Универзитет у Новом Саду

Филозофски факултет
Студијски програм: историја/мастер академске студије
Предмет: Античка религија и митологија у настави класичних језика и историје

Семинарски рад
ТЕМА: МИТ О ПЕТ ВЕКОВA

Професор:
Др. Снежана Вукадиновић
Студент: Миљан Остојић
(240045/2017)

Нови Сад, 2019.

 Садржај

УВОДНА РЕЧ О МИТУ И МИТОЛОГИЈИ..........................................................3

1. МИТ О ПАНДОРИ И ПРОМЕТЕЈУ..................................................................5
2 . ХЕЛЕНСКИ МИТСКИ НАСТАНАК ЧОВЕКА..............................................7
3. ДЕУКАЛИОН И ПИРА.......................................................................................8
4. МИТ О ПЕТ ЉУДСКИХ ВЕКОВА...................................................................8
4.1 ЗЛАТНО ДОБА ЉУДИ........................................................................................8
4.2 СРЕБРНО ДОБА ЉУДИ....................................................................................10
4.3 БРОНЗАНО ДОБА ЉУДИ..................................................................................11
4.4 ХЕРОЈСКО ДОБА ЉУДИ.................................................................................11
4.5 ГВОЗДЕНО ДОБА ЉУДИ..................................................................................12
ЗАКЉУЧАК...........................................................................................................13
ЛИТЕРАТУРА........................................................................................................15

2
 Уводна реч о миту и митологији

Са општим развојем друштва античке Грчке развијала се и старогрчка уметност.

Један од видова античке грчке књижевености били су и митови. Грчка митологија
представља je својевстан збир различитих прича, инспирисаних маштом, кроз које је
антички човек настојао да протумачи појаве са којима се свакодневно сусретао, али пре
свега питања из далеке прошлости везана за настанак и развој његовог окружења. Тако
митови обухватају фантастична тумачења везана за настанак света, настанак човека, као и
живот и дела различитих митских, неисторијских личности, богова, полубогова и
смртника.
Грчка реч којом се мит означава (µʋθόϭ) односи се на сваку причу која се
приповеда, како на радњу трагедије или заплет комедије, тако и на предмет какве Езопове
басне1.
Мит се супротставља науци (λογος) односно машта противречи разуму. Μυθός и
λογος су две подједнако виталне и важне функције живота с тим да λογος подразумева да
буде истинит и доноси логичан суд истине. Мит је са друге стране циљ самоме себи.
Верује му се или не, како се коме хоће у зависности од вере појединца. На тај начин због те
религиозне слободе али и слободе ирационалног људског размишљања мит се током
векова и миленијума развијао. Са том слободом он је неумитно постао део уметности
Хелена и није губио присталице до данашњих дана када бројне савремене технологије
користе митолошке мотиве за своје продукције.
Митови се не рађају као организована целина, попут каквог филозофског,
теолошког или научног система, него ничу насумице, а на митологији је да ту открије
родове, врсте и подврсте. Он није независна стварност већ се развија у складу с

1 Гримал, Пјер, Грчка митологија, Београд, ПЛАТΩ – XX век. 2000.

