Edip i njegova zagonetka

Petar Jevremovi
U Sofoklovom Edipu ono glavno je znanje. Tanije, (duboko problematian i
smrtniku nikada do kraja izvestan) odnos izmeu bia i znanja. Za Sofokla je znati
(bili toga svesni ili ne) isto to i imati problem sa znanjem. Sofoklov je Edip, za
razliku od mnogih drugih Edipa, dramskim sredstvima uzbudljivo oslikana personifikacija sutinskih problema koje subjekat samosvesti moe imati sa znanjem.
Kako sa sopstvenim znanjem, tako i sa znanjem koje drugi imaju o njemu.
Znati ne implicira misliti. Mogue je znati kod Sofokla bi to bilo upravo
ono znanje koje se smrtnima obraa ultimativnom (a opet istovremeno pitijskom)
retorikom proroita u Delfima koje topoloki biva situirano izvan okvira svaije smrtnike samorefleksije, tj. miljenja. Istovremeno, misliti ne implicira znati. Videti se nuno ne poklapa sa znati, tj. prepoznati. uti to po sebi ne znai
razumeti. Mogue je miljenje mimo znanja. Zapravo miljenje utopljeno u tobonje znanje. U neko (anonimno-naklapajue) prianje i prepriavanje koje je
po svojoj prirodi otrgnuto od refleksivnih puteva samosvesti. Mogue je znanje
znanje koje nas pritiska sa mesta radikalne drugosti (dakle, iz domena onog t
qiwn) mimo miljenja.
Ono to se uje, to se ne vidi. Odnosno, to to se ulo, to nije bilo vieno.
Zapravo prepoznato. Epistemika perspektiva dijahronije je krnja. Govor je

17

Psihoterapija i psihodinamika u svetlu Edipa i Elektre

enigmatian. Znaenje proklizava, identitet (naravno, ponajvie identitet samog

glavnog aktera, Edipa) biva izloen masivnoj eroziji. Neto je poznato. Neto se
zna. Izmeu znati i ne znati je siva zona. Zona paradoksalne smeavine znanja i
neznanja. Tu znanje biva kontaminirano neznanjem, a neznanje znanjem. Posredi je sistemski deficit znanja. Njega prati (nita manje sistematski) deficit identiteta. Stvar nije u tome to nekom (recimo Edipu) iskljuivo nedostaju neki konkretni podaci. Kao to rekoh, nedostatak je sistemski. Ono nedostajue je cela jedna
dimenzija znanja. Zapravo bia. Svedemo li znati na uti, u samom znati e se
pojaviti vakuum. Epistemiki vakuum se poklapa sa ontolokim vakuumom.
Otkud vakuum? Neto nedostaje. ta? Kreont je taj koji Edipu pria o njegovom prethodniku. O Laju. Laj je, veli Kreont, ovim gradom vladao pre tebe. Edip
mu uzvraa sledeim reima:
xoid kown: o gr esedn g pw.1

Znam, ujem; nevideh ga.

Oigledan je rascep ili, moda je bolje rei, raskorak koji se dogaa na liniji
razdvajanja izmeu kown i esedn. Edipovo kown podrazumeva pasivnost. uti to je sluati. Sluati nekog drugog. Onog koji govori ono neto o emu
govori. Edipovo esedn pretpostavlja aktivnost. Aktivnost (tj. aktivni stav)
spram drugog. Spram onog nekog ko tu biva vien. Gledati je za njega u-viati.
U-viati kao prepoznavati. Vienjem moi u-videti neto (ili nekoga), u svojoj
krajnjoj konsekvenci znai tim neim (ili tim nekim) moi ovladati. Na u-vidu
zasnovana poznatost pre-poznatog samu (potencijalno uvek neizvesnu) situaciju
sueljavanja sa pomenutim neim (ili nekim) drugim, ini bitno relaksiranom.
Odnosno manje kontingentnom.
Oko Edipa se mnogo govori. Mnogo je prie oko njega. Mnogo toga je njemu
dato (ili nametnuto) da uje. Da vidi. Govore ljudi. Govore i bogovi. Govor ljudi
se dogaa u poretku njihove ljudske tanije politike, politike u etimoloki-izvornom znaenju te rei neposrednosti. Govor bogova nuno biva oposredovan onim profetskim. Prituljeno-pretei (pitijski himerian, smrtnicima nikada
do kraja otkriven, a opet tragiki ultimativan) govor prorotva predstavlja neprekinuto paralelni tok celokupne drame. Taj se govor (istovremeno pretei i upozoravajui) obratio njegovom ocu, taj se govor (nita manje pretei i upozoravajui)
obratio i njemu samom. Edipu. Logika graenja fabule podrazumeva marionetsku porobljenost moda je bolje rei opinjenost, bitno negativnu opinjenost
samih aktera drame tim maglovito-zakrivenim (profetskim) govorom glasnika,
onog boanskog, koji ih, uprkos njihovoj kobnoj nemogunosti da ga u potpunosti
razumeju, vodi ka ispunjenju od bogova nametnute im (tragike) sudbine.
OIDIPOUS TURANNOS, 105. Sofoklove drame citiram po izdanju Sophokles, Dramen. Grechich
und deuttsch. Herausgegeben und bersetzt von Wilhelm Willige, berarbeitet von Karl Bayer. Mit
Anmerkungen und einem Nachwort von Bernhard Zimmermann, Artemis & Winkler, Zrich 1995.

