Универзитет у Београду

Филилошки факултет

Катедра за општу књижевност и теорију књижевности

Семинарски рад из Историје опште књижевности 2

ВЕРГИЛИЈЕВ КЊИЖЕВНИ ОДНОС ПРЕМА ХОМЕРУ

Ментор: Студент:

доц. др Вук Петровић Алекса Галушка 2020/0520

Београд 2021. година

 1. Увод
Стварајући национални еп − Енеиду, Вергилије је инспирацију црпео из
претходне песничке традиције. „Узори и извори су бројни, а на првоме месту стоји
Хомеров еп, прототип свеколике античке књижевне епике.“ 1 Енеиду је Вергилије
користио као инструмент за митологизацију римског народа, његове историје и
династије Јулијеваца, па је логично да је за инспирацију узео епове који су
митологизовали грчку историју.
Повезаност Вергилијевог епа са Хомеровим можемо препознати и по самом
наслову епа. Енеида је добила име по свом протагонисти – Енеји, који се
првобитно јавља у Илијади. Енеја је у Илијади (20. певање) по Посејдоновом исказу
једини предодређен да настави Дарданов род (род којем припада цела тројанска
краљевска породица). Вергилије је кроз Енеиду опевао повезаност Енеје и
Јулијеваца. Вергилије је кренуо са писањем Енеиде око 30. године старе ере, то је
време када је Октавијан Август хтео да успостави своју династију, што је био
разлог његове потребе за стварање мита о његовом божанском и херојском пореклу
које води од Енеје. Такође је Енеида послужила за приказивање Рима као
наследника богате грчке културе.
Угледајући се на Хомера, стих за који се Вергилије одлучио је хексаметар,
стандардни метар у епској поезији античке Грчке. Такође, првих шест певања (1-6)
Енеиде је инспирисано Одисејом. У овим певањима, Енеја на сличан начин као и
Одисеј лута после пада Троје. У других шест певања (7-12), акценат је на ратовању,
описи борбе су инспирисани Илијадом.
2. Инвокација
На почетку сва три епа се јавља инвокација. Хомер је призивао Музе како би
му дале инспирацију за опевање догађаја, инвокацијом је текст сакрализован.
Питање је колико Вергилијева религиозност има везе са инвокацијом.
Претпостављамо да је инвокација више интертекстуалне природе. Римљани су
песништво посматрали као вештину (techne / ars), док су Грци сматрали песништво
као дар од богова. Овако гласе прва два стиха инвокације:

1
Милан Будимир и Мирон Флашар, Преглед римске књижевности, Завод за издавање уџбеника
Народне Републике Србије, 1961, Београд, стр. 155.
 „Опевам оружје и јунака првог

Који из троје у Италију стиже.“2

Већ у почетку Вергилије нам наглашава да инспирацију за свој еп налази у

Хомеру. Оружје, које се опева, односи се на Илијаду, пошто је Илијада доминантно
ратнички, херојски еп. Опевани јунак се односи на Одисеја, јер се Одисеја, за
разлику од Илијаде, концентрише на свог протагонисту. Дакле, Вергилије спаја оба
Хомерова епа и на тај начин ствара Енеиду.

