ЖАБЕ

Контекстуално изузетно занимљива драма. Са једне стране отвара

специфичан историјски контекст, с друге због непосредне интертекстуалне
повезаности, и много више због тога што дају својеврстан осврт на трагедију. То је
комедија која је и унеколико трагедија. Жабе успостављају непосредне референце
са одређеним текстовима (Аристофанови текстови су уопште препуни алузија).
Интертекстуални однос не мора да се односи искључиво на писани текст. Текст је
сваки уређени исказ, он може бити и усмен. Жабе се осврћу на друге текстове на
специфичан начин – оне испитују смисао трагедије. Цела комедија је посвећена
смислу, телосу, функцији трагедије. Отуда се често говори о Аристофановој
поетици, о томе како је она примарно утилитаристичка, говори се о томе како он
схвата поезију (која по њему треба да има конкретну морално-корисну вредност за
полис1). Треба имати на уму да Аристофаново схватање трагедије није исто што и
његово схватање поезије. Аристофан у овој драми постулира утилитаристичко
схватање не поезије, већ трагедије. Можемо закључити нешто о његовој с једне
стране иманентној, а са друге имплицитној поетици која се везује за комедију саму.
Експлицитна поетика су искази који се налазе у самом делу или посебним
трактатима, али најексплицитније говоре о поезији. Имплицитна поетика јесу
искази који се не односе експлицитно на поетику, већ се то закључује из контекста.
Иманентна произилази из самог начина писања, из самог проседеа текста. Уколико
имате дело које је смешно, његова иманентна поетика је једним делом сигурно
хедонистичка. Овде имамо експлицитне поетичке исказе који се односе на
трагедију.
Аристофан озбиљно промишља и разне друге облике, симболичке форме не
само поезије већ и филозофије и религије 2. Он на разне начине инкомпорира те
друге симболичке форме у свој текст. Када се сусрећемо са исмевањем у тексту, не
можемо се питати да ли је оно успешно или неуспешно са било ког другог
становишта осим реакције реципијента. Међутим, када је у питању пародија може
се поставити питање да ли је она успешна или не и са становишта односа два
текста – текста који је пародиран и текста који је пародија. У Облацима имали лик
Сократа који је у великој мери подударан са оним што иначе знамо о Сократу. То је
дакле, једна веома добра и смислена пародија, али се може и рећи да Аристофан
користи Сократа да каже нешто о специфичности хронотопа у коме се налази. Када
су у питању Есхил и Еурипид у овом делу, говоримо о пародирању текстова оба
трагедиографа, али је то пародирање и даље неодвојиво од Аристофановог
мишљења о хронотопу у коме се налази. Ти су текстови најдубље одређени
специфичним хронотопом, али универзално важни јер појединачност је вечна
(Овидије). Отуда се појединачне околности, потпуно одређене местом и епохом,
неограничен број пута у потпуно различитим временима и просторима могу
понављати и понављају се.
1
А. Савић-Ребац Античка естетика и наука о књижевности
2
Основне симболичке форме – наука, религија, филозофија и уметност

1
 У Жабама Аристофан спаја испитивање природе појединачних текстова
(Есхилових и Еурипидових), испитивање природе трагедије и испитивање
конкретног историјског тренутка који има егземпларну важност.
За Аристофана су Есхил и Еурипид два најистакнутија представника
трагедије. Софоклов положај је несигуран, можда због тога што је у време када су
Жабе биле највећим делом написане Софокле био жив. Ово је најсложенија
Аристофанова комедије, историјски и полисно оријентисана и истовремено
фантастична драма, која се, осим пародијом трагедије, бави и пародијом једног од
најважнијих епских субжанрова, а то је катабаза. Конкретно можемо рећи да је у
питању пародија свих катабази – Одисеја, хомерска поезија, орфички текстови – на
све то алудира Аристофан.