3
историјским и етничким условима те понекад чува сведочанства о заборављеним
стањима2.
Разликују се по својој основној форми: на митове који говоре о настанку света –
космогонијски и они који описују стварање богова – теогонијски. Осим та два постоје и
посебне легендарне приповести попут Тројанског рата који је само делимично описан у
Илијади и Одисеји, док за њеног „творца“ песника Хомера не постоје сигурни докази да је
уопште написао еп.
Поред старогрчког песника Хомера, у сам врх хеленске књижевности стоји Хесиод
који је превасходно први старогрчки песник за кога се поуздано зна. Његова дела
Теогонија/Постанак богова и Послови и дани представљају прва и најстарија старогрчка
писана дела којима се поуздано идентификује аутор. Хесиод пише на песимистичан начин,
резигниран неправдом према себи у корист брата, али и читавог њему појмљивог друштва.
У том смислу пише о њему савременом човечанству (VIII век пре н.е.) којем све више
надвладава зло и тоне ка беспућу. Зато и сам каже:
О камо ли среће да нисам дионичар петога рода
Већ да сам пре умро ил' да сам касније рођен
Ово је гвоздено племе и њега никада неће
Дневна минути мука па ни по ноћи. (Посл. и дани, Хесиод)
Наравно, данас не познајемо ова дела у изворном облику, већ у оним облицима
које су нам оставили песници, логографи, филозофи, историчари и остали ствараоца
Старога века.
Са друге стране повезаност са религијом имало је смисла за Старе Грке једино ако
је у питању порекло одређене етничке групације, династије или чак града(полиса).
Такорећи патриотски менталитет Хелена није толико марио за верска питања, питање
антропогоније исл. већ на величања својих предака, као што је својствено за људе из
планинских крајева изолованих цивилизацијски од остатка света, као што је случај са
Хеленима3.
2 Исто.
3 Елијаде М. Парафразирање. Стр. 218.

4
 1. Мит о Пандори и Прометеју

Хесиод је симболично пише о пресуди која је неправедно донета на његову штету.

Алудира на свеопшту неправду и хаотично стање у тадашњем хеленском свету. Главни
''кривац'' за све невоље које су задесиле човечанство: Пандора ''дар од свих богова'' која је
била вид Зевсове освете преко Прометеја усмерена ка човечанству. Наиме, Зевс је створио
жену Пандору за Прометејевог брата Епиметеја ''оног који накнадно размишља'' као
клопка Прометеју ''мишљењу која се брине''. Неискусни Епиметеј узима лепу злу Пандору
за жену, а она отвара тајанствени врч из ког су изашла сва зла овога света осим наде коју је
затворила да не изађе4.
Прометеј, син титана Јапета и богиње Темиде представља један од најснажнијих
печата утиснутих у грчку митологију као оличење храбрости, пркоса, поноса,
човекољубивости, слободе... Заједно са братом Епиметејом стварају људе и животиње.
Прометеј је схватио да су људи специфичне врсте које не би требало да се смрзавају, и
подарио им је ватру украдену од богова.
Украдена ватра симболизује интелект сведен на то да буде средство за задовољење
све већег броја жеља, чије распаљивање је противно еволутивном смеру живота.
Побуњени интелект претпоставио је земљу духу: разуларио је овоземаљске жеље, а та
разулареност је само окованост за овоземаљско.
Прометеј је био тај који је утро пут људима да угодније и срећније живе када су већ
угледали светло овога света. Он је био тај који је уистину створитељ људи јер их је уздигао
из првобитног, природног стања на стање разума и свести. Зевсa je наљутило шта је све
Прометеј учинио за људе, а како није могао вратити ватру назад, јер дар од богова ни Зевс
није могао вратити, одлучио је казнити Прометеја и његову творевину - човечанство.

4 Елијаде, М. Када Пандора затвори поклопац, једино Нада остаје на дну врча. Као што то примећују Сешан
и Левек, ''увређени'' Зевс је управо то и хтео, да вечно присили човека на ''тешки рад'' који представља
узалудне напоре - Наду заточену на дну врча. Стр. 219.

5
Људима је послато зло у лику Пандоре, док је Прометеј окован на врху Кавказа од стране
изврштитеља Хермеса док му је орао кљуцао јетру која се обнављала. Ослободиће га
славни Херакло и поново ће се вратити на Олимп коме припада.
Прометеј симболише вечну људску тежњу за напретком али и људског комплекса ка
савршенству: тзв. Прометејев комплекс5. Мит о Прометеју илострује човекову вољу за
интелектуалношћу, вољу за интелектуалним животом где неће бити искључиво зависан од
користољубља, рекли бисмо материјализма6. Јетра која се Прометеју ноћу обнављала,
опет би могла симболизовати обнову живота али и људску снагу да превазиђе тешке
недаће и проблеме. Самим тим, јетра је медицински веома важан орган у људском телу
који регулише процес метаболизма. Да додам још разлику између Хесиода и Есхила. Док
Хесиод приписује Прометеју лукавост и подмуклост, Есхил га хвали што је употребио
плен своје крађе:
''свемогуће ватре сјај, он украде, смртнику да...искру те ватре, људ'ма што но
учитељицом вештине сваке свану помоћ велика. Смрнику не дах, каже Прометеј, да
унапред види смрт... У њему наду слепу ти удомих ја... Па осим тога ватру њему подах ја,
вештине многе по њој ће научит он'' (Есхил, Оковани Прометеј, у Есхилове трагедије,
Загреб 1918, прев. Коломан Рац).

