Kрај Илијаде

Женски глас је у Илијади који с једне стране слаб, а са друге веома

наглашен. Илијада се завршава оплакивањем Хектора од стране три жене. Зашто је
Хелени дато да буде последња? Хелена се својом eugenijom (Зевсова кћи) истиче,
сродство с богом је чини изузетном. Женски глас се чује и кад Брисејида оплакује
Патрокла и њен и Хеленин плач се подударају тиме што обе оплакују много више
себе но умрлог (Андромаха оплакује превасходносвога сина, Хекоба Хектора). Па
и Брисејидине пратиље оплакују себе и кроз тужаљку за Патроклом. Ритуал
оплакивања на одру је приказиван чак и на диплонским, геометријским вазама (крај
8. и 7. в) које су служиле као обележје на гробу, нека врста споменика. И на њима,
иако још увек није дошло до стварне фигурације, ипак постоје стилизоване фигуре
које приказ6ују ektesis – мртвац окружен нарикачама. У античком свету постојао је
посебан жанр посмртне беседе – епитафске беседе као мода епидиктичке беседе –
као похвале покојника и то кроз мушки глас. Зашто је женама дато да заврше
Илијаду? (Најпознатију античку посмртну беседу пренео је Тукидид, а изговорио
Перикле. Посвећена је погинулима у 1. години Пелопонеског рата. Говоре о
вредности живих, самих, а много више о вредности античког града за који су пали,
а ништа о њиховим женама јер најбоље што се о поштеној жени може рећи јесте да
се о њој не говори)
У привременом помирењу Ахијела и Пријама парафабулски сегмент исказје
своју критику убијања. Можемо рећи да кроз чињеницу да жал за убијеним
завршава Иликаду парафабулативни сегмент добија предност над фабулативним
чија је сврха убијање на разне начине. И тај сегмент предњачи, а убијање притом
није никакав предмет моралне осуде. Њој подлеже само оно што није у складу са
time – части. (Парис бежи из боја). У сусрету са смрћу младих, а посебно Патрокла
видимо велику жал, али осуде ипак нема, јер је то нешто што се уклапа у аретичку
етику. Илијада уавршава двоструким жалбеним и поридбеним - мир Ахилеја и
Пријама: Пријам жали сина, град, себе; Ахилеј себе и оца, Брисејида за собом и
Патроклом; Тетида и Нереиде за Ахилејем – њихова је тужаљка као увод у текст
који је за час изгубљен, а говори о Ахилејевој смрти и сахрани.
Зашто Ахилеј жали своју мајку? Она је богиња која није заслужила да
доживи смрт свога сина. Све његове тужаљке почињу исто – жељом да је Пелеј
себи узео некакву смртницу, а не богињу. Сродство с божанством је
фундаментални део eugenije који појединцу пружа право на истакнут друштвени
положај, али мора бити у складу са фактичком влашћу над неким пределом. Код
Ахилеја је то сродство пак темељ тужбалице. Ахилејево оплакивање је окренуто
себи и у њему је сродност са божанством преозначена (у свим другим случајевима
оно је основ arete и нешто пожељно, извор среће). Стоји чињеница да одатле
потиче њеова arete, његова изврсност, али он га претира као извор несреће (Лески
покушава да све односе богови-смртници гледа кроз дихотомију близине-даљине).
Један, ако не и најопаженији однос у Илијади је днос Ахилеја и Тетиде. Њих увек
сусрећемоу истој ситуацији – он тражи утеху од ње, она је апсолутно беновалентна
мајка и сваки му пут долази у помоћ док он тугује због краткоће свога живота.
Отуда парадокс – богиња и смртник заједно жале над смртношћу. Он ниједог часа
неће рећи «ја теби завидим јер си бесмртна», али поставља се питање да ли кроз
увод његових самооплакивања можемо наслутитии завист смртника према
боговима. Оно што одређује Илијаду је завист према боговиа – дивним и лепим
бићима који живе бесмртним животом и представљају жеље песника или
овоплоћење идеала. Олимпски свет стоји као супротност земаљском свету смрти.