18

Edip i njegova zagonetka

Petar Jevremovi

Sve se ljulja. I bie i znaenje. I individualno i opte. Dakle, ono politiko.

Vana odlika Sofoklove drameske umenosti oituje se u tome kako nam on (gotovo spektralno) oslikava razliite (jeziki ubedljivo fiksirane) nivoe znaenjske
sedimentacije (ontolokog zalea) bia tog istog politikog. Posluajmo rei velikog otvaranja, inicijalni dijalog izmeu Edipa i svetenika. Edip pita. Svetenik
odgovara.
Obraajui se (bukvalno u prvim stihovima drame) porodu Kadmovom (
tkna kdmou) svojim sugraanima (odnosno svojim podanicima), graanima Tebe Edip (paljivo sroenom reenicom administratora moi) insistira na
onom plij.
plij d mo men qumiamtwn gmei2

Sav grad tamjanom odie

Svetenikov jezik je drugaiji. Iz njegovih rei progovara jedan sasvim drugaiji senzibilitet. Edipovom plij, on parira svojim cra.
kratnwn Odpouj craj mj3

Edipe, gospodaru domovine moje

Posredi su dve razliite retorike. Retorika politikog diskursa i retorika epske

egzaltacije. Edipovo plij, utisak je, u velikoj meri korespondira sa, u njegovo
vreme, aktualnom (politikom) upotrebom te rei. Svetenikovo cra (sasvim
eksplicitno) otvara u jeziku postojee dijahronijske i metaforine resurse. Sama
injenica da e (neto kasnije) i svetenik pomenuti plij i g (dakle grad i zemlju) nita bitno ne menja stvari. Teite je na onom cra. Za razliku od onog
g, cra je mitska re. Njeno rodno mesto je mit. Njeno stanite je sfera (prvenstveno agrarno profilisane) obiajnosti.
Cra je zemlja. Zemlja kao zemljite. Aktualno zemljite, zemljite istorijski konkretne agrarne prakse, sa mitskom potkom. Otvoreni prostor. Prostor delanja. Prostor seanja. Njiva. Plodna njiva. Cra je ono gde je plodnost. Gde je
cra, tu je raanje. Novi ivot. Cra je, nimalo sluajno, femininost, femininost
koju treba (prvo zaorati, a onda i mukim semenom) oploditi. Zasejati. Cra je
majka. Velika majka. Majka svih majki. Majka sve dece. Cra je ono neko tu gde
se smrtnicima otkriva fsij. Priroda. S druge strane, plij je mesto obiajnog
opredmeenja logosa. Cra je ono neto na emu se stoji. Plij je uvek tamo
gde je lgoj. Razgovor. Neko (uvek neminovno meuljudsko) lgein.
Sasvim uslovno, Sofoklovo (tj. svetenikovo) cra prevodim kao domovina. Domovina, ili (recimo) zaviaj. Nije sporno da se to domovina (tj. zaviaj)
2

OIDIPOUS TURANNOS, 4.

OIDIPOUS TURANNOS, 14.

