Прегледни рад
821.14’02-21.09 Есхил
821.14’02-21.09 Еурипид

Панајиотис Асимопулос
Војна Академија Грчке

Иоана Фоку 1
Универзитет у Атини
Учитељски факултет

ЕСХИЛ И ЕУРИПИД О КАСАНДРИ

На основу неоспорног факта са дијахроничним доменом да је древногрчки мит као

носилац оригиналнихх и истовремено интертекстуалних параметара функционисао попут
веродостојног извора неупоредивих надахнућа, овај рад тежи ка опширном истраживању
загонетне и трагичке личности Касандре. Конкретније врши се трагање за авантуристичким
путем те контроверзне женске фигуре у јединственим песничким делима врхунских трагичара,
Есхила и Еурипида, где је теоретска митолошка позадина проткана са вишестраним
манифестацијама екстатичне пророчице. Преко комбинацијског приступа начину примања
мита наглашавају се непрестан развој, трајно обогаћивање и успешна трансформација
митског хипертекста, богатог појмовима и симболима. Осим тога истичемо презентирање
интеракција међу песницима који помоћу свог инспирисаног гледишта искориштавају
динамичан скуп алегоричних повратних информација и палиндромских архетипа у једном
временски несврстаном, изванредном делу.

Кључне речи: трагедија, Касандра, Есхил, Еурипид

1.УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

Основна је карактеристика старогрчке трагедије која се у 5. веку

п. н. е представља као оригинална књижевна врста са својственим пра-
вилима и јединственим особинама чињеница да у традиционално ус-
тројство народних празника и свечаних церемонија Атине уводи нов
тип призора као специфичну врсту израза, док указује на до тада неот-
кривене стране људског искуства. Са циљем да захтевној публици пока-
же супротности Добра и Зла описује животни пут трагичких јунака чија
сопствена воља заснована на узвишеним идеалима и моралним начели-
ма или властита несрећна судбина води до неминованог и жестоког су-
коба са друштвеним или животним параметрима. На тај начин бележи

1 asimopoulosp@yahoo.gr, jofokou@otenet.gr

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture 227

 Панајиотис Асимопулос

значајан корак у обликовању унутрашњег човека, односно одговорног

субјекта, док према Аристотеловој дефиницији2 изазивајући страх и
сажаљење прочишћава осећаје гледалаца.
Сагласно са тим параметрима ће у раду бити реч о плодном иско-
ришћавању узорних манифестација богатог митског градива од важних
интелектуалних стваралаца „златног доба“, Есхила и Еурипида. Они су
се у својим дихахроничне вредности драмама осврнули на Касандрину
личност и обистинили су Гулдову тврдњу да пошто је књижевна упо-
треба митских мотива широко позната и елементарна практика у свим
традицијама и периодима, њихов симболичан по казивачки језик задо-
вољава пуњење онтолошке празнине између догађаја и њи ховог зна-
чења (Гулд 1981: 6).

2. ГЛАВНА ОБЕЛЕЖЈА МИТСКЕ ЛИЧНОСТИ КАСАНДРЕ

У бескрајно инвентивној античкој митологији Касандра, кћер-

ка тројанског краља Пријама и Хекабе, а Хеленосова близнакиња због
своје магловите фигуре и мноштва контрадикторних традиција везана
је за легендарне личности а) бога Аполона б) храброг Ајанта в) чувеног
војсковође Агамемнона.Стога заузима посебно место и протагонистич-
ку улогу у древногрчким митовима (Брунел 2002):

2.1 АПОЛОНОВ ДАР КАСАНДРИ

Основна је карактеристика јунакиње пророчанска вештина коју је
према доминирајућим веровањима стекла од бога Аполона. Конкрет-
није Пријам и Хекаба славили су рођендан своје деце Касандре и Хе-
леноса (Ербсе 1988; Гримал 1991) која су заспала у храму Тимбрејског
Аполона. Следеће јутро су родитељи видели две змије да уносе свој језик
у дечје уши. Крикови престрављених Пријама и Хекабе уплашили су
змије које су се изгубиле међу светим ловорицима. Деца су открила дар
прорицања, верзија која се односи на схватање да човеку змија може да
поклони особину пророчанства3 (Матју 2009) и која одражава случај
пророка Мелампода.
2 „ἔστιν οὖν τραγῳδία μίμησις πράξεως σπουδαίας καὶ τελείας μέγεθος ἐχούσης, ἡδυσμένῳ λόγῳ
χω- ρὶς ἑκάστῳ τῶν εἰδῶν ἐν τοῖς μορίοις, δρώντων καὶ οὐ δι᾽ ἀπαγγελίας, δι᾽ ἐλέου καὶ φόβου περαίνου- σα
τὴν τῶν τοιούτων παθημάτων κάθαρσιν“: „Tragedy is, then, a representation of an action that is he- roic
and complete and of a certain magnitude - by means of language enriched with all kinds of orna- ment,
each used separately in the different parts of the play: it represents men in action and does not use
narrative, and through pity and fear it effects relief to these and similar emotions.“ (Аристотел 1966,
Песничка уметност: 1449 b, 24-28)
3 Касандра се сматрала инспирисаном пророчицом попут Питије, док је Хеленос био
аугур: „Πριαμίδης Ἕλενος οἰωνοπόλων ὄχ᾽ ἄριστος“: „had not the son of Priam, Helenus, far the best of
augurs“. (Хомер 1924, Илијада, VI Певање: стих 72)

228 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 

Према другој верзији (Парке 1979: 38) заљубљен бог Аполон

је Касандри поклонио тај значајан дар покушавајући да обезбеди
њену љубав. На почетку је Касандра прихватила понуду, али, чим
је она добила пророчанску вештину, није чувала своју реч. Огор-
чен бог ју је проклео да њена пророчанства нису уверљива, иако су
истинита или јој оставио дату вештину, а уклонио моћ убеђивања
пљувајући у њена уста (Какридис 1971: 48; Стефос 1994: 15-16).

2.2 АЈАНТОВО ПОНАШАЊЕ ПРЕМА КАСАНДРИ

По усменим традицијама Ајант је Касандру силовао унутар Ми-

нервиног храма где је јунакиња била свештеница и тражила азил. Такво
светогрђе је изазвало гнев богиње и зато су га Ахејци намеравали да
каменују. Поред тога су сваке године Локријци слали девојке од аристо-
кратских породица као помоћнице у Минервином храму у Троји.

2.3 КАСАНДРА У МИКЕНАМА

Вреди споменути да су Грци сматрали да је дар пророчанства ве-

зан за девичанство, а не искључиво за супругу неког божанства, чиње-
ница која одражава Касандрин однос са победоносним Агамемноном.
У вези Касандрине жеље да чува своју невиност од Хомерске „Илијаде“
сазнајемо да је јунакиња обарала значајне просце: Отрионеј је Пријаму
обећао војну помоћ против Ахејаца тра- жећи Касандру као размену,
али га је Идоменеј убио; Кориб је био показао же- стоко интересовање
за лепу Касандру, али је погинуо од Ајанта, кад је покушао да принцезу
заштити од светогрдног Ахејца.
Стигавши у Микену несрећна пророчица је предвидела пред-
стојеће страшне неприлике: Агамемново убиство од Клитемнестре,
своју смрт и Орестову освету, али нико није обратио пажњу на њене
двосмислене и мрачне речи. На крају обавештавамо се да пре него што
ју Клитемнестра убије, родила је Агаме- мнону близанце Теледама и
Пелопа које су касније убили Егист и Електра.

2.4 КАСАНДРИН КУЛТ

У древности Касандрин култ у Леуктри Лаконије беше везан за

Аполона Карнеја, док је у Лаконији била идентификована са локалном
јунакињом или божан ством Александром. Иначе су према традицији
градови Микена и Амикли захтевали њен гроб (Фарнел 1921: 329; Коен
1993: 37 - 46; Ларсон 1995: 11-12, 81-83,116-121; Лаионс 1995: 5-13, 98,
231; Салапата 2002: 131-159; Салапата 2011: 139-160) и да је била са-
храњена у Итилу, где су је као Пасифају обожава- ли заједно са Хелијем.

