Sedam slobodnih vjestina

U srednjem veku, izraz sedam slobodnih veština (lat. septem artes liberales)
koristio se da označi obrazovni program koji su pohađali sveštenici pre nego što bi
se priključili univerzitetskim studijama. U opštem slučaju, slobodne veštine su
obuhvatale one aktivnosti koje su zahtevale isključivo intelektualni napor, za
razliku od „mehaničkih veština“ koje su tražile upotrebu fizičke snage. U
savremenom obrazovanju, slobodne veštine podrazumevaju izučavanje
književnosti, stranih jezika, filozofije, istorije, matematike, i nauke.

Više škole u Rimskom carstvu bile su otvorene za svakoga ko je mogao da plati

školarinu i dobijale su veliku novčanu pomoć od države. Njihov zadatak bio je da
obučavaju pravnike i druge službenike. Zato se u njima najviše polagalo na učenje
ubedljivog javnog govora pa su nazvane retorskim školama.

U njima se izučavalo sedam slobodnih veština: gramatika, retorika, dijalektika,

geometrija, matematika, astronomija i muzika. Boecije je podelio ove veštine u
dve grupe tako da prve tri čine tropuće (trivium) a preostale četiri čine
četvoropuće (quadrivium).

Rimske škole nestale su ubrzo nakon pada Rimskog carstva u svim delovima
Evrope. Međutim, u Italiji one su nastavile da se razvijaju. Tamo je rimsko pravo
ostalo na snazi i pravnici su se dalje obučavali u retorskim školama. Ove škole
takođe su obrazovale i profesionalne pisce pisama koji su opsluživali nepismeno
stanovništvo. Način rada kao i predmeti koji su se izučavali u ovim školama
poslužili su kao izvor za crkvene škole koje su se postepeno razvijale u ostalim
delovima zapadne Evrope.

Podela na sedam slobodnih veština potiče iz ranosrednjovekovnog traktata

Marcijana Kapele Mistično Venčanje Filologije i Merkura (De nuptiis Philologiae et
Mercurii, 400–439),[2] a za njihovo grupisanje u trivijum i kvadrivijum (u VI veku)
zaslužni su Kasiodor i Boetije. Zahvaljujući spisima Bede Prečasnog (Venerabilisa) i
Isidora iz Sevilje kurikulum koji se bazira na slobodnim veštinama uvodi se u
manastirske škole (naročito u Britaniji). Polazeći sa stanovišta da je izučavanje
slobodnih veština preduslov za razumevanje hrišćanske doktrine, engleski monah
Alkuin je na toj osnovi razvio program dvorske škole Karla Velikog u Ahenu (kraj
VIII veka) i tako uspostavio most između antičke kulture i srednjovekovnih
univerziteta. Značajan doprinos razvoju slobodnih veština dao je i Gerbert iz
Orijaka (papa Silvestar II) koji je tokom boravka u Španiji (druga polovina X veka)
proučavao arabljanske matematičke spise; na osnovu tih znanja on je unapredio
do tada relativno zapostavljene discipline kvadrivijuma.

U likovnim umetnostima najčešće se prikazuje sedam slobodnih veština. Tokom

čitavog srednjeg veka, kao i u kasnijim periodima, slobodne veštine se obično
prikazuju kao ženske figure sa atributima. Struktura tih personifikacija
ustanovljena je već u pomenutom spisu Marcijana Kapele. Karakter atributa se
vremenom menjao. Oni su se ponekad svodili na instrumente koji se koriste u
određenoj disciplini – lenjiri i šestari za geometriju, durbin ili neka druga sprava za
posmatranje zvezda za astronomiju, različiti muzički instrumenti za muziku i sl.
(minijatura iz knjige Hortus deliciarum Herade iz Landsberga, XII vek) – a ponekad
su počivali na složenim literarnim alegorijama karakterističnim za određeno
vreme i sredinu; ova druga tendencija karakteristična je za predstave slobodnih
veština u poznom srednjem veku, renesansi i baroku. U funkciji atributa javljale su
se i čuvene ličnosti iz antičkog sveta ili bliže prošlosti: na Kraljevskom portalu
katedrale u Šartru (XII vek), pored personifikacija slobodnih veština prikazan je i
po jedan istaknuti predstavnik svake od sedam disciplina (Kvintilijan za dijalektiku,
Gerbert iz Orijaka za aritmetiku, Ptolomej za astronomiju itd.).[3] Personifikacije
slobodnih veština prikazuju se kao niz pojedinačnih figura (Đovani Pizano,
predstave slobodnih veština na propovedaonici katedrale u Pizi, 1302–1310;
Đovani del Bjondo, Sedam slobodnih veština, druga polovina XIV veka, Madrid,
Prado; bakrorezi H. Z. Behama, XVI vek), u okviru složenijih kompozicija (Botičeli,
Mladić se upoznaje sa sedam slobodnih veština, Pariz, Luvr) ili složenih
ikonografskih programa (gotički portali katedrala u Šartru i Sensu, kraj XII veka; B.
Pinturikijo, predstave u Bordžijinim odajama u Vatikanu, 1492–1495)