KALJAVI

KONJ

Vesna Aleksić
U detinjstvu sveta

Dojahao je u Evropu jedan veliki narod, u kome je bilo dosta riđe kose, bučnog
veselja, pesme i sete. Ostali su zapisi o njemu kao o blagom, miroljubivom
plemenu koje je gledalo svoja posla, a opet, nekako brzo, već u šestom veku,
zaposelo je gotovo polovinu današnje Evrope. Da ne sitničarimo sad kako i zašto,
naši preci su u pitanju, zato nas i zanimaju i zato im neke sitnice moramo
progledati kroz prste.
Od tog pristiglog velikog plemena potiču svi današnji narodi slovenskog porekla:
Rusi, Poljaci, Česi, Srbi, Hrvati, Slovenci, Bugari...
U retkim zapisima iz tog doba postoje podaci da su Stari Sloveni bili snažni i lepo
građeni, da su se rado kupali kad su izlazili pred svoje bogove, i to mora biti da je
bilo . u . jer, bili su veoma pobožni. Zaista, imali su puno bogova, rangiranih po
važnosti, imali su i boginje i sve su ih voleli, mada se, po predanju, i ponekom
retkom spisu, može zaključiti da su iznad svega obožavali - svetlo i vatru. I pesmu,
i vino posebno...
Dakle, Stari Sloveni nisu bili osvajači, nisu hteli ništa tuđe, bavili su se
zemljoradnjom i stočarstvom i pripremom velikih zabava i svetkovina. Nekada za
njih nije bilo povoda, što je najbolje od svega! Ljudi koji puno rade moraju i da se
zabave. I malo da popiju, što da ne?! E , kad smo kod zabave, tu je i čuvena
slovenska KAŽA. Mala, obična reč, simpatična i neobična, složićete se, ali za nas,
potomke svetloputog naroda, vrlo bitna! Evo zašto...
U vreme kad ovaj narod počinje da raste, a narodi rastu kao i deca, i svest im se
razvija nalik dečjoj, e, tu slovenska kaža ima veliku ulogu. Svi tadašnji evropski
narodi imali su svoje detinjstvo i sve istine ovog sveta doživljavali i otkrivali kroz
mit. Jedan od istoričara zapisao je da se pojava mita poklapa sa detinjstvom
čovečanstva i da je mit nesavršeni izraz ljudskog duha koji misli.
Tako su i naši pra-pra-preci otkrivali i prisvajali svet kroz mitske slike, lepe i
bajkovite.
Kao što i drugi narodi imaju svoje mitove, tako ih imaju i Stari Sloveni, i oni su
sačuvani u njihovoj KAŽI. U njoj je postojalo sve što su znali, od pesama,
zagonetaka, poslovica, do divnih predstava i priča o bogovima u koje su verovali.
U KAŽI je tako ostalo blago, u njemu čudna bića umilna i zastrašujuća; čitav jedan
raznovrsni svet čuda, koji se prenosio s kolena na koleno, do današnjih dana. I svi
imamo tu klicu, taj zapis svojih predaka, svi imamo tu potrebu za čudesnim
jezikom starog sveta, čak i danas dok jurimo po internetu ne bismo li saznali nešto
o sebi. Jer , ako želimo to da znamo, onda moramo znati ponešto i o njima, Starim
Slovenima.
Nauka se ponekad ne slaže s mnogim podacima koji su se usmeno preneli do dana
današnjeg, i bogme, lepo sačuvali. Naučnici kažu da umetnička obrada starih
mitova ne služi ničemu, čak tvrde da neki bogovi, o kojima je ostalo sećanje, nisu
ni postojali. To je naučnička stvar.
Književnost , pak, omogućuje putovanja posebne vrste. U njima nema istinitog i
neistinitog. Ima mašte i želje da se ode u daleke svetove. Jedan od njih, dalek, koji
je mene primamio da pročitam neke naučne knjige, jeste svet naših predaka, koji
je, iako prilično maglovit i tek slućen, ipak - neprocenjiv. Pronašla sam u njemu
bogove i mitove o kojima ništa nisam znala, i baš su mi se dopali. Narod koji je
obožavao svetlo i vatru, a i po starim zapisima, nesklon sistematičnosti i redu,
narod koji je bio predstavljen kao samo srce na kulturnom telu Evrope - meni je
beskrajno zanimljiv i drag. Nije važno što je dugo, dugo bio nepismen i nemaran
da sačuva svoja otkrića, ipak mi se sviđa.
Dovoljno je to što se kleo u svetlo da ga i vi zavolite.
JANUAR - Priča o bogu Svarogu

Ako priču koja sledi budete čitali jednog utorka, onda sam sigurna da će vam se
posebno dopasti, jer utorak je Starim Sloven ima bio srećan dan, dan kad sve ide
od ruke i kad se sve otvara i prijanja srcu. Naši preci su ionako poznati kao srčani
ljudi, skloni praznoverju, nepotrebnoj melanholiji, a bogme su voleli malo i da se
hvališu (uostalom, tome su skloni i drugi narodi, kako nekad, tako i sad).
Elem , u jednoj lepoj priči (koju sam i sama uzela za potku svoje priče jer mi se baš
dopala) govori se o tome kako je vrhovni bog Svarog, stvarajući ovaj svet, ostavio i
prva pismena, tj. znake urezane na kori drveta. To nas dalje navodi da pomislimo
da su prvim slovima baratali upravo Stari Sloveni o čemu je nauka već rekla svoje
(ali - neka im). Poznato je, međutim, i prihvaćeno, da je bog Svarog bio vrhovni
bog Starih Slovena, i kao takav, on mora da bude zaslužan za više stvari nego
ostali bogovi. Tako je Svarog, ni manje ni više - praotac ili deda svih slovenskih
bogova, stvoritelj roda u celini, izvor živo ga na zemlji i darivalac svega: neba,
Sunca, zvezda... i na kraju nabrajanja, hleba našeg nasušnog. Moramo
napomenuti da između zvezda i hleba ima još dosta njegovih darova, ali o tome
kasnije. Zasad , on je višnji bog, glavni bog, po zanimanju kovač, koji je svojim
čekićem iskovao još mnogo toga. Kad je tim čekićem tukao po vrhovima planina, iz
iskrica su se stvarali drugi bogovi... Čekajte , čekajte... s tim smo se već sreli kod
postanka njegovog sina Kitovrasa. Znači, gaj način je bio šire korišćen i, ako je
verovati mitskim slikama, slovenski bogovi su se rađali iz praska čekića o kamen,
što je prilično lakše upamtiti od recimo, grčkih bogova koji su naseljavali Olimp i
svaki se rađao na različit način i iz različitih strasti. Bogovi naših predaka su nastali
jednoobrazno, mada su se međusobno dosta razlikovali.
Da krenemo od izgleda deduške Svaroga.
Naši preci zamišljali su ga kako sedi na prestolu poput kralja. Na grudima je imao
orla, a u rukama dva sunca od metala (verovatno su orao i dva metalna sunca
služili kao ukrasi koji potcrtavaju važnost svečane odeće). U nekim krajevima gde
je živeo slovenski narod, ostala je uspomena i na šlem sa bivoljim rogovima, koji
je, smatra se, ovaj bog nosio.
Njegovo ime potiče od staroindijske reči SVAR, što znači svod ili mesto gde Sunce
živi, a to je Vaseljena. Tako se označava Svarogova uloga čuvara vaseljenskog
reda, poretka svemira i prirode. Svarog je poštovan kao bog Sunca, vatre i
zaštitnik kovača. Stari Sloveni su toliko no- štovali Svaroga da su se zaklinjali u
njega, i time označavali da su dali reč koja se ne može pogaziti. Reč data Svarogu
imala je veće značenje od reči date drugim bogovima.
Sa ovim podatkom sreli smo se i kod nekih drugih bogova (Veles i Perun), tako da
su naši preci, svakako imali na raspolaganju više zakletvi kad su želeli da im se
veruje, pa im je mnogo teže bilo slagati... Hm , hm... a ima i ona izreka, doduše
latinska, kako je istina u vinu... Hm , hm... i zašto onda svaki čas potezati dobre
bogove, ako je bačva s vinom pri ruci?!
Da , ali... Svarog je svevideće oko koje gleda svet - od žita koje zri do ponašanja
ljudi. On je i Sunce koje se u mitskim slikama Starih Slovena predstavlja na više
načina: i kao KOLAČ, KOLO, JABUKA, ORAO, PETAO, čak i kao KRILATI KONJ (koji će
negde biti 11egaz, a negde Jabučilo, ko šta voli, nek izvoli!)
Glavnom deduški Svarogu pripada mesec januar, koji se u go prastaro doba
nazivao prosinac, jer Sunce u njemu počinje jače da prosijava i dani postaju duži.
Januar se još zvao i koložeg. U današnjem praznovanju Badnjeg dana kod Srba,
ostalo je verovanje da je Badnji dan lik posustalog, zimskog Sunca, da je to lik
starog boga ili boga pretka, a Božić je mladi bog koji se slavi.
Da , go je naš današnji Božić... Sve odnekud potiče, kao što znamo, i svaka priča
ima svoj početak...

Nebeski kovač

1.

U vreme kad je vila Agnia rođena na bukovoj grani i povijena u zeleno bukovo
lišće, nisu postojali ljudi na Zemlji.
U to prastaro doba, samo je vilinsko carstvo postojalo, i carstvo ptica, zverinja,
gora, voda, cveća i leptirova.
Vila Agnia stasala je i za vilinske rukavice i prvu haljinu sa kapuljačom, a još nije
znala šta sve postoji izvan doma vila zagorkinja, svojih sestrenica. I čeznula jeza
daljinama, visinama, zvucima, mirisima i rečima... Najviše za rečima. Sve priče
starih vila već je upamtila i često ih ponavljala u svojim mislima, zbog straha da ne
zaboravi neki važan deo...
Kako se, inače, mogu sačuvati priče da traju dugo, dugo, često se pitala mlada vila
Agnia, gledajući kako na Zemlji, čak i u vilin-svetu, sve ima svoj početak i kraj, i
izloženo je vremenu kao lišće jesenjem vetru...

2.
Jednoga jutra, tek što je Agnia otvorila oči, stvoriše se pod njenom bukvom dva
čudna i lepa bića. U dugim plaštovima, visoki i dugokosi, s blistavim krunama na
glavama. Od nižeg bića, čija je kosa bila uvezana u rep, oseti Agnia lep i zavodljiv
miris, pa im priđe bliže da čuje šta govore.
- Doveo sam te, ženo moja, da ti pokažem moje delo. Ovu Zemlju i nebo koje sam
podupro sa dvanaest stubova, i Sunce, i točak zvezdanog neba... sve sam to
iskovao, da stoji i postoji... Jesi li zadovoljna?
- Јесам... и све је лепо... Мада, да ти признам, нешто ми недостаје, речи
нечије...
„Gle, i ovom nežnom biću, koje lepo miriše, nešto ne- dostaje", pomislila je Agnia,
pa im se primakla još više.

3.
Bili su to Svarog i njegova žena, koji su živeli u prozračnom dvorcu sa devet vrata,
visoko gore na nebu, gde je Svarog bio kovač i Zlatni bog. Deda i otac svih ostalih
bogova. Višnji.
- Šta ti nedostaje ovde, ženo moja? Ptica i zverinja ima, i bistrih voda i cveća, i vila
lepih, i oblaka, i sunčanih zraka, i zvezdanog kikota... Šta bi ti još? - pokaza rukom
Svarog, a teški plašt mu se raskrili kao krilo velike ptice.
- Tišina je neka teška, tako teška da mi se već pridremalo - reče boginja i sede pod
lipu, pažljivo savijajući skutove svog svetlucavog ogrtača.
I dok se Svarog osvrtao po šumi oko sebe diveći se svom delu, boginja sklopi oči
da se malo odmori.
U tom času stvori se tu dvoglavi beli orao da je natkrili i hlad joj načini.
„Kako je lepo ovo stvorenje, nežno i pitomo", pomisli mlada vila Agnia, a od nekog
čudnog osećanja bliskosti i prepoznavanja zatreperi joj nešto u grudima.

4.
Dok je boginja spavala u hladu, Svarog je prišao bukvi i Agnia je začula neke
udarce u stablo. Provirila je iz svog skloništa na grani i ugledala kako snažnim
rukama i neobičnim predmetima utiskuje nešto u stablo i zadovoljno mrmlja.
- Neka budu ovo prvi znaci... pismena koja će se koristiti jednom, neka budu prva
pismena...
Ogrtač mu je bio prebačen preko usnule boginje, rukavi donje haljine zavrnuti.
Čelo mu se rosilo znojem, a lice sijalo osmehnuto...
Ptice iz krošnji, Agniine susetkinje, uznemireno su se razletele i, cvrkućući, kružile
oko njih.
„Šta li sad radi?", pomislila je mala vila.
5.
- Šta radiš to? - uzviknula je boginja otvarajući oči.
- Utiskujem znake, pismena prva... Jednom , ovo će biti slova... U njima će moći da
se sačuva sve što treba, svaka misao, svako znanje - objasni joj Svarog ozarenog
lica. - Jesam li te ja probudio bukom?
- Ne, sanjala sam nešto zaista čudno... san me probudio... - reče zamišljeno ona.
- Sanjala si nešto ružno?
- Ne, mislim da je baš lepo... Sanjala sam da ovde, na Zemlji, žive bića kao što smo
mi... kao ti i ja... Ima ih puno, pričaju, smeju se, igraju... Hajde da ih stvorimo!
- Hm... da... tačno - promrmljao je Svarog. - Njima ću i da ostavim ove znake,
tačno tako, u pravu si, ženo...
- Pismena prva... pismena ... - ponavljala je Agnia tiho u svom skloništu na grani. -
Kako to neobično zvuči, ne razumem ništa, ali upamtiću, moram upamtiti...

6.
I priđe Svarog hrastu i od hrasta načini biće kao što je i sam bio. Visoko, mišićavo,
bradato i dugokoso.
- Ovo će biti prvi muškarac na Zemlji - reče i okrete se prema obližnjoj lipi, pa
naredi ustreptaloj supruzi:
- A ti od lipe stvori prvu ženu...
Ona priđe lipi i od nje načini stvorenje slično sebi. Meko, nežno, dugokoso i lepo.
- Ovo će biti prva žena na Zemlji - zadovoljno objavi.
- A sada joj daj dah i dušu - reče Svarog i snažno dunu u muškarca.
To učini i boginja.
Hrast odmah iskorači, a lipa zatrepta.
I tako nastadoše prvi muškarac i prva žena na Zemlji.
7.
- Vaš je zadatak da ostavite potomstvo na Zemlji. Da rađate mala istovetna bića,
koja će se zvati decom. Da ih gajite i negujete dok ne odrastu. To vam naređujem -
reče Svarog muškarcu i ženi.
A sada ću vam nešto dati, što sam još davno u nebeskoj kovačnici iskovao, a nisam
ni znao čemu će služiti... neka služi ovome, da vas spaja. To je prstenje od zlata.
Nosićete ga oboje...
Vide Agnia kako on izvadi dva sjajna oblutka i stavi ih muškarcu i ženi na domali
prst.
- A meni? - napući usta boginja.
- A meni? - ponovi i mala vila na grani, imitirajući je.
- Tebi ću iskovati čim se vratimo domu svome, gore na nebo, čim uđem u
kovačnicu svoju - obeća Svarog i okrete se novostvorenoj ženi.
- Ne moraš baš u svemu biti ista kao moja lepa žena. Budi nežna, verna, odana,
mirišljava kao ona, ali ne zanovetaj puno.
A tada reče i muškarcu:
- A tebi evo i sekira! Da budeš jak kao sekira i njom da radiš!

8.
- I ja bih želela takav prsten... - prošaputa vila Agnia.
- Vile ne nose prstenje, a šteta... sviđa mi se kako odbljesne kad čovek podigne
ruku... novi čovek...
Zamisli se za tren Agnia, pa uzviknu:
- Heeej, a kako će se zvati oni?
Od svog glasa uplaši se silno, pa se zavuče u gustiš.
- Šta se to čulo? - upita znatiželjno boginja.
- Pametno pitanje... eto šta... kako će se zvati čovek i žena koje stvorismo? - reče
Svarog.
- Ljubena, jer će biti ljubljena žena, tako nek se zove moja naslednica - objavi
boginja.
- Dubravko, jer je od duba, i jak i čvrst da bude - reče Svarog i zamisli se malo, pa
nastavi:
- Vatru će im dati sinak moj, Perun, i sve što im bude trebalo daće im drugi bogovi,
moja deca, moji Svarožići ... Posao je završen ovde, spremaj se za povratak!

9.
„Oni će sad da odu", pomisli Agnia tužno. „Ne želim to." A tada ugleda konja,
zastade joj dah od njegove lepote. Sleteo je sa neba nečujno i meko ogromni beli
konj, kao od oblaka stvoren, sa krilima koja poslušno spusti kad stade pred
gospodara. Tek kad ga ovaj pogladi po sapima, on radosno zanjiska, pa kleknu
pred boginjom da se ona prva smesti.
- Vreme je - reče Svarog i još jednom pogleda sve oko sebe.
Muškarac i žena mahnuše im rukama.
- Mislim da ništa nisam zaboravio... - reče zadovoljno .

10.
- Jesi... ima još samo jedna sitnica... - reče boginja zakopčavajući plašt za povratak
kući. - Moja haljina ima šaru da je krasi, a šta ćeš staviti nebeskoj haljini?
- Dobro... još samo sitnica... ispuniću ti i tu želju... Neka na nebu bude i Duga neka
se stvori i neka za njom polete tri bela goluba i jedan leptir - reče Svarog i zajedno
sa svojom ženom na nečujnom konju vinu se u nebo.
U istom trenu ukaza se raskošna duga preko celog neba i poleteše tri bela goluba
prema njoj.
- Što ja nisam taj leptir, kako bih volela da krenem... - prošaputa Agnia i oseti,
istog trena, teški zamah u rukama. Ugleda tada da su to krila!
Želja joj se ispunila! Bila je leptir!
I letela je za golubovima!
Kad ih je sustigla, namah se opet preobratila u vilu i nastavila tako da leti kroz
svoju priču.
Do dana današnjeg.
FEBRUAR - Priča o Stribogu

Stribog nije bio ni brica ni frizer, mada bi se po njegovom imenu tako nešto moglo
pomisliti: nastalo je od glagola strigati, što znači brijati i šišati. On je bio večiti
putnik među bogovima, stalno na svom zadatku, pokretan i brz, što je sasvim i
razumljivo - bio je to bog koji je upravljao vazduhom i vetrovima sveta. Po svemu
sudeći, naši preci su dosta zazirali od njega iako su živeli, uglavnom, u ravnicama
pored močvara i reka, a u ovakvim predelima nije bilo razornih vetrova poput
uragana i tornada. Međutim , i obične letnje oluje bile su sasvim dovoljne za strah,
jer su Stari Sloveni tada mislili kako im ale napadaju i uništavaju letinu, što je bila
istinska i vidljiva šteta. Pored letnjih nepogoda, bilo je i hladnih dosadnih zimskih
vetrova koji su nazivani ALAHUKE (opet su tu neke ale u imenu) i koje naši preci
nisu voleli iz više razloga. Jedan od njih, bio je taj što im se produžavala zima, a
drugi, što im je severac kvario slavlja i posela, najviše održavana u mesecima kad
nije bilo mnogo posla na poljima. Nisu to samo slavlja bila u pitanju: bilo je tu i
radnih i plemenskih dogovora, i zborovanja, koji su se opet nekako lako pretvarali
u slavlja. I tu ponovo dolazimo do razloga što su se naši preci pomalo pribojavali
boga Stri(boga). Smatralo se da on ne čisti samo vazduh, već i istinu od laži,
umerenost od preterivanja (a u tim slavljima i dogovorima dolazilo je do nekih
preterivanja: previše jela, pića, hvalisanja, tuča i slično), što je dovodilo do kajanja
i strepnje od boga Stri.
Smatralo se da se ništa od njega ne može sakriti. Njegova uloga bila je pravno-
magična, jer se mislilo da on presuđuje, kažnjava i nagrađuje. A kažnjavao je i
svetio se ljudima - upravo oštrim strelama vetra!
Da je on sudija, ali i po izgledu drugačiji od ostalih bogova, (koji su, takođe, bili
strogi za iste ljudske slabosti), pokazuje i predstava o njegovom izgledu: ovaj bog
imao je velika krila i nosio je na glavi neku vrstu šlema sa šiljkom. Vrat i gornji deo
Stribogovog tela bili su pokriveni metalnim pločicama, a u rukama je držao
ogroman luk, snop ubojitih strela i rog.
Verovalo se da Stribog duvanjem u taj rog tad poziva unuke i šalje ih na razne
strane sveta. Njegovi unuci, nisu bili mladi bogovi kako bi se odmah pretpostavilo,
već vetrovi različitih vrsta. Najsimpatičniji od njih bili su Razvigor, topli vetar
proleća, i nežni Lahor, koji ćarlija leti iznad polja. Manje simpatični bili su oni
zimski unučići koji su nanosili sneg na puteve i zamrzavali vodu. Za njih se govorilo
da su oštri kao noževi i da strižu svojom hladnoćom. A tu je bila i jedna nezgodna
unučica po imenu Košava, i o njoj ćemo posebno: Srbi su sačuvali mitsku sliku u
kojoj su Košavu zamišljali kao Stribogovu ljutitu alu, koja zviždi iz duboke pećine
gde je, inače, boravila.
Stribog sam, po predanju, dolazio je iz kosmosa, gde je postojao savršen red među
zvezdama i planetama. Želeo je da red, kao čist vazduh, vlada i Zemljom, i među
ljudima. Zato su ga još zvali i ČISLIBOG, jer vodi brigu o tom kosmičkom redu,
harmoniji, broju i meri. On sam bio je vazda zaljubljen u boginju Vesnu, ali ni za
jedno ni za drugo nigde nije naučno potvrđeno da su bili baš tako važni u društvu
starih bogova, mada im se imena i uloge i dan-danas pominju među potomcima
starog naroda. Ljubavna priča, tek, nije potvrđena, ali i dalje se o njima šuška kao
o paru gde je devojka bila mlada i sujetna, a udvarač doslovno neuhvatljiv i
nestalan, baš kao vetar...

