INTERNACIONALNI UNIVERZITET U NOVOM PAZARU

DEPARTMAN ZA FILOLOŠKE NAUKE

Smer: Nemački jezik i književnost

Predmet: Nemačka književnost IV

Tema: Metafora suda u romanu Proces Franca Kafke

(seminarski rad)

Profesor: Student:
Prof. dr Emilija Mančić Anida Bulić
1a-3239

Novi Pazar, 2022.

 Sadržaj

Uvod ............................................................................................................................................... 1
1. Život i stvaralaštvo Franca Kafke ............................................................................................... 2
2. Roman "Proces" .......................................................................................................................... 6
2.1 Metafora suda u romanu "Proces" Franca Kafke ............................................................. 7
Zaključak....................................................................................................................................... 14
Literatura ...................................................................................................................................... 15
 Uvod

Roman "Proces" objavljen je posthumno 1925. godine. od prijatelja pisca Maksa Broda.
Delo pripada ekspresionizmu i nadrealizmu. To je ekspresionistička tema jer opisuje grad, smrt,
patnju, gledanje očima intelektualaca. Nadrealizam u delu je halucinantna atmosfera (snovi,
nedorečeni, nedovršeni, slutnje, odstupanja od stvarnosti). Ideja se pojavila još 1921. godine.
kada je Kafka rekao prijatelju da je za njega život sudnica u kojoj je samo poslužitelj koji ne
poznaje sudiju i da je samo patnja sigurna u tom životu. U svom radu vizionarski je predvideo
sablasne procese (monstruozne, inscenirane) koji će se desiti tokom Drugog svetskog rata. Svi
događaji u delu sadrže skriveni simbol značenja, nikada ne možemo doslovno prihvatiti značenje
reči u delu. Ljudi se u romanu kreću između stvarnosti i sna, pa je delo dobilo univerzalnu
vrednost, jer nije vezano za određeno vreme i prostor, a predstavlja sliku totalitarnih režima
(vladavina jedne stranke ili grupe ljudi) gde se guši ljudska sloboda ličnosti.

"Proces" je metafora sveta u kome čovek ne predstavlja neku vrednost, nego je samo
marioneta društvenih sila, nečega što se ne može dokučiti, ali koji uništava sve ljudske vrednosti
i čoveka. Kafka predočio viziju ništavila i besmisla koje zahvataju civilizaciju. U romanu
"Proces" su ušli problemi koje je Kafka imao sa u odnosima sa ocem. U sklopu posmatranja
sadržine romana može se oblasniti i smisao naslova koji može da se odnosi na proces sukoba sa
ocem, sudski proces, proces raspadanja vrednosti, proces otuđenja čoveka i proces totalitarizacije
društva. "Proces" je roman koji kritikuje birokratiju koja je jača od svega ljudskog i čoveka
svodi na formu. Ne postoji čak ni sud kao institucija koja bi pomogla čoveku i olakšala mu život.
Sa takvim sudom nije moguće ostvariti pravdu. Čovek je beznačajan u poređenju sa birokratskim
društvom.
 1. Život i stvaralaštvo Franca Kafke

Čuveni nemački pisac Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. godine u Pragu, u porodici
nemačkih Jevreja. Njegova porodica je od pamtiveka živela u Češkoj. Kafka je odrastao u
nacionalnoj manjini, bio je praški Jevrejin. U to vreme praški Jevreji više nisu živeli u getu, već
su postojali kao posebna etnička grupa, odvojena od češkog i nemačkog stanovništva. Iako je
odrastao u Češkoj, malo je znao češki jezik, a maternji mu je bio nemački. Školovao se u
nemačkoj osnovnoj i srednjoj školi, a zatim studirao pravo u Pragu na nemačkom jeziku. Pošto je
pisao samo na nemačkom, teoretičari književnosti su ga svrstali među pisce nemačke
književnosti (Žmegač, 1986: 198). Tako je Kafka živeo i stvarao u vreme velikih društvenih
događaja na početku 19. veka, pre, za vreme i posle Prvog svetskog rata. Nesređene nacionalne i
društvene prilike koje je doživljavala šarena Austrougarska i opšta nesigurnost koja je vladala u
svetu odrazila se i na njegova dela. Kafka pripada onim piscima i umetnicima uopšte koji se
nazivaju vizionarima, predviđali su mnoge događaje koji su se dešavali tek kasnije, najčešće
posle njihove smrti. Dakle, Kafka je među onima koji su predvideli Drugi svetski rat, koji je
počeo 1939. a završio se 1945. godine. Kafka je bio jedan od prvih koji je predvideo i slikovito
opisao strahote koje su usledile u Drugom svetskom ratu (Crnković, 1997: 7).