Разлика богова и смртника у Илијади је огромна (али ублажена њиоховим сталним
интерферирањем) и огледа се управо у егзистенцијалу овог епа – смрти којој људи
подлежу, а богови не). А смрт није тренутна већ перманентна, од прве његове
појаве она нам се стално наговештава и све је ближа. Тетида врши своју
материнску дужност на идеалан начин – увек је ту да му се у потпуности посвети –
али ипак не може учинити оно најважније - дати му своју бесмртну природу. Зато
она остаје суштински одвојена од Ахилеја – то је срж трагике јунака Илијаде:
боговима се могу приближити јако много, али то ништа не мења у њиховој
смртничкој егзистеницији. Ако богове схватимо као оваплоћење идеала, а
приближавање њима приближавање статусу изузетног, видимо оно што смо већ
знали, али на шта нам текст увелико указује – човек може бити максимално
савршен у својој arete – ипак остаје смртан. Овим се наглашава нерешивост
ситуације као и бесмисао људског живота, даљег рата и освајања (које не доводи ни
до какаве суштонсне промене, победе светла над тамом која лежи у смислу
космолошких епова, који су основа свих епова).

Епски хероји су хиперболично снажни, моћни, спосообни, мудри, лепи.

Несторов говор о некадашњим људима aetas aurea, златно доба. – Хесиод: златно,
сребрно, бронзано доба, доба хероја и коначно гвоздено доба – Евалутивна
деградација човечанства. Насупрот њој стоји евалутивна прогредација човечанства.
С тим у вези су и хронотопи савременог и профаног (Елијаде) - подела на митско
време и садашње време, оно које је на разне начине обележено божанством и на
оно постојеће из кога је божанство одсутно. Елијаде сакрално време третира као
време прапочетка свега. За еп је увек карактеристично да је његов хронотоп увек
између сакралног и профаног. Такав је и епски лик, уосталом, а узрок томе може
бити повезханост са фундаменталном идејом епа чији је telos – опште место
реторике, kleos andron – слава мужева. Оног трена када неко достигне ту славу он
више није део профаног времан, не припада одмах ни сакралном времену, али је на
посебан начин дивинизован, боголик. То се не одвија на онтолошком нивоу, али му
се беспртност гарантује тиме што остаје вечно у сећању.

Одисеја
Млађа је од Илијаде. То се не да закључити на темељу језика, јер све речено
о хомерском језику у Илијади једнако важи и у Одисеји. Дистикција се не може
направити ни у смислу наративних техника – имена, формулаичност, парафабулски
сегменти (од којих су поређења мало мање заступљена него у Илијади, али са
истим функцијама). Оно на чему се темељи хипотеза да је Одисеја млађи спев јесте
њен садржај. Свет Одисеје је социјално другачије структурисан, у њему су односи
различити, божанства имају другачију улогу. Између осталог као аргумент се узима
и постојање професионалног певача којих у Илијади нема. Одисеја се од Илијаде
разликује и по облику пре свега, по динамици нарације (однос фабвулативног и
парафавулативног је мање више исти, имамо макро и микро наративе (најпознатији
микронаратив Одисеје су Телемахија - боравци код Нестора у Пију и Менелаја у
Спарти – о Протеју! Други по реду су микронаративи о Одисејевом силаску у Хад
у 11. певању. Посебна врста микронаратива у Одисеји су измишљени Одисејеви
идентитети које он нуди као компликоване животне приче, у потпуности
измишљене). Динамика Одисеје се разликује од оне у Илијади захваљујући великом
аутодијегетичком екскурсу који се налази од 9. до 14. певања и који се по важности
и интензитетау догађаја, по симболличности и могућности њиховог тумачења може
ставити као пандан остатку епа. Тај део је пренапуњен симболима и по томе тежак
као сва друга певања скупа. Ту аутодијагетичку приповест Одисеја не трерира као
микронарацију јер је органски везан за остатак текста узрочно–последичним
везама. (diegesis – приповедање; дијегеза – дело приповедача који није један од
ликова приче – екстрадијегетичко приповедање (најважнији свезнајући
приповедач Илијаде који своје знање црпи од Муза). Ако је приповедач лик дела –
интрадијегетичко приповедање (микрон – увек). Приповедање о самом себи –
аутодијегеза. (Жанетова класификација) Екстрадијегетички приповедач је
објективни, незаинтересован и непристрасан – не можемо да сумњамо у његове
речи, уз то што и истина као adekvatio rei et itelectus не посотоји. Не можемо рећи
да Хомер лаже јер Троја је његов конструкт. Овде је наш појам истине искључиво
иманентан, може се формирати само у унутрашњости текста).
