Епски поступак у Хомеровој „Илијади“

SADRŽAJ:

1. Uvod- 2
2. Ахил -3
3. Хектор-6
4. Хомер -9
5. литература

1
Епски поступак у Хомеровој „Илијади“

1. Увод

Осми век пре нове ере, мрачно доба Грчке, свега неколико записа о том времену,
у том добу рађају се два незамисливо значајна дела, епови “Илијада” и “Одисеја”.
Написана вештом руком Хомера једног од најзначајнијих писаца античке грчке,
ови епови говоре о тројанском рату, говоре о несвакидашњем Одисејевом
путовању, приказују митолошки утицај на античку грчку.

“Илијада” је хронолошки прво од два епа, сам нјен назив потиче од речи илиос
што је био грчки назив за Троју, тако да би превод епа о Илијади био песма о
Троји. Радња епа не траје више од десетак дана током тројанског рата који
временски обухвата распон од десет година. Податак о трајању Илијаде је веома
изненађујућ мада кад се узму у обзир време и чињеница да су писци тог периода
морали да раде са врло мало информација које су имали о тројанском рату и није
толико чудно.

Главни лик илијаде је грчки ратник и аристократа Ахил син Пелеја и Тетис
(морске нимфе). Ахилов супарник у епу је Хектор (један од Пријамових синова).
читањем илијаде поставља се питање који је од њих херој? Да ли су они трагични
јунаци?

Значај илијаде не престаје само у опису рата већ се оно огледа и у митолошком
значају. Верује се да је управо Хомер био тај који је грцима описао богове,
онаквима каквим их и ми данас знамо.

И поред тога што знамо да је илијада великим делом чиста фикција она нам
ипакдаје увид у један далек период , даје дам невероватне ликове и хероје,
поставља нам питања морала и части, истинитости и бесмисла.

2
Епски поступак у Хомеровој „Илијади“

2. Ахил

„Сваки тренутак може бити наш последњи. Све је лепше јер смо осуђени на пропаст.
Никада нећете бити љепши него што сте сада. Никада више нећемо бити овде.”
― Хомер, Илијада

Несвакидашњи херој, дечак већ одређене судбине. Ахил вођа мирмидонаца, ратник
каквом нема равног, на бојишту био је пзнат као брзоноги, његово ратовање одликовала је
елеганција његовог аристократског порекла.

Многе легенде се преплићу око јунака илијаде почевши од његовог рођења па све до
његове смрти. Легенда о Ахилу почиње са његовим оцем, краљем Мирмидона Пелејем.
Пелеј је био познат као велики ратник и војсковођа чија слава му је дала морску нимфу за
жену. Легенда каже да је Тетис жељна да
заштити сина и уједно од њега направи јунака
достојног олимпа потопила Ахила у реку Стикс.
Ахила цео живот прати већ одлучена судбина,
знање да ће бити јунак тројанског рата али и да
ће у истом изгубити живот.
Ахил је личност о којој се може писати данима,
дечак који био приморан да ратује са жељом да
га име надживи.

„Хајде, пријатељу, и ти мораш да умреш. Зашто

тако кукати због тога?
Чак је и Патрокло умро, далеко, далеко бољи
човек од тебе.
И види, видиш како сам згодан и моћан?
Син великог човека, мајка која ми је дала
живот...
Бесмртна богиња. Али чак и за мене, кажем вам,
Смрт и снажна сила судбине чекају.
Доћи ће зора или залазак сунца или високо
подне
Када ће човек и мени одузети живот у борби...
бацајући копље можда
Или да одбије смртоносну стрелу са свог лука."
― Хомер, Илијада

Илијада обухвата последњих неколико дана рата, чувену борбу два трагична јунака и
саму Ахилову смрт. Из епа сазнајемо да је Ахил уз себе имао верног пријатеља, по неким
изворима љубавника а по неким рођака. С обзиром на то да је Хомерова епска песма,
Илијада, најранија сачувана и најтачнија прича о њиховим животима, послужила је као
3
Епски поступак у Хомеровој „Илијади“

основа за многа различита тумачења и приказе ликова Патрокла и Ахила. Није било
директних писаних података о томе да ли су Патрокло и Ахилеј били у романтичној вези,
али је било неколико делова у којима је њихова блискост представљена као другачија од
начина на који су се опходили према другима. На пример, каже се да је Ахил осетљив
према Патроклу, али према другим људима је снисходљив и оштар.