Жабе су фантастичне јер се дешавају на оном свету, цео други део драме
(који се назива дорским) се одиграва на оном свету. Први представља путовање ка
тамо. Тиме се Жабе убрајају и у есхатолошке комедије. Аристофан је узнео два
трагедиографа. 405. године је већ формиран канон три трагедиографа. Већи део
Жаба је написан за Софоклова живота. По његовој смрти Аристофан је додао
неколико стихова да га не би изопштио. С дуге стране, можемо рећи да је разлог
томе Софоклово дело које је тешко пародирати. Опет, Есхил и Еурипид се могу
супротставити, њихове поступке ахронијски поглед може третирати као међусобну
супротстављеност. Агон између ове двојице је природан и пародијски идеалан јер
већ постоји у њиховом опусу. Код Софокла не постоји никаква врста борбености,
антагонизма и уопште везивања за неки други текст. Његово дело је најмање
интертекстуално дело од свих дела ове тројице. Његове се теме могу начелно везати
за Есхилове, али не и непосредне које су неопходне за агон. Даље, Есхил и Еурипид
представљају неку врсту претераности и несавршености у односу на Софокла.
Софоклов опус можемо познати једну релативно затворену целину, која представља
некакв средњи пут и узвишеност коју производи уздржавање од уплитања у
експлицитне, интертекстуалне, мисаоне агоне са другим текстовима. Потпуно је
природно да су Есхил и Еурипид прозвани, а Софокле је остао по страни.
Драма успоставља велику паралелу са Баханткињама јер се у њој појављује
Дионис. Жабе нису последња сачувана Аристофанова драма, али јесу последња у
којој су потпуно видљиве одлике две старе комедије – сложеност и полисна
ангажованост. Пишу се готово у исто време. Тек на крају трагедиографске епохе,
песници налазе за сходно да Диониса изведу на сцену. Ова драма говори о
Дионисовој жудњи за Еурипидом. Дорског Херакла срећемо на почетку драме док
саветује Диониса. Бог толико жуди за Еурипидовим драмама да одлучује да оде на
онај свет да га врати. Он не жуди за Еурипидом као човеком, већ за његовим
трагедијама што је Хераклу веома тешко да схвати. Дионис не одлази у Хад да
изведе најбољег трагедиографа, већ Еурипида. Но, када оде тамо испоставља се да
он треба да изведе најбољег песника што проузрокује агон између Есхила и
Еурипида за ту титулу. Уколико Есхил изгуби, Софокле каже како ће се он борити
са Еурипидом, јер не може да дозволи да је Еурипид најбољи. Побеђује Есхил и
Дионис га изводи. То ,,најбољи“ има и полисно-ангажовану димензију. То је
недоследност која се током читања губи.
Дионис је предмет исмевања, он је комичан лик што је наглашено његовим
постојањем у комичном пару. У старој комедији то још нису типови, али се види

2
заметак будућих типова. Такав заметак је и пар Дионис-Ксантија, глупи господар,
лукави роб. Типови су увек парови и комика потиче из међусобних односа. Овде
имамо једним делом нешто што ће постати типски пар. Но, стара комедија је
невероватно комплексна – пар је веома компликован, то су Бог трагедије који има
улогу глупог господара и роб, који је у специфичној позицији јер нас кроз њега
Аристофан уводи у оно што је историјски контекст.