У Одисеји имамо заинтересованог приповедача, тј. Одисеја који прича у
тренутку када треба да добије нешто од Феачана и који говори о самом себи.
Поента епа, telos епа је kleos andron, нову славу Одицеј обезбеђује самом себи.
Једним делом обезбеђује је и свезанјући приповедач, али само по питању покоља
просаца када Одисеј несумљиво показује своју arete. Ипак Одисејево приповедање
које је суштински лаж предсатавља најзанимљивији део спева. (на темељу његових
лажи заснива се и пословица да сви Крићани лажу, јер Одисеј кад год даје неки
лажни идентитет он каже да је са Крита)
У свету Одисеје жене су много важније. У Илијади поједини женски ликови
имају емфетично место али оно заузима много мање простора но оно које важи за
мушкарце. У Одисеји је ствар другачија, штавише, може се рећи и да је главни лик
Одисеје не Одисеј, већ Пенелопа (Одисеј се ни не појављује у 4 певања). Уз
Пенелопу имамо читав низ женских ликова; две Одисејеве љубавнице – нимфе
Калипса и Калиопа, низ слушкиња (прва – дојкиња), низ жена у малом (11.
певање, Одисејев силазак у Хад), наилазимо на читав низ хероја али и условно
речено, хероина. Оно што је највећа разлика оцртава се не само у промени односа
полова, већ и у промени вредности представљенот света, а затим темама које
постају доминантне. То је први мирнодопски свет (нема више ропства) и за разлику
од Илијаде која је оптерећена идејом aristeije, arete и agona, овде имамо сва три
елемнета али је улазак у текст допуштен и онима који не поседују никакву посебну
одлику, који нису својом суштином никаква просебна бића. То су жене, али пре
свега споредни лиокови слугу, певача, свињар Еумеј, и читав низ других малих
ликова који овим спевом први пут улазе у хеленску књижевност. То остаје
некарактеристино за високе жанрове (еп и трагедија – подела која потиче из
филозофије реторике и која се тада сматрала релевантном мада је ми сада можемо
подвргнути оштрој критици. То је подела на високе и на ниске жанрове која
одговара подели на високе и ниске стилове. Првој групои припадају епи и
трагедија и они као такви не оперишу са малим ликовима (изузетак дадиља у
Хоефорама)
Упоредо с тим имамо и преокретање мерила у складу са којима се одређује
и процењује људска егзистенција. Док је свет Илијаде иморалан, свет Одисеје
почиње идејом успостављања етичких мерила пре свега по питању односа међу
људима међу којима је најважнији брак. Може се рећи и да је овај еп песма о браку.
На првој скупштини богова у првом певању дат је пример лошег брака (Егист и
Клитемнестра) који се постулира као најгори вид људске егзистенције и за који
богови нису одговорни. Они желе да награде оне који се понашају супротно и у
складу са моралним затевима – Одисејев и Пенелопин брак – који обележава
Пенелопина верност. Зато ће Одисеја они спасити од Калипсе и вратити кући. Нема
више божанске самовоље и иморалности. Одисеј јесте Атенин миљеник, али Зевс
ову одлуку доноси искључиво због етички позитивног понашања Одисеја и
Пенелопе. Притом одговорност за такво понашање је много више на жени него на
мушкарцу (част мушкарца лежи у жени (односи се на моралне кодексе) и тиме
Пенелопа добија главну улогу у Одисеји.