Sečensko svetlo

1.

Med je bila najstarije dete u kući i već je pregazila osam snegova, ali ovakav vetar i
hladnoću nije pamtila. Evo , već je peti dan kako se nad njeno selo obrušio strašni
severac, vetar koji je svojim ledenim rukama stezao drveće, ledio vazduh i gonio
teške, niske oblake iznad krovova.
Med se činilo da bi odneo sve kuće u njenom selu, samo da nisu bile poluukopane
i postavljene u širokom krugu.
Tako je strašan taj vetar bio.
- Ala striže danima! Ne posustaje! - govorili su odrasli ukućani i Med se činilo da
zbog nečeg brinu.
- Naljutili smo dedušku Striga - objašnjavala je Med mlađim sestrama i bratu, ali
oni nisu marili za vetar. Mu - savi i slatki od krušaka iz trapa, ometali su majku dok
je poslovala oko vatre.
Med je bila zabrinuta.
Deda Strig, odranije je znala, kad god je bio ljut, puštao je hladne, neumoljive
vetrove, a to su bili njegovi nevaljali unuci!

2.
Med je bila poslušna devojčica, duge zlatne kose i svetlih očiju, umilna i slatka kao
i ime koje je ponela na rođenju.
Ipak , nisu je dovoljno zanimali ženski poslovi oko vatre, posuđa, razboja i dece,
koliko je volela da bude sa ocem i dedom. Volela je da ih sluša. I da sama ponešto
kaže.
Med je bila odvažna i vredna, jahala je, radila sa njima leti na njivi, poslovala oko
stoke...
- Možda bi bilo bolje da si dečak, Med - govorila joj je često mati.
A Med se nije ljutila.
Naprotiv.

з.
Oko Medine kuće vetar je zviždao i danju i noću. Grane ogolelih voćaka u dvorištu
cvilele su u noći kad je njegov fijuk postajao jači i zlokobniji. Ponekad su se na tren
ukazivale zvezde, nakratko, samo bi prosinule... A onda, hladna koprena bi se
ponovo navukla na njih.
Med je strahovala da nešto nije u redu sa nebom.
I sa svetom koji je dotad znala.
- Ako ne stane danas ova vetruština, moramo sačiniti krst od leda i pomoliti se
Stribogu - rekao je deda kad je sa Med krenuo na konju do reke. - Vidiš li kako je
tmurno? Nevidelica je siva pala na svet, to znači da smo naljutili našeg Striboga,
pa nam unuka hladnog on posla...
Med je gledala topoljake u daljini, iznad kojih su visile tamne krpe od oblaka.
Na reci je bilo debelog leda i deda je rekao:
- Razbićemo ga sekirama i preteraćemo ga do sela...

4.
Deda je bio u savetu sela, poštovana seda glava kao i žrec.
U hramu, znala je Med, stajao je kip Striboga, vetrovog gospodara.
- Samo da nam nikada ne doputuje ljut! - govorili su seljani za dedušku Striga.
Jer , znao je taj i leti da se razgoropadi, da podigne oluju s vihorovima, da ponese
plastove sena, krovove kuća, životinje, pa čak i decu.
- Ala rogata s glavom na nebu, a repom na zemlji, bori se sa zmajevima! - govorili
su tada ljudi.
Pa i deca, njeni drugovi. Znala je Med.

5.
Tog dana, kad je s dedom krenula da osmotri led na reci, Med je već bila sigurna
da je deda Strig zbog nečeg namrštio obrve ispod svog šlema. Njegove nevidljive
hladne iglice zavlačile su joj se među prste, ispod debelih rukavica od prevrnute
zečje kože, a pod teškom šubarom obrazi su joj brideli od zime.
- A kad se izduva ova alauka, reci mi, deda, nebo će opet postati čisto i prozračno,
sa onim svetlom lepim, kakvo samo u sečenu može da bude?! - upitala je, sa
zebnjom, dedu.
- U sečenu biva najlepše svetlo, jer je to svetlo obećanja, prvo zimsko, jasno svetlo
koje znači da će proleće stići i u našu ravnicu - potvrdio je deda.
6.
Vratili su se kući u sumrak.
- Ima dobrog leda - rekao je deda ocu.
Majka je povela Med prema vrućim ispečenim kolačima.
- Da ih sve zaliješ medom, tako ćeš se najbolje ugrejati!
- Je l' su kolači za svetkovinu? - upitala je Med.
- Jeste, celo selo će doći u hram - rekla je majka i počela da iznosi svečane haljine:
šareni kožni prsluk za Med i bele rukavice sa krznom.
- I ti ćeš nositi te kolače sa lešnicima - rekla je majka, a Med je više želela da nosi
led sa ocem. I da bude uz njega.
I dok je dugo i pažljivo prelivala kolače, mislila je na seljane koji su odmah, već u
gustom sumraku, otišli na reku.
„Šta ako led negde popusti i neko upadne u ledenu vodu", brinula je.

7.
Prošlo je mnogo vremena otkako su se udaljili njihovi glasovi. Mlađa deca su već
spavala na bankovima. Majka je bila u podrumu. Presipala je pivo i medovinu za
slavlje.
Med je bila uznemirena. Vetar je i dalje urlikao kao divlja zver koja se mota oko
kuće. Odjednom , poželela je da izađe do sela, da vidi da li je led stigao. Dohvatila
je bundu i rukavice i, neopaženo, sišla niz drvene stepenice. Krenula je ka centru
sela odakle se video plamen .
Posle nekoliko prvih koraka osetila je nešto čudno i zastala za tren. Nešto se
desilo, bila je sigurna, ali nije znala šta je...
8.
Pred hramom je bila gužva. Ugledala je kako nekolicina mladih ljudi uspravlja uza
zid veliki komad leda. Zapravo , bio je to već uobličen krst.
- Šta ćeš ti tu? - upitao je grubo otac kad mu je prišla. Gomila se utišala i za tren
Med je osetila kako su svi pogledi bili uprti u nju. Zbunila se.
Odjednom , osetila je tešku tišinu svuda oko sebe. Veliku , čudnu tišinu.
- Vetar je stao, oče! - rekla je tiho.
- Vetar je stao - ponovila je čvršćim glasom.
I tada su se prolomili uzvici. Ljudi su počeli da bacaju svoje kape uvis i da uzvikuju:
- Stao vetar!
- Stala ala!
- Pogledao nas Stribog!
- Zaspao je Stribog!
- Čije je ovo dete?!
- Ma, je l' to devojčica?

9.
- Jeste, stao je konačno... A mi, u onom poslu, nismo ni primetili... Idemo nas
dvoje kući - rekao je deda. - Penji se na moja leđa... na krkače!
- Ali, šta ćemo sad slaviti, sad, kad je vetar stao?! Zbog čega ćemo se sutra moliti u
hramu? - upitala je Med, gledajući sa dedinih leđa svetlo i očišćeno nebo puno
sjajnih dalekih treperavih tačkica....
- Slavićemo što smo živi! Pevaćemo, igraćemo, priča- ćemo... i slavićemo red! -
rekao je deda.
- Kakav red?!
- Onako kako si ti poređala kolačiće, poređao je i Stribog Mesec i zvezdice... Sutra
će nebo ponovo biti plavo!

10.
Sutradan , čista nebeska kapa izvrnula se nad selom i izlila u najlepšoj plavoj boji.
Sunce je blistalo kao novčić. Žut. Dalek.
Pred hramom, oko velike vatre, pevalo se i igralo. Slavilo se svetlo. Svetlo koje
jeste, i koje će biti. Najlepše , sečensko svetlo.
MART - Priča o božanstvu Baba

Kada u martu padne novi sneg i zaduva mećava, moja baba je, vrteći glavom,
pomalo svadljivo i prekorno govorila: „A, evo je i ćorava Marta, inati se i duri!"
Probleme sa vidom, međutim, nije imala Baba Marta, već druga neka baba, inače
poznati, mitološki lik iz slovenske kaže. To je bila Baba Jaga, čuvena veštica i
neprijatelj ljudi, posebno dece. Ona je bila domaćica zveri i Donjeg sveta, a
šuškalo se i da je bila majka zmija. (Ne treba vam onda mnogo mašte da zamislite
kojim likom su Stari Sloveni plašili svoju neposlušnu decu!)
Međutim , u sećanju naših predaka na stare bogove, važno mesto ima božanstvo
zvano Baba, a to je jedna od najzagonetnijih mitskih figura kod Starih Slovena.
Baba je među najstarijim ženskim božanstvima i ona je, u isto vreme, i boginja
smrti, i boginja plodnosti, tj. početka života. Kada predstavlja nebeski svod, Baba
je Zlatna Baba ili Stara Majka, a kada predstavlja Donji svet i smrt, onda je
Morana. N , ta Morana bila je najstrašniji lik među bogovima, jer je vladala svetom
mrtvih koji se zvao N AVI. U toj ulozi ona je pripadala božanstvima iz jesenjeg i
zimskog mitološkog kruga, tzv. htonično -lunarnim božanstvima.
Kod naših predaka, Starih Slovena, smatralo se da leto počinje u martu, a zima u
oktobru mesecu. Pošto su živeli od zemljoradnje i stočarstva, oni su veoma
strepeli od vremenskih prilika i ćudljivosti same prirode, pa su njihova božanstva
vezana upravo za njih. Tako je vrhovna Baba vladala zimom, a taj period su Sloveni
povezivali sa smrću, jer su hladnoća i nedostatak hrane izazivali razne bolesti i
mnoge smrti. U mesecu martu, kojeg su oni nazivali i DERIKOŽOM (kakvo
živopisno ime, brrr!), jer je promenljiv i često hladan, otpočinjale su i prve
pripreme za radove na zemlji, pa se priželjkivalo lepo vreme .
Božanstvu Baba kao simbol pripadalo je drvo oraha, jer se smatralo da je ono, kad
osnaži i raskrupnja se, spremno da primi duše iz Nava, i da u njemu žive seni
predaka. Zato i danas postoji običaj da mlad čovek ne sme da sadi orah, jer kad
stablo dostigne debljinu njegovog vrata, taj čovek umire, pa se ovaj posao
dozvoljava samo vrlo starim ljudima. Orah je sveto drvo, veza sa svetom Navi i
ljudi izbegavaju da ga seku. Plod oraha i danas je sastavni deo obreda u slavu
mrtvih: žito pri rođenju i sahrani, orasi na Badnji dan i sl.
Postoji i legenda o tome kako su nastali ti hladni dani u martu, koji se i danas zovu
babini zajamci, kozlići ili jarci. Ona govori o jednoj staroj svadljivoj babi koja nije
mogla da sačeka prolećno, lepo vreme, pa je, uprkos hladnoći, požurila da istera
svoje koze i jariće na prvu pašu.
Usput joj je palo na pamet da otpeva neku pogrdnu pesmu zimi koja je odlazila
(što je, izgleda, bio uvrnut smisao za humor, jer je uspela samo da veoma naljuti
mesec februar, te je on dao u zajam nekoliko hladnih dana). I dok je baba sa
svojim stadom išla prema pašnjaku, odjednom je zaduvao ledeni vetar i počeo je
da pada gusti sneg. Baba je zalutala, smrzla se sa svojim stadom i pretvorila u
kamen. (U Srbiji postoji mesto Babina glava, gde se u kamenoj kompoziciji stenja
raspoznaju baba, smrznute koze i jarići.)
Možda je na nju moja baba mislila kad se ljutila što pada sneg, ko zna, ali koze i
jarići i dan-danas označavaju ćudljivo vreme u martu, kad i meteorolozi greše
mnogo više nego što to obično čine!
Babe

1.
U ledenoj gori, iznad široke, snegom zavejane stepe, živele su tri babe.
Prva se zvala Marta i svake godine, posle meseca sečena ljutog, silazila je u svet i
zadržavala se tamo trideset i jedan dan. Tvrdoglava i svadljiva, Baba Marta nije
želela da tog prvog dana susretne neku staricu sličnu sebi, pa su joj samo deca i
mlade lepe devojke izlazile u susret i kačile crvene kecelje na ogradu, ne bi li je
odobrovoljile.
U belim haljinama, s noktima dugim poput ledenica koje su visile na kućama, Baba
Marta je terala pred sobom stado oblaka fijučući oštrim vetrovima i govoreći: -
Plašim ljude svojim ćudljivim promenama raspoloženja... Ne dozvoljavam mladoj
Vesni, boginji proleća, da se pojavi pre nego što mene, Martu, dobro ne upamte...
He, he, he...
2.
Druga baba bila je Jaga.
Živela je u kolibici na kokošjim nožicama, pokrivenoj slamnatim krovom. Oko te
čudne naherene kućice obletali su samo gavrani, a oštri vetrovi zavlačili se među
stare, trošne daske, podizali crepove, cvileli i zavijali baš opako kako se i Baba Jaga
cerekala: pakosno i kreštavo, kao sve veštice.
Baba Jaga je imala crnu kapu, crne haljine, velike grudi, jednu drvenu nogu i
bolesne, staračke oči. Pričala je sama sa sobom ponavljajući najčešće ove reči: -
Hranim se zalutalim putnicima i neposlušnom decom, pa me zato i pamte kao zlu
Baba Jagu. A posebno volim da pobedim kakvog lepog junaka iz priče, jer ne volim
priče... Ljudi ne treba da pamte priče, već mene, he, he, he...

3.
Najstarija baba bila je vrhovna Baba. Tajanstvena i nečujna vračarica, živela je čas
gore na Mesecu, zaogrnuta zlatnim plaštom, čas u podzemnom dvoru, severno od
stepe, gde zvezde noću pucaju od hladnoće i pretvaraju se u male kristale leda. U
noćima kad joj je bilo hladno u Donjem carstvu, začas bi skinula Mesec sa neba,
pretvorila ga u kravu, pomuzla je i ugrejala se toplim mlekom. A onda bi ponovo
Mesec postavila na nebo.
Svašta je mogla Baba.
Čim bi videla neko dokono ljudsko biće, nekog ko lenčari, drema ili sanjari, Baba
mu je ulazila u misli i kvarila mu raspoloženje, unosila mu nemir i potvrđivala
svoju blizinu.
Tako je plašila ljude.

4.
Jednog mrzlog jutra, baš pred prvi dan suhog ili brezena meseca, kad se Baba
Marta spremala za polazak u svet i glancala svoje bele čizmice, iz šume se
iznenada začuo snažan plač. Sve tri babe prenuše se u istom trenu.
Bio je to zalutali div koji se upravo probudio iz dubokog sna i shvatio da su mu
obrve, koje su inače guste kao žbunje, porasle toliko da su mu prekrile oči, pa nije
mogao da vidi! U panici, istrčao je iz svoje mračne pećine na snegom prekriven
proplanak i, zapomažući, potražio od nekog pomoć.
- Nisam sigurna da li je on dobar junak ili ne i zato mu neću pomoći... Mada ,
mogao bi on meni pomoći... Divovi su ukusni i veliki... - zacerekala se Baba Jaga.
- Divovi su primitivni i lenji i, gle, kako jauče sad!... A slatko je spavao, može biti
mesecima, čim su mu obrve toliko porasle. Ne podnosim lenstvovanje - osmehnu
se najstarija baba. - Koliki je, mogao bi svojom snagom mnogo da koristi svetu...
Ne , ne mogu mu pomoći, zaturila sam negde i prepis vradžbine za zaustavljanje
rasta kose i obrva... Ček , ček... a što da ga ne odvedem u Donje carstvo, možda bi
mi mogao čuvati glavnu kapiju! Da ga postavim kao stražara, što da ne?! Mnoge
duše bi htele da pobegnu i da se vrate iz Donjeg svega, gde nema senke, u ovaj
gore svet, gde senka za svakim ide, jer Sunce sija i toplo je, i život buja...

5.
Samo se Baba Marta malo sažalila na diva. Dobre volje pred put, već je spremila
svoju metlu da razgrne sneg i isterala samo bele ovčice na nebo, a one crne,
tmaste, ostavila je u toru. Tako vesela i raspoložena da krene i razgiba svoje
staračke kosti, došla je do diva i znatiželjno ga pogledala.
- Kako da ti pomognem? Ove obrve bi valjalo dobro oštricati i iseći, da ti vidim oči,
a i ti da vidiš nešto! Gle , tamo kod onog panja provirile su prve visibabe!
- Ja ih ne vidim! Hajde pomozi mi! Ništa ne vidim! Plašim se!

6.
- Čekaj da smislim kako da ti pomognem! Imam još samo ovo popodne slobodno,
moram da putujem... Imam samo metlu, oblake i žar... al ' makaza nemam i šišati
ne znam! Moje ovčice, kao što vidiš, trče po nebu, a vetrovi im potkresuju vunu...
- Imaš brata, Sečka Mraznog, hajde seti se... – povikaše tri pikuljka uglas i izroniše
najednom iz snega. Njihove crvene kape iznikoše kao tri crvena cveta.
Diva začudiše sitni, cijukavi glasovi i još sitnija bića, ali se zakikota kad mu se oni
poneše na grudi, jer ga zagolicaše njihove potkovane čizmice.

7.
- Pa šta velite vi, mali prefriganci? - upita Baba Marta i saže se da ih bolje vidi.
- Posudi od brata dva, tri dana, naruči zlu mećavu, neka zaduvaju ljuti vetri kao
britve berberske i neka se ove čekinje zalede i zamrznu... i neka se oduvaju! A ako
se ne oduvaju od
mećave , tako smrznute lako ćemo ih i mi slomiti, kao grančice za vatru! Da ga
upitamo mi za zajam?
Baba Marta klimnu glavom, a div zastenja: - Požurite samo, ništa ne vidim!
Pikuljci se hitro popeše na vrh visokog drveta i po- vikaše uglas: - Oj Sečene,
Sečko, daj ovamo sedam dana zime na zajam tvojoj mlađoj sestri Marti.
- Hej, polako! Tri dana mi je dosta zajamaca! - viknu Baba Marta.
- Ti znaš da smo mi nevaljali... he , he... Znači , sedam dana, Sečko! Heeej , Sečko!
Sedam dana nam treba!
- Tri dana je dosta! I nemojte da vas proteram iz šume zbog neposlušnosti! -
zahujao je strašni glas iz šume. Nosio ga je vetar, oštar i hladan, od kog su pucale
mlade grančice i stvarao se odjek, moćan i zapovedajući. Bio je to glas Sečena
zimskog, starijeg Baba Martinog brata.
- Dobro, dobro - kikotavo povika jedan pikuljak, namigujući ostalima. - Znači,
sedam dana, Sečko brate!

8.
I pozajmi tako stariji brat Sečen svojoj sestri sedam dana, iako je davao samo tri.
Ti sitni, piskavi glasovi pikuljaka, slamali su začas volju svima kojima bi se obratili. I
zaduva teški vetar, uhvati se inje na gustim obrvama velikog diva. Od njega, obrve
postadoše krte i lako lomljive, pa se pikuljci dadoše na posao. Popeše se divu na
čelo, zavrnuše rukave svojih haljetaka i hladne, krte čekinje strpljivo izlomiše kao
štapiće.
- Hvala vam, mali berberi... Vidim! Sada sve vidim, kako je to lepo! Sad mogu da
vidim i mogu da se vratim svojoj kući, majka mi se već sigurno veoma brine. Kako
da vam se odužim?!
uzvikivao je div trepćući, pun olakšanja i zahvalnosti.
- Ništa nam ne treba! Mi smo se lepo poigrali i ugrejali! Ništa nam ne duguješ! -
uzviknu jedan pikuljak.
- A što da ne krenemo malo sa divom? Možda ćemo se kod njega lepo zabaviti! -
reče drugi.
- Tako je, povedi i nas! Bićemo ti od pomoći! - povika treći. - Pikuljci su uvek
spremni za vragolije.
- Pa... da vidite... i mogao bih! Spasli ste mi život u neku ruku... a za vas će svakako
biti hrane u našoj kući... Siguran sam da ne jedete mnogo i da ne probirujete, što
je još važnije... Eh , što je lepo gledati ponovo svet, makar on bio i pod mećavom!
Priđite sad da vas zagrlim, mnogo ste mi pomogli!
- Nećemo se grliti, dragi dive, to je nekako i nemoguće ostvariti! - nasmeja se
jedan pikuljak. Osvrte se oko sebe, zamisli se za tren i tiho reče: - Mislim da treba
da se sklonimo sa ove vetrometine... Ova naša priča se u neku ruku srećno
završila, a ovde ima jedna vrhovna baba kojoj se to neće dopasti... Treba da
hvatamo put pod noge!
- Dobro si me podsetio, i ja treba da hvatam put pod noge! Pa , zbogom, društvo!
Ja sada duuuvam... i pravo odoh u svet! prenu se Baba Marta i lagano se otisnu sa
vetrom.
Pikuljci se popeše divu na ramena i krenuše brzo put šume, iza koje su, po
pećinama, živeli divovi.

