Проф.

др Александра Костић Тмушић

Иван Гундулић

Гундулић је рођен у властелинској породици као најстарији син Франа Гундулића и Џиве

Градић. Млађи син је био Мато. Породица Гундулић била је позната још у 13. веку, а њени
чланови обављали су разне државно-административне послове у Дубровнику и околини. У
тридесетој години живота оженио се са властелинком дубровачком Николицом
Саркочевић. Иван Гундулић је имао три сина, од којих је један био песник, а један маршал
аустријске војске. Били су то синови, аустријски официри Франо (1632—1700) и Јермин те
песник Шишко (Сигисмунд), (1635—1682) кнез дубровачки.
Прво се учио код језуита, па изучио право. Век је провео као чиновник републике, скоро
на свима положајима. Два пута је био кнез у Конавлима, прво 1615—1616, а други
пут 1619. Године. Постаје сенатор 1636. године, а 1638. изабран је за члана Малог већа,
али је умро пре него је стварно ушао у то највише управно тело Републике. Осим тога
постао је и члан напуљске књижевне „Академије доконих”. После кратке болести умире
децембра исте године. Сахрањен је у фрањевачкој цркви у Дубровнику.
Подигнут му је 1893. споменик у Дубровнику. За то су прикупљали прилози у Београду и
целој Србији. По њему су назване основна школа у Београду и Гундулићев венац.
Иван Гундулић је био веома плодан писац, један од најзнаменитијих писаца
дубровачког барока. Написао је 18 познатих песничких дела, од којих су 12 сачуваних. Већ
у младости Гундулић почиње да се бави књижевним стваралаштвом, претежно световног
карактера. Почео је да се бави поезијом 1610. године. У наредном периоду мање се бави
стварањем дела световног карактера и почиње да пише дела духовног карактера. Пишући,
Гундулић веома често у својим делима користи копулацију, стилску фигуру.
Његова најважнија дела су: еп „Осман“, побожни спев „Сузе сина разметнога” и пастирска
игра (пасторала) „Дубравка”. Написао је велики број митолошких драма. Сачуване су
кратке драмске сцене „Дијана и Армида”, прерада „Просерпина уграбљена” и превод
„Аријадна”. Остале су изгубљене. Поред тога, преводио је и „псалме Давидове”, седам на
броју. Њих је штампао заједно са побожном песмом „Од величанства Божијех”.
Рефлексивно-религиозни спев „Сузе сина разметнога“, рађен према „Сузама светога
Петра” од италијанског песника Тансила, можда је његово најбоље дело, иако није највеће.
Штампан је у Венецији 1622. године, а друго издање, због велике читаности, излази већ
наредне године. Мотив је позната библијска прича о блудном сину, приказана у монологу,
снажном песничком инспирацијом и у раскошном руху ренесансне поетике. Песма је епска
само по дужини, у ствари ту нема епске радње и причања догађаја, већ је цела песма болна
и лична исповест младићких грехова, сазнања и покајања. Вероватно да му је библијска
личност послужила као згодна алегорија за исказ сопствених проживљавања. Песма је сва
у лирском заносу, проткана филозофским опажањима о ништавилу телесног задовољства и
пролазности среће. Стил је веома раскошан, пун лепих антитеза и метафора. Дикција је
крепка и узвишена, у складу са предметом. Са чисто формалне стране Гундулић је унео
једну новину: строфу од шест стихова осмерца. Као сва Гундулићева дела, тако и ово има
известан етички значај, наиме да живот почива на скромности и да је духовно задовољство
изнад чулног и пролазног.
„Дубравка” је пастирска игра, испевана под утицајем италијанске пасторалне поезије.
Први пут је изведена 1628. године пред дубровачком публиком. У овој пасторали
Гундулић слави брак из љубави, поштење и честитост. Та етичка мисао је овде
представљена у алегоричној форми. Гундулић је предмет поставио на националну основу,
јер се радња одиграва у Дубровнику. Он је Дубровчане приказао симболично: као виле и
пастире. На дан св. Влаха, заштитника Дубровника, обичај је био да најлепши момак узме
најлепшу девојку. Пастир Миљенко је тај момак, а девојка пастирица Дубравка. Судије
буду поткупљене и Дубравку доделе ружном и старом Грдану, али због срџбе Божије то
буде на време откривено и Дубравка полази за Миљенка. У почетку пасторале хор пастира
и вила слави слободу и једнакост „дубраве” (Дубровника), а на крају пастири славе
тријумф чисте љубави и поштења над материјалним богатством. Написао је Химну
слободи.
Гундулић је свој народ називао „Словенима”, а све Словене је сматрао једном великом
целином, јединственим народом. Еп Осман посветио је „našemu slovinskomu narodu”.
