Универзитет у Београду

Филолошки факултет

Катедра за неохеленске студије

БАЛКАНОЛОГИЈА 4

Из балканске културе и цивилизације

- скрипта -

Предметни наставник:

доц. др Предраг Мутавџић

Београд, 2017

1
Испитна питања:

А) Религије на Балкану
1. Грчка митологија
2. Римска митологија
3. Појава хришћанства на Балкану
4. Хришћанство на Балкану после апостола Павла
5. Цариградска патријаршија у Средњем веку
6. Цариградска патријаршија током туркократије
7. Света Гора
8. Судбина православља током туркократије
9. Ислам и његова појава на Балкану
10. Утицај друштвених и административних институција ислама на живот
немуслиманског становништва у Босни*
11. Религија и култ животиња*
12. Крсно име*
13. Духовна култура Словена у претхришћанском добу*

Б) Из балканске културе
14. Прве библиотеке у Срба*
15. Манојло Хрисолора и прва хуманистичка грчка библиотека у Фиренци
16. Библиотечка активност монаха Јоасафа на Светој Гори и Метеорима
17. Рад и доколица на Балкану*
18. Проблем прапостојбине Словена*
19. Дичење на Балкану*

В) Из балканске цивилизације
20. Балкан унутар европског обрасца*
21. Балкански корени европске писмености*
22. Српство и словенство у Начертанију Илије Гарашанина*
23. Рађање Велике идеје*

ВАЖНА НАПОМЕНА: Сва испитна питања означена звездицом

налазе се у фотокопирници Пирамида!!

2
Предиспитне обавезе

Општа препорука студентима је да редовно долазе на часове наставе.

Завршни испит

На крају одслушаног семестра студент полаже градиво предвиђено Планом и програмом

за тај семестар. Колоквијум од 30% интегрисан је у оквиру самог теста и не полаже се
посебно. Форма теста се састоји од вишеструких питања (multiple choice) и носи
преосталих 70%. Време израде је до 45 минута, а највише је могуће дати 100 захтева.

3
 1. Грчка митологија

У својој бити, грчка митологија је један веома сложен скуп најразноврснијих прича
и приповедања о грчким боговима и божанствима, о херојима и хероинама, о
полубоговима и митским бићима. Иако данас знамо да, на пример, о истом предању и
причи постоје чак неколико различитих варијана, те митске приче и легенде потекле су из
једног заједничког грчког језгра, рађале су се, мењале и допуњавале и поступно су се
проносиле преко грчке усмено-поетске традиције. Сва наша данашња сазнања о грчкој
митологији заснивају се на књижевним прерадама усмене традиције, обогаћеним бројним
тумачењима. Мит је било средство за осветљење култних радњи и церемонија старих Грка
који су временом заборавили шта су изворно значиле.
У причама, легендама и химнама богови су приказани антропоморфно, а тек је
неколицина химеричних створења, попут Сфинге и Горгоне, чије је порекло на Блиском
Истоку или Анадолији, или Медузе, као персонификације морске врсте са којом су Грци
били у непосредном контакту. Богови се сами зачињу, рађају, никада не старе, јер пију
нектар и једу амброзију, мењају свој лик, облик, неосетљиви су на ране, повреде и
болести, у пуној су снази, видљиви су и невидљиви, преваљују огромне раздаљине у
тренутку, говоре кроз људе са или без њиховог знања. Свако божанство има властито
приказање, интересовања, личност је за себе, поседује свој домен рада. Међутим, локалне
варијанте главне приче указују на модификације, прераде основног мита, или на потпуно
неслагање са њиме, што се обично тумачи адапрација због самих потреба одређене
средине. Када се призивају у молитви, у песништву или при извођењу култних радњи,
тада им се људи обраћају користећи низ пригодних епитета и имена који их одликују.
Понекад се епитет односио и на посебну улогу коју је божанство имало – тако је Аполон
носио и епитет Мусагетес, што би преведено значило „вођа Муза“.
Свако (полу)божанство се, сходно тумачењима о њиховој генези у оквирима
митова, налазило у условно речено блиским „рођачко-родбинским“ везама са другим
боговима и полубоговима. Оваква породична слика била је адекватна грчкој породичној
слици где је владала сва сложеност унутар породичних односа и веза између чланова.
Најстарији чланови божанске продице су створили свет, млађе генерације (потомци)
запосели су места својих претходника. Дванаест олимпијских божанстава описано је у
епским песмама као они који су прецима Грка открили многе тајне и упутили их у тајне
животе у добу званом „период хероја“. Они су били ти који су подучили старе Грке
разним вештинама, уметничким и практичним занатима, музици, песми и игри. Показали
су древним Грцима како да славе и поштују богове, награђивали су њихову марљивост,
али и кажњавали пороке, а у појединим случајевима су им даривали и посебну (даровиту)
децу.
Под МИТОЛОГИЈОМ се подразумевају две битна елемента:

4
 а) МИТ (μύθος, у значењу „прозно приповедање“, „приповетка“,
„казивање“, па у том погледу у потпуности одговара значењу скаске код Руса), у
виду једне развијене приче, фантастичне легенде, бајке и/или басне. У Хомера
значење ове речи је незнатно другачији и указује на „чин говора/обраћања
приликом извођења ритуала“, па је зато изводи једино песник, свештеник или
поглавар скупштине;

б) ЛОГОС (λόγος), што у класичном грчком значи „уверљива прича“,

„чврст арагумент''.

Из овога споја настао је покушај старих Грка да пруже смисао стилизованим

причама које су се слушале на светковинама, шапутале у храмовима, расправљале на
вечерама код аристократа. А због различитих прича, различита су и тумачења и схватања.
Неколико је главних извора података о грчкој митологији:

1. поезија из архаичног и класичног периода – извођена на светковинама или

аристократским гозбама (Хомерова Илијада и Одидсеја, Хесиодова Теогонија,
драмска дела Есхила, Еурипида, Софокла, Аристофана, баханалије и хорска
дела Пиндарова);

2. дела историчара, Хесиода и Диодора са Сицилије, географа, Паусаније и Страбона,

који су обилазили грчке крајеве и записивали варијанте, тумачења;

3. рад митографа који су покушавали да у својим прозним трактатима помире

супротности у причама (попут Аполодара из Атине који је био први у томе
смислу);

4. поезија хеленистичког и римског раздобља – иако је више ученог, односно

књижевног карактера, она ипак садржи низ елемената везаних за бројне
култове, веровања и обичаје. Њу оличавају, пре свега, хеленски песници као
што су Аполоније са Родоса и Калимахос, али и један низ римских песника,
попут Овидија, Вергилија, Валерија Флака, Хигинуса, Стратијуса и других.

Од приближне процене настанка првих великих цивилизацијских достигнућа на

Криту, а то су градови Кносос и Фестос, па до званичног едикта римског цара Теодосија у
Софији из 393. године којим је и званично хришћанство признато државном религијом
земље у распаду, прошло је тачно двадесет векова. У томе периоду призивани су Зевс,
Аполон, обраћало се Хери, Афродити, Музама, плашена су деца Медузом, Горгоном,
морнари су испредали чудесне приче о Сцили и Харибди, о сиренама и Амазонкама. Од
тог богатства до данас остало је и много и мало. Мало, у смислу да су некадашњи градови
изгубљени; од њих располажемо само рушевинама и на основу њих радимо приче које,

5
мање-више, некада делују као права научна фантастика. Много, јер писани документи из
најразличитијих периода сведоче о свему што се дешавало у древном хеленском свету.
Отуда су веома битни и непроцењиви. Али све док год се Наполеон није појавио као
освајач Египта, западни свет није ни могао да се директно и поближе упозна са древном
прошлошћу и да сагледа сву њену величину. Потом су уследили романтичари који у
својим маштањима трагају за пореклом цивилизације, културе, за извором свега што су
имали на располагању.
У Византији су настала прва масовна и насилна рушења материјалних добара из
антике. Најпре је настрадала Олимпија; у Фидијиној радионици и данас се виде такозване
балустраде (тј. ограде с орнаментима) подигнуте да хришћане одвоје од свештеника, јер у
паганским ритуалима присутном народу је ретко када било дозвољено да активно
учествује и присуствује церемонијама. У XIX столећу је интересовање за старину
појачано, проширено у односу на хуманизам и ренесансу – европске владе шаљу сада
своје емисаре, научнике, археологе, долазе разни занесењаци, аматери и авантуристи који
се труде да спасу од пропасти и заборава преостало благо, а Грчка, делимично обновљена,
даје пуну подршку тим напорима. Тако лорд Елгин почетком XIX столећа уништава
Акропољ, све у циљу спасења древног блага, Шлиман открива Артрејеву ризницу у
Микени, а сер Артур Еванс у првој половини ХХ столећа оживљава Кносос. Даља
истраживања у Олимпији, Коринту, Епидаурусу, Додони итд. само су непрекидно
допуњавала наша сазнања о античкој Грчкој.
Тиме је не само археологија, историја уметности и европска цивилизација
обогаћена, него је и књижевност добила на полету и снази. Многа класицистичка,
сентиментална и романтичарска дела ослањају се на древну античку књижевност и на
митолошка предања. Тако је Платонов термин из IV века пре Христа, митологија, коначно
заживео у пуној снази. Платон је направио тај неологизам да би указао на разлику између
божанских и стварних догађаја, у смислу да је већ у његово време оно што ми данас
зовемо „почецима научне мисли“ узело великог маха у односу на сва дотадашња и потоња
слепа веровања о догађајима и на предрасуде. Платон је био убеђен да се не сме
потценити снага митова, јер они могу бити препрека у даљем развоју слободне мисли, па
отуда његово упозорење следбеницима да се пазе како не би били сувише очарани. У
периоду класицизма, сентиментализма и романтизма очараност учених умова митовима
старе Хеладе донело је у књижевне токове „свежу крв“, у њиховим делима се, преко
древних историјских и митолошких елемената, објашњавала наша стварност, исконски
корени свега, тумачила су се сва дешавања, тражили су се узроци и објашњења постојећег
стања, правиле су се паралеле и изводили закључци. У том погледу је грчка митологија
донела велико одушевљење, постала је омиљени предмет учених надметања, а убрзо су
започела и разна научна тумачења и покушаји објашњења настанка појединих митова,
легенди и прича. Настали су, потом, и први покушаји тумачења свих сличних појава
унутар народне књижевности, прављења паралела и увиђања сличности и разлика између
грчких митова и народне књижевности.

6
 Сва досадашња археолошка истраживања указала су на једну важну чињеницу -
безмало нема грчког храма нити највећег светилишта који се не налази или у планинама,
на висовима, врховима брда, или на земљи, у непосредној близини мора или воде. Сматра
се да је најстарије светилиште оно у месту Додони, близу данашње Јањине у Епиру,
смештено на благој узвишици обраслој густом шумом и растињем. Само место било је
одвајкада мистично и изазивало дубоко страхопоштовање. Да би били ближи што више
богињи Геји и свим њеним моћима, свештеници су увек ишли босоноги. Прво морско
светилиште јесте оно на Кипру, код места Пафос, где се у једном заливу, из морске пене,
родила Афродита. Постоји и данас једна пећина у непосредној близини овога града где су,
по предању, древни Грци ту славили и величали ову богињу. А на острву Делос, у самом
срцу Киклада, Титанка Лето, на ивици својих снага слаба од дугог лутања, пронашла је
своје место. Једна легендарна прича још је жива на Делосу. Она казује како су Титанку,
дошавши на острво, ухватили порођајни напони те се она ослонила на једну палму и у
њеној сенци родила своју децу, прво Артемиду, потом Аполона. Будући да се ослањала
свом снагом и тежином на палму, палма се нагнула те тако нагнута стоји и данас.
Приче о настанку појединих светилишта нису ништа мање фасцинантне. Додона је
настала тако што су, по Херодотовим наводима, две голубице (и онда су имале смисао
узвишеног, духа бога) полетеле из египатске Тебе са задатком да једна оснује Амоново
пророчиште у Либији, а друга Зевсово у Грчкој. За Делфе су птице такође битне – према
веровању, Зевс је послао два орла с оба краја универзума која су се сусрела тачно над
планином Парнас, тик изнад Делфа, па је господар света закључио како су Делфи центар и
самим тим пупак света (грчки: ομφαλός του κόσμου). Τај пупак је приказан у камену
јајоликог облика, а као посебна реликвија чувао се у самом адитону Аполоновог храма.
За разлику од хришћана, стари Грци нису одлазили у храмове ради личне молитве.
Храмови су били намењени једино боговима. У суштини, како су то била њихова
пребивалишта на земљи, у која су долазила, навраћала или остајала по личном нахођењу,
храмови нису били отворени за јавност. Другим речима, чак ни свештеник није могао
прецизно рећи када ће божанство бити у храму или да ли се налазило у њему у тренутку
када је верник желео да принесе жртву. Пошто се богова и њихове зле воље и казне
требало бојати, постојало је веровање да се није смео реметити мир божанства док је
боравило на земљи, односно у храму. Градска управа је, заједно са свештеницима,
организовала све церемоније и ритуале, процесије и фестивале, приношење жртава на
јавним местима или испред храмова на којима је свет био масовно присутан и на којима се
приказивао део обреда. И јавне прославе биле су религијско-магијског карактера. Свака
победа у рату или жеља за победом, попут Агамемнонове да му богови дају повољне
ветрове како би флота отпловила право према Троји, морала је и церемонијално бити
обележена. Стари Грци су се подједнако молили и обраћали и боговима, али и својим
мртвим прецима на отвореном, над кућним огњиштем, у својим собама, дакле свуда тамо
где се налазио неки олтар са ватром, илити хестија. Хестија је била централни део сваког
дома. Док горе сладуњаве траве и миомирисне биљке, глава породице пролива вино у

7
славу богова и приноси дарове. Руке се подижу нагоре, чиме се призивају богови Олимпа,
окрећу се надоле, ако се обраћа боговима Подземља.
Богови су управљали свему што је окруживало старе Хелене – у суштини, њихова
воља је била та која је управљала светом и догађајима у њему. Тако су тумачени плима и
осека, смена дана и ноћи, годишњих доба, понављања унутар нашег живота. Сунце је
излазило само зато што је Феб Аполон возио сунчеве бљештаве двоколице по ужареном
путу преко неба, док је испред њега крилата богиња зоре, Еоја, возила своје мање
двоколице преко неба, нешто пре изласка сунца, и најављивала долазак сунца, бацајући из
своје вазе јутарњу росу. Пролеће је долазило онда када је Персефона, која је
симболизовала семе, излазила из подземнога света како би живела у светлости са својом
мајком, Деметром.
Посебно је питање одакле старим Грцима митови и да ли су заиста веровали у њих.
Херодот је сматрао да су Грци преузели митове од Египћана, рани хришћански аутори су
тумачили хеленски паганизам као вид изопаченог тумачења Библије. Историјска
лингивистика је показала да су у грчким митовима сачувани многобројни остаци из
древног индоевропског друштва, мисли и свакодневног деловања . Археологија је
показала да су стари Грци заиста преузели прегршт културно-цивилизацијских елемената
од малоазијских и блискоисточних народа. Рецимо, начин на који се приказивала
Афродита и сви епитети који су је пратили потврђују виђење да се у основи грчког мита
налази преузети семитски мит о богињи Иштар или Астарте; овај мит је нужно претрпео
прераду у складу са грчким потребама. Кибела, фригијско божанство, мајка природе и
свих богова, суверени владар Анадолије, пандан је богињи Геји; када су се обраћали Геји,
стари Грци умногоме су користили изворне фригијске епитете и призивања. Многи
проучаваоци и данас мисле да је грчка митологија одраз древних, прехеленских времена,
посебно пелашког и минојског доба, о којима се не зна много. Поглавито хтонска
божанства и мајке богиње представљају главни проблем разумевања. У самој Хесиодовој
Теогонији уочавају се три главне генерације богова и све то наводи на закључак да је у
питању далеки одјек великих и крупних потреса и борби унутар хеленског друштва које се
стварало од Минојаца, Микенаца и Хелена. Јунг и његов следбеник, Карoj Керењи (Károly
Kerényi, 1897-1973), порекло митова и снова видели су у древним, такозваним
универзалним архетиповима. По њима, митови су налик на снове у два вида – нису
постојани ни у једном сегменту и често исказују тренутно искуство суштине божанства,
неку врсту епифаније, која се потом тка у већ постојећу наративну причу. Тако мит о
Прометеју рефлектује једну далеко исконскију (архитипску) слику о људском
бивствовању и о борби за преживљавање (Kerényi, 1959: 77-82), док све приче о Зевсу и
Хери указују на људску архитипску представу о браку, породици, мужу и жени (Kerényi,
1944: 46-53).
Да ли су стари Грци веровали у своје митове? Митологија је била нераскидиви део
њиховог постојања и мало ко није веровао у оно што говоре Илијада и Одисеја. Са друге
стране, били су поносни што су могли пратити нечије порекло које креће од каквог

8
митолошког хероја или бога па до њиховог времена. Међутим, Ксенофан и многи други
пре и после њега су већ у VI столећу пре Христа сматрали да су те приче само илузија, а у
Платоновим делима, Република и Закони, се то и јасно наводи. Еурипид се често у делима
подругљиво користио митовима и веровањима, а кроз главне протагонисте износио сумњу
у њих. Песници, а посебно у позном Римском царству, често прилагођавају приче о
ликовима из грчке митологије тако да у тим прерадама нема ничег од ранијих, изворних
веровања. Али иако је већ у хеленистичко доба према митологији, па и према миту
уопште, постојала јасно изражена неверица и сумња у њихову веродостојност, односно
тачност, поузданост и истинитост, однос према митолошкој традицији није би знатније
поремећен те су настављени да се не само прослављају традиционални и други усвојени
култови, него су се и даље поштовала божанства. У целом Римском царству, укључујући
ту и поробљену античку Хеладу, без озбира што је неприкосновен био римски модел
политеизма, постојало је надметање политеизма, односно борба да се сваки облик
паганства равноправно посматра те да се у њега укључе и припадници (следбеници)
других култова и политеизама. Римска држава је углавном била благонаклона како према
политеизму, тако и према монотеизму, кога су највише заступале јеврејске заједнице, те
митраизму, индоиранском култу који је имао велике поборнике међу ислуженим римским
легионарима. Иако су радови старогрчког митографа Еухемера (Ευήμερος, крај IV столећа
пре Христа), који је деловао на двору Касандра и кога је енглески научник Томас Булфинч

Омфалос, Археолошки музеј у Делфима

(извор: http://www.grisel.net/delphi_museum.htm)

9
назвао „првим историчарем-тумачем митологије“ (Bulfinch, 2004: 194), изгубљени данас,
његов следбеник, Диодор са Сицилије (Διόδωρος Σικελιώτης), савременик Цезара и
Августа, их је обилато користио и позивао се на њих, посебно указујући на Еухемерову
тврдњу како су приче о боговима „тек пука збркана сећања на окрутности древних
краљева“. Са друге стране, стоици и епикурејци су за време римске доминације
предњачили у демистификовању митова, ослањајући се превасходно на римски здрави
разум као и на римску прагматичност.
Сваки храм подизан је унутар неког светилишта и намењен је одређеном
божанству. Поред њега обично су и друге зграде (купалитше, гимнастирион, стадион,
позориште...) као и храмови других божанстава или зраде посвећене другим боговима.
Рецимо, Дионисов гроб смештен је у самом Аполоновом храму у Делфима, а на Акропољу
постојојао је, поред Партенона, и храм богиње Нике. Понекад је храм био намењен само
једном једином божанству и тада је, не ретко, подизан на неком удаљеном, изолованом
месту, попут Посејдоновог храма на рту Сунион или Аполоновог на острву Егини. Место
на коме је изграђен храм називало се теменос (τέμενος) – то је божанству посвећена земља,
света околина, с извором и гајем. Сâм храм се састојао из три главна дела:

1) Πρόναος (пронаос) јесте био предворје храма, предњи део, у који су могли
слободно долазити сви људи;

2) Ναός (наос) био је главни део храма у којем је божанство обитавало и у који су
могли ући само свештеници и људи са посебном дозволом. Ту се чувала статуа или
кип божанства, олтар те фалос (φαλλός), колац од дрвета или камена, не ретко и
лутка од лакта висине које су искључиво жене носиле при процесима;

3) Αδυτον (адитон) је представљао најсветије место храма, унутрашње светиште, које

су поседовали само најстарији храмови и где је људима, који нису били чисти у
моралном погледу, био потпуно забрањен приступ. У адитону су давана сва
пророчанства и одатле су преношена даље.

