Bata sljezove boje

Knjievni rod: epika Knjievna vrsta: pripovetke

Kritiki prikaz
Kad se opieva zbirka pripovedaka, bolje rei kratkih pria, pod naslovomBata sljezove boje poetkom sedme decenije prolog veka pojavila, mnogi poznati i priznati kritiari tog vremena dali su joj najvie ocene, i epitet "najboljeg, najveeg lirskog pesnika koga je srpska knjievnost ikad imala" (Milovan Danojlovi: Najbolji osi). U prilog tome ide i injenica da mu je ovo delo donelo Njegoevu nagradu. U Bati je re o jednoj vrsti biografije, koja ne podrazumeva hronoloki sled dogaaja iz pievog ivota, nego doivljaje i dogaaje koji su pisca inspirisali za knjievno stvaralatvo. Zato i nije udno to se u predgovoruBati sljezove boje navodi da se "ivot i delo" Branka opia "udesno podudaraju". U ovoj zbirci kratkih pria, opi slika zgode i nezgode deaka i staraca: prve kad u pupoljku ivota otkrivaju neobian svet odraslih, a druge na izmaku ivota dok evociraju najlepe stranice svog postojanja koje ih odvode u bezbrine trenutke detinjstva. Knjiga je podeljena u tri celine: Jutra plavog sljeza,Nesmireni ratnik i Dani crvenog sljeza. Prie su nezavisne, vezuju ih jedino glavni likovi: deda Rade, stric Nido, samardija Petrak i deak Baja (narator), kao i vreme i ambijent. Ciklus Jutra plavog sljeza posveen je ranom detinjstvu kad se mnogo sanja i udi za nepoznatim, kad svet lii na bajku. Dani crvenog sljeza jo uvek uvaju vedrinu, ali se javljaju i opori tonovi. Ako bismo za prvu figurativno mogli rei da predstavlja jutro,Nesmireni ratnik je podne, a poslednja vee. Humor je glavno obeleje ove zbirke, on najee izvire iz dijaloga, a komian efekat dolazi od neobinih rei i izraza kao to su: parip, vantazije, boije govee, konjska muvo, kenjac jedan itd. Ima i preterivanja u graenju likova. "Od pogleda na termometar djed je dobijao vrtoglavicu i stuivalo bi mu se u stomaku, a od vaser-vage je

Najjai utisak, meutim, na mene ostavila je pria pod nazivomPotopljeno detinjstvo. Posle mnogo leta u rodno mesto, vraa se deak u liku starca. Seanja naviru. Dok setno posmatra dolinu koju je kao deak kamenitim drumom ostavio, nalazi da tu nita vie nije isto. Sad je pred njim samo pusto bledo nebo odslikano u mirnoj vodi vetakog jezera i natrake okrenuti breuljci u njegovom ogledalu. U dijalogu deaka i starca doznajemo ega se sve deak odrekao na rastanku. etrnaestogodinji deak se najpre oprostio od pitomih zeeva, dobre stare kue, ali pamenje pojaava sliku; kad mu je lugarova Danica dugo mahala iza niske ograde u cveu. - Zar nisi poeleo da joj se jo jednom vrati za korak-dva natrag, da je jo jednom... - Da poeleo sam, zastao, ali se ipak nisam vratio... Nisam, ali sam se kasnije, u tuini, hiljadu puta okrenuo iza sebe i traio dragi lik, prieljkivao svoju trinaestogodinju prijateljicu, ali sve je ve bilo prekasno... Kud li mi se samo urilo? Pita se starac, pitam se i ja, pitamo se svi mi koji smo ko zna ega radi, ostavili rodni zaviaj.

Glavni likovi
Deak Baja (pisac) Glavni je lik i narator, akter skoro svih zbivanja u Bati. Ona je, ustvari, vrt njegovog detinjstva. Deak je naslikan spektrom najlepih boja, gotovo bez ijedne mane: pametan je, radoznao, matovit, fiziki slabaan, ali, kad znamo "da snaga klade valja, a um caruje", i to mu doe kao vrlina. Nehotimino, meutim, opi otkriva i jedan minus: nemilosrdan je prema osobama iz svog okruenja. Tako, recimo, svog deda Rada, koji ga je odgajio, za koga van teksta prie, govori s ljubavlju, u prii ga prikazuje prvo kao racionalnog branina, potenog oveka, odanog porodici, ali unuk se ne ustruava da ga predstavi i kao svojevrsnog udaka koji je"od pogleda na termometar...dobijao vrtoglavicu, a od vaservage... zaokretao glavu kao od urokljivih oiju". Jo gore je proao stric Nido,

zakretao glavu kao od urokljivih oiju" (udesna sprava)..."Taj Blagoje iao je nekoliko puta u Ameriku...Prialo se da je jednom otputovao s goveim pasoem, nekim koji je glasio na neiju utu kravu, pa su ga zbog toga, u ali, nazivali i uta Krava, a i to mu je dobro pristajalo jer je bio plavokos i nosio ute brkove" (enidba moga strica). Prva pria, koja nosi naslov zbirke Bata sljezove boje, poinje tvrdnjom da mukarci slabo razlikuju boje. Tom prilikom autor istie kako je njegov deda Rade bio prava neznalica: "... skoro preko noi, rascvjetao bi se u bati kraj nae kue crni sljez..." To nije moglo promai deda Radu, pa bi progunao: " Pazider ga, sva se bata modri kao ivit". Drugi put bi za istu batu rekao da se crveni i onda je za tu godinu bila crvena." Djedov roak Sava Damjanovi, nekadanji kradljivac sitne stoke, a pod starost ispiutura i prialica , i nenamerno je znao da najedi mog dobrog djeda. Dok djed pria, on ti ga istom zaueno prekine": Otkud lisica crvena kad je uta! - Hm, uta? - bei se djed. - ut je tvoj nos. Pripoveda nam dalje kazuje kako je zbog dedove tvrdoglavosti oko boja i sam nadrljao u koli kad je uiteljici uporno tvrdio da je vuk zelen. Jedna od najboljih pria iz ove zbirke je Pohod na mjesec (svrstana je u itanku za V razred osnovne kole). Ona poinje naglaavanjem guenja unutranje energije zanesenih deaka od strane starijih. Spas dolazi jedino kad u goste doe samardija Petrak jer tad stege olabave i deak to obilato koristi.Pohod na mesec oznaava ljudsku radoznalost i enju za dalekim, nepoznatim, iskonsku ljudsku potrebu da se sazna ono to je zagonetno i tajnovito, ali i da se ovek odvoji od svakodnevnog, i tvrdokornog ivota. Mesec simbolie ono to je nepoznato, daleko i hladno, ali i ovekovu imaginaciju i san koja se preko dana krije. Dedova vatrica simbolie ono to je zemaljsko, blisko, oznaava sigurnost zatitu i toplinu, prijateljstvo i ljubav. Idi na vrh stranice!