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture 229

 Панајиотис Асимопулос

3. ЕСХИЛОВ „АГАМЕМНОН“ (458 Г. П.Н.Е)

Трагедија „Агамемнон“ је саставни део „Орестије“, једине сачува-

не органске трилогије античког доба којом је Есхил освојио прву награ-
ду на такмичењу 458. године п. н. е. „Орестију“ којом песник изражава
свој темељан став да корен сваког зла и патње лежи у људској ароган-
цији и претераном поносу сачињавају драме са јаком моралном и ре-
лигиозном нотом: „Агамемнон“, „Хоефоре“, „Еу- мениде“ и несачуване
сатирске драме „Протеј“.
Конкретније а) „Агамемнон“ је дело обмане, летопис о убиству
ахејског заповједника у тројанском рату при повратку у Микене од
своје супруге Клитемнестре и њеног љубавника Егиста; б) „Хоефоре“ је
дело освете: одрастао Орест враћа се из изгнанства и уз помоћ своје сес-
тре Електре кажњава своју мајку и Егиста; в) „Еумениде“ је дело богова:
Орест прогањан од Еринија због матероу- бојства ослобађа се гласом
Минерве која је Ериније умилостивила и их претво-рила у Еумениде
(Какудаки – Аперги 2008: 57)

3.1. АГАМЕМНОНОВ И КАСАНДРИН ДОЛАЗАК У МИКЕНЕ

Охол Агамемнон вожећи кочију стиже у Аргос заједно са
Касандром (Таплин 1977: 302 - 306), појављује се на сцену и захваљујући
се боговима изражава своје задовољство за потпуно уништење Троје.
Краља дочекује Кор испољавајући жаљење на рат који је изазвао пропаст
града и смрт толико невиних људи , док га Клитемнестра среће уз
лицемерну радост, с обзиром да према Меутису (Méautis 1936: 162-163)
„прави Клитемнестрин карактер изгледа као лице скривено иза дебеле
завесе и како се крају драме приближавамо, то лице постаје јасније“4.
Нека „странкиња“ која је одличан плен изузетне вредности пра-
ти победника. Касније гледаоци сазнавају о њеном имену5, чињеница
која одражава отворено ниподаштавање пророчице.
Љубоморна Клитемнестра правећи се да ће остварити Агамем-
нову молбу да на гостољубив начин прими Касандру позива младу за-
робљеницу у палату. У ствари жели да је спречи да Кору открије пред-
стојеће злочине, иако јунакиња намерно ћути тако да краљица не поста-
не свесна о Касандриној могућности комуникације са Кором (Кониси
1990: 108-109).
Истакнутим истраживачима Касандрино ћутање презентира на-
рочито интересовање с обзиром да се паралелизира са Прометејевим у
Есхиловој трагедији „Оковани Прометеј“ (Хурмузјадис 1984: 196-198;

4 О карактеру и понашању Клитемнестре: Бенет – Андерсон, 1929: 136 - 154; Комар 2003;
Мосман 2001: 374-384; Дејвис 1987: 65-75; Праг 1991: 242- 246.
5 5 „εἴσω κομίζου καὶ σύ, Κασάνδραν λέγω“: „Get inside, you too, Cassandra“
(Есхил 1926, Агаме- мнон: стих 1035)

230 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 

Таплин 1972: 77-78; Монтилио 2000: 213-216). Иако присутна лица Ка-
сандри приписују незнање грчког и коју Клитемнестра вређа, пророчи-
ца се постепено претвара у инспирисану свештеницу која ће изричито
предвидети страшну будућност (Хурмузјадис 1984: 200).

3.2. КАСАНДРИНО ПОЈАВЉИВАЊЕ (СТИХОВИ 1071-1330)

У стиху 1071 Пријамова кћерка постаје протагонисткиња, односно
трећи глумац (Kнокс 1972: 104-124) који са лирским и приповедачким
стиховима о будућности као средством за њихово узајамно попуњавање
и сцени приписивање простора и дубине (Френкел 1950: 623) успева да
уравнотежи веродостојност Корових прорицања везаних за прошлост
(Гауард 2002: 156) и идеално да искористи супротне парове „говор-ћу-
тање“ и „знање-незнање“ (Голдхил 1984: 81).
Касандрина сцена коју Сцхеин карактерише као “мад сцене”
(Шеин 1982: 11) представља њену божанствену манију и неупоредиву
спретност (Буше – Леклер 1879: 50; Дилан 2002: 259-260; Дилан 2009:
1-21; Додс 1951:70-71; Флауер 2008: 89, 214-215, 224; Френкел 1950:
487-627; Грејвс 1955: 112[k], 158[p], 166[i], 167[e], 168[f]; Халидеј 1913:
70, 82, 83, 90; Ховенден 2002: 9-13; Лефко- виц 1986: 44, 54; Мацолди
2001а: 93-98; Мацолди 2002: 145-154; Паркер 1983: 56-58; Праг 1985:
58-60) да истовремено посматра прошла и будућа збивања. Припада
четвртој епизоди и састоји се од: а) дијалога Касандре и Кора (стихови
1072-1177); б) прво прорицање (стихови 1178 - 1197); в) стихомитија
Касандре и Кора (стихови 1198-1213); г) друго прорицање (стихови
1214-1241); д) стихо- митија Касандре и Кора (стихови 1242-1255); ђ)
треће прорицање (стихови 1256-1298); е) стихомитија Касандре и Кора
(стихови 1299-1330).

3.2.1. ДИЈАЛОГ КАСАНДРЕ И КОРА (СТИХОВИ 1072-1177)

Најпре морамо споменути да у веуи са кључног питања о Касан-
дрином искрцавању са колице Мареј (Murray 1993: 221) истиче да се то
дешава или у стиховима 1070-10716 или у стиху 11777.
Паралелно, иако је у стиховима 1069-1070 мукотрпна странкиња
доживела Корову аутентичну и необуздану емпатију, сада напушта пре-
тходно ћутање и усуђује се да се храбро сукоби са изванредном речи-
тости Клитемнестре, чињеница која се тумачи као жестоки конфликт
између жене која говори лажи, а убеђује и жене која преферира истину,
али јој нико не верује (Голдхил 1984: 125).

6 „ἴθ᾽, ὦ τάλαινα, τόνδ᾽ ἐρημώσασ᾽ ὄχον, εἴκουσ᾽ ἀνάγκῃ τῇδε καίνισον ζυγόν“: „Come, unhappy
one, leave the car; yield to necessity and take upon you this novel yoke.“ (Есхил 1926, Агамемнон:
стихови 1071-1071)
7 „τέρμα δ᾽ ἀμηχανῶ“: „But the end I am helpless to discover“ (Есхил 1926, Агамемнон: стих
1177)

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture 231

 Панајиотис Асимопулос

Присутна лица се изненађују, кад Касандра не употребља-

ва људски глас, али жалостиве, срцедрапајуће узвике адресиране
Аполону који одражавају драматичност погребних церемонија
(Ерман 1975: 261). Ради се о елиптичном, загонетном језику, пуном
алузија, о језику пророчанске интуиције који је варијанта „глосола-
лије“, феномена учесталог у ситуацијама екстазе (Крипа 1990: 485-508;
Самарин 1972: 121-130).
Иако је Касандра преварила Аполона, његово се име у том дијало-
гу наводи четири пута (стихови 1073, 1077, 1080, 1085).Тај факат ука-
зује да ју бог кажњава, будући да ће она умрети предвидевши своју смрт
или тим начином Есхил посредно наглашава Аполонову значајну улогу
у осталим драмама трилогије (Мичел – Бојаск 2006: 271).
На Корово чуђење зашто се Аполону Касандра обраћа са ту-
гујућим криковима, пошто му одговарају пеанови, јунакиња, већ ин-
тензивније понавља своју драматичну молбу и гледајући жртвеник Апо-
лона га карактерише „богом путева“ (Фарнел 1896-1909: 148-151)8.Са
истокоренским речима (Ἄπολλον - ἀπόλ- λων) Есхил означава да
је бог истовремено давалац дара пророчанства, али и Касандрин
уништаватељ.
Док се она налази у тој екстатичној ситуацији Кор открије да се
све дешава у Агамемновој палати. Тај дом јунакиња карактерише про-
клетим, док истовремено излаже ужасне, међусобне злочине сачињење
од Атрејеве родбине које су изазвале божји гнев.
Запрепашћен Кор Касандру поређује са псом, пошто Тројанка по-
пут пса који располаже одличним чулом мириса предосећа предстојећу
смрт. Она доживљавајући прву визију описује Тијестову гозбу (Смит
1976), иако ју корифеј спречава да приповеда прошле несреће и да не
открије више приписујући јој идентитет божје заступнице и видовња-
киње, а не праве пророчице (Френкел 19- 50: 497-498).
У стању маније Касандра понавља глагол „μήδεται“9 (планира),
чињеница која алудира на Клитемнестру (Хаџианестис 2000:
293) у XXIVом Певању „Одисеје“10 или на Егиста у IIIем Певању
„Одисеје“11, а онда поставља и сама од- говара на питања о будућим
злочинима везаним за Агамемнову кућу.

8 Веровало се да је Аполон био бог путева и заштитник путника. Најпре се симболизирао

колоном са шиљастом који се стављао на улазу кућа,а касније статуом.
9 „ἰὼ πόποι, τί ποτε μήδεται; τί τόδε νέον ἄχος μέγα μέγ᾽ ἐν δόμοισι τοῖσδε μήδεται κακὸν“:
“Alas, what can she be planning ? What is this fresh woe she contrives here within.“ (Есхил
1926, Ага- мемнон: 1100-1102)
10 „οὐχ ὡς Τυνδαρέου κούρη κακὰ μήσατο ἔργα,κουρίδιον κτείνασα πόσιν“: „Not on this wise did
the daughter of Tyndareus devise evil deeds and slay her wedded husband.“ (Хомер 1919, Одисеја:
XXIV певање, стихови 199-200)
11 „μάλα γὰρ μέγα μήσατο ἔργον.“: „for monstrous was the deed he devised“ (Хомер 1919, Одисеја:
III певање, стих 261)