Различити истраживачи описали су га хрватским песником. Према Мари-Жанин Чалић,
професорки историје на Универзитету Лудвиг Максимилијан, након контрареформације се
развила нова симбиоза између реформисаног католицизма и (поновно) насталог хрватског
идентитета која је несумњиво утицала на локалну барокну уметност. Дакле, овај
реформисани католицизам био је један од најзначајнијих фактора стварања засебне
хрватске етничке свести, а Гундулићев еп Осман био је израз различитих хрватских
(пред-)националних осећаја.  Према речима Слободана Дракулића, професора социологије
на Универзитету Рајерсон, претходник савременог хрватског национализма је
предсавремени хрватски национализам, који је био аутохтони друштвени феномен 16. и
17. века, а један од његових представника био је Гундулић.
С друге стране, Гундулићева етничка припадност део је српско-хрватских подела у
самоидентификацији западних јужнословенских просветитеља, што је био један од
главних проблема у Југославији 20. века.
Већина српских академика, без званичног консензуса са хрватским колегама, дубровачку
књижевност сматра заједничком баштином и поткрепљује тврдњу аргументом да је
штокавско наречје основа савременог српског језика и да је српски језик присутан
у Дубровачкој републици од њеног оснивања. Неки од последњих потомака породице
Гундулић припадали су српско-католичком покрету из 19. века, међу којима је и
градоначелник Дубровника Франо Геталдић-Гундулић. Гундулића, попут осталих
дубровачких писаца који су писали на штокавском наречју,  српски академици сматрају
искључиво делом српске или делом заједничке српске и хрватске културне
баштине. Српска академија наука и уметности га је уврстила међу 100 најзнаменитијих
Срба, а његова дела су у саставу српске књижевности Матице српске, са осталим
дубровачким писцима, у петом тому књиге Десет векова српске књижевности.
Хрватски академици и Матица хрватска одбацују српске тврдње о двострукој припадности
и тврде да су „већ позната српска присвајања, односно отимања хрватске културе”.
У првом периоду рада стоји под утицајем маринизма, пише драме, лаке трагикомедије и
сл. Међутим, на сцену ступају језуити и врше снажан утицај и на друштво и на Гундулића
посебно. Ту је контрареформатор Бартул Кашић, образовани језуита, који је, узгред
речено, испитивао дијалекте у нашем народу и тражио да утврди којим се дијалектом
највише говори; литература писаца језуита тога времена писана је штокавским дијалектом.
Код Гундулића под утицајем језуита наступа нагли преокрет, од писања лаких
трагикомедија прелази на терен озбиљне религиозне поезије. Тако се у стварању
Гундулићевом могу издвојити три основне етапе: а) писање драмских спевова (драмски
писац и лиричар), б) религиозни спевови, в) стварање Османа и Дубравке.
Од десет драмских дела Гундулићевих из првог периода стварања сачуване су Ариадна и
Прозерпина уграбљена. Драме његове кипте слободом и разузданошћу. У XVII веку
негована је драма и другог типа него у претходном веку. Класицисти узимају из грчких и
римских извора само мотиве митолошког карактера, али додају своју обраду. Гундулићеве
митолошке и романтичне драме су нека врста остатка класичне и ренесансне драме.
Међутим, у XVII веку било је друкчије. Главни извори за узимање грађе за драмске облике
XVII века су: класични спевови Енејида и Метаморфозе, или ренесансни извори, Бијесни
Роландо (од Л. Ариоста) и Ослобођени Јерусалим (од Т. Таса).
Од лирских ствари нерелигиозног карактера Гундулић је написао Љубовника срамежљива,
у ствари прерађену песму Талијана Ђ. Претија.
Већ истакнути драмски писац, Гундулић прелази нагло на озбиљну религиозну поезију. Он
преводи и препева седам Давидових псалама под насловом Пјесни покорне. У тој фази
пише свој познати религиозни еп Сузе сина разметнога. За предмет је узео познату
евангелску причу о блудном сину. Ова епска песма састоји се из три „плача“, три лирска
певања. Ствар је дата као дуги монолог (дуга исповест) „разметног“, грешног сина, кроз
три доживљавања: грех, спознају греха и покајање. Иако је по облику еп, по садржини је
чиста лирика, исповест унутрашњег живота. Гундулић је успео дубоко да продре у
унутрашње доживљавање човека. Значај овог капиталног епа, са којим се ниједан други
религиозни спис из Дубровника не може мерити, лежи у снажно казаној лирици. Језик у
овој поеми приближава се данашњем јужном дијалекту. По снази својој, Сузе сина
разметнога могу се поставити паралелно са Његошевом Лучом микрокозма, само што је у
„блудном сину“ кроз један грех развијена сва величина унутрашњег доживљавања.
Друго по значењу Гундулићево дело је пастирска игра Дубравка. То је наша најбоља
пасторала. Овде видимо Гундулића са идејама Макијавелија. Дубравка је симбол, то је
сама Дубровачка Република. Гундулић користи поједине епизоде и убацује критику на
рачун управљача Републике, говори, на пример, о корумпираности и слично. С друге
стране, истиче слављење слободе речима „О лијепа, о драга, о слатка слободо“… Дубравка
носи у себи мисаони, симболични значај и цела је дата у крепком тону.
