Professional Documents
Culture Documents
Православна црква
Православна црква је јединствена заједница православних помесних цркава које:
• Са догматске тачке гледишта исповедају исто учење вере, формулисано на васељенским саборима а
развијено новопатристичком традицијом,
• Са литургијске тачке гледишта, све употребљавају Саборни обред и врше га на разним језицима (грчком,
црквенословенском или језику народа којима припадају).
• Са организацијске тачке гледишта, једне су аутокефалне или самосталне, то јест имају сопствену управу,
док су друге аутономне, односно канонски везане за одређену патријаршију или аутокефалну помесну
Цркву.
Организациона структура
Стварање аутокефалних цркава на Медитерану јесте историјски процес који је започео успостављањем пет
древних патријаршија:
• Рима, која обухвата Западну Европу Римског царства;
• Цариграда, чија се црквена власт простирала на Малу Азију, Понт, Балканско полуострво и Румунске
земље. Одвајањем од Цариградске патријаршије настало је још пет православних цркава са статусом
патријаршије:
• Руска православна црква
• Српска православна црква
• Грузијска православна црква
• Румунска православна црква
• Бугарска православна црква
• Александрије, која обухвата афрички континент;
• Антиохије, од које су зависили Арабија, Феникија и Сирија;
• Јерусалима, који је обухватао Палестину.
Након пада римског епископа у јерес и Велике шизме 1054. године, православни хришћани, Римске папе и све
оне који их признају и следе, не сматрају правоверним.
У XI веку под његовом јурисдикцијом налазе се не само Грци Византијског царства него и хришћани Северне
Африке, Јужне Италије и Сицилије, Мале Азије, Балканског полуострва, Русије и Румунских земаља. У то
време Васељенска патријаршија имала је 600 епископских тронова. Латински крсташи освајају Цариград 1204.
године; после тога патријарх премешта своје седиште у Никеју, где је остао у изгнанству све до 1272. године.
Затим Цариград пада под Турке 1453. године. Тај догађај је утицао да се знатно сведе црквена важност
Васељенске патријаршије.
Формирањем помесних аутокефалних цркви, на крају XIX века, њена се јурисдикција сужава. Године 1928.
четрдесет и девет епископија било је предато Грчкој цркви. Под садашњу њену јурисдикцију улазе Грци
верници у Истанбулу, епархије у Турској, неколико додеканиских епархија, као и Света гора.
На трону Цариградске Патријаршије налази се Његова Светост Патријарх Константинопољски
Вартоломеј I
Александријска патријаршија
То је најстарији патријарашки престо; помиње га већ Први
васељенски сабор. Патријарх, који себе сматра наследником
јеванђелиста Марка и носи титулу „папа и патријарх Александрије
и Африке“, у почетку по части заузимаше друго место, после
епископа Рима.
Услед монофизитског спора, 457. год. Александријска црква
поцепала се на две групе: једну која је прихватила христолошко
халкидонско учење (451) и власт византијског цара („мелкити“), и
другу која је одбацила Халкидон и оформила се као Коптска
египатска црква („монофизити“). Александријски патријарх потиче
од „мелкита“ из Египта.
Антиохијска патријаршија
Помиње је Други канон Другог васељенског сабора (381).
У 5. веку, због монофизитске јереси, настаје и овде исти раскол као
и у Александрији. Данашња Антиохијска патријаршија потиче од
Сиријаца халкидонаца (или мелкита). Она је употребљавала
антиохијски или сиријски обред све до XIII века, када је од
Цариграда преузела византијски обред.
Године 1366. седиште патријарха сели се из Антиохије (данас град
у Турској) у Дамаск у Сирији.
Од 1899. патријарх је Арапин, као и већина клира и верника.
Арапски је литургијски језик.
Патријаршија, са седиштем у Дамаску, обухвата епархије у Сирији,
Либану, Ираку, Сједињеним Америчким Државама, Аустралији,
Новом Зеланду, Бразилу и Аргентини.
На трону Антиохијске патријаршије налази се Блажењјши
Патријарх Антиохијски Игњатије Антиохијски.
Патријарх Антиохијски Игњатије (лево)
Јерусалимска патријаршија
На Сабору у Халкидону (451) епископ Јувеналије добија сагласност да Јерусалим буде аутономна
патријаршија. Заузевши пето место у поретку пентархије, имала је јурисдикцију над Палестином и Синајским
полуострвом.
Услед инвазије Персијанаца и Арапа у VII веку, а нарочито због оснивања латинских држава у XII и XIII веку,
Јерусалим је изгубио од свог црквеног значаја. Касније је ушао под утицај Цариградске патријаршије. Тек у
XIX веку поново је стекао древну аутономију.
Већина верника пореклом су Арапи, насељени у Израелу и Јордану.
На трону Јерусалимска патријаршије налази се Блажењејши Патријарх Јерусалимски Теофил.