232 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 

Даље нам јунакиња саопштава да је убица жена која је мужу спре-

мила каду,а онда ће га својим рукама убити. Уз жалостиве узвике наста-
вља постепено откривање предстојећих страшних сцена злочина: мрежа
указује на средство којим Клитемнестра хвата Агамемнона у замци и на
њен подмукао план; помоћу двосмислене речи „ἄρκυς“ (мрежа, одевни
предмет)12 наводи се да ће сама супруга убити краља13.
Касандрино адресовање Еринијама гледаоце упозорава о Агамем-
ноновој смрти и Орестовој освети која функционише као тематска осо-
вина драме „Хоефоре“, док Кор доживљава необуздан страх14.
У потпуном значењу Касандра покушавајући да упозори невину
жртву употребљава метафоричке (Ферари 1997:1-45; Гохин 1955: 113-
137; Хит 1999: 17- 47; Сифорд 1989: 87-95; Чаитлин 1965: 463-508; Чаи-
тлин 1966: 645-653), алегоричне изразе у којим животиње носе симбо-
личан карактер: Агамемнон је бик, а Клитемнестра је крава. На крају
сазнајемо начин вршења убиства.
Кор, иако има потцењивачки (Бремер 1993: 150-193; Дитрих 1990:
157-174; Камербик 1965: 29-40; Оливер 1950: 6-17, 24-25; Шапиро 1990:
335-345; Вернант и др. 1974: 9-26; Гарџју-Тати 1995: 29-61) став према
пророчанству и прорицањима, отворено признаје да се боји обистиња-
вања Касандриних речи, тако да „се кор својим суморним предосећаји-
ма диви оштроумности и пророчанској вештини девојке, али не може
да дешифрује већину порука пророчанске славе“ (Стефос 1994: 40-41).
Сада Касандра плаче за својом трагичном судбином и са изузет-
но драматичким тоном обраћа се Аполону чије присуство доминира у
њеној бити. Прихвативши Касандрино божанствено, манијачко стање
и њено пророчанско надахнуће Кор поређује јунакињу са славујом
која пева тужне песме о Итису, паралелизам који се Касандри не допа-
да. Она славуји завиди, јер су птици богови пружили крила и слободу
(Хаџианестис 2000: 308), док су јој спремили трагичан крај од двосјек-
лог мача на који наилазимо у „Хоефорама” (Хаџианестис 2000: 309).
И онда Корово зачуђење о даваоцу пророчанског талента води Ка-
сандру до ретроспекције безбрижних младалачких година у Троји и до
Парисове свадбе, од које су потекли сви проблеми колико за њу толико
за целу породицу и тројанског народа (Мичел-Боyаск 2006: 272). Њене
су речи о предстојећој смрти и прорицању са обала Ахеронта толико
јасне да сам Кор15 тврди да их, чак и новорођенче, може да схвати.

12 О семантичком илустровању двосмислених речи «ἂρκυς» (мрежа, одевни предмет) и «εὐνή»

(кревет) у комбинацији са речи «ξύνευνος» (супруга): Сифорд 1984: 250-251.
13 „ἀλλ᾽ ἄρκυς ἡ ξύνευνος, ἡ ξυναιτία φόνου.“: “ No, it is a snare that shares his bed, that shares
the guilt of murder.“ (Есхил 1926, Агамемнон: стихови 1117-1118). О улози предлога «ξυν» (са, уз)
у придеву «ξυναιτία»: Денистон и др. 1960: 170.
14 О правом значењу израза «κροκοβαφὴς σταγών» као ознаком бојазни: Бут 1979: 85-95, док о
промени боје као знак смрти: Де Ромили 1958: 30.
15 У стиху 1162 бележи се прелаз са чисто симболичког-пророчанског на реалистичко-
логички ниво (Гроси 1970: 90)

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture 233

 Панајиотис Асимопулос

Више се Кор саосећа са Касандром, изражава своју аутентичну

забринутост и велику бојазан о њеном животу, али и страшан бол као да
га је смртоносна змија ујела, мада у потпуности није разумео да је њено
главно прорицање везаано за Агамемнона (Гауард 2002 : 161).
У стиховима 1167-1174 пророчица у сећању обнавља пад Троје,
живописно наводи Пријамове жртве које асоцирају на своју смрт слич-
ну жртви (Сифорд 19-89: 87-95; Чаитлин, 1965: 463-508) или на
Ифигенијину неправедну жртву која је према Клитемнестринима
речима постала узрок свих несрећа.

3.2.2. ПРВО ПРОРИЦАЊЕ (СТИХОВИ 1178 - 1197)

У почетним стиховима првог прорицања Касандра са духовном
трезвености представља саму себе попут младе која на негативан начин
суочава своју свадбу и заједничку смрт (Мичел - Бојаск 2006: 269 - 297;
Рем 1994) са Агамемноном „код кога сви подаци који су позитивни и да-
рују живот, стичу негативан смисао“ (Лебек 1971: 69). Према Сифорд-у
(Сифорд 1987: 128) такву нијансу одражавају: а) Касандрин одлазак из
очевог дома (стих 1277) и долазак у дом будућег супруга (стихови 783,
950) б) тугује као млада (стих 1322) в) њој су отимање и смрт неизбежна
стварност г) Клитемнестра и Кор покушавају да убеде Касандру да уђе у
свој нови дом (стихови 1049, 1054) д) поређују Касандру са заробљеном
животињом која ипак не жели да се потчини (стихови 1048, 1063, 1066,
1071) ђ) Касандра признаје Кору да ће отворено причати попут младе
која скида свој вео (стихови 1178-1183).
Изричито истиче да одсада прорицања неће бити мрачна, заго-
нетна и двосмислена, али ће предвиђене несреће које су везане за себе
и за Агамемнона, али и за Клитемнестру и Егиста бити сасвим очиг-
ледне16 ускоро испуњене. На тај начин покушава да обезбеди Корово
признање о веродостојности својих прорицања, као што и да га учини
очевицем следећих страшних злочина у Агамемновој палати, док Ка-
сандриним навођењем о Кору Есхил измењује веселу атмосферу ко-
моса, узрокује неподношљиву анксиозност (Френкел 1950: 543-544).
Есхилову спретност бележи факат да се Кор састоји од крвопија
Еринеја (Бејкон 2001: 48-59; Браун 1983: 13-34; Хамонд 1965: 42-55;
Паркер 1983; Чаитлин 1966: 645-653) које певају тужне мелодије и
више не намеравају да се удаље.Те речи функционишу као предзнак за
сукцесивне злочине међу које се укључује Агамемноново и Касандри-
но убиство, док се последња фаза тог крвавог круга поклапа са претва-
рањем Еринеја у Еумениде. Баш у прекиду ужасног реда убистава Де
Ромили идентификује смисао трагедије и појављивање новог права на
основу којег ће се људски прекршаји сређивати без божје интервенције
(Де Ромили 2008: 61).

16 О значењу придева „λαμπρὸς“: Голдхил 1984: 85; Силк 1974: 197

234 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 

3.2.3. СТИХОМИТИЈА КАСАНДРЕ И КОРА

(СТИХОВИ 1198 - 1213)
На почетку Кор потврђује веродостојност Касандриних речи, онда
чудећи се о прецизном знању претходних догађаја тражи да му открије
њен извор. Касандра, сасвим смирена одговара да јој је Аполон дао
пророчански дар, чињеница на којој се заснива Корово нетолерантно
питање о њиховом евентуалном еротском односу, што у суштини одра-
жава основну идеју трилогије, односно ин- ституцију брака и релацију
брака-деце (Мичел – Бојаск 2006: 277).
Више је пророчица принуђена да објави своју тајну због које је
прије осећала срамоту, док је константно призивала Аполона. Детаљно
описујући параметре њиховог односа признаје да је бог пришао и пот-
рудио се да ју освоји17.
На искрено признање јунакиње да је бога преварила, иако му је
обећала да ће се са њим спојити еротски, Кор се пита како није кажње-
на. Она бележи да је њена казна велика, пошто нико не верује у њена
прорицања. Стихомитија се завршава са Коровим потврђивањем о при-
хватању њених инспирисаних прорицатељских визија.

3.2.4. ДРУГО ПРОРИЦАЊЕ (СТИХОВИ 1214 - 1241)

Касандрини сукцесивни узвици у стиху 1214 указују на нову про-
рочанску кризу и на истиниту визију која је треше и окреће.Најпре
открива идентитет појављених сјеновитих ликова и призивајући Тијес-
тову гозбу са сликовитим поређењем Кора обавештава о предстојећој
освети.
Онда се враћа у јасно излагање Агамемновог убиства од своје дво-
личне и лукаве жене која се вештачки радује његовом повратку, док му
паралелно прави сплетку.
Њен екстатички делириј води до изричитог описа битних одлика
убице: ради се о жени која је упркос својој природи невероватно агре-
сивна и приказује јединствену злобу, будући да вреба своју жртву и уз
нестрпљење очекује да је унисти.Касандриним уверењем о правој веро-
достојности и потпуном обистињавању изложених збивања завршава се
друго прорицање.

3.2.5. СТИХОМИТИЈА КАСАНДРЕ И КОРА

(СТИХОВИ 1242 - 1255)
Кор потврђује да је разумео Касандрино навођење о прошлим
тешким злочиначким чиновима, али му су нове несреће нејасне. Тако
Касандра отворено изјављује да се своје речи односе на Агамемнову

17 Према Френкел-у (Френкел 1950: 555) реч «παλαιστής» указује на Аполонову страст, док
је том речју Неблунг (Неблунг 1997: 27) приписао еротску нијансу.

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture 235

 Панајиотис Асимопулос

смрт, факат који збуњујућег Кора тера да је замоли да заћути; ипак она
инсистира да ће се све десити.
Унаточ њеном јасном презентирању грозних будућих догађаја
Кор изгледа да није рашчистио идентитет убице нити је свестан о начи-
ну вршења тог убиства, али и даље Касандрине речи сматра мрачним и
загонетним.