Slika 1. Franc Kafka (izvor: https://riznica.net)

 Štaviše, Kafka je odrastao u bogatoj porodici srednje klase koja nije razumela njegove
umetničke sklonosti. Nedostatak podrške porodice doveo je do toga da Kafka bude večito
nezadovoljan sobom i svojim književnim radom, zbog čega gotovo ništa nije završio. Njegovi
najpoznatiji romani i većina njegovih pripovedaka obeleženi su fragmentacijom. Nažalost,
Kafkino stvaralačko pisanje prekinula je teška i tada neizlečiva bolest. Naime, 1920. godine
Kafka je oboleo od tuberkuloze i napustio službu i lečio se u raznim sanatorijumima, ali
bezuspešno. Franc Kafka je preminuo 3. juna 1924. u sanatorijumu Kirling kod Beča. Da nije
bilo Maksa Broda, javnost možda nikada ne bi ni upoznala mnoga Kafkinova dela, koja su danas
veoma poznata. Maks Brod, Kafkin dugogodišnji prijatelj, uprkos Kafkinom zahtevu da spali sve
svoje rukopise posle njegove smrti, sačuvao je te iste rukopise i kasnije objavio skoro sve što je
Kafka napisao.

Autentična dela Franca Kafke su dela koja su objavljena pod nadzorom pisca, a reč je o
kratkim pričama koje su se autoru učinile dovoljno zrelim da budu saopštene javnosti. Reč je
uglavnom o kraćim tekstovima: zbirka "Razmatranja" objavljena 1913. godine, "Presuda" 1913.
(sa posebnim otiskom iz 1916.), "Peć" iz 1913. godine, koja je zapravo prvo poglavlje romana
"Amerika", "Preobražaj" 1915. godine, "U kaznenoj koloniji" 1919. godine. godine, "Seoski
lekar", "Male priče" 1919. "Umetnik u gladi", "Četiri priče 1924". Većina Kafkinog opusa
objavljena je posthumno. Postoji i nekoliko poznatih tekstova, koji su u nepredvidivim uslovima
recepcije postali upravo obeležje autorovog stvaralaštva, mada se ne zna kako bi ih on oblikovao
(Žmegač, 1986: 199). U Kafkinim delima mogu se uočiti autobiografski elementi, uglavnom
vezani za njegovog oca, probleme otuđenja čovečanstva i tadašnju politiku. Kafkina književna
stvarnost opisuje stvarnost savremenog buržoaskog sveta, njegove probleme i sukobe sa
političkim sistemom. Njegova dela su alegorijska i pomalo zbunjujuća za čitaoca. Sva Kafkina
umetnost se sastoji u tome da tera čitaoca da čita iznova i iznova. Njegovi raspleti ili odsustvo
raspleta podstiču objašnjenja, koja nisu jasno predstavljena i koja zahtevaju, da bi delovala
utemeljeno, da se priča čita iz novog ugla. To je ono što pisac zahteva, da se pročita dva puta.
Međutim, bilo bi pogrešno želeti da Kafka sve tajno objasni. Simbol je uvek u opštem i, ma
koliko bio dosledan njegov prevod, umetnik samo uspostavlja tok u njemu – doslovnog prevoda
nema. Ništa nije teže razumeti od simboličkog dela. Simbol uvek preraste onoga ko ga
primenjuje i zapravo ga stavlja u poziciju da kaže više nego što je nameravao da kaže (Crnković,
1997: 10).

Kafka u svojim delima nudi defektnu i poremećenu fikcionalnu stvarnost koja svojom
nelogičnosti samo daje privid logičnosti i prirodnosti, što do detalja podstiče iskustvenu stvarnost
i time daje osećaj intimnosti. Zbog njegove književne raznovrsnosti, teško ga je svrstati u
konkretan književni pravac. Kafkino književno stvaralaštvo je i jedno od izvora savremene
književnosti, njegov uticaj se oseća na širokom književnom prostoru, brojni pisci Kafkinu
individualnost shvataju kao inspiraciju i preuzimaju neku njegovu književnu tehniku i sumarne
vizije života (Solar, 1982: 107). Njegovi radovi liče na neke šifrovane poruke, za koje nije
prikazan nijedan predloženi ključ koji bi obuhvatio bar većinu njegovih motiva i tematskih
struktura, ali se još uvek raspravlja koliko je takva interpretacija zaista opravdana. Smisao
Kafkinih dela prevazilazi i najšire definisane književne i naučne okvire. Kafkina dela je lakše
razumeti tek posle teških iskustava koja je čovečanstvo steklo u Drugom svetskom ratu i
neposredno posle njega (Solar, 1982: 108).