2 . Хеленски митски настанак човека

5 Ален Гербран и Жан Шевалије, Речник симбола:митови, снови, обичаји, поступци, облици, ликови, боје
бројеви, Stylos: Издавачка кућа Киша, Нови Сад, 2004. Стр. 747 – 748.
6 Исто.

6
 Мит о људским расама је прахеленски мит грчке књижевности и културе који
говори о две верзије настанка људских бића. Први је да човека ствара титан 7 Прометеј8, уз
благослов богиње Атине. Мит каже да је употребио глину и воду из реке Панопеје у
Фокиди, а живот-дух му је подарила мудрост-Атина. Човек је обликован по божјем моделу
као смртник надахнут духом једне богиње. Према другима бог свих ствари је поред свега
што постоји, створио и човека, који је једини од свих живих бића имао најумније
способности смртника. На тај начин су стварање човека приписивали “богу – створитељу
свега што постоји”, они који нису веровали да је Прометеј направио људско биће од глине
и воде, а стваралачки дух од стране богиње Атине.
Другу врсту мита о настанку човека пише римски песник Овидије, где су Грци
преузели мит из Вавилона о Гилгамешу, у чијем уводу је забележено предање да је богиња
Аруру створила првог човека под називом Еубани, од материјала глине, попут Прометеја9.
У оне који не прихватају мит о„ Прометејевим људима“, кажу да их је сама од себе
родила земља, као своје најбоље плодове, и то на најповољнијем месту у Атици (Грејвс, Р;
Платон: Менексен 6-7), и да се први човек Алалкоменеј појавио поред језера Копаида у
Бојотији/Беотији пре него што је и месец постао. Алалкоменеј је био Зевсов саветник у
његовим сукобима са Хером и Атинин васпитач(Грејвс, Р; Хиполит: Оповргавање свих
јереси V, 6,3; Еусебије: Припреме за Библију III, 1,3)10.
Ипак, хеленска митологија је Прометејевог човека, и његовог сина Деукалиона
ставила у жижу првог човека насталог на земљи.

3. Деукалион и Пира

Време у коме су људи постали најзлокобнији, а њихови поступци неморални. Зевс

је одлучио да уништи читаво људско поколење великим потопом. Ипак, како би се сачувао

7 Замуровић, Александар, Митологија Грка и Римљана, Београд, Stopper book, 2003, Титани су синови и
кћерке бога неба Урана и Геје, богиње земље.
8 Замуровић, A. Син Јапета и богиње Темиде или океаниде Климене и брат Атласа.
9 Грејвс, Роберт, Грчки митови, Београд, 1999. Овидије : Метаморфозе I и II.
10 Исто.

7
опстанак људи, изабрао је једина добра људска бића међу смртницима/људима. Први је
био Деукалион, Прометејев син дословно ''поморац са младим вином''. Друга је била Пира,
Епиметејева и Пандорина ћерка и Деукалионова жена. Уз помоћ Прометеја успели су да
саграде дрвену арку и спасу се једини на земљи од потопа девет дана и девет ноћи. Пошто
су једини преживели потоп, молили су се Зевсу да врати људско племе. Због приношења
жртви Зевсу и молитви, Врховни бог се самиловао и вратио људе на земљу. Наиме, пошто
је Зевс већ уништио тзв. Бронзано поколење, није било потребе да не сачува људску расу.
Бацајући симболично камење ''кости своје мајке'', од Деукалиона ће настати мушкарци, а
од Пире жене.
Римски песник Овидије сматра да гвоздена савремена раса представља потомство
Деукалиона и Пире. Ова митолошка прича има умногоме сличности са библијским
потопом и хришћанским поимањем света11.