3.2.6. ТРЕЋЕ ПРОРИЦАЊЕ (СТИХОВИ 1256 - 1298)

Нови прекид у комуникацији између Касанде и Кора узрокује нај-
жешће и најинтензивније Лицејево18 надахнуће које је поново започе-
то са жалостивим узвичним изразом. Помоћу дескрптивних персони-
фикација (Перадото 1964: 378-393) из животињског царства јунакиња
предвиђа смрт лава Агамемнона од лавице Клитемнестре и вука Егиста,
али и свој трагичан крај. Клитемнестрин мотив је необуздана љубомора
на привлачну, младу Тројанку, иако није имала љубавни однос са Ага-
мемноном.
Сва тужна и бесна Касандра ломи пророчански штап, са главе ски-
да китњасте врпце и освећену круну, јер констатује да своје присуство
као Агаме- мно ва прилежница вређа девичанство, узрокује исмејавање
околине и води је у смрт. Одрицање божјих симбола еквивалентно је но-
вом охолом поступку према Аполону који је одговоран за Касандрину
пропаст (Лихи 1969: 152), али јој исто времено омогућује да чува своја
људска обележја (Мејсон 1959: 85).
Међутим, иако Касандра тврди да јој исти Аполон одузима симбо-
ле светог дара, он ће свакако казнити Агамемнову и њену смрт успоста-
вљајући њну пророчанску веродостојност.
Затим се пророчица осврће на породичне несреће, на пад Троје,
на смрт блиских лица и на крају испољава своју последњу жељу, то јест
да умре безболно.

3.2.7.СТИХОМИТИЈА КАСАНДРЕ И КОРА

(СТИХОВИ 1299 - 1330)
Старци Кора изражавајући своје дивљење према храброј Касан-
дри која се достојанствено супротставља смрти покушавају да је утеше.
Изненада Касандра мирише крв која алудира на Агамемново убиство
и ускоро и на своје. Зато усме- рава се ка палати, али се три пута заус-
тавља престрављена (Таплин 1977: 320-321).Запрепашћен Кор саосећа
са невином девојком која понавља своје последње прорицање: матероу-
бојством и Егистовој смрти ће тај дупли злочин бити кажњен.
У последњим стиховима Касандра моли богове да освете њену
смрт, сажаљева људску судбину и наглашава да је срећа ефемерна, бу-

18 Тај надимак одражава вука који беше једна од Аполонових светих животиња или Лицију
која је била култно место бога (Фарнел 1896 - 1909: 356 – 432)

236 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 

дући да је веома неометан прелаз из среће у несрећу и обрнуто.Тада

ћути, улази у палату, где ће њен живот бити окончан.

4. КАСАНДРА У ЕУРИПИДОВИМ ДРАМАМА

Најмлађи од тројице трагичара, „позоришни филозоф“ је Касан-

дрину личност обрадио у шест драма: а) Тројанке; б) Александар; в) Хе-
каба; г) Ифигенија у Аулиди; д) Андромаха; ђ) Електра.

4.1. „ТРОЈАНКЕ“ (415 Г. П. Н. Е)

Та драма представљена у 415 г. п.н.е са трагедијама „Александар“
и „Паламид“ сачињава једину Еурипидову трилогију са тематском кохе-
зијом (Кроали 1994; Кониарис 1973: 85-124; Лески 1989: 186-202; Шко-
дл 1980; Гарџју – Тати 1997: 316-317). Описује последње сати и коначне
одлуке Тројанки, пре него што се као ропкиње укрцавају у грчке лађе.
На тај начин бележи свој антимилитаристички дух истичући брутал-
ност и непоштовање Грка, као што и бележи трагичне последице рата
од стране победника.
Вешто Еурипид припрема величанствено појављивање Касандре
наводећи је у стиховима: а) 41-44; б) 69-71; в) 168-172; д) 247-307.
У стиховима 41-44 излаже се прошлост и будућност Касандре (О
Нил 1941: 310) значајност чијег присуства у дотичној трагедији нагла-
шава Посејдон који описује њен диференциран третман од Аполона и
Агамемнона: бог је поштовао њену одлуку да чува девичанство19, иако
га је преварила (Давро 1942: 45); напротив ју је Агамемнон на силу20
учинио конкубином. Суров поступак Агамемнона је резултирао суко-
бом са божјом вољом, будући да је сам војско- вођа Ахејаца изабрао
Касандру (Ли 1976: 115) као ратни плен на основу њених неоспорних
врлина (Барлоу 1986: 171).
Стихомитија Посејдона и Минерве (стихови 69-71) опширно пре-
зентира Ејантово насилно поступање: најпре скрнави Минервин храм,
у њему насилно отима и безобразно силује пророчицу не показујући
суштинско поштовање ни према богињи ни према девојачком девичан-
ству, које чак и бог Аполон узео у обзир (Барлоу 1986: 161; Ли 1976:
75). Зато су богови спремни да свим Грцима врше примерну казну и да
им спрече повратак, с обзиром на то да су и они својим пасивним ста-
вом допринели светогрђу. Кроз описане делатности Еурипид изјављује
главан параметар свог светоназора: рат погађа једнако, и победнике и
поражене (Стефанопулос 1980: 87)

19 Пророчанство и девичанство одражавају неку врсту “свете свадбе” свештенице и бога

(Ма- цолди 2001 b: 19)
20 Глагол γαμεῖ означава Агамемнову жељу да понижи достојанствену Тројанку: Lи 1976: 44

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture 237

 Панајиотис Асимопулос

Помоћу пет стихова (стихови 168-172) Еурипид представља мај-

чину нежност Хекабе која се сећа како је својој кћерки забранила из-
лаз бојећи се да је неотесани Ахејци не осрамоте. Према другој верзији
краљица је донела такву одлуку, јер ју је била срамота због необичног
Касандриног понашања (Неблунг 1997: 42). На тај посредан начин пес-
ник наговештава Касандрино екстатично појављивање: иако је проро-
чицин карактер и читав живот везан углавном за Аполона, Еурипид јој
приписује дионизијска обележја21.
Онда у стиховима 247-307 наилазимо на одговор Агамемновог
гласника, Талтибија на Хекабино питање о Касандрином заробље-
ништву. Нехотице достојанственој краљици узрокује неописиву тугу
изражену узвицима22. Талтибије јој ублажује узнемиреност тврдећи да
ће Касандра својом лепотом и екстатичким понашањем освојити Ага-
мемнона и бити његова прилежница, а не понижена ропкиња (Ли 1976:
116). Ипак та информација зачуђује Хекабу,будући да је Касандрино
девичанство поштовао Аполон који јој је поклонио божанствено про-
рочанско надахнуће, док одражава на Еурипидово мајсторско играње
речима “λέκ- τρων: лежај“; „ἄλεκτρον: неожењен”23. Међутим, као што
је већ споменуто, Агамемнон њеној световности није показао одгова-
рајуће поштовање, јер је био љубављу опседнут. Затим се огорчена Хе-
каба обраћа одсутној Касандри и јој предлаже да скине свете пророчан-
ске симболе24.
На крају у стиховима 299-302 Талтибије, док слушкиње наређује
да му што брже Касандру доведу тако да Агамемнону је преда, види за-
паљене бакље. Претпоставља да су Тројанке запалиле своје шаторе же-
лећи да се заробљеништва ослободе, пошто кад неко губи своју слободу,
његов живот нема смисла. Хекаба препознаје своју кћерку која попут
Менаде у необузданој екстази хитро излази на улицу (Ли 1976: 125).

4.1.1.КАСАНДРИНА СЦЕНА (СТИХОВИ 308 - 461)

Касандрино појављивање припада првој епизоди трагедије
„Тројанке“ и састоји се од три дела у складу са стопом (Ли 1976: 124):
а) Касандрина монодија у дохмијима, јамбима и гликонејима (стихови
308-340); б) дијалог Касандре и Хекабе у јампским триметрима (стихо-
ви 341-352); в) Касандрин монолог (стихови 353-405); д) дијалог Кора и

21 „ἐκβακχεύουσαν Κασάνδραν.“: „the wild Cassandra“ (Есхил 1926, Агамемнон: стих 170);
„μαι- νάδ᾽“: „the frantic prophetess“ (Есхил 1926, Агамемнон: стих 172).
22 О тузи женских фигура у Есхиловом „ Агамемнону“: Алексиу 1974; Лоро 1990; Шапиро
1991: 629-656.
23 О томе: Кроали 1994: 97; Лоро 1981: 37- 67; Родригез Сидре 2003: 25-46; Гарџју- Тати
1997: 328 .
24 Ли (Ли 1976: 117) сматра да се у стиху јавља реч „κλῇδας“ (кључеви) која алудира на
кључеве Аполоновог храма, док Дигл (Барлоу 1986: 171) предлаже реч „κλάδας“ (гране) која
одражава на ловорике које су китиле Касандрину главу.

238 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 

Талтибија (стихови 406-423); ђ) последње Касандрино прорицање (сти-

хови 424-460) у трохејским тетраметрима.
Истакнути истраживачи на основу садржаја у Касандриној сце-
ни уочавају три нивоа: а) свадбе; б) туговања; в) култа Менада (Бремер
1984: 267-86; Хенрих 1969: 223-241; Сигал 1997; Уалон 1964: 317-327)
који се помоћу Еурипидове песничке вештине одлично везују: пророчи-
ца тугује за предстојећим свадбеним спајањем (Ириарте 1996: 71; Рехм
1994) са војсковођом које ће резултирати удаљењем од Аполона, уки-
дањем девичанства и неизбежном смрти; зато је постала Менада која у
стању маније и лудости плеше и пева веселу песму која ће се у суштини
претворити у жалопојку (Сифорд 2003: 464-478).