Следећи елемент Одисеје који је у супротности са Илијадом јесте развој
ликова. У Илијади сусрећемо одређену динамику Ахилејевог лика, али у Одисеји се
јавља нешто сасвим другачије, а то је одрастање Телемаха – први текст који говори
о одрастању То не чини чак ни таргедија. Истина, постоји лик Ореста, али за њега
не можемо рећи да је одраставо приликом убиства мајке (аутор не улази у ту
тематику). Овде је врло наглашену потребу да Телемах постане aner – мушкарац
који је доказао своју вирилност (vir – мушкарац на лат. (изузев homо)). Аутор
наглашава да Телемах није aner (кроз опис његовог дана на почетку спева). У том
делу господаре други мишкарци којима је он подређен. Почетак његовог одрастања
представља трен када он својој мајци каже да оде горе и када се према њој не
односи као према родитељу већ као мушкарац према жени (доминантни према
инфериорној). Тиме његов пут ка постојању aner почиње, а завршава се убиством
просаца које извршава са Одисејем.
Пенелопа није једини женски лик Одисеје. У Илијади нисмо имали
приказан однос мушкарца и жене, осим фрагментарних описа односа Париса и
Хелене, Андромахе и Хектора, овде нам је дат однос Одисеја са Калипсом, Кирком
и такође Неусикајом. Одисеја се бави не само бараком већ суштинским односом
мушкарца и жене. У Илијади је први био однос агониста, оних који се сукобљавају
и убијају,, следећи је однос смртника и божанства. Између осталог, однос измеђ
антагониста се и не успоставља – нама су дате сцене убијања али сви двобоји се
воде и на принципу разговор-борба-смрт. Овде имамо колективни лик просаца који
је етички деградиран. До успостављања односа између њих неће доћи баш због те
деградације која онемогућује комуникацију на истом нивоу. Овим је етички код
копиран из трансцендеције у иманенцију (тачно знамо ко је добар, а ко лош). На
самом почетку просци су приказани као лоши и ми кроз цео спев чекамо да они
буду кажњени за зло које врше. Трена када они буду уништени ствара се осећај
испуњења етичких императива. То је последица нашшег схватања истине које није
потекло само од екстпадијегетичког, свезнајућег приповедања, већ и из посматрања
реакција осталих ликова на њих – они њихове поступке третирају као космичко
зло.
 Илијада је целовита, из ње се може издвојити само 10. певање а да то не
наруши кохерентност текста. Каузалност у Одисеји постоји на макрофабулативном
нивоу, али одређени делови имају делимичну аутономност које се састоји у томе да
их макар можемо читати појединачно и мада они поседују неки смисао. То су прва
четири певања - Телемахија, која су многи критичари пробали да издвоје од остатка
спева са којим је органски повезана и то аргуементовали скупштином богова која
се наставља на почетку петог певања и где је поновљена све са прве. Ово удвајање
није превише смислено па се може говорити о недовољно објашњеном резу
измешђу делова епа .
Други део је Одисејев боравак код Калипсе, путовање и долазак на оствро
(5-9 певање); трећи део је причање код Алкиноја; четврти део је најдужи и
представља повратак на Итаку и све што је тај повратак проузроковао.

Телемахија

Одисеју можемо сматрати проојезгром низа специфичних романескних

форми – раном одрастању, породични, аантуристички роман.
(Илијада јесте херојски еп али у њој постоји нешто што је донекле упоредиво са
историјским романом. Поставња с епитаење колико наша репутација декодира еп
кроз романескне структуре. Чувено питање шта се налази у кап. Основи Илијаде .
