča: Časopis za priču i priče o pričama“, Beograd, 2018, godina XII, br. 43, str. 49-57.
ojnika, zatvorenika, oficira. Takav je slučaj i u Priči o vezirovom slonu. Pripovedajući u
trećem licu, iz perspektive sveznajućeg pripovedača, hroničara travničke kasabe, Andrić
povremeno preuzima pojedinačni fokus neke od ličnosti (na primer, Alje Kazaza), a još češće
staje na stanovište kasablija predočavajući nam i ono što oni misle i ono što oni govore. Ova vrsta
pripovedanja je specifična za Andrića. Uz neke slične narativne tehnike, kakva je upotreba
markera 1. lica množine u kontekstu pripovedanja u 3. licu, o čemu sam pisala u ovde već
pominjanom tekstu, preuzimanje kolektivnog fokusa, bilo unutrašnjeg ili spoljašnjeg, ova tehnika
predstavlja jedno od karakterističnih obeležja Andrićevog doživljenog govora, po kojem je on
lako prepoznatljiv. Posmatrano sa stanovišta pripovednog glasa, kolektivni govor svoj prirodni
narativni kontekst ima u “sveznajućem” pripovedanju u trećem licu: ova tehnika podrazumeva
pripovedača koji “zna” više od svih svojih likova, i pojedinačno i zajedno, i raspolaže
neograničenim informacijama o predočenim događajima. Što se tiče perspektike ili fokalizacije, u
svim primerima kolektivnog govora koje smo ovde razmatrali, fokus je spoljašnji, jer je reč o
predstavljanju izgovorenog govora, a ne neizgovorenih misli. Najzad, u aspektu narativnog
vremena, tehnika kolektivnog govora po pravilu ima iterativno značenje budući da označava
radnju (to jest, razgovore) koji se na isti ili sličan način ponavljaju u određenim vremenskim
intervalima ili su se na isti takav način više puta dogodili. Iterativnost ovako predočenih događaja
sugeriše posebnu sliku života u maloj sredini, monotoniju svakodnevice u kasabi, koju prati
besposlica, duhovna učamalost i trivijalnost života njenih stanovnika.
Činjenica da perspektiva iz koje se sagledava predočeni prizor (ulazak Omer-paše u
Sarajevo, šetnja “vezirovog živinčeta” po Travniku, ili bilo šta drugo) nije isključivo
pripovedačeva ima i dalekosežnije semantičke implikacije. Pošto ukupno značenje predočenog
prizora uključuje i reakciju “svetine”, ove tehnike služe Andriću da čitaoca uvede u doživljaj
posmatrača, običnog bosanskog sveta, “raje” koja se okuplja na čaršiji i posmatra kako joj se, na
ovaj ili onaj način, događa istorija. Istovremeno, one pripovedaču omogućavaju i da se, ne
napuštajući suviše očigledno ulogu “objektivnog” hroničara, istovremeno i identifikuje s
kolektivnim junakom svoje proze i da u odnosu na njega napravi ironijski otklon. Ne treba
posebno isticati da semantički efekti ovakvog načina pripovedanja nisu ograničeni samo na
primere koje smo ovde razmatrali, već da su u velikoj meri karakteristični za Andrićevu prozu
2
uopšte, posebno za njegove “bosanske” romane, Na Drini ćupriju, Travničku hroniku i Omer-
pašu Latasa.
ojnika, zatvorenika, oficira. Takav je slučaj i u Priči o vezirovom slonu.
Pripovedajući u trećem licu, iz perspektive sveznajućeg pripovedača, hroničara travničke kasabe,
Andrić povremeno preuzima pojedinačni fokus neke od ličnosti (na primer, Alje Kazaza), a još
češće staje na stanovište kasablija predočavajući nam i ono što oni misle i ono što oni govore.
