,,Суматра“

Милош Црњански (1893-1977)

Први домаћи задатак

Дарија Милић III5

20. март 2020.

• Где се налази Суматра?

У Малајском архипелагу (простире се преко границе Индијског и Тихог

океана) и припада Индонезији (Азија).

• Какве асоцијације изазива?

Као и свако острво, подсећа на природу и повезивање усамљеног човека са

природом и на атренутак у коме он достиже свој мир уживајући у природним
појавама, климатским променама и осталим стањима у којима се може наћи
нетакнута и чиста природа. Такође, то је симбол далеког путовања, бега, одласка или
чак изгубљености („насукани на пустом острву“) или запостављености (болесне
људе некада су због ширења епидемије остављали на острвима, али су острва
служила и као простор за изгнанство).

• Шта значи када кажемо да је свет мали?

„Свет је мали“ јесте реченица која се најчешће користи да се изрази

изненађење због неког неочекиваног сусрета (на пример, срести неког познаника
захваљујући заједничким пријатељима на месту на коме то није било очекивано; свет
је мали јер смо сви повезани тим заједничким пријатељима) или сазнања (на пример,
сазнање да се нека карактеристична и лична прича, можда о неком малом месту или
из неког малог места, прочула много даље где није очекивано да је могла стићи или
 да уопште има интересовања за њу; свет је мали јер се информације шире без
граница).

• Шта знамо о авангарди?

Авангарда представља модерне књижевне покрете и правце 20. века за чију

се основу може сматрати период деградирања класичне поезије током 19. века.
Назив потиче из француског језика и значи „претходница“.
Обухвата футуризам, надреализам, експресионизам, кубизам, дадаизам,
конструктивизам који се међусобно разликују.
Авангарда је, наравно, унела новости у књижевност: слободни стих, песничку
слободу, синтаксичка и типографска одступања, моментизам, деконструкцију,
фрагментарност, дисконтинуитет, иреверзибилност, апстрактност и неограниченост,
просторну, фонетичку, кинетичку и пермутациону поезију, истраживање различитих
језичких могућности, појаву текстуализма и материјализма и неправилну структуру.

• Која су три најраспрострањенија вида авангарде у свету?

Три најраспрострањенија вида авангарде у свету су футуризам, надреализам

и експресионизам.

• Шта је експресионизам?

Експресионизам је својевремено (између 1910. и 1925. године) био нов

револуционарни покрет у темтици и обликовању књижевног језика коме су највише
пажње посветили Немци. Назив је латински, значи „израз“ и претходно је био
коришћен у историји уметности.
Експресионизам је антитрадиционалистички правац који се окреће против
рационализма, позитивизма, материјализма и историзма због чега је и постао
велеградска књижевност.
 • Шта знамо о Милошу Црњанском?
Потражите на интернету биографске податке о Црњанском.

1. Николић, Часлав В. Политички чланци 1919-1939. Милоша Црњанског: Политика

и књижевност, Људи говоре, 2017, Issue 31/32, p68-74, 7p
2. Живковић, Душан Р. Авангардне тенденције у поезији Владимира Мајаковског и
Милоша Црњанског, Journal of Language, Literature, Arts & Culture; 2017, Vol. 14 Issue
37/2, p27-41, 15p
3. Драган Б. Бошковић, Слободан В. Владушић, Ђорђе М. Ђурђевић, Драган
Јаковљевић, Миливој Ненин, Часлав В. Николић, Ђорђе Р. Радовановић, Горана С.
Раичевић, Андреа Шупут, Милош Црњански: романтични анархист 20. века,
Зборник радова са међународног научног скупа одржаног 12. априла 2019. године
на Универзитету „Етвеш Лоранд“ у Будимпешти
4. Маја Анђелковић, О књижевним прожимањима и о Милошу Црњанском, Научни
састанак слависта у Вукове дане, 33/2, Београд 2004, 27 стр.
5. Александра Лазић-Гавриловић, Милош Црњански и немачки културни круг,
докторска дисертација, Београд, 2016
6. Миленко Поповић, Црњански и Дучић: између два света, Драганић, 2000
7. Миодраг Митић, Поете у фраку, Филип Вишњић, 2002
8. Љуба Вукмановић, Шум речи: разговори и записи данас за сутра, Дневник - Новине
и часописи, 2005
9. Бојан Ђорђевић, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 2012 Issue
78, Странице: 147-162

