OD ISTOG PISCA

Apropo ničega

Vudi Alen

NULTA GRAVITACIJA

Prevod s engleskog:
Goran Skrobonja

Vudi Alen

NULTA GRAVITACIJA

Prevod s engleskog:
Goran Skrobonja

Naslov originala
Woody Allen
Zero Gravity
Copyright © 2022 by Woody Allen
Foreword copyright © by Daphne Merkin
Serbian translation rights arranged with Skyhorse Publishing, Inc.
All rights reserved
Translation copyright © 2023 za srpsko izdanje, LAGUNA
 Posveta

Za Menzi i Bešet, divne ćerke koje su odrastale naočigled nas i krišom

koristile naše kreditne kartice.

I naravno, za Sun Ji – da te je Brem Stoker poznavao, imao bi svoj

nastavak.
 Predgovor
Dafne Merkin
Nije lako biti duhovit. Kao što zna svako ko je stajao na nekom prijemu i
slušao nečije viceve s bradom, prinuđen da reaguje bledim ali učtivim
smehom, želja da se bude duhovit је sveprisutna, ali retko kad i uslišena.
Biti duhovit na stranici, gde ne možete da se oslonite na pravi trenutak,
gestove i izraze lica radi naglašavanja ili jačanja komičnosti, može biti još
teže. Nekada, u vreme koje izgleda daleko, veštinu duhovitosti, pisanja
komičnih tekstova koje je Njujorker nazivao „uzgrednim“ primenjivali su
takvi velikani hitrih prstiju poput Roberta Benčlija, Doroti Parker, Džordža S.
Kaufmana i S. Dž. Perelmana. Ovih dana duhovitost, pogotovo u štampi,
izgleda mahom kao teži, mukotrpniji poduhvat – navodi, možda, na osmeh
prepoznavanja, ali retko kad na kikot ili salve smeha.
Ali tu je zato Vudi Alen. Mnoge njegove dosetke, bile one u esejima ili
filmovima, usađene su u našu kulturu: „Ako se ispostavi da ima Boga…
najgore što o njemu možete da kažete jeste da je on u suštini neko od koga
ste previše očekivali“ [Ljubav i smrt]. Druge su manje poznate ali jednako
nezaboravne, i njihov efekt zasniva se na neočekivanom povezivanju
visokoparnih aluzija i prizemnog humora: „Radio sam s Frojdom u Beču.
Razišli smo se zbog koncepta zavisti zbog penisa. Frojd je smatrao da to
treba ograničiti na žene“ [Zelig]. Jedna od meni omiljenih fora je satira na
račun onih uobraženih pisaca memoara koji pretpostavljaju da se svi
interesuju za njihova otkrovenja pa zato na razdražujući način pokušavaju
da prikriju svoje tragove. Ta fora je iz „Izbora iz Alenovih beležnica“, prve
priče u njegovoj drugoj zbirci, Bez perja, objavljenoj 1975. (Prva je bila Sad
smo kvit iz 1971) „Da li da se oženim sa V.? Samo ako mi kaže i ostala slova
svog imena.“ Treća zbirka, Nuspojave, objavljena je 1980, a četvrta, Puko
bezvlašće, pojavila se 2007.
Tu je takođe i sprdanje na račun otmene opservacije Emili Dikinson,
koja ima funkciju epigrama za Bez perja („Nada je nešto s perjem“), i koju
Alen mukotrpno i urnebesno ispravlja: „Kako je samo pogrešila Emili
Dikinson. Nada nije ’nešto s perjem’. Ispostavilo se da je to nešto s perjem
moj sestrić. Moram da ga vodim kod jednog specijaliste u Cirih.“ Da ne
prenebregnemo uvod u „Razmatranje fizičkih pojava“: „Neupitno je da li
postoji nevidljivi svet. Nevolja je u tome što ne znamo koliko je on daleko
od centra grada, i do koliko kasno je otvoren?“ U toj knjizi je možda
najdragocenija priča „Kurva iz Mense“, o osamnaestogodišnjoj studentkinji
s Vasara koja se ujedno bavi poslom prostitutke. Madam za koju ona radi
ima master iz komparativne književnosti, a specijalnost
osamnaestogodišnjakinje je uspostavljanje intelektualnog opštenja s
mušterijama. Ona ume da drobi i drobi o Mobi Diku („Simbolizam dodatno
košta“) i nedostatku „supstrukture pesimizma“ u Izgubljenom raju. Ta priča
je jednostavno genijalna – i za umiranje od smeha.
Ali mogli bismo tako bez kraja i konca. Zbirka Bez perja objavljena je,
koliko god to bilo teško poverovati, pre bezmalo pola veka i provela je četiri
meseca na listi bestselera Njujork tajmsa. Ona je zacementirala Alenov
ugled promućurnog šaljivdžije, nastavka zlosrećne, krotke ličnosti iz
njegovih filmova, ali s gotovo neprimetnim udaljavanjem od njegovog
samozatajnog gubitništva prema figuri s malo (samo malo) više autoriteta
da komentariše nečuveni svet oko sebe. Preostala je karakteristična
melanholična podloga – ono što je sam Alen pominjao kao anhedoniju
(nesposobnost uživanja) – i urbano stanovište, kao i pesimistični pogled koji
učestvuje u apsurdu i boji sve što mu se nađe pred očima, od ljubavi, seksa
i smrti do spomenika kulture. U odeljku pod nazivom „Prognoza“, ponovo u
„Razmatranju fizičkih pojava“, on navodi tobože mudre izreke grofa iz
šesnaestog veka po imenu Aristonidis. „Vidim veliku ličnost“, deklamuje taj
mudrac, „i ona će jednog dana za čovečanstvo izumeti komad odeće koji će
se nositi preko pantalona kao zaštita prilikom kuvanja. I naziv će tom
komadu odeće biti ’kecala’ ili ’kebelja’. (Naravno, Aristonidis je mislio na
kecelju.)“
Ako se za komičare, kao i za trinaestogodišnje pijaniste iz Azije, može
reći da su vunderkindi, onda se Alen svakako kvalifikuje za taj naziv. On je
počeo da prodaje viceve u petnaestoj i izbačen je s Njujorškog univerziteta
zato što je mnogo zabušavao, nije radio i nije obraćao pažnju na
predavanja. Samo nekoliko godina kasnije, Alen je pisao scenarije za
specijale Sida Cezara – izbacivao je šale rafalnom paljbom. Radio je s
Melom Bruksom, Lerijem Gelbartom, Karlom Rajnerom i Nilom Sajmonom,
i mogao je da sedi za svojom pisaćom mašinom, kako veli legenda, po
petnaest sati bez prestanka, izbacujući dosetke i fore i fazone. (Tu nije bilo
spisateljskog bloka.) Onda je tokom šezdesetih nastupao kao stend-ap
komičar po Grinič Vilidžu, u Biter endu i Kafeu go go. Takođe je pisao i
režirao slepstik komedije kao što su Uzmi pare i beži (1969), Banane (1971),
Povampireni Majls (1973) i Ljubav i smrt (1975). Još pamtim kako sam
gledala Uzmi pare i beži kao otporna, probaj-da-me-nasmeješ šiparica i
kako sam prsnula u glasni kikot kad se Alen, u ulozi smotanog pljačkaša
banke, podiže papir s rečima: „Imam pištolj.“
A sada, dame i gospodo i nebinarni pripadnici čitalačke publike, vaše
strpljenje je nagrađeno. Auteur tužnih okica vratio se više od petnaest
godina posle svoje prethodne zbirke s novom knjigom čiji je naslov Nulta
gravitacija. Neki od ovih tekstova pojavili su se u Njujorkeru, a drugi su
napisani specijalno za ovo izdanje. Potonji obuhvataju i bolnu priču od
pedeset stranica s naslovom „Odrastanje na Menhetnu“, koja je suštinski
alenovska u svojoj mešavini romantične melanholije i obrva podignutih u
neverici pred još jednom protivrečnošću u „svetu posebno stvorenom tako
da ga on nikad ne shvati“.
Alenov dvojnik je dvadesetdvogodišnji Džeri Saks, koji je odrastao u
Fletbušu, „u nekoliko oronulih soba u prizemlju desetospratne stambene
zgrade od crvene opeke koja je ime dobila po jednom patrioti. Itanu Alenu.
On je mislio da bi bolje ime za to mesto, s obzirom na prljavi enterijer,
zapušteno lobi i pijanog kućepazitelja, bilo Benedikt Arnold.1“ Saks radi na
prijemu pošte u pozorišnoj agenciji, uprkos želji njegove majke, „žene
trajno lišene šarma“, da postane apotekar. Najcenjeniji član njegove
porodice je rođak koji je „govorio kao Aba Eban“.2 Saks živi u „pretrpanom
jednosobnom stanu u ulici Tomson“ i nervira svoju ženu Gledis (savršeno
ime za prvu ženu), koja radi u agenciji za prodaju nekretnina i pohađa
Gradski koledž kako bi postala učiteljica, svojim „mnoštvom psihosomatskih
pritužbi“. On je zaljubljen u Menheten u njegovom najglamuroznijem
izdanju, u danima El Moroka i Đina, kad su „lepi ljudi pametno razgovarali“
i pijuckali koktele „tamo gde je snimao Sedrik Gibons“.
Jednog prolećnog dana, on sedi na svojoj omiljenoj klupi na zapadnoj
strani jezerceta s modelima jedrilica kad ljupka mlada devojka po imenu
Lulu, s ljubičastim očima „iz kojih je virila gradska visprenost“, seda na drugi
kraj klupe. Kad joj on kaže kako piše komad o „Jevrejki primoranoj na
egzistencijalni izbor“, Lulu ubaci da je ona pisala svoju tezu o nemačkoj
filozofiji. „Koncept slobode u Rilkeovoj poeziji.“ Oduševljena je idejom da
Saks tim temama pristupi na komičan način, a on reaguje u skladu s tim:
„Njeno odobravanje dovelo je do toga da se njegovo teme odvoji, digne
kao leteći tanjir i obiđe oko Sunčevog sistema pre povratka.“ I odatle,
makar na neko vreme, njih dvoje stupaju u kismet – do onog trenutka kad
im veza krene nizbrdo, zbog predložene orgije na koju Lulu sva uzbuđena
želi da ode a kojoj Saks prigovara: „Ne bih rekao da sam uskogrud“,
izjavljuje on razdraženo, „zato što me ne zanima seks s Mormonskim
crkvenim horom.“ Ali opet, pošto je reč o tvorevini Vudija Alena, ne može
se očekivati da sreća potraje, je l’ tako?
Tu je još osamnaest kraćih tekstova koji se bave svim mogućim
temama, od ambicioznih, neuspešnih glumaca koji imaju agente kao što je
Tobi Muni iz Udruženih parazita preko porekla Pileta generala Coa pa do
vikendice, odnosno „ogromne palate u Belgraviji“ gde žive vojvoda i
vojvotkinja od Vindzora, s tim da je vojvoda zabrinut zbog toga što ne ume
da veže pristojan vindzorski čvor niti zna za najbolji način da se veže leptir-
mašna, dok vojvotkinja, „u pokušaju da se zanima nečim, vežba vatusi po
plesnom dijagramu postavljenom na pod“. Jedan esej, „Park avenija, visoki
sprat, moram da prodam – ili skačem“, prikazuje lakomost i
manipulativnost na tržištu nekretnina, dok drugi opisuje konja koji macka
uljanim bojama i postaje traženi slikar. „Repovi Menhetna“ donose nam
Ejba Moskovica, koji je „pao mrtav od srčanog udara i reinkarnirao se u
jastoga“, posle čega priča klizi u sprdnju na račun kralja prevaranata Bernija
Madofa, koji umalo da i sam nije bio reinkarniran u jastoga. Jedan tekst,
„Novcem se može kupiti sreća – šatro“, pretvara Monopol u stvarnu igru u
visoke uloge koju igraju nekadašnji partneri u firmi Braća Leman. Drugi se
bavi gomilom neposlušnih pilića dok treći debatuje o vrlinama različitih
jastuka, a taj razgovor je smešten u Londonski klub istraživača. Tu je brzo,
lukavo šegačenje na račun vouk-kulture, i naravno Holivud koji, sa svojim
lažnim sjajem i pseudohijerarhijama, često dolazi na red za porugu.
Sve se svodi na sledeće: Alen nije izgubio ni trunku sposobnosti da
zabavi i oduševi, bilo to kroz njegov namerno staromodan stil, koji
obuhvata blentavo korišćenje baroknih, dvocifrenih ili opskurnih reči –
andrmolja, nadahnuće, sinkopa, kalipigijski, smiraj dana – ili smišljanje
nečuvenih, ali neobično prikladnih imena za njegove likove kao što su Hal
Roučpejts, Ambrozija Vilbejz, Hju Forsmit, Panufnik, Mori Englvorm,
Grosnouz… spisak nije konačan. Tu je i uobičajeni začin koji se sastoji od
učenih referenci, od Skrjabina, Rajnholda Nibura i La Rošfukoa do
Strindberga i Turgenjeva. I, da baš ne bude preterano recherché, Majli
Sajrus. Za propalog akademskog građanina poput mene, možda su
najimpresivnije aluzije na fraze kao što je „jato lasti“ i „zvukom gonga
izmučeno more“ V. B. Jejtsa. Ako pažljivo oslušnete, čućete Alenovo
karakteristično izgovaranje reči – suglasnike naglašene dodirom jezika o
gornje sekutiće, neutralni a opet strog ton, iznenadno skretanje s
najnormalnijih i najprirodnijih zapažanja do krajnje otkačenih komentara.
U ovim sve mračnijim vremenima, kad se čini da je niska ruska bitanga
skupljenih očiju namerila da napravi haos u svetu, jedno od malobrojnih
utočišta od mraka i očajanja koja su nam preostala jeste laki, golicavi dodir
humora sa smelim naletima bezobrazluka, koji nas podseća na to da nije
sve u životu samo užasno. Ako je ikada bilo važno da se na scenu uvedu
klovnovi, onda je to sada. Evo Vudija Alena.
 Napomene
Sledeći tekstovi su se prvi put pojavili u Njujorkeru:
„Kravlje ludilo“ (18. januar 2010)
„Molim da pravi avatar ustane“ (10. maj 2010)
„Repovi Menhetna“ (30. mart 2009)
„Gde li sam samo ostavio tu bocu s kiseonikom?“ (5. avgust 2013.;
verziju koja je ovde objavljena revidirao je autor)
„Niko živi ni da mrdne“ (28. maj 2012)
„Razmisli dobro, setićeš se“ (10. novembar 2008)
„Novcem se može kupiti sreća – šatro“ (24. januar 2011)
„Preko, unaokolo i kroz, Vaše visočanstvo“ (26. maj 2008)
 Nema vam povratka kući a evo i zbog čega
Svako ko je ikada bacio upaljenu šibicu u spremište tankera s municijom
podržaće me kada kažem da i najmanji postupak može da izmami veoma
mnogo decibela. U stvari, vrtlog prilično seizmičkih razmera dogodio se u
mom životu pre samo nekoliko sedmica a da mu nije prethodilo ništa
krupnije od sažetog pisamceta gurnutog ispod vrata naše kuće u gradu. Na
tom smrtonosnom letku je pisalo da je ekipa holivudskog filma koji se
upravo snimao na Menhetnu zaključila kako je spoljašnjost naše kuće
doslovce savršena za celuloidni bućkuriš koji oni trenutno krčkaju i, prođe li
i unutrašnjost proveru, oni bi rado da našu kuću upotrebe kao mesto
snimanja. Kako sam u to vreme bio zaokupiran spajanjem izvesnih firmi na
Volstritu koje je uticalo na moj život bubrega u loju, toj objavi sam dodelio
isti red hitnosti kakav sam pripisivao kineskim jelovnicima s dostavom i
cedulju sam odložio u naš kružni registrator. Čitav taj događaj bio je previše
tričav da zasluži makar i časno pominjanje među neuronima u konkurenciji
za moje sećanje sve dok nekoliko dana kasnije moja žena i ja nismo
sastrugali neprepoznatljive ugljenisane ostatke večere koju je kremirala
naša kuvarica.
„Zaboravih da pomenem“, rekla je potpaljivačica rodom iz Dablina dok
je čistila čađ sa stolnjaka, „dok ste danas bili u poseti onom šarlatanu koji
vas redovno rolfuje3, ovde su bile filmadžije.“
„Ko?“, upitao sam ne naročito zainteresovano.
„Rekli su da su vam poslali obaveštenje. Došli su da pogledaju kuću. Sve
im se dopalo osim fotografije na kojoj stojite pored Alberta Ajnštajna, u
kojoj su odmah prepoznali foto-montažu.“
„Pustila si nepoznate ljude unutra?“, prekorio sam je. „Bez mog
odobrenja? Šta da su bili provalnici ili serijske ubice?“
„Šalite se? S tim kašmirskim džemperima pastelnih boja?“, odbrusila mi
je ona. „Osim toga, prepoznala sam onog režisera iz serije Čarli Rouz. Bio je
to Hal Roučpejst, najnovije holivudsko čudo od deteta.“
„Uzbudljivo zvuči, zar ne?“, dobacila je bolja polovina. „Zamisli da nam
gajba bude ovekovečena u nekom megahitu ovenčanom Oskarima. Da li su
rekli ko glumi u tom filmu?“
„Samo Bred Ponč i Ambrozija Vilbejz“, zacvilela je cuisinière, očito
opčinjena zvezdama.
 „Žao mi je, tartufići moji mali“, odsekao sam olimpijski nepokolebljivo,
„nema šanse da pustim ovamo takav bašibozuk. Zar ste obe pale s Marsa?
Samo nam fali banda pavijana da se ulogori na našem neprocenjivom
Tabrizu. Ovo je naš hram, naše utočište, koje krase dragulji odabrani u
velikim evropskim aukcijskim kućama – naše kineske vaze, moja prva
izdanja, Delft keramika, komadi u stilu Luja XVI, andrmolje i koještarije
nakupljene tokom života provedenog u kolekcionarstvu. Da ne pominjem
to kako mi je potreban apsolutni mir kako bih dovršio svoj monogram na
raku pustinjaku.“
„Ali Bred Ponč“, ciknule su žene. „Bio je tako božanstven kao List u
Jesenjoj kilavosti.“
Dok sam podizao dlan kako bih predupredio dalja moljakanja, zazvonio
je telefon i glas kao stvoren za prodaju noževa od rostfraja koji gule i
seckaju lanuo mi je u uvo: „Ah – milo mi je što ste tu. Ovde Mari Inčkejp. Ja
sam glavni producent filma Veslaj, mutante, veslaj. Vi tamo sigurno imate
nekog anđela zaštitnika, jerbo ste upravo uboli džekpot. Hal Roučpejst je
odlučio da upotrebi vašu kuću…“
„Znam“, prekinuo sam ga. „Da snimi scenu. Odakle vam moj privatni
broj?“
„Opušteno, baki.“ Nastavio je da govori kroz nos, „Samo sam prelistao
neke papire u tvojoj fioci danas, kad smo došli da vidimo gajbu. I uzgred,
nije to tek tamo neka scena već glavna scena. Onaj ključni trenutak kada se
menja čitava situacija.“
„Izvinite, gospodine Inčvorm…4“
„Inčkejp, ali nema veze. Svi pogrešno izgovaraju moje prezime. Ne
uzbuđujem se zbog toga.“
„Znam ja šta filmske ekipe ostave za sobom kad jednom okupiraju neko
mesto“, rekao sam odlučno.
„Većinom su to džiberi, to ne poričem“, priznao je Inčkejp, „ali što se
nas tiče – mi obigravamo okolo na prstima kao trapistički monasi. Kad ti ne
bismo rekli da snimamo film u tvojoj kući, ni u snu ti to ne bi palo na
pamet. A ne tražim da nam finansijski izađeš u susret. Jasno mi je da će me
to koštati đavo i po.“
„Ne vredi“, bio sam uporan. „Nema te kinte kojom možete sebi da
platite ulaz u hram ovog baje. Hvala što ste nas se setili i ćao.“
 „Čeknider malo, čiča“, rekao je Inčkejp, pokrivši šakom mikrofon dok se
meni činilo da razabirem prigušene glasove kako raspravljaju o nečemu
nalik na plan o otmici Bobija Frenksa.
Nameravao sam da isključim telefon iz zidnog priključka, kad se on
ponovo javio.
„Vidi, baš sam nešto ćeretao s Halom Roučpejstom, koji je nekim
slučajem evo ovde pored mene, pa se on zapitao da li bi ti bio voljan da se
pojaviš u filmu. E sad, ne mogu da ti obećam neku glavnu ulogu već nešto
zabavno i značajno što bi ti njušku zalepilo za veliki ekran kao zaveštanje za
potomstvo. Možda i gospođa, s malo dermoabrazije, ako sam to njenu sliku
video juče na tvom klaviru.“
„Da glumim u filmu?“ Progutao sam knedlu, osetivši u srcu strujni udar
kakav obično bolničari iz hitne izazivaju kod pokojnika ne bi li ih oživeli.
„Moja žena je bolno stidljiva, ali ja zaista jesam malo glumio na faksu i u
lokalnom pozorištu. Klizao sam se u ulozi Parsona Mandersa u predstavi
Ibzen na ledu, a još govore o mom nastupu u Sagnula se da pobedi.
Odabrao sam da igram Tonija Lampkina s nizom facijalnih tikova zbog kojih
je publika u Jumi bila u delirijumu oduševljenja. Naravno, znam ja da
postoje razlike između scene i filma i da čovek mora da modulira širinu,
dopusti sočivima za krupne kadrove da sve odrade.“
„Svakako, svakako“, rekao je glavni producent. „Roučpejst se baš uzda u
tebe.“
„Ali on me nikada nije sreo“, pobunio sam se, i nešto mi je u svemu
tome zasmrduckalo.
„Zato on i jeste Džon Kasavetes ove generacije“, uveravao me je Inčkejp.
„Roučpejst radi na čist instinkt. Dopalo mu se šta je video kad je
pretrkeljisao tvoju garderobu. Ko god ima takve sklonosti prema koncu,
prirodan je izbor za Šeperda Grimalkina.“
„Koga? Grimalkina?“, ozario sam se. „Kakav je to lik Grimalkin? Možete
li da mi ukratko ispričate sinopsis? Dovoljno je ono najosnovnije.“
„Za to moraš da razgovaraš s režiserom. Samo ću reći da je osnovna
priča mešavina Ajkule i Persone. Čeknider malo. Uključiće se Hal
Roučpejst.“ Donekle sam razabrao izvesno Roučpejstovo ustezanje da
razgovara o svemu tome, i učinilo mi se da je Inčkejp upotrebio izraz „kao
jagnje na klanje“. Onda je progovorio novi glas.
 „Hal Roučpejst“, zatrubio je. „Mislim da je Mari objasnio da želimo da
budeš u najvažnijoj sceni našeg filmića.“
„Možete li mi objasniti nešto o Grimalkinu? O njegovom poreklu,
ambicijama, tek toliko da izgradim lik. I samo njegovo ime nagoveštava
dubinu duše.“
„Ima on toga na kamare“, saglasio se Roučpejst. „Grimalkinovo
stanovište; filozof ali duhovit, uvek zna šta da kaže, a opet snalažljiv s
pesnicama. Podrazumeva se da ga ženske samo saleću, da je kao Bo Bramel
koji je zahvaljujući medicinskoj etici i sposobnosti da pilotira avionom
stekao poštovanje tog vrhunskog zločinca, profesora Dildarijana. Osim
toga…“
U tom trenutku, izgleda da je slušalica bila istrgnuta iz Roučpejstovih
ruku i ponovo se javio gorljivi Mari Inčkejp.
„Šta kažeš, da zapišemo tvoju gajbu kao dom glavnog junaka?“
„Glavnog junaka?“, otelo mi se, u neverici zbog tako zaprepašćujućeg
preokreta. „Kad ću dobiti moje dijaloge kako bih počeo da ih učim
napamet?“
Na dugom kraju veze zavladala je tišina, nekako grobna, a onda:
„Roučpejst ne radi po scenariju“, objasnio je Inčkejp. „Njegovo obeležje
je spontanost. Mali crpi nadahnuće iz trenutka, à la Felini.“
„Improvizacija i nije neka velika novost za mene“, ubacio sam ja. „Kad
sam glumio Polonija u jednoj letnjoj predstavi – neki rakuni su mi ukrali nos
od plastelina. Zašto li su samo uradili takvu…“
„Tako je, baki“, prekinuo me je Inčkejp kad sam čuo kako neko treći u
pozadini kaže: „Mari, stigla je tvoja tanduri piletina, koliku napojnicu da
dam dostavljaču?“
„Vidimo se u utorak, burazeru. Jesu li doneli i papadam?“, bile su
poslednje producentove reči koje sam čuo pre škljocanja i zvuka
telefonskog signala.
Pošto sam bio u biti osujećeni pantomimičar, prepustio sam se cele
nedelje filmovima Marlona Branda i knjigama Stanislavskog. Nisam mogao
a da ne razmišljam setno o tome kako je moj život mogao da izgleda da
sam pre mnogo godina sledio srce i pristupio Glumačkom studiju umesto
što sam odjurio da upišem fakultet za balsamovanje.
Neobaveštenog o tome koliko rano filmske ekipe počinju da rade, u
praskozorje na dogovoreni datum trgla me je iz kandži šest pilula za
spavanje lupnjava na ulaznim vratima nalik na onu koja se obično povezuje
s otkrićem skrovišta Ane Frank. Uspaničen zbog pomisli da je došlo do
zemljotresa ili napada sarinom, đipio sam iz kreveta i odskakutao niz
stepenište da bih ustanovio kako su ulicu zauzeli šleperi i saobraćajni
čunjevi.
„Ajmo, čiča, otkucava nam vreme“, izvestio me je manijakalni asistent
režisera, i najednom je hegemonija nosača, električara, tesara i fizičkih
radnika nahrupila u kuću vadeći mnoštvo svojih alatki za rušenje. Hitro,
filmsku opremu iz šest kamiona tada su uneli mrzovoljni sindikalni volovi
koji su se krajnje profesionalno potrudili da ogrebu, polome ili unakaze
svaki predmet u domaćinstvu vredniji od tri dolara. Na zapovest
kamermana, bradatog Istočnoevropljanina po imenu Findiš Menzis, ekseri
su ukucani u zidove s panelima od mahagonija i velike svetiljke su pokačene
samo da bi ih sve najednom počupali i umesto toga ušrafili u originalne
gipsane radove u prostoriji. Izranjajući postepeno iz svoje obamrlosti,
pobunio sam se kod Marija Inčkejpa, koji je ušao klopajući krem-rolnice dok
mu je iz čaše iz Starbaksa jamajčanski kapućino curio pravo na centralni
medaljon našeg Obusona.5
„Rekoste da ništa neće biti oštećeno“, zakrkljao sam dok je malter
otpadao od udaraca čekićem, i dok je Tifanijeva lampa bila dekonstruisana
u živopisnu srču.
„Upoznaj se s Halom Roučpejstom, tvojim režiserom“, rekao je Inčkejp
ne obrativši pažnju na moju pritužbu dok je nekoliko kromanjonaca sa
stalcima za lampe u rukama otvaralo posekotinu u svilenim tapetama s
prekretnice veka, veliku upravo kao ona pukotine zbog koje je potonuo
Titanik.
Suzbivši rastuću sinkopu zarad umetnosti, dograbio sam Roučpejsta i
izneo mu svoje glumačke zamisli.
„Bio sam toliko slobodan da smislim malu priču o poreklu“, zapevušio
sam, „o ranijem životu, kako bi Grimalkin bio uverljiviji. Počinjem od
njegovog detinjstva kad je bio sin putujućeg prodavca vrućeg slatkog
peciva. Onda…“
„Aha, aha, pazite na šine za nosač kamere“, rekao je Roučpejst dok je
šipka mrvila jednu vazu u prah. „Mrka kapa“, uzdahnuo je on s izvinjenjem.
„Recite mi, ta stvarčica koja je upravo smrvljena do neprepoznatljivosti – je
li to bila dinastija Tang ili Sung?“
 Do deset pre podne, kuća je bila preobražena, zahvaljujući nadahnutim
naletima kreativnosti Roučpejsta i njegovog scenografa – koji je sigurno
imao dijagnozu – iz gradske kuće s Gornje istočne strane, u mavarski
kupleraj. Naš nameštaj bio је izbačen zbrda-zdola napolje na ivičnjak
uprkos prilično jakoj kiši koja je počela da pada. U mojoj dnevnoj sobi,
statistkinje koje su bile zavodnički opružene na jastucima šminkali su u
bludnice. Ambrozija Vilbejz, koliko sam mogao da ustanovim, glumila je
otetu naslednicu primoranu da udovolji hirovima izopačenog sultana koji je
bio zapravo njen prerušeni nutricionista i za koga se udala u spejs-šatlu.
Zašto su naše prostorije bile toliko ključne za ovaj propupeli košmar bilo je
razumljivo samo geniju kao što je Roučpejst. Za moju ženu, sveprisutna
propast bila je mala cena za susret s Bredom Pončom, koji joj je nešto
šapnuo na uvo, a ona je odgovorila:
„Ne, prave su.“
Do tri sata popodne moja scena još nije došla na red, i osim malog
požara u našoj biblioteci koji su zapalili stručnjaci za specijalne efekte i koji
je progutao moj Grilparcerov i Redonov potpisani crtež kredom, svi su
izgledali oduševljenom snimljenim materijalom koji se polako nagomilavao.
Kad sam čuo da trupa završava u šest kako bi izbegla da plati eventualno
prekovremeno zadržavanje, postao sam nestrpljiv što se moje uloge tiče.
Predočio sam tu zabrinutost asistentu režisera, ali on me je uverio u to da
je posredi uloga previše ključna da bi se negde zagubila, i zaista, nekoliko
trenutaka pre šest, pozvali su me iz podruma gde me je oterala Ambrozija
Vilbejz, koja je uporno tvrdila, u temperamentnom ispadu, da je moj tupe
dekoncentriše.
„Pošto sada treba da snimamo, da propisno oslikamo Grimalkina“,
rekao sam scenaristkinji, „moram da znam nekoliko detalja. Tako će svaka
moja eventualna improvizacija biti zlata vredna.“
Pripremao sam se da se upustim u pojedinosti kad su me nabusiti
pripadnici pomoćnog osoblja podigli za zadnji kraj okovratnika i tur
pantalona, postavili me paralelno s tlom i smestili me dok sam cvilio
potrbuške na pod dok mi je neka žena mackala desnu slepoočnicu
grimiznom tečnošću. Zatim su postavili pištoljčić tik do vrhova mojih prstiju
kao da mi je iskliznuo iz ruke. Rekli su mi da na reč „Akcija“ ostanem
nepomičan i ne dišem, što se pokazalo težim nego što sam mislio s obzirom
na iznenadni napad silovitog štucanja. Isprva sam pomislio da ne snimamo
hronološki, da započinjemo otkrićem mog tela, pa se onda zaplet odvija u
flešbeku, ali na reč „Rez“ svetla su se pogasila, vrata su se naglo otvorila i
ekipa je u stampedu nahrupila napolje.
„Ti i sobarica možete da dovedete prostorije u red“, rekao je Inčkejp dok
je stavljao svoju kapu od tvida na glavu. „Ostavljaš utisak perfekcioniste koji
želi da sve bude cakum-pakum.“
„A-ali moj lik – Grimalkin – osovina priče“, promumlao sam.
„Upravo to i jeste“, ubacio je Roučpejst, pokazavši nosačima da ne traće
dragoceno vreme unoseći nameštaj natrag unutra. „Svi se zapanje kad
natrapaju na njegovo telo. Zbog čega bi se harizmatični polihistor kao
Šeperd Grimalkin ubio? Zbog čega, zaista? Do kraja filma oni pokušavaju da
to saznaju.“
Dok su kreativni organizator i njegov režiser iščezavali, ostavljajući me
do nosa u krhotinama kolekcionarskih predmeta, zapitao sam se šta bi
mogao da bude razlog da jedan tankoćutni čovek presudi sebi bez
očiglednog razloga i, moram da kažem, jedan mi je pao na pamet.
 Kravlje ludilo
U članku koji je objavio… Centar za kontrolu bolesti [stoji] da oko 20
ljudi godišnje strada od krava u Sjedinjenim Državama… U 16 slučajeva,
„smatralo se da je životinja namerno napala žrtvu“, navodi se u izveštaju.
Sve žrtve osim jedne nastradale su od povreda grudnog koša; poslednja je
umrla pošto ju je krava srušila i čovek je pao na špric s antibiotikom
namenjenim kravi i ubrizgao ga tako u sebe. U najmanje jednom slučaju,
životinja je napala s leđa.
Tajms
Ako moja pripovest o prošlonedeljnim događajima izgleda zbrkano,
možda čak histerično, oprostite mi. Obično sam veoma smiren. Uistinu,
pojedinosti koje se pripremam da predočim posebno su zastrašujuće,
budući da su se zbile u tako živopisnom okruženju. Zaista, farma Padnikovih
u Nju Džersiju može da se meri s bilo kojim Konstablovim pastoralnim
pejzažem, ako već ne po površini, onda svakako po seoskom miru. Na samo
dva sata od Brodveja, gde se najnoviji mjuzikl Saja Padnika Virus mesožder
daje u prepunim dvoranama, upravo tu, među talasastim bregovima i
zelenim udolinama, slavni liričar dolazi da se opusti i ponovo okrepi svoju
muzu. Revnosni zemljoradnik preko vikenda, Padnik sa svojom ženom
Vandom uzgaja sopstveni kukuruz, šargarepu, paradajz i raznorazne druge
amaterske useve, dok njihova deca brinu o desetinama kokošaka, dva
konja, jednom jagnjetu i dolepotpisanoj. Reći da su za mene ovde
provedeni dani Šangri-La nije preterano. Mogu da pasem, razmišljam i
preživam u skladu s prirodom, a nežno me muzu, u skladu s rasporedom,
šake Vande Padnik namackane Kilovom pomadom.
Naročito sam uživala kada bi Padnikovi pozvali goste da provedu vikend
s njima. Kakva je to samo radost bila za jedno intelektualno potcenjeno
stvorenje poput mene da budem u blizini krema njujorške društvene scene:
da prisluškujem glumce, novinare, slikare i muzičare dok razmenjuju ideje i
duhovite anegdote koje mogu možda biti pomalo prebrze za živinu, ali niko
tako ne ceni dobru priču Ane Vintur ili upravo smišljenu pesmu Stiva
Sondhajma kao ja, pogotovo kad je Stiv odsvira. Zato sam, kad je na
prošlonedeljnoj listi vrhunskih imena bio i scenarista i režiser filmova s
dugim spiskom naslova, premda su mi oni bili nepoznati, očekivala
posebno blistav Praznik rada. Kad sam još čula kako taj autor povremeno
glumi glavnu ulogu u sopstvenim filmovima, zamislila sam režisera i filmsku
zvezdu zastrašujuću poput Orsona Velsa i zgodnu poput Vorena Bitija ili
Džona Kasavetesa. Možete misliti koliko sam se iznenadila kad sam
ugledala tog trostrukog majstora o kome govorim, ne zapazivši ni
mrgudnog kultnog genija niti idola matinea već ljigavog malog bednika,
kratkovidog iza naočara s crnim ramom i odevenog kao klipan u ono što je
zamišljao modom za selo: sasvim u tvidu kao šumar, s kapom i šalom,
spreman za susret s gubavcima. Pokazalo se od samog početka da je to biće
nesnosno jer se svima žalilo na zbunjujuća uputstva koja su njegovog
vozača naterala da protraći sate vozeći unaokolo Mebijusovom trasom, na
trošak putarine i običnog olovnog benzina, te na neočekivani učinak spora
lokalne buđi po njegove nestabilne krajnike. Konačno, čula sam kako
zahteva da mu se ispod dušeka stavi drvena daska jer je taj madrac previše
mekan da bi pogodovao kičmi toliko očigledno na putu prema osteoporozi.
Gospodin Padnik se prisetio kako je Dejvid Mamet jednom pomenuo da će
promeniti avion kad je čuo da ova individua putuje istim letom. Mogu da
dodam da je neprestano zanovetanje te individue bilo nazalno poput zvuka
iz kazua, a isto važi i za njegovo neprekidno šegačenje: navalu fatalnih
štosova smišljenih da ugode samo da bi od svih u krugu dokle zvuk dopire
izazvali grobnu tišinu.
Ručak su poslužili na travnjaku, a naš prijan, osokoljen zahvaljujući
izvesnom gospodinu Glenfidiku, krenuo je da drži banku o temama o
kojima pojma nije imao. Pogrešno je citirao Larošfukoa, Šuberta je pobrkao
sa Šumanom, a onda Šekspiru pripisao rečenicu „Čovek ne živi o samom
hlebu“, koju sam čak i ja prepoznala kao nešto iz Deuteronomije. Kad su ga
ispravili, uskopistio se i ponudio domaćici da obaraju ruke ne bi li dokazao
da je u pravu. Usred jela, nepodnošljiva mala ništarija zakuckala je po svojoj
čaši kako bi svi obratili pažnju a onda je pokušao da istrgne stolnjak sa stola
a da ne prevrne posuđe. Ne moram ni da vam napominjem kako se
ispostavilo da je ta velika katastrofa zauvek upropastila najmanje jednu
haljinu marke Džej Mendel, i katapultirala pekarski krompir u dekolte jedne
otmene crnke. Posle ručka, videla sam kako pomera svoju loptu za kriket i
misli da ga niko ne posmatra.
Kako je akumulirani prvoklasni viski uzimao danak u njegovim
kapilarima, on je počeo da baljezga uvrede na račun njujorških kritičara
zbog toga što nisu uzeli u razmatranje za nagrade njegov najnoviji film Luj
Paster sreće vukodlaka. Sada je taj već počeo da ždraka zgodnije komade,
pa je stegavši ruku neke glumice svojom glodarskom šapom, šapnuo:
„Vragolanko mala, slutim po tim tvojim visokim jagodicama da imaš u sebi
krvi Čerokija.“ Kao oličenje takta, žena je nekako odolela porivu da ga
uhvati za nos i nekoliko puta okrene u smeru suprotnom kretanju kazaljki
na sati sve dok ovaj ne zazvecka.
U tom trenutku odlučila sam da ga ubijem. Naposletku, zar će svetu
zaista nedostajati ta glupa mala supozitorija, s tim kočopernim
samopouzdanjem i umiljatošću zgodnom za povraćanje? Isprva sam
pomislila da izgazim tog ćoravog bilmeza, ali smatrala sam da ukoliko
mislim taj posao propisno da obavim, trebaće mi za taj stampedo još
dvestotinak grla. Nije tamo bilo stenovitih litica gde bih mogla da se
očešem o bednika malo kukom i odgurnem ga u ponor. Onda mi je sinulo.
Pomenuta je šetnja po prirodi, i svi su jedva čekali da u njoj učestvuju. Svi,
tačnije, osim izvesnog snebivljivog čovečuljka koji je i dalje drobio kao
demon o izgledima da zađe u šumu među otrovni bršljan i krpelje koji
prenose lajmsku bolest. On je odlučio da ostane u svojoj sobi i odatle
telefonira kako bi proverio kolika je bruto zarada njegovog novog filma, za
koji je Verajeti rekao da će imati malobrojnu publiku i predložio da
premijera bude na Atlantidi. Isplanirala sam da uđem u kuću, prišunjam mu
se s leđa i zadavim bedno malo zanovetalo kaišem. Pošto su svi odsutni,
policija će pomisliti da je to učinio neki lutalica. Palo mi je na pamet da
podmetnem otisak prsta koji pripada Dropkinu, majstoru koji je jednom
dao Padnikovima onaj dijagram s konturama tela poput mog i mestima na
kojima su najbolji komadi mesa.
U četiri popodne, otišla sam u ambar i postarala se da me kokoške
tamo vide. Prošla sam polako kraj štale, ljuljala klepetušom koja mi visi oko
vrata kako bih dodatno obezbedila alibi. Odatle sam nehajno odšetala iza
kuće. Vrata su bila zaključana, pa sam morala da uđem kroz prozor,
napravivši izvestan nered za obližnjim stolom na kome su stajale dve
Tifanijeve lampe. Pažljivo sam se popela uz stepenice, na vrhovima papaka,
i došla u opasnost samo kada je Pausiti, služavka, naišla hodnikom noseći
čiste peškire, ali brzo sam se pripila uza zid hodnika u senke i ona je prošla
kraj mene. Tiho, uvukla sam se u sobu moje buduće žrtve i sačekala da se
vrati iz kuhinje, gde je klipan poharao ostatke od ručka iz frižidera. Dok je
bio tamo sam, sklepao je skupi sendvič sa jesetrom i belugom, namazavši
kiflu cunamijem krem-sira, a onda pošao natrag na sprat. Skrivena u
plakaru najbližem njegovom krevetu, bila sam preplavljena
egzistencijalnom teskobom. Da je Raskoljnikov bio govedo, recimo sorte
Holštajn, ili ono teksaško sa dugim rogovima, da li bi se priča završila
drugačije? Iznenada, banuo je u sobu, sa užinom u jednoj ruci i dobrim
starim portom u drugoj. Prikupivši svu skrovitost koju sam mogla da nađem
u sebi, gurnula sam vrata plakara gubicom i nemo stala iza njega, stežući
kaiš – što baš i nije lako za stvorenje lišeno naspramnih palčeva. Polako sam
ga podigla i pripremila se da mu ga namaknem oko vrata i zadavim balavog
četvorookog Pigmeja.
Najednom, kako je izgleda bila želja sudbine, rep mi se zaglavio u
vratima plakara i ja sam se oglasila jakim zvukom, mukanjem, ako baš tako
hoćete. Sada se okrenuo na peti i oči su nam se srele, njegove sitne i
nemirne, moje krupne i smeđe. Videvši da sam se propela na zadnje noge i
spremam se da mu smrsim konce, ispustio je iz sebe sopransko blejanje
nalik jednoj posebnoj noti koju milostiva Džoan Saterlend izvodi na
Padnikovom snimku Zigfrida za diskografsku kuću Deka. Taj zvuk je u
prizemlju uzbunio mnoštvo zvanica koje su se vratile kad je počela da pada
kiša. Uspaničila sam se i jurnula prema vratima spavaće sobe, pokušavši da
usput odbacim zgranutog prcvoljka kroz prozor. U međuvremenu, on je
izvadio kanister biber-spreja koji uvek nosi sa sobom, što me nije
iznenadilo, ako se ima u vidu to koliko neprijatelja sigurno stalno stiče.
Pokušao je da mi ga prsne u lice ali, šmokljan kakav jeste, uhvatio ga je
unatraške i uspeo samo da zapraši sopstvenu smežuranu njušku. Sada su
već svi iz kuće jurili u skokovima na sprat. Lukava kao lisica, dograbila sam
abažur lampe kraj kreveta, namakla ga na glavu i ostala nepomično da
stojim dok su ostali iznosili kroz vrata gnojavca koji je zavijao, potom u
terenac napolju, i onda do najbliže bolnice.
Sudeći po kasnijim pričama oko ambara, on je nepovezano blebetao sve
vreme usput, i čak ni sledeće dve noći u bolnici Belvju nisu mu vratile
razum. Znam da su ga Padnikovi izbrisali iz svog blekberija i polili benzinom
njegov telefonski broj, a onda ga zapalili. Na kraju krajeva, nije on samo
društvena prišipetlja već i pomahnitali paranoik koji neprestano govori
nešto o tome kako je pokušalo da ga ubije goveče rase hereford.
 Park avenija, visoki sprat, moram da prodam – ili skačem
„Upravo sam dobio na tiketu“, rekao sam bez daha dok je svetlost mog
života ulazila na prednja vrata sa kesama iz Hermesove radnje dok su joj
kreditne kartice još sijale od trenja. „Šta kažeš na to da uzmemo taksi do
Bruklina, odemo kod Pitera Lugara, i počastimo se šniclom prošaranom
intramuskularnom mašću kao nagradom? Ceo dan balim za jednim od
njihovih sočnih bifteka, da ne pominjem paradajz, luk i pečeni krompir. Ako
na Vilijamzburškom mostu bude krkljanac, moći ćemo da izađemo i
pretrčimo ostatak puta.“
„Zauzdaj malo taj adrenalin“, uzvratila je besmrtna ljubav, nagazivši do
daske na moje kočnice, „kupila sam par ražinih krilaca u gradu, u Krljušti i
iznutricama. Mislila sam da od njih spremim čorbu za večeru zajedno sa
svežim kaprom, a možemo i da otvorimo onu bocu eskimskog vina koju
smo kupili na Ibeju.“ Pošto je tako ediktom sredila stvar, dala se na
konfabuliranje gozbe zasnovane na starom porodičnom receptu koji
obuhvata i sos kadar da lako prođe kao biljna sluz.
„Nemoj tako da stojiš i zijaš“, zarežala je gazdarica kuće, obrativši mi se
kao da sam gušter na poligonu kasarne. „Otpakuj ulov dana, a ja ću početi
sa otklanjanjem ukusa.“ Shvativši da će debeli biftek sa pripadajućim
prilozima morati da se sažme u haiku nepodnošljivog kajanja, počeo sam
da raspakujem glavno jelo nalik na šišmiša koje je moja žena pazarila, iz
listova Dejli njuza u koje je bilo umotano. I upravo na tim stranicama jedna
priča mi je zapala za oči, koje su sada lile suze kao u narikače, sa više nego
rutinskim interesovanjem.
Činilo se da se prodaje imanje Majka Tajsona, a šampionov posed bio je
bezmalo pravi Ksanadu. Mogao je da se pohvali sa osamnaest gostinskih
spavaćih soba za one prilike, pretpostavljam, kad vam u posetu
neočekivano banu dva bejzbol tima. Bilo je tamo trideset osam kupatila
pošto Tajson očigledno ne voli da lupa po vratima i urla: „Hoćeš li više
izaći?“ Bilo je tamo sedam kuhinja, vodopad, spremište za čamce, disko,
ogromna teretana i veliki teatar. Prvobitna cena je iznosila dvadeset i jedan
milion saveznih diploma, i kupac je ili bio uspešni hipnotizer, ili je imanju
nedostajao neki neophodni sastojak poput silosa za projektile jer je iznos
nekako u ugovoru bio promenjen sa dvadeset jedan milion na skromnija
četiri.
 Ta priča je u meni probudila sećanje na vreme pre nekoliko godina kada
se dogodila moja lična mala strava sa nekretninama, gde cena nije dosezala
tako nebu pod oblake, premda se u jednom trenutku moj krvni pritisak
podigao dovoljno da aktivira protivpožarne prskalice.
Gnjavaža se vrtela oko našeg stana koji je po želji moje žene morao da
bude prodat zato što je ona pronašla kuću u gradu, čije je nedavno
renoviranje savršeno odražavalo njene sklonosti prema španskoj inkviziciji.
Ako se otarasimo našeg klasičnog šestosobnog apartmana na Šestoj aveniji,
uz malo žongliranja moći ćemo da obavimo zamenu gotovo bez doplate,
rezonovao je moj slatki kolačić, koristeći matematički proračun s
Plankovom konstantom.
„Gospođica Mako i gospođa Vel’kabela6, agentkinje za prodaju
nekretnina, kažu da bi naš stan mogao da bude zlatna žila“, ćurlikala je
supruga. „Za kuću treba osam miliona. Ako se odreknemo obroka,
otkažemo zdravstveno osiguranje i pokupimo gotovinu iz dečjih fondova za
fakultetsku školarinu, verovatno ćemo imati za učešće.“ Moji prsti su se
stegli oko žarača za vatru dok su oči mojoj družbenici gorele u dupljama
kao Mahdine. Očigledno je rešila da se selimo, i kao što je Hitler
nesumnjivo izgledao dok je stajao i trljao ruke iznad mapa Poljske, gnjavila
je i obrlaćivala sve dok nisam pristao da ponudimo naše prostrano gnezdo
svakome sa deset miliona kinti viška.
„Upamtite“, upozorio sam dve harpije za nekretnine, „ne mogu ni da
pomislim na kupovinu novog stana dok stari ne bude prodat.“
„Naravski, Ignjace“, kazala je brokerka s većim leđnim perajem dok je
oštrila treći red zuba Stenlijevom turpijom.
„Ja se ne zovem Ignjac“, odbrusio sam joj, nakostrešen zbog njene lake
familijarnosti.
„Pardoniram“, izvinila se, „izgledate mi kao Ignjac.“ Namignula je s
osmehom svojoj koleginici i nadodala: „Oglasićemo kao cenu četiri miliona.
Uvek možemo da spustimo.“
„Četiri miliona?“, zacvilio sam ja. „Pa vredi brat bratu najmanje osam.“
Mako me je odmerila sa prepredenom pronicljivošću forenzičkog patologa.
„Prepustite vi to lepo golubje govance nama“, kazala je. „Samo
nastavite da radite na toj Rubikovoj kocki, i za tili čas namaći ćete dovoljno
kupusa da se uvalite u novu gajbu i još će vam preostati koji cvonjak da
uvedete tekuću vodu.“
 Nisam ukalkulisao nikakve radove na preuređenju kada sam formulisao
budžet, ali postalo mi je jasno da se moja matora nameračila na
preudešavanje koje je po opštem mišljenju moglo da se pokrije prodajom
mojih bubrega na crnom tržištu. Gospođa Barakudnik, mešetarka za
kamenom ozidanu kuću, objasnila je mojoj ženi kako postoji još nekoliko
zainteresovanih da ćape tu otmenu staru gradsku kuću svakog trena, pa bi
možda bilo pametno izneti ponudu iz predostrožnosti i predložila cifru koja
bi bila najobičniji džeparac za bilo kog saudijskog princa. Odlučio sam da se
ne dam tako lako, ali kako su prolazile sedmice a nijedan potencijalni kupac
nije došao da poseti naš stan, moja žena je počela da pojačava dozu svojih
sedativa.
„Bolje bi bilo da snizimo početnu cenu“, kazala je ona. „Gospođica
Mako veli da bismo imali mnogo bolje izglede da prodamo stan da nije
opterećen tom etiketom sa halucinantnim iznosom.“
„Ne bih ja nazvao četiri miliona halucinantnim. Platili smo dva pre deset
godina“, objasnio sam.
„Dve milke za Žabac-hol?“, rekla je gospođa Vel’kabela, iskapivši
poslednje ostatke mog džim bima. „Mora da ste duvali travu.“ Razumevši
konačno, posle mnogo godina, šta je to motivisalo Džeka Trboseka, smanjio
sam početnu cenu na tri miliona i bio osokoljen činjenicom da sam dobio
nekoliko upita; jedan je bio od ruskog para koji je mislio da je cena trista
dolara, i jedan od gospodina koji je radio za Braću Ringling kao cirkuska
nakaza, i kome sam saosećajno rekao da on nikada ne bi prošao komisiju
kućnog saveta. U međuvremenu, gospođa Barakudnik je rekla da je došlo
do iznenadne navale u interesovanju za kuću od kamena i da se jedna
slavna ličnost priprema da iznese ponudu.
„Upravo je data ponuda za kuću koju želite. Želi je Džoš Erhed, glumac.
Uzgred budi rečeno, on razmatra kako bi bilo da stane na ludi kamen sa
Dženifer Moped. Ako zaista ozbiljno želite tu kuću“, zakikotala se
Barakudnikova sadistički, „bolje vam je da nadmašite njegovu cifru.“
„Ali mi još nikome nismo utrapili naš stan“, zacvilio sam ja kao Madam
Baterflaj.
„Uzmite kredit da premostite“, kazala je brokerka za nekretnine s
osmehom koji bi Faust lako prepoznao. „Imam ja veze u kreditnoj
kompaniji. Taman toliko da prebrodite dok ne uvalite svog belog slona.“
 „Belog slona? Kredit da premostimo? Kad bismo makar mogli da
dobijemo dva i po za njega“, moljakao sam ja.
„Ili barem koliko smo ga platili“, rekla je bolja polovina, zaustavivši se
pre nego što je predložila da poklonimo stan gradu za porodilište i
prihvatimo poreske olakšice. Sa misionarskom žrtvom, gospodin Vigoriš iz
kreditne kompanije Tresni i mazni izvukao je iglu šprica iz moje mišice i
protrljao mi arteriju vatom natopljenom u alkoholu.
„Pritisnite to“, rekao je on. „Kako ne biste dobili podliv. Uzeo sam samo
oko jedan litar – na račun.“
„Zar devetnaest posto nije malo preterano?“, promumlao sam ja.
„Pogotovo na ovu skupoću?“
„Hej, zelenaši u Džersiju uzimaju dvadeset pet, i još vam polome kolena
ako kasnite s parama. Mi samo za’vatimo iz našeg sredstva obezbeđenja.“
Zadovoljan što sam bio tako tvrd pregovarač i ponosan na izričito odbijanje
da ijedno naše dete dam kako bih obezbedio gotovinu, potpisao sam
ugovor dok je Vigoriš vrebao kao vuk u ono što je u njegovim očima
nesumnjivo izgledalo kao porcija jagnjetine ispod sača u tvid odelu Ralfa
Lorena.
„Sad imamo dva doma“, zablejao sam mojoj ženi, izvadivši kapsulu
cijanida koju mi je računovođa dao za slučaj da stvari krenu upravo ovim
tokom.
„Siguran sam da možemo da se rešimo ovog ćumeza“, tešila me je
gospođica Mako. „Možda ćemo morati još da snizimo cenu, i možda ćete
morati da ubacite i nameštaj u ponudu.“ S vizijama o bankrotu i o tome
kako naše zlatne godine provodimo u kartonskim kutijama, sve sam više
spuštao cifru. U međuvremenu, zlobna zanovetala paradirala su kroz naš
dom, procenjivala svaku podnu dasku i gipsani rad pre nego što zanavek
iščeznu u različite verzije osam miliona priča golog grada. Onda jednog
dana, dok sam se raspitivao u jednoj zalagaonici koliko bih para mogao da
dobijem za svoj pejsmejker, naše dve mesožderke za nekretnine umarširale
su s kicoški obučenim primerkom od svojih pedesetak leta. Nestor Fastbak
je imao preduzetničku energiju jednog Majka Toda i kontinentalnu
dopadljivost Sezara Romera. Činilo se da je zaista zainteresovan za naš stan
jer se vraćao nekoliko puta sa svojim arhitektama i dekoraterom. Čuo sam
kako se okupljaju i planiraju uklanjanje zidova, ugradnju kupatila, sobe za
vežbanje, prostorije za vino. S vremena na vreme bi pogledali u mene, a
jednom sam čuo Fastbaka7 kako šapuće: „Neverovatno kako neki ljudi žive.
Kakvi su to samo subjekti za neku studiju Margaret Mid. Naravno, pre nego
zatražim od ekipe da bilo šta pipne, platiću puno raskuživanje.“ Pošto je
solventnost ipak bila najvažnija od svega, pustio sam da to tako prođe
umesto da zaspem njih troje otrovom mog rumenog jezika. Naposletku,
Fastbak je bio bogati, istaknuti bankar besprekornog ugleda. Ukratko,
idealni stanar. Naš kućni savet, koji je kandidate obično rešetao sa
saosećanjem doktora Mengelea, ne bi nikako mogao da nađe falinku u tom
čoveku, i čak sam zamišljao da bi ovaj mogao da bude i kolega član Lobanje
i kostiju8 kao i naš novi predsednik kućnog saveta, gospodin L. L. Binbeg.
Ostali članovi kućnog saveta, inače strogi jakobinci, svakako bi se rastopili
pod Fastbakovim lagodnim šarmom. Gospođa Vestnajl iz stana 10A, Atila
Vajnrib, koji je imao apartman na vrhu, Sem Vrebajući Konj, naš kućni
američki domorodac – svi bi oni oberučke dočekali komšiju kao što je
Fastbak, čiji je finansijski paket bio sazdan od akcija besprekornih
kompanija i koji je imao pisane preporuke od ljudi poput Bila Gejtsa i Kofija
Anana. Pretpostavljam da bi oni promućurniji od Mako i Vel’kebele prozreli
preporuku koja je glasila: „Nestor Fastbak je okej baja koji ne pije, ne kocka
se niti kreše lake ribe. Svojeručno, Rajnhold Nibur.9“ Ali avaj, snovi o
visokoj proviziji umanjili su njihovu pronicljivost. Priča o razgovoru u stanu
Harvija Nektara, kako je meni predočena, premda verovatno preuveličana,
bila je jedinstvena. Čini se da je krenulo dobro. Fastbak je razumeo da nije
dozvoljeno držanje kućnih ljubimaca i zakleo se da ne priređuje glasne
proslave, da više voli manastirski život i upošljava samo jednu čistačicu,
Edemu. Herman Borealis iz stana 5D zadirkivao je Fastbaka tobože
nemilosrdno zbog Jejla pošto je Borealis bio s Harvarda, i ispostavilo se, na
svu sreću, da obojica nose veš marke zimerli. Sve je trebalo da se završi na
opšte zadovoljstvo kada se iz hodnika začula buka.
„Otvorite, ovde FBI!“, grmnuo je glas dok je ovan za provaljivanje izbijao
vrata iz šarki. Fastbak se zaledio kad je unutra upala falanga saveznih
agenata. „Eno ga! Drž’te ga!“, zaurlao je jedan agent u panciru. „I budite
obazrivi, traže ga zbog oružane pljačke.“ Fastbak je skočio preko klavira,
naleteo na Sema Vrebajućeg Konja i Arapahu pomerio periku. Apokrifno ili
ne, tek govori se da je, prilikom hvatanja, došlo do erupcije pucnjave iz
oružja i nekoliko zalutalih metaka zazviždalo je u portret žene Harvija
Nektara, Bee, koja je tamo bila prikazana kao Hera. Tek sam šest meseci
kasnije prodao stan jednoj porodici kvekera za iznos jedva dovoljan da
pokrije kamatu na moj kredit koji mi je poslužio kao most, most s kojeg mi
je mnogo puta već došlo da skočim.
 Krilca na žaru, razmahnite se večeras
Malo ljudi prepoznaje ime Ernest Harmon Hiks, ali u dvadesetim
godinama XX veka njegovi nedeljni prilozi u starom Tribunu takmičili su se
sa velikim Robertom Riplijem u prikupljanju i ilustrovanju raznovrsnih
životnih istina. Koliko god čudno izgledalo, Hiksova dnevna prezentacija
darovala je čitaocu takve neprocenjive kuriozitete poput „Luj XIV se prvi
put okupao kad mu je bilo sedamdeset godina“, dok je Riplijevo Verovali ili
ne moglo da obogati naše poimanje kosmosa draguljima kao što je: „U
Teksasu je tokom grada pao komad leda u kome je bio šaran.“ Ta dvojica su
se nadmetala rudareći po bizarnim stvarima stekavši mnogo zelembaća i
veliku popularnost, i da su danas živi mogao bi im biti ravni samo slatki
outré zalogajčići koji se povremeno pojave u Hafington postu. Na jedan
takav kuriozitet naišao sam na svom ajfonu dok sam čekao da kuvar u
jednom brodvejskom restoranu ukloni sve tragove ukusa sa moje vekne od
mlevenog mesa pre posluženja, a počinjao je ovim naslovom: „Kokošji
orkestar toliko straobalan da vam dođe da zakvocate.“ Onda je išao opis
muzičke grupe kokošaka po imenu Zvezde iz jata, koje kljucaju melodiju na
klavijaturi. Vlasnik kokošinjca u kome džemuju ti pernati hipsteri rekao je
novinaru da je želeo svojoj peradi da nađe neku zanimaciju. „Ljudi koji drže
kokoške, naročito zimi“, objasnio je on, „tragaju za načinom da im razbiju
dosadu i zabave ih.“ Pomisao na ambar pun pernatih stvorenja koja se
muvaju unaokolo i zalud se opiru staroj čamotinji neviđeno me je dirnula,
pa sam tada pozvao Harvija Grosvinera, koji ima takvu priču da ću sada
stupiti u stranu i dopustiti mu da je ispripoveda sopstvenim ipsissima
verba.10
Jutros me je pozvao moj agent Tobi Mant iz Udruženih parazita, u
pokušaju da panegiricima mojoj genijalnosti ublaži udarac zbog toga što
nisam dobio glavnu ulogu spram Kejt Blanšet u Parmskoj kosturnici. „I
nema to nikakve veze s tvojim bilateralnim frskanjem“, uveravao me je
Mant, „iako sam kao tvoj predstavnik bio uvređen poređenjem sa cica-
macom Silvesterom. Dobra vest je da se britanskom režiseru Rojalu Votlsu
dopada kako izgledaš, i ako se ikad poklope sazvežđa da on uradi taj rimejk
Zveri sa pet prstiju, iskazao je iskreno interesovanje za tvoj palac. Dakle,
momčino, moram sad da bežim. Čekaju me kod Dejvija Gefena. On
preuređuje svoj plakar i hteo bi da zna da li mi treba koji El Greko, kako ih
ne bi tek tako bacio. Ćao.“ I time je prekinuo vezu, ostavivši me da računam
koliko tačno dana čovek moje visine i težine može da konzumira samo
makarone sa sirom i vodu sa česme pre nego nestane sa planete.
Hirovit je život predanog pantomimičara, i premda je moja izvedba
Oblande prošlog meseca u Ujka Vanji lepo pomenuta u Afisionadu,
časopisu o cigarama, niko mi ne navaljuje na vrata. Naravno, shvatio sam
pre mnogo decenija kad sam odabrao muze umesto udobne sinekure u
očevom kamionu za istrebljivanje bubašvaba da život koji zavisi od audicija
može lako da podrazumeva neuhranjenost. Zato, kad je nekoliko nedelja
kasnije zazvonio telefon i kad sam čuo obično očajnički glas agenta Manta
melodičan od optimizma, srce mi je ubacilo u treću.
„Konačno, dobra vest“, zacvrkutao je on trubicu.
„Nemoj mi reći da je prošlo ono sa Spilbergom?“, nagađao sam, držeći
fige.
„Ne, Stiven i dalje provodi godinu dana u inostranstvu kao savetnik
Kneseta“, rekao je on.
„Šta onda? Je li mjuzikl Dermota Kračlija o smegmi dobio zeleno
svetlo?“
„Ne, ne, ništa od gore navedenog. U suštini, neki prevarant je došao u
potrazi za pojedincem nadarenim za više stvari, zbog jednog konkretnog
projekta. Hteo je nekoga kao što je Hju Džekmen, samo zgodnijeg i
šarmantnijeg.“
„O kakvom je projektu reč?“, upitao sam. „O filmu? Pozorišnoj
predstavi? Ne bih voleo da se previše dugo vežem za neku TV seriju. Opet,
ako je to ona mini-serija HBO-a o tome kako je Ajnštajn godinu dana svirao
sa orkestrom Kaunta Bejsija…“
„Nisam sasvim siguran kakva je premisa“, rekao je Mant. „U stvari,
nisam imao vremena da ga pitam za pojedinosti. Sećam se da je pomenuo
nešto o kokoškama.“
„O kokoškama?“, zapištao sam ja.
„Ne mogu sada da govorim. Kasnim na ručak sa Meril. Zaintrigirana je
ponudom da glumi Arafata. U svakom slučaju, idi na sastanak, dečkonjo, pa
ćeš ubrzo sve saznati.“
Uprkos blagom krućenju moje leve lopatice koja je u prošlosti ukazivala
na početak nervnog sloma, sledećeg jutra sam se odvezao do farme živine
dobra tri sata daleko od Rodeo drajva. Vlasnik Al Kapon, sitni baron u
trgovini jajima čije je bogatstvo raslo i opadalo sa svakom novom studijom
o holesterolu, pružio mi je punačku šaku i dunuo oblak dima prema meni iz
cigarilosa.
„Znači, ti si taj Grosviner“, rekao je, odmeravajući me od glave do pete.
„Koliko znam“, štrcnuo sam ja njemu dobrodušno u pokušaju da otopim
malo mraza sa njegove smrknutosti, ali je izgleda moj aperçu preleteo
preko njegove glave kao skad raketa.
„Zar te nisam video kako na TV-u prodaješ super-secka za šargarepe?“,
upitao je, nastavivši da me ispituje na način koji je podsećao na to kako su
Carevi policajci isleđivali dekabriste.
„Moj život je savršena mešavina komedije i tragedije“, rapsodirao sam
ja, naslutivši njegovu igru mačke i miša i to da misli kako će tobožnje
nepoznavanje mojih uspeha da ga dovede u bolji pregovarački položaj.
„Besprekoran glumac, radio sam Šekspira i Grke, Pintera naravno. Ali umeo
sam i da tancam. Priča se da imam sluha, i premda nisam Aster, živahno
stepujem. Učio u Glumačkom studiju. A i bio sam konferansije na mnogim
bar micvama kad je kirija dospevala na plaćanje. Osim toga, mogu celo
veče da izvodim Noela Kauarda u formi monodrame.“
„Ovo su kokoške“, rekao je on. „Kako se slažeš sa kokoškama?“
„Kokoške – da, pa, moj agent Tobi Mant je pomenuo nešto o
kokoškama. Nije bio sasvim siguran u vezi sa kontekstom.“
„Treba mi neko da zabavlja kokoške“, kazao je Kapon.
„Aha“, klimnuo sam glavom. „A kad kažete ’zabavlja’, mislite…“
„Vidiš, prosečan građanin ne kapira da kokoške lako počnu da se
dosađuju. Pogotovo u zimskim mesecima.“
„Ja – ni sam nisam znao za tu činjenicu“, promucao sam.
„Kokoške nešto treba da zabavi, inače ne ležu jaja, a jaja su razlog zbog
kojeg ja vozim lamborgini. Stvar je u tome da mi treba neko da im održava
interesovanje kako bi te kvočke nastavile da izbacuju iz sebe dragocene
ovoide. Gaža se plaća petsto kinti nedeljno. O’š-ne’š, tikvane?“
U klasiku film noara Košmarni sokak, Stenton Karlajl konačno pada
toliko nisko da postaje cirkuska nakaza čija je specijalnost proždiranje živih
pilića. Ne tvrdim da je moja prodaja bila iole toliko jeziva, ali sutradan,
pošto sam ubedio sebe kako to nije toliko neprijatno kao moj prvi posao sa
glasom izvan scene za lutkarsku verziju Šestoro ih premine dok se sočivo ne
skuva, prikupio sam nekoliko rekvizita i odvezao se do nekog ambara. Tamo
sam se suočio sa haotičnom publikom koja se sastojala od iznurenih pevaca
i kokošaka naizgled u potrazi za nečim da se zanimaju. Vijandote, Leghorni,
Crvene Rodajlenđanke i Divovi Džersija šetkali su besciljno, pokušavali da se
nose sa teretom života. Skinuvši šešir s glave, otvorio sam nastup sa
pesmom „Razvedri se malo“ iz Doviđenja ptičice i prešao na bodro
cupkanje uz melodiju pesme „Na sastanku kampa u Džordžiji“. Pošto taj
potpuri nije razmrdao perad, promenio sam emotivni naboj prešavši na
„Soni boj“, Džolsonovu nepogrešivu srceparateljnu baladu, mazeći jednog
malog pevca u krilu umesto obožavanog deteta. Nažalost, ispostavilo se da
su ptice preosetljive pa su, uz nekooperativni lepet i kreštanje, uspele da
pokvare svu patetiku. Naslutivši da je publika previše zahtevna, izveo sam
nekoliko veštih trikova kartama, i potom levitaciju kojom se Hauard Turston
proslavio u Hipodrom teatru u Baltimoru. Ipak, ništa od toga kao da nije
moglo da razgali apatični ptičji žiri. Pošto nisam naišao na očekivanu
reakciju posle imitacije Pitera Lorija koji recituje „Džabervoki“ Luisa Kerola,
iznervirao sam se i shvatio da sam počeo sa ubacivanjem nekih
neprijateljski raspoloženih fora na temu ražnja i roštilja. Zgodan duhoviti
dijalog sa mojom trbuhozborčevom lutkom koja govori jidiš, Jichorkom, nije
doneo ništa, i mislim čak da je trenutak kad je glava lutke zarotirala sasvim
u krug preplašio malo mlađe piladi. Sada mi je već znoj zbog neuspeha
izbijao po čelu dok sam se trudio poslednji put da steknem malo
odobravanja nekoliko Plimutrok kokica izvođenjem „Čirokija“ na tereminu,
ali i to se pokazalo jednako jalovim. A onda, kada je sve izgledalo crno i
beznadežno, prisetio sam se nečega u vezi sa vizionarom koji je motivisao
kokoške naučivši ih da sviraju muziku, pa sam se zapitao ne bi li slična neka
zamisao dovela do mog uspeha. Možda su teorija i harmonija bile previše
za moje veštine podučavanja, ali umetnost drame bila je sasvim moj fah.
Ako se živina dala naučiti melodijama na klavijaturi, svakako se mogla
naučiti i da kljucka po pisaćoj „smit-koroni“. Sutradan sam doneo svoju
portabl pisaću mašinu i, smestivši zrno kukuruza na donje tipke, ubrzo
uključio perad u mahnito ispisivanje listova papira sa kog se može brisati,
snagom novinara koji treskaju kako bi otkucali naslove. Naravno, isprva je
sve to bilo puko trabunjanje, ali kako je prošlo nekoliko dana i kako su
kokoši ovladale time, primetio sam da više pažnje poklanjaju zapletu i
likovima, i upravo je tako rođen Brodvej Kokošinjac. Ostatak priče znate;
ugovor s Vornerima, četiri Zlatna globusa, i uloga Džaspera Vimsa,
buntovnika koji se odriče neurohirurgije kako bi postao proizvođač jaja, za
koju sam dobio Oskara. Sada čujem da isti ti pernati autori rade na
nastavku, mjuziklu u saradnji sa stanovnicima drugog kokošinjca koji su,
kako se govorka, ispovrteli sjajnu partituru na klavijaturi. Da su samo Ripli
ili Hiks živi i da mogu videti kako samo lepo kljucaju.
 Molim da pravi avatar ustane
Pretpostavljam da su bogovi u ljudskom obličju s vremena na vreme
navraćali na ovaj plavi kliker, ali veoma sumnjam da je ijedan od njih pičio
po Rodeo drajvu u tanderberdu sa samopouzdanjem i lepotom Vorena
Bitija. Dok čita Zvezdu, novu biografiju iz pera Pitera Biskinda, čovek ne
može da ne ostane zaprepašćen neverovatnim dostignućima tog glumca.
Pomislite samo na filmove, bruto prihode, kritike, Oskare, beskrajne
nominacije koje iskaču iz tog četvorostruko talentovanog izvođača11,
nezasitog čitaoca i marketinškog vunderkinda, spretnog na stejnveju,
vičnog politici, lepog kao Adonis, sa pohvalama koje se gomilaju od tako
raznovrsnih ljudi, među kojima ima ubeđenih da njemu mesto nije samo na
velikom ekranu već i u Ovalnom kabinetu. Još spektakularnije od
holivudske biografije koja bi postidela Orsona Velsa jesu zvezdine
legendarne pustolovine na krevetskim oprugama. Ovde su prepričane
bezbrojne ljubavne veze, sa ženama iz svih sfera života i slojeva društva, od
glumica do modela, od garderoberki do prvih dama. Izgleda da je bezbroj
različitih krasotica balilo na pomisao da se poduhvati s tim virtuozom među
čaršavima. „Koliko je žena tamo bilo?“, pita autor. „Lakše je prebrojati
zvezde na nebu… Biti je govorio kako nije mogao noću da zaspi bez seksa.
Bio je to deo njegove rutine, poput pranja zuba… Ako ubrojimo i periode
kada je bio sa istom ženom, manje-više, možemo doći do brojke od njih
12.775, plus-minus.“ Kao neko ko tek treba da dostigne dvocifreni broj kad
je posredi spavanje sa sočnim polom, uz to da te pobede nalažu pomoć
mog hipno-diska, nisam mogao da se oduprem tome da zamislim sledeću
pripovest o neodoljivom prepuštanju jedne curice zagrljaju Ginisove knjige
rekorda. Ali pustimo je da sama to ispriča.
Kakvo jutro. Morala sam da koknem dva valijuma kako bih se rešila
monarha, sivaca i paunovaca, svih tih leptirića koji su koristili moj stomak za
uvežbavanje vazdušnih manevara. Moj prvi pravi novinarski zadatak, kad
ono ta fantastična stvar. Zašto bi najharizmatičniji glumac Holivuda, Bolt
Aprajt12, koji izbegava svetlost reflektora u stilu Hauarda Hjuza, dao
intervju nepoznatoj devetnaestogodišnjakinji plave kose do ramena, dugih
osunčanih nogu, jagodica iz dinastije Ming, sjajnog poprsja i usana koje
izazivaju haos među nosiocima hromozoma ipsilon? Ako taj Kazanova iz
Sunčanog pojasa ima nameru da se ostrvi na mene kao na bezbroj
zlosrećnih, zvezdama opčinjenih rajčica koje je bušio, bolje mu je da još
jednom porazmisli. Meni je cilj u životu ozbiljno izveštavanje i, iskreno,
radije bih otišla na intervju sa Džoom Bajdenom ili dalaj lamom, samo što
te osione face nikada nisu odgovorile, dok je Bolt, koji me je slučajno
opazio prošlog meseca na goloj duplerici u Plejboju među najbolje
građenim svršenim studentkinjama žurnalistike na Kolumbiji, ne samo
odgovorio već i svoj odgovor naparfemisao.
Tek toliko da ga njegov nabudženi libido ne bi naveo na pogrešan
utisak, postarala sam se da se obučem konzervativno, u neprovokativnu
mikrosuknju, crne mrežaste čarape i tesnu ali ukusnu providnu bluzu.
Pokrivši usne, koje su prilično jastučaste i senzualne, diskretnom
sugestijom ruža boje tamnog rubina, osećala sam se dovoljno neuglednom
da obeshrabrim sve sitne familijarnosti koje bi Mister Testosteron mogao
da mi uputi. Sve to cinculiranje dovelo je do izvesnog podozrenja kod mog
verenika, ali Hamiš zna da nema razloga za brigu, uprkos činjenici da
nijedan muškarac, pa čak ni takav glodar od čoveka kao Hamiš, nikada ne bi
mogao da se meri s najvećim pastuvom zemlje snova.
Zaustavila sam automobil kraj kuće Bolta Aprajta na Bel Eru, koja je
skromna po merilima komšiluka, sagrađena kao kopija Partenona s nekoliko
arhitektonskih caka maznutih od Notr Dama i Sidnejske opere. Bolt, koji ne
samo što glumi već i piše, režira i bavi se produkcijom, upravo je imao
premijeru svog najnovijeg filma Rekvijem za prosjaka, i pobrao sve pohvale.
On ima potpunu umetničku slobodu i kinematografskim genijem su ga
nazvali i Verajeti i Žurnal živinarstva. Jedan holivudski mogul rekao je: „Ako
ovaj lik poželi da spali studio, lično ću mu dati šibice.“ Ironično je da su, kad
je upravo to pokušao, zvali obezbeđenje.
Dok sam parkirala, primetila sam da dve mlade starlete izlaze na
prednja vrata, da se kikoću i da su im lica ozarena od ispunjenosti. „Još sva
vibriram“, kazala je crnka. „Strasno je vodio ljubav sa mnom dok se
istovremeno pratio na klaviru.“
„Ja znam samo da sam ranije došla“, kazala je riđa. „Dali su mi broj i
čekala sam na red, a kad su me prozvali seksali smo se iznova i iznova.
Sećam se još samo da sam se probudila u sobi za oporavak i da mi je
bolničarka nudila čaj.“
Pozvonila sam i uglađeni sluga u belom žaketu, Hok Tui, pustio me je
unutra. Kuća je obložena muževnim tamnim drvetom, s potpisanim
fotografijama žena punih obožavanja na zidovima radne sobe. Glumice i
manekenke vise u nivou očiju; članice kongresa, TV voditeljke, a gore na
medveđem krznu bila je i fotografija Golde Meir. Donji red je rezervisan za
zubarke, stjuardese i grupu žena iz kolonije gubavaca sa zahvalno
ovlaženim očima. Bilo je tamo i nekoliko drangulija, poput para zlatnih lisica
na stočiću za kafu – poklon od Margaret Tačer. Saznala sam da zvezda
najviše ceni gravirani roleks koji je za Dan zaljubljenih dobio od Majke
Tereze.
Dok sam razgledala, najednom sam osetila kako dva užarena oka
odmeravaju moju anatomiju i okrenula se ugledavši američku bioskopsku
atrakciju br. 1 kako zuri u moju kalipigijsku guzu13.
„Sjajne bandare“, rekao je kad mu je pogled prešao na moje noge.
„Očigledno ideš u teretanu. Da ti ponudim mali aperitiv? Da malo
podmažeš te trbušnjake?“ Bio je fenomenalan. Lako je bilo prokljuviti zbog
čega su i njegov frizer i njegova šminkerka dobitnici humanitarne nagrade
Irvinga Talberga. „Vibracije koje kupim od te nijanse revlona i suptilne
naznake anaisa na tebi govore mi kako bi tvoje omiljeno piće bio stoli
martini s kriškom limuna. Reci mi jesam li blizu“, zanimao se on.
„Ama otkud znaš da odlepim upravo na takvu mešavinu?“, upitala sam
dok me je primitivna napaljenost ritala u samu koštanu srž.
„Nazovimo to intuicijom“, odgovorio je. „Recimo samo da umem da
naslutim ženine najdublje želje. Zato znam da ti je omiljena poema
’Sećanje’, omiljeni slikar Karavađo, s omiljena pesma ’Glupan’.“
„Verajeti je u pravu“, kazala sam. „Zaista izgledaš kao mladi Alen Delon.“
„Samo zato što se oporavljam od stomačnog virusa“, rekao je dok mi je
pružao votku.
„U stvari, uzor za to kako izgledam bio mi je Mikelanđelov ’David’.“
Kad ga je neko pozvao telefonom, razabrala sam dovoljno da čujem
kako je posredi jedan od Boltovih političkih pajtaša. Zvezda čija pronicljivost
i pamet nisu ograničene samo na stvaranje celuloidnih remek-dela ujedno
je poznata i kao lukavi lutkar koji upravlja nekima od najviše rangiranihi
državnih službenika. Ovo je sada izvesni ključni demokrata koji želi da
spreči neku ženu da ne dobije posao u Ministarstvu pravde pozvao kako bi s
Boltom proverio da li ova slučajno ne laže u vezi s tim gde joj se nalazi G-
tačka.
 „Baš mi se dopala tvoja filmska verzija Magbeta“, rekla sam kad je
spustio slušalicu. „Jesi li ikada sredio taj problem s esnafom oko autorstva
na scenariju?“
„Turston Lamphed, moj advokat, uhvatio se u koštac sa svim tim
gramzivim mikrobima iz Stratforda na Ejvonu“, odgovorio je on. „Na kraju
smo se sporazumeli o koautorstvu.“ Iskapivši drugu stoličnaju, izvadila sam
blokče i olovku i podesila haltere u nadi da on to neće primetiti.
„Da pređem pravo na stvar“, rekla sam. „Kako si u stanju da imaš tako
neverovatnu umetničku produkciju i nalaziš i dalje vremena da spavaš sa
toliko žena?“
„Isprva je to bilo teško“, priznao je on. „Nije mom rasporedu toliko
smetao sam seks. Posredi je ono posle – cigareta i ćaskanje na jastuku
posle snoške. Onog dana kad mi je sinulo da mogu da unajmim nekoga ko
bi zauzeo moje mesto za maženje sve se promenilo. Pošto nisam morao da
ležim tamo i slušam sve te sentimentalne baljezgarije o tome kako se
zemlja zatresla imao sam vremena da radim na filmskim scenarijima i
razvijam nove revolucionarne koncepte.“
Upravo tada, Hok Tui je ušao i objavio da je iz Sijetla stigao autobus sa
grupom mladih domaćica iz predgrađa, izgleda, pobednica u nekom
takmičenju. „Smesti ih na sprat“, rekao mu je Bolt. „Neka se sve skinu i
svakoj daj papirnu haljinu. Neka ih vežu spreda. Popeću se uskoro.“
„A čemu pripisuješ svoj vanredan seksualni nagon?“, upitala sam ja.
„Mislim, više od dvanaest hiljada žena. Ponekad nekoliko njih u jednom
danu.“
„U suštini, radim to kako bih sprečio karijes“, rekao mi je on. „To ti je
kao pranje zuba. Pre više godina, primetio sam da ukoliko odem na
spavanje bez seksa, zubi počnu da mi se kvare.“
„Sigurno si neverovatno vešt u krevetu“, bila sam uporna, i pokušavala
sam makar za nanosekundu da zamislim kako bi izgledalo da sa mnom
ljubav vodi kombinacija Hitklifa i Sekretarijata.14
„Probaj me“, kazao je, uzeo me u naručje i dao signal da uđu marijači.
„Imam verenika“, pobunila sam se.
„Da, ali može li tvoj verenik da uradi ovo?“, rekao je izvevši savršeni
salto unazad, dočekavši se na noge s osmehom.
„Istina je da Hamiš i ja imamo dogovor“, šapnula sam. „Smem da
spavam s kim god poželim, a on rukuje daljincem.“
 Dok sam se snašla, njegove usne bile su na mojima, a gaćice su bili
artroskopski skinute s mene. Sve posle toga bilo je kao u magnovenju.
Sećam se da mi je neko, ili Bolt ili njegov pomoćnik, grickao uvo. Kasnije
sam saznala da Bolt, pored zamenika za maženje, koristi i momka za
zagrevanje kako ne bi morao da traći dragocene minute na predigru. Sećam
se da sam bila u Boltovom zagrljaju dok me je pustošio i prvi put sam u
životu zaista videla vatromet za vreme seksa. Hamiš me je pozvao na
mobilni dok sam vodila ljubav. Slagala sam ga i rekla da radim, ali kad je
rekao: „Čujem vatromet, jesi li ti to u Kineskoj četvrti?“, nekako sam znala
da zna. Pošto smo vodili ljubav, Bolt mi je rekao koliko je taj doživljaj za
njega bio poseban i da od svih tih žena jedino za mene zaista mari. Onda
sam zamoljena da sednem na stolicu kraj otvorenog prozora dok je on
pritiskao nešto s oznakom „dugme za izbacivanje sedišta“. Napustila sam
kuću prilično brzo, ali tek pošto mi je uručena kugla od providne plastike za
uspomenu, u koju je neko veoma romantično ugravirao broj 12.989.
 Malo šminke nikad nije naodmet
Policija Uskršnjih ostrva tvrdi
da je turista odlomio uvo s kipa
Jedan finski turista pritvoren je pošto je policija rekla da je odlomio
parče kamena s ušne školjke jednog od tajanstvenih drevnih džinovskih
kipova… Žena koja stanuje u blizini kazala je da je videla… kako turista beži
s komadom kipa u ruci.
Njujork tajms, 26. mart 2008.