9.
A tri babe?
One su ostale da žive u drevnom svom vremenu do kojeg može da dopre samo
misao
I priča.
Jaga je ostala u svojoj kućici na kokošjim nožicama, kojom su stari, slovenski
roditelji plašili decu; druga najstarija Baba nastavila je da putuje između dva sveta;
a treća, Baba Marta, svake godine, do dana današnjeg, izmiruje svoj dug od sedam
dana hladnoće i iznenadnog snega, ispod kojeg drhturi prvo cveće i čeka svoj čas.
I... od svake babe, i svakog zla, odmičemo se pričom, u kojoj nema samo dobrih i
samo zlih likova, već samo dobra i zla koje se čisto i jasno odvajaju u srcu.
АПРИЛ – Прича о богињи Весни

Ako se nađete u južnoj Rusiji u vreme praznika Mladenci, budite sigurni da će vas
vredne domaćice poslužiti kolačem koji ima oblik ptičice raširenih krila. Taj kolač
se zove LASTOVČEK, peče se u čast prvih lasta koje doleću s juga i označavaju da
proleće stiže. Kod potomaka Starih Slovena, verujte, ni danas nema čoveka koji bi
lovio lastu ili joj narušio gnezdo. Naprotiv , srećnom se smatra svaka kuća pod
čijim krovom se ugnezde ove ptice, kao jasan i opipljiv znak pobede sunca nad
hladnoćom. Nasuprot tome, loš znak je pesma kukavice, ukoliko se začuje pre
lastinog cvrkuta.
Ovo nije praznoverje već deo velikog zajedničkog mita Starih Slovena, s kojim je
povezana boginja proleća i prvog svetla, po imenu Vesna. Sve to vas neće čuditi
ako saznate da se svaka godina kod Starih Slovena računala od prvog punog
meseca martovske ravnodnevice, što se poklapa i sa početkom savremene,
zapadnjačke, astronomske godine. Bilo kako bilo, naši preci očigledno, nisu voleli
zimu i hladnoću, koja je donosila bolesti i ozbiljne brige oko prehrane i grejanja,
pa su proleće vrlo bučno proslavljali.
Prva zelena trava, zvončići, jaja bojena u crveno, medenčići, praznici Vrbica, Cveti i
Mladenci, ptice koje doleću, prve žute glavice maslačka... sve su to bili znaci da
proleće stiže, i svi ti običaji, kasnije preneti i u hrišćanstvo, traju do današnjih
dana.
A ko je bila ta Vesna, toliko slavljena i poznata?!
Još kao dete, čula sam da moje ime potiče od imena slovenske boginje proleća,
koja je u narodu ostala upamćena kao svetlo božanstvo. Stari Sloveni, a bogme i
njihovi potomci, svoje kćeri su nazivali ovim imenom.
Tako u rodoslovu tog imena doslovce piše: ime slovenske boginje proleća i
mladosti uzeto je u narodu za lično ime. Pored ovog mitološkog, šire
staroslovensko značenje reči Vesna je - proleće, svetlost, svitanje.
I nisu samo slovenske devojčice dobijale njeno ime. U Slovačkoj se proleće i danas
naziva PRVESNJA (RRWESNJ), a mesec april, koji se nekada davno zvao CVETEN ili
LAŽITRAVA, pripisivao se njoj, lepoj boginji koju su naši preci zamišljali s dugom
zlatnom kosom. U pojasu haljine joj je bilo upleteno prvo zeleno bilje, a u kosi je
nosila, razumljivo, baš prvo prolećno cveće. Stari Sloveni su je nazivali mirišljavom
i lepom boginjom, pa i devojčice, koje su po starom obredu njoj izlazile u susret,
pevajući specijalne pesme - bile obučene u lake i lepršave haljine. Nadajmo se
samo da im nije bilo hladno, a i ako jeste, izdržavale su to junački, jer je velika čast
pripadala upravo njima, kao i kući koja je imala zadatak da ih posle obreda ugosti i
posluži toplim čajem i kolačićima.
Pošto je boginja Vesna bila tako ljupka, jasno je da je imala i svoje udvarače među
bogovima. Stari Sloveni verovali su dase dva važna boga otimaju za njenu
naklonost. Stribog , upravljač i gospodar vetrova, i mladi bog Jarovit (Gerovit) -
bog prolećnog izobilja i rasta. Stara predanja su naklonjenija Stribogu, koji je
Vesnu, navodno, donosio na svojim rukama, zapravo na krilima toplog vetra po
imenu razvigor.
Moram da napomenem kako neki naučnici misle o Vesni drugačije: nisu baš
sigurni da je sve to bilo tako. Pojedini čak i oštro poriču Vesnino mesto među
bogovima, dok joj u nekim krajevima daju samo ulogu šumske vile koja voli da se
šeta pored vode. Bilo kako bilo, toplota prvog sunca, koja je obnavljala život,
budila biljke i šume, neophodne za letinu, divljač, stoku, i ljudski život, naravno -
sasvim je izvesna i uvek joj se svi radujemo.
A ti dani, kad dnevno svetlo počinje da jača i duže traje, kad se puni Mesec na
nebu, kad zamiriše zemlja i dune topli vetar... ti dani su uvek najlepši bez obzira na
nedoumicu možemo li ih nazvati Vesninim s pravom ili ne.
Divno je čekati ih.
Lažitrava
1.
U hladnoj martovskoj noći činilo se da je celo selo pored rečice Spri u dubokom
snu.
Sve kućice na visokim nogama poređane, uz samu vodu, bile su zaodenute
modrom tamom, koju su, katkad samo, razbijali brzi beli oblaci, nošeni olujnim
vetrom.
Nije bilo ni zraka mesečine, ni sjajne zvezde, ni prozorčeta koje svetli kroz debelu
tamu.
Teškim nebom, kao teškom brigom, bio je zaodenut svet.

2.
Ipak , nisu svi spavali.
U kući siromašnog užara, pored ognjišta na kojem se tiha vatra nikad nije gasila,
prepirale su se tri kućne vile, čuvarke vatre, hleba, tkanja, dece i dečjih snova.
- Kažem vam, mnogo kasni! - rekla je najstarija vila Vana. - Brašna ima još samo za
dve vreće, medovine tek da se kaže da ima, nešto malo vodljike , zdela masla i
ponešto usoljene ribe...
- A šta ćemo kad najstarija devojčica izađe da peva vjosnjaki , i ako odaberu baš
ovu kuću za gostoprimstvo? - uzdahnula je druga vila, Drena.
- Molim, bez žalopomaganja! - pobunila se treća, najmlađa vila Najda. - Da je ona
neka dobra i lepa boginja, već bi stigla i ne bi pustila ovi oštar vetar da nas grizuje
vako dugo...
- Najda! Opet gunđaš! Idi obiđi i pokrij decu... i nemoj krišom da bi ti grizovala
nešto, jer nema dovoljno hrane ni za ukućane! - rekla je strogo Vana.
Vila Najda, mrmljala je za sebe: Njih dve samo zapovedavaju meni što sam ja mala
vila i ne lažuckujem baš ništa, nego im sve rečem kako jeste... Gle , gle... ova mala,
kako se samo prevrće po banaku, kanda sanjava nešto, glupa mala devojuškica...
gle kako se u snu smejuljkuje...
3.
U istoj dubokoj noći, koja je starila uz fijuk vetra, ni seoski žrec nije imao sna.
Pored slabašnog plamena voštanice, mrmljao je reči svoje velike brige:
- Eto, pojeli smo i medenčiće, namenjene mladima, koji su tek stupili u brak... i
poželeli smo im sreću. I lutku Moranu smo bacili u rečicu da mraz i studen i bolest
odnese... Evo , i Mesec je počeo da se puni, a kad se u kuglu stvori, treba da počnu
Vesnini dani... A gde je Vesna? Zima je bila duga i hladna, i umorila je i staro i
mlado. Pesma nam je već postala nevesela i vino u našim peharima je promrzlo...
Skini kacigu, Stribože, i donesi nam Vesnu na rukama toplog vetra, hajde, vreme
je...

4.
Negde daleko na jugu, daleko od sela na rečici Spri i od devojčice osmehnute u
snu, jednu lastu je zasvrbelo perje.
Zamahnula je krilima i zacvrkutala:
- Ključ! Ja moram odneti ključ mojoj devojčici, ove godine ona puni trinaest i kreće
s povorkom da peva vjosnjaki. Moram da se vratim svom gnezdu i devojčici!
- Ne luduj! Oblaci su prekrili svet. Na severu je još hlad- no - zacvrkutale su ostale
laste... - Rano je još za povratak. Postradaćemo!
- Ali, molim vas! Molim vas da krenemo! Moja devojčica me sanja i zove u snu.
Želi da peva vjosnjaki... a kako će bez mene?! Kod mene je ključić njenog čuda.
Molim vas! - cvrkutala je lasta.
Ali , jato je ostalo neumoljivo.
5.
Dva važna boga su uvek uz boginju Vesnu. To su Gerovit, njen zaštitnik, i Stribog,
koji je svake godine donosi na svojim rukama, da nam podari svetlo i toplotu, da
krene priroda, cveće, bilje, poljski radovi... - započela je priču vila Vana.
- Ja l' ona toliko fina da ne može da nam dođe sama, a da pritom ne okasnjuje?
Neka se gospojca očijukari i sa tri boga, ali neka se ova deca ne smrzavaju, to
imadem da rečem - nastavila je mala vila Najda. - Ja l' ona najstvarničkije toliko
važna?
Stare vile su se nasmejale.
- Ona je boginja početka. Bez nje neće početi sveto proleće i nemoj da si
ljubomorna! Ona, Vesna, govori lepo i pravilno, a ne kao ti, mala vilo...
- Kako govori? Kako? - naljutila se Najda, zadigla svoju haljinicu i lupila nogom o
pod.
- Govori letom pčela, govori šumom kiše, kikotom dece, blejanjem jagnjadi,
mirisom cveća, govori zracima toplog sunca... tako Vesna govori.
- Pih! - odbrusila je Najda.
- I nikad, baš nikad ne kaže pih! - nasmejala se Drena i pomazila Najdu po riđim
loknama.

6.
„Krenuću sama pred svitanje", odlučila je lasta.
A onda se malo uplašila.
Neki oprezni, sumnjičavi glasić zacvrkutao joj je u mislima:
- Potrebno ti je nekoliko dana neprekidnog letenja do kuće, da pređeš more i
planine, brojne reke i šume. Bićeš sama, to nije lako. Šta ćeš jesti? Gde ćeš
zanoćiti? Znaš li, uopšte, put do kuće?
Zaboravljaš da postoje i ptice grabljivice, i mnoge zveri, i opasnosti za tvoje malo
telo.
Jesi li dobro razmislila šta te čeka?
„Nisam razmislila", htela je da zacvrkuće lasta i otkloni taj cvrkut sumnje.
„Nisam razmislila, ali odlučila sam, pa šta bude! Moja devojčica me je zvala u snu.
I to mi je dovoljno.
Poleteću!“

7.
Lasta je poletela u svitanje.
Krenula je preko mora ka vencu planina na istoku, kuda su je ponele vazdušne
struje. Samo im se prepustila i letela je mirno, bez osećanja usamljenosti i bilo
kakve zebnje.
Letela je bez odmora, dok se nije dokopala kopna. Tada je primetila kako se
predeo pod njom menja.
Kroz bele oblake, koji su se sve više tanjili i izduživali, iznenada je snažno prosinulo
sunce.
Lasta je osetila još veću snagu u krilima.
Bilo je već kasno popodne kad je najzad rešila da zastane pored velikog izvora
vode. Sletela je i halapljivo se napila sveže grgorave vode.
A tada je primetila zvončić. Plav. Procvetao. Naheren.
Pa još jedan zvončić.
Pa još jedan.
I još jedan.
More plavih zvončića prekrivalo je livadu. Njihali su se na toplom povetarcu i
zvonili sitnim, treperavim, svilenim zvukom, od koga je malo ptičje srce i samo
sitno zazvonilo.

8.
Pred lastom se iznenada stvorila lepa dugokosa devojka s venčićem na glavi. Bila
je u beloj haljini ukrašenoj svežim cvećem zakačenim o pojas.
Osmehnula se ptici i ispružila desni dlan.
- Dobro došla, lastice, čekala sam te!
- Ja sam, ovaj... ja sam krenula kod moje devojčice, sasvim obične devojčice u selo
pored rečice Spri... - zacvrkutala je lasta.
- Znam - odgovorila joj je devojka. - Znam da si preletela danas more zbog njenog
sna. Sve znam. Dođi slobodno na moj dlan.
Bez oklevanja, lasta joj je sletela na ruku.
- Htela sam da vidim tvoj zlatni ključić - opet je rekla devojka.
- I, je l' ga vidiš? - upitala je lasta.
- Ne, naravno! Ne vidim ga zato što je on nevidljiv! Znam. Ali zato vidim more koje
si prevalila zbog njenog sna, vidim tvoju snagu i dug put koji te još čeka. I vidim
tvoju hrabrost kojom donosiš odluke u trenu, srcem! To vidim! I zbog toga,
nijedno proleće više neće otpočeti bez tebe, sveta ptičice! Hajde sad pojedi nešto,
pa nastavi put! - zapovedila je devojka i ponudila joj iz drugog dlana zlatne mrvice.
-To je božanski medeni kolač za putnike koji odlaze daleko. Vraća im snagu i
okrepljuje srce - rekla je jednostavno.
9.
Tek kad je poletela, lasta se setila važnog pitanja koje je, u uzbuđenju, zaboravila
da postavi. Osvrnula se, mahnula repićem i upitala devojku: - Nahranila si me i
blagosiljala, a ne reče mi ko si ti?
- Ko sam? - osmehnula se zlatokosa. - Bila sam izvor sa kog si se napila vode, bila
sam zvončić plavetni za tebe... bila sam onda dlan za tvoj odmor. Sad ću biti kočija
od toplog vetra i dan i noć, sve dok ne stigneš na odredište svog puta. Biću reka i
trava, biću ti cveće i sjajna zvezda, i pesma vjosnjaki biću, i biću u glasu tvoje
devojčice... eto ko sam ja!

10.
Lasta je već plovila kroz topli vetar ispod punog meseca, kad je, treće noći svog
leta, ugledala tamne konture krovova pored rečice Spri. Selo je opet bilo u
dubokom snu... ili se to samo činilo...
- I šta je rekla naša domaćica kad je, iznenada, u ostavi pronašla vreću brašna i ćup
meda? - upitale su vile Drena i Vana malu vilu Najdu.
- Ciknula je od sreće i rekla vako: „Što je lepuškasto što sam posve zaboravila na
ovo brašno i ovaj med. Divota! Sad ću da umesim brdetinu od kolači, za decu
vjosnjaki i za moju kćer među njima..." Baš tako je rekla, a ne zna da sam joj ja
dovukla otaj med čak od livadskih vila onih ciciješki... i da ću za otaj med morati
pet dana da im spremam njihove neuredne livadske kućerine... I mogu još da vam
rečem da sam usput, kad sam teglila te vreće, ugledala oni budalasti cvetovčić
kako je promolio svoju čupavu, neočešljanu glavu žute boje ko što je tvoja kosa,
Dreno...
-Maslačak! - uzviknula je Drena. - Stigao je! Maslačak! Stigla je Vesna! Gotovo je
sa zimom!
Drena je dohvatila Vanu oko struka i obe su zapevale i zaigrale: - Jedna drugarica
treba... jedna drugarica treba s nama da pođe... Hajde , Najda, naučićemo i tebe
reči vjosnjakija!
Najda je odmahnula glavom:
-A , ne, ne... slaba sam ja s reči i s pesmu... ali kolača će da bidne brdetina i to je
važno zbog ovi deci! Idem da im obiđem san i da im šanem u uvce kako su i
matore vile iznenada pošašavile, što je siguran znak da je proleće tu!
MAJ – Priča o bogu Jarovitu

Ako zamislite vedro nebo okićeno zvezdama, i uz njih Mesec, koji ih čuva
okupljene kao svoje stado - dobili ste jednu od lepih mitskih slika Starih Slovena.
Kod naših predaka, biti čobanin, predstavljalo je važno i moćno zanimanje; značilo
je imati stado stoke koje se čuva na pašnjaku. A stado je već bilo - bogatstvo!
U osnovi stočari i ratari, naši preci, veoma su se radovali prolećnom blagostanju:
bujanje vegetacije, množenje stoke, zasejane njive... sve je to stvaralo sigurnost
da neće biti oskudica svake vrste, popravljalo raspoloženje i davalo povoda za
razna slavlja kojih se oni nisu libili. Naprotiv! Slavilo se i prvo pojedeno jagnje, uz
običaj da se oglodana plećka iznese pred kućni prag, pa kad se na nju nakupi
mnoštvo mrava, onda bi domaćin kuće rekao: „Neka bude toliko jaganjaca u mom
toru koliko je mrava na ovoj plećki!"
Ovaj običaj koji se događao u maju, samo je deo proslava koje su organizovane u
čast boga Jarovita, vrhovnog pastira, množitelja i zaštitnika jagnjadi! Po predanju,
ovo je bio mlad i moćan bog, jer je upravljao svakim rastom i razmnožavanjem,
svekolikim zelenilom na zemlji i plodovima koje daje priroda. Za svaki slučaj naši
preci dali su ovom bogu i neke važne ratničke uloge, jer su s prolećem i toplijim
vremenom počinjali često i ratni sukobi. Postojala su plemena koja nisu volela da
gaje stoku i rade na polju, pa su upadala na slovenske teritorije, područja i sela da
pljačkaju. Po predanju naših dalekih predaka, kad bi se krenulo u vojni pohod,
samo je starešina smeo da uđe u hram, da skine mač sa kipa posvećenog Jarovitu i
da ga pokaže vojsci! To je bilo važno za moral ratnika, a važilo je i kao znamenje
pobede. Mora se reći da nisu svi bogovi imali hramove, mnogima od njih Stari
Sloveni su se molili u prirodi: pored nekog izvora, u lugu, po vinogradima, ispod
hrastova... i pored vatre. Pošto su obožavali vatru, ona se održavala u centru
svakog sela: gašena je samo za vreme ratovanja i paljena posle njih, naročito posle
pobeda.
Tako je bog Jarovit (u nekim krajevima zvan Gerovit, a ima podataka i o bogu
Jarilu, o kome ćemo posebno) imao svoja znamenja u vidu štita i mača, što znači
da je bio ratni koliko i ratarski bog. Ovo drugo bi se moglo objasniti i podatkom da
su ga zvali i zmajoborac, zbog ratovanja sa alama da bi se obezbedila plodonosna
kiša usevima. To je bio, takođe, poduhvat za koji je Starim Slovenima bio potreban
bog. Pošto nisu znali za neke zakone fizike i nisu imali meteorologe, a ni
protivgradne rakete, ima- li su bogove - zmajeve koji bi uzletali u nebo da se bore
sa gradonosnim alama. Jedan od ljutih boraca za slovenske useve bio je mladi
Jarovit, koji je potpuno opravdavao svoje ime. (To ime potiče od reči „jar" - što
znači žestok, vatren.)
Postoji i romantična strana u sećanju na ovog boga. Smatralo se da baš on otvara
kapije proleća, i sve devojke, doterane i očešljane, izlazile su na polja da bi mu
isplele vence od cveća. Njima su kitile izvore i bacale ih niz reku, sa željama da
mleko krava, ovaca i koza - poteče kao reka! Ne zna se tačno da li su tad mislile i o
svojim ljubavnim problemima, ali verovatnije je da jesu. Kad smo već kod ljubavi,
ima sećanja i na slavljenje boga Jarila, koji je direktno bog plodnosti i množenja
kod Starih Slovena. Negde , u nekim krajevima gde su Stari Sloveni živeli, slavio se
samo on, Jarilo! Žitelji su čak pravili lutku s njegovim likom i organizovali narodna
veselja u kojima se baš nije mnogo marilo za lepo i pristojno ponašanje. Na sreću,
to je trajalo samo nekoliko dana, posle čega se nije zlopamtilo: ipak, slavila se
mlada, prolećna sila i čulna ljubav!
Postoji verovanje da su Jarovita slavili tadašnji oružari i kolačari.
I deca, naravno, koja na poselima, gde se pevala i govorila slovenska kaža, nisu
smela mnogo da zapitkuju.

Čobanin zvezda
1.
- Palim sad prvu vatru za Jarovita, Jarila našeg, vatru mladu i prastaru, kao što je i
on, mlad i prastar bog, koji obnavlja život svakog proleća, kao što je i Mesec što će
izaći mlad i prastar - rekao je žrec i bacio baklju na gomilu suvog granja.
Plamen je odmah izbio i zapucketao slatkim zvukom kroz polutamu, a Mrnja je
uzdrhtao.
Istog grena, zapalile su se vatre i na okolnim bregovima. Okružene drevnom
hrastovom šumom i zastavama, mladim ratnicima i devojkama, označile su prvo
veče proslavljanja mlade prolećne sile.

2.
Teška srca, skinuo je kuvarsku keceljicu i okrenuo se da pođe kući.
Nije želeo da sačeka opominjući pogled oca ili strica.
Za dečake kao što je on, nije još bilo mesta ni u vinu, ni u pesmi, a ni u kaži
odraslih.