Сматра се да је најстарији познати храм у Грчкој подигнут у дорском стилу

Аполонов у Коринту који потиче из 550. године пре Христа. Овај храм је један од ретких
на читавој територији старе Хеладе који није порушен приликом обнове града коју је
наредио 44. године пре Христа Јулије Цезар.
Свештеничка хијерархија у данашњем смислу те речи код старих Грка није никада
постојала, јер је сваки град имао својег првосвештеника и његове помоћнике. Али сваки
град је славио и поштовао Зевса и остале богове. Архонти су били и духове и световне
вође. Најратоборнији полиси нису имали проблема око религијских церемонија у
свакодневном животу. Тако су Спартанци дошли на Маратон тек после битке, јер је била
велика несрећа послати војску у рат при пуном месецу. Разлог овакве религијске
разноврсности крије се у чињеници да су Грци исправа били организовани у велики број

10
малих краљевина, касније полиса-држава, у којима се брижљиво неговала независност
деловања и мишљења. Отуда је сваки град одржавао своје засебне везе са божанствима,
будући да је краљ, басилеус (βασιλεύς) био и поглавар државне религије. Присуствовао је
и предводио све велике и значајне церемоније у држави, био је одговоран за управљање
храмовима. Сваки храм је имао своје свештенике, пророке, девице и, каткада, по потреби,
свете куртизане.
Жртвовање је било обавезно, а протезало се од обичне понуде воћа и житарица на
кућном олтару до хекатомба (жртвовања стотину волова пред војском) и људских жртава,
ако то богови затраже. У понуде су увршавани и: мед, млеко, уље, посластице, вино.
Најсиромашнији су имитирали приношење понуда у виду даривања богова статуицама од
глине или теста. Софоклова Електра, на пример, започиње приказом њене млађе сестре,
Хризостеме, како приноси понуду њихове мајке, Клитемнестре, на гроб Агамемнона,
њиховог оца. Грци су заиста веровали у своја божанства и њихову свеприсутност –
богиња Атина, рецимо, позната је и по својем оштром и јасном оку (виду) и од ње се није
ништа ни могло ни смело сакрити. Ако се нису поштовали неми договори између људи и
богова, казне су биле неминовне. Рецимо, краљ Минос није хтео жртвовати Посејдону
прелепог белог бика (негде стоји и коња). Жртва се састојала у томе да је бик морао бити
жив бачен у море. Миносу је било жао тако доброг бика, па је подметнуо неког другог,
што је изазвало огромно незадовољство Посејдона и неумитну казну не само по Миноса,
него и по целу његову породицу. Миносова жена, Пасифаја, зачела је са биком у својој
утроби чудовиште, Минотаура. Људске жртве биле су изнимне. Агамемнон је морао
жртвовати своју кћер, Ифигенију, како би грчка флота имала повољне ветрове према
Троји, али је он сâм био кажњен тиме што је пророчица Клитемнестра убила славног
ратника по повратку кући.
И богови су испаштали због властитих грехова - Посејдон и Аполон били су оштро
кажњени зато што су везали Зевсу ноге по Хериној заповести због тога што се понашао
према њој осорно и што јој је био неверан. Иако је Зевс великодушно опростио Хери, ову
двојицу је осудио да сиђу на земљу и да окају своје грехе и непоштовање као обични
смртници. Исто као и људи, и богови су били умногоме зависни од судбине, тачније од
Зевсовог нахођења и осећаја за правду и правичност. Заправо, Зевс је био једини који је
имао право да одређује судбину и да осигура њен прави ток. Када је био љут и бесан, слао
је муње које су директно погађале тамо где је требало, када је био срећан и задовољан,
небо је украшавао дугом. Слично се понашао и његов брат, Посејдон – ако је био љут и
незадовољан, море се пенило и бесниле су олује, када је био срећан и задовољан, и море је
било мирно.
Грци су се обраћали боговима безмало за све и свашта – за савет, за помоћ, за
успех, обавештење, за предвиђање судбине и ратног похода итд. Код Хомера наилазимо
на много примера да се божанства сама појављују и нестају, испуњавајући жеље учесника
у ратном походу. Тако, на пример, Атина чини ратника невидљивим, окружујући га
облачком или га сама прати као облачак. Боговима се поставља питање на више начина –

11
директно преко пророчице Питије, преко свештеника или лутајућих пророка. Одговори су
читани на најразличитије начине: посматрањем шуштања лишћа у крошњама, преко лета
птица, атмосферских промена, бацањем коцки, читањем одговора из животињских
изнутрица или преко шара песка на пладњу, посматрањем извора и мањих водотока,
коришћењем огледала и других рефлективних површина, бацањем пасуља (боба)... Сваки
град је тражио савет од свештеника за било који подухват. Свештеник се потом обраћао, у
име смртних, боговима за савет. Сваки град је имао и своје пророке који су били исто тако
битни. Међутим, дешавало се да су се врло често јављале и злоупотребе,
осветољубивости, тако да је уместо божанског одговора, добијан одговор обичног
смртника који је желео по сваку цену да уклони противника, само овога пута на далеко
бољи и неоспоривији начин. Зато је Аристофан био први који је критиковао оваква
пророчанства и оспорио постојање пророка. Пример пребогатог краља Лидије, Креза,
представља најбољи и најпознатији пример моћи и репутације неког светилишта. Хотећи
да искуша Питију, послао је изасланике у Делфе, који су у пророчиште стигли после
стотину дана путовања. Они су имали Крезову наредбу да скувају пре него што изађу пред
Питију комадиће корњачиног меса са јагњетином. Изасланици су после пренели краљу
како је пророчица рекла да је осетила „мирис корњачевине скуване са јагњетином“ и
предсказала је скорашњу пропаст великог царства. Крез је био одушевљен вестима и
повео је рат против Персије који је, нажалост, изгубио.
Други пример је још илустративнији – Едип, син краља Лаја, обратио се једнога
дана за помоћ древном пророку Тиресијасу са питањем зашто су богови љути и послали
кугу у град. Старац не жели да одговори, Едип бесни и захтева одговор. Тиресијас је знао
оно што Едип није – било је проречено да ако Лај буде имао сина, син ће га убити. Да би
спречио убиство детета које је родила Лајева жена, Јокаста, старац је покушао да изврда
пророчанство. Везао је бебу за дрво, пробивши му тако чланак да би висио. Наишао је
потом пастир и ослободио дете, посвојио га и назвао Едип (Οιδίπους), што значи „онај
коме су ноге набрекле“ (οιδος πόρος). Едип је и даље упорно тражио одговор, али старац
није желео да му каже истину. Напокон, био је приморан да му одговори како му прво
ваља да потражи убицу претходног краља Лаја. Едип је сместра покренуо истрагу. Јокаста
се запитала да ли таква истрага има смисла после двадесет година. Тиресијас је на крају
пронашао убицу и даље несвесног свог злочина, а када се клупко одмотало, нестала је и
цела једна краљевска породица.
Ови примери јасно указују на важност правилног тумачења (интерпретације) свих
предзнака и добијених пророчанстава. Када су се Грци у Сиракузи суочили са потпуним
поразом на Сицилији, на пример, био је осуђен архонт града на смрт, али не због
претрпљеног пораза, него зато што је одабрао невештог пророка који, иако је тачно
прочитао све назнаке, ипак није био у стању да их правилно протумачи.
Данас се устаљено грчка митологија сагледава као трилогија, пошто је чине три
велике целине:

1. доба богова;
12
2. доба када су се бовоги и људи слободно мешали и ступали у везе;
3. доба хероја у којем је божанска акдтивност далеко ограниченија.

Када је реч о боговима, дванаест олимпијских богова чинило је основицу Пантеона,

мада је са њима било и много полубожанстава и мање значајних богова. Поред њих,
слављени су били нашироко и Ескулап, Херакле, а тек понегде и Хелиос. Скоро свако
место имало је своје нимфе, мања божанства, хероје и хероине непознати у другим
местима. Први богови су били: Хаос, Ерос, Геја, Уранус, Никс (Ноћ), Титани, Зевс и
Олимпљани. У теогонији се говорило о рођењу богова, њиховим магичним моћима и тако
су стварани основни митови. Орфеј је био архетипски песник теогоније – песмом је
померао камење, успављивао сирене, бодрио јунаке – док су Хомерови епови најстарији
извор прича о борбама нових богова, Олимпљана, за превласт. У Хомеровој Аполоновој
химни постоје две раније наративне целине: једна приповеда о његовом рођењу на остврву
Делосу, друга о успостављању његовог светилишта у Делфима.
Доба богова и људи обележава ограничено мешање богова у људски живот.
Најомиљенији тип приповедања има у жижи богове и прве људе; обично бог заводи или
силује бесмртну жену, што даје херојске потомске. У свега неколико случајева су богиње
те које заводе, као у Хомеровој Афродитиној химни, где богиња спава с Анхисом и рађа
Енеја. Брак између Пелеја и Тетиде, у коме је рођен Ахилеј, је истоветан мит. Да би
помогли људима, богови им откривају и неке свете тајне – Прометеј краде ватру од
богова, Тантал краде нектар и амброзију са Зевсова стола и даје их својим поданицима,
откривајући им тако тајну богова, Прометеј подучава људе како да приносе жртве,
Деметра пољопривреди, сатир Марсија је измислио аулос (врсту дувачког инструмента
налик на фрулу) и проширио га код Грка. Једино је Дионис сâм путовао по Хелади и
ширио свој култ међу људима.
Доба хероја обележава период тројанског рата. Најслављенији био је Херакле –
његови фантастични усамљенички подухвати постали су неизбежни део многих народних
предања. Познат по огромном апетиту и грубој природи, био је и омиљени лик комедија, а
посебно његов неславни крај опеван је у трагедијама. И Персеј и Белерофон су слични
Хераклу – сами истражују, неустрашиви су, упадају у замке, одлазе у далеке и непознате
пределе, убијају чудовишта, попут Медузе и Xимере. Песници о њима нису испредали
много – више су их разматрали митографи и прозни писци, узгред. Скоро сваки члан нове
генерације хероја ишао је са Јасоном у потрагу за златним руном. Тезеј одлази на Крит да
убије Минотаура, Аталанта, богиња лова, показала је људима како ваља ловити.

13
 2. Римска митологија

Митологија и религија старог Рима настала је у своме првобитном облику неких

два миленијума пре Христа, када су преци Латина постепено долазили на просторе
Лацијума. Археолошка истраживања у Европи упућују на закључак о постојању двеју
паралелних религијских свести, које су се међусобно допуњавале и преплитале, на:

А) индоевропску, оличену у култу предака, у култу ватре и огњишта, у

култу божанстава светлости, неба и времена;

Б) медитеранску, оличену преко крвних жртава и разних махом аграрних

(земљорадничких) култова.

Римска митологија доживљава свој прави успон и замах од оснивања Рима, 753.
године пре Христа. Заснована је превасходно на радним и ратничким елементима. Сва
божанства су имала ограничене функције и везана су била за ствари, предмете, места. Као
и код Грка, и ова божанства су се борила за превласт, а одобровољавала су се
приношењем жртава. Како је на почетку постојања Рима држава била заједничко добро
свих њених грађана, и ритуали су бивали део заједничког култа и важећи за све и на
свакоме месту. Тако се, поред Јупитера, појавила дванаест главних богова који су
оличавали обожење радњи, места, појмова:

сетва → Сатурн

жетва → Опа, Консус

растиње, плодови биљака, житарице → Церера, Помона, Флора

извори водâ → Фонс

шуме, планине → Фаун

кућа, породица → Веста, Јанус

реке, језера → Волтурнус

Али и свака друга људска активност је имала свога бога. Сви ти богови нису били у
родбинско-рођачким односима, код што је то био случај код грчких, нису учествовали у
космогонији и теогонији, нису били замишљани антропоморфно нити су имали своје
храмове. Једино је Вестино огњиште било заштићено, док су остала божанства слављена

14
на отвореном или ограђеном простору. Строго се инсистирало на доследном спровођењу
обреда, на приношењу жртава и на изговарању молитви. Спрва нису постојали
свештеници – сваки домаћин куће је испуњавао и обављао религијску праксу. На нивоу
државе (период 753-509. године пре Христа) краљ је имао улогу домаћина државе и
приносио је бескрвне жртве боговима у име свих својих поданика (колаче, млеко, пасуљ,
венце...).
Чини се да су последњи краљеви, Тит Тације (Titus Tatius, умро око 745. пре
Христа) и Нума Помпилије (Numa Pompilius, владао 714-673. пре Христа), ударили
темеље римској религији као званичној државној религији. Римски календар (VII-VI век
пре Христа) указује да су најстарији култови били везивани за ратаре и ратнике, што значи
да је највише празника било у марту и октобру. У VI веку пре Христа је укључена широка
религијска свест старе Италије, односно стара етрурска божанства (Сатурн, Волтурн и
Фурина) постају изузетно цењена. Ширење Рима је условило мењање религијског
концепта – нова божанства из других средина улазе у постојећи пантеон. Етрурска
династија Тарквинијеваца увела је реформе у религију која су се очувала све до пунских
ратова; уједно, за време њихове дуге владавине почео је да се гради Капитолски храм у
Риму, да се сакупљају Сибилине књиге, да се уводе свечане игре и церемоније тријумфа.
Капитолски храм грађен је по изворном грчком узору и укључивао је три главна
божанства: Јупитера, Јунону и Минерву. У њему је по први пут изложена јавности
антропоморфна статуа Јупитера који је у међувремену и званично проглашен врховним
божанством Рима. У церемонији тријумфа победник носи одећу баш као и на Јупитеровој
статуи, потом се организују свечане игре у славу победника и гладијаторске борбе при
сахрани патриција. Укључење грчких култова у римску религијску свест је било
омогућено преузимањем грчких пророчанстава (а пре свега Сибилиних књига) и појаве
прве забележене економске кризе у римској држави. Услед суше и несташице жита, појаве
велике глади и немира 495. године пре Христа у Риму креће изградња храма посвећен
боговима Деметри, Дионису и Кори (то ту пандани дотадашњим божанствима Церери,
Либеру и Либери) по налогу Сибилиних књига. Тај је храм потом постао место окупљања
свих плебејаца. Истовремено је уведен и грчки култ бога Хермеса који је у Риму поштован
под именом Меркур (бог трговине) чије функције нису имале никаве везе са функцијама
грчког бога. Овај култ је дошао са Сицилије и југа Италије, будући да су одатле увозили
жито. Из истог правца је 431. године пре Христа дошао и култ бога Аполона, који је био
поштован само као бог лекар, богиња Дијана је врло брзо изједначена с Артемидом
(постала је богиња плодности и материнства), а Минерва поступно је хеленизована,
задобијавши функције Атене Паладе.
Појава нових култова је условила да се врло брзо јави разграничење између старих
и нових (грчких) обреда. Бригу о храмовима страних божанстава као и и Сибилиним
књигама води новоосновани свештенички ред, независан од два друга свештеничка

15
колегија – понтифика и аугура1. Формирана је отуда јака свештеничка организација на
челу са Pontifex Maximus-ом, врховним свештеником, који је увек био питан за савет и
који је давао тумачења о сакралним стварима. Тиме је римска религија прелазила
постепено ка сложеној, апстрактној сфери размишљања и поимања односа у свету и
друштву. Све до Огулнијевог закона 300. године пре Христа свештеничку улогу обављале
су искључиво патриције – овај закон је укључио и плебејце у ритуале, дозволио је
приношење жртава и завета појединаца или група независно од званичне жртве коју
принесе владар и дозволио је да најшири народни слојеви присуствују и активно учествују
у обредима. Година 217. пре Христа је значајна не само по Ханибалу пред Римом, него и
по томе што је, следећи налог Сибилских књига, истовремено приношена жртва и
римским и грчким боговима чиме су и формално укинуте некадашње разлике, а дванаест
највиших богова било је груписано по грчком моделу:

Јупитер – Јунона → Зевс - Хера

Нептун - Минерва → Посејдон - Атена
Марс - Венера → Арес - Афродита
Аполон - Дијана → Аполонас - Артемида
Вулкан – Веста → Хефест - Хестија
Меркур – Церера → Хермес – Деметра

Од II столећа пре Христа, после ширења царства према Истоку, римска религија се
сучељавала с оријенталним култовима који проносе трговци, плаћени војници, робови и
нижи слојеви становништва, али и припадници виших слојева. Тек је Октавијан Август
спровео коначну реформу религије – обновио је старе култове и свештеничке редове у
којима учествују само највиђенији представници римског друштва, подигао је храм
Аполону, првом грчком богу проглашеном највишим државним божанством, оснажио је
култ кућних богова (такозвани Lari), а 12. године пре Христа преузео је функцију
понтифекса максимуса. Постепени продор грчке филозофије и књижевности током првог
и другог века после Христа, омиљених међу вишим слојевима, утицао је на распадање
римске религије. Већ у II веку за свако римско божанство везивао се одговарајући грчки
мит и уобличавале су се легенде о оснивању Рима. Међутим, већ у наредном веку Италија
губи доминантан положај у друштвеном, културном и цивилизацијском погледу, јер се
тежиште померило ка Блиском Истоку где су религијски и мистични култови привлачили
необразоване и потлачене, посебно култ Изиде и Митре. Нешто касније (од 313. посебно)
и хришћанство задобијало је све већи број присталица, што је утицало да се и коначно
угаси римска религија.

1
Аугури су откривали вољу богова на основу протумачених виђених или очекиваних знакова, без
прорицања будућности.

16
 3. Појава хришћанства на Балканском полуострву

Хришћанство, зачето у северној јеврејској провинцији, Галилеји, далеко од верског

центра Јерусалима, највероватније као јеврејска секта, имало је велики број својих
присталица и пре Христовог рођења. И они су веровали у једног Бога чије се име никада
није изговарало, сем једанпут годишње те је тада главни рабин изговарао његово пуно
име. У свим осталим приликама прибегавало се изговарању скраћенице Ј.Х.В.Х. и разних
пригодних, почасних титула (еуфемизмима), попут: наш Творац, Снага Света, Адонаи
(хебрејски, „наш Господ“), Јехова Зебаот (хебрејски, „Господар Света“), Јахве и многи
други. Овај начин обраћања очуван је до наших дана у облику многобројних епитета
намењених Богу: Dominus Omnipotens, Rex caelestis, Deu rex admirabilis, Creator, Демијург
/Δημιουργός/, Господ /Κύριος/, Сведржац /Παντοκράτωρ/...
Из Кумранских рукописа, откривених на обалама Мртвога мора између 1947-1956.
године у пећинама на стени Масада, близу древног манастира Кумрана, санајемо да је
Христово учење, још за његова живота, имало много сличности с учењима ондашњих
секти. Ове рукописе сачињавају четрдесет две књиге и педесет седам псалама исписаних
на бакру, кожи и пергаменту, а припадали су једном народу и верској секти за које је
римски историчар Плиније рекао „да су живели под палмама и без жена“.
Грчко-римска религија била је веома толерантна према свим другим облицима
политеистичких култова. У грчко-римској политеистичкој религији су се сасвим
слободно, спонтано и без принуде схватали богови и тако се поступало према њима. Оно
што је универзално код свих политеистичких религија јесте недостатак јаке централне
идеологије која би уредила све односе између божанстава и прецизно одредила обавезе
верника према њима. Било би, међутим, сасвим погрешно и нетачно мислити да тако
нешто није постојало код Грка и Римљана. Један вид религијске догме ипак је био
присутан приликом извођења обреда и вршења церемонија, при избору врховног
првосвештеника, но све је то било далеко од строге тачно утврђене и прецизиране
каноничности којој је хришћанство тежило. То се јасно види у свим потоњим покушајима
црквених отаца да нову веру и религију уздигну на виши ранг и да јој дају чврсте законске
и теолошко-философске оквире на којима ће почивати и дање се развијати.
Оно што нам је данас познато о Исусу (хебрејски и арамејски Јешуа у значењу
„старозаветни Бог“, „Јахве“, у грчкој варијанти гласи Ιησούς) и о његовом учењу и делима
сазнајемо једино из четири ЈЕВАНЂЕЉА (грчки ευαγγέλιον у значењу благовест) која су
настала тек после Христове смрти и васкрсења. Отуда нам је врло тешко разлучити праву
истину од свих инерпретација јеванђелиста. Христоса (грчки χριστός у значењу
„помазаник“, „месија“) крштио је Јован на реци Јордану када је навршио 30. годину
живота (око 26. године нове ере), да би се потом повукао у пустињу ради медитације. Исус
после повратка из пустиње почео је озбиљније да шири своје учење и идеје по Галилеји,
помажући несебично старе, болесне, сиромашне, окупљајући око себе све одбачене у
друштву те проповедајући о скором доласку обећаног царства Божјег. Суштину његовог

17
учења кроз проповедања многи теолози и научници виде у Проповеди на Синајској гори,
мајсторски урaђеној збирци изрека, која налаже употребу духовног препорода и доброте
као његове директне последице. Опште узевши, ова схватања заједно с Исусовим
проповедањем да не постоји ниједан други закон нити пропис до божји ком се човек ваља
покоравати, следити и поштовати довели су га у отворени сукоб са рабинима. Рабини су
сматрали да Исус намерно извргава руглу законе и прописе те да тиме оспорава и руши
све постулате јудаизма. Из тог разлога дошао је у отворени сукоб са рабинима и био
проглашен за јавног непријатеља. Ово је, сасвим природно, изазвало велику забринутост
римских власти, будући да је Исусова популарност у народу убрзано расла, баш као и број
његових следбеника.
Иако је Римско царство било политеистичко, у њему није могло бити места за оне
религије које су биле окарактерисане као „мистериозне“. Под мистериозним религијама су
се схватале оне у којима су се изводиле пред народом „тајне“ службе боговима или неком
божанству обредима и церемонијама који су римским властима били сасвим непознати и
неразумљиви. Друкчије речено, те су службе биле супротне схватањима званичног
римског Пентеона. Зато су Римљани, по освајању Египта, строго забранили Изидин култ,
читав низ хеленистичких култова, па и хришћанство у време цара Нерона .
Апостол Павле (грчки Παύλος, хебрејски Шаул) био је римски поданик који је
постао главним проповедником Христова учења. Био је веома образован човек, говорио
латински, грчки и арамејски, а својом делатношћу као мисионар почео је претварати
Христово учење у моћну светску религију. Познато нам је да је рођен у малоазијском
граду Тарсу између 10. и 5. године пре Христа. Иако је потицао из јеврејске фарисејске
породице, стекао је опште хеленистичко образовање, потом изучио кожарски занат и да
израђује шаторе, што му је касније користило да не буде на терету економско слабих
хришћанских заједница. Са навршених двадесет година отишао је у Јерусалим да изучи
Тору и убрзо је постао најбољим учеником код чувеног учитеља Гамалиела I. На самом
почетку био је ватрени противник хришћанства, потом је постао прогонитељ – остало је
забележено да се посебно истакао у обрачуну јеврејских власти са хришћанима у Дамаску
36. године после Христа – да би ту, изненада, имао визију Христоса која га је увела у нов
живот. Из Дамаска отишао је у Јерусалим, где се упознао са апостолом Петром од кога је
сазнао највише у вези са Христом и његовим учењем. Не зна се тачно колико је био у
Петровој близини, али оно што је познато јесте да је кренуо на своје вероватно прво
мисионарско путовање, прво у Сирију, потом на Сицилију и, на крају, у родни град Тарз.
Кипранин Варнава, дознавши за његову успешну мисионарску активност, позвао га је 44.
године да му буде сарадник у душебрижништву тек формиране хришћанске заједнице у
Антиохији. Следеће године обојица су кренули, по харизматичном налогу, на прво
мисијско путовање које ће потрајати све до 49. године.
На апостолском сабору 49-50. године обојица су заступала Христово (потоње
хришћанско) начело слободе од Мојсијевог закона. Недуго затим апостол Павле је пошао
у нову мисију, овога пута по Балканском полуострву, која је трајала две године (50-52).