19

Psihoterapija i psihodinamika u svetlu Edipa i Elektre

donekle poklapa sa onim grad. Polis. Posredi nisu binarno razluene kategorije.
Posredi je kontinuum. Kontinuum koji sobom istovremeno zahvata dijahroniju
mitskog zalea i konkretni politiki aktualitet sadanjosti. Kontinuitet ivota i
smrti. Kontinuitet predaka i potomaka. Paradoksalno, za Grke plij moe biti
samo tamo gde je cra. ivot logosno ureenog grada (dakle onog plij) podrazumeva njemu pod-leee utemeljenje u onom fsij. U prirodi.
U svom obraanju, Edip pominje strepnju i nadu (desantej strxantej).4
Svetenik mu uzvraa sa bogom vatronoom ( purfroj qej)5 i sa crnim Hadom (mlaj d Aidj).6 Sam nam se Edip predstavlja kao ovek obazriv i saoseajan za tuu patnju. Svestan je svojega mesta u drutvu. I svetenik e to u svojem
obraanju podvui. On je prvi, on je vladar. Svi pate. Pati i on. Grad je pogodila
kuga. Ipak, upravo zbog statusa koji ima, od njega se oekuje vie od pukog vladarskog saoseanja. Od njega se oekuje da neto preduzme. Da rei stvar. Uspe
li u tome, bie zapamen. U protivnom, bie zaboravljen.
Potezi koje Edip povlai sasvim su logini. On se pita. On razmilja. Pokuava da sazna. Raspituje se. Oslukuje. Konsultuje prorotva. Zanimaju ga dve
stvari. Etiologija i terapija. Sve se, dakle, u njegovoj (preduzimljivo ispitivakoj)
svesti opsesivno vrti oko pitanja: ta je to to je izazvalo tako drastino rasipanje
i eroziju izvesnosti ontolokih temelja polisa na ijem je on elu, te ta mu je (kao
vladaru) initi?
Samom Febu je poslao glasnika sa pitanjem:
ti drn fwnn tnde usamhn plin7 ...kakvim u delom, kakvom u

reju izbaviti ovaj grad...
Edip odaje utisak sabranosti. Tu sabranost prati preduzimljivost. ak samouverenost. tavie, ne samo da on veruje u sebe. Veruju i drugi u njega. Jo uvek
pamte njegovu pobedu nad Sfingom. On je vladar. Sasvim prirodno, u njemu
trae spasioca. Edip je svestan problema. On bi neto da uradi. Ne zna ta. Razmilja. Raspituje se. Trai reenje. Teko da je samo njegovo pitanje moglo biti
konkretnije. Pita se: ta mu je initi, ta mu je govoriti?
Ipak, kako vreme odmie, u vazduhu se sve vie osea neki (u poetku sasvim
neodreeni, kasnije mnogo jasniji) nemir. Slutnje (crne slutnje) mue hor. Konkretnosti (tj. sabranosti) pitanja suprotstavlja se jedan sve vie rasuti svet. Svet, u
smislu plij.

20

OIDIPOUS TURANNOS, 11.

OIDIPOUS TURANNOS, 27.

OIDIPOUS TURANNOS, 30.

OIDIPOUS TURANNOS, 71-72.

Edip i njegova zagonetka

Petar Jevremovi

n plij nriqmoj llutai8

Nebrojano gine grad...

Plij je mnotvo. iva supstancija. Plij, to je graani Tebe. Tebanci.

Mnotvo graana Tebe. Mnotvo Tebanaca. Bie njihove mnotvenosti je bie
onog plij. Njihovu mnotvenost (uvek u vremenu) revitalizuje raanje. Gde
je raanje, tu je ivot. Logikom raanja rod se brani od smrti. Logikom raanja rod transcendira sopstvenu (na nivou svakog konkretnog pojedinca bioloki
nepobitnu) smrtnost. Nemojmo gubiti iz vida prvo Edipovo obraanje svojim
sugraanima. Dakle, Tebancima. W tkna, Kdmou... O, deco Kadmova...
Oni su graani. Oni su su-graani. Sinhronijsku ravan njihovog politikog
jedinstva (jedinstva u mnotvu) dijahronijski podupire svest o zajednikom pretku. O mitskom osnivau grada Tebe. Geneza roda (u ovom sluaju Kadmovog
roda) poiva na u-mnoavanju. Na zbrajanju. Sabiranju. Na mnoenju inicijalno
datog herojskog semena.
Logikom mita reeno, Tebanci su ivo mnotvo. Njihovo bie je mnotvenost.
Dok, blagodarei raanju (tj. u-mnoavanju), u svetu promene opstaju kao mnotvo, oni (kao rod) ive. Otud, izjednaavanje broja i ivota. Tanije, brojnosti (tj.
mnotvenosti) i ivotnosti. Broj afirmie ivot. to vie Tebanaca, to vie ivota u
Tebi. Tebanska je ivotnost njihova mnotvenost. Brojnost. Njihovu mnotvenost
pogaa nebrojanost smrti. ivot je broj. Smrt nije broj. Broj podrazumeva zbrajanje. Smrt ne. Smrt poiva na rasipanju. Rasutost to je drugo ime za pogibiju.
kreson maimaktou purj rmenon
ktn prj sprou qeo 9

...bre od ognja ljutitog,

srlja ka sumraku boijem.