4. Мит о пет људских векова

4.1 Златно доба људи

Златно доба или златна раса је митолошки приказ најстаријих људи у време
владавине бога Крона12, који су уживали све благодети које су имали богови са јединим
''недостатком'' да су умирали. Овај период је суштински једна идилична митолошка
представа где је људима текло мед и млеко у буквалном смислу јер су доиста пили овчије и
козје млеко а мед им је капао са дрвећа. Ни сама смрт им није тешко падала, јер су
умирали такорећи у сну. Упркос свом нестанку преживео је њихов добри дух који помаже

11 https://astroriznica.com/pet-razdoblja-ljudskog-postojanja/
12 Елијаде М , Крон или Хрон (Chronos) бејаше најмлађи син Урана и Геје, који је уз мајчину помоћ успешно
кастрирао оца. Стр. 212.

8
сељацима, заштитницима правде и онима који доносе свима срећу и благостање 13. Овај
рајски период завршио се Кроновим падом14.

Представа златног периода нема утемељено разумно објашњење. Могло би се

схватити као најбоље људско време јер је најсавршеније, најсјајније. Људи су једноставно
живели као богови. Са друге стране злато је и симбол драгоцености, новца што се може
довести у везу и са негативним појавама попут крађе, проневере исл. Од небеских тела
злато симболише сунчеву светлост, топлину, сами сунчев диск као средишњу тачку нашег
космичког поретка. Човек је у том смислу, симболично средиште микросвета, које су
Хелени посебно наглашавали, нарочито Велики старогрчки филозофски умови.

И на крају због изједначавања са сунчевом светлошћу злато је један од симбола

Исуса, светла, сунца, истока. Јасно је зашто су хришћански уметници Исусу Христу дали
плаву косу, златну као Аполонова, и ставили му ореол око главе (ПОРС, 73)15

4.2 Сребрно доба људи

13 Грејвс, Роберт, Хесиод је био сиромашан земљорадник и тежак живот га је учинио песимистом, а овај
Златни период је заборављен у његово време те јеостала само представа да су људи живели у слози као
пчеле. Стр. 32.
14 Елијаде, М. Може изгледати парадоксално да је „дивљи” бог, који jе је према Теогонији гутао своју децу
чим би се она родила, опет према Хесиоду (Послови, 111) владау у рајско доба човечанства. Но не треба
заборавити да Крон у Теогонији одражава снажне утицаје с Истока. Подједнако чуди то што су богови
приказани као „моћна бића“ људи. Такво мишљење, које је противуречно општем мишљењу, истиче
корениту разлику онтолошког реда између богова и људи. Додајмода је основна дистинкција постојала још у
доба златне расе: људи су уживали благодети пријатељства с боговима, али не и бесмртност. Уостало, богови
су припадали другој генерацији богова, генерацији титана; другим речима, структура света и облици
постојања још нису били чвртсто одређени. Стр. 217.
15 Гербран А., Шевалије Ж. Стр. 1098.

9
 Попут златних људи, сребрна раса је такође створена по божанском лику. Нису
били паметни, свађали су се и нису приносили жртве боговима. Морали су слушати мајке
највећи део свог живота16. Врховно божанство Зевс их је све уништио јер нису имали
поштовања према бесмртницима. Ипак чак су и ови смртници након нестанка преживели у
облику смртних демона који су обитавали земљом.

Мит о сребрном људском веку очигледно говори о матријархалном уређењу -

онаквом какво се у класично време још одржало код Пикта на Црном мору идр. У систему
складности метала и планета, сребро стоји у вези са месецом јер симболише пасивни,
женски и већ поменути лунарни принцип17. Као метал се везује за краљевско достојанство,
а етички персонификује похлепу и несрећу. Све у свему људски период који је био пасиван
и нејак. Услед своје слабости и пасивности подпали су под власт људи бронзане епохе који
су их покорили и уништили.