18
Преко мале Азије стигао је на европско тле и почеп с основањем хришћанских заједница у
Македонији - прву од њих у хеленистичком граду Филипима (Φίλιπποι, данас је то
археолошки локалитет у близини Кавале), својевремено подигнутом у част Филипа
Македонског, око 50. године, једном од најважнијих градова на путу Егнација. Да је
заиста апостол Павле оснивач ове заједнице, види се како из Дела апостолских (16:12)
тако и из његове Посланице Филипљанима (1:1). Ту је крстио прву Европљанку, извесну
Лидију, заједно са целом њеном породицом, у оближњој реци Зикати. Отуда је касније
Лидија проглашена светицом и изједначеном с апостолима (ισαπόστολος). Била је то,
уједно, и прва хришћанска заједница у Европи која се показала веома напредном и
посебно приврженом апостолу Павлу. Како га је пут даље водио према Солуну, на челу
хришћанске заједнице оставио је свог пратиоца, јеванђелисту Луку, који је у овом граду
написао своју верзију Христовог животописа (јеванђеље). У Солуну је покушао да
проповеда, али је наишао на изузетно јак отпор јеврејске заједнице и на оптужбе.
Доживевши потпун неуспех, запутио се ка Атини и на Акропољу такође проповедао, али
ни ту није успео придобити следбенике. Из Атине је кренуо пут Коринта где је остао
најдуже – пуних осамнаест месеци. У овом граду постојала је једна од најјачих заједница
хришћана која је врло брзо постала и најистакнутијим центром хришћанства на
просторима целокупне Хеладе. Из овог града је 51. године упутио своје три чувене
посланице – две Солуњанима и једну верном ученику и следбенику Тимотеју у Атини
како би охрабрио тек основану хришћанску заједницу у том граду. Према савременим
теолошким и историјским истраживањима, Прва посланица Солуњанима апостола Павла
представља најстарији спис Новога Завета.
На свом трећем мисионарском путовању (54-57), апостол Павле се најдуже задржао
у древном Ефесу из кога је упутио две посланице Коринћанима. Коринт је, у то време, био
изузетно богат и развијен лучки град, са две луке на два мора, са више од пола милиона
становника, у коме су се мешале различите вере, религије, култови, митови и филозофије.
Због тога је сваки час избијао у граду какав друштвени, политички или верски неред, ап је
због тога Коринт избио на врло рђав глас. А ово је било могуће, пошто је у самом граду
постојала неограничена слобода у вођењу живота и као и раскалашност његових грађана.
Како апостол Павле није доживео у Атини признање, у Коринту му је пошло за руком да
оснује и организује малу, али снажну заједницу преобраћених пагана и неколико Јевреја.
Међутим, главну њену снагу представљали су обесправљени робови. Када је у Ефесу
дознао да се у коринтској заједници појављују озбиљни раздори и несугласице, упутио им
је пригодне посланице као својеврсни покушај помирења и примирења духова, са једне
стране, те давања практичних одговора на питања која су се тицала почетног уређења
Цркве, са друге. Зна се такође да је апостол Павле прво проповедао у коринтској синагоги,
а потом, будући избачен, оформио је заједницу хришћана у кући Коринћанина Јустуса.
Након његовог одласка из овог града, група умних и учених људи окупила се око свог
новог духовног вође, Аполона, александријског ученог Јеврејина, који се показао и

19
потврдио као врсни познавалац и тумач старозаветних текстова. По свој прилици, изгледа
да је апостол Павле баш њима упутио назначене поуке.
Како су се односи погоршавали и претили да се сав његов труд обезвреди, апостол
Павле је хитно морао 57. године отпутовати из Ефеса за Коринт. На путу су му стигле
вести о шизми и подели унутар хришћанске заједнице. Успут је посетио Филипе и
разговарао са јеванђелистом Луком. Ту је провео извесно време са, по њему, „вољеном
заједницом“ од које је и добио дарове на поклон противно својим начелима. Из Филипа је
отишао за Коринт где је презимио и написао своју посланицу римњанима. Када је успео да
помири непомирљиве и када се уверио да је ова његова мисија била плодотворна, апостол
Павле је схватио да је окончао своју мисију на Истоку. Боравећи у Грчкој, наумио је да
прошири своју мисионарску делатност на Запад, све до Шпаније, очекујући да га у томе
помогне римска хришћанска заједница. Када је на повратку из Коринта боравио по трећи
пут у Филипима, био је ухапшен и одведен у Рим на суд који је, према наводима Еузебија
из Цезареје, наредио да се има погубити заједно са апостолом Петром.

20
 4. Хришћанство на Балканском полуострву после апостола Павла

Из свих расположивих писаних података као и на основу многобројних усмених

легенди о животу и раду светаца и светитеља, касније забележених, данас се јасно увиђа
да су Јевреји били ти који су на почетку прогонили хришћане. Међутим, несумљиво је да
су примат у прогањањима имали ефикасна римска држава као и њена административна
управа. У хришћанима су и једни и други видели своје главне непријатеље - Јевреји, јер су
се хришћани ослањали на учење и проповедање које је било, како су сматрали, веома
штетно, либерално и радикално у својим захтевима у односу на оно чега су се
традиционално придржавали; Римљани, јер су у хришћанима видели своје државне
непријатеље и на њих су сваљивали све кривице за целокупно економско, политичко и
морално пропадање. Из тог разлога су хришћани морали бити и адекватно кажњени.
Разлог за прогоне хришћана након Христосовог распећа и васкрса крије се у
неумитној чињеници да су и Исус и његови апостоли, баш као и сви каснији следбеници
Његове мисли и дела, проповедали једно ново друштвено уређење, залагали се за сасвим
нов облик људских односа у друштву, а што се косило са целокупним друштвеним
поретком и Јевреја и државног римског система. Унутар хришћанских заједница су сви
били равноправни и једнаки, независно од свог порекла и положаја, од рода и пола, од
економског и друштвеног статуса. Представници других (махом политеистичких) верских
заједница проносили су разноразне приче у вези с окупљањима хришћана и извођењима
њихових обреда далеко од очију јавности (у катакомбама, пећинама, подземним
пролазима, скривеним местима). Све је то изазивало оштра подозрења, презире и
гнушања, а од 64. године, за време цара Нерона, и масовне прогоне те протеривања
хришћана. Те године их је лично Нерон оптужио да су запалили вечни Рим и прогласио их
је најважнијим непријатељем по Римску царевину. Међутим, највећи прогон доживеће
доста касније - за време владавине цара Диоклецијана (владао 284-305. године) који је
прогласио бесомучан лов на хришћане и објавио смрт свакоме ко се не одрекне те вере.
Прави разлог овог прогона и данас остаје неразјашњен. Једно од могућих објашњења је то
да су хришћани одбили да поверују у божанску природу римског цара која се одвија у
оквиру апотеозе (ἀποθέωσις), односно деификације, која је била вишеслојевита. Пре свега,
за време владавине Јулија Цезара постављани су први пут у римској историји цареви
кипови у природној величини по свим храмовима, и то одмах поред кипова богова. О
царевом кипу се старао фламен (лат. flamen), посебно именован званични свештеник
државног култа римског бога или богиње. Други облик апотеозе званично почиње током
владавине Октавијана Августа (63. пре Христа - 14. после Христа) када је прихватио
прихватио титулу августа (= „узвишен“, „пресвети“) и када су се у римским су
провинцијама цару указивале, поред осталог, и све јавне почасти као живом,
овоземаљском, богу. Трећи облик апотеозе заживео је по смрти Октавијана када је римски
Сенат донео једну одлуку која је била на снази све до званичног нестанка Западног
римског царства - на одру од слоноваче у царској палати била је изложена седам дана

21
воштана фигура цара у природној величини, прекривена покровом од златних нити.
Седмог дана се церемонијална поворка са телом цара и са воштаним кипом кретала према
Форуму, где је држан свечани говор, и потом се кретала ка Марсовом пољу где се
налазила ломача у облику пирамиде. У тренутку када се палило тело умрлог цара заједно
са воштаном репликом, пуштан је орао са врха ломаче, што је симболично требало да
прикаже уздизање цареве душе међу богове.
Све до Миланског едикта (Edictum Mediolanense) царева Константина и Ликинија
из 313. године, у Римском царству тињао је религијски рат између пагана и хришћана.
Због тога овај едикт (у преводу са латинског „проглас“) представља својеврсни покушај да
се нађе компромисно решење између политеизма и све већег броја следбеника Христовог
учења. Са друге стране, ни сама друштвена ситуација у римској држави није била
стабилна - како су учестали били напади на скоро сва паганска светилишта широм
Римског царства, то је изазвало покретање грађанског антагонизма и подвојености у
друштву, претећи у сваком моменту да избије општи грађански рат. Отуда је Милански
едикт уздигао на равноправан ниво како паганство, тако и хришћанство. Другим речима,
цареви су званично омогућили становништву да следи било коју монотеистичку или
политеистичку религију, укључујући ту и хришћанство, које је Константин јавно
подржавао, гарантујући да нико неће бити подвргнути прогонима, казнама и одмаздама.
Зато се у тексту Едикта каже следеће:

Ми августи, ја Константин, и ја Ликиније, срећно се састасмо у

Медиолануму и договорисмо се о свим оним стварима који су од користи за
државу. Треба допустити хришћанима и свим другима да слободно пригрле ону
веру коју би желели... јер тако захтева државни мир – да смо ми дали слободу
вероисповести и јавнога богослужења не само хришћанима него и свим другима... и
свако ко би хтео хришћанску веру исповедати то може слободно учинити, да му
нико у томе не смета и да га не узнемирава...

На месту где је, по предању, донесен и потписан едикт данас се у Милану, у

строгом центру града, налази црква Светог Ђорђа (San Giorgio al Palazzo), чије се
оснивање датира 750. године. О томе сведочи плоча постављена на прочељу цркве.
Општа је процена историчара цркве и теолога да је до овог едикта у целој Римској
имерији било највише десет посто становника хришћана (Поснов, 1930: 31-32; Dassmann,
1991: 98-99; Gergely, 1999: 12-16; Torresani, 1999: 58-60; Maraval, 1997: 112). Константин је
дао посебне повластице новој религијској свести и у свом новом граду, Константинопољу,
наредио да се граде први хришћански храмови – понајпре црква Светих апостола.
Међутим, супротно свим очекивањима, међу хришћанима су се убрзо појавила различита
тумачења и схватања, што је довело до појаве јереси. Због тога је Константин сазвао Први
екуменски (или свеопшти) црквени сабор у Никеји у лето 325. године. Сабор, међутим,
није био сасвим „екуменски“, пошто су се окупили епископи махом из источног дела
царства, док је са Запада присуствовало тек неколико представника као и одабрани папини

22
 Плоча на цркви Светог Ђорђа, Милано

посланици. На овоме сабору утврђен је, између осталог, и Симбол вере (Σύμβολο της
Πίστεως ή Πιστεύω; Symbolum Nicaenum seu Credo; црквенословенски - Вѣрѹю) који је и
данас основни постулат хришћанства:

Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега

видљивог и невидљивог. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег,
Једнороног, од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога
истинитог од Бога истинитог, рођеног, а не створеног, једносушног Оцу, кроз
Кога је све постало...

Највероватније је да је на снагу теолошких ставова утицала и сама царева подршка,

потпомогнута бројним легионарима који су окруживали (тј. обезбеђивали) сабор, као и
најава да ће сви епископи који се противе мишљењу Константина и саборске већине бити
смењени, анатемисани и протерани. Уједно, те године је и усвојена синтагма о веровању у
једну свету, католичку (грч. καθολικός у значењу „свеопшти“, „свесаборни“) и апостолску
Цркву (Jeffrey, 1979: 14-15).
Али, нема никакве сумње, прави рат против хришћанства водио је доцније цар
Јулијан Апостата (361-363) – хотећи да врати свим силама паганству примат, у својем
малом, властитом крсташком походу на хришћане, али је овај прогон нагло престао када је
погинуо, пошто су га Парте, припадници скитског племена из Персије, убиле на превару.
На крају је цар Галерије био приморан да у Софији 393. године објави свој декрет, први
такве врсте, којим је и званично било дозвољено слободно проповедање хришћанства у
Римском царству, а паганство стављено ван закона. Изашавши коначно из катакомби,
хришћани су одмах искалили свој бес према свему што им је било мрско и омражено, те

23
су тако почели уништавати све храмове, кипове и идоле који су имали ма какве везе са
паганством.
Период Константинове владавине је, свакако, био изузетно миран и повољан по
хришћане. Осим што је наредио подизање новог града на Босфору, 321. године озаконио је
недељу као хришћанским празником. За само пола века од оснивања града, Цариград је
прерастао и у кључно духовно седиште – 381. године добио је ранг епископата и тиме је
био увршен у групу од пет најважнијих градова царства, уз Рим, Јерусалим, Александрију
и Антиохију. Иако је на II васељенском сабору потврђен примат Рима у црквеној
организацији, потоња подела царства на два дела, 395. године, изазвала је дубоке раздоре
и неслоге унутар тек оснаженог и делимично организованог хришћанства. Разлог лежи у
чињеници што је званична политика и даље сматрала Рим центром света, водећим у свим
областима живота и рада. Званичници из Рима никада нису гледали благонаклоно на
супарнички Константинопољ који је, захваљујући царским указима, добио скоро исте
ингеренције те тако претио да помути славу и моћ вечнога града који је контролисао скоро
четири столећа огромне територије на три континента и владао безбројним народима.
Највећи римски песник Вергилије је то посебно апострофирао у четвртом певању свог епа
Енеида, у коме је издвојио све ондашње познате народе једино према њиховим
карактеристикама, док је за Римљане одредио само једну једину и могућу улогу:

А ти, Римљанине, знај да владаш народима!

Неумитна је чињеница да је бројност и значај развијених градова на Истоку, попут

Пергама, Александрије, Константинопоља као и самог Александровог Истока, довео Рим
у прилично незавидну (другоразредну) позицију.
У IV столећу на територији Балканског полуострва хришћанство је имало нову
снагу. Појавили су се јаки центри – Remesiana (Бела Паланка) у данашњој Србији и мали
центри у Добруџи – у којима су деловале школе. У њима је негован класични латински
језик и стварана такозвана патристичка књижевност. Из добручке школе потекао је славни
Дионисије Смерни (Dionisius Exiguus, приближно 470-544), рођен у Малој Скитији
(Scythia Minor) који је од 500. године живео у Риму где је, као водећи члан римске Курије,
радио на преводима канона са грчког на латински (укупно је превео 401 канон, међу њима
су и апостолски канони, као и све одлуке сабора из Никеје, Цариграда и Халкедона).
Дионисије је, међутим, поссебно задужио човечанство, одредивши начин рачунања
година. До његовог доба су хришћани бројали године од времена цара Диоклецијана, али
како Дионисије није више желео да се настави са сећањем на тог тиранина и прогонитеља,
то је први пут у историји, тачније 525. године, приступио рачунању времена од ускрснућа
Спаситеља, увевши појам Anno Domini / лета Господњег / μετά Χριστόν. С обзиром да је
био одличан математичар, то му је помогло да усаврши начин рачунања датума када пада
Ускрс. Дотадашњи систем, који се примењивао на грчком Истоку, али не и на латинском
Западу, заснивао се на таблицама које је припремио александријски бискуп Ћирило недуго
пред своју смрт 444. године. Те таблице су покривале период од 95 година или пет

24
деветнаестогодишњих циклуса са почетком рачунања времена од Диоклецијана, или 285.
године. Диоклецијанове године су се лако делиле са бројем деветнаест, пошто је коначни
број била округла цифра (15). Прва епакта од свих деветнаестогодишњих циклуса узета је
као нулта, па је Дионисије уједно био први Европљанин који је увео и у математику и у
рачунање нулу као посебну бројевну вредност. Из Ћириловог календара је узео последњи
деветнаестогодишњи циклус и додао своје таблице са годинама у временском распону од
95 година које је назвао Anni Domini Nostri Jesu Christi (године нашег Господа Исуса
Христа). Дионисије није успео да одреди тачан датум Исусовог ускрснућа, иако је то била
његова намера. Према неким савременим математичким и астролошким прорачунима,
погрешио је само за две-три године и ова грешка није ни до данас исправљена. Због
Дионисијеве непрецизности су потоњи учени људи и математичари сматрали да се
Исусово ускрснуће догодило или у првој години старе или у првој години нове ере.
Борба око примата сукобила је Рим и Константинопољ толико да се у њу била
увучена и световна власт 476. године. Посебну тежину имала је чињеница што су се
римски епископи позивали на апостоле Петра и Павла, са намером да буду искључиви
Христови намесници на Западу, док је на Истоку преовлађивала тежња за идеализованим
портретом хришћанског цара. Папа Целестин I (422-432) тврдоглаво је инсистирао на томе
да је апостол Павле добио примат од самога Христоса те отуда, сви Павлови наследици на
Западу, аутоматски имају задатак да тај примат сачувају и да га потврде.
С изградњом Цариграда, у Риму се задржала једино духовна (црквена) власт.
Епископи на Западу често су тражили жаштиту и протекцију Рима код варварских
краљева, те се тако папа наметнуо паганима као једина личност са којом ваља
преговарати. Варвари су добијали право на своје државе, уколико прихвате хришћанство –
ово је посталом правном основом за легално поседовање територија на којима су се
настанили или које су запосели – а њихови кнезови почињу имитирати римске узоре из
свакодневног живота и рада.
Примат Рима огледао се и у језику – латински је до VII столећа био карика која је
повезивала оба дела царства. У хришћанској цркви је једно време била доминантна идеја о
језичкој трипартитоности: проповедало се на латинском, грчком и арамејском, али је
основни циљ био да се очувају прва два као водећа. На Истоку је грчки добио примат,
поставши средством за изражавање и исповедање супротних тежњи од Рима. Тако је једна
вера у настајању и ширењу била понуђена новим народима на два језика, што је била
својеврсна новина никада до тада забележена и позната историји. Свуда тамо где се
говорио латински језик и употребљавао у обредима, Рим је поистовећивао простор са
својом јуриздикцијом, пошто је латински (не и грчки!) био сматран општим језиком
хришћанске цркве. Територија коју је Рим сматрао својом некада је допирала до Солуна –
сирмијумска митрополитија, коју су Хуни 443. опустошили, премештена је у Солун и све
до 732. била је под директним надлештвом римског папе када је, по наредби византијског
цара Лава III, одузета због очитог мешања понтифекса у иконоклазам и подржавања свих
грчких противника. Овим декретом је цар не само одузео папи право уплитања у црквени

25
живот поданика Васељенске патријаршије, него је и омогућио да се прошири њена
надлежност све до средине данашње Босне.
Овде би требало истаћи да је на Другом васељенском сабору у Трећем канону
одређено да, одмах после папске титуле, највиши ранг припада Свевасељенској
патријаршији у Цариграду, а на Четвртом сабору у Халкедону (451. године) у знаменитом
28. канону само је поврђен примат Рима, док су епископи у свему изједначени. Са друге
стране, појавила су се различита виђења и учења, а што се посебно испољило у теолошким
расправама које су се тицале схватања божанске Христове природе. Из тих и таквих
расправа појавиле су се и прве јереси које су довеле убрзо до великих неслагања. Такве су:

1. несторијанска – њени представници, који су нашли велику подршку и у Риму,

тврдили су да се божанска природа непосредно оваплотила у човеку Христу
његовим рођењем; ово схватање је и данас званични став Римокатоличке цркве;

2. монофизитска – обе природе Христове, и божанска и људска, ујединиле су се у

једну једину, божанску;

3. ујединитељска – њени представници тврдили су да су ове две природе Христове

нераскидиве; ово раширено тада учење добило је званичну подршку цара
Зенона и патријарха Акакија који су заједно објавили 482. године Хенотикон и
тиме потврдили неприкосновеност овог схватања које је постало потоњим
званичним ставом Православне цркве. Хенотикон је убрзо изазвао осуду папе и
анатемисање цариградског патријарха Акакија који наређује да се избрише
папино име из диптиха, чиме је дошло до првог тридесетогодишњег раскола
између Цариграда и Рима.