На самом почетку разбија се илузија. Дионис и Ксантија расправљају о томе
да ли Дионис сме или не сме да изврши велику нужду на сцени. Диони каже како ће
повратити, а Ксантија ускликне зар на сцени, тражи поезију да олакша себи муке и
наставља да пародира трагедију где су робови најчешће распевани на узвишен
начин унутар хора. Глупи господар је истовремено и Бог и заљубљеник у
Еурипидов текст. То је Аристофанов исказ – само будала може заиста да жуди за
таквим текстовима. Дионис није само будала већ и огромна кукавица. Контрасту са
Ксантијом, који стално испада паметнији од њега, је примаран, но други контрастни
пар су Дионис и Херакле. Дионис се преоблачи у Херакла. Диониса видимо у одећи
која је комбинација бескрајно феминизиране одеће (одора боје шафрана какву носе
хетере) и Хераклове опреме (кожа немејског лава, тољага) – бескрајно смешно
створење које покушава да глуми храброст, а бескрајно је преплашен. Он је
превасходно преварант што видимо по његовом доласку код Херакла (овај умре од
смеха видевши га таквог) када препричава своје велике подухвате. У њему се
налази још један, доцније веома раширен, прототип – војник-хвалиша, milles
gloriosus. Препричава колико су бродова он и Ксантија потопили, дванаест или
тринаест (Херакле каже: Мајко моја!) и како је ту на ратном броду он читао
Андромеду . Следећег трена срце му је прострелила жеља за Еурипидом. Андромеда
је каснија Еурипидова драма која за нас није сачувана. Аристофан је пародира и у
Тесмофоријазусима, те можемо претпоставити да је једна од мање успешних. Било
је уобичајено и читати драме. Дионис је веома неспретан у својим лажима када
каже како је на ратном броду читао, што је немогуће. На ратном броду се весла пре
него се узме мач у руке. Дионис чита Андромеду и тако води битке – то је језгро
главе оштрице Аристофанове критике Еурпида током агона два трагедиографа где,
уместо да се боре, људи читају Еурипидову поезију.
Када дође до тога да уђе у подземни свет Харон неће да пусти Ксантију у
чамац и он мора да трчи око језера, иде околним путем, јер није хтео да се бори у
бици код Аргиноса. То је била последња атинска победа, али у сенци догађаја који
су јој следили. Грађани тог малог острва су поразили спартанску флоту. Но, након
битке је уследила бура током које стратези нису сакупили тела погинулих. По
доласку у Атину су оптужени за безбожништво и увреду богова зато што нису дали
одговарајућу пошту погинулима. То је био један од политички интонираних
процеса. Сви стратези који су се вратили у Атину на суђење (двојица су побегли)
осуђени су на смрт, међу њима је био и Периклов син. То је био син да са том
заједницом нешто заиста није у реду – почев од Милтијада, па до овог случаја, они
су побили све своје велике војсковође. То је главна тема Жаба. Спартанци су након
тога низали успехе и било је питање тренутка када ће Атина коначно пасти. У тој
ситуацији Аристофан има потребу да говори о патологији заједнице која је учинила
то што је учинила – то је главни подтекст. За поменуту битку били су уложени
последњи напори. Полис је већ на измаку снага, сви очекују када ће пасти и ником

3
није јасно како тај процес толико дуго траје, како још увек опстаје. Атињани из
последњих снага праве целу нову флоту. Пошто нема више људи, они чине
незамисливо – робовима који пристају да се боре обећавају слободу. Ксантија ни по
ту цену није то учинио. Харон га не пушта као дно од човека који не би ни за
слободу отишао да се бори. Аристофан размишља шта је довело ту заједницу до
таквог стања па је могла да учини нешто тако страшно. Када је последњим снагама
успела да направи флоту, испуни је морнарима, добије битку (све је то деловало
немогуће), побила је своје стратеге. То је веома аутодеструктиван чин. Аристофан
даље развија проблематику коју је започео у Облацима где чини видљивим колико
нешто што је затворено у један небитан интелектуални простор утиче на све
аспекте живота кроз правични и неправични полис. Оно што је наизглед потпуно
ван света, ирелевантно и безопасно је заправо на невероватно опасно јер утиче на
најједноставније ствари у животу, као што је отплата нечијег дуга. Но, није уопште
небитно, већ веома битно јер из тога непосредно произилази да ви можете да дођете
