Luna Gradinak

Sumatraizam i eterizam u Maski

Miloa Crnjanskog
Doba u kojem nastaje sumatraizam je, najkrae reeno, doba
prevrata, koje zahvata sva ivotna polja, kako drutvo i civilizaciju,
tako i umetnost, pa i pesnitvo. Milo Crnjanski prihvatio je shvatanje
da poezija treba da izrazi raspoloenje, stanje duha, oseanje i
vienje stanja haosa u kojem se naao ovek. Istovremeno, poezija je
oslobodilaki krik, pokuaj da se ovek otrese mre. Stoga nikakva
normiranost, niti formalizam nisu nalazili mesta u novom poimanju
sveta. Knjievnost treba da izrazi haotino stanje i slobodno ovekovo
vienje sadanjosti (Markovi, 46).
Njegovo poetsko nastojanje u skladu sa sumatraizmom bilo
je blisko sa grupom pisaca koji su takoe istraivali nove puteve u
stvaranju, izmeu 1920. i 1924. godine. Slobodan Markovi navodi
neke od njih: Sibe Milii, Rastko Petrovi, donekle i Stanislav Vinaver,
a kasnije i Milan Dedinac. Meutim, sumatraistiki zaokret nainio je
najpre Milo Crnjanski.
Realnost i subjektivan pogled na svet, dva su pola u delima
Crnjanskog. Stvarnosni vid ivota i egzistencija oveka, bura vremena
i ovekov neizvesni poloaj u njemu tera ga da se neprestano
preispituje i traga za smislom. Tako se sudara sa svetom i pokuava
da shvati svoj poloaj u njemu. Stvara se mogunost za poetsko
iznalaenje univerzalne povezanosti, i u takvom vienju i shvatanju
sveta, Crnjanski nalazi oslonac za sumatraizam (Markovi, 49).
Primeeno je u jednom momentu i da je ovaj -izam (ali nita
drugaiji po tome od ostalih) zanemarivao onaj ranije est nacionalni
i otadbinski karakter u knjievnosti. Meutim, lako je ustanoviti da
on ne negira rodoljublje, niti se odrie svojih korena, ve nadrasta i
povezuje se sa svetom u jedan vii, kosmopolitski vid. Markovi
1

navodi da je taj pojam nadrastanja karakteristian u vidu graanina

sveta (Markovi, 50).
Odricanje i ne prihvatanje normi i formalizma, zanosom i
uzletom, otkida se od svakidanjice i stremi ka daljinama koje mogu
da omogui univerzalnost. Sumatraizam primeuje ljudske sudbine
koje su tajnovitim nitima povezane, ali koje su i u vezi sa prirodom.
On, dakle, spaja oveka i prirodu, a stremljenje ka univerzumu ini
delu da ovlada otvorenou.
to se tie odricanja tradicije, moe se ustanoviti da to negiranje
nije karakteristino za celokupnu tradiciju. Prekid sa njom nastao
je samo u onom delu koji namee uzore, formu, jezik ili bilo kakvu
vrstu ogranienja u iskazivanju ovekovih oseanja. Dakle, to nije bio
nikakav hir ili moda, kako bi se, na neki nain, dananje odricanje
tradicije moglo shvatiti.
Crnjanski pie delo Maska oznaavajui time poetak meuratne
avangardne drame u Srbiji. Vreme poetka rada na njoj (1914)
i objavljivanje (1918) simbolino je za noviju istoriju poetak i
zavretak Prvog svetskog rata i prekida i nastavka kulturnog ivota
u Srbiji (Vukovi, 182). U ovoj drami postoje odreene karakteristike
predratne srpske drame i njengo poratno buenja. Tako se, na osnovu
iznesenih zakljuaka Vukovia, moe uoiti nekoliko podataka koji
su u skladu sa gore navedenim.
Podnaslov Poetina komedija moe izazvati zabunu. Delo se
zavrava samoubistvom mladoga ezara, neaka generalice Ade u
momentu kada spoznaje da je ona stavila masku koja pripada glumici
Mimi da bi se domogla svog neaka i tako sruila ezarove iluzije o
bekstvu sa voljenom dragom. Meutim, takav podnaslov vrlo je est u
predratnoj drami kao refleks evropske. Za primer, u radu pomenutog
autora dati su V. Jovanovi, B. Nui i M. Boji i drugi autori, koji slinu
sadrinu nazivaju komedijom. Petar Marjanovi i Mirjana Mioinovi
2