Ova vrsta pripovedanja je specifična za Andrića. Uz neke slične narativne tehnike, kakva je
upotreba markera 1. lica množine u kontekstu pripovedanja u 3. licu, o čemu sam pisala u ovde
već pominjanom tekstu, preuzimanje kolektivnog fokusa, bilo unutrašnjeg ili spoljašnjeg, ova
tehnika predstavlja jedno od karakterističnih obeležja Andrićevog doživljenog govora, po kojem
je on lako prepoznatljiv. Posmatrano sa stanovišta pripovednog glasa, kolektivni govor svoj
prirodni narativni kontekst ima u “sveznajućem” pripovedanju u trećem licu: ova tehnika
podrazumeva pripovedača koji “zna” više od svih svojih likova, i pojedinačno i zajedno, i
raspolaže neograničenim informacijama o predočenim događajima. Što se tiče perspektike ili
fokalizacije, u svim primerima kolektivnog govora koje smo ovde razmatrali, fokus je spoljašnji,
jer je reč o predstavljanju izgovorenog govora, a ne neizgovorenih misli. Najzad, u aspektu
narativnog vremena, tehnika kolektivnog govora po pravilu ima iterativno značenje budući da
označava radnju (to jest, razgovore) koji se na isti ili sličan način ponavljaju u određenim
vremenskim intervalima ili su se na isti takav način više puta dogodili. Iterativnost ovako
predočenih događaja sugeriše posebnu sliku života u maloj sredini, monotoniju svakodnevice u
kasabi, koju prati besposlica, duhovna učamalost i trivijalnost života njenih stanovnika.
Činjenica da perspektiva iz koje se sagledava predočeni prizor (ulazak Omer-paše u
Sarajevo, šetnja “vezirovog živinčeta” po Travniku, ili bilo šta drugo) nije isključivo
pripovedačeva ima i dalekosežnije semantičke implikacije. Pošto ukupno značenje predočenog
prizora uključuje i reakciju “svetine”, ove tehnike služe Andriću da čitaoca uvede u doživljaj
posmatrača, običnog bosanskog sveta, “raje” koja se okuplja na čaršiji i posmatra kako joj se, na
ovaj ili onaj način, događa istorija. Istovremeno, one pripovedaču omogućavaju i da se, ne
napuštajući suviše očigledno ulogu “objektivnog” hroničara, istovremeno i identifikuje s
kolektivnim junakom svoje proze i da u odnosu na njega napravi ironijski otklon. Ne treba
posebno isticati da semantički efekti ovakvog načina pripovedanja nisu ograničeni samo na
primere koje smo ovde razmatrali, već da su u velikoj meri karakteristični za Andrićevu prozu
3
uopšte, posebno za njegove “bosanske” romane, Na Drini ćupriju, Travničku hroniku i Omer-
pašu Latasa.ojnika, zatvorenika, oficira. Takav je slučaj i u Priči o vezirovom slonu.
Pripovedajući u trećem licu, iz perspektive sveznajućeg pripovedača, hroničara travničke kasabe,
Andrić povremeno preuzima pojedinačni fokus neke od ličnosti (na primer, Alje Kazaza), a još
češće staje na stanovište kasablija predočavajući nam i ono što oni misle i ono što oni govore.
Ova vrsta pripovedanja je specifična za Andrića. Uz neke slične narativne tehnike, kakva je
upotreba markera 1. lica množine u kontekstu pripovedanja u 3. licu, o čemu sam pisala u ovde
već pominjanom tekstu, preuzimanje kolektivnog fokusa, bilo unutrašnjeg ili spoljašnjeg, ova
tehnika predstavlja jedno od karakterističnih obeležja Andrićevog doživljenog govora, po kojem
je on lako prepoznatljiv. Posmatrano sa stanovišta pripovednog glasa, kolektivni govor svoj
prirodni narativni kontekst ima u “sveznajućem” pripovedanju u trećem licu: ova tehnika
podrazumeva pripovedača koji “zna” više od svih svojih likova, i pojedinačno i zajedno, i
raspolaže neograničenim informacijama o predočenim događajima. Što se tiče perspektike ili
fokalizacije, u svim primerima kolektivnog govora koje smo ovde razmatrali, fokus je spoljašnji,
jer je reč o predstavljanju izgovorenog govora, a ne neizgovorenih misli. Najzad, u aspektu
narativnog vremena, tehnika kolektivnog govora po pravilu ima iterativno značenje budući da
označava radnju (to jest, razgovore) koji se na isti ili sličan način ponavljaju u određenim
vremenskim intervalima ili su se na isti takav način više puta dogodili. Iterativnost ovako
predočenih događaja sugeriše posebnu sliku života u maloj sredini, monotoniju svakodnevice u
kasabi, koju prati besposlica, duhovna učamalost i trivijalnost života njenih stanovnika.