3. Однос Енеиде према Одисеји

Као што је већ речено, првих шест певања Енеиде су инспирисана Одисејом.
Можемо одмах приметити да су протагонисти оба епа у потрази за домом, Одисеј
за Итаком, а пошто је Енејина Троја, уништена, он је у потрази за својом новом
постојбином. Тај нови дом ће бити Рим, који Енеја неће никада видети, него ће га
основати његови наследници.
Енеја и Одисеј имају потешкоће на својим путовањима, које им стварају
богови прогонитељи. Одисеја прогони Посејдон, због повређивања његовог сина –
киклопа Полифема. Енеју прогони Јунона, којој је Картагина омиљени град, а по
пророчанству ће наследници Тројанаца уништити Картагину. Вергилије користи
пророчанства како би повезао грчку и римску историју, јер се разaрење Картагине
одиграло пре Вергилијевог живота, тако је Вергилије успео да прикаже оно што је
већ познато, у виду пророчанства. Венерин син се као и Одисеј сукобљавао са
митским створењима: Харибдом и Скилом и одлази на острво киклопа. На острву
киклопа, Вергилијев јунак се среће са човеком под именом Ахменид. Ахменид је
био члан Одисејеве посаде и Енеја је показао своју племенитост, примивши
Ахменида, припадника народа који је уништио његову Троју, у свој табор.
Занимљиво је што се Ахменид не појављује ни у Илијади, ни у Одисеји, него је
Вергилије створио нови лик како би успоставио везу са Хомеровом Одисејом. Енеја

2
Публије Вергилије Марон, Енеида, Просвета, дело превео Младен С. Атанасијевић, 1964, Београд
стр. 71.
 и његови сапутници пролазе поред Киркиног острва. „Цео опис острва – изузев
речи urit odoratum nocturna in lumina cedrum – узет је од Хомера.“ 3
У другом певању Енеиде, протагониста извештава Дидону о пропасти Троје
и о свом, као и о лутању свог народа. Енејино препричавање догађаја подсећа на
излагање главног јунака на двору Алкиноја у 7. певању Одисеје. Атенин љубимац
беседи о својим мукама и лутањима и изазива сажаљење својих слушалаца, а исте
емоције изазива и Енеја код Дидоне.
Као што је Одисеј једно време уживао код нимфе Калипсо, тако је и Енеја
уживао код картагинске краљице. Краљ Итаке је напустио Калипсо како би се
вратио својој жени Пенелопи, док је Енеја напустио Дидону за добробит његовог
народа. Вергилијев протагониста је жртвовао своје уживање са Дидоном зарад
нечега што је веће од њега самог, а то је борба за добробит његовог тројанског,
односно будућег римског народа. Превазилази се индивидуализам који се јавља код
Хомера и Енеја извршава своју дужност коју осећа према свом народу.
Јунаци ова два епа имају заједнички епитет, а то је богобојажљиви. Обојица
су веома везани за богове, јунаци добијају савете и помоћ од богова, а нека
божанства им и одмажу. Одисеј је под заштитом богиње Атене, а Енеју штити
његова мајка Венера.
4. Катабаза у Енеиди и Одисеји

У 6. певању Енеиде, Енеја силази у подземни свет како би причао са својим

оцем Анхисом. Јасно је да је Вергилије био инсиприсан Одисејевим силаском у
подземни свет, али постоје значајне разлике између приказа катабазе у ова два епа.

Постоје велике разлике у есхатолошким схватањима. Хомер посматра човека

као двоструко биће. Он се састоји из психе (душе) и тела. „Човек је жив, свестан себе,
духовно активан само дотле док у њему борави психа; али није она та која
испољавајући сопствене снаге дарује човеку живот, свест, вољу, способност
сазнавања, већ све снаге живота и активности леже у областима телесног и његове
функције докле год је тело сједињено са својом психом.“ 4 Мртви су само сенке које
3
Мирон Флашар, Простор и Свет Вергилијеве поезије, Просвета, Београд, 1964. стр 36.
4
Ервин Роде, Psyche – култ душе и вера у бесмртност код Грка, Издавачка књижарница Зорана
Стојановића Сремски Карловци, 1991 стр. 15.
бесциљно лутају подземљем, они су само душе које су без тела изгубиле човечност.
Одисеј не може да комуницира са њима све док их не нахрани крвљу. Чак и највећи
грчки јунак – Ахилеј, жали што је изабрао вечну славу, а не дужи живот. Такође,
Одисеј долази само до границе подземља и подземљем влада тама због одсуства
живота у њему.