ми заправо дугујемо одређеној мартици историјског романа коју несвесно
асимилујемо епу (мање Илијада него Одисеја)
Разлике увода Илијаде и Одисеје: довитљиац – узаправо многоуман,
многомислен, он јесте довитљив али та довитљивост је вишеструка, има више
видова. У илијади главни педмет певања био је гнев, а не Ахилеј сам. У одисеји то
је амер,многоумни мушкарац, одакле проистиче манња кохернтност Одисеје у
односу на Илијаду, наша немогућност д атему Одисеје сведмо на један појам, један
мотив или чак једну реч. Овде немамо ин медиа срес одмах након инвокације већ
један мали компендијум – препричавање онога што је садржај текста (оно што
долази након инволације, а пре имс је антиципација (садржај)пролепсе (текст у
целини)) . Пролепса (готово) служи као оправдање 7., 8. и 9. стиха који су толико
бесмисленији пто нам је у првом стиху јасно да муза пева о једном човеку. Онда
имамо пролепсу па стављање у први план његових другоа , који се појављују у
само првом делу текста и ту играју другу улогу).
У уводу Илијаде јасно се стаља до знања да је А сам узрок пропасти и
исмрти токиких јунака – између гнева и пропаси постоји узрочно последична веза,
а то је само донекле угрожено стихом. тако се воља дивова вршила.Тиме се
остварује дбострука каузалност. У одисеји имаммо врло експлицитну каузалност
њихове смрти. Хелије који даје дан и чија су уговеда изјели им исти тај дан су зима
– леп начин да се каже како су због свог хибриса кажњени смрћу. У Илијади
каузалност је двострука, али и само делимично објашњена не каже се зашто се све
то тако одиграло, како се могло дозволити да А'ев гнев доведе до уништења
Ахејаца, где је ту прави узрок. У свету иликајде ми немамо јасно одрђену
узрочност стври јер то нјуе етички уеђен свет. У свету Одисеје узрок је увек јасно
дат ђто је последица кморалности и тео номности тг света. У нечему су боћанбства
гаранти немоса као закон правила , уредбеног принципа. Управо највећа важност
увода у овај еп лежи у опису таквог ситема где ако почините злочин за њега ћете
бити кажњени а то је принцип који обезбеђују богови. Они су овде задрли у оно
што је божанско. Хибрис као прекорачење сопствених мера у .......... свету
представља заљдирање у стварни божански домен у једном дубоко симболичном
смислу, не задирање у стварни божански домен већ у оно што припада боговима
(као велика моћ, умност, лепота, част). Овде се ипак јавња веома конкретан
тополошки божански домен – иуето је нешто и најбуквалнијег божанског
простора. Ово је веома слично хиблису т, али много, много једноставније.
У Илијади не можемо добити одговор на питања која су логична са
моралистичких погледа на свет (нпр. зашто су токики јунациу изгинули зботг
А'евог гнева?). Одисеја на таква питања даје одговоре, битно је како се ко понаша
јер ће у зависности од својих поступака он бити кажњен или хаграђен – такав је
божански модус.
Први део скупштине богова је много развијенији од другог како су у јакој
коресподенцији.
Свет Одисеје јесте теономан у теорији, али не баш у пракси.
Свезнајући приповедач нам пружа један аналитипчки извеђтај , каже што се
ово издешавало име улазимо у имс. Богови су одредили годину његовог повратка
на Итаку, али то не занччи ниђтам он се и даље мучи. Одисејев боравак код Калипс
се описује као мука. При опису њеног острва схватамо да је оно рајско а она
лепотиа која мј обећава бесмртност. Међутим он се приказује као неко ко пати и ко
ссе мучи. Лако би смо могли помислити д у љеговом поступку има нечег
изветаченогм, одглумљеног, али то нећемо учинити јер смо већ ухнапред
припремљени гласом свезанјушћег приповедача да је то мучење. На исти начин и
кроз целу Одисеју контролише интерпретација приказаних дохаћаја, која је много
амбивалентнија но што нам он сугерише. На плупилитични имамо ситуацију у
којој богови нешто одређују, па се то не дешава па се они сажале на њега. Ту се
јавља двострукост одлуке јер оно што је одлучено у првој скупштини сада аје
поновљено и у другој. Ово сугеише ан то да теономни поредак није тако чврст и
непоколебљив као што се чинило. Богови морају много пута да одлучују о једној
исој ствари. У божанској ссредини при доношењу одлуке о Одисејевој судбини с
почетка делује врло једноставно, са сваким новимпевањем се све више комоликује.