Ствара између 1918. и 1983. године. Био је војник у Првом светском рату. Такође,
тренирао је фудбал. Најзначајнија дела: поема ,,Ламент над Београдом“ (плач за Београдом
у егзилу), роман ,,Сеобе“, ,,Друга књига Сеоба“, збирка песама ,,Лирика Итаке“ (алузије на
повратак човека из рата, попут Одисеја), роман ,,Дневник о Чарнојевићу“ (Први светски
рат), драма ,,Маска“, ,,Конак“, ,,Никола Тесла“ путопис ,,Микеланђело“ (фигура генија
важна за авангардисте, Црњански се поистовећује са њиховим приватним животом), роман
,,Подземни клуб“, ,,Приче о мушком“, путописи ,,Наше плаже на Јадрану“, ,,Бока
Которска“, ,,Ирис Берлина“, ,,Тајна Албрехта Дирера“ (немачки сликар), ,,Љубав у
Тоскани“, ,,Књига о Немачкој“, ,,Код Хиперборејаца“ (Скандинаваца), роман ,,Роман о
Лондону“, мемоари ,,Ембахаде“ (шп. Амбасаде). Пред крај живота живео је у егзилу у
Енглеској.

• Која његова дела сте обрађивали у школи?

У трећем разреду гимназије обрађују се следећа дела Милоша Црњанског:

Суматра, Стражилово, Сеобе. У основној школи се обично обрађује одломак дела
Сеобе и песма Ламент над Београдом.

• Какве асоцијације и промене у човеку изазива Први светски рат и рат уопште?

Пре свега, људи су у ратном стању уплашени за себе и своје вољене. Оно што
се мења у њима је поглед на живот и почетак суочавања са могућом смрћу што у
њима изазива кајање за много тога што нису или јесу урадили током живота и жељу
да то поправе. Може се променити и њихов однос према Богу.
Глобална промена јесте повезивање и зближавање људи. У свакоме од њих се
јављају патриотска осећања која им дају снагу и храброст да се боре односно јавља
се и борбени дух. Људи постају невероватно издржљиви и у борби се понашају и
дивље као животиње.
У оваквом стању наступају и разне економске кризе што резултира великом
људском патњом. У дубини очаја, може се десити баш супротно од тога да се људи
повежу и помажу једни другима, већ напротив, долази до отимања и туча и то све
само да би се преживело.
Први светски рат био је највећи до тог тренутка у историји („Велики рат“).
Људи нису ни могли да замисле ужасе који су их задесили. Зато се за њега све
наведено везује у већој мери и зато је главни пример за све наведено.

• Због чега је овај историјски догађај прекретница у људској цивилизацији?

 Када се догоди нешто на глобалном нивоу што утиче на многе животе и што
је сасвим ново или неочекивано, ти животи никако не могу бити исти после тога. Још
ако тај догађај утиче на развој односно деградацију човечанства, како у
технолошком, тако у друштвеном, стваралачком и психичком смислу, долази до
неког сасвим новог периода са сасвим новим карактеристикама и начином живота
који ће оставити траг на многе нове генерације.

• Како је српски народ проживео овај догађај?

Оно што је било посебно за српски народ, а за неке друге народе није, јесте
управо та даљина. Срби су морали да се повуку из своје државе прелазећи преко
планина и боравећи у туђој земљи након тога.
Многи су умрли стигавши у Грчку јер су тамо добили много хране што
свакако нису имали на путу преко планина због чега њихов организам то није могао
поднети. Многи су умрли и пре тога, од глади или хладноће током пута.
Када су кренули да ослобађају своју земљу, циљ је био да ослободе и туђе
пријатељске територије и да се уједине.
У биткама су учествовали и млади момци према тактикама неких војсковођа.
Фалило је војника, али ови младићи, каплари, били су изузетно бесни и повређени
као што би свако младалачко срце било, били су снажни и неуморни због своје
младости и представљали су право освежење за војску коју су до тада чинили уморни
стари војници који су почели да губе наде и који су одавно изгубили снагу.

• Прочитајте песму ,,Суматра“ на интернету. Размислите на тренутак о песми и

прочитајте више пута ако је потребно.

Сад смо безбрижни, лаки и нежни.

Помислимо: како су тихи, снежни
врхови Урала.

Растужи ли нас какав бледи лик,

 што га изгубисмо једно вече,
знамо да, негде, неки поток
место њега румено тече!