3.
Na povratku, za Mrnjom skakutao je Mesec.
-I mlad i prastar kao bog - ponavljao je Mrnja žrečeve reči.
Znao je već sva Mesečeva preobraženja i sva mesta na kojima je izlazio. Što mu je
sjajniji i veći trbuh bivao, sve je kasnije izlazio, pomerajući se ka istoku, istom
putanjom, bez odstupanja.
Znao je Mrnja i običaje zvezda. Što je Mesec, njihov čobanin, bivao stariji, one su
krupnije postajale! Puno , puno tih sjajnih trešanja palilo se na nebeskoj krošnji...
nebrojenih kao travki, kao ptica, kao liščica, kao latica, kao mrava...
Mravi! Čak su i oni tačno znali svoj posao i svoje puteve, video je Mrnja. Danima
su se gostili na jagnjećoj lopatici koju im je njegova majka ostavila govoreći: „Da
bude jagnjadi kao mrava!"
Mrnja nije razumeo kako i mravi, i zvezde, i Mesec tačno znaju šta im je činiti, i
kad, i kako!
„Neko ih je tome naučio", tako mu je izgledalo. „Neko ih je tome naučio odavno",
mislio je. A njihovo je bilo samo da pamte!
4.
Mrnjin otac i stric pamtili su dane kad je bog Jarovit pozajmljivao svoj mač i zlatni
štit za rat i odbranu od ratobornih Avara.
Išli su u poteru za njima danima, u galopu. A onda su se vraćali gladni i oznojeni, i
nastavljali da rade na njivama i u vinogradima, škrti na rečima. •
„Junak je onaj koji priča o zmajevima i aždajama s kojima se tukao", mislio je
Mrnja, „a ne koji okopava vinograd."
Ili još gore, koji pravi kolače!"

5.
Kroz velike prozore kneževe kuhinje prolivalo se sunce, kao mleko.
Nekoliko devojaka, kuvarskih pomoćnica, užurbano se kretalo oko kipućih lonaca i
tepsija.
Zapovedala je okrugla i bučna Kasija, kuvareva žena:
- Samo nekoliko kapi vrelog mleka uspi u maslo i muti, Mrnja! Ima da bude maslo
ko oblak! I još će da se čude gosti iz okolnih sela i tražiće da im reknemo tajnu i
vračku... Ali mi je nećemo odati! Ja ću da reknem da je kolače učinijo vitez zlatnih
ruku, a to si ti, dečače! Eh , nije moj Jug pogrešijo kad te je uzeo od onog teškog
čobanskog posla! I nemoj da bi žalijo ikada!
Nagnut nad testo, Mrnja je oblikovao kolače za drugo veče ratničke gozbe iznad
šume drevnih hrastova.
Kroz njegove hrskave đevreke devojke su već obavile prvu prolećnu mužu mleka
čak u tri bratska sela.

6.
Tim okruglim kolačem za stoku bog je dao prvi znak da je kapija proleća širom
otvorena i da je priroda buknula od prve travke, praroditeljke, koju je on prstom
dodirnuo i naredio joj da se množi. Od nje su krenule trave, olistalo je drveće,
planulo cveće, procvrkutale ptice i kiše su postale kratkotrajne i tople.
Devojke su cvetnim vencima već okitile sve izvore i hraniteljku reku, pored koje su
pevale, čistim glasovima kao vile.

7.
Mrnja je oblikovao kolače običnim nožem, brzo i vešto. Pravio ih je u obliku
zvezda, polumeseca, deteline, krugova i složenog cveća.
Zanet u svoj posao, poslednji je začuo teški zvuk zvona, viku i topot konja ispred
kneževe kuće. U trenu, zavladala je tišina. Čak je i Kasija, bez reči, gledala kako se
okupljaju ljudi oko glavne seoske vatre, koja se nikad nije gasila.
-UZBUNA! Upad neprijateljskih konjanika, kneže! Na istočnom obodu šume
drevnih hrastova, na obali reke!

8.
U kuhinju je ušao glavni kuvar Jug u punoj ratnoj opremi. Pružio je svoju
majstorsku kecelju Mrnji.
- Evo, dečače! Kao jedina muška glava ovde, ti ćeš naređivati! Kasija , obustavljajte
izradu kolača i spremajte hleb! Možda će do noći trebati hleba za vojsku!
Mrnja je rukama stegao kecelju i čudna neka i važna radost pojavila mu se u srcu,
kao da je dobio zlatni ratnički štit.

9.
- Hteo bih da taj hleb bude velik i zasićujuć kao... kao za gladnog zmaja! - rekao je
Mrnja.
Kasija ga je za tren začuđeno pogledala, ali se brzo osmehnula i promrmljala:
- Samo deca i bogovi preoblikuju svet kako im je volja. Pa , nek ti bude na volju,
dete!
A tada se pokrenula.
- Pojačajte vatru! Spremite raži i brdo pšeničnog brašna! komandovala je.

10.
Kad se svetlost prigušila nad linijom okolnih brda, vratili su se izviđači.
- Straže su pojačane na svim granicama - objavio je knez. - Večeras ćemo
svetkovati ovde, u selu, u čast Jarovita, zaštitnika svih naših dobara. Naše su njive
posejane, naše su straže razbuđene. Delićemo večeras hleb, vino i pesmu! Neka
dođu svi! I žene i deca!

11.
Zaprepašćeno ushićenje pojavilo se na svakom licu kad je Kasija sa tri pomoćnice
iznela hleb! Bio je to najveći ikada viđeni hleb. Žrec je prelio vino preko njega i
pozvao okupljene ljude. Te večeri Mrnja nije s gađenjem skinuo keceljicu. Bila je
na njemu.
Prvi put, u radosti i ponosu, želeo je samo da ćuti.

12.
Ispod pazuha neba, prosijao je okrnjeni Mesec. Noć je lagano starila.
Mrnju su stavili za prvi ratnički sto, do kuvara Juga i samog kneza! Osećajući umor
u rukama, te noći Mrnja je prvi put dokučio da ratnici nerado govore. Njihova kaža
bila je pesma ili ćutanje. Njihov zapis bio je tajni, onaj koji se ne daje drugima.
I misli su mu se odjednom složile kao kolačići na vatri: junaci nisu samo ratnici!
Celo selo koje je izašlo da slavi u senci bliskog rata... sve su to bili junaci! I žene u
kuhinji, i Kasija, njene ruke i smeh... Junaci su i tihe zvezde i njihov čobanin... čak i
struk bosiljka zaboden u hleb... I u njemu je bila snaga vatre, tiha i uporna, mlada i
prastara kao opstanak sam, i kao život.
JUN – Priča o bogu Svetovidu

Ako ste pročitali bajku o Uspavanoj Lepotici ili Trnovoj Ružici, onda vam je sigurno
jasno da je svaki posao sa vilama vrlo komplikovan. Jer , uvek se nađe neka ohola i
sujetna vila koja se naljuti što za nju nije bilo stolice na svečanoj večeri, pa
prorekne novorođenom detetu neku strašnu sudbinu. Njen posao prorokovanja
posle moraju da dovrše tri dobre vile (koje su imale mesto na svečanoj večeri) i
tako nastane čitava zbrka, a i priča, razume se.
U slovenskoj mitologiji ovaj problem rešen je tako što su postojale samo tri vile
koje su proricale sudbinu tek rođenoj deci. One su se zvale SUĐAJE i njihove uloge
bile su jasno podeljene: prva je bila stara i ljuta; opa je uvek tražila, ni manje, ni
više, nego smrt novorođenčeta; druga je bila nešto blaža i davala je život detetu,
ali pod uslovom da bude bledo, bolešljivo i sa nekom telesnom manom (šta im je,
pitaćete se s pravom, ali sačekajte)! Na sreću, bila je tu i treća, mlada lepa i dobra
vila , i ona je sve ublažavala i velikodušno ulepšavala. Da se te tri vile ne bi svađale
(a izgleda i da nisu, jer svaka je imala svoj resor želja), kuća u kojoj se dete rodilo
morala je da bude veoma čista i na stolu je morao da zanoći tek ispečen hleb (koji
one nisu jele) i ostavljen novčić, po mogućstvu zlatnik, koga one, takođe, nisu
dirale, mada su volele da ga vide!
I bez obzira kom narodu pripadale, vile su svakako bile čudna bića, jer, sve do
jedne, volele su da se dure i zanovetaju. Za razliku od njih, u slovenskoj mitologiji
postojali su i dobri, kućni duhovi po imenu GOSPODARČIĆI. Oni su bili neka vrsta
vilenjaka i okupljali su se oko kućnog ognjišta u kome se nikad, baš nikad, nije
gasila vatra. Pored čuvanja vatre, gospodar čini su vodili računa o ukupnom
blagostanju i dobrobiti kuće, kao pravi članovi porodice. Oni su mislili o sve- mu. U
priči koja sledi susrešćete družinu četiri gospodarčića koji, nimalo slučajno, nose
imena strana sveta. Naime , naši preci, Stari Sloveni, bili su veoma ponosni na
svoje znanje o stranama sveta. Ipak , mnogo važnija od geografskih znanja naših
predaka, jeste priča o bogu Svetovidu, koji se vezuje za mesec jun, tadašnji
ČEREŠNJAR ili IZOK.
Svetovid je bio mnogo značajniji prorok od vi la suđaja, jer je u narodu ostao
upamćen kao jedan od najvažnijih bogova, a po nekim predanjima smatran je i
vrhovnim bogom! U svakom slučaju, on je bio bog rata i pobede. Kultni centar
ovog boga, hram na četiri stuba, nalazio se u baltsko-slovenskom gradu Arkoni.
Smatralo se da bog Svetovid ima četiri glave i one su stajale u vezi sa četiri strane
sveta.

Ovaj bog je u svojim rukama držao takozvani rog izobilja, koji je, sasvim namerno,
bio naliven vinom. (I ranije smo naglašavali veliku ljubav naših predaka prema
ovom proizvodu.) Svake godine, posle žetve, nalivalo se vino u rog, i po visini
tečnosti u njemu predviđala se buduća žetva, pošto je Svetovid bio i bog
plodnosti, sunčani bog. Njegovo ime znači svetlo. To je bio vrhovni bog, onaj koji
dopušta da vidimo beli svet.
Uoči ratova i velikih bitaka, pri gatanju, proročkog konja su navodili na tri reda
kopalja: ako bi se spotakao na levu nogu, to se smatralo lošim predznakom, a ako
bi kročio desnom nogom - dobrim. Polazak desnom nogom označavao je pobedu
u ratu! Konj je, pritom bio osedlan, jer se smatralo da NEVIDLJIVI BOG na tom
sedlu sedi i upravlja konjem!
Kao znamenja za Svetovida vezuju se konj i petao: konj kao simbol pobede u ratu,
a petao kao objavljivač dana, tj. pobede svetla nad tminom.
I dan-danas, tamo gde još ima živine u blizini ljudi, kukurikanje petla je znak da je
prošla gluva ponoć i da su se čak i strašna, mitološka bića povukla u zaslužen san.
Kaljavi konj

1.
Kada se u kući mladog bojadžije, nešto posle ponoći, oglasio plač novorođenčeta,
četiri gospodarčića, okupljena oko vatre, zapljeskala su i zaigrala od uzbuđenja.
- Dečak! Jopet dečak! - uzviknuo je najstariji, zvani Sever. Bio je to bucmasti
čovečuljak duge kose, svezane u perčin.
- Sad naši gospodari imadu tri sina! - rekao je osmehnuti mladi šegrt, gospodarčić
Jug, pojačavajući vatru ispod kotla s vodom.
- Hej, šta je sad ovo?! Moja ušesa kanda čuju jošte jedan plač?! - javio se i treći,
zvani Istok. On je bio najsnažniji gospodarčić, s jakim mišicama i večitim osmehom
ispod dugih, gustih brkova.
Samo je četvrti, po imenu Zapad, ćutao. On je bio rastom najviši, lakonog i tanan,
više nalik vilenjaku, s dugim plavim loknama ispod zelene kape koju je
jednostavno u trenu zbacio s glave i veselo zaigrao preko stola.
- Dva dečaka! Stigla su nam dva dečaka odjednom! Blizanci! - uzviknuo je Sever.
- Sad će ih biti četiri, kao i nas što je... a to znači pune ruke posla! Bogme i noge! -
uzviknuo je Jug.
-Bez gunđuranja... - javio se Istok. - Dajte nekog pića da nazdravimo deci!

2.
Nedugo potom, dva povijena novorođenčeta su ležala u kolevci. U odsjaju vatre sa
ognjišta videla su se dva okrugla rumena lica i dva pramena mrke kose.
Noć je već starila i u kući je, posle velikog uzbuđenja, zavladao mir. Otišle su i
babice, zaspali su i roditelji... Samo su gospodarčići bili budni i pomalo su štucali
od medovine, popijene dečacima uzdravlje.
- Biće go, hik... biće to riđa kosa čim je dotakne sunce, upamtite, braćo! Sloveni se
rađaju s crnom kosom, al' čekni samo dan-dva i ta kosa ima da zaplamsa kao
vatra, tako ti je to... - rekao je Istok.
- Ne brigam ja za kosu, nego što će one tri sad nahrupiti još pre neg' što svane... -
uzdahnuo je Sever.
Treći , Jug, pokušao je da se našali.
- Uf... jeza mi ide niz leđa kad pomislim na onu prvu babetinu... Kako bismo mogli
da ih sprečimo?! Da joj poturimo nogu da se opruži kol'ko je duga...?!
3.
Pred samo svitanje začuo se fijuk i vrata su se širom otvorila. Gospodarčići su se
pritajili. Srca su im lupala od hladnoće i zebnje kad se prva suđaja u crnoj odori
nadvila nad kolevkom.
- Šta će ovoj kući toliki dečaci?! - uzviknula je. - Ne dam im života!
Druga se zlobno zacerekala i u osmehu pokazala samo jedan veliki žuti zub.
- Ma, neka žive, ali nek' budu slabački i bolešljivi, bledi i tužni!
Kad ' je treća suđaja prišla kolevci, gospodarčići su ugledali iskričavo plavo
svetlucanje iznad nje.
- Ja sam tu da im dam sreću i dajem im dug, dug život! Biće snažni i zdravi,
putovaće daleko i videće sveta! Ovaj desni nosiće zastavu na ramenu i vojske će
ga slušati! Ovaj levi nosiće beli plašt od svetla božijeg i s bogovima će se viđati! Iz
svake borbe izaći će jači!

4.
Tako reče , a onda sve tri nestadoše u prvom ruju zore.
- Uh, preznojiše me! - prvi se javi Sever.
- Šta ova reče?! - prenu se Istok. - Šta ste vi razabrali?!
- Ovo je, kako bi' ja reko, iznad toga šta ja umedem da razaberem! - opet se javi
Sever, češkajući svoju bradu.
- Biće veliki i važni ljudi - tiho progovori Zapad, gospodarčić vilinskog izgleda.
U tom času, začu se i prvi petao i nad selom puče čerešnjarski dan, s nebom belim
kao mleko.

5.
Dečaci dobiše imena Sjaj i Soko.
I počeše da rastu baš onakvi kako ih je sudbinskim rečima pipnula treća suđaja.
Ali , nije im samo ona odredila puteve i prorekla život.
Tu su bila i četiri mala prijatelja, verna gospodarčića, u čija imena je stao vasceli
svet: Sever, Istok, Jug i Zapad.
Soko je bio riđ i pegav, snažan, borben, a dobrodušan. Voleo je konje i oružje.
Sjaj je bio riđ i pegav, snažan i miran. Sve poslove ostavljao je ako bi začuo da
neko počinje kakvu priču.
Sa petnaest napunjenih leta, Soko ode sa ratnicima u borbu protiv saksonskih i
baltskih plemena.
Sjaj se uputi na daleki sever, u Arkonu, gde je čuo da krov na tamošnjem hramu
ima boju prve bulke što plane u žitu.
Hteo je da služi bogu Proroku, onom što je dao svetlo vida svemu što postoji.

6.
Kad je, bosonog, ušao kroz kapije grada, Sjaj ugleda na brdašcetu drveni hram
ukrašen sitnim obojenim drvorezom. U titranju podnevne jare iz daljine, učinilo
mu se, u trenu, kao da lebdi u vazduhu iznad ostalih kuća, pa od zadivljenosti
ostade bez daha.
A kad je kročio u njegovu čistu i hladnjikavu unutrašnjost i ugledao ogromni kip
Svetovida sa četiri glave, koje gledaju na četiri strane sveta, i rog izobilja u
njegovoj ruci, što naliven vinom proriče letinu, Sjaj je znao da će tu ostati. Tu, u
hramu, kod boga u dugom purpurnom ogrtaču. Kod boga sa lukom i sedlom i
svetlom celog svega, od njegovog prvog dana.

7.
- Mlad si i snažan - rekao je Sjaju stari žrec i poveo ga u konjušnicu.
- Ovde će biti tvoj prvi posao. Staraćeš se o našim konjima, a posebno o ovom!
Ovaj gizdavi belac, vidiš, on nikad nije uzjahan, ali ga u jutrima opet kaljavog i
znojnog zatičemo. Njega da paziš, razumeš li?!
Sjaj je klimnuo glavom.

8.
Prošla su dva leta, nalivena su vinom dva roga izobilja, a Sjaj o svom bratu glasa
nije čuo.
Već je i beli ogrtač poneo i još dva roga vlastitom rukom dolio, a o Sokolu ništa
nije saznao.
Timareći Vidana, belog konja, zagledajući se u dubinu njegovog crnog oka kao u
kakvu tamnu, duboku vodu, osećao je ipak neki spokoj, jer svetlo koje se iskrilo
bilo je mirno i postojano.
Dok ne stigoše glasovi o velikom ratu.
Vojska se okupljala, sa svih strana.
Ujedinila su se sva plemena južna, istočna, severna i zapadna.
- Mladi žreče, naredi neka nam spreme konje, ujutru idemo na put! I belog nek
istimare, Vidana, on će s nama da prorokuje vojsci ! - objavio je Sjaju stari žrec
jedne večeri. - Sva naša plemena su se ujedinila, čak i jug! Čak i jug! Soko , mladi
vitez sa juga, dolazi sutra sa velikom vojskom.
9.
Jahali su dva dana kroz stepu. Opet je bio čerešnjar i dugo svetlo obdanice
putovalo je s umornim i žednim konjima. Tek predveče, ispod duguljastih i lakih
oblaka na obzorju, pred Sjajem se ukaza velika vojska. Mlada i lepa pod
zastavama.
Stari žrec tada reče:
- Ujutru ćeš ti, kao najmlađi Arkonski žrec, izvesti Vidana da krene kroz koplja!

10.
Kad je, u cik zore, pošao da izvede Vidana, kolena su mu zaklecala.
Nebo je bilo tek odvojeno od tame, kao opna ispod ljuske jajeta. Počinjao je vetar,
rani, topli vetar sušnoga leta.
Vojska je stajala na travi, bez pokreta i glasa.
Konj je bio pred kopljima. Ali , kakav konj?! Kaljaviji i oznojeniji nego ikad.
Okupljena vojska s nevericom je gledala u proročkog konja. Zebnja je stajala na
svim licima.
- Sinoć sam ga istimario, oče! - tiho je rekao Sjaj.
- Mir! Ti znaš ko je na njemu noćas jahao sve do močvara na granici sa osvajačima!
I slušaj me dobro, ni očinjem vidu nije dato da sagleda sve, niti je sve onako kako
se vidi!
- Ko će to ovoj mladoj vojsci objasniti? - prošaputao je Sjaj.
- On, kaljavi konj... ko drugi?! Samo ga pusti... - mirno reče žrec. Nesigurnim
pogledom Sjaj opet kliznu po grudima Vidanovim i po neveseloj vojsci. A tada, kao
da mu nešto šapnu reči koje će on došapnuti konju:
- Hajde, Vidane! Pokaži da li je istina sve što si u noći video i sve što sam ja u tvom
oku video, i sve što će ova vojska da vidi!
Nastao je muk.
Vidan je frknuo i oklevao koji tren, a onda je čvrsto i sigurno, desnom nogom,
zagalopirao.
- Zagazio je desnom nogom! Pobedićemo! - viknu ratnik sa sjajnom kacigom ispod
koje je virio riđi perčin, pa podiže uvis blistavi mač.
- Pobeda!!! - zaorilo se iz mnogih grla.
Nastade poklič i graja! Vojnici su skakali uvis, grlili se i ljubili!
- Pobedićemo!
I niko ne pogleda, osim Sjaja, niko i ne vide kako se Vi- dan, kad projaha kroz
koplja, samo otisnu lagano u daljinu, i s purpurnim krilima zaleprša u nebo kao
kakva ptica, koja se za tren pomeša s rumenilom zore i nestade u sjaju tek
rođenih, prvih sunčevih zrakova.

11.
Pod rukom mladog žreca klečao je vojskovođa s kacigom ispod koje je drsko virio
riđi perčin.
Soko!
- Ustani! Sad da te zagrlim! - rekao je Sjaj svom bratu. U tom snažnom zagrljaju
istopilo se vreme i pomešale su se strane sveta.
Bili su u njemu i ogrtač i zastava, već kako je rečeno.