u svojim radovima na ovu temu izlau da odrednica komedija

nije teorijskog, ve egzistencijalnog znaaja: ona je pogled na svet
(Marjanovi, 166).
Ekspanzija enskog erotizma takoe je jedan od toposa predratne
evropske i nae drame, s tim da je erotska tema u komediji Crnjanskog
kritiki akcentovana. Ako se drama sagleda u skladu sa shemom
donuanske operske teme izvrena je inverzija prvo, javlja se ena
(generalica) i drugo, ne radi se o temi ljubavnog trougla kako je to
uobiajeno. Ovde je prikazan lani moral visokog drutva i elja
pesnika da pobegne iz njega.
To su elementi koji se mogu pronai u drami Maska koju je
Crnjanski objavio 1918, a u preraenom, definitivnom obliku tek 1923.
(na irilici). Ve u poetnim pievim napomenama i oslikavanju sveta,
uoava se da je radnja smetena sredinom 19. veka (na pepeljavu sredu,
uvee, oko est sati). Svet koji okruuje pozornicu opisan je: Drutvo
je puno smeha, frivolnosti i trulosti posle revolucije. Tout Vienne.
Svi govore fraze, svi se ure, da spletkare, da pitaju, da govore, da
blistaju. Svi su malo pijani. Dame su vitke, polugole, strasne, vole
samo sebe. Muki su oduevljeni, lakoga karaktera, nervozni. Generali
i oficiri nisu naduti i smeni, kao na slikama iz onog doba, nego tuni
i umorni (Crnjanski 1994: 74).
Dakle, to drutvo koje je revolucija nanovo formirala, nije bolje,
niti je donelo promene koje bi naznaile boljitak. Ni oficiri ne mogu
da nam otkriju ime bi revolucija trebalo da doprinese u korist svetu.
Crnjanski dalje pie: Svi su raskalani, svi govore u neredu i ne ekaju
da drugi dovri. A Srbi se u salonu ponaaju kao i drugi (Crnjanski
1994: 75).
To vreme nije nita drugaije od onog u kojem se nalazi Crnjanski,
ali ni od ovog naeg. ovek se sve manje zanima za ono to ga
okuruuje sad i ovde, njemu ponestaje vremena, on se u vremenu sve
3

manje snalazi. Vreme preuzima oveka. I na taj nain, ovek veruje da

napreduje, iako progres nije nuno napredak1. S druge strane, Srbi se
ni po emu ne istiu, oni su potpuno isti kao i drugi narodi koji se u
salonu nalaze. Pisac ne iskazuje da oni jesu u biti kao drugi, ali svojim
ponaanjem oni se stapaju. U tom se iskazu osea blaga ironija i tuga.
Razume se da je jasno da centralno mesto, barem kada je ova
tema u pitanju, imaju Branko Radievi i generalica. Crnjanski je gajio
posebnu naklonost ka romantizmu, pa i Branku Radieviu. O tome
je i on sam govorio, kada su ga pitali raduje li se proslavi posveenu
u spomen na Branka: Ja sam Temivarac, iao sam njegovim tragom,
izgledalo je ak i da u grudobolju od toga dobiti; fudbal me je od
toga spasao, ali sam godinama uio na temivarskom groblju, gde ima
jedan obelisk, nad grobom njegova brata Stefana, na kome je njegov
otac Todor urezao jednu ruu i pod njom napisao staroslovenski: taki
e bio. Zatim sam otiao u Be, u park, gde je Branko prokaljao krv, u
kafanice kraj grke crkve, gde je i on banio. Njegova proslava je za
mene jedno tuno ogledalo, sttaro sto godina, u kome vidim i svoju
prolost (Crnjanski 1994: 115).
On veruje da proslavu u ast Branka, treba da bude trajna, da
da neku korist intelektu srpskog drutva, bez pompe i glamura2:
Osnujmo i mi grupu koja e drati predavanja o Frukoj Gori, na
ulici, po uburi i na drumu. Govoriemo o vokama, o devojci, o
1

