Дела хеленске књижевности настала су у старој Грчкој у распону од тринаест векова, од

Хомерових епова, око 8. века пре н.е. до 6.века – 529. године н. е, када је Византијски цар
Јустинијан затворио Платонову Академију у Атини. Историја хеленске књижевности
обухвата: класични период до освајања Александра Македонског (336-323 г. пре н.е). и
покласични период или период хеленизма од Александра Македонског до византијског
цара Јустинијана. Хеленска књижевност развија и негује поезију, лирику, драму, а
значајна је и због развоја говорничких, ораторских вештина. Важно место припада
историјским и митским Хомеровим спевовима. Најпознатији песници тог времена су:
Алкеј, Сапфа, Анакреонт, Пи. Хеленска књижевност утицала је на стварање римске
књижевности. Римљани су преузимали и прилагођавали књижевне родове и врсте које су
створили Хелени. Античка драма заузима централно место у овој књижевности. У 5. и 4.
веку пре н.е. развила се трагедија. Сматра се да је трагедија добила име од грчких речи
трагос (јарац) и ода (песма), што показује да је настала из обреда посвећеног богу
Дионису. Најпознатији трагичари су: Теспис, Есхил, Софокле, Еурипид. Теспис је први,
костимиран, уз пратњу хора, на пролећним свечаностима у славу бога Диониса у Атини
535. године пре н.е, изводио митске ликове. То се сматра зачетком позоришне игре и
развојем драме. Есхил на сцену уводи и другог глумца који се зове деутерагонист. Он игра
неколико улога. Први глумац се зове хипокрит. Хор има важну улогу у драмској радњи.
Софокле уводи трећег глумца – тритагонист. Има задатак да тумачи епизодне улоге и
говори пролог. Повећава број чланова хора - хореути. Комедија се развија после трагедије.
Најзначајнији писац комедије је Аристофан са делима: Жабе, Птице, Мир. Указује да су
драма и њено извођење важни у животу старих Грка. То је био велики друштвени догађај
који је окупљао свет различитих друштвених слојева. Теме којима су се бавиле драме
величале су историјске ликове и важне моралне идеје тог времена. О драми и развоју
позоришне уметности посебно ће бити речи приликом анализе Антигоне (Софокле).
Указује на важност легенди и митова у драмској уметности. Трагедије старогрчких писаца
прожете су историјским и митским. Важну улогу играју богови и јунаци хеленског
периода. Кроз њих се истичу важне идеје, морални ставови, указује се на човеков положај
и веровање у судбинску предодређеност. Трагедије откривају поимање света тадашњег
човека. Мотивише ученике да оживе ликове и теме најпознатијих митова и легенди.
Указује ученицима да ће мотив Сизифа проучавати и у делу Странац, Албера Камија.

Хомер, Илијада – инвокација и одломак из 6. певања (сусрет Хектора и Андромахе)

 Поставља питања: Које митовe о Тројанском рату знате? Због чега је познавање митова
неопходно за разумевање дела античке књижевности? Да ли знате да ни мит о златној
јабуци, која је довела до рата, ни мит о тројанском коњу, који је Грцима донео победу,
нису делови епа? Упућује ученике на важност уводне реченице у свако дело. Како
разумете увод у Илијаду? Објашњава поступак инвокације – зазивање муза које има
сврху да песнику да надахнуће за стварање. О чему богиња (муза) треба да пева песнику и
зашто је то важно да би стајало на почетку епа?
 Износе своја запажања. У уводу Илијаде дат је кроки највећег античког јунака –
каприциозан, млад, бесан, силан, злосрећан, диван. Приказан је као Гилгамеш – господар
људи и смрти, на које се не осврће. Истиче да је тема Илијаде Ахилејев гнев, а да је
Тројански рат подлога на којој се он огледа.
 Води ученике кроз текст да би разумели његов садржај: када и због чега Хектор тражи
Андромаху, шта пита слушкиње, а шта оне одговарају? Где је проналази? У каквом је
душевном стању млада жена? Због чега очајава и говори супругу да јој је он и отац и
мајка? Током Тројанског рата њена породица је потпуно уништена – ко их је побио? Каква
је судбина жене погинулог хероја? Како се Хектор осећа? Да ли разуме Андромахино
очајање? Због чега не може да одступи од своје одлуке?