12.
A daleko, daleko na jugu, u isto svitanje , prepirala su se četiri gospodarčića oko
vatre.
- Biće veliki rat! - progunđao je Sever.
- Ne brigaj! Dečaci će se vratiti, znaš šta je naposletku rekla treća suđaja -
odgovorio mu je sa osmehom Istok.
- Ma, ne brinem, neg' sam ih poželio!
- Vidi se to, jašta! - zainatio se Istok.
- Kako se to vidi? - zabrundao je Sever.
- Lepo! I među svim vidljivim stvarima ovoga sveta, vidljivije od rata i mača, i
Sunca, ako ćemo pošteno - vidljivije je srce koje voli, makar bilo i gunđavo ko što
je tvoje... pa ti sad vidi šta ćeš s tim!
JUL – Priča o boginji Ladi

Kad biste zamislili da je ukupno znanje o bogovima StarihSlovena | A pohranjeno

na hard nekog kompjutera, onda biste podatke o letnjoj boginji Ladi morali da
potražite kao zagubljeni tekst, uključujući ikonicu pretraživanja gde biste kao
ključne reči ukucali sledeće: KRALJICA ili CARICA, BRAK, LJUBAV, ŽETVA... Ako
nijedna od njih ne bi pomogla u pretrazi, onda biste morali dodati sledeće:
SVETLO, LETNJE BOŽANSTVO, MESEC JUL ili ŽETVAR, ZMAJ i ALA, DEVOJČICE,
NARODNA KNJIŽEVNOST i... opet nisam sigurna da biste mnogo o njoj saznali.
Jer , reč je o veoma tajanstvenoj boginji kod Starih Slovena, za koju nauka
danas izričito tvrdi da nije bila boginja i da je nema u ionako, ne uvek
verodostojnoj skupini slovenskih bogova. Jednostavnije rečeno, sasvim je
problematično njeno postojanje na staroslovenskom Olimpu. A opet, u sećanju
naroda se može naći divna priča o ovoj lepoj i dobroj boginji, zaštitnici ljubavi,
braka i letnjih plodova. U staroj narodnoj književnosti takođe se mogu naći njeni
tragovi,. koji vode direktno iz KAŽE naših predaka. U svakom slučaju, baš zato što
je bila dobra boginja koja je pripadala ciklusu svetlih, letnjih bogova, što njenih
tragova ima u svim slovenskim narodima, i zato što je brižljivo čuvala sve plodove
leta, boginja Lada se vezuje za mesec jul, tadašnji ŽETVAR.
U predanjima i narodnom sećanju ona je lepa kao i boginja Vesna; i kao što u
Vesnu zamišljali sa pojasom od lišća i trave u božanstvenoj haljini, ako su i Ladu
zamišljali raspuštene kose boje zrelog žita, ukrašene poljskim cvećem, i to onim
najlepšim i najzdravijim, koje se po običaju sakupljalo oko ivanjdanskih dana, a
Ivanjdan se i danas slavi u julu! Neke od tih mirisnih travki nisu podnosili zmajevi,
a oni su bili vrlo važna bića, značajna našim precima. A evo zašto: iako se smatralo
da je svaki zmaj nastao od zmije koju ljudsko oko nije videlo devet godina, zmaj je
pozitivni lik u slovenskom predanju. Zadatak mu je bio da čuva useve i svaki
berićet od nepogoda koje su izazivale ale. Između zmaja i ale vladao je kosmički
princip dobra i zla.
Ale su izazivale nepogode i propasti letina, nekad su uništavale i kuće i ljude, a
zmajevi su ratovali protiv njih. Pored zloduha - ala koje su izazivale nepogode,
postojali su i mirni, obični vetrovi koji su bili korisni. U narodu je verovanje da su ti
obični vetrovi od boga Striboga, vrhovnog boga vetra.
Dakle , svi podnošljivi vetrovi koji su duvali po svetu bi li su, zapravo, unuci ovog
boga, negde nazivanog i Čislibog. Lahor je bio najmlađi i najnežniji od njih, i duvao
je u letnje doba.
Da se vratimo zmajevima i mirišljavim biljkama. Dešavalo se da se zmaj zaljubi u
običnu ženu i počne da joj stvara neprilike, jer ga nije zanimalo da li je ona
slobodna ili zaljubljena u drugog. Zmajevi su zamišljali da im niko ne može odoleti,
a bili su stvarno simpatični, snažni i pozitivni likovi, kako smo to već videli. Pošto je
ljubav nešto sasvim lično, i zmaj je nekad morao dobiti korpu. E , pa da bi se rešila
nekog dosadnog zmajevitog udvarača, lena devojka bi samo stavila pored uva
struk bosiljka ili melise (limunike) i ovaj bi morao da odustane, jer je od tog
miomirisa dobijao neku vrstu jake alergije.
Inače, boginja Lada je sa svoje strane, posebno štitila ljubav u braku, pa je u
narodu dugo, dugo opstao običaj da, kad svatovi prelaze preko mosta, mlada
nevesta zastane i baci novčić u vodu. To je bila žrtva boginji Ladi, kojom se tražila
sreća i slaganje u braku.
U narodu su ostale upamćene i svečanosti u Ladinu čast, u kojima su devojke, čak i
devojčice, igrale, uvek u krugu. Ta kružna igra kod Srba se zvala KRALJICA, a kod
Rusa CARICA.
Pesme u čast boginje Lade pevale su se od marta do jula, do sazrevanja klasja.
Za ovu boginju sveopšte letnje raskoši vezuje se i jedna lepa mitološka slika: mirno
letnje nebo sa zvezdama i Mesecom. Znate kako su Stari Sloveni zamišljali nebo?!
Po njima to je bio prostor kupaste površine na koji su zvezde zakucane, kao
ekserima. U ruskoj zagonetki to izgleda ovako: SITO, VITO, EKSERIMA ISKUCANO, a
znači nebo sa sigurno pričvršćenim zvezdama! Za narod koji je opsednut svetlom,
kakav je bio staroslovenski, nije ni čudno veliko poštovanje Meseca kao nebeskog
tela i važnog svetlila! Stari Sloveni su voleli Mesec i smatrali su daje on Sunčev
brat!
I kao što su se stari Gali plašili da im nebo ne padne na glavu (pogledajte kod
Asteriksa i Obeliksa), Stari Sloveni su otišli i korak dalje u tom strahu: zakucali su,
za svaki slučaj, zvezde ekserima, jer mirne zvezdane noći su im ulivale spokoj, a
olujnih su se plašili koliko zbog sebe toliko i zbog useva.
U raskošnim letima i oluje znaju da budu jake, pa ih treba zato razumeti.
Zvezdana voda

1.
Zvezdarica Melisa - ni vila, ni devojka, ni oblak, ni duga, već sve to zajedno... u
svom šatoru od zelene svile, i u miru koji oko sebe širi, napravila je ogledalo.
Od tihe vode odstajale u kristalnoj zdeli bilo je načinjeno.
I u mlado žetvarsko veče čekala je ko će se nadviti nad mirnom proročkom
vodom.

2.
Prvi se pojavio Mesec, u svojoj drugoj četvrti, mlad i jasan kao belutak. Ogledao se
u vodi i utopio se u njenom miru, na tren. A onda je izronio.
- Vidim da ću i u budućim vremenima, kroz moja četiri kruga, obasjavati svet.
- A vidiš li Ladu, boginju svilenih, lekovitih travki? - upitala ga je Melisa. I dodala: -
Nju čekam!
- Pa, ona je već tu! Lada ti je u mirisu leta! I u tvom mirisu, samosvesna vračarice...
i u tvom mirisu! - doviknuo je Mesec i podigao se visoko, visoko.
Bio je žetvar, i u sazvežđu Kresenja , popalile su se zvezde kao žeravice. Njihovi
obrisi u mirisnoj vodi bili su nejasni i daleki kao budući dani...

3.
Iznenada , nahrupile su devojčice sa cvetnim venčićima u kosi. Užurbane , vraćale
su svoja stada kućama.
- Ne zaustavljamo se nigde! Mrak nas je već uhvatio! Moramo pravo kući! -
opomenula ih je najstarija devojčica.
- Samo da isprobamo jedan krug „kraljice"! Samo jedan! - zamolila je najmlađa od
njih.
- Da, samo jedan, da i mi uvežbamo ladaricu! - dodala je druga.
- Dobro... samo jedan! - pristala je najstarija, s venčićem zrelih maslačaka na
krupnim plavim loknama.
A onda su zapevale čistim glasovima, krećući se ukrug.
Melisa ih je pažljivo slušala. A kad su, tapšući rukama, ponovile reči: „Dil Lado,
moja Lado", blago je uzdrhtala.
- Hej, a gde je Lada? - htela je da uzvikne, da ih upita, ali one su se hitro pokupile i
nestale sa kruga igre, kao vile.
- Vratićemo se sutra ovde da beremo lekovito bilje - uzviknula je najmlađa
osvrćući se.
„Lada je, ipak, samo u pesmi", pomislila je Melisa.

4.
Sitnim zvezdama, kao sjajnim ekserima, bilo je pričvršćeno modro platno neba.
Odjednom , odnekud iz njegove senke, pojavio se leteći plamen. Uz strašni fijuk i
varnice koje su praskale na sve strane, na livadu, pred Melisinu vodu, spustio se
zmaj!
Ogromni , tamnozeleni zmaj, iz čijih su nozdrva izlazili tragovi ljubičastog dima.
Nadneo se nad vodu, jauknuo i gromko kinuo.
- Ovo nije pošteno! Osećam limun-travu... apćiiiihaaa! A tu je, kanda, i gorocvet!
Aapćiiiha! I bosiljak, majko moja! Apćiiha! Ja ne podnosim te biljke! Moraću
odmah nazad, na posao!
- A za koga ti radiš?! - upitale su ga u horu travke.
- Za boginju Ladu, za njenu plodnu kišu kojom daruje useve. Čuvam ih od
gradonosne ale, eto šta radim! Apćiiihaaa! I zbogom!
- A gde je Lada? - prošaputala je Melisa.
- U plodnoj kiši koju ja čuvam, jesam li ti već rekao?! - progunđao je zmaj, još
jednom gromko kinuo.

5.
Još je varničila trava za njim kad se, nečujnim korakom, pred vodom stvorila
tanana devojka duge kose i bele, bele puti. Nadnela se nad zvezdano ogledalo i
tiho rekla:
- Sutra se udajem! I... htela bih da vidim da li ću imati sreće u ljubavi! Sutra , kad
pred svatovima bacim novčić na raskršću, pomoliću se Ladi, boginji ljubavi! Samo
ona čuva i štiti zaljubljene.
Melisa se trgla i uzdahnula. Ni ova modrooka lepotica, dakle, nije Lada! Lada je u
ljubavi!

6.
Iznenada , Melisa je osetila vetar, blag kao šapat.
Voda u posudi se pokrenula i celo nebo se u odrazu zaljuljalo.
- Ja sam Lahor, najblaži unuk Striboga, boga vetra! Izašao sam sad iz nepreglednog
mora žita. Znam svaki stručak u njemu, znam svaki kutak gde je izraslo... Evo , kad
pogledam u zvezdanu vodu, opet vidim i u budućnosti silno klasje!
- A Ladu? - upitala je Melisa. - Ja bih baš volela da upoznam boginju Ladu još
noćas, pre sutrašnje berbe bilja...
- I ja bih voleo da je vidim. Mislim da je lepa kao žito - zalepršale su Lahorove reči
kad je, bez pozdrava, zaduvao nazad, u polja.
„Lada je, znači, u žitu", pomislila je Melisa.
7.
U ponoć su došle vile poljarice pred Melisinu vodu.
Ogledale su se u njoj, popravile nabore na svojim prozračnim vilin-haljinama i
zagladile svoje ruse kose.
- Želiš da upoznaš boginju Ladu kako bi znala šta je ljubav u životu, zar ne, Melisa?
- upi gale su je vile.
Melisa je zagrcnuto, bez glasa, potvrdila.
- Lada je lepa kao i mi što smo! I još lepša!
- Lice joj je svetlo kao najbistriji žetvarski dan!
- Koža joj je belja od mleka!
A onda su se ponovo nagle nad mirnu vodu i uglas rekle:
- Kad svane dan i mi nestanemo, ovde će zacvrkutati ptice. Cvrkutaće ljubavni zov.
To će biti Ladin glas! Lada je u pesmi ptica!

8.
Pred zoru se odjednom naoblačilo i zagrmelo!
- Javlja se gromovnik Perun!
- Hoće da orosi ivanjsko cveće!
Prosuli su se glasovi kao sićušni zvončići.
Melisa je ugledala dva patuljka kako traže zaklon od kiše. Približavali su joj se.
- Kakva je ovo voda? - upitao je patuljak, čija je glava bila zaklonjena crvenom
kapuljačom.
- To je ogledalska voda. Ne naginji se nad nju, dok grmi! - opomenuo ga je drugi, u
sivoj pelerini. Njegov glas se činio nešto starijim: - To je proročka voda ostavljena
među cvećem koje će sutra biti ubrano. Nije čas da je sad gledamo!
- Al' pljušti! - uzviknuo je prvi.
- Hajde, brzo, da nađemo zaklon. 0ve letnje oluje pred svitanje znaju da budu jake.
Još ako se probudi i zmaj-čuvar, i ako počne borba sa alom - to će potrajati!
- A gde ćemo?
- Brzo, vidim jednu veliku gljivu na obližnjem panju. Brzo pod nju!
- Gladan sam i umoran! - opet je rekao prvi.
- I ja sam! A još me čeka kući i moja žena, moja ljubav!
- Gde je ljubav? - nije mogla da izdrži, a da ne upita Melisa.
- Čuo si neki glas? Ko nas je to video? - uplašeno je upitao prvi patuljak.
- Ne brini! Ti znaš da nas može da vidi samo nežna i dobra duša! I ja ću joj sad, u
ovom mraku i potopu odgovoriti, ma gde, i ma ko ona bila!
- Čuj! Ljubav je tamo gde te neko čeka, a gde te neko čeka tu ti je i dom! Naš dom
je iza Ladinih polja, u starom vre- menu, i starim zemaljskim predelima, na granici
ljudskih verovanja! Je l' čuješ ti, dobra dušo?!
- Čujem! I hvala vam, maleni! - odgovorila je Melisa. „Lada je na granici ljudskih
verovanja", pomislila je. Kad je munja zaparala nebo, ugledala je još jednom dva
patuljka ispod velike gljive.
Sa poslednjim kapima kiše i oni su otišli svojim putem.

9.
Posle kiše sve se umirilo i modrina je počela da se topi. S prvim dnevnim svetlom
pojavila se duga, raskošni luk koji je spajao svetove neba i zemlje, tišine i priče,
sna i jave.
- Kakva čudna i nestvarna noć... kao da sam putovala nekud daleko, daleko... -
prošaputala je Melisa.
- I jesi! Putovala si iz vremena davnog u vreme buduće, pod istim zvezdama! -
zacvrkutala je ptica u hitrom letu.
- I... prolila ti se voda, ali ne mari, voda ionako ne govori ništa, nego srce! Upamti ,
srce!
- Ko si ti? - upitala je Melisa.
- Ja sam svevideća jutarnja ptica! Žurim u gaj da probudim ostale i zato nemam
vremena da uživam u tvom zanosnom, smirujućem mirisu i u tvom neznanju!

10.
- Neznanju?! - uvređeno je ponovila Melisa. - Šta je htela da kaže svevideća ptica?
Okupane rosom, biljke su svetlucale najavljujući bistar dan. Uskoro će njihove
mirise osloboditi sunčeva toplota i livada će oživeti. Pojaviće se pčele i leptiri.
Ptice će započeti svoj bruj.
- I svi ćemo uvek postojati i bez proročke vode, znam promrmljala je Melisa. -
Želela sam da upoznam boginju Ladu i objasnili su mi da se ona nalazi u svemu
onom što ja poznajem dok živim. I što volim. A volim najviše da budem ono što i
jesam: mala, medna Melisa, mala mirisna biljka zaljubljenih, pa neka oni i nisu
bogovi!
AVGUST – Priča o bogu Perunu

Kad bi zaista postojala vremenska mašina ili vremeplov, i kad bismo mogli njom
začas da otputujemo u doba Starih Slovena, mislim da bi prvo što bismo ugledali
bio - raskošan hrast. U našoj prapostojbini hrast je bio zaštićeno drvo, čuvano i
cenjeno - kosmičko drvo. U hrastovima, ptice su slobodno pevale, bez bojazni da
će ih čak i neko dete gađati kamenčićem ili na bilo koji način uznemiriti. Jer , svaki
hrast je bio hram, ne samo zato što su se pod njim molili bogovima dok nisu
podigli prave hramove, već zato što su mislili da je duh boga Peruna ostao u stablu
hrasta! I što je još važnije, posebno se poštovao hrast u koji je već udario grom, jer
je predstavljao siguran dokaz da je bog Perun bio tu i da ga je ispunio svojom
božanskom snagom.
A Perun je našim precima bio mnogo važan. Smatralo se da gospodari celim
svetom. Evo kako...
Ako zamislite da je celi svet kokošije jaje gde je belance nebo koje ga okružuje, a
žumance - moćno i najvažnije Sunce, izvor života i plodnosti, dobili ste upravo
jednu od mitskih slika Starih Slovena! Oni su baš tako zamišljali svemirski poredak
i u njemu su glavnu ulogu čuvara i zaštitnika pripisivali bogu Perunu!
Stari Sloveni su smatrali da ovaj bog vlada gornjim nebom koje je bilo nazivano
nebom zemaljske tišine, i donjim nebom, kojim su plovili oblaci s munjama i
gromovima. Donje nebo je, dakle, bilo nešto bučnije. Kada bi bog Perun poželeo
da se provoza svojim vatrenim kočijama no donjem nebu, lile su letnje,
plodonosne kiše, i ljudi se tada nisu plašili! Brinule su ih jedino ale, ta užasna,
bezoblična bića koja su nekada umela da se provuku i pored boga - čuvara, i da
napadnu silovito na polja i letinu svojim zastrašujućim fijukom i ledom koji je
uništavao sve pred sobom.
A i kad nisu napadale, ale su bile opasne. Verovalo se da se okupljaju oko raskršća
gde, u gluvo noćno doba, večeravaju. Ljudskom oku ale su bile nevidljive, kao i
njihova sofra, nizak okrugli sto sa večerom, pa ako bi ga peki slučajni prolaznik
nagazio ili zakačio, loše bi se proveo. Zbog toga su naši preci izbegavali noćne
šetnje, a posebno su zaobilazili raskršća.
Onaj koji je čuvao svet od ovakvih zala imao je svoje oružje.
Zato su bogu Perunu, u svojim predstavama, Stari Sloveni darivali sekiru, kao
simbol tada najjačeg oružja. On sam, bio je naoružan živom vatrom i gromovima,
što nije bilo zanemarljivo, a ni teško za održavanje i brzu upotrebu. S obzirom da
je bio bog koji vodi pravedne ratove i čuva svetlost sveta, bilo mu je dozvoljeno da
kroji nebesku kapu kako on želi. A on je želeo ponekad i da se umeša u ljudske
sukobe, da i tu deli pravdu; izgleda da su ga nervirale laži i smicalice kojima su naši
preci, tu i tamo, bili skloni, pa ih je zato kažnjavao. Otud običaj da su ljudi, kada su
posebno želeli da im se veruje (prilikom sklapanja nekog posla ili ugovora koji je
išao na reč), govorili: „Tako mi Peruna, boga mog." S tom zakletvom nisu smeli da
slažu!
Ako se sad pitate odakle mu ime i kako je izgledao ovaj pravedni bog, odgovor je
sledeći: ime mu je izvedeno od ilirsko-praslovenske reči perendi, što znači bog.
Izgled mu je bio mnogo živopisniji. Imao je pet lica, za koja nije bilo mesta na
samoj glavi, na je jedno lice morao da nosi na grudima. Stara predanja kažu da je
morao da ima toliko lica koliko je letnjih meseci u godini koji započinju i završavaju
se grmljavinom. Njemu pripada mesec gumnik, zarev ili ruin. To je današnji mesec
avgust, doba kad je žito već sklonjeno sa njiva, kad se jeleni u gori oglašavaju
rikom i kad je pravo vreme da ljudi predahnu i naprave neki vašar ili svetkovinu sa
dosta muzike, hrane i pića.
I kad bismo se recimo našli u tom mesecu kod naših predaka, šta bismo još saznali
o osobinama njihovog vrhovnog boga (pardon, jednog od vrhovnih bogova po
imenu Perun, jer naši preci su imali više glavnih bogova, ako ćemo već da
sitničarimo)? Dete bi nam reklo da bog Perun ima mač. Ako bismo upitali neku
ženu, ona bi nam pokazala na cvet perunike; kad bismo sreli vilu, ona bi nam
pričala o Perunovoj ptici Brzoletici, a ako bismo upitali ratnika, on bi nam rukom
dao znak da ga pratimo.
To što bi nam ratnik pokazao bila bi vatra u centru naseljenog mesta koja se nije
gasila. To što bi nam vila ispričala bila bi priča o njegovom znamenju, o vernoj
Brzoletici, koju je po narodnom verovanju, Perun ulovio u Galiciji i koju je, zbog
neobične brzine, pripitomio i pretvorio u svog najvernijeg druga. To što bi nam,
pak, žena pokazala, bio bi modri cvet perunike, koji je nazivan još i božjom ružom
ili božjom biljkom.
A to o čemu bi nam pričao dečak, otkriće vam sledeća priča nastala na osnovu
starog sačuvanog mita.