U Kafkinim delima preovladava jednostavna doslednost. Protagonistu se redovno

suprotstavlja neka neodređena moć koju ne može da objasni. Oseća se njeno prisustvo, iako
zapravo nikada ne deluje direktno jer bi je njeni postupci mogli „otkriti“. Radnja liči na neki opis
metode pokušaja i greške, odnosno radnja i razmišljanje glavnog junaka se vrti u krug, on se
uvek susreće sa pojavama koje ne može da objasni i razmatra objašnjenja koja ne zadovoljavaju.
Nema pravog početka i kraja. Prava radnja i pravi smisao nekih postupaka ili iskaza pojedinih
likova nema u Kafkinim romanima. Sve opisano povezuje samo neka unutrašnja logika jalove
potrage za bilo kakvim uporištem u svetu, životu i misli. (Solar, 1982: 108). U Kafkinim delima
nema prave pobune ili otpora. Ponekad junaci osećaju potrebu da se pobune, ponekad učine gest
otpora i pokušaju da se suprotstave nepoznatoj sili koja im preti, ali ubrzo odustanu i njihov trud
se svodi na traženje izlaza iz situacije u kojoj su nekako prepoznati iznutra. Kafkin svet je spolja
podeljen i zbog te podele nedostupan bilo kakvom tumačenju koje bi pojedinac mogao slediti. U
tom svetu nije toliko strašno da je čovek samo podanik ili službenik koji jednostavno mora da se
povinuje, najstrašnije je da čovek mora da sluša naređenja koja ili ne čuje ili, ako ih čuje, ne
razume (Solar, 1982: 109).
 U Kafkinoj prozi postoji neka vrsta beznadežnog očaja koji čoveka ne osuđuje na pasivno
iščekivanje raspada ličnosti i smrti kao konačnog kraja besmislenog života. Njegovi junaci se
bore na svoj način istražujući, preispitujući sebe i svoje postupke, tražeći gde su pogrešili i kako
bi te greške mogli da isprave. Oni prihvataju i istovremeno odbacuju zastrašujuću realnost
situacije u kojoj se nalaze.

Kafkino umetničko delo ne može se svesti na dokumente o strašnoj moći institucija i

njihovoj moći nad pojedincem, moći koja u mnogim novim političkim sistemima poprima
neslućene razmere. U Kafkinim delima preovlađuje tema „otuđenog čoveka“, ali njihova
umetnička vrednost nije samo u opisu sukoba pojedinca i institucija, niti u poruci koja bi se
jednostavno mogla izraziti u nekoliko filozofskih analiza zasnovanih na takvim tumačenjima. U
Kafkinoj umetničkoj prozi primetno je unošenje novih motiva i tematskih struktura, kao i novih
književnih postupaka (Solar, 1982: 110). U njegovim delima iznenađujuće nikoga ne iznenađuje,
elementi bajke ulaze u roman podjednako sa elementima realističkog pripovedanja, tu su
parabole koje nemaju odredivo značenje i alegorije koje se ne mogu razrešiti. Ovim Kafka stvara
izuzetnu tenziju u izlaganju koje teče ravnomerno i mirno, kao potpuno objektivan izveštaj.
Kafkin umetnički svet istovremeno zadivljuje, užasava i očarava čitaoca, omogućavajući mu da
uđe u svet koji ne može biti bukvalno stvaran, ali ono što se u tom svetu dešava sa ljudima,
njihovim osećanjima, mislima i sudbinom je krajnje stvarno (Solar, 1982: 110).
 2. Roman "Proces"