Нови сукоб између Константинопоља и Рима избио је доласком Словена у Средњу

и Јужну Европу као и њиховим покрштавањем чиме је питање и примата и језика
богослужења добило на тежини. Словени и Бугари населили су Балканско полуострво и,
без неког већег отпора, прихватали су начелно нову религијску свест. Посебан проблем
био је – којим ће се језиком крстити и исповедати. За Рим је и више него било јасно да то
мора бити латински, док је Цариградска патријаршија, признавши грчки својим
службеним језиком, инсистирала на грчком, као на „изворном језику светих списа и
Христових проповеди“. Да би доказали једни другима примат, и Цариград и Рим су се
упустили у грозничаво покрштавање пристиглих пагана, трудећи се тиме да ставе што
већу територију под своју надлежност. Потоња борба за или против икона у 7. и 8.
столећу (такозвано иконоборство, грчки Εικονομαχία) покренула је читав низ политичких
питања у која се Рим мешао, отворено подржавајући иконоборце и њихову тежњу да се из
цркава и кућа уклоне све идолопоклоничке слике и прикази Христа, апостола и светаца,
окарактерисане као паганске.

26
 Званични раскол између Рима и Цариграда догодио се за време цара Константина
IX Мономаха (Κωνσταντίνος ο Μονομάχος, 1000-1055). Јачање цариградске цркве и
ширење њене утицајне сфере на Јужне и Источне Словене изазвали су отворено
негодовање Рима. Када су и Руси 988. године за време владавине кијевског кнеза
Владимира I Великог (Владимир I Св тославич, владао између 980. и 1015) коначно
пришли Цариграду, Васељенска патријаршија се више није могла потчињавати римској
супремацији2. Већ на самом почетку новога миленијума је име папе било избрисано из
диптиха цариградске цркве, а 1024. године почели су преговори о подели интересних
сфера. У то време је на трону био у Риму Лав IX (1049-1054), а у Цариграду патријарх
Михаило I Керуларије (Μιχαήλ Α΄ Κηρουλάριος, 1000-1059). Обојица су била јаки,
бескомпромисни и искључиви борци. Сукоб је започео у Јужној Италији, на подручју
кошења политичких и економских интереса након упада Нормана, а проширио се и на сва
догматска и литургијска питања, попут: целибата, римског поста суботом, употребе
квасног хелаба за причест у византијској, а бесквасног у римској цркви итд.
Римски кардинал и француски бенедиктанац, Хумберт (Humbert de Silva Candida,
или Humbert de Moyenmoutier, између 1000. и 1015–1061) дошао је у Константинопољ и
16. августа 1054. године бацио проклетство на патријарха Керуларија, претходно
придобивши на своју страну цара Мономаха. Међутим, патријарху је касније пошло за
руком да разувери свог слабог цара, наметнувши му апсолутно своју вољу, те је на новом
сабору бацио анатему на присутне римске легате. Тиме је кулминирала подела која је од
Другог васељенског сабора непрекидно тињала између Истока и Запада.

2
У чувеној Несторовој хроници (познатијој још и као Повест минулих лета), најстаријем запису на руском
језику са краја 11. столећа, стоји забележено како је кнез Владимир желео да се распита о томе какав је
ислам као религија. Зато је послао своје изасланике код исламизованих Бугара на Волги који су га
обавестили да је у исламу забрањена употреба свињетине и алкохола, што је за самог кнеза, великог гурмана
и љубитеља добре чашице, било сасвим неприхватљиво. Нестор нас потом обавештава и да је кнез
организовао сусрет са Јеврејима (по свој прилици, Хазарима) који су покушали да му објасне суштину
јудаизма, али да он није био много одушевљен тим разговором, посебно сазнањем да су изгубили Јерусалим,
што је протумачио као „казном од Бога послатом“. Немачке цркве нису уопште оставиле утисак на њега, јер
није осетио никакву привлачност у њима, а једино се одушевио појањем и религиозном церемонијом из
Византије те се на крају одлучио да се приклони Цариграду.

27
 5. Цариградска патријаршија у Средњем веку

До 330. године се у месту Византион налазио епископат, најнижа црквена

организациона јединица. Но, како се овај град брзо развијао, захвањујући цару
Константину и његовим наследницима, епископат је подигнут на ранг патријаршије,
највишег нивоа организовања црквене власти 381. године. Већ сам овај чин изазвао је
почетне неспоразуме и негодовања не само Рима, него и других патријаршија – Никејске и
Антиохијске. Да би се организационо ојачала, створен је синод – Сабор највиђенијих
црквених отаца који су се старали о уређењу цркве и о њеном деловању на читавом
простору који захвата. Цариградска патријаршија је у 6. столећу добила назив Васељенска,
пошто је дошло до проширивања њене јуриздикције. Овај епитет требало је да укаже да је
реч о свеправославној цркви. Укупно је одржано седам васељенских сабора (римска
Курија рачуна осам, пошто православци и даље не прихватају одлуке 8. васељенског
сабора) - први већ 325. године. За историју хришћанства најважнији су Други и Четврти
сабор.
Други васељенски сабор одржан је 381. и на њему је донесена одлука да се
патријарх уздигне на ранг римског папе, а Цариградска патријаршија и њен синод на ниво
Римске цркве и Курије. Управо овај чин је подстакао низ вишевековних несугласица и
трвења између Рима и Цариграда које су достигле свој зенит на 4. сабору 451. год. када је,
између осталог, и формално донесена одлука да се прошири надлежност Цариградске
патријаршије на цео простор Византије и шире. Ту је умногоме допринео продор Словена
у Европу и на Балканско полуострво као и насељавање Бугара који су, захваљујући јачању
своје државне организације, изашли са захтевима за независном државом и аутокефалним
црквама. Тако су Бугари први добили своју аутокефалну цркву у 9. веку, Руси 989, а Срби
тек 1219. године. Преко описмењавања, хришћанство се код словенских народа на
Балканском полуострву шири даље, понајвише из Охрида, у коме је 535. основана
архиепископија.
Све до 1204. године Васељенска патријаршија налазила се у Константинопољу.
Падом Византије и доласком Латина, на њено чело постављен је римски, односно
латински, патријарх, али цео Синод и византијки двор се повлаче у Никеју (Mала Азија),
где су остали све до 1261. када се, поновним васпостављањем Византијског царства,
пребацују у престоницу. У средњевековној Србији Пећка патријаршија основана је 1346.
године, али мимо воље Цариградске патријаршије. Седам дана после проглашења
патријаршије, на Ускрс 16. априла, бугарски патријарх Симеон, пећки патријарх Јанићије
II и охридски архиепископ Никола, у присуству целога сабора, крунисали су Душана за
цара Срба и Грка. Када је Калист I (Κάλλιστος Α΄, на трону 1350-1353. и 1355-1363)
изабран за екуменског патријарха по други пут, искористио је чињеницу да је цар Душан
умро те је бацио анатему на Србе која је, међутим, била врло брзо повучена када су се
односи између Византије и Србије побољшали услед тешке политичке кризе и када су
Византинци видели једино у Србима снажну силу, спремну да се лако супротстави

28
надирућим Османлијама. Уједно, поглавару српске цркве била је призната титула
патријарха и све почасти које он, као највише црквено лице и представник једне црквене
организације, треба да има. Пећка патријаршија је, извесно време као и Трновска, радила
под окриљем Васељенске. Након Косовског боја наставила је са својим радом на духовном
и културном просвећењу српског народа у склопу деспотовине све до 1459. године када је
пало Смедерево у турске руке и када је коначно нестало српске државе. Пећка
патријаршија, коју султан Мехмед Освајач није био укинуо, угашена је 1481. године, пре
свега због чињенице да су били разрезани високи порези и намети које она више није
могла плаћати. Из тог разлога је Охридска арихепископија врло брзо преузела све њене
територије и надлежности.
Без обзира што је, услед сложених политичких, историјских и друштвених
прилика, Васељенска патријаршија чинила много штете пре свега балканским народима и
била неправична према њима (тако, на пример, није уопште дозвољавала да се успостави
Албанска православна црква све до 1908), њено је порекло апостолско. Као што је
познато, у првим вековима хришћанство је било изван римских државних закона, а потом
и врло брзо забрањено. Нову веру су својом проповеди и животом кроз исповедништво до
смрти утврдили апостоли, Христови ученици као непосредни сведоци и очевици онога
што је свету донео Спаситељ. Зато је, уопштено узевши, Црква „апостолска“, пошто су је
у Римскоме царству ширили апостоли, оснивајући нове црквене заједнице. Старо
хришћанско предање, које је убрзо потом било и записано, назвало је „апостолским
црквама“ све оне цркве које су непосредно апостоли, или њихови ученици, основали. Тако
једно древно предање казује да су у Риму пострадали апостоли Петар и Павле, оснивачи
прве хришћанске заједнице у данашњој Италији. Христос је, сходно предању, свакоме од
дванаесторице апостола рекао да је ''стена'' (петра, камен) на којој ће Он сазидати своју
Цркву. Цариград је, исто тако апостолска катедра, пошто ју је Петров брат, апостол
Андреја Првозвани, основао. Легенда каже да је Андреја мисионарио у данашњим
деловима јужне Русије и на Балканском полуострву, а да је живот окончао пострадавши у
граду Патри на Пелопонезу. Због тога је свети Андреја заштитник Васељенске
патријаршије.

29
 6. Васељенска патријаршија током туркократије

Иако је известан низ година по пропасти Византијског царства скоро замрла свака
већа и значајнија форма религијског (црквеног) православног деловања, рад Васељенске
патријаршије настављен је уз, мање-више, срећне околности не само по Грке, него и по
остале православне народе. Чињеница је да су јој биле одузете све раније повластице и
привилегије те да је остала без својих највећих и најзначајнијих цркава и у
Константинопољу и у другим важнијим местима, будући да су претворене у џамије. У
мањим местима и селима цркве су, ако нису биле разрушене, махом постале привремена
складишта жита, разних потрепштина, муниције, коњушнице итд. Осим цркава,
изгубљени су и многобројни поседи и имања (у виду метоха) који су Васељенској
патријаршији обезбеђивали енорман годишњи приход у новцу и роби. Моћ некада
изузетно снажне и скоро недодирљиве Васељенске патријаршије је преко ноћи опала
услед целокупног политичког, друштвеног и војног пораза који су Грци претрпели.
Османлије, сматрајући Грке својим највећим непријатељем, свеле су деловање
Васељенске патријаршије, баш као и Српске и Бугарске, на најмању могућу меру како се
не би ширила међу верницима жеља за осветом, отпор и како се не би организовала
удружена оружана побуна противу новога владара. Уједно, била је обезглављена, додуше
само на кратко, што је, међутим, јасно показало турске намере, с једне стране, и
страховања, са друге. Но, Грци су се врло брзо консолидовали у сваком погледу. Њиховим
поступним економско-трговачким јачањем у османлијском друштву дошло је и до
поступног обнављања и јачања угледа и моћи Васељенске патријаршије, првенствено међу
самим поробљеним Грцима. Ово оснажење било је под строгим турским надзором, будући
да Османлије нису желеле ништа препустити случају. А како нису успеле да у релативно
кратком и догледном историјском времену ставе читавo Балканско полуострво под своју
непосредну управу, Васељенска патријаршија је, у том погледу, била њихова продужена
рука. Турци су сматрали да је толику територију било далеко лакше и једноставније
контролисати, надгледати, пазити из једног јединственог, познатог центра, у овом случају
верског седишта, претходно признатог као ауторитативног од свих православаца, који би
држао на оку и на окупу све народе православне вероисповести.
Будући да су једино Грци истицали своју искључиву неприкосновеност у
предвођењу православља и ван граница Византијског царства, успели су да издејствују
поновну управу над Васељенском патријаршијом и Охридском архиепископијом – оне су
и географски посматрано биле под грчким утицајем. На руку су им ишле и друге повољне
друштвене и образовне околности у Османлијском царству које су им омогућиле да
задрже статус најповлашћенијег народа, и поред великих репресија и персекуција које су
доживљавали попут свих осталих поробљених народа. По паду Византије је султан, de
facto et de iure, заменио византијског цара хришћанским поданицима, али је васељенски
патријарх остао јединим представником Грка (и осталих православних хришћана).
Васељенски патријарх и његов двор постали су у каснијим вековима центар моћи Грка

30
унутар Турске империје којем су пришли сви некадашњи племићи и великаши. До XVII
столећа је васељенски патријарх постао апсолутним религијским и административним
предводником свих православаца, невезано за њихово етничко порекло. Све раније
формиране патријаршије су отуда укинуте и додељене на управу Грчкој цркви.
За време владе великог везира Мехмед-паше Сокoловића (тур. Sokollu Mehmet
Paşa, око 1505-1579), родом из села Соколовића у близини места Рудо у Босни, дошло је
до обнављања рада Пећке патријаршије 1557. године када је својим указом на њено чело
поставио рођеног брата (по неким изворима, рођака), калуђера Макарија, некадашњег
монаха у Милешеви и дугогодишњег игумана Хиландара. У то време основни задатак
Пећке патријаршије био је да што боље организује и спроведе духовну власт која ће, у
сваком погледу, не само водити и предводити поробљени српски народ у културном
погледу него и омогућити му да истовремено сачува свој национални идентитет те
православну веру. Тако, одмах по свом званичном устоличењу, патријарх Макарије почео
је са постављањем српских владика по епархијама и парохијама. Захваљујући постепеној
превласти Срба у самим врховима турске администрације, оличеној у дугогодишњој и
успешној владавини Мехмед-паше, Пећка патријаршија успела је да прошири своју
надлежност на све земље настањене српским живљем. Цариградска патријаршија није
негодовала ни у једном тренутку, будући да је њен тадашњи поглавар, Михаило
Кантакузен, био присан Соколовићев сарадник и пријатељ. Скоро до средине XVII
столећа односи између Српске и Грчке православне цркве те Пећке и Васељенске
патријаршије нису били ни у ком погледу битније ремећени. Овај период се сматра и
једним од најстабилнијих када је реч о међусобној тесној сарадњи, помогању, школовању
свештеника итд.
Током XVI и XVII столећа на скоро читавој територији Балканског полуострва
растао је постепено отпор подјармљеног становништва према турској власти, а њу су,
индиректно, помагале и све црквене организације. Врхунац је наступио почетком и
средином XVIII века када је Висока Порта, немајући више никаквог поверења у Румуне и
њихове кнезове, постављала фанариоте на чело вазалних кнежевина а, самим тим чином
су на чело румунске црквене организације у Молдавији и Влашкој (ово не важи за Банат и
Трансилванију који су били под патронатом Српке цркве све до 1860), почевши од 1711.
године, долазили Грци. Нешто слично догодило се и код нас – фанариотима је пошло за
руком да убеде султана да изда ферман којим је Пећка патријаршија стављена ван закона,
па су је формалном одлуком Синода Васељенске патријаршије 1766. укинули; истоветну
судбину доживела је и Охридска архиепископија годину дана касније.
Разлоге за поновно укидање рада Пећке патријаршије требало би потражити на
обема странама. Учествовање Срба са Косова и Метохије у аустријско-турском рату у
другој половини XVIII столећа, и поред тога што је српски патријарх Арсеније III
претходно дао чврсту реч како се Срби неће ни у ком погледу сврстати на страну
Аустрије, изазвало је револт код Турака. Срби су се запутили, оправдано плашећи се
егзекуција и репресалија, заједно са римокатоличким Албанцима, ка северу Балкана,

31
према Аустрији и Јужној Угарској. Двема великим сеобама - под партијархом Арсенијем
III 1690. и Арсенијем IV 1737. године - постепено су занемаривани Пећка патријаршија и
њен рад на рачун новоуспостављене Карловачке митрополитије. Прелати са стране су
повремено руководили радом Пећке патријаршије, пошто је владало опште мишљење у
ондашњим клерикалним круговима да српски патријарх нема никаквог утицаја нити
угледа. Српског патријарха у другој половини XVIII века, Василија Бркића, Грчка
православна црква није сматрала кадрим да се одупре снажним покушајима унијаћења
који су погодили Балканско полуострво. Како су грчко образовање, трговина и поморство
достигли свој зенит, али како су се почели испуњавати и неки крупни грчки политички
циљеви, било је, са грчке тачке гледишта, сасвим оправдано и логично да се укину две
препреке у виду двеју најслабијих карика које нису дорасле историјским потребама и
ситуацији.
Основна идеја цариградског Синода била је да се под надлежност Васељенске
патријаршије ставе све некадашње византијске тероторије и да се тако обједине, уз
постепено (индиректно) хеленизовање свог балканског православног становништва.
Чињеница је да за тако велики подухват Грци нису имали довољан број свештеника. На
челу сваке епархије налазио се грчки владика који није знао ни црквенословенски ни
српски језик, а забрањивао је све обреде и обичаје које је Српска црква дозвољавала.
Уједно, према сачуваним подацима, скоро све владике бавиле су се и трговином, што је
довело до антагонизма и прилично затегнутих односа између Срба и Грка. Цариградска
патријаршија била је изузетно оптерећена разним турским порезима, наметима и
дажбинама, тако да је грамзивост грчких свештеника избила у први план. Слично стање
било је и у румунским земљама, где је почело прво јавно и масовно противљење народа
против таквих духовних вођа, да би се наставило и у Бугарској, Македонији, а и код нас,
нешто доцније.
После велике сељачке буне, под вођством Тудора Владимирескуа 1821. године, не
само да је престало фанариотско раздобље, него су и Турци били приморани да попусте и
да омогуће бирање владика и кнезова из редова румунских домаћих кнезова и црквених
великодостојанственика. Бугари 1870, након низа несугласица са Васељенском
патријаршијом, прогласили су своју шизму и основали Бугарски егзархат. Преко њега су
ширили (про)бугарску верску и политичку пропаганду на тероторији данашње
Македоније, Јужне и Источне Србије (Неготин, Ниш, Пирот, Врање), посебно у време
Сан-Стефанске Бугарске и након њеног расформирања.
Рад Пећке патријаршије није био организован све до 1912. године и балканских
ратова, када су Косово и Метохија припојени матици и ушли у састав Краљевине Србије.
Уједно, од те године је Васељенска патријаршија дозволила аутокефалност и свим
преосталим православним црквама.

32
 7. Света Гора (Αγιον Ορος)

Главни
Кареја
град:
новозаветна грчка којна и црквенословенски
једини као литургијски језици. У оквиру
Службени свакодневне комуникације су заступљени:
језици: савремени грчки, српски, руски, бугарски,
грузијски (у манастиру Ивирон), румунски (у
скитама Продромос и Лаку).
Номинални Према свим потписаним споразумима, ову
шеф функцију увек обавља грчки министар спољних
државе: послова (тренутно:).
Духовни Васељенски патријарх из Цариграда (тренутно
вођа: на дужности: Бартоломеј I).
390 km²; границе монашке државе одређене су
Површина: већ 943. године и приказане исте године на
једној византијској географској карти.
Укупан број
приближно 2.300
становника:

Стари Хелени су треће полуострво Македоније називали врло просто – Ακτή (чит.
акте), односно „обала“. Политички и географски се Света Гора данас налази у саставу
Републике Грчке и призната је као Независна монашка држава Свете Горе (Αυτόνομη
Μοναστική Πολιτεία Αγίου Όρους). У духовном смислу налази се под директном
надлежношћу Васељенске патријаршије. Њено друго и препознатљивије име, Атос (Όρος
Άθως), јесте трачког порекла. Према једном древном грчком предању, постојао је извесни
трачки див, Атос, који се сукобио с Аполоном око поделе земље и, не могавши се
договорити с њиме, поче да га гађа стенама и свакојаким камењем. Једна стена погоди
Посејдона у главу и он се са дна мора подиже да би видео шта се то на земљи дешава.
Тако затече њих двојицу како се жестоко свађају, гађају и препиру. Чим је покушао да их
растави, Атос стаде и њега гађати истом јачином. Да би га заувек смирио и да више не би
учествовао у борбама за превласт над земљом, Посејдон га шчепа и једним покретом руке
учини да се земља отвори, па у ту рупу убаци дива те га тако заувек покопа прекривши га
силним камењем. Зато су стари Грци веровали да је то друга по величини планина на
читавом свету.