Ala sipa žar na Peruna

1.
Bio je mesec gumnik i sunce je sporo klizilo niz nebesku činiju. Biće mu potrebno
još mnogo skakutanja do oblih brežuljaka u daljini, iza kojih će potonuti u duboku
vodu da se okupa i rashladi.
Senke su bile još oštre i tamne, posebno ona velika od krošnje hrasta, ispod koje
je sedeo dečak.
Od gustog svežeg lišća, nepomična i hladnjikava, ona nije propuštala ni traku
svetla, i dečaku se činilo da je izatkana na razboju, onako tvrdo, kako njegova
majka štavi platno.
Dečak je voleo hrast. Bio je to njegov hrast, jer je rastao pored očeve njive. Ili je
on, dečak, bio hrastov. Svejedno.
Dečaka su zvali Plam i sedam božjih brada bilo je uvezano crvenim koncem i
ostavljeno na njivi, pticama i bogovima, otkad je on, Plam, dospeo u majčino krilo.
Tako mu je ona pripovedala.
Rođen je u dobro doba, otkad se glavna vatra u selu nijednom nije gasila zbog
upada strašnih konjanika - zlih nomada, niti je njen plamen zadrhtao od jakog
topota njihovih razbojničkih duša.
Dečak ih nikad nije video, ali je od same pomisli na njih osećao jezu i treperenje u
grudima.
Zato je u tišini, ispod hrasta, deljao sebi mač!
2.
- Ali, nisu svi konjanici zli, tako mi Peruna, boga mojega! - započeo je priču starac
Arnija, seoski žrec, upamtio je Plam.
- Ove hrastove grančice koje držite u rukama, znak su da slavimo ovaj dan zlatnog
gumnika u čast našeg starog boga, koji je našem narodu dao vatru, da zapalimo
prve lučeve.
Sedite, deco, oko vatre, ova priča je iz vatre došla i s vatrom se održala, kao i mi...

3.
- Perun, naš bog sa srebrnom glavom i zlatnom bradom, odvajkada je živeo na
visokom nebu tišine, u svom svetlom, prozračnom dvoru, koji su čuvali olujni
oblaci, munje i gromovi.
Silan je on junak bio, lep i pravedan. Iako je bio, pre svega, bog olujnog neba i
rata, pa tako i zaštitnik svake vojske, Perun je voleo da na zemlji vlada mir i
neophodna blagost u kojoj žito klija i stoka napreduje.
U takvom dobru uvek nam je slao debele nebeske krave da daruju našim njivama
mleko, blaženu kišu i rosu koje hrane useve.
Tada je on mirno dremao i spuštao svoje gromovito koplje.
Tada mu je i ptica, njegova Brzoletica, spokojno ćutala i žmirkala na ramenu.

4.
- O, znao je Perun nekad i da se gorko naljuti na nas zbog neke krađe, prevare,
zlobe, nesloge, zbog nepravde svake vrste... Tada bi začas podigao oblake
gromovnike, one najteže i najtamnije... tutnjava bi se u tren podigla sa silnim
vetrom i dažd bi pao na naša polja, kuće, ljude, stoku i drveće...
Kažnjavao nas je tim nepogodama, pa smo se mirili, svađe raspravljali i prinosili
mu žrtve pod hrast ili u hram...
5.
- Jednog ovakvog mirnog dana - pričao je stari Arnija - kad je sunce već tinjalo
zlateći polja, vinograde i bregove, a ljudi se odmarali posle uspešne žetve, i sam
bog Perun, gore u dvoru svom, ispijao medovinu iz velikog pehara... i kad su
spokoj i tišina legli na svet, jedna mlada vila od onih sa drveća koje neki zovu
hamadriadama, s vrha svog visokog bora, sa rukom iznad očiju, zagledala se u
nebo i blago zadrhtala.
Bila je to Andesila, najmlađa među vilama, oštrovida i lepa, sa rusom kosom
raspuštenom preko bledozelene, vilinske haljine.
Neki zvuk je uznemirio njen nežni, prefinjeni sluh.
Andesila je, inače, imala moć da vidi nevidljivo.
Kišu pre kiše.
Senku pre senke.
Cvet pre pupoljka.
Doviknula je zato odmah svoju sestru - oblakinju Neru, koja je na lenjivom belom
oblačku - ovčici, uplitala kike malim vilama.
- Vilo oblakinjo, sestrice Nero! Pođi hitro do Brzoletice Perunove, neka obleti nebo
i vidi ima li negde opasnosti od dažda ili zla drugoga! Nešto me prenulo iz sna,
neka zebnja...
- Ne brini, Andesilo, mora biti da si nešto ružno usnila. Svet je dobar i miran, a
Brzoletica zasigurno drema na ramenu svog gospodara!
- Možda sam i sanjala, ali bio je to strašan san i tama neka zaodenula mi je srce...

6.
A to se iz dubokog kosmičkog bezdana pokrenula strašna, nedremiva ala. Zaplovila
je prema našem Suncu kroz kosmičku nevidelicu razgrćući pred sobom zvezde.
Jahala je na crnom, dvoglavom konju, bičujući ga i terajući dugim plamenim
žaračem i užarenim uzengijama.
Od urlika i cerekanja njenog odzvanjalo je nebesko gumno i smrad se teški širio
kud god je prošla.
U trenu, na zemlju su sletele sve ptice i prekinula se njihova pesma. Oblačići su
stali, vetar se prekinuo, trava se povila i strašna tišina pala je na svet.

7.
Vili oblakinji ipak se učinilo da treba da posluša malu Andesilu.
Vinula se hitro do dvora Perunovog i povikala pticu Brzoleticu:
- Brzo, brzo, Brzoletice naša, javi gospodaru da velika opasnost ide na nas! Priroda
je cela klonula u trenu!
Ptica Brzoletica otvorila je oko, podigla krilo i blago kljucnula usnulog Peruna u
slepoočnicu.
- Opasnost, gospodaru! Budi se!
Na te reči, Perun je skočio i dograbio svoje koplje.
U tom istom trenu, crna ala je već zagrizla Sunce i ono je prokrvarilo.
Crveno i veliko, samo je klonulo na horizontu.

8.
Strašni gnev ispunio je Peruna, našeg boga. On je u času pozvao i povukao
najtamnije oblake za sobom. Nebo je zatutnjalo i podmukla grmljavina zatresla ga
je celog. Čim je spazio alu kako jede Sunce, Perun otposla snop gromova na nju,
uz neopisiv fijuk i plamen.
9.
Urliknuvši silno, Perun se ustremi na alu. Ona se okrete, ispusti Sunce iz čeljusti i
poče da sipa vreli žar na njega.
Tad ioskočiše vile brodarice i vile oblakinje, prenuše se vetrovi i zabrundaše,
ustalasa se silna voda. Sve se ponovo pokrete i ožive. Uzavri zemlja i sklopi se
nebo nad njom.
Poče strašna bitka.

10.
Nije se uplašio naš bog, najveći ratnik, iako je žar koji je sipala ala na njega
progorevao i najjače oblake. On je nanišanio svojim kopljem alu u glavu. Kad ga je
hitnuo, koplje se namah pretvorilo u strašnu zmiju iz čijih usta je sevnuo grom i
udario alu u razjapljenu čeljust. Od bljeska i praska, njen se dvoglavi konj poplaši i,
njišteći, prope.
Najveći hrast na zemlji primi tu zadnju munju i kroz svoje stablo sprovede je u
nepregledne dubine, pa postade Sveti hrast.
Ala propade u tamu, a vile potrčaše ka ranjenom Suncu da mu vidaju rane.
U istom trenu nebo poče da se raščišćava, a Perunu otada pripade i Sunce na
čuvanje.

11.
Kada se sve smirilo i utišalo, i kad je pala noć, ljudi izađoše iz svojih kuća sa
upaljenim bakljama. Ugledaše čisto, mirno nebo osuto zvezdama. Mlečni put, taj
beličasti gustiš stvoren od mesečevog i zvezdanog mleka, caklio se opegavljen
sitnim, treperavim tačkicama. Na nebu, tamo gde je Sunce krvarilo, izašao je mladi
Mesec, Sunčev mlađi brat. Tanušan i još nejak, stražario je na gumnu da ljudi i
bogovi zaspe u miru.
Tako je stari Arnija završio priču.
12.
Plam ju je poneo u srcu.
I nožem, koji mu je otac kupio od trgovaca što su na slavlje u selo došli, Plam je
izdeljao sebi mač pod hrastom.
On je bio još dečak i mač je bio još igračka, znao je to.
Ipak , srcem je slutio da je svet pun neotkrivenih čuda, od čuda zrna iz kojeg nikne
žito - do velikog čuda nebeske činije koju noću sa svoga banka gleda vireći kroz
rupu na zategnutoj koži, dok tone u san i sluti nove priče.
SEPTEMBAR – Priča o boginji Živi

U svetu Starih Slovena, u svakom septembru, nailazilo je teško vreme za petlove!

Pošto je petao smatran duhom žita, boginji Živi u čast svaka kuća lišavala se
ponekog od njih! Dakle, u tom raskošnom mesecu uveliko je letelo perje, životna
radost ljudi (bogme i prirode) bila je u dobroj formi, priređivana su slavlja,
izgovarane i otpevavane zdravice, uz staro vino koje se moralo popiti da bi se
napravilo mesto u bačvama - za novo. Imam dobar osećaj da su moji preci voleli
ovaj posao, koji se obavljao u doba kasnog lega, u mesecu čije je ime gada bilo
grozdober. Ako pomislite da ono nije dovoljno maštovito, a slažem se da nije,
budite ipak sigurni da su svi poslovi u njemu bili uzbudljivi i organizovani sa dosta
mašte i duha!
U grozdoberu su se zatvarala vrata leta, uz veliko obilje zrelog voća, mirisnog
cveća, bogate lovine iz reka i šuma, uz poneku bučnu svadbu ili veselje bilo kakve
vrste, zajedničke mobe (koje su se pretvarale opet u zajednička slavlja), puno,
puno posla i... boginju Živu (u nekim krajevima zvanu Siva), koja se potpuno
uklapa u sve.
Kao osvedočeni ljubitelji svetla i toplote, Stari Sloveni su, izgleda, želeli da kraj leta
što duže traje i da ga oni što bolje iskoriste, da ne izgube ni minut tog poslednjeg
lepog vremena, o čemu svedoči i mesto gde su se molili boginji Živi, zaštitnici ovog
poslednjeg, vremenski lepog perioda u godini. A to je vinograd! Smatralo se da je
mesto ove boginje, koja je bila lepa poput Vesne i Lade, ali nešto ozbiljnija i
odgovornija, upravo ispod venca vinove loze! Nije to bilo slučajno. Boraveći
danima u ovom teškom poslu, naši preci nisu imali mnogo vremena da se kupaju i
izlaze pred svoje bogove, pa su stvar pojednostavi- li: boginji kasnog leta moliće se
tu, usred rada, ispod vinove loze, a ona će ih nadahnjivati veselim zdravicama i,
usput, paziće na njihovu decu.

Upravo su navedene dve glavne uloge koje su pripisivane ovoj boginji. Prva se
odnosi na zdravice kojima su Stari Sloveni prizivali dobro zdravlje i dug život.
Smatra se da i današnje naše zdravice (ili neki njihovi delovi) potiču iz obreda
održavanih u čast ove boginje: ŽIVELI! ŽIV I ZDRAV BIO! ŽIV BIO SVOJOJ MAJCI!
Tako se veruje da je boginja Živa (Siva) dobila ime po skraćenici od Dabi-živa, i da
je pripadala svetlom, letnjem ciklusu slovenskih bogova. Veruje se da je upravo
ona čuvala životnu snagu i plodnost prirode, kao i ljudi kojima je pomagala u vidu
ženskog, blagorodnog božanstva.
Druga važna uloga (neka predanja govore da je to bila i najvažnija dužnost ove
boginje) bila je, ipak, vezana za potomstvo. Stari Sloveni su smatrali da boginja
Živa bdi nad sudbinom dece i detinjstva uopšte.
Živi u čast, trećeg dana po rođenju deteta mesila se „bogorodična pogača". Preko
nje su stavljani i pokloni za novorođenče: košuljice, čarapice i novac. Pogača se
lomila nad detetovom glavom. Nema podataka o tome ko je detetu stavljao
novac, ali po današnjim običajima, koji su verovatno preneti iz tog drevnog doba,
izgleda da je to ipak bio kum!
Ostali zadaci ove boginje (jer kako ste videli, svaki slovenski bog je imao više
resora o kojima je morao da brine, i oni su često bili udaljeni, pa i nespojivi)
odnose se na šumu, mesečinu, ratarske poslove i što da ne, na udvaranje i
sklapanje brakova. Da počnemo od šume. Stari Sloveni su obožavali svoje šume i
ovu boginju su proglasili njihovom zaštitnicom. Postoje sećanja u kojima se ona
naziva i ŠUMSKOM MAJKOM.
Kao što je slučaj i kod ostalih svetlih, letnjih bogova, smatralo se da je boginja Živa
naučila ljude da seju i žanju, na čemu su joj oni bili veoma zahvalni, i tu svoju
zahvalnost izražavali rumenim živinskim pečenjem. (Odatle potiče i običaj vezan
za nesrećnu sudbinu petlova.) Ovoj riđokosoj boginji pripadao je mesec
septembar (čuveni tadašnji grozdober s važnim prehrambenim i alkoholnim
poslovima), kada je priroda na vrhuncu darivanja svojih plodova ljudima.
Zamislite, mir- no i lepo veče uz vino i slavlje, zdravice i pesmu, uz sveukupnu
radost života, pa uz to još i jasnu mesečinu... E , i ta jasna mesečina pripisuje se
boginji Živi kao nežnoj, lunarnoj boginji... I tu bi bio kraj ovog kratkog
predstavljanja da nema još i Svetovida (sećate se tog glavnog, svetlog boga?), koji
veoma pazi i brine o Živi, posebno posle jednog incidenta u vezi njene prelepe
guste kose i zloduha koji je hteo da joj tu kosu ukrade... što će se objasniti bolje u
sledećoj priči.
Zvezda Klas

1.
Grebenarov sin Dabiša imao je sedam godina, nebrojeno pega na nosu i obrazima
i još više pitanja koja su spremna čekala da se samo prospu sa njegovih usana.
U svakom času i svakoj prilici.
I u cik zore, dok se otac spremao za setvu, njegova pitanja već su bila budna i
jasna:
- Mogu li se grebenom razgrnuti oblaci? A dohvatiti Mesec?
Otac je punio vreću semenom i preko ramena samo prozborio: - Otkud ti sad to?
- Pogledaj! - spremno je rekao Dabiša i rukom pokazao zapadnu stranu neba.
Iznad brežuljaka s vinogradima u daljini, zalazila je bleda, gotovo providna
mesečeva glava. Ispod nje, raspršivali su se paperjasti oblaci po obodu neba.
S druge, istočne strane, Sunce se još nije ni promolilo.
- Greben stavljam u torbu za setvu, Dabiša, da raž izraste što gušća, a Mesec... ma,
pusti ga, neka ostane tamo gde i jeste...

2.
Otac je grebenao vunu da bi se, kasnije, posle vlačarenja, pretvorila u same oblake
iz kojih se moglo presti.
Znao je Dabiša koliko ta vuna mora biti vazdušasta.
Greben mu je bio i u kolevci. Rasterivao je teške snove, zle duhove i svaki
nespokoj, daleko od Dabišine glave.
Ali tog jutra, dok je ispraćao oca u setvu, on je razmišljao o grebenu kao da ga prvi
put vidi... o grebenu s dovoljno dugačkom drškom, kojim bi se pravi oblaci
dohvatili. I Mesec iznad njih.
To niko još nije napravio.
- I kako bi izgledale njive, kuće, rečica, brda... kako bi sve to izgledalo gledano sa
visine, s tolike bele visine? - opet je upitao oca.
Ali , ovaj je žurio.
Bila je već treća nedelja meseca grozdobera, pod zaštitom boginje Žive, vinogradi
su već bili teški, a njive čekale setvu.

3.
Posle očevog odlaska pušteni su konji u ograđeni deo livade, u jaku mirisnu travu.
Samo je vitka riđa kobila bila vezana za ogradu. Njoj uz bok privijalo se tankonogo
ždrebe sa krupnom belom šarom među očima.
Dabiša je znao da mu ne pomaže nijedno molećivo pitanje.
Ne sme im ni prići blizu, jer je nesmirena i ljuta kobila iziskivala oprez čak i od
njegovog oca.
Dabiša je žudeo da makar pomiluje ždrebe, ali je ipak mirno ostao na udaljenosti,
govoreći ždrebetu mekane reči, jedva čujnije od udaljenog cvrkuta ptica u
obližnjem gaju.
Ždrebe je čuljilo uši i dizalo pogled. Kao da je osluškivalo.

4.
U jednom trenu, ždrebe se, iznenada, pokrenulo. Kao da bi se i ono odvojilo od
majke i poigralo u sunčanom jutru!
Kobila je u istom trenu zanjištala i počela besno da mlatara glavom. Ne odvajajući
pogled od nje, Dabiša je lagano krenuo unazad, prema kapiji. A kad je video kako
ona prednjim nogama, u času divljeg besa, lomi ogradu i oslobađa se ropstva,
potrčao je koliko ga noge nose.
Čuo je topot iza sebe, sve bliži i bliži.
Sapleo se i pao na još vlažnu travu. Pokušao je hitro da ustane, ali snažan bol u
desnoj ruci, vratio ga je ponovo na tlo.

5.
I tada je, jasnije od topota, začuo svoje srce.
Zabio je lice u travu i zažmurio.
Ispod kapaka bio je crveni mrak. „Zašto crveni", pomislio je čekajući strašne
udarce.
Ali , odjednom, sve je utihnulo.
Osetio je vrelu paru na svojim ramenima.
Kobila je stajala nad njim i frktala. Nije bilo gneva u njenim očima. Kao da je duh
srdžbe zaostao negde u travi za njenim snažnim kopitima.
- Zašto si stala? Zar nećeš da me pregaziš? - tiho je progovorio Dabiša. Znao je da
treba da ostane miran.
U tom času ugledao je svog dedu kako hitro ide preko pašnjaka, lagano zazivajući
kobilu, da se opet ne uznemiri.
I tada je crveni mrak postao crn.

6.
Kad je otvorio oči, Dabiša je bio na svom banaku. Oko njega su bili deda, majka i
žrec!
- Zašto je mrak bio prvo crven, pa on da crn? - odmah je u pitao Dabiša.
Majka se osmehnula.
- Dobro je! Čim počinje sa pitanjima, to znači da je dobro!
- Gde te boli dečače? Ruka? - upitao je žrec.
- Samo ruka! - potvrdio je Dabiša.
- Hvala našoj Živi! I blago tebi što su njeni dani sada! Moglo je biti loše... Glava te
ne boli?!
Dabiša je odmahnuo.
- Samo ruka - ponovio je.
- Slomljena je... ali sad ćemo to namestiti...
- Ali... kako vi to znate? Ko vas je tome naučio? - upitao je Dabiša.
Žrecove oči bile su crne i duboke. Kad bi se nasmejao, oko njih se gužvala koža i
sitne bore usecale su se u upale obraze.
- Ne znam ja - skromno je odgovorio stari žrec. - Zna Živa! A ona baš ima puno
posla... ponavljam ti, dobro je što je sad njeno vreme i svetlo na svetu!

7.
- A sad će da te boli taman toliko da vidimo koliki si junak! - objavio je žrec
pripremajući udlagu za Dabišinu slomljenu ruku. –Tebe je danas jurio zao duh, ali
Živa nije dala dati naškodi... Znaš , jednom je čak i ona bila žrtva zlog, livadskog
duha...
- Kad? Kad je to bilo? - odmah je upitao Dabiša.
- Eh, kad... - rekao je žrec. - Da znaš samo... vreme ljudsko se veoma razlikuje od
vremena bogova... ali da kažem, bilo je davno... jednog rujanskog dana poput
ovog... Sunce je sipalo vrelinu iz svog čanka, a naša bogica Živa je sela na livadu da
predahne... U levoj ruci je držala grozd, sočan i zreo, a u desnoj jabuku. Njena
bujna plamena kosa bila je raspuštena niz leđa i svetlucala se poput zvezda u
vetrovitoj noći, poput vatre u mrzlo jutro... To svetlucanje opazio je zao duh polja i
prišao joj nečujno iza leđa, pa u trenu, sasekao joj je kosu i u zlobnom cerekanju
nestao niz polje...
- A šta je ona tada uradila? - upitao je Dabiša.
- Ona se gorko rasplakala jer nije znala kako da se vrati u svoju šumu bez kose...
Šta će reći stanovnici šume koje je štitila i koji su je nazivali šumskom majkom?
Kako će zaštititi od zla njih, kad nije uspela ni svoju bujnu kosu da sačuva... Tako je
ona razmišljala i plakala... Ali njen plač začuo je bog Svetovid, njen zaštitnik, koji ju
je svake godine, kad Sunce uđe u sazvežđe Maje , donosio na belom svom konju
Vidanu...
Začuje on njen plač, spusti se do nje i podari joj još bujniju kosu, zlatnu kao klasje
žita i dugu do ispod kolena...
- A kada Sunce uđe u to sazvežđe? - upitao je Dabiša.
- Kad počne grozdober ili rujan... Zvezde su tada poređane tako da liče na devojku
u polju sa kosom poput klasja... I zvezda je tu jedna, važna... E , gotovo je! Je p te
bolelo?!
- Ne... - zaprepašćeno je pogledao Dabiša u svoju uvijenu ruku - Ne... ništa nisam
osetio!
Majka i žrec su razmenili poglede i nasmejali se.
- Ka... kako se zove ta važna zvezda? - upitao je Dabiša.
- Spika - reče žrec - ili Klas.