По једна љубав, јутро, у туђини,

душу нам увија, све тешње,
бескрајним миром плавих мора,
из којих црвене зрна корала,
као, из завичаја, трешње.

Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,

на Месец са запетим луком.
И милујемо далека брда
и ледене горе, благо, руком.

У овој песми можемо уочити Црњанскову поетику. Подсетите се шта је то

поетика неког писца.
Поетика једног писца је скуп његових схватања изражених кроз књижевност.

Откуд толико растерећење код лирског субјекта?

Субјект је растерећен јер се помирио са судбином и јер осећа безусловну
љубав према свом крају, пореклу и људима које познаје и због тога је мир присутнији
од туге, патње, осећаја недостајања итд.

Зашто размишља о даљинама?

Субјект размишља о даљинама јер је његов крај далеко (размишља о дому),
односно, он сам је „у даљини“ што значи да је место за којим жуди далеко у односу
на њега, зато милује далека брда. Такође, без обзира на то где се налази, он милује и
даљину коју никад није видео јер осећа повезаност са целим светом и љубав према
сваком делу света.
 Како се могу повезати наслов ,,Суматра“ и Урал?
Суматра је острво, а Урал планина – оба могу бити напуштена, што значи да
пружају мир, тишину, одмор и прилику дам човек буде сам са својим осећањима и
мислима.

На који начин једну особу може заменити поток?

Срећа, љубав и мир који пружа повезаност са природом може у потпуности
надокнадити било који овоземаљски бол. Један румени поток јесте довољан да
уклони тугу коју проузрокује растанак.

Како се могу повезати црвени корали из мора у туђини са трешњама у

завичају?
Свако место има неко своје обележје, али исто тако, свака особа примећује
нешто посебно што остаје у срцу као симбол тог места. Субјект то примећује као и
да је сваки део света леп због нечега: крај који много воли памти по трешњама, али
исто тако, леп је и туђи крај без трешњи, са коралима који га обележавају као што то
чине трешње субјектовог краја.

Шта све симболизује црвена боја?

Интензивност, темперамент, одлучност, жар, љубав, ватру, смелост, топлоту,
победу, здравље, живот, крв.

Како то човек може миловати руком далека брда? Одакле лирском субјекту,
али и песнику овакве идеје?
У мислима, субјект може слати љубав на било коју раздаљину. Тако и овде,
субјект милује тј. на одређен начин показује љубав према некомн делу света.
Ако милује свој крај у даљини, овакве идеје произлазе из осећања
усамљености, носталгије, недостајања и меланхолије.
Ако милује пределе које никада није видео својим очима, овакве идеје
произлазе из осећаја прихватања, смирености, унутрашњег мира, повезаности,
сталожености и уземљености.
 Свакако, када човек има много љубави, али не и начина да је да.

У ком лицу пева?

У првом лицу множине – ми.

Одговори на ова питања нам приказују Црњанскову поетику.

Можемо претпоставити да би тема ове песме могла бити мир, након рата. Када човек
преживи рат, његова осећајност се мења. По овој песми је Црњансков правац у оквиру
експресионизма, тј. авангарде, добио назив суматраизам. У периоду авангарде било је много
,,изама“. Можемо рећи да је Црњански био суматраиста.
Пред крај свог стваралаштва, он одбацује сопствене идеје и сумња у суматраизам.
Главна идеја суматраизма јесте да је цео свет, ма колико велики, повезан. То можемо
повезати и са овом ситуацијом у којој се ми налазимо. Дакле, све што је физички далеко,
заправо је близу. Тропско острво Суматра је повезано са снежном планином Урал у Русији.
Црвена (румена) боја доминира у Црњансковим делима. Боја крви, живота и смрти
истовремено.
Зашто лирски субјект негде далеко у мору види свој завичај? Овде можемо уочити
његову чежњу за родним крајем. Као што је Одисеј због рата напустио свој родни крај,
Итаку, и чезне да се врати. Трешње су Црњансков лајтмотив и у другим делима, оне
најчешће симболизују родни крај.
Први светски рат је преседан у историји. Први пут читав свет учествује у истом рату,
одатле и тадашњи назив Велики рат. И не само то, никада није било више људских жртава,
конструише се ново оружје, нове машине, самим тим, било је много више крви. Можемо
претпоставити да је овај догађај одредио суматраизам код Црњанског. Осећај да је читав
свет повезан у једном проблему, у једном рату.
Оно што се догоди на једном крају, одлучује оно што ће се десити на другом крају.
Дакле, свет је мали и све је близу и све је повезано. Ако могу Немци да ратују са Французима
и Енглезима, а истовремено и са нама, онда и лирски субјект може руком дохватити далека
брда.
 Занимљиво је да пева у првом лицу множине, ,,Ми“. ,,Сад смо безбрижни, лаки и
нежни“. Ко смо то ми? Сви ми на овом свету. Експресионистичко ,,Ми смо деца пожара и
ватре“. Важно је да нема више песничког Ја, већ Ми.