Занимљиво је и то што богови већају с Одисејем у трену када је Пос одсутан – ту се
уочава једна димензија протополисног живота (подсећа на извештај и атинске
скупштине), међутим када Зевс говори, он то не коментарише (насупрот Илијади
где оно стално имаш некаква самеравања снага међу боговима). Овде имамо нешто
јако другачије – један узвишен говор који се тиче односа богова и смртника и то
управо по питању морала, тј. Дословце питање теодицеје – смртници у зло гурају
сами себе. Опет имамо још једну врло занимљиву категорију судбине – аналогија
са тераијама из Илијаде – стих о Егисту и Кл где није наглашено каква је та
судбина, она је апстрактна и неодређена као и у Илијади.. притоме однос богова и
судбине није више тако раздвојен као у Илијади где смо имали Зевса који није
ништа до носач судбине тј. Она је одвојена од њега. Судбина има своју аутономију,
те теразије нису део зевса. Овде она нема такву димензију независности од
божанског ентитета, чак се повремено и переплићу појам судбине и појам богова
као нпр. Управо овде где се каже да нису богови одредили годину његовог
повратка – логичније би било рећи да је судбна то одредила, а богови се потом
сажалили. То је сведочанство да се сви термини преплићу у много уже него у
Илијади. У Илијади су богови врло често смртницима слали знаке са каткод
ироничним карактером који доводе до пропасти. Но овде се боговима нема шта
замерити – они су Егисту врло експлицитно предочили шта га чека ожени ли жену
Атрида, што је он ипак учинио. Они су овде увек беневалентни, како Зевс јасно
каже, а не маловалентни какве смо их сретали у Илијади.
Већ на самом почетку дат је лош брак (Егиста и Атридове жене која ссе не
именује) насупрот добром браку (Одисеја и Пенелопе). Како звучи, како је
интониран Зевсов говор? Да ли у њему има нечег неочекиваног? Он се правда и
брани (подсећа на једну врсту реторичке беседе (одбрана) – апологију). Обично се
бранимо пред неким ко је моћнији од нас, пред судијама. Зевс овде узима улогу
брањеника, када проговори он проговори апологијјом. Поставља се пиање
зашто.можда због до ут дес. Људи овде имају потпунију слободу избора, богови се
мање уплићу – нису толико активни и непосредни у Илијади, беневалентни су , и
пре свега они овде немају свој интерес, немају своје дубоке пориве (као што су
имали у Илијади и који су били њихови, а не смртнички). Када говоре и делају они
то чинео смртницима и за њих, без своје снажне воље. Изузетак Посејдон!
Скупштине су сличне, друга је сведенија и поставља се питање чему то
понављање оних делова када богови лете да би смртницима нешто пренели. Ово се
може тумачити хомерским питањем, зато што неочврлсост теоналног поретка
захтева њено понављање, обе сугеришу на ту нову функционалност богова која је у
служби смртника (Атенас и Хермес одлазе да бипомогли Т_у и Одисеју (не због
себе), и тиме зачињу радњу коју ће потом смртници готово сами изнети уз њихову
повремену помоћ. Још један разлог поновљене скупштине лежи у томе шпто се
тиме Телемахија издваја и добија облик чувене архајске прстенасте композиције
(крај понавља почетак –дословце или модификовано). Телемахија се формира као
прва целина и у њој се Одисеј појављује.
Одисеј почиње Телемахију на којој се Одисеја не налази – то је (мастрални)
потез песника јер је нама речено да Одисеј чезне за Итраком те смо сада у прилици
да доживимо ту Итаку свесни да он није на њој. На први специфичан начин ми смо
у предности над њим и осећамо донекле његову носталгију.
Карактеристике Итаке:стални епитет Одисеја је мудри а исти је дат у П-и.