33
 У паганско време је Атос био познат Грцима као Аполонијада због многобројних
светилишта посвећених Аполону. Херодот у Историји (VII:2) наводи да су древни
Пеласти с острва Имброса населили Атос, док Страбон у својој Географији бележи пет
већих насеља на полуострву и каже да „они који живе на врху виде како Сунце извире из
Источнога мора чак три сата пре осталих“ (VII:33:1). Софокле се надзовезује на ову
његову примедбу те вели да се сенка Атоса протеже и целих седамдесет километара, све
до острва Земна. У Илијади се спомиње да је на Атосу живео прослављени певач Тамирис
кога су Музе ослепеле из дубоке зависти, јер је лепше и боље певао од њих. На Атосу су
живела мешовита трачко-илирско-грчка племена која једно краће време одржавају тесне
везе с Атином, а онда, све до VI-VII столећа после Христа, Атос бива углавном пуст и
слабо насељен.
Остао нам је податак да је главни архитекта Александра Великог, Динократ
(Δεινοκράτης), хтео да уклеше његов портрет на саму планину, али да то Александар није
одобрио (сходно једној другој причи, Динократ је желео да после Александрове смрти
целу планину преобликује у његову статуу, али је одустао због објективне немогућности
да накану проведе у дело). Према историчарима, то није учинио из скромности, већ из
таштине, пошто му није пошло за руком да прокопа канал између Јерисоског и
Синкитичког залива како би лакше његова флота ушла у Егејско море. Сматра се да је на
исту идеју својевремено дошао цар Ксеркс 481. године пре Христа и да ју је спровео у
дело. Како нема никаквих опипљивих археолошких доказа за такво веровање, историчари
су пре за тезу да је наредио превлачење бродова преко копна на истом месту, јер је ту
равница и најкраће растојање између заливâ.
Иако су први монаси на Атосу забележени већ почетком IV столећа, њихов
масовнији долазак догодио се нешто касније, на прелазу из VI у VII столеће. Били су то
хришћани из Египта, Сирије и Палестине који су се сконили на ово забачено место услед
наглог продора Арапа на Блиски Исток и у Египат. Једно време је чак арапска флота
пустошила и угрожавала цело византијско приморје – од Солуна до Дарданела – тако да су
се на Атос склањали и калуђери. Међутим, пустињаци и испосници чинили су далеко већи
број. Тежили су да живе и делају искључиво према основним начелима хришћанства:
подаље од свих искушења, богатства, грехова, себичности, грамзивости, у дубокој вери и
молитви Богу ради вечног спасења и спокојства, у смерности и окојавању грехова. Ретки
сачувани записи из тог периода казују како су монаси „подизали мале дрвене колибе са
сламнатим кровом (...) и да су сакупљали воће са некалемљених воћки чиме су себи
обезбеђивали какав-такав оброк...“ (Μαρμουρίδου, 1986: 142). Kако се број испосника и
аскета повећавао из године у годину, појавила се претња да се унутар хришћанства појаве
јереси и секташтва. Њихов отпор према цркви као друштвеној институцији био је
мотивисан бројним модификацијама и уступцима којима је било допуштено да у учење
Цркве уђу схватања других народа као и философска, културна и књижевна стремљења
супротна изворном хришћанском учењу. Сматрали су да је тиме Црква постала световна,
да је изгубила од своје духовности, да је тежила ка богатству, власти и да је напустила

34
начело екуменског братства и једнакости свих. Да би се одупрла притисцима изнутра,
било је неопходно да се предузму одређене мере. Једна од њих била је одлука да се
испосници и аскете окупе на једном месту и да им се омогући да наставе са својим
начином живота у заједници (братству, сестринству). Тако је дошло до подизања првих
манастира и до састављања уредби (канона, типика) о монашком животу.
Једна легенда из ранохришћанског периода на Атосу приповеда како је
Богородица, а по упуству Господа, дошла да проповеда веру сина својега у овом делу
свету. Једна друга прича казује како се Богородица на путу из Јопе на Кипар, да би
посетила Лазара у пратњи јеванђелисте Јована, искрцала непланирано на Атосу (у близи
манастира Ивирона) да би сачекала да надирућа олуја прође. Пошто јој се предео изузетно
допао, обратила се своме Сину са молбом да јој дозволи да то буде њен врт. Глас са неба
се проломи и рече:

„Ἔστω ὁ τόπος οὖτος κλῆρος σός καί „Нек ово место Твој залог и врт буде,
περιβόλαιον σόν καί παράδεισος, ἔτι δέ рај и лука спасења за оне
καί λιμήν σωτήριος τῶν θελόντων σωθῆνα.“ који ишту да спасени буду“.

Константину Великом, у намери да подигне Нови Рим, учинило се да је положај

Атоса веома повољан, али чим је сазнао да је то Богородичина земља, одустао је од те
намере. Зато је подигао три црквице на местима где се приповедало да се света Марија
појавила. Једно сасвим друго предање каже како је цар Константин послао јерусалимског
епископа Климента да покрсти пагане, а овај је понео са собом Маријину икону. Међутим,
за ту икону се везује познија монашка прича - да се сама од себе на Атосу указала, чиме се
тако потврдило да је то њена земља. Цар Теодосије Велики (379-395) био је први владар
који је уништио све паганске храмове и отпочео зидање цркава на Атосу. Прву је дао да се
подигне управо на оном месту на коме му се син Аркадије спасао од олује – она је касније,
985. године, прерасла у манастир Ватопед. Међутим, александријски лексикограф
Хесихије оставио нам је запис у коме се каже да је у V столећу на Атосу постојао и кип и
храм посвећен Зевсу Атонском.
На основу малобројних сачуваних података може се закључити да је Атос место на
коме обитавају искључиво мушкарци, било као пагански свештеници, били као монаси-
калуђери. Да би мушкарац могао живети на Атосу, треба да има навршених осамнаест
година и да је православне вероисповести. Женама је и данас строго забрањен прилаз и
приступ полуострву, а објашњење ове чудне појаве крије се у једној раширеној
легендарној причи која се сматра истинитом и веродостојном. Кћи цара Теодосија,
Пулхерија, дошла је једном приликом из Константинопоља да обиђе очево здање у
изградњи и понела је са собом икону мајке Божје као дар. Онога тренутка када је хтела да
ступи ногом на земљу са брода, заустави је строги Богородичин глас који се проломи са
неба и који јој нареди да се сместа повуче и врати одакле је дошла. По једној другој
верзији, док се Пулхерија још налазила на мостићу који је повезивао брод са копном,
икона у њеним рукама нагло оживе те јој каза да се има одмах вратити, јер Она забрањује

35
иједној другој жени да крочи на њену земљу. Тек су посебним указом цара Константина
Мономаха 1055. године прецизно дефинисани сви услови и предуслови о томе ко може
бити примљен у окриље светогорског манастира.
Први велики манастир на Светој Гори подигао је монах Атанасије Атонски 963.
године ког је довршио заједно са монахом Јованом Ивиром 972. Након успешног
обављеног посла, Ивирон је добио царску дозволу да подигне свој манастир 980. године
који у његову част носи име Ивирон. Управо од те године Атос носи свој званични назив –
Света Гора, будући да је већ тада постојало неколико мањих манастира и цркава и да се
приступило градњи других. За време најжешћих борби за и против икона, на Атосу се
налазио велики број монаха-иконобораца који су ту пронашли сигурно уточиште од
прогона и осуда.
Први словенски калуђери и монаси дошли су на Свету Гору тек у другој половини
Х века из моћне бугарске државе цара Симеона и његовог сина Петра који су ширили
хришћанство по Балкану. Повељом византијског цара Лава VI Мудрог из 971. године су
Бугари добили на управу напуштени грчки манастир Зограф. Иначе, први Словени
забележени су у неким документима из манастира Ивирона као кметови који су живели на
ободу монашке државе. У ХI веку се у документима бележи присуство руских монаха, а
све до појаве светога Саве нема никаквих навода о српским монасима на Светој Гори.
Свети Сава дошао је на Атос као седамнаестогодишњак у руски манастир Светог
Пантелејмона Солунца. Према ондашњем Канону Василија Великог, у манастир се могло
примити лице са шесмаест, односно седамнаест година, „јер је тада оно већ превалило
детињско доба и разуме шта чини“. Немања је, међутим, послао потеру за сином која је
стигла на Атос и захтевала од руских калуђера да им предају Растка. Како није био вољан
поћи, Растков биограф Теодосије наводи да је изведено лукавство – уморној потери дато је
иће и пиће и речено је како се Растко, пре пута, мора одужити Богородици и Богу тиме
што ће присуствовати раним јутрењима и бдењима. Таман кад одоше на починак, удари
клепетало за јутрење, али уморни људи не издржаше па заспаше у цркви. Онда калуђери
склонише Растка у једну кулу и дадоше му мантију. Када се људи пробудише, не затекоше
Растка у цркви и, онако буновни, почеше га тражити и бесомучно тући монахе. Растко се
онда појави на кули, баци своје световно рухо и одсечену косу заједно са писмом
родитељима у коме је стајало како својевољно прекида са старим животом. Замонашен је
у манастиру Ватопед као Сава и тамо је живео. Немаља је слао манастиру велике новчане
прилоге, биране коње, сребрне и златне посуде, златом везене завесе...
Када се Немања замонашио 1195. године превалио је осму деценију живота, а 1197.
дошао је на Атос по синовљевом позиву. Обилазећи с оцем Свету Гору, свети Сава је
желео одабрати неко погодно место за српски манастир. Хиландар је, у то време, био сав
рушевинама. Због тога је отишао у Цариград и издејствовао од цара Алексија дозволу да
се Хиландар додели манастиру Ватопед ради обнове. Временом су и свети Сава и свети
Сименон пожелели да га учине у потпуности српским – на редовном годишњем
светогорском сабору одлучено је било да се пошаље молба цару Алексију да измени своју

36
одлуку у корист Немањића, пошто је Сабор изразио бојазан да Ватопеђани неће много
марити за Хиландар, док су и отац и син вољни да га приме као своју имовину и да оснују
манастир по својој вољи. Наравно, обојица су били велике дипломате – да би осигурали
одлуку Сабора, претходно су свима давали богате дарове и прилоге (највероватније је да
је то био предлог самог светог Саве). Тако је 1198. године Хиландар додељен
Немањићима на управу и истовремено је посебном повељом уздигнут на ниво царског
манастира. У Кареји је свети Сава подигао своју малу испосницу на 1100 метара
надморске висине и у њој је боравио док је писао Карејски типик, незнатно касније и
Хиландарски (за њега се сматра да је прерада или чист превод типика цариградског
манастира Богородице Благодетељнице).
Други велики доброчинитељ јесте краљ Милутин који потврђује Хиландару све
пређашње поседе и имовину и још је више проширује искористивши венчање са
Симонидом, осмогодишњом кћерком цара Андроника II, 1299. године. Срушена је стар и
подигнута нова раскошно украшена црква, једна од већин на Атосу, архитектоснки слична
Грачаници. Хиландар је заштитио јаким бедемима и кулама, на путу до манастира са
пристаништа подигао је пирг (кулу осматрачницу) са малим градом. Када су каталонски
најамници остали без плате 1307. године, пљачкали су по Атосу, а од свих манастира је
Хиландар остао поштеђен, одолевши нападима и опсадама које су, са прекидима, трајали
три године и три месеца.
За време владавине цара Душана Хиландар је добијао велику новчану и
материјалну помоћ. Док су се водили тешки грађански ратови у Византијском царству
(1342-1346), успео је да прошири српску државу све до данашњег грчког града Кавале,
ставивши под своју директну власт и Атос. Децембра 1347. године је цар Душан дошао да
посети Свету Гору, а са њиме је била и његова супруга, царица Јелена. Ово је био
својеврсни преседан, по многима чак и светогрђе, али калуђери и монаси нису ни могли
нити смели да се супротставе моћноме владару.
Током периода туркократије султанија Мара Бранковић настојала је да, као
покровитељица, манастиру Хиландару обезбеди сигуран извор прихода. Утицала је и на
влашке војводе, поглавито на Влада Цепеша, да дају своје богате прилоге манастиру, а
издејствовала је и да се Хиландар ослободи плаћања султановог десетка.
Средином XVIII века у Хиландару делује учени Бугарин, Пајсије, писац
Славенобугарске историје и родоначелник бугарског препорода. Везе између Срба и
Бугара су у то време, и током XIX столећа, биле веома јаке, пре свега због јаког култа
светог Саве који је у Западној Бугарској био веома раширен. Такође, у Хиландару су се
школовали многобројни бугарски монаси, а за време реконсрукције манастира Зографа 60-
тих година XIX века, многи бугарски монаси су живели и радили у Хиландару. Богата
манастирска библиотека чува повеље и хрисовуље бугарских велможа којима су
манастиру додељене бројне повластице, поклони и најразличитији црквени предмети.
Краљ Александар Обреновић био је први српски владар који је, после цара Душана,
посетио Хиландар 1896. године. Разлог његовог доласка крио се и у чињеници да је

37
манастир био веома задужен и да му је претила пропаст. Због тога је решио да отплати све
манастирске дугове те је тако спречио да пређе у бугарске руке. У знак захвалности је
добио на поклон Мирослављево јеванђеље (у Хиландару се чувало од 1198) као и
Хиландарску повељу светога Симеона којом је Немања основао овај манастир. Следеће
године је у Бечу урађено фототипско издање јеванђеља (првих четрдесет страница у
колору, остале црно-беле), а након мајског преврата 1903. године прешло је у посед
Карађорђевића.

38
 8. Судбина православља током туркократије

Одмах до царске власти, друга по значају и утицају моћна византијска институција

била је Екуменска патријаршија, највиша црквена и духовна организација која је, у
потоњим вековима по паду Византијског царства, одиграла пресудну улогу у тренутку
када је ваљало и национално и економски објединити не само грчки народ, него и окупити
и организовати све православне народе Балканског полуострва ради уједињења и јачања
свих традиционалних вредности, озбиљно нарушених снажним ударцима ислама.
Политичко јединство међу народима, које је наметнула туркократија, потом бројне
сличности у обичајима и признање васељенског патријарха за јединог вођу и представника
православаца код султана учинили су да Васељенска патријаршија постане први и
најважнији духовно-административни центар свих потлачених православних народа.
Током прва два-три века црква је била и једини духовни руководилац и једино правно
координационо тело, пре свега, грчког народа. То је било могуће на основу одлуке
Мехмеда Освајача из 1454. године када је својим ферманом дозволио рад Патријаршији,
признавши јој све некадашње посвластице, а поставивши претходно Генадија II Схоларија
(Γεννάδιος Β΄ Σχολάριος, 1400-1473) на престо, што је Синод само формално потврдио
„својом вољом и избором“.

Мехмед Освајач предаје свој указ патријарху Генадију,

мозаик на Патријаршијском дому у Истанбулу, средина 18. столећа.

По и даље важећој муслиманској теократској концепцији, верске вође једног

народа су и световне. Главни критеријум разликовања народа је базиран, дакле, на верској
39
основи, па је васељенски патријарх признаван као MILLET BAŞI (чит. милет баши),
односно „вођа црквене заједнице“, а не као „вођа нације“. Под називом „милет“
подразумева се било који православни народ. Признавши поробљене православце за
полуаутономне, чији је вођа оличен у лику васељенског патријарха пред Високом Портом,
православна црква се нужно прилагођавала отоманском механизму управе, а патријарх је
стекао ново својство – својство секуларног вође – које је римски папа од самог почетка
поседовао.
Православна црква није испрва видела у исламу свога главног непријатеља и
односи са муслиманима нису били толико затегнути. Први озбиљнији сусрет са
мохамеданством дегодио се у првој половини VII столећа када су велики и економски
развијени хришћански поседи (Јерусалим, Антиохија, Александрија) потпали под
политичку власт калифа и арабљанских освајача. У исти мах је најзначајнији и
највиталнији посед Васељенске патријаршије, Мала Азија, постала својина различитих
муслиманских владара већ при крају XIV столећа. Све ово указује да су између
православаца (превасходно Грка) и муслимана постојала богата искуства у односима (пре
свега, друштвеним, економским, политичким, трговачким). Са друге стране, крсташи и
њихови походи долазили су са римокатоличког Запада, увек непријатељски настројеног
према Византији и њеним балканским територијама, наносећи јој више зала од самих
муслимана. Како су се Османлије нагло шириле ка Западу, православна црква се врло брзо
суочила са џихадом. Али, рецимо, чувени позновизантијски црквени отац, Јосиф Вриенос,
оптимистички наводи следеће само неколико година пре слома Царства:

„У крајевима које држе Турци, црква и даље чува неокрњено своја обележја, а архијереји,
и јереји, и ђакони редовно и марљиво врше своју службу.“

Притиснута с обеју страна, православна црква се грчевито борила да сачува своје

место, улогу у друштву и вернике, будући да су Турци (мада не на самом почетку!)
вршили масовну исламизацију. На млетачким поседима Римокатоличка црква вршила је у
међувремену отворену пропаганду међу Грцима који су, временом, полако почели да
попримају друге обичаје и традиције. Слично је било и на јадранском Приморју као и у
залеђини Дубровника, у Босни и Херцеговини. Иако је у XVII веку грчки проповедник,
Максим Морејац, јавно подржавао Турке, говорећи да су му милији од византијских
владара који су „шуровали и флертовали“ са римокатоличким Западом, православна црква
је са релативном благонаклоношћу гледала на грко-франке (тј. на покатоличене Грке),
који су чинили нераскидиви део европске културе и цивилизације, у односу на потурице
(потурчењаке) који су се релативно брзо уклопили у пежоративно прозван „азијатско-
оријентални“ („нижеразредни“, „варварски“) свет. Грчка црква је, исто тако, све време
подсећала своје вернике на славни период Византије, на њихове цареве који су их „у
старим слободним временима“ водили ка напретку. Слично је било и код Срба и Бугара –
црква је одржавала живим народно памћење, националну свест и традицију, чиме је, у том
смислу, позитивно обележила средњевековну историју балканских народа.

40
 Чињеница је и то да, након пада под муслиманске владаре, ниједна црква нити
патријаршија није предузела ништа конкретно у било каквом организовању отпора.
Крсташи нису били никада званично позвани у помоћ , а црквене старешине Сирије,
Палестине и Египта биле су свесне свих могућих последица и одмазди због подизања
какве отворене побуне. Спорадичних отпора је ипак бивало, понајпре услед тешког
економског и друштвеног притиска. Православна црква, а посебно Васељенска
патријаршија, сучелила се са нестанком древних источних територија и ширењем Арапа,
доцније Турака, више у теолошком, скоро нимало у политичком погледу. До данас је
сачувано свега двадесетак теолошких трактата са јасном антиисламском садржином у
поређењу с обиљем антиримокатоличке.
Током туркократије, а нарочито у XVI и XVII столећу, Васељенска патријаршија
била је затечена низом проблема – групним исламизирањем (попут онога у Цариграду по
наредби султана Сулејмана Величанственог, извршеног лета 1521), осипањем градова,
економском рецесијом, друштвеном стагнацијом, емиграцијом, персекуцијама и народа и
патријарха итд. Светле тачке су били контакти успостављени са румунским кнежевинама
и када је патријарх Јеремија II 1571. обновио прекинуте односе са Ватиканом и покренуо
сарадњу са немачким представницима Протестантске цркве. Након његова пута по Русији
и Пољској је Васељенска патријаршија задобила своје право, заслужено, место у
европским оквирима. Међутим, по његовој смрти 1595, Османлије су довели свога човека
на патријаршијски престо (био је то Матеј II) чиме је настала вишедеценијска тешка
унутрашња ситуација.
Када је патријарх Григорије III 1450. године кришом побегао за Рим, да би се
касније тамо покатоличио и прешао у службу римског папе, његов наследник није био
изабран, а патријаршијски храм Свете Софије сматран је оскврнутим после литургије коју
је обавио преобраћени Грк, кардинал Исидор, 12. децембра 1452. године. Извесни
Атанасије, који се наводи као последњи цариградски патријарх, изгледа да није
историјски потврђена личност.
Колико је функција васељенског патријарха у Османлијском царству била велика и
поштована, види се по следећем – патријарх је, уз Свети синод и црквене службенике, био
највиши носилац црквене, духовне и административне власти. Порта је признавала једино
његов печат, а његовој самовољи се, више теоретски, супротстављао Синод, сазиван само
ради избора новога патријарха. Међутим, црквени службеници су имали пресудну улогу у
организовању и сазивању не само црквеног суда, него и у припремању и организовању
патријарховог целокупног рада. Још из времена Византије су задржали велику моћ,
будући да су мењали и постављали патријархе по своме нахођењу, мада су им Турци већ у
XVI веку умногоме ограничили моћ, свевши је на симболичну. Носили су звучне титуле,
попут: Велики Логотета, Велики Ретор, Велики Економ, Велики Сакелар (тј. благајник),
Велики Сакрист (тј. писар, библиотекар и звонар).
У круг клерика и учених људи прозападњака сврстава се патријарх Неофит II. Он је
1609. упутио писмо шпанском краљу Филипу II, настављачу аустријске политике продора

41
на Исток и коначног обрачуна са Турцима Османлијама, с изразима отворене наде како ће
краљ, не часећи више, успешно повести одлучујућу битку против Турака и ослободити
народе на Истоку од варвара. Писмо је завршио речима да ће тим чином краљ „своје име
прославити у веку који тече и стећи сву славу“. Неофитов наследник, Кирило Лукарис,
био је први патријарх који је стекао универзитетско образовање у Италији. Залагао се за
увођење западноевропских облика образовања, али се политички окренуо ка Русији која је
у време цара Петра I (1672-1725) и доцније, под Катарином Великом, представљала једину
равноправну силу способну да помогне поробљеним православцима. Карактеристично је и
то да су сви патријарси, умешани у ослободилачке тежње и активности грчког народа,
потицали из крајева који су били под млетачком влашћу (Хиос, Родос, Крит, Епир,
Кикладска острва...), или су имали везе са Венецијом, или су се инспирисали прозападном
и антитурском пропагандом.