"Jemand mußte Josef K. verleumdet haben, denn ohne daß er etwas Böses getan hätte,
wurde er eines Morgens verhaftet. Die Köchin der Frau Grubach, seiner Zimmervermieterin, die
ihm jeden Tag gegen acht Uhr früh das Frühstück brachte, kamdiesmal nicht. Das war noch
niemals geschehen. K. wartete noch ein Weilchen, sah vonseinem Kopfkissen aus die alte Frau
die ihm gegenüber wohnte und die ihn mit einer anihr ganz ungewöhnlichen Neugierde
beobachtete, dann aber, gleichzeitig befremdet undhungrig, läutete er. Sofort klopfte es und ein
Mann, den er in dieser Wohnung nochniemals gesehen hatte trat ein, Er war schlank und doch
fest gebaut, er trug einanliegendes schwarzes Kleid, das ähnlich den Reiseanzügen mit
verschiedenen Falten, Taschen, Schnallen, Knöpfen und einem Gürtel versehen war und
infolgedessen, ohnedaß man sich darüber klar wurde, wozu es dienen sollte, besonders praktisch
erschien."Wer sind Sie?" fragte K. und saß gleich halb aufrecht im Bett. Der Mann aber ging
überdie Frage hinweg, als müsse man seine Erscheinung hinnehmen und sagte bloßseinerseits:"
Sie haben geläutet?" "Anna soll mir das Frühstück bringen", sagte K. undversuchte zunächst
stillschweigend durch Aufmerksamkeit und Überlegung festzustellen wer der Mann eigentlich
war. Aber dieser setzte sich nicht allzu lange seinen Blicken aus,sondern wandte sich zur Tür;
die er ein wenig öffnete, um jemandem, der offenbar knapphinter der Tür stand, zu sagen: "Er
will, daß Anna ihm das Frühstück bringt." Ein kleinesGelächter im Nebenzimmer folgte, es war
nach dem Klang nicht sicher ob nicht mehrerePersonen daran beteiligt waren. Trotzdem der
fremde Mann dadurch nichts erfahrenhaben konnte, was er nicht schon früher gewußt hätte,
sagte er nun doch zu K. im Toneeiner Meldung: "Es ist unmöglich." "Das wäre neu", sagte K.,
sprang aus dem Bett undzog rasch seine Hosen an. "Ich will doch sehen, was für Leute im
Nebenzimmer sind undwie Frau Grubach diese Störung mir gegenüber verantworten wird." Es
fiel ihm zwargleich ein, daß er das nicht hätte laut sagen müssen und daß er dadurch
gewissermaßenein Beaufsichtigungsrecht des Fremden anerkannte, aber es schien ihm jetzt
nichtwichtig. Immerhin faßte es der Fremde so auf, denn er sagte: "Wollen Sie nicht lieberhier
bleiben?" "Ich will weder hier bleiben noch von Ihnen angesprochen werden, solangeSie sich
mir nicht vorstellen. "Es war gut gemeint", sagte der Fremde und öffnete nunfreiwillig die Tür
(Franz, 2006: 5).

2.1. Metafora suda u romanu "Proces" Franca Kafke

"Proces" je Kafkin najpoznatiji roman koji počinje bizarnim događajem. U romanu je

optužen Josef K., iako se ne oseća krivim i ne zna za šta ga optužuju. Zanimljivo je kako stanje u
"Procesu" se može poistovetiti sa Drugim svetskim ratom, u kome su se milioni i milioni
nemoćnih i nevinih ljudi osećali tako u nacističkim logorima u Nemačkoj i skoro celoj Evropi.
Već je pomenuto da se takva situacija u kojoj vlada nevolja i sablasna atmosfera zove
kafkijanska atmosfera. To je atmosfera paničnog straha koja parališe ljude i svodi ih na ulogu
poslušnih automata, koji su spremni da priznaju krivicu i učine sve da se spasu. Postoji nekoliko
tumačenja Kafkinog "Procesa". Jedan francuski kritičar smatra da je "Proces" iskustvo sveta iz
perspektive učenika. Drugi kritičar povezuje Kafkin proces sa procesom Kafkine bolesti. Jedna
od verovatnijih pretpostavki o Kafkinom "Procesu" i vizionarstvu je da on predstavlja sudbinu
Jevreja, koji su bili nepravedno proganjani. "Proces" nudi neiscrpan broj tumačenja jedne
zagonetne knjige, što je opet dokaz njene metaforske prirode (Crnković, 1997: 10).

Ako "Proces" posmatramo iz sociološke perspektive, vidimo ga kao nerešiv problem

između čoveka i vlasti u kapitalističkom sistemu. Sistem upravljanja nadređenih stvarao je osećaj
nemoći i otuđenosti kod podređenih, a ako bi pokušali da se pobune protiv sistema upravljanja,
pretpostavljeni bi vešto koristili institucije vlasti i sudstva, pa bi u vidu „suđenja za veleizdaju“,
specifičnim metodama paralisanja volje okrivljenog, doveli su ga do toga da je u toku jednog
beskrajnog procesa, psihički potkopanog, i sam došao do uverenja da je kriv (Bahtin, 1987: 50).
Glavni lik, gledajući iz sociološke perspektive, predstavlja moderno društvo koje se sastoji od
pojedinaca koji nisu u stanju da pronađu svoje mesto i uklope se u savremeni poredak, možda se,
poput Jozefa K, poistovećuju samo sa svojim radom, gubeći iz vida svoje postojanje i smisao
života. Analogno ovome, pomenućemo da identitet svakog pojedinca čine različiti identiteti koji
zajedno čine jedan jedinstven identitet. Metaforična priroda Kafkinog "Procesa" vidi se u
njegovim situacijama sa kojima se susreće glavni lik Jozef K i bizarnim likovima. Glavni lik,
bankarski službenik Josef K., jednog jutra je uhapšen iz nepoznatog razloga. Tokom rada odvija
se proces, u kome glavni lik dolazi u kontakt sa brojnim likovima. Likovi u Kafkinim romanima
pojavljuju se u velikoj seriji koja ne prestaje da se gomila, svi su nekako povezani sa pravdom
(Delez, Gvatari, 2013: 648).