Činjenica da perspektiva iz koje se sagledava predočeni prizor (ulazak Omer-paše u
Sarajevo, šetnja “vezirovog živinčeta” po Travniku, ili bilo šta drugo) nije isključivo
pripovedačeva ima i dalekosežnije semantičke implikacije. Pošto ukupno značenje predočenog
prizora uključuje i reakciju “svetine”, ove tehnike služe Andriću da čitaoca uvede u doživljaj
posmatrača, običnog bosanskog sveta, “raje” koja se okuplja na čaršiji i posmatra kako joj se, na
ovaj ili onaj način, događa istorija. Istovremeno, one pripovedaču omogućavaju i da se, ne
napuštajući suviše očigledno ulogu “objektivnog” hroničara, istovremeno i identifikuje s
kolektivnim junakom svoje proze i da u odnosu na njega napravi ironijski otklon. Ne treba
posebno isticati da semantički efekti ovakvog načina pripovedanja nisu ograničeni samo na
primere koje smo ovdeojnika, zatvorenika, oficira. Takav je slučaj i u Priči o vezirovom slonu.
Pripovedajući u trećem licu, iz perspektive sveznajućeg pripovedača, hroničara travničke kasabe,
4
Andrić povremeno preuzima pojedinačni fokus neke od ličnosti (na primer, Alje Kazaza), a još
češće staje na stanovište kasablija predočavajući nam i ono što oni misle i ono što oni govore.
Ova vrsta pripovedanja je specifična za Andrića. Uz neke slične narativne tehnike, kakva je
upotreba markera 1. lica množine u kontekstu pripovedanja u 3. licu, o čemu sam pisala u ovde
već pominjanom tekstu, preuzimanje kolektivnog fokusa, bilo unutrašnjeg ili spoljašnjeg, ova
tehnika predstavlja jedno od karakterističnih obeležja Andrićevog doživljenog govora, po kojem
je on lako prepoznatljiv. Posmatrano sa stanovišta pripovednog glasa, kolektivni govor svoj
prirodni narativni kontekst ima u “sveznajućem” pripovedanju u trećem licu: ova tehnika
podrazumeva pripovedača koji “zna” više od svih svojih likova, i pojedinačno i zajedno, i
raspolaže neograničenim informacijama o predočenim događajima. Što se tiče perspektike ili
fokalizacije, u svim primerima kolektivnog govora koje smo ovde razmatrali, fokus je spoljašnji,
jer je reč o predstavljanju izgovorenog govora, a ne neizgovorenih misli. Najzad, u aspektu
narativnog vremena, tehnika kolektivnog govora po pravilu ima iterativno značenje budući da
označava radnju (to jest, razgovore) koji se na isti ili sličan način ponavljaju u određenim
vremenskim intervalima ili su se na isti takav način više puta dogodili. Iterativnost ovako
predočenih događaja sugeriše posebnu sliku života u maloj sredini, monotoniju svakodnevice u
kasabi, koju prati besposlica, duhovna učamalost i trivijalnost života njenih stanovnika.
Činjenica da perspektiva iz koje se sagledava predočeni prizor (ulazak Omer-paše u
Sarajevo, šetnja “vezirovog živinčeta” po Travniku, ili bilo šta drugo) nije isključivo
pripovedačeva ima i dalekosežnije semantičke implikacije. Pošto ukupno značenje predočenog
prizora uključuje i reakciju “svetine”, ove tehnike služe Andriću da čitaoca uvede u doživljaj
posmatrača, običnog bosanskog sveta, “raje” koja se okuplja na čaršiji i posmatra kako joj se, na
ovaj ili onaj način, događa istorija. Istovremeno, one pripovedaču omogućavaju i da se, ne
napuštajući suviše očigledno ulogu “objektivnog” hroničara, istovremeno i identifikuje s
kolektivnim junakom svoje proze i da u odnosu na njega napravi ironijski otklon. Ne treba
posebno isticati da semantički efekti ovakvog načina pripovedanja nisu ograničeni samo na
primere koje smo ovde razmatrali, već da su u velikoj meri karakteristični za Andrićevu prozu
uopšte, posebno za njegove “bosanske” romane, Na Drini ćupriju, Travničku hroniku i Omer-
pašu Latasa.

„Priča: Časopis za priču i priče o pričama“, Beograd, 2018, godina XII, br. 43, str. 49-57.
5
 razmatrali, već da su u velikoj meri karakteristični za Andrićevu prozu uopšte, posebno
za njegove “bosanske” romane, Na Drini ćupriju, Travničku hroniku i Omer-pašu Latasa.

„Priča: Časopis za priču i priče o pričama“, Beograd, 2018, godina XII, br. 43, str. 49-57.

„Priča: Časopis za priču i priče o pričama“, Beograd, 2018, godina XII, br. 43, str. 49-57.

„Priča: Časopis za priču i priče o pričama“, Beograd, 2018, godina XII, br. 43, str. 49-57.