Поред тога, у 16. књизи, Ахил се чак нада да ће све остале трупе, и грчке и тројанске,
умрети како би он и Патрокло могли сами да заузму Троју.

Штавише, када је Хектор убио Патрокла у 18. књизи, Ахил реагује са интензивном тугом
и бесом и тврди да не може да настави да живи док не буде у стању да се освети
Патрокловом убици.

Што се тиче Патрокла, према песми, он је упутио последњи захтев Ахилеју говорећи с
њим као дух. Захтев је био да се њихов пепео измеша када Ахил умре и да се оставе да
вечно почивају заједно.

Слика ахила препуног болом како се ваља у прашини је она која је описана када је сазнао
за патроклову смрт. Призивање Тетис и Ахилов говор којим јој говори како се неће
вратити кући, говор како ће он умрети
након Хектора.

Ахил описан као пун поноса који је умало

коштао грке рата плаче за једином особом
коју је волео. Пун гнева одлази у бој са
хектором, побеђује али тада ради нешто
што његовом лику даје слику тиранина а
не јунака, сакати хекторово тело вучући
га око троје, одбија да преда хектора.
Многе анализе говоре о чину части када
он хекторово телодаје Пријаму, али то
није част јер је отац дошао да моли за
синовљево тело. Такође сазнајемо да је
све то време патроклов леш покрај
бродово, није му дозвољен мир.

Једна од анализа Ахиловог поступка

према Хекторовом телу виђена је као чин
кајања што је дозволио Патроклу да се
бори са његовим штитом због кога су тројанци мислили да је он Ахил, што није био поред
њега да га заштити.

4
Епски поступак у Хомеровој „Илијади“

Према делу из петог века пре нове ере „Мирмидонци“ старогрчког драмског писца
Есхила, који је такође познат као отац трагедије, Ахил и Патрокло су били у вези истог
пола. Како је Ахил исцрпео све што је могао да се освети Хектору за Патроклову смрт,
претпостављало се да је он чувар и заштитник или Ераст, док је Патрокло добио улогу
еромена. Непотребно је рећи да је Есхил веровао да су љубавници били јединствени.

„Онда ме пусти да умрем, јер нисам могао да спречим

смрт мог сапутника. Он је пао
далеко од своје домовине. Требао сам му тамо
да га заштити од уништења. Па сад,
пошто се не враћам у своју милу земљу,
а за Патрокла није било спасоносно светло
или за моје многе друге другове,
све оне које је боголик Хектор убио док сам седео
овде поред бродова, бескористан терет
на земљи — а ја сам без премца у ратовању
од било ког другог Ахајца наоружаног у бронзи,
иако су у већу други људи бољи -
па нека нестану ратови од богова и људи
и страсни бес, који подстиче
чак и разборит човек до тог слатког беса,
слађе од цурења меда у мушка грла,
који се скупља као дим у њиховим грудима,
као Агамемнон, краљ људи, управо сада,
разбеснео ме. Али пустићемо да то прође.“

3. Хектор

5
Епски поступак у Хомеровој „Илијади“

Хектор, у грчкој легенди, најстарији син тројанског краља Пријама и његове краљице
Хекубе. Био је Андромахин муж и главни ратник тројанске војске. У Хомеровој Илијади
он је представљен као идеалан ратник и ослонац Троје.

Хекторово понашање при првом

појављивању Ахила сугерише, дакле, да
је напетост придржавања етике заједнице
постала толико јака да Хектор, у својој
физичкој изолацији од својих колега
војника, има великих проблема да је
одржи. Он не жели да се понаша на начин
на који му његова визија живота говори
да треба. Ништа у кодексу ратника неће
оправдати опције које би најрадије
покушао. И тако Хектор чини
незамисливо - бежи. Његова
инстинктивна одлука да побегне показује
да је тренутно изгубио вољу да настави
херојску улогу, да вера ратника више не
одговара нити може да обузда његове
најхитније емоционалне захтеве. Па се
сломи. Пошто је у потпуном губитку, без
другова који би га подржавали и без
ичега што би му говорило шта да ради осим изненадног налета страха, паничи се и предаје
се најљудскијим импулсима, очајничком покушају да избегне сигурну смрт . Одмах се
значај његовог живота урушава, а његов поносни, индивидуалистички став се распада у
ноћну мору:

„Као сан у коме човек не може да ухвати некога

ко бежи, а други не може да побегне,
као што први човек не може да сустигне — ето како
Ахил, уз сву своју брзину, није могао да стигне до Хектора,
док Хектор није могао да избегне Ахила.“ (22.247) [22.199]
Проширени опис Хекторовог бежања у круговима око Троје који се понављају илуструје
апсурдност живота из којег је нестала херојска тврдња о индивидуалној вредности.
Херојски кодекс не дозвољава Хектору да уђе у Троју и избегне битку, док му лична
осећања не дозвољавају да стоји и бори се. Некада поносни ратник је због тога постао
тотално дезоријентисан, попут преплашеног зеца, јер вера која га је одржала није
адекватна његовој ситуацији, а он не зна шта да ради, односно не може да издржи да ради
оно што му је пријашњи начин живота. каже му да мора да уради. У недостатку такве
6
Епски поступак у Хомеровој „Илијади“

трајне вере у херојски кодекс, како другачије човек може да се носи са страшним страхом
од смрти, а да настави да бежи док га разарач не ухвати? Али Хектор нема где да побегне.
Ухваћен у акутној дилеми из које нема излаза, он инстинктивно мења свој херојски пут, до
сада у свом животу увек директним линеарним током у и из битке, у апсурдну, бескрајну
кружну хајку на ничијој земљи. Одломак не даје никакве сугестије да је Хектор свестан
зашто се тако понаша. Он се чак ни свесно не одлучује да се кандидује. Једном када се
његова вера у ратнички кодекс распадне, он губи контролу над собом.
Значајно је да Хектор враћа своју херојску присебност чим помисли да је нашао друга који
ће стати с њим на бојном пољу. Са Дејфобом који је очигледно на његовој страни, Хектор
одмах враћа ратнички кодекс који је изневерио док је био сам, и сада може да се суочи са
Ахилејем на конвенционални начин. Пошто је прихватио велику вероватноћу своје смрти,
покушава да се цењка са Ахилејем како би се уверио да ће примити традиционалне
почасти. Његово жестоко, бескомпромисно одбијање указује да он сада следи сасвим
другачију визију од Хекторове уобичајене вере. Овај Хектор не види. Унутар јединог
система веровања који је сваки искусио, он настоји да се држи извесности које он нуди.
Чак и када препозна да га је Атина преварила и суочи се са сигурним сазнањем о својој
непосредној смрти, Хектор нам показује да ће умрети као што је живео, међу најбољим
примерима ратничког законика:
„Ово је онда то.
Богови ме призивају у смрт.
Мислио сам да је ратник Дејфобус близу.
Али он је унутар зидова, а Атена
преварио ме. Сада је зла смрт овде,
поред мене, не негде далеко.
Нема бекства. већ дуго времена,
ово мора да је Зевс желео,
и Зевсов син, бог који пуца издалека,
и сви они који су ми драговољно пружили помоћ
у ранијим данима. Тако да сада срећем своју судбину.
Па ипак, да не умрем неславно
без борбе, али у некој великој акцији
за које ће чути они људи који тек долазе.” (22.3730) [22.297]
Хектор се овде приближава препознавању нечег дубоког у људском искуству, сложеној
ироничној мистерији у срцу живота. Али он се окреће од тог увида, не желећи или
неспособан да се гурне у непознату територију на коју би наишао да се суочи са окрутном