Код Римљана је душа носилац човечности, па у Вергилијевом опису подземља,

мртви нису само сенке које ходају унаоколо без икаквог разума. Дидонин љубавник
потпуно залази у подземни свет и тама није доминантна у подземљу. Мртви су свесни
његовог присуства и он може да ступи у разговор са њима. Постоји разлика у положају
мртвих; они који су били грешни током свог живота, биће кажњени након њега, док
они који су урадили добро за човечанство, биће награђени одласком на Елизијска
острва. Мисао о награђивању људи после смрти, Вергилије преузима од Цицерона. У
Сципионовом сну, Цицерон разговара са Сципионом Африканцем, у том разговору
Сципион Цицерону открива тајне живота после смрти: „Африканче, да би био
спремније штитио државу, ово држи на уму: сви они који су држави донели спас,
помогли јој или је оснажили. имају на небу осигурано одређено место где проводе увек
у вечном блаженству.“5 Дакле, сви они који су добро служили држави, биће им
додељен безбрижан живот после смрти. Управо то Енеја и ради, он се одриче личних
интереса и окреће се служењу државе. Као што је Вергилије узео мисао о живота после
смрти од Цицерона, тако је и Цицерон ту исту мисао узео од Платона. Платон је
Федону изложио (кроз лик Сократа) учење по којем се душе оних који су заслужни за
државу, враћају у небеске просторе као у своју праву отаџбину.

Анхис је свом сину објаснио функционисање подземног света:

„Многе ствари што беху дуго заједно

На чудан начин морају и да срасту.
Испаштају муке због грехова старих:
Једне лебде тако – изложени ветру,
Друге перу злочини у огромном виру,

5
Марко Тулије Цицерон, Држава, Издавачка кућа Плато, 2002, Београд, стр. 128.
 Ил их огањ чисти од грехова њиних.“6
Најзанимљивији детаљ подземног живота, који Анхис излаже Енеји, јесте
реинкарнација. Душа се после очишћења од греха враћа у тело:
„Сваки плаћа свој дуг – малобројне шаљу
У пространи елизиј и весела поља
Дуго време – десет хиљада година
Скине нечистоћу и остави чисту
Етерску душу и ватру простог зрака.
Кад се сврши круг од хиљаду година
Све их бројне бог на летску реку зове
Да небо виде и у тела се врате“.7
У Вергилијевом погледу на подземни свет, мртви нису само онтолошки
супериорни у односу на Хомерове мртве, него је човек заправо бесмртан. Душа ће
правити бесконачан круг од тела до подземља.

И Одисеј и Енеја иду у подземље како би добили савет. Одисеј добија савет
како да се врати на родну Итаку од Тиресије, а Енеја добија пророчанство о славној
будућности римске државе. Анхис Енеји постепено приповеда о будућности римске
државе, излаже му причу о његовим наследницима, долази до мита о Ромулу и Рему и
на крају велича Јулија Цезара и Октавијана Августа. Кроз Анхисово пророчанство,
Вергилије спаја Енеју, мит о Ромулу и Рему и лозу Јулијеваца:

„Изложићу ти славу дарданске лозе

Предстојеће потомке италског рода
Славне душе, чије име биће наше,
И теби ћу казати твоју судбину.
Онај са копљем, то је Силвије млади,
Италска крв и наша, албанско име,
Најближи светлости, твој последњи син,
Који ће се први на горњи свет попет.