8.
- Spika! Klas! Kako se zna koja je to zvezda, kad ih ima koliko i semena jutros u
torbi moga oca? - zapitao je Dabiša.
Žrec se spremao da krene i, navlačeći beli ogrtač, dobacio je dečaku: - Zna se za
neke tačno, a za mnoge će se tek znati...
- A mogu li se zvezde dohvatiti nekim grebenom ili zahvatiti nekim sitom...? Mesec
bih dohvatio grebenom, to sam odlučio... samo da napravim dovoljno dugu
dršku... pa da se popnem na brdo...
- A što će ti Mesec? - upitao ga je žrec pakujući svoje stvari u tkanu torbu.
- Treba mi! - odgovorio je uzbuđeno dečak. - Jer, uvek nekako vidim čoveka tamo,
kad se zagledam. Vidim kako će se tu popeti neko!
- Teško da će, Dabiša! Sunce i Mesec su Svetovidovi i Živini, upamti to!
9.
Te večeri dugo nije mogao da zaspi.
Otac i majka su ga obilazili češće nego obično. On se samo pravio da spava.
Sjaj kućne vatre na ognjištu nadjačavalo je srebrno svetlo punog Meseca. Kroz
zategnutu providnu kožu na prozoru mese- čina se slivala kao mleko.
Dabišine oči su se sklapale, a pitanja se množila kao klasje.
„Na brdu, iznad vinograda, tinjale su zvezde, krupne kao pucad prezrelog grožđa. I
među njima, sjaje neke koje već imaju i imena", mislio je Dabiša. „Te , sa imenima,
već su poznatije i izdvajaju se iz nebeskog semenja... Oblikuju sazvežđa, reče žrec.
I kako su samo daleke...
A čini se da su tu, blizu, iznad šuma, vinograda i livada...
I na kojoj livadi je bila boginja Živa kad joj je prišao zli duh?
Svakako je to bilo u njihovom selu", zaboravio je da upita žreca.
„Svakako jeste, jer gde bi inače bilo?!"
Njegovo selo je bilo sav njegov viđeni svet.
Slutio je tek beskrajne priče i predele koje mora upoznati.
I ranijih noći, a i te, kad je čežnja za njima prevazilazila i njegov umor i maštarenje,
teško je tonuo u san, gde su se slobodno susretala vremena: njegovo, i vreme u
kome onaj čovek koga on vidi na Mesecu, tu već i slobodno hoda, upirući čak i sa
Meseca pogled još dalje... prema Klasu i drugim dalekim zvezdama.
I ne vidi ga samo on, Dabiša, vide ga svi ljudi sa Zemlje, u tom času koji će doći.
OKTOBAR – Priča o bogu Velesu

Da li poznajete neku posebnu devojčicu koja bi dugo mogla da, ćuteći, nosi u
rukama prvi požnjeveni snop putem od livade do kuće, koji vodi, recimo, kroz
gustu šumu? Na tom putu ona može da vidi zmiju, ali ne sme da pusti ni glasa! Na
tom putu ona ne sme ni da peva da bi se ohrabrila... ona mora tako da izvrši taj
zadatak!
Ne znate je?! Ni ja! Kad bolje razmislim, da sam živela u doba svojih predaka,
Starih Slovena, mene nikada ne bi izabrali za takav zada- tak, jer baš nisam umela
da ćutim. E pa, kod naših predaka, vrednih zemljoradnika, takvih, odvažnih, a tihih
devojčica bilo je puno.
Izgledalo je to ovako: druželjubivi i veseli, naši preci ispomagali su se kod poljskih
radova. Žanju , recimo, žito kod nekog domaćina i prvi snop daju u ruke devojčici
da ga, kako smo rekli, potpuno u tišini, odnese do domaćinove kuće i zakači na
ulazna vrata. To je bio obred zahvalnosti jednom važnom bogu, Velesu, i u
njegovu čast taj prvi snop nazivan je Velesovom bradom.
A kako je to tek čudan bog bio! Naši preci zamišljali su ga u liku medveda sa
pastirskim štapom! Smatra se da mu je zbog toga i ime došlo od reči VOLOS,
VOLOHATIJ - što znači kosmat!
To što je bog Veles bio medvedolik nimalo ne umanjuje njegov značaj i poštovanje
koje su mu Stari Sloveni ukazivali! Naprotiv! Bio je jedan od najviše poštovanih
božanstava, zaštitnik krupne rogate stoke, a u to vreme bogatstvo ljudi se nije
merilo računima u banci i nekretninama, ni brojem dece čak, niti veličinom kuće,
nego baš brojem krupne stoke! Kad bi se desilo da oboli neko grlo u štali, naši
preci su bili vrlo zabrinuti i odmah bi u štalu unosili kip boga Velesa da im
pomogne. Prinošene su mu i žrtve, ali je zanimljivo da su mu uvek žrtvovali samo
voće i povrće, nikada meso!
U to doba, naši preci su verovali u više bogova, što je bilo znatno lakše pego
objasniti razne pojave u prirodi i svetu oko njih. Dešavalo se, ponekad, da presuše
izvori i pojila za stoku, da pašnjaci postanu suvi i škrti, i naši preci su tada
pomišljali samo jedno: da ih bog Veles kažnjava za nedoličnosti, smicalice,
preterano korišćenje pića, lenjost i ostale propuste, kojih su vrlo lako mogli da se
sete, na su se odmah kajali i prinosili žrtve. Ponekad je pomagalo i izvođenje
mečke na njivu i uprezanje u plug, što se smatralo čašću koja se ukazuje bogu
Velesu (a, u stvari, hteli su da im on oprosti sve što treba, ako može odmah i
zauvek, uz obećanje da se nedoličnosti neće ponoviti).
U sećanju starog naroda, potomka još starijih Slovena, ostale su tri stvari kao
simboli boga Velesa: kruna, vaga i žrtvenik.
Kad smo već kod vage, sigurno ste čuli za sazvežđe VAGA, koje u zapadnjačkom
horoskopu počinje krajem septembra i traje do kasnog oktobra. I u staroj
slovenskoj astrologiji postojalo je čak i sazvežđe posvećeno bogu Velesu koje je
odgovaralo baš sazvežđu VAGA. Iznad njega naši preci su gledali zvezdani lik
Velikog medveda, najjače životinje severnih šuma.
Sve se nekako složilo, zar ne?!
Sa bogom Velesom povezivana su čak i imena zvezda Plejade kod Južnih i Istočnih
Slovena: Volisini (ruski), Vlascite (bugarski) i Vlašići (srpski). I baš ti Vlašići, ta
grupa zvezda, ostala je u pamćenju našeg naroda zajedno sa Velesom, čudnim
bogom, koji je kažnjavao pastirskim štapom.
Narod i danas veruje da Vlašići svojom pojavom otvaraju vrata leta i
onemogućavaju vladavinu zime. Od Vidovdana pa do Velike Gospojine, narod
kaže: „Vlašići putuju danju, pa se od Sunca ne mogu videti." Po njima se noću
određuje vreme: kada se pojave na istoku, kaže se: „Pro- budila se kvočka s
pilićima."
Potražite pogledom, kad je nebo vedro, te zvezde, ali ne tamo gde ima suviše
uličnog osvetljenja, nego negde van grada, gde će vam one iskrsnuti jasno u
beskrajnom bogatstvu noćnog neba. A ako začujete i neki glasić u mraku, ne
verujte mu ni reč.
To može biti patuljak Malik. Moj savet je da se ne upuštate u priču sa njim. Iz priče
o Vlašićima saznaćete i zašto...
Vlašići

1.
U davno, davno doba, kad je nebeskim svodom koračao bog Veles, mnoštvo
mladih zvezda bilo je još bez imena.
U te dane pre zapisa, bilo je dovoljno da medvedoliki bog podigne svoj pastirski
štap pa da se uspore vetrovi i kiše postanu blage; da se ustalasaju žita i namnože
stada na pašnjacima.
Čudo klijanja zrna bilo je još veliko i neobjašnjeno, kao sjaj vatre i kao lepota
pesme.
Bogatstvo se još nije brojalo, kao što se ne broje ni oblaci, ni cvetovi u polju.

2.
U mlakoj jesenjoj noći izašao je jedan čovek pred svoju poluukopanu kuću i
zagledao se u nebo osuto sitnim i iskričavim zvezdicama.
- Eh, kad bih imao toliko stoke koliko je njih gore... - uzdahnuo je.
- A što ih nemaš? I što da ih nemaš? - začuo se podrugljiv glasić u blizini.
- Ko to govori?! Ko si ti?! - upitao je čovek, naprežući oči kroz tamu oko sebe.
- Ja sam Malik, Maličak, spreman da donesem blaga svom gospodaru - opet se
javio glasić.
A tada se pojavio i razigrani dečačić s crvenom kapicom na glavi.
Izgledalo je kao da je iznikao iz trave i šiblja.
Nije mirovao ni tren!
Skakutao je oko zbunjenog čoveka, trčkarao i prevrtao se preko glave.
Njegov kikot odzvanjao je kroz noć, poput sitnih, mnogobrojnih zvončića.
3.
- Da imaš stoke koliko je i nepreglednih zvezdica u nebeskom toru, to si hteo?! To
si rekao je l' da?! - ponovio je dečak i na tren se uozbiljio.
- Ma, hajde... zaboravi! To ne mož' biti! - nevoljno je odvratno čovek i krenuo
prema kući.
- A želeo bi?! - ciknuo je dečačić, hvatajući mu se za nogavice pantalona.
- Želeo bih, ali... - ponovio je čovek.
- Zašto? Bio bi bogat čovek, najbogatiji... Zaslužio si to!
Budi mi gospodar i ja ću te naučiti kako da ih dobiješ! - zacerekao se dečačić i
potrčao ukrug plještući dlanovima.
- Kako?! - zastao je čovek.
- Lako je! Lako! - uzviknuo je mališan, popeo mu se na rame u jednom skoku, i
počeo da šapuće u uvo...
- Samo jedna mala vračka i umnožiće ti se stado. A ja je znam! Sutra , u podne,
umesićeš jedan hleb. Koliko mrva bude u njemu, toliko ćeš grla stoke imati!
Upamti! - šaputao je Malik.
Čovek se zamislio.
- Pristani! Pristani! Samo pristani! - ciknuo je glasno Malik i zapljeskao dlanovima.
Njegov dah golicao je čoveku obraz.
- Zar je teško umesiti jedan hleb? - progovorio je više za sebe.
- Nije teško! Nije teško! - uzviknuo je dečačić. - Mada, pazi... moraš ga umesiti -
nogama!
Njegov smeh pljuskao je glasno i veselo, kao potočić dok pada niz kamenje.

4.
Sutradan , kad je svetlost podneva pala na zemlju, izneo je čovek veliku zdelu sa
brašnom i nalio je mlakom vodom.
Sklonio se od ukućana i, krijući, počeo da mesi testo nogama!
„Niko neće znati, niko me neće videti", mislio je, dok su mu bosi tabani vredno
radili po mekom toplom testu.
Zaboravio je na pastirskog boga i njegov moćni i pravedni štap!

5.
U času kad je izvadio ruke iz pojasa, kako bi održao ravnotežu, u lepljivoj zdeli
ugledao je dve krupne šape! Pogled mu, zatim, kliznu niz noge u zavrnutim
nogavicama i čovek vide da su neobično kosmate i debele! Poželeo je da jaukne
od užasa, ali mu je iz grla izašlo samo prigušeno mumlanje.
U strahu, iskoračio je iz testa i potrčao. Telo mu je bilo teško i tromo i on je,
sasvim prirodno i bez namere, krenuo četvoronoške!
Pretvoren u medveda, osetio je samo težinu divljeg straha i silnu potrebu da
pobegne iz naselja i od ljudi, što dalje...
Osećao je samo da mora odmah da beži!

6.
Potrčao je putem kroz selo.
Već kod druge kuće u nizu, začuo je snažan vrisak.
- Medved! Medved u selu! - jauknula je žena, pa je on potrčao prema poljima.
Osećao je da treba da umakne pogledima, da pobegne što dalje, ali kuda tačno -
nije znao. Vid mu je bio zamagljen od podnevnog sunčevog sjaja.
Vetar je nosio okrugle oblačiće i bio je bez vlage, s lakim mirisom prvog suvog
lišća.
7.
Tek kad se dohvatio šumarka, zastao je da predahne.
Prislonio je njušku uz bukovo stablo i zatvorio oči.
Disao je teško i šumno.
Osećao je da mora odmah dalje, tim novim, teškim pokretom u kome je zemlja
bila bliža njegovom novom snažnom njuhu.
Sve je izgledalo drugačije: prostor, nebo koje se ljulja, mirisi što dolaze u talasima,
s neobjašnjivom silom.
A ona se zgušnjavala samo u čudnu težnju za pokretom.
I ona ga je opet povukla dalje. Ponovo je izbio na puteljak i naglo zastao. Njegove
uši uhvatile su neki čudan, slab zvuk. Zastao je i pogledao u tom pravcu: neki mali
stvor bio je nepomičan u travi.

8.
Bila je to devojčica iz poslednje seoske kuće.
Krupna siva kvočka kljucala je zrnevlje iz njene ruke. Šest žutih pilića pijukalo je
oko njih.
I devojčica je, u istom trenu, podigla glavu i srela se s pogledom velikog medveda.
Nije se ni pomerila, niti uplašila.
Samo ga je ljubopitljivo pogledala, nasmešila se i rekla:
- Ko si ti? Jesi li i ti gladan?!

9.
U njemu se pokrenulo neko staro duboko, već utrnulo osećanje.
Razumeo je njene reči!
- Priđi, slobodno! Neću ti ništa! - obećala je devojčica. „Ne plašiš se medveda?!",
hteo je da upi ga. „I šta radiš tu sa kokoškom i pilićima?!"
Oči su mu ovlažile od nemoći da progovori.
Kao da je razumela neizgovoreno pitanje, devojčica je rekla: - Čuvam svoje blago.
Ovi pilići su moje bogatstvo. Je l' da, baš su mi lepi?
Medved je klimnuo glavom.
Devojčicina kosa je bila svetla, slična paperju pilića.
Zastao je da ih ne uplaši.
To je, znači, bogatstvo. Blago. To što je gledao. Ta mala, nejaka družina.
Obuhvatio ih je još jednim pogledom. Tu kokošku i njenih šest pilića želeo je da
upamti, da ponese tu sliku. Osetio je da bi ona, tako ljupka, trebalo da traje večno,
poput zvezda što traju od istog žutila i istog sjaja.

10.
- Gde živiš? Ogroman si, a ne znaš da govoriš - nasta- vila je devojčica.
Oči su joj bile pune neznanja i poverenja. Nimalo sumnje i straha nije bilo u njima.
„Suviše je mala', pomislio je, „a ima svoje bogatstvo. Tu malenu radost od šest
pilića i jedne kokoši."
Odmahnuo je glavom.
Iz daljine su se začuli povici.
Brzo se osvrnuo i tih nekoliko misli, što mu je prostrujalo kroz svest, namah
nestadoše. Opet je preovladala ona nova sila u njemu i poterala ga u beg.
-Razumem , moraš kući, a tvoja kuća je u šumi - rekla je devojčica i okrenula lice
prema gustoj šumi koja je počinjala odmah iza proplanka. ,
Medved je otrčao u tom pravcu.
11.
Kad je tama počela da se zgušnjava, već je bio na bezbednom. U šumi, koja će mu
biti dom. Od tog vremena i do kraja vremena.
Podigao je oči prema crnom svodu. Nije bilo više ni- jedne misli, nijednog sećanja
u njegovoj svesti. Novim , jakim vidom ugledao je Vlašiće, sedam krupnih zvezda
koje su, iznad krošnji, sačinjavale malu družinu. Nekako su se izdvajale od ostalih i
ličile mu na nešto viđeno i dragoceno, nešto do čega nikad više neće dopreti
umom.
Jer , bio je samo medved, i na čoveka je podsećao jedino njegov pogled, dubok i
tužan.
I sposobnost da, katkad, uspravno hoda.
NOVEMBAR - Priča o bogu Radgostu

Zamislite dva klupčeta vunice, bele i crne, kao dan i noć, i već ste ušli u
staru, mitološku sliku naših predaka, koji su zamišljali kako bog drži ta dva
klupčeta u ruci. Kad dan počne da biva duži, namotava se belo klupče, a kad počne
da se skraćuje - onda deblja crno klupko noći. To se dešava u vreme jeseni, kad su
kod Starih Slovena počinjala posela i druženja, kad se isprobavalo ono vino
ostavljeno u septembru, u doba kad su gosti rado viđeni na svakim vratima,
bogme i kad je bilo nezvanih, neprijatnih gostiju.
Ti neprijatni gosti bili su gladni vukovi koji su dolazili za stadima u jesen. Pošto su
znali da načine velike štete po torovima, a ponekad da nasrnu na čoveka, naši
preci ih toliko nisu voleli da nisu hteli ni ime da im pomenu!
Vuka su, inače, Stari Sloveni smatrali demonskom životinjom, i u narodu je i dan-
danas ostao niz običaja i znamenja koji bi vukove, kao veliku opasnost za ljude i
stoku, održali podalje od sela.
Tako su u našem narodu postojali posebni dani koji su se slavili da bi se vukovi
umilostivili. To su bili takozvani „vučji dani", a posebno je praznovan poslednji dan
koji je padao sredinom novembra, jer tada dolazi i sakati, krivi vuk koji se kod Srba
i Bugara nazivao KRIVELJAN. On je bio najopasniji, poznat i kao mitski vuk, predak-
vuk, i on je ujedno i šumski i lunarni demon, a budući da je sakat, predstavljao je
Mesec u opadanju.
Za vreme „vučjih praznika" žene nisu radile rukama, posebno s vunom. Vuk se nije
spominjao naročito u vreme ovih praznika i posebno ne noću, a ukoliko bi se i
spomenuo slučajno, nazivali su ga: NEPOMENIK, KAMENIK, ALA, DIVJINA.
Svi ostali gosti, sem vuka, bili su itekako dobrodošli, čak je kod Starih Slovena
postojao i bog koji je zamišljan kao gost. To je Radgost, slovenski bog
domaćinstva, odnosno zaštitnik kuće, ukućana i njihovog napretka i blagostanja.
On se vezuje za jesenje doba, za mesec novembar, kad je Sunce u zemanu, što
znači slabo, jesenje, i kad mu je putanja sve kraća.
Zamišlja se da je bog Radgost na glavi nosio pticu raširenih krila, a na grudima
glavu bika. Ime Radgost potiče od reči RAD - što znači rado i GAST, što znači gost,
što u celini označava onog ko je rado viđen kao gost.
U narodu je ostalo zapamćeno verovanje Starih Slovena da su u putniku
namerniku videli pravog predstavnika boga, pa čak i samog boga u ljudskom
obliku. To bi značilo da su Stari Sloveni svojom gostoprimljivošću ukazivali počast
samom bogu, koji je mogao biti skriven u običnom putniku, umornom starcu ili
bilo kakvom iznenadnom gostu.
Dakle, jedna izrazita osobina Starih Slovena bila je ta njihova gostoprimljivost i
ona je praćena obiljem hrane, pića, veselja, pesama i priča, a u okviru njih bilo je i
malo uveličavanja, posebno hrabrosti i junaštva, dok o plašljivosti, verovatno, ni
pomena nije bilo... Tako su ljudi oduvek bili kao deca, a deca su, na sreću,
odvajkada bila mnogo, mnogo hrabrija i nešto maštovitija.

Kriveljan

1.
U mesecu grudenu, crno klupko noći počelo se odmotavati mnogo brže od belog
klubeta dana.
Svetlo je kraćalo kao rukavi prerasle, dečje odeće.
Došla su maglena ju gra i Kikimora se pojavila u zadnjoj kući u selu.

2.
- Pretražili smo sve grede na tavanici i brvna na prednjem ćošku kuće, da
proverimo nije li neka lutkica od iverja i krpica ostala tu... ali ništa nismo našli -
začuli su Radgost i Sofija baba Ogiju kako uzdiše, žaleći se njihovoj majci.
- A čuda pravi... - nastavila je. - Iz ruku mi ispada posuđe, diže se velika larma po
kući. Uveče , kad svi legnemo, začujemo je kako huji u odžaku, pucketa prstima i
zlobno se cereka. Mrsi mi pređu, čerupa kokoši i plaši decu, ta smešna, grbava
starica... naš nezvani gost... I , kako da je se rešimo? Čula sam da je jedini spas od
nje, da se nekako izmami napolje i da je vetar odnese, jer je to jedino čega se ona,
tako sićušna, plaši...

3.
- Da vidiš samo kako uznemiri stoku kad, dokona, počne da ih prebrojava... Sreća
što zna da broji samo do tri... I što je najgore, gde baš sad da se pojavi i da
dodijava, sad kad treba osluškivati važnije i jače zavijanje onih što su došli za
stokom sa planine, a ne pominju se...
- E, sad se plašim - šapnula je Sofija i uspravila se.
- Ćuti, ššš... da čujem dalje - šapnuo je Radgost i naterao svoju malu sestru da
ponovo čučne za žbun, odakle su prisluškivali.

4.
Dečak Radgost bio je rođen u mesecu grudenu, kad je voće već obrano, a žetva
davno završena, kad je nastupalo vreme posela i priča, vreme koje su ljudi zvali
kupom od dvanaest sunaca, na čijem vrhu je stajao bog Radgost, njegov imenjak.
O njegovom hramu u gradu pored velike vode slušao je od ove iste baba Ogije.
Upamtio je kako iz te vode izlazi veliki vepar kad god bi grad i ljudi u njemu bili u
nekoj opasnosti. Vepar je imao dva zuba i valjao se po talasima, krećući se
strahovitom brzinom, uz veliki fijuk i grmljavinu.
„Kao stotine i stotine Kikimora", mislio je dečak.
Oko njegovog sela, znao je, bili su samo bregovi i gusta šuma, iz koje su se, za
pristiglom stokom, početkom grudna kretali i oni nezvani, nepominjani gosti.
Približavali su se selima zavijajući sasvim drugačije od vepra iz priče i od male
grbave starice u odžaku baba Ogije.
I još ona?!
Oko njegovog sela nije bilo vode iz koje bi ga odbranio vepar.
A Sofija, njegova mala sestra, plaši se svega: svake senke, šušnja i mraka... a tek
onih nepomenika, a tek njih!