predstavljen kao notorna pijandura, koji ivot provodi u bunilu. Uzalud pisac istie njegovu odlunost i hrabrost kao dobrovoljca u srpskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata kad se izmeu redova moe provui da je i to plod ljivovice. Drugi put autor izvrgava ruglu Nidinu mukost jer ga prva ena ostavlja, naglaavajui de je dola kao devica, i vratila se kui kao devica. Bruka je pukla. Naroito kad se ispostavi da je Nido u matinim knjigama upisan: "Ime - Nikola, pol - ensko. teta se teko popravlja u "bajci" posle druge enidbe kad selom hoda tuce dece Nikolinog oblija kao plod snainih provera njegove mukosti po oblinjim kukuruzitima i ikarama. Najbolje je proao samardija Petrak, veita skitnica, koji jedanput godinje nekoliko dana gostuje u kui opia, ba u vreme kad se pee rakija. Pregleda sve samare i popravi to treba. Ali ono to je najvanije za vreme njegovog boravka popuste domae stege prema deaku, nestane granice izmeu onog: ta se sme, ta se ne sme, to je vreme autor krstio kaoPetrakovi dani. Petrak je starac, koji, oito, bolje od ostalih odraslih razume deiju radoznalost za svetom koji ga okruuje. Uprkos poznim godinama on je nemiran, veliki zanesenjak i matar. Zato on bespogovorno pristaje da sa deakom krene u lov na mesec sa grabuljama. I kad poduhvat propadne, jer se mesec stalno izmie, on tei deaka: " Utekao lopov, pa da. Neka, neka. Hajde ti meni nai dolje u selu djeaka od koga je mjesec klisnuo tako brzo". (Neka cepidlaka, kao ja, mogla bi se upitati da li je Petrakovo ponaanje plod uguene "vantazije u mladosti, ili je opet svemu kriva ljivovica). U svakom sluaj, neizbean je zakljuak da je bilo "opasno" druiti se sa buduim pripovedaem (vidi kako slika Nikoletinu Bursaa), a jo "opasnije" biti njegov roak

Jedini koji shvata njegov nemir i potrebu za nonim idenjem u nepoznato i daleko jeste samardija Petrak, jer i njemu su - kada je bilo najpotrebnije prekidali snove, ruili matarije, stezali i ubijali duu svojom strogou i racionalnou. Nasuprot djeda Radu koji uvijek opominje i brani,samardija Petrak je spreman na sve; on bi da ispuni svaku elju. Samardija Petrak pokuava da iivi svoje vantazije, poto to u djetinjstvu surovou i nesmotrenou drugih nije mogao. to je blii mjesecu, djeak se sve vie pribojava te daljine, nepoznatog i hladnog nebeskog koje ne grije. On misli na djedovu vatru pored kazana i na toplotu i sigurnost koju mu ona prua: ao mi je te vatrice u dolini.... Kada su se pribliili mjesec je odskoio iza drveta, to je rastuilo djeaka i on se osjetio nemonim i poraenim pred kosmikim prostranstvom. Po povratku, velika delija, smjeli lovac na mjesec e zadrijemati medju djedovim koljenima, djedovom ljubavlju zatien od zastraujueg kosmikog prostranstva. U djeakovom snu plamiak djedove vatre se razastro u moan i stravian mjeseev poar. U tom poaru se mire blisko i daleko, elje i mogunosti, racionalno i iracionalno, zemaljsko i nebesko. Pohod na mjesec oznaava ljudsku radoznalost i enju za dalekim i nepoznatim, iskonsku ljudsku potrebu da se sazna ono to je zagonetno i tajnovito, ali i da se ovjek odvoji od zemaljskog i tvrdog svakodnevnog ivota i da - oslobodjen od svih briga, zamora i stega - krene u nepo- znato, u visine, tamo gdje je prava sloboda. Mjesec simbolie ono to je nepoznato, daleko, hladno, ali i ovjekovu podsvijest, imaginaciju i san, onu nonu i skrivenu stranu ovjekovog ivota koja se u toku dana krije od svakodnevice, a nou raspaljuje kao sam mjesec. Djedova vatrica simbolie ono to je zemaljsko, blisko, stvarno; oznaava sigurnost, zatitu, toplinu, prijateljstvo i ljubav. To nije hladni nebeski poar, ve vatrica koja priziva i kojoj se djeak sa radou vraa. Likovi samardije Petraka i djeda Rada razvijeni su na principu suprotnosti. Petrak je, iako u poznim godinama, nemiran, veliki zanesenjak i matar. Djeda Rade je, nasuprot njemu, racionalan. On ne ide izvan granica vidljivog i mogueg, to su za njega vantazije i on im se podsmijeva kao najveim besmislicama. Njegov svijet nisu daljine i visine, ve vatrica, kazan i rakija, svakodnevna rije i brige.