Kafkin tragični heroj i njegova tragična sudbina predstavljaju sprdnju statičnosti,

neborbenosti, prepuštajući čoveka sudbini ne prepuštajući joj se. On je osoba koja se predaje
zakonu, bez bunta, bez podizanja glasa. On nema taktiku za svoje spasenje i ponaša se kao
mehanički uzgojen organizam koji radi samo ono što mu se kaže, koji samo kaže - da gospodine,
slažem se, sve je kako vi kažete, vi to najbolje znate (Crnković, 1997: 11). Identiteti nikada nisu
jedinstveni i u kasnom modernom dobu postaju sve fragmentiraniji i polomljeni; oni nikada nisu
pojedinačni, već se umnožavaju, izgrađujući kroz različite, antagonističke diskurse, prakse i
pozicije koje se često međusobno ukrštaju. Oni su predmet radikalne istorizacije i stalno su u
procesu promene i transformacije. Tako je, na primer, Jozef K. bio sin, student, radnik. Dakle,
imao je višestruki identitet, iako u ovom romanu vidimo samo identitet radnika, ljubavnika i
optuženika. Jozef. K. je podložan poslu i sistemu do te mere da se gube svi ostali identiteti. U
njegovom životu nema mesta za pravu ljubav i porodicu.

Čovek je metaforičan kada je u celini predstavljen svojim pozivom, ulogom koju igra u
svetu i kojoj odgovara određeni kvantum moći. Da bi pokazao koliko je ovo poistovećivanje
čoveka i njegove profesije metaforično, Kafka svojim likovima daje neobične profesije. Tako u
romanu nailazimo na zanimanje biča, koje ima za cilj da nam stavi do znanja da je čovek
određen svojim pozivom. Čovek koji nije odgovarao svojim dokumentima nije ni postojao.
Dakle, rad je odredio čoveka, a ne čovek rad, što je dovelo do toga da su ljudi u kapitalizmu
postali robovi stvari i položaja, a trebalo bi da bude obrnuto (Donat, 1977: 123).

"Mene ne može niko podmititi. Moj je posao da batinam i ja batinam" (Kafka, 2008: 75).

U poglavlju o bičevanju ismeva se kapitalistički sistem koji ne dozvoljava čoveku da

zaradi za običan život, već se pored rada mora snalaziti kako ume.

"Moram da izdržavam porodicu, a Franc je želeo da se oženi. Čovek pokušava da se što

bolje obogati, ali poštenim radom, koliko god da se trudi, ne ide" (Kafka, 2008: 74).

Ni sudija, ni stražari, ni porota, ni bilo ko ko ima veze sa sudom nije posebno moralna
ličnost. Čuvari su čak pokušali da ga opljačkaju tokom hapšenja.
 "Ti stražari su, osim toga, bili neki korumpirani nitkovi, svašta su mi pričali, hteli su da
izvuku mito od mene, da mi ukradu odeću i odeću, tražili su novac da mi tobože donesu doručak,
a moj su doručak pre toga bestidno na moje oči pojeli" (Kafka, 2008: 42).

Kafka je na svoj način kritikovao birokratiju i kapitalističku strukturu društva u svom

romanu "Proces", u kome je pojedinac marioneta vladajućih sila i gde nema prostora da iskaže
svoju individualnost. To dovodi ne samo do otuđenja pojedinca od društva, već i do
samootuđenja.

U slučaju ovog romana, metafora je blizak saveznik paraboli, koju je Kafka upakovao
tako da interpretacija predstavlja pravo naučno dekodiranje zbog niza apstrakcija u kojima
možemo pronaći određeno preneseno značenje. Kafka je zadržao radnju da bi je uništio iznutra
logikom situacije u kojoj se dešava, a glavnom liku je skinuo ličnost i pretvorio ga u stvar.
Koliko god nam se činilo da smo na dohvat ruke da otključamo suštinu romana "Proces",
izbijaju neke informacije koje nas odvode u sasvim drugom pravcu. Kafka nas tera da izađemo iz
udobnosti naše fotelje i upregnemo uzde svog uma, učinimo nešto sa svojim životom, zauzmemo
se za sebe (Focht, 1959: 152). U romanu se pojavljuju brojni apsurdi koji bi samo normalnog
čoveka nasmejali. Koji bi državni zakon mogao da ga privede bez naloga i da mu ne kaže šta je
kriv. Ovde uhapšeni nije lišen slobode, ne zna svoju krivicu i ne sme da je sazna, uhapšeni ne
poznaje zakon po kome mu se sudi, uhapšeni nije siguran gde su prostorije suda. Locirane,
sudske prostorije se nalaze na tavanima u siromašnim kvartovima, premeštaju se po potrebi i
peru.