Srljati ka sprou qeo. Ka sumraku. Sumraku boijem. Sumrak je stvar

svetlosti. Upravo to ga ini teoloki tako bitnim. Bivajui (makar u negativnom
znaenju) stvar svetlosti, sumrak je (istovremeno) stvar boga. Kog boga? Boga
podzemnog sveta. Boga smrti.
Sunce izdie. Dan se blii kraju. ivot se gasi. Dogaa se sumrak. Sumrak
stvar svetlosti. Pred licem sumraka svetlost kopni. Sumrak rasipa svetlost. Nastaju
boje smiraja. Opteg utihnua ivota. Sumrano rasuta svetlost to je predvorje
tame. Svetlost ima svoje vreme. Isto vai i za no. Ritmika smenjivanja svetlosti i
tame duboko biva ukorenjena u samoj izvesnosti onog svemu pod-leeeg fsij.
Ritam prirode (u svoj svojoj svekosmikoj zakonomernosti) odreuje ritam bia.
Ideal je harmonija. Ritmika postojanost. Sveopta muzika sfera i planeta. Helensko shvatanja zakonomernosti kosmikog vremena njegova je podkategorija,
8

OIDIPOUS TURANNOS, 178.

OIDIPOUS TURANNOS, 176-177.

21

Psihoterapija i psihodinamika u svetlu Edipa i Elektre

videli smo, sama ideja ritmike smene svetlosti i mraka, dana i noi, ak (Eleusinski kult je verovatno najoigledniji primer) ivota i smrti iskljuuje svaku
mogunost eventualnog usporenja ili ubrzanja.
Upravo svaka promena (kosmiki zagarantovanog) ritma predstavlja neto po
sebi anomino. Posredi je, zapravo, hibris. Tragiki sunovrat bia s one strane
izvesnosti poretka. Hor peva o srljanju. O srljanju u smrt. Neto vano tu je poremeeno. Plij je iskoio iz ritma onog fsij. Tebancima preti velika opasnost.
Vreme se ubrzava. Tok radnje postaje sve tee predvidljiv. Dogaaju se sinkope.
Sasvim neoekivani obrti.
Svi ljudi su smrtni. To svi (naravno) podrazumeva i graane Tebe. Tebanci
su (kao uostalom i svi drugi ljudi) smrtni. To nije sporno. Sporno je, meutim,
kada e ih ta ista smrt zadesiti. Da li e ka njoj (ljudski dostojanstveno) hodati,
ili e srljati. U tome je cela stvar. Neko e umreti ranije, neko kasnije. Srljati znai ubrzano se kretati ka neemu. Ka emu? Ka stanju terminalnog odredita
sopstvenog bia. Tebance, dakle, pogaa smrt, pre no to bi to bilo (po prirodi)
nuno. Umire se mimo reda...
Neto se dogaa. To neto je strano. Ljudi umiru. Umiru pre vremena. Pitanje svih pitanja je: zato?
* * *
Svi su zbunjeni. Zbunjenost ih ini dezorjentisanim. Pogubljenim. Ubrzano
trae odgovor. Upinju se. Ne ide. U svemu tome, po logici stvari, prednjai Edip.
Konano, on je vladar. Od njega se, uli smo, oekuje reenje. Spas. Ipak, neto
vano je izgubljeno. Neto vano izmie znanju. Pominje se krv. Prolivena krv
Edipovog prethodnika Laja. Nije, dakle, da se nita ne zna. Da se desilo ubistvo
(ubistvo prethodnog vladara) to sada svi znaju. Nepoznat je vinovnik.
Bogovi ute. Oekuju pravdu, ali ute. Bacaju kugu na grad, ali ute. Niko ih
od smrtnika, ako oni to ne ele, ne moe naterati da progovore. To su Edipove
rei.10 On sam kao da gubi dah. Zvui pometeno. Nervozno. Bogovi ne podleu
nunosti. Nemogue ih je na neto prisiliti. Apsolutno su imuni na svaku smrtniku mo. Ne podleu snazi argumenta. Helenski bogovi umeju da se pokau
kao krajnje nerazlona bia. Nema te (smrtnicima) magije koja je monija od
njihove moi. Sve je na smrtnicima. Bukvalno sve. A oni se, ti isti smrtnici (na
elu sa Edipom), neprestano vrte u krug.
Pozvan je Tiresija. Veruje se da on zna. Da (uprkos tome to je slep) vidi.

10

22

Up. OIDIPOUS TURANNOS, 280-281.