А) КАСАНДРИНА МОНОДИЈА (СТИХОВИ 308-340)

Уз две запаљене зубље Касандра улази на сцену и помоћу запо-
ведних облика покушава да одстрани своје реакције на свадбу. Онда се
окреће према мај- ци и излаже разлоге због којих сама врши претпо-
стављене мајчине дужности, то јест да је према церемонијалу Хекаба
морала да држи свадбене буктиње: „осје- тан контраст између Хекаби-
ног жалосног присуства са обријаном главом, расту- реним телом, ја-
дикујућим покретима, «неизвођеним плесом» који сама обавља са јези-
ком тела и веселих плесова које призива у своју памет ојачавају трагич-
ки осећај“ (Гарџју – Тати 1997: 321).
Служећи се иронијом заснованом на двосмислености речи Касан-
дра сећа се тужних прошлих догађаја о срећном младожењи (Пападопу-
лу 2000: 522). Негативна нијанса светлости изражена понављањем речи
(Сутер 2003: 9) одражава спаљивање Троје, док сукцесивно навођење
Химена и Хекате алудира на претварање свадбене церемоније у погреб-
ну манифестацију.
Затим попут дионизијске Менаде у аутентичном екстатичном
стању обнавља у памети безбрижне доживљаје у очинском дому и еу-
форично обраћа се Аполону. Мислећи да се налази у његовом храму
и врши свето жртвовање тражи божју помоћ тако да казни човека који
тежи ка светогрдном спајању са његовом свештеницом. Позива мајку
да учествује у бакхејском плесу и жене Кора да обуку лепу одећу и да
певају о њеној свадби.

Б) ДИЈАЛОГ КОРА И ХЕКУБЕ (СТИХОВИ 341 - 352)

Кор не могавши да протумачи екстатичко понашање Касанде под-
стиче Хекубу да је спречи да стигне у касарну Ахејаца, јер је девојци
такав поступак веома понижавајући и непристојан (Масон 1959: 90)
Хефест се појављује на сцени (Рехм 1994), док постајемо сведоци
Хекубине реакције на изворна мајчинска осећања љубави и нежности
према кћерки и на своје оправдано запрепаштење, будући да Касандра
држи свадбене свеће и пева сватовски хименеј. К томе испољава велико

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture 239

 Панајиотис Асимопулос

разочарење због бивше славне прошлости (краљевско порекло) и тра-

гичне садашњости (Агамемнова прилежница) Касандре коју и жесто-
ко опомиње, јер плеше манијачки као Менада (Ли 1976: 133).Узевши
бакље и давши их Тројанкама Хекаба крши свадбену етикету и пара-
лелно не уме схватити Касандрину срећу, пошто ће тим феноменално
забрањеним спајањем са Агамемноном осветити пад Троје.

В) КАСАНДРИН МОНОЛОГ (СТИХОВИ 353-405)

Следи Касандрин монолог у коме јампским триметрима, односно
ознаком интелектуалне трезвености и узастопним императивним фра-
зама Касандра покуша ва да обезбеди Хекубино одобрење и подршку за
предстојећу свадбу.
Ради ојачавања веродсотојности Касандра позива се на Аполонову
вољу према којој ће чувеном војсковођи тај брак бити страшнији него
Хеленин. На тај начин “претварање Касандриног бакхејског- свадбеног
плеса у надгробни гледаоцима омогућује да виде будућност помоћу
проницљивости пророчице“ (Гарџју - Тати 1997: 323).
Сада је пророчица динамична и одлучна и уз јасноћу предвиђа
несреће којим ће и она резултирати.Том приликом морамо нагласити
да Еурипид намерно избегава да изложи детаље о неминованим зло-
чинима, пошто техником прикри- вања не жели да критикује Есхилов
приступ25, већ да повећа драматичност и да стимулише фантазију гле-
далаца, пошто Касандрина аргументација бележи ути- цај софиста на
Еурипидову мисао: јунакиња се труди да докаже да је судбина пораже-
них у рату узрокованом од жене боља од оне победника; сам Агаменон
је био принуђен да изгуби најдраже, то јест Ифигенију (Ли 1976: 136),
док је она својевољно напустила дом; многи Грци су лишили породице и
деце, погинули су у туђој земљи без неопходних погребних части; жене
су у домовини умрле удовице, као и родитељи без своје деце, домови су
се опустошили. На крају алудира на браколомства која су се десила то-
ком њиховог одсуства, а конкретније на забрањен однос Клитемнестре
са Егистом (Ли 1976: 139).
Следи други део епидеиктичког говора који је посвећен величан-
ству тројанских бораца: пратећи најважнији идеал, то јест бранећи отаџ-
бину изгубили су живот; сагласно са свим погребним обичајима сахрани-
ли су се од својих присних лица, док живи настављају свој срећан живот.
Затим се Касандра осврће на две главне мушке фигуре тројанског
народа, Хектора и Париса. Првом је славна смрт на ратишту поклонила
неупоредиву репутацију, факат који никоме не треба да узрокује тугу.
Чак и Парис упркос негативном мишљењу народа о њему постао је по-
знат, пошто се оженио са Зевсовом кћерком.

25 О сличностима и разликама Есхилове и Еурипидове Касандре: Елион 1983: 217; Кроали

1994: 228; Давро 1942: 44; Масон 1959: 91 – 92

240 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 

Без сумње похвала Тројанаца манифестује Еурипидов антимили-

таристи чки став, односно да сваки мудар човек мора да избегава рат.
Ипак, уколико се он деси, боље је да се град изгуби цењен, а не круни-
сан. Зато и песник Хекабу представља да не плаче, јер ће Касандра у
име целог тројанског народа изврши- ти пожељну освету.

Д) ДИЈАЛОГ КОРА И ТАЛТИБИЈА (СТИХОВИ 406-423)

На основу успешног контраста знања – незнања и јасноће-двос-
мислености Еурипид представља Кора да не прихвата истинитост Ка-
сандриних речи, будући да зна мање од гледалаца и зато не уме да
евалуише њено прорицање (Хосе 1991: 301). Зато и Талтибије напада
Касандру која се још увек налази у екстази узрокованој од Аполона.
Паралелно, упркос свом зачуђењу, што се Агамемнон заљубио у тако
блесаву жену изричито испољава своје поштовање према том избору и
јасну одлуку да краљу води изванредну младу. На крају Хекабу упозора-
ва да се спреми наглашавајући да ће бити у служби паметне и достојан-
ствене Одисејеве супруге.

Ђ) ПОСЛЕДЊЕ КАСАНДРИНО ПРОРИЦАЊЕ

(СТИХОВИ 424-460)
Касандрина ироничка реакција је заиста изненађујућа, пошто ју-
накиња брани своју мајку и оштро оптужује све гласнике који верно
служе одвратне људима краљеве.
Постепено саопштава да ће Хекаба умрети у Троји, а неће Одисеја
пратити на Итаку. Пре него што се сналажљив Лаертов син врати, тума-
раће десет година, изгубиће све верне партнере и доживеће несреће које
су неважне у поређењу са страшним неприликама Тројанаца: Харибда,
Киклоп, Кирка, бродоломи, Ло- тофази, Хелијева говеда, силазак у Хад.
Вреди споменути да употреба трохејског тетраметра означава
сентименталну промену коју Касандра доживљава. Предвиђа Агамем-
нову и своју смрт, факат који ју не плаши, али је тера да се што брже
споји са краљем, јер ће на тај начин извршити значајну освету. Кон-
кретније пророчица истиче да ће се грозно убиство војсковође десити
током ноћи, чињеница која одражава Клитемнестрин препреден план
и његову немоћ да реагује. Онда замишља о својем нескладном крају:
лежи поред Агамемновог гроба, док лешинари ждерају младо, невино
тело Аполонове свештенице. Скида Аполонове симболе да их заштити
од мија- зме смрти, због тога што ће ускоро изгубити своје девичанство
и ће последично постати једна од три Еринеје. Праштајући се са мајком
и домовином позива се на поштованог оца и драгу браћу које ће срести
у Хаду и изражава сигурност да ће у потпуности уништити породицу
Агамемнона, освајача Троје.

