KRITIKA PREDSTAVE „BIZARNO“

Nakon uspešne premijere, 1. Oktobra, 2013. godine, u Šabačkom

pozorištu, predstava „Bizarno“ doţivela je svoju beogradsku
premijeru, 12. Oktobra, 2013. godine, u Narodnom pozorištu.
Ţeljko Hubač je autor drame „Bizarno“, po rečima v.d.
direktora Narodnog pozorišta Spasoja Ţ. Milanovića (dramaturga
komada) „krune njegovog dosadašnjeg stvaralaštva“. Reditelj
predstave je Sneţana Trišić, dok glumačku ekipu čine Igor
Đorđević, Nikola Vujović, Suzana Lukić, Miloš Đorđević i Sonja
Milivojević. Scenograf je Darko Nedeljković, kostimograf
Marina Medenica, a kompozitor Srđan Marković.

Radnja u drami „Bizarno“ se dešava u soliteru, na Novom

Beogradu, devedesetih godina. Podeljena je na tri priče, koje
se odvijaju istovremeno- na krovu solitera, u stanu u
soliteru, i suterenu solitera, u kafiću. Soliter predstavlja
zemlju Srbiju, a stanari solitera građane Srbije, i profil
ljudi koji su ostali u Srbiji devedesetih (nisu izginuli na
ratištu ili emigrirali), narkomani, siledţije kvazi- patriote,
kriminalci, korumpirani policajci, kurve i sponzoruše. Drama
je tragična, obiluje crnim humorom i ironijom, po svojoj
brutalnosti, iščašenim likovima i mračnim humorom, scene
podsećaju na scene u filmovima američkog reditelja Kventina
Tarantina. Još jedna sličnost između Hubačeve drame i
Tarantinovih filmova se ogleda u tome što je drama „Bizarno“
rađena u formi fragmentalne (pointalističke) dramaturgije, gde
se tri nepovezane priče na kraju spajaju u jednu celinu. Niz
sporednih događaja povezuju sve tri priče koje se odvijaju
paralelno (puštanje muzike iz komšijskog stana, koja se čuje u
Milanovom stanu, dok Voja siluje Katarinu, na krovu solitera;
Majda priča sa Milanom o Điđi i Katarini (po tome vidimo da se
znaju međusobno);, štrajk taksista koji se pominje u sve tri
priče; i na kraju scena gde prvo Điđa pada na Dejanov
automobil, a zatim i Saša). Naziv „Bizarno“ sasvim odgovara
Hubačevoj drami, jer se reč „bizarno“ često koristi kao
sinonim za „groteskno“, a likovi Hubačeve drame su prikazani
groteskno i smešteni u bizarne situacije. Likovi Hubačeve
drame su dobro postavljeni, svaka situacija u drami proizilazi
iz njihovih karaktera- Điđa je čovek koji je, za vreme rata,
emigrirao u inostranstvo, sa ţenom i ćerkom, ali ih je, nakon
toga, nagovorio da se svi vrate u Srbiju. Katarina je,
nezadovoljna ţivotom u Srbiji, odlučila da se razvede od Điđe,
koji bi sve uradio da je zadrţi kraj sebe, i odlazi na vrh
1
solitera pretvarajući se da hoće da se ubije, da bi privukao
njenu paţnju. Martin i Mina su narkomani, kojima je, kao i
svim narkomanima, jedino stalo do toga da se urade, i kriju
dop na krovu solitera. Voja je siledţija, nacionalista,
nezadovoljan svojim ţivotom, koji se iţivljava nad drugim
ljudima. Saša je povratnik iz rata u Avganistanu, razočaran
stanjem u drţavi, u ljubav i svoje prijatelje. Milan je
korumpirani inspektor policije, oportunista, Majda je ţena
koja je naviknuta da uvek ima nekog pored sebe da brine o
njoj, Sašina bivša devojka, sada Milanova. Riči je sitni
kriminalac, makro, i trgovac belim robljem, Ksenija je njegova
roba, klinka koja se bavi prostitucijom. Dejan je siledţija i
paranoični kriminalac, koji ima uticajne političare na svom
platnom spisku, i koji misli da mu spremaju ubistvo. Biksa je
Ričijev telohranitelj, poreklom sa juga Srbije, ne preterano
intaligentan, ali preduzimljiv momak. Iva je devojka koja radi
u Ričijevom kafiću, njegova ljubavnica, koju je par puta
pretukao, koja ga iskreno voli, i koja nosi njegovo dete.
Svetlana je još jedna od Ričijevih prostitutki, koja mu sluţi
da bi nervirao Ivu i da bi je pravio ljubomornom. Gaga je
pošteni policajac, koji trpi razna poniţenja i maltletiranja,
a onda poludi. Ono šta je zajedničko Điđi, Saši i Gagi (sva
tri lika igra Nikola Vujović) je to da su sva trojica proveli
neko vreme u inostranstvu, i da, nakon svog povratka u Srbiju,
nisu uspeli da se prilagode ovdašnjim uslovima. Oni koji su
ostali su morali da se snađu, zbog teških uslova, zbog kojih
su postali to šta jesu- kriminalci, narkomani, korumpirani
policajci i političari, sponzoruše i prostitutke. Motiv koji
se dva puta ponavlaja u drami je da likovi (prvo Điđa, a onda
i Gaga) sebi oduzmu ţivot, nakon što su počinili ubistvo.
Ipak, u tom bizarnom svetu, zastupljena je i emotivna strana
njihovih karaktera- Katarina, iako je kivna na Điđu, ona ga
ipak voli, i to pokazuje time što dođe na vrh solitera kada
joj javi da hoće da se ubije, potrči ka mestu gde je stajao,
kada pomisli da je skočio. Kada Voja hoće da ubije Điđu,
Katarina pristane da seksualno zadovolji Voju, da ne bi ubio
njenog muţa. Điđa zbog Katarine počini ubistvo, a onda sam
sebi oduzme ţivot. Saša voli Majdu, i zbog nje odlazi u
Avganistan, da ratuje, kako bi dobio zelenu vizu, da bi mogao
sa njom da otputuje u inostranstvo. Majda voli Sašu, ali je
morala da se snađe, dok je on bio odsutan, i ona učestvuje u
dogovoru sa njegovim prijateljima Milanom i Ričijem, da ga
uvedu u posao trgovine belim robljem, jer je Milan ubedio da
je tako najbolje za njega. Iako je Dejan skot prema njoj, Iva