Где можемо уочити персонификацију? Где контраст?

Персонификација: вркови су тихи, љубав, јутро и туђина увијају душу. Контраст:
туга због изгубљеног лика и срећа због руменог потока, плава мора и црвени корали.

Читаћемо и ,,Објашњење Суматре“ које даје сам аутор, али то за следећи пут.

• Шта симболизује Суматра?

Као и свако острво, подсећа на природу и повезивање усамљеног човека са

природом и на атренутак у коме он достиже свој мир уживајући у природним
појавама, климатским променама и осталим стањима у којима се може наћи
нетакнута и чиста природа. Такође, то је симбол далеког путовања, бега, одласка или
чак изгубљености („насукани на пустом острву“) или запостављености (болесне
људе некада су због ширења епидемије остављали на острвима, али су острва
служила и као простор за изгнанство).

• Која би била тема ове песме?

Тема ове песме је мир и повезаност. Након рата, свима је потребан мир, а
током рата, људи су се повезали међусобно. Људи траже мир у природи, па постоји
и та врста повезаности.

• Која су њена филозофска разматрања?

Иринологија, полемологија и помало онтологија.

• Који су најважнији мотиви?

 Мир, повезаност са природом и љубав према завичају, али и далеким
деловима планете које субјкет никада није видео својим очима ни посетио.

• У којој песми коју смо радили на часу можемо уочити сличне идеје?

„Стражилово“, Милош Црњански.

• Читајте ,,Сеобе“ Милоша Црњанског

,,Објашњење Суматре“

Милош Црњански
Оно што сам заборавила да вам напишем је следеће. Ако погледате најзначајнија
Црњанскова дела која сам вам написала у претходној лекцији, можете уочити да се
књижевне врсте не подударају са насловима његових дела. Нпр. ,,Дневник о Чарнојевићу“
није дневник, већ роман, а и како то може да се пише дневник о неком другом, а не о себи
(заправо јесте о њему, Чарнојевић, Црњански, црно, чарно), итд. То је уобичајено у
авангарди, мешање жанрова и књижевних врста. Заправо, у авангарди њих и нема.

• Када почиње српска авангарда?

У периоду од 1911. до 1914. године долази до промена у уметности које су

најавиле авангарду. Током рата долази до стагнације, а 1919. године коначно почиње
раздобље правог авангардизма.

• Шта знамо о Богдану Поповићу, ком књижевном кругу је припадао, његова

најзначајнија дела...?
 Богдан Поповић био је српски критичар и есејиста. Значајна дела: Антологија
новије српске лирике, Огледи из књижевности и уметности, Бомарше, Чланци и
предавања о књижевности, уметности, језику и моралу.

• Која су његова три начела каква песма треба да буде?

Песма треба да буде лепа за читање, да буди само пожељне, а никако негативне
емоције и да има васпитни карактер. Детаљније, могу се издвојити пет главних
начела:
1. да пружа уживање и задовољство
2. да буди естетска осећања
3. да развија смисао за лепо
4. да васпитава укус
5. да оплемењује и хуманизује човека

• Пошто Богдан Поповић није разумео песму ,,Суматра“, тражио је од Милоша

Црњанског да је сам објасни, што је он послушао и објавио текст под називом
,,Објашњење Суматре“. Тај текст се сматра манифестом суматраизма.

• Шта је то манифест у књижевности?

Манифест је текст који садржи начела о новом књижевном правцу или

покрету односно дефинише какво је стварање неке нове групе писаца.

• Прочитајте ,,Објашњење Суматре“ у Читанкама или на Интернету.

Уредник Српског књижевног гласника, Богдан Поповић, позвао ме је, при

штампању Суматре, да у облику неког додатка изложим са њом и своје
„Вјерују“ о поезији.
 Мада и ми, „најновији“, имамо, разуме се, своје интенсије у књижевности,
не могу о њима да говорим без збуњености, јер, прво: други, одушевљенији од
мене, би то боље извршили, а, осим тога, ја не верујем да убеђивање, у
књижевној борби, у борби уопште, ишта помаже.