Oni koji uživaju u čudesima rutinski pripovedaju kako je Hari Hudini

jedne večeri izašao na pozornicu u Viktoriji, pucnuo prstima i doveo do
toga da šest tona afričkog debelokošca iščezne u lokalnom etru. Da ga taj
vrhunski hokus-pokus ne bi nadmašio, Veliki Kelar stao je nonšalantno na
pozornicu Hipodroma da bi u njega iz najveće moguće blizine bio ispaljen
puščani metak, a mađioničar je spretno uhvatio fatalno tane prednjim
zubima bez vidljivih oštećenja sopstvenog sistema, ako se izuzme možda
malo okrznute gleđi. A opet, koliko god očaravajući bili ti efekti, kad je čista
zapanjenost posredi ništa ne može da nadmaši neverovatni iluzionizam
neurasteničnog čovečuljka s naočarima crnog rama, impozantno ćelavog
temena i romantične pojave koja može da se meri s pokojnim Arnoldom
Stengom. Da, narode, samo ja među svim čarobnjacima mogu snagom
volje da dovedem do toga da mi zazvoni telefon. Taj briljantan trik nalagao
je samo da se skinem, stupim u tuš-kabinu, podesim prijatnu temperaturu i
nasapunjam telo. Upravo u tom trenutku, s neizbežnošću soloa na harfi u
filmu Braće Marks, moj regionalni i pozivni broj okrenuće neko ljudsko biće,
bez obzira na to da li ga poznajem ili mi je nepoznat kao neki slatkorečivac
koji zove iz Mombase ne bi li me obradio za piramidalnu šemu. I tako se
desilo, pre šest nedelja s poklapanjem već pomenutih preduslova, stari
aparat je predvidivo zacilikao, nagnavši me da iskočim go i mokar iz
staklene kabine i uklizam naglavačke kao Pit Rouz prema telefonu u
hodniku kako neki bogati finansijski priliv ili jedinstvena erotska ponuda ne
bi ostali bez odgovora.
„Ovde Džej Baterfet“, rekao je glas s druge strane žice. „Da li vas možda
u nečemu ometam?“
 „Ni najmanje“, rekao sam, prepoznavši nosnu devijaciju starog
brodvejskog prevaranta. „Baš sam sedeo kraj telefona i zagledao njegove
izuzetne konture.“
„Dobro. Da vas onda lepo uputim u stvar. U Bostonu sam sa žestokom
dramom koja će izgleda biti najveći brodvejski hit posle Smrti trgovačkog
putnika. Potrebno joj je samo malo doterivanja – da se izgladi nekoliko
grubih ivica. Debitant. Jedan od onih osetljivih i kratkovidih dramaturga koji
se dere kao da mu koljete dete kad god zatražite da promeni rečenicu. Na
kraju sam ga smestio u dilkarnicu. Nije to baš toliko lako bez pristanka
dotične osobe. Kako god bilo, svodi se na to da sam blizu megahita, pod
uslovom da neko sa strane malo preuredi stvar.“
„Kakva je bila reakcija posle premijere?“, upitao sam, nanjušivši
upaljeni sumpor uprkos kilometrima koji su nas delili.
„U osnovi, štampa je bila pozitivna“, izneo je Baterfet svoje mišljenje.
„Naravno, bilo je i nekih cepidlaka. Njima su smetali zaplet, dijalozi,
izvođenje, a bilo je i ničim neizazvanih sarkastičnih primedbi na račun
kostima i scenografije. Moram da kažem da su kritičari bili u pravu kad su
rekli da su glumci bili nenadmašni.“
Baterfet je bio bivši advokat za naplatu povreda zadobijenih u
nezgodama, i producirao je sve živo, od striptiza do lutkarskih predstava.
Njegov učinak na Brodveju sastojao se uglavnom od crnih rupa, a opet,
uprkos pretvaranju bogatih anđela u napoličare, on je tu i tamo uspevao da
fabrikuje reklamne citate dovoljno obmanjujuće da mu profesionalna donja
usna ostane na milimetar iznad površine mora.
„Gledajte“, rekao sam, „,meni ide od ruke komedija, ali ovo mi zvuči
više kao nešto od Artura Milera ili čak Judžina O’Nila.“
„Potpuno sam saglasan“, rekao je Baterfet. „Ali iz nekog razloga, publika
ne može da prestane da se smeje, a meni osećaj govori da ukoliko
ostanemo fleksibilni i krenemo široko umesto da uzaludno pokušavamo da
se sudaramo na brvnu s Eshilom, lepi zelembaći mogu da se poberu dok se
ne smrkne.“
Brzo izračunavši svoje kalorijske potrebe spram tekuće finansijske
situacije i dobivši, neverovatno, cifru identičnu s adresom dužničkog
zatvora, obreo sam se u automobilu na putu za Pasuljgrad.15 Naslutivši da
je predstava u nevolji i da bih mogao tu da se ovajdim, bio sam
nepopustljiv što se uslova tiče i, premda nije bilo nikakvih para unapred,
uspeo sam da ugovorim udeo u budućoj zaradi, za koji se Baterfet kleo da
je pari passu16 s penalima izvođača radova na Tadž Mahalu.
Za jednog iskusnog pozorišnog doktora kao što sam ja, strukturne
nedostatke Memoara jednog iverka bilo je lako uočiti, iako se činilo da su
brojniji nego što me je producent obrlaćivanjem naterao da pomislim.
Posle podizanja zavese sledio je pravi tajfun nekoherentnosti, scenski
ćorsokak s vrludavim, neobjašnjenim likovima među kojima neki nose
suncobrane, drugi imaju duvaljke ili su u džokejskoj uniformi. Prve scene
bile su pune iracionalnog ponašanja, nisu uvodile razaznatljive protagoniste
niti liniju zapleta, i bile su opterećene telefonskim pozivima na koje su se
ukućani javljali da bi se ekspozicija kroz to izbacivala s uspavljujućom
snagom fenobarbitala. Izgleda da je bilo tamo izvesne papazjanije u vezi s
rubinskom narukvicom koja je bila ukleta, i ukradenim rogovima losa.
Takođe, banda Cigana u koloniji gubavaca. Iz nekog nedokučivog razloga,
moguće usled toga što je Čemberlin izumeo pincetu, konvencija odgajivača
peradi tajanstveno je ostala nasukana na Džiksiju, gde se mnogo i s puno
zabrinutosti pominjala ptica mina koja govori. I premda je bilo tačno da je
posle početne zanemelosti publika počinjala da mrmlja, a što je Baterfet u
stanju poricanja čuo kao smeh, činilo se preuranjenim paničiti i prebaciti
sve na farsu.
Pošto mi je bilo jasno šta moram da radim, najpre sam sveo komad na
dramske osnove. Onda sam, postupno dajući svakom liku nov psihološki
profil, oslikao napeti zaplet koji je praktično vrcao od konflikta. U pokušaju
da ostanem veran prvobitnoj autorovoj nameri, svejedno sam poslušao
svoju muzu i kuvara preobratio u pogrebnika. To mi je omogućilo da
studiozno i lapidarno majstorski razdvojim žito od kukolja i dovedem
žestoku optužnicu intelektualne sadržine kroz kljukanje gusaka pravo u
žižu. Da, u komadu je bilo smešnih momenata, ali sada je humor poticao iz
likova, koji su dovodili do uzastopnih razornih klimaksa u smelom bareljefu.
Baterfet i glumci samo što me nisu podigli u stolici i poneli po sali za probe.
Čak su i binski radnici u Kolonijalu, smežurani Irci koji su se svega već
nagledali, bili zadivljeni mojom profesionalnom oštroumnošću. Glavna
glumica, blaženo artikulisana plavuša čije su se tektonske ploče vrelo
pomerale kad god bi se prekrstila, stavila mi je do znanja da je, bude li
mojim mišićima za kucanje po mašini zatrebalo podmlađivanje posle toliko
napornog preuređivanja teksta, ona dostupna u svojoj hotelskoj sobi gde
može da me izmasira u holivudskom stilu, sa svom pozamanterijom koja uz
to ide.
Na kraju, izgleda da je predstava bila suviše zahtevna za rulju
osvetoljubivih kritičara jer posle premijere u Filadelfiji kao da nije postojalo
drugo racionalno objašnjenje za njihove hunske ocene. Inače blagonakloni
Bilten predložio je da svi uključeni u projekt budu svezani, smaknuti u
gangsterskom stilu i pobacani u krečne jame. Druge novine bile su nam
manje naklonjene i sugerisale su da umesto žurke posle premijere bude
održano ritualno javno kažnjavanje. Baterfet i ja smo zajedno tugovali u
nekoj mračnoj kafani, ispijali koktele i tragali za delovima koji su, izvađeni iz
konteksta, mogli da stvore privid zabave, ali nije vredelo. Obrušili smo se na
sirovost provincijskih licemera i nastavili da eksiramo analgetike od votke
preko džina sve do skoča, te konačno Baterfetove lične formule za
betoniranje, mešajući viski i pivo toliko jako da je šanker bio u strahu da bi,
padne li jedna čaša s tim, mogla da eksplodira. Najednom, u naletu grdnje
zbog koje bi instruktor obuke u bazi za regrute morao da pocrveni, Baterfet
je zaključio da njegov integritet nalaže odmazdu nad štampom pa je,
odvukavši me iz naše birtije, potražio redakciju Filadelfijskog biltena,
zastavši samo da pokupi zalutalu ciglu na nekom gradilištu. Posrtao sam
kraj njega, mariniran koalicijom žita i grožđa duginih boja, podržavajući ga
dok je ludački hulio.
„Tako je! Tako je!“, zaplitao sam jezikom. „Foliranti jedni pretenciozni.
Šta oni znaju o tragediji – treba da izveštavaju o prispeću teretnih aviona.“
Da bih prikladno to naglasio, odlučio sam da se strovalim napred na lice i
ostatak saopštim direktno asfaltu. Podigavši se kao kuče na cimnutom
povocu, ubrzo sam shvatio da se klatim ispred velike zgrade u kojoj je, po
Baterfetovom mišljenju, bila redakcija Biltena. Zabacivši ruku za hitac i
zavitlavši ciglom kao vetrenjača, pripremao se da razbije prozor.
„Čekaj“, prokrkljao sam ja, zanevši mu hitac u stranu. „To nisu novine.
Na tabli piše Filadelfijski muzej umetnosti.“ Tada se već začuo bučni prasak
kad je zalutala cigla svom brzinom tresnula u bronzani kip koji je krasio
zeleni travnjak muzeja, odsekavši remek-delu nos poput kakve radikalne
rinoplastike.
„Hej!“, dreknuo sam, osmotrivši štetu. „Vidi šta si uradio Silvesteru
Staloneu.“
 Mišićavi spomenik, velikodušni dar velikog glumca kojim je ovekovečio
svoje filmove iz serijala Roki u gradu, sada je stajao lišen veličanstvene
njonje.
„Šta?“, rekao je Baterfet, trljajući ramene mišiće koji su neobično
začegrtali kad je bacio ciglu. „Je l’ to Bendžamin Frenklin? Kude su mu
đozluci?“
„Pogle’ ’vamo“, navalilo je iz mene dok sam podizao facijalni marker sa
zemlje. „Odvalio si Rokiju brnjicu.“ Baterfet je zbunjeno trepnuo i, trljajući
ruku‚ bacaljku, oteturao se u noć mumlajući nešto o tome da su mu
potrebna dva brufena. Meni je srce brzo tuklo dok sam podizao slavni
artefakt. Nikad neću znati šta me je nateralo na to, premda se nivo alkohola
u mojoj krvi poletno takmičio s plazmom i trombocitima. Pogledavši levo i
desno ne bih li se uverio kako u blizini nema doušnika, strpao sam otkinutu
pušku od nosa u džep i zaždio kao nevernik koji se dokopao oka idola.
Pretpostavljam da sam smerao da dođem do svojih kola i nekako prođem
petljom kako bih se vratio na Menhetn. Tamo bih odneo blago kod Sotbija,
stavio ga na licitaciju i postigao sedam cifara u aukcijskom ratu među
dementnim zaluđenicima za filmove. Setio sam se da sam pronašao svoju
hondu, ušao u nju posle samo četrdeset minuta borbe, uključio motor i
nagazio na gas, nagnavši vozilo da izvede seriju gimnastičkih figura koje su
se završile polukružnim u rikverc i ostavile vozilo naopačke dok su mu se
točkovi još okretali. Nejasno pamtim prilično žustru raspravu između mene
i dvojice uniformisanih zvanica s policijskog bala, koja je do vrhunca došla
kad je pendrek opalio po mom koeficijentu inteligencije.
U policijskoj stanici sam ispraznio džepove pred dežurnim narednikom,
zatrpavši ga nakupljenim končićima, starim ključevima, bombonicama za
osveživanje daha, uz nekoliko požutelih fotografija Lili Sent Sir, ali on se
nameračio pravo na teški bronzani kljun, sada dokaz A. „O, to“, rekao sam
ja, oponašajući pikolo dok sam grozničavo blebetao. „To je samo nos koji
nosim za sreću. U pitanju je stari etrurski običaj.“ Pokušavši da odglumim
opuštenost pod pritiskom, oglasio sam se nehajnim smehom koji je
zazvučao kao mačka kad je propustite kroz seckalicu za papir. Dotad su
dvojica slugu zakona, iznervirani mojom hladnom uzdržanošću, već počeli
da na smenu glume dobrog i zlog policajca. Držao sam se čvrsto sve dok
nisam čuo „kinesko mučenje vodom“ i tada je odlučnost počela da me
napušta, pa sam zablejao i histerično zavrištao zbog mogućnosti da se
ugušim. Iskrenije nego kod Svetog Avgustina, i daleko više inkriminišuće,
moje priznanje o prodaji Slajeve nosine izletelo je usred obilne kiše suza
krupnih kao privesci.
Na svu sreću, u Filadelfiji se smrtna kazna ne odnosi na nezakonito
posedovanje nosa, ali što se tiče troškova popravke oštećenog javnog dela,
recimo samo da su bili toliki da mi još izlaze na nos.
 Repovi Menhetna
Pre dve nedelje, Ejb Moskovic srušio se mrtav od srčanog udara i
reinkarnirao kao jastog. Uhvaćen kraj obale Mejna, prebačen je na
Menhetn i ubačen u rezervoar u jednom otmenom restoranu s plodovima
mora na Gornjoj istočnoj strani. U rezervoaru je bilo još nekoliko jastoga, i
jedan od njih ga je prepoznao. „Ejb, ti li si?“, upitalo je to stvorenje,
podigavši antene.
„Ko je to? Ko mi se obraća?“, rekao je Moskovic, još ošamućen
mističnim događajima koji su ga posle smrti preobrazili u ljuskara.
„Ja sam to, Mo Silverman“, kazao je drugi jastog.
„Pobogu!“, uskliknuo je Moskovic, prepoznavši glas starog kolege sa
kojim je igrao remi. „Šta se dešava?“
„Ponovo smo rođeni“, objasnio je Mo. „Kao dva jastoga od po nepuno
kilo.“
„Jastozi? Zar ovako da završim posle života jednog pravednika? U
rezervoaru na Trećoj aveniji?“
„Nedokučivi su putevi Božji“, objasnio je Mo Silverman. „Uzmi, recimo,
Fila Pinčuka. Taj se skljokao od izliva krvi u mozak, i sada je hrčak. Po celi
dan trči u glupom točku. Godinama je bio profesor na Jejlu. Želim da kažem
to da je na kraju zavoleo točak. Okreće i okreće, ne trči nikuda, ali se
smeška.“
Moskovicu se njegov novi položaj nije ni najmanje dopao. Zašto bi se
jedan pristojan građanin poput njega, zubar, čovek koji je zaslužio da
ponovo proživi jezdeći kao orao ili sklupčan u krilu neke seksepilne viđene
dame gde ga ova mazi po krznu, vratio sramno kao predjelo na jelovniku?
Surova sudbina bila mu je da bude ukusan, da se pojavi kao specijalitet
dana, zajedno s pekarskim krompirom i desertom. To je dovelo do rasprave
dva jastoga o misterijama postojanja, religije i tome koliko je univerzum
kapriciozan, kad se neko kao Sol Drejzin, šmokljan koga su poznavali zato
što se bavio dostavljanjem hrane, posle smrtonosnog moždanog udara vrati
kao pastuv da oplođuje slatke male čistokrvne kobile za velike pare. Obuzet
samosažaljenjem i besom, Moskovic je plivao unaokolo, nesposoban da
shvati Silvermanovu budističku rezigniranost zbog izgleda da bude serviran
u sosu.
 U tom trenutku, ko će ući u restoran i sesti za obližnji sto ako ne Berni
Madof. Ako je Moskovic ranije bio ogorčen i uzrujan, sada je zabrektao i
njegov rep počeo je da bućka po vodi kao vanbrodski motor.
„Ne mogu da verujem“, rekao je pribivši svoja mala crna zverala uz
staklene zidove. „Taj prevarant koji bi trebalo da leži u ćorki, tuca kamen,
pravi registarske tablice, nekako je šmugnuo iz kućnog pritvora da bi se
častio plodovima mora.“
„Pazi samo kamenčuge na njegovoj besmrtnoj ljubavi“, primetio je Mo,
osmatrajući prstenje i narukvice gospođe M.
Moskovic je suzbio svoj refluks želudačne kiseline, boljku koja ga je
pratila iz bivšeg života. „Zbog njega sam ovde“, rekao je, uzrujan do krajnjih
granica.
„Meni kažeš“, rekao je Mo Silverman. „Igrao sam s njim golf na Floridi, a
on inače pomera lopticu stopalom ako ne paziš.“
„Svakog meseca sam od njega dobijao izvod“, blebetao je Moskovic.
„Znao sam da te brojke izgledaju previše dobro da bi bile košer, a kad sam
se našalio pred njim kako sve to zvuči kao neka piramidalna šema, zagrcnuo
se na svom kugelu.17 Morao sam da izvedem Hajmlihov manevar na
njemu. Konačno, posle tog života na visokoj nozi, ispostavlja se da je on bio
prevarant, a da od moje imovine nije ostalo ništa.
P.S. Imao sam infarkt miokarda koji su registrovali u okeanografskoj
laboratoriji u Tokiju.“
„Sa mnom je igrao lukavo“, rekao je Silverman, instinktivno povivši lub
kao da prima injekciju leka za anksioznost. „Prvo mi je rekao kako nema
prostora za još jednog investitora. Što me je više odbijao, to sam više želeo
da se uključim. Pozvao sam ga na večeru, i pošto su mu se dopale Rozaline
palačinke, obećao je da je sledeće mesto moje. Onog dana kad sam
ustanovio da on može da preuzme moj račun, bio sam toliko uzbuđen da
sam isekao ženinu glavu sa svadbene fotografije i zamenio je njegovom.
Kad sam saznao da sam švorc, ubio sam se skočivši s krova našeg golf kluba
u Palm Biču. Morao sam da čekam pola sata na skok, bio sam dvanaesti u
redu.“
U tom trenutku, šef sale je dopratio Madofa do rezervoara s jastozima,
gde je masni hohštapler analizirao raznovrsne kandidate u slanoj vodi za
potencijalni sočni delikates i pokazao na Moskovica i Silvermana. Šefu sale
se na licu pojavio uslužni smešak dok je pozivao konobara da izvadi njih
dvojicu iz rezervoara.
„Ovo je prevršilo svaku meru!“, kriknuo je Moskovic, pripremivši se za
izliv besa. „Da mi na prevaru uzme životnu ušteđevinu i onda da me pride
poklopa u sosu od butera! Kakav je ovo univerzum?“
Moskovic i Silverman, čiji je gnev dosezao kosmičke dimenzije, zaljuljali
su rezervoar tamo-amo tako da se ovaj preturio sa svog stola, a stakleni
zidovi su mu se razbili i on je poplavio pod prekriven šestougaonim
pločicama. Glave su se okrenule prema njima dok je zabrinuti šef sale
posmatrao u neverici. Namerni da se osvete, dva jastoga su se brzo dala za
Madofom. Za tren su stigli do njegovog stola, i Silverman mu je kidisao na
gležanj. Moskovic je, prizvavši ludačku snagu, skočio s poda i džinovskim
kleštima čvrsto uštinuo Madofa za nos. Zaurlavši od bola, sedokosi
prevarant je đipio sa stolice dok mu je Silverman kleštima stezao članak.
Gosti nisu mogli da poveruju svojim očima kad su prepoznali Madofa, a
onda su počeli da navijaju za jastoge.
„Ovo ti je za udovice i dobrotvorne organizacije!“, povikao je Moskovic.
„Zahvaljujući tebi, bolnica Hatikva sada je klizalište!“
Madof, nesposoban da se oslobodi dva stanovnika Atlantika, zaždio je iz
restorana i skičeći umakao među automobile. Kad mu je Moskovic stegao
septum kao mengele i kad mu je Silverman pokidao cipelu, ubedili su
ljigavu barabu da prizna krivicu za monumentalne prevare.
Naposletku, Madof je završio u bolnici Lenoks hil, prekriven modricama
i poderotinama. Dva odbegla glavna jela, utaženog besa, imala su taman
toliko snage da se otpraćakaju u hladne, duboke vode zaliva Šepšid gde,
ako se ne varam, Moskovic i dan-danas živi sa Jetom Belkin, koju je
prepoznao iz kupovine u Ferveju. Za života, ona je oduvek podsećala na
ribu list, i posle smrtonosnog pada aviona, vratila se upravo takva.
 Probudite me kad bude gotovo
Dok sam šljiskao kroz zakrčenje u centru grada i ledeni sumrak, uspeo
sam zahvaljujući izuzetnoj sreći da prođem kraj hrpe bačenih novina baš
kad ih je nalet vetra podigao u vazduh i razneo na sve strane, tako da se
stranica starog Njujork tajmsa zalepila pravo za moj vetrobran. Obično,
iznenadna nemogućnost da vidim koga gazim dok se zanosim Brodvejom
izazvala bi u meni mahnitu histeriju, ali štampani materijal koji mi je
potpuno zaklonio vidokrug bio je toliko zanimljiv da sam potpuno
zaboravio na trubljenje vozača i vapaje pešaka koji su se bacali u stranu ne
bi li se spasli. Taj neodoljivi tekst bio je zapravo reklama za proizvod po
imenu Moj vrhunski jastuk, s nadahnjujućom pričom o čoveku koji je
proveo osam godina istražujući jastuke ne bi li stvorio najudobniji na svetu.
Upozoravajući na to da bi sve slabije od Van Vinklove dremke moglo da
dovede do hiljadu prirodnih šokova uključujući prehlade, gripove, šećernu
bolest, srčanu insuficijenciju i mentalnu degradaciju, reklama je mračno
nagoveštavala zlokobnu zaveru planirane zastarelosti. Navodno, pronalazak
Mog vrhunskog jastuka razotkrio je da je većina jastuka proizvedena tako
da se ulegne, ne bi li se neuki spavač ujutro probudio utrnule ruke, bolnog
vrata i s maštovitom pretnjom koja je za mene bila novost, obamrlim
prstima. Proizvod koji se ovde nudio i garantovao čudo nije bio ništa manje
do kadar da promeni život, a reklama se završavala skromnim citatom
pronalazača te stvarčice: „Uistinu smatram da je Moj vrhunski jastuk
najbolji jastuk na svetu, i kad bi svako imao jedan takav, svi bi bolje spavali i
svet bi bio bolje mesto.“
Pređimo u londonski Klub istraživača u Londonu. Bogati, tamni paneli
od drveta oko prostrane sobe s razbuktalom vatrom u kaminu, mestima za
razgovor i udobnim česterfild sofama i foteljama. Mape i fotografije dalekih
temelja uzbudljivo krase zidove, i dodatno naglašavaju atmosferu u kojoj
ljudi sede u odabranim grupama, piju i pripovedaju o ovom ili onom pitonu
ili vulkanu. U jednom uglu, iznad brendija, nalaze se ser Staford
Ramsbotom, onaj matori oksfordski namćor Bejzil Metabolizam, i
legendarni kineski svetski putnik, Kiji Pita Limeta. Oni razmenjuju anegdote
o neustrašivim pustolovinama od Arktičkog kruga do postojbine cece muve.
Ubrzo, prilazi im Najdžel Vajtbejt, zgodan, preplanuli istraživač koga
mesecima nisu videli. Vajtbejt je čovek koji je bio svugde i video sve. On je
jedan od malobrojnih ljudi u klubu koji su prisustvovali prinošenju ljudske
žrtve i smatrao bi to varvarskim postupkom samo da žrtva nije bila
prodavac polisa osiguranja. Smeo još od mladosti, Vajtbejt je u
dvadesetprvoj pao tokom uspona na vrh Kilimandžara i bio potpuno
rekonstruisan od koščice do koščice u odeljenju za dinosauruse Muzeja
prirodnjačke istorije. Kako veli legenda, u tridesetoj su ga zarobili i umalo
smazali ljudožderi u Novoj Gvineji i uspeo je da pobegne samo tako što je
skočio sa stola dok su ga garnirali peršunom. S pedeset godina, Vajtbejt je
dve godine živeo među pigmejima i uspeo da im proda trista pari cipela s
platformama.
„Već smo se pomirili s tim da si mrtav kad smo čuli da ti je brod
potonuo na Kineskom moru!“, rekao je Remsbotom.
„Prokleti tajfun“, odgovorio je Vajtbejt, „a ja opkoljen ajkulama. Na svu
sreću, bile tu to pokeraške ajkule, pa sam ih sve izblefirao.“
„Ali gde si bio ovih poslednjih nekoliko meseci, stari moj?“, upitao je
Metabolizam. „Nedostajao si nam na sahrani Binkija Velkina. Siroti Binki –
telo u sanduku doneseno s Amazona, glava smanjena na sedam i po
santima, usne zašivene. Mimo toga, bio je to stari dobri Binki”
„To gde sam bio, to vam je priča i po“, rekao je Vajtbejt, „i ako mi
dozvolite da eksiram kurvoazje, preći ću na nju s mojim karakterističnim
elanom.“ Njegova publika od trojice zavalila se u naslone i isključila slušne
aparate u očekivanju pripovesti.
Počelo je na letu za Čikago. Bili smo tamo, Filding Vingfut, onaj
neukrotivi irski plaćenik Hinus O’Rork i ja. Zaputili smo se na tematsku bar
micvu zasnovanu na starom holivudskom filmu Zmijska jama, kad nam je
navigacioni sistem podilkanio i mi smo se našli iznad Spoljne Mongolije.
Kao da to samo po sebi nije bilo dovoljno loše, pilot je izgubio liniju
horizonta i leteo je naopako, zbog čega je stjuardesi bilo duplo teže da nas
posluži ručkom. Ubrzo zatim, ponestalo je goriva i počeli smo da poniremo,
pa smo udarili u planinu. Avion je eksplodirao, raspao se i planuo. Ja sam
sve vreme čitao i nisam obeležio mesto na kojem sam prekinuo.
Pa, momci, eto nas tamo, nasukani na Himalajima, bez provijanta izuzev
mojih poslednjih preostalih bombonica za osvežavanje daha, koje smo
podelili natroje. Pošto smo svi bili iskusni istraživači, upravljali smo se po
zvezdama, ali smo pogrešno označili Kanis Major, Pseću zvezdu, kao Jupiter,
što je značilo da bismo tom brzinom doputovali u London za šest biliona
svetlosnih godina. Bez hrane, u drugoj nedelji smo prešli isključivo na
snežnu ishranu. O’Rork, koji je sebe smatrao nekakvim gurmanom, bio je
zadužen za večere. Obično smo imali predjelo od snega, snežno glavno jelo,
dve snežne povrćke i izbor od nekoliko snežnih deserta. Vingfut, koji je
zapao u delirijum od gladi, predložio je da pošto već O’Rorkovi obroci ne
mogu toliko da zasite, treba da razmotrimo to da pojedemo O’Rorka. A
onda, ugledali smo to, otvor u planinskom prevoju gde se pred nama
ukazao skriveni grad. Blistavi grad ugnežden među stenama Himalaja s
nekom vrstom arhitekture u orijentalnom stilu, zlatnim ulicama i
hramovima i fontanama. Kao Vegas. Iscrpljeni i izgladneli, primakli smo se
gradu sa strepnjom, pomolivši se da u restoranima ne zahtevaju obaveznu
kravatu. Na naše oduševljenje, stanovništvo nas je dočekalo
dobrodošlicom. Poveli su nas do velike dvorane i nahranili sočnim mesom,
voćem i vinom nalik na ambroziju. Dok smo se gostili sladoledom i
čokoladom, neizbežno smo primetili da su svi meštani robusni, mlađani i
privlačni. Muškarci su bili kao olimpijski sportisti, i veoma sam se iznenadio
kad sam saznao da zamamna plavuša koja mi je ubacivala zrna grožđa u
usta i izgledala kao da nema više od dvadeset jedne u stvari stara
devedeset šest godina. Kad sam je upitao gde sređuje lice, zakikotala se i
skrenula pogled. Konačno, odveli su nas u odaju vrhovnog sveštenika koji
nas je zamolio da se osećamo dobro došlima. Mi smo njega zamolili da ga
posluži sreća u životu i poželeli sve najbolje. Zamolio nas je da sednemo. Mi
smo njega zamolili da govori. Ubrzo je došlo do pravog rata u moljakanju i
mi smo ga nekako nadmašili i u tom silnom licitiranju završili s ormanom od
orahovine, koji smo dobili za sitne pare.
„Gde smo mi to? Ko ste vi?“, upitao sam vođu plemena.
„Mi smo posebni ljudi“, objasnio je on. „Mi smo miroljubivi ljudi,
nadareni za umetnost i sport. Izuzetno smo dugovečni. U našem svetu
nema sukoba i ratova. Niti jedan od nas ovde ne koristi prozak.“
„U čemu je fora?“, upitao sam ja. „U jogurtu? Čistom planinskom
vazduhu?“
„Ako se vi, dobri namernici, okupite i dozvolite mi da govorim,
objasniću vam celu situaciju“, rekao je on i podigao jastuk. „Svaki žitelj naše
zemlje spava na jednom ovakvom. Naziv mu je Moj vrhunski jastuk. Naši
preci su ga naučno projektovali pre mnogo eona, uzevši u obzir rotaciju
zemlje na njenoj osovini kao i vreme potrebno kepecu da se uzvere na
barsku stolicu. Ako ste među onima koji leže na ruci dok spavaju,
zahvaljujući domišljato konfigurisanom ispunu od perja, koji se sastoji
pedeset procenata od divljih pataka i pedeset procenata od drvenih
mamaca, prsti vam garantovano neće obamreti.“ Ščepao sam gabaritni
predmet, i bilo je to kao da mazim grudi moje žene ili, još bolje, njene
drugarice.
„Ali ljudi sasvim lepo spavaju i na standardnim jastucima“, rekao je
Vingfut.
„Zar?“, upitao je Vrhovni sveštenik, vrcajući podrugljivošću. Pomislio
sam na roditelje i na to kako je moj otac spavao na jastucima od gumene
pene i budio se odrvenelih ušiju. Koliko god da se trudio, nije njima mogao
da striže, i to ga je koštalo zaposlenja. A kako drugačije objasniti
Remsbotomove srčane udare? Tek je nedavno ustanovio koliko njegov
običan jastuk ima holesterola. Sveti pop je objasnio da je Moj vrhunski
jastuk lišen svih masti i da takođe sadrži dodatni kalcijum.
„Kapirate šta vam govorim, momci“, rekao je on. „Svet bi bio mnogo
bolji kad bi svi knjavali na ovom malom zgodnom kamenu za pod glavu.“
Te noći me je sedi starac odveo u stranu i poverio mi specijalni zadatak.
„Odnesi ovaj jastuk sa sobom u civilizaciju. Daj ga generalnom
sekretaru Ujedinjenih nacija i ubedi ga u to da samo Moj vrhunski jastuk
može svetu da donese mir. Kada ispuniš taj zadatak, možeš da se vratiš
ovamo i zauvek živiš sa nama u raju, i kad se stvarno budeš vratio, ako se
setiš, donesi mi Juniorov čizkejk.“
Stigao sam u Ujedinjene nacije s Himalaja posle dva meseca, bradat i
iznuren od borbi protiv bandita i tigrova. Pohrlivši kraj stražara, upao sam u
kancelariju generalnog sekretara. Povikao sam da donosim odgovor na sve
probleme ovog sveta. Tada sam mu pokazao jastuk. Sledećeg trenutka,
dvojica u beloj odeći držala su me za ruke i uveravala da ću biti „sasvim
dobro“. Otpratili su me do nekog mesta u Njujorku po imenu Velvju ili
Melvju i moram da kažem kako nisam imao apsolutno nikakve potrebe za
Mojim vrhunskim jastukom zato što je po pitanju čiste udobnosti teško
nadmašiti luksuznu mekoću prostorije s tako debelo obloženim zidovima.
I sada, pošto je ispripovedao svoje, Vajtbejt je ustao, ali tek pošto je
spretno dunuo račun za piće na drugu stranu stola, što je bio trik koji je
naučio od Dživaro Indijanaca, specijalizovanih za to da nikada ništa ne plate
u kafani. Onda je, s osmehom, namignuo i još jednom se zaputio na
neistražene morske pučine.
 Gde li sam samo tu bocu s kiseonikom?
To kako je moja žena uspela da sastojke nagradom ovenčanog recepta
za kolače od čokolade pretvori u dvanaest savršenih kvadrata od granita
bilo je dostignuće kakvo je samo srednjovekovni alhemičar mogao da ceni.
Kad sam zagrizao u jedan od njih, zub mi je proizveo isti zvuk kao
Krakatoa kada je nestao, a ja sam se obreo u čekaonici ordinacije mog
zubara, gde sam potražio nešto da mi skrene pažnju s visokog cviljenja
nekog jadnog slatkogusca kome su na stolici vadili kutnjak najnovijom
opremom marke Blekendeker. Tada sam primetio sitnicu na stranicama
novina Ju Es Ej Tudej koja mi je privukla pažnju. Kako tvrde njihovi izvori,
čak šest hiljada pacijenata godišnje napusti američke sale za operacije sa
sunđerima, pincetama i drugim hirurškim alatkama koje su greškom
ostavljene u njima. U kreativnoj blokadi, još otkad su kritičari moj najnoviji
komad prikazali kao da je virus mesožder, dočepao sam se tog tabloidnog
dragulja kao osnovanog začetka mogućeg brodvejskog pastiša taman
kadrog da mi donese dovoljno šuški da finansiraju demenciju koju sam
isplanirao za svoje zlatne godine. Zavesa se diže pred našim protagonistom,
Majlsom Goutlijem, preispoljnim mladićem od svojih dvadeset šest godina
koji se bedno izdržava prodajući zjala. Kakva su to zjala tačno, slutim da će
mi se javiti dok budem razrađivao taj lik i bavio se glavnim temama.
Dovoljno je reći da je Goutli zaljubljen u sočnu Palestrinu s crnim
uvojcima, čija je mediteranska lepota takva da mami mornare u propast.
Hor na propast osuđenih mornara, kao grčki hor, mogao bi da bude na
sceni kako bi pomogao u razjašnjenju zapleta. Možda bismo mogli da
imamo i grčki hor, a možda čak i softbol utakmicu između dva hora ako
priča baš uspori jer će nam zatrebati nešto. Iako Palestrina voli Goutlija,
njen otac, starostavni jermenski trgovac ćilimima, gospodin Dronja, želi da
se njegova ćerka uda za nekog od njegove sorte, konkretno za Larija
Falopijana, najtraženijeg njujorškog mešetara umetninama. Falopijan je
zasnovan na Mariju Vegetarijanu iz stvarnog života, koji je stekao ugled kao
vlasnik galerije kada je prodao suptilni akvarel Mari Lorensin s dve lezbijke
koje pripremaju kokošku za rernu, za šest miliona dolara. Zarekavši se da će
postati uspešan, Goutli osniva glumačku grupu koja izvodi avangardne
komade napisane u palindromima, ali grupa se polako osipa kako njeni
članovi počinju da umiru od gladi. Prvi čin završava se tako što hor
upozorava da se čovek ne može sakriti od Boga, ali da može ponekad biti
obmanut lažnim brkovima.
U Drugom činu upoznajemo Andersa Vurma, majstorskog hirurga, i
njegovu ženu Vendetu, koja se švaleriše s lovočuvarem Vaserfogelom. Kako
Vurmovi žive u jednom stanu na Park aveniji, doktor Vurm ne može da
razume šta će im lovočuvar. Vurm je naučio da živi sa ženinim falinkama, ali
samo zato što ne zna šta reč falinka znači i ona ga je ubedila da je posredi
meksikanska hrana. On je potražio romantičnu pomoć kod Ingrid Štik-Flajš,
baronese poreklom iz nekad velike porodice nemačkih industrijalaca koji su
svoje fabrike za helikoptere prenamenili posle rata tako da sada proizvode
kape s propelerom na temenu. Ona i njen brat Rudolf treba da naslede
bogatstvo kad im umre otac, ali on je u komi već trideset šest godina. Oni
su već više puta izvlačili utikač, ali kad god odu, njihov otac ga ponovo
zabode u šteker. Vurm bi voleo da pobegne s Ingrid, ali nema hrabrosti za
to, pošto on zaista vredi bezbroj miliona, ali samo u novcu iz Monopola. U
međuvremenu, Goutli traži Palestrininu ruku kako bi se njom oženio. Ona
prihvata, ali kad on sazna da mu daje samo ruku, dok je ostatak njenog tela
rezervisan za Lerija Falopijana, guta kapsulu cijanida koju nosi sa sobom već
dve godine, sa željom da je upotrebi pre nego joj istekne rok trajanja.
Presamiti se uhvativši se za stomak i hitno ga odvoze u bolnicu gde ga
smeštaju na odeljenje za intenzivnu apatiju. Blizu smrti, on traži da još
jednom, poslednji put vidi Palestrinu ili, ako ona nije dostupna, bilo koju
ženu koja je dospela na naslovnicu izdanja Sports ilustrejtida posvećenog
kupaćim kostimima. Potrebna je operacija, pa doktor Vurm prima
telefonski poziv da dođe u bolnicu upravo u trenutku kad otkriva da
Vaserfogel i njegova žena vode ljubav. On izaziva Vaserfogela na dvoboj.
Razmatraju florete i pištolje, pa Vurm bira florete dok će Vaserfogel koristiti
pištolj.
Ali sad hitan medicinski slučaj ima prioritet, pa Vurm žuri odatle.
U bolnici se presvlači u odelo za operaciju kad bolničarka, gospođica
Vekstrep, upada sva zadihana i obaveštava ga da je upravo na Njujorškoj
lutriji dobio trista šezdeset miliona dolara pa sada ona i Vurm mogu
konačno da pobegnu zajedno. Mislim da nam ovde druga švaleracija
između bolničarke Vekstrep i doktora daje izvrstan podzaplet s bogatim
potencijalom za emocionalni vatromet, pogotovo ako kažemo da su je na
porođaju razdvojili od njene bliznakinje.
 Najednom bogatiji od Kreza, Vurm telefonira svom advokatu Džejsonu
Umetku i govori mu da podnese Vendeti tužbu za razvod braka zbog
nemarnog uvećanja telesne težine i ustvrdi kako mu, premda se on
zavetovao pred oltarom da će ostati uz nju i u bolesti i zdravlju, bogatstvu ili
bedi, boljoj ili goroj situaciji, rabin nikada nije pomenuo ništa o debljini.
Vurm sad mora da odluči hoće li se oženiti bolničarkom Vekstrep ili Ingrid
Štik-Flajš pa bira bolničarku zato što su sva tri prethodna Ingridina muža
umrla u sumnjivim nezgodama, a on odbija da na to pristane u
predbračnom ugovoru. Ushićen zbog novog života koji ga čeka, Vurm zbrza
operaciju, spasi Goutlija i iznenadi bolničarku Vekstrep dijamantom od
milion dolara, veličine kvake na vratima. Kad, mu ona ukaže na to da je
stvarno posredi kvaka, on shvata da je stvar preplatio. U delirijumu zbog
nove ljubavi, doktor zamišlja život u luksuzu s Monom Vekstrep. Preostaje
samo da Vurm odnese svoj tiket na naplatu, unajmi mlaznjak i odleti s njom
na karipsko ostrvo gde se prvi put i zaljubio u nju na daljinu. Ona je tamo
bila na odmoru sa svojim tadašnjim mužem, francuskim filmskim režiserom
Žan-Klodom Tupeom. Lepa mlada plavuša volela je da skače sa stena u
more kad je udarila glavom. Hirurg Vurm je predložio da joj je amputiraju.
Njih dvoje su zapodenuli razgovor, i onda počeli da se švalerišu njenom
mužu ispred nosa, samo da bi ustanovili kako ispod njegovog nosa nema
dovoljno mesta da se protegnu, premda je to bila jedina hladovina na
ostrvu. Sad, dve godine kasnije, Vurm je spreman da se otarasi neverne
Vendete i venča se novom nevestom.
Ali šta je sad pa ovo? Vurm je van sebe pošto ne može da pronađe tiket.
Mahnito pretražuje svoje pantalone. Gde li ga je samo stavio? Najednom
mu sine. Umesto da rizikuje i ostavi dragoceni papirić u svom ormariću dok
se nalazio u operacionoj sali, držao ga je stegnutog u ruci, na bezbednom
ispod gumene hirurške rukavice. Onda, poput više od šest hiljada doktora
koji godišnje operišu i ostavljaju koješta u pacijentima, on je rasejano
ostavio rukavicu u Goutliju zajedno s pobedničkim tiketom. Sav usplahiren,
juri u bolnicu i priprema se da ponovo otvori Goutlija, rekavši mu da je
prilikom operacije unutra ostavio novčanik, a u njemu su mu kreditne
kartice i vozačka dozvola. Da ne pominjemo njegov roleks časovnik i
ključeve za vikendicu na plaži. Posumnjavši, Goutli proveri na svom
rendgenskom snimku i ugleda pobednički mega-tiket. Ponudi da podele
novac od nagrade i Vurm ga operiše. Sad dolazimo do klimaksa, trenutka
moralne neodlučnosti. Vurm shvata da ukoliko Goutli ne preživi operaciju,
novac ostaje samo njegov. Imajući to u vidu, on ostavlja bombu u Goutliju i
zašiva ga. Hor s prekorom kara Vurma, podseća ga na Hipokratovu zakletvu
koja brani upotrebu eksploziva u lečenju trbušnih tegoba. Prožet kajanjem
(a ovde mislim na Vurmovu savest koja mu sedi na ramenu i nagovara ga da
posluša svoju bolju prirodu, premda bi nam tu bio potreban veoma mali
glumac), doktor konačno uklanja uređaj pre nego što ovaj eksplodira i
Goutli preživljava. Najzad, baš kad publika pomisli da je sve kako treba,
sudbina, ta hirovita lutkarka koja povlači sve naše konce, izvodi svoj
poslednji trik kada Vurm otkrije da je bolničarka Vekstrep pogrešno
pročitala lutrijske brojeve, tako da je tiket bezvredan. Bolničarka se tada
pokazuje u pravom svetlu ostavivši Vurma i rekavši kako će ga uvek voleti,
ali u ovom trenutku želi zabranu prilaska.
Goutli, pod dejstvom anestetika, konačno sanja koja bi zjala mogla biti
od koristi i živi za to da ih plasira na tržište, stekne milione i venča se s
Palestrinom. Vurm, koji je bio ludački zaljubljen u bolničarku Vekstrep,
završava s njenom jednojajčanom bliznakinjom, tako da smatra da je dobro
prošao.
Naravno, ima tu nekih pitanja bez odgovora, i tek treba da rešim to šta
su zapravo sanjana zjala, ali mislim da bi nekoliko nedelja provedenih na
nekom karipskom ostrvu moglo taman da mi malo podstakne muzu,
pogotovo u društvu neke od onih riba s kupaćim kostimima iz Sports
ilustrejtida. Ako sam u pravu, Brodveje, evo me, stižem.
 Kljukana dinastija
Emocionalno razoren egzotikom jela kao što su „Mravi se penju uz
drvo“ ili „Hiljadugodišnje jaje“, doživeo sam kukavni slom kad je konobar
nestrpljivo pročistio grlo i nagnao me da žudno pohitam natrag starom
prijatelju „Piletini generala Coa“. S olakšanjem, mada i dalje obuzet
hiperventilacijom, prepustio sam se pijuckanju belog vina i sačekao svoj
omiljeni obrok. Novi talas teskobe oblio me je tek kad su klasično jelo
dokotrljali na kolicima do stola jer sam najednom shvatio da mi, što se tiče
gurmanluka koji sam bezbroj puta naručivao, zaista nedostaje izvesno
osnovno znanje. Znao sam da je general Co bio veliki junak, ali kakve su
pojedinosti bile povezane s njegovom čuvenom živinom? Da li je on bio Fon
Klauzevic i istovremeno neostvareni kulinar? Je li ptica u potaji bila
obučavana da prodre kroz neprijateljske položaje i položi jaje minirano tako
da digne garnizon u vazduh? Ili joj je možda samo noge koristio neki stari
šaman kako bi razabrao najsrećniji dan za generala da krene protiv carevih
snaga. Pošto sam pribeležio da moram podrobno tu stvar da istražim,
sledećeg trenutka su se Zemlja, Sunce i Mesec poravnali u konjukciji, slistio
sam svoju porciju, ali opet nisam mogao da ne zamislim kratku razmenu
kaligrafije koju sam bio toliko slobodan da prevedem.