6
Публије Вергилије Марон, Енеида, Просвета, дело превео Младен С. Атанасијевић, 1964, Београд,
стр. 211, 212.
7
Исто.
 ...
Придружиће се деди Марсов син, Ромул,
Чедо Илије, Асаракове крви.
...
Сад баци поглед на Римљане, свој народ!
Ту је Цезар и сва Јулијева лоза,
Која ће се једном попети на небо.
Овај кога ти обећаваше често:
Син божији је Август, који ће обновит
У Лацији земљи Сатурнов век златни.“8
У Одисеји, Одисејева жена прича о двема капијама кроз које сан долази. Једна
капија је сачињена од рогова и кроз њих излазе снови који су истинити (пророчки), друга
капија је сачињена од слоноваче и кроз њих излазе лажни снови. На излазу из подземља,
Енеја наилази на две капије. То су исте капије о којима прича Пенелопа – једна су рожна,
друга од слоноваче. Анхис изводи Енеју кроз капију од слоноваче – ону капију која
представља лажне снове. Остаје нејасно зашто је Енеја изашао кроз капију од слоноваче и
постоје нека нагађања. Могуће је да се та капија односи на ноћ, јер се Енеја вратио из
подземног света током ноћи. Такође је могуће да Вергилије наш свет не сматра стварним,
него се угледа на Платона и од њега преузима мисао где је свет идеја заправо реалан свет.
5. Хомерски ликови у Енеиди

Несумњиво је да су Вергилија при стварању ликова у Енеиди инспирисали ликови

из Хомерових епова. Вергилије често стапа више ликова у један. Већ смо смо поменули
сличности између Одисеја и Енеје, обојица лутају, прогнани су од стране божанства,
сусрећу се са митским створењима... Енеја такође има заједничке особине са Ахилејем.
Наиме, и Ахилеј и Енеја имају божанско порекло које их штити. Енеја је син богиње
Венере, а Ахилеј богиње Тетиде и обојица имају оца смртника. Венерин син се у Италији
спријатељује са Евандровим сином – Палантом. Њих двојица постају блиски и њихово
пријатељств подсећа на пријатељство изеђу Ахилеја и Патрокла. Енеја је одсутан у боју
све док краљ Рутула – Турно, не убије Паланта. Енеја тада поступа на сличан начин као и

8
Публије Вергилије Марон, Енеида, Просвета, дело превео Младен С. Атанасијевић, 1964, Београд,
стр. 239.
Ахилеј када Хектор убија Патрокла, обојица одлазе у бој и свете свог друга. Оба јунака
имају предодређену судбину и имају избор, Пелејић има избор: да ли ће изабрати пут који
ће му донети славу, али и рану смрт, или миран и дуг живот без славе. Енеја такође има
избор: да ли ће остати са Дидоном зарад личног задовољства, или ће се одрећи уживања и
помоћи свом народу, тако што ће створити државу која ће стећи огромну славу. Док
Ахилеј одлази у борбу из личних разлога, као што су стицање славе и жеља за осветом,
Енеја се бори за будућност свог народа. Иако Енеја има тренутке у којима испољава бес на
бојишту, на сличан начин као и хомерски јунаци, он се труди да избегава невоље и
крвопролиће. Кроз лик Енеје је приказан стоички идеал: он ставља своје емоције по
страни и успева да сагледа ширу слику. Вергилијев протагониста се обазире само на своју
дужност према држави.

Лик Лавиније је инспирисан Хеленом и Пенелопом. Баш као и Одисејева жена, и

Лавинија има велик број просаца. Лавинија због пророчанства не сме да се уда за Латина,
већ за странца, а тај странац ће бити Енеја. Због тог пророчанства долази до ратовања
између Енејиних Тројанаца и Турнових Рутула. На овом месту се јасно ствара
интертекстуална веза са узроком десетогодишњег рата који се водио око Хелене.

6. Однос Енеиде према Илијади

Након посете подземљу, Енеја доживљава препород, напустивши Дидону, он се

окреће ка задатку коју му је судбина приредила: оснивање римске државе. Недуго
након доласка у Италију, избија рат који подсећа на онај у Илијади. У седмом певању
Енеиде, Вергилије се ослања на друго певање Илијаде и каталошки приказује јунаке:

„Лева нога боса, десна у опанку.