Сребро симболише месец као небеско тело, који за човека представља симбол
прелаза из живота у смрт и обратно, док га многи народи сматрају за место таквог прелаза,
слично веровању да је у питању подземље. Као што злато приказује сунце као божанско и
небеско, тако месец одражава земаљско, па чак и подземља попут погребних божанстава
као што је Персефона.

4.3 Бронзано доба људи

Бронзана раса пала је на земљу као плод јасена и били су наоружани бронзаним
оружјем. Појављује се као ратнички народ који се хранио месом - симболом снаге. Били су

16 Шваб, Густав, Najljepše priče klasične starine, књига 1, Графички завод Хрватске, Загреб, 1989, Punih sto
godina rastao je razmaženi dječak još nezrela duha pod materinom njegom u roditeljskoj kući, i kad je koji napokon
dozreo do mladenačke dobi, onda mu je preostajalo još samo kratko vrijeme za dalji život..
17 Гербран А., Шевалије Ж. Стр. 869 – 870.

10
вични и дични ратовању између себе али и окрутни. Настрадали су од куге, црне смрти.
Бронзане људе поистовећујемо са најранијим хеленским освајачима - сточарима који су
усвојили култ јасенове богиње и њеног сина Посејдона18.

Бронза је симбол војничке снаге, али и древне цивилизације бронзаног доба.

Хесиод пише да је бронзана раса страшна и моћна. Последњи представник ове расе на
земљи био је легендарни Тал, човек од бронзе налик на робота којег је ''исковао'' Хефест
или Дедал. По налогу краља Миноса забранио је долазак странаца на острво Крит, а
мештане је протерао. Дедал му је успео умакнути. Једино рањиво место била је жила на
ножном чланку. Медеја је успела да чаролијом растргне жилу и Тал умире. Тиме је био
означен крај Бронзане расе људи.

Рањивост Тала може се довести у везу са Ахилом и његовом рањивошћу. Та слабост

симболише психичке и моралне слабости. Материјална природа, изопачено сујеверје у
магијске чари попут знања и вештина Дедала, Хефеста или Медеје19

4.4 Херојско доба људи

Херојска раса могла би се назвати и бронзаном са тим да је била знатно

племенитија и елегантнија. Били су полубогови (очеви богови, мајке смртнице). Само име
им говори о њиховим подвизима приликом опсаде Тебе против краља Едипа, аргонаутском
и тројанском походу. Иако су бројни изгинули, преживели су награђени да бораве на крају
Земље, на Острвима блажених где над њима влада Зевсов отац, Крон. Ова раса припада
ратницима микенске епохе.

Хесиод је доба хероја морао да убаци између бронзане и гвоздене расе јер је
митологизовано сећање на славно херојско доба било врло снажно и није се могло

18 Грејвс, Роберт, види 6, 4 и 57, 1.

19 Гербран А., Шевалије Ж. Стр. 89 – 90.

11
занемарити. Прекинут је деструктивни период који је почео са сребрном расом. Иако су
бројни Јунаци погинули под Тебом и Тројом, преживели су добили статус богова као
награду на Острвима блажених, Јелисеју где влада Крон20

Овај период људске расе Грејвс каже да су ратници микенске епохе. Међутим, како
год, овај људски нараштај зауставио је деструктивни пад почевши од златне расе.
Последња раса наставиће тим силазним темпом, којег је Хесиод, њен савременик описао.

4.5 Гвоздено доба људи

Пета и последња људска раса је савремена - гвоздена. Они представљају општи

суноврат века у коме су људи употребљавали гвоздено оружје и уништили микенску
цивилизацију. Хесиод савременик каже:

„O da nisam“ - uzdiše stari pjesnik Heziod, koji pripovijeda tu priču o ljudskim

naraštajima - „o da nisam pripadnik petog ljudskog naraštaja koji je sada došao koji je sada
došao! O da sam prije umro ili da sam se kasnije rodio! Ovaj je naraštaj od željeza! : (Švab,
1989, str. 16.)

Пета генерација људи према овом предању су били Дорци из дванаестог века пре
нове ере.