Зато, и кад бих могао да претпоставим читаоца који није циник, не бих
могао да покажем оне вредности у нашој најновијој лирици, које ја, лично,
држим да су врло велике. Могу само, у контирама, без синтеза, да откријем
мисли које владају, са оне стране, папирнате, барикаде, где смо ми.

Најновија уметност, а особито лирика, напада се, већином, због њене „таме,
неразумљивости, декадентности“ итд. О томе се не може говорити без
ироније!

Већина нас, најновијих, иако се налазимо на политичкој левици, одбацује све

корисне, популарне, хигијенске дужности, које поезији, код нас, људи без
осећања за уметност, а препуни социолошког самољубља, тако често намећу.
Социјализам, на пример, ми не бисмо ширили лирским песмама!

И тако, о тој нашој књижевној „критици“ , која је често апсурдна, ми не

говоримо.

Али да најновија поезија није ни лудорија, ни декаденство, то ће сваки

увидети, кад буде сазнао за утицај руских футуриста, и „декадената“, њиног,
префињеног, часописа који се зове Мир искуства, у руској револуцији. Ни наша,
најновија, уметност, а најмање поезија, не спава, како је често читаоци
замишљају, као нека лепотица, у кули од слоноваче. Још је та кула „ебурнеа“,
моћна, као станице бежичног брзојава.

Већину тих напада на најновију, нашу поезију, води бедна глупост малих
средина. Баш је „популарност“ наше књижевности била узрок да је била тако
устајала. Уосталом, и права популарност често је веома смешна. То знају сви
они који су видели шта је оно што милиони Немаца сматрају да је велико код
Гетеа.

„Расно, јасно, просто“ у уметности не помаже ништа. Све је то дао

Витмен, па ипак је, пола столећа, био, за Американце, будала.

Постоје неминовности. Непопуларност најновије поезије, и код нас,

својевољна је! Сав овај увод био је, уосталом, потребан само зато да бих преко
много чега могао прећи ћутке.

Остају противности које се не могу прећи иронично. Те се неће решити брзо.

Положај, дух, наше поезије, после рата и, не могу а да не напишем, после
Скерлића; сасвим је нов и измењен. Пале су идеје, форме и, хвала богу, канони!

Најновија уметност, а особито лирска поезија, претпоставља извесне, нове,

осетљивости. Они који не могу да дишу изван предратне, уметничке,
атмосфере, прилазе јој узалуд.

Свуд се данас осећа да су хиљаде и хиљаде прошле и крај лешина, рушевина,

и обишле свет и вратиле се дома, тражећи мисли, законе и живот какви су били.
Тражећи стару, навиклу, књижевност, познате, удобне, сензације, протумачене
мисли. Лирску поезију вечних, свакидашњих метафора, оно драго циле-миле
стихова, хризантема, које су цветале у нашим, недељним, додацима. Али су
дошле нове мисли, нови заноси, нови закони, нови морали! Може се бити против
нас, али против наших садржаја, и интенсија, узалуд.

Свет никако не жели да чује ужасну олују над нашим главама. Тамо се тресу,
не политичка ситуација, нити књижевне догме, него и сам живот. То су мртви,
који пружају руке! Треба их наплатити!

Као нека секта, после толико година, док је књижевност значила само
разбибригу, ми сад доносимо немир, преврат, у речи, у осећању, у мишљењу. Ако
га још нисмо изразили, имамо га, непосредно, у себи. Из масе, из земље, из
времена нашег, прелази на нас. Не да се угушити!

Песник је био, код нас – где је Крањчевић мислио о њему као о искупитељу –
фанатик нових, националних, покрета. Зар да од све те мистичне радости
остане само мистика лепозвуке чегртаљке сликова? Прекинули смо са
традицијом, јер се бацамо, стрмоглав, у будућност. Одбацили смо бивше законе.
Вечити проблем „њеног венчања“ нас не буни!

Оделили смо се од овог живота, јер смо нашли нов. Пишемо слободним
стихом, што је последица наших садржаја! Тако се надамо доћи до оригиналних,
а то значи и „расних“, израза. Нисмо одговорни за своје „ја“! Не постоје
непроменљиве вредности!