Edip i njegova zagonetka

Petar Jevremovi

ode gr tn qeon dh mntin d

...boijeg dovode vraa, istina
gousin, tlhqej mpfuken nqrpwn je samo u njemu od ljudi
mnw11
usaena
Tiresija je mntij. Sasvim uslovno, to je mntij vra. Zapravo, on je (istovremeno) boiji ovek, zanesenjak, udak i onaj koji (uprkos slepilu) vidi. Vidi bolje od drugih. On je videlac. Pogled njegovog duha je prozorljiv. U svetu smrtnih
njemu nita ne moe ostati skriveno. I ne samo to. Osim to vidi, on je u stanju da
to vieno shvati kao znak. Da ga protumai.
Edipov razgovor sa Tiresijom karakterie napetost i (praktino obostrana)
netrpeljivost. Sagovornici su agitirani, ukopani u svoje pozicije. Odbojni. Razgovor je otar, neprijatan, ritmiki nepravilan. Uznemirujui. Njegova je atmosfera
dijametralno suprotna od atmosfere koja karakterie Platonove dijaloge. Stie se
utisak da ovde nikom, doista, nije stalo do istine. Do njene dijaloke afirmacije.
Tiresija je taj koji zna, mada ga to (tragiko) znanje ne ini srenim. Naprotiv.
Edip je taj koji (uprkos tome to formalnmo ima mo, to je na vlasti) ne zna.
Opsesivna potraga za znanjem survae ga u samo grotlo tragizma sopstvene
sudbine. I sudbine roda kojemu pripada. Roda Labdakovog. Edipova pozicija je
ranjiva. Tiresijina pozicija je skopana sa neizbenom gorinom. Iako slep, on je
(voljom bogova) tu da bi video. ta? Sve ono to nevalja. Sve ono to je smrt, mrak
i ljudska propast.
Edipov svet se ljulja. Izgubljena je veza izmeu bia i znaenja. Ljudska pamet,
tj. razboritost, koliko god da je britka, vie nije dovoljna.
fronen j deinn nqa m tlh
lei frononti12

...strano je kada pametnog

pamet ne oslobaa

Svojom razboritou ili, ako hoete, svojom pameu Edip je savladao Sfingu. Reio je njenu zagonetku. Postao je slavan. To ga je uinilo vladarem Tebe.
To ga je uinilo muem svoje ene, to ga je uinilo ocem svoje dece. Sfinga je
zagonetala. On je, bez iije pomoi, odgonetnuo njenu zagonetku. I, Sfinga je bila
poraena. Tada je on bio taj koji vidi. On je bio taj koji zna. Neko poput Tiresije
mu nije bio potreban.
Edipov svet je tada bio koncizan. Jasan. Njegovo miljenje sabrano. Sfinga je
bila protivnik sa kojim je bilo mogue izai na kraj. On je verovao u svoje znanje,
u svoju mogunost da zna. Bogovi su bili uz njega. Ili je makar tako izgledalo.
Sada je sve drugaije. Situacija postepeno (sve vie) izmie kontroli. Edip gubi
11

OIDIPOUS TURANNOS, 297-299.

12

OIDIPOUS TURANNOS, 16-17.

23

Psihoterapija i psihodinamika u svetlu Edipa i Elektre

ritam sa sopstvenim ivotom. Kao da se njegova sudbina okree protiv njega samog. Osea se neizvesnost. Nespokoj. U vazduhu lebdi neko zlo.
Reima jedne od potonjih horskih pesama
...rrei de t qea13 ...boansko iezava
Bogovi ute. Smrtnici su preputeni sami sebi. tavie, da stvar bude gora,
samo ono boansko se povuklo iz tebanskog sveta ivljenja. Iz njihovog Lebenswelt-a. Tako bi, u Sofoklovoj varijanti, glasila temeljna odrednica (verovatno najdrevnije) forme helenskog nihilizma. Za stare Grke bogovi su bili garant znanja.
Smrtnikog znanja. Samim tim, povlaenje bogova je za njih (za Tebance uopte,
a posebno za Edipa) moralo usloviti krajnje onespokojavajuu eroziju na mestu
znanja. Mesto znanja to je ono gde je istina. Mesto znanja to je ono neko (u
nama i meu nama) negde gde se prima (odnosno prisvaja) samo iskustvo istine.
Istine (dinamiki) shvaene u duhu onog lqeia.
Za Grka je znati impliciralo jedno pribrati se. Tek na osnovu svog pribrati
se (tj. sabrati se) pod pribiranjem (odnosno sabiranjem) podrazumevam izvorno organizujue zaokruivanje sopstvenog bia stari je Grk mogao da u svoj
(obiajnou uvek oposredovan) ivot asimiluje iskustvo pomenutog lqeia.
Pribranost je (tj. sabranost je) funkcija logosa. Logosa kao ivog govora. Logosa
kao lgein.
Ko ima re, njemu se svet otvara. Otvoreni svet oveku ne uskrauje sebe.
Naprotiv, on mu se daje. Daje mu se (mada nikada ne u potpunosti) kao istina.
Kao znanje. Nemati re, za Grka je znailo izgubiti svet. Ostati bez sveta. Bez
sveta kao (dijahronijski utemeljenog) obiajnog stanita. Grko ime za nihilizam
bi, jezikom retorike savremene medicine, bilo aleksitimija. Edip (kao vladalac)
ima status aleksitimine glave pri tom, naravno, upravo je glava ono mesto za
koje se oekuje da e u sebe primiti znanje, tj. istinu tebanskog polisa shvaenog
kao ivog organizma. On nema re. Grad nema istinu. Grad koji nema istinu,
nema budunost. Jedino to mu preostaje je da srlja ka onom ve pomenutom
sprou qeo. Ka smrti sopstvene obiajnosti. Ka rasipanju sopstvenog bia.
Edip nema re. On mnogo pria, on stalno neto govori, ali to je sve prazno.
Zapravo jalovo. Isto vai i za Tebu uopte. Niko tu nema re. Postoji samo smrt i
strepnja. I mnogo paninog praznoslovlja. Re se oekuje od drugog. Od Tiresije.
Funkcija logosa nije tamo gde je glava. U odnosu na glavu (tj. u odnosu na Edipa), funkcija logosa je izmetena na mesto sa kojeg (krajnje nevoljno) progovara
Tiresija. Patrijarhalno dostojanstvo vladaoca (Edipa) je ozbiljno urueno. Znanje
se otrglo od bia. Istina progovara sa mesta (najblae reeno) groteskne figure,
13