Хектор је највећи тројански јунак и у потпуности је супротан Ахилеју: док Ахилеј бесни
због отете робињице, Хектора видимо у сцени са супругом. Супружници су приказани у
одсудним тренуцима – пред двобој Ахилеја и Хектора. Хектор уочи борбе долази кући „у
којој се пријатно живи” – једноставно, а речито приказана је лепота њиховог породичног
живота. Жену не налази код куће. Уочавају словенску антитезу: Хектор пита где је
Андромаха, слушкиње негативно одговарају, па кажу да је Андромаха на зидинама града и
забринуто гледа надирање Тројанаца. Са њом је и синчић, у наручју. Андромаха очајава –
Ахилеј ће га убити, а она и син ће постати ратни плен, робови. То је судбина жена чији су
мужеви поражени. Андромаха истиче колико је Ахилеј опасан – побио је целу њену
породицу, њему се не може умаћи. Заклиње мужа да остане код куће. Хектор потпуно
разуме супругу, али га је срамота од Тројанаца и њихових жена; част је увек стављао на
прво место и не може то да промени. Хектору је веома важно шта Тројанци мисле о њему
(док Ахилеј не брине за безбројне смрти својих сабораца). Колико је очајан види се из
страшног погледа на сина, који цикне кад га отац погледа.
 Подстиче ученике да уоче суштинску разлику између два највећа хероја Тројанског рата –
Хектора и Ахилеја. Који су њихови мотиви да ратују? Обојица страдају. Због чега?
 Потом Хектор полази у двобој, а слушкиње и супруга га жива оплакују. Ово је уметнута
лирска сцена, важна за разумевање супротности и мотивације двојице великих јунака.
Покушавају да уоче што више разлика између Ахилеја и Хектора; грчки полубог је бахат,
бесан, не мари за силне смрти изазване његовм каприциозним одустајањем од борбе, док
је Тројанац спреман да се жртвује да би сачувао част. Кроз портрете супротстављених
јунака Хомер наговештава принцип дуалитета, који је присутан у животу: свака појава
има и другу страну и често те две стране не наликују једна другој, иако чине једно цело.
 Закључују да су слике страдања које Хомер даје и у инвокацији и у Андромахином
монологу страшне и реалне – Хомер не поетизује стварност. Кроз слику Ахилеја Хомер
приказује колико су људи и узвишена и унижена бића и колико на различите подстицаје
реагују различито, понекад и стихијски.
 Понашање ликова је психолошки мотивисано, они другачије не могу да поступају.
 Препознају сталне епитете: сјајношлеми велики Хектор, белолакта Андромаха, брзоноги
дивни Ахилеј, госпе лепокосе, спороногне краве.
 Хомер, Илијада, 18. певање: ковање Ахилејевог штита
‒ Ахилеј је највећи јунак на страни Ахејаца. Његова мајка је богиња Тетида а отац краљ
Пелеј. Његова судбина је узвишена, али људска. Зевс је требало да се ожени његовом
мајком, али речено је да ће син рођен из тог брака надмашити свога оца. Зато је удаје за
смртника Пелеја. Тетидина улога је зато несрећнија и тежа. Родила је смртног сина и
учиниће све да га заштити иако је то немогуће. Зарониће га у свету реку Стикс, али држи
га за пету. Учиниће све да нико не сазна за његову слабу тачку. Кад чује да се спрема ратни
поход сакриће га и маскирати као девојку, али мудри Одисеј ће га наћи и увести у рат. Пре
двобоја са Хектором моли бога Хефеста да искује штит какав никад раније није не би ли га
заштитила. Ипак, на крају Парисова стрела, вођена руком бога Аполона погодиће га баш у
пету. Тако страда у боју славан, млад и узвишен. Ахилеј је монотропос. Реагује, брзо,
непромишљено и са страшћу. Што једном изговори, уради. Није речит и користи јасан,
праволинијски говор. Одликује га храброст, али и брзоплетост. Зато у љутњи напушта рат
јер га је Агамемнон увредио. Вратиће се опет бурно кад му убију најбољег друга
Патрокла. Богови одређују судбине јунака. Од њихове добре или лоше воље зависи исход
сваког догађаја. Овако постављене мере, подсећају људе на то да постоји неко изнад њих
ко може да им помогне или одмогне. Не зависи све од људске памети, воље и знања. Бог
Хефест је стваралац. Он кује Ахилејев штит „вештином својом и умљем“ тј. употребиће и
уметничко надахнуће и знање. Кад се то двоје споји добија се изузетно дело као што је
овај штит. Хомер хоће да нам каже да је таленат божански дар и да нас уметност повезује
са ствараоцима света. Овакав однос према стваралаштву постоји и у средњовековној,
хришћанској уметности. Дар уметноти је од Бога а уметник га само преноси.
‒ Упоредите слику Ахилејевог јадиковања са Гилгамешовом тугом за Енкидуом.
Гилгамеш тугује шест дана и ноћи за умрлим другом. Енкидуова смрт ће га потпуно
променити. После ње одлази у потрагу за бесмртним животом. Ахилеј прљавим прахом и
пепелом ружи лице, извали се у прашину а рукама ружи лице и чупа косу. Превелики је
његов бола. Смрт пријатеља ће га вратити у рат да би га осветио. Књижевност старог века
нам ставља до знања да и највећи јунаци пате због личних губитака. Нико није лишен
туге, ма како моћним се чинио. То је иједан од интернационалних мотива.