Svijet je sastavljen od onih koji, zanemarujui golu stvarnost, streme duhovnom i u tome nalaze osnovni smisao ivota, ali i od onih koji su za zemaljsko i racionalno (djed Rade, stric Nida), kojima je strano sve to nije materijalno, konkretno i ulno saznatljivo. Svijet ne moe ni bez jednih ni bez drugih. Pitanje je samo: Je li pametnije biti mjesear ili s mirom sjediti kod svoje kue...! Odgovor na to pitanje moramo traiti u sebi. Moda je najbolje pomiriti jedno sa drugim, kao to to ini djeak u ovoj prii.
+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
ATA SLJEZOVE BOJE Bata sljezove boje je specifina, prozna, poetska rekapitulacija njegovog celokupnog pripovednog stvaranja. opi se ovde vratio u detinjstvo, proao ponovo vatru revolucije, ali je stigao i do vremena kad se u postupcima nekih revolucionara vie nisu mogli da prepoznaju borci sa Kozare i Grmea. To je zbirka malih pria nastala pri kraju opievog umetnikog stvaralatva. Ona je specifina vrsta pieve biografije. Svaka pria iz zbirke je autonomna, samosvojna pripovedna forma i kao takva moe da ima svoj sopstveni umetniki ivot. Pa ipak, sve ove udesne lepe male prie ine pripovednu celinu, jer ih vrsto povezuje jedinstvena misao i znaenje. Bata sljezove boje je, grupna forma niza malih pria koje imaju svoj zajedniki okvir, a to je cvet sljeza. Sve prie iz zbirke dele se u dva poglavlja, dva ciklusa. Prvo poglavlje nosi naslov Jutra plavog sljeza a drugo Dani crvenog sljeza. Dve boje cveta oznake su za dva perioda ovekovog ivota. Plava boja sljeza u naslovu prvog poglavlja sa pievim detinjstvom u sadraju ima sugestiju preplitanja sna i jave, matanja i stvarnosti, ideala i zbilje. Plavetnilo se i u likovnoj umetnosti koristi u znaenju meanja sna i jave. U naslovu Jutro plavog sljeza imenic a jutro ima jo i znaenje buenja, otrenjenja od sna i matanja. Crvena boja sljeza je zrela, podnevna, muevna, krvava, a predstavlja ne samo znak zrelosti ve je to znak izvesne uzbudljivosti, i neega to nije nenost. JUTRA PLAVOG SLJEZA Sve to se nalazi u ovim priama je u znaku detinjstva, sve je izmeu sna i jave, sve je prevueno plavom bojom sanjarenja i matanja. Impulsi sanjarenja i matanja koja detinjstvo ine poezijom, su prvenstveno u priama starih. Iz tih pria spontano izlazi mudrost ivljenja. Iz relativno skromnog okruenja koje ine nekoliko starijih ljudi i jedna skromna osnovna kola, u formiranju budueg pripovedaa, romansijera, humoriste i pesnika presudnu ulogu su odigrali upravo starci. Deak u svom ranom detinjstvu ima dve kole, jednu zvaninu, sa uiteljicom, kolskim udbenikom, tablom i kredom, i drugu, u rasprianim starcima i stricu Nidi. Najpresudniji uticaj na deaka, imao upravo deda Rade opi, simbol ljubavi, moralne istote, pravde i estitosti. Ovaj starac je sa v u izvornom dodiru sa ivotom, neka vrsta obrasca ranih pravednika, dobriina sa prirodnim darom za sreno ljudsko ivljenje. U nizu pria centralno mesto zauzima Pohod na Mesec. U njoj je sadrano mitsko predanje o smislu svetlosti i iskonska duhovna energija oveka izraena u nagonskoj potrebi da se dohvati ove svetlosti. Sa starim zanesenjakom Samardijom, deak Branko, naoruan grabljama, penje se strminom ka visu, sa koga, ini se, moe da se dohvati oaravajua Meseeva lopta, dok u dolini, kraj dedovog rakijskog kotla, svetluca njegova stvarna vatra. Ove dve svetlosti, od kojih je jedna daleka, to treperi nad ljudima i razgoreva njihovu enju za nepoznatim i nedostinim, i druga, stvarna, pod rakijskim kotlom, prerastaju u simbole. One se u prii sjedinjuju u jedno i u pievoj lirskoj meditaciji sugeriu i znaenje prie:

Poslednje to mi je od te veeri ostalo u oima bilo je razigrani plamiak djedove vatre, koji se neosjetno preselio u moj san, tamo se razastro u moan i stravian meseev poar... I kako tada, tako i do dananjeg dana: sijim raspet izmeu smirene djedove vatrice, koja postojano gorucka u tamnoj dolini, i stranog bljetavog mjeseevog poara, hladnog i nevjernog, koji raste nad horizontom i silovito vue u nepoznato. Deak Branko je poao za meseevom bljetavom svetlou koja je simbol ovekove enje za novim, drugaijim, svetlim horizontima. Tragao je za tim ivotom i kao pisac i revolucionar, ali bivalo je da kroz taj tragalaki ivot, uz radosti otkrivanja, oseti i bol, kao kad se u seoskom dvoritu nagazi na dedove vile. Pesnik je primao udarce razliite prirode koji su ga podseali na "smirene djedove varnice" i vatru koja postojano "gorucka" u tamnoj dolini iz koje se ovek s mukom izvlai. Putevi kojim se ide ka toj svetlosti u velikoj meri oznaeni su onim to "tvori i govori" djed Rade a njemu je namenjeno da kazuje iskustvo vekova, a istovremeno da bude i svojim postupcima mera ljudskosti. On je neka vrsta otvorene knjige ivota, propovednik, ispovednik i sudija. T akav kao da stoji nasuprot smuenoj kolskoj knjizi, sa zadatkom da na svog unuka prenese zavetnu misao nrolosti. Za deda Rada sve je sveto to ne ugroavajui drugog oveka i slui ivotu. Mlin je za deda bio oduvek kao neko malo svetilite. Kad mu je umrla supruga, ded je otiao u mlin da ublai tugu. I ovde, sedei na pragu vodenice, i sluajui kloparanje tei se i miri sa ivotom, s tugom, sa svojom samoom. Mlin je svetinja i svetilite jer slui ivotu. To je jednostavna religija i filosofija starog Rada opia. A takav je starev odnos i prema ivotinji koja je u slubi ivota. Kad je iz rata stigao oslepljen konj, ded ga je prihvatio kao ranjenika. Brinui se o njemu, ded je u toj svojoj brizi video neko ovekovo zavetno iskupljenje za rat kao optu ljudsku krivicu i greh. Prema filosofiji ovog udnog paganskog propovednika, svaki je ovek kriv za rat i taj greh valja okajavati. Dedov deo ispatanja za rat kao veliki ljudski greh bio je u tome to e ratom unesreenog konja paziti i negovati do njegove smrti, pa e na dan porodine slave zaboraviti na goste i sa Samardijom Petrakom otii u talu, kod konja. Tamo su, pijui, naizmenice pjevali, plakali i ljubili dorata, sve dok tako i ne pospae u sijenu pod jaslama. DANI CRVENOG SLJEZA U zbirci Bata sljezove boje nale su se prie o ratu i socijalistikoj izgradnji. I sve su prelivene senkom tuge. Ovde nema vedrine i sonog humora iz prvog ciklusa. Takav ton ciklusa daje upravo uvodna pria Djeak s tavana. U njoj je glavna linost Branko , ali uzrasta oko dvanaest godina. Mesto koje se u prii oivljuje je tavan ujakove kue i po njemu razbacani pranjavi predmeti koji podseaju na like hajduke, bosanske koloniste, amerike rudare, lepoglavske zatvorenike, vojnike Jelaieve regimente i zelenokaderae iz I svetskog rata. Na ovaj nain su proireni duhovni horizonti deaka na drutveno - istorijski i socijalni kontekst u rasponu od itavih sto godina. Celo tkivo prie, raene od priseanja, locirano je u jedan trenutak iz ratne 1942. godine, kad je neprijateljski bombarder presekao ujakovu kuu po sredini i ona ostala tako stravino da zjapi i podsea na deakove godine i vremena koja e u vihoru ovog rata zauvek nestati. U prii Bombai pred muzejom, nee biti prikazano junatvo partizanskih ratnika u juriu na ustaki bunker, pego se u prvi plan istie oskudno obrazovanje boraca koji nose glavni teret revolucije. Komandir ete, komunista, lan partije, prvi put u ivotu uje rei muzej, aleja, medresa, kloster, pa se sam rastui nad tolikim svojim neznanjem. A kad on bude objanjavao svom najboljem bombau kako e ibicom zapaliti krpicu na boci s benzinom

koju treba da ubaci u neprijateljski bunker, zastae poraen pred jo veom zaostalou svog hrabrog bombaa, jer on nikad u ivotu nije video ibicu. I pria Orasi iznenadi itaoca neoekivanom tematikom. opievi zemljaci ljuti Krajinici, u svom oskudnom detinjstvu znali su samo za jednu milotu - orahe. I sada, u ofanzivi, kad su naili na gomilu oraha, sjatili su se oko nje, zaboravili na oprez, pa je ustaki mitraljez pokosio petoricu. Ali kad jedan od preivelih boraca dospe do ustakog, mitraljeskog gnezda, u kome je opet Krajinik, ali ustaa, on e svog protivnika zatei mrtvog - na gomili oljupina od oraha. Umesto mrnje partizanski bomba osetie samo samilost prema mrtvom protivniku: - I on grenik, na ovoj zimi zaeleo se oraha. Neki na kukavelj, Krajinik... Bi mi ga ao, onako mrtvog. I on voli orahe, iva ljudska dua. Jedan deo pria iz ciklusa Dani crvenog sljeza u tematici su socijalistike izgradnje viene iz perspektive pievog zaviaja. Ovaj tematski krug poinje priom "Potopljeno djetinjstvo". Naslov je viestruko simbolian. Pisac se kao "prosijed ovjek" vratio u zaviaj, u svoju zelenu dolinu, ali mesto zelene doline zatekao je prostrano vetako jezero. Uzrojile se uspomene na detinjstvo u seanju "prosijedog oveka" oiveo je deak iz prvog ciklusa pria, ali je njegovom duom ipak prevladala tuga. Pod tom smirenom razlivenom vodom utalo je njegovo djetinjstvo sa svim svojim tajnama, nestalucima i neponovljivim arima. utalo je, dobro uvano u rodnoj kolijevci zaviaja, kroz koji vie nee mesti glasne oluje, ruilaki vjetrovi, niti e ga prekrajati svojim ivotom nijeme sjenke, i za vedra, sunana dana, on e se, vjerovatno, ak i nazirati u sijeroj mirnoj vodi jezera. opiev blagi humor iz prvog dela zbirke sada, u slikanju jednog trenutka socijalistike izgradnje, dobija satirian ton. opi vidi svoj zaviaj netaknut izgradnjom. Pa i kad u priama o spektakularnim proslavama godinjica velikih bitaka bude prikazivao ovaj svoj zaviaj, pisac nee nai nikakve potvrde o ostvarivanju velike vere za koju su ginuli njegovi Krajinici - neustraivi mitraljesci i bombai. U umornoj prii Zatoenik prikazuje se kako se nedaleko od velikog partizanskog groblja podiu tribine za proslavu dvadesetogodinjice uvene bitke. Za to vreme kraj puta koji vodi ka tribinama napasa svojih pet ovaca bivi mitraljezac Stojan Bati, "usukan, crn i bosonog", ravnoduan prema bunom veselju kad bude poelo. Svoju Spomenicu etrdeset prve slavni mitraljezac okaio je ovnu o vrat. Pa kad su se slatkoreive "govorancije" pretvorile u jelo i pie, Stojan je na travi kraj groblja na stoljnjacima izneo svojih pet peenih brava, dajui na svoj nain pomen svojoj eti koja je ba na tom mestu izginula. Izbrijao se ratnik, zakopao, na grudima srebri se Spomenica, sijaju i tri uta ordena za hrabrost" i on s ponosom pokazuje svom saborcu, predsedniku Saveza boraca, na grobove iza sebe: - I ovo bi sve, listom, bio spomeniar, i to onaj pravi, samo da su preivjeli. A najvie gorine u ovoj prii je u njenoj zavrnoj slici: eleznika stanica, ljudi s putnim torbama, koferima i paketima, a meu njima i ratnik Stojan Bati, nosilac S pomenice etrdeset prve, proslavljeni mitraljezac, bomba. Zauenom bivem komesaru, u sluajnom susretu, na pitanje: - Ostavlja zemlju? - stari ratnik odgovara: - Kao to vidi. Branio je i odbranio, a sad... ta e, trbuvom za kruvom kao i nai stari, drue mili Stojane. opi je majstor osobene podvrste pripovedne proze poznate pod nazivom mala pria. Za razliku od standardne umetnike pripovetke sa razvijenom kompozicijom i naglaenim konfliktom, mala pria je po pravilu samo razvijena slika odree ne atmosfere, ali sa

