„Među onim besposlenjacima koji svakodnevno sačekuju slona vode se

razgovori.
- Ne bi juče fila, kaže neko.
- Ne bi ga ovde, a znate šta je bilo u Ciganskoj mahali, odgovara neki
Karišik, alkoholičar i pričalo.
- Šta bolan? pitaju dvojica u glas, i u tom trenutku zaboravljaju da je to
čovek sa utvrđenom reputacijom najvećeg lažova za Travnik i
okolinu.“ (41-42)
Pripovedač sada prelazi na opisivanje načina na koje pojedine društvene grupe unutar
travničke čaršije reaguju na svakodnevne šetnje slona po gradskim ulicama. Iako se
reakcije svih Travničana mogu svesti na jednu jedinu reč koju pripovedač navodi:
„Prevršilo!“ (47), a potom i komentariše: „Nije jedanput izgovorena ova reč u
travničkoj čaršiji tokom godina i stoleća. Nema naraštaja kome nije prevršivalo i
prevršilo, i to po nekoliko puta u životu.“ (48), ista briga se na različite načine
„pretresa“ u različitim sredinama. Mladi ljudi reaguju naprasito, ali teške reči koje
izgovaraju u besu nemaju nikakvih posledica: „Od onoga što se govorilo kod te vatre
[oko koje se okupljaju najmlađi, prim A.M.] nije bilo nikakvih posledica ni po varoš
ni po fila, niti ih je moglo biti, jer razgovor posla ne sviđa.“ (50) Drugu grupu čine
sitni trgovci, čaršijski ljudi, ali „tanji“, bez velike moći i ugleda. U njihovom
razgovoru mogu se čuti različita mišljenja; jedni su za radikalnija rešenja, drugi su
umereniji:
„Padaju i predlozi. Mnogi su mišljenja 'da se nešto mora učiniti', iako ne znaju
pravo da kažu šta. Drugi su za umerena a sigurna sredstva, a dotle da se čeka i trpi.
- Dokle ćemo čekati, upada jedan od borbenijih, zar dok fil ne poraste i
dok ne počne u kuće da nam upada i čeljad da nam dira? Znate li vi da
slon živi preko sto godina? A!?“ (52)
Treću grupu čine „prvi ljudi“ iz čaršije, „većinom stariji, sedi i smireni, i svi bez
izuzetka bogati“: „Tu nema rakije ni smeha ni veselog žagora, nego odmeren
razgovor u kom duga zastajkivanja, rečiti pogledi i nemo uspijanje usana kazuju više,
mnogo više od reči.“ (72) Ispostavlja se, međutim, da će upravo ovi razgovori, u
kojima se o „filu“ govori „tako nekim opštim izrazima i blagim rečima koje same po
sebi ne zače ništa i kojima tek oni pogledi i pokreti lica daju stvarni smisao, jer ti
znaci su drugi i pravi jezik najvišeg reda čaršijskih ljudi“ (72-73) zapečatiti sudbinu
vezirovog slona.
Podmuklo, u potaji, Travničani su otrovali „vezirovo živinče“ nudeći mu jabuke i
druge poslastice pomešane sa istucanim staklom dok je u svakodnevnoj šetnji prolazio
gradskim ulicama. Najzad se travničkom čaršijom pronela dugo očekivana vest:
„Crko fil.“ (77)
Objašnjavajući kako nastaju i kako se čaršijom pronose ovakve vesti,
pripovedač kao da istovremeno opisuje i samu tehniku „kolektivnog govora“: „Ma
koliko ispitivali, nikada nećete moći saznati ko je bio prvi koji je izrekao ove reči.
Kad kažem 'izrekao', vi ćete, bojim se, odmah zamisliti neki jasan i živ razgovor,
gotovo neko pobedničko kliktanje.“ (77) Teorijskim jezikom, tehnika „kolektivnog
govora“ može se opisati kao jedan od načina predstavljanja govora u narativnom
tekstu. Subjekat tog govora je kolektivan, to jest čini ga neka grupa ljudi, a poreklo i
autorstvo mu se ne mogu precizno utvrditi. Ili, kako kaže Andrić, te reči su „kao
nevidljiva voda iz neznanog izvora, koja se samo po šumu naslućuje, [i teče] čaršijom,
od grla do grla, od usta do usta“. (78)
Na kraju, možemo se upitati kakva je funkcija tehnike kolektivnog govora u Priči o
vezirovom slonu, ali i u Andrićevom pripovedanju uopšte. Za Andrićevo pripovedanje
uopšte, ne samo u ovoj priči već i u „velikim“ romanima, Travničkoj hronici, Na
Drini ćuprija, Omer-paši Latasu, kao i u velikom broju priča, karakteristične su stalne
alteracije tačke gledišta u dominantnom narativnom kontekstu „objektivnog“
pripovedanja u trećem licu. Na primer, u Omer paši Latasu, romanu sa istorijskom
pozadinom koji je u celini ispripovedan u trećem licu, pripovedač na svakoj stranici
„ulazi“ i „izlazi“ iz svesti junaka o kojima pripoveda, Omer-paše, Saide-hanume,
Vjekoslava Karasa. Ali, u jednom broju slučajeva, koji nipošto nije zanemarljiv,
Andrićev pripovedač se ne identifikuje s tačkom gledišta neke određene ličnosti u
romanu, već preuzima kolektivni fokus grupe junaka i predočava događaje iz različitih
perspektiva: stanovnika kasabe, gomile koja na ulicama posmatra ulazak Omer-paše u
Sarajevo