7
Епски поступак у Хомеровој „Илијади“

ирационалношћу судбине. Овај говор не открива никакав изванредан увид у људски

живот, интензивније и дубље разумевање него што га херојски кодекс пружа сваком
храбром ратнику. Подсећајући се на традиционалну представу своје раније вере, Хектор
се, у извесном смислу, штити. Он није поново прихватио ту веру јер је то слободно
изабрао, у пуном светлу његових ироничних последица враћајући се у православно крило
са свежом и виталном свешћу привременог отпадника. Хвата се за то, као да је то једини
начин да својим последњим тренуцима да неки смисао. Његов самртни захтев Ахилеју за
одговарајући третман његовог леша је стога очигледно узалудно последње позивање на
уобичајене ритуале, последња молба за традиционалне почасти које чине његову патњу и
смрт смисленим. И када Ахилово одбијање да испоштује Хекторове самртне речи поново
открива колико се победник удаљио од нормалног понашања, колико је он сада
непопустљив за уобичајена очекивања групе, Хектор може само да да очајнички слаб
одговор на самрти који даје дозволу боговима да казне Ахила ако не поступи по
правилима.
Хекторова последња битка представља сурово ироничан портрет. Његова смрт није, по
његовим сопственим мерилима, апсурдна, као што би могла бити да га је Ахил прострелио
копљем у леђа док је бежао. Потврђивање његовог
херојског достојанства, међутим, поткопава наш осећај
да у свом очају користи традицију, да тако кажемо,
илузију. Хектор мора да зна пре него што умре да ће
његов живот значити, а једини систем вредности за
којим може посегнути је онај традиционални који га је
управо изневерио. Истина, Хектор се храбро прибрао,
али га искуство слома није довело до значајне нове
свести о свом стању. Дакле, Хекторова смрт не иде у
прилог тврдњи да се он трансформише пре него што
умре, да на неки начин стиче увид у апсолутну
истинитост људског постојања, да пре своје смрти
„види целу истину пред њом, ману што је лажна нада
улила у његову храброст је излечена, и он се сусреће са
Ахилом као равног себи“ (Вхитман 212), или да је „У
овом тренутку, и само у овом тренутку, Хектор једнак
Ахилеју, и супериорнији од свих илијадских ликова, у
дубини и интензитету његове свести о животу као ограниченом и валоризованом
чињеницом смрти“ (Муеллер, Илијада 64), или да је у овом тренутку „обдарен кратким
тренутком видовитости“ (Мицхалопоулос 95).

8
Епски поступак у Хомеровој „Илијади“

4. Хомер
Хомер је мистерија. Грчки епски песник заслужан за трајне епске приче Илијаде и Одисеје
је енигма утолико што се односе на стварне чињенице његовог живота. Неки научници
верују да је он један човек; други мисле да је ове легендарне приче створила група.
Варијација на идеју групе произилази из чињенице да је приповедање било усмена
традиција и да је Хомер саставио приче, а затим их рецитовао.

Хомеров стил, ко год да је био, више спада у категорију песника или баладера, за разлику
од култивисаног песника који је производ жарког књижевног тренутка, као што је
Вергилије или Шекспир. Приче имају елементе који се понављају, скоро као рефрен или
рефрен, који сугерише музички елемент. Међутим, Хомерова дела су означена као епска, а
не лирска поезија, која је првобитно рецитована са лиром у руци, у великој мери као и
представе изговорене речи.

Све ове спекулације о томе ко је он био неизбежно су довеле до онога што је познато као
Хомерово питање — да ли је он уопште постојао. Ово се често сматра највећом
књижевном мистеријом.

Много се нагађа када је Хомер рођен због

недостатка стварних информација о њему.
Нагађања о његовом датуму рођења крећу се
од 750. године пре нове ере па све до 1200.
године пре нове ере, потоњег јер Илијада
обухвата причу о Тројанском рату, па су неки
научници сматрали да је прикладно да
песника и хроничара приближе времену тог
стварног догађај. Али други верују да поетски
стил његовог дела указује на много каснији
период. Грчки историчар Херодот (око 484–
425 пре Христа), често називан оцем историје,
поставио је Хомера неколико векова пре себе,
око 850. године пре нове ере. Црквени отац
Татијан се такође бави овим питањем. Дело
„Хеленима“ садржи многобројне Хомерове
биографе. Мистерија се надвија и над њима,
јер се ништа не зна поуздано, сваки биограф је имао своје теорије и своје верзије. Верује
се да су многи градови били место Хомеровог рођења а поготову Итака, Пил и Агар.

Име Хомер има више значења од којих је најзначајније сабирач или састављач, овакво
тумачење иде у прилог теорији једног песника, такође објашњава веровање да је
„Илијада“ скуп народних песама о Троји.

9
Епски поступак у Хомеровој „Илијади“

„Платон нам каже да су у његово време многи веровали да је Хомер био васпитач целе
Грчке. Од тада се Хомеров утицај проширио далеко изван граница Хеладе [Грчке]…“
написао је Вернер Јегер у Паидеји: Идеали грчке културе. Био је у праву. Илијада и
Одисеја дале су не само семе већ и ђубриво за скоро све друге уметности и науке у
западној култури. За Грке, Хомер је био кум њихових националну културу, бележећи
њену митологију и колективно памћење у богатим ритмичким причама које су прожеле
колективну машту.

„Мрзаки ми је као капија Хада онај човек који једно крије у свом срцу, а говори друго.“
― Хомер, Илијада

5. LITERATURA
1.

10