2
ga iskreno voli, brine se za njega kad čuje da neko hoće da ga
ubije, ljubomorna je kad Dejan dovede Svetlanu u kafić. Iva se
saţali na Svetlanu, kada je Dejan pretuče, jer je Dejan to
radio i njoj, mnogo puta. Biksi je ţao Ive, i uvek pokušava da
smiri Dejana, da je ne bi ponovo pretukao. Dejanu je stalo do
Ive, šta on pokazuje na drugi način, dovodi Svetlanu u kafić u
kome ona radi, da bi je napravio ljubomornom. Gaga je dobar
momak, koji pošteno radi svoj posao, i koji se brine za
starije ljude koji rade u sluţbi koja je digla Dejanov dţip,
jer je bio nepropisno parkiran, i pokušava da nagovori Dejana
da ih pusti na miru (pre nego što poludi).

Podeljena u tri priče koje se paralelno odigravaju, drama

„Bizarno“ je sastavljena iz niza bizarnih dešavanja, pod
teretom surove svakodnevnice, eksplicitno prikazanih na sceni.
Sneţana Trišić je učinila da svaka scena sadrţi dozu
relevantnog humora, tragičnog humora koji je svojstven našem
podneblju i oslikava naš mentalitet, a da pritom ne naruši
ozbiljnost i tragičnost priče. Zanimljivo rediteljsko rešenje
su međuscene koje su ubačene posle svake od ove tri priče,
kada lik koji se ubio u svakoj od predhodnih scena, levitira
na konopcima iznad scene, time pokazujući da je konačno
slobodan, rasterećen ovozemaljskih briga i problema, iznad
svih bizarnih dešavanja, napokon spokojan. Još jedno
interesantno rešenje se ogleda u tome što u poslednjoj sceni
ostaju ţenski likovi na sceni, gde Suzana Lukić, koja glumi
Ivu (koja je trudna), stavlja glavu Sonje Milivojević, koja
glumi prostitutku Svetlanu, u svoje krilo, i doji je svojom
obnaţenom dojkom. Rediteljka ističe pitanje kakav svet
ostavljamo svojoj deci, šta njima preostaje i kakvoj
budućnosti mogu da se nadaju.