Син Нептунов, Месап, укротилац коња,
Кога мач не сече нити огањ пече,
У бој зове људе одвикле од рата
И мач из корица изненада вади.“ 9

9
Публије Вергилије Марон, Енеида, Просвета, дело превео Младен С. Атанасијевић, 1964, Београд,
стр. 239.
 Исто као и у Илијади, борба не пролази без божанске интервенције. И сâм Енеја је у
Илијади био два пута спасен сигурне смрти уз помоћ богова. Вергилије позајмљује један
парафабулативни сегмент од Хомера, а то је екфраза. У 8. певању Енеиде приказана је
екфраза штита, а у 1. певању је приказана екфраза на зидовима Дидониног двора. На
зидовима су приказана дешавања из тројанског рата. Ахилеј и Енеја добијају штит од
мајке, скован од бога ковача, у Илијади је штит сковао Хефест, а у Енеиди Вулкан (римски
пандан Хефеста). У Илијади на штиту приказан цео свет: звездани свод, градови који као
да су покретне слике, поља, живот на селу, пастирски живот... уопште, много разноликих
аспеката мирнодопског постојања које је изван макронаратива Илијаде. Ова слика је у
контрасту са начином живота који води Тетидин син. Вергилије је екфразу штита
искористио за поновно приказивање пророчанства. На штиту је приказана славна
будућност римске државе:

„Бог ватре, пророк, представио на њему

Целу римску историју и победе,
Асканијеву лозу, ратове редом;
Вучицу у Марсовој зеленој шпиљи
С два детета видиш око сиса лежи,
Које док сишу њено млеко без страха,
Она свако милује, језиком глади.“10

Енеја није свестан шта приказ на штиту представља, као ни Ахилеј. Познато је
Глауково поређење човека са лишћем, које је изрекао приликом разговора са Диомедом:

„Какво је лишће у шуми, и људско племе је такво:

једно лишће ветар по земљи растура, друго
рађа брсната шума кад пролетње осване доба.
Тако и људи: једни узрастају, нестају други.“11

10
Публије Вергилије Марон, Енеида, Просвета, дело превео Младен С. Атанасијевић, 1964, Београд,
стр. 265.
11
Хомер, Илијада, превод Милоша Н. Ђурића, ЈРЈ, 2011, Лозница стр. 108.
 Глаук се овим преиспитује човеков онтолошки статус и долази до закључак да је
човек ништаван. Слично ради и Вергилије и опису опису подземља у 6. певању свог епа
приликом описивања душа:

„Толко је много овде било сенки

Као пало јесење лишће у шуми“12
7. Закључак

Целокупна римска књижевност је по својој природи миметична и

интертекстуална, а управо те особине се јасно осликавају у Вергилијевом епу који је за
циљ имао митологизацију римског народа. Вергилијев избор Хомерових епова није
случајан, јер су и Илијада и Одисеја имали значајан допринос митологизацији грчке
историје. Аутор Енеиде се користи истим мотивима, фабулативном структуром,
топонимима. Ипак, Вергилије уводи нова римска схватања, или актуализује идеје
неких филозофа (нпр. Платион и Цицерон), као што су схватање душе као носиоца
човечности, стоизицам и схватање песништва као умеће, чиме ставља печат римског
духа.

Коришћена литература

1. Милан Будимир и Мирон Флашар, Преглед римске књижевности, Завод за

издавање уџбеника Народне Републике Србије, 1961, Београд

2. Публије Вергилије Марон, Енеида, Просвета, дело превео Младен С.

Атанасијевић, 1964, Београд

3. Ервин Роде, Psyche – култ душе и вера у бесмртност код Грка, Издавачка
књижарница Зорана Стојановића Сремски Карловци, 1991, Нови Сад

4. Хомер, Илијада, дело превео Милош Н. Ђурић, ЈРЈ, 2011, Лозница

5. Марко Тулије Цицерон, Држава, Издавачка кућа Плато, 2002, Београд

12
Публије Вергилије Марон, Енеида, Просвета, дело превео Младен С. Атанасијевић, 1964, Београд,
стр. 199.