‒ Како Хефест започиње свој рад и зашто је та слика хиперболична? Ког је облика штит и
шта представља? Пронађите аналогију са сликом стварања света из Књиге Постања
(Библија).
Хефест бира најлепше и најчвршће материјале за Ахилејев штит (злато, сребро и калај и
бакар) чиме нам наговештава да није у питању обичан ковачки посао. Прво направи
блистав обод а онда поче да слика ''вештином својом и умљем''. Штит је округлог облика
што потпуно одговара слици тадашњег виђења света. Садржи земљу, небо, море, сунце, и
звезде распоређене у сазвежђа која и данас исто називамо (Орион, Плејаде, Медвед,
Хијаде) што нас повезује са старим светом. Слика стварања света у књизи Постања је
слична (небески свод, раздвајање копна од мора , итд.) што нас упућује на још један
интернационални мотив.
- Како изгледа живот у првом а како у другом граду? Које догађаје Хомер истиче и зашто?
Како изгледа слика живота на селу? Шта видимо у слици пастирског живота?
Делећи слику живота у два града Хомер наговештава принцип дуалитета који је присутан
у целокупној европској цивилизацији. Свака појава има и своју другу страну којој је
супротстављена. Из тих супротности често произилазе сукоби. Прва слика је животна. Реч
је о свадби и весељу. Међутим, ту лепу слику прекида сликом свађе на тргу где тече
расправа која се завршава судом. У другом граду је рат којим управљају Ареј и Палада.
Слике су крваве и страшне. Хомер нам слика реалан свет у коме су људи и узвишена и
унижена биће. Имају природну потребу да воле, али и да се свађају и мрзе. Присутни су
радост и раздраганост, али и корупција, издаја и смрт. Слика живота у селу је идилична.
Из богатих ораница вредни жетеоци убирају плодове. Све је весело, раздрагано и лепо.
После великог и тешког, али смисленог посла, припрема се гозба у којој сви учествују.
Све је златно, сјајно и богато. Младићи и девојке играју у колу наговештавајући обнову
живота.Слика пастирског живота је такође идилична. Стада говеда су златна а чувају их
златни пастири. Стада оваца су среброруна. Овим племенитим метилима истиче се
важност и вредност домаћих животиња. Идиличну слику прекида само појава лава који
хоће да уграби плен. Зато су чобани веома важни јер је њихова улога пресудна у заштити.
‒ Како је уређен Хомеров свет? Чему даје предност. Образложити.
Хомеров свет је логичан, зато је вечан. Види се коме и зашто даје предност. И после 25
векова сведочимо истом. Пољопривреда је најважнија грана привреде, а градови, врло
често стециште грамзивих и на свађу спремних људи. Из доколице и бесмислених послова
произилазе сукоби, свађе и рат. Хомер даје предност сеоском, пастирском животу јер у
њему види поштење, удруженост, весеље и радост живота. Хомер потпуно подражава
природу што се види и у слици овог штита.

Хомер, Одисеја – Код Феачана (9. певање)

- Одисеја је други Хомеров еп, у коме је приказано десетогодишње Одисејево лутање до
родне Итаке. Одисеј је приказан као најлукавији грчки јунак и, према миту, управо је он
осмислио чувеног тројанског коња. Од Хомеровог јунака проистекле су две алузије –
одисеја представља дуго путовање, са мноштвом препрека, и повратак кући; тројански
коњ преставља подметнути поклон, који касније прераста у проблем. Из хомерских епова,
а везана за Одисеја, произашла је и изрека: „Не веруј Данајцима кад поклоне носе.“
- Запажају да се у контексту Одисеје интернационалним мотивом повратка мужа на свадбу
своје жене Одисеј поставља у улогу браниоца и заштитника породице и дома угрожених
дрским и безобзирним просцима
- УпоређујуИлијаду и Одисеју и уочавају да је у Одисеји у средишту литерарног
обликовања друштвена стварност, породични и мирнодопски живот, као и тежња
појединца да у свом животу успостави ратом нарушени поредак; отуда се у вишој мери
прате унутрашња преживљавања појединаца.
- Издвајају епитете (ружопрстаЗора, богородни Одисеј, Одисеј рушиград, лађа првопловка,
момци жезлоноше), указује да су то неологизми/кованице настали слагањем или
комбинованом творбом (као и у Илијади) и образлаже њихову експресивност (језичко
стваралаштво, сликовитост и прецизност описа људи, предмета, богова, природних
појава).
- Уочавају да Атена има значајну улогу у епу као Одисејев помагач; Одисеј је њен
миљеник, као најмудрији међу смртницима, довитљив, обазрив, промишљен, уздржан,
стрпљив, истрајан; она заступа Одисеја пред боговима и усмерава збивања; као и у
Илијади, човекова судбина зависи од воље богова.