24

OIDIPOUS TURANNOS, 910.

Edip i njegova zagonetka

Petar Jevremovi

kakav je bio Tiresija. On je jedini taj koji zna. Drugi moda slute (ponajvie
verovatno Jokasta), ali jedino on zasigurno zna.
...tlhqej gr scon trfo14

...istinu jer silovitu /u sebi/ gajim

Dve rei su kljune. Istina i gajiti. Sofoklova je istina njegova verzija onog (za
Grke sveutemeljujueg) lqeia. Sofoklova re za gajiti je trfo. Njegovo je
trfo, verovatno, u sebe ukljuivalo i moguu asocijaciju na Homera. Na ono
mesto u Odiseji gde se istom reju imenuje proces sirenja mleka.15 Gajiti nije tek
samo uvati. Naprotiv. Gajiti je fermentirati. Tiresija (takav kakav jeste) nije samo
uvar istine. Istina u njemu nije strano telo. Istina u njemu (a ne u Edipu) fermentira. Plodi se.
On ima mo. On moe da kae. On moe da uti. Edip nema ta da kae. On
(za razliku od Tiresije) u sebi ne gaji (tj. ne fermentira, ne plodi) istinu. Zato je on
ovek (glava) bez rei. Aleksitimina glava. Istovremeno, mada nema ta da kae,
Edip nije u stanju da uti. Nemiran je. Brzo plane. Nema takta. On bi da se svaa.
Tiresija mu ne ostaje duan. Ne tedi ga. Edipov govor je uvredljiv. Tiresijin govor
je brutalan.
...fona se fhm tndrj o zetej kuren.16 ...ubica koga trai, velim, si ti.
Teko da je mogao biti jasniji. Teko da je mogao biti brutalniji. Tiresijina re
otkriva istinu. ta ostaje Edipu. Sam Tiresija mu ne ostavlja alternativu.
...ka tat n esw logzou17

...idi unutra i razmisli

Idi unutra povuci se. Povuci se u kuu. Idi unutra napusti agoru. Napusti
javni prostor. Povuci se zauti. Razmisli videe da ti nema izlaza. Predaj se.
Ovo je kraj. Kraj prie o tvojoj moi. Ti (bukvalno) ne zna ni ko si. Sam si u raskoraku sa sobom. Nisi onaj ko misli da jesi. Jesi onaj koji ne sluti da jesi. Tvoje
je znanje opsena. Tvoja je mo jalova. Udario si u zid. Nema dalje.
Sve to e se potom u drami dogaati, zapravo, e biti (za samog Edipa tragina) naknadna (sve ultimativnija) potvrda Tiresijinih rei. Ono glavno ve se
dogodilo. Koprena je pala. Edipova pozicija je teko uruena. Otkrivena je istina.
14

OIDIPOUS TURANNOS, 156..

15

Up. Od. IX, 246

16

OIDIPOUS TURANNOS, 362.

17

OIDIPOUS TURANNOS, 460-461.