O tome je Crnjanski govorio i u svom Romanu o Londonu navodei rei kneza Rjepnina:
Ljudi ure, kao to su valjda urili robovi, koji su bili terani da zidaju grobnice,
piramide, faraona, i kanale Azije. Sad ih, kau, zidaju a sebe. Kau. To je, ujem kako
mrmlja, napredak? Napredak oveanstva? (Crnjanski 1993: 155).
2 Crnjanski u tekstu Pred Sienom u novijoj seriji Puteva (1924) istie kako Italija
est stolea od smrti Dantea slavi ovu linost prireujui trke automobila, biciklista i
odigravanjem utakmica, gde cela Italija smrdi na ulje i motore. Istie jedino starca
koji je u Fiezoli pred optinom kredom crtao po kaldrmi levkove Pakla izgovarajui
uasne stihove i na taj nain prikupljao novac u kapu. Smatrao je da je njegovo crtanje i
tumaenje stihova vie vredno nego cela isplanirana, ali i nedovoljno dobro osmiljena
proslava.
4

ljubavi. Onu sunanu padinu Kalemegdana, sa koje se vidi Srem i

nebo, treba nazvati Brankovo etalite i zasaditi ga trenjama: one e
krvavi Beograd uiti proleu (Crnjanski 1994: 116).
On, dakle, ne odustaje od svog sumatraizma, on ga pronalazi
povremeno u i svom ivotu. Branka e same proslaviti trenje i vinje
rascvetane nad Dunavom.
Meutim, po povratku u Srbiju, Crnjanski govori da poezija
nije toliko u vezi sa njim koliko se smatra. Svoje delo ne smatra ni
nastavkom romantizma. Poeziju smatra kao neto to se ne moe
pisati bez toga to je na romatizam bio (koji podrazumeva vezu sa
narodom, krajem). ak istie da se za Branka nije vezao3. Pa ipak,
svoju dramu posvetio je ovom velikom pesniku. A za gradnju ovog
lika Mirjana Mioinovi u svom radu izlae tumaenje: Brankov
lik je graen po shemi (koja podsea na shemu razvijanja centralne
drame) individualno univerzalno individualno. Individualna
strana lika graena je putem biografskih, istorijskih i kulturolokih
referenci, gde zapravo ove dve poslednje, proizilaze iz prvih
biografskih. Univerzalno je, pak, ona arhetipska strana lika (pesnik,
graanin sveta, smrt) kada izvesne reference, pomou kojih je graena
individualna strana lika (zapravo njegovo situiranje u prostor, vreme
i knjievnu tradiciju), osobito kulturoloke reference (poimanje imena
nekih tipinih romantinih pesnika, Bajrona, Vinkelmana, Igoa, i
dela-uzroka, Fausta, Vinjijeve pesme La mort du loup) uestvuju u
formiranju univerzalne strane lika (Mioinovi 1994: 145). Jer Branko
se svojim stvralatvom uzdie do univerzalnog, s tim da na osnovu
istorijsko-kulturnih podataka, biografskih referenci, ovaj pesnik jeste
srpski pesnik, pesnik slovenstva. A Brankov eterizam jeste u izvesnom
smislu sumatraizam Miloa Crnjanskog (Mioinovi 146).
3