Krajnje uvaženi ministre Peng:

Pošto sam predvodio dičnu carevu armiju u odbrani zemlje, odbio
zastrašujuće horde, ugušio pogubne pobune i doneo neizrecivu slavu
njegovom uzvišenom prestolu svojim pobedama, mislim da nisam toliko
iznenađen saznanjem da moji zemljaci žele da mi odaju počast. Iako ne
tražim lično zadovoljenje, najpre sam pomislio na jednostavnu paradu
priređenu za junaka; muzika, svetlost baklji, ulice posute laticama
lotosovog cveta i na pljesak ruku, bezbroj slavuja puštenih da polete dok
prolazim kroz masu u otvorenim kočijama. Madam Co, nesklona
spektaklima, predložila je diskretniju, jednostavnu statuu od mermera ili
lapis lazulija s potpisnikom ovih redova na konju, spomenik gordo
postavljen na nekom važnom mestu u blizini palate. I dok bi bilo koji od
navedenih scenarija bio više nego dovoljan da pokaže zahvalnost naroda za
moju izuzetnu srčanost, moram reći da sam bio malo zatečen kad sam
saznao da je odlučeno da se moja dostignuća obeleže tako što će se po
meni nazvati jelo s piletinom. U prvi mah sam pomislio da bi to mogla biti
kakva šala mojih ljudi, tako predanih neobuzdanim nestašlucima, ali kad
sam čuo da bi trebalo da budem smešten na sve buduće jelovnike između
knedli i „mušu svinjetine“, klecnula su mi kolena. Zar se tako odaje pošta
jednom vojničkom kolosu za podvige epske hrabrosti? Za život u
neprestanoj opasnosti, često s malobrojnim vojnicima, bez dovoljno zaliha i
loše odeven, a opet suprotstavljen nadmoćnom neprijatelju? Da se ubaci
malo živinskog mesa u vok i tobože digne dževa zbog toga što će tome biti
pripisano moje ime? Kako je to rekla madam Co, baš neukusno. Molim vas
u ime mojih preminulih predaka, koji nikada nisu ni voleli piletinu već su
samo naručivali jastoge, da se predomislite.
Skrušeno, general Co

Najuzvišeniji generale,
Hvala za brz odgovor na odluku starešina u pogledu vas, a vis-à-vis
pomenutog glavnog jela. Moram da vas obavestim da je, čuvši za vaše
nezadovoljstvo, uvaženi kuvar Vong bio veoma rastužen zbog toga što
veličanstveni general smatra da je imenovanje njegove najdragocenije
kulinarske tvorevine po vama unizilo vaša dostignuća na bojnom polju.
Kuvar Vong smatra mešavinu začina i bilja kojom su obloženi sočni komadi
svežih prsa i bataka srebrnim mesecom orijentalne kuhinje svakako jednako
značajnim na svoj način koliko su to i vaši podvizi u borbi koja je, priseća se
on, obuhvatala i neumereno brojna povlačenja, mahom haotična. On
napominje da je, zajedno s navodnim hrabrim poduhvatima i ratnim
herojstvom, o kome on misli da svedoči samo vaša reč, bilo tu i brojnih
grešaka, kao ono kada je dvanaest hiljada vaših ljudi pobijeno zato što ste
zaboravili da podesite budilnik. On nadalje ističe da u večerima kad car
odluči da ostane kod kuće i opusti se, večera u palati, a onda često
naručuje ovo jelo iz kafane koja radi dostavu.
Što se tiče vaše statue, verovatno ste bili svesni toga da je cena lapis
lazulija nedavno otišla nebu pod oblake, a s obzirom na carevu sklonost
prema opijumu i planove njegove žene da Veliki zid prelepi štofanim
tapetama, državna kasa je poprilično prazna. Dodajte tome trošak nastupa
zabavljača na ovogodišnjem izletu evnuha, pa ćete uvideti kako nije
preostalo mnogo toga da pokrije cenu statue. Opet, ako vas jelo s piletinom
vređa, kuvar Vong se pita da li biste možda voleli da vaše ime pripiše
nečemu što više podseća na vašu fizičku pojavu, pa želi da zna da li biste se
suprotstavili „tofuu generala Coa“?
Na usluzi, Peng

Najcenjeniji ministre:
Molim da imate u vidu to da kuvara Vonga izuzetno cenim i, ako se
prisetite, ja sam bio jedan od retkih ljudi koji su ga branili za vreme
zloglasnog skandala s trovanjem hranom, kada je on morao da se
mesecima šunja Čungkingom maskiran u zubara iz Poljske. Uvažavam to da
postoje izuzetno važne stavke u budžetu, premda otrovni jezici u palati
govore o tome kako car nerazborito ulaže državna sredstva toliko da sada
ima šest miliona defektnih grebalica za leđa. Opet, ako je statua previše
skupa, možda bi se mogla izvajati samo bista. Imam postolje koje bih
mogao da dam jer je madam Co polomila našu vazu iz dinastije Sung dok je
vežbala trbušni ples. Molim vas da podsetite Njegovu ekselenciju da sam ja
bio ratnik koji je ugušio pobunu kulija kada su oni nepokolebljivo odbili da
vuku rikše s više od jedne debele osobe. Siguran sam da on ne zna ništa o
trenutnom stanju stvari i da bi se razjario kada bi saznao da se od njegovog
najvažnijeg generala traži ime za predjelo koje se prodaje za bednih
dvanaest jena, ili deset ako vas ne mrzi da odete do Kineske četvrti.
Ponizno, Co

Uzvišeni generale,
Osetljiv na svaku vašu tankoćutnost, pitao sam cara, koji nije mogao da
vas se seti, čak ni kad sam mu pokazao sliku. Konačno, posle mnogo
zalaganja vašeg skromnog ministra za vas, on je uspeo donekle da se priseti
nekog tamo tupana po imenu Co koji ga je gnjavio kako bi dobio makar
kakvu carsku funkciju i ubedio ga da finansira lanac ručnih perionica u
Hobokenu. Njegovoj ekselenciji bilo je jasno da ste popili previše šljivinog
vina i doveli do skandala kad su vas zamolili da odete. Priseća se da su vas
izbacili krupnim maljem koji je obično rezervisan za oglašavanje velikog
gonga. Zaista nisam mogao dalje da ga pritiskam pitanjem o jelu s
piletinom jer sam uvideo kako steže zube tokom celog tog razgovora. Na
vašem mestu, ja bih popustio. Iskreno, ne bih voleo da vas vidim vezanog
za sto dok vam kapljice vode jedna po jedna poskakuju na čelu, u postupku
koji je kao novotarija zamenio bičevanje.
Toplo, ministar Peng

Ministre Peng:
Žao mi je što moram reći da sam izgubio obraz. Čak i sam nagoveštaj da
ja, veliki ratni heroj, završim na ravnoj nozi s ujka Tajem i ujnom Juan je
nezamisliv. Zar će me ovako gledati? Ujka Taj poznat je kao prevarant,
verovatno najnesposobniji akupunkturista u Kini. Trebalo mu je petsto igala
da izleči zečju usnu slikara Poa. A što se ujne Juan tiče – ona čak ni ne
postoji. Ona je koncept četrnaest jevrejskih investitora kojima je bio
potreban, lik za njihovu franšizu. Ne mogu da dođem do daha – imam
nervni slom.
Voljeni generale:
Svima nama u palati iskreno je žao zbog toga što niste zadovoljni
ukazivanjem počasti na najtradicionalniji način. Car se, to moram priznati,
umorio od vaše beskrajne reke zamolnica koje su mu lično uručivane, često
dok je bio usred uživanja sa nekom od njegovih konkubina. Natuknuo je da
bi, ako to ne prestane, moguće rešenje bilo da vam se odseku šake. U
međuvremenu, carica ima u svom vrtu ribnjak gde debeli zlatni šarani
plivaju u ljupkom miru. Možda bih, kao kompromis, mogao da je ubedim da
jednog šarana nazove po vama. Javite mi šta mislite o tome.
Iskreno, Peng