25

Psihoterapija i psihodinamika u svetlu Edipa i Elektre

Istina o stranom zloinu, o incestu. Ostale su samo (tragine) konsekvence. Nita vie ne moe biti kao to je bilo.
* * *
Na kraju, hteo bih da navedem dva Sofoklova fragmenta. Nita o njima ne
znamo, osim da nam ih je sauvao Stobej. Prvi je (u zbirci sauvanih Sofoklovih
fragmenata) oznaen brojem 918. Drugi brojem 954.
Prvi glasi:
...pnt kkalptwn crnoj ej <t>
fj gei18

... vreme sve razotkriva i

dovodi ga svetlosti

A drugi:
...crnoj d mauro pnta
kej lqhn gei19

...vreme sve ini neprozirnim i vodi

zaboravu.

Oprene tvrdnje. Tvrdnje koje se meusobno iskljuuju. U oba sluaja, kljuno

je vreme. Crnoj. Vreme razotkriva, vreme prikriva. Vreme daje. Vreme uskrauje. Vreme je pod znakom svetlosti. Vreme je pod znakom tame. Svetlost vodi
znanju. Tama zaboravu. Reima jednog starog Vizantinca nije istina svetlost.
Naprotiv. Svetlost je istina. H gnsij o-k sti t fj, all t fj gnsij
prcei.20 Istina je ivot. Svetlost je princip ivota. Tama je neprozirnost. Neprozirnost to je zaborav. Smrt.
Meusobna iskljuivost navedenih tvrdnji za sobom povlai neminovnost
rascepa. Rascepa u poretku Edipove sudbine. Ili rascep u poretku Sofoklove
drame. Vreme izmie miljenju. Bie izmie identitetu. Bie se rastae. Pojedinac gubi kontrolu nad sobom. Nad sopstvenim ivotom. Polis se uruava. Kljune rei (otac, majka, sin) gube stabilnost znaenja. Utopljenost u vreme (u ono
crnoj) za sobom povlai vrtoglavicu. Epistemiku vrtoglavicu. Ontoloku vrtoglavicu. Iskustvo vremena nuno ne implicira trajanje. Vreme je rodno mesto
zaborava. Zaborav ponitava svako trajanje. Vreme je (praktino istovremeno)
18
Sophocles, Fragments, ed. Hugh LLoyd-Jones, Loeb Classical Library, No. 483, Harvard
University Press 1996, str. 392.

Sophocles, Fragments, ed. Hugh LLoyd-Jones, Loeb Classical Library, No. 483, Harvard
University Press 1996, str. 410.

19

Up. Sumen Noj Qeolgoj, KATHCHITIKOI LOGOI (H'-LD'), EPE, Qessalonkh 1989,
str. 374.

20

26

Edip i njegova zagonetka

Petar Jevremovi

tamo gde je seanje. Odnosno, seanje moe biti iskljuivo tamo gde je vreme.
Vreme je pretpostavka seanja. Seanje poiva na subjektivnoj materijalizaciji
vremena. Pitanje vremena to je pitanje ivota. Istovremeno, pitanje vremena
je pitanje smrti. Paradosksalnost oprenosti navedenih Sofoklovih fragmenata
smeta subjekta (u ovom sluaju to je Edip) u procep izmeu ivota i smrti. U
procep izmeu (simboliki uvek naknadnog) zadobijanja sebe i potpunog (sada
definitivnog) gubitka sebe. Vreme je iskustvo potrage. Potrage za sobom. Vreme
je beleg gubitka. Gubitka samog sebe. Beleg smrti.
Ko preivi smrt trajae. Koga smrt (simbolika smrt) ubije taj gubi sve.
Gubei sve, on gubi i svet i sebe. Nestajui tek tada stupa u postojanje. Posredi
je paradoks. U jezgru ovog paradoksa nalazi se najdublja mogua poruka celokupne Tebanske trilogije. Kako drugaije razumeti (verovatno kljune) rei iz Edipa
na Kolonu:
...t o-kt em, thnikat r
em nr21