Kafka je fenomen otuđenja predstavio na umetničkom planu. Čovek se ne samo otuđuje

od sveta, već se otuđuje i sebe, od svoje suštine, od čovečanstva. Dakle, K. stoji napolju, na
drugoj strani sveta, i tako ovaj svet postaje onaj svet, a on postaje stranac. Jedna od činjenica u
romanu je ova nejasna krivica. K. ne zna šta je pogrešio, a oni koji ga optužuju ne žele da mu
kažu krivicu jer svi treba da znaju šta je i gde zgrešio. Njegova krivica je apstraktna, i svaki
njegov potez, svaku pogrešnu reč koju izgovori, Vrhovni sud će upotrebiti protiv njega. Na
samom početku, kada dođe do „hapšenja”, K. pokušava da sazna od policajaca za šta je optužen,
oni mu viču:
 "Šta će nam?-prodere se onaj visoki. Ponašaš se kao derište. Šta stvarno želiš? Mislite li
da ćete brže završiti ovaj vaš veliki prokleti proces ako razgovarate sa nama, čuvarima, o ličnim
kartama i nalogu za hapšenje" (Kafka, 2008:13).

Hapšenje predstavlja lišavanje slobode pojedinca zbog prijavljenog kršenja zakona, a u

procesu je K. uhapšen, ali nije lišen slobode, može se slobodno kretati, da nastavi da živi u stanu
gđe Grubah, ali da na poziv se javi na vreme u prostorije suda. Kafkin junak se oseća
izgubljenim pred zakonom jer u njemu nailazi na nešto odbojno i nepovoljno. On ne zna zakon
jer mu nije dozvoljeno da ga zna, a upada u greške jer smatra da je pogrešio. Kritikuje
organizaciju vlasti, pravosuđe, segregaciju, nebrigu, nezainteresovanost, neznanje. Njegov junak
je otuđen i izgubljen u svom svetu, a iz toga proizilazi i nedostatak interesovanja za sopstveni
život. Kafkino propovedanje preciznosti učinilo je da se njegovi likovi osećaju inferiornim,
privilegovanim, robovima, nemoćnima itd (Focht, 1959:160).

Donat navodi nekoliko faza moralnog mučenja Kafkinih junaka:

1. oseća se isključenim iz sveta (ili različitih društvenih i etičkih svetova),

2. zato ne zna kome je dužan,

3. neznanje postaje mučna savest,

4. ne polaže svoje pravo,

5. pošto nema pravo, u krivu je,

6. biti u krivu još više muči njegovu savest,

7. muka savesti ga isključuje iz sveta (Donat, 1977: 33).

Ovaj začarani krug vodi njegove junake u moralnu, a kasnije i fizičku smrt, jer kada
čovek izgubi razum, on više nije živ. On ne opisuje svet kome pojedinac pripada, već svet kome
ne pripada, on ga opisuje onakvim kakvim se čini nekom autsajderu i dvostrukim naporom da ga
svet prihvati. Iz ovoga bismo mogli da razjasnimo da K. ne poznaje dobro grad u kome se nalazi
i da ga stoga ne opisuje na taj način.
 Taj zastrašujući, magloviti grad u kome se budi Jozef K. i kojim krstari u potrazi za
svojom krivicom i svojom pravdom, nije imenovan, niti ima naznaka da je to, na primer, Beč ili
Prag. Ne znamo ni gde se nalaze stanovi gospođe Grubah, ni gde se nalazi banka u kojoj radi K.,
ni gde se tačno nalazi katedrala, gde se nalaze prostorije suda. Kako je moguće da se prostorije
tog vrhovnog suda nalaze na prašnjavim tavanima, da se pored njih suši, pere, kuva i čisti veš,
kada je opštepoznato da je administracija najbogatiji sektor u jednoj državi. Način prikazivanja u
kome se ne otkriva nikakav smisao, odnosno sve što je prikazano je besmislica.