Carski ministre:
Krstareći Kineskim morima sa madam Co kako bih udisao slani vazduh i
umirio ganglije koje mi još vibriraju, delio sam pukim slučajem palubu sa
jednim američkim parom na godišnjem odmoru. Kako to obično biva sa
sudbinom, muž zarađuje za život smišljajući i izgovarajući ono što naziva
forama i fazonima. Izgleda da on svoju veštinu prakticira na mestima sa
zaista egzotičnim nazivima kao što su Grosingers i Konkord. Zahvaljujući
godinama vredne službe tokom kojih je doneo dar smeha mnoštvu
gladnom kikota, on opisuje kako mu je jedna delikatesna radnja na Sedmoj
aveniji ukazala počast nazvavši po njemu jedan sendvič. Taj sendvič o kojem
on govori zove se „Hajmijev specijalitet“ i sastoji se od dve kriške ražanog
hleba i obilne hrpe dimljene govedine i po sredini sečenog jezika. Porcija
obuhvata i kupus salatu, kiseo krastavčić, a često uz nju ide i jedan „doktor
peper“. Taj je čovek bio veoma počastvovan ovim gestom i suze su mu
pošle na oči kada se sve to našlo prvi put na jelovniku iznad derma
predjela.18 To što je na taj način bio pomenut njemu je donelo veliko
zadovoljstvo, a njegovoj uvaženoj majci mnogo radosti pošto je ona oduvek
mislila da će on završiti kao kakav anonimni mali prodavac šejkova. Vreme
provedeno sa tom zabavnom dušom dirnulo me je i otvorilo oči za moj
sopstveni naduveni ego i sitničavost. Sada skrušeno i sa zahvalnošću
prihvatam da budem ovekovečen piletinom kuvara Vonga, i da moje ime
bude zauvek navođeno u kineskim restoranima širom sveta. Moj jedini
zahtev je to što bih najradije voleo da budem u koloni A.
Zahvalan, general Co
 Niko živi ni da mrdne
Prvo prikazivanje najnovije studijske hit komedije, sračunato na to da
pokrene glasine među najuticajnijim ljudima Menhetna, izazvalo je onu
vrstu tišine koju čovek povezuje uglavnom sa spoljnim svemirom. Posle
odjavne špice, koja je najavila iščezavanje sto osamdeset miliona dolarčića,
publika je poustajala i krenula polako prema izlazima poput bratstva na
putu prema fabrici u Metropolisu Frica Langa. Dok su probrani tvorci
javnog mnjenja pokušavali da dođu sebi na hladnom vazduhu Brodveja,
našao sam se vis-à-vis nikog drugog do Nestora Grosnouza, debelog klipana
koga sam poznavao iz vremena kad smo često pohodili sjajne birtije na
Bulevaru sumraka. Grosnouz je bio holivudski producent koji je ovladao
veštinom stvaranja nesolventnosti čak i od najperspektivnijih projekata.
Pošto u našim zlatnim godinama nismo više bili toliko proždrljivi, sada
samo se zaputili u Karnegi delikates kako bismo dekonstruisali malo
mariniranog mesa i raščerečili ono što smo upravo videli.
„Sve su to koještarije“, bogoradio je impresario. „Đubre za maloumne
pubertetlije.“ Izvadivši isečak iz džepa pantalona, rekao je: „Pazi ovo. Isekao
sam iz jednog malog časopisa po imenu Nedeljnik. Nije li ovo naša formula
za ulazak u Fort Noks?“ Grosnouzov članak govorio je o mestu Aper Derbi u
Pensilvaniji, gde je vlasnika neke picerije policija izgleda optužila da je
podmetao miševe u suparničke picerije. „Nikad nismo imali ništa tome
nalik“, rekao je načelnik policije, „s miševima kao sredstvom za izvršenje
krivičnog dela.“
Grosnouz je tragao za mojom reakcijom na isečak iz novina, osmehujući
se kao čovek koji ima adute u rukavu.
„Čim sam ovo ugledao, počeo sam da radim na govoru koji ću održati
kad budem dobio Oskara“, rekao je i eksirao svog „doktora brauna“.19
„Šta time misliš da kažeš?“, upitao sam, shvativši da je njegov najnoviji
film, Serenada o knedlama stekao tek dva klimoglava što se Oskara tiče, i to
ne od Akademije već od štićenika u ludnici Belvju.
Ništa manje od biber-spreja nije moglo da ga spreči u izlaganju
njegovog novog scenarija, kome sam podlegao dok sam naslućivao dolazak
novog Hindenburga.
„Otvaramo scenu u Skotland jardu“, započeo je on. „Inspektor Majls
Dabni, veteran što se starog ruma tiče, zajedljivac koji je sve već video u
životu, pućka svoju lulu i razmišlja o vikendu i onoj pastrmci koja uvek uspe
da se odupre njegovoj varalici. Dabni je veoma ugledan i svi znaju da je on
sam rešio Trbosekova ubistva.“
„Čeknider malo“, rekao sam ja. „Zar to nije bilo pre više od sto godina?“
„Ti misliš na Džeka Trboseka“, ispravio me je Grosnouz. „Ja govorim o
Ejbu Trboseku, krojaču koji je vrebao u Vajtčepelu i sekao muškarcima
prsluke od gabardena na trbuhu.“
„Kapiram“, kazao sam. „Sad mi je jasno.“
„Krupni plan Dabnijevog psećeg lica“, kitio je Grosnouz, „dok mu
poručnik Gamidž, njegov žustri potčinjeni, saopštava mračne vesti.
’Inspektore Dabni’, kaže Gamidž, ’izgleda da je banda miševa upravo
opljačkala Barklis.’“
„Miševi opljačkali banku?“, prekinuo sam ga s nevericom.
„Zašto da ne?“, rekao je Grosnouz. „Mali glodari su izazvali
tradicionalnu paniku kako to miševi uvek rade, i dok su žene cičale i skakale
na stolice, oni su zubima i šapama olakšali blagajnike za dva miliona funti.“
„Slušaj, Nestore“, rekao sam ja, ali on me je prekinuo.
„E sad, vidi šta kaže inspektor Dabni. ’Aman, Gamidž, ovo se savršeno
uklapa u Mansfutovu priču o bandi miševa koja je upala u Tejt i maznula
neprocenjivu Konstablovu sliku.’
’Nisam čuo za to’, odgovara Gamidž. ’Nisu to valjda jedni te isti miševi?’
’Opis se poklapa’, veli Dabni. ’Sitna bela stvorenja, ružičaste oči, repići.
Izgleda da je banda ušla u muzej, uzverala se po zidu i, spretno uklonivši to
remek-delo od pejzaža, prenela ga na leđima kroz ulazna vrata ne uzbunivši
nikoga. Moja pretpostavka? Ta mazarija sada krasi sobu za bilijar nekog
guzonje dok mi ovde mljackamo ovaj naš puding.’“
„Ali kako?“, rekao sam ja. „Mislim, pored toga što je fizički nemoguće,
potrebna je tu inteligencija…“
„Aha!“, uskliknuo je Grosnouz. „Ovo sam ti naveo samo da bih te
zagolicao. Muzička tačka, rez na flešbek. Laboratorija negde u Blekpulu. Tu
grupa predanih naučnika izvodi najsavremenije eksperimente na miševima
ne bi li došla do leka protiv ćelavosti.“
„Ćelavosti?“, zapištao sam.
„Kod miševa. Veliki je to problem u svetu glodara – samo se o njemu ne
piše toliko. Vodeći naučnik je Šonsi Entvisl, zgodan vragolan – i za tu bih
ulogu mogao da uzmem Breda Pita, kome se ona mnogo sviđa i obećao mi
je da će rezervisati termin za snimanje čim uspostavim mir na Bliskom
istoku. Uzgred, Entvislova saradnica je jebozovna plava biološkinja po
imenu Ejpril Foksglav – kao Marija Kiri s pozamašnim poprsjem. Ona nosi
tesan laboratorijski mantil, a kada neki miš pobegne iz kaveza, vrisne i
zadigne aljinče, tako da otkrije dve duge, osunčane noge i crni bikini veš
koji je dobila na dar od svojih kolega kada je ušla u uži izbor za Nobelovu
nagradu.
„Kasnije te noći“, mleo je Grosnouz, „Vigins, stari londonski
kućepazitelj, ide u obilazak i pripit posle svoje pinte gorkog piva, slučajno
pritisne dugme na kome piše ’Opasnost: Radijacija!’“
„A to je usmereno na miševe“, ubacio sam ja, znajući kuda to vodi.
„Baš tako“, bio je oduševljen Grosnouz. „Ali pazi ovo: ne budu svi miševi
ozračeni; samo oni opaki, frustrirani – oni koje su ganjali iznova i iznova
kroz lavirinte ne bi li pronašli put do slasne gaude. Upravo ta ogorčena
stvorenja upijaju u sebe narajcane izotope i postaju superinteligentna,
premda sociopatska bića.“
„Podiđe me jeza kad to kažeš“, rekao sam, pokušavši da mu idem niz
dlaku, pitajući se istovremeno nema li u toaletu otvorenog prozora koji vodi
na ulicu.
„Prva naznaka toga da su zlokobni jeste kad uzmu metlu, uhvate Cicku,
ljupku laboratorijsku macu, i upotrebivši dršku kao palicu, izbace je kroz
prozor. O, zaboravio sam da pomenem, radijacija svakom opakom mišu
daruje pedesetostruku snagu. Najednom, grad London je meta talasa
zločina. Napadi, provale, piramidalne šeme, otmica berzanskog funkcionera
i njegove porodice koje drže kao taoce radi otkupa.“
„I sve to rade mala bela stvorenja ružičastih očiju, s repićima“, rekao
sam ja.
„Upravo tako“, saglasio se on.
„Mislim da si s tim zaista natrapao na veliku stvar, ali izvini sada, moram
da idem da dižem ambar sa nekim prijateljima Amišima.“
„Nevolja je u tome što nemam kraj“, kazao je Grosnouz molećivo. „Tu
upadaš ti. Ti si pisac. Smisli nešto pa ću te lepo zbrinuti. Naravno, nema
para unapred, ali postaraću se da dobiješ lepo parče svega što se zaradi.
Recimo, deseti deo procentnog poena posle četvorostrukog izlaska na
zelenu granu.“
 „Dogovorili smo se, Nestore“, kazao sam i odgurnuo stolicu. „Ali ne
želim da mi se ime pominje. Naposletku, ti si zapravo taj koji je osmislio
suštinu. I, kao izraz moje dobre volje, zadrži to za sebe. S obzirom na to da
prevodim Kavafija20 i prodajem semenke, ništa mi ne treba.“
„Znao sam da me nećeš izneveriti“, zameketao je on. „Šta ćemo za
kraj?“
„U poslednjem činu“, istrtljao sam ja, „Entvisl, shvativši da miševi
raspolažu nadmoćnom inteligencijom, primenjuje moralno ubeđivanje.
Okuplja ih i čita im Kjerkegora. Ubrzo svaki miš preduzima svoj individualni
skok vere i bira Boga. Ukratko, od laboratorijskih, oni postaju crkveni
miševi.“
„Zar si poludeo?“, zavapio je Grosnouz razočarano. „To je previše
intelektualno. Ti i ja znamo za Kjerkegora, ali zar misliš da su mase čule za
tamo nekog Grka koji je ispio otrov?“
„Dobro“, rekao sam ja. „Probaj onda ovo. Entvisl ih nauči da se klizaju.
Oni postanu veoma vešti u tome pa obilaze Ameriku s predstavom po
imenu ’Miševi na ledu’. Za finale, vidim dugi niz glodara na klizaljkama koji
udaraju u mini daire i pevaju ’Dok čekam Roberta I. Lija.’“
Ne znam da li se Grosnouz primio na moju inspiraciju, ali pitao me je,
ako bismo priču promenili tako da umesto miševa to budu kepeci, da li
bismo mogli da koristimo veće daire. Kako se ispostavilo, u toaletu jeste bio
otvoren prozor, i pošto sam iskočio na Sedmu aveniju, zaždio sam kući,
progutao dve pilule za spavanje i otišao u carstvo snova. Ali tek pošto sam
stavio sveži sir u sve mišolovke.
 Razmisli dobro, setićeš se
Kako već to ide sa zdravom hranom, „stvrdnuta arterija“ je dobra koliko
i svaka druga. Koristeći prošle nedelje njene skupe hranljive materije u
potrazi za nekim biljem pogodnim za vitalizaciju ili korenom da istera
porodicu slobodnih radikala koja je napravila gnezdo u mojoj šasiji, našao
sam se vis-à-vis s bočicom crvene tečnosti uglavljenom poput zmije šarke
između ženšena i ehinacee, s nazivom u stilu Reja Bredberija, „Genijalac“.
Izvađena iz svog udubljenja, tvrdila je da gasi žeđ kao blokator s ginko
bilobom i raznovrsnim antioksidantima koji navodno jačaju pamćenje.
„Mislite brzo“, pisalo je na etiketi. „Gde su vam ključevi od kola? Zamislite
muziku iz TV serije. Doktori za pamet iz Funkcije razvili su ’Genijalca’ kako bi
vam pomogao u ovakvim situacijama.“ Na etiketi, slovima jasno vidljivim za
sve koji poseduju elektronski mikroskop, sledilo je smeteno priznanje da
tvrdnje o čudesnom aperitivu još nije proverila Uprava za hranu u lekove,
kao i da „proizvod nema namenu da dijagnostikuje, leči, izleči ili spreči bilo
koju bolest“. Još nije bio testiran na uklanjanje fleka od sosa i otčepljivanje
odvoda. Ipak, ta zamisao o eliksiru koji dopunjuje neurone navela me je da
pomislim na mog cenjenog kolegu Marija Sajfera, koji se spremao da izađe
na večeru.
Ne smem da kasnim na prijem kod Vaserfindovih. Otmeno društvo.
Večeras nema jeftinog kavijara. Penjemo se? Mesto potpredsednika za
starog Marija? Zamisli samo – dvadeset četiri istrebljivača koji rade poda
mnom. Neverovatno. Kako izgledam? Pa do jaja. Nova kravata bi trebalo da
ga očara, iako šara od višestrukih violinskih muzičkih ključeva može biti
previše moderna za tu ekipu. Tragao sam za savršenim rođendanskim
poklonom za gospodina Vaserfinda. Ko bi rekao da je „Hamaher Šlemer“
jedino mesto u gradu gde se može naći Džarvik Hart s odeljenjem za
ribolovačke udice. Ali vidi sad ovo, u žurbi da stignem na vreme umalo
nisam odjurio bez njegovog poklona. Da vidimo, kud sam ga metnuo?
Hmm. Na sto u foajeu? Nije ovde u fioci. Zar sam ga ostavio u spavaćoj
sobi? Da proverim na nahtkasni – ovde samo pop s bradom fali. Lampa za
čitanje, budilnik, papirne maramice, kašika za cipele, moj primerak
Platforme sutre šestog patrijarha Hui-Nenga. Kaseta u saabu? Bolje da
istrčim i pogledam. Pada kiša. O, brate, ogrebotina na braniku. Prokleti
rabin na tom njegovom uniciklu. Čekaj malo, gde su mi ključevi od kola?
Zakleo bih se da sam ih ostavio u ovom džepu. Ne, tu je samo neka sića i
otcepljene karte za monodramu Ilejn Strič s potpuno crnačkom glumačkom
ekipom. Jesam li pogledao na radnom stolu? Bolje da se vratim unutra. Šta
je tu, u gornjoj fioci? Hmm. Koverte, spajalice, napunjen revolver za slučaj
da stanar u 2A ponovo počne da jodluje. Dobro, da rekonstruišemo. Jutros
sam se odvezao kod Smolbouna da mi napare umetak, svratio kod Stebinsa
da mu vratim uloške za ravne tabane i onda na časove sviranja u gajde.
Hej, čekaj malo, ona mala starleta s kojom sam se spanđao i koja je
uvek uzimala melatonin kako bi sprečila džet-leg kad smo se seksali – ona je
uzimala neku zdravu hranu kao Bak Rodžers. Da, „kranijalne pahuljice“.
Navodno su podsticale pamćenje. Da nije ostavila koju u ormanu? Ah, evo
– šta piše to na kesici? „Nije testirano u Upravi za hranu i lekove – Može
izazvati pospanost kod muškaraca po imenu Simor.“ Probaću samo
nekoliko. Hmm, lep ukus. Volim ukus sojinog fosfatidilserina. Da uzmem
još?
E sad, gde sam ono stao? O, da, naravno, ostavio sam poklon za
gospodina Vaserfinda u kancelariji. Moja sekretarica, gospođica Fejsvork,
treba da me sačeka s njim na prijemu. Ključevi od kola u sivom kašmirskom
kardiganu na drugoj vešalici u šifonjeru u hodniku. Sećam se dana kad sam
kupio taj kardigan, pre šesnaest godina. Bio je utorak, imao sam na sebi bež
pantalone i Sulkinu košulju na zakopčavanje s dugim rukavima. Sive čarape.
Cipele Braće Fleg. Ručao sam sa Solom Kešflouom, berzanskim
čarobnjakom. Sol je naručio ribu list s graškom na buteru i krompir žilijen.
Pio je belo vino, batar-montraše iz ’64, i sećam se da je malo vuklo na voćni
ukus. Završio je sorbeom od limete i dvema čokoladicama s ukusom mente
– ili ih je možda bilo tri? Začudo, jedva da je pipnuo obrok. Previše uzbuđen
zato što se Amalgamirani permafrost upravo spojio s kompanijom koja je
razvila proces za pretvaranje čelika u bunike. Da bismo proslavili, ja sam
platio račun. Pedeset šest dolara i devedeset osam centi. Teško da je
vredelo toliko pošto su moji škampi bili prekuvani.
Konačno na prijem kod Vaserfindovih. Taman na vreme. Svi dobro
obučeni. Šampanjca u izobilju. Koktel klavirista. „Avalon.“ Ista pesma koju
su svirali one noći u Vinarskom utočištu s Lilijan Voterfaul. Skinula kupaći
kostim. Gola boginja. Pokidala mi odeću dugim noktima. Naša dva tela u
pohotnom naprezanju. Navalio na nju kao panter. Taman da konzumiram
strast, kad najednom grč u nozi. Levi list? Ne, desni. Oglasio se prodornim
krikom, skočio sa nje. Skakao po sobi, lica zgrčenog od bola. Šta joj je kog
đavola bilo toliko smešno?! Pobogu, žena se presamitila od smeha.
Optužila me da sam upropastio trenutak. Klipan, tako me je nazvala, jadnik.
Jedva je čekala da otrči do telefona i sve ispriča našim prijateljima. Neka je,
nek istruli zajedno sa svojim mužem proneveriteljem. Čovek je pokušao da
sakrije šest miliona dolara u sitnim novčanicama u cipeli.
To me navodi na pomisao na ono veče kod Hornblouovih. Nisam na to
pomislio petnaest godina. Gledao sam kako Efluvija Hornblou kuva u svojoj
kuhinji. Ejza Hornblou je u drugoj sobi gnjavio pajtaše Red soksima. Tog
dana su imali dvostruki meč s Tigrovima, u prvom pobedili sa 6:2, a onda
izgubili u drugom sa 4:0. Čuo sam njihove glasove, stari dobri momci su se
raspravljali oko lopti i udaraca. Povio je preko sudopere da zavučem jezik
među njene vrele usne. Iznenada, kravata uhvaćena u Miksmasteru.
Prekidač zaglavljen, neće da se isključi. Utikač nepristupačan iza frižidera.
Neprestano udarao glavom o mermernu ploču na zidu. Sećam se da sam
prisustvovao rađanju velike Nebule Raka. Interventna ekipa. Odvezen u
ambulantnim kolima. Dve nedelje u stanju da govorim samo u rimovanim
kupletima, smejao se često, plus svakih deset minuta mazao telo za
plivanje preko Kanala. Bila je to kravata marke hermes. Šezdeset devet i
devedeset pet, i to onomad.
Gle gospođe Vaserfind kako sedi tamo, tako elegantna. Crna armani
haljina, jednostavni biseri, i te dramatične naušnice – dve smanjene glave
Dživara, zašivenih usana. Nagoni me na pomisao o Baki. Uvek je sedela
tamo i igrala karte s Dekom. Varala ga samo tako, kao slepca. Konačno,
oslepeo je na jedno oko pa je mogla da ga vara samo dopola. Deka veoma
briljantan, proveo petnaest godina prevodeći Anu Karenjinu na iskvareni
latinski. Pamtim dan kada se Deka srušio, 8. jun u 18.16. Pogrešno doneli
dijagnozu da je mrtav i balsamovali ga uprkos tome što je mogao da izvodi
šimi i peva „Dronjavu krpu“. Baka prodala kuću i posvetila život službi Bogu.
Prijavila se za sveticu, ali su je odbili pošto nije umela da parkira hodom
unazad.
Klavirista svira „Nateraj me da te volim“. Pamtim da sam stalno slušao
tu pesmu kad je Mama bila trudna sa mnom. Tata ju je pevao sam sebi po
ceo dan u ogledalu. Sećam se da me je Mama rodila u taksiju. Na
taksimetru je bilo četiri i osamdeset. Taksista je bio Izrael Moskovic. Pričljiv.
O svojoj ženi govorio kao o debelom loncu kaše. Pamtim da su moji roditelji
očekivali blizance. Ostali su zgromljeni kad su videli samo jednog mene.
Nisu mogli to da podnesu. Prve dve godine oblačili me kao blizanca. Dve
kape, četiri cipele. I dan-danas se raspituju za Čestera.
Hvala za divno veče, gospođo Vaserfind. O, a ime kojeg ste pokušavali
da se setite dok smo ranije razgovarali o Emili Dikinson jeste Bronko
Nagurski. Zapalio odatle taman na vreme. Dejstvo „kranijalnih pahuljica“
počelo da slabi. Opet, nema nikakve sumnje da sam bio glavni na prijemu.
Pomenuo sir gaudu. Industrijski sapun. Pogodio Lea Gorsija i Džulijen Sorel.
Uspeo naizust da recitujem Filipike. Setio se Šraftsa na ćošku Pedeset
sedme i Treće. Pevušio temu Mauzi Pauel. Pogodio Menahema Šnersona,
Sinove pionira. Krvavog Cigu.21 E sad, gde li sam samo parkirao automobil?
 Izvinite, bez kućnih ljubimaca
Od trenutka kad se Demosten popeo na onu gajbicu u Atini, razvezao
jezičinu i naelektrisao raju nadahnjujućim govorom, bilo je jasno da reči,
snažno intonirane, imaju dramatičnu moć da ljude uzbude do same srži.
Dovoljno je da se čovek priseti Linkolna kod Getizburga, Vinstona Čerčila
koji osokoljuje zaraćene Britance pod teškim bombardovanjem, Ruzvelta
koji se prkosno suočava sa samim strahom, da ne pominjemo ono što je
Hafington post nazvao dvadesetinom „možda najvažnijih reči koje je Majli
Sajrus ikad izgovorila“.
Izgleda da je susret štampe s erotski provokativnom superzvezdom na
nišan uzeo pitanja zemlje precizno i neizbežno kao toplotno navođena
raketa, a njena objava o nesputanoj senzualnoj slobodi, vredna Tomasa
Džefersona ili građanina Toma Pejna, glasi:
„Bukvalno sam otvorena za sve ono što se radi s pristankom i ne
obuhvata životinje…“
Ovaj lascivni manifest, koji se zaustavlja tik ispred bestijalnosti, podseća
na iskrena razmišljanja jedne druge slobodne misliteljke koju sam
poznavao, ali ovde bi trebalo da odstupim i dozvolim gospođi da sama
iznese čitav taj jezivi konglomerat stavova.
Au, majku mu, život je skroz nepredvidiv. Ko bi pomislio dok gleda one
kućne filmove od osam milimetara na kojima se Ember Grubnik jarca po
zelenim livadama sa svojim zlatnim retriverom Stidljivkom, da će koliko prvi
njen album snimljen za Autopsi rekords postići platinasti tiraž. Ne kažem da
omot potpisnice ovih redova, odevene samo u nenaruženi epidem i traku
Gestapoa oko ruke, nije malčice pogurao prodaju pošto, priznajmo to, ja
jesam jedna jebozovna ribetina. Nije da sam građena kao one džinovske
manekenke iz Viktorijas sikret s telom koje nedvosmisleno dokazuje
postojanje Boga. Ne, moja privlačnost je strogo privlačnost devojke iz
komšiluka koja projektuje inteligenciju, fino kućno vaspitanje i spremnost
na sve.
Moj prvi menadžer Veksi Slizmen nije mogao da skine šape s mene.
Veksi me je otkrio dok sam pevala s rok grupom Toksični otpad u
Propupelom tumoru, birtiji u centru. Uzgred, nije Veksi bio taj koji mi je
skinuo đanu kao što se lažno pripoveda, zato što sam bila deflorisana
mnogo ranije, u zaglavljenom liftu motela Draj hivs22 zahvaljujući Luteru
Hedkejsu, pevaču benda Svinjski grip. Ali Šarki je lansirao moju pevačku
karijeru, i reći ću da me je, za šest meseci koliko smo bili ljubavnici, naučio
nekim veoma zanimljivim novim pozama koje mislim da je video na nekom
muralu u jednom hramu u Mumbaju. Šarki me je upoznao s Najdželom
Pilbimom, velikim britanskim lovcem na talente koji je bio pokretačka
snaga mog prvog albuma. Sećam se koliko sam bila zapanjena na ranoj
večeri kada su mi on i njegova ljubavnica, ledi Binkurd, predložili ménage à
trois. Naravno, bila sam šokirana u osnovi zato što sam stidljiva osoba
strogo vaspitana na veronauci, i morala sam baš da se borim kako bih
savladala svoju prirodnu sramežljivost i konačno izvadim neke lance i
vibrator koje sam slučajno imala u tašni. Kad se moj album pročuo, krenula
sam iz Njujorka na veliku koncertnu turneju, i tada srela međunarodnog
plejboja Porfirija Mošpita, koji je imao sopstveni mlazni avion i brzo me
učlanio u klub onih koji vode ljubav u avionu. Uključio je autopilota u
avionu i seksao se sa mnom na visini od dvanaest hiljada metara. Onda je
preuzeo kontrole, a ja sam se seksala s automatskim pilotom. Porfirio se
ložio na tu neku Tantru i mogao je da vodi ljubav bez kraja i konca. Jednog
dana smo to radili šesnaest sati bez pauze, a kad se svršilo, potražila sam ga
u krevetu i ponašla samo hrpicu prašine. Posle Porfirija, nabacivao mi se
Nat Pinčbek, profesor filozofije. Nat je voleo da glumimo. Popušili bismo
malo vutre u njegovoj gajbi, i on bi se pravio da je Verner Hajzenberg, a ja
bih nosila tange i ponekad bila čestica, a ponekad talas, i činjenica da nije
mogao da utvrdi moj tačan položaj veoma ga je uzbuđivala. Jedne noći me
je pitao da li bih volela da idem na jedan prijem i, naravno, nije ni pomenuo
reč „orgija“. Uvek spremna za nova iskustva, radila sam to u sobi sa
dvadeset pet golih gostiju i bilo je okej, premda smatram da seks sa više od
desetak ljudi odjednom može da bude previše bezličan.
Kasnije te noći, pridružila sam se nekim prijateljima na aperitivu u
Požarnoj zamci, obližnjoj kafanici gde nisam mogla da ne primetim tananu
Azijatkinju koja je pila sama i šmekovala me, skidala me očima. Skinula mi
je suknju i bluzu levim okom, a donji veš desnim. Prišla je i šapnula mi
nešto. Rekla sam joj da me njen predlog ni najmanje ne loži, i mada se
nisam naročito zanimala za sado-mazo, nisam htela u sopstvenim očima da
ispadnem uskogruda ili majstor kvariš za zabavu pa da negodujem zbog
toga što sam vezana, s kapuljačom preko glave, i isprebijana još malo pa do
smrti. Bila je to Fej Ling Apvud, i mi smo se zajedno uselile u jedan raskošni
neboder. Imale smo ogledalo na tavanici iznad kreveta, a da biste imali
predstavu o tome koliko je naša veza bila strasna, imale smo ga i na tavanici
iznad sofe, trpezarijskog stola, u lobiju zgrade i u lifu. Sećam se da su nas
pozvali na trke u Belmont i da smo krenule u privatni obilazak štala za
sedmu trku kad sam primetila kako favorit, Hrabri Vonc, zuri u mene iz svog
boksa. Ne kažem da mi se očigledno nabacivao, ali verujte da osetim kada
me neko odmerava od glave do pete. Najednom, Fej Ling je pomodrela, a
bademaste oči su joj planule od besa.
„Jesi li ti to u šemi s tim konjem?“, upitala je oštro.
„Ja? Ma daj, ne budi blesava“, odgovorila sam.
„Ne laži me“, rekla je ona. Zadrhtala sam, srce mi je brže zalupalo.
„Ždrakali ste se“, optužila me je. „Osmehnula si mu se i, ako se ne
varam, konj ti je namignuo na to.“
„Stvarno si opičena“, suprotstavila sam joj se ja. „Mnogo sam ti već
puta rekla da sam bukvalno otvorena za sve s pristankom i što ne obuhvata
životinje.“
„Ne verujem ti, kurvo“, zaskičala je moja partnerka, okrenula se na
visokim potpeticama i zauvek otišla iz mog života.
Ne samo što me je šutnula već verovatno nije trebalo da otvaram tu
svoju veliku labrnju, jer pošto sam već slavna, sve što kažem završi u
štampi. Sutradan tek, eto vraga, moje reči su se našle u novinama ispod
naslova: „Seksi pop zvezda diskriminiše – povlači crtu kod životinja.“ Kad
tamo fotomontaža na kojoj totalno ravnodušno zurim u dogu, zlatnu ribicu
i pobednika konjske trke Priknes. Najednom, Si-En-En me zove i pita da li
bih došla da branim svoje politički nekorektne navode. Dok sam rekla seks,
podigoše demonstracije zbog diskriminacije na mojim koncertima i album
mi ode u čabar. Uspaničena, moja publicistkinja Rouz Gorgona preklinjala
me je da se izvinim, kažem da je citat izvađen iz konteksta i da povlačim
liniju samo kod određenih životinja, poput nilskih konja i nižih antilopa.
Biće da je moje javno prenemaganje doprinelo da se varvari pred vratima
umilostive pošto su neki obožavaoci počeli da se polako vraćaju i praštaju
mi, ali sve je to zaista uzelo danak kad je moja psiha posredi. Na primer,
bila sam kod rođake Elsi na večerici, kad me iz čista mira njena plava ptica
mina odmeri i kaže: „Hej, ribo, šta kažeš da se sutra nađemo u hotelu
Karlajl – soba 601. I obuci mrežaste čarapke!“
 Isprva sam se trgla, ali sam potom zapisala datum. Na kraju krajeva,
nimalo mi nije potrebno da me svi ti ornitolozi proglase za rasistu.
 Novcem se može kupiti sreća – šatro
S privredom u fronclama, bez zaposlenja posle propasti Braće Leman,
Litvinova je mučila neodlučnost u vezi s izborom koji je stajao pred njim. Da
li da sve stavi na kocku i kupi „Marvin Gardens“, ili da novac ostavi u
neoporezivim obveznicama sve dok ne prođe polje „Kreni“? Berza se tog
dana sunovratila za još stotinu poena, a jednog njegovog kolegu je pokosio
srčani udar dok je bio na polju „Besplatni parking“. Govorkalo se da je
čovek izvukao kartu na kojoj je pisalo: „Osvojili ste drugu nagradu na
takmičenju u lepoti – Uzmite deset dolara“, ali nije to objavio. Sada je
poresko ustanovilo da je tih deset dolara sakrio na ofšor bankarskom
računu pa je započelo istragu. Litvinovljeve ruke su se tresle kad je stao na
najvrednije žuto polje, pa je pozvao svog prijatelja Šnabela u Morgan
Stenliju, koji ga je posavetovao da ne kupuje. „Niko ne zna na koju će tržište
stranu“, rekao je Šnabel. „Da sam ja na tvom mestu, sačekao bih šest
meseci. Ben Bernanke i Tim Gajtner sastaju se sutra u Vašingtonu i jedna
od tema njihovog razgovora jesu žuta polja. Znaćemo više posle toga.“
Šest meseci, pomislio je Litvinov. Dotad bi Švimer mogao da ima sva tri
žuta polja ako ja to ne sprečim. Švimer, Litvinovljev bivši ortak, nedavno je
prošao polje „Kreni“ i bio je likvidan. Mogao je da gradi. Litvinov je, opet,
držao dva siva imanja, „Vermont“ i „Konektikat“, ali njegova bivša žena je
posedovala „Orijental“ i on je znao da mu ga ova nikada ne bi prodala.
Ponudio je svoju kuću u Hemptonsima, više sati posete deci i „Vodovod“, ali
ona je bila nepokolebljiva. Litvinov je oduvek imao problema sa ženama.
Njegova nesposobnost da na kockicama dobije dupli rezultat dovela je do
strašne svađe s njegovom trenutnom verenicom Beom. Bio je siguran da je
ona u šemi s Polom Kindlerom, koji je nekako nagovorio Sitigrupu da
finansira za njega hotel na „Bordvoku“. Kindler se trampio za „Bordvok“,
čime je dobio obe plave, ali posle ekonomske krize putovanja su zamrla i
niko se nije zaustavljao na njegovom posedu. Pokušao je s renoviranjem i
planovima za luksuzne hotele sa televizorom ravnog ekrana u svakoj sobi,
ali troškovi gradnje vinuli su se nebu pod oblake i imao je nevolja sa
sindikatima, kojima je izgleda trebala cela večnost da podignu par kuća.
Kindler je bio pred samom primenom 11. poglavlja Zakona o bankrotu kad
je Breslau, iz Goldman Saksa, u povratku kući s neke proslave Božića, pijan
stao na „Park Plejs“ gde su bile tri kuće. Najednom, Breslauu je trebalo
hiljadu sto dolara. Preklinjao je Kindlera da sačeka, ali Kindler je upravo
izvukao karticu na kojoj je pisalo „Platite školarinu – sto pedeset dolara“, i
trebao mu je novac. Pošto nije želeo da založi ništa od svojih nekretnina,
Breslau se uzajmio od zelenaša. Kad nije mogao da isplati dug na vreme,
zapretili su da će mu polomiti čašice kolena. Na kraju se nagodio, ponudivši
im „Sent Čarls Plejs“ da bi mu zauzvrat polomili čašicu samo jednog kolena.
Breslauova žena Rita bila je seksi. Oni su imali ono što su holivudski
scenaristi nazivali „sladak susret“. On je izvukao karticu na kojoj je pisalo
„Povezite se železnicom Reding“. Ona je izvukla istu tu karticu pa im je
zapalo da dele kupe. Isprva se nisu slagali, ali posle nekoliko pića, ona je
skinula odeću sa sebe i objasnila Breslauu koncept odnosa između rizika i
nagrade, a on se zaljubio u nju. Rita je bila uz njega za vreme krize kada su
se delile figure i kada je Breslau želeo mali srebrni cilindar. Kada je ovaj
pripao Litvinovu, Breslau je bio gorko razočaran. Bio je primoran da uzme
naprstak, i lekari su smatrali da je to dovelo do njegove depresije i godina i
godina intenzivne psihoterapije. U bezvoljnom stuporu, on je propuštao da
primeti kad mu neko stane na polje, i njegovi zahtevi za plaćanjem rente
posle bacanja kockice sledećeg igrača dovodili su do komplikovanih parnica
(Braća Parker protiv Odbora za prosvetu).
Lu Dajmler bio je druga priča. Odrastao u siromaštvu, zakleo se da će
stvoriti nešto od sebe, ali kada je izneo zamisao o uvođenju tamnosmeđih i
crvenkasto-ljubičastih polja, svi su ga smatrali vizionarom ili budalom.
Pohađao je Harvard zahvaljujući stipendiji i zaljubio se u jednu devojku iz
Bostona. Njena porodica je posedovala tri zelena polja. Na svima su bili
hoteli, naravno. Oni su mislili da je Dajmler lovac na novac, ali kada je
izvukao „Greška banke u vašu korist – uzmite dve stotine dolara“, on je taj
kapital upotrebio da osnuje internet kompaniju, za koju su mu ponudili šest
milijardi dolara, mada je on odbijao da proda ukoliko kupac ne priloži
makar jednu karticu „Besplatno puštanje iz zatvora“. Onda, bio je tu
Porčnik, u Četvorouglu, koji je posedovao nekoliko manje važnih polja i
prijavio se za bankrot. Agenti državnog trezora saznali su da je sakrio
nekoliko stotina hiljada dolara u svetložutim novčanicama od po petsto
ispod table, s namerom da ih prebaci na račune u Švajcarskoj. Siroti Porčnik
je ostao bez posla i bez prebijene pare u svojoj pedeset osmoj godini, pa je
popio bočicu pilula za spavanje. U njegovoj poruci stajalo je sve: „Mojoj
voljenoj ženi, Kler, ostavljam ’Aveniju Mediteran’. Nadam se da će ti renta
od dva dolara omogućiti da živiš u stilu na koji si navikla.“
Poslednja tragedija bio je Majlo Vorpič. Kad je potonuo Meril Linč,
Vorpič je sve što je imao stavio u svoj dušek. Sve uplate i isplate išle su
preko njegovog Sili Poščerpidika. Onda je nova vlada odvojila stimulativni
paket od dve milijarde dolara za ljude s parama u dušecima, a Federalne
rezerve su to delile po veličini. Vorpič je imao bračni krevet pa je dobio
znatnu pomoć. Odlučio je da se oženi svojom draganom iz detinjstva, ali
kad je poslušao karticu na kojoj je pisalo „Vratite se za tri polja“, ona je
odbila da ga čeka. Više nikad nije uspeo da je stigne. Kao da to samo po
sebi nije bilo dovoljno tužno, stao je na polje „Idite u zatvor“. Ostao je u
zatvoru sedam godina i konačno je iskopao tunel i pobegao, izašavši na
„Aveniji Ilinois“, gde ga je sačekao prijatelj s privatnom cesnom i meksičkim
pasošem. Planirao je da preleti preko „Park Plejsa“ i „Bordvoka“ te tako
izbegne visoke rente, i da sleti u Kuernavaku. Nažalost, njegov avion je
ostao bez goriva i bio je primoran da sleti na „Aveniju Pensilvanija“, gde je
poginuo u vatrenom obračunu sa saveznim agentima.
 Kad imate Ničea kao ukras na haubi
Kao teorija, zaglupljivanje Amerike ima mnogo toga što mu ide u prilog.
Da biste testirali ovu tvrdnju, dovoljno je da uključite TV, otvorite novine ili
stupite u razgovor o ishrani s nekom glumicom. Ono što se ne zaglupljuje,
sudeći po članku koji sam našao u Njujork tajmsu, jesu kola. Ne samo što
lukave male taljige sada same sebe voze već se u tehnološkoj zajednici već
grmi o tome kako će biti smišljeni automobili s mozgovima koji mogu da
donose odluke o životu i smrti. Odluke poput: „Da li da oštro skrenem i
izbegnem da pregazim bakicu koja prelazi ulicu ispred mene ako to znači da
ću povrediti mog putnika, ili da njega vrednujem više i zveknem matoroj
lažne zube iz glave?“ Ovde je razjapljena rizična moralna siva zona, ili da to
kažem drugačije: kada moj bjuik bude dobio istu slobodu izbora kao Nikolaj
Stavrogin, pazite se. A sad, pošto sam pomenuo starog Moskovljanina, da li
je njegova ispovest upečatljivija od ove? Da vidimo.
*
Varljivo je kad ste građeni kao ja. Aerodinamična karoserija, dva dobro
izrađena branika, dinamit od ogibljenja, sjajni amortizeri, i farovi koje je
Sports ilustrejtid fotografisao za svoj broj posvećen kupaćim kostimima.
Naravno, svaki neandertalac misli da s takvom šasijom nemam ništa gore
što se pameti tiče, ali kako samo greše. Ponajpre, iscrpno sam upućen u
klasike; u sve, od Platona do Kanta, Vitgenštajna, sami recite. Da ne
pominjem sve one velike romane, sveta pisma i tekstove iz psihologije.
Znam – verovatno se pitate zašto neka benzinopija poput mene citira
Paundov Kantos ili Frojda? Istina je da nikad ne znate kad ćete morati da se
oslonite na Aristotela ili Konfučija, suočeni s izborom da li da udarite u stub
ulične rasvete ili pregazite čoveka koji izlazi iz Zabara s friškim đevrecima.
Zato, kad je gospodin Ajvor Svitrol ušao u izložbeni salon, sručio traženi
novac na sto i izvezao me ili, bolje rečeno, kad sam ja izvezao njega, bio
sam izuzetno zadovoljan. Mogao sam samo da poželim da imam vlasnika
koji mi je kulturološki ravan. Vozio sam ga do muzeja i pozorišta, a s
vremena na vreme i do Univerziteta Kolumbija. Lepo smo razgovarali o
Isusu, Homeru i Rig Vedi sa strogo automobilske tačke gledišta. Naravno,
morao sam da donesem nekoliko odluka o životu i smrti, ali to je ono što
plaćate kada me kupujete. Prva je bila kad je neki promukli debeljko s
fesom Šrajnera23 niotkuda iskrsnuo van pešačkog prelaza, s pivom i
treskavcem24 u ruci. Za to naravno nije bilo ni potrebno koristiti mozak
pošto svakako nisam nameravao da kočim i ugrozim bezbednost gospodina
Svitrola. Smireno sam ostao na istom kursu i prešao prostaku preko noge
pa se ovaj oglasio kao čovek kome se nije otvorio padobran. Izbor nije bio
toliko jasan kad je došlo popodne Parade na Fon Štojbenov dan25 i kada su
četiri muškarca u kožnim bermudama, na putu kući, prešla na crveno
ispred mene, stvorivši moralnu dilemu. Da li da okrenem volan i zaštitim
vlasnika iako je njegov život samo jedan spram ova četiri? Utilitarijanci bi
odlučili da sačuvaju više života, ali nisam mogao da prenebregnem kožne
bermude, i premda sam se trudio da svedem pokolj na minimum, udario
sam jednog po imenu Emil i izveo ono što igrači bilijara nazivaju
karambolom upotrebivši njegovu glavu, jednu časnu sestru, i zid jedne
zgrade. Pravi problem nastao je kad je čovek koga sam prepoznao kao
čelistu svetske klase izbio ispred mene na svom biciklu. Pošto sam čuo
njegovo izvrsno izvođenje Mocartovih sonata, procenio sam da njegove
zasluge za čovečanstvo nadilaze Svitrolove. Naglo sam trznuo volanom kako
bih izbegao sudar i izleteo na pločnik, probio stakleni izlog Rikfinovog
delikatesa, gde sam udario u izvesnog gospodina Sola Grinblata, oborivši ga
u kašu njegove žene. Halabuka koju su digli svi ti advokati pojavivši se
niotkuda bila je predvidiva, tako da je dolepotpisani ubrzo završio sa
znakom „Prodaje se“ zataknutim ispod brisača na vetrobranu.
Sledeći kupac je u poređenju s Ajvorom Svitrolom bio takav da sam,
slikovito rečeno, spao s konja na magarca. Mori Englvorm bio je producent
pravog pravcatog đubreta; jedan od onih egomanijaka koji vole da
izgovaraju sopstveno ime kad pridikuje, kao na primer: „I tako ti on kaže
meni, Moriju, predviđam da će tvoja nova medicinska TV serija Bezbedna
margina probiti plafon.“ Tako je i učinila, samo što je posredi bio plafon
stana na donjem spratu. Englvorm se uvek nalazio na zadnjem sedištu i
radio na trapeznim mišićima neke ambiciozne prsate ribe. U braku sa
ženom koja je ličila na Jasera Arafata, taj vam je bio neizlečivi preljubnik
koji je toliko brojnim glumicama obećao uloge da je bio primoran da snimi
rimejk Rata i mira samo sa ženskom glumačkom ekipom. Ali on očigledno
nije bio srećan. Imao je noćne more i stalno mu se vraćao san u kojem je
bio zarobljen na splavu nasred mora s kepecom koji jodluje. Pitao me je da
li bih mogao da mu preporučim dobrog psihijatra, ali ja sam mu rekao da
ne traći novac. Mogao sam da mu kažem sve što je trebalo da zna bez
potrebe da ispovrti osamsto kinti za pedeset minuta grobne tišine. Na
osnovu našeg razgovora, moja dijagnoza bila je da on pati od graničnog
poremećaja. Kad je bio mali, ušao je nenajavljen u sobu svojih roditelja za
vreme seksa i zatekao oca s losovim rogovima na glavi. Zapravo, njegova
neverstva izazvala su u meni veliku moralnu krizu, i jednog dana, pošto sam
odvezao njegovu ženu u Bergdorfs da kupi elegantnu crnu haljinu u kojoj je
izgledala kao Arafat u elegantnoj crnoj haljini, obuzeo me je Kategorički
imperativ, pa sam odlučio da delam. Upustio sam se u nabrajanje riba koje
je Englvorm trtio u raznim motelima, uključujući i malo valjanja na zadnjem
sedištu s jednom porno zvezdom koja mu je zavukla jezik u uvo, od čega
mu se umetak zavrteo na glavi kao gramofonska ploča. Vidno zapanjena,
Mina Englvorm se slabašno oteturala uz stepenice njihove gradske kuće, i
dok je petljala po tašni u potrazi za ključem, video sam da joj se ruka toliko
trese da mi i dalje nije jasno kako je mogla da smesti metak Englvormu tako
savršeno između očiju.
Moj treći vlasnik bio je A. D. H. D. Dildarijan, poznati fizičar koji je
dokazao da je sledeća papirna maramica koja iskoči kad jednu izvučemo iz
kutije optička iluzija. Dildarijan je tragao za nečim ličnim što bi poklonio
ženi za godišnjicu, pa sam ga odvezao do Hamaher Šlemera, jedine
prodavnice u gradu gde ste mogli da kupite Higsov bozon. Sačekao sam,
parkiran ispred zgrade, odmeravajući raznovrsne luksuzne predmete u
izlogu – termonuklearni mikser, uloške za ravne tabane od čistog zlata,
gvozdenu devicu – kad su najednom dva muškarca izletela iz banke
pucajući na sve strane, noseći torbe s novcem. Prepoznavši u meni
automobil koji ume sam da vozi, tako da oni mogu slobodno da uzvraćaju
vatrom, cimnuli su mi vrata, otvorili ih, upali unutra, kresnuli mi žice, i mi
smo odmaglili s policijskim kolima za petama. U tom trenutku, obuzelo me
je čudno osećanje. Osećanje egzistencijalne slobode. Shvatio sam da
učestvujem u zločinu i doživeo vrtoglavu euforiju. Najednom, bio sam
upravo kao Raskoljnikov ili Merso; jedina razlika bila je u tome što sam ja
imao presvlake na sedištima. Konačno autentičan, jurio sam mimo
semafora i znakova za obavezno zaustavljanje, da bih završio u čeonom
sudaru s nailazećim Micva-mobilom tolikom brzinom, da je rabinu Dovu
Šimelu brada odletela s lica u masu i tamo se izgubila, samo da bi nekoliko
mesecima kasnije osvanula u prodaji na Ibeju. Sada sam na transportnoj
traci i čekam da me mašina zgnječi u kocku starog gvožđa. Moj savet glasi:
kad sledeći put budete kupovali automobil, manite se onih koji umeju da
diskutuju o monadama i Novalisu. Odaberite više prostora za noge i manju
potrošnju benzina na sto kilometara.
 Preko, unaokolo i kroz, Vaše veličanstvo
Kad ručate sami u Ajviju, na Beverli Hilsu, i još ako ste funkcioner kome
je podareno dovoljno moći da odobrite neki projekt, veoma ste ranjivi.
Zato, kad se kelner dovezao do mene i šapnuo kako je mala blondina kojoj
sam smerao da dunem u uvo kao predjelo pre gulaša telefonirala i javila da
je izgleda dobila brucelozu, naručio sam brzu salatu i lice sakrio iza
primerka Holivudskog reportera. Jedva da sam se upustio u članak o tome
kako se Univerzal cenka oko filmskih prava na Crnina pristaje Elektri na ledu
kad sam postao svestan nečijih nejasnih obrisa oko moje korpe s kiflicama.
Kad sam podigao pogled, suočio sam se s korpulentnim pisarom/režiserom
u kome sam odnekud prepoznao Hjua Forsmita, tkača
tridesetpetmilimetarskih halucinacija s kojima se naš studio oprobao pre
nekoliko godina, kad smo ga angažovali da skrpi Psihotične zombije s
Meseca, naš nastavak Budenbrokovih. U poslednje vreme, znao sam to,
potonuo je na listu drugorazrednih, zahvaljujući seriji scenarija koji su za
rezultat imali proizvode odaslane pravo na groblje. Sada je opstajao
isključivo na stipendiji dovoljnoj za četiri Bendžamina svakog utorka, koje je
mogao da napabirči jednostavnim odgovorom na pitanja: „Jeste li radili
prošle nedelje? Jeste li tražili posao?“
„E baš čovek koga želim da vidim“, rekao je on i uplivao u prazan
prostor mog separea kao sipa.
„Ako se radi o rimejku Šejna sa glumačkom postavom koja se potpuno
sastoji od kepeca, naš produkcijski plan je malčice prepun“, rekao sam,
prisetivši se sinopsisa koji je nedavno bio presavijen i tutnut u takos te na
taj način prokrijumčaren kraj obezbeđenja zajedno s naručenom
meksičkom hranom.
„Ne, ne.“ Odmahnuo je na to. „Došao sam da ti predložim sigurnu malu
zamisao koja će apsolutno garantovano postići na blagajnama brojke kakve
se mogu meriti samo kroz teleskop Habl. Nameravao sam lično da to
produciram na Sandensu kao nezavisan film za četrdeset somića, ali sam
izračunao da bih sa još šezdeset osam miliona mogao da ga snimim preko
sindikata.“
Pozoran, kao holivudski funkcioner, jer propust da ščepate neki megahit
može da dovede do toga da dobijete otpremninu koja se sastoji isključivo
od jednog kristala antracita, udelio sam Forsmitu trenutak da izloži ono što
je smislio.
„Koja je najveća ljubavna priča dvadesetog veka?“, upitao je, očiju
plamenih i toliko zakrvavljenih da su bacale ružičasti sjaj na moj džemper.
„Ima ih tako mnogo“, sugerisao sam ja. „Od Skota i Zelde do Džoa Dija i
Merilin. Takođe Džej Ef Kej i Džeki, da ne pominjem Boni i Klajda.“
„Smem li tu da ubacim još samo vojvodu i vojvotkinju od Vindzora?“,
upitao je on, dok mi je konfiskovao perije kako bi progutao dve pilule
veličine onih koje se koriste za uspavljivanje čistokrvnih grla.
„Tako je!“, ciknuo sam ja. Bila je to zamisao koja ne samo da je nosila na
sebi ispisanu reč Oskar već je mogla i da izbavi studio iz biblijskog potopa
crvenog mastila koje je ružilo naše knjige zahvaljujući epopejama poput
Šolja za bale oca Simeona i Podvaljci brata Sebastijana. „Vidim Edvarda VIII
zaljubljenog“, rekao sam zaneseno. „Bolna odluka o tome da li da siđe s
prestola ili ne zbog jedne američke raspuštenice. Ima li on dužnost prema
zemljacima ili prema svom srcu?“ Zatraživši salvetu s ugovorom koju Ajvi
drži upravo za takve spontane umotvorine, zapetljao sam prstima kako bih
pronašao svoj monblan. „Imam čak i blurb“, zacvilio sam. „Pazi ovo: ’Kruna
protiv Kupidona.’“
„Samo što ćemo mi sve to izostaviti“, rekao je Forsmit, odvivši poklopac
na nekom organskom nadrileku koji je nosio i otpivši iz bočice. „Ali ne brini,
momče, to i nije pravo jezgro priče.“ Mašio se za nekoliko beleški s flekama
od gvakamola i izvadio ih iz džepa pantalona. „Izmislio sam neke preokrete
i cake tako da oslikam narativ kojim nećeš stati u tanjir drugim mogulima s
eventualnim stvarnim pravima i koji nesumnjivo odgovara onome što moj
advokat, Nolan Kontendere, naziva zicer pravnim slučajem.“
„Preokrete? Cake?“, zakmečao sam ja.
„Evo, vidi“, kazao je Forsmit i tutnuo mi prezentaciju u ruke.
Spustio sam pogled i pročitao:

Fejd-in: Ogromna palata u Belgraviji. Raskošan nameštaj u njoj ukazuje

na vaspitanje i otmenost. Veliko mermerno stepenište prekriveno je
tapiserijama, a neprocenjivi obisonski ćilimi i zbirka vaza iz dinastije Teng i
Sang daju toj kući prijatan izgled mesta na kome se živi. Nalazimo se u
vikendici vojvode i vojvotkinje od Vindzora. Kamera klizi napred i pronalazi
vojvotkinju pognutu nad šporetom, s receptom u ruci, gde dinsta izvesnu
količinu novca. Vojvoda se odmara u radnoj sobi pošto ga je krojač upravo
premerio za kišobran od vikunje.
Vojvotkinja: O, dragi, zar naš život nije savršen? Otkad si dao otkaz na
mesto glavnog badže u Velsu s otkaznim rokom od dve nedelje, i našim
skandaloznim venčanjem kao rezultatom, sve je samo beskrajni ciklus
jahtarenja, lova na lisice i svečanih večerinki. Uzgred, javi li se Hitler, reci
mu da može da nađe one andrmolje za prijeme u Herodsu.
Vojvoda (smrknuto): Hmm. Svakako.
Vojvotkinja: Hej, šta je to s tobom u poslednje vreme, Plavooki? Već si
danima melanholičan. Nemoj mi reći da još nisi sasvim preboleo kraj
sezone tartufa?
Vojvoda (ozbiljno lupka cigaretom po kutiji optočenoj smaragdima): Pre
neki dan sam bio u svom klubu da klopam malo beluge, kad sam iz nekog
razloga zapazio kravate članova. Čvorovi koji su mi nekada uvek izgledali
sasvim prikladno, iz nekog čudnog razloga, delovali su mi – kako to da
kažem – prilično jadno. Pokušao sam da proverim kašmirsku mašnu koju
sam imao na sebi, da vidim je li i moj čvor tako mali i iracionalno vezan kao
njihovi, ali koliko god da sam zabijao bradu u grudi, nos mi je zaklanjao
vidik. Iznerviran, jurnuo sam do ogledala, pogledao između špiceva kragne
i shvatio da je moj život čista laž.
Vojvotkinja: Ali, Edvarde, „četvoropreg“ je izbor engleskih džentlmena
još otkad je Hektor bio mališan. Ako se ne varam, uputstva za njegovo
pravilno vezivanje nalaze se u Magna Karti.
Vojvoda: Najednom, prostorija je počela da se vrti oko mene. Probio
me je znoj i ja sam strgnuo kravatu, posle čega su me dva džentlmena uzela
za mišice i izbacila na ivičnjak jer je u trpezariji kodeks oblačenja obavezan.
Vojvotkinja: Hmm. Sad kad to već pominješ, mislim da Adler, Frojdov
saradnik, govori o panici koja obuzima neke ljude kada donji deo kravate
visi duži nego širi, spoljni deo. On to povezuje sa strahom od kastracije.
Vojvoda (mrmlja): Moram da smislim novi čvor. Nešto punije i
simetričnije. Euklid – moram da proučim Euklida…

Podigao sam pogled s Forsmitovog malog nadahnuća i, predosetivši

kuda vodi njegova premisa, počeo da osećam izvesno krućenje u kičmi,
nalik na osećaj koji imate kad vas ubode strelica čiji je šiljak umočen u
kurare.
„Po omamljenom izrazu na tvom licu vidim da si se primio“, rekao je on
fiksirajući me grozničavom snagom koja se može videti na fotografijama
Mahdija. Strpavši mi stranicu broj 2 u ruku, podstakao me je da nastavim.

Rez na vreme posle više meseci: Montaža vojvode koji radi na

osmišljavanju raznovrsnih čvorova, ali bez uspeha. Vojvotkinja, u pokušaju
da se zanima nečim, vežba Vatusi po plesnim dijagramu postavljenom na
pod.
Vojvoda: Izgubljen sam! Izgubljen! Neko vreme sam mislio da je nevolja
u tkanini, pa sam odbacio sve svilene i pletene kravate koje sam imao, a
dao sam da mi po narudžbini urade nekoliko od vulkanizovane gume. Ali
kada sam jednu nosio, čvor je bio toliko ispupčen da je Džesika Mitford
pomislila da sam gušav. Čak sam angažovao grupu portugalskih ribara koji
ručno pletu mreže da mi nešto naprave, ali njihova kravata pokazala se
nedovoljno otmenom, premda sam koračajući kraj Temze uspeo da ulovim
četiri lososa.
Vojvotkinja: Albert Ajnštajn je telefonirao i kazao da bi mogao pokušati
da ti pokaže kako da vežeš leptir-mašnu, ali pošto imaš ograničeno
predznanje iz kvantne mehanike, verovatno ništa od toga. Predložio je da
probaš onu sa štipaljkom, i rekao da bi ti jednostavnije bilo da naučiš time
da rukuješ, pogotovo s obzirom na to koliko si vičan jedrenju.
Vojvoda: Zar on ne zna da meni moja veroispovest to brani? Ako
budem nosio mašnu sa štipaljkom, neću moći da budem sahranjen na
hrišćanskom groblju.