naglaenim lirizmom koji nije karakteristian za razvijenu pripovetku. U strukturi male prie karakteristina su njena etiri elementa: Jedan dogaaj kao okosnica, lirski opisni ambijent, kroki portreti uesnika prie i dijalog strogo ogranien na centralni motiv. GLAVNI LIKOVI Deak Baja (pisac) glavni je lik i narator, akter skoro svih zbivanja u Bati. Ona je, ustvari, vrt njegovog detinjstva. Deak je naslikan spektrom najlepih boja, gotovo bez ijedne mane: pametan je, radoznao, matovit, fiziki slabaan, ali, kad znamo "da snaga klade valja, a um caruje", i to mu doe kao vrlina. Nehotimino, meutim, opi otkriva i jedan minus: nemilosrdan je prema osobama iz svog okruenja. Tako, recimo, svog deda Rada, koji ga je odgajio, za koga van teksta prie, govori s ljubavlju, u prii ga prikazuje prvo kao racionalnog branina, potenog oveka, odanog porodici, ali unuk se ne ustruava da ga predstavi i kao svojevrsnog udaka koji je"od pogleda na termometar... dobijao vrtoglavicu, a od vaser - vage... zaokretao glavu kao od urokljivih oiju". Jo gore je proao stric Nido, predstavljen kao notorna pijandura, koji ivot provodi u bunilu. Uzalud pisac istie njegovu odlunost i hrabrost kao dobrovoljca u srpskoj vojsci tokom Prvog svetsk og rata kad se izmeu redova moe provui da je i to plod ljivovice. Drugi put autor izvrgava ruglu Nidinu mukost jer ga prva ena ostavlja, naglaavajui de je dola kao devica, i vratila se kui kao devica. Bruka je pukla. Naroito kad se ispostavi da je Nido u matinim knjigama upisan: - Ime - Nikola, pol - ensko". teta se teko popravlja u "bajci" posle druge enidbe kad selom hoda tuce dece Nikolinog oblija kao plod snainih provera njegove mukosti po oblinjim kukuruzitima i ikarama. Najbolje je proao samardija Petrak, veita skitnica, koji jedanput godinje nekoliko dana gostuje u kui opia, ba u vreme kad se pee rakija. Pregleda sve samare i popravi to treba. Ali ono to je najvanije za vreme njegovog boravka popuste domae stege prema deaku, nestane granice izmeu onog: ta se sme, ta se ne sme, to je vreme autor krstio kao Petrakovi dani. Petrak je starac, koji, oito, bolje od ostalih odraslih razume deiju radoznalost za svetom koji ga okruuje. Uprkos poznim godinama on je nemiran, veliki zanesenjak i matar. Zato on bespogovorno pristaje da sa deakom krene u lov na mesec sa grabuljama. I kad poduhvat propadne, jer se mesec stalno izmie, on tei deaka: - Utekao lopov, pa da. Neka, neka. Hajde ti meni nai dolje u selu djeaka od koga je mjesec klisnuo tako brzo. Minulo je od tih neveselih dana ve skoro pola vijeka, djeda odavno nema na ovome svijetu, a ja jo ni danas posigurno ne znam kakve je boje sljez. Znam samo da u proljee iza nae potamnjele batenske ograde prosine neto ljupko, prozrano i svijetlo pa ti se prosto plae, iako ne zna ni ta te boli ni ta si izgubio. Ma koliko da je u tim stvarima bio estit i neiskusan, djed Rade je za ljubav bio uo bar kao za besposlicu o kojoj nije lijepo ni govoriti. Medjutim, brat Sava... iako se tri - etiri puta enio i tuce djece izrodio, ipak ni o kavoj ljubavi ponjatija nije imao, nit je o takvom neem togod uo. Za mladih dana, prialo se jednom je, obno, spazio nekog ovjeka kako iskae kroz prozor od njegove ene i nadao za njim grdnu viku jer je mislio da se radi o nekom lopovu. Uzalud su bila dvosmislena nabacivanja njegovih pajdaa da je to, vjerovatno, Todor Damjanovi bio kod njegove Draginje.