Kada je Jozefu K. rečeno da se pojavi na sudu znao je samo datum i adresu, ali ne i
vreme u kojem treba da se tamo pojavi. U nekim trenucima radnja podseća na kriminalistički
roman u kojem je glavni lik objekt teorije zavere. Celo vreme je pod lupom. Čak i dok dolazi na
prvo saslušanje zapaža kako njegov dolazak posmatraju tri službenika:

"Prva dvojica su se provozala u tramvaju koji je prešao K-ov put, a Kaminer je sedeo na
terasi kafića i, taman kada je K. prolazio, radoznalo se nagnuo preko ograde. Sva trojica su
sigurno gledali za njim i čudili se zašto njihov pretpostavljeni tako juri" (Kafka, 2008: 35).

Metaforično je i to da je Jozef K. izmislio ime stolara Lenča koji ulazi u zgradu u kojoj bi
trebalo da se nalaze prostorije suda i obraća se gospođi govoreći da traži Lencu. Metaforična je
činjenica da ga žena upućuje u prostorije tajnog suda kao da je Lenc tamo, iako traži stolara
Lenca. Kao da je časni sudija stolar. Sudija je zadihani debeli čovek koji se gromoglasno smeje,
sveska mu je stara i masna, pa K. ne želi da je podigne.

Jednom prilikom kada se pobuni, sudija ga ukori i kaže da su njegove šanse da se odbrani
manje nego što su bile zbog njegovog postupka. Ovde čovek kao da nema mogućnosti da se
brani, već samo treba da stane nad svojom sudbinom skrštenih ruku. On otme svesku iz sudijinih
ruku i sa gađenjem je podiže sa dva prsta i kaže:

"Evo, ovo je zapisnik istražnog sudije – rekao je i spustio knjigu. Čitajte samo mirno,
gospodine sudijo, ja se baš plašim te vaše dužničke knjige, iako mi je nedostupna jer mogu da je
dodirnem samo sa dva prsta i nikada je ne bih uzeo u ruke" (Kafka, 2008: 41).

Sudija ne traži od Jozefa K. nikakvu identifikaciju osim verbalne da je on ta osoba,

favorizujući tumačenje romana iz egzistencijalističke perspektive. On mu prišiva identitet
koslikara, što čitaoca navodi da veruje da je K. nevin i da sud ima pogrešnog čoveka.

"Dakle – rekao je istražni sudija, listajući svesku i obraćajući se K kao da utvrđuje

činjenicu – vi ste autoportretista?" (Kafka, 2008: 39).

Optuženi ima pravo na odbranu, ali ne prisustvuje ročištima.

"Sud želi da što više isključi odbranu, sve treba da bude usmereno na samog optuženog.
Postupak se vodi tajno, ne samo za javnost već i za okrivljenog. Vaše pitanje, gospodine sudijo,
da li sam ja autoportretista – niste me ni pitali, bolje reći, već ste mi na to ukazali –
karakteristično je za ceo slučaj koji se vodi protiv mene" (Kafka, 2008: 98).

Metaforično je i to da Jozefa brani bolesni advokat koji insistira da njegov slučaj

napreduje, a u sudnici se nikada ne sastaju, već se advokat „čuje” i razgovara sa sudijom. On
slabo čuje, umesto da ga ispituje, samo ćutke sedi naspram K.

"Tu i tamo mu da neke prazne lekcije, kao detetu. Sve su to lutalice, koliko besplodne,
toliko i dosadne, a K. nema nameru da u konačnom obračunu za njih plati ni pare. Naime, ni
okrivljeni nema uvod u sudske spise, a iz samih ročišta je veoma teško saznati šta sadrže spisi na
osnovu kojih se zasnivaju, posebno za okrivljenog, kome još smetaju i pritiskaju neke brige koje
mu ne daju mira" (Kafka, 2008: 99).

Metaforičnost se ogleda i u izjavi advokata da su u tom sudu potrebni advokati, ali

činjenica je da sve izgleda kao da niko ništa ne radi i da je Jozef K. snaga.

"Ni pred kojim drugim sudom nisu potrebni advokati kao pred ovim" (Kafka, 2008: 99).

To što Titorelijus, koji nije pravnik i nema veze sa zakonom, osim slikanja časnih sudija,
obećava Jozefu da će ga sam izvući.

"Čini mi se da još ne znaš ništa o sudu – rekao je slikar, koji se ispravio i kucnuo
vrhovima stopala o pod. – Ali, pošto si nevin, nećeš ni morati da znaš. Ja ću vas sam izvući"
(Kafka, 2008: 125).

Kafkini likovi su izgubili svoju ličnost i predstavljaju ljude koji nemaju nikakvu moć na
ovom svetu, a svet i društvo su strukturisani na osnovu moći i hijerarhije autoriteta. Oni se
otuđuju od sveta i svet ih otuđuje od sebe. Kraj je zbunjujući kao i ceo roman, Jozef K. pristaje
na presudu kao da je sve vreme očekivao, ne pokušava da se otme i pobegne. Nije ni vezan, ali
ga dva muškarca vode ispod ruke. Sva Kafkina proza je dosledna takvim (paradoksalnim)
postupcima, dešava se nešto neobjašnjivo, a mi ne znamo kako i zašto; neko nam nešto naredi,
ali mi ne znamo šta oni zapravo žele (Focht, 1959: 156).