Spustivši tekst, dok mi je hipotalamus bio preplavljen cunamijem

melatonina, osetio sam da je vreme da se okanem ćorava posla. Zatraživši
naglo račun, počeo sam da se izvlačim. „Malo kasnim“, pokušao sam.
„Četvoročlana porodica treba da bude balsamovana u jednom od naših
rijalitija, pa moram da im proverim šminku.“
Forsmit me je preklinjao da preskočim sve do njegovog klimaksa, koji je
skromno uporedio s poslednjim činom Kralja Lira.
 „Prošlo je godinu dana“, trtljao je, zaprečivši mi izlaz, ščepavši me za
revere. „Vojvoda, na iskopinama u Aleksandriji, nailazi na fragment
Izoselovog papirusa, gde nalazi naznaku za oblik čvora za kojim traga.
Kasnije, u vojvodinom klubu, njegovi oholi drugari ga zavitlavaju. ’Ova
kvrga’, kaže jedan, pokazavši na Edvardovu kravatu. ’Ovaj ogromni trougao,
ovaj vindzorski čvor…’ Tu on značajno namigne i svi u klubu počnu
grohotom da se smeju, osim jednog člana, koji je dirnut pa napiše snažnu
odbranu vojvodine kravate. Naravno, to je Bertrand Rasel. P.S. Već sam
razgovarao s Leom Dikaprijem o ulozi lorda Rasela, i njemu se ta ideja jako
dopada, pod uslovom da ceo film snimimo u Cezarevoj palati. I sada
pretapanje u crno…“
U tom trenutku sam se i ja pretopio u crno. Dok sam bio u nesvesti,
rečeno mi je kasnije, pojavila su se dva muškarca u besprekornoj beloj
odeći s iscrpnim psihijatrijskim preporukama i opremom za lov na leptire,
pa su strpali Forsmita u kombi koji je čekao. Odobravanje jednog takvog
projekta dovelo bi do previše pitanja, kao što su: „Jeste li ste radili ove
nedelje? Jeste li tražili posao?“
 Ništa kao mozak
Pre neki dan, pipajući po podu ne bih li dohvatio primerak Tri dijaloga
između Hilasa i Filonusa koji mi je iskliznuo iz prstiju dok mi je svest
jenjavala, uspeo sam da stegnem knjigu ispod našeg stola s lampom i,
trgavši se uvis malčice previše trijumfalno, klepio tintarom uz odjek poznat
svim poklonicima filma koji pamte logo Dž. Artura Renka.
Nekim slučajem, upravo sam tog jutra u Njujork tajmsu pročitao prikaz
jedne knjige o traumi glave i mogućnosti da ova izazove sinesteziju, stanje
koje može, od jednog jedinog udarca, da stvori genijalnog stručnjaka za
umetnost, nauku i bezbroj drugih čudesnih matematičkih i drugih podviga
mentalne gimnastike. Setio sam se sopstvenog susreta s upravo takvom
egzotičnom kranijalnom pustolovinom, koju sam zapisao i tako obezbedio
pisani dokument naučno skrojen da oslobodi svoju punu energiju kad
zapaljivost u njemu izazove obična šibica.
Bilo je popodne u jeku leta, o kakvom bi samo Turgenjev ili Strindberg
mogli da napišu rapsodiju dostojnu njihove sklonosti prema šarolikim
čarima prirode. Ja, s druge strane, grozničavi gradlija manje privržen pesmi
lasta i zrikavaca, a više grmljavini i tutnjavi saobraćaja, da citiram barda iz
Perua, u državi Indijani, besciljno sam cunjao avenijom Medison uz
serenadu toplog blejanja brzih kola hitne pomoći. A onda sam čuo taj glas.
„Moris! Moris Insim“, zapevušio je. Okrenuo sam se, kad tamo eto nje,
kao što sam je pamtio s faksa, dve decenije starija, ali i dalje lepotica divnija
od bilo koje Praksitelove mermerne boginje.
„Rita Moulskin – šta radiš ti ovde?“, rekao sam ja, diskretno tutnuvši u
džep istopljene ostatke snikersa pokretom na kojem bi mi i Kardini
pozavideo.
„Upravo sam našla gajbu u Gotamu“, odgovorila je ona, glasom
natopljenim provokativnim natuknicama. „Hesiod i ja smo se razišli i ja sam
iznajmila stan, sa željom da započnem nov život.“
Na faksu sam oduvek bio ludački zaljubljen u Ritu, ali čini se da nam
nikada nije bilo suđeno. Uprkos mojim slavnim danima kad sam bio kapiten
nerfbol tima26 ili izvodio urnebesne komične tačke s Ivom, lutkom od
krompira, kao da nisam mogao da potpalim taj vreli mali dupli hromozom X
s fatalnom gornjom vilicom. Uvek je neki pesnik, intelektualac ili naučnik iz
klase uspevao da prodre do njenog srca i odatle, pravo na zadnje sedište
njenog neša27.
„Uvek sam potpuno podavala svoje telo neobičnim muškarcima“,
priznala je ona kad smo otišli u Bemelmans bar i eksirali par čašica žestine.
„Istaknutim muškarcima, zanimljivim muškarcima. Ali nisam samo ja u tebi
videla uspavljujuću malu bubuljicu“, objasnila je s votkom potpaljenom
iskrenošću. „Sve članice sestrinstva Fi Delta Guza pravile su se da imaju
gubu kad si ti zvao. Hoću reći, bilo je toliko zaista fascinantnih frajera u
kampusu. Sećaš se Harvija Skrame? Danas je on veoma uspešan arhitekta –
ako si ikada bio u Izraelu i video veličanstvenu sahat-kulu na adresi Trg
đubreta broj jedan. A Mohandas Potištenko ima komad koji počinje da se
igra na Brodveju: tragediju s ubistvom i osvetom umnogome nalik na Kralja
Lira o svim gresima glutena. Da ne pominjem sva moja tri muža koji su bili
briljantni u svojim raznovrsnim područjima. Vord Spelček bio je psihijatar
specijalizovan za žensku seksualnost. Napisao je knjigu o tome Kako
doživeti orgazam u stanu s kontrolisanom kirijom. I naravno, moj veliki beli
lovac, Atikus Vunč. Upoznali smo se na safariju u Keniji; medeni mesec smo
proveli u Serengetiju. Nažalost, puška mu se zaglavila pa ga je lav koji je
jurnuo na njega poterao na drvo. Prestravljen, ostao je na tom drvetu
sedam godina, i tada je naš brak bio pravno poništen.“
„Voleo bih da sam te poznavao između muževa“, rekao sam, zadivljen
njenim porcelanskim tenom koji zub vremena nije ni najmanje naružio.
„Ne bi bilo važno“, kazala je. „Ne bi imao šansu. Verovatno ćeš ovo
shvatiti pogrešno, ali uvek si bio bezbojna mala bubašvaba bez stila ili
osobenosti, bljutav i bezukusan kao munster sir.“
„Ne moraš da se uzdržavaš“, rekao sam ja, „nema svrhe da zaslađuješ
svoje ocene o meni taktičnošću i eufemizmima.“
„Muškarac mora da za mene bude poseban“, nastavila je ona, sasuvši u
sebe još jednu čašicu fermentisanog ruskog napitka od krompira. „Moj
prošli muž bio je pronalazač. Dizajnirao je video s ravnim ekranom koji je
ujedno vadio kosti iz riba. Zgrnuo je milione. Strašna priča. Otišao je u
Kolumbijsku prezviteransku bolnicu na rutinsku operaciju slepog creva, i
nije mu se otvorio padobran. Ostavio me kao bogatu udovicu, i dalje sočnu,
seksualno aktivnu kuguarku zatrpanu novcem. Šta ti radiš?“
„Ne znam da li znaš onaj štand s papajama na Osamdeset šestoj ulici“,
rekao sam i izvio uvis obrve lukavo i samouvereno kao Klark Gebl, samo što
potom nisam uspeo da ih spustim. „To je veoma okrepljujuće piće, kao i
naše kokosovo mleko.“
„Ti si vlasnik štanda s papajama?“, rekla je ona s nevericom.
„Nisam baš vlasnik. Vidiš, nikad nisam diplomirao. Morao sam da
napustim faks. Ako se sećaš, Pausiti Noks je zatrudnela i ja sam postupio
časno – uklonio otiske prstiju kiselinom i pobegao u Letoniju.“
„I evo nas sada“, zagugutala je. „Posle mnogo godina, sedimo jedno
spram drugog uz svetlost sveća u mračnom baru. Ja još poželjna, u potrazi
za tim posebnim, otkačenim Gospodinom Pravim, i ti, gotovo oronuo, ali i
dalje drčan. Dobro, možda si malo pustio tibu i možda ti je krenula
osteoporoza, ali s tim Dajnelovim tupeom i praznim pogledom i dalje si isti
onaj Moris.“
„Ja tebe i dalje volim“, rekao sam ja. „A pošto smo oboje slobodni, da li
bismo mogli da se spanđamo ti i ja?“ Još otkad su ženu koja je sedela
ispred mena u Luevom Pitkinu28 morali da iznesu jer je ostala bez daha
zbog glupiranja braće Marks nisam čuo tako gromoglasan smeh. S tim je
dograbila račun i ustala.
„Ja ću platiti“, rekla je odlučno. „Ti bi dobio teniski lakat cedeći dovoljno
pića od tropskog voća kako bi pokrio ovu hipoteku.“
Pomislio sam da se pobunim i otmem račun od nje, ali diskrecija je
sugerisala da bi ispoljavanje sirove snage moglo da izgleda preterano
muževno.
„Ja ću ostaviti napojnicu“, kazao sam i žustro otvorio novčanik da
potražim novčiće od četvrt dolara i odatle je uzletelo nekoliko moljaca.
Kad smo se našli napolju, otpratio sam je kući, ćaskali smo o koječemu i
ja sam pokušavao da je zadivim pričama o mom kratkotrajnom angažmanu
među mornaričkim fokama, kad sam bacao ribe našim ljudima kad god bi
uspešno završili misiju. Na vratima njenog stana, pomislio sam da joj
ukradem poljubac, ali sam primetio da joj se prsti, kad god joj se
primaknem, stežu oko malog kanistera biber spreja koji je nosila sa sobom.
Pozdravila se sa mnom i objasnila koliko bi volela da me pozove unutra, ali
bilo je kasno, i zahvalila mi je za to što sam je izlečio od nesanice, pa mi je
kazala laku noć. S tim je otvorila vrata svog stana i, kao na kakvoj Vidžijevoj
fotografiji29, prepala provalnika koji je žurno trpao u torbe njene
dragocenosti. Stegnuvši me za mišicu, gurnula me je napred kako bih se
sukobio s krupnim zločincem. Tada sam shvatio da je sudbina udelila
Morisu Insimu fleš rojal. Ovo je bila moja šansa da ispadnem David pred
ovim grabljivim Golijatom, pokažem se kao heroj u Ritinim očima i možda
prekinem niz romantičnih neuspeha kod nje. Sada će moje godine obuke iz
kung-fua doneti raskošne plodove. Gibak kao jaguar, skočio sam u klasičnu
borbenu pozu, preteći čučanj, podignutih ruku, sa šakama koje su bile
smrtonosno oružje spremno da nemilosrdno isecka svakoga ko se usudi da
mi se suprotstavi.
Oglasio sam se japanskim ratnim pokličem od kojeg se ledi krv, i
poslednje što pamtim bio je predmet, sličan tiganju, koji je opisao džinovski
luk i zaustavio se na mom temenu, oponašajući ukucavanje zlatnog klina
kojim je bila povezana naša transkontinentalna železnica. Posle kratke
dremke i sna o tome kako pevam pesmu „Solilokvij“ iz Karusela publici koja
se sastojala od belih miševa, probudio sam se na Ritinoj sofi, počinilac
zločina je pobegao. Osim čvoruge veličine kivija na mojoj glavi, bio sam
zdrav i čitav.
„Sirotane“, tešila me je Rita, pritiskajući mi kesu s ledom uz čeoni
režanj.
„Kad te je žvajznuo tim tiganjem, moram priznati da sam se upinjala da
ne prsnem u smeh. Mislim, koji klasičan slepstik. Srušio si se kao džak
mokre krupice. Sva sreća te nosim sa sobom biber sprej, inače bi taj klipan i
dalje mažnjavao moj escajg. Da sam na tvom mestu, uzgred, tražila bih
natrag pare koje si dao za te treninge džudoa.“
„Dobro sam“, rekao sam ja, izdigavši se iznad njenog nestašnog
sarkazma. „Na svu sreću, imam prilično tvrdu tikvu. Nego, da li znaš da je
12. novembra 442. godine pre naše ere, a bio je to utorak, Sokrat u Atini
ručao jagnjetinu i pečeni krompir?“
„Šta?“, upitala je ona.
„Dočim je istog tog datuma 1856. Dostojevski ručao kijevsku piletinu,
boršč i šargarepe na buteru kao prilog.“
„Šta pričaš ti to?“, upitala je ona.
„Reci mi ime bilo koje osobe iz istorije i bilo koji datum“, kazao sam ja
revnosno.
„Šta? Zašto?“
„Samo uradi to“, kazao sam.
„Fra Anđeliko, 5. mart 1446.“, uzvratila mi je.
 „Za večeru je bio pečeni brancin, pasta s brokolijem, plus tiramisu za
desert, i mislim da je popio dupli espreso.“ Sada je Rita samo zurila. „Ili na
primer Toma Akvinski u sredu, 7. aprila 1255. Toma je naručio dva pržena
jajeta na oko, koja je vratio zato što je napomenuo da želi dimljenog lososa
kao prilog, a ne naseckanog u jelo.“
„Bože moj, Morise, pa ti si neki učenjak!“, rekla je ona.
„Peti avgust 1685, nedelja. Lajbnic želi pitu od piletine, ali se trudi da
pazi na težinu. Primorava sebe da naruči mešanu zelenu salatu, ali onda to
upropasti uzevši kućni preliv, koji je od rokfora.“ Sad me je baš krenulo.
„Šesti januar, petak, 1591. Kristofer Marlou – večera s prijateljima. Guska u
sosu od jabuka, s rendanim kupusom. Jeo je u nemačkom restoranu.
Njemu je zapalo da plati iako je sto rezervisao ser Volter Rali.“
Rita je bila na nogama, sa suzama u očima. U njenom pogledu videlo se
čuđenje i divljenje. „O Morise – nikad nisam doživela ništa slično ovome!
Kakav dar. Kakav izuzetni um.“
„Ponedeljak, 6. jul 1604. El Greko naručuje pileću čorbu s jajima, ali
traži da izostave veštačke aditive.“
Posle tog zadivljujućeg otkrovenja, mogu da kažem samo da sam
završio pravo u njenom krevetu s baldahinom i šest meseci proveo u raju,
što se okončalo tek kada se odbijena lopta na Ši stadionu odbila od moje
leve hemisfere, vrativši me u rang prosečnih muškaraca i nagnavši Ritu da
spakuje pinkle.
I dalje točim piće na tezgama na Osamdeset šestoj ulici, ali kladim se da
sam jedini u toj branši koji još pamti kako je Volfgang Amadeus Mocart
jednog četvrtka 1756, kad je napisao Jupiter simfoniju, eksirao pinjakoladu
i smazao dve kobaje sa senfom.
 Rembrant po nosu
Konj-Slikar Džastin
privlači međunarodnu pažnju
Kako tvrdi BDRB, životinja s četkicom svojim velikim konjskim ustima
stvara apstraktne i impresionističke slike koje se pojedinačno prodaju i za
više od 2.500 dolara.
Hafington post