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture 241

 Панајиотис Асимопулос

4.2. „АЛЕКСАНДАР“
Саставни део „тројанске трагедије“ (Дигл 1997: 98-108; Кониарис
1973: 85-124; Ковач 1984: 47-70; Стинтон 1965: 64; Јунис 1988: 39-46;
Гарџју - Тати 1997: 317-318) сачињава Еурипидов „Александар“ од кога
су сачувани фрагменти (Шнел 1937). Оодноси се на Парисово-Алексан-
дрово рођење: током трудноће Хекаба је сањала да је родила запаљену
бакљу, факат коме се дало тумачење да ће новорођенче разорити Троју.
Краљевски пар је био принуђен да своје дете напусти на планини Иди.
Неки пастир је отхранио Париса који је једном учествовао и победио на
такмичењима организованим од Пријама. Међутим је Дејфоб одлучио
да уз Хектора и Хекубу убије победника који налази уточиште у Апо-
лоновом храму. Тамо га Касандра препознаје и прориче о предстојећој
несрећи. Такође пастир признаје Парисов идентитет и сав тројански на-
род исказује радост за спас и повратак жигосаног принца.
На основу сачуваних фрагмената истраживачи прихватају кључ-
ну Касандрину улогу, али се њихова мишљења о позицији Касандриног
прорицања не поклапају: „Шнел и Уебстер тврде да су речи пророчи-
це прелудиј у целој трило- гији, док Ланза и Хансон преферирају крај“
(Лески 1989: 187).
а) Фрагмент 6
Кор обавештава Хекубу да је у Аполоновом храму видео Касандру
(стихо- ви 11-12: „αἰ μὴν δέ]δορκα παῖδα Κ[ασάνδραν σέθεν ἥκουσα]ν ἀδύτων
ὧ[δε Φοιβεί- ων πάρος.“: „А! мало пре сам твоју кћерку Касандру видео да
се налази у Фебовом храму.“)
б) Фрагмент 7
Кор изричито тврди да је чуо глас јунакиње која се налази у бо-
жанственој екстази (стихови 1-2: „]ης ἤκουσ’ ἔπος, β]ακχεύει φρένα[.“: “чуо
сам њен глас, њен ум је у екстази“).
в) Фрагмент 11
Касандра Аполону изражава своју жалбу (стихови 1 - 4: „ἄκραντα
γάρ μ’ ἔθηκε θεσπίζειν θεός, καὶ πρὸς παθόντων κἀν κακοῖσι κειμένων σοφὴ
κέκλημαι, πρὶν παθεῖν δὲ μαίνομαι.“: „Бог ме је учинио пророчицом о не-
оствареним збивањима, од оних који трпе неприлике називам се муд-
ром, иако сам прије по њима била луда“).
д) Фрагмент 13
Са утешним речима према мајци Касандра наглашава ненадан
карактер божје интервенције: (стихови 1-3: „ <ΚΑΣ>Ἑκάβη, τὸ θεῖον ὡς
ἄελπτον ἔρχεται θνη- τοῖσιν, ἕλκει δ’ οὔποτ’ ἐκ ταὐτοῦ τύχας.“: „Хекаба, божја
воља смртницима долази неочекивана, никада не потиче од једнаких
поступака.“)

242 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 

ђ) Фрагмент 14
Хекабин преображај у кучку која је Хекатина омиљена животиња
(стих 1: „Ἑκάτης ἄγαλμα φωσφόρου κύων ἔσηι.“.“Бићеш дивна кучка Хека-
те која светлост доноси“) објављује се од Касандре.

4.3. „АНДРОМАХА“ (420 - 417 Г. П. Н. Е)

Хермионина љубомора на Андромаху и њеног сина Неоптолема,
повратак Ореста, односно бившег вереника, силна Неоптолемова смрт
заузимају главно место у авантуристичкој драми „Андромаха“.
Касандра је опет инспирисана од Аполона и динамично подстиче
старешине да убију новорођеног Париса, јер, уколико не реагују према
њеним саветима, Троја ће се неизбежно разорити.

4.4. „ЕЛЕКТРА“ (413 Г. П. Н. Е)

У тој трагедији Еурипид описује Орестов повратак из изгнанства
са намером да освети Агамемнову смрт. Одлучан јунак наилази на своју
сестру Електру са чијом помоћи убија Егиста и Клитемнестру.
Касандрино се име наводи од Клитемнестре која покушавајући да
саму себе одбрани открива два разлога тог недозвољеног супружанског
и људског поступка: Ифигенијина жртва и Агамемнова љубав према Ка-
сандри функционишу као изазивачки мотив. Иако признаје Касандри-
ну пророчанску вештину, никако не може да поднесе Агамемнов захтев
да Касандра постане равноправна супруга.

4.5. „ХЕКАБА“ (425 Г. П. Н. Е)

Заробљена старица, понижена краљица Троје уз стрепњу тражи
душе Хе-лена и Касандре да јој протумаче сан који се односи на Полик-
сенину и Полидо- рову смрт.
У дотичној драми (Абрахамсон 1952: 120-129; Меридор 1978: 28-
35; Мос-ман 1995; Сигал 1990: 109-131; Синодину 1994: 189-196) Хе-
каба на лукав начин искоришћава Касандрин однос са Агамемноном и
покушава да обезбеди краље- ву освету за убиство њеног сина Полидора
од Полиместора. Агаменон јој обећа- ва да ће јој учинити услугу.
У последњим стиховима трагедије слеп Полиместор под Диони-
зијевим на- дахнућем саопштава Хекабин преображај у кучку, али и Ка-
сандрину и Агаме- мнову смрт од Клитемнестре.

4.6. „ИФИГЕНИЈА У АУЛИДИ“ (405 Г. П. Н. Е)

Пророчица изванредне лепоте, чињеница коју одражава плава
коса окићена је ловоровим венцем. Тако Еурипид замишља достојан-
ствену Касандру асоцирајући њену судбину са Ифигенијом (Макинтос
и др. 2005: 354 – 355): њихова је смрт скоро једнака, будући да нам

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture 243

 Панајиотис Асимопулос

подсећа жртву животиња; обе се поја- вљују као невине младе које их
драга лица посредно или непосредно воде у не- праведну смрт, а не у
очекивану свадбу.

5. ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

У оквиру тог истраживања заправо смо дошли до јасног успоста-

вљања главних примедби о митској Касандри. Ова донекле споредна
женска фигура античког света, која се код Хомера помиње готово уз-
гред, код грчких трагичара ће добити нешто значајније место.
Тај загонетни и вишезначни лик осветљен са разноврсних стано-
вишта и илустрован са антрополошког, психоаналитичког и политичког
аспекта усклађује сентименталне и естетске податке из митологије и
религије, неисцрпна поља која су књижевницима нарочито омиљена.
Паралелно својом трагичном димензијом чува протагонистичку улогу
у сликовитим описима, али и премошћује сукцесивне преображаје у
импозантним надахнућима врхунских стваралаца класичне древности.
Наиме, иако је њен глас бистар извор предвиђања и наговештаја
о неизбежним неприликама и страшним поразима, мушки свет коме су
они намењени их у потпуности игнорише или покушава да ућутка. Бо-
жанске речи обдареног посредника између божанског и људског света
упркос својој апсолутној истинитости нису прихваћене, већ бивају тема
опасног исмејавања.
У Есхиловом Агамемнону тајанствена јунакиња најпре располаже
аутономним драматичним обележјима. Постепено од усамљене фигуре
претвара се у импресивну личност која својим загонетним и двосмисле-
ним прорицањем оправдано заробљава аутентичну подршку читалаца,
али и искрено дивљење осталих чинилаца драме.
Штавише, упркос приметним различитим улогама (заробљени-
ца, млада, кћерка, пророчица), Еурипид античкој девици приписује
Аполонове и Дионизијеве карактеристике. Најчешће је представља као
бунцајућу Менаду, која одлучно циља на немилостиву освету због ле-
гендарног пада Троје. На тај начин истражује Касандрин лик отелот-
ворен према традицији, али и га обогаћује ослањајући се на креативну
имагинацију.

ЛИТЕРАТУРА
Абрахамсон 1952: Е. Абрахамсон, Euripides’ Tragedy of Hecuba, Transactions of
the Amеrican Philological Association, 83: 120-129.
Алексиу 1974: М. Алексиу, The Ritual Lament in Greek Tradition, Cambridge:
Cambridge University Press.