Без баналних четворокута и добошарске музике досадашње метрике, дајемо

чист облик екстазе. Непосредно! Покушавамо да изразимо променљиви ритам
расположења, који су, давно пре нас, открили. Да дамо тачну слику мисли, што
спиритуалније! Да употребимо све боје, лелујаве боје, наших снова и слутњи,
звук и шапутање ствари, досад презрених и мртвих. У форми то није богзна
шта! Али, делимо ритам сунчаних дана, од вечерњих ритмова. Не мећемо све то
у приправљене калупе.

Опет једном пуштамо да на нашу форму утичу форме космичких облика:

облака, цветова, река, потока. Звук наших речи неразумљив је, јер се навикао на
мењачки, новинарски, званични, смисао речи. Давно је Бергсон оделио
психолошко време од физичког. Зато је наша метрика лична, спиритуална,
магловита, као мелодија. Покушавамо да нађемо ритам сваког расположења, у
духу нашег језика, чији је изаз на ступњу фељтонских могућности!

Стих је наш занесена играчица, па своје покрете чини у екстази. Своју

екстазу претвара у голе покрете. У лирици то нешто вреди! Ослободили смо
језик баналних окова и слушамо га како нам он сам, слободан, открива своје
тајне. Није то било тако давно, кад је Дучић, исмејан, усудио се да напише да
„шуште звезде“! Ми, дабогме, одосмо даље!

Можда те, формалне, новости мање занимају читаоца? О њима треба

говорити други пут. Што се, пак, тиче наших, хипермодерних садржаја, ми их
се не бојимо. За њима корача маса оних који су међу лешинама, под отровним
гасовима, осетили и те како „хипермодерне“ сензације. Па су изгубили радост,
коју им ни породица не може вратити више. Они су осетли много штошта што
се назива „болесним“ у поезији. Ми изражавамо све што они још крију, што их
мучи, али неизбежно сустиже. Тврдимо, фанатично, да постоје нове вредности,
које поезија, одувек пре него живот, налази!

Покушавамо да, свесно, покажемо те нове састојке у љубави, у страсти, у

болу. Покушавамо да ослободимо, многе, бивших срамота, веза, закона и
заблуда! Верујемо у те невидљиве, предестиниране, слушаоце и читаоце наше!

Као што верујемо у дубљи, космички закон и смисао, ради којег се туга, из
Камоењшових сонета, кроз толика столећа, преноси у нас.

Ако су фељтони литература, онда модерна поезија постаје исповест нових

вера. Иначе, сва та хрпа стихотворства, заната, не би била ништа друго до
одвратно траћење времена. Али наш слободни стих, наша неразумљивост –
коме је милије „болест“ – сасвим је нешто друго. Оно Аристотелово: кад смо
будни имамо сви исти свет, а кад сањамо, свако свој!

Сад би требало да се упустим у метричке дискусије. Међутим, за то је, прво,

још рано, а, друго, ја нисам никад био толико савестан као неки Малербов ђак.
Нећу да будем ни духовит, па да употребим иронију Едгара Aлана Поа. Без
препирке о версификацији, ја ћу, просто, да испричам како долази до тих
песничких, хипермодерних, бунцања, као што је Суматра.

Осетих, једног дана, сву немоћ људског живота и замршеност судбине

наше.Видео сам да нико не иде куда хоће и приметио сам везе, досад
непосматране. Крај мене су, тог дана, пролазили Сенегалци, Анамите; срео сам
једног свог доброг друга, који се враћао из рата. Кадга запитах откуд долази, он
ми рече: из Букхаре!

Мати му је била умрла и комшије његове беху је сахранили. Неко му је покрао

намештај, код куће. Ни постеље, вели, немам!

А кад га упитах како је путовао, он ми рече: „Преко Јапана и Енглеске, где

су ме ухапсили“.

„Па шта мислиш сад?“ – питао сам га. „Не знам ни сам. Сâм сам. Ти знаш
да сам се био верио. Она је отишла некуд. Можда није добијала моја писма. Ко
зна шта ће и она дочекати? Не знам ни сам шта ћу, можда ћу добити место у
некој банци“.