Треће капитално дело Гундулићево је Осман. Оно спада у најмонументалнија књижевна
дела у Европи XVII века. То је еп који пева о савременим историјским догађајима. Цео
спев рађен је у духу поезије Торквата Таса, у духу ренесансних епова, са врло великим
бројем епизода. Једна од главних личности је пољски краљевић Владислав, који је у очима
младог Гундулића добио херојска обележја. Поред Владислава, у главне личности епа
спадају Коревски и Осман; Крунослава је тип жене витеза, Соколица (са стране Турака)
такође лута као витез.
Гундулић је целог века морао радити на овом спеву, па ипак 14. и 15. певање није стигао
да напише, или су се ова два певања изгубила, или их је неко из политичких разлога
уништио. То су сцене које су требале да се десе у Цариграду. Иван Мажуранић је касније,
врло успешно попунио овај недостатак. Дело није штампано ни за живота Гундулићева
нити до пада Републике, јер су се Дубровчани очевидно бојали Турака. По својим
песничким и слободарским одликама Осман прелази узане границе једног локалитета и
добија европски и светски значај.
У спеву нема главног догађаја нити главног јунака, али су зато певања хармонично
сложена у једну велику целину. Гундулић располаже великим песничким залихама, има
велику снагу за пластично приказивање. То је крепка поезија, али се и у Осману осећа
известан утицај маринизма.
Осман је написан јужним дијалектом и има вишеструки значај. Прво филозофски, јер
говори о несталности људске среће. У том погледу се нарочито истичу почетни стихови из
првог певања:
Вјековите и без сврхе
није под сунцем крепке ствари,
а у висоцијех гора врхе
најприје огњени тријес удари…
………………………………..
Сад врх сабље круна виси,
сад врх круне сабља пада,
сад на царство роб се узвиси,
а тко цар би, роб је сада.
Спев има и национални значај. Под утицајем пољског отпора Турцима у бици код Хоћима
(1621. г) и других ослободилачких покрета, писац обрађује моменат ослобођења Словена.
При томе говори и о Немањићима. Види се да добро познаје не само историју осталих
словенских народа, пре свега Пољака, већ и нашу прошлост и да је у њега југословенски
осећај добро развијен.
Иван Гундулић (1588-1638), познат и као Ђовани Гондола (Giovanni Gondola), српски
песник, рођен је у Дубровнику (Ragusa), 8. јануара 1588. године. Његов отац, Франко
Гундулић (Franco Gundulich), дубровачки дипломата у Константинопољу и конзул
Дубровачке Републике, омогућио му је изузетно образовање. Он је студирао „хуманитарне
науке“ са језуитом Оцем Муцијем (јesuit, Father Muzzi), и философију са Оцем
Рикасолијем (Father Ricasoli). Потом је студирао римско право (Roman law) и опште право.
Био је члан „Доњег Дома“ или „Малог већа“ (Lower Council) и шеф магистрата републике.
Умро је 8. децембра 1638. године.
Рођени поета, одушевљавао се италијанским песницима тога времена, а неке и превео на
српски језик. Верује се, такође, да је превео и „Gerusalemme liberata“ од Тасоа (Tasso’s
Gerusalemme liberata). Познат је и као писац осамнаест радова, од којих су једанаест драме,
али су само три потпуно сачуване, док су остале нестале у време великог земљотреса и
пожара 1667. године. Већина тих драма су биле преведене са италијанског, а изгледа да су
биле извођене са великим успехом од аматера ангажованих од стране угледних фамилија
Дубровника.
Али његово највеће дело, управо оно које га је прославило, је еп под именом Осман, у
дванаест певања. То је први политички еп о Источном питању, који глорификује победу
Пољака над Турцима и Татарима у ратном походу 1621. године, охрабрујући заједницу
хришћанских народа под управом Владислава, краља Пољске, у намери да протера Турке
из Европе. Четрнаесто и петнаесто певање су изгубљени. Вероватно је Дубровачка власт
склонила од Султана, протектора републике, та два певања, због тога што су вероватно 
била антитурска.
Осман је штампан први пут у Дубровнику 1826, два недостајућа певања надомештена су
песмама Петра Соркочевића (Pietro Sorgo (or Sorkochevich)). Од овог издања учени
Италијан, Франческо Апендини (Francesco Appendini) направио је превод на италијански
који је публикован 1827. године. Од тада је урађено још неколико превода. Најзапаженија
издања су издање Јужно-словенске Академије у Аграму (South Slavonic Academy in
Agram), 1877. и издање професора Јована Бошковића (Professor Yovan Boshkovich)
објављено у Семлину 1889. У издању из 1844. (Аграм), последња певања, четрнаесто и
петнаесто, надомештена су врло добрим композицијама српско-хрватског поете,
Мажуранића. Комплетно Гундулићево дело објављено је у Аграму, 1847. од стране В.
Бабукића и Јужно-словенске Академије у Загребу 1889. године.