244 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 

Аристотел 1966: Aristotle’s Ars Poetica, Kassel, Rudolf (ed.) Oxford: Clarendon
Press; http: // www.perseus.tufts.edu/hopper/text?doc=Perseus%3Atext%3A1999.
01.0055%3a section%3D1449b (23.2.2014)
Барлоу 1986: S. Barlow, Euripides: Troades, Warminster: Aris & Phillips.
Бејкон 2001: H. Bacon,The Furies Homecoming, Classical Philology, 96: 48-59.
Бенет – Андерсон 1929: F. M. Bennett - Anderson, The Character of Clytemnestra
in the Agamemnon of Aeschylus, Transactions and Proceedings of the American
Philological Association, 60: 136-154.
Браун 1983: A. L. Brown, The Erinyes in the Oresteia: Real Life, the Supernatural,
and the Stage, Journal of Hellenic Studies, 103: 13-34.
Бремер 1984: J. N. Bremmer, Greek Maenadism Reconsidered, Zeitschrift für
Papyrologie und Epigraphik, 55: 267-286.
Бремер 1993: J. N. Bremmer Bremmer, Prophets, Seers and Politics in Greece,
Israel and Modern Europe, Numen, 40, (2): 150-193.
Брунел 2002: P. Brunnel, Dictionnaire des Mythes Féminins, Paris: Éditions du
Rocher – Jean - Paul Bertrand, 336-344.
Бут 1979: N. Booth, Two Passages in Aeschylus’Agamemnon, Eranos, LXXVII: 85-95.
Буше – Леклерк 1879: A.Bouché - Leclercq, Histoire de la Divination dans l’Antiquité,
vol. 2, Paris: Paris E. Leroux.
Вернант и др. 1974: J. P. Vernant и др., Divination et rationalité, Paris: Éditions du Seuil.
Гарџју – Тати 1995: А. Γκάρτζιου-Τάττη, Προφητεία, Γνώση και Εξουσία του Τειρεσία:
από το Έπος στην Τραγωδία, u Μορφές της Αρχαίας Ελληνικής Λογοτεχνίας, Ιωάννινα:
Εκδόσεις Ιδρύματος Κωνσταντίνου Κατσάρη, 29-61.
Гарџју – Тати 1997: А. Γκάρτζιου-Τάττη, Χορός και Τελετουργία στις Τρωάδες του
Ευριπίδη, Δωδώνη, Φιλολογία 26: 313-334.
Гауард 2002: В. Goward, Αφήγηση και Τραγωδία: Αφηγηματικές Τεχνικές στον Αισχύλο,
τον Σοφοκλή και τον Ευριπίδη, Αθήνα: Καρδαμίτσα.
Голдхил 1984: S. Goldhill, Language, sexuality, narrative: the Oresteia, Cambridge:
University Press.
Гохин 1955: R. F. Goheen, Aspects of Dramatic Symbolism in the Agamemnon,
American Journal of Philology, 87: 113-137.
Граси 1970: E. Grassi, Macht des Bildes: Ohnmacht der rationalen Sprache. Zur Rettung
des Rhetorischen, Cologne: DuMont.
Грејвс 1955: R. Graves,The Greek Myths, vol. 2, Harmondsworth: Penguin.
Гримал 1991: П. Гримал , Λεξικό της Ελληνικής και Ρωμαϊκής μυθολογίας, Θεσσαλονίκη:
University Studio Press, 200-202.
Гулд 1981: Е. Gould, Mythical intentions in modern literature, New Jersey: Princeton
University Press.
Давро 1942: J. Davreux, La légende de la prophétesse Cassandre: d’ après les textes et les
monuments, Liège & Paris: Faculté de philosophie et lettres.
Дејвис 1987: M. Davies, Aeschylus’ Clytemnestra: Sword or Axe?, The Classical
Quarterly, 37, (1): 65-75.
Денистон и др. 1960: J. D. Denniston и др., Aeschylus „Agamemnon“, Oxford:
Clarendon Press.
Де Ромили 1958: J. De Romilly, La crainte et l’angoisse dans le theaters’ Eschyle, Paris:
Les Belles Lettres.
Де Ромили 2008: J. De Romilly, Η αφήγηση της Ορέστειας του Αισχύλου, Αθήνα:
Ωκεανίδα.
Дигле 1997: J. Diggle,Notes on the Fragments of Euripides, The Classical Quarterly,
47: 98-108.
Дилан 2002: М. Dillon, Girls and Women in Classical Greek Religion, London:
Routledge.
Дилан 2009: М. Dillon, Kassandra: Mantic, Maenadic or Manic? Gender and the
Nature of Prophetic Experience in Ancient Greece, in Johnston, Jay; McPhillips,

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture 245

 Панајиотис Асимопулос

Kathleen (eds.) Essays from the AASR Conference, Sydney: AASR Occasional
Publication Series, 1-21.
Дитрих 1990: B.С. Deitrich, Oracles and Divine Inspiration, Kernos, 3: 157-174.
Додс 1951: Е. R. Dodds, The Greeks and the Irrational, Berkeley: University of
California Press.
Елион 1983: Р. Елион, Euripide héritier d’ Eschyle, vol. II, Paris: Les Belles Lettres.
Ербсе 1988: H. Erbse, Scholia Graeca in Homeri Iliadem (scholia vetera), vol.7, Berlin:
Walter De Gruyter.
Есхил 1926: Agamemnon, Smith Weir Herbert (ed.), Cambridge: Harvard University
Press; London: William Heinemann, Ltd., http://www.perseus.tufts.edu/ hopper/
text?doc= Perseus%3Atext%3A1999.01. (23.2.2014)
Ириарте 1996: А. Iriarte, Casandra trágica, Enrahonar: Quaderns de filosofía, 26:
65-80.
Јунис 1988: Н. Yunis, The Debate of Undetected Crime and Undetected Fragment
from Euripides’ Sisyphus, Zeitschrift für Papyrologie und Epigraphik, 75: 39-46.
Какудаки – Аперги 2008: Т. Κακουδάκη – П. Απέργη, Θέατρο – Θεατρική Παιδεία,
Αθήνα: Ινστιτούτο Διαρκούς Εκπαίδευσης Ενηλίκων.
Какридис 1971: Ι. Κακριδής, Μελέτες και Άρθρα: Τιμητική προσφορά για τα εβδομήντα
χρόνια του συγγραφέα, Θεσσαλονίκη: Ιδιωτική Έκδοση.
Камербик 1965: J. C. Kamerbeeck, Prophecy and Tradegy, Mnemosyne, 18: 29-40.
Кнокс 1972: В. Knox, Aeschylus and the Third Actor, American Journal of Philology,
93: 104-124.
Ковач 1984: D. Kovacs, On the Alexandros of Euripides, Harvard Studies in Classical
Philology, 88: 47-70.
Коен 1993: B. Kohen, The Anatomy of Cassandra’s Rape: Female Nudity Comes of
Age in Greek Art, Source, 12 (2): 37-46.
Комар 2003: К. Komar, Reclaiming Klytemnestra: Revenge or Reconciliation,
Champaign Urbana, Illinois: University of Illinois Press.
Кониарис 1973: G. L. Koniaris, Alexander, Palamedes,Troades, Sisyphus - A
connected Tetralogy? A Connected Trilogy?, Harvard Studies in Classical Philology,
77: 85-124
Кониси 1990: H. Konishi, The Plot of Aeschylus’ Oresteia: a literary commentary,
Amsterdam: Adolf M. Hakkert.
Крипа 1990: S. Crippa, Glossolalia. Il linguaggio di Cassandra, Studi italiani di
linguistica teorica e applicata, 19: 485-508.
Кроали 1994: N. Т. Croally, Euripidean Polemic: The Trojan Women and the Function
of Tragedy, London: Cambridge University Press.
Лаионс 1997: D. Lyons, Gender and Immortality: Heroines in Ancient Greek Myth and
Cult, Princeton: Princeton University Press.
Ларсон 1995: J. Larson, Greek Heroine Cults, Wisconsin: University of Wisconsin
Press.
Лебек 1971: А. Lebeck, The Oresteia: a Study in Language and Structure, Washington:
Center for Hellenic Studies.
Лески 1989: А. Lesky, Η τραγική ποίηση των Αρχαίων Ελλήνων, Αθήνα: Μορφωτικό
Ίδρυ- μα Εθνικής Τραπέζης.
Лефковиц 1986: М. Lefkowitz, Women in Greek Myth, Baltimore: Johns Hopkins
University Press.
Ли 1976: К. Lee, Euripides Troades, London: Macmillan Лихи 1969: M.D. Leahy, The
Role of Cassandra in the Oresteia, Bulletin of John Rylands Li- brary, 52 (1): 144-177.
Лоро 1981: N. Loraux, Le lit, la guerre, L’ Homme, 21(1): 37-67.
Лоро 1990: N. Loraux, Les mères en deuil, Paris: Editions du Seuil Фарнел 1921: R.
Farnell, Greek Hero - Cults and ideas of immortality, Oxford: Clarendon Press.
Макинтос и др. 2005: F.Macintosh и др., Agamemnon in Performance 458 BC to AD
2004, New York: Oxford University Press.
Мареј 1993: G. Murray, Αισχύλος, ο Δημιουργός της Τραγωδίας, Αθήνα: Καρδαμίτσα