+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

BRANKO OPI
"Bata sljezove boje"

1. Bata sljezove boje - pisac pria o svome dedi koji nije razlikovao boje ba najbolje (jedne noi im je pored kue rascvetao crni slez za koga je deda rekao da je modar, a nigde ni tragova modre, ali kad deda tako kae -nema puno rasprave) - neki dedin rodjak imao je obiaj da ga zavitlava oko tih boja, svaaju se da li je lisica crvene ili ute boje - jednog dana u koli, pitala uiteljica koje je boje vuk, a Branko se javio i kae - Zelene! jer tako njegov deda kae, uiteljica ga ispravila da je vuk sive, kada je doao kui, izjadao se dedi kako ga je uiteljica nagrdila; sutradan, doao deda u koli i pred svima se izvie na uiteljicu otkud ona zna koje je boje vuk, on je odrastao me vucima....rasplakao je uiteljicu; sledeeg jutra, andarmi su ga odveli u seoski zatvor gde je ostao nedelju dana, kad je izaao, rekao je svome unuku "A ti, jeziko, nek te ja jo jednom ujem da bleji kakav je ko, pa u ti ja pokazati!" - dede odavno vie nema na svetu, a on jo uvek nije siguran kakve je boje slez 2. Ti si konj - deda Radetu u goste je doao neki njegov roak, Petrak samardija, Branko prislukuje njihov razgovor; prijatelj se raspituje za njihovog konja, kasnije i pria sa konjem, a deda mu kae da postupa sa njime kao da je ovek, a on mu odgovara da je konj mnogo bolji od svakog oveka i da ga neki konji podseaju na ljude (kae da je negde video konja koji ga podsea na njega - deda se uvredio), kae da konj u svaki mrak ide sa tobom, kad si tuan, on tvoju tugu osea i nikada te ne bi prevario, bio pakostan ili zajedljiv - konj je bolji od oveka - tek mnogo kasnije, Branko je upitao svog dedu da li je on konj, a deda mu odgovara: "Dobie po turu, prislukivalo jedan. Nijesu jo za te taki razgovori..." 3. udesna sprava - deda Rade se oduvek plaio raznih sprava i maina, jedino je prema satovima imao neko strahopotovanje, kao da su ivi - jedne godine Petrak samardija ostavi dedi svoj depni sat da mu uva, deda ga je zakljuao u neki svoj sanduk i nikome ga nije davao - kada se sleeg Miholjdana (slava) Petrak nije pojavio, a bio je redovni gost, deda se zabrinuo; poto se Branko hvalio dedi da zna na sat i da zna da ga navije, deda ga jednom pozva u sobu i da mu sat, kada je sat poeo da kuca, deda se obradovao kao malo dete "iv je! Moj pobro. Da je on mrtav i njegov bi sat umro." 4. Pohod na Mjesec - mladi Branko je veoma radoznao, sve bi da vidi i sazna, jedino kad u kuu dou gosti, njemu je sve dozvljeno - jer tada niko na njega ne pazi; njegova je najvea opsesija - mesec, eli da ga dohvati, da ga pobedi - jednom kad se kod njih pekla rakija, sedeli su Petrak i deda (stric Nida negde spava, mrtav pijan) i Branko je upitao da li se grabljama moe dohvatiti mesec, Petrak mu kae da uzme grablje i da idu njih dvojica zajedno da provere, deda Rade im govori da ne budale; nisu uspeli da ga dohvate (taman da ga ugledaju, on se sakrio iza drvea) i Branko je tuan zbog toga, ali ga Petrak tei - sutra ujutro, jedino stric Nido koji nita nije znao o tome, onako mamuran, nagazio je na grablje, kae kako ni "mjeseari" nisu neto bolji od pijanica - do dana dananjeg pisac kae da se osea rastrzano izmeu smirene dedine vatrice i stranog, bljetavog meseevog poara - "Je li pametnije biti mjesear ili s mirom sjedeti kod svoje kue, pa kad zagusti, tjeiti se rakijom kao moj strikan?" 5. Mlin potoar - oduvek su se po seoskim krajevima vukle prie o tajnovitim mestima, ali u ta mesta su se ubrajali i mlinovi (ta se sve u njima deava, oko svakog mlina je uvek neki umarak od kog te hvata jeza) - mlin je za deda Radeta uvek bio kao neko svetilite, tamo se sklanjao kad mu je bilo teko - jednom ih je unajmio jedan Veliki Jovo da kod njih melje u mlinu, meutim poe po selu aputanje kako se cure, snae i mlade ene sastaju sa Jovom u mlinu; u prvi mah, deda nije hteo da poveruje u to, ali kasnije otiao je po savet kod svog roaka Vuka, koji mu je rekao:"Ta nema ti ljepe tgodacije nego povaliti kakvu snaicu na onu slamu u mlinu!" deda nije mogao da veruje (Zar u mlinu?!), mlin je svetinja, tamo se melje brano za esnicu.... - otiao je deda u svoju sobu i zatvorio se sa svojim mislima o mlinu, ali njegove misli je prekinuo njegov unuk uavi u sobu i popevi se kod dede na krevet, starac za tren zaboravi na sve brige:"ta nas briga i za Jovom i za Gnjatijem, neka melju kako im drago. Glavno je da ti svom edu grije lea."