Гвожђе симболизује чврсту, тамну, нечисту и дијаболичну снагу. Хесиод као

савременик гвозденог периода симболично проклиње зашто се родио баш у том периоду
јер је време владавине материјалности и назадовања према суровој снази несвесног.

Према Грејвсу, ова последња савремена раса су Дорци који су уништили микенску
цивилизацију. Користили су гвожђе, према томе били су супериорнији освајачи од
Микењана са Крита21. Дорци, заједно са Јонцима и Еолцима чине три хеленска племена
20 Елијаде, М. Парафразирање. Стр. 217.
21 Грејвс, Роберт. Парафразирање. Стр 33.

12
која су населила Хеладу и покорили Ахајце или Ахејце у тзв. Дорској најезди, научно
неутврђеној. Они су према историјским истраживањима преци Старих Грка.

Закључак

Грчка митологија представља један врло популаран књижевни род, посебно усменог
предања који претходи разликовању стварности и фикције, када се легендарни елемент
спокојно прихватао. Мит објашњава култ као локалну необичност и производ маште
ингениозних локалних духова, који су изумели романескно објашњење за неку култну
посебност која је занимала путнике.22 У том смислу разликује се стварни и нестварни свет
којег називамо мит.23

Из свега наведеног може се закључити да су митови свете приче које оживљавају

првобитну стварност и које одговарају на човекове дубоке моралне и религиозне потребе и
тежње. То значи да је улога митова у примитивним цивилизацијама од превасходног
значаја.

Све до XIX века мит није узиман озбиљно аналитички као предмет сазнања
историје или филозофије историје као ближој грани ка митологији. Књижевни аспект
прима велику улогу на себе јер су митови заправо претече спевова, трагедија, бајки, басни
и других категорија књижевних дела и делова.

Постоје различита тумачења митова, у смислу њиховог схватања као драматургије

унутрашњег живота одређеног народа, у нашем случају старогрчког. Попут Евемера из 4.
века пре нове ере, видели су у митовима приказе прошлог живота народа, његове историје,

22 Вејн, Пол, Да ли су Грци веровали у своје митове? Есеј о творачкој машти, Нови Сад, Светови, 1997.
23 Исто, Херојске генерације су смештане са друге стране тог хоризонта времена, у неки други свет. Ето, то
је митски свет у чије ће постојање наставити да верују мислиоци од Тукидида и Хекатеја до Паусаније и
светог Аугустина. Једино што ће престати да га гледају као неки други свет и желеће да га сведу на
садашњи. Понашаће се као да је мит изграђен на истом поретку веровања као историја.

13
полубогова и њихове подвиге, јер су управо они надахнути/уздигнути на божански ступањ.
Могло би се рећи да је мит са овог становишта драматургија друштвеног живота или
поетизована историја. Са друге стране филозофи и други тумачи, у митовима виде скуп
различитих симбола који имаји за циљ да развијају одређене филозофске норме и правила
која су се до 'Хесиода' умногоме изгубила.

Литература

- Мирча, Елијаде, Историја веровања и религијских идеја, том 1, поглавље 10,

Просвета, Београд, 1991.
- Вејн, Пол, Да ли су Грци веровали у своје митове? Есеј о творачкој машти, Нови
Сад, Светови, 1997.

14
- Гримал, Пјер, Грчка митологија, Београд, Плато – XX век, 2000.
- Шваб, Густав, Najljepše priče klasične starine, књига 1, Графички завод Хрватске,
Загреб, 1989.
- Замуровић, Александар, Митологија Грка и Римљана, Београд, Stopper book, 2011.
- Грејвс, Роберт, Грчки митови, Нолит, Београд, 1999, поглавље 5.
- Ален Гербран и Жан Шевалије, Речник симбола: митови, снови, обичаји, поступци,
облици, ликови, боје бројеви, Stylos: Издавачка кућа Киша, Нови Сад, 2004.
- Преузето са: https://astroriznica.com/pet-razdoblja-ljudskog-postojanja/ 24.01.2019.

15