на суд и објасните да не морате да платите оно што дугујете. То је корен расцепа
заједнице коју одржава морал. Питање је да ли Аристофан слаже са софистичким
правцима који кажу како је морални закон исправка људске природе. Могло би се
рећи да је Аристофан антрополошки песимиста и да управо то тврди, али он још
каже и како су морални закони један начин мишљења целе заједнице. И уколико се
наруши тај начин, поремећен је и опстанак заједнице. Аристофан говори нешто
потпуно супротно Марксовој тези о томе шта из чега долази. По Марксу је
интелектуални део једне заједнице зависан од те тзв базе. Код Аристофана је
обрнуто. Он нас наводи да размишљамо о томе шта је суштина функционисања
једне људске заједнице – да ли је оно контролисано њеним богатством, успехом,
или интелектуалним аспектима. Упорно инсистира на овом другом. Колико је важна
и Сократова мислионица, толико је и трагедија која се изводи пред целим полисом и
формира њен дух. Атињане, по њему, није уништило лоше сналажење у
свакодневном животу, већ њихова интелектуалност у ликовима филозофије и
трегедиографије. При том прави велику разлику између Есхила и Еурипида, јер
Еурипид је песник који је близак интелектуалном току који се везује за
Аристофанов лик Сократа и има свој апстрактни аналогон у логосу који је adicos,
неправичан. Агон правичног и неправичног логоса у Облацима је структурално
сличан агону Есхила и Еурипида. Аристофан заиста сматра да и филозофија и
поезија има веома велику важност за функционисање полиса, формирање
васпитања. То је наставак старе мисли о песнику као васпитачу људи, како је
учитељ васпитач деце. Видимо у ствари изузетну препотенцију ствараоца који
заиста сматра да нешто што припада симболичком свету одређује на доминантан
начин људско биће које се по њему формира као морално или аморално, етички
вредно или безвредно.
Једна од најважнијих алузија је она на Дионисову хомосексуалност и
женственост, при чему је та хомосексуалност плод углавном Хераклових алузија.
Дионис не жуди за Еурипидом као мушкарцем, већ текстом. Но, те алузије
омогућавају да се у текст унесе еротски речник, што нас, и са обзиром на низ
катабаза које постоје у орфичкој култури, тера да препознамо у томе и пародију на
Орфејев мит о силаску у Хад, на који Еурипид реферира три пута у својим драмама.
Он воли да говори о Орфеју. Пародијска мрежа је изузетно снажна. Херакле описује

4
подземни свет, а при његовом опису видимо први пут видимо пародију орфичара
или пародију елеузинских мистерија. Елеузинске мистерије су биле табуизиране, о
њима се није смело говорити, и много након њиховог краја. Ксантија и Дионис виде
те мисте, чак постоји и други хор, секундарни хор миста који пева песму Јакху. То
је такође повод за бескрајно пародирање, помиње се прасетина која мирише (цео
процес мистерија је почињао жртвовањем прасета). Пародизација орфичара није
толико компликована, Одомакрит је био прогнан са атинског двора, а орфичари су
се сматрали члановима секте. Елеузинске мистерије биле изузетно привилеговане, а
привилеговано мушко божанство тих мистерија јесте Јакхо, који је једна посебан
хипостаза Диониса, најспецифичнија од свих других. Дакле, имамо два пародирана
лица Диониса и два хора драме чији крајњи агон инсистира на важности
традиционалног морала. Као што смо у Птицама имали подсмевање Дијагори и
детронизовање хомерских богова, тако и овде имамо са једне стране захтев за
традиционалношћу трагедије, а са друге изузетну слободу коју Аристофан даје
својој драми.
Комедија чува оно што изврће руглу. Jambike idea има функцију да чува оно
што ружи. Можемо рећи да нема унутрашње напетости, да Аристофан тиме што
пародира Диониса или мистерије, омогућава његов опстанак. Поставља се питање
где је мера изругивања и докле јамбска инвектива врши функцију очувања кроз
пародију, функцију која је изворно апотропејска и остварује се тако што у
фикционалности ослобађа агресију која је усмерена на те идентитете. Аристофан за
своју комедију задржава огромна права, која опет трагедији одриче. Идеални
трагедиограф је Есхил који подстиче патриотизам, интелектуалну ускост,
дисциплину, осећај заједнице, очување трагедије, а Аристофан чини све супротно.