Posluati snimak na internet adresi: http://youtu.be/9FuqohHYdm0 (Milo Crnjanski

o knjievnim temama).
5

I Radievi i generalica u drami predstavljaju one koji eznu za

neim njima nedostupnim ili nedostinim. U sluaju generalice, to je
mladost. U njoj se javlja sukob sa prolaznou, spremna je na sve kako
bi na neki nain tu mladost barem na momenat povratila, ona je za nju
smisao postojanja:
Niega me nije stid.
Stid me je, da starim. Da kradem bih umela
A da ne porumenim... oh, jo jednom...
Ne. Niega mi nije ao, to je prolo,
Samo mladosti. I niega me nije stid,
Samo tog: da starim.

(Crnjanski 1994: 80).

Susret nje i Branka drugaiji je od susreta sa bilo kojim junacima.

Njihov razgovor vodi se na paljivoj liniji elja i intimnih enji. Mada,
oni se u mnogo emu razlikuju i ne razumeju. Branko je pripadnik
eterizma. On samog sebe, poput neimenovanog prijatelja naratora
u Dnevniku o arnojeviu, koji sebe naziva sumatraistom4, smatra
pripadnikom eterizma:
Ja vijam oblake. Glete ovu ruku.
Prsti su mi kao svee dogovrele.
Nije ovo vie onaj Branko, to ga grlie
I aci i devojice na Strailovu.
Jedni viu idealizam, drugi komunizam,
A ja: eterizam...

(Crnjanski 1994: 97)

Tada ga pritisnue o jedno staklo i poee ga udarati, a on rairi ruke i ree: Ja sam
sumatraista. Seam se bila je zora, nebo je bilo tano zeleno, a bee prva aprilska no
(Crnjanski 1992: 88).
6

Njegovo pominjanje smrti, kao i gore navodi zbog kojih sebe

smatra pripadnikom eterizma, moe se tumaiti u kljuu sumatraizma.
Crnjanski u Objanjenju Sumatre u svom zanosu kae da je izgubio
strah od smrti, to se sa poetka dijaloga izmeu Branka i generalice
moe uoiti i kod Radievia, koji se lagano podsmehuje svojoj izjavi
da e uskoro umreti:
Branko: ...Dosta o meni sude moje izmodene grudi.
Generalica: Ne govorte tako... no, neu...
Branko: to? Znam... na jesen umreu...
Generalica: to se smejete?...
Branko: Smeim se samo. Uvek sam takav bio.
Imate pravo. ivite. Mnogo sam pio.
to me gledate tako?
(Crnjanski 1994: 97)

Pored ovih rei, Radieviev odnos prema smrti slian je poput

onog koji ima knez Rjepnin, verujui da smrt nije samo prestanak
egzistencije na ovom svetu, nego ona nudi jednu vrstu promene tog
bivstovanja, ona otkriva bivstvovanje u nepoznatoj dimenziji (Lompar,
376). Pored toga, generalica ne razume Radieviev smeh, dok on ne
razume njen pogled. Nisu u pitanju samo dva razliita junaka, ve je to
vreme koje se vie ne razumeva ni putem pogleda ni pomou osmeha,
ali ni putem rei. Meutim, generalica osea nelagodnosti koje joj
Brankov pogled upuuje. Ona ga ne tumai, ali zbog svoje raskalanosti
i slobodnog ponaanja, za ta je svesna da je neprimereno, osea da to
nije pogled koji joj daje opravdanje za postupke i izreene rei, ali je i
privlai jer joj je, upravo, nepoznat:

Oh biti poslednji dragan jednoj eni.

Doite sa knezom k meni. Tamo.
Ponosita sam. Ne gledajte me tako... ja bih samo
Nato lagati i vi i ja znamo...
Ipak je ljubav najlepe.
Vidite, taj va mutan i dug pogled
Gadno je ljubiti sretno i zdravo.
Oh, ne smejte se meni, ta to je ivot.

(Crnjanski 1994: 100).