Све се то одиграло на станици у Загребу. После сам ја сео у воз и отпутовао

даље. У возу је било препуно света, нарочито војника, жена у ритама, и много
збуњених људи. У возу није било осветљења и виделе су се само сенке. Мала деца
лежала су, на поду вагона, око наших ногу. Изнурен, нисам могао око да склопим.
Док су око мене причали, приметио сам да су и ти гласови некако тешки и да
љдски говор, пре, није тако звучао. Загледан у мрачне прозоре, сећао сам се како
ми је мој друг описивао неке снежне планине Урала, где је провео годину дана у
заробљеништву.Он је дуго, и благо, описивао тај крај на Уралу.

Осетих тако сву ту белу, неизмерну тишину, тамо у даљини. Полако сам се
насмехнуо. Где све тај човек није био! Сећам се да ми је причао и о некој жени.
Из његовог описа запамтих само њено бледо лице. Он је неколико пуат понављао
како ју је тако бледу последњи пут видео.

У мом сећању, нервозно, почеше тако да се мешају бледа лица жена, од којих
сам се и ја растајао, или која сам видео по возовима и бродовима. То ме је гушило,
те изиђох у ходник. Воз је био стигао у Срем и пролазио испод Фрушке горе. Неке
гране ударале су у окно, које је било разбијено.
 Кроз њега је у воз падао влажан, мокар, хладан мирис дрвећа и чуо сам жубор
неког потока. Стали смо били пред једним разривеним тунелом.

Хтео сам да сагледам тај поток што је у мраку жуборио и учинило ми се да

се румени, и да је весео. Очи су ми биле уморне од неспавања, а обузела ме је била
тешка слабост од дугог путовања. Помислих: гле, како никаквих веза нема у
свету! Ето, тај мој друг волео је ту жену, а она је остала негде далеко у некој
завејаној кући, сама, у Тоболску. Ништа не може да се задржи. И ја, куд све
нисам ишао.

А ето, овде, како весело тече овај поток. Он је румен, и жубори. Наслоних,
дакле, главу о разбијен простор. Неки војници, прелазили су, за то време, са крова
на кров вагона. А сва та бледа лица, и сва моја жалост нестаде у жуборењу тог
потока у мраку. Воз није могао даље. Ваљало је прећи, преко Чортановачког
тунела, пешке.

Било је хладно. Ишао сам у гомили непознатих путника. Трава је била мокра,
па смо клизили лагано, а неки су и падали. Кад смо се успузали на брдо, под нама
се, у свитању, указао Дунав, сив, магловит. Сва та магла, иза које се назирало
небо, била је неизмерна и бескрајна! Зелена брда, као острва над земљом,
нестајала су још у свитању. Био сам заостао иза осталих.

А моје мисли, једако су још пратиле мог друга на оном његовом путовању о
којем ми је, безбрижан, са горким хумором, причао. Плава мора, и далека острва,
која не познајем, румене биљке и корали, којих сам се сетио ваљда из земљописа,
једнако су ми се јављали у мислима.

Најзад, мир, мир до зоре, полако је улазио и у мене. Све што је мој друг
причао, па и он сам, погурен, у похабаном, војничком шињелу, остало је заувек у
мом мозгу. Одједном сам се сећао, и ја, градова, и људи, које сам ја видео, на
повратку из рата. Први пут приметих неку велику проему у свету.
 На другој страни тунела, чекао нас је други воз. Мада је у даљини већ
свитало, у возу је опет био потпун мрак. Изнурен, опет сам сео у мрачан кут
вагона, сам самцит. По неколико пута рекох сам себи: С у м а т р а, С у м а т р
а!

Све је замршено. Изменили су нас. Сетих се како се пре друкчије живело. И

погнух главу.

Воз је пошао и затутњао. Успављивало ме је то да је све сад тако необично,

и живот, и те огромне даљине у њему. Куд све нису стигли наши боли, шта све
нисмо, у туђини, уморни, помиловали! Не само ја, и он, него и толики други.
Хиљаде, милиони!

Помислих: како ли ће ме дочекати мој завичај? Трешње су сад свакако већ

румене, а села су сад весела. Гле, како су и боје, чак тамо до звезда, исте, и у
трешања, и у корала! Како је све у вези, на свету. „Суматра“ – рекох, опет,
подругљиво, себи.

Одједном се тргох, неки немир у мени, који није стигао ни до свести,

пробудио ме је. Изиђох у ходник, где је било хладно. Стајали смо опет у некој
шумици. У једном вагону су певали. Негде је плакало једно дете. Али сви ти звуци
допирали су до мене као из неке неизмерне даљине. Пређе ме јутарња језа.