Igor Đorđević (Martin, Riči, Dejan) je dobro izneo uloge

Ričija i Dejana, čiji su likovi slični po karakteru, dok je
lik Martina izveo solidno, iako ga je malo isuviše
iskarikirao. Nikola Vujovič (Điđa, Saša, Gaga), koji igra
ţrtvu u sve tri priče, se dobro snašao u svakoj ulozi, iako je
sva tri lika odigrao na sličan način. Miloš Đorđević (Voja,
Milan, Biksa), koji glumi tri potpuno različita lika u
predstavi, je odličan u svakoj ulozi, i potpuno se
transformiše za svaki od ovih likova. Suzana Lukić (Mina,
Ksenija, Iva) se odlično snašla u ulozi Ksenije (infantilne,
lako mentalno zaostale klinke, koja se bavi prostitucijom), u
ulozi Mine, previše histeriše, napadna je, deluje neprirodno,
dok je ulogu Ive odigrala solidno, mada nije uspela, svojom

3
glumom, da preterano podstakne emocije. Sonja Milivojević
(Katarina, Majda, Svetlana) je odigrala svoje uloge korektno,
ali neutralno, njena se gluma ne ističe previše.

Scenografija je minimalistička. Ista scenografija je

iskorišćena kao krov solitera, stan u soliteru i kafić u
suterenu. Jedna četvrtasta rupa je na sredini scene,
postavljene su stepenice koje vode do krova, ili do sobe na
spratu (zavisno od toga čiju priču pratimo), s leve strane su
vrata, a pored njih inprovizovani šank. Prostor u kome se
nalaze glumci je bez jasnog oblika i obojen u belo, što bi
moţda moglo da se protumači kao unutrašnje stanje junaka-
njihovi ţivoti su bezbojni i bezoblični. Prostor je takav da
ga ne bismo identifikovali kao određenu lokaciju, jer su se
takve stvari dešavale svima, i svuda u Srbiji, devedesetih
godina.

Kostimi su dobro urađeni, autentični, uklapaju se uz

psihološki profil likova, njihov socijalni status i poslove
kojima se bave. Điđa se pojavljuje go, u gaćama, jer je ostao
bez ičega, narodski rečeno- ogoljen do koţe. Majda nosi seksi
odeću, modernu, pripijenu uz telo i skupe večernje haljine,
šta oslikava karakter prefinjene sponzoruše. Saša nosi Milanov
bade- mantil, šta nam govori da on nema više ništa svoje, u
tuđem je stanu, voli tuđu ţenu, u drţavi koja takođe više nije
njegova. Riči se oblači kao neko ko ima puno para, a ni malo
stila- crna bunda, crna košulja, pantalone i lakovane cipele.
Biksa nosi skupo odelo, onakvo kakvo je, najverovatnije, video
da nose u filmovima, on je prost momak koji nastoji da izgleda
ozbiljno- siva marama vezana oko glave, u stilu Ramba, sivo,
šljašteće odelo. Dejan se oblači kao Al Kapone- crni sako,
sivi prsluk, zlatni sat oko ruke, sive pantalone na štrafte,
lakovane cipele.

Jedina muzika koja se čuje tokom predstave je numera „Krvava

Guča“, gde preovladavaju trube i goč, kompozitora Srđana
Markovića. Prvi put je čujemo, u predstavi, kada Voja dovikuje
svojoj ţeni, sa krova solitera, da pojača radio u njihovom
stanu. Dok trešti muzika, Voja je u nekoj vrsti ekstaze,
muzika podstiče njegovu agresivnost, uz muziku siluje
Katarinu, pri čemu uţiva. Ova muzika aludira na ratove
devedesetih, i muziku koja je propagirala nacionalzam koji je
podsticao ratove, na muziku koja je počela masovno da se
sluša, koja propagira laţne vrednosti, izopačenu ideologiju i
koja je još jedna od mračnih strana devedesetih. Pre nego da

4
se dogodi nešto tragično u komadu, čuje se muzika, time
nagoveštavajući da će se desiti nešto strašno.

Drama „Bizarno“ odiše kritičkim stavovima autora i realno

prikazuje stanje u Srbiji, devedesetih godina. Ţeljko Hubač je
dobro osmislio likove, uverljivo izneo njihove motive i
opravdao ponašanje, a Sneţana Trišić je, uz pomoć glumaca, to
vešto prikazala na sceni.