42
 9. Ислам и његова појава на Балкану

А) О исламу

Исламска цивилизација заснива се, попут хришћанства, на откривеној религији. У

својој основној суштини, ислам (ар. „предавање Богу“) подразумева покоравање само
једном Богу (односно Алаху) и његовој вољи. Отуда се сваки припадник ислама назива
муслиман (персијска реч у множини ), односно означава „оног који се покорава/предаје
Богу“.
Ислам је, као религијски облик свести, настао у VII столећу као откровење
Мухамеду у Арабији. Све до појаве Мухамеда, Арапи су били политеисти и веровали су у
идоле, посебно камен који је, по древном предању, настао након пресушивања бунара.
Чињеница је да је њихов политеизам, за разлику од грчког, римског и хиндуистичког, био
слабо развијен и да је обично представљан у виду локалних или племенских божанстава –
попут дрвета и земље – која обитавају у „светом камењу“ (тј. на звездама). Изнад свих тих
божанстава се налазило најстарије врховно и племенско, Хубел. Хубел се још називао и
Алахом (ар. ал – одређени члан; илах „бог“) и био је циљ сваког годишњег ходочашћа,
нарочито од VI-VII столећа када је проглашен за господара Ћабе (тј. Кабе) у Меки где се
чува свети Црни камен.
Арапи су на огромним просторима Арабијског полуострва, па и шире посматрано,
водили веома сложен и разноврстан живот пре појаве Мухамеда. Географске и климатске
разлике су утицале на семитске Арабљане да још у најранијем стадијуму свога развитка
изграде два начина живота. У северним пустињама су били принуђени да живе у малим
номадским скупинама и да се увек крећу, тражећи пашу за своја стада. На југу, где има
више кише и плодиних долина, Арабљани су живели седелачки и бавили се земорадњом,
подизали градове, развијали трговину и морепловство. Ове две групе говориле су два
различита облика арапског језика и клањале се двема скупинама зарличитих богова.
Краљеви на југу наслеђивали су власт; шеици на северу владали су уз претходни
пристанак (сагласност) целог племена. У периоду III-IV столеће дошло је до појаве низа
нових божанстава, разних верских секти и пророка, што указује на одсуство
институционализоване религијске свести. Негде око 600. године Арабију захватају велики
племенски сукоби и ратови који ће, за мање од једног века, престати и довести до
уједињења свих племена у моћно Арапско царство. Те промене су у знатној мери заслуга
једног човека – Мухамеда којем је то пошло за руком захваљујући новој религији –
исламу.
Мухамед, рођен је 570. (или 571) као припадник Кураиша, једног номадског
племена са севера, у Меки, у веома напредном граду у западном делу Арабије због свог
повољног географског положаја. Неколико векова пре рођења пророка то је био и велики
верски и трговачки центар. Ходочасници (хаџије) из свих крајева Арабије преваљивали су
тежак пут да би се поклонили меканској Ћаби (ар. Ка'bаh у значењу „коцка“), светилишту

43
у којем се и данас чува свети Црни камен3 који се код Арапа од вајкада сматрао и
поштовао као обитавалиште многих богова којима се Мухамед није желео клањати. У
време његове почетне делатности су се снажно осећали утицаји хришћанског и
јудаистичког погледа на свет у коме је доминантно место имало само једно једино могуће
божанство, Бог. Управо једној таквој идеји и њеној снази се Мухамед дивио. С овим
религијама се непосредно сусретао у Меки, будући да су у град долазили јеврејски и
хришћански трговци. У таквом светлу је био изузетно уверен да му се баш тај бог обратио,
објавивши му нову вери и назвавши Мухамеда својим највећим пророком.
Његов брак са богатом удовицом омогућио му је размерно лагодан живот па је тако
имао довољно времена да се посвети развијању свог учења. Оно што га је посебно
погађало било је то што се у градским срединама врховни бог, Алах, као најстарији и
једини није нимало поштовао и уважавао. Зато се у својој 40. години повукао у самоћу и
медитацију у једну пећину близу Меке. Ту му се једне вечери, у сну, појавио архангел
Гаврило (ар. Џибраил) и наложио да „објављује“ (тј. проповеда) учење Бога створитеља,
јер је он, Мухамед, изабран Алаховом вољом да буде гласник и посланик међу људима:

У име Бога, Милостивог, Самилосног,

Читај у име твог Господара који је створио.
Који је створио човека од капље крви.
Читај! Јер је твој Господар врло племенит.
То је Онај који је човека подучио
Он је научио човека ономе што знао није. (Кур'ан, 96:1-5)

У оквиру више визија, сновиђења, доцније приповедањима где му је арханђел

саопштавао стихове откровења у перо, настала је књига Кур'ан (ар. „рецитовање“,
„учење“, „оно што ваља читати“). Суштина Мухамедовог учења оличена је у следећем
основом философском ставу: верник се мора беспрекорно покорити божјој вољи да би
постигао и досегао унутрашњи мир. Онога тренутка када дође пред суд Творца свемогућег
изаћи ће као верни муслиман и започеће свој нови живот у рају (ар. џенет). А да би
муслиман ушао у рај, мора поштовати само једног бога, изјавити да је Мухамед његов
пророк те мора испунити следеће дужности:

- шехаду, односно посведочити и срцем и језиком да је Бог један и да је Мухамед

његов посланик,
- пет пута у току дана треба да се моли ,
- да плаћа уредно порез ,
- да пости једном годишње месец дана (рамазан),
- да барем једном у животу начини хаџилук у Меку.

3
Сва савремена научна истраживања показују да је то заправо меторит који је сагорео у земљиној
амфосфери те отуда његова карактеристична црна боја.

44
Уколико је био за живота неверник или се огрешио о ма кога, отићи ће право у пакао (ар.
џехенем) из кога му нема излаза.
Мухамедов нов приступ религијском устројству арабљанског друштва заснивао се
на покушају успостављања потребног склада између материјалног и духовног – сваки
човек треба да нађе равнотежу између богатства, које му је Бог подарио, и свете дужности
да ода почаст Богу који му је то својом милошћу омогућио. Бог се поштује преко давања
милостиње, поста и обавезног намаза (тј. понизног клањања). Како је основни смисао
ислама да повеже у једну заједницу све вернике (а што је одлика и сваке друге религије),
друга кључна одлика ислама оличена је у чињеници да су сви муслимани (верници)
равноправна браћа између себе невезано за њихово порекло, језик, расу, класу, образовање
и где се налазили.
Оно по чему се Мухамедово учење разликује од Христовог и Мојсијевог учења
јесте да Мухамед није проповедао како ће се преко његовог саможртвовања и мученичких
патњи искупити муслимани. Он је проповедао да је био само посредник између Бога и
људи, да му је задатак био да укаже на истину и да је пренесе. Исто тако је упозоравао на
страшни суд и на Алаха који ће свима нама пресудити на основу учињених дела за време
овоземаљског живота. Мухамедов начин проповедања као и визије раја и обећаног вечног
живота били су, између осталог, разлог стицања великог броја присталица и следбеника у
Меки. Тиме је умногоме била нарушена друштвена структура града и религија предака, па
су се богате и моћне породице покушале супротставити Мухамеду, тражећи од њ да се
одрекне свога учења . Како није хтео, организовали су једну заверу да би га убили, па
Мухамед крете у Медину са верним пријатељем Ебу Бекиром . Ово пресељење се
догодило 622. године, а назива се хиџра и по муслиманском календару се сматра првом
годином ислама.
У Медини је заиста наишао на погодно тле – у граду је дочекан као угледни
политички и верски вођа. То му је омогућило да врло брзо склопи једну врсту војног
савеза с околним арапским племенима чији је задатак био да пљачкају и харају караване,
нарочито Меканаца. Одговор Меке био је да поведе ратове у којима се Мухамед показао
способним војсковођом. За време боравка у Медини писао је нове суре (ар. „поглавље у
Кур'ану“) који представљају прописе за уређење друштвеног и верског живота муслимана.
У Меку се тријумфално вратио 630. године и убрзо су племена са севера и југа Арабијског
полуострва послала своје изасланике да изразе покорност Мухамеду и поштовање према
новој вери. А након Мухамедове смрти 632. године је ислам доживео прави узмах.
После пророкове смрти на верску сцену ступиле су халифе, његови наследници,
који су ширили ислам даље. Јавиле су се две велике епохе које су дале печат исламу:

А) омајадска, са центром на тлу Сирије, која је значила напредак арапског друштва у

интелектуалном и цивилизацијском смислу – појавио се први арапски новац, служба се
почела вршити у џамијама, прихватани су и развијани поједини хришћански мотиви у
философску мисао. Из Сирије се ислам ширио све до Атлантског океана, а онда су

45
Арабљани кренули у освајање Европе, пре свега Шпаније и Француске (заустављени су
732. године у бици код Поатјеа), али и Истока – Персије и кинеског Туркменистана;

Б) абасидска, са Багдадом као престоницом, која је под калифом Харуном ал-Рашидом

доживела нагли процват грађанске цивилизације, уз велики напредак световних и
теолошких наука преузетих из Грчке и Индије (математике, физике, астрономије). Управо
овде се јављају прве арабеске и орнаментика које се брзо шире и преузимају по читавом
исламском свету. Уз богомоље се граде и минарети као својеврсна архитектонска
иновација.

Међутим, већ у IX столећу дошло је до наглог опадања значаја и моћи обају

халифата. Појава шиита (традиционалиста који следе изворни, правоверни крус), сунита
(модерниста које одликује толеранција према другим народима и верама) те суфиста
(аскета који теже верском мистицизму), подељених у више дервишких редова, изазивала
је постепене побуне у муслиманском друштву. Оне су показивале колико су друштвени
односи били поремећени и нестабилни. Не ретко су и сама арапска племена ратовала
између себе, а Арапи су били у честим сукобима са Византијом, Монголима, касније
крсташима. Али, далеко пресуднији и кобнији талас напада по Арапе био је долазак нове
претње са Далеког Истока око 970. године. Надирући силовито према Западу, уједињена
номадска турско-татарска племена, позната под општим називом Турци, састављена од
одличних јахача и стрелаца, у даху су заузела Персију, Ирак и делове Сирије, а од
Византије су освојила велики део Мале Азије. Велика подгрупа Турака, Селџуци, нагло су
ослабили Багдадски калифат, примили ислам и од Х столећа су преузели на себе главни
задатак – да обнове муслимански свет који се брзо осипао. Њихов султан (ар. „цар“,
„владар“) преузео је сву власт од багдадског калифа и нешто пре 1090. године владао је
царством од Мале Азије до Персије. Али, попут Арапског царства пре њих, и царство
Селџука се брзо распало услед крупних породичних (династичких) размирица у XII те
навале Монгола у XIII столећу.
Западно од Персије, у једном делу који је успешно избегао нападе Монгола, ислам
је стварао своју последњу лозу градитеља царевине. То су били Турци, касније прозвани
Османлије према Осману, оснивачу њихове владалачке породице. Њима је пошло за руком
да се прошире на рачун својих рођака, Селџука. Исламском вету су донели процват у
друштвеном и политичком погледу – први су отварали школе (медресе) у којима се
ширило правоверно учење и тумачење Кур'ана.

46
Б) Ислам на Балканском полуострву

Ислам је дошао на Балканско полуострво веома рано – одмах након заузећа Једрена
те битака на Марици и на Косову пољу. У Једрену је 1361. године основана прва турска
престоница у Европи. Испрва Османлије нису вршиле значајан притисак на локално
становништво да прихвати нову веру све док год се Османлијско царство ширило и док је
било могућно набавити довољно новца и блага за државну благајну. Са падом Цариграда
1453. године Османлије су, да би непослушним и непријатељским Грцима показали своју
моћ и вољу, претворили су све највеће православне храмове у џамије, што је, на извесни
начин, симболизовало и победу у верском рату, џихаду. Иако су се беспоштедно
обрачунавали са свим ђаурима („неверницима“, односно „немуслиманима“), Османлије
нису значајније дирале свештенство, из простог разлога што су знали да би преко њега
могли контролисати поробљене народе. Зато је слобода вероисповести, као вид верске
толеранције, била значајна у свим вазалним државама на Балкану – повезивала је и
уједињавала становништво и народе између себе те давала привид самосталности и
независности. Са друге стране, ислам је био идеологија османлијског феудалног друштва,
па су зато Турци у свим освојеним земљама одмах градили џамије. Ово је посебно било
видљиво када су коначно нестале све балканске државе, с изузетком румунских земаља.
Тако је само у Сарајеву било изграђено 108 џамија, Београд их је имао нешто преко
четрдесет.
До последњих деценија XVIII столећа је Османлијско царство било једна од
највећих држава света. Након слома двомесечне опсаде Беча 1683. године, Турска нагло
слаби и, истовремено, дошло је до појачаног исламизирања поробљеног становништва као
својеврсна реакција на прогоне. Ово се дешавало у Босни и Херцеговини, Старој Србији,
данашњој Албанији, нешто мање у Црној Гори, Бугарској и Македонији. Додуше, насилне
исламизације било је раније, посебно на просторима Грчке. Тако је султан Сулејман
Величанствени наредио да се на цариградском Хиподрому преко 50.000 Грка преобрати у
ислам 1535. године. Са друге стране, прелазак у ислам био је не само под принудом, него
и добровољан. Турци су целокупно становништво делили на друштвене слојеве према
улози у држави и религији. Отуда су муслимани уживали све привилегије ускраћене свим
поданицима „другог“ реда – Јеврејима и православним хришћанима који су плаћали
посебне порезе и нису смели носити оружје (римокатолика је било много мање у
Отоманском царству, али је однос према њима био сасвим друкчији, повољнији, у односу
на доминантне православце). Православни хришћани били су изложени и данку у крви,
насилном одузимању мушке малолетне деце која су одвођена махом у војне школе и
преобраћана у ислам. Служили су углавном у јаничарском корпусу турске војске и као
града на султановом двору. У прво време су и вазални владари, хришћански и други, били
у обавези да шаљу своје синове на султанов двор као таоце. Ово је означавало две ствари:

47
 1) отац се тако присилно обавезивао на слепу покорност и на извршавање свих
постигнутих војно-финансијских и политичких обавеза према Турској као и
султанових наредаба. Тиме је избегавао да остане без наследника престола;

2) малолетни син је низ година васпитаван у исламском духу, најчешће је прелазио у

мухамеданство, што је обезбеђивало даље ширење ислама. Сматрало се да ће
народ следити пример свога младог владара и прећи у нову веру. Међутим, ни
ово није увек била гаранција успеха: Скендербег, који је прихватио ислам, и
Димитрије Кантемир, који је остао хришћанин, обојица вазални синови
школовани у Цариграду, одметнули су се од султана и покушали да поведу
борбу против турксе власти у својим земљама (Албанија, Молдавија), али нису
успели.

Турци се нису нимало прилагођавали затеченим условима друштвеног и

политичког уређења у покореним балканским земљама и нису утицали на промене у
културном животу поробљених народа, већ су наметали своје погледе као општеважеће и
неприкосновене. Да би опстали, балканским народима није ништа друго преостало него да
се постепено прилагођавају турском систему владавине и менталитету. Ово
прилагођавање било је мање-више спонтано, у начелу говорећи, и поред великих
притисака и намета које су поједини турске аге и бегови спроводили на својим
територијама. Међутим, период XVII-XVIII столеће донео је православним балканским
народима много бриге и велика искушења. Новопридошли муслимани избегли из
Хрватске, Славоније, Мађарске и Аустрије пристигли су у масовном броју у Босну и
Херцеговину, Македонију, Грчку и Србију, а проширили су се и даље по целом царству,
што је резултирало да се већ постојећи земљопоседи хитно поделе на ситнија имања
(читлуке). Ово је покренуло опште незадовољство домаћег турског становништва и
грађански рат унутар Турске – одметали су се веће спахије и бегови од Високе Порте
против којих су годинама вођени сукоби са променљивом срећом. Уједно, то је значило да
су се повећавали и сви намети становништву које је, да би потражило спас од толиких
зулума, прибегавало исламизацији. У Опољу (Гора, југ Космета) је крајем XVI столећа,
судећи према једном сачуваном турском запису из тог периода, сарај подигао злогласни
Кукли-бег. У њему је описан као прави тиранин – хришћанима је намењивао само
тлачење, бичевање, кулачење и окове чиме је натерао скоро све Србе из Опоља и Горе да
се врло брзо потурче. На имања оних који су избегли у Призрен одмах је насељавао раније
исламизиране Албанце из суседних нахија. После неуспешног српско-аустријског устанка
1690. године, са Космета је дошло до Велике сеобе Срба и једног броја Албанаца-
римокатолика под Арсенијем III Чарнојевићем. Они малобројни Срби који су остали на
својим огњиштима могли су се спасити од турског и албанског зулума једино преласком у
ислам. Турска документа из тог периода нам откривају да су ислам прво прихватили
мушкарци, будући да су се највише налазили на удару отоманске власти, док је женама
пошло за руком да дуго сачувају православну веру и обичаје који су задржани до данас.
48
Тако, на пример, Ђурђевдан се у Гори слави четири дана, а на Бадње вече жене месе
погаче и чеснице.
Ислам није доманинтан данас на Балканском полуострву, мада је претило у једном
историјском периоду да однесе превагу. Исто тако, неједнако је територијално заступљен
на Балкану – средине где се јаче изразио су још прилично неразвијене у економском
смислу, мање-више удаљене или подаље од главних саобраћајница, изоловане (попут
Санџака, севера Албаније и њене границе са Црном Гором, Косова и Метохије). Отуда је
био прихваћен као нешто природно и нужно, неопходно ради преживљавања и опстанка,
очувања стечених повластица, имања и пробијања у османлијску државу. Добро је познато
да је османлијско друштво све до пред крај XIX столећа било сасвим компактно и готово
затворено како за невернике тако и за стране утицаје. Оно што је престављало његов
основни постулат било је истицање припадности муслиманској сфери свих његових
чланова између којих су постојали лични контакти. Колико су битни ти контакти, види се
и из чињеница да се чак и данас без њих не може покренути трговина нити било какво
пословање. А да би се деца заштитила од девширме, преобраћење у ислам је за родитеље
био мотив више.
Прелазак у ислам је и сама хришћанска средина (не)свесно и (не)намерно
подстицала. Претпоставка о томе да су, на пример, богумили у Босни и Херцеговини и
Санџаку били главни исламизирајући фактор је донекле прихватљива, донекле неодржива.
Прихватљива је, будући да је ислам тим срединама и људима донео нешто сасвим ново.
Они, вечито прогоњени, проказани, живели су у крајње изолованим срединама, одбачени,
па су преласком у ислам највероватније добили осећај да заиста некоме припадају.
Међутим, правих доказа за ову тврдњу још нема. Али, то што је ислам заживео управо у
некада чистим богумилским срединама код Јужних Словена је нешто што би могло
престављати очити доказ да су (ако не сви, оно велика већина) богумили прешли у ислам.