6. Konjska ikona - bio neki seoski slikar (slikar bradonja), iao od sela do sela i slikao ikone po porudbini, najtee mu je od svih svetaca bilo naslikati svetog ora (jer je on bio kao pravi hajduk, ima konja, ubija adaju, nije obian svetac) - jednom oko Miholjdana, bio im je slikar na slavi i otiao je pred talu (ili neku livadu) i poeo da slika; tu se deda Rade zaprepastio kako moe da slika svece kod njihove tale, pa jo sedei na nekom koritu, slikar je slikao njihovu kobilu Mimu, pravio je skicu za konja na kome jae sveti ore, a deda se jo vie zaprepastio kako to slikar istom rukom moe da slika i svece i konje, kako je to sramota (ne daj boe da uje hoda, pa da pukne bruka); jedino Petrak samardija koji je bio z aljubljenik u konje, traio je od slikara da mu da taj crte, no deda Rade ga sa tim crteom nije hteo pustiti u kuu; deda je bio zabezeknut - kako svetog ora moe da slika na njegovoj bangavoj kobili - od toga dana, deda Rade je drugaije gledao Mimu, uvek ju je grdio i izdirao se na nju, neka ide kod Petraka da je on pazi, jer je on i tako preao u "konjsku veru" 7. Marijana - stric Nida stalno peva pesmu o nekoj Marijani, svaku no on peva kao blesav, jadna strina svako vee plae, pokuavala je da prikrije svoju tugu, najvie od deda Radeta, ali ju je on prvi i skontao i, naravno, hoe da joj pomogne - prvo se deda obratio svom bratu Savi, Sava zna jednu Marijanu iz tamo nekog sela, ali u tom selu Nida nikada nije bio; nikakav koristan savet od Save - u kuu opia stigli su onaj bradati slikar i neki Veselica prosijak, slikar je rekao dedi da moda to Nida peva isto da olaka duu, moda Marijana i ne postoji, izleie ga tako to e pustiti da se rana sama zaceli - sledee veeri, odrebila im se kobila, svi su se okupili da odaberu ime, Veselica predloi ime - Marijana jer tako Nida vie sigurno nee pevati o Marijani; zaista iste te veeri, Nida je poeo da peva, ali je zastao i zauvek uutao sa "Marijanom" - od drebeta Marijane izraste prava, lepa i jaka kobila; Nida je veoma zamrzeo Veselicu 8. Slijepi konj - poslednje godine Prvog svetskog rata, njihov konj je uzet za vojsku, deda ga je ispratio sa suzama u oima - pred zimu pojavio se neki lik Zekan i doveo konja, meutim konj je oslepeo, deda ga je prihvati reima:"Neka, ovo je njegova kua."; stric Nida se veoma bunio zbog konja, jer ta e im matori, slepi konj, ali deda se oseaokrivim zbog svih strahota koje su se desile u ratu i nije hteo da ubije konja, nije ga drao besposlenim, konj je dedi nosi neke dakove kad bi mu zatrebalo; jednog Miholjdana, deda i Petrak su se zdravo napili, pa su jo zvali i onog Zekana, pa su sva trojica otili u talu kod konja i tamo mu pevali, ljubili ga, na kraju su tamo i zaspali - u meuvremenu, slepi konj opievih je postao prilino popularan po kraju i okolnim selima - meutim, jednoga dana konj je nestao, nije se vratio kui, deda je iao da ga trai, ali ga nije naao, istog dana deda je legao u postelju bolestan, leao je danima i stalno je oslukivao da li uje kopite ili rzanje konja; tako je deda i umro, ak i mrtav izgledao je kao da neto oslukuje, samo je Branko znao ta oslukuje i ta bi ga moglo jedino probuditi NESMIRENI RATNIK 1. enidbe moga strica - strica Nidu su oenili jo kad je imao 16god nekom prostom, mirnom devojkom, koja nije bila ba mnogo bistra, nije puno govorila i krala je dugmad, mladenci nikako nisu razgovarali (kontam da su se mrzeli) i stric Nikola nije ni spava u zajednikom krevetu, nego u tali, kad je to saznao deda Rade, izgrdio je Nikolu, ali to nije pomoglo, dok jednog dana mlada nije lupila Nikolu po glavi dok je u tali spavao, pokupila svoje prnje i otila za rodno selo - pue bruka po selu, jadnog Nikolu su svi prozivali ("mladoenja"), ak su i napisali pesmu o Nikoli i njegovoj mladi - jednog dana odlui Nikola da ide za Ameriku sa nekim Blagojem, jer je on ve nekoliko puta iao; Blagoje mu je izvadio paso na ime Nikolinog pradede, koji se takoe zvao Nikola, kada ga je eh na granici upitao koliko ima godina, ovaj mu odgovori 100 (stvarno je u pasou, po datumu roenja ispadalo da ima 100god), tu se ubaci Blagoje:"Jeste, nema ta da se udite, to je raslo u umi, kod koza, pa ostalo tako mladoliko."; dok su putovali, svi su pili i pevali, samo Nikola sedi u mraku i tiho plae nad svojom torbom - preao Nida Ameriku uzdu i popreko i prijavio se dobrovoljno u Prvi svetski rat da se bori protiv Austrije ("Ko god ne zna ta su muke teke, neka pree Albaniju peke") i vratio se kui iv i zdrav, no deda jednom prilikom promumla da ne bi bilo loe eniti se; Nido to ozbiljno shvati i nae brzo sebi neku, ali pop ne da da svadba i venanje budu razliitim danom (obino bi se par venavao kad bi krstili dete), pokuali su da podmite popa, ali nisu uspeli i jednog dana ode Nido do popa da mu vadi krtenicu - eni se, ali pop vidi da je Nikola upisan u maticu roenih kao ensko ("Bogami sinko, sasvim je ozbiljno! Zar da mi sjutra vladika