- ПредстављајуАлкиноја као речитог, добронамерног владара који одлуке саопштава на
збору, тражећи одобравање својих поданика и који делује у складу са обичајима и
вредностима заједнице којом управља – гостопримством и солидарношћу са
невољницима.
- Образлажу богатство, динамичност и уметничку сугестивност нарације, дескрипције,
наративне дескрипције и говора ликова у одломку из осмог певања Одисеје (окупљање
Феачана, обраћање Атене преображене у гласника грађанима, Алкинојев позив на гозбу,
припремање лађе за путовање).
- Тумаче лик Одисеја на основу директне карактеризације у осмом певању и на основу
поступака, говора и осећања у завршном делу епа; истиче његову промишљеност,
проницљивост, опрезност, одлучност, храброст у одбрани породице, дома и имања,
блискост са Пенелопом после двадесетогодишњег одсуства, али и осветољубивост.
- Коментаришу Одисејево одбијање понуде просаца да се измире и надокнаде материјалну
штету коју су му нанели и сурово кажњавање неверног козараи слушкиња.
- Тумаче лик Пенелопе као симбола супружанске верности, чврстине и одлучности да
сачува дом и породицу од дрских, безобзирних и осионих просаца; истиче њену мудрост и
досетљивост, снагу да се одупре притиску патријархалних норми; уочава сличности
између ње и Одисеја у довитљивости, али и обазривости и уздржаности.
- Образлажу симболичка значења Одисејевог путовања и смисао његове жудње за
повратком у завичај (живот као путовање пуно искушења, страдања, патње, неизвесности,
опасности; путовање као начин спознаје света и самоспознаје; човекова распетост између
тежње за кретањем, акцијом, новим видицима и тежње за мирним, једноставним и
складним животом у окриљу породице и завичаја; завичај као неодвојиви део човековог
бића и његовог идентитета).
- Објашњавају да је Одисеја одувек привлачила читаоце узбудљивим приповедањем о
непознатим, далеким земљама и пределима, фантастичним мотивима, бићима и ликовима,
али још више као повест о човеку који савлађује многе препреке и искушења и трпи силне
патње и страдања док не оствари циљ: повратак у завичај после рата и успостављање
животног и етичког поретка нарушеног ратом и зловољом богова.
- Уз подстицаје и усмерења наставника, тумаче значење појма одисеја и фразеологизме који
алудирају на мотиве, догађаје, ликове из епа (верна као Пенелопа, између Сциле и Харибде,
зов сирена).

Изглед табле
– Митолошка основа: тројански циклус митова
– Тема: повратак краља Итаке Одисеја из Тројанског рата после десет година лутања и
освета обесним просцима
– 24 поглавља, 12103 хексаметра
– Интернационални мотив: повратак мужа на свадбу своје жене  Одисеј – бранилац и
заштитник породице, друштвеног поретка и моралних закона
– Мирнодопски живот, слике друштвене стварности (дворови, домаћинства, сеоски
послови); усмереност на доживљаје главног јунака  унутрашњи живот, осећања,
размишљања; фантастични мотиви засновани на митској грађи
– Композиција: техника in medias res, „преплетена” композиција, унутрашња прича –
Одисејево приповедање код Феачана о својим лутањима и страдањима (ретроспекција)
– Епитети: ружопрстаЗора, богородни Одисеј, рушиград, лађа првопловка, момци
жезлоноше
– Атена – Одисејев помагач и заступник код богова; богови управљају људском судбином
– Алкиној и Феачани: добронамерни, племенити, гостољубиви, помажу невољнима
– Одисеј: „богородан“, „рушиград“, „на богове наличан стасом”, смео; мудар, довитљив,
опрезан, упоран, одлучан, речит, „патник божански“; огорчен и гневан због понашања
просаца, осветољубив
– Пенелопа: верна, одлучна да одбрани породицу и дом, мудра, обазрива, неповерљива,
уздржана
– Симболичка значења: путовање као слика живота, процес спознаје света и самоспознаје,
израз тежње за акцијом, новим видицима; завичај – неодвојиви део нашег бића и простор
мирне, складне и сигурне егзистенције у окриљу породице, са блиским и познатим
људима
– одисеја, верна као Пенелопа, између Сциле и Харибде, зов сирена
– Одисеја и Одисеј као тема и инспирација: хришћанско-филозофска тумачења, Данте
(Божанствена комедија), Шекспир (Улис у Троилу и Кресиди), Тенисон (поема Улис),
Пасколи (Последње путовање), Кавафи (Итака), Џејмс Џојс (Улис), Маргарет Атвуд
(Пенелопијада), Милош Црњански (Лирика Итаке)...