О Одисеји имамо зачетак породичног романа ђто ссе управо види у Телемахи,
сценама на Ираки и у Спарти. Телемахово путовање је потпуно мала верзија
Одисејевог, пут без икаквих опасности. Пре Одисеја нам се представља читав низ
ликова, али они сви говоре о Одисеју што нам даје својеврстан портрет Одисеја и
пре но што га упознамо.
Први пут затичемо Телемаха у разговору са Атеном. Телемах не види
Одисеја у баш најбољем светлу: сумња у свој идентитет, а затим његову жељу да
није Одисејев већ нечији туђи син. Ту се јавља најпре један аспект Одисеје који се
огледа на Телемахово одрастање, његово потврђивање као мушкарца паралелног
Одисеју. Међутим, овде се сусрећемо са тим да и Одисеј треба ссебе у нечему да
потврди. То је паралелан радња кроз цео еп.телемах каже да не зна је ли Одисејев
син и то може бити последица његове анксиозности, адолесценције, али и
последица тога што Одисеј није присутан и не може да му докаже, да се појави као
његов отац. Зашто је Одисеј најјаднији, зашто је патник божански? Он пролази
кроз разне муке, али за њих Телемах не зна. Када он каже да је његов отац
најјаднији од свих, то се можда не односи на самог Одисеја, већ на Телемахово
виђење оца који је најјаднији зато што је непостојећи – он не зан ко му је отац, али
његов отац је најјаднији. Одисеј треба да се докаже као Телемахов отац тако што ће
ући у његов живот и ту потојати, али не смо на тај начин. Даље, Телемах каже – ех,
да је он умро, па да му је цела ахејска војска подигла хум, Телемах би био син оца
који је стекао велику славу, пао као херој. Овако он је невиђен, непрослављен,
нечувен. То нас враћа на клеос ндрон који је био толико важан за Илијаду и прва од
функција песме. Овде ћемо видети како песма има функцију прослављења онога ко
још није довољно прослављен – имаћемо неколико песама које певају о Одисеју.
Али , за Телемаха он је непрослављњн, нечувен јер ма шта што је уцинио нема
вредност ако није постало познато. Реч слава не у грчком етимолошки сродна
глаголу говорити. Одисеј ће постати чувен и преокренути ову ситуацију у своју
корист на два начина 1)тиме што ће побити просце и 2) великом прицом код
Алекинаја. Без другог Одисеј је патник, али не и јунак. Он сам себе прославља и то
је врло специфична ситуација (не сасвим аналогна А-у).
У првом, једанаестом делу и на самом крају успоставља се паралела два
брака и две породице, самим тим и улоге Телемаха и Ореста. Телемах је незрео,
неодлучан насупрот Оресту,који је овде преузео све своје обавезе. Телемах
преузима совју функцију тако што бежи са Итаке.
Певач се уплиће на више начина – Фемије на Итаки и певач у једном од
извештаја о браку Кл и Егиста .
Прва појава Фемија – његова песма привлачи П-у на начин који овај сегмент
обележава као први приказ психогогије у К-и. Пенелопа моли Фемија да промени
песму јер јој жалости срце, на шта Телемах каже нешто што представља први
сегмент у низу нмого експлицитнијих метоапоетских сегмената Одисеје у односу
на Илијаду. У одисеји видимо да се заснива својеврсна аутономност поезије и (још
више) да се установљава хедонистичка поетика. По Х-у поезија треба да заваби.
Поезија Илијаде је прво требала да прослави. И у Одисеји она има ту улогу, али
прво она увек треба да забави. Пенелопа се љути на Фемија јер је ова поезија
жалости. Телемах брани Фемија аргументима који би могли дои из уста неког
другог певача. У Одисеји постоји институција професионалног певача.
Професионални певач се јавља још једном у Несторовом извештају о Агн-у, где је
певач постављен као чувар дома, жене у одсуству мужа. Овог певача морамо
упоредити са Фемијем и Демедоком, али његова је функција многто важнија.
Идентитет певача се изједначава са идентитетом куће, јер он је ту остао, и оног
часа када је убијен и та кућа је симболички уништена као кућа у коју ће неко други
ући. И у Одисеји кућа је прва веза двоје људи, мужа и жене. Песма је
фундаментална за симболичко одржање тог брака, те куће. Може се третирати и
као својеврсни идеализовани говор у корист кома и доброг брака и кажњавања
лошег брака.