49
 10. Mанојло Хрисолора и првa хуманистичка
грчка библиотека у Италији

Током целог XIII столећа, а посебно XIV и XV, политичка слабост Византијског
царства, његово економско пропадање, као и нагли губитак територија услед пораза у
ратовима са надирућим Османлијама, условили су да се код Византинаца појави осећај
несигурности, те да се они у великом броју запуте или према Венецији или према њеним
поседима на Медитерану (Јонска острва, Крит, делови Пелопонеза, Кипар). Испрва је овај
одлазак био спорадичан, такорећи резервисан само за аристократе и припаднике више
класе, да би временом добио масовни карактер. Како је Монфасини назначио у својој
студији (Моnfasini, 1990: 43-65), долазак Византинаца на европски Запад није био
мотивисан само сабором у Ферари и Фиренци 1439, као ни дефинитивним падом
Константинопоља. Разгранати трговачки и банкарски послови имали су пресудну улогу и
значај у јачању и одржавању тесних веза између Византијског царства и Запада. Венеција,
као неприкосновена медитеранска сила тога доба, држала је знатан део византијске
територије под својом контролом од четвртог крсташког похода (од 1204), што је
резултирало тиме да се међу грчким становништвом, у грчком културном миљеу,
постепено шири и прихвата западна култура. Управо су се у Венецији, али и у другим
универзитетским местима, попут Падове, Пизе, Фиренце, Рима, школовали млади (додуше
ретки) византијски нараштаји који су доносили на Запад другачији дух. А заједно са њима,
пристизала је и грчка мисао. Према италијанском хуманисти Гварину Веронезеу (Guarino
Veronese, 1370-1460), Манојло Хрисолора (Μανουήλ Χρυσολωράς, итал. Мanuele Crisolora,
1350-1416) сврстава се у групу од седам мудраца који су донели sophia greca на
италијанско тло. Хрисолора је био један од засигурно највећих ерудита Византијског
царства на прелазу из XIV у XV столеће, први византијски хуманиста који је својим радом
и знањем поставио основне темеље прехуманизму у Италији.
Три су кључна догађаја обележила односе између Византије и Италије у периоду од
средине XIV, па до средине наредног столећа:

а) позив Манојлу Хрисолори да дође у Фиренцу;

б) црквени сабор у Ферари-Фиренци, и
в) пад Цариграда 1453. године.

Сваки од њих је на свој посебан начин допринео да се додатно развије

интересовање према грчкој култури, према грчком језику, као и према даљем проучавању
теолошких и еклезиолошких тема.
И поред чињенице да о Хрисолорином животу и образовању не постоје сачувани
подаци, зна се да је потицао из угледне и имућне породице из Константинопоља која је
имала и блиских (рођачких) веза са царском породицом Палеолога са мајчине стране. За
разлику од велике већине византијских интелектуалаца, Хрисолора је сматрао да се у

50
његовој (ромејској, односно византијској) култури налази корен и срж латинске културе
(Veronese, 1915: 47-49). Дуго времена постојало je и убеђење како је Хрисолора,
оживевши на Западу учење грчког језика, био заслужан што је управо на Западу, а
посебно у Италији, оживљен и један префињен и истанчан однос према латинском језику
који је омогућио да се испуне бројне празнине у познавању језика Рима (Avesani, 1975:
367-369, 378). Када је дошао у Италију, тамошњи умни људи поздравили су одушевљено
његово приспеће из Константинопоља. Гварино, Бруни (Leonardo Bruni, око 1370-1444),
Верђерио (Pietro Paolo Vergerio Il Vecchio, 1369-1444), Траверсари (Ambrogio Traversari,
1386-1439) и други хуманисти тога доба недвосмислено су у својим поздравним говорима
изражавали свест како ће Хрисолорин боравак имати пресудан утицај на даљи ток studia
humanitatis.
Хрисолора је донео три нова концепта, односно погледа, која највероватније нису
била непозната византијским лингвистичким теоријама онога времена:

а) први је говорио о томе да је постојала велика блискост између два језика,

грчког и латинског,

б) други је истицао вековно прожимање двеју култура, па самим тим и

њихову релативну блискост,

в) трећи се заснивао на идеји да се преко познавања грчког може коректно

употребити латински.

Хрисолора је одрастао у таквој средини која није испољавала антагонизам према

латинској култури. Штавише, он се пре бавио латинским језиком него грчким, о чему
сведочи и навод из писма једног oд првих италијанских хуманиста и најугледније
политичке фигуре из Фиренце, Колуча Салутатија4 (Coluccio di Pierio di Salutati, 1331-
1406; Salutati, 1911: 342).
Салутати се индиректно упознао са Хрисолором захваљујући Роберту Росију
(Roberto Rossi) који је имао прилике да у Венецији слуша Хрисолорино предавање на
латинском о грчком језику док се налазио у званичној дипломатској мисији 1394. (или
1395) године, заједно са угледним историчарем Димитријем Кидоном (Δημήτριος Κυδώνης,
1324-1397/1398). Њихова главна мисија била је да придобију помоћ Венеције у борбама
против надирућих Османлија, будући да је султан Бајазит I (владао 1389-1402) отпочео
осмогодишњу опсаду Константинопољa5. Долазак двојице византијских ерудита није
прошао незапаженo: вест о њиховом приспећу пробудила је радозналост и жељу да се
италијански интелектуалци упознају са њима. Са Кидоном је италијанска јавност већ
имала прилику да се упозна: између 1369. и 1371. налазио се у пратњи византијског цара

4
Салутати је био дугогодишњи канцелар Фиренце који је имао смисла за уметност и за развој научне мисли.
Захваљујући њему, као и владарској породици Медичи, Фиренца је стекла репутацију најзначајнијег
италијанског духовног и културног центра, предводникa хуманизма.
5
Трајала је од 1384. до 1402. године.

51
Јована V Палеолога (Ιωάννης Ε' Παλαιολόγος, 1332-1391) када је, између осталог, одржао и
низ предавања о византијској и грчкој култури, као и о античком наслеђу на латинском
језику.
По свему судећи, ни Хрисолорино предавање није представљало ништа необично:
како је Томсон указао, просветитељско-педагошка мисија Манојла Хрисолоре била је
превасходно део византијске културне политике са циљем да Западна Eвропа помогне
Византији у борбама против Турака. „Ако је Хрисолора могао убедити праве људе на
Западy да је Исток имао нешто вредно спасавања – читаво грчко учено наслеђе – онда би
/војна и финансијска, наша примедба/ помоћ свакако добродошла“ (Thompson, 1996: 67).
Хрисолора је у писму свом бившем ученику из Милана Уберту Дећембрију (Uberto
Decembrio) из 1414. нагласио како је његова дипломатска мисија у Италији била
искључиво мотивисана грчким патриотизмом, вером да ће Запад помоћи Византији у
њеном очувању и у борбама против Османлија, као и да ће доћи до брзог уједињења
цркава (Sabbadini, 1890: 321-336). Слична размишљања изнео је и у својој Расправи
(Λόγος) из исте године упућеној цару Манојлу Другом Палеологу (Μανουήλ Β'
Παλαιολόγος, владао 1391-1425): у последњем поглављу под називом „Подстицај у име
нације“ (Παρακίνησις υπέρ του γένους) изнео је тврдњу да би славна грчка нација, која
потиче како од древних Грка, тако и Римљана, могла опстати управо захваљујући
образовању, односно оснивањем школа, подржавањем наставника и обнављањем
„проучавања књижевног блага античког, паганског и хришћанског“. Закључио је да је
апсурдно за Византинце што занемарују властито културно наслеђе, док су Италијани
почели да исказују толико приљежности у проучавању грчког језика и грчке књижевности
(Patrinelis, 1972: 501). Oвај изузетно важан документ данас се чува у библиотеци
манастира Преображења на Метеорима.
Роси био је члан чувеног Салутатијевог Кружока Светога духа (Circolo dello
Spirito Santo) и одмах по доласку у Фиренцу ширио је приче о Хрисолорином раду,
педагогији и методологији подучавања грчког језика6. Стога је Салутати упутио 1396.
године Хрисолори позив да дође у Фиренцу како би покренуо грчке студије на тамошњем
универзитету (такозвани Studium Generale). Један од првих уписаних студената на тој
катедри био је управо Салутати, који је већ у то време зашао у треће доба.
Свега неколико деценија раније, и Петрарка7 (1304-1374) као и Бокачо (1313-1375)
јавно су иступали са мишљењем да је неопходно покренути студије грчког језика.
Петрарка је највероватније 1349. добио вредан поклон од пријатеља Николе Сигера
(Νικόλαος Σιγηρός8): грчки рукописни препис Хомеровe Илијадe заузимао је почасно место

6
Robert Weiss, „Gli inizi dello studio del greco a Firenze“, у Medieval and Humanist Greek. Collected Essays
(Padova: Antenore, 1977), 232; Ronald G. Witt, Hercules at the Crossroads: the Life, Works and Thought of
Coluccio Salutati (Durham-N.C.: Durham University Press, 1983), 303ff; Wigel G. Wilson, From Byzantium to
Italy. Greek Studies in the Italian Renaissance (Baltimore: The John Hopkins University Press, 1992), 8.
7
Познато је да је Петрарка сакупљао књиге и рукописе на грчком језику, али да их није могао користити, јер
грчки није знао.
8
Николаоc Сигерос (у италијанским изворима наводи се као Nicola Sigero), ерудита и један од хуманиста са
Истока, потицао је из високог византијског племства. На византијском двору био је званични преводилац

52
у његовој библиотеци9. Управо је на Петраркин подстицај у Фиренци 1361. почела са
радом катедра за грчки језик, али, како се показало, њен предавач, Грк са југа Италије по
имену Леонтије Пилат, није имао довољно ни знања ни умења 10, па је због тога морала
бити врло брзо затворена. Одмах по доласку, Хрисолора је успешно реорганизовао
наставу: својим широким знањем, харизмом, као и одличним познавањем латинског
језика, успео је да за свега неколико месеци покрене грчке студије и да привуче један број
ученика који ће касније постати расадници италијанског хуманизма. Његов најпознатији
ученик био је Гварино Веронезе, први професор грчког језика у Венецији. У уговору који
је склопио са фирентинском Сињоријом стоји да је Хрисолора био у обавези да „подучава
грчки језик и књижевност“ сваког грађанина или становника Фиренце који је желео
часове11. У ту сврху сачинио је Питања (Erotemama, Ερωτήματα), грчку граматику у
форми питања ученика и одговора учитеља. Ово вредно дело, које се данас сматра и првом
грчком граматиком на западу Европе, објавио је тек 1471. у Венецији угледни штампар
Адам фон Амбергау (Adam von Ambergau) и то као скраћено издање сходно
Веронезијевим интервенцијама (Pertusi, 1962: 336-337).
Хрисолора је напустио Фиренцу 1400. године и настанио се потом у Павији, где је
наставио да подучава грчки језик на новооснованој катедри до 1402. године. Његова
професура прекинута је када је добио писмо од цара Манојла II Палеолога у коjeм га је
овај обавестио о својој веома неуспешној дипломатско-политичкој мисији на Западу, и
поред тога што се папа Бонифације IX јавно сврстао на цареву страну и што је упутио
позив Европи на подизање новог крсташког рата12. После сусрета у Венецији наредне
године, Хрисолора се вратио заједно са царем у Константинопољ. Од наредне, 1404, па до
своје смрти, 1416, Хрисолора се више није бавио подучавањем, нити ширењем грчке
културе и језика, будући да је био ангажован у бројним византијским дипломатским
мисијама (Париз 1408, Лондон 1409, Шпанија 1410, итд)13. Његови повремени сусрети са

царевима Јовану VI Кантакузену (владао 1347-1354) и Јовану V Палеологу. Са Петрарком се највероватније

сусрео 1348. године у Верони када се налазио у дипломатској посети северу Италије (ниједан историјски
извор не наводи прецизан разлог његовог послања). Тада му је обећао да ће му послати један грчки
рукописни кодекс који је Петрарки стигао или исте године (што је мало вероватно) или неке од наредних
(правог податка, заправо, нема). Међутим, италијански хуманиста је у посебном писму из 1354. године
изразио велику захвалност Сигеру бираним речима на изузетном поклону.
9
Ова књига се данас чува у Апостолској библиотеци у Ватикану, а први пут ју је критички представио 1964.
године Агостино Пертузи. (Alison Brown, The Renaissance (London: Longman,1988), 17-18; Wilson, Ibid., 2).
10
Све се сводило на пуко превођење Одисеје. Како је Петрарка писао (Epistulae seniles 3.6), Леонтије је био
човек изузетно тешког карактера, арогантан и агресиван. (M Cortesi, „Umanismo Greco“, у Lo spazio letterario
del medioevo, 1. Il medioevo latino. Vol. 3. La ricezione del testo, a cura di G. Cavallo, C. Leonardi, E. Menestò
(1995), 464.)
11
О Хрисолориној методи подучавања говори Ћенћо де Рустићи у једном свом писму у коме каже како је
Хрисолора саветовао своје ученике да увек преводе ad sensum, тј. тако да превод буде што приближнији
духу оригинала (Ibid., 471).
12
Двојица присних пријатеља сусрела су се у Павији недуго по Хрисолорином одласку из Фиренце, да би
затим, преко Венеције, отишла за Константинопољ.
13
Хрисолора је у међувремену прешао у римокатоличанство и налазио се, као кардинал, у непосредној
близини папе Гргура XII, активно учествујући у припремама за организовање 15. екуменског сабора у
Констанци (одржан је у периоду 1414-1418). Изненадна Хрисолорина смрт 1416. године на тренутак је

53
бившим ученицима нису изостајали, посебно ако узмемо у обзир да је папска престоница
једно време била привремено смештена управо у Фиренци (од 1413. до 1418. године).
Осим што је у Фиренци био први учитељ грчког језика на италијанском тлу после
готово пуних седам векова, Хрисолора је био и први ерудита који је донео са собом
изворни хеленски дух и грчке књиге14.
Из извештаја млетачке капетаније од 12. фебруара 1397. о приспећу галије из
Константинопоља може се прочитати да је међу угледним путницима био и Манојло
Хрисолора чији се пртљаг састојао од двадесет четири огромна сандука у којима су се
налазиле књиге и рукописи (Salvi, 1992: 132-134). У стану који је добио на коришћење у
Фиренци један салон претворио је у приватну библиотеку у којој се налазило приближно
1.400 библиотечких јединица на грчком језику15, што је ову збирку учинило највећом
библиотеком на северу Италије и другом по значају библиотеком грчких рукописа и
књига одмах после Ватиканске. Нажалост, ни за његова живота, ни после његове смрти,
није био начињен тачан попис свих књига и рукописа које је донео, али је познато да су се
у тој библиотеци налазили следеће наслови: Платонова Држава, Плутархови Упоредни
животописи, Демостенови говори, Хомерови спевови, Еуклидова Геометрија,
Аристотелова Физика, Етика и Реторика, Тукидидова Историја пелопонеских ратова,
Херодотова Историја, Либанијеви говори и писма, Птоломејева Географија, затим Увод у
астрономију (Αστρονομική κατ΄επιτоμήν στοιχείωσις) као и билингвални зборник о
философским, класичним, политичким и историјским темама под називом Личне белешке
и запажања (Υπομνηματισμοί και σημειώσεις γνωμικαί, Miscellanea philosophica et historica)
византијског писца и философа Теодора Метохита (Θεόδωρος Μετοχίτης, 1270-1332)16 те
Предавање о персијским канонима (Παράδοσις των Περσικών κανόνων)17 Теодора из
Мелитине (Θεόδωρος Μελιτηνιώτης, 1310-1389). У Ватиканској библиотеци (број 2176,
година преписа 1366-1367) чува се и Велики стратопедарх18 (Μεγάλος στρατοπεδάρχης)
Димитрија Цамблака који се такође налазио у Хрисолориној библиотеци.
Несумњива је и следећа чињеница: да је Хрисолорина библиотека врло брзо била
допуњавана новим грчким књигама које су набављане и куповане углавном у
Константинопољу. Тако је настајала његова, међу италијанским хуманистима гласовита,
библиотека са којом се селио по Италији (из Фиренце у Падову, Пизу, Венецију, Рим).

пореметила планове, будући да је он био задужен, између осталог, за вођење целокупне папске
кореспонденције, као и за превођење свих текстова са латинског на грчки.
14
The Cambridge Companion to Renaissance Humanism, edt. Jill Kraye (Cambridge: Cambridge University Press,
1996), 34.
15
Према проценама архивара Ане Мондадори (Anna Mondadori, „I primi fonti della biblioteca di Cosimo
de’Medici”. у Libri e biblioteche nell’Umanismo italiano, a cura di Marco d’Alema e Stefana Bianchi (Firenze:
Istituto Storico Nazionale Italiano, 1999), 21-22) и библиотекара Луке Пескаторија (Luca Pescatori, „Le prime
biblioteche umanistiche in Italia“, у Scienze ed arti nel Medievo, a cura di Stefano d'Angelo, Marco Visconti ed
Annamaria da Lecce (Milano: Mondadori, 2000), 166-167).
16
Реч је о препису насталом 1361. године. Ова књига се данас чува у Ватиканској библиотеци (Codices
Vaticani graeci, Codices 2162-2254, Rec. S. Lilla (Vaticano: Bibliotheca Vaticana, 1985: 56-57).
17
У питању је византијска верзија персијских астролошких таблица.
18
Стератопедарх је византијска титула која би одговарала данашњем команданту копнених оружаних снага.

54
Велики допринос њеном настајању дао је и присни пријатељ Хрисолорин, хуманиста
Николо де Николи (Niccolò de' Niccoli, 1364–1437), који је потрошио велики део свог
иметка на набавку грчких књига и рукописа које је и сам потом преводио на латински.
Поред њега, у набавци књига истакли су се и фирентинске мецене, Пала Строци те Колучо
Салутати. Одговор на питање зашто је набавка књига била тако обимна лежи у самој
концепцији плана и програма студија: према Хрисолорином виђењу, учење грчког језика
требало је да се спроводи преко устаљене методе преношења знања (translatio studii) која
је подразумевала и набавку неопходних текстова на којима ће се радити. Међутим, ти
текстови нису били само они који су припадали одабраном корпусу књижевних и научних
дела, него и корпусу речника и коментара. Набавку књига организовали су Хрисолорини
људи који су тачно знали где би требало да оду. У периоду краја XIV и почетка XV
столећа, велики број византијских племићких породица, као и породица из вишег сталежа,
нагло је сиромашио, а због турске опсаде Константинопоља и повремених несташица
хране, да би се преживело, продаване су вредне књиге, каткада и у бесцење. У једном
писму састављеном током зиме 1398-1399. упућеном Хрисолори, наводи се како је за
свега четрдесет златника (дуката) купљено само од угледне породице Рали (Ράλλης)
осамдесет пет различитих књига (Tiepolo, 1998: 58). Илустрације ради, у Венецији се у то
доба једна књига средњег формата у просеку набављала за приближно дванаест до
петнаест златника (Capra, 1967: 212).
Са друге стране, у Архиву града Венеције пронађен је један изузетно драгоцен
документ од 17. октобра 1399. године. Реч је о спису начињеном код нотара у коjeм се
каже да су Хрисолори завештана три грчка кодекса Димитрија Кидона, заједно са стотину
критских перпера19, и то: Аристотелов кодекс, кодекс Либанијевих писама и кодекс
Кидонових писама (Kydones, 1981: 46-47). Иако је Хрисолорина библиотека била
приватна, она је била, заправо, (полу)јавна, пошто су све књиге и списи били углавном
доступни свакоме ко се занимао за грчку науку. Како је Салутати назначио, „тиме што је
отворио широм своја врата, хтео је да покаже да се знање и мудрост, иако у поседу једног
појединца, могу несебично делити и са другима“.
Према Ролу (Rollo, 2002: 96-98), библиотека Манојла Хрисолоре садржавала је
између 1.750 и 1.800 наслова сакупљених у периоду 1399-140, па се зато сматра да је била
највећа у Фиренци20. Једини прави извор о каталошком попису Хрисолорине библиотеке
потиче из 1415-1416, када је овај византијски ерудита боравио у Риму. Попис је начинио
његов ученик, преводилац са грчког и касније угледни хуманиста из Рима Ћенћо де
Рустићи (Cencio de' Rustici, 1380-1445). Уједно, то је и једини званични документ који
обавештава да је Хрисолора одредио „кураторе“ за библиотеку – опата из Гадије
Фирентинске, Николу де Гвасконија (Nicolò de Guasconi), као и хуманисту Соцомена да
Пистоја (Sozomeno da Pistoia). Њихова је дужност била, између осталог, и да поврате

19
Kритски перпер био је у оптицају као званична монета, уз млетачки дукат, све до 1699. године.
20
После смрти Хрисолораса, највећа библиотека у Фиренци била је у поседу Козима Медичија (Cosimo de'
Medici, 1389-1464), а одмах за њом се налазила она Николе де Николија.