Prašnjavi tavani na kojima se nalazi sud igraju veoma važnu ulogu u ovom romanu koji
zatrpava misli i budi osećaj fantazije u umu čitaoca. Penjanje stepenicama do prašnjavih tavana,
baš kao putovanje u svemir, izaziva osećaj uzbuđenja zbog nepoznatog sa kojim će se
protagonista susresti. Ako ovaj roman posmatramo kroz prizmu činjenice da je to san (noćna
mora), onda se definitivno može povezati sa fantazijom i mnogo toga nam je jasnije. Ukidanje
tradicionalnog, realističkog pristupa književnom i umetničkom delu i uvođenje realističke
fantastike je iznenađujuće. Ova rijaliti fantazija nikoga previše ne iznenađuje, zato se i zove
stvarnost (traženje pravde na tavanima i pretvaranje čoveka u insekta). Koliko je celo delo
fantastično dokazuje i činjenica da ne postoji jedinstveno tumačenje oko koje bi se većina složila
(Lešić, 2005: 324-325).

Zaključak
 Roman "Proces" se može tumačiti na više načina. Dominiraju metafora, ali i alegorija, ali
se roman može dovesti u vezu i sa bolešću pisca, koja je tada bila neizlečiva i proces
rehabilitacije je tekao u krug bez ikakvih pozitivnih rezultata, a na kraju je usledila i smrt. Tako
se zaplet nekako iznova ponavlja, a krajnji rezultat svega je pogubljenje Josefa K. Međutim, nije
teško uočiti Kafkinu kritiku birokratije, dehumanizacije, kršenja zakona i ljudskih prava i
korupcije. Kod Jozefa K. primetna je karakteristika Kafkinih likova, oni se ne ponašaju kao
normalni likovi, potpuno normalno reaguju na metaforične situacije kao da je sasvim normalan
događaj.

Analiza Kafkinog romana "Proces" je takođe primetna politička alegorija. Bizarna

situacija u kojoj je jednog jutra uhapšen bankarski prokurist Josef K., a da mu nije rečeno zašto.
Posle nekog vremena, čuvari koji su ga uhapsili ostavljaju ga na slobodi. Josef K. ide na
saslušanja na bizarne lokacije poput tavana. On je uhapšen, ali nema dokaza ni uvida u
optužnicu. On nema pravo ni na pravu odbranu, zakon ne toleriše odbranu, advokati ne mogu da
budu sa svojim klijentima. Smrt za nepoznati zločin. U celom delu se zapravo ne dešava ništa što
ukazuje na metaforičnu prirodu dela.

U "Procesu" smo pored metafore videli i satiru koja ismeva takav sistem koji tretira ljude
kao da su dobra sa greškom koja se mora ukloniti iz društva bez ikakve rasprave. Groteska ovde
ima mnogo dublji smisao od standardnog izobličenja ljudskog tela, hiperbolizacije njegovih
udova, šivanja životinjskih delova tela i slično. Ovde je ceo pravni sistem karikiran i kao takav,
savršeno kontradiktoran i nefunkcionalan, potpuno funkcionalan. Kafka izobličava svoje likove i
svet u kome žive da bi utvrdio ko su oni zaista i u koju svrhu žive Kafkini likovi su bezlični i
svedeni su na određene društvene „funkcije“, a samo retki imaju ime i prezime.

Literatura
1. Crnković, Z. (1997): Proces i Preobrazba (Predgovor). Zagreb: ABC naklada.
2. Deleuze, G. , Guattari, F. (2013): Kafka: u prilog manjinskoj književnosti. Europski
glasnik, Godište XVIII., br 18.
3. Donat, B. (1977): Kafka u Procesu i drugi eseji. Novi Sad: Izdavački centar Radničkog
univerziteta Radivoj Ćirpanov.
4. Focht, I. (1959): Istina i biće umetnosti. Sarajevo: Svjetlost.
5. Franz. K. (2006): Der Prozess. Stuttgart: Reclams Universal – Bibliothek.
6. Kafka F. (2008): Proces i Preobražaj. Uagreb: Jutarnji list.
7. Lešić, Z. (2005): Teorija književnosti. Sarajevo: Publishing.
8. Solar, M. (1982): Savremena svetska književnost. Zagreb: Školska knjiga.
9. Žmegač, V. (1986): Nemačka književnost. Zagreb: SNL.