И то нас враћа на Аристофаново схватање поезије уопште.
Постоји читав низ алузија у тексту преко којих се успоставља двострукост
ужасног сада и дивног некад. То није алузија на топос Златног доба, па ни
Аристофаново схватање људске историје као стабилне деградације, већ Аристофан
препознаје два лика атинског полиса. Жабе су полоцентрична драма. Аристофан
препознаје давно доба Атине које није сакрално, замишљено и давно, већ само
припада једној другој генерацији. Ту генерацију великим делом оличава Есхил. Он
је присутан овде и својим текстом, али и као симбол читавог доба Атине. То је доба
Саламине, постоји читав низ сложеница изведених од овог топонима. Овим се
означава велики комплекс појмова који су сви аксиолошки уздигнути, а везују се за
ту једну битку. Саламина је историјски догађај кључан за формирање новог
атинског идентитета – они сада себе виде као снажну, моћну војну силу.
Са друге стране имамо ужасно сада, чија је кључна реч Аргиоси. Тамо смо
имали величанствену победу Атињана против много моћнијих варвара, а овде
потпуну немоћ. Аристофан инсистира на есхалацији братоубилаштва (што је за
њега Пелопонески рат која доводи и до оцеубиства. Облаци завршавају победом
неправедног логоса над праведним, већ и тиме да Фидипид истуче оца и онда му
докаже да је био управу. То је још један степеник у деградацији. Оно што је била
некаква тучњава, сада постаје убиство. Аристофан се више пута обраћа гледаоцима
речју оцеубица, јер Атињани су убили своје стратеге који имају симболичну улогу
оца. Деградација је сада и антрополошка – креће од братоубилаштва, преко
оцеубиства до пропасти (која долази следеће године).

5
 Драма је с друге стране веома оптимистична јер у суштини говори о спасу
полиса. Дионис са почетка је у потпуности знак другог доба Атине. Када на броду
чита Андромеду, а то је потпуна лаж, и он и Ксантија (који су грађани Атине,
Дионис је полијатски бог) потпуно су незаинтересовани за рат. Они симболишу
грађане Атине. Дионис је лажов и суштински незаинтересован за питања опстанка
полиса, њега не интересује да ли ће полис преживети, већ само да поврати свог
омиљеног песника јер ужива у његовим стиховима. То је још један аспект
специфичног идентитета петог века. Из тог периода је сачувана архива која нам даје
податке о изградњи Ерехтејона. То је полис који у трену опсаде, чекања пропасти,
глади и смрти, који у том часу граде нешто тако божанствено као Ерехтејон. То
заслужује дивљење. Али постоји и Аристофанов поглед – ви само што не умрете од
глади, полис ће вам бити уништен, а вас интересује лепота стихова и лепота
каријатида. Да ли је то нормално? Постоји много аргумената за да и не.
Када најзад дође до агона Есхила и Еурипида, јављају се питања књижевног
проседеа, различитости генерација, али и питање тога шта је основни ефекат и
једног и другог текста, шта је оно што трагедиографи производе у својим
реципијентима. Аристофан упорно супротставља разлику у ограничавању људског
критичког ума. Он их сагледава са становишта тога шта један и други буде у
реципијенту. Есхил буди религиозни ум, religio је повезивање које захтева
неупитаност и несумњу, не предавање разуму већ прихватање, дивљење и
поштовање. Остављање домена вредности по страни од моћи сопственог разуму и
специфичне акције која се зове критика. Критика долази од глагола крит што значи
судити. Krites је судија, а kritikos значи просудити. Онај који је критес је ум који је
убеђен да може о свему да суди, узима ингеренције судије. Еурипид је за
Аристофана лош песник, завистан од реторике и неко ко испитује о свему и ко је
томе научио Атињане. Уместо да буду ограничени, они су постали у свему носиоци
критичког ума.