55
четврти део књига који је Хрисолора оставио у депозиту у Фиренци код Строција
(Battistini, 1929: 209-210). Нажалост, овај изузетно вредан документ не даје податке када је
Хрисолора оставио књиге у Фиренци и колико укупно, нити дознајемо из њега код кога су
била смештена преостала три дела.
Када је фирентински ерудита и бивши ученик Хрисолоре Пала ди Нофри Строци
(Palla di Nofri Strozzi, 1372-1462) наредио да се направи целокупан инвентар његових
књига негде око 1459, укупан број наслова био је 400, од којих је више од половине било
на грчком језику. Свега седамдесет пет књига потицало је из Хрисолорине библиотеке –
на унутрашњим странама корица налази се Хрисолорин потпис. За остале књиге још није
поуздано утврђено чије су и како су доспеле у Строцијеву библиотеку. Претпоставка је да
их је купио или набавио на неки други начин. Реч је о византијским рукописима насталим
у периоду 1230-1420. који се данас чувају у неколико италијанских библиотека (Ватикан,
Фиренца, Падова, Венеција, Ферара, Напуљ). Свега два грчка кодекса са Хрисолориним
иницијалима чувају се у Лауренцијани (Biblioteca Medicea Laurenziana) у Фиренци
(Rostagno-Festa, 1893: 78, 94): један потиче из 1226. и носи наслов Περί φύσεως (О
природи), други највероватније из 1308-1310. године Πουλολόγος („Књига о птицама“)21.
Из Строцијевог тестамента, састављеног 1462, види се да је поседовао Птоломејеву
Географију „која је припадала учитељу Манојлу“ (Fiocco, 1964: 301), билингвално издање
Плутархових Упоредних животописа, као и мали двојезични Јеванђелистар. Овај учени
хуманиста имао је у свом поседу 179 каталогизованих грчких кодекса, док су 62 грчке
књиге остале непописане и некласификоване (Sosower, 1986: 140-151).
Из једног писма бившег Хрисолориног студента Αмброђа Траверсарија упућеног
Николију из 1424, дознајемо да су у Венецији могле релативно јефтино да се купе многе
књиге које су се својевремено налазиле у Хрисолорасовој библиотеци, те да их је продавао
извесни Деметрио Скарано (Demetrio Scarano22). Траверсаријева преписка не открива о
којим је књигама реч (Pontani, 1995: 383), али је свакако извесно да постоји тесна веза
између овог догађаја и изненадне смрти Хрисолориног сестрића Јована.
Највећу вредност Хрисолорине библиотеке данас представљају такозвани
билингвални (упоредни) кодекси који се углавном чувају у Ватиканској библиотеци23, док

21
Књига о птицама настала је током XIV века и представљала је једно од омиљенијих штива у Византији.
Сачињавала је збирка алегоричних прича о птицама намeњених забави одраслих, пошто је на сатиричан
начин описана друштвена реaлност, те исмевани свештенство, политички живот и људске слабости (мане).
Колико је популарна била оваква врста литературе, говори и податак да је Пулолог био преведен на српски.
22
Скарано је, заједно са Кидоном и Хрисолором, био одређен као један од извршилаца тестамента Ђованија
Ласкарија Калофера (Giovanni Lascari Calofero) 1388. године (Démetrius Cydonès, „Correspondance“, у Studi e
Тesti 186 I (Città del Vaticano: Publiée par R. J. Loenertz, 1956), 192). Није до данас прецизно утврђено од када
датира његово познанство (и можда пријатељство) са њима и у каквим су били односима. (Paul Oscar
Кristeller, „Un opusculo sconosciuto di Cencio de' Rustici dedicato a Bornio da Sala: la traduzione del diegolo 'De
virtute' attribuito a Platone“, у Miscellanea Augusto Campana (Padova: Antenore, 1981), 359.
23
Детаљан попис свих кодекса видети код Niccolò Zorzi, „I Crisolara: presonaggi e libri“, у Manuele Crisolora
ed il ritorno del greco in Occidente. Atti del Convegno Internazionale, a cura di Riccardo Maisano ed Antonio Rollo
(Napoli: Istituto universario orientale; Dipartimento di Studi dell'Europa Orientale; Dipartimento di Studi del
Mondo Classico e del Mediterraneo Antico, 2002: 107-109).

56
се један мањи део налази разасут по библиотекама у Паризу, Лондону, Бечу, Венецији,
Ферари и Фиренци. На основу сачуване евиденције, може се видети да су сви кодекси
променили и по неколико власника, те да је реч о књигама које се разликују како по
старости, тако и по самом квалитету израде. Ватикански кодекси су, историјски гледано, и
најзанимљивији, будући да је реч о најстаријим рукописима и књигама који су се налазили
у Хрисолориној библиотеци – најранији потичу из VIII-IX века (попут: Vat. Barb. gr. 182,
Vat. gr. 191, 1324, 1335), док се преостала већина углавном датира у период XII-XIV
столеће.
При крају XIV века Фиренца је, после готово једног века политичких, економских и
друштвених промена, успела да се изгради као водећи културни и хуманистички центар
Италије и Европе. Богате и моћне трговачке породице успоставиле су ефектну контролу
над политичким системом, а у исти мах су и биле предводницe хуманистичког
образовања. Ту се посебно истакла фигура Колуча Салутатија, који је успео да окупи око
себе следбенике и да сакупи близу 800 књига, чиме је поставио темеље првој
хуманистичкој библиотеци у Фиренци. Од тренутка када је постао канцелар Фиренце, па
до своје смрти (1375-1406), водио је кореспонденцију са бројним ученим и угледним
људима из Европе, која га је прославила као изузетног хуманисту и ерудиту. Једно од
највећих Салутатијевих завештања јесте и оживљавање грчког културног наслеђа.
Салутати схватао је да без познавања грчких извора није могуће дубље познавање
римских аутора. Пошто је успео да убеди фирентинске градске власти 1396. године да
понуде знатну суму Манојлу Хрисолори, тадашњем водећем византијском ерудити, како
би покренуо проучавање грчког језика, његов званични позив Хрисолори да обнови
студије грчког језика и књижевности на универзитету сматра се једним од најпресуднијих
момената у историји италијанског (па и целокупног западноевропског) хуманизма. И
поред чињеницe да је Хрисолора имао прилику да држи повремено предавања на
латинском у Паризу и другим италијанским градовима, ипак су једино она у Фиренци, где
је Салутати брижљиво неговао Петраркино и Бокачово наслеђе, наишла на дубоки одјек и
разумевање. Важност хуманистичке улоге Манојла Хрисолоре на тлу Италије огледа се,
када је реч о културном и образовном плану, у пропагирању и очувању античких грчких и
византијских традиција

57
 11. Библиотечка активност монаха Јоасафа на Светој Гори и на Метеорима

Како недвосмислено показује историја књиге (Горбачевский, 1975: 276-326), током

целокупног византијског периода постојало је неколико значајних библиотека чији је
књижни фонд био не тако мали (Thun, 1985: 12). Велика Царска библиотека (Μεγάλη
Βασιλική Βιβλιοθήκη) као и библиотека манастира Студита (Βιβλιοθήκη της Μονής
Στουδίου) из Константинопоља представљале су две најразвијеније јавне библиотеке
Византије које су, са променљивом срећом, преживљавајући низове пожара, харања,
земљотреса и небрига, чувале велико књижно благо. Крајем ХIV и почетком ХV столећа,
када су свеукупне друштвене, историјске и политичке прилике у Византијском царству
достигле критичну тачку, велики број византијских хуманиста и њихових породица био је
принуђен да потражи сигурност и уточиште у Италији. Но, њихов одлазак у Италију није
био насумичан и сасвим неорганизован: другим речима, од пресудног су значаја били
њихови ранији контакти с ученим људима и хуманистима. Тако из сачуване преписке
између секретара Царске благајне Николаоса Даскаласа (Νικόλαος Δάσκαλος, †1467) те
италијанског хуманисте и потоњег канцелара Фиренце Карла Марсупина (Carlo
Marsuppini, 1399-1453) дознајемо о свим неопходним припремама како би се Даскалос са
породицом пребацио у Фиренцу (Mognini, 1999: 121-129).
Meђутим, новопридошлицама из Византије није све ишло од руке. Осечени од
изворног православног окружења, у сасвим новој и непознатој средини наишли су на
приличан отпор према њиховом (тј. византијском) погледу на свет. Оставивши по страни
своје личне амбиције и жеље, одричући се чак и властитих веровања, али не и религије,
сву своју креативну снагу усмерили су ка утемељењу италијанског хуманизма, потпуно
свесни да им је била понуђена историјска, водећа улога. Данас се сматра у научним
круговима да је неопходно ревидирати став о томе да су учени Византинци, склањајући се
у Италију, носили са собом и све своје рукописе и књиге (Foschi, 1987: 13-14). Само
између 1400. и 1453. године према доступним подацима преко хиљаду грчких рукописа је
легално напустило Цариград (Rossi, 1984: 114). Нису то биле пуке копије рукописа, него
рукописи (оригинали) од непроцењивог значаја, махом на пергаменту, с обзиром да су
многи од њих садржавали преводе или преписе античких докумената који су на Западу
били само индиректно познати, углавном на основу ранијих превода без увида у оригинал.
Али, опет, чињеница је и да су поједине имућне породице, селећи се у туђину, заиста са
собом носиле приватну библиотеку – тако је, на пример, властелинска породица Ралис
(Ράλλης) ангажовала само за транспорт властите библиотеке из Цариграда једну мању
корвету и посаду од равно тридесет чланова (D´Angelo, 1991: 67).
Са друге стране, безмало сви представници византијског хуманизма у Италији су
поседовали своје мале библиотеке. Оне су свакако подстицајно деловале на Италијане у
смислу да су и они почели с истраживањима васколиког хеленског и византијског наслеђа,
са једне стране, односно да су наручивали преписе и, чак, куповали грчке рукописе. На

58
пример, из једног писма угледног трговца из Сијене, Манфреда де Долча (Manfredo de
Dolce) датираног 17. априла 1459. сазнајемо да је за један примерак богато украшеног
византијског псалтира на пергаменту платио 60 златника, што би било еквивалентно
данашњој вредности од приближно 12.000 евра (Pagliavini, 2004:111). Неретко су
византијски тутори и ерудите, попут Мануела Хрисолараса (Μανουήλ Χρυσολαράς, ит.
Emanuele Chrisolara, 1350-1415) , Георгиоса Трапезунта (Γεώργιος Τραπεζούντιος, 1395-
1472), Димитриоса Халкокондила (Δημήτριος Χαλκοκονδίλης) и Јоаниса Ласкариса
(Ιωάννης Λάσκαρης), саветовали своје италијанске полазнике и мецене шта би ваљало да
прочитају и да обавезно поседују у својим библиотекама. Нажалост, врло мало или скоро
нимало података имамо када су у питању личне библиотеке тих ерудита, будући да су или
мењале власника, или биле у различитим легатима, неретко распродаване и харане, а
велики број сачуваних рукописа и књига ни данас нема неку сигнатуру или какву
препознатљиву инскрипцију бившег власника.
Међутим, библиотечка активност на Светој Гори одвијала се другим путевима и
безмало је стара колико и историја сваког светогорског манастира. Па ипак, мало је данас
познат податак да је за коначно формирање појединих библиотека и за прво званично,
готово опсежно, каталогизирање њиховог библиотечког фонда на Светој Гори заслужан
један потомак Немањића – Јован Урош Палеолог, познатији као монах Јоасаф. Иако је био
краљевског порекла, располажемо, нажалост, само с оскудним подацима о њему. На
основу генеалогије се поуздано зна да је био у врло блиском сродству са царем Душаном.
Душанов рођени брат, Симеон, постављен за намесника Епира, оженио се Маријом
Палеолог и добио два сина – Стефана, који је наследио оца на епирском трону, и Јована
Уроша, који је једно време управљао Тесалијом, почевши од 1369, године када је умро
Симеон . Док се налазио на власти, Јован Урош се на свим својим указима и прогласима
потписивао само као Дука Палеолог. Али, чини се да је oн од малена показивао велико
интересовање за духовне науке и за монашки живот (Χατζηκωνσταντίδης, 1956:251). Зна се
да је провео извесно време у Цариграду на школовању при Васељенској патријаршији (Το
Μέγα Χρονικόν, 1926:1043) и да је, након повлачења са власти, отишао на Свету Гору, где
се замонашио у манастиру Ватопед као Јоасаф (Ιωασάφ) .
За оно време веома образован, темељан, савесан, способан, врло брзо се истакао
као одличан организатор и администратор, па је, добивши дозволу игумана манастира
Јоаникија, приступио својеврсном каталошком пописивању (искључиво према грчком
алфабету) и сређивању све до тада расположиве манастирске документације и
заоставштине. Манастир Ватопед је један од најстаријих на Светој Гори (званично постоји
од 985. године), па је и рукописна грађа у његовом фундусу била прилично енормна у
Јоасафово време. Легендарна прича, још жива међу монасима , казује нам како је једном
приликом монах Јоасаф добио задужење од игумана Јоаникија да под хитно пронађе у
прашњавом подруму изузетно важан царски документ о додели посебних метоха
манастиру негде у близини Солуна. Безуспешно је трагао за њиме неколико недеља, када
га је сасвим случајно пронашао испресавијеног и згужваног међу неким старим

59
рукописним књигама. Тада му је пало на памет да је потребно средити сву ту разбацану
архивску грађу. Уз двојицу помоћника, за непуне три године извршио је детаљно
пописивање и каталогизирање библиотечког фонда. Ту му је, засигурно, од велике помоћи
било и познавање рада библиотеке при Васељенској патријаршији. Но, како у оно време
није постојао јединствени систем номенклатуре, монах Јоасаф је извршио поделу
целокупне грађе на две основне целине – на грчка документа (или грчку библиотеку,
Ελληνική βιβλιοθήκη) и на страна документа (односно, на страну библиотеку, Вιβλιοθήκη
αλλοδαπών).
У оквиру „грчке библиотеке“ запажају се пописи многобројних царских указâ,
повељâ, прогласâ, разних захвалница и дародавница појединаца манастиру, хрисовуља те
писама која указују, са једне стране, на богату преписку између управе манастира и
Васељенске, Антиохијске, Јерусалимске и Александријске патријаршије, а са друге на
преписку између игуманâ манастира те царских и других великодостојника. Посебан део у
оквиру ове библиотеке представља и детаљан попис од 340 изузетно вредних рукописних
и богато украшених књига које су класификоване на основу свога садржаја (литургијске
књиге, псалтири, катехизиси, чаславци, октоиси мали, октоиси велики, октоиси мешовити,
преводи Библије са латинског, са хебрејског, преписи Јованове Апокалипсе, Посланица
апостола Павла, преписи Дела апостолских...). Највреднија књига међу њима представља,
свакако, рукописни препис Библије фолио формата на пергаменту из 986. године (или коју
годину доцније). Препис је урађен на основу наређења цара Василија II Бугароубице, а
поклоњен је манастиру приликом његове званичне посете Светој Гори. Текст, подељен у
два правилно одређена ступца, је новозаветна којна и обилује многобројним китњастим
украсима, вињетама, заставицама, минијатурама у црној, плавој, пурпурној, златној,
зеленој и црвеној боји, што је за оно време било прилично неуобичајено.
Када је реч о „страној библиотеци“, у њој су побројани сви документи које су
негрчки владари и великаши упућивали манастиру и његовом братству баш као и разни
документи писани на латинском, јерменском, црквенословенском, староруском те грчком
језику. Посебну целину (од неких четрдесет седам књига) представљају преписи или
изводи из Библије на неком страном језику које су монаси добили као пригодан поклон.
Све у свему, монах Јоасаф је пописао и каталогизирао тачно 1173 грчких и 439
страних докумената (Ιωρδανίδη, 1988:98), учинивши их тиме доступним у оквиру
новоформиране библиотеке при манастиру. Оне највредније и најређе књиге као и сва
значајна документа је склонио на сигурно, у један суви, изоловани подземни пролаз који је
некада био коришћен као склониште за монахе услед опасности. Као општи критеријум за
ређање књига и докумената по полицама послужила му је њихова величина, потом
употребна вредност и значај. На највишим полицама су се налазиле најобимније и највеће
књиге и документа, а онда, идући наниже, редови су били попуњавани осталим књигама у
складу с одабраним критеријумима. Све књиге и документа које је монах Јоасаф
прегледао, пописао и класификовао били су обележени његовим специфичним парафом,
ĨФ, црним мастилом у горњем десном или левом углу.

60
 Није прошло много времена, а за његов рад се врло брзо прочуло по целој Светој
Гори, тако да је он, на молбу игуманâ манастирâ Велике царске лавре, Есфигмену,
Зографа, Ивирона и Хиландара, боравио у тим манастирима и организовао или усавршио
вођење архивске и рукописне грађе. На тим пословима је провео скоро читаву деценију,
чиме је задобио бесмртну славу и поштовање. Почетком XV столећа, у тренутку када су се
почели масовније дограђивати и преуређивати манастири на Метеорима, братство
манастира Светог Преображења посебним писмом (Τα Хειρόγραφα των Μετεώρων,
1984а:389) обратило се братству манастира Ватопед и Синоду Свете Горе у Кареји,
молећи их да допусте монаху Јоасафу, а оснивачу њиховог манастира, да им притекне у
помоћ како би се изборили са свим старим и новоприкупљеним списима. Од значаја је
споменути да је већ унапред била уређена једна одаја манастира у библиотеку, а о чему су
и братство Ватопеда и Свети Синод упознати посебним писмом (Тα Χειρόγραφα της Μονής
Βατοπεδίου, 1977:1191). Добивши све потребне сагласности, монах Јоасаф се упутио ка
Метеорима 1421. године и, у међувремену, организовао библиотеке у још два суседна
манастира.
Тачан број пописаних и каталогизираних књига на Метеорима данас није познат,
будући да су неке књиге већ биле уврштене у инвентар и у целокупан библиотечки фонд.
Додатно, велики земљотрес који је погодио северни део Грчке 1538. године (и потом још
неколико разорних из других периода) нанео је огромне штете како манастирима тако и
њиховом благу, па се данас верује да је том приликом много тога изгубљено, укључујући
ту засигурно и каталошке пописе које је начинио монах Јоасаф. Отуда су подаци о
целокупним библиотечким инвентарима као и о особама које су их вршиле далеко
прецизнији од друге половине XVI века. Иначе, на Метеорима се монах Јоасаф изненада
упокојио 1423. године и са његовом смрћу заувек је нестала грчка лоза Немањића.
Занимљив је свакако и податак о томе како је монах Јоасаф вршио приближну
процену настанка рукописних докумената. У манастиру Ивирон чува се једна повеља под
редним броје 4879 (Τα Хειρόγραφα του Αγίου ΄Ορους, 1974:652), на чијој десној маргини у
горњем углу ситно исписана курзивом стоји следећа напомена:

„Ја, монах понизни и слуга Божји, Матеј, одредих древност рукописа овога као што ме
мој учитељ, благоупокојени монах Јоасаф, научио“.

На једном другом документу (реч је о хрисовуљи, редни број 980; Τα Xειρόγραφα των
Μετεώρων, 1984b:215) из манастира Варлаам (на Метеорима) на полеђини исписана је
следећа реченица: „Одређивање древности према процени хартије и/или пергамента. ĨФ“.
По свему судећи, до данас би остала велика непознаница на који је начин монах Јоасаф
одређивао старост рукописа да сасвим случајно није откривен један податак његовог
наследника у манастиру Ватопед забележен у дну странице једне омање литургијске
рукописне књиге (редни број 1238; Τα Хειρόγραφα του Αγίου ΄Ορους, 1980b:549):

61
 „Опипавајући с обеју страна, прсте лагано трљајући између хартије и/или пергамента,
пажљиво ослушкујући његов допирући звук...“

А по једном другом забележеном податку из манастира Зограф (реч је о малом

рукописном псалтиру под редним бројем 860; Τα Хειρόγραφα του Αγίου ΄Ορους, 1980а:228)
стоји како је монах Јоасаф „пажљиво посматрао /тј. загледао/ слова којим су документи
били исписивани ... те тако одређивао старост...“
Начелно узевши, делатност монаха Јоасафа као првог (или као једног од првих)
библиотекара на Метеорима, али и као организатора библиотека и библиотечке активност
на Светој Гори, од непроцењивог је значаја. Слободно се може рећи да су тако отргнуте од
заборава и пропасти велика библиотечка, културна, национална и историјска добра. Исто
тако, ништа мањи значај има и његово завештање својим наследницима из различитих
манастира којима је пренео део знања и које је упутио у оно што се данас назива
библиотекарство. Не смемо сметнути с ума важну чињеницу да су у исто то време у
Европи већ постојале библиотеке које су поседовале углавном сређене фондове и
похрањену архивску грађу. Нарочито у време хуманизма, а потом и ренесансе, када су
библиотеке, као храмови људског знања у виду углавном приватних, али и јавних,
установа, стидљиво отварале своја врата публици, каталогизирање и архивирање
сакупљене грађе било је од пресудног значаја. Гутенбергов проналазак штампе и
масовнија појава књига још више су убрзали овај поступак. Посматрајући из тог и таквог
угла целокупну делатност монаха Јоасафа, могли бисмо рећи да се чини као да је пратио и
следио дешавања у Европи на пољу каталогизације и пописивања рукописне грађе у још
непоробљеном Византијском царству.

62