Православна црква 4
Српска патријаршија
Хришћанство на просторима Балкана почиње првих векова нове
ере. Оснивач Српске православне цркве био је Свети Сава, син
жупана Стефана Немање (око 1167-1196). Монах на Светој гори,
Свети Сава се враћа у земљу 1204, а хиротонисан је за
архиепископа Србије 1219. године у Никеји од васељенског
патријарха Манојла првог. Познате су у историји три Српске
патријаршије:
Од 2010. године на трону Српске православне цркве налази се Храм Светог Саве у Београду
Његова Светост Патријарх српски Иринеј
Румунска патријаршија
Хришћанство се укоренило у Дакији још почетком 2. века, у периоду окупирања ове регије од Римљана, што
значи једновремено са формирањем румунског народа.
Већ 325. године један готски епископ присуствује Никејском сабору. Аријански свештеник Улфила (око
310-381) преводи Свето писмо на готски језик.
У XV веку организују се две велике митрополије, у Влашкој и Молдавији, под јурисдикцијом цариградског
патријарха. Такође, постојала је и митрополија за православне Румуне у Трансилванији, затворена за време
аустроугарког царства.
После сједињења румунских земаља 1859. године, Румунија 1877. добија државну независност, а 1885. године
Румунска црква стиче аутономију.
Године 1925. оснива се Румунска патријаршија, уздизањем букурештанског архиепископа на степен
патријарха. Први патријарх био је Мирон Кристеа (1925-1939).
Литургија и проповеди врше се на румунском језику.
На трону Румунске патријаршије налази се Његова Светост Патријарх румунски Данијел.
Православна црква 6
Бугарска патријаршија
Бугаре, огранак јужних Словена, покрстили су византијски
мисионари које је послао патријарх Фотије 865. године.
Цар Борис (853-889) примио је хришћанство у форми византијског
обреда.
Бугарска патријаршија основана је 927. године, за време цара
Симеона, али њу је укинуо византијски цар Василије II
(Бугароубица) 1019.
Године 1186. захваљујући Светом Сави обнавља се Патријаршија
са центром у Трнову, но њу су укинули отомански Турци (1393). За
време отоманске окупације Црква се налазила под Цариградском
Патријарх бугарски Максим
патријаршијом, која је покушала да укине литургију на
црквенословенском језику.
Године 1879. Бугари добијају од султана Абдул Азиза право да имају независну патријаршију. То Цариград
није прихватио, те 1882. Бугарску цркву проглашава „расколничком“. Та се неслога превазилази 1945. године,
када Цариград даје аутокефалију Бугарској цркви, признавши за егзарха митрополита Стефана. Тек 1959.
године, после 560 година, поново је васпостављена Бугарска патријаршија избором патријарха Кирила (+1971).
Бугарска патријаршија прешла је на нови календар, у богослужењу чува стари црквенословенски језик, а
седиште јој је у Софији.
На трону Бугарске патријаршије налази се Његова Светост Патријарх бугарски Максим.
Синајска архиепископија
Синајска архиепископија обухвата православне хришћане
окупљене око манастира Свете Катарине, који је основао цар
Јустинијан (VI век), у подножју Мојсијеве Горе. У почетку
манастир је био зависан од Јерусалимске патријаршије, али 1575.
Цариградски синод признао му је аутокефалију, док су 1782.
године то учиниле и четири древне источне патријаршије.
У 21. веку православна црква у Кини доживљава свој препород. Велики број кинеских студената данас
студирају на различитим богословским институтима у Русији. Према извештају свештеника Дионисија
Поздњајева, који је одговоран за везе са Кином у ОВЦС Руске православне цркве, у Кини живи око 13.000
православних. Постоје и парохије без свештенства у Синђангу и Унутрашњој Монголији, док руска
православна црква у Харбину представља локалну знаменитост. Московска патријаршија жели званично
признавање православне цркве, али главна препрека за то је мали број парохијана.
Православна црква 9
Православна дијаспора
Православни који се налазе ван граница помесних традиционалних
цркава, било као плод мисије, било као последица скорашње
Митрополит све Америке и Канаде Јона
емиграције (тзв. православна „дијаспора“), формирају више
категорија:
1. епархије и парохије са канонским статусом, које непосредно зависе од матичних цркава и које су у
заједници са свим православним црквама;
2. аутономне групе, од којих неке нису признате у канонској позицији;
3. изоловане групе емиграната које немају заједницу ни са једном православном аутокефалном или
аутономном црквом.
4. групе римокатолика или других заједница које се организовано враћају православној цркви.
Види још
• Православље
• Патријарси
• Српска православна црква
• Црква
• Васељенски сабори
• Руска православна црква
Article Sources and Contributors 10
Лиценца
Creative Commons Attribution-Share Alike 3.0 Unported
http:/ / creativecommons. org/ licenses/ by-sa/ 3. 0/