Видео сам још Месец, сјајан, па се и нехотице осмехнух. Он је свуд исти, јер
је мртвац.

Осетих сву нашу немоћ, сву своју тугу. „Суматра“, прошаптах, са извесном
афектацијом.

Али, у души, дубоко, крај свег опирања да то признам, ја сам осећао

неизмерну љубав према тим далеким брдима, снежним горама, чак тамо горе до
ледених мора. За она далека острва, где се догађа оно што смо, можда, ми
учинили. Изгубио сам страх од смрти. Везе за околину. Као у некој лудој
 халуцинацији, дизао сам се у те безмерне, јутарње магле, да испружим руку и
помилујем далеки Урал, мора индијска, куд је отишла румен и са мог лица. Да
помилујем острва, љубави, заљубљене, бледе прилике. Сва та замршеност
постаде један огроман мир и безгранична утеха.

После, у Новом Саду, у једној хотелској соби, направио сам од свега тога
једну песму.

• Шта аутор подразумева под појмом ,,банални четворокути“?

У реченици Без баналних четворокута и добошарске музике досадашње

метрике, дајемо чист облик екстазе критикује се досадашњи стил стихова који
није слободан већ по правилима због чега је и уобичајен.

• Који су то ,,новији“, а који ,,старији“ књижевници?

„Старији“ књижевници су они који су до датог тренутка били успешни

књижевници и који су се држали оквира и правила, док су „новији“ књижевници
авангардисти који уносе измене у књижевност.

• Како тадашњи критичари виде авангардне уметнике?

Многи критичари уопште не разумеју дела авангардиста и потребна су им

додатна објашњења. Они сматрају да се емоције крију у њиховим недовољно
јасним делима и не слажу се са кршењем тадашњих норми које су им служиле да
процењују и пореде дела.

• Шта узрокује нову осећајност код авангардиста?

 Мир после рата. Тренутак да се слегну и протумаче сви догађаји и осећања
настала током рата. Сазнање да када је све уништено, човеку остаје само природа и
сопствене мисли.

• Који је циљ њихове уметности?

Циљ њихове уметности најбоље се види из следећих реченица:

Покушавамо да изразимо променљиви ритам расположења, који су, давно
пре нас, открили. Да дамо тачну слику мисли, што спиритуалније! Да употребимо
све боје, лелујаве боје, наших снова и слутњи, звук и шапутање ствари, досад
презрених и мртвих. У форми то није богзна шта! Али, делимо ритам сунчаних дана,
од вечерњих ритмова. Не мећемо све то у приправљене калупе.

• Какав је однос према стиху?

Не поштују се правила, заступљен је слободан стих. То се види и из следеће

реченице: Зато је наша метрика лична, спиритуална, магловита, као мелодија.

• Какав је однос према језику?

Однос према језику се види из следеће реченице: Звук наших речи неразумљив је, јер
се навикао на мењачки, новинарски, званични, смисао речи.

• Чега се авангардисти одричу?

Авангардисти се одричу старих начела и свих правила метрике како би били

слободни у својим делима и како би њихова дела била слободна.

• Каквим тоном се аутор обраћа јавности?

 Аутор се обраћа у неким деловима „Објашњења“ у заносу, бранећи свој
правац, а наводећи да не жели борбу, а у неким другим деловима пак сасвим мирно,
објашњавајући песму препричавањем једног сусрета, путовања и изазваних мисли и
сећања током тих догађаја.

• Одакле Црњанском идеје за песму ,,Суматра“?

Срео је свог ратног друга који му је испричао занимљивости о својим

путовањима током рата и који је у њему пробудио сећања на сопствена путовања у
истом овом периоду.

• Ко је пропутовао удаљене крајеве света који се спомињу у песми?

Ратни друг Црњанског кога је срео на станици у Загребу и који му је то

испричао том приликом.

• Ко је тај бледи лик који је нестао?

Жена коју је описивао ратни друг Црњанског, али је она подсетила писца на
све бледе жене од којих се и сам растајао.

• Где Црњански уочава румени поток?

После Срема односно Фрушке горе, испред Чортановачког тунела.

• Какав је његов однос према смрти?

Црњански је помирен са судбином, он је миран и сталожен и смрт за њега не

представља главну тему.

• Где је настала песма ,,Суматра“?

 У возу су настајале мисли које су убачене у песму, а сама песма је написана
у хотелској соби у Новом Саду.