5.
- Jedino da vam pozajmim figuru boga Radgosta - začuli su opet majku kad je
krenula da isprati baba Ogiju. - Samo je stavite pored istočnog prozora, možda će
se Kikimora nje uplašiti i pobeći na vrata...
Radgost je kliznuo pogledom preko debeljuškastog drvenog tela svog boga -
imenjaka, ni dečaka - ni mladića, s dobrodušnim osmehom i pticom na glavi.
Posumnjao je odmah da će ona, ta ljupka figura sa znamenjem kopljanika-
proroka, isterati pakosnu Kikimoru koja se, poput zloslutnice, ugnezdila u baba
Ogijin odžak.

6.
Nekoliko dana razmišljao je kako bi se Kikimora mogla namamiti u vetar. Guste
grudenske magle se podigle i jednog jutra iznad vrhova jela na brdu, ukazalo se
blistavo i duboko nebo.
U selu su počele pripreme za vučje dane.
A oni su se prvi put jasno začuli veče uoči praznika, kad je majka glasno
blagosiljala tkaninu započetu na razboju.
Oglašavali su se, negde u daljini, da su gladni i žedni, i da će doći.
Radgost je već jasno video tragove njihovih šapa po prvom snežnom pokrivaču...
mada , mada sneg još nije pao, tek su otpočeli oštri vetrovi... Jedan od njih mogao
bi odneti i tu šašavu baba Ogijinu Kikimoru...
I tada se, odjednom, uspravio u mraku. Bog Radgost je neće spasiti od tog
neželjenog gosta. Ali će nezvani gosti uplašiti Kikimoru. Kako se toga nije setio
ranije?
On će izraditi tu figuru od drveta kao što je Sofiji izradio konja, kao što mu je i rep i
grivu napravio i oči docrtao...
Izdeljaće njega, onog koji se ne pominje i go onog najopasnijeg, onog koji ih
predvodi, zvanog Kriveljan.
On , Radgost, ne plaši se. Sofija se plaši.
Nalepiće mu crnu vunu, i napraviti kriva leđa, i docrtaće oči kao i konjiću. Ali ,
kakve oči? Od čega će njih izraditi da budu tako mračne kao nebeski kazan u
olujnoj noći?
Takve da budu.

7.
- Danas se ne radi nožem, Radgoste! Ni vunom! Ne uprežu se kola, ne sedlaju
konji! Upamti! - rekla je majka, mažući đubrivom ulazna vrata. - Zamazujem
divljim životinjama oči i uši! Zavezujem čeljust i nokte!
- Je l' bi se oni mogli pojaviti i ovde? - upitala je Sofija plačnim glasom.
- Ne! To se samo tako peva! - odlučno je odgovorio Radgost.
On je imao deset godina i nije se plašio. Žurio je samo da izradi tu igračku što pre!
Ako je dobro izradi, mislio je, Kikimora će uleteti u zamku vetra čim je vidi... a
možda će se i on sam, Kriveljan, uplašiti svog obličja, pa neće više ni u priču
dolaziti!

8.
Odmah je počeo da prikuplja sve što mu je trebalo za izradu igračke. Nekoliko
crnih pera iz peruške kojom je majka čistila brašno sa trpeze dobro će mu doći za
uši, a crna vuna za krzno. Potrebni su mu još makaze i nož... I ne sme ga niko
videti! Zabrana je rada predmetima koji seku i bodu.
Došao je do drvljanika. Pronašao je debelu granu i izvadio nož. Počeo je da delje.
Zadubljen u svoj posao, dugo nije osetio hladnoću. Niski nabrekli oblaci nosili su
prvi sneg.
9.
Bilo je kasno popodne kad je sastavio telo i noge igračke. Kriva leđa. Miris drveta i
snega u vazduhu. Stresao se. Kriveljan ga je motrio sa dalekog brda.
Kriveljan ga je oštro posmatrao sa neba, s dugog, krivog, crnog oblaka. Eno ,
čeljusti su mu već iskežene, video je Radgost.
Kriveljan mu se kezio iz obližnjeg šumarka. Video ga je kako, podvijenog repa,
besno reži.
Vreme je da uđe u kuću, iako se on, imenjak sunčanog boga, baš nimalo ne plaši
tog koji se ne pominje.

10.
Kad je igračku izneo pred Sofiju, ona je čvrsto zažmurila i počela da jauče: - Vuk!
Vuk!
- To je obična igračka. Nju ću pokloniti baba Ogiji da poplaši Kikimoru! - pokušao je
da joj objasni, teško krijući zadovoljstvo što je igračka tako verna i strašna.
- Napolje s tim! - zapovedila je odmah majka. Radgost je ćutke otvorio vrata. U lice
su mu se zaletele prve krupne pahulje.

11.
Padao je prvi sneg, pahulje su proletale, spuštale mu se na trepavice i hladile mu
obraze. Išao je puteljkom koji se više nije video. Bez zastajkivanja i osvrtanja, gazio
je kroz sneg.
Odjednom iza njega, kao iz mekog paperja, samo je nečujno izronio i krenuo mu u
susret onaj najstrašniji, najgladniji, krivi... Iskeženih zuba i katranskih očiju, s
crnom dlakom i podvijenim repom...
Dečak je zastao ne verujući sopstvenim očima. Hteo je da vrisne, ali nije imao
glasa. Hteo je da potrči, ali noge su mu bile teške i kao zalepljene za tlo.
- Vuuuk! - jauknuo je i skočio.
Bio je na ležaju, oznojen i vruć. Bila je noć i vatra je plamsala na ognjištu stvarajući
čudne, lelujave senke po zidovima. Pored ležaja stajala je figura Kriveljana, još
neodneta.
„Sanjao sam. I u san mi je došao", pomislio je dečak s ogromnim olakšanjem, i
pogladio pogledom vatru.
Srce mu je oštro tuklo u grudima.
Ni san, ni priča, osetio je, već samo sjaj vatre, zaštita je i granica među svetovima:
pravih vukova i dečaka.
DECEMBAR - Priča o bogu Vodenu

Po jednom staroslovenskom mitu, nekada davno, u svemiru, postojale su samo

voda i tama. Brrr , prilično sumorna i strašna slika, složićete se. Zemlja se pojavila
kasnije (što je dobro - da razbije makar ono crnilo) i prikazivana je kao ploča na
vodi. Pošto ni to nije bilo dovoljno lepo i optimistično, na sceni se pojavio
najvažniji od svih bogova, Svarog, i verovatno rekao: „Šta je ovo?" Ili: „Ne može
ovo ovako!" (S njim ćemo se detaljnije upoznati u sledećoj priči.)
Pošto je ovaj bog bio i kovač, skoro i umetnik, on je dobro poveo računa o svim
ostalim važnim detaljima svog dela: o svetlu, tonu, boji, uklapanju... svemu da bi
ovaj svet bio sličan sadašnjem! Ipak , ona voda, tamna vodurača na kojoj je bila
zemljina ploča, kao da nije tako lako iščilela iz pradavnog mita. Stari Sloveni su joj
davali veoma veliku ulogu i poštovali je, posebno od kad su i sami počeli da se
otiskuju niz nju zbog ribolova, krivolova, udvaranja devojkama, ratovanja... I
naravno, pretpostavljate dalje, bio je tu odmah naimenovan i neki bog vode. Kažu
da je ta uloga data bogu Vodenu.
Neka se ne ljute stari germanski bogovi ako za potrebe sledeće priče „pozajmim"
boga Vodena iz njihovog društva, ali stvari u dubokoj prošlosti su veoma zamršene
i ne možemo ih baš sve dokazati. Elem , u sećanju naroda ostalo je da bog Voden
pripada staroslovenskim bogovima, a neki naučnici se jako mršte na to i kažu kako
je on bio germanski bog. Bilo kako bilo, bog Voden je vezan za mesec decembar i
smatra se da je upravljao vodama, pa je zbog toga od naših predaka dobi- jao
kolače, tamjan u posudama i puno cveća. Ti darovi su mu puštani niz vodu i imali
su zadatak da ga umilostive kao jedinog gospodara jezera, reka i mora. Vodenu su
se molili ribolovci i mornari, jer se smatralo da može da utopi ljude, kao i da ih
spasava od utapanja. On pripada zimskom ciklusu bogova, i neki misle da je
kasnije, u doba hrišćanstva, njegovo mesto zauzeo Sveti Nikola. Drugi pak, poriču
njegovo postojanje (ali zato Svetog Nikolu, sadašnju slavu pomoraca, i danas
slavimo slično običajima naših predaka - dakle uz dobru trpezu, kolače i,
obavezno, dobro vino).
Po predanju, u doba Starih Slovena, sazvežđe Kitovrasa odgovara današnjem
periodu znaka Strelca, a njime je vladao kentaur Kitovras. O njemu postoji mit iz
kojeg saznajemo jednu čudnu sudbinu. Naime , Kitovras je rođen kad je neki,
takođe stari bog Indra udario buzdovanom u stenu. U tom udaranju otvorio se
jedan oveći kamen i iz njega se pojavio - Kitovras. Dotični buzdovan je iskovao bog
Svarog, pa se zato Kitovras smatra njegovim sinom. Zvezdani lik Kitovrasa
predstavlja pola čoveka, pola konja, koji poteže strelu iz luka.
Liči na današnju predstavu strelca, zar ne?! Ako baš ne verujete horoskopima,
nadam se da verujete kako su postojale vile. Ako ni u vile ne verujete, od
patuljaka, ipak, nikako ne možete odustati!

Voda zaborava

1.
U hladnoj planinskoj noći, pod drhtavim svetiljkama zvezda, čini se da, sve što
postoji miruje i sniva. U dubokoj tišini čuje se samo žuborenje izvora koji otiče u
potok dobrim delom prekriven ledom.
Kraj izvora, dve vile izvorkinje šapuću nešto u noći, nedremive kao vreme i kao
voda koju čuvaju.
- Ja b' silno tela da mi pričaš jopet onu o našemu gospodaru voda, Varvara! -
šapuće mlađa vila Vlatka. - Jerbo u tvom glasu kanda zvončići neki lepi zvone i
tandrkaju...
- Pre će biti da si pridremala, malecka, a ne bi volela ni da začuješ nekog vuka! To
je! - kaže starija vila Varvara i smeh joj žubori i teče glatko kao izvor pored kojeg
sedi.
Dugokosa je, prozračne kože i krupnih tamnih očiju u kojima, pritajene, stoje iskre
svetla, kao odsjaj daleke neke zvezde.
Vlatka je vila-dete!
I deca su uvek deca, zna Varvara, pa odlaže svoj tobolac sa strelom i grli Vlatkina
ramena.
U pojasu njene srebrnaste haljine blista kamen tamnog, plavog sjaja. Nehajno ga
dodiruje prstima kao da proverava da li je tu, i započinje priču.

2.
- Ti znaš, Vlatka, da je priča o našem gospodaru voda zapravo priča o onom većem
gospodaru svih bogova - počinje dižući pogled u crno i duboko nebo. Vlatka,
naprotiv, gleda dole u Varvarine noge u tanušnim cipelama koje su izatkane od
tankih svilenih traka, tako tankih i vazdušastih da liče na izvorsku penu koja izbija
na mestu gde se voda survava u potok. I kad će ona, Vlatka, da stasa za njih,
čežnjivo pomišlja mala vila!
- Ovaj svet koji jeste, u svojim prvim, mladim danima, nije izgledao ovako.
Postojala je samo voda zaogrnuta tamom, duboka i tiha kao bezdan - nastavlja
Varvara.
- Pređi brzo preko tog dela, ja se kanda malo tu plašim... - kaže Vlatka pribijajući
se uz Varvaru.
- Pa, tražila si ovu priču!
- Jesam, jer mi je nikad ne ispričaš celu... Uvek mi nešto malo izostaviš i ja tako
čekam da se malo zbuniš i izrekneš mi sve! - kaže Vlatka kroz smeh.
- Ti, prepredena mala! Hoćeš da te bacim sad Vodenu?!
- Ne, ne, nikako! Pričaj dalje!

3.
-Svet je, dakle, bio bez svetla... Samo šuštanje vode i crna tišina! Ali , duboko gore
u visokim dvorima gornjeg neba, bio je gospodar svih bogova, Svarog, i njegova
gospa. Oni su stvorili zemljinu ploču i oslonili je na vodu. Potom je obasjaše Sunce,
obogati rastinje, zveri i ptice... Stvoriše nebo i prvi narod koji se pamti, a go smo
mi, vilinski svet.
-A patuljci?! Njih si zaboravila!
- Da! I patuljci! I njih je bilo, ali duboko, duboko u zemlji, u rudnicima, gde su
kopali svetlo i hladno drago kamenje... - kaže Varvara i opet nesvesno pogladi
prstima kamen o svom pojasu.

4.
- U to doba, kad je Svarog postavio sve bogove, još nije bilo zvezda na nebu -
nastavlja Varvara.
- A naš gospodar Voden? - pita Vlatka.
- On je već čuvao sve vode i sve one koji će njima ploviti. U to doba, pre ljudi,
samo su vilenjaci i vile plovili u svojim dugim, vitkim čamcima. Sve plovidbe
završavali su za dana jer, ponavljam ti, sem Sunca danju, nikakvog svetla nije bilo
noću. Ni mesečevog kolača, ni sjajnih zvezdica. Tmina je bila debela i potpuna, kao
gusti kajmak na nebeskom mleku.

5.
- Svi bogovi su slušali svog zapovednika, kovača Svaroga. Kad je bog Indra hteo da
isproba svoj buzdovan udarajući njime u stenu, ni slutio nije da će iz jedne izaći
Kitovras, mladić neobične lepote i snage, i da će od siline Indrinih udaraca poleteti
varnice sve do neba i s njima i on, Kitovras. Sad gledamo njegov zvezdani lik gore.
Eno ga! To je kentaur, pola čovek, pola konj, koji poteže strelu iz svog luka!
To je zvezdani strelac!
I otada, nebo se osu i drugim zvezdama sa obličjima Jagnjeta, Lava, Maje
Zlatogorke, Kresenja... Jednom će i neki bogovi i junaci tu naći mesta među
njima... Ali , da se vratimo našem narodu... Kad je naš vilinski narod ugledao prve
zvezde kako bleskaju kroz tminu, toliko se silno obradovao tom rasutom grumenju
da se od te iskrene radosti proli malo zvezdanog sjaja i po njima i tada otpoče
novo doba potpunog svetla na Zemlji. Zato se nama, vilama i vilenjacima,
prikazuje malčice sjaj vremena u očima i zato mi nikad ne starimo. Zahvalni na
prvom, noćnom svetlu, ostajemo večno mladi i lepi!
- A što su patuljci izborani i stari? - pita Vlatka.

6.
- Nestrpljiva si! Eh!... Sjaj Kitovrasov je ugledao jedne noći Srebrni car i to sasvim
slučajno... Kopajući tunel, izbio je na površinu zemlje i ugledao zvezdanog strelca.
Onako namrgođen i snažnog tela sa jakim kopačkim mišićima, taj najstariji
patuljak iznenada je osetio nešto čudno... Čak se i nasmešio lepoti sjajnih,
iskričavih kamenčića na nebu. Uhvatila ga je pohlepa. Poželeo je da dohvati te
dragulje iako je već imao mnogo iskopanog dragog kamenja. Poželeo je prave
zvezde. Izvadio je odmah svoju kožnu torbicu, koju je uvek nosio za pojasom, i
odbrojao nekoliko najkrupnijih kamenčića. Time je nameravao da plati jatu
krupnih labudova da ga podignu i odnesu gore, u nebeski rudnik.
Već sledeće noći, poleteo je sa njima. Snažnim zamasima krila labudovi su zaplovili
tamnim nebom kao bešumne lađe po vodi. Plovili su u pravcu lepog kentaura! Kad
priđoše bliže, Kitovras okrete strelu ka prvom labudu - vođi! Svetlo zvezda bilo je
prejako za patuljka u crvenom kaputiću i zaslepilo ga je! Od siline tog sjaja obrazi
su mu goreli i čelo mu se zgrčilo. Tako dobi silne bore!

7.
- Poštedeću život i tebi i tvojim pticama samo zbog vašeg neznanja - odjeknuo je
glas iza plamene strele. - Kamenje koje tvoj narod kopa smešno je i bezvredno, i
praviće uvek samo obmanu za duše onih koji će ga uvek kopati i onih koji će ga
želeti! Vratite se odmah odakle ste i došli!
Bio je to glas lepog Svarogovog sina, onog koji nikad neće kročiti u visoki dvor
svojih roditelja, jer mu je dužnost da sačuva noćno svetlo.
- A zbog pohlepe koja te dovukla dovde - nastavio je Kitovras - zbog nje će ti lice
ostati izborano i staro! I takvi ćete, svi vi, patuljci-kopači, uvek biti: dugobradi,
snažni, namrgođeni i stari! Uvek stari!

8.
- Meni je malčice žao š go je zarobljen taj zvezdani strelac... I što ima konjske
noge... Zar ne bi mogao malo da se oslobodi tog čuvanja svetla? - kaže Vlatka.
- Ne bi mogao... Kao i ti i ja š go čuvamo vode našeg gospodara Vodena, kao ti i ja
što ćemo zaspati tek pred vratima svitanja, kad i njegove zvezde počnu da
blede....
- Ali, ipak! Opet mi nisi sve ispričala, lepo znam!
Varvara se smeši i gleda gore, u nebo.
- Znaš, mala vilo, ima u tebi više nego što oči mogu da vide - tajanstveno kaže, pa
nastavlja: - vidiš ove cipelice i strelu... Ima li to koja druga vila?
Vlatka odmahuje glavom. Varvara nastavlja:
- Jednom je jednoj mladoj vili došao stari patuljak po imenu Srebrni car... Doneo je
veliki dragi kamen, pružio ga vili i rekao: „Izabrao sam tebe jer si mlada i možeš
sama da se pretvoriš u labuda! Da odletiš i da mu odneseš ovaj kamen, u kome je
sav trud mog naroda, da mi oprosti..."
Taj patuljak je opremio mladu vilu za put: dao joj je cipelice ispletene od srebrnih
niti, tankih poput paukovih, dao joj je strele i tobolac, da liči na strelca i kamen da
mu odnese.
- I šta je tad bilo s vilom? - pita nestrpljivo Vlatka.
- Pretvorila se u labuda i letela skoro celu noć prema njemu. U kljunu, ispod jezika,
nosila je dragulj pokajanja. Kad je došla do njega, on je spustio strelu. Pred njim
se, od labuda, pokazala kao što i jeste: dugokosa vila, s tobolcem i strelama, u
srebrnoj haljini i tkanim cipelama. Stala je pred njega.
„U tvojim očima vidim sebe strelca. I vidim sve", on je rekao.
„I ja u tvojim očima vidim sebe", rekla je vila. „I čudno, to je najlepše što mi se
ikad dogodilo!"
„I meni", rekao je Kitovras. „A sada se vrati, uskoro sviće! Okupaj se u vodi
zaborava! ", rekao je vili.
- Je l' se okupala? - pita Vlatka bez daha.
- Jeste - kaže Varvara.
- I, je l' zaboravila?
- Nije. Svetlost se teško zaboravlja... - završava Varvara.

9.
- Ali, ali, šta je to bilo? Taj njihov susret?! - pita Vlatka.
- Uf, ma, to je bilo nešto kao priča, ali veće od priče. Jedan trenutak koji vredi više
od nagomilanog vremena i svega što postoji... To , kad se ugledaš u nečijim očima
i kad se neko ugleda u tvojim...
- Tja... jopet mi nisi sve kazala - nezadovoljna je mala vila Vlatka.

10.
- Pa, posle je vila odletela do velike vode i javila se svom gospodaru Vodenu, koji
je, inače, već sve znao... Zvezde na vodi odslikavaju istovetne priče, znaš, kao i u
očima vilinskog sveta... I vila je nastavila da čuva vodu, ali nije zaboravila ni detalj
susreta, jer je voda zaborava bila zamrznuta ko što je sve zamrznuto u vreme
sazvežđa Kitovrasa... Eh , kako je on lep junak!
- I posle?
- Dođoše ljudi! I bog Svarog, dirnut zbog dvoje čuvara svojih, male vile i lepog
kentaura, dade priliku svim ljudima da se susretnu jednom u svom veku sa očima
u kojima će videti sebe!
- To, kad su mladih lica poput vila?! - pita Vlatka.
- Ne samo tad! Susret može da se dogodi i kad se lica izboraju kao u pohlepnog
patuljka... Jer , šta jedino ne stari, Vlatka?!
- Priča!
- Dobro, priča... I još?!
- Ne znajem, mala sam...
- I čežnja jedina ne stari... Hajde , dosta je! Zavarali smo vreme! Pospana sam! -
kaže Varvara.
- A dragulj? - pita Vlatka potpuno sveža i budna. - A dragulj?
- Labud ga je vratio pod jezikom, kako ga je i nosio... Pospana sam, dosta je...
„Nije pospana", misli Vlatka. „Hoće da ja zaspim, a ona da gleducka gore još, sve
dok ne počnu da se gase zvezde, jedna po jedna, kao kad se utišavaju reči... Misli
da ja ne znajem ništa... a sad znajem što je njoj lice tako svetlo i ozareno kad gleda
gore..."
Srce joj je tamo!