Jedino Branko upuuje najsurovije rei generalici i rei sudbinskog

znaenja: Starite. Meutim, za njega, eteristiki zanesenog, te rei
nemaju nikakvo znaenje, pa ni njihov pojam ne znai tumai se u
kontekstu uvrede. On veruje u svoju utehu, koju pronalazi u eterizmu,
a koja je slina, ili pak ista onoj sumatraistikoj:
Vidite, ipak, ja verujem nejasno,
A da hou, negde daleko
Iz moje due, iz mog zdravlja,
Sve to elim, to se raa
To je moja hemija, moj eterizam.

(Crnjanski 1994: 98).

Eterizam je deo njega, on ga prisvaja do sri prisvajajui ga poput

neega to je njegovo, a opravdanje za svoju bolest, ili bolje reno,
razlog za svoju bolest ne postavlja kao kljunu stvar. Bitno je samo da
se iz odsustva upravo njegovog zdravlja negde raa neto novo.
On vie niega nije eljan, osim prirode, to je est motiv u
pesmama Crnjanskog. Branko izgovara:

I sad mi vie nita nije drago, nita ne volim,

eljan sam uma i da se jako razbolim.
(Crnjanski 1994: 98).

To je neto poput mnogo puta izreenog kod Crnjanskog, stihovi

poput onih u pesmi Serenata mogu se uporediti sa ovim reima:
Umreu, pa kad se zaeli mene,
Ne vii ime moje u smiraj dana.
Sluaj vetar sa lia svelog, utog.

(Crnjanski 1994: 40).

Istaknut je i Brankovo rodoljublje i iskren bol prema rtvama koje

su padale u bitkama za svoj narod, a kojih je svakako bilo i u Prvom
svetskom ratu. On svom narodu ne eli ni manje ni vie nego to
zasluuje, ali pamti njegove neopravdane boli koje je pretrpeo:
I nieg nisam eljan... niti mi je ao...
I ini mi se da je jedino dobro nae
Nesretno Kosovo, neosveeno i jadno.
I eljan sam da moj narod ostane tako
U nesrei jedino potenoj...

(Crnjanski 1994: 99)

Za razliku od Radievia, koji je pomiren sa situacijom, generalica

pronalazi slinosti izmeu njih, uoava to eznue za dalekim i
nedostinim, ali ona ne ide dalje od mogunosti da ovlada eljom
i stavi je pod svoju kontrolu. Ona eli da prisvoji ono to joj je bilo
uskraeno ili za ta nije marila:
9

I ja umirem. Starim. Branko, starim.

Oh, za nita, za nita ne marim.
istote hou, mladosti, ne okusih je.
Oh, smejte se... asti, istote muke...

(Crnjanski 1994: 101)

Strast, a jo manje ljubav moe da probudi u mladom Radieviu

kroz kojeg eli da ostvari izgubljeno. Jedino to u njemu budi jeste
saaljenje.
Meni je ao vas... ali meni je davno
Gadna i ljubav i sve vae slasti.

(Crnjanski 1994: 102).

Ni ena, niti ulna zadovoljenja nisu ono to je potrebno Branku.

Njegov ivot okrenut je verovanju u svoje ideale, u prirodu i nevidljive
veze koje se raaju u svetu. Tako se opet mogu navesti sumatraistiki
stihovi Serenate, slini Brankovim reima:
Pevae ti: da sam ja ljubio jesen,
A ne tvoje strasti, ni lanke tvoje gole,
No stisak granja rumenog uvenulog.

(Crnjanski 1993: 40).

Generalica ne razume ono to Brankova dua oseti i emu stremi.

Za nju su svi putevi poznati, od svoje strasti i opsesije ne vidi ni u
emu vie utehu. I smrt joj je draga, samo kad bi jo jednom umela da
dobije priliku za ostvarivanje svoje vrsto drane elje:
10

Kud da idem? Nita nije radost,

Za me nieg vie nema novog:
Do tvoja mladost, tvoja mladost.
Dobro je meni sred cvea i mraka ovog.