...zar sada kada me nema,

muem postajem

Edip je gubitnik. Bogovi su se urotili protiv njega. Sa gnuanjem, ljudi su ga

odbacili. Istovremeno, Edip je heroj. Nije dovoljno biti ovek. Potrebno je mnogo
vie. ovek je smrtan i nepouzdan. Biti heroj, to znai moi preiveti sopstvenu
smrt. Simboliku smrt. Bogovi su besmrtni. Oni ne pate. Smrtnici pate. Preiveti
sopstvenu smrt (za Edipa) nije znailo vaskrsnuti. Edip ne vaskrsava, on se vraa. Iz ne-sveta svog izgnanstva on se ponovo vraa u svet. Tanije, on se sada kao
starac, dakle kao ovek koji je u svoje bie nesporno (na najkonkretniji mogu,
telesno oigledan nain) ugradio vreme pojavljuje na samoj granici sveta i nesveta. U svetom (smrtnicima tabuom zapreenom) gaju Eumenida. Na Kolonu.
Kao smrtnik Edip je mnogo patio. Bukvalno ostao je bez svega. Izgubivi sve
ostao je i bez ivota. Izgubio je samog sebe. Dogodila mu se smrt. Simbolika
smrt. Smrt koja ga nije ubila. Smrt koju je preiveo. Jedino tako smrtniku postaje
dostupno iskustvo koje e samog Edipa doekati na Kolonu. Iskustvo spasenja.
Tiresijine rei su pokrenule tok kobnog razotkrivanja, za samog Edipa kobne
istine. Kobnog znanja. To je bila istina (tj. znanje) o njemu samom, o ljudima koji
ga okruuju (i koji su ga okruivali), o stvarima koje je inio (ili koje je propustio
da uini), o bogovima i prorotvima, o vienju i slepilu, o stradanju i bezizlazu,
te o mogunostima koje su mu jo preostale. Istovremeno, za njega je vreme bilo
potroeno i on je (bukvalno) upao u vreme. Vreme koje je potroio bilo je za njega
vreme vladarske samouverenosti, moi i vlasti. Vreme u koje je upao je bilo vreme
ivljenja u ne-svetu. Vreme samoe i (sa izuzetkom Antigone) apsolutne naputenosti. Vreme u kojem je ostario.
21

OEDIPOUS EPI KOLWNWI, 393-394.

27

Psihoterapija i psihodinamika u svetlu Edipa i Elektre

Pria je konano dola do svog velikog finala.

n men siwp, fqgma d xafnhj tinj
qxen a-tn22

...bi tiina, iznenada zau

se neki glas

Tiina. Glas. Iznenadni glas. Glas nekog boga. Ne znamo kojeg. Glas zove
proziva. Edip biva prozvan.
kale gr a-tn poll pollac qej:
otoj otoj, Odpouj, t mllomen
cwren;23

...jer vie puta prozva ga bog:

O, ti ti, Edipe, zato stoji?

Sofoklovo Odpouj, t mllomen cwren, krajnje uslovno, prevodim kao

Edipe, zato stoji? T mllomen cwren, to, zapravo, znai zato ne ide
napred? Zato tvojim hodom ne osvaja prostor? Zato mi se ne pribliava? Zato okleva? Zato je jo uvek toliki prostor (a samim tim i vreme) izmeu tebe i
mene? Izmeu tebe smrtnika i mene boga...
Svi smo svedoci. Posmatrai. Svi Tezej, hor, Antigona, Ismena, Kreont...
(tome treba dodati ak i nas, itaoce, publiku) gledamo. Gledamo, u daljinu.
Vidimo nejasno razabiramo. Nita ne ujemo. Tu je i glasnik. Aggeloj. On se
obraa nama. Posmatraima. Bivajui to to jeste (ggeloj) on posreduje. Posreduje izmeu nas i prizora koji nam se otvara. Njegovo je da reima fiksira ono
neto to (mi kao svedoci, tj. posmatrai) gledajui nismo mogli da razaberemo i
to oslukujui nismo mogli da ujemo.
Edip odlazi. Naputa svet. Odlazi ne kao izgnanik. Odlazi kao heroj. Donji
svet (tj. zemlja koja se otvorila) ga sa blagou prihvata. Sve je uzvieno. Odie
dostojanstvom. Posredi je najistiji biser klasinog helenskog oseanja za mistiku
i za mistiko. Niko ga od smrtnika (pa ak ni sam Tezej i potpunosti) u svemu
tome ne moe pratiti. Niko do kraja ne moe znati. Osueni smo na uskraenost.
Na neznanje. Edipovom rodu ostaje prokletstvo. On je spaen oni nisu. Niti e
biti. Tebu oekuje graanski rat. Opaki rat izmeu zavaenih Edipovih sinova.
Tezejeva Atina batini pravo na Kolon. Samim tim, njoj pripada i sveti gaj posveen Eumenidama. Edipovo grobno mesto. Nama ostaje poezija. Sofokloova
poezija.
Konano, pria je dola do svog kraja. Tu je neki bog. Rekoh, ne znamo koji.
U daljini ga naziremo. Ne moemo ga prepoznati. Izmeu njega i Edipa se neto
dogaa. Neo vano. Edip odlazi. Edip je otiao. to smo videli videli smo. to
smo uli uli smo. Toga nije malo. Ipak, ono neto vano to se dogodilo izmeu
Edipa i nekog boga to nikada neemo saznati. Za nas e to uvek biti zagonetka.
Edipova zagonetka.

28

22

OEDIPOUS EPI KOLWNWI, 1623.

23

OEDIPOUS EPI KOLWNWI, 166-1628.