246 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 

Матју 2009: D. Matthew, Kassandra: Mantic, Maenadic or Manic? Gender and the
Nature of Prophetic Experience in Ancient Greece, in Johnston, Jay; Kathleen Mc
Phillips (eds.) Annual Conference Proceedings of the Proceedings of the Australian
Association for the Study of Religions,University of Auckland, New Zealand, 1-21.
Мацолди 2001 а: S. Mazzoldi, Lo scotto di Cassandra mantis, Quaderni urbinati di
cultura classica, 68: 93-98.
Мацолди 2001 б: S. Mazzoldi, Cassandra, la vergine e l’indovina: identità di un
personaggio da Omero all’ Ellenismo. Filologia e critica, Pisa & Roma: Istituti Editoriali
e Poligrafici Internazionali.
Мацолди 2002: S. Mazzoldi, Cassandra’s Prophecy between Ecstasy and Rational
Mediation, Kernos, 15: 145-154.
Мејсон 1959: P. Mason, Kassandra, Journal of Hellenic Studies, 79: 80-93.
Меридор 1978: R. А. Meridor, Hecuba’s Revenge Some Observations on Euripides’
Hecuba, American Journal of Philology, 99, (1): 28-35.
Меутис 1936: G. Méautis, Eschyle et la Trilogie, Paris: B. Grasset.
Мичел – Бојаск 2006: R.Mitchell-Boyask,The Marriage of Cassandra and the
Oresteia: Text, Image, Performance, Transactions of the American Philological
Association, 136: 269-297.
Монтилио 2000: S. Montiglio, Silence in the land of logos, New Jersey: Princeton
University Press.
Мосман 1995: J.Mossman, Wild Justice. A Study of Euripides’ Hecuba, Oxford:
University Press.
Мосман 2001: J.Mossman, Women’s Speech in Greek Tragedy: The Case of Electra
and Clytemnestra in Euripides’ Electra, The Classical Quarterly, 51 (2): 374-384.
Неблунг 1997: D. Neblung, Die Gestalt der Kassandra in der antiken Literatur,
Stuttgart & Leipzig: B. G. Teubner.
Оливер 1950: H. J. Oliver, Athenian Expounders of Sacred and Ancestral Law,
Baltimore: Johns Hopkins Press.
О Нил 1941: Е. O’ Neill, The Prologue of the Troades of Euripides, Transactions of the
American Philological Association, 72: 288-320.
Пападопулу 2000: Т. Papadopoulou, Cassandra’s Radiant Vigour and the Ironic
Optimism of Euripides’ Troades, Mnemosyne, 53, (5): 513-527.
Парке 1979: H. W. Parke, Τα Ελληνικά Μαντεία, Αθήνα: Καρδαμίτσας.
Паркер 1983: R. C. Т. Parker, Miasma: Pollution and Purification in Early Greek
Religion, Oxford: Clarendon Press.
Перадото 1964: J. J. Peradotto, Some Patterns of Nature Imagery in the Oresteia,
American Journal of Philology, 85: 378-393.
Праг 1985: J. Prag, The Oresteia: Iconographic and Narrative Tradition, Warminster:
Aris and Philips.
Праг 1991: J. Prag, Prag, Clytemnestra’s Weapon Yet Once More, The Classical
Quarterly, 41, (1): 242-246.
Рем 1994: R. Rehm, Marriage to Death. The Conflation of Wedding and Funeral Rituals
in Greek Tragedy, Princeton: Princeton University Press.
Родригез Сидре 2003: Е. Rodríguez Cidre, Los lechos de Casandra en Troyanas y
Hécu- ba de Eurípides y en Alejandra de Licofrón, Estudios Clásicos, 45 (124): 25-46.
Салапата 2002: G. Salapata, Myth into Cult: Alexandra / Kassandra in Lakonia,
in Gorman, B.Vanessa; Robinson, W. Eric (eds.). Oikistes: Studies in Constitution,
Colonies, and Military Power in the Ancient World. Offered in Honor of A.J.
Graham,Leiden, 131-159.
Салапата 2011: G. Salapata, The Heroic Cult of Agamemnon, Electra, 1: 139 - 160,
http:// www.electra.lis.upatras.gr (18.2.2014.)
Самарин 1972: W. Samarin, Variations and Variable in Religious Glossolalia,
Language in Society,1: 121-130.

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture 247

 Панајиотис Асимопулос

Сигал 1990: C. Segal, Violence and the Other: Greek, Female, and Barbarian in
Euripides’ Hecuba, Transactions of the American Philological Association, 120: 109-
131.
Сигал 1997: C. Segal, Dionysiac Poetics and Euripides’ Bacchae, Princeton: Princeton
University Press.
Силк 1974: М. S. Silk,Interaction in poetic imagery, Cambridge: Cambridge University
Press.
Синодину 1994: К. Synodinou, Manipulation of Patriotic Conventions by Odysseus
in the Hecuba, Mètis, 9: 189-196.
Смит 1976: О. L. Smith, Scholia Graeca in Aeschylum quae exstant omnia (Scholia in
Aeschylus), Pars I Scholia in Agamemnonem, Choephoros, Eumenides, Supplices
Continens,Leipzig: Teubner.
Сифорд 1984: R. Seaford, The Last Bath of Agamemnon, The Classical Quarterly, 34,
(2): 247-254.
Сифорд 1987: R. Seaford, The Tragic Wedding, Journal of Hellenic Studies, 107: 106-
130.
Сифорд 1989: R.Seaford, Homeric and Tragic Sacrifice, Transactions of the American
Philo- logical Association, 119: 87-95.
Сифорд 2003: R. Seaford, Ανταπόδοση και τελετουργία. Ο Όμηρος και η τραγωδία στην
αναπτυσσόμενη πόλη-κράτος, Αθήνα: Μορφωτικό Ίδρυμα Εθνικής Τραπέζης.
Стефанопулос 1980: Т. К. Stephanopoulos,Umgestaltung des Mythos durch Euripides,
Athens: Private Edition.
Стефос 1994: А. Στέφος, Ο μύθος της Κασσάνδρας στην Αρχαία Ελληνική Γραμματεία,
Αθήνα: Πορεία.
Стинтон 1965: Т. С. W. Stinton, Euripides and the Judgement of Paris, (Supplementary
Paper 11), London: The Society for the Promotion of Hellenic Studies.
Сутер 2003: А. Suter, Lament in Euripides’ Trojan Women, Mnemosyne, 56, (1):
1-28.
Таплин 1972: О. Taplin, Aeschylean Silences and Silences in Aeschylus, Harvard
Studies in Classical Philology,76: 57-97.
Таплин 1977: О. Taplin, The Stagecraft of Aeschylus: The Dramatic Use of Exits and
Entrances in Greek Tradegy, Oxford: Clarendon Press.
Уалон 1964: W. Whallon, Maenadism in the Oresteia, Harvard Studies in Classical
Philolоgy, 68: 317-327.
Чаитлин 1965: F. I. Zeitlin, The Motif of the Corrupted Sacrifice in Aeschylus’
Oresteia, Transactions and Proceedings of the American Philological Association, 96:
463-508.
Чаитлин 1966: F. I. Zeitlin, Postscript to Sacrificial Imagery in the Oresteia (Ag.
1235-1237), Transactions and Proceedings of the American Philological Association, 97:
645-653.
Шапиро 1990: А. Н. Shapiro, Oracles-Mongers in Peisistratid Athens, Kernos, 3:
335-345.
Шапиро 1991: А.Н.Shapiro, The Iconography of Mourning in Athenian Art,
American Journal of Archaeology, 95: 629-56.
Шеин 1982: S. Schein, The Cassandra Scene in Aeschylus’ „Agamemnon”, Greece
and Rome, 29 (1): 11-16.
Шкодл 1980: R. Scodel, The Trojan Trilogy of Euripides, Göttingen: Vandenhoeck
Und Ruprecht.
Шнел 1937: В. Snell, Euripides Alexandros und andere Strassburger Papyri mit
Fragmenten griechischer Dichter, Berlin: Weidmann.
Ферари 1997: G.Ferrari, Figures in the Text: Metaphors and Riddles in the
Agamemnon, Classical Philology, 92, (1): 1-45.
Флауер 2008: М. А. Flower, The Seer in Ancient Greece, Berkeley: University of
California Press.
Франкел 1950: E. Fraenkel, Aeschylus: Agamemnon, vol. 3, Oxford: Clarendon Press.

248 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 

Халидеј 1913: W. Halliday, Greek Divination. A Study of its Methods and Principles,
London: Macmillan.
Хамонд 1965: N. G. L. Hammond, Personal Freedom and its Limitations in the
Oresteia, Journal of Hellenic Studies, 85: 42-55.
Хаџианестис 2000: Е. Χατζηανέστης, Αισχύλος, Αγαμέμνων (εισαγωγή, κείμενο,
μετάφραση), τόμος 2ος, Αθήνα: Ζαχαρόπουλος - Δαίδαλος.
Хенрих 1969: А.Henrichs, Die Meanaden von Milet, Zeitschrift für Papyrologie und
Epigraphik, 4: 223-241.
Хит 1999: J. Heath, Disentangling the Beast: Humans and Other Animals in
Aeschylus’ Oresteia, Journal of Hellenic Studies, 119: 17-47.
Ховенден 2002: G. Hovenden, Speaking in Tongues.The New Testament Evidence in
Context, London: Sheffield Academic Press.
Хомер 1919: Homer, Odyssey, Cambridge: Harvard University Press;
London: William Heinemann, Ltd., htttp://www.perseus.tufts.edu/hopper/
text?doc=Perseus%3Atext%3A 1999.01.0136%3Abook%3D24%3Acard%3D191
(18.2.2014)
Хомер 1924: Homer, Iliad, Cambridge: Harvard University Press; London:
William Heinemann, Ltd., htttp://www.perseus.tufts.edu/hopper/
text?doc=Perseus%3Atext%3A 1999.01.0133%3Abook%3D6%3Acard%3D72
(18.2.2014)
Хосе 1991: М. Hose, Studien zum Chor bei Euripides,Teil 2,Stuttgart: Teibner.
Хурмузјадис 1984: Ν. Χουρμουζιάδης, Όροι και μετασχηματισμοί στην αρχαία ελληνική
τραγωδία, Αθήνα: Γνώση.

Panagiotis Asimopoulos, Ioanna Fokou / AESCHYLUS AND EURIPIDES ABOUT

CASSANDRA

Summary / Based on the unquestionable fact with diachronic domain according to

which the an- cient Greek myth as a vector of original and simultaneously intertextual
parameters has fun- ctioned as a trustworthy source for incomparable inspirations this
paper aims at an exten- sive research of Cassandra’s enigmatic and tragic personality.
More specifically is perfor- med a search of the adventurous course concerning that
controversial female figure in the unique poetic works of leading tragedians, Aeschylus
and Euripides, in which the theoretic mythological background is interwoven with
the multifaceted manifestations of the ecstatic prophetess. Through a combination
approach to the way of accepting the myth we emphasize the continued develop-
ment, the permanent enrichment and the successful transformation of the mythical
hypertext that is rich in concepts and symbols. In addition we point the intera- ctive
presentation between the poets who by their own inspired point of view exploit the
dyna- mic set consisted of the allegoric feedback and the palindromic archetypes in
a temporally non-classified, excellent work.

Key words: tragedy, Cassandra, Aeschylus, Euripides

Примљен: 3. марта 2013.

Прихваћен за штампу маја 2014.

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture 249