obrije bradu to po selu enim ene!"), Nikola se razbesneo, hoe da se skine, pop ga nekako smiruje - po selu se odmah proulo da je Nida "ensko" i prozvae ga Nikolija, svi ga ivi prozivaju - ve sledee nedelje, stigla je mlada, sve se to lepo proslavilo, ak je i deda Rade pucao iz puke; dugo se ova pria vukla za Nidu, ali ga je samo nekoliko njih moglo da zadirkuje oko toga, jedino su se mlade ene (snaice) zbunjivale kad bi same ostale s njime, da li je muko ili ensko, da li da mu se sklone s puta ili pozdrave, tu zbunjenost je Nikola koristio i vukao ih u.... kukuruze; sledeih godina po selu se neto namnoilo dece koja lie na Nikolu, strini to nije smetalo, kad bi takvu decu srela davala bi im eera (kad su se njihove majke astile, da se aste i oni) DANI CRVENOG SLjEZA 1. Djeak s tavana - mladi pisac, zajedno sa nekim svojim roakom, otkrio je stari tavan u ujakovoj kui; pria kako su tamo provodili skoro svaku jesen, istraivajui tavan, tamo su nali polomljene alatke, ratne dopise, obina pisma, pa i ljubavna pisma njihovij roditelja, strina, ujaka, tetaka.... - vreme prolazi, a Branko i dalje ide na tavan i razgleda, dok je njegov roak zabio glavu u knjige - etrdeset druge u leto, bombardovanjem su sruili ujakovu kuu, Branko stoji i muklo gleda u ostatke tavana, dok njegov roak puca iz mitraljeza na neprijateljske avione 2. Bombai pred muzejom - ratuje se, glavnokomandujui zove komandanta Mikana, da mu objasni kako e o ta dalje, kae mu da skupi bombae i da sa prbiju u medresu, meutim Mikan ne zna ta je medresa, gde se nalazi i kako izgleda - zatim mu kae da drugu grupu bombaa poalje na muzej, no Mikan ne zna ni ta je muzej, ovaj mu objanjava da je to kua gde se uvaju stare stvari, Mikan misli da je to starinarnica, gde se pored starih stvari nalaze i kradene i mogu se ba jeftino kupiti - onda mu glavnokomandujui kae da iza muzeja, u lapidarijumu se nalazi jo jedan odred neprijatelja koji moraju savladati, Mikan ga pita:"ta ti je to laprdarijum, ruga li se ti?", ovaj mu umorno odgovara da e ga odmah posle rata poslati u kolu, bar na 4 godine ("Dae bog, pa u ja prije poginuti.") - Mikan razgovara sa voom prve bombake grupe, kae mu da uzme bocu sa benzinom i ibicom zapali ep i da baci pravo u prozor, momak mu odgovara da ne zna da se koristi ibicama, kod njega kod kue, ugarkom pale vatru, ako ne svojim, onda komijskim; Mikan mu pokazuje kako da zapali ibicu,a li ovom to nikako ne uspeva, na kraju mu Mikan kae da e ga po zavretku rata poslati pravo u kolu 3. Orasi - opet rat i kolona vojnika peai nekuda, u toj koloni naao se neki ia, koji je primetio da je itav, utabani put posut ljuskama od oraha, zanima ga ko li je pojeo toliko orahe, vojnik do njega zakljuuje kako to mora da su Krajinici; seti se ia kako je pre nekid an proitao u izvetaju da su kod pada Prnjavora zaplenili dva vagona oraha i da su oni namenjeni partizanskim ranjenicima... "Zar da pojedi orahe namenjene ranjenicima?!", iu je to prilino razljutilo - kad su stigli do nekog uskog mostia, vojnici su se okupili oko reke i ii tada upade u oi neki krupan, kosmat mitraljezac - Krajinik; ia mu odmah prie i poe da ge zapitkuje ta mu je to u rancu - municija za arac, a ta mu je to u torbici - orasi! ia ga odmah poe napadati kako pljaka, kako ga nije sramota da uzima od ranjenika, kako mu ih nije ao, krajinik mu odgovara da su njima, krajikoj deci, orasi bula najvea poslastica, kad im doe neka roaka u goste, svakom detetu obavezno da aku oraha i to mu je najlepi poklon na svetu (voli ovek!) i kad su u Prnjavoru zaplenili ona dva vagona, svi Krajinici su jurnuli na orase, nije moago da odoli napomena: ovde nisu sve pripovetke iz ove zbirke, treba dodati, ja nisam stigla, pa ostavljam sledeoj generaciji da ima ta da radi :)

Uopteno o zbirci "Bata sljezove boje" Knjiga je podeljena u dve celine: "Jutra plavog sljeza" i "Dani crvenog sljeza". Postoje ukupno 54 prie (zanimljivo je primetiti analogiju izmeu broja pria i opievih godina: naime, u vreme kada je knjiga objavljena on je imao 54 godine). Svaka pria iz zbirke je autonomna, ali ipak sve one ine pripovednu celinu, jer ih vrsto povezuje jedinstvena misao i znaenje, isti likovi i ambijent, isti narator i njegova reminiscencija. Ovo delo opi je posvetio svom drugu iz detinjstva i prijatelju iz rata, piscu Ziji Dizdareviu.

Posveta ima formu pisma i vrlo je vana za razumevanje dela jer su u njoj dati povodi s kojima je napisana, kao i poruka samoga dela. Inspirisan traginim stradanjem svog prijatelja u logoru, opi govori o mranim i razornim silama koje vladaju u ovom svetu, i da se iz dana u dan jo umnoavaju po svetu "crni konji i crni konjanici, noni i dnevni vampiri". Pisac se toj zlosutnoj slici sveta suprotstavlja onim ime moe: pisanom reju i pri&269;ama o ljudskoj dobroti, priom o jednoj bati sljezove boje, priama o dobrim starcima i zanesenim deacima iz doba svog detinjstva. Takvo detinjstvo postaje njegovo bekstvo i utoite od nezadovoljstva vremenom u kome ivi i od zla koje sluti. Ciklus "Jutra plavog sljeza" posveen je ranom detinjstvu, vremenu kada se mnogo sanja i udi za nepoznatim i dalekim, kada se ivot ini kao velika tajna i bajka. U ciklusu "Dani crvenog sljeza", koji veim delom uva raniju opievu vedrinu, javljaju se tamniji, oporiji, mukliji, razboljeniji tonovi, koji karakteriu opievu kasniju prozu. Ti tonovi, intenzitetom i kontrastom, postaju vidljiviji. Pogotovo u poslednjoj prii ove zbirke, "Zatonik", u traginom liku biveg mitraljesca Stevana Batia. Ove dve boje, plava i crvena, oznaavaju dva perioda ovekovog ivota.