Sve je počelo posle Panufnikove samostalne izložbe prošle godine, u

Mesarskom distriktu. Ali dozvolite najpre da se predstavim. Ja sam Urban
Sprol, vlasnik Galerije Sprol. Moja specijalnost je rizikovanje i traganje za
novim genijem, i premda nijedan od slikara koje sam promovisao još nije
izronio kao Polok ili Rotko ove generacije, ja sam, kroz kombinaciju
razboritog posta i uslužnog pranja veša, uspeo da njonju zadržim na
Plankovoj dužini iznad površine mora. Kako se ispostavilo, kritike Irvinga
Panufnika, slikara neporecive vizije po mom mišljenju, doprinele su našem
ugledu manje nego što sam očekivao, i od prvog dana bilo je jasno da
prodaja nesmetano hrli prema Koti Zabriski. Čovek bi pomislio da bi svim
tim piskaralima i kulturološkim virtuozima pored reči „smeće“ mogla na
pamet da padne makar još neka, iako me je najviše povredila sugestija
kritike da bi pomenute Panufnikove slike mogle da budu efektivnije da su
bile pokačene okrenute zidu. Naravno, uveravao sam umetnika da moja
vera u njegov talenat nije poljuljana i da će galerija stati iza njega, mada je
stvarnost tržišta diktirala da izbacimo platnene delove njegovih dela i
prodajemo samo drvene ramove. Uzdrman ovim najnovijim napadom na
moj estetski sud i primoran da se branim od najezde vizigotskih poverilaca,
smatrao sam da samo dan ili dva koji su me delili od tenzije i dvoličnosti
sveta umetnosti možda jesu upravo ono što mi treba da ponovo postanem
siguran u sebe i osujetim propupeli poriv da vidim kako izgleda ona treća
šina metroa.
I tako sam jedne subote krenuo kolima u gostionicu u Pensilvaniji koja
je obećavala mir, dobru hranu i možda čak malo prijatnog posmatranja
ptica. Iako je putovanje započelo pod vedrim nebom, ubrzo sam podigao
pogled i primetio napregnute nimbuse, a onda je počela da rominja kiša,
nagnavši me da stanem kraj jedne farme i pitam za put. Moja navigacija,
precizna koliko i stručnjaci koji vas savetuju na kog konja da se kladite,
navela me je na pogrešan kurs i, umesto da se zaputim prema okrugu Baks,
primicao sam se Nijagarinim vodopadima.
Farmer, osobenjak po imenu Makfetiš, bio je veoma prijatan i pozvao
me je da uđem na vrelu šolju magle. Rustično je, mislim, bila prava reč za
njegovu gajbu, a opet, uprkos njegovom ognjištu, nagradnom peharu i
proizvodima iz kućne radinosti, nisam mogao da ne primetim nekoliko slika
nehajno razbacanih unaokolo. Bilo je tamo pejzaža s turobnom
atmosferom koja je iskakala sa platna i mrtvih pridoda s jabukama težine
đuleta u činiji za voće. Naslikane akrobate i balerine pucale su od energije,
a ja sam duboko uzdahnuo pred originalnošću razuzdanih nimfi i satira koje
je virtuoznim potezima četkicom izveo kolorista ravan Mirou. Zapanjen,
upitao sam ko je slikar, pošto već godinama nisam video tako zadivljujuća
dela. Makfetiš je rekao: „O, te slike su Voldove.“
„Voldove? Ko je Voldo?“, upitao sam ja. „Kako se preziva?“
„Nema taj prezime“, likovao je on i, pošto je ustao sa svoje stolice za
ljuljanje, poveo me u staju gde je stajao neki ćopavi zaprežni konj i žvakao
slamu. „Evo vam ga maestro“, zašištao je Makfetiš pokazavši na
četvoronogo stvorenje.
„Šta to tačno znači?“, upitao sam ja. „Nećete mi valjda reći da je on
naslikao ono tamo?“
„Ne mogu da ga nateram da radi. Sve svoje bogovetno vreme provodi
mackajući uljanim bojama.“
Kad sam odbio da poverujem u to da je konj autor onih slika, naročito
portreta Dajane Vrilend30, Makfetiš je spustio jedno belo platno i dao
Voldu četkicu, koju je životinja uzela među zube. Zanjištavši, konj je krenuo
u slikanje jednog od najupečatljivijih prikaza raspeća koje sam ikada video.
Makfetiš, oličenje seoske prostodušnosti, pojma nije imao o tome šta
poseduje i bio je oduševljen što može da se otarasi Volda i čitavog njegovog
opusa za bednih šeststo cvonjaka, a to je obuhvatalo i sva velika dela tog
konja iz plavog perioda. Odjurivši natrag u Njujork u stanju euforije,
isplanirao sam kako da smestim Volda i pripremim ga za samostalnu
izložbu. Jedina nevolja bila je u tome što je umetnik, pošto je imao četiri
noge, mogao čitav fenomen da svede na puki štos, te tako žestoko umanji
njegovu tržišnu vrednost. Unezveren, žurno sam izmislio fiktivnog genija
koga sam krstio imenom Fra Lipo Fensterblau i njegovo ime potpisao
raskošnim potezima na svakom platnu. Sada je trebalo samo da otvorim
vrata galerije, pomerim se u stranu i prodajem proizvode. I kakav je samo
to uspeh bio! Po celoj ulici Grejt Džons samo je zujalo, i ko mi onda bane u
Galeriju Sprol? Niko drugi do šef jednog holivudskog studija, Harvi Nagila.
On je bio kvadrimilioner zahvaljujući Oskarom ovenčanom filmu Gole
zombi studentkinje sa Plutona. On je nedavno kupio staro imanje Džeka
Vornera na Holmbi Hilsu i preuređivao ga je tako što je od nekadašnjeg
smeštaja za robove gradio teniski teren i ukrašavao palatu kombinacijom
Luja XVI i Kromanjona. U pokušaju da se pokaže kao pripadnik visoke klase,
Nagila je želeo da počne sa sakupljanjem umetničke zbirke i kupio je šest
Fra Lipovih slika, tako da je slikar postao obavezan traženi novi stvaralac
među znalcima iz Fabrike snova. Svaki kolekcionar od Malibua do Beverli
Hilsa kupio je po platno, i svi su želeli da se upoznaju sa genijem, posete
njegov studio i možda naruče portrete – da ne pominjem sedmocifrenu
ponudu ako dođe u Holivud i bude konsultant jednoj vrhunskoj zvezdi koja
će u sledećem filmu, Potezi četkicom i vrtiguz, glumiti Tintoreta. Isprva sam
fintirao, govorio da je Fensterblau ekscentrični usamljenik, ali kako je
vreme prolazilo i moja pipirevka nije mogla da bude verifikovana, krenule
su priče o tome kako možda sve nije tako košer kao što izgleda. Kad je Rouz
Benši, jedna od onih jenti31 iz holivudskih tabloida u lovu na tartufe,
objavila nepotpisani članak o tome da je neko u Njujorku video račun za
slikarevu hranu i da je neumereno veliki iznos bio potrošen na slamu,
uspaničio sam se. Poziv mom advokatu Nolanu Kontendereu uverio me je
da u slučaju prevare, iako moja finansijska odgovornost može biti prilično
velika, zatvorska kazna ne bi premašila pet godina. Tada sam sedative već
koristio kao dodatak jelima, a onda mi je najednom sinulo – Moris
Prestopnik, nezaposleni glumac koga sam poznavao i koji se trenutno
izdržavao tako što je točio pivo u Regurgitu, kafani u Kvinsu, mogao bi da
bude moj čarobni metak. Prestopnikova karijera je zapala u krizu kad su
njegovu izvedbu Hamleta kritičari uporedili a Elmerom Davežom, zbog čega
je glumac brzo potražio utehu u zagrljaju izvesnog gospodina Džeka
Denijelsa. On je isprva smatrao da je glumljenje slikara ispod njegovog
nivoa, ali kad je čuo da će igrati pred teškašima iz filmske kolonije, video je
u tome potez karijere koji bi mogao da dovede do ugovora za tri filma, sa
sve kućom, bazenom i uslužnim parkiranjem.
 Planirali smo to uz marinirano meso i tada sam mu sve otkrio, pa je dva
dana kasnije, pošto je smislio bogatu priču o prošlosti izmišljenog Fraa,
Prestopnik seo kraj mene u 747 na putu prema La-la-lendu, na prijem
priređen u njegovu času u Nagilinom Ksanaduu na Holmbi Hilsu.
Sve je krenulo sasvim dobro, mada sam mogao i bez glumčeve odluke
da nosim beretku i lažnu bradicu kako bih oslikao lik do kraja jasno.
Njegova odluka da igra Fra Lipa s deformisanom nogom, kao ogorčenog
megalomanijaka, pokazala se za mrvicu preširokom s obzirom na to da su
filmadžije navikle na glumu s manje deklamovanja, začinjenu ponekom
podignutom obrvom. Uprkos svečanoj zakletvi da se neće hvatati za
burbon, izbrojao sam najmanje pet čašica Džeka koje je Prestopnik u potaji
pocuclao kako bi odagnao tremu. Pošto su ga isprva saletale slavne ličnosti
i zvezde, glumac je to preterano kompenzovao šmiranjem, šepureći se i
bombastično besneći, ne bi li dočarao prgavog egomanijaka koga je izmislio
koristeći protokol Stanislavskog. Kada je nekoliko gostiju postavilo pitanje
njegovog kredibiliteta, a zvezda Dž. Kerol Neš ga optužila za naglasak koji
vrluda od mađarskog do korejskog, znoj izazvan neuspehom počeo je da
mu navodnjava čelo. S toliko alkohola u krvotoku, najednom vraćen
vekovima evolucije u prošlost, ostrvio se gnevno na goste.
„Bože moj“, zaurlao je on, „koliko vas je samo ovde uskogrudih! Dakle,
ovo je holivudsko plemstvo. Izvin’te, ali moram da se upišam od smeha.“
Isprva svi ti likovi sa A-liste nisu bili sigurni da dobro čuju. Tada,
dograbivši Nagilinog Oskara s ploče kamina, Prestopnik je grmnuo prkosno
da Oskar nije ni prineti brodvejskom Toniju, koji mu je na prevaru izmakao
za naelektrisanu izvedbu Ejse Mučnika u Regtajm kretenu.
„Vi foliranti sa Zapadne obale mislite da imate ukusa, zar ne?“,
trabunjao je.
„E, pa malo ste se zeznuli, tupani. Ove je slike naslikao konj. Tako je,
raga, kljuse, držeći četkicu zubima.“
Na to je jedna udovica s Bel era đipila sa svoje stolice i povikala:
„Naravno! To objašnjava zašto je, kad sam odmotala pejzaž kupljen od
njega, napolje ispalo nekoliko zrna zobi!“
„Sve se to uklapa u članak objavljen u časopisu Entertejnment tunajt“,
povikao je neko drugi, „o tome da su našli nekog farmera po imenu
Makfetiš!“
 „Pa to onda nije umetnost već puko oponašanje“, povikao je treći. „Kao
ona kokoška koja igra iks-oks u Kineskoj četvrti.“
„Kako istančan ukus“, šegačio se jedan gost, pokazavši na Harvija
Nagilu. „Kakav će samo smeh ova priča izazvati na sledećem sastanku
Esnafa producenata.“ Nagila je porumeneo kao bulka, i počeo je da se
oglašava onim zvucima koji se mogu čuti iz flipera pre nego sevne
obaveštenje da je zatiltovao. Tada, pošto su mnogi prisutni shvatili da su na
isti način bili obmanuti da napišu čekove, sve su se oči okrenule prema
meni i saglasili su se s predlogom da se nađe bure s katranom, a jastuci
sofe raseku kako bi se prikupilo perje. Spasao me je samo moj sopstveni
umetnički genije, po kojem nisam bio ravan Lukasu Kranahu Starijem već
Daglasu Ferbenksu Starijem, jer sam za tili čas iskočio kroz otvoren prozor i
ripio preko visokih živica koje su sprečavale devedeset devet posto
čovečanstva da gleda kako uzvišena manjina trpa u sebe crna jaja i
margarite. Odatle do međunarodnog aerodroma u Los Anđelesu stigao sam
rekordno brzo, i onda poleteo prema gradu koji nikad ne spava.
Što se tiče izvesnog konjskog majstora, advokat me je savetovao kako bi
najbolje bilo da pošaljem Volda u penziju i pustim ga da svoj dar arči
isključivo sopstvene zabave radi, u stilu velikog Vinstona Čerčila. Naravno,
ja sam se pritajio dok ne prođe tajfun sudskih tužbi i raspe se nad morem,
izbegavam muze, premda sam primetio da moj mačak voli da se uzvere na
klavirske dirke i tamo razigrano odsvira pokoju malu sonatu ravnu bilo
čemu što je Skrjabin ikad komponovao.
 Odrastanje na Menhetnu
Saks se oženio previše mlad, na brzinu i iz pogrešnog razloga. Možda u
nekim slučajevima dvadeset i prolazi, ali ako vam je glava u oblacima,
stvarnost postaje previše naporna. Nevesti je bilo samo sedamnaest, ali je
već bila zrelija od njega. Gledis je bila slatka riđokosa devojka, bistra,
ozbiljna, željna života. Zašto joj se toliko žurilo, ko zna, ali eto Saksa i
njegovih umetničkih ambicija s puno sanjarija, i najednom kresne varnica.
Ili oni samo zamišljaju tu varnicu. U međuvremenu, dve nedelje po sticanju
srednjoškolske diplome, Gledis Silverglajd menja svoje blentavo ime u
Gladis Saks. Njen novi muž, Džeri, oprostio se od roditelja zagrljajem i
zaždio iz njihovog stana u zajednicu koja je sasvim dobro funkcionisala oko
nedelju dana, a onda je u Titanik počela da prodire voda i on je krenuo
polako da se krivi.
Saks je odrastao u Fletbušu u nekoliko oronulih soba u prizemlju
desetospratne stambene zgrade od crvene opeke koja je ime dobila po
jednom patrioti. Itanu Alenu. On je mislio da bi bolje ime za to mesto, s
obzirom na prljavi enterijer, zapušten lobi i pijanog kućepazitelja, bilo
Benedikt Arnold. Njegovi roditelji su bili Jevreji koji su se selektivno držali
tradicije. Njegov otac, Moris, jeo je slaninu i svinjetinu van kuće, ali je svog
mladog sina podučavao strogo da je Bog taj koji je stvorio svet za šest dana.
Saks je dobacio dosetku kako bi ovaj, da je posvetio tome malo više
vremena, posao možda i obavio kako treba. Što se njegovih roditelja ticalo,
smisao za humor njihovog sina bio je urođeni defekt. Njegova majka, Rut,
bila je besna žena koja je zvocanje uznela do nivoa umetnosti. Oboje su se
neprestano svađali, glasno, toliko ogorčeno i gadno da se Saks šalio pred
drugovima kako je njihovo svađanje inspirisalo Pikasovu Gerniku. Jedva je
čekao da se odseli, pređe most preko Ist rivera, i započne život na ostrvu
Menhetn. On se u Menhten zaljubio kad je još bio mali dečak i gledao u
filmovima kako Njujorčani žive. Kao i sedamdeset miliona drugih
Amerikanaca koji su odrastali u tridesetim i početkom četrdesetih godina
dvadesetog veka, koji su od bednog života bežali u bioskopske palate, Saks
je obrazovanje stekao iz holivudskih celuloidnih bajki. Rezultat je bilo to da
Menhetn o kojem je on maštao nije bio pravi Menhetn već onaj koji su
fabrikovali MGM, Paramaunt, Foks i braća Vorner.
 Saksov otac bio je krojač u Odeći Hauard, što znači da je bio jedan od
onih hirovitih čovečuljaka s tankom, četvrtastom belom kredom koju je
vadio kad je obeležavao manžetne ili popuštao pantalone na nekom
debeljku koji je insistirao da i dalje nosi konfekcijski broj četrdeset osam.
Moris Saks je smatrao svoj posao gorim od otrova za pacove i govorio
svima koji su ga slušali kako mu je suđeno da postigne veliki uspeh u
poslovanju, samo kad bi mu se za to ukazala prilika. Ipak, on je ostao čovek
koji se nikada nije uzdigao iznad naprstka. Njegova supruga Rut, žena trajno
lišena šarma koja je izgledala kao da leti na metli, pomirila se s muževljevih
četrdeset nedeljno i naizgled uživala na porodičnim skupovima gde je bio
potvrđivan njegov stalni status nepostojećeg entiteta. Džeri, starmali sin,
sanjao je dan kad će moći da živi u šik stanu na Menhetnu sa svojom
verzijom Ketrin Hepbern ili Kerol Lombard. Činjenica da je bio zaljubljen u
Ketrin Hepbern iz Filadelfijske priče i da je Trejsi živeo u Filiju a ne na
Menhetnu nije mogla da ga osujeti. Menhetn je bio simbol načina života,
pa makar se nalazio i u Filadelfiji, i on je želeo da bude njegov. Razgovarao
je s Gledis o tome zašto je napustio studije i o svojoj ambiciji da piše
pozorišne komade. Za nju su njegovi snovi bili izvodljivi i romantični, i posle
godinu dana tinejdžerskog zabavljanja, u ubeđenju da ljubav pobeđuje sve,
oba deteta su se ukrcala na Titanik, isplovila iz Fletbuša i zaputila se pravo
prema santi braka.
Saks je bio zaposlen na prijemnom odeljenju za poštu u jednoj
pozorišnoj agenciji, a Gledis je radila preko dana u kancelariji za trgovinu
nekretninama, dok je noću išla na Gradski koledž kako bi postala učiteljica.
On je pisao do ponoći, upinjao se da oponaša svoje idole, Čehova, Šoa i
velikog O’Nila. Bio bi to zaista dugo putovanje od prijemnog odeljenja za
poštu do Dugog putovanja ili Pigmaliona, ali njegovi ciljevi bili su hvale
vredni i nekomercijalni. Kao u filmovima sa kojima je odrastao, on i Gledis
će se najpre mučiti, savlađivati ozbiljno-komične probleme, i smejati se
svojim nevoljama. Na kraju, naš junak ima veliki hit na Brodveju, i njih
dvoje žive u penthausu na Park aveniji s belim telefonom. Pa, nije baš bilo
tako. Njihov stvarni stan, naravno, nije bio ni prineti raskošnom dupleksu
na Gornjoj istočnoj strani. Bio je to pretrpani jednosobni stan u koji se
ulazilo stepenicama s ulice Tomson. Bio je udoban, bio je umetnički, bio je
u Grinič vilidžu. Predstavljao je dobro znamenje za perspektivnog umetnika
i njegovu mladu ženu, ako se izuzme jedno. Hemija je bila loša. On je imao
slabu ocenu iz hemije u srednjoj školi, a sada je ponovo imao problema s
njom. Kao prvo, nisu se slagali oko mnogo toga, i najtrivijalnija nerviranja
prerastala su u viku i suze. Saks nije baš dizao glas, ali ona je imala
temperament riđokosih. Da budemo pošteni, kad se Gledis dopao koncept
udaje za pisca, nije očekivala tmurnog, radom opsednutog, hronično
depresivnog mizantropa koji je, po njenom mišljenju, baš preterivao
naglašavajući seks. Oni su bili donekle intimni pre braka, i ona je uvek bila
predana i sarađivala s njim, iako njena požuda nikada nije mogla da se meri
s njegovom. On je naivno pretpostavljao da će prava akcija krenuti kad se
venčaju, ali počelo je da mu sviće kako vođenje ljubavi naprosto nije
naročito visoko na njenoj listi prioriteta. Zvanična bračna dozvola nije joj
dopuštala da se upusti i pretvori u maštovitu akrobatkinju obuzetu
pohotom. Ali spavaća soba bila je samo jedno bojište. Koliko god da se
trudio, Saks nije mogao da se zainteresuje za njene prijatelje i provincijalne
ambicije da radi u prosveti, ima bebe, nabavi peć za keramiku. Ona, s druge
strane, nije mogla da bude tobože oduševljena posebnim stvarima koje su
njemu pružale zadovoljstvo: džez muzikom, Ogdenom Nešom, švedskim
filmovima. Njenim anegdotama nedostajala je dobra poenta, a njegova
duhovitost nije nailazila na priznanja. A opet, ništa od svega toga nije se
naziralo u godini koju su proveli zabavljajući se. Ili su možda jednostavno
bili dvoje priprostih učenika koji su jedva čekali da napuste dom i budu
glavni, pa su upozoravajuće znake gurali pod tepih. Njega je majka
odvraćala od braka i želela je da on završi bruklinski koledž, u nadi da će na
kraju pisati recepte za lekove. Ona nije bila toliko nezasiti čitalac kao njen
sin i nije poznavala njegove bogove, Čehova ili O’Nila. Nadala se da će on
krenuti stopama gospodina Reksola i gospodina Volgrina. Nije imala ništa
protiv Gledis i videla je u njoj dobru, razboritu devojku s obe noge čvrsto na
zemlji. „Zašto bi ona morala tako bezglavo da utrči u brak?“, rekla je.
„Pogotovo s neuspešnim studentom koji nikada neće postići ništa vredno.“
Nevestini roditelji takođe su ih odgovarali od venčanja, ali pošto je Saks
prodao jedan satirični skeč kabaretskoj predstavi i bio lepo pomenut u Kju
magazinu, pomislili su da Gledis možda zna nešto. A kad je prva godina
prošla, zahvaljujući njegovom poslu i predanom pisanju u slobodno vreme i
njenom poslu i večernjoj školi, imali su ograničeno vreme da idu jedno
drugome na živce. To ne znači da nije bilo trenutaka zadovoljstva kad su se
zajedno smejali ili grlili kao kad su se tek upoznali, ali ti događaji nisu bili
dovoljni da potru okršaje. Njena sposobnost da uživa u svakom osrednjem
filmu, komadu ili obroku mu je smetala, i on je to pripisivao nedostatku
probirljivosti. Ona je njega smatrala previše kritičnim i napornim zbog silnih
psihosomatskih pritužbi. Jednom, kad je izgubio nerve i nazvao je
„pripadnicom kluba niskog koeficijenta inteligencije“ zato što je morao da
joj objašnjava šta je to smešno u vezi s karikaturom u Njujorkeru, izjedalo
ga je kajanje, nije mogao da piše, i doneo joj je ruže kako bi se iskupio. Tada
je već pronašao posao u jednoj jutarnjoj TV emisiji za koju je pisao
prigodne šale; mrzeo je taj posao, ali to ga je izvuklo iz prijemnog odeljenja
za poštu i bio je lepo plaćen. Zaista dobra vest stigla je kad je jedan njegov
komad uzet kao opcija za produkciju na of-Brodveju. Da bi to proslavili,
odveo je Gledis u Tuts Šor, gde nikada nije bio i samo je o tom mestu čitao.
Šef sale ih je samo osmotrio i smestio u Sibir. Lepo su se proveli i, kad su
odlazili, on je konobaru dao dvostruko veću napojnicu nego što je trebalo.
Takođe je dao previše šefu sale, devojci na garderobi i vrataru, ali pre bi
umro nego dao greškom premali bakšiš. Na večeri u Tutsu pomenuta je
tema eventualnog odlaska kod savetnika za bračno posredovanje, i oboje
su pomislili kako bi o tome valjalo razmisliti, ali nikad nisu to i učinili.
Džeri Saks je odavno već razvio naviku da razrađuje svoje kreativne
ideje dok hoda ulicama i žonglira tačkama zapleta. Umesto da se
preznojava zbog problema u drugom činu ili rečenica pred spuštanje zavese
nad svojom Oliveti portabl pisaćom mašinom, on je tumarao po varoši i
puštao da mu promena ambijenta podstakne maštu. Često je šetao Central
parkom, i dopadalo mu se da sedi na jednoj naročitoj klupi na zapadnoj
strani jezera za jedrilice i zuri uvis u stanove i penthause duž Pete avenije.
Zamišljao je ko živi tamo i pitao se da li život tih ljudi iole podseća na scene
koje su ga očaravale dok je rastao. Da li neki lepi ljudi u tom trenutku
pametno razgovaraju i pijuckaju koktele tamo gde je snimao Sedrik Gibons?
Dopadalo mu se da misli kako je njegov komad uspešan na of-Brodveju pa
će preći na Brodvej i postati hit, i on će jednog dana možda živeti visoko
iznad grada koji voli, oblači smoking za večeru i prima u goste Luntsove ili
Noela Kauarda. A ko je bila njegova žena dok je sanjario? Je li to bila Ajrin
Dan? Kerol Lombard? Je li to bila Ketrin Hepbern? Njemu je tužno bilo što
to nije Gledis. Jednostavno nije mogao da vidi sebe kako provodi ostatak
života s njom. Umire joj na rukama. Ona je bila ljupka osoba koja bi
odgovarajućem čoveku bila sjajna žena, ali on nije bio odgovarajući čovek i
mrzeo je sebe zbog toga. Ubrzo, sunce bi počelo da zalazi, kako je on to
uvek pominjao, negde iza Nju Džersija, i blagi zlatni sjaj okupao bi pročelja
zgrada duž obale Pete avenije, i Njujork nije mogao da izgleda mnogo lepše
nego tada. Zbog toga se osećao melanholično, menhetenski melanholično,
s muzikom iz Tin Pen Elija koja se prikradala i nagonila ga da se oseća tužno,
ali ipak prijatno. Dopadalo mu se da bude prijatno preplavljen
melanholijom, što je po logici bilo protivrečno samo po sebi, ali gde je to
napisano da se sve može objasniti? On se vraćao toj klupi toliko puta i
puštao u glavi toliko odabranih eskapističkih filmova, da bi na kraju otišao
kući u svoj stan u centru da se suoči sa žalosnim zavetima u koje su on i
Gledis uskočili bez ikakve pripreme. Njemu je sada bilo dvadeset dve
godine, a situacija između njih nije se popravila niti pogoršala. Ostala je na
istom. Tolstoj je napisao da su sve nesrećne porodice nesrećne na različite
načine, a on i njegova žena uvek su iznalazili nove načine da budu nesrećni.
Možda bi on prigovorio zbog večere s njenom sestrom i mužem njene
sestre, brokerom opsednutim splavarenjem po brzacima, što je Saksa
interesovalo koliko i sudbina svitaka s Mrtvog mora. Ili bi možda Gledis
zaključila kako je jedna od njegovih omiljenih ploča Orkestra Kaunta Bejsija
previše bučna. A njega svakako nije zanimalo da ide s njom i još jednim
venčanim parom u Vermont kako bi brali jabuke, ili da se bavi streljaštvom
s njenim bratom. Osim toga, Gledis se donekle zainteresovala za liberalnu
politiku, i mada je Saks takođe bio liberalan, nije uživao u tome da joj pravi
društvo na koncertima folk pevača. Najteži razdor od svih bila je njena
tvrdnja da je za sada u gradu sjajno, ali ako ikada budu imali decu, to nije
mesto gde treba da ih podižu.
Jednog dana sredinom proleća, dok su se pupoljci otvarali i dok je
Central park bio nakratko u najlepšem izdanju, Saks je sedeo na svojoj
omiljenoj klupi i pokušavao da ustanovi kako da završi prvi čin komada
smehom. Lepota proleća u Njujorku bila je jedna od malobrojnih stvari oko
koje su on i Gledis bili saglasni. Leto je mrzela, a zimu smatrala nesnosnom.
Za Saksa, leto u gradu bilo je božansko zato što su svi bili odsutni. Bio je to
uistinu grad za koji je Leri Hart govorio da je sazdan za momka i devojku.
On je voleo sva godišnja doba na Menhetnu, zimske mećave, aprilske ptice,
krto crveno i žuto jesenje lišće. Sve ga je to pokretalo. Sada je zurio uvis u
krovove Pete avenije, a u glavi mu je svirala melodija Ričarda Rodžersa.
Nekoliko admirala amatera bilo je kraj jezerceta za jedrilice i navodilo svoja
mala plovila preko površine vode daljinskim upravljačima ili su samo puštali
da vetar odradi svoje. Minijaturne brodice ukrštale su puteve na mirnom
moru gradskih Istočnih sedamdesetih.32 Vazduh je mirisao na rano
procvetale orlove nokte. Bio je ponesen mislima, plutao je u zagonetnoj
melanholiji, razmišljao o svom komadu i tome kako bi mogao da publiku
pošalje na pauzu s osećajem ushićenja. Isprva nije primetio da je neko seo
na drugi kraj njegove klupe. Neko vreme nije gledao tamo, ali izuzetno
prijatan dašak dima mešanog duvana iz laki strajka nagnao ga je da pogleda
ulevo, i tada ju je video. Kao lik Brika u Mački na usijanom limenom krovu,
koji pije sve dok ne začuje škljocanje u mozgu, Saks je čuo nesumnjivo
škljocanje u svom. Na nepun metar od njega sedela je neverovatno ljupka
devojka, ljupka upravo onako kako je Saks oduvek zamišljao izuzetnu
lepotu. Ruralno sveže lice, tamna kosa, tamne, ljubičaste oči, bela put, lice
ne samo lepo već lepo na interesantan način. Kosa joj je padala na ramena,
i imala je na sebi malo ili nimalo šminke, koja joj nije ni bila potrebna. Saks
je pomislio kako ona liči na seksi Poljakinju ili Ukrajinku sa sela, ali iz očiju
joj je virila gradska prefinjenost. I kao da sve to nije bilo dovoljno, imala je
malo isturenu gornju vilicu: za Saksa, poklon s neba. Dovoljno je reći, da je
on bio fliper, sva svetla bi mu bleskala, zvona odjekivala, a znak za glavni
zgoditak treperio. On je čvrsto verovao u ljubav na prvi pogled i to što je
video kako se ona dešava u desetinama izvrsnih filmova činilo ju je
izvodljivom i u najnepovoljnijim okolnostima.
U Saksovoj glavi bilo je to neupitno, ona je imala ono što je Koul Porter
sjajno opisao kao „to što pticu natera da zaboravi da peva“. Šta god da
pomeneš, pomislio je Saks, sve što je za mene posebno, ona toga ima
napretek. Zavoleo ju je onoliko koliko čovek može da zavoli nepoznatu
devojku, a da je ne čuje kako progovara da sve upropasti. Imala je na sebi
laki akvaskutum mantil, raskopčan, i meku kratku pamučnu haljinu, bele
sokne i patike, a nosila je veliku tašnu na ramenu na kojoj bi pozavideo
svaki poštar. U njoj se naziralo džepno izdanje Strindbergove Gospođice
Julije. Uši su joj bile izbušene, i imala je u njima srebrne obruče srednje
veličine. Pored naušnica, nije imala drugog nakita. Nije nosila ručni sat i, još
važnije, nije imala prstenje. Saks nije bio vešt u zavođenju žena. Uistinu,
nikada nijednu nije zaveo. Imao je nekoliko devojaka pre Gledis, ali to su
bile obično one koje je poznavao iz škole ili su mu ih nameštali. Onih
nekoliko puta kada bi ga neka očarala s druge strane prostorije, ostao bi
paralisan svojom stidljivošću. Kad su posredi lepe žene, on je sebe uvek
video kao zamolnika, prodavca koji nevešto lunja pijacom punom kupaca.
Nije mogao da podnese dvoličnost u sopstvenom glasu ako bi se potrudio
da trenutak izgleda prirodno i nehajno, dok zapravo dvoje neznanaca tu
ispituju teren kako bi videli imaju li dovoljno toga zajedničkog da možda
jednog dana dele parcelu na groblju. Isto tako, uvek se osećao neprijatno
zbog svojih erotskih želja, sluteći da mu se one vide na čelu nalik na vesti
koje prolaze preko zgrade Tajmsa na Četrdeset drugoj ulici. Što se Gledis
tiče, ona je zapodenula razgovor na jednom dočeku Nove godine. Da ga
nije zamolila da bude toliko ljubazan i prestane da je gazi, možda nikada ne
bi završili kao muž i žena. Saks nije želeo da bude uhvaćen kako zuri, ali nije
mogao da odvoji oči od devojke. Pokušao je da se pravi da je usredsređen
na konture zgrada na Petoj aveniji i ništa drugo, ali nije mogao da odoli da
postrance ne pogledava krišom u njeno lice, tako da su se njegovi endorfini
spojili s njenim feromonima i eureka! Hemija je već bila dobra. Ali čekaj;
ona će ubrzo dovršiti cigaretu, ustati i odšetati iz njegovog života. On će se
vratiti kući, zauzeti ponovo mesto za večerom spram Gledis, leći s druge
strane njihovog kreveta, sesti pogrbljen iznad svoje portabl pisaće mašine
Oliveti da kucka svoje prozno delo, uvek blagu fantastiku, uronjen u
izmišljeni svet. Čak i sada, njegov mozak je stvarao tragičnu ulogu čoveka
zaljubljenog u devojku koju sreće u Central parku, i previše je inhibiran da
bi progovorio, pa zbog toga žali do kraja života. Posmatrao je kako ona
uvlači poslednji dim iz cigarete i baca je. Najednom, čuo je neki grozan zvuk
i shvatio da je to njegov glas.
„Molim vas da ne pomislite da sam nevaspitan, ali nisam mogao da ne
primetim kako čitate Gospođicu Juliju, a ja pišem pozorišne komade i
Strindberg mi je jedan od najomiljenijih pisaca, tako da poznajem u tom
komadu svaki zarez, i ako imate kakvih pitanja, rado bih pripomogao.“
Njegov cvrčak Džimini, koji mu se ponekad obraćao i obično bio veoma
kritičan, čestitao mu je. „Eto, tikvane, zar je to bilo toliko strašno?“, rekao je
cvrčak. Bio je to cvrčak Džimini, ali nekako je zvučao kao njegova majka.
„Radim scenu odatle za svoj čas glume“, rekla je ona s osmehom koji je
bio sladak i topao, toliko da je poželeo da je hitno odvede u Gradsku
većnicu kako bi se venčao sa njom.
„Dakle, vi ste glumica“, rekao je on, shvativši kako to baš i nije toliko
briljantno vraćanje konverzacijske teniske loptice.
 „Trudim se koliko mogu“, kazala je ona.
„To je velika uloga“, rekao je on, „a vi izgledate savršeno za nju.“
„Mislite?“
„Mislim.“
„Ne mislite da bi trebalo da skinem makar kilo?“
„Vi se to sigurno šalite? Izgledate kao san svakog muškarca.“
„Au, ala se vi lako predajete“, rekla je ona i nasmejala se.
„Savršeni ste za gospođicu Juliju, i ako imate pitanja o liku ili temama…“
„Imam jedno pitanje“, rekla je ona.
„Da čujem.“
„Zašto stalno gledate u moj stan?“
„Kako to mislite?“, rekao je on. „Zar hoćete da kažete da živite u
jednom od onih penthausa?“ Razrogačio je oči toliko da su bile velike kao
dva pržena jajeta.
„Živim u onom tamo, s terasom.“
„Zapanjen sam“, kazao je. „Često dolazim ovamo i sedim na ovoj klupi
smišljajući zaplete o ljudima koji stanuju u tim elegantnim apartmanima u
potkrovlju. Možda ću jednog dana napisati komad o nekome poput vas.
Budem li imao toliko sreće da vas upoznam.“ Sada je Saksovo srce već
lupalo kao tam-tam za vreme prinošenja ljudske žrtve.
„Živim tamo s roditeljima. Oni su zanimljivi, ali ne znam da li bismo bili
dobri kao likovi u pozorišnom komadu. Nema tu mnogo konflikata.“
„Jeste li odrasli na Menhetnu?“
„Rođena i odrasla, s pogledom na jezerce za jedrilice.“
„Znači da mu Central park dođe nešto kao vaš privatni vrt.“
„Pretpostavljam da bi moglo tako da se kaže, pošto smo moji školski
drugovi i ja proveli u parku toliko vremena dok smo odrastali. A i zašto ne?
Nikad vas ne razočara. I dalje volim da dođem ovamo i sednem, posmatram
ljude i pušim. Majka mi ne dozvoljava da pušim kod kuće. Kaže da se dim
zavlači u štof na nameštaju.“
Saks je zamislio stan njenih roditelja. Tamo nema plastičnih prekrivača,
pomislio je. Nema mušema, nema linoleuma. Dok je odrastala, nije pila
svoj sok od pomorandže ili čokoladno mleko iz čaša u kojima su nekada bile
memorijalne sveće.
„I šta ste onda smislili o meni i mojoj porodici za komad? Ili ću morati
da sačekam dok ne nabavim od tapkaroša karte kako bih to pogledala u
Morosku?“
Voleo je zvuk njenog glasa, i imala je tako šarmantan izgovor.
„Vidim vas otmene i lepe, kako duhovito ćeretate uz koktele. Naravno,
jedini penthausi koje sam ikad video bili su oni u crno-beloj tehnici, u
Midvud Teatru, kod Lua Kinga ili u Bruklin Paramauntu. Inače, zovem se
Džeri Saks“, rekao je i pružio joj ruku. Rukovala se s njim i, u jednom
kratkom trenutku u haotičnom i besmislenom kosmosu, on je držao u ruci
nešto što je imalo značaja.
„Lulu Bruks“, kazala je ona.
„Lulu? Kao Mala Lulu, lik iz stripova?“
„Zapravo Lusinda, ali svi me zovu Lulu“, rekla je, osmehnuvši mu se kao
ona veverica iz reklame za zubnu pastu, nagnavši ga da prvi put shvati kako
joj lice izgleda istovremeno nevino i senzualno. Još jedna protivrečnost u
svetu stvorenom upravo tako da ga on nikad ne razume.
„Oduvek sam voleo Malu Lulu“, kazao je on. „U detinjstvu sam voleo
crteže i spartanski potpis tajanstvene autorke, Mardž.“
„Mene pre asocira na ’Lulu se vratila u grad’. Verovatno nikad niste čuli
tu pesmu, ali postoji sjajno izvođenje Fetsa Volera. Da li ste ikada čuli za
Fetsa Volera?“
„O, tu sam vas čekao“, rekao je. „Veoma me zanima džez klavir. Znam
sve, od Kau Kau Devenporta do Sesila Tejlora. Fets mi je jedan od
najomiljenijih. Mene iznenađuje to da vi poznajete Fetsa.“
„Prosto volim njegovo pevanje. On i Bili Holidej me razbijaju“, kazala je
ona. „Volim da pevam.“
„’Smeješ mi se’ i ’Kako možeš da me gledaš u oči’? I ’Doći će do nekih
promena’ sa Džinom Sedrikom na klarinetu.“
„Ja sviram klavir“, rekla je ona. „Učila sam kod Džona Mehegana, jeste li
ikad čuli za njega?“
„Ne – ne – ja.“
„Uglavnom da bih sebe pratila. Volim da pevam i volim da glumim.
Volela bih da nastupam u nekom mjuziklu.“
„U koju ste školu išli?“, pitao je on nju.
„Na Brendajs, ali sam se ispisala kako bih pokrenula karijeru. Nemam
strpljenja. Jedna od bezbroj mojih falinki.“
„Ja sam odustao od Bruklin koledža“, rekao je on. „Isto tako sam bio
nestrpljiv da se preselim na Menhetn i osvojim grad na juriš. Ali ne s
mjuziklom. Želeo sam da napišem Dolazi ledadžija ili Gospođicu Juliju.“
„Da li je neki vaš komad već prikazan?“, upitala je ona.
„Prvi mi je predviđen za jesen“, kazao je.
„Postoji li u njemu ulogu za razmaženu dvadesetjednogodišnju propalu
studentkinju?“
„Sada bih voleo da postoji. Ne, svi likovi su stariji. Stariji i lišeni iluzija.
Ali majka je razmažena.“
„Mogu da glumim nekoga ko je lišen iluzija, ali u životu nisam cinična, ili
možda jesam?“ rekla je ona. „Mislim da još imam većinu svojih iluzija.“
„Držite se njih. Iluzije su nam potrebne. Bez laganja sebe, teško bi nam
bilo da prebrodimo dan.“
„Hej – da li je vaš komad takođe tako pesimističan?“
„O’Nil je izvršio najveći uticaj na mene.“
„Njegova vizija potiče od Ničea“, rekla je ona.
„O, znači znate za O’Nila“, kazao je on.
„I Frojda“, rekla je. „Frojd je bio vrhunski pesimista.“
„Pesimizam je samo realizam pod drugim imenom“, kazao je on.
„Tužno, zar ne? To da su nam potrebna lažna nadanja kako bismo
živeli.“
„Moje iluzije potiču mahom od MGM-a“, rekao je. „I dalje se držim sna
o tome da negde postoji penthaus gde ljudi otvaraju šampanjac i uzvraćaju
jedni drugima sjajnim dosetkama.“
„Da li želite da vidite pravi penthaus na Petoj?“, rekla je Lulu. „Mada ne
verujem da će biti dostojan vaših fantazija o bilo čemu što ste gledali sa
Džindžer Rodžers i Fredom Asterom u glavnim ulogama.“
„Baš bih voleo“, kazao je Saks. U tom deliću sekunde, njegov um je
suknuo natrag do reči jednog jevrejskog ujaka čiji ga je mizantropski humor
uvek navodio na smeh. „Ako nešto izgleda previše dobro da bi bilo istinito“,
savetovao ga je Moše Post, „možeš da se kladiš da nije.“ I s odjekom tih reči
u ušima, on je krenuo iz parka s Lulu, prešao preko Pete avenije i ušao u
predratnu zgradu od krečnjaka pored koje je, do tog dana, samo prolazio i
divio joj se. Učinilo mu se da ga vratar gleda preteće dok ga je ona uvodila
u lobi, onako kako je Luj Paster gledao kroz svoj mikroskop. Ali zbog čega bi
se on osećao neprijatno? Izgledao je pristojno u svom sakou od tvida,
džemperu s kružnim izrezom i somotskim pantalonama. Nije trebalo da se
oseća neprijatno ni zbog čega. Pa zašto onda jeste? Možda ga je to pet
hiljada godina plemenske krivice nagnalo da se usredsredi na činjenicu da
njegovim cipelama treba imalina.
Čovek koji je rukovao liftom bio je topao i ljubazan prema Lulu i vozio ju
je gore-dole otkad je bila mala.
„Džordž, jesu li moji roditelji kod kuće?“, upitala ga je.
„Da, jesu“, kazao je ovaj blago.
Lift se nije otvarao pravo u apartman, ali je to svejedno bila najlepša
kuća u kojoj je on ikada bio. Bili su tu galerija obrubljena knjigama i
prostrane sobe visokih tavanica sa širokim stepeništem koje je vodilo na
drugi sprat, a dnevna soba bila je stara, s originalnim gipsanim radovima i
divnim kaminom s pločom od borovine. Bila su tamo visoka vrata koja su se
otvarala pred terasom s pogledom na Central park. U radnoj sobi sa
zidovima obloženim panelima nalazio se pravi šank iza kojeg je čovek
mogao da stoji i služi piće. Sve je bilo namešteno besprekorno u
kombinaciji tradicionalnog i savremenog. Tepisi su bili orijentalni ili
posebne izrade, a na zidovima su visili crteži i grafike, često slikara čiji je rad
on poznavao. Bile su tamo potpisane skice olovkom Matisa, Pikasa, Miroa.
Akvarel Mari Lorensin, Van Dongenova grafika. I mnoštvo fotografija koje je
snimio njen otac, Artur Bruks, profesionalni modni fotograf.
„Ovo je Džeri Saks“, kazala je ona majci. „Sreli smo se u parku.“
„Kako ste?“, pitala je njena majka, prijatna, graciozna i hladno lepa,
bivša manekenka Voga: Pola Novak, čije su slike, nekolicina čak izloženih,
pokazivale kako je dobro izgledala u godinama kad je pozirala za časopis.
Lulu nije bila građena manekenski vitko kao majka već s više oblina, jedrije.
Da kažemo ovako, Lulu možda ne bi izgledala prikladno na modnoj pisti, ali
bi izgledala baš sjajno opružena na senu. Saks je bio u pravu što se tiče
prvog utiska kada je zaključio da Lulu izgleda kao da je iz Istočne Evrope.
Pola je bila rodom iz Krakova i udala se za njujorškog Jevrejina. Bila je
odevena sportski, u pantalone i crnu vunenu rolku. Pozdravila je Saksa
šakom vlažnom od držanja kristalne čaše s dve kocke leda i četiri prsta
Brenerijevog ružičastog džina. Njen muž je izlazio, ali se srdačno rukovao da
Saksom i rekao svojoj ženi da se postara za „rezervacije za četvoro sutra
uveče kod Đijambelija. Petoro, ako dolazi i on“, pokazavši na novog momka
koga je Lulu dovela kući. Nije nameravao da im se pridruži, ali smatrao je da
je taj gest veoma velikodušan. Posle toga, Artur Bruks je izašao iz stana.
 „Mogu li nečim da vas poslužim?“, upitala je njena majka. Želeo je
martini, ali znao je da će mu ga ona, ukoliko zatraži, zaista doneti i on će
morati da popije, pa će ga martini poput svih drugih alkoholnih pića
uspavati i on će ubrzo početi da čezne za svojom pižamom. Lulu se odlučila
za evijan, a kad su mu objasnili da je to flaširana voda, rekao je da će uzeti
isto što i ona. Zazvonio je telefon. Nije bio beo. Pola se javila, najednom se
oduševila i počela sagovorniku, po imenu Renco, podrobno da opisuje
nečiju novu kuću u Sautemptonu. Lulu ga je upitala želi li da mu pokaže
stan. Želeo je to, pa su se popeli stepenicama do njene sobe. Bila je to
ljupka prostorija s tapetama na kojima su bili pupoljci, krevetom s
baldahinom i malim, svetlosmeđim pijaninom uz jedan zid. Na policama je
bilo mnogo knjiga, sve dobra književnost, primetio je on, a igračke iz njenog
detinjstva unaokolo su bile upotrebljene kao dekoracija.
„Znam šta mislite“, rekla je ona. „Razmaženo derište.“
„To je drugi put da ste rekli kako ste razmaženi“, kazao je on njoj.
„Čovek bi mogao da kaže i poljska princeza, ali ja bih se opkladio da ste
jedinče.“
„Taman posla da nisam“, rekla je ona.
Bile su tu ploče: klasika, džez, popularna muzika, srednjovekovni
anglosaksonski pesnici. Tamo su stajale fotografije Lulu s nekih dvanaest
godina, kako nestašno pozira kraj Simon de Bovoar, snimljene u kafeu Les
Deux Magots u Parizu. Slavna književnica ih uopšte nije poznavala, ali
pristala je da pozira s devojčicom na zahtev njenih roditelja. Sišli su na prvi
sprat. Lulu je širom otvorila vrata terase i povela Saksa napolje. Odatle se
pružao širok pogled na Central park, i sve se moglo videti, od Baterija do
Mosta Džordža Vašingtona. Ona je volela kišu, kako mu je rekla, i izlazila je
za vreme oluja s grmljavinom da gleda kako velike munje sevaju u cikcak na
njujorškom nebu i cvrče na gromobranu povrh Empajer stejt bildinga.
„Volim da pokisnem do gole kože“, kazala je. „Kiša je tako čista i hladna.
Ili možda zvučim kao jedna od onih blentavica?“
Za njega je zamisao o njoj mokroj od kiše bila nešto najromantičnije
čega je mogao da se seti.
„Zar se ne plašite da će vas udariti grom?“, kazao je on, prešavši kao i
uvek na najgrozniji mogući ishod bilo koje situacije.