(Crnjanski 1994: 109).

I sumatraistike tenje strane su ovoj junakinji. Izgubljena u svojem

bunilu, slepa je za svet oko sebe:

Nosi me. Oh nosi me, ali k tebi... gore, u tvoju

Sobu i nek bude mrak... u tami
U mraku je dobro meni... srea je moja magla...
A zvezde, zvezde nita ne pomau nami.

(Crnjanski 1994: 109).

S druge strane, tu se javlja i glumica Mimi, koja svojim mislima

izreenim u stihovima, kao i reima upuenim ezaru implicira na
njenu usmerenost u daljinu:
Sneg. Sve je od snega.
Niega se ne seam iz mog ivota rado,
Samo njega. (Tajac).

(Crnjanski: 1994: 75).

Ona priznaje da joj ljubav mladog ezara nije potrebna za sreu, to

nije ono to ona trai. Ona udi za onim to Branko pozna, a generalica
ne primeuje:

11

Meni je dosadno. Ljubav? Ja sam udna

Neeg eterinog, platonskog, moda sam udna sree,
Ali mrzim ljubav i strast.
(Crnjanski: 1994: 76).

ezare, pak, mata o ljubavi sa glumicom, mada nije sasvim jasno

da li se ona odnosi ba na nju ili na neto eterino to u njoj vidi, to ga
uistinu privlai. On primeuje da je u njoj neto to je drugaije od onih
koji su na balu, da poseduje neto to kod drugih nije uoavao:
Ti ima neku svetlost posred plea,
Neku snanu svetlost posred plea.
Toga mi je ao. Hou da poludim.

(Crnjanski: 1994: 77).

Milo Crnjanski, po reima Borke Pavievi, u svojoj drami jasno

je kritikovao nemoralnost, frivolnost, prizemnost. Jedina pojava koja
je izoptena iz takvog drutva i koja stremi da iz njega ode, jeste
Radievi. Njegov pogled na svet je pesniki, i on ga na taj nain i
iskazuje. Njegovo oseanje sveta ispunjeno je nekim smislom, on je
svestan svoje konanosti i prolaznosti, ali istovremeno poseduje
oseaj povezanosti sa drugim/a i sa univerzumom. I upravo to ga ini
drugaijim, posebnim. Zato se moe rei da se Brankov eterizam u
Maski iskazuje kao sumatraizam Miloa Crnjanskog.

12

Literatura:
Vukovi, Radovan (1994). Maska Miloa Crnjanskog, u: Maska.
Beograd: Agencija Dragani.
Marjanovi, Petar (1994). Dramsko delo Miloa Crnjanskog u Maska.
Beograd: Agencija Dragani.
Mioinovi, Mirjana (1994). Maska Miloa Crnjanskog u Maska.
Beograd: Agencija Dragani.
Lompar, Milo (2005). Roman o Londonu: Koliko kinih kapi? u Knjiga
o Crnjanskom, prir. Milo Lompar. Beograd: Srpska knjievna zadruga.
Pavievi, Borka (1994). Sumatraizam i eterizam u Maska. Beograd:
Agenicija Dragani.
Crnjanski, Milo (1986). Roman o Londonu 1, 2. Beograd: Nolit.
Crnjanski, Milo (1992). Dnevnik o arnojeviu. Beograd: Nolit.
Crnjanski, Milo (1993). Lirika: lirika, Itaka i komentari, Antologija kineske
lirike, Pesme starog Japana. Beograd Lausanne: Zadubina Miloa Crnjanskog
BIGZ Srpska knjievna zadruga - Editions LAge dHomme.
Crnjanski, Milo (1994). Maska. Beograd: Agencija Dragani.
Mrkovi, . Slobodan (1982). Sumatraizam, u: Knjievne pojave izmeu
dva svetska rata. Valjevo: GIRO Mili Raki.

13