Први и можда најпознатији мотив је Пенелопино ткање. Она је вична сваком
лукавству, и томе јако слична – везана за Одисеја – они су толико сличчни да траже
једно друго. Она је тиме стекла велику славу. Поставља се питање да ли је том
симболу придодат превелики значај или не:
 Кућа се приказује као опседнути град у коме је јака поларизација добра и
зла но у Илијади где смо имали буквално опседнут град али без разлике добрих и
злих. Овде су злии просци, а добри Пенелопа и Одисеј. Телемахова улога није
потпуно јасна у првом певању. Он сумња у оца, у сопствени идентитет, дозвољава
могућност да му се мајка преуда. Пенелопа на неки начин ту удају доживљава као
предају тог града – јавља се паралелизам у времену једнак десетогодишњем
освајању Троје, 10 година се опседа Одисејева кућа. Пенелопа продужава то
симболима опседања. Пенелопино ткање јесте велико лукавство, али сама слика
парања и распарања би се могла употребити у њеној карактеризацији. Она тиме
продужава време да би могла још Одисеја да чека.
Сучељавају се два приповедања која сам добро илуструју проблем
поузданости приповедача. Хелена и Менелај говоре о Одисеју. Хелена каже како је
она Одисеја препознала када је ушао у Троју,, како је срећна била видевши га јер
јој се већ окренула воља да ссе врати мужу. У Одисеји Хлена се појављује као да се
ништа није десило – све је у њеном животу дивно, она је краљица у својој земљи.
Има разне димензије – у једној се слици појављује како преде (не тка или везе),
појављује се и као некаква чаробница која стави траве у вино. М. Прича о томе
како је она обилазила око коња и имитирала гласове. Они у коњу су на ивици да се
открију но Одисеј их спречава. Хелена прича о својој тузи у Троји, о томе како је
спасила Одисеја и чезнула за мужем, а М о томе акко је она покушала да их одвуче
у смрт перверним имитирањем гласова њихових жена. Најзанимљивије је то што
се након тих говора све наставља у најбољем реду. Овај је сегмент јако добар јер
сви они игноришу напетост која почиње двоструком свадбом где је једно дете
Хеленино, а друго није и наставља се кроз говоре, а и даље делује као дивни живот
у дивном двору. Испод тога постоје сасвим раѕличите верзије актера догађајима
који су суштински одредили њихову судбину. Ту је и М-ева изјава како ће он отићи
у Елизију јер је Зевсов зет по Хелени што нам даје на знање да је он заправо у
потпуности поткупљен.
Прича о Протеју:
М прича о Протеју. Сам Протеј је постао симбол трајне, вечите
метаморфности – он ссе претвара у разне облике. Та слика Протеја је врло важна.
Одисеј је многоуман, са много идентитета, Телемах говори о вишеструкој
несигурности – велики број могућности.ово је прва фантастична ситуација. У
Одисеји имамо разлику реалног и нереалног света.
Када у Одиссеји неко плови 9 дана он после тога прелази у иреалност, није
више у стварном свету, већ у оном који је плод маште. О Пр-у не говори
свезнајући приповедач, већ М – то може да буде објективан знак раздвајња домена
реалности и домена иреалности. Такође је могуће овај сегмент тумачити тако да
унутар реалности постоји фантазматски говор, где поједини приповедачи тврде да
су им се догодили фантастични догађаји – увек се фантастичне приче приповедају
у првом лицу и од стране интрадије генетичког приповедача. Тај трен иреалности
не постоји у Илијади, богови у њој су органски део религије.
У Одисеји имамо два силаска у Подземље, две катабазе – Одисеј и просци,
он на праг, они у Хад. Но први пут се о есхатолошком говори у причи о Пр-у. М-у
каже да ће га богови послати на Елизиј и даје опис те оностраности, веома је сведен
и може да се имагинира на много начина.