„Ne. Izgledi za to su veoma mali, ali ako već moram da umrem, kakva bi
to smrt samo bila. Brza i dramatična.“
 „Da, pa, ipak“, promumlao je on, nesposoban da shvati uzbuđenje zbog
mogućnosti smrti od strujnog udara.
„Smem li da pročitam vaš komad?“, upitala je.
„Zar želite to?“, rekao je željno.
„Da. Veoma ste mladi, a vaš komad se razmatra za produkciju. Momci
koje poznajem većinom pišu i ništa se ne dešava. Ali ono njihovo što
pročitam nikad nije naročito dobro. A vi se izdržavate pisanjem. Zadivljena
sam.“
„Duhovit sam. Primetićete to ako neko vreme budete proveli blizu
mene. A ako vam to ne bude išlo na živce, dopašću vam se.“
Nasmejala se.
„O čemu se radi u vašem komadu?“, upitala je ona.
Nalazio se na terasi penthausa i razgovarao o svom komadu koji će ući u
produkciju, s dražesnom, premda možda razmaženom, poljskom princezom
ljubičastih očiju. Držao je u ruci piće kao Vilijam Pauel, iako je pio
mineralnu vodu. Dole na ulici, stanovnici Menhetna žurili su kući, dozivali
taksije, hitali u svoje gajbe na istočnoj strani grada, gde će moći da se
presvuku i izađu na večeru. Možda u Dvadesetjedinicu, ili El Moroko,
možda jednog dana u pozorište da vide njegov komad. Zamislio je kako
dolazi po Lulu, a ona silazi niz stepenice u slatkoj letnjoj haljini, crne svilene
kose i dalje malo vlažne, s mirisom jasmina koji svoj cvet otvara noću. Posle
čvrstog zagrljaja u znak pozdrava i šaljivog razgovora, izlazak na piće i ples u
gradu osvetljenom do zore. Naravno, on nije pio niti je znao da pleše, ali
pomisao na to izmamila mu je osmeh na lice.
„Hoćete li mi kazati?“, upitala je Lulu. „Ili ste nekud odlutali u mislima?“
„Kazati?“
„Vaš komad. O čemu je? Gde ste to bili?“
„O, moj komad. On govori o riziku, korišćenju šansi. Radi se o jednoj
Jevrejki prisiljenoj na egzistencijalni izbor.“
„Koji je naziv?“
„Tako je govorila Sara Šuster.“
„Baš mi se sviđa. Radila sam tezu iz nemačke filozofije. ’Koncept
slobode u Rilkeovoj poeziji.’ Nisam nikada završila, ali neko ko je to pročitao
rekao je da je moje mišljenje veoma originalno. Dopada mi se zamisao o
tome da sudbinskim temama pridajete komičan tretman.“ Njeno
odobravanje dovelo je do toga da se njegovo teme odvoji, digne kao leteći
tanjir i obiđe oko Sunčevog sistema pre povratka. Primetila je koliko je sati.
„Pa, moram da se istuširam i obučem. Idem večeras na predstavu.“
„Koju predstavu?“
„U vedar dan. Volim stihove Alana Lernera.“
„Mogu li ponovo da vas vidim?“
„Ove nedelje sam van grada. Prijatelji mojih roditelja idu na Kentaki
derbi i vode i nas. Advokat mog tate ima konja koji učestvuje u trci.“
„To je uzbudljivo. Smem li da vas pozovem kad se vratite? Mislio sam da
vam pokažem najbolju malu prodavnicu džez ploča gde možete naći retke
snimke Fetsa Volera i mnogo džez klavira, kao i tonu sjajnih ploča Bili
Holidej. I nekih drugih muzičara za koje mislim da bi vam se svideli.“
„Sjajno“, rekla je ona, naškrabavši mu svoj broj. „Nego, zašto ne bismo
jednostavno rekli da se nađemo na istoj klupi u tri sata, za nedelju dana.
Uvek šetam kući kroz park s časa glume na Zapadnoj strani i prolazim pored
jezerceta za jedrilice.“
„Kako da vas prepoznam?“, rekao je on, i zbog te jadne šale se potom
danima kajao. Spustio se liftom i krenuo pešice prema stanici metroa na
Pedeset devetoj ulici. Glava mu nije bila u oblacima, već negde u galaksiji
Andromeda. Ona je bila sve što je oduvek želeo, sve što je sanjao, sve o
čemu je maštao. Štriklirala je svaku kućicu na njegovom spisku želja. Sladak
susret, penthaus, terasa pod kojom je čitav Menhetn. Ali ono najvažnije,
naravno, bila je sama ta žena, devojka u kišnom mantilu; njeno lice, njeno
slasno telo čija svaka oblina ispunjava obećanja koja daje. Lulu – Mala Lulu.
Imala je sve. Hitar um, ličnost, lagodan smeh. Šta ako sam sve ove godine
grešio?, pomislio je. Šta ako beskrajni univerzum nema ništa lično protiv
mene? Ona je donela toliko toga. Ali šta je doneo on? Ponovo je pustio
projekciju tog popodneva u glavi i pokušao da proceni na čemu je. Okej,
izvalio je jedan štos koji je smatrao lošim. Ali bio je zabavan na temu smrti.
„Makar vas više ne zovu da budete član porote.“ I uprkos njenom skupom
obrazovanju, bez ikakvih problema ju je pratio što se tiče muzike, pozorišta,
književnosti. Njegove opservacije o Normanu O. Braunu i polimorfnoj
perverznosti bile su zajedljive, a i ispravio ju je što se tiče jednog Jejtsovog
stiha. Bilo je to „zvukom gonga izmučeno more“, ne „zvukom gonga
iznureno more“.
Njegovo obilato nedisciplinovano čitanje dobro mu je poslužilo i, u
celini, nije to bio loš prvi dan. Očigledno je bila zainteresovana dovoljno da
ga pozove u posetu njenom domu i pristane da se sledeće nedelje sastane s
njim na klupi. Čak je rekla nešto o tome da je zadivljena njegovom
spisateljskom perspektivom i zatražila da pročita njegov komad. U stvari,
bio je to veoma dobar dan. Propustio je da pomene samo jednu sitnicu. Da
je oženjen.
Saks i Gledis su razgovarali o sporazumnom razvodu, bez potrebe da
grlom u jagode pohrle iz braka jednako kako su pohrlili u njega. Sada su
provodili još manje vremena zajedno, pošto je ona bila zauzeta u kampanji
za Kenedija i, ničim neizazvana, išla na časove gitare. Kružili su oko zamisli o
razlazu, ali su odlučili da odlože svaku odluku dok ona ne diplomira, što je
izgledalo razborito. Oboje su bili saglasni da su zapali u neku vrstu rutine,
ali su se nekako nadali da bi stvari čarobno mogle da se poprave. Ali sada je
on bio motivisan da ponovo razmotri tu rutinu. Nije znao postoji li za njega
ikakva budućnost s Lulu, ali jeste znao to da sa njom ne može da ima
nikakvu sadašnjost sve dok ima ženu. Valjalo je takođe razmotriti nekoliko
pitanja mimo njegovog braka. Šta ako Lulu ima dečka? Na kraju krajeva,
večeras sigurno ne ide sama u Teatar Marka Helingera. Ili šta ako ona ne
želi ozbiljnu vezu u ovom periodu svog života? Mlada je i nesumnjivo
popularna. Zašto bi se obavezala jednoj osobi? I zašto njemu, s obzirom na
toliko izbora koji nesumnjivo stoje pred njom? Prošao je kroz spisak
potencijalnih razloga protiv toga, i bilo ih je mnogo. Primer: Šta je sa
seksom? Šta ako se ona prosto ne loži na njega? Njoj je, naravno, seks
izbijao iz svake pore. Čak i dok ju je posmatrao s leđa dok je odlazila u toj
kratkoj pamučnoj haljini, imao je utisak da gleda jato lasta; privlačnih,
savršeno zgodnih lasta. Naravno, šta ako je njena pohota mlaka baš kao i
Gledisina? Njegov unutrašnji radar, ako nešto takvo postoji, govorio mu je
da ne traći previše vremena na nešto tako malo verovatno. Opet, njegove
prvobitne fantazije nisu bile seksualne već bračne. On je želeo da se njom
oženi. Sanjao je o tome da mu se ona osmehuje svakog jutra uz doručak, da
obilazi grad s Lulu koja ga drži ispod ruke, da dele život, da je zasmejava,
posmatra kako ona spava. Bilo je zabavno razgovarati s njom, slušati je,
težiti da je zadivi, i zbog toga se osećao živim. I da, naposletku da vodi
ljubav s njom, mislio je dok su i sada, satima pošto su se oprostili jedno od
drugog, njeni feromoni prštali u njegovom mozgu kao tempirane kapsule.
On i Gledis su ćaskali, pa je pokrenuo temu razvoda na bezazlen način.
Ona se saglasila s tim da su se oni možda prerano venčali, ali logistika bi
bila jednostavnija ako bi sačekali dok ona ne završi sa školovanjem i dok
njegov komad ne bude postavljen. Onda bi njihovi putevi bili raščišćeni, pa
bi mogli da procene na čemu su i rastanu se na civilizovan, razborit način,
ako takva zaista bude njihova konačna odluka. Bilo je to veoma konkretno,
veoma organizovano, veoma u Gledisinom stilu. U međuvremenu, ništa
nisu rešili, i on je ponovo odlagao donošenje važnih odluka. Te sedmice je
ostavio primerak svog komada kod Luluinog vratara i sledećih nekoliko
dana njegove emocije su se kretale u rasponu od slatkih sanjarenja do
hladnog znoja zbog njene moguće reakcije na činjenicu da on nije
slobodan. Smatrao je da bi najbolje bilo da bude iskren i pošten prema
Lulu. Objasniće joj da je muž, ali da planira razvod. Govorio je sebi da je
istina uvek najbolja politika, ali kad ju je video u farmerkama, sandalama i
belom topiću s kosom u kikicama kako prilazi klupi gde je on sedeo ukočen
kao figura u muzeju Madam Tiso, ostavio je za sada najbolju politiku po
strani.
„Derbi je bio uzbudljiv“, kazala je, pošto je posmatrala događaj koji je ni
najmanje nije zanimao kako ne bi, kad o njemu bude govorila, zvučala kao
neinformisani zombi.
„Konj za koga smo svi navijali na kraju nije osvojio nikakav novac“, rekla
je. Usledilo je ćaskanje o preuranjenom talasu vreline u gradu, i on je za to
vreme pokušavao da ustanovi da li je njeno interesovanje za njega iskopnilo
ili ga možda nikad nije ni bilo. Opet, stajala je tu i bila puna osmehnute
energije. Bio je zatečen kad je rekla: „Da li sam vam nedostajala?“ Nije
znao šta da odgovori. „Ne“ bi bila besramna laž. „Da“ bi prebrzo otkrilo
njegove slabe karte.
„Šta vi mislite?“, rekao je, setivši se kako je njegov ujak Moše Post
jednom rekao: „U životu igraš kartama koje dobiješ.“ Saks je osećao da ima
u najboljem slučaju dva para dok je Lulu držala u ruci ful. Preobrazio je
svoje karte u asove kad je rekla: „Nadam se da jesam.“ Obećao je da će je
odvesti u prodavnicu džez ploča i upitao da li ona i dalje to želi, a ona je
potvrdila. Radnja je bila oronula i neorganizovana ali zabavna, i prava
poslastica ako vas ozbiljno zanima džez muzika. Bio je siguran da će joj se
veoma dopasti mesto koje je ličilo na ćumez, i bilo je tako. Opušteno su
razgledali, razgovarali o muzici, smejali se i grabili diskove koje će kupiti.
Nije mu padalo na pamet da dozvoli da ona plati i kupio joj je ponešto od
Monka, ponešto od Horasa Silvera i Modern džez kvarteta, i ponešto od Bili
Holidej. Jedva čekajući da to puste, slušaju i da on posmatra njene reakcije,
odvezao se s njom taksijem natrag do stana, a onda otišao u njenu sobu
gde je imala haj-faj uređaje. Majka joj nije bila kod kuće već samo sobarica
dole, u kuhinji. Ukratko, nije bilo idealnije prilike da pokuša nešto.
Oduševila se dok je puštala Bili Holidej. Pesma „Da li sam se setila“ oborila
ju je s nogu. Ubrzo je sela za pijanino i odsvirala „Krivite za to moju
mladost“, što je ujedno i otpevala, a glas joj je bio iz grudi, dubok i topao.
Prozori njene sobe gledali su na Central park, i dok je sunce zalazilo za
krovove zgrada na Zapadnoj strani i dok je s Monkove ploče išla melodija
„Smiraj dana s Neli“, a smiraj dana je zalazio i u Luluinu sobu, on se
unervozio. „Sad je poljubi“, rekao je cvrčak Džimini iza njegovog uha. „Šta
čekaš, šmokljane? Ako se previše plašiš da delaš, ne zaslužuješ ostatak svog
života.“ Svirao je „Smiraj dana s Neli“, Monkov solo klavir, a on je bio sam s
Lulu u njenoj sobi. Smiraj dana s Lulu. Poljubio ju je. Poljubio ju je sa stilom,
i ona je to prihvatila. Iznenađujuće spretno, poneo ju je preko do kreveta,
otkopčavajući joj bluzu prstima veštim kao u kockara. Nije se opirala
njegovoj strasti već mu je zarila jezik u usta sve do špiceva cipela, tako da
mu je dim pokuljao na uši, ili je makar on to tako zamišljao. Olakšala mu je
sve, olabavivši kaiš, a on se borio da ga ne ponese strast već da bude
pribran. Kao što je pretpostavljao, bila je nadarena za ljubavni čin. Prisetio
se kako je Džindžer radila sve što i Fred, samo unazad i na visokim
potpeticama. Uspeo je da smakne pantalone dovoljno a da ga ne uhvati grč
u jednom ili drugom listu, ili u svodu stopala. Za razliku od Gledis, Lulu je
bila vrela, agresivna, maštovita i neumorna, a kad se sve završilo, pomislio
je za sebe kako sigurno liči na jednu od onih fotografija izgladnelih
zatvorenika u Aušvicu koji zure napolje iza bodljikave žice. Posle toga, ležali
su na njenom krevetu s baldahinom i ona je pripalila cigaretu, u tišini,
neurednih pletenica. Ili je prilično iskusna, pomislio je Saks, ili je nalik na
mladog Mocarta, prirodni genije. Toliko je želeo da joj objasni to o supruzi i
razvodu koji praktično samo što nije, ali trenutak nipošto nije bio za to.
„Jednog dana, oženiću se tobom“, rekao joj je.
„Sve je moguće“, kazala je ona.
Sledeće večeri rekao je Gledis da misli da je gotovo, i da je možda
besmisleno odlagati ono u čemu su se već sporazumeli. Mogli bi lepo da se
raziđu i nastave da žive svako za sebe, a o pojedinostima će se već
dogovoriti. Telefonirao je svom rođaku Česteru, dvadesetdevetogodišnjem
neženji koji je stanovao na Vest end aveniji u Devedesetim, i pitao da li bi
mogao privremeno da se useli i spava na trosedu. Objasnio je da njegov
brak prolazi kroz probnu rastavu. Čester je predavao na Kolumbiji, živeo je
sam i nije mu bilo teško da primi rođaka. Čester je bio najcenjeniji
muškarac u široj porodici zato što je govorio kao Aba Eban. Njemu se Saks
oduvek dopadao, i njih dvojica su raspravljali o knjigama, filmu i ateizmu.
Saks je rezonovao da bi mnogo lakše bilo reći Lulu da živi sam, rastavljen, u
postupku razvoda nego da je slabić koji celu stvar oteže. Kad je kazao Gledis
da je odlučio da se odseli, očekivao je emocionalnu eksploziju Beti Dejvis,
ali ona ga je iznenadila svojim držanjem i spremnošću da o tome tiho
razgovara. Kako se ispostavilo, i ona je razmislila o svemu i zaključila da su
krenuli burno i da su im se interesovanja razišla kako su sazrevali. Kazala je
da bi trebalo da gledaju na brak kao na iskustvo iz kojeg valja učiti i, umesto
da se imalo kaju, treba da se umesto toga usredsrede na alimentaciju. To su
prepustili svojim advokatima i na kraju se prijateljski sporazumeli, ali tek
pošto se Saks obavezao na visoki iznos. Kada su to saopštili roditeljima,
njeni su se svrstali na njenu stranu. Rut Saks se, kako je i očekivao, takođe
svrstala uz Gledis, isto onako kako bi se svrstala uz razbojnika kada bi joj sin
rekao da je opljačkan na ulici.
Sledeće večeri, video se s Lulu i odveo je na večeru u jedan restoran
skroz na istoku, u Četrdesetim, po imenu Kod Getsbija. Oboje su bili
ljubitelji Ficdžeralda i dopadala im se zamisao da obeduju na mestu koje je
dobilo ime po slavnom fiktivnom junaku. Restoran je imao crvene tapete s
teksturom tkanine, abažuri na malim stonim lampama bili su takođe crveni,
a sjaj na Luluinom licu bio je blag i ružičast, zbog čega je izgledala još lepše,
ako je nešto takvo uopšte bilo moguće. Pili su crno vino. Pošto nije bio
naviknut na alkohol, bile su dovoljne samo dve čaše da ga prebace u
prijatnu zemlju odmah severno od Oza. Držali su se za ruke, i ona mu je
rekla koliko joj se dopada njegov komad i divila se domišljatosti i suptilnosti
zapleta. Bio joj je neodoljiv i smejala se na svim mestima gde je trebalo to
da čini. Bila je potpuno saglasna što se egzistencijalnog rizika tiče. Pun
samopouzdanja i mariniran božuleom, on joj je rekao da je bio oženjen.
Nije se preturila niti pljesnula šakama po glavi u stilu jidiš teatra. Rekao joj
je da je rastavljen i da se razvodi. Nije hteo da se upušta u čitavu tu tužnu
priču sve dok je bolje ne upozna, ali sad je zaljubljen u nju. Rekao joj je da
je nespretno stupio u brak zato što je očajnički želeo da napusti roditeljsku
kuću i živi samostalno na Menhetnu. Priznao je da je vremenom uvideo
kako je bio sebičan i donekle koristoljubiv, da je koristio Gledis kao
emocionalnu podršku za selidbu i početak života, ali je ujedno njoj ulio
hrabrost da napusti dom i suoči se sa svetom. Objasnio je da on i Gledis
imaju veoma malo toga zajedničkog.
„A onda si ti ušla u moj život“, rekao je. „Bilo je to kao da si sišla s
ekrana, sela pored mene na klupu, i otad moje noge nisu dotakle tlo.“
„Znači, brinuo si se da će me odbiti činjenica da si bio oženjen“, rekla je
ona.
„Da“, kazao je on. „Tako je. Shvatila si.“
„Bože moj“, uzdahnula je, „šta je to sa mnom i oženjenim
muškarcima?“ Podnosila je vino bolje nego on, ali je popila više čaša i sama
bila malo pripita.
„Jesi li bila u vezi s mnogo oženjenih muškaraca?“, upitao je on.
„Ne baš“, kazala je. „Znači, razvod ti je u toku. Pa šta onda?“
„Ne znam. Neke žene bi mogle…“
„Šta bi mogle?“, rekla je. „Da se uplaše?“
„Valjda.“
„Imala sam flert ili dva sa oženjenim muškarcima. Zbog čega ih to
privlačim kad su već zauzeti? Pređimo na drugu temu. Naručimo još jednu
bocu istog vina.“
„Ali ja se razvodim“, uveravao je on nju.
„Jasno mi je, jasno mi je. Uskočio si u nešto zbog čega si se pokajao.
Kad samo pomislim koliko sam ja to puta uradila. Ali uvek sam bila dovoljno
pametna ili dovoljno uplašena da kažem zbogom pre nego što to ne ode
previše daleko.“
„Siguran sam da si imala mnogo momaka.“
„Šta mogu da kažem na to? Pre ili kasnije, ljudi razočaraju. Ili je možda
stvar u meni. Ne znam.“
„Možda imaš previsoka merila.“
„Da. Možda nisu realistična.“
„Zašto me ovaj razgovor navodi na osećaj da sam na tankom ledu?“
„Gledaj na to kao na egzistencijalni rizik.“
„Baš ono što mi treba u životu. Da mi srce slomi jedna poljska princeza.“
„Dobro je to što umeš da me nasmeješ. I čini se da shvataš.“
„Šta shvatam?“
 „Život. Ti si jedan od malobrojnih ljudi koji u njemu vide ono što on
jeste.“
„Misliš, džinovsko Pa šta?“
„Da li sam ti rekla da mi se dopada tvoj komad? Mislim da ćeš biti važan
pisac, i volim to što si skroman. Svi dobri ljudi su skromni. Nijednom od
mojih drugih momaka nikad nije nedostajalo samopouzdanja. Svi su oni bili
toliko ostvareni i puni sebe.“ Malo je odmakla ispred njega zahvaljujući
tome što je dovršila bocu crnog vina. Zablesnula ga je osmehom koji bi
očarao i nosoroga u jurišu. Pošto je osećao da mu ide od ruke, pozvao je
konobara da donese drugu bocu božulea. Bio je toliko zabrinut, ali sada je
bilo gotovo. Očigledno ju je privlačio. Shvatao je. Život. Umeo je da je
nasmeje. Bio je skroman. Njegovo samopotcenjivanje konačno se isplatilo.
„Slatka je“, rekla je ona. „Tvoja ranjivost. Bio si nespretan kad smo se
sreli, ali zabavan u razgovoru. A toliko sam sita intelektualnih vunderkinda
koji navaljuju sa svim odgovorima i onda zgasnu. Znaš koji mi se lik najviše
dopao u tvom komadu?“
„Koji?“
„Sara Šuster.“
„Zbog?“
„Zbog toga što ona takođe ne shvata da je njena nesigurnost privlačna.
Naravno, ispod toga ona raspolaže velikim samopouzdanjem. A mislila sam
da je sjajno to što je odabrala da dela kada su je svi ti uštogljeni
dosadnjakovići terali da rodi dete, a ona to naprosto nije želela, pa se
nadigla i otišla u Meksiko da joj to urade. I onda pride ta drskost da se
švaleriše s meksičkim lekarom. To je bilo baš nadahnuto.“
„Ne smatraš da sam je opisao previše samodestruktivnom?“
„To je baš i bilo toliko zanimljivo u vezi s njom. Samodestruktivni ljudi
često su najfascinantniji.“
Saks je bio opčinjen njenom pronicljivošću, ali cvrčak Džimini nije
mogao da ne pomisli: Ovaj momak se potpuno zaludeo.
„Ko je tvoj omiljeni fiktivni lik?“, upitala je ona.
„U mom komadu?“
„U književnosti uopšte“, rekla je. „S kojim se izmišljenim likom najviše
poistovećuješ?“
Naručili su večeru i ona je uzela artičoku i pene. On nikada nije probao
artičoku, pa je naručila jednu i za njega i onda morala da mu pokaže kako
da je jede.
„Tamo gde sam odrastao, jede se hrana iz konzerve. Boranija, grašak,
voćna salata del monte.“
„Onda, s kojim se likom iz proze najviše poistovećuješ?“, navaljivala je
ona.
Konačno, rekao je: „Sa Gregorom Samsom.“
„O bože, umreću zbog tebe.“ Nasmejala se.
„Žao mi je što moram da kažem da sam se mnogim jutrima budio i
osećao kao insekt.“
„Skromnost je privlačna, ali kod bubašvabe povlačim crtu“, nasmejala
se.
„A ti?“, upitao je on. „S kojim se likom iz književnosti ti najviše
poistovećuješ?“ Očekivao je da čuje ime Ane Karenjine, Eme Bovari ili
gospođice Julije.
„Da li si ikada čitao Malog princa?“, upitala je ona.
„Sent Egziperija? Da.“
„Sećaš se lisice?“
„Donekle“, rekao je on.
„Poistovećujem se s lisicom. Zanimljivo, zar ne? Oboje se
poistovećujemo sa životinjama umesto s ljudima.“
„Zašto s lisicom?“, rekao je on.
„Zato što lisica kaže: ’Pripitomi me.’“
„Aha.“
„Celog života tragam za nekim da me pripitomi.“ Pogledao je u njeno
lepo lice, dotučen njenom senzualnošću, koja je posle njegovog odlaska u
krevet s njom bila novi nuklearni sastojak. Iskapio je čašu iz koje je pijuckao
i, zureći u te krupne lepe ljubičaste oči, razmislio ponovo o tome koje karte
drži u ruci. Njena pohvala njegovog dela poboljšala mu je ruku od kečeva
do kente, ali ona je i dalje sedela sa svojim fulom, i da bi je pripitomio,
možda će on biti primoran da blefira. Takve su bile njegove vinom
natopljene misli kod Getsbija.
„Možda ću onda morati da preuzmem kontrolu nad tvojim životom“,
rekao je, kao da ima adute koji su mu nedostajali.
„Tada bih se svakako udala za tebe“, rekla je ona, stisnula mu ruku i
pustila da njegova mašta odradi ostalo.
 Završili su s jelom, popili gotovo celu drugu bocu i poželeli su da vode
ljubav, ali njeni roditelji su bili kod kuće, baš kao i rođak Čester. Saks se
istrošio plativši račun za večeru, pa je Lulu uzela sobu za dvoje u hotelu
Plaza. S obzirom na njegovu pomahnitalu požudu i njen potpuni nedostatak
kočnica, pravo je čudo da njihovo vođenje ljubavi nije dovelo do gubitka
struje na Gornjoj istočnoj strani.
Kad je sav euforičan Česteru istrtljao sve što je imao o Lulu, njegov
rođak je rekao da ima prijatelja na Kolumbiji koji je nju poznavao s
Brendajsa i rekao da je ona uvek bila veoma bistra i popularna, i da su svi
imali dobro mišljenje o njoj. Svi momci su je jurili, a sve devojke su je
volele. Česterov prijatelj se setio da je Lulu studirala dramu i kazao da je
dobra glumica, ali iz nekog razloga se ispisala s fakulteta na završnoj godini.
Prijatelj nije bio siguran zbog čega, ali govorkalo se o nekom nervnom
slomu.
„Lulu?“, rekao je Saks s nevericom. „Ma kakvi! Otišla je kako bi
pokrenula karijeru.“ Saksa nije iznenadilo to što je bila omiljena i dobra
glumica. Kasnije, kad je razmislio o glasinama o nervnom slomu, izgledalo
mu je to potpuno strano za Lulu Bruks koju je poznavao. Ona je bila toliko
raspoložena i optimistična, a opet kada je još malo razmislio o tome, učinilo
mu se čudnim što je prekinula studije toliko blizu završetka samo da bi
pokušala da se oproba u šou-biznisu. Odlučio je da razgovara s njom o
tome kada sledeći put budu zajedno, kad se budu odvezli do Zaliva ostriga
automobilom iznajmljenim od Herca. Parkirali su se na zaklonjenom mestu
odakle su mogli da gledaju odsjaj mesečine na vodi i pronašli dobar blagi
džez na radiju, „Valcer za Debi“ Bila Evansa. Poljubio ju je jednom ili dvaput,
divili su se zvezdama na noćnom nebu, citirali Odena i Kurta Vajla, i on je
naveo razgovor na njen odlazak s Brendajsa. Odustanak od diplome samo
kako bi mogla da ide na audicije nekoliko meseci ranije ili na časove u
Glumačkom studiju koji su lako mogli malo da pričekaju. Čemu to?
„Nije bilo samo to“, rekla je. „Mada umeju da me uhvate pundravci.
Nisam strpljiva osoba. Zar tebi ono što želiš ne propadne ako moraš
predugo da čekaš? I onda to više ne želiš.“
„Pa, šta znam, ali pošto si razmažena, mogu misliti.“
„Prošla sam kroz loš period“, kazala je ona.
„U kom smislu?“
 „Spanđala sam se s jednom profesorom, a on je bio oženjen i bila sam
sigurna da će ostaviti ženu. Ili mi je makar tako govorio. Ali nije!“
„Tako dakle. Bila si povređena.“
„I više nego povređena. Bila sam krhkija nego što sam mislila, i u
prošlosti sam uvek ja bila ta koja je okončavala vezu. Nisam navikla da me
neko šutne, a baš sam bila luda za tim likom.“
„Izgleda da je on bio jedan od malobrojnih koji te nisu razočarali. Ili
makar ne još“, kazao je on.
„Bio je izuzetno bistar i harizmatičan, a obično sam ja kontrolisala
situaciju, ali ovde, kontrolu je imao on. Za mene je to bilo veoma
zbunjujuće zato što nisam volela da nemam kontrolu, ali sam istovremeno
bila i oduševljena time što ne kontrolišem stvari. Razumeš šta govorim?“
Klimnuo je glavom, pomislivši „mešana osećanja“, ali je ona onda rekla: „I
nisu posredi bila samo mešana osećanja već nešto drugo. Ne znam šta je to
bilo. Tada sam bila skroz luda.“ Saksu je bilo milo što nije rekao „mešana
osećanja“.
„Psihijatar mi je rekao da ja testiram momke“, kazala je Lulu. „Tragam za
svakom eventualnom slabošću kako bih imala izgovor da se izvučem. On
kaže da sam uhvaćena između čežnje za približavanjem i straha od toga da
se ne približim previše.“
„Sve je to veoma ohrabrujuće“, rekao je Saks, dok se u tom trenutku
tamni oblak navlačio na Mesec, kao malčice, po njegovom mišljenju,
Čehovljevog simbolizma koji se javlja tačno kada treba.
„On je bio jedini čovek koga sam ikada srela, a koji je izgledao kao da bi
mogao da me pripitomi. Onda je to najednom bilo zbrisano i ja sam se
osećala potpuno izgubljeno. I pretpostavljam da se može reći da sam imala
neku vrstu mini-nervnog sloma. Bila sam depresivna. Nisam mogla da se
usredsredim na nastavu. Miltauni33 mi nisu pomagali. Od njih sam se
osećala još anksioznije. Ne znam, možda je to nešto genetsko. Znam da mi
je prababa s majčine strane navodno bila veoma emotivna. Ubila se. Ja
ličim na nju. I rekla bih da sam emotivna. Plačem za vreme filmskih
projekcija i pozorišnih predstava. I zašto sam kog đavola uopšte studirala
istoriju umetnosti? Možda zato što je on to predavao. Morala sam da se
odlučim za nešto kada sam upisala fakultet. Trebalo je da studiram dramu,
ali bila sam toliko zbunjena. Nisam čak ni želela da idem na fakultet. Ali
upoznala sam neke divne klince. Sklopila neka divna prijateljstva.“
 Završila je svoju priču i pripalila cigaretu. Saks je to saslušao i osetio
bezumnu ljubomoru. Ona se zaista zaljubila u tog lika koji joj je slomio srce,
harizmatičnog intelektualca koji je imao ključ za nju. Do tada, Lulu je bila ta
koja je ocenjivala pismene zadatke, i izgleda da niko nije dobio pozitivnu
ocenu. Sada je ona dobila slabu. Saks je zamislio kako Lulu ispituje njega i
kako svaka njegova mana, a procenjivao je da im je broj šestocifren, postaje
očigledna i osuđuje ga na propast.
Bila je u pravu kad je sebe opisala kao razmaženu. Ona je bila pametno
derište na svom krevetu s baldahinom. Dok je odrastala, verovatno
nijednom nije čula reč ne. Onda se taj lik vrati ženi i – tras! Vreme
tantruma, gneva, anksioznosti, depresije, genetike, Miltauna.
„Gde je on sada? Tip za koga si mislila da te je možda pripitomio?“,
upitao je Saks, u nadi da će čuti kako je harizmatični profesor preminuo i
bio kremiran.
„On i njegova žena preselili su se u Englesku. Oduvek je želeo da živi u
Kotsvoldsu i bude zemljoposednik.“
„Da li ti nedostaje?“, upitao je Saks. „Jesi li ga prebolela?“
„I te kako sam ga prebolela“, rekla je. „Sad kad pogledam, vidim koliko
sam se nečuveno ponela. Zašto? Zar si ljubomoran?“
„Jesam.“
„Nemoj da budeš. Kao što veli onaj stih Lerija Harta, oči imam samo za
tebe.“ Zatim se nagnula napred i poljubila ga, pritisnuvši dugme koje je,
znala je to, oslobodilo sav dopamin iz njegovog hipotalamusa, tako da su
posle nekoliko sekundi već bili na zadnjem sedištu kako im volan ne bi
smetao.
Sledeći meseci su bili najlepši u njegovom životu. Ne samo što je
premijera njegovog komada zakazana za decembar, u Mineta lejn teatru,
nego je dobio posao ne samo da isporučuje šale na račun aktuelnih
događaja već i da pristupi osoblju prave pravcate komične serije. To mu je
donelo veliki skok što se plate tiče, kao i ogroman podstrek njegovom
samopouzdanju. Osećao je da će takvo napredovanje uveriti Lulu da se
kladi na pobedničkog konja. Ona je rekla: „Čestitam, samo ne dozvoli da te
svet televizije zavede. Ti si umetnik. Strindberg i O’Nil ne bi skrenuli s puta
zbog te ogromne pustare.“
Opet, tako je lakše mogao da izlazi na kraj s alimentacijom. Najbolje od
svega bilo je to što se odselio od rođaka Čestera, a Lulu mu je pomogla da
pronađe odličan stan na Istočnoj sedamdeset osmoj ulici odmah kod
avenije Medison. Imao je jednu veoma veliku prostoriju u zgradi od
smeđeg kamena koja je bila podeljena u više stambenih jedinica. Imao je
kamin i prozore koji su gledali na drvećem obrubljene vrtove u zadnjem
dvorištu nekoliko susednih gradskih kuća. Lulu ne samo što mu je pomogla
da ga nađe već i da ga opremi. Pokazala mu je sve dobre prodavnice
antikviteta u koje su je vodile njena majka i Polin dekorater enterijera.
„Tepisi za pojedine delove prostora“, podučavala ga je. „Ne itison od
zida do zida. I bez lustera. Samo lampe.“ Pomogla mu je da odabere kratke
zavese i tople rustične komade nameštaja. Alesandros je, savetovala ga je,
najbolje mesto za opremu za kamin. „Drva“, objasnila je, „moraš da naručiš
od Klarka i Vilkinsa. Oni će ti ih isporučiti.“ Lulu je zagovarala grube tkanine
i prigušene boje. Jesenje nijanse, govorio je obično dekorater njene majke,
i Lulu je tu paletu prenela na Saksa. Kad je kupio kalajnu lampu s abažurom
koji je bio previše beo, ona mu je pokazala kako da ga oboji pomoću kesice
čaja. Ali nije to bilo samo opremanje. Odrasla s telefonskim brojem u
centrali Rajnlender, Lulu je poznavala Gornju istočnu stranu kao što je
poznavala sve vožnje u luna-parku na Koni Ajlendu. Znala je gde su najbolje
piljarnice i kasapnice. Znala je gde su najbolje gvožđare i umetničke
galerije, kao i gde se može naći najbolje posuđe i pribor za jelo. Poznavala
je sve najbolje lekare i švedske čistačice, kao i gde se kupuju najukusniji
kolači. Bilo je to ili kod Grinberga, ili kod Vilijama Pola, „zavisno od toga na
šta ukazuje tvoja glad za čokoladom“. Rekla mu je da najbolji berberin radi
u hotelu Karlajl, gde može da kupi najbolja vina, i gde su sve dobre
drogerije otvorene preko cele noći. A ako ostaneš bez dugmeta i moraš da
pronađeš isto takvo, a to ti se čini nemogućim, i za to je imala posebno
mesto. Rajnlender, Baterfild, Templton, Plaza: iako su te otmene telefonske
centrale obeležavale njena glavna lovišta, ona je isto tako znala da se
najbolja jesetra može naći na Zapadnoj strani, kod Barnija Gringrasa. A
pošto je volela da čita knjige misterija, odvela ga je u malu knjižaru po
imenu Mastilo za ubistva. On nikada nije čuo za Amato Operu, niti je slušao
raspevane konobare u Astiju. Od nje je saznao za čudesa Frika, a kako bi on
mogao da udovolji njenim bezumnim povremenim ponoćnim napadima
žudnje za čizkejkom, upoznala ga je s Turfom na Brodveju. Bila je odgojena
na Menhetnu gde je on želeo da je odrastao i sam, i konačno ga je neko
podučavao gradu. U Harlemu su jeli šnicle kod Frenka, a za ostrige je bila
nadležna Velika centralna stanica. U međuvremenu, vodili su ljubav pred
njegovim kaminom i gledali kasne filmove na TV-u. Da li su se svađali? Ne
često. A bile su to trivijalne razmirice posle kojih bi se brzo pomirili. Samo
je jednom Saks pomislio kako je temperatura neprijatno porasla.
Vozio je do Tenglvuda kako bi slušali Malera, s kojim ga je upoznao njen
otac i za kojim je on smesta poludeo. Na auto-putu se vozila nisu pomerala.
Saobraćaj je stao, branik uz branik. Svako vozilo se tek povremeno
pomeralo napred samo nekoliko centimetara, prema kućici za naplatu
putarine. Pored glavnog puta pružao se servisni drum i ona ga je
nagovarala da izađe iz reda vozila, odveze se do kućice za naplatu putarine
na servisnom drumu i onda se vrati u red. On to nije hteo da uradi, iz
nekoliko razloga, od toga da bi to bilo moralno pogrešno do straha da ga
nasmrt ne izgaze razjareni vozači koji ne reaguju ljubazno na one koji se
ubacuju preko reda. Ona ga je optužila za nedostatak inicijative i rekla da su
drugi s njom to već radili i da nije u pitanju zločin za koji sleduje smrtna
kazna. Ponudila je da ona preuzme volan. Konačno, pokušao je, ali nije bio
odlučan i uprskao je stvar. Ona je očigledno prezirala njegovu
nesposobnost, a on je bio u pravu što se tiče nedostatka oduševljenja
drugih vozača prema njegovom pokušaju da iskoristi priliku. Posle nekoliko
kreativnih povika pobesnelih šofera nasukanih iza volana automobila,
vratio se u red zahvaljujući popustljivosti jednog jedinog tolerantnog
vozača. Lulu jedva da je progovorila do kraja puta, i on se zapitao nije li to
bio test na kojem je on nekako pao. Kasnije, na velikom travnjaku u
Tenglvudu, pod Velikim medvedom, dok su slušali nepodnošljivo tužnu
Malerovu Četvrtu, na kraju su se vratili jedno drugome u zagrljaj, i kriza je
prošla.
Lulu je i dalje živela s roditeljima, ali je uglavnom noćivala kod njega.
Njenim roditeljima se Saks dopadao, kao i oni njemu. Njen otac bio je
sjajan tip; veoma topao i prijateljski nastrojen, naviknut na život na visokoj
nozi, ali nipošto snob. Pola, mama, bila je malo svesnija važnosti svoje slike
u javnosti, ali i dalje veoma fina. Ona je bila od pomoći s predlozima za
poboljšanje Saksove garderobe i govorila je da će mu, ukoliko on obeća da
će baciti taj grozni losion za posle brijanja koji je koristio, ona rado pokloniti
novi. Miris, kako je to nazvala, slušao je njene savete u takvim stvarima, pa
su se sjajno slagali. Njeni roditelji su ih oboje vodili na večeru u otmene
restorane gde je Artur Bruks bio prepoznavan i svakako ga nisu proterivali u
Sibir. Potom, uvek je tu bilo diskretno rukovanje njenog tate s glavnim
konobarom i tutkanje krišom nekoliko novih dvadesetica čoveku na dlan. La
Karavel, La Grenuij, Orsini. Kakva su to samo kulinarska iskustva bila s tom
porodicom. A ko je još mogao da zna za pića neutralnog ukusa koja su
uklanjala ostatke hrane s jezika i omogućavala mu da preciznije proceni
nove ukuse? U restoranu Lutecija, Lulu je insistirala da on proba eskargo.
On je odbio i rekao kako je za njega pomisao na to da jede puževe previše
odvratna. Ona je smatrala apsurdnim da on ne želi ni da proba i zadirkivala
ga je, gnjavila, obrlaćivala sve dok on nije jedva stavio jedan u usta.
Namestio je sladak izraz lica, tobože progutao to i uspeo da zalogaj izbaci u
potaji a da ne bude provaljen. Njegova spremnost da se tako žrtvuje dovela
je do toga da mu ona lepo stisne ruku. Luluin otac ga je naučio kome da
daje napojnicu i koliko. Vodili su Lulu i Saksa u operu i pozorište, često na
mesta rezervisana za važne posetioce. Artur i Pola su obožavali klasičnu
muziku, i Saks je čuo svog prvog Stravinskog i Bartoka i momentalno
zavoleo Sibelijusa. Njen otac ga je spojio sa svojim brokerom za ulaznice
tako kako bi Saks potom mogao da kupuje karte za dobra mesta na
predstavama na koje nije bilo lako ući. On i Lulu su često odlazili u Haf nout
na ulici Hadson i u Berdlend, gde su slušali Majlsa, Koltrejna i Lamberta,
Hendriksa i Rosa. Uspeli su da pogledaju svaki strani film u mnogim
umetničkim bioskopima kojih je Menhetn bio pun. Bergman, Felini, Godar,
Trifo. Ona je govorila francuski. Osim engleskog, on je bio ograničen na
nekoliko reči na jidišu kojima se njegova majka obraćala njemu ili njegovom
ocu. Šlemil, šlimazel, šmendrik, puc, jold, sve to beskorisno za vreme
gledanja Četiri stotine udaraca ili Ulice. Svi šefovi sala poznavali su Lulu od
malih nogu i ona je rođendane slavila na mestima kao što su Hrastova soba
ili Đino. Ali omiljene uspomene su joj bile na rođendan u Serendipitiju, i
ona i njeni prijatelji i dalje su obožavali „von ton“ supu kod Sema Voa u
Kineskoj četvrti, picu kod Džona na ulici Bliker, i u ponoć čili kod Pi Džej
Klarka. Pokloni, saznao je on, nisu morali da budu skupi, ali morali su da
budu maštoviti. Saks je otkrio da je prečica do njenog srca muzička kutija iz
njene omiljene prodavnice Rite Ford, koja je zapravo bila skupa. Pogodio je
pravo u metu kad joj je kupio mali Bemelmansov akvarel s Medlin u galeriji
Hamer. Znao je da Lulu kupuje u Saksu i Tifaniju i da ima otvoren račun u
Bergdorfu i Bonvitu, a ona i njena majka održale su mu lekciju o tome šta je
stil nasuprot pukoj pomodnosti. Stil njene majke bio je elegantan, Lulu se
nosila veoma sportski, i obe su uvek uspevale da izgledaju fenomenalno.
„Stil, ne pomodnost“, neumorno je njena majka nabijala Lulu i Saksu na
nos. „Gospođa Vrilend je uvek govorila stil, a ne pomodnost.“
Saks i Lulu su vodili ljubav širom grada; u njegovom stanu, u njenoj sobi
ako je to privatnost dopuštala, a povremeno bi uzeli sobu u hotelu, tako da
bi novo okruženje donelo nešto sveže u njenu strast. Jednom, kad njeni
roditelji razborito nisu želeli da utroše svoje sezonske karte kako bi se
mučili slušajući tegobnog Letećeg Holanđanina, Saks i Lulu su bili sasvim
sami u njihovoj loži, i u privatnom odeljku iza sedišta, uradili to uz Vagnera
u Linkolnovom centru. Lulu je upoznala Saksa sa svojim prijateljima. Bili su
to obrazovani ljudi s kojima je odrastala ili se s njima sprijateljila na Etičkoj
kulturi, Fildstonu ili Brendajsu. Upoznala ga je sa svojom seksi drugaricom
Džil uz takav uvod da biste pomislili kako pokušava da ih spoji.
„Ona je toliko lepa i briljantna. Arhitekta je. Veoma zabavna sa sjajnim
smislom za humor. Dopašćete se jedno drugome.“ On se upoznao sa Džil, i
bila je sasvim u redu, ali ne i neko koga bi poželeo da pozove da nije s Lulu.
Pošto ih je praktično na silu spojila, Lulu je nastavila da mu nameće Džil.
Stalno je pitala da li mu se Džil sviđa više nego ona. On je Lulu uveravao da
nije tako. Bio je zapanjen time da Lulu, uprkos svim svojim čarima, izgledu i
intelektu, izgleda i dalje ima malo problema s nesigurnošću. Na primer, bila
je oduševljena kada je producent njegovog komada na of-Brodveju želeo
da angažuje glumicu posebno privlačnu i talentovanu. To bi naravno značilo
da bi ona trebalo svakodnevno da bude u kontaktu sa Saksom pošto
jednom počnu probe. On je morao da uverava Lulu, kao što je to činio i
zbog Džil, da ta glumica nikada ne bi mogla ništa da mu znači, baš kao ni
lepa azijska manekenka koja stanuje u stanu iznad njegovog. Ta ljubomora
laskala je Saksu, iako je i sam imao nevolja s nesigurnošću. Kako i da ih
nema kad su se muškarci neprestano nabacivali Lulu, a ona je po prirodi
volela da flertuje? Bio je ljubomoran na vreme koje je provodila s
prijateljem Harlijem, iako je ovaj bio otvoreno gej. Ona je s Harlijem prošla
kroz Fildston i bili su izuzetno bliski i smejali se zajedno zbog milion
privatnih šala, obedovali su, išli u kupovinu skupa i provodili mnogo
vremena jedno s drugim na telefonu. Šegačili su se da će odustati od svojih
ambicija i postati tim kućnih slugu. Harli bi bio batler, a Lulu čistačica.
Doduše, ona nije umela da skuva bilo šta osim đuveča s tunjevinom. Sve su
to bile besmislice, ali su Saksa brinule. Harli ju je odveo da gleda Džudi
Garland u Karnegi holu, ali mogao je da nađe samo dve karte, tako da Saks
nije mogao da ide s njima. Opet, Saks je morao da prizna da uživa u
Harlijevoj duhovitosti i da je mnogo toga saznao o brodvejskoj i of-
brodvejskoj pozorišnoj sceni zahvaljujući njegovom insajderskom znanju.
Posle čitanja njegovog komada uživo, to što je čuo naglas izgovoren svoj
dijalog bilo je za Saksa kao hladan tuš. Kako je grozno to zvučalo! Kako
budalasto i nezrelo! On više nije bio onaj isti čovek koji je napisao te reči
kad je kuckao po svojoj pisaćoj mašini u Vilidžu. Morao je to da popravi, da
sve učini stvarnijim, manje naivnim. Možda je za producenta sve to bilo u
redu, ali Saks je taj komad prerastao. Luluine pohvale je otpisao kao
činjenicu da ona želi da ga podrži. On time više nije bio zadovoljan. Na
tekstu je morao da poradi.
On i Lulu su odleteli u Palm Bič na svadbu njene prijateljice Kler.
Pokušali su da vode ljubav u toaletu 727 tokom leta zato što je ona
obožavala pomisao da može da kaže kako oboje pripadaju klubu onih koji
su to uradili u avionu. Nažalost, usled turbulencije, neophodna koreografija
previše je ličila na slepstik. Kada je Lulu pročitala prvi čin njegovog
prerađenog teksta, iznenadila se time koliko ga je on produbio i uvidela da
je ova očigledno bolja.
Rekao je da će jednog dana napisati fantastičnu i kompleksnu ulogu za
nju zato što je ona tako fantastična i kompleksna. Ona je rekla da nije zbog
toga s njim, da bi on mogao da piše za nju. Rekla je da on treba da piše
samo ono što ga nadahnjuje. Kupila mu je izdanje Gospođice Julije u
kožnom povezu i napisala posvetu:

„Džeriju,
Samo jednom se živi. Ako si šmokljan, ni dvaput ne vredi.
S ljubavlju, Lulu.“

Tada je ona praktično već živela s njim, i tragali su za većim stanom u

koji bi mogli zajedno da se usele. Njeni prijatelji su smatrali da su oni sjajan
par i mislili su da će, posle svih Luluinih ljubavnih veza, ova konačno uspeti.
Jednog poslepodneva u oktobru, Saks se vratio na klupu na kojoj se s
njom upoznao. Gledao je uvis u penthaus gde je sve počelo, ali sada iz malo
drugačije perspektive. Bio je tamo, učinio sve to, video iz prve ruke, i bilo je
baš ljupko, mada ne baš kao scenografija u kojoj bi Trejsi i Hepbernova
mogli da rešavaju svoje nerešive dileme. Nasmejao se sebi kad je pomislio
da je naučio kako da podnosi burgundac, makar samo jednu čašu. Sada je
znao koliku napojnicu da daje, kako da nabavlja drva za svoj kamin i kako
Maler zvuči, koji je ukus najboljih kolača i koji losion za posle brijanja
nikada više da ne kupi. Shvatio je koliko je mali bio njegov život pre toga.
Koliko je njegov odgoj u mnogo čemu bio ograničavajući. Naravno, razumeo
je da su njegovi roditelji davali sve od sebe s obzirom na to koliko su se
mučili s malim očevim prihodima. Upitao se nije li previše oštro sudio o Rut
i Morisu, previše nerealistično. U tom trenutku je bio tužan zbog toga što
oni nikada neće živeti visoko iznad grada osim ako jednog dana, pođe li sve
kako treba, on ne uspe i omogući im to. Odlučio je da ih povede na večeru
u Luteciju i nasmejao se, pomislivši da bi njegova majka mogla da kaže
nešto kao: „Iverak tetke Rode mnogo je bolji.“ Zamišljao je kako se
njegovom ocu hrana dopada, a onda se cele večeri žali na gorušicu. Opet,
možda bi lepo bilo da ih počasti, čak i ako budu prigovarali. Te nasumične
misli prolazile su mu kroz glavu dok je sedeo i čekao da Lulu dođe. Ona se
vraćala kroz park s časa glume na Zapadnoj strani, a njeni roditelji su
nameravali da ih izvedu na večeru. Prošle noći, njih dvoje su išli na picu u
gradu i gledali Zoološku priču, a on se zapitao da li će ikada moći tako lepo
da piše. Zurio je uvis u zgrade, slušao kako muzičari sviraju „Noć u Tunisu“
veoma profesionalno. Tada je ona stigla. Najpre dašak majčinog „šalimara“
koji je uhvatio u lahoru, onda veliki osmeh, krupne oči, srećna energija i,
konačno, čitav neodoljivi paket.
„Ćao“, ozarila se, „dugo čekaš?“
„Dvadeset minuta, ali uživao sam u melodiji Dizija Gilespija koju su
svirali neki klinci.“
„Ova klupa je mesto gde je sve počelo“, rekla je ona. „Trebalo bi da
tražimo od grada da postavi spomen-ploču.“
„Izgledaš posebno lepo. Kako bi Čarli, lik iz mog komada, rekao –
onesposobljavajuće lepo.“
„Jedva čekam večeru“, kazala je ona. „Uzeću termidor od jastoga.“
„Već znaš šta ćeš!“
„Obožavam La Côte Basque. Mislim da nisi bio tamo. Oduševićeš se.
Veoma šik, veoma popularno mesto. Sjajno za posmatranje ljudi.“
„Primećuješ da sam stavio kravatu.“
 „Baš mi se dopada. Moja majka je bila u pravu kad si ti u pitanju. Uvek
izgledaš sjajno u odelima i kravatama.“
„Polaskan sam.“
„Da te pitam nešto.“
„Reci.“
„Da li bi voleo sa mnom na orgiju?“
„Hoćeš li ponoviti, molim te?“
„Da li bi voleo sa mnom na orgiju?“
„Seksualnu?“, upitao je on sa izvesnom nevericom.
„To je obično ono što se na orgiji radi“, rekla je ona.
„Šta to – kako to misliš?“, upitao je on.
„Jedan momak s mog časa glume i s kojim sam se sprijateljila pitao je
da li bih bila zainteresovana da učestvujem u orgiji.“
„Nadam se da si ga otkačila. Ko je taj lik?“
„Pitala sam da li bih mogla da dovedem svog dečka.“
„Tako si rekla?“
„Da. A on je rekao svakako, nema problema. To je ovog petka, u
Vilidžu.“
„Mora da se šališ“, rekao je Saks, pomalo uznemiren.
„Ne. Zašto?“
„To je užasna zamisao“, rekao joj je.
„Zašto? Zvuči veoma uzbudljivo“, kazala je ona.
„Orgija podrazumeva mnogo golih muškaraca i žena koji svašta rade
jedni drugima.“
„Znam ja šta je orgija.“
„Jesi li ikada učestvovala na nekoj?“
„Ne. Zato sam i pomislila da bi bilo uzbudljivo.“
„Dopada ti se zamisao da svako spava sa svakim?“
„Zar se tebi ne dopada? Veoma je erotična.“
„Ali drugi muškarci će se seksati, spavati s tobom.“
„I žene s tobom. Možda čak više njih istovremeno.“
„Ja ne želim da se drugi muškarci seksaju sa tobom.“
„Ti ćeš biti jedan od njih, a ujedno ćeš biti i sa novim ženama.“
„Tebi se ta zamisao sviđa?“
„Tebi ne? Zvuči tako uzbudljivo.“
„Ali ja tebe volim.“
 „Ovde se ne radi o ljubavi već o vođenju ljubavi. O čistom seksu.“
Sada je već znao da je u nevolji. Ona je očigledno bila opčinjena tom
idejom.
„Ja ne želim da spavam ni sa kim osim s tobom“, rekao joj je.
„Pa ne možeš samo da gledaš. Mislim, možeš, i to je deo zabave, ali
moraš takođe da učestvuješ. Mislila sam da bi bio oduševljen tom idejom.“
„Pa, nisam. Zbog čega bih bio uzbuđen na pomisao da sam u sobi s
nepoznatim golim muškarcima?“
„Pobogu, zar nikad nisi čuo za tursko kupatilo?!“
„To je nešto potpuno drugačije. I meni je tursko kupatilo odvratno.“
„Ne mogu da verujem da nisi oduševljen tom idejom. Koliko ti se često
ukazuje prilika za stvarni grupni seks?“
„Ja ne želim grupni seks.“
„Zašto ne? To je uzbudljivo. Gledati, biti gledan, imati više partnera,
istovremeno, uzastopno.“
„Ne moraš da mi objašnjavaš šta je orgija.“
„Mislila sam da ćeš biti oduševljen tom idejom.“
„Prestani to da govoriš. Ja te volim. Seks među nama je – šta znam.
Nešto sveto.“
„Sveto? Teško da bih upotrebila reč ’sveto’. Nije to verski ritual.“
„Ne, ali ja ne želim da te gledam s drugim muškarcima.“
„Tebe to ne pali?“
„Ne dopada mi se zamisao da želiš seks s drugim muškarcima. I to u
grupi. Da te čitava ta ideja ne odbija.“
„Ali niko od njih mi ništa ne znači. Ne može se reći da imam bilo kakvih
emocija prema njima. Oni su neznanci. Nova lica. Oduvek sam želela da
učestvujem u orgiji.“
„Zar jesi?“
„Da. Izgledaš šokirano.“
„Zaprepašćen sam.“
„Zašto? Pobogu, na pamet mi ne bi palo da si toliko stegnut što se toga
tiče.“
„Pa onda me uopšte ne poznaješ.“
„Zaprepašćena sam zbog toga što si ti zaprepašćen.“
„Želiš da učestvujemo u orgiji?“
„Da. Da. Prestani da se ponavljaš. Zvučiš kao žrtva bombardovanja.“
 „Vidi, dušo“, rekao je čvrsto, „ne idemo na orgiju. I vređa me to što ti
želiš da ideš, i ko je uostalom taj lik s tvog časa glume koji te je pozvao i
očigledno želi da te povali?“
„Mnogi žele da me povale, ali ja sam s tobom. Zbog toga sam rekla da
ću morati da dovedem svog momka.“
„Žao mi je, Lulu, ne idemo.“
„Pa, ja idem.“
„Ideš? Bez mene?“
„Želim da pođeš i ti, ali nemam nameru to da propustim ako se previše
plašiš pustolovnog iskustva.“
„Skok s padobranom je pustolovno iskustvo, ali nikada neću ni to da
probam. Ti si luda.“
„Zašto? Zato što volim da isprobavam nove stvari? Žao mi je, ali nisam
mislila da si toliko uskogrud.“
„Ne bih rekao da sam uskogrud zato što me ne zanima seks sa
Mormonskim crkvenim horom.“
„Veoma sam razočarana. Mene to veoma odbija.“
„Ne mogu da verujem. Ne možeš tek tako da se digneš i odeš na orgiju
bez mene.“
„Onda pođi. Ne prenemaži se toliko. Biće nam zabavno. Novi ljudi, nova
tela, različite želje. Zašto se toliko plašiš?“
„Prestani da govoriš da se plašim.“
„Moram da ti kažem da mi tvoj bljutavi stav nije nimalo privlačan.“
Saks je bio zapanjen, izgubljen. Pokušavao je da rezonuje s nekim ko
nije uviđao logiku njegovog stanovišta. Krajnji ishod bilo je to da ona želi da
ide, s njim ili bez njega. Pokušao je da bude krajnje fer i upita sebe nije li
zaista uskogrud i nosi li u sebi slepu tačku, ali cvrčak na njegovom ramenu
uveravao ga je da je u pravu i da je ona potpuno divlja. Zar sam kukavica?,
ispitivao je sebe. Bljutav? Šmokljan? Je li bio previše inhibiran da raskine
okove moralnosti srednje klase? Previše uplašen da izabere seksualnu
slobodu umesto konvencionalnosti? Previše slab da ode s Lulu na
bahanalije? Zar je u srcu naposletku običan apotekar? U tom trenutku,
osetio je da je na ivici da izgubi ženu koju očigledno ne može da pripitomi.
Nije mogao da podnese pomisao na to da bi ona želela da ide na orgiju, još
manje da to želi s njim ili bez njega. Kao kad je probao puža, zadirkivala ga
je, obrlaćivala, posramljiva, zavodila ga i konačno, protiveći se svakom
molekulu u svom telu koji je urlao ne, pristao je da legne na rudu.
U petak mu je bilo mu muka od napetosti kada je palo veče i otišao je s
njom taksijem do jedne gradske kuće na ulici Morton. Ona je izgledala
fantastično, a on je, kao pravi šmokljan, stavio kravatu. Pozvonila je, i jedan
zgodni mladić otvorio je vrata, a ona se predstavila kao Lulu Bruks i rekla da
ju je Vik pozvao, pa su pušteni unutra. Daleko pozadi, videli su sobu u kojoj
su se valjala gola tela. Jedna žena u kućnoj haljini, poluotvorenoj tako da se
moglo videti sve, dala im je vešalice, rekla da okače odeću i da su pića
tamo, pa neka se posluže i pridruže zabavi u salonu. Salon, tako je to
nazvala. Njegova tetka Silvija je imala salon, ali tamo se pio čaj uz dansko
pecivo umesto sveopšteg snošaja. Lulu je izula cipele. Saks je bio
paralizovan. Nije mogao da natera sebe da skine ništa od odeće, čak ni da
otkopča kaiš ili razveže pertle. Izbegavao je da gleda u zadnju prostoriju u
strahu da bi mogao da ugleda neko golo muško telo i povrati svoj pekarski
krompir. Lulu je skidala bluzu i svlačila bretele čipkastog crnog la perla
brushaltera, nesvesna toga da se on primiče vratima i izlazi napolje na svež
noćni vazduh.
Dok je hodao prema Šestoj aveniji gde će zaustaviti taksi, znao je da je
film koji je počeo na klupi sada završen. Dosad je već previše puta pogledao
u njene oči i u njihovom ljubičastom sjaju video ostatak svog života. Kakva
poslednja rolna, pomislio je. Ovo baš i nije holivudski kraj. Požurio je. Jesen
je uranila i s njom su stigli nagoveštaji zimskih noći. Dok je tumarao prema
aveniji, prošao je kraj Mineta lejn teatra. Njegov komad će tamo imati
premijeru, i ubrzo će početi probe. Prisetio se da ga i dalje treba preraditi.
Info

Vudi Alen
NULTA GRAVITACIJA

Za izdavača
Dejan Papić

Urednik
Srđan Krstić

Lektura i korektura
Vladimir Stokić
Saša Novaković

E-pub prelom
Nenad Ristić

Beograd, 2023.

Izdavač
Laguna, Beograd
Kralja Petra 45/VI

www.laguna.rs
e-mail: info@laguna.rs
 Napomene
1 General američke vojske tokom Rata za nezavisnost, poznat po predaji
utvrđenja Vest Point Britancima. (Prim. prev.)
2 Nekadašnji stalni predstavnik Izraela pri Ujedinjenim nacijama. (Prim.
prev.)
3 Rolfing – alternativno-medicinski postupak čiji je tvorac bila Ajda Rolf
(1896–1979). (Prim prev.)
4 Inchworm, eng: gusenica. (Prim. prev.)
5 Grad u Francuskoj poznat po karakterističnim tapiserijama. (Prim.
prev.)
6 Maco. Great White; vrste ajkula. (Prim. prev.)
7 Fastbuck: brza kinta. (Prim. prev.)
8 Skull and Bones, tajno društvo studenata Univerziteta Jejl. (Prim.
prev.)
9 Reinhold Niebuhr (1892–1971), američki reformistički teolog. (Prim.
prev.)
10 Lat. „sopstvenim rečima“. (Prim. prev.)
11 Quadruple threat – izraz za pozorišnog glumca koji ume podjednako
dobro da peva, igra, glumi i svira neki muzički instrument. (Prim prev.)
12 Upright: stojko. (Prim. prev.)
13 Callipygian: lepo oblikovana zadnjica. (Prim. prev.)
14 Šampionski trkački konj poznat još i kao „Veliki riđan“. (Prim prev.)
15 Beantown, nadimak za Boston; u osamdesetim godinama
devetnaestog veka tamo je postojala bejzbol ekipa Bostonski pasuljožderi
(kasnije će biti preimenovani u Brejvse), a početkom dvadesetog veka,
popularni turistički slogan glasio je: „Nemate pojma šta je pasulj dok ne
dođete u Boston.“ Naravno, Bostonci preziru ovaj nadimak. (Prim. prev.)
16 Lat. „na ravnoj nozi“. (Prim. prev.)
17 Tradicionalno jevrejsko jelo, pečeni puding od pirinča, testa ili
krompira s povrćem ili grožđicama i začinima. (Prim. prev.)
18 Derma – jevrejsko jelo od pečenog ili kuvanog mesa u testu. (Prim.
prev.)
19 Dr. Brown’s, marka bezalkoholnih pića s Floride. (Prim. prev.)
20 Konstantin Kavafi (1863–1933), grčki pesnik. (Prim. prev.)
21 Gyp the Blood (Hari Horovic), američki gangster. (Prim. prev.)
 22 Dry Heaves, eng. povraćanje nasuvo. (Prim. prev.)
23 Shriners International, nekad poznati kao drevni arapski red plemića
mističnog hrama – američko masonsko društvo. (Prim. prev.)
24 Joy buzzer – smicalica koju držite skrivenu na dlanu i prilikom
rukovanja priredite onome s kim se rukujete elektrošok. (Prim. prev.).
25 Fridrih Vilhelm Avgust Hajnrih Ferdinand fon Štojben (1730–1794),
pruski oficir koji je u američkom ratu za nezavisnost reformisao armiju u
disciplinovanu i profesionalnu borbenu formaciju. Amerikanci proslavljaju
njegov dan u vikend koji pada sredinom septembra. (Prim. prev.)
26 NERF ball: marka igračaka u koje spadaju i verzije lopti za američki
fudbal, košarku i bejzbol napravljene od sunđera. (Prim. prev.)
27 Nash Rambler, severnoamerički automobil proizveden u korporaciji
Neš-Kalvinator u periodu od 1950. do 1953. (Prim. prev.)
28 Loew’s Pitkin, bioskop u Bruklinu. (Prim. prev.)
29 Artur Felig (1899–1968), s nadimkom Vidži, bio je fotoreporter
poznat po crno-belim uličnim fotografijama Njujorka. (Prim prev.)
30 Diana Vreeland (1903–1989), francusko-američka modna
kolumnistkinja i urednica. (Prim. prev.)
31 Torokuša, u svakoj čorbi mirođija. (Prim. prev.)
32 The East 70s – gradski blokovi između Park avenije i Treće avenije u
Njujorku. (Prim. prev.).
33 The Miltowns – Meprobamat karbamatni, derivat koji se koristi kao
lek za anksioznost. (Prim prev.)